СВЕТСКА ИСТОРИЈА 1918. - 1945.

САДРЖАЈ: 1. Први светски рат - уопштено 2. Улазак Америке у рат 3. Мировни уговори 4. Немачки нацизам 5. Фашизам у Италији 6. САД између 2 светска рата 7. Кина између 2 светска рата 8 . СССР између 2 светска рата 9. Шпански грађански рат 10. Совјетска република Мађарска 11. Гандхи 12. Коминтерна 13. Совјетска република Немачка 14. Од напада на СССР до капитулације Јапана 15. Други светски рат до љипња 1941. године 16. Рат од 1944. - 1945.

1. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ - ОПШТЕ

Први светски рат почиње убиством Фрање Фердинанда, аустроугарског престолонаследника у Сарајеву. Иако је то био повод због којег је рат започео, он је био само изговор која се већ дуже времена чекала. Прави разлози овог рата немају директну везу са атентатом. Атентат је била прилика да Немачка под оправданим разлогом нападне своје супарнице. Да се реши Србије, која је постајала све јача, притом и Русије која ће као заштитница Србије бити приморана да уђе у рат. А с друге стране да се обрачуна и са Француском и Британијом у случају ако и оне због својих споразума са Русијом ступе у рат. У овом рату који је требао трајати једва годину дана, први пут су употребљени нови начини борбе, први пут је рат постао позициони, где се није пуно освајало.Нови типови оружја, подморнице и бојни отрови и велике људске жртве обележили су први светски рат. У јуну 1914. Фрањо Фердинанд, аустро-угарски престолонаследник, дошао је у Босну надгледати војне вежбе Аустро-Угарске војске. 28 јун 1914. током вожње улицама Сарајева убијен је у атентату који је на њега извршио Гаврило Принцип, припадник организације Млада Босна. Аустро-Угарска је посумњала у уплетеност србијанских власти и затражила истрагу у Србији те је 23. јуна 1914. дала ултиматум са понижавајућим условима за Србију, којег је Србија одбила. Начелник аустроугарског генералштаба генерал Конрад вон Хецендорф одмах је схватио атентат као добар повод за рат против Србије. Само је требало видети да ли ће Немачка чувати Аустрији леђа према Русији. Одлука о рату донесена је врло брзо после извршеног атентата, што само указује да је она била дуго припремана и стално присутна. Усвојена на немачко аустро-угарским преговорима 5. и 6. српња у Постдаму, формално потврђена на сједници аустро-угарског Заједничке министарског савета 7 јули, а 9. српња у Бањи исл званично ју је прихватио цар Фрањо Јосип. Међутим стварни почетак рата одложен је за коју недељу да би се потпуно придобиле владајуће снаге у Мађарској, затим савезничка Италија и суседна Румунија и да би се створили повољни услови да се Србија изненади. На подстицај Немачке 28 јул 1914. Аустро-Угарска је објавила рат Србији, отвореним телеграмом. Краљевина Црна Гора је одмах објавила рат Аустро-Угарској. Све је требало да остане локалним ратом. Али на то је Руско царство објавило рат Аустро-Угарској. Немачка је спремно објавила рат Русији, Француској. Због напада на Белгију, Велика Британија је објавила рат Немачкој. Тако су се чланице Антанте и чланице Тројног савеза нашле у рату. У августу се чланицама Антанте придружио Јапан. Османско царство, Бугарска, Румунија, Грчка, Португал, Краљевина Италија и САД су се касније из разних разлога укључиле у рат. Сасвим је јасно да је овај рат, највећи што је историја дотад забележила, непосредан производ империјалистичке фазе капитализма, када су се велике силе у свом експанзионизму сударале свуда отворено или прикривено. Несумњиво

је, такође, да је моменат сукоба одабрала Немачка, допустивши и подстакавши свог послушног и зависног савезника да неоправдано нападне Србију поводом атентата који су починили његови поданици на његовом територију. Само, одговорност пада на све империјалистички оријентисане силе које су га изазвале својом политиком. Свака од њих је имала своје освајачке ратне циљеве. Беч је отворено тежио доминацији на Балкану. Упоредо ће се, веровало се тамо, у корену прјесјећи ослободилачке тежње југославенских народа Двојне монархије када се буде уништила слободна Србија са својом привлачном снагом увећаном посље балканских ратова. Немачка је сасвим свесно стајала иза такве политике, знајући врло добро да се преко Балкана и сателизоване Турске допире чак до Индијског океана, при чему би она, као неупоредиво јачи партнер, имала главну реч. Ако се Европа не умеша, са мало крви и напора стекла би се огромна добит. У противном, што је било вероватније, пружила би се прилика да се обрачуна с Француском и Русијом - боље сад него касније- и оствари доминација над Европом. У Берлину се веровало да Британци неће интервенисати због крупних домаћих тешкоћа - нерешено ирско питање већ је запретило грађанским ратом-, а немачки надлежни војни кругови који су преко савитљивог цара узели политику у своје руке, нису се ни плашили њих. Били су сигурни да ће за мјесец-два оборити Француску ма што Британци учинили, а за њихову експедициони армију говорили су да ће је «ухапсити» ако се буде појавила на континенту; потом ће доћи ред на Русију, коју - по њима- нико неће моћи спасити. У наредној етапи дошао би обрачун са британским лавом на мору за превласт у свјету. У овом рату Антанта није бранила само своје империјалистичке тековине, позиције и преспективе, већ је имала и врло одређене циљеве. Бранећи Балкан од туђе доминације, царска Русија се уједно борила да га стави под своју контролу и отвори си пут у слободно море, давни сан њихове спољне политике. Распад Аустро-Угарске, а њен се пораз могао само тако завршити, дао би Русији и превласт у Панонској низији, источној и средњој Европи. Британија и Француска браниле су овим ратом у првом реду своје огромне колонијалне империје, али нису изгубиле из вида нове поседе и утицаје. Обе су биле заинересирани и за Средњи исток где су се - знало се већ тада - налазиле огромне резерве нафте, новог погонског горива великих перспектива. Британији се пружала и прилика да се отересе врло опасног такмаца на мору иу прекоморској трговини, Француској да учврсти свој положај у Европи и да поврати Алзас и Лотарингију. Србија и Црна Гора, мада увучене у империјалистички рат, устале су у одбрану свог опстанка, продужавале су - како то каже Лењин- своју дугогодишњу ослободилачку борбу. И Белгија је бранила своју слободу, уз резерву да је уједно и чувала свој огромни колонијални посјед Конго. Да га Немачка у лето 1914 није изазвала, у оној атмосфери дубоког ривалства и неповерења рат би коју годину касније можда покренуо супротни блок. Ипак покушај Немачке да с оружјем приступи новој подјели свијета сударао се са владајућим правин и моралним мерилима. Прве борбе на балкану су започеле 12. августа, када су аустро-угарске снаге прешле Саву и Дрину. Услед журбе, недовољне припремљености и раног форсирања Дрине Поћорек 5. армија запала је већ првих дана ратовања у безизлазни положај. Тек што је прешла Дрину наишла је аустроугарска армија на жесток отпор већег дела прегрупиран српске војске. Српски врховна команда је на време дознала за главни правац напада Поћорекових снага и одмах је прихватила одлучујућу битку на планини Церу. (16-18. Августа 1914.) Вешто вођена српска војска успела је разбити аустроугарску 5. армију и тек надошли 8. корпус и да их врати на почетне положаје преко Дрине.Поћорек балканска војска претрпијела је катастрофалне губитке. Тиме је била сломљена прва аустроугарска

офанзива на Србију и Црну Гору и уједно прва значајна победа Антантне коалиције. У недељу 2. августа Њемци су покушали уверити Белгију да Французи тек што нису упали у Белгију са намером напада на Немачку, па су затражили одобрење да и сами уђу у Белгију због своје самоодбране. Наравно, то је била измишљотина, само изговор за немачку акцију. Белгија је то одбила, те је немачка специјална борбена група Друге армије под командом генерала Ота фон Еммицха 3. августа ушла и напала Белгију. Немачки упад у Белгију пружио је енглеском државном водству најбоље разлоге да у смислу Антантине политике последних година заузме своје стајалиште иу сопственој земљи савлада последње отпоре против уласка у рат. Енглеска је у рат ушла 4. августа. Како се Немачка географски налазила између двије ватре (Француске и ВБ на западу и Русије на истоку.) Њени генерали имали су план како што краће ратовати на два фронта, такозвани Сцхлиеффенов план. Немачке трупе су напале и брзо се пробиле кроз Белгију и Луксембург те почеле освајати територију Француске. Када су се Немци нашли пред Паризом, Французи су кренули у противнапад. Дошло је до битке на реци Марни где су у септембру 1914. заустављене немачке трупе. Стабилизацијом црте фронта започео је Позициони рат- рововски рат где су војске биле смештене у рововима и бориле се за сваки комадић земље. Руска војска се брзо мобилисала што Немачка није очекивала. Због тога су Немци део трупа са запада пребацили на исток. Покушаји обе стране да на западном делу бојишта обухвате и одлучно поразе једна другу довео је до Трке према мору, серије крвавих битака које су завршиле неодлучним резултатом и стварањем линије ровова која се протезала од канала Ла Манцхе до швајцарске границе. На источном фронту војска царске Русије суочила се почетком августа 1914. са два непријатеља на својим границама: на северозападу са Њемцима а на југозападу са Аустро-Угарском. Док су све значајније немачке снаге биле концентрисане на западу према Француској, дотле је аустроугарска војска имала главни задатак да напада Русе. У почетним операцијама, дуж целе линије фронта, руска војска имала је успех и потискивала је немачке трупе према Висли. Њемци су осетили опасност и предузели противмере, са западног фронта послали су појачања и попуњавали су трупе које су се повлачиле. 26 августа Немци су започели контраофанзиву иу подручју Таненберга уверљиво поразили руску другу армију, за само 5 дана, колико је трајала битка Међутим Русија је имала знатно више успеха против Аустро-Угарске на свом југозападном фронту. Аустроугарска војска је имала значајне почетне успехе, али није могла дуго да издржи жилаву одбрану бројних руских армија.Фронталним ударом код Гњиле Липе Руси су поразили аустроугарску војску која је била приморана на повлачење и напуштање ровова. А Галицијска битка, 18 аугуст - Септембар 12 1914., завршила је катастрофалним поразом Аустро-Угарске. Средишњим силама није успео план да рат реше у првих неколико месеци, али је као подстицај дошло ступање Османског Империја у рат на њиховој страни. Након тога се Русија више није могла снабдевати преко Црног мора, што је имало битне последице на ефикасност њене војске. Поновно отварање руте за снабдевање Русије, односно избацивање Турске из рата, био је главни циљ амбициозне дарданелске операције коју су у пролеће 1915. савезници покренули. Но тај план се претворио у спектакуларни фијаско, прво након неуспелог покушаја пробоја морнарице кроз Дарданеле, а затим након искрцавања АНЗАЦ-а на Галипоље, где је њихов продор успешно зауставио турски Кемал паша. Обећавши Италији територијалну експанзију на рачун Аустро-Угарске Лондонским тајним уговором, Антанта је до пролећа 1915. успела придобити на своју страну Италију и ова је у мају напала Аустро-Угарску, али су се слабије аустро-угарске снаге успешно супростављали

свим италијанским офензивама. Лондонским уговором потписаним 26 април 1915. Италија добија Трст, грофовије Горицу и Градишку, целу Истру до Кварнера укључујући Волоско и истарске отоке Црес, Лошињ као и још неке мање отоке, затим Далмацију у њеним управним границама, те све отоке који леже на северу и на западу Далмације. Уговор који је требао остати тајна објавила је совјетска штампа 28 новембар 1917. Централне силе су имале далеко више успеха у својим офанзивним операцијама. Након пробоја код Горлитз су руске снаге одбачене из већег дела Пољске, ау јесен је улазак Бугарске, 14. октобар 1915., у рат на страни Централних сила омогућио освајање Србије, чија војска је била присиљена на повлачење кроз беспућа Албаније и Косова све до Крфа близу Грчке. У априлу 1915. за време друге битке код Иепреса, Њемци су отворили вентиле на гасних цилиндра, користећи се лаганим североисточним ветром који је усмерио више од 160 тона хлора (зелено-жути гас) преко француских положаја. Њемци су гас први пут употребили у јануару на руској фронти, кад је било превише хладно да би сузавац којег су том приликом употребили могао уопште деловати. Хлор у најмању руку изазива јаку иритацију очију и изазива тешкоће у дисању. У већим дозама оштећује плућно ткиво. У крајњим случајевима плућа се могу испунити течношћу, производећи учинак сличан утапању. Ниједан војник се дотад није сусрео са таквим оружјем и нико се није могао од њега заштитити осим немачких специјалаца одговорних за његово пуштање. Немачка је морнарица на отвореном мору само навукла поморске снаге Енглеске, не испунивши наде које су њу полагане. Она је и посље приличног успеха у бици код Скагеррак 1916. била осуђена да мирује у лукама. С енглеском блокадом излаза из Северног мора почела је и на мору нека врста позиционог ратовања којему је био циљ да уместо уобичајног тражења одлуке у поморској бици непријатеља исцрпи и паралише. Немачке колоније нису имале стратегијско значење и убрзо су редом заузете. Ерицх вон Фалкенхаин, начелник немачког генералштаба, сматрао је, да Централна силе, без обзира на спектакуларне успехе на источним бојиштима, неће однети победу уколико из рата не буде избачена Француска. Одбацивши стратегију базирану на одлучном удару као неизведиве у постојећим условима западног фронта, одлучио се за офанзиву чији је крајњи циљ уместо освајања територије било исцрпљивање француског људства. Циљ је пажљиво одабран; требао је бити управо такав за којег би Французи све жртвовали да би га освојили. Огромне тврђаве над Вердуно, градом од легендарне важности за Французе, требале су постати њихово стратиште. 21 фебруар 1916. немачки топови су отворили ватру на Верден. Французи су узвратили и њихова одбрамбена филозофија заснивала се на бескомпромисном нападу. Значило је то да сваки положај којег непријатељ освоји треба под сваку цену поново преотети, управо он на што је вон Фалкенхаин рачунао, на прихватање изазова и потпуно исцрпљивање Француза. Вердунска битка је постала као што је вон Фалкенхаин и замислио, симбол највећег исцрпљивања. Трајала је десет месеци, дуже но иједна битка до тада. Ни у једној битки у повјести ратовања није толико људи погинуло на тако малом простору. Колико је Француска због свог престижа све дала да одбрани Верден, толико је Немачка због свог престижа све више тежила томе да га освоји.Вердунска битка се завршила поједнако искрвљавањем обе стране. Француску је спасила Русија. Делимично као одговор на позиве Француза да се ослаби притисак на Верден, руски генерал Брусилов напао је Аустријанце са четрдесет дивизија на југоисточном фронту. Оно што је почело као диверзија, убрзо се претворило у повлачење разбијене аустријске војске дуж фронта дугог скоро пет стотина километара. Настојећи савезника ослободити притиска, Британци су у јуну покренули

амбициозну офанзиву на реци Соми. Тај се напад претворио у још један крвав и спектакуларна промашај у којему је изгубљен велики део људи за безначајан територију. С друге стране, Немци су, настојећи зауставити овај напад, били присиљени пребацивати снаге с Вердуна и тако омогућити Французима да ту битку полако преокрену у своју корист. Битка на Соми је трајала пет месеци. Тек кад су зимске кише претвориле бојиште у блатњаву пустош, британски командант Хаиг је најзад био приморан да наредити престанак операција. За време битке на Соми у нападу се користило ново и дотад неиспробано оружје, то оружје је био тенк, на страни британаца то тајно оружје појавило се на фронту 11 септембар 1916. Седамнаест их је заказало пре него су до ње дошли, а седморо није ни кренуло, али двадесет пет их је ипак постигло изванредан учинак. Иако су тенкови били преспори и непоуздани, оно што су постигли било је од непроцењиве вредности. Не само што су учествовали у продору од скоро 2000 метара у непријатељски териториј, него су и снажно уздрмали морал непријатеља. А на Балканском бојишту опорављена српска војска и савезничка Источна армија формирале су половином 1916 год. солунски фронт (9 француско-британских дивизија и 7 српских дивизија) под командом француског генерала Сараја. Средином августа 1916. немачко бугарске снаге прешле су у офанзиву како би онемогућиле потпуну консолидацију фронта, али су биле заустављене и протуофензивним операцијама савезника (у студенм) потиснуте са својих положаја. Посље великих крвавих битака код Островског језера српске јединице су освојиле Кајмакчалан и ослободиле Битољ са малим граничним појасом територије Србије. Међутим фронт се убрзо стабилизовао. До пробоја солунског фронта у јесен 1918. вођене су само дефазивне операције (рововски рат) уз свако дневно присуство савезничких дилема око његова опстанка. 

2. УЛАЗАК АМЕРИКЕ У РАТ

На самом почетку рата САД објавиле су неутралност и настојале су учврстити и проширити своје економске и политичке позиције. У том погледу САД успостављају јаке везе са Антантом, а посебно са Великом Бртианијом, с којом је од краја 1914. године трговинска размена нагло расла. Но, како су односи САД-а и Антанте бивали све бољи, тако су односи САД-а и Немачке постајали све лошији. Ситуација која је претходила уласку САД-а у рат била је сложена. Рат је до тада већ трајао три године и увелико је променио свој карактер. Одлучујући прилог промени карактера рата дао је развој природних наука, технике и индустрије. Модерна оружја, пре свега машинска пушка и брзопотезни топ, онемогућила су офанзивне битке некадашњег типа и наметнула позиционо ратовање. Зараћене стране подељене у два блока почеле су водити позиционе ратове које су за задатак имале исцрпљивање непријатеља. До 1917. године Америчка је привреда била довољно развијена тако да је наклоност Америке могла донети превагу међу изједначеним европским силама. У то време Енглеска и Немачка водиле су рат и на мору и то користећи методу међусобне блокаде појединих лука. Око тог новог начина ратовања ис њиме настале промене појма неутралности обе су стране размениле оштре ноте са Сједињемин Државама. Вјешто аргументацију пружила је Енглеска, утолико лакше што је њена блокада додуше погађала читав један народ, укључивши жене и децу, али при томе нису директно убијали цивилне особе као што је то било при нападима подморница на путничке бродове. Због таквог стања на Атлантику Америка је развила трговинску сарадњу с Енглеском и Француском. Нато је Немачка, након кратког времена

мировања 1 фебруар 1917. године кренула у неограничени подморнички рат. Тада је поморско подручје око Енглеске проглашено зоном у којој ће се бродови торпедирати без предходног упозорења. На неограничен подморнички рат амерички је предсједник вилс одговорио 3 фебруар 1917. прекидом дипломатских односа са Немачком, што је у САД-у свуда поздрављено. Сва ова догађања јасно су наговестила и сам улазак САД-а у рат на страну сила Антанте. То се коначно десило 1 април 1917. године. Америчка влада је ступила у рат бојећи се победе немачког империјализма, а подморнички рат послужио јој је као повод за тај корак. САД су одмах након објављивања рата Немачкој приступиле реорганизацији својих оружаних снага и стварању модерне армије. Законом од 19. маја 1917. уведена је општа војна обавеза. Пошто САД нису имале развијену ратну индустрију, наоружање и муниција су произведени за америчке јединице већином у Великој Бртианији и Француској, којима су САД за то испоручивале сировине. САД су одмах узели учешће у рату са својом моћном флотом, која ће много допринети осигурању атлантских и других комунукација. С Аустро-Угарском су прекинути дипломатски односи април 10, а 7 децембар је објављен рат и њој. Турска је прекинула дипломатске односе са САД-ом 20. априла. Одржала их је само Бугарска. За примером САД-а кренула је већина држава Средње и Јужне Америке. Током 1917. године нити једна од зараћених страна није остварила своје циљеве. Немачка је на Западном фронту одбила све налете уједињене америчке и француске војске, док је са Русијом и Румунијом повела преговоре о миру. Након пробоја код Соче (24-27 октобар 1917.) италијанској је војсци нанет тежак пораз, Италијани су одбачени до реке Пијаве, а заробљено је око 300 000 италијанских војника. Једино је још Турска успевала издржати противничке нападе. Међутим, основни стратегијски циљ Централних сила није Острварен јер оне нису успеле неограниченим поморским ратом присилити Велику Британију на мир. Иако је Велика Бриатнија била у тешкој ситуацији јер су многи, што њени, што противнички бродови били потопљени чиме јој је претила опасност од престанак поморске комуникације, криза је ипак успешно савладана. Савезници су почели јачати властиту протуподморнички одбрану и јаче потицати индустрију бродоградње. Излазак Русије из рата и успешно изведена офанзива немачких и аустро-угарских снага на италијанском бојоишту крајем 1917. године давали су Централним силама снагу за наставак рата 1918. године. У таквим условима одлучила је Врховна команда извести офанзиву на Западном фронту, како би одлучујућом победом над британском и француским снагама у 1918. решила рат у своју корист. Аустро-угарска је одбила захтев Немачке да с њом учествује у офанзиви на западу, али је била спремна самостално повести офанзиву против Италије. Почетком фебруара одлучено је да офанзива започиње 21 март У периоду од 21. марта до 17. српања Њемци су на Западном бојишту извршили петак офензива, али без значајнијих успеха. Током прве офанзиве назване друга битка у Пикардија почетна снага Немачке војске постајала је све слабија како се ширила дужина фронта, тако је да је Врховна команда обуставила напад. Друга Немачка офанзива позната је под називом трећа битка у Фландрији.Врховна команда није реално проценила немачке губитке након прве офанзиве те је намеравала поновним нападом изнудити одлуку рата на Западу. После тешких борби уз обострану употребу тенкова немачке јединице су постигле локалне успехе, али изложене протунападима енглеских и француских снага морале су се повући. Трећа и четврта Немачка офанзива изведене су упркос свесности Врховне команде о тешком стању војске. Ратни циљ - уништење британске војске- није напуштен. Ове две офанзиве донеле су немачкој војсци значајне успехе. Француска одбрана је пробијена, а сам Париз био је непосредно

угрожен. Ипак, ситуација у немачкој војсци била је тешка, а велики људски губици могли су се само делимично надокнадити. Пета немачка офанзива темељила се више на притиску како би међу непријатељима створила жељу за склапањем мира. Но, фрнцуски генерал Фош припрема противудар којим су савезници сломили немачке стратегијске планове. Битком на Марни (јули-аугуст 1918.) почело је раздобље коначног пораза немачких снага на Западном фронту и коначног преокрета рата у корист сила Антанте. Након ове успешно изведене француске протуофензиве и повлачења Немаца на реке Ену и Велу савезнички протуудару су настављени. Потуно слом немачке војске избегнут је ангажовањем последњих снага. Врховна команда констатовало је да је Немачка на измаку снага те да би требало завршити рат успостављањем дипломатских односа са Антантом уз посредовање неке неутралне државе. Узастопним офензивним операцијама савезници су одбацили немачку војску на «Сиегфриедову линију» савезничка офанзива крајем рујна и почетком октобра ипак није дала очекиване резултате. Немачке су јединице изгубиле Сиегфриедову линију, али су упркос томе успевале одржавати компактност фронта. Међутим, због сталних пораза на Западном фронту, пробоја Солунског фронта (септембар 1918.), капитулације Бугарске и тешка ситуација Аустро-Угарске и Турске, немачка Врховна команда је 29 септембар затражила од своје владе да одмах поведе преговоре за примирје. Неповољан развој ситуације на бојиш и револуционарни догађаји унутар Немачке присили су Врховну команду да 7 нов затражи од врховног команданта савезничких снага генерала Фоцха примирје. 11 новембар у Цомпиегнеу Немачка је потписала капитулацију. Унутрашња политичка и привредна ситуација унутар земаља Централних сила постајала током је све тежа. У Немачкој се јавља велико незаодвољство које подстиче општа немаштина, а тиме и све већа глад. Ситација се још више заоштравала револуционарним покретима, наручито наком избијања револуције у Русији. Унутар већине држава јачала је национална идеја, која је испрва здушно прихваћана, да би касније у Немачкој, али и другде уродила кобним последицама. Демократизација у САД-у и Француској је већ раније била проведена, док је у Енглеској ради постојања парламентарног уређења демократизација текла релативно глатко. Унутрашња ситуација Аустро-Угарске била је критична. Њени народи, наручито словенски отворено су се супротстављали и радили на њеном слому. индустријске области су гладовале, а штрајкови радника ређали су се један за другим. Заробљеници који су се враћали из Русије ширили су револуционарне идеје у народу и војсци, тако да је све то у 1918. изазвало многе побуне. Нити најоштрије репресије нису могле задржати распадање двојне монархије. Замор рата захватио је и Бугарску, а Турска је већ био исцрпљена. У Француској је 15 новембар 1917. на чело нове владе дошао Цлеменс, ау исто време основан је и ратни економски комитет, што је показивало одлучност Француске да води рат до победе. Упоредо са поразним развојем ситуације на бојиштима Немачку су изнутра озбиљно потресали револуционарни догађаји. Новембарска револуција у Немачкој започела је 3 нов побуном немачких морнара и брзо се пренела на готово целу Немачку. Оружани устанак радника и војника победио је у Берлину 9 новембар Истог дана Карл Либкнехт прогласио је Социјалистичку Републику. Влада принца Баденског је пала, а цар Виллхен ИИ је побегао у Холандију. Руска је аутократија пред крај рата срушена револуцијом. Људски губици у И. светском рату били су големи. Британска империја изгубило је готово милион људи, Француска готово милион и пол, колико су изгубили и Њемци и Руси. И остале земље учеснице рата имале су велике људске губитке. Укупан број погинулих у току рата износи 10 милиона људи, дик је укупан број

рањених 20 милиона. Немачка се војска у врло кратком року након потписивања капитулације морала повући иза линије 50 км источно од Рајне, предати 5000 топава, 25 000 митраљеза, све своје подморнице и 16 великих бојних бродова. Морали су се одмах и без реципроцитета вратити ратни заробљеници. И. светски рат погодио је читаве нације и нарушио дотадашњи начин живота. Жена су биле присиљене заузети места мушкараца како у канцеларијама тако иу фабрикама, неимаштина је била велика, ас њоме је долазила и глад. Нови начин ратовања у којем су била употребљавана хемијска оружја, бомбардовање, нове врсте ватреног оружја као и нови тип ратовања - позиционо ратовање односио је много живота цивилног становништва. Након завршетка рата и потписивања мировних уговора карта Европе се немало изменила. Аустро-Угарска се распала, а на њеним темељима је настало више држава, такође се и Немачко Царство распало, док је Русија која је до тада била царство постала држава.

 3. МИРОВНИ УГОВОРИ

Основа на којој су мировни уговори требали бити спроведени био је програм америчког председника Томаса Воодрова Вилсона «Четрнаест тачака», које је усвојио и амерички Конгрес 1918. године. Програм америчког председника прихваћен је првенствено због угледа који је он тада уживао, односно због бројних кредита којима су Савезници били задужени код САД-а. Најважније одреднице тог програма обухватале су начело јавне дипломатије, начело равноправности свих народа, начело самоопредељења (права народа на стварање независних националних држава) и повезано с тим - принцип одређивања стратегијских (или природних) граница и начело виталног економског интереса (основни природни услови за егзистенцију сваке државе) те коначно начело повијеснога права. Иако су та начела прихваћена, она већином нису спроведена у целости, док неке тачке нису уопште спроведене. У мировним преговорима који су 1919. године почели у Паризу, учествовало је 27 држава и 5 доминиона, без представника побеђених земаља. Упркос начелу које је прописало «Четрнаест тачака», дипломатија је углавном била тајна, а водиле су је велесиле. У почетку је то било Веће десеторице, затим Савјет петорице које је након повлачења Јапана постало познато под називом Велика четворица (представници влада САД-а, Велике Британије, Француске и Италије), да би на крају главну реч ипак водила Велика тројица (ТВ Вилсон , Ллоид Георге и Клемансо). Међутим, и они су имали различите интересе, који су у основи били империјалистички. Велика Британија је желела учврстити и проширити своје колонијално царство (посебно на Блиском истоку иу Африци), уништити немачку поморску, али сачувати континенталну моћ (због политике равнотеже сила у Европи те одбране од комунизма).Такође, Велика Британија није желела економски уништити Немачку, нити ју присилити на превелике ратне репарације, јер је рачунара на њу као на највећег британског привредног партнера у Европи. Француска је, напротив, на мировну конференцију дошла с бројним великим захтевима, а првенствено је желела своје материјалне губитке у рату наплатити од побеђене Немачке наметањем огромних ратних репарација. Француска је желела придобити привредно најразвијенија немачка подручја - Сарланд и Рајнску област, те покрајине Алзас и Лорен према границама из 1814. Захтевала је и обнову пољске државе (укључујући немачке територије западне Пруске, горње Шлезије те погодне луке на Балтичком мору), али је забрањивала немачко право примијењивањем начела о самоопредјељењу, по којем би се судетски и аустријски Немци ујединили са остатком

Немачке; све с циљем што већег слабљења Немачке. Сједињене Америчке Државе начелно нису имале директних територијалних ни материјалних захтева од побеђених земаља, те су се стајалишта САД-а темељила на принципима Вилсонових «Четрнаест тачака». Главни циљ политике САД-а био је стварање чврстих малих европских држава са стабилним режимима грађанске демократије (уз снажне, али не и прејаке: Енглеску, Француску и Немачку), над којима би САД могао одржавати свој економски и политички ауторитет. а) Мировни уговор с Немачком 28 јун 1919. године потписан је мировни уговор у Версају између победничких Савезника и побеђене Немачке. Тим мировним уговором Немачка је изгубила 13% своје територије и становништва, половину своје индустријске производње (гвожђе, челик, угаљ), све своје прекоокеанске колоније (Камерун, Немачку Источну Африку, Немачку Југозападну Африку, Немачку Нову Гвинеју и Того), те јој је забрањено уједињење са Аустријом. Немачке су колоније подељене на следећи начин: Југозападна је Африка припојена Јужноафричкој унији, Источна Африка је предата Великој Британији, Нова Гвинеја додељена је Аустралији, која ју је запосела још за рата, док су Того и Камерун подељени између Француза и Енглеза. Губитак тих колонија Немачкој није представљао толико економски губитак, колико одузимање статусног и престижног симбола светске (колонијалне) велесиле. Посебно је оштар мировни уговор био по војном питању, где је за циљ имао трајно слабљење немачке војне моћи. Услови су мировног уговора тако захтевали: демилитаризацију Рајнске области на 15 година, ограничавање немачке војске на 100.000 људи, забрана производње, увоза и извоза оружја, отровног гаса или тенкова, забрана поседовања подморница, ваздухопловства или артиљерије (артиљерије), ограничавање поморске силе на 15.000 људи и 36 бродова. Немачка је најтеже поднела територијалне губитке, којима је изгубила следеће територије: западну Прусију и горњу Слеске, те балтичку луку Данзиг (чиме је изгубила територијалну везу са источном Пруском), укупно око 58.000 км2 које је морала уступити Пољској, док је источни део Пруске, с градом Мемел, припао новоствореној литванској држави. Покрајине Алзас - Лорраине без референдума су припојене Француској, а Француска је тражила и ресурсима богату Сарланд област, но ипак је договорено да се она на 15 година стави под Друштво народа (током којих ће сировине користити Француска), након чега би се спровео референдум о томе хоће ли припасти Немачкој или Француској. Белгија је од Немачке добила Еупен и Малмеди (првенствено из стратешких разлога), а сјеверни је Сцхлесвиг након референдума прикључен Данској. Сви ти територијални губици заједно износе 73.000 км2 и око 7 милиона становника (интернационализоване су и немачке пловне реке). Уз све наведене услове, коначни је ударац немачком привреди било присиљавање на плаћање ратних репарација победницима, чија коначна висина никада није утврђена, али је Немачка била приморана да плати у тридесет година, почев од 1. маја 1921., 126 милијарди златних марака (Немачка није могла платити толику ратну одштету). Осим тога, проглашена је једино и искључиво кривцем за рат, што је било посебно понижење, ау крајњем случају и неистина (ратним злочинцем је проглашен и немачки цар Вилхелм ИИ.). 2.3. Мировни уговор с Аустријом До мировних преговора у Версају, Аустро-Угарска монархија већ се била распала, прво стварањем независне Пољске, затим мађарским и чехословачким проглашењем независности, док се Велика народна скупштина Трансилваније (Ердеља) одлучила сјединити са Румунијом, а Хрватска, Славонија и Далмација, те Словенци и Срби из бивше монархије са Краљевином Србијом (и Црном Гором) у нову Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Мировној је конференцији једино још остало признати

