АРХИТЕКТУРА И УРБАНИзАМ 40-2015 -...

2 40-2015 АУ

Милица Бајић - Брковић, Архитектонски факултет, Универзитет у БеоградуРужица Богдановић, Архитектонски факултет, Универзитет Унион у БеоградуМиодраг Вујошевић, ИАУС, БеоградБранка Димитријевић, Department of Architecture, University of Strathclyde, Glasgow Александар Иванчић, BarcelonaStrategic Urban Systems, BarselonaБошко Јосимовић, ИАУС, БеоградНађа Куртовић-Фолић, Факултеттеничких наука, Нови СадИгор Марић, ИАУС, БеоградМиленија Марушић, ИАУС, БеоградДарко Марушић, БеоградНада Милашин, ИАУС, БеоградБорислав Стојков, Географски факултет, Универзитет у БеоградуБожидар Стојановић, Институт „Јарослав Черни”, Београд

Мила Пуцар

Мила Пуцар

Милена Милинковић

Дафина Жагар

Сања Симоновић Алфиревић

Комбинована дечија установа „Тесла-наука за живот“ у Блоку 67, Нови Београд - „ДВА: СТУДИО“, Александру Вуја, Милан Ђурић и Милка Гњато

ЈП Службени гласник

Ева Ваништа Лазаревић, редовни професор, Архитектонски факултет,

Универзитет у Београду Александра Ђукић,

ванредни професор, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду Александар Кадијевић,

редовни професор, Филозофски факултет, Универзитет у Београду

Александар Кековић, ванредни професор, Грађевинско -

архитектонски факултет, Универзитет у НишуВладимир Лојаница,

редовни професор, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду

Игор Марић, виши научни сарадник, ИАУС

Дијана Милашиновић Марић, доцент, Факултет техничких наука, Универзитет у

Приштини, Косовска МитровицаСаша Милијић,

виши научни сарадник, ИАУСМила Пуцар,

научни саветник ИАУСБорислав Стојков,

редовни професор, Географски факултет, Универзитет у Београду

Институт за архитектуру и урбанизам Србије

Саша Милијић, директор ИАУС-а

Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Архитектура и урбанизам

11000 Београд, Булевар краља Александра 73/II

Телефони: 011/ 3370-091, 3370-109, факс 3370-203,

e-mail: [email protected], [email protected]

Јасна Петрић, ИАУС, Београд

Ана Никовић, ИАУС, Београд

Милена Милинковић, ИАУС, Београд

Бранислав Бајат, Грађевински факултет, Универзитет у Београду; Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд; Мирјана Деветаковић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Бранка Димитријевић, University of Strathclyde, Department of Architecture and Building Science, Glasgow, UK; Бошко Јосимовић, ИАУС, Београд; Никола Крунић, ИАУС, Београд; Ксенија Лаловић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Јелена Луковић, Географски факултет, Универзитет у Београду; Божидар Манић, ИАУС, Београд; Игор Марић, ИАУС, Београд; Тамара Маричић, ИАУС, Београд; Дарко Марушић, Београд; Саша Милијић, ИАУС, Београд; Зорица Недовић-Будић, University College Dublin, School of Geography, Planning and Environmental Policy, Dub-lin, Ireland; Марина Ненковић-Ризнић, ИАУС, Београд; Мина Петровић, Филозофски факултет, Универзитет у Београду; Мила Пуцар, ИАУС, Београд; Ратко Ристић, Шумарски факултет, Универзитет у Београду; Борислав Стојков, Београд; Драгутин Тошић, Географски факултет, Универзитет у Београду; Милорад Филиповић, Економски факултет, Универзитет у Београду; Тијана Црнчевић, ИАУС, Београд; Омиљена Џелебџић, ИАУС, Београд.

Београд, јун 2015.

Часопис се размењује са већим бројем институција у иностраним земљама. У финансирању часописа учествовало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИзАМ 40-2015Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање

Чланови уредништва

Главни и одговорни уредник

Технички уредник

Секретар

лектура

Дизајн часописа и прелом

Корице

листа рецензената

Издавач

за издавача

Адреса редакције

Штампа Контакт

Издавачки савет ИАУСа

Председник

заменик председника

Секретар

3АУ 40-2015

Уводник Мила Пуцар

н а у ч н и р а д о в и

Типологија двотрактних склопова у вишепородичном становањуОригиналан научни радЂорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић

Минимализам у архитектури: апстрактна концептуализација архитектуреОригиналан научни радДрагана Василски

Урбана обнова у контексту климатских промена, на примеру пренамене комплекса касарне у Белој ЦрквиПрегледни радБожидар Манић, Тања Бајић, Ана Никовић

Климатске промене и заштита - новија искуства у планирању подручја културног и природног наслеђаПрегледни радТијана Црнчевић, Омиљена Џелебџић, Игор Марић

Теорија и идеологија каталонске постмодерне архитектуреПрегледни радВладимир Стевановић

с т р у ч н и р а д о в и

The Influence of Air Flow Speed on Fire Propagation in ObjectРадоје Јевтић

Савремена архитектонска пракса: институционални оквир и правила грађењаАна Никовић, Божидар Манић, Марија Маруна

п р о ј е к т и

Oбданиште у Блоку 67 - [О]позив машти или заиграни архитектиМилка Гњато

а к т у е л н о с т и

Паралелни токови - Обликовање коридора железнице у нови градски пејзаж : Форма успорава токНаграђени мастер рад Бојане ЈерковићНебојша Фотирић

Водоснабдевање насеља општине ПрокупљеНаграђени мастер рад Душана РистићаБогдан Лукић

Награда Ранко Радовић за 2014.Константин Т. Петровић

н о в е к њ и г е

СВИ МОЈИ СТАНОВИ / Михаило ЧанакПриказ књиге: Ђорђе Алфиревић

КРИТИЧКИ ГАМБИТ– осврти на савремену архитектуру Србије / Милорад Х. ЈевтићПриказ књиге: Оливер Станковић

ПРЕДЕО ИГРЕ–КОШУТЊАК-принципи архитектонског пројектовања у светлу климатских помена / уредник Ана НикезићПриказ књиге: Драгана Васиљевић Томић

In Memoriam - Архитекта Михаило ЧанакЂорђе Алфиревић

с а д р ж а ј

05

07

16

24

37

47

59

66

71

75

78

80

83

85

87

88

5АУ 40-2015

УВОДНИК | EDITORIAL

Мила Пуцар

Урбана обнова, културно и природно наслеђе сагледани у контексту климатских промена неке су од кључних тема овог броја часописа. Промена климе на Земљи и глобална еколошка и енергетска криза, настале као последица неконтролисаног раста градова, индустријске експанзије, неефикасних технологија и прекомерног коришћења фосилних горива, представљају неке од највећих проблема постиндустријског друштва у овом миленијуму. Истраживање могућности и начина иновираног планирања и изградње, увид у актуелну законску регулативу, којом се проблематика климатских промена уводи у праксу планирања природног и културног наслеђа, као и постављање стандарда у складу са климатски одговорним односом према окружењу доприносе унапређењу квалитета живота, очувању ресурса, очувању урбаног и природног окружења и квалитетнијем управљању развојем насеља и изградњом. Истраживања објављена у овом броју часописа нуде нека од могућих решења која се односе на методологију планирања урбане обнове у контексту климатских промена и решавање проблематике напуштених објеката и комплекса и њихове пренамене, односно поновне употребе. При доношењу одлуке о напуштању објеката, неопходно је водити рачуна, не само о интересима власника непокретности, већ и о интересима локалне заједнице, посебно када се објекти налазе у градском ткиву. Потребно је успоставити јасне критеријуме за доношење одлуке о напуштању и сагледавању свих могућих негативних последица. Будућност одрживог развоја у контексту садашње економске кризе мотив је за организовање локалне заједнице око идеје урбане обнове. Такве локалне иницијативе могу бити модели за одрживу локалну економију која је посебно значајна у кризним ситуацијама. Предлог пренамене приказан у овом часопису формиран је у складу са савременим искуствима и тенденцијама у области урбане обнове, уз уважавање начела одрживог развоја и проблем климатских промена.

