1 | 2015

UniverzitetDonja Gorica

Glavni i odgovorni urednik: Dragan K. Vukčević

Urednik broja „Civilitet, modernosti i humanizam”: Milan Podunavac

Redakcija: 1. Đorđe Borozan (Podgorica); 2. Radule Knežević (Zagreb); 3. Ilija Vujačić (Beograd); 4. Dragica Vujadinović (Beograd); 5. Milan Podunavac (Podgorica); 6. Cirila Toplak (Ljubljana); 7. Mirjana Maleska (Skoplje); 8. Asim Mujkić (Sarajevo).

Savjet: 1. John Keane (Sidney); 2. Nenad Dimitrijević (Beograd); 3. Olga Breskaja (Vilnius); 4. Ana Krasteva (Sofija, Lyon); 5. Panos Ljoveras (Solun); 6. Dmitar Mirčev (Solun); 7. Đuro Šušnjić (Beograd); 8. Radovan Vukadinović (Zagreb); 9. Tonko Maroević (Zagreb); 10. Viljam Smirnov (Moskva); 11. Rudi Rizman (Ljubljana); 12. Alpar Lošanc (Novi Sad); 13. Vesna Kilibarda (Podgorica); 14. Stefano Bianchini (Bologna); 15. Lidija Basta Fleiner (Freiburg); 16. Hans-Georg Ziebertz (Würzburg).

Sekretar: Vuk Uskoković

Dizajn: Mile Grozdanić

Lektura i korektura: Vladimir Janković

Priprema za štampu: Bojan R. PopovićMedeon, Podgorica

Izdavač: HS, UDG

Podgorica,2015.

1 | 2015

DRAGAN K. VUKČEVIĆ Uvodna riječ Glavnog i odgovornog urednika /5/

DIO I TEMA BROJA: CIVILITET, MODERNOST, HUMANIZAMJOHN KEANE Civility and Democracy in Modernity: Why Read Tocqueville’s Democracy in America /9/ALEKSANDAR MOLNAR Savremenost Tocquevilleove teorije modernosti i paradoks slabljena demokratije /23/LORELLA CEDRONI Civility and Fear in European Political Discourse: Political Thought of Guglielmo Ferrero /41/ALPAR LOŠANC Civilitet u kontekstu odnosa između luksuza i vrlina /55/MILORAD STUPAR Demokratija i konstitucionalizam /75/RADULE KNEŽEVIĆ Načelo humanizma u postmodernoj političkoj teoriji: Lyotard, Derrida, Agamben /89/LJILJANA GLIŠOVIĆ Koncept druge moderne u političkoj sociologiji Ulricha Becka /131/

DIO II STUDIJEMILAN PODUNAVAC Konstitucionalizam, građanska prava i religija /143/BORIVOJE ĐUKANOVIĆ Ljudska prava i religija u Crnoj Gori /149/RADOVAN VUKADINOVIĆ Rusko-američki odnosi od partnerstva do sankcija /171/NIKOLA ŠARANOVIĆ O jednoj inicijativi: Duša za Evropu između norme i stvarnosti /183/

DIO III RECENZIJEThomas Meyer, Uvod u politiku, CID – Politička kultura, Podgorica – Zagreb, 2013. (Bojan Vranić) /197/Radule Knežević, Politička kultura, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, Podgorica, 2012. (Branko Bošković) /203/Lidija R. Basta Fleiner i Tanasije Marinković (ur.), Key Developments in Constitutionalism and Constitutional Law, tom 4: Democracy and the Rule of Law, Eleven Publishing House, 2014. (Mirko Đuković) /207/Saša Brajović, Njegoševo veliko putovanje: Meditacije o vizuelnoj kulturi Italije, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, Podgorica, 2015. (Tonko Maroević) /213/Gojko Čelebić, Barok Crne Gore, antologija, CID, Narodni muzej, Ministarstvo kulture, Podgorica, 2015. (Saša Brajović) /217/Žorž-Anri Sutu, Evropa od 1815. do danas, CID, Podgorica, 2015. (Nikola Zečević) /223/

SADRŽAJ

197

Thomas Meyer, Uvod u politiku, CID – Politička kultura,

Podgorica – Zagreb, 2013. (Bojan Vranić)

U prethodnih pola veka, došlo je do radikalne promene na po-lju udžbenika o političkoj teoriji, od rariteta do hiperprodukci-je. Kada je Šeldon Volin (Sheldon Wolin) objavio Viziju i poli-tiku 1960. godine, uz legendarnu A History of Political Theory Džordža Sabina (George Sabine), tržište udžbenika iz političke teorije je delovalo kao oligopol. Uz neke izuzetke, poput Baj-meove (Beyme) Suvremene političke teorije, generacije studena-ta i studentkinja na Zapadu, najčešće su u svet političke misli ulazile preko tih knjiga. Danas, situacija je sasvim drugačija. Umesto oligopolske pozicije, imamo potpuno liberalizovano tr-žište, sa velikim brojem naslova iz osnovnih tema političke mi-sli, iz kojih studenti i studentkinje političke nauke mogu bira-ti kakav smisao i koje će značenje politike prihvatiti. U stanju hiperprodukcije, legitimno je postaviti pitanje šta čini kvalite-tan udžbenik političke teorije i političke nauke.