новонастале државе и, што је било много теже, одредити границе међу њима. Мировни је уговор с Аустријом потписан 10 септембар 1919. у Саинт-Гермаин-ен-Лаие-у. Из тога је уговора највише профитирала Италија која је добила цео јужни Тирол (премда га је настањивало и 300.000 аустријских Немаца), а од хрватских крајева целу Истру, град Задар те отоке Црес, Лошињ, Ластово и Палагружу, док је Ријека проглашена независном државом, а Италија је добила и западни део Словеније (Јулијску Крајину). У северној Корушкој, у градовима Церовцу (Клагенфурт) и Бељаком (Вилах) словенско је становништво било измешано са немачким, па је проведен референдум на којем се становништво одлучило за останак у Аустрији; а референдум је спроведен и на територији Бургенланда (мађарско становништво), где је град Сопрон припао Мађарској, а околна села Аустрији. Преостали делови који су били у аустријском делу Монархије припали су: Галиција Пољској, а Буковина Румунији, обе покрајине са значајном украјинском и белоруском националном мањином, а Чешка са великим делом немачке националне мањине (Судети). Осим тога, ограничена је на 30.000 војника, забрањено јој је име Деутсцхостерреицх (Немачка Аустрија) те уједињење са Немачком (што је било кршење права о самоопредјељењу). Аустрија је након разграничења с новим суседима постала мала држава површине 84.000 км2 и 6.500.000 становника, од којих је више од четвртине живело у главном граду Бечу. 2.4. Мировни уговор с Мађарском Мађарско мировно делегација., Које је предводио гроф Алберт Аппонии, отишло је у Париз у јануару 1920. и захтевало је измене споразума који им је наметан те одржавање плебисцита у спорним подручјима. Залагали су се за територијални интегритет Велике Угарске, али је то онемогућено доношењем декларације о забрани рестаурације Хабзбурга. Мађарски изасланици су били упорни у одбијању прихватања понуђеног мировног споразума, а од свега су признавали једино губитак Хрватске и Славоније, тврдећи да би одузимањем осталих територија једна трећина Мађара остала ван своје домовине. Савезници су одбацили било какве уступке и почели претити репресалијама, тако да је делегација постепено почело да попушта, прихватајући 1 уступак за другим, док на крају нису прихваћени сви услови те је 4 јун 1920. године потписан мировни уговор с Мађарском у палати Трианон у Версају , а исти је дан проглашена и национална жалост. Трианонски мир званично је потврдио уједињење Хрватске, Славоније, Међимурја, Прекомурја, Бачке и делова Баната и Барање са Краљевином СХС; признао је уједињење Словачке са Чешком, у коју је укључена и Прикарпатска Украјина (дотад, такође, у саставу угарске државе); прихватио је укључивање Трансилваније (Ердеља) и дела Баната у састав Румуније, а признао је и припадност Бургенланда Аустрији.Мађарска војна сила ограничена је на 35.000 људи, забрањена је општа војна обавеза те поседовање тешког наоружања и ваздухопловства, а Мађарска је морала платити и ратну одштету победничким земљама. Важан део мировног споразума била је тзв. тачка о мањинама, по којој су све етничке мањине у новим државама имале иста права као и већина, но та се тачка није поштовала, па су се права мађарске мањине свуда кршила. Према Трианонском споразуму, новој је мађарској држави остало само 30 посто од ранијег територије (93.000 км2), а сваки је трећи Мађар сада живео у некој страној држави, док их је половина била у компактним целинама одмах иза нових граница. Управо су зато сви делови друштва и све политичке странке (укључујући и радничке) били јединствени у одбацивању Тријанона, а једино у чему се јавно мишљење разликовало било је којем степену ревизије треба тежити (националисти су желели повраћај све, а комунисти само претежно мађарских подручја) . Трианонски мир заиста је био неправедан јер је ван матичне земље остављао

3,5 милиона Мађара, односно није поштовао начело самоопредељења (које је било једно од начела Вилсонових «Четрнаест тачака»), а наметао је и низ других дискриминаторских обавеза, што је највише утицало на развој тоталитаризма у Мађарској. 2.5. Мировни уговор с Бугарском Мировни уговор с Бугарском потписан је у Неуилли-сур-Сеине-у 27 новембар 1919., а последице тога уговора остале су запамћене као Друга национална катастрофа. Одређивање нових бугарских граница није било вођено ни на каквим правним основама, јер је циљ био, као и код других поражених земаља, казнити противника, а не праведно решити територијалне и друге спорове. По мировном уговору, Бугарска је изгубила: у корист Грчке - западну Тракију и тиме дефинитивно остала без излаза на Егејско море; у корист Румуније изгубила је целу Добруџу; ау корист новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца градове Цариброд, Босиљград и Струмицу, те мању граничну исправку на Тимоку. Најнеправеднији је мировни уговор био у погледу одступања територије Краљевини СХС, јер су одузети градови имали апсолутну бугарску етничку већину. Највећи проблем ипак је представљао губитак Македоније, чија се припадност Краљевини СХС уопште није доводила у питање. Бугарска је, такође, морала да плати и ратне репарације у износу од 400 милиона долара ограничити своју војску на 20.000 људи те предати своју флоту победницима. 2.6. Мировни уговор с Турском Највеће територијална губитке након Првог светског рата доживела је Турска потписивањем мировног уговора у Севресу 10. августа 1920. Турско царство је у корист Грчке изгубило источну Тракију и западну Анадолију с луком Измир (Смирна), која је била део ужег турског етничког и националног подручја. Италија је добила отоке Додеканеза те велик део средоземне обале те јужне и западне Анадолије с луком Анталија, док је Јерменија добила независност те делове територије у којима није имала етничку арменску већину (поготово након геноцида), као што је лука Трабзон на Црном мору. Француска и Велика Британија поделиле су турске арапске поседе, на начин да је Француска добила југоисточну Анадолију (с источним делом, који је требао постати Курдистан) те Либан и повећану Сирију, а Велика Британија Ирак и Палестину уз најисточнији део Анадолије (такође подручје које је требало постати дијелом Курдистана). Босфор, Дарданели и Истанбул морали су бити демилитаризована те су стављени под међународни (де факто британски) надзор. Осим тога, војна је моћ ограничена на 50.000 људи, свега 11 ратних бродова те забрана икаквих ваздухопловних јединица. Наведено територијално стање није се дуго задржало, захваљујући првенствено Мустафи Кемалу Ататурку, који је након рата за независност, присилио Савезнике на повратак за преговарачки сто те су уговором у Лозани 1923. године створене турске границе које су се, готово неизмењене, задржале до данас. 

4. ЊЕМАЧКИ НАЦИЗАМ

Адолф Хитлер се родио у априлу 1889. Алојз, отац Адолфа Хитлера био је ванбрачни син Марије Шиклгрубер, Алојз је узео презиме Хидлер или Хитлер по Маријином мужу. Са трећом женом Алојз је имао 6 деце од којих је једно био и Адолф који је уз своју сестру Паулу једини преживео детињство. Податак о непознатом очинству су савезници много користили за време 2. светског рата када су савезнички авиони бацали пропагандне летке изнад Немачке које су почињале с Хеил Сцхицклгрубер. Сам Адолф је једном у шали прокоментарисао да је једина паметна одлука коју је његов отац донео у животу била управо промена презимена. Алојз је описиван као строг и хладан човек; по изјавама ћерке,

Пауле, Адолф му се знао супротстављати због чега је често добијао батине. Мајка Клара је била врло брижна и попустљива и Адолф ју је јако волео. Постоје такође извори који упућују да је Адолф Хитлер делом Јеврејин што је обилно кориштено у пропаганди политичких противника, а пре погубљења је исто тврдио и његов сарадник Ханс Франк. Наводно је Хитлерова бака, мајка његовог оца Мариа Сцхицклгрубер, зачела дете док је била слушкиња у једној јеврејској породици у Грацу. Ове тврдње побијају историчари Вернер Масер и Иан Керсхав јер су Јевреји били протерани из Граца у 15. веку те нису имали право да живе у Грацу за време када је Мариа Сцхицклгрубер наводно радила као слушкиња у том граду. У основној школи је био добар ученик, а истицао се и друштву својих вршњака. 1900. након завршене основне, Алојз је одлучио да му син упише Реалсцхуле и његовим стопама крене у чиновничку каријеру, иако је та идеја Адолфу била потпуно одбојна јер је желео да постане уметник. У средњој школи није био успешан: морао је понављати прву годину, ау каснијим је ишао на поправне испите. Иако је касније тврдио да је јако волео историју, географију и веронауку, и из тих предмета је имао просечне оцене. До краја је због лоших оцена био присиљен прећи у другу школу. Хитлер оправдава свој лош успех жељом да на тај начин разљути оца с којим се није слагао; иако је лоше оцене имао и након очеве смрти 1903., у позадини његове одбојности према школи вероватно јесте сукоб са оцем. Већина професора тврди да се млади Хитлер није ни по чему истицао, ни на позитиван ни на негативан начин; неки сматрају да је био бистар, али недовољно заинтересован те да је имао проблема са ауторитетом. Професор историји, Леополд Поетсцх, га је својим причама о немачкој историји и митологији заинтересовао те је од њега упио идеје пангерманског национализма. Након завршетка Реалсцхуле 1905., Хитлер није наставио са даљим школовањем. Није показивао ни жељу за било каквим радом, а финансијско стање породице га није ни присиљавало на то. Уместо тога, уз подршку своје попустљиве мајке, провео је две године живећи неуредним животом, читајући књиге, свирајући клавир, сликајући и сањајући да ће једна постати велики уметник. Ово раздобље је описао као "најлепше у животу". Дружио се са Аугустом Кубизеком, младићем који је делио Хитлерове снове и био врло фасциниран њиме и његовим идејама. 1907. Хитлер је одлучио уписати Академију ликовних уметности у Бечу. Исте године му се разболела мајка те се посветио бризи за њу; но, будући да је имала неизлечиви рак, умрла је што га је тешко погодило. На упису у Академију није успео; ушао је у ужи избор кандидата, но испао је у другом кругу оцењивања. Касније је признао да му је неуспех био шок будући да је био потпуно сигуран у себе. Професор који га је оцењивао коментарисао је да су му прикази грађевина врло добри, што је младог Хитлера подстакло да се заинтересује за архитектуру. Иако тврди да је тада одлучио да постане архитекта, и идуће године је покушао уписати Академију, а тада је испао већ у првом кругу. Иако није уписао Академију, Хитлер се одлучио преселити у Беч. Бечу је Хитлер разгледао културне знаменитости и ковао планове о потребним архитектонским изменама града, Кубизек тврди да га политика није занимала. Много је читао, а наводно је покушавао и писати драме и опере које никада не би довршио; често је ишао гледати опере, а посебно је волео Вагнера. Кубизек такође наводи да се Хитлер осећао нелагодно у друштву жена, иако му је и хомосексуализам био одбојан. Иако је имао довољно средстава за живот, није живео раскошно. Соба у којој је становао с Кубизеком била је врло скромна, оброци су такође били оскудни, а једини луксуз била је опера. Иако је полако остајао без новца, није желео да ради; сањао да ће постати велики уметник. 1908. је по други пут покушао уписати

Академију и није успео. Беч је у то доба био антисемитски настројен, атмосферу је подгријавао и градоначелник Карл Луегер својим оштрим испадима; утицајне су биле идеје екстремних расиста вон Сцхонерера и Лиебенфелс. 1913. добио је право на преузимање очевог наследства, а истовремено се бојао казне због избегавања регрутације јер се није желео борити у војсци Хабзбурговаца. Одлучио је да побегне у Минхен, но Аустријске власти су га и тамо пронашле.).С војном отпуснице враћа се у Минхен и уласком Немачког царства у 1. светски рат одушевљено приступа Баварској војсци већ 2. августа 1914. 20 октобар је завршио обуку и додељен је тзв. Листовима пуку са којим је послат у Белгију где је 29. октобра учествовао у првој бици у којој је изгинула већина пука. Хитлер је у војсци био курир; иако то у Меин Кампфу није поменуо, сугеришући тако да је био обичан војник, омаловажавање његове службе од стране политичких непријатеља је неоправдано: од осам курира у његовом пуку, троје их је погинуло, а један је рањен. И сам Хитлер се неколико пута нашао у ситуацијама у којима је преживео пуком случајношћу. У новембру 1914. је унапређен у чин каплара, ау децембру је добио Гвоздени крст ИИ. класе. До краја рата Хитлер није више напредовао у чиновима; Керсхав сматра да је сам Хитлер одбијао разговоре о његовом даљем унапређењу (које је једно време било разматрано иако су неки надређени сматрали да му недостају "вештине вође") јер није желео да оде из пука у којем се осећао пријатно; други историчари сматрају да је разлог његово аустријско држављанство. Хитлера су суборци сматрали чудаком. Иако су му неки замерали некритички однос према надређеним официрима, није био посебно непопуларан. Ни тада није имао посебно блиских пријатеља, већину времена је проводио читајући, није пио, пушио, нити посећивао јавне куће (тврдио је "да нема времена за жене"), своје дужности и рат је схватао врло озбиљно. У августу 1918. је добио Гвоздени крст И. класе; каплари су ретко добијали ово одликовање. Крај рата Хитлер је дочекао у болници где се лечио од краткорочног слепила које је задобио тровањем бојним отровом. Шокиран капитулацијом царске Немачке у новембру 1918, Хитлер је остао у уверењу да немачка војска није била поражена у рату, него је, наводно, "издата" од групе коју су чинили ратни профитери, Јевреји, социјалисти, штрајкачи и разни нењемачки "унутрашњи непријатељи" који су се увукли у владајуће слојеве. 10 новембар 1918., мрачне недеље, Адолф Хитлер опорављао се од привремене слепила, последице Британског рањавања, тада је пастор стигао са вешћу да је цар абдицирао и побегао у Холандију. Немачка је била препуштена на милост и немилост победницима, тада се Хитлер сломио. Тада је одлучио да постане политичар. Вратио се у Минхен поткрај новембар Чим је комунистички режим био збачен Хитлер је почео са својом првом мање, више политичком акцијом. Он је почео да пружа податке истражној комисији коју је 2. пешадијски пук образовао да испита ко је учествовао у успостављању краткотрајне власти совјета у Минхену. Тада је добио посао у Канцеларији за штампу и вијест Политичког одела Окружне војне команде. Да би проширили своја конзервативна гледишта војници су слани на својеврсне курсеве где су учили против социјализма, демократије. На једном таквом курсу Хитлер се запетљао у жустру расправу против Јевреја тако да је он постао један од људи који сузбијају опасне идеје попут горе наведених. То је била прилика да се Хитлер искаже као говорник. Једног дана у септембру 1919. Хитлер је од Војног политичког одела примио наредбу да проучи малу политичку групу у Минхену која је себе називала Немачком радничком партијом. Војска је сумњичаво гледала радничке партије јер су биле претежно социјалистичке или комунистичке но за ову се веровало да је другачија. Антон Дреклер изучени бравар је након предавања на којем је Хитлер био и

опет се исказао као говорник, дао му је брошуру. Он је наиме основао Одбор независних радника за борбу против марсксизма и слободних синдиката и агитацију за праведни мир за Немачку. Дреклер није никада успео окупити више од четрдесет присталица иу јануару 1919. удружио је свој одбор са једном сличном групом, Политичким радни кругом који је предводио новински репортер Карл Харрер. Нова се организација са непуних стотину чланова називала Немачка радничка партија и Харрер јој је био први председник. Хитлер је одлучио мало проучити брошурице које му је Дреклер дао. Његов главни циљ је био да изгради странку која ће супротно социјалнодемократској бити строго националистичка. Касније тога дана Хитлер је добио допис у којем је писало да је примљен у Немачку радничку партију, тада он није знао да ли да се љути или да се смије, но ипак одлучио је отићи на састанак. Адолф Хитлер је на лицу места примљен за седмог члана одбора Немачке радничке партије. Рохм се тада већ био прикључио у овом тренутку тако безначајној странци. Знамо да је он касније помогао да се организују први борбени одреди странке из којих ће касније настати Стурмабтеилунг (СА) јуришни одреди којима је он командовао све док га 1934 Хитлер није дао смакнути. Рохм је у странку довео не само велик број бивших редовних војника него је за Хитлера и његов покрет добио заштиту власти. Ецкарта су често називали духовним оснивачем националсоцијализма. Почетком 1920. Хитлер је преузео пропаганду странке о којој је много размишљао откако је уочио њену важност у социјалистичкој и кршћанскосоцијалној странци у Бечу. Сместа је почео организовати кудикамо највећи скуп о којем је могла сањати та једна мала странка. Одржан је 24 фебруар 1920. у ФЕСТСААЛ чувеног Хофбраухаус. У току говора Хитлер је први пут обелоданио програм Немачке радничке партије у 25 тачака. На брзину су га саставили Дреклер, Федер и Хитлер. Све те тачке су постале службени програм странке када је она 1 април 1920. променила име у националсоцијалистички немачку радничку партију. Прва тачка тог програма захтевала је уједињење свих Немаца у Велику Немачку. Јеврејима је требало одузети право на јавну службу, рад у штампи, чак право и на немачко држављанство. Све Јевреје који су после 2. августа 1914. ушли у Немачку требало је протерати. Приличан број тачака био је тек демагошко улагив Мировни уговор с Турском Највеће територијална губитке након Првог светског рата доживела је Турска потписивањем мировног уговора у Севресу 10. августа 1920. Турско царство је у корист Грчке изгубило источну Тракију и западну Анадолију с луком Измир (Смирна), која је била део ужег турског етничког и националног подручја. Италија је добила отоке Додеканеза те велик део средоземне обале те јужне и западне Анадолије с луком Анталија, док је Јерменија добила независност те делове територије у којима није имала етничку арменску већину (поготово након геноцида), као што је лука Трабзон на Црном мору. Француска и Велика Британија поделиле су турске арапске поседе, на начин да је Француска добила југоисточну Анадолију (с источним делом, који је требао постати Курдистан) те Либан и повећану Сирију, а Велика Британија Ирак и Палестину уз најисточнији део Анадолије (такође подручје које је требало постати дијелом Курдистана).Босфор, Дарданели и Истанбул морали су бити демилитаризована те су стављени под међународни (де факто британски) надзор. Осим тога, војна је моћ ограничена на 50.000 људи, свега 11 ратних бродова те забрана икаквих ваздухопловних јединица. Наведено територијално стање није се дуго задржало, захваљујући првенствено Мустафи Кемалу Ататурку, који је након рата за независност, присилио Савезнике на повратак за преговарачки сто те су уговором у

Лозани 1923. године створене турске границе које су се, готово неизмењене, задржале до данас.

 4. ЊЕМАЧКИ НАЦИЗАМ Адолф Хитлер се родио у априлу 1889. Алојз, отац Адолфа Хитлера био је ванбрачни син Марије Шиклгрубер, Алојз је узео презиме Хидлер или Хитлер по Маријином мужу. Са трећом женом Алојз је имао 6 деце од којих је једно био и Адолф који је уз своју сестру Паулу једини преживео детињство. Податак о непознатом очинству су савезници много користили за време 2. светског рата када су савезнички авиони бацали пропагандне летке изнад Немачке које су почињале с Хеил Сцхицклгрубер. Сам Адолф је једном у шали прокоментарисао да је једина паметна одлука коју је његов отац донео у животу била управо промена презимена. Алојз је описиван као строг и хладан човек; по изјавама ћерке, Пауле, Адолф му се знао супротстављати због чега је често добијао батине. Мајка Клара је била врло брижна и попустљива и Адолф ју је јако волео.Постоје такође извори који упућују да је Адолф Хитлер делом Јеврејин што је обилно кориштено у пропаганди политичких противника, а пре погубљења је исто тврдио и његов сарадник Ханс Франк. Наводно је Хитлерова бака, мајка његовог оца Мариа Сцхицклгрубер, зачела дете док је била слушкиња у једној јеврејској породици у Грацу. Ове тврдње побијају историчари Вернер Масер и Иан Керсхав јер су Јевреји били протерани из Граца у 15. веку те нису имали право да живе у Грацу за време када је Мариа Сцхицклгрубер наводно радила као слушкиња у том граду. У основној школи је био добар ученик, а истицао се и друштву својих вршњака. 1900. након завршене основне, Алојз је одлучио да му син упише Реалсцхуле и његовим стопама крене у чиновничку каријеру, иако је та идеја Адолфу била потпуно одбојна јер је желео да постане уметник. У средњој школи није био успешан: морао је понављати прву годину, ау каснијим је ишао на поправне испите. Иако је касније тврдио да је јако волео историју, географију и веронауку, и из тих предмета је имао просечне оцене. До краја је због лоших оцена био присиљен прећи у другу школу. Хитлер оправдава свој лош успех жељом да на тај начин разљути оца с којим се није слагао; иако је лоше оцене имао и након очеве смрти 1903., у позадини његове одбојности према школи вероватно јесте сукоб са оцем. Већина професора тврди да се млади Хитлер није ни по чему истицао, ни на позитиван ни на негативан начин; неки сматрају да је био бистар, али недовољно заинтересован те да је имао проблема са ауторитетом. Професор историји, Леополд Поетсцх, га је својим причама о немачкој историји и митологији заинтересовао те је од њега упио идеје пангерманског национализма. Након завршетка Реалсцхуле 1905., Хитлер није наставио са даљим школовањем. Није показивао ни жељу за било каквим радом, а финансијско стање породице га није ни присиљавало на то.Уместо тога, уз подршку своје попустљиве мајке, провео је две године живећи неуредним животом, читајући књиге, свирајући клавир, сликајући и сањајући да ће једна постати велики уметник. Ово раздобље је описао као "најлепше у животу". Дружио се са Аугустом Кубизеком, младићем који је делио Хитлерове снове и био врло фасциниран њиме и његовим идејама. 1907. Хитлер је одлучио уписати Академију ликовних уметности у Бечу. Исте године му се разболела мајка те се посветио бризи за њу; но, будући да је имала неизлечиви рак, умрла је што га је тешко погодило. На упису у Академију није успео; ушао је у ужи избор кандидата, но испао је у другом кругу оцењивања. Касније је признао да му је неуспех био шок будући да је био потпуно сигуран у себе. Професор који га је оцењивао коментарисао је да су му прикази грађевина врло добри, што је младог

Хитлера подстакло да се заинтересује за архитектуру. Иако тврди да је тада одлучио да постане архитекта, и идуће године је покушао уписати Академију, а тада је испао већ у првом кругу. Иако није уписао Академију, Хитлер се одлучио преселити у Беч. Бечу је Хитлер разгледао културне знаменитости и ковао планове о потребним архитектонским изменама града, Кубизек тврди да га политика није занимала.Много је читао, а наводно је покушавао и писати драме и опере које никада не би довршио; често је ишао гледати опере, а посебно је волео Вагнера. Кубизек такође наводи да се Хитлер осећао нелагодно у друштву жена, иако му је и хомосексуализам био одбојан. Иако је имао довољно средстава за живот, није живео раскошно.Соба у којој је становао с Кубизеком била је врло скромна, оброци су такође били оскудни, а једини луксуз била је опера. Иако је полако остајао без новца, није желео да ради; сањао да ће постати велики уметник. 1908. је по други пут покушао уписати Академију и није успео. Беч је у то доба био антисемитски настројен, атмосферу је подгријавао и градоначелник Карл Луегер својим оштрим испадима; утицајне су биле идеје екстремних расиста вон Сцхонерера и Лиебенфелс. 1913. добио је право на преузимање очевог наследства, а истовремено се бојао казне због избегавања регрутације јер се није желео борити у војсци Хабзбурговаца.Одлучио је да побегне у Минхен, но Аустријске власти су га и тамо пронашле.). С војном отпуснице враћа се у Минхен и уласком Немачког царства у 1. светски рат одушевљено приступа Баварској војсци већ 2. августа 1914. 20 октобар је завршио обуку и додељен је тзв. Листовима пуку са којим је послат у Белгију где је 29. октобра учествовао у првој бици у којој је изгинула већина пука. Хитлер је у војсци био курир; иако то у Меин Кампфу није поменуо, сугеришући тако да је био обичан војник, омаловажавање његове службе од стране политичких непријатеља је неоправдано: од осам курира у његовом пуку, троје их је погинуло, а један је рањен. И сам Хитлер се неколико пута нашао у ситуацијама у којима је преживео пуком случајношћу. У новембру 1914. је унапређен у чин каплара, ау децембру је добио Гвоздени крст ИИ. класе. До краја рата Хитлер није више напредовао у чиновима; Керсхав сматра да је сам Хитлер одбијао разговоре о његовом даљем унапређењу (које је једно време било разматрано иако су неки надређени сматрали да му недостају "вештине вође") јер није желео да оде из пука у којем се осећао пријатно; други историчари сматрају да је разлог његово аустријско држављанство. Хитлера су суборци сматрали чудаком. Иако су му неки замерали некритички однос према надређеним официрима, није био посебно непопуларан. Ни тада није имао посебно блиских пријатеља, већину времена је проводио читајући, није пио, пушио, нити посећивао јавне куће (тврдио је "да нема времена за жене"), своје дужности и рат је схватао врло озбиљно. У августу 1918. је добио Гвоздени крст И. класе; каплари су ретко добијали ово одликовање. Крај рата Хитлер је дочекао у болници где се лечио од краткорочног слепила које је задобио тровањем бојним отровом. Шокиран капитулацијом царске Немачке у новембру 1918, Хитлер је остао у уверењу да немачка војска није била поражена у рату, него је, наводно, "издата" од групе коју су чинили ратни профитери, Јевреји, социјалисти, штрајкачи и разни нењемачки "унутрашњи непријатељи" који су се увукли у владајуће слојеве. 10 новембар 1918., мрачне недеље, Адолф Хитлер опорављао се од привремене слепила, последице Британског рањавања, тада је пастор стигао са вешћу да је цар абдицирао и побегао у Холандију. Немачка је била препуштена на милост и немилост победницима, тада се Хитлер сломио. Тада је одлучио да постане политичар. Вратио се у Минхен поткрај новембар Чим је комунистички режим био збачен Хитлер је почео са својом првом мање, више политичком акцијом. Он је почео да пружа

податке истражној комисији коју је 2. пешадијски пук образовао да испита ко је учествовао у успостављању краткотрајне власти совјета у Минхену.Тада је добио посао у Канцеларији за штампу и вијест Политичког одела Окружне војне команде. Да би проширили своја конзервативна гледишта војници су слани на својеврсне курсеве где су учили против социјализма, демократије. На једном таквом курсу Хитлер се запетљао у жустру расправу против Јевреја тако да је он постао један од људи који сузбијају опасне идеје попут горе наведених. То је била прилика да се Хитлер искаже као говорник. Једног дана у септембру 1919. Хитлер је од Војног политичког одела примио наредбу да проучи малу политичку групу у Минхену која је себе називала Немачком радничком партијом. Војска је сумњичаво гледала радничке партије јер су биле претежно социјалистичке или комунистичке но за ову се веровало да је другачија. Антон Дреклер изучени бравар је након предавања на којем је Хитлер био и опет се исказао као говорник, дао му је брошуру. Он је наиме основао Одбор независних радника за борбу против марсксизма и слободних синдиката и агитацију за праведни мир за Немачку. Дреклер није никада успео окупити више од четрдесет присталица иу јануару 1919. удружио је свој одбор са једном сличном групом, Политичким радни кругом који је предводио новински репортер Карл Харрер. Нова се организација са непуних стотину чланова називала Немачка радничка партија и Харрер јој је био први председник. Хитлер је одлучио мало проучити брошурице које му је Дреклер дао.Његов главни циљ је био да изгради странку која ће супротно социјалнодемократској бити строго националистичка. Касније тога дана Хитлер је добио допис у којем је писало да је примљен у Немачку радничку партију, тада он није знао да ли да се љути или да се смије, но ипак одлучио је отићи на састанак. Адолф Хитлер је на лицу места примљен за седмог члана одбора Немачке радничке партије. Рохм се тада већ био прикључио у овом тренутку тако безначајној странци. Знамо да је он касније помогао да се организују први борбени одреди странке из којих ће касније настати Стурмабтеилунг (СА) јуришни одреди којима је он командовао све док га 1934 Хитлер није дао смакнути. Рохм је у странку довео не само велик број бивших редовних војника него је за Хитлера и његов покрет добио заштиту власти.Ецкарта су често називали духовним оснивачем националсоцијализма. Почетком 1920. Хитлер је преузео пропаганду странке о којој је много размишљао откако је уочио њену важност у социјалистичкој и кршћанскосоцијалној странци у Бечу. Сместа је почео организовати кудикамо највећи скуп о којем је могла сањати та једна мала странка. Одржан је 24 фебруар 1920. у ФЕСТСААЛ чувеног Хофбраухаус. У току говора Хитлер је први пут обелоданио програм Немачке радничке партије у 25 тачака. На брзину су га саставили Дреклер, Федер и Хитлер. Све те тачке су постале службени програм странке када је она 1 април 1920. променила име у националсоцијалистички немачку радничку партију. Прва тачка тог програма захтевала је уједињење свих Немаца у Велику Немачку. Јеврејима је требало одузети право на јавну службу, рад у штампи, чак право и на немачко држављанство. Све Јевреје који су после 2. августа 1914. ушли у Немачку требало је протерати.Приличан број тачака био је тек демагошко улагив Мировни уговор с Турском Највеће територијална губитке након Првог светског рата доживела је Турска потписивањем мировног уговора у Севресу 10. августа 1920. Турско царство је у корист Грчке изгубило источну Тракију и западну Анадолију с луком Измир (Смирна), која је била део ужег турског етничког и националног подручја. Италија је добила отоке Додеканеза те велик део средоземне обале те јужне и западне Анадолије с луком Анталија, док је Јерменија добила независност те делове територије у којима није имала етничку

арменску већину (поготово након геноцида), као што је лука Трабзон на Црном мору. Француска и Велика Британија поделиле су турске арапске поседе, на начин да је Француска добила југоисточну Анадолију (с источним делом, који је требао постати Курдистан) те Либан и повећану Сирију, а Велика Британија Ирак и Палестину уз најисточнији део Анадолије (такође подручје које је требало постати дијелом Курдистана). Босфор, Дарданели и Истанбул морали су бити демилитаризована те су стављени под међународни (де факто британски) надзор. Осим тога, војна је моћ ограничена на 50.000 људи, свега 11 ратних бродова те забрана икаквих ваздухопловних јединица. Наведено територијално стање није се дуго задржало, захваљујући првенствено Мустафи Кемалу Ататурку, који је након рата за независност, присилио Савезнике на повратак за преговарачки сто те су уговором у Лозани 1923. године створене турске границе које су се, готово неизмењене, задржале до данас. 4. ЊЕМАЧКИ НАЦИЗАМ Адолф Хитлер се родио у априлу 1889. Алојз, отац Адолфа Хитлера био је ванбрачни син Марије Шиклгрубер, Алојз је узео презиме Хидлер или Хитлер по Маријином мужу. Са трећом женом Алојз је имао 6 деце од којих је једно био и Адолф који је уз своју сестру Паулу једини преживео детињство. Податак о непознатом очинству су савезници много користили за време 2. светског рата када су савезнички авиони бацали пропагандне летке изнад Немачке које су почињале с Хеил Сцхицклгрубер. Сам Адолф је једном у шали прокоментарисао да је једина паметна одлука коју је његов отац донео у животу била управо промена презимена. Алојз је описиван као строг и хладан човек; по изјавама ћерке, Пауле, Адолф му се знао супротстављати због чега је често добијао батине. Мајка Клара је била врло брижна и попустљива и Адолф ју је јако волео. Постоје такође извори који упућују да је Адолф Хитлер делом Јеврејин што је обилно кориштено у пропаганди политичких противника, а пре погубљења је исто тврдио и његов сарадник Ханс Франк. Наводно је Хитлерова бака, мајка његовог оца Мариа Сцхицклгрубер, зачела дете док је била слушкиња у једној јеврејској породици у Грацу. Ове тврдње побијају историчари Вернер Масер и Иан Керсхав јер су Јевреји били протерани из Граца у 15. веку те нису имали право да живе у Грацу за време када је Мариа Сцхицклгрубер наводно радила као слушкиња у том граду. У основној школи је био добар ученик, а истицао се и друштву својих вршњака. 1900. након завршене основне, Алојз је одлучио да му син упише Реалсцхуле и његовим стопама крене у чиновничку каријеру, иако је та идеја Адолфу била потпуно одбојна јер је желео да постане уметник. У средњој школи није био успешан: морао је понављати прву годину, ау каснијим је ишао на поправне испите. Иако је касније тврдио да је јако волео историју, географију и веронауку, и из тих предмета је имао просечне оцене. До краја је због лоших оцена био присиљен прећи у другу школу. Хитлер оправдава свој лош успех жељом да на тај начин разљути оца с којим се није слагао; иако је лоше оцене имао и након очеве смрти 1903., у позадини његове одбојности према школи вероватно јесте сукоб са оцем. Већина професора тврди да се млади Хитлер није ни по чему истицао, ни на позитиван ни на негативан начин; неки сматрају да је био бистар, али недовољно заинтересован те да је имао проблема са ауторитетом. Професор историји, Леополд Поетсцх, га је својим причама о немачкој историји и митологији заинтересовао те је од њега упио идеје пангерманског национализма. Након завршетка Реалсцхуле 1905., Хитлер није наставио са даљим школовањем. Није показивао ни жељу за било каквим радом, а финансијско стање породице га није ни присиљавало на то. Уместо тога, уз подршку своје попустљиве мајке, провео је две године живећи неуредним животом, читајући књиге, свирајући клавир,