Заштита простора због посебности и специфичности представља важан инструмент политике очувања природног и културног наслеђа. Све присутнија и актуелнија проблематика климатских промена захтева и адекватан одговор у смислу иновирања законских и усмеравајућих оквира којима се штити и управља природним и културним наслеђем у Републици Србији.

Urban renewal, cultural and natural heritage considered in the context of climate change is one of key themes of this issue of the journal. Earth’s climate change and the global, ecological and energy crises that resulted from an uncontrolled growth of cities, industrial expansion, ineffi cient technologies and excessive use of fossil fuels, represent some of the greatest problems of the post-industrial society in this millennium. The investigation of possibilities and ways to innovate planning, an insight into the current legislation that introduces the climate change issues into practice of planning the natural and cultural heritage, as well as setting standards in accordance with climate-responsible attitude towards the environment, contributes to the enhancement of the quality of life, conservation of resources, preservation of urban and natural environment, and also to the better management of the human settlements development and construction. The research studies published in this issue of the journal off er some of the possible solutions related to the methodology of planning the urban renewal in the context of climate change, as well as to the problems in fi nding solutions to the abandoned properties and their repurposing, i.e. their reuse. When taking a decision on abandoning a property, it is necessary not only to take into account the interests of the property owner, but also the local community interests, particularly when the property is located in the city tissue. It is necessary to establish clear criteria for making decision on abandoning a property, as well as for considering all possible negative eff ects. The future of sustainable development in the context of the current economic crisis is a motive for organizing the local community around the idea about urban renewal. Such local initiatives can be models for sustainable local economy that is particularly important in situations of crisis. The proposal for repurposing the properties given in this journal is in accordance with contemporary experiences and trends in the fi eld of urban renewal, taking into account the principles of sustainable development and climate change issues.The protection of space because of its particularity and specifi city is an important instrument of a policy for the protection of the cultural and natural heritage. The increasingly present and topical climate change issue also requires an adequate response in the context of innovating the legal framework for the natural and cultural heritage protection and management in the Republic Serbia.

7АУ 40-2015

ТИПОлОГИЈА ДВОТРАКТНИХ СКлОПОВА У ВИШЕПОРОДИЧНОМ СТАНОВАЊУTYPOLOGY OF DOUBLE-TRACT UNITS IN MULTI FAMILY DWELLINGSОригиналан рад, рад примљен: август 2014, рад прихваћен: фебруар 2015.

Ђорђе Алфиревић *, Сања Симоновић Алфиревић **

* мр Ђорђе Алфиревић, дипл. инж. арх., Студио Алфиревић djordje.alfi [email protected]** Сања Симоновић Алфиревић, дипл. инж. арх., Институт за архитектуру и

урбанизам Србије [email protected]

UDK BROJ: 728.2.012.4 ID BROJ: 216138508

DOI: 10.5937/a-u0-6549

АПСТРАКТ

Двотрактни склоп је прилично редак типолошки облик у стамбеној архитектури у свету, те је сходно томе веома мало изучаван у области хабитологије, иако је познато да су први примери двотрактних склопова у вишепородичном становању грађени још крајем деветнаестог века. Свака типологија зависи од аспекта са ког ће се анализирати одређена тема, као и одабира и хијерархије критеријума путем којих се врши селекција и категоризација појединачних елемената. Због тога је тешко рећи да је могуће поставити универзалну типологију за све архитектонске обрасце. Типологије стамбених типова у архитектури су махом постављене према постојећим (најчешће само реализованим) обрасцима, а како је облик двотрактног склопа прилично редак у свету, у већини случајева он није ни евидентиран, а тамо где јесте, најчешће је подведен под неку другу категорију или терминолошко одређење. Циљ овог рада је конципирање типологије за двотрактне склопове у вишепородичном становању са освртом на постојеће, евидентиране обрасце (пројектоване и реализоване), али и на оне који би тек могли бити разматрани.

Кључне речи: архитектура, вишепородично становање, колективно становање, двотракт, двотрактни склоп, типологија

ABSTRACT

The double-tract unit is a rather rare typological shape in residential architecture in the world, and this is why it has not been explored extensively in the fi eld of habitology, although it is known that the fi rst examples of double-tract units in multi-family dwellings were implemented back in XIX century. Every attempt at typology depends on the angle of analysis of a given subject, as well as the selection and hierarchy of the criteria and categorization of individual elements. This makes it hard

to tell whether it is feasible to establish universal typology for all architectural patterns. Typology of residential types in architecture is mostly set according to current patterns (most often, only those that were executed). However, since the shape of double-tract unit is quite rare in the world, in most cases it was not even recorded, and even when it was, it was most often included as part of some other category or terminological defi nition. The aim of this paper is to outline the typology for the double-tract units in multi-family dwellings with an overview of current, established patterns (designed and executed), but also those which could yet be taken into consideration.

Key words: architecture, multi-family dwellings, collective dwellings, double-tract, double –tract unit, typology.

УВОД

У тематском смислу, овај рад се надовезује на претходно истраживање под насловом „Двотрактни склоп у стамбеној архитектури у Србији”, у коме је приређен осврт на карактеристичне примере двотрактних склопова и на разлог њихове значајније присутности у Србији, с обзиром на чињеницу да је двотрактни склоп прилично редак типолошки облик у стамбеној архитектури у свету (Alfi rević, Simonović Alfi rević, 2014). Појам двотрактних зграда је веома мало изучаван у области хабитологије,1 иако је познато да су први примери двотрактних склопова у вишепородичном становању грађени још крајем деветнаестог века. Од првих познатих примера у виду најамних зграда „Дамбел” (Dumbell), који су реализовани у Сједињеним Америчким Државама, па до данас, постоји веома мало истраживачких текстова на ту тему. Радови у којима су разматране двотрактне зграде у свету су првенствено били оријентисани у правцу анализирања појединачних реализованих примера (Moschinoi, 1985; Carini, Ciammitti, 1979; De la Vega, 1986:24-25; Flores, Guell, 1996; Lubove, 1961:659–677; Marshall, 1893:753–756; Mitra, 1979; Moschinoi, 1985; Reynolds, 1893:9–132; Richard, 1978:235–264; Sainz,

1 Под појмом „хабитологија” (Habitology) мисли се на област науке која је посвећена истраживањима у области становања. Појам је изведен из латинске речи habitare што у преводу значи становати.