Knjiga Uvod u politiku, istaknutog nemačkog politikologa Tho-masa Meyera, predstavlja primer dobro balansiranog udžbenika iz oblasti političke teorije i političke nauke. Udžbenik je dobro balan-siran tako da onaj ko pročita Meyerovu knjigu (ili neki njen deo), neće moći u potpunosti da izgradi mišljenje o političkim pojavama i procesima. Kako i sam Meyer navodi u kratkom Predgovoru, cilj knjige je da dotakne određene teme, a ne da pruži sveobuhvatnu teoriju niti objašnjenje politike. Uvod u politiku, u stvari, na jedan savremen način provocira čitaoca da kritički razmatra pročitano (na trenutke i da se rezignirano odbaci autorovu poziciju), odvraćaju-ći ga od slepog prihvatanja teza iznetih u udžbeniku. Da bi to po-stigao, Meyer na drugi tas vage udžbenika stavlja rečenice koje su opštepoznate među političkim teoretičarima, ali ne i opšteprihva-ćene. Balans u Uvodu u politiku je postignut provokativnim teza-ma s jedne, i izbegavanjem truizama s druge strane.

Knjiga je podeljena na pet delova („Osnove: pojmovi i funkcije”, „Mogućnosti i problemi”, „Promjena: temelji i izražajni oblici”, „Te-žišta: nove teme i pitanja” i „Pitanja i perspektiva”) i 21 poglavlje. Složena i na određenim mestima usitnjena struktura udžbenika ne dozvoljava mi da na ovom mestu detaljno prikažem svako od tih poglavlja. Umesto toga, pokušaću da sumiram delove knjige, za-državajući se na najvažnijim (i donekle, najproblematičnijim) po-

198

glavljima. Po mom sudu, to su ona koja se tiču pojma politike (3. poglavlje) i logike političkog (6. poglavlje), potom političkih ideja i političke kulture (11. i 12. poglavlje), kao i provokativan Meyerov zaključak o (jedinstvenoj) perspektivi politike, iznetom u posled-njem delu udžbenika.

Prvi deo knjige ima za cilj da uvede čitaoce i čitateljke u osno-ve političke teorije. Ono što se odmah primećuje jeste da se Meyer opredeljuje, pre određenja politike, da pruži kraći pregled istori-je političke misli, kao i modela političke nauke (znanosti). Posto-je najmanje dva načina kako se može tumačiti Meyerov izbor. Pr-vi je da su te teme ono čime se bavi politička teorija (kao istorija i metateorija nauke/znanosti). Iz takve mogućnosti sledi da je Uvod u politiku, u stvari uvod u studije političke nauke, ne političke te-orije, te da je Meyerovo shvatanje političke teorije redukcionističko i pozitivističko. Druga mogućnost, ništa manje provokativna, ali po mom sudu bliža nameri autora, jeste da istorije političkih ide-ja i metateorija nisu deo političke teorije, već su zasebne discipline. Obe mogućnosti vezuje isprepletanost političke teorije i političke nauke, te čitanjem same knjige uskraćeno je razgraničenje između ovih disciplina (ako ima smisla praviti razliku, koja ne bi bila sa-mo klasifikatorskog tipa).

Meyerovu definiciju (tačnije približno određenje) politike, datu u 3. poglavlju posebno je važno analizirati. Definicija glasi: „Politi-ka su sve aktivnosti za pripremu i donošenje obavezujućih odluka i/ili odluka orijentiranih općem dobru i u korist društva u cjelini” (Meyer 2013, 31). Tri elementa definicije su posebno intrigantna: (1) da je politika aktivnost (i), (2) da je cilj aktivnosti donošenje obavezujućih odluka, i (3) da je cilj aktivnosti donošenje odluka u svrhu opšteg dobra. Kraće, moglo bi se reći da je politika ciljno ori-jentisana (e) aktivnost (i). Takva definicija povlači sa sobom empi-rijsko shvatanje politike, koje, u određenim slučajevima (pogleda-ti isključujući veznik „ili”) može izuzeti politikologa (i političara) od obaveze da stremi ka preporučivanju aktivnosti koje vode op-štem dobru (normativna dimenzija politike). Da li važi i obrnuto? Da li iz Meyerovog određenja politike sledi da, iako naše aktivno-sti, da bi bile političke, moramo usmeriti ka donošenju zakona ko-ji ponekad ne vodi računa o opštem dobru, takođe nam je ostav-ljen izbor da možemo da se uzdržimo od donošenja zakona ako je to u svrhu opšteg dobra?