сликајући и сањајући да ће једна постати велики уметник. Ово раздобље је описао као "најлепше у животу". Дружио се са Аугустом Кубизеком, младићем који је делио Хитлерове снове и био врло фасциниран њиме и његовим идејама. 1907. Хитлер је одлучио уписати Академију ликовних уметности у Бечу. Исте године му се разболела мајка те се посветио бризи за њу; но, будући да је имала неизлечиви рак, умрла је што га је тешко погодило. На упису у Академију није успео; ушао је у ужи избор кандидата, но испао је у другом кругу оцењивања. Касније је признао да му је неуспех био шок будући да је био потпуно сигуран у себе. Професор који га је оцењивао коментарисао је да су му прикази грађевина врло добри, што је младог Хитлера подстакло да се заинтересује за архитектуру. Иако тврди да је тада одлучио да постане архитекта, и идуће године је покушао уписати Академију, а тада је испао већ у првом кругу. Иако није уписао Академију, Хитлер се одлучио преселити у Беч. Бечу је Хитлер разгледао културне знаменитости и ковао планове о потребним архитектонским изменама града, Кубизек тврди да га политика није занимала. Много је читао, а наводно је покушавао и писати драме и опере које никада не би довршио; често је ишао гледати опере, а посебно је волео Вагнера. Кубизек такође наводи да се Хитлер осећао нелагодно у друштву жена, иако му је и хомосексуализам био одбојан. Иако је имао довољно средстава за живот, није живео раскошно. Соба у којој је становао с Кубизеком била је врло скромна, оброци су такође били оскудни, а једини луксуз била је опера. Иако је полако остајао без новца, није желео да ради; сањао да ће постати велики уметник. 1908. је по други пут покушао уписати Академију и није успео. Беч је у то доба био антисемитски настројен, атмосферу је подгријавао и градоначелник Карл Луегер својим оштрим испадима; утицајне су биле идеје екстремних расиста вон Сцхонерера и Лиебенфелс. 1913. добио је право на преузимање очевог наследства, а истовремено се бојао казне због избегавања регрутације јер се није желео борити у војсци Хабзбурговаца. Одлучио је да побегне у Минхен, но Аустријске власти су га и тамо пронашле.).С војном отпуснице враћа се у Минхен и уласком Немачког царства у 1. светски рат одушевљено приступа Баварској војсци већ 2. августа 1914. 20 октобар је завршио обуку и додељен је тзв. Листовима пуку са којим је послат у Белгију где је 29. октобра учествовао у првој бици у којој је изгинула већина пука. Хитлер је у војсци био курир; иако то у Меин Кампфу није поменуо, сугеришући тако да је био обичан војник, омаловажавање његове службе од стране политичких непријатеља је неоправдано: од осам курира у његовом пуку, троје их је погинуло, а један је рањен. И сам Хитлер се неколико пута нашао у ситуацијама у којима је преживео пуком случајношћу. У новембру 1914. је унапређен у чин каплара, ау децембру је добио Гвоздени крст ИИ. класе. До краја рата Хитлер није више напредовао у чиновима; Керсхав сматра да је сам Хитлер одбијао разговоре о његовом даљем унапређењу (које је једно време било разматрано иако су неки надређени сматрали да му недостају "вештине вође") јер није желео да оде из пука у којем се осећао пријатно; други историчари сматрају да је разлог његово аустријско држављанство. Хитлера су суборци сматрали чудаком. Иако су му неки замерали некритички однос према надређеним официрима, није био посебно непопуларан. Ни тада није имао посебно блиских пријатеља, већину времена је проводио читајући, није пио, пушио, нити посећивао јавне куће (тврдио је "да нема времена за жене"), своје дужности и рат је схватао врло озбиљно. У августу 1918. је добио Гвоздени крст И. класе; каплари су ретко добијали ово одликовање. Крај рата Хитлер је дочекао у болници где се лечио од краткорочног слепила које је задобио тровањем бојним отровом. Шокиран капитулацијом царске Немачке у новембру 1918, Хитлер је остао у

уверењу да немачка војска није била поражена у рату, него је, наводно, "издата" од групе коју су чинили ратни профитери, Јевреји, социјалисти, штрајкачи и разни нењемачки "унутрашњи непријатељи" који су се увукли у владајуће слојеве. 10 новембар 1918., мрачне недеље, Адолф Хитлер опорављао се од привремене слепила, последице Британског рањавања, тада је пастор стигао са вешћу да је цар абдицирао и побегао у Холандију. Немачка је била препуштена на милост и немилост победницима, тада се Хитлер сломио. Тада је одлучио да постане политичар. Вратио се у Минхен поткрај новембар Чим је комунистички режим био збачен Хитлер је почео са својом првом мање, више политичком акцијом. Он је почео да пружа податке истражној комисији коју је 2. пешадијски пук образовао да испита ко је учествовао у успостављању краткотрајне власти совјета у Минхену. Тада је добио посао у Канцеларији за штампу и вијест Политичког одела Окружне војне команде. Да би проширили своја конзервативна гледишта војници су слани на својеврсне курсеве где су учили против социјализма, демократије. На једном таквом курсу Хитлер се запетљао у жустру расправу против Јевреја тако да је он постао један од људи који сузбијају опасне идеје попут горе наведених. То је била прилика да се Хитлер искаже као говорник. Једног дана у септембру 1919. Хитлер је од Војног политичког одела примио наредбу да проучи малу политичку групу у Минхену која је себе називала Немачком радничком партијом. Војска је сумњичаво гледала радничке партије јер су биле претежно социјалистичке или комунистичке но за ову се веровало да је другачија. Антон Дреклер изучени бравар је након предавања на којем је Хитлер био и опет се исказао као говорник, дао му је брошуру. Он је наиме основао Одбор независних радника за борбу против марсксизма и слободних синдиката и агитацију за праведни мир за Немачку. Дреклер није никада успео окупити више од четрдесет присталица иу јануару 1919. удружио је свој одбор са једном сличном групом, Политичким радни кругом који је предводио новински репортер Карл Харрер. Нова се организација са непуних стотину чланова називала Немачка радничка партија и Харрер јој је био први председник. Хитлер је одлучио мало проучити брошурице које му је Дреклер дао. Његов главни циљ је био да изгради странку која ће супротно социјалнодемократској бити строго националистичка. Касније тога дана Хитлер је добио допис у којем је писало да је примљен у Немачку радничку партију, тада он није знао да ли да се љути или да се смије, но ипак одлучио је отићи на састанак. Адолф Хитлер је на лицу места примљен за седмог члана одбора Немачке радничке партије. Рохм се тада већ био прикључио у овом тренутку тако безначајној странци. Знамо да је он касније помогао да се организују први борбени одреди странке из којих ће касније настати Стурмабтеилунг (СА) јуришни одреди којима је он командовао све док га 1934 Хитлер није дао смакнути. Рохм је у странку довео не само велик број бивших редовних војника него је за Хитлера и његов покрет добио заштиту власти. Ецкарта су често називали духовним оснивачем националсоцијализма. Почетком 1920. Хитлер је преузео пропаганду странке о којој је много размишљао откако је уочио њену важност у социјалистичкој и кршћанскосоцијалној странци у Бечу. Сместа је почео организовати кудикамо највећи скуп о којем је могла сањати та једна мала странка. Одржан је 24 фебруар 1920. у ФЕСТСААЛ чувеног Хофбраухаус. У току говора Хитлер је први пут обелоданио програм Немачке радничке партије у 25 тачака. На брзину су га саставили Дреклер, Федер и Хитлер. Све те тачке су постале службени програм странке када је она 1 април 1920. променила име у националсоцијалистички немачку радничку партију. Прва тачка тог програма захтевала је уједињење свих Немаца у Велику Немачку. Јеврејима је требало

одузети право на јавну службу, рад у штампи, чак право и на немачко држављанство. Све Јевреје који су после 2. августа 1914. ушли у Немачку требало је протерати. Приличан број тачака био је тек демагошко улагивање расположењу нижих класа.Точка 11. на пример тражила је укидање добити која није зарађена раом, тачка 12. национализацију трустова, тачка 13. да велике индустрије поделе добит са државом, тачка 14 укидање земљишних ренти и спекулација са земљом, тачка 18. тражила је смртну казну за шпекуланте, издајице и ливаре. Те су идеје Хитлеру постале непријатне када су крупни индустријалци и земљопоседници почели пунити страначку благајну и никада нису биле остварене. У љету 1920. убрзо пошто је странка називу Немачка радничка партија додала назив Националсоцијалистичка, Хитлер је окупио грубијане из банде разбијача у тзв. Орднертруппе, под командом Емила Мориса, бившег робијаша, 5. октобар 1921. пошто су се неко време камуфлирали као Гимнастика и спортска секција странке, званично су названи Стурмабтеилунг или СА. Ти униформисани разбијачи, који се нису задовољавали тиме да одржавају ред на нацистичким скуповима, ускоро су почели растјеривати скупове других странака. Једном 1921. Хитлер је лично предводио своје јуришнике у нападу на скуп на којем је требао говорити баварски сепаратист Баллерстедт, кога су претукли. За то је Хитлер био осуђен на три месеца затвора, а одслужио је само један месец. Из затвора је изашао портретиран као мученик. 1920. је Хитлер дошао на идеју да за своју странку створи амблем, заставу, симбол који ће изразити оно за што се залаже нова организација и апеловати на машту маса које, како је Хитлер сматрао, морају имати неко упадљиво обележје под којим ће се борити. Након дугог размишљања и безбројних нацрта одлучио се за заставу са црвеном позадином на којој ће у средини, на белом кругу, бити уцртан црни кукасти крст, свастика. Он је постао моћан и страшан симбол нацистичке Немачке. Кукасти крст је пуно старији, готово је стар као и човек, пронађен је на древним рушевинама Троје, Египта и Кине. Што се тиче заставе Хитлер је одбацио црно-црвено-златну, омражене боје Вајмарске Републике, те је узео боје старе царске заставе црвено-бело-црну. Хитлер је скицирао нацистичка обележја која ће красити говорнице масовних скупова било је то црни метални кукасти крст, окружен сребрним венцем над којим је лебдео орао, а на доњем делу четверокутна застава са свастиком са украсним порубом и ресама на којој су били иницијали НСДАП. У лето 1921 Хитлер је отишао у Берлин да ступи у везу са националистичким елементима на северу, за то време његова странка је одлучила мало расправити о Хитлеровом водству ове странке желели су се повезати са СТРЕИЦХЕР да би подрезали Хитлер крила јер су сматрали да се понаша превише диктаторски. Убрзо су саставили оптужницу против Хитлера под вођством Дреклер и делили је као летак, али када их је Хитлер тужио за клевету одустали су од оптужби. Почетком 1923. излази Волкисцхер Беобацхтер, дневник у коме Хитлер сваки дан има могућност проповедати странкино јеванђеље. 1920. у странку се укључио Рудолф Хесс који је задивио Хитлера једним награђеним есејом који је написао као радњу под насловом Какав мора бити човек који ће Немачку повести поново до њене старе величине. Алфред Росенбер који је често називан као духовни вођа нацистичке странке у странку је приступио 1919. Хитлера се дојмила Росенберг ученост и свидело му се што мрзи Јевреје и бољшевике. Геринг се упознао 1921 са Хитлером и приступио странци и доприносио њеној благајни, 1923, је постављен за команданта СА. У априлу 1921. савезници су поднели Немачкој рачун за репарацију, који се пењао до 132 милијарде златних марака. Дошло је до убиства Ерцберга, атентата на Сцхеидемана, социјалиста који је прогласио републику. Један од обожаватеља ове странке је био и немачки фелдмаршал

Ерих Лудендорф, којег је Хитлер одлучио искористити као параван за преузимање политичке моћи у Минхену средишту Баварске кроз такозвани Хитлеров пуч или Марш на Берлин 8 новембар 1923., када су нацисти започели марш из једне пивнице до Баварског министарства рата с циљем избацивања тадашње Баварске владе коју су сачињавали десни сепаратисти, а после су намеравали да маршира према Берлину. Код тог покушаја баварска војска је успела брзо распршити нацисте и ухапсити Хитлера. У жељи да задржи позицију вође Хитлер је именовао Алфреда Розенберга за привременог вођу. Из затвора у тврђави Ландсберг је диктирао своју књигу Меин Кампф свом помоћнику Рудолфу Хесу. Наиме Хитлер је био осуђен на 5 година затвора иако је одслужио само 9 месеци. У овом свом делу он обликује своје мисли које су биле пресудне за Немачки нацизам. Нацизам је дакле посебан облик фашизма који је од Хитлеровог доласка на власт постао владајући облик државне доктрине, политике која ће довести до ИИ. свјетског рата.Нацисти су изградили култ непогрешивог вође Фирера. Националсоцијалистички назор су успели да наметну у сва подручја живота. У нацистичкој држави би дакле сви Немци и ван Немачке били уједињени, при томе се треба обрачунати с Француском чији циљ је увек била раскомадана Немачка. Срж нацистичке идеје јест надмоћ расе, концепције више расе на којој се заснивао Трећи Реицх. Аријевац, дакле Немац је по Хитлеровим речима постао тако надмоћан газећи друге. По њему су Пљева били Јевреји и Словени и треба забранити мешање чисте аријевске крви са нечистом. Хитлер је своје идеје црпео од Фицхтеа који је 1870. пошто је Наполеон поразио Пруску код Јене позвао на окупљање народа. Надаље од Хегела који је надахнуо својом дијалектиком Марка и Лењина и тиме придонуо оснивању комунизма. По Хегелу је држава све она је била изнад појединца, а рат доприноси етичком здрављу народа који је покварен дугим периодима мира, а задатак Немачке је да обнови Свет. Такође на Хитлере је велик утицај имао и Треитсцхке, а он је у својој анализи државе ишао чак даље од Хегела и сматра да народ у држави треба да буде тек нешто мало више од робља, а рат је по њему највећи израз човека. Ниетзсцхе је најавио долазак више расе, надчовјека, те је уместо рада саветовао борбу. Такође и Вагнер којег је Хитлер обожавао је пропагирао мржњу према Јеврејима. За многе Немце Хитлер је био избавитељ државе из тешке економске кризе која је харала у то доба. Хитлеров кључни тренутак је дошао с Великом депресијом која захватила Немачку 1930. Демократска влада, успостављена у Немачкој 1919., такозвана Вајмарска Република никада није била прихваћена од конзервативних политичара, док су јој се фашисти отворено противили.Социјалдемократи и традиционалне странке центра, као и странке деснице нису имале програм ни одговор за Велику депресију, једино су Нацисти имали нешто што се могло назвати програмом те су на изборима у септембру 1930. добили 18% гласова или 107 места у Реицхстагу (немачком парламенту) и тако су постали друга странка по величини. Већина гласова за нацисте дошла је од немачких сељака, војних ветерана и средњег слоја, то јест слојева у немачком друштву који су били највише погођени са високом инфлацијом из 1920 тих те незапосленошћу која је владала током Велике депресије. Урбана радничка класа није превише обраћала пажњу на Хитлера и нацисте, док су градови као Берлин те Рухрска област били изричито против Хитлера. Избори из 1930. били су катастрофа за центар-десну владу на челу с Хеинрицх Брунинг, која сада није имала већину у парламенту. Пошто Брунинг мере за стабилизацију нису уродиле плодом, влада је настојала да избегне председничке изборе 1931. те су с нацистима хтели ступити у договор за продужење мандата председника Паула фон Хинденбурга као и његовог кабинета.Хитлер је одбио договор те је наступио у

председничким изборима против Хинденбурга, и успео је да буде други у првом као иу другом кругу избора, добивши нешто више од 35% гласова у другом кругу у априлу 1932. Након што је победио на председничким изборима Хинденбург је распустио владу и именовао нову владу с Францом вон Папен на челу. Папен је одмах најавио изборе за Реицхстаг за јули 1932. На тим изборима нацисти су добили 230 места и тако су постали највећа странка у Реицхстагу. Већину у Реицхстагу сачињавали су нацисти и комунисти, те је састављање било какве владе у коалицији са неком од класичних странака било немогуће. После изгласавања неповерења Папеновој влади коју је подржавало 84% посланика, најављени су нови избори. Папен и Католичка странка центра (Зентрумспартеи) започели су преговоре са нацистима за формирање коалиционе владе, али Хитлер је поставио тешке услове; захтевао је место канцелара те председнички договор о добијању могућности коришћења ванредних мера. Пропаст договора с владом, као и жеља нациста да задобију подршку радничке класе само је одвратила поједине њихове поборнике, па су тако изборима у новембру 1932., нацисти изгубили нешто гласова и посланика у Реицхстагу. Овај губитак подршке није увелико смањио њихову моћ, јер су још остали странка са највише посланика у парламенту. Пошто Папен није успео формирати владу, председник Хинденбург отпушта га и именује генерала Курта фон Сцхлеицхера који је обећао да ће успети да састави већинску владу у преговорима са социјалдемократским радничким странкама као ис дисидентским нацистичком фракцијом предвођеном Грегором Страссер. Папен и Алфред Хугенберг, који је такође био председник Немачке националне народне странке (ДНВП), странка која је пре нациста била водећа десна странка у Немачкој. Хугенберг је наговарао Хинденбурга да именује Хитлера канцеларом у коалицији с ДНВП-ом., Уверавајући да ће ДНВП контролисати Хитлера. У немогућности да створи коалициону владу Сцхлеицхер је тражио од Хинденбурга да распусти Реицхстаг и опет распише изборе. Хинденбург га је отпустио и именовао је Хитлера канцеларом, Папена замеником канцелара, док је Хугенбург био именован за (благајника) министра економије. Кабинет председника садржао је само још три представника нацистичке партије: Хитлера, Геринга, и Вилхелма Фрицка. Дана 30. јануара 1933., Адолф Хитлер је положио службену заклетву за канцелара Рајхстага. На изборима у марту 1933., нацисти су добили 44% гласова, те су у коалицији са ДНВП-ом држали већину седишта у Реицхстагу. Добивши тако већину у Рајхстагу, коалиција је искључила комунисте из парламента и тако се ријешила опозиције. Недуго након тога прошао је Закон пуномоћја Енаблинг Ацт, који је Хитлера поставио за диктатора, док је нацистички кабинет имао моћ стварања нових закона без уплитања Рајхстага. У Закону пуномоћја нацистички кабинет могао је само потврдити предлоге које је поставио канцелар, а диктаторске су овласти требале истећи након четири године или у случају да се успостави нова влада. Овај закон био је продужаван без икакве дебате или опозиције све до краја Другог светског рата. Одмах након изгласавања закона о пуномоћи, нацистички кабинет је изгласао цео низ декрета кроз којим се забранио рад странки, као и било какве опозиције или критике нове власти. У само неколико месеци након именовања за канцелара, Хитлер је задобио апсолутну власт. У августу 1934. умире председник Паул фон Хинденбург, и уместо расписивања избора за новог председника, Хитлеров кабинет је изгласао закон о спајању улоге канцелара и председника. Хитлер је сада имао три функције: председника нацистичке странке, канцелара, и председника државе. Ова консолидација снага била је потврђена од стране бирачког тела средином августа 1934. Осигуравши апсолутну политичку власт без већинске подршке немачког бирачког тела,

Хитлер је хтео задобити њихово поверење кроз своје говоре, као и кроз вешту медијску кампању коју је проводио његов шеф пропаганде Др. Јосепх Гебелс. Гебелс је у сарадњи са Хитлером и Нацистичком партијом успео убедити већину Немаца да је Хитлер био спаситељ Немачке од економске депресије, комуниста, Версајског уговора и јарма Јевреја.Чим је задобио моћ, Хитлер је покренуо једну од највећих економских експанзија Немачке. Повећао је индустријску производњу и покренуо је велике грађевинске подухвате: изградњу ауто путева (аутобахн), железница, акумулационих језера, станова ... Кроз ову експанзију остварио је готово потпуну запосленост, и проширио је економску и индустријску базу. Кроз пропаганду и разне друге програме промовисао је развој здравства, школства и породичног живота у којем мушкарци раде док жене брину за "кућу, децу и одласке у цркву. У Ноћи дугих ножева 29 јуни-30 јуни 1934. Химмлер по наредби Хитлера убија Ернста Рохма главног команданта СА и његов најближи круг сарадника, као и друге политичке противнике и потенцијалне противнике. Нацистички кабинет 1935. године с Нуренбургским законом одузима Жидовима право на немачко држављанство, те су протјерани са свих државних послова, те бављењем било каквим професионалним звањима и није им дозвољено поседовање фирми. На Јевреје се обрушила медијска кампања мржње. Притисак на њих је стално јачао: 1938. у Кристалној ноћи Кристаллнацхт спаљене су све књиге које су написали писци јеврејског порекла. Под овим притисцима између новембра 1938. и септембра 1939. из Немачке бежи више од 180,000 Јевреја, док је сва имовина која је остала иза њих национализована. Од 1941. донесен је закон где су сви Јевреји били приморани носити жуту Давидову звезду када се налазе на јавним мјестима.У марту 1935. Хитлер је прекршио Версајски уговор , након што је поново увео регрутацију те почео наоружавати Немачку. Створио је нову ратну морнарицу (Криегсмарине) и војно ваздухопловство (Луфтваффе). Регрутовање великог броја мушкараца и жена у војне јединице смањило је незапосленост но исто тако је изобличило економију Немачке. Годину дана после, у марту 1936. Хитлер је поново прекршио Версајски уговор, реокупиравши демилитаризирано зону Порајње (Рхинеланд). Кад је Хитлер видио да никакав војни одговор није уследио од Британије и Француске, њему је то дало храбрости у новим подухватима.У јулу 1936. избија Шпански грађански рат, и Хитлер шаље своје војне снаге у помоћ пучисту генералу Франциску Франку при заузимању власти. Францисцо Францо је повео пуч против коалиције левих странака Популар Фронт који су победили на изборима. Шпанија је постала пробни полигон за немачку војску и авијацију, где су се испробавала нова оружја као и употреба нових војних доктрина. Између Немачке и Италије проглашено је савезништво - названа Осовина. Ово савезништво је прокламовао Галеацо Ћано 25 октобар 1936., која је касније проширена прикључивањем Јапана, Мађарске, Румуније и Бугарске. Ово колективно савезништво звало се Силе осовине. Осим Јевреја у ово систематско убијање такођер су били укључени и следећи: комунисти, хомосексуалци, Роми, хендикепиране особе, ментално заостале особе, психички болесне особе, совјетски ратни заробљеници, припадници вјере Јеховиних сведока, пољски интелектуалци, противници нацистичког режима, католички и протестантски свештеници и монаси, вође радничких синдиката и многи други. Ова елиминација непожељних од стране нациста назива се Холокауст.У овом истребљењу (геноциду) главну улогу играо је Химмлер, док су остале нацистичке главешине скупа с Хитлером подржавали идеју о масовном истребљењу Јевреја коришћењем отровног гаса. Ова одлука је пала негде у јесени 1941, а касније се реферира и спомиње под називом "Завршна солуција жидовског питања". Да би се успоставила

боља координација између разних државних тела организовала се конференција у близини Берлина која је названа Конференција у Ваннсееу, која је одржана 20 јануар 1942. на којој је учествовало 15 главних нацистичких службеника. Конференцију су предводили Реинхард Хеидрицх и Адолф Ајхман. Забиљешке и документација с ове конференције су најбоље доказали да је Холокауст био планиран с врха. Неколико недеља после 22 фебруар 1942. Хитлер је изјавио својим најближим сарадницима, што је забележено: "... здравље нације поновно ћемо повратити кад се ријешимо Јевреја"

5. ФАШИЗАМ У ИТАЛИЈИ

У периоду између два светска рата појављују се у појединим државама тоталитарни политички системи, који се заједнички називају фашистички. Међу њима су, наравно, постојале значајне разлике, али су неке битне одреднице биле итекако заједничке. Ти системи јављају се у оним модерним државама у којима парламентарна демократија није била стабилна у другој половини 19. ст. Дакако, ради се о Италији, Јапану и Немачкој. Постојали су разни унутрашњополитички и спољнополитички разлози за развој такве ситуације у наведеним државама. Версаиллеским миром те су државе добиле мање но што су очекивале или су тај мир сматрали срамотним те се у њиховим друштвеним структурама јављају јаке политичке конзервативне странке. Наравно, те странке захтевале су ревизију претходно наведеног мира те су у својој спољној политици заузимале агресивна стајалишта према суседним земљама. Будући у то време јача крупно-капиталистичка либерална буржоазија средњи слој, погођен неимаштином и глађу, тражи промене. Опиру се капитализму и монополизму, али не одобравају издвајање посебне социјалистичке радне класе. Термин «фашизам» долази од италијанске речи «фасцио» што значи свежањ или сноп. Према томе, «фасцес» значи сноп прућа са секиром, који је у старом Риму био симбол државне власти и заједништва тј. Уједињености и савеза. У ужем значењу означава политички режим у Италији од 1922. - 1945. године. Фашизам је увек био и остао (до данас) политички покрет и режим; свести га на његову економску матрицу свакако је потребно и научно неопходно, но не сме се свести искључиво на економски феномен. Фашизам је, у бити, отелотворење права «реакције» на све снажније процесе модерног егалитаризма. Стога се може рећи како је фашизам органски израсла из политичког либералног ткива као тенденција да се Елитарна и ауторитарни карактер државе ослаби, али не до краја. Фашизам се унутар тоталитарних системима разликује од социјализма, јер битно искоришћава највеће грешке социјалистичког покрета. Није никако случајно што је један од Муссолинијевих учитеља, Сорел, теоријски лидер радничког покрета. Уједно је Сорел и теоретичар насиља као етички усмерене силе. Дакле, фашизам се јавља полако као идеја која шири презир према придобијању људи на пристанак, према демократији, суочавању идеја, политичкој слободи и другим слободама. Управо тридесетих година, Тоглиатти је напокон дефинисао италијански фашизам (као посебан огранак фашистичких покрета) у својим «расправу о фашизму» као реакционарни масовни режим. Ернест Блоцх тврди да је фашизам: «политичка мобилизација заосталих сектора друштва, мобилизација незадовољства модернизацијом, рационализацијом и друштвеном еманципацијом». Фашизам је видео спас у чврсто организованој и ауторитарној, али националној држави, која би укинула «трули либерални парламентаризам» и класну борбу којој је тежио раднички сталеж. Идеал му је био сталешки уређено друштво, које би се ослањало на солидаризам, али би сачувало приватно власништво над средствима за

производњу. Фашизам је имао и своју војску, која му је служила за вршење физичког насиља над политичким противницима. До власти су фашисти долазили на начин да су се повезивали са традиционалним владајућим елитама, које су у фашизму виделе спас од либералног и социјалистички оријентисаног становништва. Дакле, тако ослобођен фашизам омогућио је фашистима укидање демократске политичке институције, гажење већину човекових права и слобода те увођење најбруталније и најнехуманији диктатуре у савременој људској историји. Државе које су допустиле да њихова водећа идеологија постане фашистичка постају главни кривац и покретач ИИ. свјетског рата. Од 1870е у Италији постоје тзв. «Фасци», испочетка као огранак радничког покрета, а касније наступају у сицилијанском аграрно-револуционарном покрету. Њихов назив преузима и главни представник фашизма у Италији, Бенито Мусолини те га 1915. користи за своје интервенционистичке групе које су се залагале за улазак Италије у рат на страни Антанте. Године 1919. у Милану обнавља своје групе које више нису у потпуности на страни левице, него крајње деснице. Први фашистички програм донели су италијански фашисти у пролеће 1919. и исте године се фашистички следбеници јавно прозивају фашистима. Томе је претходила пропаганда и организована терористичка активност италијанских националиста и Бенита Мусолинија. Италија је у то време била оријентисана на освајања у Африци, Црвеном мору и Етиопији. Након тога формира се и Италијанска националистичка партија, а њен програм истицао је јачање војске и оријентацију на колонијална освајања. Италијански пјесник Габриеле Д'Аннунзио са својим анархо-фашистичким покретом 1919. године запосео град Ријеку и прогласио италијанску Регенцу Кварнера. 12 новембар 1920., Краљевина Италија и Краљевина СХС потписују Рапаллски уговор којим обе стране признају потпуну слободу и независност Државни Ријеке и обавезују се да ће то вечно поштовати.Тим актом створена је Слободна Држава Ријека која ће де фацто постојати једну, а де иуре четири године. Новостворену државу одмах признају све светске силе укључујући САД, Француску и Велику Британију. Д'Аннунзио не признаје споразум те је акцијом италијанска регуларна војска истерана из града («Крвави Божић» 24-30 децембар). Године 1921. одржавају се први парламентарни избори на којима се супротстављају аутономаши и национални про-италијански блок. Аутономна странка, (уз подршку и већине гласова ријечких Хрвата) добија 6558, а национални блок (фашистичка, либерална и демократска странка) 3443 гласа. Председник Владе постаје шеф Аутономне странке Рицардо Занелла. Године 1922. фашисти изводе пуч, а легална Влада бежи у Краљевицу. Године 1924. Римским уговором Краљевина СХС пристаје на прикључење Ријеке Италији, а Влада СДР тај чин сматра међународно правно ништавним те наставља деловати у изгнанству. Касније ће капитулацијом Италије ријечко питање поново постати актуелно те група грађана 1944. године објављује 'Либурнијска меморандум' којим се предлаже конфедерална држава са три кантона Ријеком, Шушак и Бистрицом. Острва Крк, Црес и Лошињ ушли би у заједнички кондоминијум. Председник ријечке Владе у егзилу Риццардо Занелла тражи поновну успоставу Слободне Државе Ријеке будући италијанска анексија 1924. године није била међународно призната. Конкретни захтеви фашистичког програма били су концентрисани у основна четири области: политичко, социјално, војно и финансијско. У подручју политике захтева право гласа са активним и пасивним правом и за жене, пунолетство, којим се стиче право гласа, укидање сената, оснивање националних савета за индустрију, транспорт, здравство итд. Те сазивање народне скупштине. На социјалном пољу залаже се за законско регулисање максимума трајања радног дана од 8 сати,

одређивање минималне наднице, партиципација радника у вођењу индустрије, овлашћивање пролетаријата за руковођење индустријама и јавним службама, сређивање проблема око железница и организовање здравственог осигурања за рањенике и инвалиде те смањење старосне границе радног века са 63 на 55 година. На војном плану планира само увођење националне милиције у искључиво одбрамбене сврхе и национализацију свих фабрика оружја. У подручју финансија предвиђа врло прогресиван порез на капитал, секвестрирање укупне имовине свих верских заједница и др. Мусолинија су називали и марксистом што данас изазива чуђење. Наиме, Мусолинија је одређивало његово малограђанско порекло. Његов отац био је власник малог имања и бравар, а мајка учитељица. Разлог што су били сиромашни треба тражити у политичкој страсти његова оца који је често био одсутан за време радног времена. Поуздани извештаји сведоче нам како је Мусолини био снажан дечак и вођа банде која је тумарала падинама Форлимпополија и по клисурама оближње реке. Увек је спомињао несрећну епизоду из свог школовања како су њега и још једног ђака за време обеда раздвајали и стављали за «стол сиромаха». Муссолијија још од почетка његове политичке каријере визионарски називају «Дуцци-ом», а на крају ће и постати «Дуцци фашизма». Дакле, осим неправде коју је проживљавао, на Мусолинија је важан утицај имао отац који га је увео у социјалистичке мисаоне токове и упутио га у социјалистичку литературу. Својим грађанским позивом наставника француског језика и књижевности у основној, а после иу средњој школи, није се дуго бавио. Након тога ће почети уређивати у Швајцарској неке социјалистичке новине, ау Аустрији постаје секретар «Радничке коморе» и уредник 1 недељника. Након конгреса области ЕМИЛЛИО постаје директор листа «Аванти» те постаје Најживописније личност Партије. Ова партија одгајала је снаге уз чију је помоћ Мусолини успео формирати коалициону владу 1922. године. очеткамо рата Мусолини је наступао у духу одлука ИИ. интернационале, међутим, касније је променио мишљење и оријентисао се сасвим у супротном смеру. У «аванти» је објавио уводник о чијем садржају није знао ни један уредник. У њему заговара улазак Италије у рат на страни Енглеске и Француске. Руководство «Социјалистичке партије» одмах га је сменило. Након тога одлази у рат и бива рањаван те се враћа у Италију и рањавање постаје његов главни адут којим присваја на своју страну неколико Италијане. Касније покреће сопствени часопис «Ил Пополо д'Италиа» и из његова назива избацује «социјалистички лист» те га назива «листом бораца и произвођача». Раднике који су штрајковали, подржавао је, а кад је 1922. банкротирала банка, иступио је као бранилац «малих штедиша». Дакле, врло се вешто приказивао у народу као онај који ће земљу извући из кризе и донети јој благостање. Сам акт преузимања власти у Италији није био државни удар, нити велики масовни покрет.  У бити су фашисти тако лако дошли на власт да су се и стидели те лакоће па се њихов улаз у Рим, због стварања привида агресивности, пренадувано назива «Марш на Рим». Готово свуда северној Италији фашисти су запосели јавне установе, банке и друге институције, а власти им се нису опирале. У принципу се преузимање догађа свечано, нпр. У Трсту су фашистичке вође ушле с бившим представницима власти испијајући шампањац и шалећи се како ће се ускоро морати међусобно поубијати. Мусолини је успео добити од скупштине поверење за своју владу са 306 напрема 116 гласова. Испочетка ради у складу са одредбама Скупштине, но убрзо ће у Скупштини седе искључиво они верни само њему. На изборима 6 април 1924. године његова фашистичка тј. «Национална листа» достигла је 64,9% гласова што ће му у парламенту донети 374 места. Већ 1925. године одржава говор који представља завршетак првог периода («прелазни период фашизма»), и