8 40-2015 АУ

1995:38–39; Schwartz, 2002:290–310 и др.), док неко општије и опсежније истраживање на тему двотракта није спроведено. Са друге стране, у Србији постоји низ чланака у којима се, попут поменутих у иностранству, са стручне стране приказују и анализирају примери реализованих двотраката (Aleksić, 1975:43–84, 1977:44–46; Brkić, 1992; Cagić, Lojanica, 1972:166–181; Đukić, 1972:148–161; Janković, Karadžić, 1972:134–147; Janković, 1977:25–27; Marušić, 1972:125–133; Šegvić, 1947:27; Lujak, 2010:38–45; Knežević, 1984:126–132 и др.). У овим текстовима, појава двотрактних склопова у Србији махом се доводи у везу са београдском школом становања, из које је проистекла карактеристична организација „београдског стана” која се јављала у њима током друге половине двадесетог века (Alfirević, Simonović Alfirević, 2013:41–47).

Када је у питању типологија архитектонских образаца, постоји више текстова у којима се овај аспект разматра у области вишепородичног становања, међутим, не постоји ни један који се конкретно бави аспектима типологије двотрактних склопова. Разлог за поменуту тврдњу лежи у томе што су типологије у архитектури махом постављене према постојећим (најчешће само реализованим) обрасцима, а како је облик двотрактног склопа прилично редак у свету, у већини случајева он није ни евидентиран, а тамо где јесте, најчешће је подведен под неку другу категорију.

У тексту о типлошким облицима стамбене архитектуре педесетих година XX века у Београду, Драгана Мецанов инсистира на новим критеријумима за типологију архитектонских склопова, који би по њеном мишљењу могли да се разврстају: а) на основу програма и садржине станова, б) на основу функције и форме и в) на основу хронолошке анализе развоја просторне структуре (Mecanov, 2008:131–132). Ауторка наводи двотракт као један од примера, али не залази у дубљу анализу његових подоблика. Бранислава Стојиљковић (Stoiljković, 2009:29–32) се у тексту о феномену индивидуалног и колективног у архитектури становања не бави критиком, нити постављањем нове типологије стамбених образаца, већ на претходно конципираној типологији (Marušić, 1999) анализира на који начин се својства индивидуалног и колективног мењају код карактеристичних типова једнопородичног и вишепородичног становања, између осталог и код двотрактних зграда. Нађа Куртовић-Фолић и Мирјана Ротер-Благојевић постављају сопствену

типологију вишепородичних зграда, са акцентом на хронологију њиховог настанка током историје, међутим, и код њиховог приказа двотрактни склоп није издвојен као засебан тип и детаљније разматран, већ је подведен под категорију зграда са разуђеним основама (Kurtović-Folić, Roter-Blagojević, 1995:26).

Опште посматрано, свака типологија зависи од аспекта са ког ће се анализирати одређена тема, као и од одабира и хијерархије критеријума путем којих се врши селекција и категоризација појединачних елемената. Због тога је тешко рећи да је могуће поставити универзалну типологију за све архитектонске обрасце. Циљ овог рада је конципирање типологије за двотрактне склопове у вишепородичном становању, са освртом на постојеће, евидентиране обрасце (пројектоване и реализоване), али и на оне који би тек могли бити разматрани.

ТИПОЛОГИЈА ДВОТРАКТНИХ СКЛОПОВА

Типолошко класификовање (евидентирање и претпо-стављање) двотрактних склопова се може конципирати у односу на различите критеријуме, који су засновани на кључним карактеристикама двотрактних склопова у вишепородичном становању. Уколико се разматра основни модел двотрактног склопа (А1), могу се истаћи следећи критеријуми, путем којих је спроведена класификација типова:

1. позиција, број и пружање вертикалних и хоризонталних комуникација у типској ламели;

2. однос стамбених и помоћних прторија у становима према међупростору унутар двотракта;

3. димензије типске ламеле (димензије трактова, величина, облик и ниво отворености међупростора);

4. број и величина станова у трактовима и др.

Главни параметар за класификовање примера ће бити позиција, број и пружање комуникација у ламели, јер он у највећој мери одређује структуру двотрактног склопа. Остали параметри могу у већој или мањој мери да утичу на изглед и физиономију двотрактне ламеле, али не утичу на суштинску измену њене структуре.

Тип 1 (Подтипови 1a, 1б и 1в)

Тип 1 се јавља у три подваријанте и карактерише га слободно, централно позиционирано степениште између

Сл. 1. Типови двотрактних склопова са слободним, централним степеништем и помоћним просторијама уз међупростор

Fig 1. Types of double-tract units with free, central staircase and utility rooms next to the inter-space.

9АУ 40-2015

трактова и позиција помоћних просторија уз међупростор између трактова. У зависности од броја станова који треба да се јаве у њему, могу се јавити подваријанте основног типа (1а), са додатком полугалерије (1б) или галерије (1в). Растојање између трактова у сва три случаја је минимално 6m,2 што у ситуацијама вишеспратних објеката не мора да буде посебан проблем, јер су помоћне просторије код ових типова оријентисане према међупростору, а њима за функционисање није неопходно директно природно осветљење. Дубина трактова углавном варира од 6 до 10m, у зависности од концепта организације станова и присуства галеријских комуникација. Број станова може да варира од минималних 2 до 26 у једној ламели (уколико се узму у обзир удаљеност противпожарног степеништа, примена станова најмањих структура и аутономност једне ламеле, тј. да галерије нису континуално повезане). Основни проблем који се јавља код ових типова је умањени ниво приватности у контактној зони степенишне вертикале са трактовима и дуж галеријских комуникација, што се јавља као последица велике близине између трактова. Сва три типа су реализована и у више ситуација проверена у пракси. Тип 1а је примењен код стамбених блокова 1 и 2 на Новом Београду (Б. Петричић, 1959–63), стамбене зграде у улици Краља Петра у Београду (М. Мацура, 1954–57), стамбених

2 Минимално растојање између трактова је дефинисано Правилником о условима и нормативима за пројектовање стамбених зграда и станова (видети Службени гласник Републике Србије бр.58/2012 од 13.06.2012.).

објеката у блоку 29 на Новом Београду (М. Чанак и М. Митић, 1967–74), стамбених објеката у блоку 23 на Новом Београду (Б. Јанковић, А. Степановић, Б. Караџић, 1968) и др. Тип 1б се јавља код другонаграђеног конкурсног решења за стамбене објекте у блоку 29 на Новом Београду (С. Вујанац-Боровница, 1967), код стамбених објеката у Булевару Војводе Степе у Београду (Б. Алексић, Н. Саичић, 1973) и др. Тип 1в се јавља код конкурсног решења типске зграде у Београду (Н. Шегвић, 1947), стамбеног објекта Corviale у Риму (M. Fiorentino, 1972–82), конкурсног решења за модел стамбеног објекта у Берлину (W. Gropius, 1928–29) и др. (Alfirević, Simonović Alfirević, 2013).