Odgovor na ovo pitanje dobija se na kraju prvog dela knjige, u 6. poglavlju, koje je posvećeno logici političkog. Meyer na tom mestu daje plauzibilan i izuzetno pregledan prikaz tri dimenzije politike, i to: „polity (forma)”, „policy (sadržaj)” i „politics (proces) dimenzi-ju. Ukratko, pod formom (možda pomalo nezahvalan izbor termi-na, jer se pre radi o temeljima) Meyer podrazumeva ustav, ljudska prava, državu, političku kulturu, politički sistem i institucije; zatim pod sadržajem probleme, programe i političke uspehe; i konačno u procese spadaju interesi, akteri, konflikt, konsenzus, vlast, legitimi-

199

tet. U datoj strukturi, moglo bi se reći da je forma ono što je poli-tički zadano, dok su procesi i sadržaji izvedeni. Drugim rečima, da bi neko društvo moglo da se okarakteriše kao političko, formalna (polity) dimenzija mora biti konstitucionalno izgrađena. Budući da su konstitucionalna struktura i kultura zadate, sledi da aktivnosti iz sadržaja i procesa moraju ići ka održavaju i poštovanju temeljnih načela zadatih osnovnom političkom formom. Otuda se zakon i opšte dobro ne isključuju, već predstavljaju (dijalektičko?) jedinstvo datog i izvedenog. Takvo stanovište, ako nije hegelijansko-marksi-stičko, onda je pozitivističko, jer opšte dobro svodi na merljivu va-rijablu (ili je njome determiniše) koja je, u ovom slučaju, data zako-nom i, verovatno, ustavom. U Uvodu u politiku, politička teorija ako nije u službi političke nauke, onda je s njom duboko isprepletana.

U drugom delu udžbenika, Meyer daje skup apstraktnih prime-ra kako se u praksi može primeniti njegov trodimenzionalni model politike. Vrednost ovog dela jeste što budućim politikolozima jasno stavlja do znanja da je njihov posao, u krajnjoj liniji, analiza poli-tičkih pojava i procesa, od lokalnog do globalnog nivoa. Poglavlje 10 se ističe u ovom delu, budući da kroz teoriju građanstva (citizen-ship) pokazuje kako se konceptualno ograničava prostor na kojem jedna politička analiza može biti smisleno izvedena. Na vešt način, Meyer kroz teorije građanstva približava čitaocu ugovorne teorije, kao osnovu legitimnosti modernog poretka, kao i ljudska prava ko-ja su osnov legitimnosti savremenog poretka. Preciznosti radi, treba istaći da Meyer osnove savremene legitimnosti shvata uže, svodeći ih na građanska prava određene zajednice. Nažalost, forma prika-za ne dozvoljava da se detaljnije pozabavim problemom građanstva, koji predstavlja još jedan primer Meyerove veštine da provocira kri-tičko mišljenje kod čitaoca.

Treći deo Uvoda u politiku je, po mom sudu, centralni deo udž-benika. U ovom delu su predstavljene osnovne teme političke na-uke i političke teorije, odnosno političke ideje (ideologije), politič-ka kultura, politička estetika (predstavljanje i teorija marketinga) i medijska demokratija. Među ovima, ipak se ističu poglavlja o ideo-logijama i političkoj kulturi, jer se u tim temama najbolje vidi me-đuzavisnost političke teorije i političke nauke. Meyerovo shvatanje političkih ideja kreće se između (neo)marksističkog shvatanja ide-ologije i savremenog shvatanja ideologija kao analitičkog koncepta. To će reći da Meyer gleda na ideje kao reprezentacije interesa vla-dajuće klase, ali i kao neutralni pojam kojim se objašnjava političko ponašanje grupa. Vođen tim obrascem, Meyer daje koncizan pre-gled glavnih ideologija, odnosno od liberalizma, konzervativizma, socijalizma, fašizma i ekologizma.

Veza između političke kulture i političkih ideologija napravljena je preko analitičkog shvatanja ideologija, odnosno, politička kultu-ra je predstavljena kao političko ponašanje na makro nivou, odno-sno nivou naroda/nacije (moglo bi se, na drugom mestu, raspravljati da li su političke ideologije supkulturni obrasci). Važno je primeti-