започиње масовно оживљавање фашизма. Сва власт прешла је у руке фашиста. Након тога следе «потпуно фашистички» закони, тј. Долази до диктатуре, која више није била «иза паравана». На основу Устава Карла Алберта из 1848. именовао је и опозивао министре. Уследиће и закон о штампању који извршава трансформацију италијанских главних гласила. На састанку у јануару 1923. године доноси се и закон о «добровољној милицији за народну заштиту». Црне кошуље које ће положити верност краљу, али у служби председника владе, имаће дужност одбране «права револуције». Године 1926. распуштају се све политичке партије и успоставља се једнопартијска влада на челу с «Фашистичким вијећем». Распуштају се синдикати и савези предузетника («Повеља рада»). Опозиција је готово потпуно ишчезла, а међу првим жртвама је био горљиви противник Мусолинија, Меттеоти. Упоредо са претходним ригорозним мерама Мусолини се трудио подићи ниво образовања, настојао ублажити економску зависност о иностранству («битка за жито») и проводио је мелиорацију тј. Исушивање мочвара. Вешто избегава сукоб с Католичком црквом која је била на његовој страни у борби против социјализма и комунизма, слободног зидарства и либерализма. Наступају тзв. латерански споразуми 1929. године и решава се конфликт још из 1871. године.Ватикан је коначно признат као подручје под папском јурисдикцијом те се утврђује да је католичка вера државна, да је у школама веронауку обавезан предмет те да је црквено склопљен брак пуноважан. Године 1933. почиње да се изражавати криза која је захватила Италију готово у свим областима друштвене делатности. Те године забележено је да 336.000 незапослених има само у пољопривредном сектору. Муссолинијев фашизам све је више оптерећивао државу и изазивао незадовољство становника. Криза цена погодиће становнике читаве Италије и ситуација постаје готово неиздржива. Мусолини је често изјављивао како је противан свакој расној супериорности, међутим, почињу системски прогони Јевреја. Огласила се и Католичка црква која се није могла сложити са тиме. Након доношења расних закона Католичка црква прелази у опозицију режиму. Управо су насиље и бруталност најчешће речи којима се покушава објаснити владавина фашиста.Насиље у фашизму није само одраз политичке потребе, тј. Оно није средство само за очување поретка и уопште доласка на власт, него је део фашистичке демагогије која је поуздана метода при искључивању критичког мишљења, навикавања на насиље и одобравања насиља. Тиме се ломи индивидуалност. Управо је зато рат потреба фашизма. Рат тада за обманути и хипнотизирано масу више не може бити друго него праведна освета за неправде. а) Етиопски рат Потенцијални излаз из општег незадовољства и кризе Мусолини је видео у рату за Етиопију. Да би објаснио рат Мусолини је у новинама објављивао како има превише становника. С повећањем наталитета убрзо је у Италији живело 43 милиона људи, а производне могућности и могућност запошљавања биле су далеко мање. Но, ни то није птави разлог уласка Италије у рат. У суштини, Мусолини је желео моћ, престиж нације и Италије. Већ у септембру 1935. године пала је одлука о рату. У једном тренутку, кад је тај рат био искључиво експанзионистички, већина становништва није била заинтересована, ау другом тренутку, тај рат постаје страховито популаран јер је Енглеска учинила једну грешку. Ради се о претњи коју непосредно енглеска флота чини у Средоземљу. Етиопски бедуини неко време су се опирали тенковима и другим модернијим и надмоћнијим ратним средствима и исте године Етиопија пада у руке Италијана. Етиопија је била чланица «Друштва народа», но никакви протести нису утицали на италијанску владу и Етиопија службено постаје део италијанског империја 1936. године. б) «ОСОВИНА РИМ - БЕРЛИН» И «ЧЕЛИЧНИ

ПАКТ» Након рата с Етиопијом долази и до интервенције у Шпанији. Ратна индустрија терала је Италију све више у рат. Међутим, италијанске снаге нису никако биле довољне да саме ратују. Због тога се Мусолини окреће Немачкој и Хитлеру. Охрабрен тиме пркоси несврстаној Француској, помажући генерала Франца у Шпанији. Тако се веће 1937. борила италијанска армија од 80 хиљада војника, опремљена најсавременијим оружјем, на страни генерала Франца. Жеља за заузимањем делова Француске, Италију је све више приближавало отвореном сукобу са Француском, а индиректно са Енглеском, али зато ју је све више везала са Хитлером. Тако Мусолини објављује јединство немачке и италијанске спољне политике и долази до тзв. «Осовине Рим - Берлин». Муссолинијеви расистички закони, који су били заправо додворавање Хитлеру, изазвали су оштру критику Католичке цркве која му је, након пружене подршке за ратовање у Етиопији и ратовању на страни католика Франца, одлучила стати у опозицију. Уследиће «челични пакт» који ће тај расцеп између Цркве и Мусолинија све више продубити (мај 1939.). Пакт се од почетка заснивао на озбиљној двосмислености, тј. На немачкој лажи. Једноставно, напад на Пољску није био случајан, јер је Хитлер желео тај коридор који повезује источну Пруску с Немачком. Италијанског представника слагали су у Берлину и чим је отишао Хитлер одржава тајни састанак. Код Хитлера се састају Геринга и други генерали. Закључак састанка је био: «Оно што хоћемо јест проширење наше земље према истоку!». Мусолини се већ тако бацио у пустоловину погнуте главе која ће га довести до катастрофе. То је био исход последње фазе фашизма, започете 1936. године, фазе која је обележена потпуним прекидом односа између режима и земље. Италија је уведена у ИИ. светски рат. ц) Рат са Грчком и ток Другог светског рата Грчка је одбила 28 октобар 1940. Муссолинијев ултиматум тј. да се Италији уступе нека упоришта на њеном територију. Због тога су италијанске снаге из Албаније насрнуле на Грчку. Грчка војска се ипак након неких почетних неуспеха успела консолидовати и почиње враћати своје изгубљене територије. Истовремено се у грчким лукама искрцавају Енглези, а немачке трупе пролазе кроз Бугарску. Због уплитања Немаца, иако грчка влада није била потпуно поражена, потписана је капитулација, а британске снаге започињу своју евакуацију. Иако је грчки народ остао без својих вођа, наставио је своју борбу против окупатора што ће резултирати вођењем партизанског рата са обележјима герилског рата. Без већих успеха, Италијани напуштају Грчку на чијем се територију након пораза фашизма формирају двије државе, једно слободно, партизанска, а друга квислиншка, тј. Окупирана. На самом крају ће 1949. године у Грчкој отпор против фашизма завршити као борба против монархистичке и империјалистичке владавине. Италија се већ на почетку савеза показала као слаб савезник. У целом рату италијанска флота није имала улогу која је одговарала њеној стварној снази.Мусолини се желео изједначити на војном плану са својим «савезником» барем на копну, но без другог правог разлога напада Грчку (20 октобар 1920.). У септембру 1940. године силе «осовине» склапају с Јапаном савез и крију се под називом «Тројни пакт». Након склапања овог савеза Хитлер се одлучује напасти Совјетски савез и почиње спроводити «план Барбаросса». У то време наступа и политичка и друштвена криза у Југославији јер влада Цветковић - Мачек приступа «Тројном савезу» 1941. године. Вођство КПЈ организира масовне демонстрације, а кнез Павле је смењен и на власт се пење генерал Симовић који проглашава непунољетног Петра ИИ. Карађорђевића пунолетним. Због тога долази до интервенције Немачке која је желела мир у Европи док ратује са Совјетском савезом. Југославенска је војска капитулирала за 11 дана, држава се распала: Словенију су поделили Немци и Италијани, већи део

Далмације, Боку Которску и отоке окупирали су такође Италијани, Македонија је припала Бугарима, а Међимурје и Прекомурје Мађарима. Први пут директно се пре напада на Југославију сусрећу «очи у очи» Анте Павелић - млађи и Мусолини и договор је пао. Италија ће, како је обећао Мусолини, омогућити усташама формирање своје власти у Хрватској уз задовољење италијанских претензија на источној обали Јадрана (Далмација). На челу хрватске делегације Павелић одлази у Рим 18 мај 1941. године и потписује тзв. «Римске уговоре» којима су утврђене границе Италије са новонасталом НДХ. Утаначено границом Италија је присвојила најразвијенији део хрватске обале. Хрватској, дакле, остаје само подвелбитски део Хрватског приморја и обала од Омиша до Дубровника који је био готово безначајан. У Италији се бројним прогласима још 1940. и 1941., усред рата, позива на рушење фашизма, прекидање веза са Немачком итд. Године 1943. појављују се велики штрајкови из више политичких него економских разлога. У септембру 1943. године Савезници се искрцавају код Салерна на Сицилији и италијанска буржоазија реагује државним ударом 25 јул 1943. године у коме је фсашизам оборен, а Мусолини ухапшен. Међутим, Немци вођени под маршалом Кесселринг успостављају чврст одбрамбени фронт и десантом падобранаца ослобађају Мусолинија, који је био затворен на Гран Сассу. Мусолини у северном делу, где су господарили Немци, оснива своју нову социјалну републику, марионетску фашистичку државу. Италија ће капитулирати септембар 9 и након тога се све више развија партизански покрет, који води борбе против окупатора и нове Муссолинијеве републике у северној Италији. У Италији је тај покрет био најјачи и најжешћи у односу на остале сличне покрете у читавој Европи. На његов развој утицала су и савезничка искрцавања на југу Италије, ас друге стране Народноослободилачка војска Југославије која је ослободила велик део Словенског приморја и Истре, те чињеница да се италијанска војска већ распала. У то време настају различити, а опет слични покрети, који су чак били и под вођством комуниста, тзв. гарибалдинске бригаде. Већ у љету 1944. године број партизана досеже чак 100.000 људи, који ће напредовањем Савезника у пролеће 1945. и почет ће подизати устанке у великим индустријским центрима на сјеверу и већ ће Савезници (уз наведену околност) присилиле немачку војску у Италији на капитулацију.У априлу 1945., у тренуцима када су се савезничке снаге приближавале Милану, а немачке повлачиле из Италије, Мусолинија су заједно с љубавницом Кларом Петацци у Донгу на језеру Комо 28 април 1945. код места Гиулини ди Меззегра ухватили италијански партизани при покушају бега у Швајцарску. Један од партизана му је приликом хапшења довикнуо: "Зашто си издао социјализам?". Стрељан је по кратком поступку; наредног дана Муссолинијево тело, заједно са телима других познатих фашиста, обешено је наглавачке у Милану. Рат су преживели Муссолинијева супруга Рацхеле с двојицом синова (Витторио и Романо) и кћерком (Едда), удовицом грофа Циана. Трећи син, Бруно, погинуо је у авионској несрећи.

 6. САД ИЗМЕЂУ 2 СВЕТСКА РАТА

Амерички председник Вилсон је у Европи уживао углед великог државника и миротворца, што се посебно видело након завршетка Првог светског рата иу време трајања мировне конференције. За трајања те конференције су се стварали нови политички односи у Европи, у чијем је грађењу најактивније учествовао и Вилсон. Супротно томе, његов је углед у САД-у слабио. Било је очигледно да је послератни САД све више заокупљен

самим собом те да се настоји вратити предратној изолационистичкој политици. У пролеће 1919. године, након врло кратка послератног застоја, привреда је почела да хвата замах. У то је време тај преокрет приписиван неутаженој потрошачкој тражњи, али га данас економисти приписују државној потрошњи која је привремено настављена у облику зајмова савезницима и операцијама помагања Европи.1919. године су прихваћена два додатка Уставу. Осамнаести амандман је наређивао забрану жестоких пића, а деветнаести је дао право гласа женама. Осамнаести амандман је извршио најлошије утицаје на животне навике у земљи. Незаконити продавци и кријумчари алкохола су се почели нагло богатити вршећи чак и политичке функције. Земља, која је некада поштовала законе, почела је са праштањем гледати на оне који нису поштовали осамнаести амандман; део полиције у великим градовима био је потплаћен. Последњи месеци Вилсонова мандата обележени су радничким немирима. РадниСтво је тешко погађала неконтролисана инфлација те је било узнемирено да би оно што су постигли током рата могло бити угрожено. Четири је милиона радника, више но икад до тада, почело штрајк за више наднице, краће радно време и боље радне услове. Јавно мњење, локалне и државне власти и Вилсонова администрација одлучно су стали на страну управа и синдикати су, уопштено гледано, изгубили у тим сукобима. И на немирној је америчкој расној фронту било насиља и нереда. Долази до вала досељења црначких миграната који је започео великим немирима у источном Сент Луису 1917. године и достигао врхунац у провали насиља у Чикагу током "црвеног лета" 1919. године, названог тако због страшних крвопролића. Отјерани с Југа дискриминацијом и насиљем, те привучени у северна, индустријска средишта отварањем радних места током рата, на хиљаде се црнаца населило у сиротињским четвртима Бафала, Чикага, Кливленда, Детроита, Њујорка и других градова. Њихова присутност је дочекана огорченим отпором белаца који су се прибојавали социјалне једнакости и конкуренције за радна места. У послијератном је деценији линчовано најмање 330 Американаца, црнаца са Југа. У периоду од 1919. до 1920. многи су Американци почели повезивати вилсонијански идеализам с неиспуњеним надама и осећајима који узрокују поделе, са нерешеним проблемима Европе, с ратном пропагандом и уплетању у иностранству, те с високим животним трошковима. Чак су и најоданији вилсонијанци морали признати постојање големог контраста између динамичног вође из 1913. или надахнута проповедника из 1917. и болесног, тврдоглавог старца из 1919. године чија је влада била беспомоћна у решавању социјалних или економских проблема. Зато није било неочекивано да се земља са олакшањем приклонила сасвим супротном типу вођења државе. У складу са својом политиком изолационизма, САД није ратификовао ни Версаиллески уговор, нити је хтео да постане чланицом Лиге народа. Такав политички став своје земље Вилсон је доживео као ударац. Изборна борба 1920. године била је сасвим у знаку одјека америчког учешћа у рату. Председник Вилсон водио ју је уз највеће лично залагање за своју политику. Но, тешко се разболео а тако је и његова Демократска странка доживела тежак пораз. После дуготрајних расправљања, скупштина је 1920. године председником прогласила Варена Хардинга, сенатора из Охаја, којег није ништа друго обележавало као председничког кандидата осим саме његове безначајности. У следећа три изборна периода земљом су уз велику већину владали републиканци. Они су одбили учешће у Лиги народа и потписивање Версаиллеског мировног уговора, али су, напротив, једностраном изјавом 1921. године склопили мир са Немачком, не узимајући у обзир начела Лиге народа. Земља још није желела преузимати никаквих општих спољнополитичких обавеза из чланства у међународним

организацијама, него је, напротив, сматрала да се под традиционалном паролом изолације може повући на свој пространи континент. Упркос снажном изолационистичка расположењу, показало се да је потпуно искључивање из светских послова немогуће. Сједињене Америчке Државе проводиле су нешто што је било прозвано независни интернационализам. Као највећа светска производна, извозна и кредиторска држава, тешко да су се могле вратити свом традиционалном изолационизму и америчке су политичке смернице током двадесетих године енергично промовисале америчке прекоморске трговинске повластице. Током тог деценије, амерички се извоз више него удвостручио, приватни је амерички капитал одржавао на животу нову Немачку Републику, постављао духовно сродне владе широм Латинске Америке и потпомагао релативно умерен банковни и индустријски режим у Јапану. Страх од нових досељеника из јужне и источне Европе и несношљивост према њима проширили су се већ давно пре рата. Раднички су се синдикати дуго противили прихватању јефтине радне снаге, а технолошким је развојем смањена потражња за неквалификованим радницима. Укидање је слободног усељавања, као и нестанак "ненасељених пространстава", пригушило тенденције отворености, конкуренције и покретности карактеристичне за амерички начин живота. Он је убрзао и асимилацију. Нестанком добро познате поплаве очајних новопридошлица које се лако могло искоришћавати, особе рођене у иностранству и њихова деца све су већом жестином тражили пуноправно место у америчком животу и политици. Председник Хардинг се разболео приликом повратка са службеног путовања у Аљаску; 2. августа 1923. године је умро у Сан Франциску. На место председника је дошао Цалвин Цоолидге. Знатан део његове каријере јавнога радника био је беспрекоран, а дужност је председника обављао уз боље познавање унутрашњих и спољних послова него што му се признаје. Валл Стреет је пуцао од богатства. Криве вредносних папира пењале су се до вртоглавих врхунаца. Био је то Цоолидгеов боом, и он се тим поносио. Преостали је део деценије у центру пажње било америчко благостање. Основа је тих срећних времена била повећана продуктивност која је била заснована на напретку технологије, масовној производњи и научном облику управљања. "Златне двадесете године" нису биле последња фаза капитализма на врхунцу успона већ последња фаза репрезентативног приватнокапиталистичког "биг бусинесса" са симболиком успеха у звању и идеалом потрошачког друштва .. Процвале су нове индустријске гране као што су аутомобилска и хемијска те производња путничких и теретних авиона . Године 1925. Фордови аутомобили "Тин Лизи" стајали су 260 $ што је било приступачно великом броју породица, а 1929. године је сваки пети Американац поседовао аутомобил. Радио, кућни апарати и готова храна постали су стандардне особине "доброга" америчког живота. Филмско платно и спортско борилиште нису били једине забаве послератних Американаца. Неки су се приклонили јаззу, изузетноме црначкоме идиому. Остале су забаве средње класе биле голф, тенис, бициклистичке трке, плесни маратони и слично. Но, повластице новог богатства нису уживали сви подједнако. Иако су средња и горња класа живели лепо, велики је број Американаца - рудари угља и текстилни радници, јужњачки фармери који нису имали помоћну радну снагу, сезонски радници, радници који нису били учлањени у организације, старије особе, неудате жене, већина црнаца и Хиспаноамериканаца - проживљавао тешка времена. Кризна стања у привреди су редовна појава након ратова. Разумљиво је стога што је дошло до велике економске кризе након Првог светског рата. Тај велики рат је имао тешке последице: мноштво је људи погинуло, многи су остали инвалиди, разорена су многа материјална добра. Током рата је дошло до великих

поремећаја у производњи и промету. Производило се највише за ратне потребе а са свршетком рата је дошло до обуставе такве производње. Новчани капитал, уложен у ратну производњу, тешко је било наплатити после рата. Није било довољно новчаног капитала за нове привредне подухвате. Велика економска криза која је започела 1929. године најјаче је захватила САД. У лето 1929., док су цене акција расле ван сваког размера, већина је индустријских и финансијских стручњака предвиђала искључиво трајно благостање. Предзнаци невоља, укључујући општи пад малопродаје и посебно висока смањења производње и продаје аутомобила и станова, пролазили су непримећено. Дотадашњи министар привреде Херберт Хувер изабран је 1928. великом већином гласова за председника. Он је ступајући на дужност објавио да се Америка налази ближе од иједне државе у историју "коначној победи над бедом". 25 октобар 1929. године, на тзв. "Црни петак" дошло је до банковног слома, краха њујоршке берзе. Нагло је пала вредност акција индустријских предузећа. Занимање за куповину акција било је слабо, а то се одражавало на смањење улагања и индустријске производње и на ограничавање банкарског пословања. Свакодневно се отпуштало мноштво радника, из САД-а се криза преносила у све делове света у којима су биле ангажоване америчке инвестиције и капитал. За разлику од ранијих, ова велика економска криза захватила је готово све гране привреде. Године 1932. најмање сваки четврти Американац је био незапослен. Благостања је, ас њим и духа "златних двадесетих", нестало. Хооверова влада са својим економским принципима уопште није умјела да стане на пут кризи, и поткрај његова мандата било је у САД-у 12-15.000.000 незапослених. У јесен 1932. године новим председником постао је Франклин Д. Роосевелт. Његова влада је пришла мерама хитне помоћи, запошљавању путем великих јавних радова, стабилизацији цена у пољопривреди, искоришћавању природних сила и слично. То се наставило владиним мерама за уређење радних односа и врло брзо се назирао програм социјалног преображаја. а) Први Нев Деал, 1933. Роосевелтова је влада својим новом политиком привредних и социјалних реформи познатом под називом Нев Деал настојала што више помоћи у уклањању кризе и њених последица. У пролеће 1933., Конгрес је низ административних мера прихватио дотад нечувеном брзином. Рузвелт је после сажео своје циљеве као "Лечење, опоравак и реформа", ("Релиеф, Рецовери, Реформ") и овај је први Нев Деал могуће описати помоћу та три Р. Два најважнија програма опоравка првог Нев Деала ослањала су се на две главне методе: на дизање цена ограничавањем производње и надзором над конкуренцијом и инфлацијом долара, што су непопустљиво захтевали западни демократи. б) Други Нев Деал, 1934.-1936. Први Нев Деал постигао је ограничен успех; након првих мера дошло је до нагла раста производње и цена а затим се стопа опоравка успорила и људи су схватили да економска криза није нестала. Пословне и индустријске организације, које су испрва жарко желеле помоћ Нев Деала и биле спремне обећати драстичне реформе, нису више биле задовољне делимичним успехом. Председник је дао подршку новом низу мера. Овај други Нев Деал, који се често спознаје као либералнији од првог, није био усмерен на систематску промену економског или социјалног система. Његов је главни циљ био да покрене привреду и неке су мере имале додатни и врло традиционалан циљ разбијања концентрације моћи. ц) Трећи Нев Деал, 1937.-1938. Године 1936. републиканци су, одлучно нападајући Нев Деал, поставили Алфреда М. Ландона за Роосевелтова противника. На тим изборима је Рузвелт премоћно победио и први пут имао подршку моћне, али и нестабилне коалиције у настајању која се састојала од радништва, већине фармера, нових усељеника, црнаца и Јужњака. Упркос громогласној победи 1936., Нев

Деал је током 1937. и 1938. наишао на низ делимичних пораза. Председников је престиж био додатно погођен почетком нове економске рецесије. У лето 1936. производња, профити и наднице (али не и запосленост) приближили су се нивоима из 1929. то је делимично могло бити и због великих владиних трошкова за остваривање циљева Нев Деала и за исплату ветеранских премија. У јесен је изненадни колапс наочиглед поново донео услове из 1932. цене пољопривредних производа стрмоглаво су пале, незапосленост је расла и неки су критичари закључили да Роосевелтова влада ипак није пронашла решење за економску кризу. Било то тачно или не, Нев Деал је 1937. и 1938. показао да није изгубио своју снагу. Повећана је јавна потрошња за помоћ, јавне радове и јавну станоградњу. Неке од иновација овог последњег Нев Деала, укључујући компензацијску потрошњу и регулисање надница, показале се са као најтрајније и најзначајније промене до којих је дошло у току целог тог периода. Изборима за Конгрес 1938. године завршено је период Нев Деала. Иако је Рузвелт и даље био популаран, а постојеће мере Нев Деала остале на снази, нове су усклађене или брже реформске активности постале неоствариве. 1938. године је Нев Деал почео губити замах. Најочитији је разлог за то чињеница да је криза у иностранству почела одвлачити пажњу јавности с унутрашњих реформи. Значај година Нев Деала не треба тражити у успеху или неуспеху одређених смерница или програма, већ у оживљавању креативности, самопоуздања и наде - особина које ће бити пријеко потребне у деценијама која су предстојала. У првим је годинама Нев Деала амерички изолационизам досегао свој врхунац. Традиционално неповерење према Европи била је само једна од низа јаких и каткад међусобно контрадикторних компонената изолационистичког свјетоназора. На економском је пољу главни замах раног Нев Деала био национално усмерен. Како би спасио властити програм од дизања цена инфлацијом, Рузвелт се нагло одрекао своје пријашње подршке стабилизацији девизних курсева и тако прекршио договоре са Светске економске конференције у Лондону. Америчку су изолационистичку политику врло мало промениле претње Мусолинија и Хитлера светском поретку које су се одиграле тридесетих година. Америчком је политиком према кризама доминирала жеља да се у рат не уђе, а не да до рата не дође. Законске мере о неутралности донесене између 1935. и 1937. биле су замишљене за онемогућавање оних грешака за које се веровало да су увукле Сједињене Државе у први светски рат. Првим је законом о неутралности забрањено испоручивање оружја свим зараћеним странама а другим је забрањено давање зајмова зараћеним странама. Кад је 1939. избио рат, конгес је на председников захтев укинуо ембарго на оружје, уз услов, да га земље, које га буду купиле, исплате у готовини и осигурају превоз својим сопственим средствима. То се доимало довољним за осигуравање победе Запада без додатног америчког укључивања. Но САД су ипак ушле у рат иу њему показале своје родољубље, дисциплину и делотворност. 

7. КИНА ИЗМЕЂУ 2 СВЕТСКА РАТА

После 1. светског рата на нов начин се разбуктавају расправе и сукоби око реформе, односно око развоја и модернизације. Продужавају се или обнављају савремене идеје о значењу традиције, западњаштва и сл., Али се старим аргументима прикључују нове спознаје повезане с ратом у Европи. Међу кинеским научницима и ученим људима рађају се нови, или оснажују стари погледи на циљеве и путеве модернизације, које обележава "нова" резервисаност према европском узору или, што је у основи исто, све чешће

позивање на супериорност кинеске традиције и њених старих вредности. С друге стране, светске велесиле "осувременили" су своје односе према Кини која им је после рата постала занимљивијом: на Далеком истоку назиру се дубљи поремећаји што их почињу стварати револуционарне промене у Русији, амбиције и успон Јапана, те пораст напетости међу страним силама. У Кини је све очигледније поларизирање интерних снага, чему доприноси борба за власт између политичких странака, војника, моћника, владајућих и подређених сталежа, нових идеолога и конзервативаца ... Водећи идеолози и политичари тог доба, као што су Лианг Кицхао, Лианг Схуминг и Зханг Јунмал, имали су различите погледе на однос према Западу, но из свих њихових аргумената могла се исчитати теза да кинеска култура располаже одређеним етичким и хуманистичким елементима који недостају западној култури и који се не могу постићи средствима строго практичне, материјалистичке науке. Из таквог опсега идеја, предлога и критика у годинама непосредно након Првог светског рата, могу се одвојити три најважнија групе теоретичара: неотрадиционалисти или Синтетичари који заступају став о супериорности кинеске духовне цивилизације над европском, али нуде њихову синтезу као оптимално решење; западњаци или "нихилисти" који инсистирају на одлучујућој супериорности Запада над Истоком и категорички истичу безнадну застарјелост националних вредности, па захтевају да се Кина развија сагласно "европском моделу"; радикали или први следбеници марксизма у Кини, они одбијају погледе Синтетичари и западњака доказујући да се кинески проблеми могу решити једино помоћу марксистичке методе - револуције. Стране силе, поготово Британија и Јапан, непосредно после рата настављају деловати у несређеној Кини према својим предратним циљевима. Инфилтрације страног капитала сада су сложеније, што се види из пораста броја банака, фабрика и других привредних објеката, а САД се активније него пре рата придружују страним силама у Кини. Но, после рата се ипак назире тенденција попуштања активности западног капитала у Кини, што погодује јачем продору јапанског. То ће, заједно са амбицијама Совјетског Савеза, у многочему створити нову ситуацију и изазвати нове политичке сукобе, што ће исцрпљеној Кини донети нове невоље. У таквим условима, Сун Иатсен, за боравка у Шангају 1922. / 23., осигурава позиције јер улази у савез са Совјетским Савезом. СССР-у није свеједно како ће се развијати узбуркане прилике у Кини и којим ће смером кренути сређивање политичких и економских прилика. Совјетском Савезу одговарало би слабљење позиција западних сила на Далеком истоку, као што је западним силама одмах након рата одговарало контролисано јачање Јапана с обзиром на Октобарску револуцију. Јапан се и пре завршетка рата, ослањајући се на подршку кинеске владе Дуан Кируиа, побринуо да његова присутност у Кини буде што сигурнија. Продирање Јапанаца изазива опрез његових англо - америчких ривала, а то ривалство подстиче на сукобе подвојене кинеске моћнике око премоћи њихових страних протектора. Присталице англо - америчких позиција у одређеној су предности, али ни заговорници Јапана не мирују. То ствара додатне узроке тензијама, па делом и због тога централна власт у Пекингу троши велика средства за војску. Политички сукоб са Јапаном догодио се непосредно након рата. Наиме, одлука Версаиллеске конференције да Јапан добије права на Шандонг која је раније имала Немачка сматрана је као резултат империјалистичке логике, поготово ако се узме у обзир да је Кина била савезник Антанте. Разочарани млади Кинези у пролеће 1919. започињу агитацију против доласка Јапана у Шандонг. Та кампања није толико вођена против самог Јапана колико против империјализма уопштено. Агитацијском зборови по школама и универзитетима трајали су неколико дана кад су, 4.свибња, студенти сазнали

дефинитивну одлуку великих сила у корист Јапана. Три хиљаде незадовољника креће протестовати према делу града где су биле смештене амбасаде, али полиција их спречава. Тада студенти крећу поход против "издајника који су продали Кину Јапану", тј. Тадашње владе те им пале куће, нападају сараднике ... Од тог дана покрет се почиње боље организовати и основан је Савез студената средњих школа и универзитета који се проширује и на учитеље и остале интелектуалце. Влада је одговарала репресивним мерама против водећих људи те сталним претњама. Но, ништа није имало ефекта и покрет се убрзано ширио. Студентске организације објављују генерални штрајк све студената и студената 19.свибња 1919. и подстичу на бојкот јапанске робе. Јапанци су одмах схватили да је покрет опасан по њихове претензије те су инсистирали да се покрет угуши пре него се пренесе на ситно- буржоазијске слојеве. Тако су 23.свибња биле забрањене све студентске политичке акције, као и сви часописи културне револуције. Највеће репресалије догодиле су се 3.липња кад је затворено више од хиљаду студената након бруталне реакције полиције. Упркос томе, покрет се шири на трговце и раднике који у знак подршке студентима прихватају бојкот јапанске робе. То ширење покрета ван академских кругова уплашило је владу у Пекингу и министри који су прихватили предају Схандонга Јапану били су присиљени дати оставке. Касније, 28. мај, кинеска делегација у Версају одбила је потписати мировни уговор и тако предати Јапанцима Шандонг. Тако су непосредни циљеви покрета "4.свибањ" били постигнути, а затворени студенти су пуштени, професори се вратили на радна места и живот се враћао у нормалу. О проблему Схандонга поново се расправља на Васхингтонској конференцији 1921. - 1922.г., иначе сазваној поводом ограничавања поморског наоружавања. На конференцији је потписан кинеско - јапански споразум којим Јапан прихвата евакуисати Шандонг. Осим директних притисака на Јапан да попусти, таквом развоју допринела је и одређена опозиција у самом Јапану. Осим тога, он је управо пролазио период економских тешкоћа, и то након привредног успона одман после рата. Био је задужен у иностранству, а његов извоз није покривао потребе увоза. Но, Јапан ипак није потпуно одустао од својих идеја и тешко се мирио с новонасталим околностима У Шангају је 1.српња 1921. одржан Први национални конгрес Комунистичне партије Кине.Присуствовало је 13 делегата у име 57 чланова Партије, и два делегата Коминтерне. Тада је за секретара изабран Цхен Дуки. Мали број чланова Партије сам по себи указује на тешкоће продора револуционарних идеја, премда су те године биле испуњене протестима и борбом. Комунисти прву везу и сарадњу са Гуоминдангом (Националистичка странка) успостављају 1925.г., када је постало допуштено истовремено бити члан партије и Гуоминдангом. Касније ће питање двоструког чланства изазвати полемике. Важан узрок малог броја чланова КПК и њеног спорог раста лежи у томе што се нису могле брзо и успешно уклањати или мењати стара уверења и идеолошки концепти. Тада је донесена одлука о формирању заједничког фронта Гуоминданга и Комунистичке партије. Конгрес прихвата Манифест којим се подржава савезништво са СССР-ом, противљење западним силама и Јапану, супротстављање империјализму и феудалној превласти моћника, демократска и национална равноправност људи, уједначавање права на земљу и контрола капитала. Посебно је интересантна одлука о оснивању Војне академије у месту Хуангпу, ради школовања револуционарних кадрова и општег развоја револуционарне националне армије. Академија је основана уз активни ангажман саветника из СССР-а.На том конгресу Гуоминданга допуњује се и програм странке. Већа је важност дана локалној самоуправи и посебно је наглашена важност јаке војске као главне снаге за консолидацију унутрашњих прилика. У следећим годинама, као

одговор на нови продор нежељеног западног капитала у Кину, Гуоминданг одговара учвршћивањем савеза са СССР-ом. У склопу тих, нових збивања, 14.свибња 1925. у штрајк ступају радници из јапанских фабрика, а 14 дана касније као одговор је убијено 8 штрајкача. Два дана после студенти одржавају демонстрације у деловима Шангаја који су настањени странцима, све то као подршка радницима у штрајку.Као резултат свега, пред британском се полицијом у Шангају окупило више од 10 000 људи. Британска полиција интервенише крвопролићем које остаје упамћено као "масакр 30.свибња", но отпор се шири широм Кине. Борбени фронт добија име "антиимперијалистичка покрет 30 мај 1925.", који одмах после тога организује генерални штрајк око 200 000 радника. Тако покрет добија нови облик и прераста у сталне социјалне немире јер у њему више не учествују само студенти и интелектуалци. Истовремено са развојем стране и домаће индустрије, растао је и кинески пролетаријат. Прилике и услови у којима су радили били су врло тешки, а експлоатација радне снаге попримила је нечувене размере, укључујући сурово искоришћавање жена и деце. У то време води се борба за власт у Пекингу, где за председника неочекивано долази Фенг Иукианг. То понука Сун Иатсена да у новембру 1924, отпутује у Пекинг на преговоре о мирољубивом уједињењу Кине. Но, 12. марта 1925. Сун Иатсен умире, а Гуоминданг упркос томе успева сачувати своје позиције ослањајући се на своју војску. Штавише, у јулу 1926.г. покреће чувену војну експедицију против одцијепљеног и раскомаданог севера, познату као "северна експедиција". За њене потребе Цхианг Каисхек, вођа Војне академије, успева организовати велику војску којој се придружују локалне јединице на путу долином реке Јангце. Основни је циљ експедиције да се обрачуна с осамостаљеном моћницима и поново успостави уједињену Кину под Гуоминдангом. Ти генерали-моћници или господари рата (енг.варлордс, кин.дујун) су били војни гувернери у провинцијама који суискористили хаотично стање Првог светског рата и завели личну власт у својим провинцијама. "Северна експедиција" лакоћом напредује и завршава уласком у Пекинг 1928. Заправо, тек тада се име града Беијинга ("северна престоница") мења у Беипинг ("северни мир"), како би се за престоницу уједињене Кине прогласио Нањинг ("јужна престоница "). У марту 1926. Цхианг Каисхек хапси 25 руководећих комуниста у Војној академији и совјетске саветнике оптужујући их за заверу. Партија не реагује бурно због упутстава из Москве о помирљивом држању. У октобру се из Кантона у Вухан преселила лево оријентисана влада Гуоминданга без Каисхековог одобрења, ау априлу 1927.г. у Нањингу Каисхек устоличује "праву" гуоминданшку владу. Све су чешћи и изразитији сукоби између КПК и Гуоминданга, а све кулминира у травну 1927. када у Шангају Цхианг Каисхек, одговарајући на устанак радника предвођени КП-ом, помоћу "ескадрона смрти" врши масакр над радницима и тако долази до прекида односа КПК и Гуоминданга. У модерној кинеској историји ови се догађаји називају првим револуционарним грађанским ратом. У децембру 1927. комунисти уз подршку Стаљина оружаном акцијом освајају Кантон и успостављају кинеску совјетску власт - "кантоншка комуну" - која траје само неколико дана док град поново нису преузели националисти. Као освету, Цхианг Каисхек наређује да се затворе сви конзулати СССР-а на територији под јурисдикцијом владе у Нањингу. У следећим месецима КПК организује неколико устанака, посебно сељачких, који су названи "сељачка жетва", а уз велики ангажман Мао Зедонга. Како су акције брзо пропале, КПК се одлучује на другачије методе борбе и 1928. Мао Зедонг оснива "прву револуционарну" или "црвену базу", или "кинески совјет" у брдима Цхингканг и покреће оснивање кинеске Црвене армије. Наредних година основано је неколико таквих база у јужним и југоисточним

провинцијама. Након војног организовања, КПК од 1927. до 1937. води "аграрни револуционарни рат" чији су главни циљеви учвршћивање политичке моћи, ширење "аграрне револуције" и оружани отпор гуоминданшкој власти. Револуционарне базе се шире и Црвена армија све више јача па Гуоминданг у страху од тог ширења од краја 1930. до јула 1931. предузима три акције ради уништења база и Црвене армије. У тешку унутрашњу ситуацију уклапају се и сукоби генерала-моћника те све тежи положај сељака. Сматрајући Цхианг Каисхека јаким човеком и борцем против комунизма, Запад га помаже војном опремом и техничком помоћи. Унутрашња збивања озбиљно компликује и изненадни напад који су извеле 18. октобра 1931. јапанске снаге стациониране у Манџурији. Овај напад, познат као "мукденски инцидент", покренут је под изговором да су кинеске трупе у Манџурији минирале железничку пругу којом су управљали Јапанци. То је почетак народног оружаног отпора против Јапана. Цхианг Каисхек је два пута апеловао на помоћ Лиге народа, али безуспешно. Разочаран немоћи Лиге народа, Каисхек обнавља дипломатске односе са СССР-ом у децембру 1932. Јапанци настављају с продором и окупирају 3 провинције на североистоку Кине. Користећи неспремност Гуоминданга, нападају Шангај и након три месеца борбе заузимају га 5.свибња 1932. КПК инсистира на прекиду сукоба с Гуоминдангом и уједињењу снага против јапанског агресора. Делимично успевају у томе, али након неколико победа савез се распада. Одупријевши се 3 нападима Гуоминданга, Комунистичне, револуционарне базе се повезују и учвршћују, а 7.студеног 1931. одржава се и Први конгрес радника и сељака, који успоставља "централну владу Кинеске Совјетске Републике" и бира Мао Зедонга за председника. Након још једне неуспеле офанзиве против КПК, Гуоминданг скупља сва расположива средства и врши страшан притисак на Црвену армију. Тада међу водећим људима Партије пада одлука о тзв. Дугом маршу, тј. Излазак из опкољеност главнине Црвене армије и пробијање до северозападне Кине. Марш је трајао 370 дана, у њему је учествовало око 150 000 људи, а на циљ је стигло: једна десетина од укупног броја људи који су кренули у Марш. Учесници Марша су уз сталне борбе са војском Гуоминданга пешице прешли 12.500 км. Дуги марш је у кинеској историји записан као легендаран догађај и доказ о достизању циља у крајње тешким условима. Исто тако, Марш је афирмација Мао Зедонгове доктрине о мобилном ратовању. Упркос великом успеху Марша, до стабилизације у Кини не долази, него се криза и продубљује унутрашњим сукобима у КПК. До главног раскола је дошло између Ванг Минга, генералног секретара КПК и Мао Зедонга. Ванг Минг се до краја живота посветио борби против "маоизма", а чак је издао и књигу "Маова издаја", у којој између осталог критикује и Маову интерпретацију неких историјских чињеница. После "мукденског инцидента" Јапан је 1.ожујка 1932. на североистоку Кине успоставио тзв. државу Манџукуо, где организује интензивно искориштавање њених богатих ресурса, првенствено угља и гвожђа. Манџукуо постаје вазалско јапанско царство, а за краља постављају готово заборављеног, последњег кинеског цара, Аисин-гиор Пу Ииа, који на том положају остаје до 1945. кад су га заробили совјетски војници. Но, Јапанци овде не стају већ уз помоћ кинеских колаборациониста освајају територије и ван североисточне Кине. Два генерала Цхианг Каисхека организују његово хапшење како би га присилили на прекид борбе против Црвене армије и уједињење с КП у борби против Јапана.Каисхек пристаје на то, но до правог, организованог и уједињеног отпора Јапану долази тек након што је Јапан заузео најразвијенија кинеска подручја, укључујћи Пекинг, Шангај, Нањинг, Тиањин ... У септембру 1937.г. формира се "антијапанска национална уједињена фронта за

свеобухватни рат отпора" и Кинези до капитулације Јапана 2. септембра 1945. воде тешки одбрамбени рат уз велике губитке.