Тип 2 (Подтипови 2а, 2б и 2в)

Тип 2 се јавља у три подтипа који се одликују централном позицијом слободне степенишне вертикале и лоцирањем помоћних просторија уз линије суседних парцела. У зависности од броја станова који се жели постићи, могу се јавити полугалерије или галерије на унутрашњим странама трактова, према међупростору. Код оваквих структура двотракта карактеристични су проблеми умањене приватности, који од типа 2а, преко типа 2б, завршно са типом 2в, постају све евидентнији, јер су стамбене просторије оријентисане према међупростору и вертикалној комуникацији. Иако ови типови носе са собом бројне функционалне проблеме, њихова примена

Сл. 2. Типови двотрактних склопова са слободним, централним степеништем и помоћним просторијама уз суседне парцеле

Fig 2. Types of double-tract units with free, central staircase and utility rooms next to the adjoining lot.

Сл. 3. Тип двотрактних склопова са слободним, централним степеништем и помоћним просторијама уз коридоре у трактовима

Fig 3. Type of double-tract units with free central staircase and utility rooms next to tract corridors.

Сл. 4. Типови двотрактних склопова са слободним, централним степеништем и галеријама са спољне стране уз суседне парцеле

Fig 4. Types of double-tract units with free central staircase and galleries on outer side of the adjoining lot

10 40-2015 АУ

се може узети у разматрање у ситуацијама када се захтева већи број станова на локацији која је ограђена објектима са источне и западне стране, а „отворена” према северу и југу. Број станова у оквиру једне ламеле може да варира од минималних 2 до 26 (уколико се узму у обзир удаљеност противпожарног степеништа, примена станова најмањих структура и аутономност једне ламеле, тј. да галерије нису континуално повезане). Да би проблеми умањене приватности у склопу могли да се сведу на минимум, неопходно је успоставити размак између трактова од најмање 15m. Због специфичности сва три склопа, који су својим задњим странама постављени уз границе суседних парцела, могу се додатно увести светларници уз контактну зону, чиме се поспешује проветреност помоћних просторија и уводи делимично осветљење. Примена ових типова није до сада евидентирана у пракси, што не значи да у извесним ситуацијама не могу да се узму у разматрање.

Тип 3

Тип 3 је један од аутентичних типова двотрактног склопа. Одређен је са два блиско постављена коридорска тракта који су повезани заједничком степенишном вертикалом. Због оријентисаности стамбених просторија према међупростору, растојање између трактова је неопходно да буде бар 15m. Проблем умањене приватности се јавља у контактној зони степеништа са трактовима. Неповољан однос комуникативних и корисних стамбених површина и изражена дужина хоризонталних, неосветљених комуникација у зони трактова представљају, такође, негативне карактеристике овог типа. Са друге стране, поменути проблеми могу да се правдају са двоструко већом корисном површином ламеле у односу на основни облик двотракта (1а), а све то на једној степенишној вертикали. Овај тип је у релативно сличном облику примењен у пракси

код стамбеног објекта „Кућа цвећа”, архитекте Секундина Зуаза у Мадриду 1932. године (Sainz, 1995:38–39) и код стамбеног објекта Moselgasse у Бечу, архитеката Junger & Beer из 2009. године.

Тип 4 (Подтипови 4а и 4б)

Тип 4 се јавља у две подваријанте и одликује се позицијама галеријских комуникација са спољних страна двотраката. У зависности од тога да ли су помоћне просторије оријентисане према спољним или унутрашњим странама двотраката, растојање између трактова би пожељно било да буде, у првом случају (4а) бар 15m, а у другом (4б) минимално 6m. Проблем умањене приватности се јавља код оба примера, с тим што је израженији код типа 4б, због тога што су стамбене просторије директно оријентисане према галеријским комуникацијама. У оба случаја се јавља проблем дугачких комуникација (посебно код типа 4а), што се делимично може правдати естетским разлозима, тј. могућношћу да се галерије искористе за атрактивнију артикулацију спољних фасада. Код типа 4а постоји могућност његове примене у случају када се двотракт наслања спољним странама на границе суседних парцела (са источне и западне стране). Примери до сада нису евидентирани у пракси, што не изоставља могућност да се у извесним ситуацијама примене.

Тип 5 (Подтипови 5а и 5б)

Тип 5 се јавља у две подваријанте и карактерише га веома низак ниво приватности, због оријентације свих стамбених просторија према циркуларним галеријама са спољних и унутрашњих страна трактова. Код првог примера (5а) су помоћне просторије интегрисане у трактове и наизменично се јављају уз стамбене просторије, док су код другог типа (5б) измештене у зону међупростора и користе се као заједничке просторије свих станара. Значајан проблем овог склопа представљају велике дужине хоризонталних комуникација које опасују трактове, док је са друге стране кључан проблем готово комплетно одсуство приватности у згради. Примери су реализовани у пракси на више локација

Сл. 5. Типови двотрактних склопова са слободним, централним степеништем и циркуларним галеријама око трактова

Fig 5. Types of double-tract units with free, central staircase and circular galleries around the tracts

Сл. 6. Типови двотрактних склопова са централним степеништем у међупростору, ограђеним помоћним или стамбеним просторијама

Fig 6. Types of double-tract units with central staircase in inter-space, enclosed by utility rooms or living quarters

11АУ 40-2015

у Хонг Конгу током педесетих година XX века и познати су под називом „Меј Хо” кућа (Mei Ho House) (Cheung, Chan, 2012:176–189, Kit Man, 2008).3

Тип 6 (Подтипови 6а, 6б, 6в и 6г)

Тип 6 се јавља у четири подваријанте и настао је даљом еволуцијом основне идеје двотракта (1а) у правцу увођења помоћних или стамбених просторија у зону међупростора око степеништа. Код типа 6а је предвиђено увођење једног дела помоћних просторија из оба тракта, чиме се остварује могућност организовања од 2 до 6 станова у једној ламели. Код типа 6б се може развити део стамбених просторија из наспрамних станова, чиме се у целости укида проблем умањене приватности, који је евидентан код већине двотраката, док се са друге стране јавља проблем организације простора код „унутрашњег угла” који је лоше осветљен. У случају када се око степенишне вертикале (уз међупростор) позиционирају помоћне просторије (купатило, тоалет, остава и сл.), растојање између трактова је неопходно да буде минимално 6m, док је у варијанти са оријентацијом стамбених просторија према међупростору неопходна минимална ширина међупростора (и у једном и другом правцу) бар по 15m,4 што у сваком тракту условљава станове великих површина. Подтипови 6в и 6г, лоцирањем

3 Овај тип двотракта је први пут примењен у Хонг Конгу, за смештај лица након девастирајућег пожара 1953. године, током кога је око 58.000 становника остало без стамбеног простора. Државном иницијативом је изграђен блок зграда по истом принципу приказаног двотракта.