200

ti da je Meyer stavio političku kulturu, kao skup obrazaca, navika i ponašanja u prvu dimenziju (polity nivo) svog modela, odnosno kao preduslov da bi se neka zajednica mogla okarakterisati kao po-litička. Samim tim, iako političku kulturu ne stavlja u „normativ-ni model za ponašanje” već je predstavlja kao „cjelinu doista učin-kovitih orijentacija, vrednosti, stavova i navika koje daju smisao i smjer stvarnom djelovanju” (2013, 159), ona jeste u domenu poli-tičke teorije. Isprepletanost s političkom naukom je najvidljivija u ovom „stvarnom djelovanju” (jer politikolog mora imati iskustvenu potvrdu šta i kakvo je stvarno delanje). Akcenat je, međutim, na „smislu i smjeru”, kao kombinaciji analitičke i normativne političke teorije. Svakako, Meyeru bi se moglo prigovoriti da ukida deo au-tonomije političke teorije, podređujući je političkoj nauci. Po mom sudu, ipak, Meyer se dobro izborio s porivom da političku kultu-ru pripiše samo političkoj teoriji (čime se gubi važna komponen-ta ovog pristupa, odnosno, kako to Verba na drugom mestu isti-če, istraživanja svakodnevnog političkog života) ili samo političkoj nauci, čime bi se pristup sveo na puki opis navika i običaja nacije.

U četvrtom delu, daje se prikaz osnovnih problema savreme-ne političke teorije i nauke. Teme koje su zastupljene po poglavlji-ma su globalizacija, politika identiteta, civilno društvo i biopoliti-ka. Takav odabir tema govori o Meyerovom stavu da danas dolazi do konvergencije tema koje tradicionalno pripadaju političkoj so-ciologiji (globalizacija i civilno društvo) i političkoj teoriji (politi-ka identiteta i biopolitika). Ono što još jače vezuje navedene teme je potreba da se politička teorija i nauka okrenu više ka kritici, od-nosno da analiza kao tradicionalni zadatak bude zamenjena kriti-kom datosti. To se posebno vidi u 17. poglavlju, u prikazu osnov-nih problema politike identiteta. Aktuelnost Meyerovog pristupa je u tome što politiku identiteta stavlja između multikulturizma kao nove društvene datosti i pitanja državljanstva kao zastarele dogme koje zapadne zemlje ljubomorno čuvaju. Meyerova sugestija je da budući politikolozi moraju problem pripadništva zajednici da reša-vaju uzimajući u obzir kulturne determinante, a ne samo ekonom-sko-interesne. Imigranti više nisu samo gastarbajteri, već deo zajed-nice, te je zadatak političke teorije da obezbedi smisao njihovom delovanju u društvu tako da sudeluju „u javnom diskursu zajedni-ce bez supstancijalnih prepreka” (2013, 214).

Zaključna razmatranja udžbenika su posvećena perspektivi po-litike. Zanimljivo je da se Meyer odlučio za jedinstvenu perspek-tivu, nasuprot alternativama razvoja discipline. Problem je postav-ljen ekskluzivno: ili je politika zastarela i treba je zameniti nekom novom društvenom praksom, ili se razvija. Za Meyera, dilema je lažna – razvoj politike, i to ka većem stepenu deliberacije, nema al-ternativu. Time Meyer pozicionira politiku u rang socijalnih činje-nica, čije se razumevanje može dovoditi u pitanje, ali ne i posto-janje ili validnost. Takvo stanovište, iz ugla političke nauke (ali i nauke uopšte) i političke teorije može biti problematično. Ukoliko

201

se politika smatra (socijalnom) činjenicom, bez mogućnosti opovr-gavanja njene istinitosti, onda ona nije naučni, već metafizički po-jam. Za političkog teoretičara, s druge strane, može biti problema-tična tvrdnja da se postojanje politike ne može dovesti u pitanje. Takav nivo izvesnosti je dogmatski. Politička teorija bi ipak treba-la da teži otvorenom pristupu i pluralizmu mišljenja. Ako posto-je valjani argumenti za zamenu politike kao socijalne prakse, onda politički teoretičar treba da bude prvi koji će to prihvatiti, ali i tu novu praksu dovesti u pitanje.

Uvod u politiku je delo iskusnog politikologa. To se vidi iz izu-zetno preciznog i jasnog stila, kao i izuzetne sistematičnosti u pisa-nju. Ko god da čita Uvod u politiku, neće ostati uskraćen za Meye-rovo mišljenje, iako se često s njim neće složiti, što može samo da doprinese razvoju kritičkog mišljenja. Budući da se radi o udžbeni-ku, želeo bih na kraju da iznesem sud kome je on namenjen. Iako se radi o jasno i koncizno napisanom uvodnom udžbeniku, sma-tram da ovo nije štivo za osnovni nivo obrazovanja iz političkih nauka. Pre je namenjen onima koji su osnovno obrazovanje proš-li, bilo da se dalje školuju, ili da žele da obnove i kritički preispita-ju svoja shvatanja o politici. Kakav god temperament da ste stekli u dosadašnjem obrazovanju, Meyerova knjiga će vas provocirati na razmišljanje i poneku burnu reakciju.