 8. СССР ИЗМЕЂУ 2 СВЕТСКА РАТА

Када је у јесен 1918. године завршен И. светски рат, Антанта је кренула у отворену интервенцију у Русији против бољшевика. Контрареволуционара Александра Колчак и његову владу, Антанта је признала као владу целе Русије. Контрареволуционари називали су се и "Бели", хетерогенога састава у којем су доминирали царистички руски националисти, но учествовали су и социјалистички антибољшевички револуционари. Контрареволуција је у пролеће 1919. године кренула на војнички марш против Москве и Лењинграда, но Антантино је веће у Паризу на Вилсонов наговор одлучило да се Антанта војнички не ангажује у Русији, па је тако бројчано нарасла Црвена армија, разбијала војску контрареволуције (Бела гарда) која више није имала подршку Антанте. До пролећа 1920. године совјетска се власт проширила на готово сав териториј некадашње државе, укључујући и Украјину. Изван државе остале су једино кавкаске државе, за које су се бољшевици борили, те балтичке државе које су прогласиле самосталност. У априлу 1920. године грађански рат је у Русији био засењен почетком рата против Пољске и њене велике националистичке и империјалистичке политике. Пољаци су извршили инвазију на Русију под привидом помоћи украјинским националистима, али са стварном намером да Украјину припоје Пољској. Након тих првих успеха Пољака, Црвена је армија продрла до Варшаве, но Пољацима је пошло за руком да уз помоћ Француза победе совјетске трупе, па је тако граница померена далеко на исток према Русији. 1921. године Руси су били приморани, уговором склопљеним у Риги, оставити 6 милијона Украјинаца и Белоруса у пољским рукама. Неуспех Црвене армије у Пољској угасио је сваку наду да ће доћи до европске револуције и проузроковао нагли пад међународног престижа бољшевизма. У првим годинама након револуције, у периоду тзв. Ратног комунизма, насилног идеологизираног економског система који се сводио на терористичку реквизицију жита и хране, организацију социјалистичке привреде као потпуно централизованог система без тржишта и размене добара. Тај је «експеримент» довео до огромних глади (од 3-5.000.000 мртвих) и насиља у експлоатацији сељаштва, те колапса друштва. Најтрагичнији аспект привредне катастрофе био је пад производње хране. Комунисти су, наиме, видели у сељаштву класу ситне буржоазије и, као такву, заклете непријатеље индустријске радничке класе. Комунисти су тако најавили рат сељачкој популацији из 2 разлога: да извуку храну за градове и Црвену армију, те да уведу своју власт на село. Та економска и друштвена невоља изазвала је у редовима бољшевика тзв. Леву радничку опозицију, која је предлагала да економске послове индустрије самостално воде синдикати без партијске бирократије коју је до тада у њ слала држава. Почетком 1921. године се због економских тешкоћа незадовољство дела радника и сељака све више повећало. Почео се појављивати анархизам као самостална политичка снага те захтеви за укидањем једнопартијске диктатуре. Бољшевичка се власт томе одупре свим својим снагама, па и војском. Решење економске кризе и незадовољства народа открило се на Кс. Конгресу бољшевика на којем су усвојене основе Нове економске привреде (НЕП) која се заснивала на: социјалистичком програму укидања приватне својине над већим предузећима, побољшању положаја сељака укидањем реквизиције и увођењем пореза у натури. Дакле вишкове који су им преостали сељаци су могли

продавати на тржишту. Такође су и допуштена мања приватна предузећа и трговине. Надаље, држава је допустила и увоз страног капитала, потребног за бржи развој индустријализације те је потицала спољну трговину.Против НЕП-а лифт се у редовима бољшевика доста гласова, међу којима и Троцки јер је НЕП предвиђао одступање од револуционарног пута у социјализам.Захтевало се устрајање на ратном комунизму, односно убрзаној индустријализацији на рачун сељака. Поткрај 1922. године бољшевици су формално прогласили Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Држава је настала под вођством Владимира Иљича Лењина и Комунистичке партије. Састојала се од 15 република: Русија, Белорусија, Украјина, Молдавија, Грузија, Арманија, Азербејџан, Казахстан, Узбекистан, Туркменистан, Киргистан, Таџикистан, Естонија, Литванија и Летонија, те је била је водећа светска комунистичка сила. До тада су непрецизно дефинисану совјетску савезну државу твориле поједине националне совјетске републике: Руска Федерација, Украјина, Белорусија, закавкаски Федерација, Хорезу и Бухара. Руска верзија Интернационале служила је као химна Совјетског Савеза од 1917. до 1944. кад је замењена Химном Совјетског Савеза и постала је партијска химна КПСС. Прва руску верзију превео је Аркадиј Јаковљевич котс 1902. године и састојала се од 3 строфе и рефрена. Касније је проширена и поново препјевана. Интернационалу певају не само комунисти него (у многим земљама) и социјалисти или социјалдемократи. Државни грб Совјетског Савеза усвојен је 1923. године и био је у употреби све до распада 1991. године. Био је више амблем него грб. Пројекат прве верзије грба усвојен је 6. јула 1923. године на Другој седници Централног извршног комитета (ЦИК) СССР-а и рад на овој верзији је завршен до 22 септембар те године. Дизајн је одређен совјетским уставом из 1924. године: "Државни амблем СССР-а сачињен је од српа и чекића на глобусу, насликаног изнад зрака сунца и уоквиреног сноповима пшенице, са натписом" Пролетери свих земаља, уједините се! "На шест језика: руском , украјинском, белоруском, грузијском, јерменском и турско-татарском. На врху амблема налази се црвена звезда петокрака. "СССР је држава која је настајала постепено с побједама бољшевика и увођењем њихових совјета код појединих народа бившег руског царства. Народе је, наиме, удрузивали јединствено и централистички организована бољшевичка партија. Главна карактеристика нове државе била је идеолошка тоталитарна власт комунистичке партије (бољшевика) која се представљала као «диктатура пролетаријата». Лењин и бољшевици су предузели низ мера за учвршћење власти, део којих је био прагматичке нарави, а немали број је потицао из идеолошкога оквира комунистичкога свјетоназора. У Русији, бољшевичка је партија преименована у комунистичку, под именом «Руска комунистичка партија (Бољшевика)», што је недуго потом разултирало оштром терминолошком диференцијацијом између лењинистичких «комуниста» и осталих левих странака марксистичке оријентације. Године 1919. основана је Коминтерна федеративна повезивање одређених национаних совјетских република била је Лењинова идеја, за коју се морао борити у бољшевичком вођству, јер се бољшевички експерт за национално питање, Грузијац Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин заузимао само за аутономију појединих неруских народа у совјетској држави. СССР је у лето 1923. године добио и свој устав. Највиши орган власти био је Свесавезни конгрес совјета у којег су совјети савезних република слали своје делегате. Конгрес совјета је изабрао свој президија и председник президија је формално представљао државу, али није имао никакве власти. У Лењинову особноме и политичком животу, атентат је био велика пријеломница. Од њега се, у пуном смислу речи, није никада опоравио. Лењин је умро 21 јануар 1924. Упркос његовој жељи

да буде сахрањен поред родитеља, комунистичко је вођство, искористивши искрени шок и изливе емоција у земљи, Лењиново тело балзамовао и трајно изложило у маузолеју у Москви, у поступку који асоцира на мумификацију фараона и иконизацију човека-бога. Одмах по Лењиновој смрти, Петроград је преименован у Лењинград (име је носио до распада СССР-а, када је враћено «царистички» немачко име Санкт Петерсбург), а његов родни Симбирск у Уљановск. "Тиме што је постао генерални секретар ..." пише Лењин у свом политичком тестаменту "... друг Стаљин ће имати огромну власт у својим рукама, али нисам сигуран да ће увек знати како да ову силу искористи довољно опрезно." Након Лењинове смрти државу је водио курс тројице- тројка Зинојев, Камењев, Стаљин, док напослетку није Стаљину, пошло за руком да сам избије на чело захваљујући томе што је држао у руци партијски бирократски апарат. Наиме, с тим привременим савезницима Стаљин је напао Троцког, кандидата са највише шанси да наследи Лењина. Када је уклонио Троцкога Стаљин је променио смер удружујући се са Николајем Бухарину и Алексејем риковима против Зиновјева и Каменева. До свога 50-ог рођендана 1929. године Стаљин је учврстио свој положај на месту Лењиновог наследника. Издавајући се за правог Лењиновог интерпрета и верног следбеника његове идеје, он је практично од 1924. године све више сам управљао преображајем земље. Насупрот концепту Троцког, који је инсистирао на тези о перманентној револуцији, дакле о њеном настављању ван граница СССР-а, Стаљин је објавио учење о социјализму у једној земљи, који је велики Совјетски Савез са својим људима и богатствима способан остварити. Стаљин је он пришао претварању Русије од тада претежно аграрно структуриране у индустријску државу, па је у ту сврху 1927. године прогласио први велики петогодишњи план, који је донео потпуну колективизацију, али и модернизацију пољопривреде, путем моторизирања, електрификације села и изградње великих индустријских предузећа . Преображај села вршио се уз беспримерну безобзирност: огорчени сељаци поклали су своју стоку и тиме само убрзали своју пропаст. Због житне кризе, за коју је Стаљин погрешно окривљавао кулаке, спроведено је раскулачивање, које се третирало одвојено од колективизације. 1929. године Стаљин је као циљ објавио "уништење кулака као класе". Сматрао је да се решење налази у прелазу са појединачне сеоске производње у колективну друштвено усмјераване пољопривреду. 1930. године стигла је званична партијска одлука о раскулачивању "О мерама за елиминацију кулачких домаћинстава у окрузима за обавезну колективизацију." Оваква Стаљинова политика била је економски деструктивна јер је водила к уништењу најефикаснијих произвођача на селу. Прву рунду тих покоља чини поступак убрзане индустрализације. Будући да Совјетски Савез није имао финансијских средстава за градњу индустрије, Стаљин наређује одузимање летине од сељака након чега би се она продавала на светском тржишту да би се скупио новац за куповину фабричких машина. Током тих догађаја који почињу 1928., али се догађају прије свега у периоду 1931. - 1934. процењује се да је умрло пре свега од глади десет милијуна људи, јер толики их број недостаје на попису становништва из 1937. Украјинци су то црно раздобље, кад их је било умрло од глади 3.5 милиона, назвали гладомор. Да је ситуација у јужном СССР-у постала очајна, влада у Москви знала је још 1933. године када издаје наређење да се спречи одлазак људи из тога подручја у друге делове земље због ширења "протуреволуционарних" лажи. У периоду 1931.-1933. године земљом је кренула још једна глад, већа од оне у време грађанског рата, која је однела око 10 милиона људских живота, од тога понајвише кулака и средњих сељака- елемената који је био најспособнији да подигне и модернизује пољопривредну производњу. Кулаци су након одузимања

домаћинстава нашли посао у рудницима и другим постројењима у крајевима у које су протерани. Прогон кулака био је догађај широких размера те је стога често третиран као масовна појава, као покрет милиона. Други петогодишњи план је уз даље велике канале и железнице наговијештао настајање огромних комбината у које би се удружиле индустрије различитих покрајина, но до тога није дошло јер је у први план све више ступало наоружање и јачање Црвене армије. Социјализација капиталистичких предузећа није произвођачима донела самоодлучивање него само њихов прелазак под водство државе. Постојали су и раднички синдикати, али не као заступници радништва, него као још једна од државе надзирана организација. Против свих противника режима строго се поступало. Основани су големи логори за присилни рад све тамо до Далеког истока и северног Сибира, тако да је у њима до 1935. године било више милиона затвореника. Колективизација је 1935. године постигла свој краткорочни циљ- финансирање већег дела индустријске производње; у бити, храну су одузели сељацима и поделили ју по градовима и индустријским центрима. Гледајући дугорочно, последице су тога биле катастрофалне: руска је пољопривреда била уништена, прво прогоном најподузетнијих сељака, а затим и лишавањем сељака у колхозу његова удела у земљи. Русија која је пре револуције била једна од водећих светских извозника житарица, од тада је једва прехрањивала саму себе. Стаљин је по природи био лењ, али у организовању терора и разради његове технологије и процедуре показивао је завидну марљивост и упорност. Стаљинов разлог за циљане чистке у тридесетим годинама можемо наћи у партијском конгресу који се догодио током јануара 1934. године. Као и многи други диктатори, Стаљин је вероватно сам себе уверио да су његови лични непријатељи (стварни или измишљени) истовремено и државни непријатељи. Током тадашњег гласања о кандидатима за Централни комитет, Стаљин је добио највише негативних гласова од свих кандидата. Особа која на овом заседању добија најмање критике у тајном гласању јест Сергеј Киров који на овај начин постаје конкурент за власт. Смрт популарног Кирова у атентату 1 децембар 1934. године доводи до почетака чистки "протуреволуционарних" елемената. Проћи ће више од године дана пре него што ове почетне чистке стигну до нивоа масовних хапшења и ликвидација које се догађају између 1936. - 1939. Првобитна оштрица ових акција била је усмерена на чланове партијског конгреса из 1934. године (погубљено њих 90 посто) и бивше, сада већ пензионисане политичке противнике (Зиновјев, Каменев, Томски, Риков, Бухарин) Главна полуга тог терора била је институција која је управљала полицијским и обавештајним службама и која је мењала називе: ЧЕКА 1917.-1922., ОГПУ 1922.-1934 ., НКВД 1934.-1954., КГБ 1954.-1991. Та институција је имала слободу у убијању свих непријатеља режима, оних стварних, могућих и оних под сумњом.Стаљин је у почео проводити чистку, која је свој врхунац достигла између 1936. и 1938. године, а прво се окренуо против тзв. Десне опозиције, која се опирала присилној колекривизацији пољопривреде, а потом и против свих евентуалних супарника. Међу њима је био и Троцки који је био присиљен имигрирати у Мексико, где га је убио Стаљинов атентатор. Као могућа језгра опозиције десетковано је и руководство Црвене армије на челу са славним Тухачевским, тако да је војска за дуже време била веома ослабљена. Са чистком се иу социолошком погледу збио значајан преображајни процес. Велики талас терора погађао је и чланове партије и обичне грађане. Десетковани су и страни комунисти, те свештенство које је претрпело разорне губитке: у само једној години 165.000 свештеника ухапшено је због практиковања своје религије. На попису становништва, откривено је да између 1932. и 1939. године, тј. Након колективизације, али

пре Другог светског рата, становништво СССР-а се смањило за 9 од 10 милиона људи. На врху државе стајао је човек неограничене власти, који је сада и своје спољнополитичке одлуке доносио само према реалној политичкој рачуници, при чему је имао у виду првенствено велике државне користи СССР-а, а служио се совјетским спољнополитичким државним апаратом, као и Комунистичком интернационалом. Од септембра 1934. године СССР је био члан Друштва народа ис помоћу њега се хтео осигурати од опасности нацистичке агресије. Упркос томе, СССР је од раних 20. година 20. века па до 1933. тајно сарађивао са Немачком. Москва је наиме дозволила Немцима да производе и испробавају тенкове, авионе, подморнице и отровне гасове на њену територију. Нацисти, како је сматрао Стаљин, иако жестоки противници комуниста, усмериће своју агресију према западним демократијама и оставити СССР на миру. Такво је мишљење стајало иза његове одлуке из 23. августа 1939. године када је потписао са Хитлером споразум о ненападању, који је укључивао тајни споразум о подели Пољске између Русије и Немачке. Када су 1940. године Хитлерове снаге поразиле савезничку војску у Француској и наставиле запосједати већину континента, Стаљин је ушао у савез са нацистичком Немачком, опскрбљујући је намирницама, шинама и другим потребним материјалима. Но Немци нису поштовали уговор из 1939. године па су 22. липња 1941. године започели нападе на СССР. Још недељу дана пре напада Стаљин је био уверен да ће се Хитлер држати споразума, те се није обазирао на упозорења савезника и властите обавештајне службе о томе како Немци гомилају трупе у Пољској за напад на СССР. 9. Шпанском грађанском РАТ Пре него буде речи о самим годинама грађанског рада потребно је рећи како је до њега уопште дошло те се стога вратити неколико година уназад. Наиме у Шпанији је од 1918. теоретски владала парламентарна монархија. Она је до Првог светског рата захваљујући својој неутралности и приливу повећала своју производњу и своје златне резерве. Но свршетак рата значио је крај тога. Она након Првог светског рата доживљава сопствену економску кризу. Друга криза која ју је задесила била је она светска 1929. Велик број фабрика се затвара. Радници који су тада били експлоатисани сада западају у крајњу беду. Настаје талас штрајкова. Под утицајем октобарске револуције радници се приближавају марксизму. Радници и сељаци били су одгурнути на политичку периферију. Политичким су стремљењима дали одушка у идејама социјализма и анархизма, особито у социјалистичким (УГТ) и анархистичким (ЦНТ) синдикатима. У радничком покрету тога доба превладава анархизам. Анархистичка је и Национална конфедерација рада која неколико година након рата већ има преко милион чланова. Револуционарна превирања захватају и сељаштво особито Каталонце и Баске који се боре за своју аутономију. Из тога се види да је шпанска специфичност био анархизам који је наилазио на јак одјек код аграрног пролетаријата и сиромашних сељака. Светску економску кризу докрајчује диктатура генерала Прима де Ривере који је државним ударом од 13. 9. 1923. дошао на власт. Држава је банкротирала. Због великог незадовољства у земљи диктатор је у пролеће 1931. допустио одржавање општинских избора који су републиканцима донели одлучну победу, ради којих су краљ и Ривера морали напустити земљу. У јуну исте године републиканска већина у парламенту прогласила је републику.Први председник републике постао је напредни католички републиканац Алкала Замора, а председником владе радикални леви републиканац Мануел Азана.Социјалистички кандидати су подупирали владу и њихов је вођа Ларго Цабаллеро постао министар рада. Баскима и Каталонцима обећали су аутономију, те су их на тај начин придобили за свој републикански режим. Године 1932. влада је издала Закон

о аграрној реформи чије је провођење било веома споро. Свестан опасности што је републиканском режиму претила од војске Азана ју је покушао реформисати. Дајући им високе пензије, пензионисао је конзервативне официре, а унапредио је републиканске, али је војска као целина остала и даље неповерљива. Републикански је режим успоставио своју милицију. Азана се нашао између двије ватре: с једне стране су га нападали конзервативни реакционарни кругови заједно с католичком црквом, ас друге стране либертинистички анархисти. У пролеће 1931. они су изазвали велике нереде и успостављали своје комуне у Каталонији и Андалузији. Републиканке Асалт покушали су сачувати мир иу јануару 1933. у Барселони су пуцали на анархисте. Војна и цивилна гарда су припремали пуч, али га је влада спречила., Ипак је у лето одступила. Нови парламентарни избори одржани су у новембру 1933. На њима су победиле реакционарне снаге тј. Десница и центар, те су оне новим законом од првог августа 1935. анулирале све прогресивне одредбе закона из 1932. 1933. године поделила је Шпанију у три струје Шпанија федерација аутономних права (ЦЕДА), шпанска фаланга хунти национал - синдикалистичке офензиве и монархисти. Све три организације биле су за фашизам. ЦЕДА га је хтела увести легалним путем, монархисти и фалангисти државним ударом и војном побуном. Победом на изборима ЦЕДА је хтела прећи преко унутрашње супротности и створити јединствени фронт против фашизма. У тој ситуацији стварају се радничке савеза и основе народне милиције. Први већи сукоби између радничке класе и реакционарних снага избили су почетком октобра 1934. у Астурији и Каталонији, те Мадриду. У целој земљи објављен је генерални штрајк. Да би угушила побуну централна влада била је приморана да доведе и војне снаге из шпанског Марока. Војска под командантом генерала Франциска Франка де Бахамондеа крваво је угушила побуну у Астурији, те она представља генералну пробу за грађански рат. У фебруару 1936. одржани су нови избори на којима побеђују леве партије које стварају народнофронтовски блок, на иницијативу Комунистичке Партије Шпаније. У Народни фронт ушле су: Социјалистичка радничка партија, Комунистичка партија, Лева републиканска партија, Федерација социјалистичке омладине, Синдикалистичка партија и Радничка партија марксистичког уједињења. На изборима листа Народног фронта добила је 267 посланичких места, а странке деснице 132. Владу су основали леви републиканци, уз сагласност Народног фронта. Председником републике постао је Азана, а председником владе Куирага.Власт Народне фронте започиње са национализацијом фабрика, рудника и средстава за производњу, а велепосједу одлучно дели сељацима. Милитарист, генерала Франца премешта на Канарска острва. Но велепоседници, црква и крупна буржоазија не прихватају нову владу, устају и дају подршку војним круговима који планирају државни удар, која је представљала главну опасност за републикански режим. Замишљено је да побуна почне 10 јул, но она се догодила тек 17 јул 1936. чиме и започиње шпански грађански рат. Грађански рат избио је 17 јул 1936. када се националистичка војска предвођена генералом Францисцом Франком диже против републиканске владе. Наиме у 5х тога дана започиње остварење пуча у Шпанији, Шпанијом Мароку и на Канарским острвима. 24 сата касније Шпанија је подељена на два табора. На побуњенике и републиканце. Побуна је у први мах угушена. Но пучисте су подржавали официри и цивилна гарда. У Мадриду је пак приличан број официра остао веран влади, а пучу су се такође супротставили и Асалт. Пуч је свуда наишао на одлучан отпор организованог радништва. Влада је 19 јул поделила оружје цивилном становништву и тиме је стварно почео грађански рат. Шпанија се и географски поделила на два дела: на део где су

победили пучисти и на део који је остао веран републиканској влади, а тај је обухватао више од две трећине државе. Пучисти су држали део Андалузије, Галицију, Провинцију Леон, стару каштил и Навару, док су у рукама републиканаца биле медитеранска обала Шпаније, део Арагоније, Мурсија, највећи део Андалузије, Баскија, Сантандер и Астурија, највећи део Ла Манцха и Нове Кастилије. С обзиром на то да су пучисти хтели своје територије повећати војним операцијама, било им је што хитније пребацити трупе из Марока у Шпанију. Оно је изведено непосредним учешћем немачких и италијанских поморских и ваздушних снага, те је тиме почела и непосредна страна војна интервенција у Шпанском грађанском рату. Помоћ коју су фашистичка Италија и нацистичка Немачка пружале Францу, који је био ватрени заговорник фашизма, значила је уствари почетак отворене интервенције у унутрашње ствари Шпаније да би се спречио пораз побуњеника. Велику помоћ побуњеницима пружао је и португалски диктатор Антонио де Оливеира Салазар. Спољна интервенција утицала је и на политички карактер рата.Народноослободилачки карактер рата проистицао је из чињенице да је помоћ међународне реакције и фашизма побуњеницима представљала непосредну опасност за националну независност Шпаније, док се револуционарни карактер рата заснивао на тежњи шпанског народа да укине феудалне односе, да уништи материјалне и политичке основе фашизма у Шпанији и да демократизује čitav društveni, politički i privredni život zemlje. али су прећутно подржавале Франца јер је Демократска странка председника Рузвелта имала велик број гласача под утицајем Католичке цркве. Иако су се Немачка и Италије налазиле на страни Франца и побуњеника, у Лондону 9 септембар 1936. улазе у Комитет за немешање, чије су чланице још биле: Велика Британија, Француска, Совјетски Савез и Португалија. У Комитету за немешање налазила се и Југославија. Главни проблем којим се Комитет бавио била је контрола шпанских граница. Осим тога донео је споразум 1937. о забрани слања добровољаца у Шпанију, јер су у републиканској војсци још од почетка рата биле стотине странаца који су се борили у саставу милиције иу посебним добровољачким четама, чак је у октобру створена и Интернационална бригада. Постепено је Комитет престао да делује. С обзиром на то да су побуњеници у војним акцијама имали више успеха, те да се од 21. јула трећина Шпаније налазила у рукама побуњеника, њихове акције могу се поделити у 4 главне фазе. Прва фаза је од почетка пуча до марта 1937. када су пучисти освојили северозапад Шпаније и пробили се преко Толеда до Мадрида. У марту су републиканци успешно одбранили Мадрид и освојили Гуадалахари, док су пучисти освојили Малагу. Друга фаза иде до октобра 1937. када су побуњеници освојили северне покрајине, а републиканци добили велику битку код Ерунетеја коју нису искористили. Од октобра 1937. па до децембра 1938. године је трећа фаза у којој су републиканци добили битку код Терунела (децембар 1937.) и на Ебру (јули 1938.). Док је задња фаза од децембра 1937. до марта 1939. када су националисти скршили отпор републиканаца. С обзиром на то да је Шпански грађански рат подељен у 4 фазе ратовања и војних акција одлучила сам укратко изнети оне догађаје које сматрам да су можда мало важнији од осталих, а ту сам изабрала из сваке фазе по један. Први од њих је ... а) Одбрана Мадрида У септембру 1936. побуњеници су тежиште свога деловања усмерили на заузимање Мадрида. У великом луку са севера, запада и југа, побуњеничке снаге су 6 нов почеле офанзиву. Мадрид је био под сталном ватром немачких и италијанских бомбардера и артиљерије. Но републиканци су у самом почетку били надмоћнији од побуњеника јер је ваздухопловна база у Мадриду остала верна Републици. Међутим ангажовањем немачке легије Кондора и италијанске Легионарске авијације однос снага се изменио у корист

побуњеника. У самом Мадриду и на његовим прилазима стајале су јединице Народне милиције готово без оружја, без чврсте војне организације и војне обуке. Обе стране сматрале су да је Мадрид чвор на којем се треба решити исход рата. Побуњеници су зато уложили огромне напоре да га заузму. Јединице народне милиције бориле су се веома упорно, али су услед помањкања оружја тешко одолијевале притиску фашистичких трупа. Францо је већ изјављивао да се Мадрид налази у његовим рукама, али браниоци Мадрида међу којима су били и борци интернационалних бригада били су одлучни да се боре до краја. Пред таквим отпором побуњеничке снаге су морале одустати од намере да директним нападом заузму Мадрид. Побуњеници ће покушати извршити поновно заузимање Мадрида и то фебруара и марта 1937. у две етапе. У првој етапи дошло је до битке на Харами, ау другој до битке код Гуадалахари. Јужно од Мадрида код Хараме дошло је до повлачења републиканских снага, које су опет победиле побуњенике код Гуадалахари. Стога им нити тај покушај није успео. Увиђајући да не могу добити рат освајањем Мадрида побуњеници су променили план и одлучили да пређу на систематско освајање једног по једног дела републиканске територије. б) Освајање северног фронта Према новом плану побуњеника, тј. према систематском освајању једног по једног дела републиканског територије, побуњеници су се одлучили најпре освојити Северни фронт, на којем републиканске снаге нису биле јаке. Осим тога побуњеници су имали и јаке економске разлоге да ликвидирају Северни фронт јер би тиме добили Биско, Сантандер и Астура у којима су се налазили значајни индустријски и рударски капацитети. После битке код Брунета, која је започела 12 јун 1937, а завршила 25 јул, иу којој су учествовали југославенске чете Ђуро Ђаковић и Матија Губец, на страни републиканаца, дошло је до покрета побуњеничких снага на Северном фронту.Републиканска Врховна команда није успела да спречи пад Северног фронта, јер су снаге побуњеника биле бројчано и материјално много јаче од републиканских.Ликвидацијом Северног фронта Францо је себи створио услове за концентрацију већих снага на главном стратегијском правцу према Средоземном мору. Осим тога у току 1937. републиканске диверзантске герилске групе извршиле су многе акције у побуњеничкој позадини. Највише герилских акција извршено је у Андалузији и Естремадура. Јануара 1938. побуњеничке снаге биле су распоређене у три армије: командант Северне армије био је генерал Ф. Давила арронди, Централне генерал А. Саликует Зумета, а Јужне генерал Г. ЦЕИП де Лиано. Републиканске снаге биле су подељене на двије армије: Централна под командом генерала Х. Мијаха и Источна под командом Х. Сарабиа. У Валенсији је била организована трећа армија. После пада владе Ларга Цабаллера, нову владу Народног фронта основао је маја 1937. др. Ј. Негрин Лопез. Априла 1938. она је објавила свој политички програм од 13 тачака у којем су утврђени циљеви борбе и услови под којима би могло доћи до споразума са побуњеницима. Програм је садржавао тачке: независност и интегритет Шпаније, ослобођење територије Републике од агресора, друштвено уређење, лична слобода итд. Ц) Борбе код Теруела После пада Бискаје, Сантандера и Астурије, републиканска команда је организовала офанзиву на сектору Теруела. То је учинила како би одвукла пажњу побуњеника са поновног покушаја напада на Мадрид. На том сектору републиканске снаге су доживеле успех, те су због тога побуњеници намеравали одустати од офанзиве на Мадрид. Но после оштрих борби побуњеничке снаге су успеле пробити положаје републиканаца и тако ући у Теруелу. После пада Теруела побуњеничка команда оријентирала је свој главни удар у правцу Средоземног мора. Побуњеничке снаге су 24 март предузеле нове нападе у правцу Средоземног мора који су се водили са

променљивом срећом до краја јула, када су побуњеници заузели град Цастеллон де ла Плана. У долини реке Мијарес републиканске снаге су зауставиле напредовање непријатељ. Одмах затим започела је битка за Левант. Највећа операција републиканских снага у шпанском грађанском рату позната као битка на Ебру трајала је 25 јули-новембар 25 1938. иницијатива за ову операцију потекла је из Министарства народне одбране републиканске владе с циљем да се поправи војно-политичка ситуација Шпаније Републике. До 15 новембар републиканске снаге су водиле сталну активну одбрану а када су плански напустиле мост битка на Ебру је завршена. Победа побуњеника започиње када су они почели офанзиву 24 децембар у Каталонији. Том офанзивом Барцелона је пала 26 јануар 1939. Почетком фебруара 1939. око 5000 добровољаца интернационалних бригада, међу којима је било и Југословена, поново су се вратили на фронт и учествовали у борбама до краја. Низом напада на готово свим секторима фронта побуњеничке снаге су стално сужавале преостале републиканске територије. 28 март у Мадриду долази до сукоба у републиканским редовима, те тога истог дана побуњеници заузимају Мадрид. Организовани отпор републиканских јединица је престао па је генерал Францо 1 април 1939. објавио крај рата. Шпанија је државна благајна остала празна, грађани исцрпљени, а градови смрскани у првим масовним ваздушним бомбардовањима што их је искусила Европа. Из те борбе као победник је изашао генерал Францо или "Ел Цаудилл". У шпанском грађанском рату који је трајао готово три године то јест 986 дана погинуло је између 500 000 и милион људи. Само мањи део погинуо је у ратним операцијама, док су већина биле жртве масовних покоља које су над идеолошким противницима чиниле обе зараћене стране. Око 650 000 лица избегло је почетком 1939. из Шпаније у Француску, северну Африку, Мексико, Совјетски Савез и друге земље. У шпанском грађанском рату дошле су до видног и пресудног изражаја знатне разлике нарочито у наоружању између побуњеничких и републиканских оружаних снага. Од посебног значаја била су искуства о употреби и вредности оклопних борбених средстава и авијације. 