4 Проблем који може да се испостави код типа F2 лежи у томе што је Правилником о условима и нормативима за пројектовање стамбених зграда и станова предвиђено минимално растојање од 15m између трактова, као основни и једини услов да би могла да се уведе дневна соба која је оријентисана према међупростору. Међутим, поставља се питање у којој мери је оправдана могућност оријентисања и других стамбених просторија (трпезарије, кухиње, спаваћих соба и простора за рад) према међупростору, јер је и њима потребно природно осветљење, а Правилником та могућност није искључена (Видети Члан 11. поменутог Правилника).

полугалерија и галерија са обе стране међупростора, пружају могућност за увођење већег броја станова у ламелу и позиционирање комплетних стамбених јединица у зону међупростора. Специфичност свих ових варијанти се огледа у томе што се ограђивањем степеништа просторијама спречава директно природно осветљење степенишне вертикале са фасадних страна (остаје могућност зениталног осветљења, која за веће висине објеката није довољна), док се са друге стране редукује проблем ометане приватности који је био карактеристичан за претходно поменуте типове. Тип 6а је примењиван у више ситуација, између осталог код стамбених објеката у блоку 3 и у насељу Лиман 3 у Новом Саду арх. П. Цагића и М. Лојанице (Cagić, Lojanica, 1972:166–181), код стамбеног објекта у блоку 33 на Новом Београду арх. Р. Митровића (Prokić, 1998; Mecanov, 2008), код нереализованих пројеката у сeверном делу блокова 61 и 62 на Новом Београду арх. Д. и М. Марушић (Marušić, 1972:125–133) и др. Тип 6б је ређи пример концепције и примењен је код стамбених објеката у насељу „Бања Лука” у Крагујевцу арх. Б. Јанковића (Janković, 1977:25-27), стамбеног комплекса Wienna Inzerstdorf у Бечу, арх. Steidle & Partner из 1993. године (Schneider, 2004:290) и стамбених објеката у насељима „Котеж II” у Панчеву и „Ледине-Церак” у Београду, арх. Р. Стипсића (Marušić, 1987). Примена типова 6в и 6г није евидентирана у пракси.


Типови из групе 7 су веома ретки због нестандардне концепције коју карактерише рашчлањивање стамбених јединица у два тракта. Дневна зона стана се јавља уз степенишну вертикалу, док је ноћна зона лоцирана у наспрамном тракту. Код типа 7а је, због тачкасте позиције степеништа, могуће остварити 1 до 2 стана по ламели, док

Сл. 7. Тип двотрактног склопа са степеништем интегрисаним у тракт и становима рашчлањеним у оба тракта

Fig 7. Type of double-tract units with staircase integrated into the tract and apartments distributed in both tracts

Сл. 8. Типови двотрактних склопова са степеништима

интегрисаним у трактове, повезаним са комуникацијом

Fig 8. Types of double-tract units with staircase integrated

into tracts, connected by communication

12 40-2015 АУ

се увођењем полугалерије (тип 7б) или галерије (тип 7в) отвара могућност размештања више стамбених јединица на једну степенишну вертикалу. Тип 7а је примењен код стамбеног објекта у Цириху, арх. Т. Хоца (Theo Hotz) из 1979. год. (Schneider, 2004:140), док преостала два типа, 7б и 7в, нису до сада евидентирани у пракси. Проблем који се испоставља код ових решења се огледа у близини „мостовских” превлака, које повезују трактове и које су сувише близу једна другој, јер се пружају на удаљености од око 3–4m. Њихова близина отвара питање сагледавања суседног стана са моста, што у одређеној мери ремети осећај приватности. У варијантама типова 7б и 7в, код којих се пружају галерије са спољне стране тракта, према којима су оријентисане и стамбене просторије, долази, такође, до поменутог проблема онемогућене приватности.


Специфичност типова из серије 8 се огледа у аутономности сваког тракта, у оквиру којих се налазе одвојена степеништа за кориснике сваког тракта, док је „мостовска” веза уведена са идејом да се омогући пешачко повезивање трактова у јединствено суседство. Као и код већине других типова, код типа 8а се јавља проблем угрожене приватности на контакту трактова са пешачком превлаком, која је због смањене фреквентности и интегрисаних степеништа у трактове мањи проблем него код других примера. С обзиром да су помоћне просторије у трактовима

оријентисане према међупростору, минимално потребно растојање између трактова је 6m. Код типова 8б и 8в, проблем умењене приватности, као и природног осветљавања и вентилирања помоћних просторија, постаје израженији због увођења галерија уз међупростор. Тип 8а је примењен код стамбених објеката у насељу Бањица у Београду, арх. С. Дрињаковића, Б. Караџића, А. Степановића из 1971. године (Đukić, 1972:148–161; Aleksić, 1975:74–75) и код стамбеног комплекса Redline у La Seyne sur Mer, арх. Pietriarchitectes у делимично измењеном облику (са једним интегрисаним степеништем у тракту и пешачким мостом ка другом тракту).


Типови из групе 9 су настали еволуцијом основне идеје типова из групе 4, у односу на које се карактеришу раздвојеним степенишним вертикалама, које су интегрисане у трактове са спољне стране, према суседним парцелама. Помоћне просторије су код сва три подтипа позициониране у спољашњу зону трактова, а стамбене просторије према међупростору, због чега је неопходно минималнно растојање од 15m између трактова. Раздвајање степеништа има за циљ смањење проблема ометане приватности, који се јавља код типова 4 у зони контакта степеништа са трактовима. Пешачка превлака тиме постаје секундарног карактера и служи за повремену комуникацију између трактова, чиме се задржава њихова повезаност и не ремети осећај суседства унутар склопа. Због дугих комуникација које су потребне за функционисање овог склопа и у варијанти са галеријом и полу-галеријом, примери из ове групе представљају нестандардна решења, због чега ниједан до сада није евидентиран у пракси.

Сл. 9. Типови двотрактних склопова са степеништима интегрисаним у трактове и помоћним просторијама уз суседне парцеле

Fig 9. Types of double-tract units with staircase integrated into tracts and utility rooms next to adjoining lots

Сл. 10. Типови двотрактних склопова са степеништима интегрисаним у трактове и стамбеним и помоћним просторијама у зони везе трактова

Fig 10. Types of double-tract units with staircase integrated into tracts and residential and utility rooms in the connective tract zone

13АУ 40-2015

Сл. 11. Типови двотрактних склопова са степеништима интегрисаним у трактове и стамбеним и помоћним просторијама које формирају трећи тракт

Fig 11. Types of double-tract units with staircase integrated into tracts and residential quarters and utility rooms forming the third tract


Тип 10 се јавља у два подтипа (10а и 10б) и одликује се раздвојеним позицијама степеништа која су интегрисана у трактове. У функционалном смислу, ови примери не припадају групи двотраката, јер практично немају никаквих функционалних додирних тачака, с обзиром да су трактови зграде аутономне просторно-функционалне целине окренуте „леђа уз леђа”. Међутим, у обликовном смислу они и даље поседују карактеристике визуелне рашчлањености на два блока (ламеле), због чега се јављају као предмет ове типологије. Тип 10а се одликује позицијом помоћних просторија у везној зони између трактова и дуж међупростора, што за последицу има раздвајање трактова на минимално растојање од 6m. Код другог типа – 10б, стамбене просторије су оријентисане према спољашњим фасадама трактова, али и у везном блоку, што директно утиче на веће растојање између трактова од минимално 15m. Основни проблем који је карактеристичан за објекте типа 10 је функционално организовање просторија на унутрашњим угловима уз међупростор, који су слабо осветљени. Тип 10а ниje евидентиран у пракси. Двотракт типа 10б је примењен код првонаграђеног конкурсног решења за најамне зграде „Дамбел” (Dumbbell) у Њујорку из 1901. год., код кога су степеништа позиционирана на унутрашњим угловима ламеле, чиме је делимично регулисан проблем осветљавања критичних просторија (Riis, 1902).