10. СОВЈЕТСКА МАЂАРСКА РЕПУБЛИКА

У лето 1918. Хабсбуршка монархија се налазила у свеопштој кризи. Порази на фронту су широко одјекнули у Мађарској. Са свих страна се захтевао мир. Падом Аустро-угарске монархије срушио се цео стари систем социјалне и националне превласти. Аристократија и буржоазија у Мађарској нису имали свој самостални центар власти, пошто је све било централизовано у Бечу. Долази до распада старе владајуће класе (племића и земљопоседника) које буржоазија не успева да замени. Капитулацијом Бугарске југоисточна граница Мађарске остала је незаштићена.Претио је губитак Трансилваније, а потом и целе Мађарске. У октобру 1918. избијају демонстрације против аустријског надвојводе и Хабсбуршке монархије. Дана 25 октобар Мађари су у Будимпешти основали Мађарски национални савет под вођством Михалија Каролијја. Каролиијев покрет је националистички. У исто време када се оснива Национални савет Мађарске формира се Совјет радника у Будимпешти који ради на учвршћивању совјета у фабрикама и селима. Паралелно се одвијају преговори са надвојводу Јозефом и демонстрације против њега. Управо је пропаст Аустро-угарске и покрет маса гурнуо Национални савет на пут освајања власти и револуције. У Будимпешти 28 октобар избија штрајк и радници се почињу наоружавати. На селу је покрет још одлучнији. Сматрало се готовом чињеницом

да ће краљ именовати Каролија премијером. Ипак новим премијером постао је гроф Јанош Хадик. У знак протеста народ је марширао из Старог града до Будимског двора захтевајући да се Карољ именује премијером. На ланчаном мосту сукобили су се демонстранти и редарствене снаге. Неколицина наоружаних војника и радника упала је у градску кућу грофа Иштвана Тисзе и убила бившег премијера. Револуција је тријумфовала, и први пут након 1848., формирана је мађарска влада.Чинило се да колапс дуалистичког система утире пут демократизацији Мађарске и складнијима заједничком животу различитих народа Дунавског базена. Велике су силе, међутим, држале Мађарску пораженом земљом, а нову су владу сматрале наследницом старе. Нису посебно цениле ни њену либерално-демократску нарав ни проантантску усмереност. У време Каролијеве владе дошло је до територијалног дељења Мађарске, под условима који су узроковали дубоку пометњу у читавом мађарском друштву. Каролијева влада је 13 новембар потписала војну конвенцију с Францхертом у Београду. То је била прва прилика у којој су победници признали постојање независне Мађарске и њене владе. За разлику од споразума о примирју од 3. новембра, војном је конвенцијом успостављена демаркацијска црта између Мађарске и њених непријатеља унутар граница историјске државе. То није био једини догађај који је поткопао поверење у владу. Румунија, Чешка и Југославија потпуно су игнорисале тај споразум. Код куће је консолидација била сразмерно спора, великим делом због неуспеха преговора са Атантом. Каролијева влада је сада револуцију сматрала завршеном и једино је желела постепено спровести уставне реформе. Но, индустријски радници, мали поседници, сиромашни сељаци и многи ратни заробљеници који су се вратили из совјетске Русије сматрали су да је она тек почела. Спонтано незадовољство ускоро је добило сврху и смер. Дана 24 новембар 1918. основана је Мађарска комунистичка партија под вођством Беле Куна. Комунистичка партија имала политички програм и организациони оквир; њена је популарност међу радницима, демобилизованим војницима и незапосленима брзо расла. Комунисти су желели буржоаску демократију претворити у диктатуру плоретаријата. Унутар Социјалдемократске партије, главне снаге која је подржавала коалициону владу, све је више јачало лево, прокомунистичке крило. Унутар пак Каролијеве властите Странке независности, па чак и унутар саме владе мишљења су се разликовала не само што се тиче политике него и што се тиче начина њене имплементације. Група Каролијевих присталица напустила је Странку независности јер су сматрали да је влада преслаба у сукобу с револуционарним левим крилом.У исто време десничарске групе нису желеле развој буржоаске демократије, већ повратак старог конзервативног система те се и оне организују против Каролијева режима. Влада је стога проводила свој програм у врло тешким околностима. Дана 16. новембар уз велику свечаност, проглашена је независна Мађарска и прихваћена републиканска државна форма. Дана 11. јануара 1919. Михали Каролии постао је први мађарски председник. Законодавство је овлашћено да уведе опште и тајно право гласа, проведе аграрну реформу, осигура аутономију за мањине те да гарантује слободу штампе, окупљања и удруживања. Но, ни повећање надница ни помоћ за незапослене нису омогућили обичним људима да вежу крај с крајем. Уз несташице хране и остале робе, ни енергената није било довољно.Индустрија је парализована и немоћна нудити нова радна места. Затварања 16. фебруар прихваћен је закон о земљишној реформи. Но, подела земље коју је он имао покренути почела је само на једном од Каролиијевих имања. Сељаци, гладни земље, реаговали су тако да су сами преузели власништво над великим поседима. Влада је била немоћна да спречи такав развој догађаја,

као што је била немоћна да спречи истеривање са положаја новоименованих владиних повереника. Нова власт није била спремна да одговори историјском тренутку. Демократска револуција јесењих ружа проводила се двоструким колосеком. Аграрна реформа је текла споро;фабрике су још биле у рукама капиталиста; капиталисти и велепоседници су саботирали рад нове владе; растао је број незапослених и незадовољних. Двојност власти између Националног савета и Совјета радника је била све видљивија. Каролиијева влада није успела да постигне споразум са немађарским народима јер су мађарски националисти одбили идеју аутономије националних мањина. Почетком 1919. Каролиијева је влада напала своје критичаре слијева и здесна. Учињени су покушаји да се поткреше десна опозиција, те да се ликвидира комунистички покрет. У фебруару је грађанска влада Републике Мађарске, у којој су били и десни социјалдемократи, похапсила вође Комунистичке партије Мађарске, да би спречила ширење револуционарног расположења. Дана 21. фебруара 1919. затворени су Бела Кун и педесетчетверо комунистичких вођа под изликом уличних демонстрација и оружаних инцидената. Кратко након тога дошло је до демонстрација на којима се захтевало њихово ослобођење. У уличним борбама било је 7 мртвих и 100 рањених. У марту почиње разоружавање војника верних влади. Сељаци су почели да заузимају земљишне поседе, војници касарне, а радници фабрике. Комунисти се припремају за оружани устанак. Каролии им је ипак омогућио великодушне затворске услове (да буду у засебној згради и да могу да примају посете) па су Бела Кун и његови другови могли надзирати покрет из затвора.Планирали су срушити владу 23. март али то је на крају учинила Париска мировна конференција. Да би се помогло француској и британској интервенцији против совјетске Русије, на мировној конференцији је одлучено да се створи неутрална зона уздуж мађарско-румунске границе. Писану представку о томе Кароли је 20 март 1919. предао француски пуковник Вик, савезнички представник у Будимпешти. Према условима из "Викове ноте" мађарска је влада морала повући своје снаге око 50 километара према западу. Плашећи се да би то само још појачало револуционарно врење, влада се није усудила удовољити том захтеву, па је одступила и све владине послове уступила социјалдемократама. На то су се социјалдемократи у критичном тренутку, 21. март, споразумели о удруживању у јединствену странку са комунистичким вођама, која је преузела сву власт и организовала отпор империјалистичком захтеву Атанте. 21 март револуција је доспела до одлучујућег заокрета.Тог дана се у Цапелла, срцу индустријске зоне, одржава састанак делегата из фабрика и касарни. Совјети радника и војника се договарају о заједничкој акцији.Комунисти усмеравају демократску револуцију у правцу социјалистичке. На састанку је донета одлука да се захтева ослобађање комунистичких вођа из затвора. На брду Гелерт, које доминира читавим градом, радници и војници постављају артиљерију. Радници се масовно наоружавају и прокламује се пријатељство са совјетском Русијом, а против Антанте и империјализма. Групе радника разоружавају полицајце и војнике. Једна делегација социјалдемократа се састаје са комунистичким вођама који су још били у затвору. Одлучено је да се сви пусте из затвора. Комунистичка и Социјалдемократска партија се уједињују и одлучују да власт пређе у руке радника, сељака и војника. Сам програм нове партије представља потпуни успијех комунистичких теза. 21. март 1919. Револуционарни је совјет преузео власт и Мађарска је проглашена републиком совјетском. Бела Кун је постао народни комесар (министар) спољних послова, али је заправо био шеф нове владе. Мађарска је ушла у савез са совјетском Русијом и

истовремено позвала радништво суседних земаља да се прикључи заједничкој борби против империјалистичких сила и буржоазије. Млади комунистички покрет под Лењиновим вођством рачунао је на талас револуција у средњој Европи који би се онда имао проширити и на победничке западне земље. Диктатура у Мађарској прихваћена је без отпора; прихватили су је чак и они који се нису слагали са њеним домаћим програмом. Разлог томе лежи у одбијању Викове ноте. Мађарска влада деловала је врло динамично. Већ 24 март објавила је декрет о разоружању буржоазије и оснивању Пролетарска Црвене армије, а 26 март закон о национализацији капитала свих предузећа која су запошљавала више од 20 радника; увела је монопол државе у спољној трговини и осмочасовни радни дан; 3 април национализовала је велепосједу (изнад 50 хектара) и од њих почела стварати задруге. Од 07-14 април у целој су држави одржани избори за радничке, сељачке и војничке совјете, који су потом у јуну, на првом конгресу, донели устав Мађарске совјетске социјалистичке републике. Тај је устав био готово идентичан са уставом Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Школе су подржављене да би се довршио процес одвајања цркве од државе. Направљени су далекосежни планови на подручју јавног образовања. Мађарски интелектуалци европског реномеа учествовали су у културном животу републике: Гиорги Алекицс, Лајос Фулеп, Карољ Маннхеим, Ирен Диенесне Готз, Бела Балазс, Лајос Кассак и многи други. У почетку је за културне и научне послове био задужен Зсигмонд кунфу, али после је ту улогу преузео Ђерђ Лукач. 4. април сви средњи и велики поседи прешли су у власништво пролетерске државе. Није била исплаћена накнада власницима. Расподела је земље, међутим, забрањена: влада је држала да је то једини начин да се гарантује производња довољних количина хране и спречи ширење ситне сеоске буржоазије. Национализирана су имања била организована као државна пољопривредна добра у 1980-им годинама. Тамо где је то било неизбежно, додељене су мале парцеле за градњу кућа. То, међутим, није ублажило дубоко разочарење сељаштва. Још једном беземљаши нису добили земљу, а сељаци који су имали земљу страховали су да ће им ускоро бити одузета. Озбиљна последица тога била је да после сељаци нису пристали да продају своје приоизвода за тзв. бели новац, обвезнице које је издавала совјетска република. Контрареволуција је то после могла користити себи у прилог. Делегати на Париској мировној конференцији били су шокирани развојем догађају у Мађарској, а међу политичарима и војним стручњацима водиле су се жестоке расправе о њиховим узроцима. Англо-америчко стајалиште било је да велики део кривице лежи у француском покушају да прошири утицај својих зависних земаља. Коначни је генерал Смутс послат у Будимпешту да процени ситуацију на лицу места, те да наговори мађарску владу да прихвати незнатно модификовану неутралну зону. У међувремену је француско војно вођство, уз активну сарадњу Прага и Букурешта, организовало војни напад на Мађарску. Премда је Смутс био склон предлогу Беле Куна да се сазове међународна конференција о економској будућности Дунавског базена, није био овлашћен да потпише споразум. Кун и његови присташе одбацили су пак нови предлог о неутралној зони, надајући се да ће њихова непопустљивост довести до трајних преговора. Није било вероватно да би било какви преговори могли водити до неких нових граница повољних за Мађарску и да би могли да обезбеде опстанак совјетске републике. Постојање диктатуре пролетаријата било је посве супротно жељама победника, које су укључивале и највеће могуће задовољење територијалних захтева што су их поставили мађарски суседи, те изолацију совјетске Русије. Укратко, савезници дугорочно нису могли допустити совјетској републици да опстане. Даљни су догађаји показали да су победници само

маневрирао. Мађарска влада није заправо могла учинити ништа пресудно. Мађарска Совјетска Република је била са свих страна окружена непријатељем. У Антанти превладава залагање да се силом угуши Република уз помоћ Чешке, Румуније и Србије. Атанта прелази у противнапад 10 април. Румуни и Чеси започињу операције. Револуционарни совјет врши мобилизацију радника. Међутим, неке су се јединице убрзо предале Румунима. Последица тога по револуционарну власт је било даље повлачење војске ка Тиси. 16. април почела је румунска офанзива, а 27. је следио чехословачки упад. Тек делимично организована, мађарска је Црвена армија потиснута. 1. мај румунске су се снаге зауставиле у Сзолноку, а чехословачке у Мишколцу, али упркос томе ситуација је изгледала катастрофалном. У међувремену су Будимпешта и остала неокупирана подручја славили 1. маја. Влада и Централни раднички совјет стално су заседали, а Бела Кун покушавао је различите дипломатске иницијативе. И напокон је криза решена. Влада се одржала и почела је организовати одбрану земље. Под командом изузетних вођа попут Вилмоса Бохмова, Аурела Стромфелда, јено Ландлер и других мађарска је Црвена армија покренула контраофензиву већ 20. маја. Надали су се да би им пробој на северном бојишту могао омогућити са се споје са совјетским снагама. У почетку се мађарска совјетска Црвена армија успешно борила против чешких интервенциониста иу мају ослободила северну Мађарску те чак прешла у офанзиву у Словачкој, одакле је у првој половини јуни потиснула чешке чете и 16 јун прогласила Словачку совјетску Републику као федералну јединицу Мађарске. Ратовање је било велик терет организовану радништву које је чинило Црвену армију. Цела је земља била изложена великим напрезањима. Различите контрареволуционарне групе лако су могле искористити настале потешкоће. Те су групе изазивале штрајкове и побуне у готово свим деловима земље и сматрали су се довољно јакима да покушају освојити власт у Будимпешти. 24 јун покушан је пуч којим се требала оборити влада. Топовска паљба из касарне Енгелс је била знак за почетак побуне коју би предводили револуционарни официри. Групе револуционарних радника су имале задатак да заузму северне радничке четврти, док би дунавска флота прекинула све комуникације. Побуна је делимична и пуч не успева. Побуна је открила све слабости нове власти као иу самој социјалној бази. Пред револуционарном влашћу су два фронта, унутрашњи и спољни. Атанта користи покушај побуне да се још више умеша у унутрашње ствари земље. У таквој ситуацији Бела Кун покушава играти на супротности између империјалиста.Одржавају се контакти с Талијанима који су ривали Југословенима и Французима у послератној подијели територије. Ипак, централне и локалне снаге поразиле су све контрареволуционарне покрете. Као последица тога, јул је протекао без озбиљних изазова за совјетску власт. У међувремену су се представници конзервативне Мађарске виших класа окупили око грофа Иштвана Бетхлен у Бечу. У Сегедину, сада под француском окупацијом, мајор Гиула гомбос организовао је тзв.Националну армију под врховном командом адмирала Миклоша Хортија. Националну су армију водили реакционарно расположени официри из времена Царства.Изражавајући шовинизам и антисемитизам, ти су људи били крајње десно крило контрареволуције. Почетком јула против Мађарске Совјетске Републике концентрисана су 2 француска војна корпуса са 36.000 војника, 70.000 румунских војника, 20.000 мађарских емиграната и 12.000 југословенских војника. За Француску је било крајње неугодно што њене мале савезнице војним нападом нису успеле срушити совјетску републику. Одустајући на неко време од војих акција, француски премијер Клемансо кренуо је у дипломатски напад. Његов највећи успех била је нота која је у Будимпешту стигла с мировне конференције 13

јун Биле су договорене нове границе у Средњој Европи иу ноти су оне исцрпно изложене. Истовремено су се позивале заинтересоване стране да положај својих санга прилагоде новим границама. Након вруће расправе, Револуционарна влада је пристала на њих, и Црвена армија се сместа повукла са својих истурених положаја на северу. Но, суседне земље су потпуно игнорирале ноту, одбијајући да се и саме повуку. Пристајући на напутке из Париза, Мађарска је учинила тактичку грешку и почетком јула на мировној су конференцији почеле припреме за одлучну војну интервенцију. То се, међутим, споро одвијало и мађарска влада је могла употребити ноту као основу за преговоре којима би добила на времену. Повлачење војске водило је у општу деморализацију и ставило је Револуционарну владу у безнадежан положај. У Током јула синдикати, радништво и други делови становништва схватили су да би Мађарска морала решити своје спорове с Атантом. Током свог напредовања почетком године румунске су трупе заузеле подручје источно од Тисе. Својом нотом од 13. јуна Мировна је конференција признала да је то мађарско подручје, али се румунске снаге нису повукле. Након неколико неуспелих протеста, Револуционарна је влада одлучила да покрене офанзиву не би ли истерала Румуне са тог подручја. То је била одлука која је недвосмислено убрзала пропаст совјетске републике. Искористивши потпуно своју сразмерну снагу, румунска је армија потиснула назад мађарске снаге. Овог се пута Румуни нису зауставили на Тиси, него су напредовали даље према Будимпешти. Дана 1. августа 1919. у току коначне, драматичне сједнице будимпештанског Централног радничког совјета објављена је оставка Револуционарне владе. Револуционарни совјет подноси оставку, а социјалистичко-комунистичку власт је сменила синдикална власт коју је одмах збацила десница. За мандатара нове владе именован је синдикални вођа Гиула Пеидл.Бела Кун је 2. августа са већином вођа отпутовао је у Беч где су их аустријске власти интернирале. Тибор Самуели се одлучује на отпор до краја и бива убијен.Између 3. и 4. августа румунска је војска ушла у Будимпешту: диктатури пролетаријата у Мађаској дошао је крај. Мађарска комуна је трајала 130 дана, а њено место је заузео бели терор румунских окупационих снага и банди адмирала Хортија. Победа капиталистичких снага над комуном на Западу је слављена као почетак осеке револуције у Европи, што је констатовала и Трећа интернационала. Наде за брзо ширење револуције су остале неиспуњене. Показало се да изолована диктатура пролетаријата у малој земљи попут Мађарске не може одолети усклађеним валњским нападима. Покушаји који су се одвијали током 1918. и 1919. да се друштвени и политички проблеми Мађарске реше унутар буржоаске демократије, а потом у социјалистичком оквиру, нису успели. Паду Мађарске совјетске републике допринеле су, уз интервенцију споља, и неке погрешне одлуке владе, у првом реду непромишљена радикална национализација која је погодила и мала предузећа те тако одбила од владе ниже средње слојеве по градовима, као и то што конфискована велепосједницка земља није подељена сељацима већ су се на њој одмах почеле оснивати задруге. Паду су допринеле и грешке у погледу националног питања. Упркос томе Мађарска совјетска република била је у време свог опстанка и још дуго након тога права инспирација револуционарном пролетаријату Средње Европе. Контрареволуција, која је изашла као победник, свој је ауторитет у почетку исказивала средствима неограничена терора, а потом законским и административним методама, пропагандом и сл. У изгнанство нису били натерани само комунисти, социјалдемократи и умерени социјалисти, већ и истакнути представници буржоаског либерализма и радикализма . Они који су се у домовини борили за демократију претрпели су тако недокнадив губитак. Мађарско је друштво платило високу

цену неуспела експеримента из 1919., који је неизбежно ослабио полизичку опозицију Хортијево режиму. Премда је контрареволуција победила и премда је уживала подршку савезника, њена је консолидација била спорија и тежа него што је то ко очекивао, а румунске власти су спроводиле "бели терор" на подручјима под својом контролом што је још више стварало потешкоће контрареволуцији и тек након интервенције великих сила у мађарској је пријестолници створена влада која је била прихватљива за Атанту. Успостављена је монархија, а регент је постао Миклош Хорти којег ни његова образовање, а ни дотадашња политичка каријера нису чиниле подобним за ову дужност. 11. ГАНДХИ Махатма Гандхи убраја се у најфасцинантније личности 20. века. Његов ненасилни иступ против дискриминације у Јужноафричкој Републици и Индији, заједно са учењем које је из тога разултирало, учинили су га једним од најбитнијих узора човечанства. Будући да је Ганди деловао иу Јужној Африци иу Индији, историја обе земље чини битну позадину његовог деловања. И све то путем ненасиља. Техником ненасилних метода које је Ганди практиковао током своје борбе. Грађанским непослухом, ненасилном револуцијом, изборио је независност Индије од британске круне (1947.). Својим је аскетским животом надахнуо милионе Индијаца на једноставност, љубазност и љубав.Мохандас Карамцханд Ганди, знан и као Махатма Ганди ("махатма" на индијском значи "добра или велика душа"), рођен је октобар 2 1869. године у хиндуској породице у Порбандару, малом градићу на западној обали Индије, у данашњој држави Гујарат у Индији. Рођен је у породици средње, али ипак добростојеће породице која је припадала касти трговаца и тиме и групи трговаца, касте Ваисхиа. Његов деда је био Деуан (премијер), а наследио га је син Карамцханд прихвативши службу премијера у кнежевини Рајкат. Путлибаи, Мохандасина мајка је била "светица", нежна и побожна, и оставила је дубок утицај на ум свога сина. Обоје родитеља били су побожни Хиндуси. Као тринаестогодишњак Ганди се оженио једнако старом Кастурбаи Накањи. . Желео је да студира право у Великој Британији, што је породица након дугог оклевања прихватила. Каста је ипак сматрала да он у иностранству неће моћи живети "чисто". Иако је положио заклетву којом се обавезао да ће живети крепосно, да неће узимати ни месо ни алкохол, каста му је забранила путовање у иностранство. Будући да се Ганди успротивио тој одлуци, био је искључен из касте. Године 1888. почео је да студира у Лондону, а усто се веома помно бавио хиндуизмом, исламом и хришћанством.Притом му је његова хиндуистичка религија бивала све важнија. Но признавао је и друге религиије. Посебно је био задивљен оним што је одговарало и његовом моту: на лоше одговорити добрим. Његов концепт Сатјаграха, како би га боље могао објаснити, све је више поредио тим принципима. Сатиаграха, добро позната након Гандхијевих бројних кампањи, значи "снага кроз истину и љубав". Његово темељно проучавање Бхагавад Гите и Библије навело га је на веровање да се хуманост увек мора супротставити злу, окрећући му други образ. Када се након завршеног студија вратио у Индију, само га је део његове касте опет прихватио.Службено је и даље био искључен, а свакоме ко би га прихватио, такође је пријетило искључење. Убрзо је морао закључити да на основу свог студија у иностранству није стекао праве везе у својој домовини. Без помоћи касте било је јако тешко отворити адвокатску канцеларију. Осим тога, био је навикнут да га се посматра као грађанина са британским знањем. Међутим, британске власти у Индији га нису гледале као себи једнаког, због чега је врло брзо дошло до сукоба између британских службеника и Гандија. У таквим околностима није могао стварати своју егзистенцију. Његов старији брат морао је издржавати њега и његову породицу, тако да је одмах прихватио место

саветодавног адвоката у друштву у Јужној Африци које му је понудио пословни пријатељ његовог брата, један богати трговац. У Јужну Африку је без своје породице отпутовао је 1893. године. У Јужној Африци Ганди је први пут искусио дискриминацију коју су проводили белци над етничким мањинама Индијаца. За белце су сви Индијци били Саммиес или Кулиес, једноставно неједнаки, неједнакоправни. Примери дискриминације које је Ганди морао отрпјети били су више него многобројни. Није се могао шишати код фризера, у судници није смео носити турбан, а након 21 сат није смео напуштати кућу без дозволе свог послодавца. И то све само зато јер је био Индијац само због своје боје коже и религије није могао имати иста права као и белци. Посебно велика неједнакост Индијаца примјећивала се у средствима јавног саобраћаја. Одатле потиче и најпознатији пример дискриминације који је Ганди морао отрпети у возу за једног пословног путовања. Морао је из Дубана у Наталу путовати у Преториа у Трансваалу. За време путовања у воз је ушао и један белац који није хтео да дели купе са Гандхијем. Кондуктер је, након бијелци интервенције, хтео Гандија, упркос важећој карти за прву класу, послати у одељење за пртљаг. Након што се Ганди томе успротивио избачен је из воза. Након што је остварио неке пословне успехе те се могао доказати у индијској заједници, имао је и више самопоуздања те је покушао организовати индијску заједницу. Организовани су редовни сусрети на којима је одржавао своје прве говоре пред публиком. Његов главни циљ био је постићи крај дискриминирања Индијаца. Због тога је најпре покушао да Индијце наговори да се уредније облаче и да више пазе на хигијену. Био је уверен да се слика коју су Британци имали о Индијцима могла променити и да су Индијци могли бити посматрани и прихваћени као равноправни. Истовремено је био запањен непризнавањем грађанских и политичких слобода индијских имиграната у Јужној Африци. То га је подстакло да се придружи борби за признавање основних људских права за Индијце. Ганди је остао у Јужној Африци 20 година, често време проводећи у затвору. Године 1896. напали су га и претукли Јужноафриканци. Од тада се залаже за политику пасивног отпора и некооперације с јужноафричким властима. Године 1896. вратио се у Индију. Саставио је списе о положају Индијаца у Јужној Африци, који су имали међународни одјек. Међу осталим критиковао је "порез од три фунте", индијске раднике по уговору и њихове послодавце. Списи које је Ганди саставио о положају Индијаца у Јужној Африци тамо су схваћени као позивање народа на устанак. Постојао је страх од револуције и инфилтрације Индијаца у друштво. Када је Ганди са још много Индијаца стигао на парном броду у Натал, његов улазак је био спречен. Будући да је наводно на броду избила куга, стављен је у карантин 23 дана. Кад је коначно добио одобрење да напусти брод, бела руља га је готово линчовала. Само је интервенција шефа полиције и његове жене спасила Гандија од сигурне смрти. Ипак, Ганди је одустао од прогона починитеља. Први је пут његов принцип да никога не мрзи и да све отрпи. Бавио се адвокатуром и борио се за права Индијаца. Чак се и ван суда заузимао за своје сународнике. Индијцима у Јужној Африци дао могућност гласа оснивањем часописа Индиен Опинион 1904. године а након тога и оснивањем Фениксове фарме у Наталу, а касније и Толстој фарме у Трансваалу. Служење свом народу и својим сународницима био је још један од његових приципа. Када је избила куга међу индијским радницима, заиста жртвовао и пружао им помоћ. Већ 1907. године донесен је Закон о регистровању. Сви Индијци морали су се регистровати отиском прста, након чега су добијали број и пријавницу боравка које су морали увек носити са собом. Без пријавнице боравка није био дозвољен улазак у Трансвал, који је имао владу која се састојала само од Бура. Ганди се није регистровао. Већина Индијаца пратила је

његов пример. Осуђен је на два месеца затвора. Обратио се генералу Смутсу и захтевао да се такав закон не доноси. Као противуслугу сви Индијци би се регистровали својевољно. Ганди се онда регистровао као узор осталима, иако су га његови земљаци хтели у томе силом спречити. Већина Индијаца пратила га је иу томе. Но закон је ипак донет. Тај корак подстакао је прву велику Сатјаграха-кампању током које је спаљено више од две хиљаде пријава боравка. Генерал Смутс се није држао ни споразума постигнутог са Гокхалеом, да се укине порез од три фунте и радник по уговору. Кад су 1913. године сви нехришћански бракови који су закључени пред матичарима у Јужној Африци проглашени ништавнима, ситуација за Индијце се још више заоштрила. Сви индијски бракови били су непризнати. За Индијце је то значило велику повреду институције брака, с обзиром на то да су након тога њихове супруге добиле статус љубавница. Осим тога, деца из њихових бракова нису више имала права на наследство. Због тога су се Гандију прикључили радници по уговору и жене. Рудари су штрајковали. Ганди је поново почео једну Сатјаграха-кампању. Његови саучесници у кампањи требали су од Толстој-фарме преко Кастурбаија прећи границу између Натала и Трансваала и затим се предати полицији. Како је и предвиђено, они који су прешли границу ухапшени су и делом послати на принудни рад. За припадника и следбеника Сатјаграхије хапшење је због лоших увета значило смрт. Ускоро су затвори били пуни. Од рудара који су штрајковали и њихових породица Ганди је у Невцастле у Наталу направио "армију мира" од око 5000 људи. Он је најавио влади да ће и он са том војском прећи границу. Циљ марша била је Толстој-фарма у Трансваалу. На том путу Ганди и његови први сарадници били су ухапшени. Ипак, бујица људи се није могла зауставити. Дошло је до масовних хапшења. Затвори су били преправљени, трошкови за ухапшенике су расли, а будући да су рудници стајали празни дошло је до великих губитака. . За време Бурског рата 1899. и Зулу устанка 1906. покренуо Индијце да се боре на страни Британаца. Они су опет Индијцима дозвољавали само служење у санитету, где је служио и сам Ганди. Он је то видео као грађанску дужност. Онај ко је тражио своја права, морао се придржавати и својих обавеза. Надао се да ће тиме одобровољити Британце и побољшати права Индијаца у Јужној Африци. Исто је поновио и за време Првог светског рата. Након кратког боравка у Великој Британији, где је Ганди позвао своје сународнике који су тамо живели да се у Првом светском рату боре на страни Британаца, 1914. године вратио се у Индију. Неки статистички подаци британске Индије представљају стање пре 15. августа 1947. године, у којој се Ганди нашао након свог повратка: 410,000,000 становника, од тога 281.000.000 хиндуса, 115 милиона муслимана, 7 милиона хришћана, 6 милиона сикха, насупрот 150.000 Енглеза. Хиндуси су били подељени у 3000 касти и подцасти, од тога отприлике 70 милиона "недодирљивих" и потомака домаћих становника. Под британском владавином било је 310 милиона становника који су настањивали око две трчин подруцја. Једна трећина земље, са око 100 милиона становника, била је подељена у 565 кнежевина; са 15 језика и 845 дијалеката. Неописиво сиромаштво и 85-процентна неписменост стајали су на путу независности.Кад се Ганди вратио у Индију, почео је ширити своја размишљања иу јавности. Цивилни отпор неограниченој власт Енглеза. Године 1914. Ганди се вратио у Индију.Његова породица и становници фарми су га пратили на том повратку. Да би могао наставити живот у заједници са становницима фарми, са својом пратњом изградио Асхрам. У ту је заједницу прихватио и оне који нису били припадници неке касте. У међувремену је у Индији постао врло познат и цењен. У народу су га називали Махатма - велика душа. Земља у коју се он вратио била је

запоседнута од Британаца. У народу није било јединства између хиндуса и муслимана. Када су 1919. године у парламенту изгласани такозвани Ровлатт Ацтс који су давали индијским колонијалним властима законске овласти да оружано делују против такозваних револуционарних активности. Сатиаграха се проширила Индијом привлачећи милионе следбеника. Демонстрације против Ровлатт Ацтс-а резултирале су масакром Британских војника над Индијцима код Амритсар. Године 1920. када британска влада није успела да поправи ситуацију, Ганди је прокламовао политику некооперативности. То је имало за последицу да су Индијци који су радили у јавним установама поднели оставке, државне институције као на пример: судови су били бојкотирани, а Индијска деца нису похађала владине школе. У целој Индији улице су биле блокиране Индијцима који су седели на њима, а када су се одбили устати полиција их је тукла. Ганди је био ухапшен, али је ускоро због притиска јавности био пуштен. У оквиру борбе за економску независност Индије, укључујући бојкот британске робе, Ганди је осмислио Сварај (санскритски: самовладавину) покрет. Економски аспекти покрета били су веома важни јер је британско искоришћавање индијских сељака доводило до сиромашења села и деструкције кућних обрта. Ганди се стога залагао за оживљавање обрта обраде вуне те је стога изабрао точак на којем се обрађује вуна како би јасније указао на потребу враћања вредностима сеоског живота и оживљавању традиционалних индијских обрта.Ускоро је Ганди постао симбол борбе за слободну Индију широм света. Живео је спиритуалним и аскетским животом проповедника често проводећи време у медитацији. Ганди је сматрао како ће ненасилним методама показати Британцима како је употреба насиља бескорисна те да ће они након тога напустити Индију.Гандијев политички и духовни утицај на Индију с временом је постао толико велик да се британске власти нису усудиле према њему предузимати никакве контрамере. Године 1921. Индијски национални конгрес, група која је ширила покрет Индијом, дала је Гандију потпуну извршну власт, укључујући чак и право да именује свог наследника. Међутим, индијско становништво није у потпуности следило Гандхијев политику ненасиља те је дошло до серије оружаних револта против британских власти доводећи до тога да је Ганди признао како је његова политика доживела крах. Године 1922. британске власти су га привеле и утамничиле.Након што је 1924. пуштен из затвора Ганди се повукао из активне политике и посветио се пропагирању општег јединства. Међутим, опет је био увучен у борбу за независност Индије. Године 1930. Махатма је прогласио нови талас грађанске непослушности позивајући Индијце да не плаћају порез. Непослух је почео маршом ка мору у којем су хиљаде Индијаца пратиле Гандија од места Ахмадабад до Арапског мора, где су правили со из морске воде. Ганди је поново ухапшен, али је пуштен већ 1931. године након што је пристао да заустави талас непослушности кад су Британци урадили неке уступке његовим захтевима. Исте године Ганди је представљао Индијски национални конгрес на конференцији у Лондону. Године 1932. Ганди је започео нови талас грађанске непослушности против Британаца. Био је хапшен два пута када је прибегао штрајку глађу што је била веома успешна метода борбе против Британаца. Наиме, уколико Гандхи умре постојала је могућност да дође до револуције и ван Индје. Иако је и сам био припадник ваишие (трговачке) касте, Ганди се посветио и укидању неправедних социјалних и еконмских аспеката кастинског система. Године 1934. Ганди је формално напустио политику, а на месту лидера Индијског националног конгреса заменио је Џавахарлал Нехру.Ганди се посветио путовању по Индији, али се 1939. поново вратио активном политичком животу јер су темељи индијске федерације били уздрмани. Први потез који је учинио поновним

изласком на политичку сцену био је да још једним постом, то јесте штрајком глађу, присилио владара државе Рајкот да модификује свој аутократски начин владавине. Јавни немири постали су толико јаки да су колонијалне власти морале да интервенишу и прислити владара Рајкота да попусти Гандхијев захтевима. Махатма је поново постао Најзнацанији политичка фигура Индије. Кад је избио Други светски рат, Ганди се одмах 1939. године јавно изјаснио против рата. Док је у Јужној Африци за време Првог светског рата позивао на борбу на страни Британаца, сада је позивао на бојкот. Индијци нису требали подржавати Британце у овом рату. "Куит Индиа" - Напустите Индију - тако је од 1942. године гласила његова парола. У овој акцији Индијци су одбили подржати Британце ако им не буде гарантована независност. Због те кампање Ганди је поново затворен. Био је изолован од осталих следбеника Сатјаграхије и затворен у палацу Ага-Кахн. За време његовог боравка у затвору умрла је Кастурбаи. Након што је избио 2. светски рат Конгресна странка и Ганди нису се жељели уплитати у конфликт све док Британци не удовоље њиховом захтјеву за моменталну независност Индије. То су Бритнаци дакако одбили нудећи неке друге компромисе што су опет Индијци одбили. И након уласка Јапана у рат и ширења рата на Азијски континент Ганди је и даље одбијао Индију увести у рат. Коначно 1942. Индијци су пристали ући у ратни сукоб на страни Британаца. Године 1944. индијска борба за независност дошла је у своју завршну фазу, британска влада пристала је на независност Индије под условом да двије супростављене националистичке групе: Муслиманска лига и Конгресна странка, реше своје разлике. Ганди се оштро супроставио цјепању Индије на двије државе (што је захтевала Муслиманска лига), али је на крају ипак морао да пристане надајући се како ће мир између две верске групе бити постигнут након што муслимани задовоље своје сепратистичке тежње. Индија и Пакистан су постале засебне државе када су Британци признали Индији њену независност 1947. године. Ценио је једноставан живот и вретено прогласио знаком такве животне форме. Гандијев пут водио га је натраг на изворе снаге религије. Ватрено се борио против индустријализације и покушао је окренути своје земљаке против западњачког размишљања и животних форми. Ценио је једноставан живот, који је упражњавао вегетаријанством, изузетном хигијеном и лековитом моћи природе. Знаком такве животне форме прогласио је вретено и преклињао је Индијце да развију сеоску индустрију тако што ће сами прести и ткање штофове те да се на тај начин супротставе енглеској текстилној индустрији. С времена на време, пре својих обраћања слушаоцима, сео би за вретено и почео радити, да би и на тај начин рекламирао своју идеју. Дана 30. јануара, док је био на путу према месту где је вршио вечерњу молитву, напао га је и усмртио Натхурам Годсе, хинду фанатик. Смрт Гандија широм света доживљена је као катастрофа.Вијест о његовој смрти у целом свету је примљена с тугом. Уједињени народи спустили су своју заставу на пола копља. Од Ватикана до Кремља, сви су слали телеграме саучешћа. Ганди је остао велики узор у целом свету. Смрт Гандија широм света доживљена је као катастрофа. Његов допринос људском роду не мери се мерилима 20. века већ мерилима комплетне људске историје. У Уједињеним нацијама одржана је комеморативна седница, а све земље света индијским представницима у Уједињеним народима изразили су саучешће. Ускоро након његове смрти дошло је до верског насиља у Индији и Пакистану, али су Гандхијева учења остала и постала инспирација ненасилним покретима у другим деловима света. Кад је Индија 1948. године коначно стекла независност, то није значило само крај колонијалне владавине у Индији и индијском подконтиненту. Због своје величине и богатства Индија је заузимала посебно место у склопу британског

колонијалног царства које се протезало од Хонг Конга преко Аустралије и источне Африке до Суеза и Медитерана. У тако великом систему Индија је представљала непресушан извор за снабдевање царства људским и материјалним средствима. Кад се из тог склопа истргнуо индијски потконтинент, осим што је тиме добијена независност Индије, то је с друге стране значило и да је широко кренуо процес деколонизације у јужној и југоисточној Азији, где су се ускоро појавиле бројне независне државе. Иако је Гандхијева представа ненасиља остала наследство, при томе се не сме превидети да он са својим једностраним начином живота и "враћањем једноставном животу" није могао одговорити захтевима времена и да је самим тим стајао на путу политичким одлукама модерног државног бића. Но М.Гандхи није разрадио целовит концепт о привредном развоју друштва, нити је формулисао програме за решавање проблема на тим подручјима. Дали је преценио могућности свог времена и снаге самог покрета, о томе би данас било могуће само расправљати. По том што је време показало, чини се да је М.Гандхи одредио циљеве за које није било потребних снага, аи упорно инсистирање Муслиманске лиге на безусловној подјели земље блокирало је свако кретање према Гандхијев циљевима. 12. Коминтерне Нова је држава била "новум" на политичком карти: идеолошка диктатура темељена на Лењиновој интерпретацији Маркових поставки о друштвеном устроју. Будући да су, у прошлости, сви покушаји програматске успоставе битно другачијега социјалног поретка од већ постојећих, или пропали, или су били географски врло ограничени или краткоживући- совјетска држава, као победничка утопија, није имала правог претходника у историји. Упркос позивању на баштину пређашњих револуционарних покрета, од античког Спартакова до Француске револуције и Париске комуне, сличност је била привидна: први пута у забележеној историји човечанства леви радикали су победили и одржали власт. Лењин и бољшевици су предузели низ мера за учвршћење власти, део којих је био прагматичке нарави, а немали број је потицао из идеолошкога оквира комунистичкога свјетоназора. У Русији, бољшевичка је партија преименована у комунистичку, под именом "Руска комунистичка партија (Бољшевика)", што је недуго потом разултирало оштром терминолошком диференцијацијом између лењинистичких "комуниста" и осталих левих странака марксистичке оријентације. Трећа интернационала или Коминтерна, коју је Троцки назвао Главним штабом светске револуције, основана је у Москви у марту 1919. године, али формирала се тек годину дана након тога, у лето 1920., када је грађански рат завршио и када су се комунисти могли усредсредити на спољне послове. Сви су били опијени: Црвена је армија напредовала према Варшави не наилазећи, заправо, ни на какав отпор, па се чинило да је ништа не може зауставити од уласка у Немачку и Енглеску, које је Лењин сматрао зрелим за револуцију. Одлуке Другог конгреса Коминтерне започињу са тврдњом како је светски пролетеријат суочен са одлучним биткама. "Доба у којем живимо доба је отворених грађанских ратова. Одлучан се тренутак приближава ". У тајном дописивању са Стаљином, који је тада био на пољској фронту, Лењин је написао како је стање у Коминтерни изврсно, како сматра да стање у Италији треба одмах заоштрит, а да о Мађарској, Чешкој и Румунији требају помно размислити. Написао је и да немачки комунисти могу скупити триста хиљада војника из редова пролетеријата пробисвета. Из те Лењинове последње реченице види се да је Москва намеравала Црвену армију проследити из окупиране Пољске у Немачку и тамо помоћи својим симпатизерима да присвоје власт. Као што су каснији догађаји потврдили, Лењин је посве погрешно протумачио читаву ситуацију у Европи. Коминтерна- Трећа интернационала (Комунистичка

интернационала) је била наставак Интернационала које су раније имале сврху комунистичке организације. До формирања Коминтерне, постојале су двије интернационале, створене на заседању у Базелу и Копенхагену. Укупно је од оснивања, па све до распуштања Коминтерне 1943. године одржано 7 конгреса. Други конгрес је одржан јуна до августа 1920., трећи у јуну и јулу 1921., четврти у новембру и децембру 1922., пети у јуну и јулу 1924., шести липања-сепрембра 1928. и седми, последњи у јулу и августу 1935. године. У ери жестоких класних сукоба, националних и међународних, који су досегли врхунац октобарском револуцијом и интервенцијом буржоаске контрареволуције, Владимир Уљанов Иљич Лењин основао је Комунистичку интернационалу с циљем јачања револуционарних партија и њихове борбе. Лењинова Коминтерна је револуционарно анализирала и процењивала Европу која је у то време излазила из Првог светског рата и кризу којом је била захваћена 1919. године. Стварање и деловање Комунистичке Интернационале под Лењиновим руководством снажно је допринело остваривању циљева због којих је основана. Утицај прве и једине земље у којој је победила социјалистичка револуција био је врло велик на Комунистичку интернационалу и на комунистичке партије у свету. Иако комунисти ван Русије нису били слободни од сумњи и примедби, они су имали и осећај солидарности с бољшевицима, аи осећај кривице према њима јер нису успели провести револуције у својим развијеним земљама.Након почетног колебања, неколико партија и групација које су себе сматрале комунистички пристало је на Лењинов предлог о оснивању Коминтерне. Највише резерви према оснивању Коминтерне имали су немачки комунисти. Они су се наиме прибојавали да стварање међународних организационих облика може довести до потпуне доминације снажне руске партије која је управљала великим империјем, иако је стално била у опасности од пада, над релативно слабим партијама у другим државама, које су често биле прогоњене и нису имале средстава за деловање. У коначници су ипак прихватили московске одлуке и постали њихови највернији заговорници. Оснивање Коминтерне означило је почетак окупљања оних соцјалистичких партија и групација које су желеле прекинути са сећањем на учешће у рату, те из своје историје избрисати "социјал-империјализам". У многим земљама су целе социјалистичке партије изјавиле приступ Коминтерни или започеле преговоре с њом. Тако се догодило у Италији, у Француској, тако је поступила тзв. Независна социјалдемокрација у Немачкој, знатно јача од комуниста или чак британска странка рада. Иако пораз револуционарних акција није навјештавао наду у успех за комунизам у европским размерама, он је ипак постао снажан међународни покрет. Године 1921. са соцјалистима су прекинули италијански комунисти и организовали се као Комунистичка партија Италије. Највећи је успех била одлука већине француских соцјалиста, донесена 1920. године, о томе да се претворе у Комунистичку партију Француске. Исте године већина немачких независних соцјалдемократа одлучила је приступити комунистима и прихватити њихово име. У свим европским државама настале су слабије или јаче комунистичке партије. Форма нове Интернационале након њеног оснивања није била у потпуности одређена. У том смислу пресудне су биле тек одлуке донесене у јулу 1920. године на следећем конгресу. Тада је прихваћен статут Коминтерне, те 21 услов који је требао обавезати партије-чланице. У статуту се нашла и следећа формулација: комунистички интернационала мора у својој сржи иу своме деловању бити јединствена комунистичка партија целог света. Партије које делују у појединим земљама постају само њене секције. Била је то концепција потпуне централизације, при чему је улогу средишта у којему се доносе све одлуке требао

преузети Извршни комитет са седиштем у Москви. По природи ствари, он се морао налазити под утицајем руске партије. Још даље у правцу подређивања комунистичког покрета руским узорима ишао је 21 услов, пре свега зато што су у њима формулисана, поред организационих правила сукладним правилима која су примењивана у руској партији, такође правила идеологије и политике, којих су се требале придржавати све комунистичке партије. У то је улазило третирање свих некомунистичких политичара као непријатеља (што се односило и на другове из соцјалдемокрације), провођење илегалних акција, укључујући и отворено насиље и припреме за покретање грађанског рата. Да правила која је садржавао 21 услов не остану само на папиру, све супартије чланице Коминтерне имале обавезу провести чистке у својим редовима. Процес усклађивња комунистичких партија са 21 условом назива се бољшевизација. Ускоро су се у међународној политици Русије иу самој Коминтерни појавиле нејасноће што се тиче краткорочних перспектива. Наде у брзу европску револуцију су слабиле, чему је допринео пораз немачких комуниста који су 1921. године, који су по налогу треће интернационале покренули оружани устанак. Конгресу Коминтерне 1920. године присуствовали су револуционари из многих европских и прекоморских земаља, спремни прекинути односе са умереним соцјалистима и следити вођство руских бољшевика. Лењин није тајио да замишља Коминтерну као грану Руске комунистичке партије, организовану по узору на њу и по њеним правилима. На том се конгресу захтевало од присутних другова да својим члановима наметну челичну војну дисциплину и покажу највеће другарско поверење у центар, то јест Москву. Њихова је непосредна задатак била да инфилтрирају и преузму све масовне организације у својим земљама. Како би проводили те циљеве у сидиката, како се Лењин изразио, комунисти морају, ако је потребно прибећи свакој врсти преваре, лукавштини, незаконитим средствима, скривању, Затајивање истине. Крајњи је циљ странака-чланица био помоћи Коминтерни у подизању оружаног устанка против постојећих бурзоаских влада и заменити их комунистичким режимима, који би се на крају стопили у светску Совјетску соцјалистичку републику. Конгрес је то прихватио, уз симболичке несугласице, 21 услов за пријем радничких партија у Комунистичку интернационалу. Најважнији су били следећи: "2. Све организације које се припремају за чланство морају из својих редова избацити реформисте и центрист; 3. Комунисти морају створити у практички свакој европској и америчкој земљи паралелну илегалну организацију која ће у одлучном тренутку изаћи на површину и спровести револуцију; 14. Свака партија која се жели прикључити Коминтерни обавезна је пружити безусловну подршку свакој совјетској републици у њеној борби против контрареволуционарних снага; 21. Они чланови партије који начелно не прихватају услове и тезе које је поставила Комунистичка интернационала, биће избачени из партије. Будући да је све с чиме се Москва није слагала било означено као "контрареволуционарно", чланом 14. успоставили су начело по којем су, за комунисте све народности, интереси и жеље Совјетског савеза претпостављени онима њихових сопствених земаља. "На конгресу је присуствовало 310 делегата , а конгрес је Лењин отворио, након чега је примљен нови програм партије. Конгрес је формирао Извршни комитет Коминтерне (ИККИ). На тај начин начин створена је међународна револуционарна пролетерска организација новог типа. За председника Коминтерне изабран је Григориј Јевсејевич Зиновјев, а за секретара Георги Димитров. До Лењинове смрти активност Коминтерне је била велика и значајна, јер је у њој већ било укључено 65 чланица. Избором Стаљина на челу совјетске државе и генералног секретара ЦК СКП (Централни Комитет Совјетске Комунистичке Партије

Бољшевика) дошло је до првих несугласица са Лењином. Догађаји везани за Октобарску револуцију и долазак бољшевика на власт у Русију, утицало је да снаге Антанте изврше војну интервенцију и врате пређашње стање. Тако је у Русији почео грађански рат између комуниста (црвених) и београдејаца (белих). Контрареволуционарне снаге беогардејаца, које је предводио генерал Колчак поражене су. Трупе Црвене Армије су заузеле већи део земље, па су велике силе 1920. зауставиле интервенцију. Нови почетак сукоба избио је када је пољски генерал Врангел кренуо у освајање Галиције и Белорусији. Слом и овог Врангеловог покушаја значио је и завршетак интервенције у Русији и грађанског рата. У редовима Црвене Армије још су се тада прославили истакнути команданти: Михаил Тухачевски, Сергеј Буђони, Фрунзе, Климент Ворошилов и други. За то време, Коминтерна није имала ни један конгрес. Нови модел целокупног комунистичког блока, а посебно СКП (б) бити ће донијет на десетом Конгресу СКП (б). У редовима Интернационале су се јавила и прва супротна гледишта по питању лењинистичког учења. На Конгресу је донијет прелаз на нову економску политику, познатији као план "НЕП". Оваква линија бити ће прихваћена и на ИВ. конгресу Коминтерне (1922. године), у Лењиновом реферату. У децембру 1922. одржан је и Свесавезни конгрес Совјета где је на предлог Лењина и Стаљина државна заједница совјетских народа добила назив Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Дошло је до нових борби унутар саме организације када је Лав Троцки почео нападати бољшевистичку партију и прикупљати уз себе већи број комуниста који су напустили лењинистичко учење. године у горким код Москве. Највећи проблем Коминтерне по Лењиновој смрти био је троугао Зиновјев-Троцки-Сокољников. У вези с тим, КСВ. партијска конференција СКПЈ (б) (у новембру 1926.) и проширени Пленум ИККИ (у децембру 1926.) стављају у први план како се борити против овог блока, којег су представљали људи високо рангирани у комунистичкој хијерархији. На заједничком састанку ЦК и ИККИ 14 новембар 1927. искључени су из партије Лав Троцки, Сокољников и Зиновјев као фракционаши и разбијачи. После Зиновјева, место председника се додељује Николају Бухарину до 1928., када његово место преузима Димитров. Седми и послиједњи конгрес Коминтерне је почео 25. јула, а завршио се 20. августа 1935. године у раскошном здању царске породице Романов у Москви .. На овом конгресу КПЈ је представљало много делегата. Њени званични чланови били су: Милан Горкић, (у име ЦК) и Благоје Паровић. Као партијски представници у раду конгреса учествовали су још и Владимир Чопић и Јосип Броз Тито, са псеудонимом "Валтер", који је тада радио у Балканском секретаријату Коминтерне. На последњем конгресу Коминтерне су донете одлуке које су утицале на снажан заокрет у политици комунистичког покрета у свету. Године 1936. и 1937. узеле су велике размере стаљинистичке чистке које су преполовиле комунистички блок и однеле преко милион људи. Само 1937. године, у року од два месеца постријељани је 10% осуђеника у самом Совјетском Савезу. Чистке унутар партије, Стаљин је проводио преко службе НКВД, која је вршила масовне егзекуције осуђеника. Поред тога, за врема чистки, радили су и логори смрти широм Совјетског Савеза: Љубљанка (код Москве), Јежовшчина (названа по вођи НКВД Језов, који је и сам пао у чисткама), Краснојдарск и Сибирски логори. Пресуде за ликвидацију су доношене углавном на тајним партијским суђењима, где су људи проглашавани за: кулаке, троцкисте, бухариновце, малограђане, буржује, петоколонаше, фракционаше, националисте итд. Највише је страдала политичка популација, па затим војна и на крају цивилна. Судски процеси су често били јавни. У овим великим чисткма настрало је највише совјетских комуниста: Зиновјев (1936.), Бухарин (1938.), Камењев

(1936.), Киров (1934.), Тухачевски (1937.), Григориј Константинович Орџокинзе (1937.), Николај Иванович Јежов (1940.), Хенрих Григоријевич Јагода (1938.), Феликса Едмундович Џернжински (1926.) и многи други који су се замјерили Стаљиновој диктатури. У овим чисткама осуђено је погубљено такође и много југословенских револуционара који су радили за Коминтерну. Међу 600 ликвидираних, најзначајнији су: Филип Филиповић (1938.), др Сима Марковић (1938.), Стјепан Цвијић (1938.), Владимир Чопић (1939.), Гргур Вујовић (1937.), Коста Новаковић (1938.), Јован Малишић (1938.), др Лабуд Кусовац (1937.), Милан Горкић (1937.), Антун Маврак (1938.), Хорваја Вилм (1938.) и многи други. Један део југпословенских револуционара је убијен и за време шпанског грађанског рата. Коминтерна више није била у рукама комуниста, већ једино у Стаљиновом власништву. Коминтерни су Стаљиновим чисткама нанети тешки ударци. Стаљин 22. маја 1943. године распустио Комунистичку интернационалу. Тим поводом је објављено да је развој у последњој четвртини века показао да се дотадашњи облици деловања Коминтерне у све већој мери застарели: комунистички покрет је превазишао првобитне задатке, разлике међу појединим земљама све јасније долазе на видело, централистичко комунистичко уређење у виду Коминтерне све већа је сметња у даљем развоју комунистичког покрета. Показало се да је Стаљинова одлука донета под притиском непосредних спољнополитичких интереса совјетске државе у то време. Распуштањем Комунистичке интернационале стварни односи између совјетске комунистичке партије и других комунистичких партија нису се променили. 

13. СОВЈЕТСКА РЕПУБЛИКА НЕМАЧКА

Већина социјалдемократских партија Европе, пред Први светски рат гласала је за ратне кредите својих влада. У Социјалдемократској партији Немачке (СПД) само је мала група око Карла Либкнехта и Розе Луксембург била против ове одлуке. Током рата још је више порасла моћ војничке касте у Вилхелмовом царству. Карл Либкнехта и остали левичари су истицали да је управо антиимперијализам једна од суштинских платформи у борби за демократизацију у Немачкој - то значи да моћ војничке касте треба скршити, кидајући везу између оружаних снага и земљишног поседа, која је била стални извор немачког милитаризма и експанзионизма. Први светски рат довео је у кризу Велхелмову империју са њеним аутократским апаратом. Долази до општег осиромашења и по први пут се клице незадовољства јављају и код средњих слојева. Порази на фронту, непријатељска пропаганда, и посебно Руска револуција, створили су пукотине у унутрашњем немачком фронту. Међутим, за бујање назадовољство, одлучујући је био пораз на фронту. Тек тада долази до пробоја радикалне опозиције (Либкнехта, Луксембург, Меринг) у оквиру СПД. Карл Либкнехта: "Свака социјалистичка партија има свог непријатеља, непријатеља међународног пролетаријата у својој земљи; ту она мора да се бори против њега. Ослобођење сваког народа мора да буде његово лично дело". Карл Либкнехта се 1915. налазио у војсци, док је Роза Луксембург, због свог антимилитаризма, била у затвору. Те исте године су Роза Луксембург и Франц Меринг покренули часопис Дие Интернатионале. Часопис су забраниле војне власти, а осудила га је и СПД. Други број овог часописа је изашао тек 1919. Група око часописа ради илегално. Роза Луксембург у својим текстовима посебно осуђује политику СПД и Карла Кауцког (идеолога ревизионизма у међународном радничком покрету). Група делује у два правца - на успостављању међународних веза и на координацији 1 опозиционе платформе унутар

партије и земље. Карл Либкнехта издаје политичку публикацију Политичка писма 1916. где се потписује као Спартакус. Ускоро је цела група узела то име. Спартаковци критикују СПД, али доносе одлуку да не напуштају партију, већ да борбу наставе унутар ње. Да се не би одвојили од маса спартаковци нису захтевали самосталност од партије, чак ни онда када СПД прекида сваки контакт са њима.Спартаковци су ипак били приморани да са осталим опозиционарима у оквиру СПД створе Назависни социјалдемократску партију (УСПД), што је била последица утицаја руске фебруарске револуције. Масовни штрајкови током 1917. и почетком 1918. гурнули су спартаковце ка радикалнијим ставовима. Штрајкови избијају не само међу радништвом, већ иу морнарици аустроугарске војске. У јануару 1918. Штрајкови су се проширили на целу државу. Брест-Литовски мир између Русије и Немачке марта 1918. навео је Розу Луксембург да посумња у способност руских револуционара да изведу револуцију. Спартаковци су били убеђени да ће револуција бити светска или је неће бити. Франак Меринг у писму објављеном у совјетској Правди признаје неуспех спартаковаца да УСПД искористе за немачку револуцију.Свака илузија је исчезла. Долази до зближавања спартаковаца и других радикалних група, а нарочито бременске групе око Карла Радека који уређује Радничку политику. Радек је критиковао позицију спартаковаца око стварања УСПД, тражећи нову пролетерску партију. На земаљској конференцији 7. октобра долази до дудаљавања спартаковаца од УСПД. Монархија је покушала извршити површну реформу институција како би укочила револуционарни налет маса. Формирана је влада са принцом Максом фон Баден, најлибералнији представником династије. Социјалдемократи су ушли у владу. Карл Либкнехта се 21. октобра тријумфално вратио из затвору у Берлин. Искра револуције кренула је из ратне флоте. Наредбу да се иде у битку са енглеском флотом 27 октобар 1918. морнари су одбили. На стотине морнара је ухапшено. Трећег студеног у Килу избијају демонстрације морнара који траже ослобађање својих колега. Почиње оружана побуна. На ратним бродовима су истакнуте црвене заставе. Четвртог новембар створена су војничка већа. Војничка већа захтевају: пуштање политичких затвореника и морнара на слободу, слободу штампе, признавање већа за највишу власт ... Истовремено се стварају и радничка вијећа. Петог новембар је у Килу проглашен генерални штрајк. И у осталим градовима ситуација је иста. У Штутгарту је штампан лист под насловом Роте Фахне (Црвена застава). Одлучујућа битка се водила у Берлину. Војни командант Берлина је издао проглас у коме је позвао становништво да не приступају револуционарном покрету. Помисао да се једном законском одредбом може забранити револуција најбоље говори о бирократско-патерналистичком менталитету који је владао Немачком. Деветог октобар избија генерални штрајк у Берлину.Демонстранти нападају седиште полиције ослобађајући 650 затвореника. Истог дана излази први број Дие Роте Фахне у коме стоји: "Црвена застава вије се над Берлином. Каисер је абдицирао. Образована је нова влада ... Чувајмо се усхићења. Ова револуција не треба само да очисти све остатке и отпатке феудализма, њена парола није само република, већ социјалистичка република! Њена застава није црно-црвено-златна, застава буржоаске револуције из 1848, већ црвена застава интернационалног социјалистичког пролетаријата ... Најнепосреднији задаци на том путу су хитно постизање мира, стална власт пролетаријата, преображај привреде од привременог социјализма из времена рата у прави социјализам у време мира. Још увек смо на почетку тог тешког пута, а можда нису искључени ни преокрети ... ". Захтјеву спартаковаца за социјалистичком републиком супротставља се социјалдемократски Ворвартс са својом паролом о социјалној републици. Два различита пута немачког

радничког покрета су доспела до тренутка одлучујућег сучељавања. Абдикација Вилхелма ИИ је била пакушај спасавања монархије. И саме буржоаске партије су тражиле његову абдикацију. Кнез Највиша вон Баден је поднео оставку. За свог насјледника предложио је шефа социјалдемократа Фридриха Еберта. Само мали број припадникан радничких маса је схватио да ће овим постављењем Еберт бити задатак не развој, већ гушење револуције. Деветог новембар је конституисана нова влада од чланова СПД и НДП. Проглашена је република. Социјалдемократи на власти у Берлину су се трудили одржати контролу над ситуацијом. Спартаковци настоје реорганизовати се. Десетог новембар 1918. образована је нова влада. Генерал Гренер је похитао да обавести председника владе Еберта да му је војска на располагању. Тиме је желео да спречи представнике војничких већа да преузму контролу над војском. Република је тако настала под хипотеком услова које је диктирала стара милитаристичка власт. Петнаестог новембар склопљено је примирје између руководства синдиката и представника крупне индустрије. Циљ је био да се предупреде немири у радничким масама. Влада не жели извршити подруштвљење крупне индустрије, као ни спровођење аграрне реформе. Залаже се за опшћте право гласа, давање права гласа женама, увођење осмосатног радног дана ... Радикализација спартаковаца доводи 11 новембар до стварања Спартаковог савеза (Спартакусбунд). Р. Луксембург, К. Либкнехта, П. Леви, Е. Мајер, В. Пик, А. Телхајмер и други су још увек мала претходница разочараних политиком СПД него неки револуционарни покрет. Шестог просинцу се догађа први крвави налет реакције и социјалдемократа на револуционарни покрет. Као одговор, Спартаков савез издаје проглас у коме се прецизирају захтеви за преузимањем власти: "разоружати полицију и војску и стварати пролетерску црвену гарду ... За јединствену немачку социјалистичку републику засновану на концентрацији парламентарне и административне власти радничких и војничких већа". Спартаковци су рачунали на подршку пролетаријата и тражило се хитно успостављање веза са братским партијама у иностранству. Први конгрес већа радника и војника целе Немачке одржава се у Берлину у децембру 1918. Од 489 изабраних делегата само је 90 било са радикалне левице, док је спартаковаца тек 10. Нису изабрани Карл Либкнехта и Роза Луксембург. Радикална левица је на конгресу доживела тежак пораз. Последице су биле ликвидирање покрета савета и преношење целокупне власти на народну скупштину. То је био значајни корак уназад у односу на револуцију од 9.студеног. Стални сукоби између добровољачких одреда реакције (фрајкора) и радничких и војничких одреда су све чешћи. У Берлину су 23. децембра владине снаге отвориле ватру на дивизију народне морнарице.Војници морнарице су се потом забарикадирали у тврђави. У првим сукобима они односе победу над реакционарним снагама. Као одговор на овај чин владе извршен је 25 децембар напад на седиште Ворвартс, листа УСПД, због његове контрареволуционарне делатности. Двадесет деветог децембар УСПД напушта владу и тиме се пружа могућност СПД за контрареволуцију. Првог јануара 1919. спартаковци су створили Комунистичку партију Немачке (КПД). Програм КПД објашњава Роза Луксембург у Дие Роте Фахне. То је бриљантна анализа ситуације: "3/4 онога што смо доживели 9 новембар био је пад постојећег империјализма а не победа нових принципа ... Потребно је напустити илузије у погледу збијености радничког покрета ... Револуција се не остварује декретом, нити само променом владе, већ акцијом маса ". Карл Либкнехта и Роза Луксембург се залажу за изборе, док је већина против - да се револуционарни покрет поново не насука на гребен парламентаризма. Лењин је у настанку КПД видео почетак Треће интернационале. За СПД 9 новембар представља

крајњу тачку револуције, а за КПД је могао бити само полазна тачка. Влада уопћте не реагује на захтеве контрареволуционарних кругова да се убију руководиоци спартаковаца. Атмосфера у Берлину је напета.Четвртог јануар влада је сменила управника берлинске полиције, Ајхорна, који је припадник УСПД. Ајхорн одбија да се повуче. Шестог сијечмја у Берлину започињу демонстарције подршке. Масе разоружавају контрареволуционарне одреде, запоседају седиште полиције, лист Ворватс и друге владине установе. КПД се залаже за одбрану стечених позиција. Није јој јасно којим путем треба ићи даље. Роза Луксембург: "Није довољно позвати масе на демонстрације, треба им дати политичке задатке". Комесар владе Носке уз помоћ фрајкора прелази у напад. Руководство револуционарног покрета је свесно да је КПД сувише слаба. У Берлину је реакција заузела све. Разоружање популације је био крвави подухват. Ухапшени су Р. Луксембург и К. Либкнехта. Карл Либкнехта је убијен при покушају бега. Роза Луксембург је убијена на мистериозан начин. Тело јој је бачено у један канал крај зоолошког врта. Убијен је и пољски револуционар Лео Јогихенес, мозак организације спартаковаца. Старог и болесног Франца Меринга сломиле су вијести о смрти колега. Револуција је потучена. Комунисти нису хтијели јануарски устанак, али спонтани покрет маса их је приморао на то. Било је питање части да се одговори на нападе реакције. Основни узроци пораза револуције су следећи: - подељеност међу револуционарним покретом; - Револуција се исцрпила у промени политичких институција (пала монархија, успостављена је парламентарна демократија); - СПД која је имала снагу и подршку народа поставила је циљеве у оквиру традиционалног парламентаризма; - Револуција се ограничила на мали број немачких градова; - Насеље је остало по страни, јер нису понуђене радикалне мере аграрне политике; - Стварна власт је остала у рукама старе бирократије; - Пропала је могућност светске револуције због интервенције 14 капиталистичких земаља против совјетске Русије. Деветнаестог јануар одржани су избори за уставотворну скупштину. СПД и УСПД су добиле велики проценат гласова, али заједно су имале мање гласова од удружене деснице. Национална скупштина се састаје 6.вељаче у Веимару. Рођена је "велика Вајмарска коалиција" - СПД, католички центар и десничарске партије. Донесен је нови устав и прихваћен је Версаиллскии мир. Стварањем Вајмарске републике успостављен је нови поредак - опште право гласа, право гласа женама, одговорност канцелара пред парламентом, укинуте су полуфеудални и црквене привилегије, дана је могућност уметничким и политичким слободама. Политичким реформама, међутим, није се ни начела база економске власти. У Баварској, која је била пољопривредна област, 7. новембра 1918. пацифистички покрет свргнуо је с престола последњег баварског краља, Лудвига ИИИ. На власт су дошли независни социјалдемократи. Од стране Савјета радничких, војничких и сељачких вијећа проглашена је Баварска република. Политика Баварске републике била је производ збуњености и импровизације независних социјалдемократа. Суштина те политике била је побуна против централизма Берлина и за самосталност Баварске. На челу Баварске републике је независни социјалдемократа Курт Ајзнер (разбарушени књижевник, филозоф-неокантовац и хуманистички социјалиста). Велики штрајкови током 1918. уверили су Ајзнера да немачку кризу могу решити само радне масе. Програм Баварске републике пун је контроверзи. Између осталог, предвиђено је да Баварска република приступи Друштву народа. Посебно се напада политика Берлина и Пруске, која се оптужује за милитаризам. Оваквом својом политиком влада у Минхену је објективно слабила своју позицију. Покрет у Баварској је остао на површини. Његов центар је локализован у

Минхену. Осим тога, Баварска република није располагала чврстом одбрамбеном организацијом. После првог шока, буржоаске снаге су нашле снажан ослонац у бирократији и велепосједницима. Врло брзо су почели стварати властите војне одреде. Покрајински избори за Уставотворну скупштину у сијечњу1919. нанели су тотални пораз Ајзнер, чиме је он био изолован. Сама СПД је настојала изоловати Ајзнера и УСПД. Ајзнер је убијен од стране једног реакционарног грофа. Ајзнер је био симбол баварске револуције. Њигово убиство је изазвало жеђ за осветом чак и код противника његове политике, што поново даје маха револуционарном покрету. Обновљен је рад Централног већа уз учешће представника свих радничких партијских већа и синдиката. У марту 1919. одржава се конгрес већа у Минхену. СПД жели дати конгресу умерени курс и тако обуздати покрет. Седмог април је проглашена Баварска република вијећа (совјетска република). Комунистичка партија је остала резервисана, али се ипак придружила акцији централног револуционарног вијећа. Хапшења од стране контрареволуционара руководилаца Централног револуционарног вијећа приморава комунисте да директно позову масе на оружани устанак. Убрзано се врше припреме за стварање црвене гарде. Уместо Централног револуционарног вијећа ствара се Комитет ревоуционане акције - оружана заштита револуције. Тежи се успоставити веза са Будимпештом и Москвом. Истовремено се Минхен припрема за одбрану. Регрутују се припадници Црвене армије. Проглашава се генерални штрајк на неодређено време како би се концентрисао што већи број радника у армији. Међутим, сељаци бојкотују револуцију и не шаљу храну револуционарима.Револуционари проводе национализацију банака и стављају под контролу индустријску производњу. Пол Вернер: "То је био врхунац власти пролетаријата. Златно сунце пролећа сијало је над Мунцхеном". Ситуација је убрзо постала неповољна по револуционаре. Двадесет седмог травња и КП се повлачи из Акционог револуционарног комитета. Е. Толер, који се налазио на челу Централних револуционарних већа, одлази на фронт код Дацхауа како би га покушао стабилизовати.Несразмјерност у снагама и потпуна изолованост Минхена је нужно водила у пораз. Двадесет хиљада војника Црвене армије је стајало спрам сто тисућа војника реакције. Снаге белих су на крају априла ушле у Минхен. Првог мај је почео дивљи лов на људе. Уличне борбе су трајале до 3. маја. Еуген Левине, један од револуционара који је осуђен на смрт: "Ми комунисти смо сви мртваци на допусту". Поразом Баварске револуције је угашено последње жариште револуције у Немачкој. Успостављена Вајмарска република је непрекидно у себи носила обележје и плодове контрареволуције, која ће дефинитивно победити 1933. године, доласком националсоцијалиста и Хитлера на власт. 