Типови из групе 11 спадају у најређе примере и јављају се у три подтипа (11а, 11б и 11в). Одликују се са раздвојеним степенишним језгрима, која су интегрисана у зоне трактова. И поред тога што су помоћне просторије оријентисане према међупростору, ширина између трактова је око 15m,

што пружа могућност за увођење комплетних стамбених јединица у међупростор , чиме се остварује трећи дисконтинуални тракт. Степеништа повезују средишњи тракт са једним од два спољна тракта, чиме се добија варијанта два двотракта која су прислоњена „леђа уз леђа”. С обзиром да се у средишњем тракту јављају и стамбене просторије, растојање између два средишња тракта би требало да буде бар 15m, да би се остварило потребно осветљење. Код типова 11б и 11в су уведене галерија и полугалерија, чиме се отвара могућност уситњавања и умножавања стамбене структуре. Проблем умањене приватности је делимично евидентан код типа 11а, на контакту средишњег тракта са помоћним просторијама, док је код трећег типа (11в) знатно израженији, јер се са галеријског простора према стамбеним просторијама средишњег тракта пружа директна визура. Тип 11а је први пут разматран код једног од награђених конкурсних решења за типизовану „Дамбел” најамну зграду, из 1879. год. у Њујорку (Riis, 1902), док је примењен тек касније, код најамне зграде из 1930. године у Паризу (Mitra, 1979; Alfirević, Simonović Alfirević, 2013). Типови 11б и 11в до сада нису евидентирани у пракси.

ЗАКЉУЧАК

Увидом у различите типове двотрактних склопова, од оних који су евидентирани и проверени у пракси, до модела који су претпостављени и који ће тек бити реализовани, може се констатовати да је већина приказаних типова у анализи до сада већ реализована у конкретним ситуацијама. У типологији су анализирани „чисти” типови двотраката, који имају идентичну, симетричну структуру са обе стране међупростора. У анализу нису унете асиметричне комбинације склопова из исте групе (нпр. 11а са 11в и сл.) или комбиновање типова из сродних група, попут 1, 2, 3, 4, 8 и 9, што је могуће спровести с циљем постизања разноврсности физичке структуре, броја и типова станова. Значај ове типологије се огледа у томе што укључује и оне типове који су потенцијално могући, а који до сада из одређеног разлога нису реализовани у пракси, што отвара могућност за њихову будућу примену.

14 40-2015 АУ

Таб. 1 Синтезни приказ типологије двотраката са нумеричким показатељимаTable 1. Synthetic representation of double-tract typology with numeric indicators.

15АУ 40-2015

ЛИТЕРАТУРА

Aleksić, B. (1975) Konkursni stan: Prikaz konkursnih projekata 1965–1975, Arhitektura i urbanizam 74–77, str. 43–84.

Aleksić, B. (1977) Prikaz konkursa za urbanističko-arhitektonsko rešenje bloka 19A u Novom Beogradu, Arhitektura i urbanizam 78–79, str. 44–46.

Alfirević, Đ., S. Simonović Alfirević (2014) Dvotraktni sklop u stambenoj arhitekturi u Srbiji, Arhitektura i urbanizam, 39.

Alfirević, Đ., S. Simonović Alfirević (2013) Beogradski stan, Arhitektura i urbanizam, 38, str. 41–47.

Brkić, A. (1992) Znakovi u kamenu: Srpska moderna arhitektura 1930–1980, Beograd, Savez arhitekata Srbije

Cagić, P., M. Lojanica (1972) Stambene jedinice Blok III i Liman III (B–2) u Novom Sadu i sistem za industrijsku proizvodnju stanova NS–71, Izgradnja, spec. izdanje, str. 166–181.

Carini, A., M. Ciammitti (1979) Housing in Europa, seconda parte, 1960–1979, Bologna, Luigi Parmа

Cheung, E., A. Chan (2012) Revitalising Historic Buildings through Partnership Scheme: A case study of the Mei Ho House in Hong Kong, Property Management 2/30, pp. 176–189.

De la Vega, R. G. (1986) Madrid, 1920–1980 Guia de Arquitectura Comtemporanea, Madrid, De la Vega, 24–25.

Đukić, M. (1972) Stambeno naselje Banjica u Beogradu, u: Jarić, M. (ur.) Stan i stanovanje (posebno izdanje), Izgradnja, str. 148–161.

Flores, C., X. Guell (1996) Architecture of Spain, 1929–96, Barcelona, Foundacion Caja Arquitectos

Janković, B., B. Karadžić (1972) Izgradnja blokova 22 i 23 u Novom Beogradu, Izgradnja, spec. izdanje, str. 134–147.

Janković, B. (1977) Stambeno naselje „Banja Luka” – Kragujevac, CS 18, str. 25–27.Kit Man, C. (2008) Mei Ho House: a study of the application of public private partnership

in revitalising a government-owned historicbuilding in Hong Kong, Master Thesis, Hong Kong, The University of Hong Kong

Knežević, G. (1984) Višestambene zgrade, Zagreb, Tehnička knjigaKurtović-Folić, N., M. Roter-Blagojević (1995) Razvoj višespratnih zgrada za

višeporodično stanovanje sa osnovnom tipologijom arhitektonskog sklopa, Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Lubove, R. (1961) Lawrence Veiller and the New York State Tenement House Commission of 1900, The Mississippi Valley Historical Review, 4/47, pp. 659–677.

Lujak, M. (2010) Spatialization of social process vs singular object of architecture,

Spatium 23, pp. 38–45.Marshall, E. (1893) New York Tenements, The North American Review, 445/157, pp.

753–756.Marušić, D. (1999) Sveska 4, Beograd, Arhitektonski fakultetMarušić, D. (1972) Blokovi 61 i 62 u Novom Beogradu, Izgradnja, spec. izdanje, str.

125–133.Marušić, M. (1987) Katalog stanova JNA/1: Stanovi na tipskim etažama u kolektivnim

stambenim zgradama, Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam SrbijeMecanov, D. (2008) Tipologija oblika stambene arhitekture pedesetih godina XX veka u

Beogradu, Nasleđe 9, str. 129–153.Mitra, S. (1979) Lowrise Housing Forms and Urban Residential Patterns an Overview,

Master thesis, Montreal, McGill University.Moschinoi, F. (1985) Mario Fiorentino la casa Progetti 1946–81. Rome, KappaPravilnik o uslovima i normativima za projektovanje stambenih zgrada i stanova,

Službeni glasnik RS (оd 13.06.2012).Prokić, T. (1998) Neke mogućnosti remodelovanja – novobeogradsko iskustvo, u:

Kurtović-Folić N. (1998) Unapređenje stanovanja, Zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd, Arhitektonski fakultet, str. 407–416.

Reynolds, M. (1893) The Housing of the Poor in American Cities, Publications of the American Economic Association, 2–3/8, pp. 9–132.

Richard, P. (1978) The Architecture of Urban Housing in the United States during the Early 1930s, Journal of the Society of Architectural Historians, 4/37, pp. 235–264.

Riis, J. (1902) The Battle With The Slum. New York, The Mackmillan Company, London, Mackmillan & Co

Sainz, J. (1995) Secundino Zuazo: Casa de las Flores, Madrid, 1930–32, AV monografias, 56, pp. 38–39.

Schneider, F. (2004) Grundrißatlas Wohnungsbau/Floor Plan Manual Housing, Basel, Boston, Berlin, Birkhäuser Verlag AG

Schwartz, J. (2002) Tenement Renewal in New York City in the 1930s: The District-Improvement Ideas of Arthur C. Holden, Journal of Planning History, 1, pp. 290–310.

Stoiljković, B. (2009) O fenomenu individualnog i kolektivnog u arhitekturi stanovanja, Nauka+Praksa 2/12, str. 29–32.

Šegvić, N. (1947) Konkursna skica za tipiziranu kuću u Beogradu, Arhitektura, 3, str. 27.

ИЛУСТРАЦИЈЕ

Сл. 1–11. Скица Ђ. Алфиревић.Таб. 1 Архива Ђ. Алфиревић.

Исправка у броју часописа 39, стр. 13, у тексту „Двотрактни склоп у стамбеној архитектури Србије”:

• На месту публиковане ситуације (Сл. 15б) би требало да буде нова ситуација (Сл. 15б).

• Уместо текста уз илустрацију „Стамбени објекти у северном делу блокова 61 и 62 на Новом Београду (Д. Марушић, М. Марушић, 1971-74): ситуација (десно), типска основа (лево)”, требало би да стоји „Нереализовани стамбени објекти у северном делу блокова 61 и 62 на Новом Београду (Д. Марушић, М. Марушић, 1971-74):

ситуација (десно), сегмент типске основе (лево)”.• Уместо текста „Стамбени објекти у северном делу

блокова 61 и 62 (Сл. 15) рађени су према урбанистичком плану Јосипа Свободе (1965) и првонаграђеног решења Дарка Марушића и Миленије Марушић на архитектонском конкурсу из 1971. године”, требало би да стоји „Нереализовани стамбени објекти у северном делу блокова 61 и 62 из 1973. године (Сл. 15) рађени су према модификованом урбанистичком решењу северних делова блокова 61 и 62, из 1973. године аутора Дарка и Миленије Марушић”.

Сл.15b Ситуација нереализованих стамбених објеката у северном делу блокова 61 и 62 на Новом Београду (Д. Марушић, М. Марушић, 1971-74).

Fig.15b Situation plan of unbuilt residental buildings in northern part of blocks 61and 62 in New Belgrade (D.Marusic, M.Marusic, 1971-74).

исправка у броју 39

16 40-2015 АУ

МИНИМАлИзАМ У АРХИТЕКТУРИ: АПСТРАКТНА КОНЦЕПТУАлИзАЦИЈА АРХИТЕКТУРЕMINIMALISM IN ARCHITECTURE: ABSTRACT CONCEPTUALIZATION OF ARCHITECTURE Оригиналан рад, рад примљен: октобар 2014., рад прихваћен: април 2015.

Драгана Василски *

UDK BROJ: 72.038.42 ID BROJ: 216138764

DOI: 10.5937/a-u0-6858

АПСТРАКТ

Минимализам у архитектури садржи идеју о минимуму, као водећој стваралачкој тенденцији која се разматра и тумачи у раду кроз емпатију и апстракцију. У западној култури, корене овако постављене идеје налазимо у емпатији Ворингера (Wilhelm Worringer) и апстракцији Малевича (Kasimir Malevic). Ворингер је у својој дисертацији Апстракција и емпатија изнео своје тезе о психологији стила, кроз које је образложио две супротне основне форме: апстракцију и емпатију (уживљавање). Ворингеров закључак о емпатији, као психолошкој основи опажања израза, значајан је захваљујући вербалном подударању са савременим минималистичким изражавањем. Његову интуицију је следио Малевич. Апстракција, као израз унутрашње неспутане инспирације, одиграла је одлучујућу улогу у развоју модерне уметности и архитектуре двадесетог века. Апстракцију, која представља једну од основних метода сазнања у психологији (одвајање битних од небитних својстава), Јунг (Carl Jung) користи за откривање идеје. Минимализам у архитектури наглашава ниво апстракције према коме су индивидуалне функције редуковане. Различита врста апстракције је присутна у форми као и у функцији основних елемената: зида и прозора. Кроз студију случаја, наводи се пример Фуђимотоа (Sou Fujimoto), који је недвосмислен у свом залагању за аутономију апстрактне концептуализације у архитектури.

Кључне речи: минимализам, архитектура, идеја, психологија, емпатија, апстракција, концепт

ABSTRACT

Minimalism in architecture contains the idea of the minimum as a leading creative tend to be considered and interpreted in working through phenomena of empathy and abstraction. In the Western culture, the root of this idea is found in empathy of Wilhelm Worringer and abstraction of Kasimir Malevich. In his dissertation, „Abstraction and Empathy” Worringer

presented his thesis on the psychology of style through which he explained the two opposing basic forms: abstraction and empathy. His conclusion on empathy as a psychological basis of observation expression is significant due to the verbal congruence with contemporary minimalist expression. His intuition was enhenced furthermore by figure of Malevich. Abstraction, as an expression of inner unfettered inspiration, has played a crucial role in the development of modern art and architecture of the twentieth century. Abstraction, which is one of the basic methods of learning in psychology (separating relevant from irrelevant features), Carl Jung is used to discover ideas. Minimalism in architecture emphasizes the level of abstraction to which the individual functions are reduced. Different types of abstraction are present: in the form as well as function of the basic elements: walls and windows. The case study is an example of Sou Fujimoto who is unequivocal in its commitment to the autonomy of abstract conceptualization of architecture.

Keywords: minimalism, architecture, ideas, psychology, empathy, abstraction, concept

УВОД

Апстракција у психологији представља једну од основних метода сазнања: то је одвајање битних од небитних својстава. Један од аутора који се највише бавио апстракцијом је био Јунг (Carl Jung)1. Он се надовезао на Кантово (Immanuel Kant) схватање, по коме је један појам апстрактнији уколико је више ствари из њега изостављено. У моменту када се апстракција у највишем степену апсолутно удаљује од објекта, настаје крајња непредстављивост коју Јунг назива идејом (Јунг, 1977).

Представљање апстракције као израза унутрашње неспутане инспирације није био само одлучујући моменат у развоју модерне уметности, већ и за архитектуру двадесетог века2. Тенденција ка апстракцији у уметности

1 Апстракција је једна од шездесет дефиниција Јунга у Психолошким типовима (глава XI: Дефиниције).

2 Чин напуштања традиционалне градитељске типологије, симболична

* др Драгана Василски, д.и.а., Универзитет Унион Никола Тесла Београд, Департман Архитектура и урбанизам, [email protected]

[email protected]

17АУ 40-2015

водила је ка апстракцији у архитектури. Веза између апстрактне уметности и модернистичке архитектуре је била посебно јака у раном двадесетом веку. Објављивање дела Василија Кандинског (Wassily Kandinsky) О духовном у уметности 1912. год. (Сл. 1) представљало је његово прво бављење апстракцијом, мада се још налазио у фази Плавог јахача (Blaue Reiter), и означило је почетак апстракције у експресионизму у уметности и у експресионистичкој архитектури (Sharp, 1966). Следеће његово дело: Тачка и линија према површини (Point and Line to Plane) 1926. год. (Сл. 2) представљало је ригорознији геометријски облик апстракције, јер су га карактерисале јасније и повезаније линије. Што се тиче ширења апстракције и њене примене у архитектури, са радовима Кандинског можемо поредити Менделсонову (Erich Mendelson) концепцију Ајнштајнове куле (Сл. 3). Експресионистичка архитектура је указала на пут према геометријској апстракцији модерне која се развијала кроз Баухаус: Гропијусов (Walter Gropius) пројекат за школске зграде у Десау, изграђене 1926. год. (Сл. 4), – низ геометријских облика око централне матрице отелотворује трансформацију апстрактне површинске композиције у функционални тродимензионални облик.

АПСТРАКCИЈА И ЕМПАТИЈА ВОРИНГЕРА

Иако је термин емпатија (Einfuhlung) осмислио Вишер (Robert Vischer, 1847–1933)3, неколико година касније, немачки филозоф Липс (Teodor Lipps, 1851–1914) издвојио је овај концепт из субјективног естетског домена и усагласио га са научном објективношћу психологије, чиме је постао отац научне психолошке теорије емпатије. Појам емпатије, лишен свог мистичног призвука, постао је дефинисан

употреба првенствено беле боје (што је било далеко од функционалности) и редуковање елемената како би се изоштрила геометријска подела свих форми, као наслеђе модерног покрета првенствено унутар Баухауса, били су блиски неким представницима апстрактног покрета, међу којиме су: Кандински (Wassili Kandinsky), Кле (Paul Klee) и Итен (Johannes Itten). Између ратова, апстракција се развијала на неколико начина, док се после Другог светског рата даљи развој исказивао кроз неформалну уметност, оптичку уметност, дела Фонтане (Lucio Fontane), Ротка (Mark Rothko), Вилсона (Robert Wilson) и Капора (Anish Kapoor).

3 Einfühlung (Empathy): појам аутора Вишера из његове дисертације из 1873. год. Über das optische Formgefühl (On the optical sense of form)

као објективно сопствено уживљавање, или, како је Липс говорио да се он сам уживљава у сопствени живот (Јунг, 1977). Липсова дискусија о емпатији, са аспекта архитектуре и украса, помогла је да идеја заживи у уметничкој пракси крајем века (Mallgrave, 1994). Франс де Вал (Frans de Waal, 1948) сматра да је управо Липс био одговоран за савремени концепт емпатије4. Веома сличну теорију (као верзију Липсове теорије) изложио је Велфлин (Heinrich Wollflin) у својој докторској дисертацији на Универзитету у Минхену, 1886. год. под насловом Пролегомена за психологију архитектуре (Арнхајм, 1990).

Када се говори о емпатији, незаобилазан и најзначајнији за ово истраживање је Ворингер (1881–1965), који је још давне 1907. год. у својој дисертацији Апстракција и емпатија5 изнео своје тезе о психологији стила: образложио је две супротне основне форме које је означио као уживљавање и апстракцију. Дисертација је написана управо пошто је Сезан (Paul Cezanne, 1839–1906) насликао своје Купачице (Сл. 5) и годину дана пре појаве Пикасове (Pablo Picasso, 1881–1973) слике Младе даме Авињона (Les Demoiselles d’Avigno) (Сл. 6) која је означила преокрет у уметности. Настала је у времену напуштања академског приступа примитивним и линеарним стиловима и почетка откривања вредности артефаката, као што су афричке племенске маске и јапански дуборези. Ворингер је предвидео кубизам и арт деко, мада кроз крут поглед на органску природу ствари.

Јунг наводи да се Ворингерова дефиниција уживљавања ослања углавном на Липсову6. Посматрајући питање емпатије са психолошког аспекта Јунг пореди неколико аутора. Прво Јодла (Friedrich Jodl, 1849–1914), који

4 Липс је био „први који је препознао посебан канал који имамо са другима”, па на основу тога следи закључак да „наука данас долази у позицију Липса” (Waal 2009:65).

5 Апстракција и емпатија: есеји за психологију стила (Abstraktion und Einfühlung: ein Beitrag zur Stilpyschologie), публикована докторска дисертација, Neuwied, 1907, затим као књига, Minhen: R. Piper, 1908 (Abstraction and Empathy, Translated by Michael Bullock. New York: International University Press, 1953)

6 Ворингер естетски доживљај који је исказан у уживљавању дефинише као „самоуживање” (Јунг, 1977:334). Код Липса је уживљавање „објективизација мене у неком од мене разликованом предмету, свеједно да ли оно што је објективисано заслужује име осећања или не” (Јунг, 1977:333).

Сл. 3 – Ерих Менделсон: Ајнштајнова кула, Подсдам, Немачка, 1921Fig. 3 – Erich Mendelson: Einstein Tower, Potsdam, Germany, 1921.Сл. 4 – Волтер Гропијус: Школска зграда Баухауса, Десау, 1926Fig. 4 – Walter Gropius: Bauhaus School Buildings, Dessau, 1926.

Сл. 1 – Васили Кандински: О духовном у уметности 1912Fig. 1 – Wassily Kandinsky: Concerning the Spiritual in Art, 1912.Сл. 2 – Васили Кандински: Тачка и линија за површину, 1926Fig. 2 – Wassily Kandinsky: Point and Line to Plane, 1926.

18 40-2015 АУ

објашњава емпатију као естетско продуховљење. Чулни привид у уметничком делу не изазива у нама само повод да се по законима асоцијација сећамо сродних доживљаја, него подлеже општем закону екстернализације и појављује се као нешто изван нас, а ми у исти мах пројектујемо у њега унутрашње процесе које он у нама репродукује и тиме му дајемо естетско продуховљење. То се дешава зато што се, при интројекцији сопствених унутрашњих стања у слику, не ради само о осећањима, него и о унутрашњим процесима сваке врсте. Јунг даље наводи Вунта (Wilhelm Wundt, 1832–1920), који емпатију убраја у елементарне процесе асимилације. Уживљавање је врста опажања, карактеристична по томе што се осећајно битан психички садржај премешта у објекат и везује га са субјектом до те мере да субјект себе, такорећи, осећа у објекту. Објекат као да говори сам од себе, је�

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИзАМ 40-2015 -...

Documents