14. ОД НАПАДА НА СССР ДО капитулације Италије

Најужи круг Врховне команде упознао је Хитлер 31 јул 1940. са намерама да нападне Совјетски савез. Стога је наредио да се изради план. За уништење Совјетског савеза, по његовим проценама, било је потребно три до четири месеца. Као ратне циљеве одредио је: 1. уништити Црвену армију и тако спречити њено повлачење у унутрашњост; 2. освојити Лењинград, Москву, Украјину и кавкаско нафтно подручје и 3. допрети до линије са које совјетско ваздухопловство не може угрозити немачке индустријске центре. Томе је одговарала линија Астрахан - ток Волге - Архангелск. Дана 18 децембар издао је војну директиву број 21 под насловом »Операција Барбароса« у част средњовековног немачког

цара који је получио велике победе на Истоку. Према првобитном временском плану имала је »операција Барбароса« започети 15. маја, да би Лењинград и Москва били заузети пре првог руског снега. Док су припреме биле у току, дошло је до заоштравања односа између Мађарске и Румуније због захтева Мађарске да јој Румунија врати део Трансилваније који је добила након И. Светског рата. То заоштравање није одговарало немачким припремама за рат, па је Хитлер, уз помоћ Мусолинија, присилио Румунију Другом Бечком арбитражом да уступи Мађарској две трећине Трансилваније. Када је изгледало да више неће бити проблема у овом делу Европе Италија је изненада напала Грчку у октобру 1940. године. Одмах у почетку рата било је јасно да Италија не може рачунати на брзу победу над Грчком. Тада су се и Британци искрцали на Крит па је порасла опасност за силе Осовине на Балкану. Тако нерешену ситуацију на Балкану Немци нису могли оставити без расплета. Нису могли са тако угроженим боком напасти СССР. Међутим заплет на балкану добио је нову димензију, у Београду је дошло до државног удара, оборена је влада Цветковић - Мачек која је потписала протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Због тога је Хитлер одлучио да нападне не само Грчку, него и Југославију.То је имало за последицу одгађање напада на СССР за пет недеља. Но последице су биле и друге, немачка 2. армија која је са севера напала Југославију закаснила је на почетне операције против СССР-а. У рату је требало да учествује укупно 19 оклопних дивизија, 4 брдске дивизије, 102 пјешадијске дивизије и 11 посадних дивизија - укупно 152 дивизије. Томе треба додати снаге немачких савезника у јачини од 51 дивизије које су се постепено укључивале у ратне операције. Преостале немачке дивизије требале су чувати заузета подручја у Европи, а двије дивизије биле су у северној Африци. Кад су борбе почеле, немачка војна обавештајна служба идентификовала је: 173 пјешадијске дивизије, 32 коњичке дивизије, 78 оклопних бригада, 45 моторизованих бригада, бројчано совјетске дивизије су биле мање и наоружање совјетских јединица било је слабије од немачких. Осим тога, 25 пешадијских дивизија, 7 коњичких и 6 оклопних бригада налазило се на Далеком истоку, а део снага упућен је према Турској. Хитлер је имао лоше мишљење о одбрамбеној способности Совјетског Савеза. Његова оцена почивала је делом на - мање или више тачним - подацима о слабој квалитети совјетског командног кадра и наоружања. Другим је делом, међутим, почивала на неоснованом мишљењу о комунистичком терору над народом и на процени квантитета и квалитета резерви и наоружања. Оба мишљења показала су се нетачним. Рат са Совјетским Савезом требао је завршити 1941. године. Због периода киша и блата у пролеће и јесен те оштре зиме, најпогодније време за извођење операција било је од средине маја до средине октобар Немци су, међутим, сматрали да им неће бити потребно толико времена. Са правом се може поставити питање како су Немци мислили поразити тако велику силу с тако пространим територијом у тако кратком времену. Осим што је требало уништити Црвену армију у пограничном делу, требало је спречити Совјетски Савез да у борбу убаци своје велике војне и материјалне резерве. То би се могло остварити једино тако да се брзо заузме онај совјетски териториј који је најнасељенији и где су налазили главни извори опскрбљивања. Ако би се заузела подручја западно од линије Архангелск - Волга - Астрахан, Совјетски Савез би изгубио најнасељеније области, 76% војне индустрије, 90% производње нафте, а такав губитак би за њ био кобан. То је био Немачки план за брзи рат против СССР-а. у овом уводном делу још бих хтео разјаснити једно важно питање а то је зашто су Стаљин и Совјетски Савез неспремни дочекали рат и зашто Стаљин није веровао обавештајним службама које су му говориле о великим

покретима Немачке војске на истоку. Британска влада је два пута обавестила Стаљина о великим покретима немачких трупа и њиховој концентрацији на совјетској граници. Све су учесталија била прелетања немачких извиђачких авиона преко совјетског територија, која су била могућа јер Совјети тада нису имали радар. Тајни информатори из Токија и Брукеллесса обавештавали су Москву да је напад неминован, чак су и прецизирали време напада. Стаљин је једноставно сматрао да су те информације подметане како би се погоршали односи Совјетског Савеза и Немачке. Совјетски Савез се спремао за рат са Немачком али га није очекивао већ 1941. Сматрало се да се Хитлер неће уплести у рат на Истоку све док истовремено води рат против Британије.Својевремено је Хитлер оптуживао цара Вилхелма ИИ што је у исто време водио рат на два фронта. Уз бројне документе о нападу, на Стаљинов је стол доспело много извештаја оних сасвим друге врсте. Ево једног примера. По налогу Хитлера издатог на саветовању 3 фебруар 1941. године, начелник немачке Врховне команде фелдмаршал Кајтел издао је 15 фебруар 1941. године специјалну »директиву за дезинформисање противника«. Да би припреме за операцију Барбаросса остале у потпуној тајности, обавештајна и контраобавештајна служба немачког Генералштаба разрадиле су и предузеле многобројне акције на ширењу лажних гласина и информација. Пребацивање трупа у правцу Истока објашњавао је тврдњом да је реч о највећем дезинформаторском маневру у историји, како би се одвратила пажња од последњих припрема за искрцавање у Енглеску. Масовно су се штампале топографске карте британског територије. Трупама су додељивани преводиоци стручњаци за енглески језик. Припремана је блокада неких рејона на обали Ла Манцха и на норвешкој обали. На обалама су постављене лажне ракетне батерије. Да би се појачала верзија о искрцавању на енглеску територију, разрађене су специјалне операције под шифрованим називима Сеехунд и Харпун. Стаљин је видео да владе Енглеске и Сједињених Америчких Држава чине све да би Хитлера гурнуле у рат против Совјетског Савеза, а да су Енглеска и друге западне државе, нашавши се у тешкој војној ситуацији и желећи да се спасе онога најгорег, крајње заинтересоване за то да Немачка нападне Совјетски Савез. То су, можемо рећи, основни разлози због којих је СССР био неспреман за рат. Природни положај Совјетског Савеза донекле је отежао намере нападача са запада. Два велика мочварна подручја - позната мочвара Припјат и мање позната балтичка шумска и мочварна зона - ограничавала су приступ земљи на три сразмерно уска, надморски виша прилаза, који су познати као Балтичка, Западноруска и Јужноруски висораван. Само се по себи разуме да је немачки напад следио те природне правце. На тим висоравнима налазиле су се, наравно, совјетске армије, а преко тих висоравни, дуж раније граница према Пољској и другим балтичким државама, пружала се недовршена линија бункера (а не утврђења), коју су Немци назвали »Стаљинова линија«. Све своје снаге Немци су поделили у три групе армија. Група армије Сјевер, под командом фелдмаршала вон Лееб, била је развијена на фронту дугом 230 километара. Нези задатак био је да уништи совјетске снаге у Прибалтику иу муњевитом продору преко Риге допрети до Лењинграда и спречити повлачење совјетских трупа. Затим успоставити контакт с финским трупама и освојити Лењинград. Група армије Центар, под командом фелдмаршала вон Боцка, била је развијена на фронту дугом 550 километара. Имала је задатак обухватити совјетске снаге у Белорусији и тамо их уништити, а затим се пробити до Москве. Преко Јужноруски висоравни требала је наступати група армија Југ под командом фелдмаршала вон Рундстедта. Била је развијена на фронту дугом 780 километара. Њен задатак је био да својим левим крилом продре према Кијеву и даље на

исток, а десним крилом напредовати према Дњепропетровску и дуж обала Црног и Азовског мора. Тек у ноћи 21. јун када је совјетским граничарима дошао немачки пребег и тврдио да немачке трупе заузимају борбене положаје за напад, који ће почети 22 јун, састала се Врховна команда Совјетског Савеза и донела директиву да се све снаге доведу у стање борбене приправности . На многим местима напад је већ почео пре него су команданти дивизија и других јединица примили директиву. Већ у три сата и 17 минута са немачких пограничних аеродрома полетеле су хиљаде авиона и без објаве рата напали совјетске положаје. Један део авиона обрушио се на објекте у дубини; на удаљене поморске базе, на градове и железничке чворове, део авиона је свој терет испустило на аеродроме где су биле смештене совјетске трупе. На копну су Немци отпочели своју офанзиву моћном артиљеријском паљбом која је нанела велике губитке совјетским трупама. У шест сати у напад су кренуле немачке главне снаге, истовремено када је немачки амбасадор у Москви гроф вон Сцхуленбург предао ВМ Молотову ноту о објави рата. Совјетски је генералштаб био потпуно збуњен и имао је слаб увид у ситуацију на фронту. Тако су трупе кијевског војног округа (југозападни фронт) добиле наређење да 23 јун отпочну велику офанзиву која би 24 јуни довела до освајања Лублина, неколико десетина километара на пољском тлу. Јединице у балтичком војном округу (северозападна фронта) добиле су слично апсурдно наређење. Немци су изводили једну од најуспешнијих операција муњевитог рата. Били су знатно надмоћнији и јачи на свим тачкама које су биле циљ почетног напада. Врло је значајна била и немачка надмоћ у ваздуху. два дана касније Совјети су изгубили 2400 авиона.Совјетски бомбардери, који се у тренутку напада нису налазили близу линије фронта, покушали су да пређу у напад, али су при том извршавали застареле наредбе: прелијетали су преко линије фронта према територији Пољске да би тамо тражили непостојеће концентрације немачких трупа! Осим тога, у већини случајева више није било ловаца да их прате, па су лако постајали жртве немачких ловаца и противавионске артиљерије. Кад су се Немци изборили за превласт у ваздуху, могли су готово неометано по плану употребити своју ваздушну флоту (укупно 2000 авиона) за подршку копненој војсци, поглавито оклопно-механизованим дивизијама. У почетку су групе армије »Сјевер« и »Центар« постизале велике успехе. Већ првог дана пао је Брест-Литовск, стожер совјетске одбране на средњем фронту. Тек су код Смоленска нацисти налетели на први озбиљнији отпор и након три недеље борби град је пао, а фронт је померен источно од њега. На јужном делу совјетско-немачке фронта Немци су у почетку постизали мање успехе. Група армија »Југ«, под командом фелдмаршала вон Рундстедта, имала је у свом саставу две румунске армије и један мађарски корпус, који су иначе по квалитету били знатно испод немачких јединица. Вон Сцхобертова 11. армија, која је припадала групи армија »Југ«, распоређена на Пруту у Румунији, кренула је у напад касније, због тога што су се неке њене дивизије дуже задржале на Балкану и што Мађари и Румуни нису били спремни за наступање. Осим тога вон Рундстедт је морао отпочети свој напад мање-више фронтално, без могућности да предузима велика опкољавања (која су била главна тактика Немаца за уништење Црвене армије). Чим је започео немачки напад, Цхурцхилл је понудио СССР-у савезништво. Он није тајио да је целога живота био антикомуниста и није желео да повуче нити једну реч коју је рекао против комунизма, него је изјавио да ако је Русија у опасности, онда смо и ми. Свако ко се бори против нацизма јест за Енглеску савезник. Енглеско - совјетски споразум потписан је већ 8 јул у Москви у којем се обе силе обавезују да ће рат окончати у међусобном споразуму. Совјетске су армије непрекидно прелазиле у протунападе и протуударе и биле

су у предности што су могле наступати не само из дубине него ис подручја северног и јужног крила групе армија »Југ«. На северу су биле тешко приступачне Припјатске мочваре, а на југу су совјетске јединице имале велику слободу маневрисања, јер из Мађарске и Румуније није још био почео напад на Совјетски Савез. Тако Немци на јужном делу совјетско-немачке фронта нису спектакуларно напредовали, ио правом муњевитом рату није ту у првим недељама рата могло бити ни говора. То је била велика предност за совјетску страну, јер јој је време било значајним савезником. Поткрај јуна и на почетку српња 1941. почео је, међутим, да слаби совјетски отпор на југу. Многе совјетске јединице почеле су се повлачити на исток, да би дуж насипа Дњепра градиле нове одбрамбене линије, а велики део јединица пребачен је у средишњи део фронта. На северном фронту немачка је армија за десет дана заузела луке лиепим, Вентспилс и Ригу и тиме одузела совјетској балтичкој флоти њене базе на Балтику. Поготово је пад Риге, главне базе балтичког војног округа, био велик губитак за совјетску морнарицу, иако се велики део јединица флоте у последњем тренутку успео да повуче преко Финског залива према Лењинграду. Немци су наставили напредовати и преко утврђене линије код Луга стигли су двадесетог дана рата до Лењинграда. У зору 10 јул отпочела је битка за Лењинград. Након тих почетних успеха цео Немачки врх био је уверен у скори завршетак рата. Били су уверени да је Црвена армија разбијена и да је само питање времена када ће престати пружати отпор. То уверење лежало је на претпоставци да је Совјетски Савез изгубио 60% индустријског подручја и да нема снаге за противудар. На главна три правца фронта (лењинградском, московском и кијевском) решавало се питање да ли ће Црвена армија издржати напад док се мобилишу резерве или ће бити уништена. За то време догодио се јединствени подухват, селидба совјетске индустрије на исток. Милиони људи, милиони грла стоке, хиљаде фабрика, десетине хиљада радних тимова колективних газдинстава са својом опремом, средње школе и универзитета те робне куће одједном су нестали у смеру истока. Као последица губитака и евакуације, бруто производња је у овом периоду пала за 66%. Међутим, кад је померање завршено, производња је у новим центрима расла врло брзо. Производња само ратне индустрије на слободном територију достигла је већ у марту 1942. ниво укупне совјетске производње с почетка рата. Друга мера коју је комитет донео кад се показало да се немачки продор не може на време зауставити објавио је Стаљин 3 јули у говору преко радија. Тада је, између осталог, рекао: "Када јединице Црвене армије буду приморане да се повуку, треба одвозити сав покретни железнички састав, не оставити непријатељу ниједну локомотиву, ниједан вагон, не оставити непријатељу ниједан килограм жита, ни једну литру горива ..." Немци су очекивали да ће их народ измучен Стаљиновим терором дочекати као ослободиоце, међутим немачке трупе су безобзирно и сурово поступале са становништвом на опседнутом територију. Њихов нехумани поступак очитовао се нарочито према совјетским заробљеницима. Терором, прогонима и убиствима још су више изазвали отпор и освету совјетског популације. Политбиро ЦК СКП (б) донео је 18 јул одлуку о стварању јединствене организације партизанских јединица у позадини немачких снага. Већ у јулу је у Украјини деловало 150 партизанских група (око 2000 људи). У области Кијева формирана су два партизанска пука са по 1100 људи. Партизани су стварали велике проблеме у немачким комуникацијама, због тога су били присиљени послати 10% својих снага у борбу против партизана. У почетку је све текло према плану. Вон Лееб трупе напредовале су невероватно брзо у северном и североисточном правцу. После освајања Риге немачке јединице почеле су чистити обално подручје. Један корпус је остављен да

чисти обалу у Естонији, а остатак армије је кренуо према Лењинграду. Немачки јуриш према Лењинграду заглибио је у блату и мочварама код града Луга, а против себе су имали и јаког непријатеља који се делом састојао од добровољаца. Други проблем је био тај што је корпус у Естонији наишао на снажан отпор совјетске балтичке флоте. Због тога је напредовање према Лењинграду успорено. Совјетска флота, која је у просеку спремније дочекала немачки напад него копнена војска, успела се у првој етапи рата провући без већих губитака, захваљујући између осталог и разумевању и активностима адмирала Кузњецова (народног комесара морнарице), адмирала Трибуче (команданта балтичке флоте) и адмирала Головка (команданта северне флоте у поларном подручју). Још више од месец дана пре немачког напада Кузњецов је успео испословати да се многи бродови из сразмерно незаштићених лука Лиепаја и Вентспилса пребаце у Ригу. На сопствену одговорност довео је 19 јун флоту у стање мировања. Кад је стигло наређење у ноћи између 21. и 22. јун, Трибуче и Головко већ су били спремни. Када се главна база флоте Талин нашла у окружењу и када је Лењинград био опасно угрожен, флота је успешно извршила евакуацију. Флота се под снажним притиском немачке авијације и флоте повукла Кронштат испред самог Лењинграда. Крајем 1941. маневар Балтичке флоте био је ограничен на мали простор између Кронштата и Лењинграда, али је одиграла битну улогу у одбрани и снабдевању града. Са бродова је било искрцано 80 000 морнара и упућено на фронт, а са оштећених бродова је искрцана артиљерија. Из састава Балтичке флоте формирана је Ладошка ратна флотила. Она је одржавала једину комуникацију која је спајала Лењинград са домовином. Током јесени Флотила је у тешким метеоролошким условима одржала отворену комуникацију за Лењинград, а када се језеро замрзио, оставила је бродове у зимовнику иу пуном саставу учествовала у организацији превоза преко леда чувеним путем живота (само у 1942. овим је путем превезено око милион људи и милион тона материјала). На копну су нијемци спорије али сигурно напредовали према граду. Освајањем Красновардејска прекинута је жељезничка веза са Москвом, обруч око града постајао је све мањи, освојен је железнички чвор Мга, а освајањем Сцхлусселбурга град је потпуно окружен са копнене стране. За то време грађани су били мирни и упорно су радили на утврђењу града. Неколико стотина хиљада Лењинграђана учествовало је у прављењу огромних барикада у самом граду. За једва пет дана израсле су запрепашћујуће препреке, праве џунгле неразмрсивог гвожђа и бетона. Деца, аи старци, учествовали су иу изградњи барикада. У Лењинградској канализацији формиран је систем линија за опскрбљивање, тако да су муниција и резервне јединице брзо и готово без проблема стизале из једног краја града у други. Ископано је стотине километара ровова против тенкова, хиљаде километара других саобраћајница, направљено пет тисућа бункера од бетона, дрвета и земље. Одједном снажни удари на град су престали, није више било тенкова. Нису уништени, него су бешумно напустили фронту и упутили се према групи армије. »Центар« да би учествовали у нападима на Москву. Напуштен је првобитни план напада, према којем је требало да заузме Лењинград, а онда напасти Москву. Град је требало »само« опколити, а напад обустави. Лењинград је требало уништити глађу, гранатама и бомбардовањем. Помоћ која је стизала путем живота није била довољна за уздржавање милионског града. Највећи непријатељ постала је глад и неиздржива хладноћа. Само зими 1941 - 1942. од глади је умрло десет тисућа људи. У таквим условима град је херојски издржао 872 дана, колико је трајала опсада. У кијевској бици Немци су у простору између Кијева и Полтаве, средином септембра опколили 4 совјетске армије Југозападног фронта: 5, 21, 26. и 37. Врховна команда Црвене армије у почетку

није схватила прави циљ немачког маневра. И касније, када је катастрофа била на помолу, није прихватила предлог команде Југозападног фронта да се опкољене армије извуку на време.Последице су биле тешке: према совјетским подацима, само у кијевској бици било је заробљено преко 200 000 совјетских војника, а према немачким подацима, око 600 000. но битно је било то да су Немци у кијевској бици и пре у бици ко Смоленска изгубили кључно време за продор и освајање Москве. За време тих битака Врховна команда Црвене армије искористила је прилику да појача одбрану на московском правцу. Такође, ојачала је и крилне фронтове. На московском правцу распоређена су 3 совјетска фронта: Западни (ген. И. Коњев, 6 армија), Резервни (маршал С. Буђони, 6 армија) и Брјанск (ген. А. Јерјоменко, 3 армије). Док је још кијевска битка била у току, Хитлер је издао, 6. септембар, директиву број 35, у којој је наредио офанзиву на Москву да би се заузела пре зиме. Директива је гласила: »У зони Групе армија Центар припремити операцију против Тимошенкове групе армија (Западни и Резервни фронт) на тај начин да се што је могуће брже организује офензива и уништи противник који се налази у реону источно од Смоленска, извршивши двоструко опкољавање у општем правцу према Вјазми, уз ангажовање моћних тенковских снага концентрисаних на крилима ... «Ова јесења офензива која ће се одвијати у времену окт.-нов. 1941. ради освајања Москве, добила је шифровани назив Тајфун. Главни циљ операције Тајфун био је: уништавајућим ударцем разбити совјетске трупе на московском правцу и тенковским групацијама опколити совјетску војску западно од Москве, у реону Вјазме и Брјанска. Офензива немачких трупа на Москву, операција Тајфун, почела 30. септембра ударом јужне групације Групе армија Центар. После великих напора и жестоких борби Немци су напредовали 230-250 километара и ту су почетком новембра заустављени на линији Калињин - Волоколамск - Тула - Ливно. У томе је био најважнији тренутак одбране. Совјетска је команда попунила своје трупе новим резервама, у борбу је упућен нови тенк Т - 34, који је био бољи од оних које су користили Немци. Успостављена је потпуна контрола ваздуха изнад Москве тако да су се немачки бомбардери врло ретко пробијали до свог циља. Немци су све више осећали губитак у људству и средствима, а велике проблеме у комуникацијама стварали су партизани. Немци су били запањени одбраном "разбијене" Црвене армије. У Москви је под опсадом одржана 7 нов традиционална војна парада, посвећена годишњици велике октобарске револуције. Парада је изазвала велики одјек не само код популације и ратника Совјетског Савеза, већ иу целом свету. Она је показала да је одбрана Москве чврста, а њени браниоци непоколебљиви. Немци су 15. новембра започели другу општу офанзиву на Москву, другу фазу операције Тајфун. Почетни циљ силовитог напада био је да се Москва обиђе са севера, преко Клина и Солнечногорск, ис југа преко Туле и касира. Немци су све јаче притискали, али отпор је био све већи. Најснажнији напад догодио се 2. и 3. просинца када су немачке снаге продрле на 25 километара од Москве, али су Совјети извршили противнапад и немачки продор је био дефинитивно ликвидиран. Одбрамбено период битке за Москву је завршено. Тако се завршила операција Тајфун, последњи покушај немачких генерала да постигну циљеве предвиђене планом Барбаросса. Још док је била у току немачка друга офанзива на Москву, совјетска Врховна команда припремила се за протуофензиву. Очекујући да се непријатељ истроши, она је предвидела протуофензиву на широком фронту. Немци су били изненађени и збуњени Совјетским нападом. Осим тога били су неспремни за повлачење, те су непријатељима оставили велике количине ратног материјала, и нису били припремљени за зимске услове. На температури која се спустила до - 40 ° Ц Немци су трпели огромне

губитке. До средине децембра совјетске армије су ослободиле готово сва места са којих се Москва могла непосредно напасти. Све више тактичких јединица убацивано је у окупирани териториј, које су се повезивале са партизанима и заједно деловали. Успех протуофензиве Црвене армије довео је немачке трупе у тешко стање. Велики губици, сталан совјетски притисак, угрожене комуникације, угрожена позадина и велика зима деловали су подједнако негативно на њихову моралну и материјалну снагу. Највеће губитке имали су на крилима, на којима су се бориле одабране немачке јединице и које су се највише приближиле Москви. У другој фази офанзиве настављене су борбе на свим фронтом иако је Георгиј Жуков предлагао да се нападну групе армије Центар због недостатка материјала. Друга фаза офанзиве није донела очекиване резултате. Немци су се почели боље сналазити у зимским условима. Сва села и насеља претварали су у одбрамбене тачке. При одступању су минирали путеве, правили свакојаке клопке, палили села и градове. У целини узевши, за четири месеца, колико је трајала протуофензива, Црвена армија је одбацила Немце 100-250 километара од Москве. Линија фронта успостављена је на линији Великиј Луки - Велиз - Демидов -Белиј - Дњепра - Ржев - река Угра - Киров - Људиново - река Ока. У бици за Москву Црвена је армија по први пут у дотадашњем рату поразила армију фашистичке Немачке и разбила мит о њеној непобедивости. Немци су изгубили више од 500 хиљада војника, 1300 тенкова, 2500 топова, више од 15 хиљада возила и другу ратну технику.За пораз у рату Хитлер је оптужио до тада много хваљене фелдмаршала и генерале.Укупно је сменио са положаја 35 генерала и фелдмаршала. Команду над копненим снагама преузео је сам Хитлер сменивши фелдмаршала Брауцхитсцх. Команданта групе армија Центар вон Боцка сменио је фелдмаршал фон Клуге, исту судбину нешто пре доживео је командант армије Југ Рундстедт, а командант армије Сјевер вон Лееб је уклоњен и проглашен неспособним. Био је то знак прве велике кризе у руководству немачких оружаних снага. С обзиром на то да немачка Врховна команда није имала довољно снага за офанзиву на целом Источном фронту, одлучено је да се летња офензива изведе само на јужном крилу, са групом армија Југ (под командом фелдмаршала Ф. Боцка). Директивом број 41 од 5. априла донесене су опште смернице за операције у 1942., други "муњевити продор против Совјетског Савеза" или операција "Блау". Задатак је био заузети Кавказ и тамошња нафтоносна поља, очистити полуострво Керч од совјетских снага и заузети Севастопољу. Група армија Центар требала је остати у дефанзиви и спровести план операције Кремља. Да би се маскирао стварни план продора Немаца на југ разрађен је план дезинформирања противника како следи нови напад на Москву. Односно да би се одвратила пажња совјетске армије од јужног фронта и навела на одбрану централног. Операција групе армија Југ требала се извести у четири етапе: у првој се требало заузети Вороњеж, у другој етапи снаге из рејона Харкова напредовале би к истоку, ка десној обали Дона и дуж ње; у трећој етапи крајња деснокрилни група продирала би ка великом завоју Дона у правцу Стаљинграда у тој области би се успоставила веза са снагама које су напредовале од Харкова, и то тако би се обухватиле совјетске јединице. После тога главне снаге би се оријентирале према Кавказу. Великој љетној офанзиви претходиле су мање операције. Нова офанзива на Севастопољ почела је 7 јун Ратници Приморске армије и морнари Црноморске флоте храбро су се бранили. Међутим, услед блокаде града све мање је било резерви муниције и борбене технике, а осећала се и несташица хране. Град је напуштен након 250 дана крвавих борби, када је Ставка (Оперативни орган совјетске Врховне команде) наредила евакуацију. Севастопољ је касније проглашен градом -

херојем и одликован Орденом Лењина. Совјетска Врховна команда сазнала је за Хитлерову операцију јер је артиљерија срушила један авион у којем је била директива за почетак велике офанзиве. Напад је почео у 2 сата и 15 минута 28 јун 1942. Већ у првој фази напада Немачко напредовање било је заустављено код Вороњеж, због тога је Хитлер хитно издао нову директиву. Да би се спасао првобитни циљ Група армија Југ подељена је на два дела. На Групу армија А на челу с фелдмаршал Вилхелмом Листом и Групу армија Б под командом фелдмаршала вон Веицхс. Немачке армије одустале су од освајања Вороњжа, где је успостављен фронт, и упутиле се на југ. Како нису наилазиле на већи отпор претпоставило се да је совјетска војска у околини Ростова. Некако у исто време пао је Ростов на Дону и Немачка 6. армија стигла је до реке Чир. Тиме је био угрожен Стаљинград и Кавказ, али нису биле уништене совјетске снаге Југозападног и Јужног фронта. Хитлер који је руководио свим акцијама закључио је да је његов главни стан назван "Вучја јама" превише удаљен од фронта. Зато су се Главни Стан и Врховна команда копнених снага преместили у Украјину у близини града Винице. . Новом директивом Хитлер је наредио група армија А да продре преко западног дела Кубанске долине ка Кавказу и заузме Батуми, затим нафтоносна поља Мајкоп и Грозног, овлада прелазима Кавказа и продре до Бакуа и Тбилисија. Група армија Б са 6. армијом за то време заузет ће Стаљинград; 11. армија упутити ће се са Крима пред Лењинград. Хитлер је био сигуран да ће истовременим ударом освојити Стаљинград и Лењинград. У почетку офанзиве Нијемци су имали надмоћ у људству и техници и Хитлерова команда је сматрала да Црвена армија није у стању да ангажује нове резерве. Погрешно претпостављајући да Црвена армија нема других резервних дивизија осим у околини Москве, Немци су сматрали да је искључена могућност пребацивања нових совјетских снага на кавкаском правцу, јер су сви путеви из централне Русије према Кавказу били пресечени. Значи, по њиховом мишљењу, довољно је било разбити совјетске јединице на Дону и око Стаљинграда. Тада ће браниоци Кавказа без притјецања нових, свежих снага бити исцрпљени и читаво богатство овога краја пасти ће у њихове руке. На кавкаском правцу група армија А безуспешно су настојале да избије на Црно море, да би заузеле две последње базе совјетске Црно¬морске флоте - Новоросијск и Туапсе. Нису успели ни покушаји продирања до извора нафте код Грозног. Због неуспеха плана "Рунолист" Хитлер је сменио фелдмаршала Листа и лично преузео команду над том групом. На Стаљинградска правцу, са запада је продирала, водећи све јаче борбе, 6. армија, којој су пристизала нова појачања, ас југозапада је напредовала у правцу Стаљинграда 4. оклопна армија. Немачки притисак стално је растао, средином августа већ су били на 20 километара од Стаљинграда. После страховите артиљеријске и ваздухопловне припреме Немци су 13 септембар кренули у јуриш на Стаљинград. Под сваку цену су хтели освојити град јер је томе зависила цела операција на Истоку. Отпор је био јак, Совјети су непрестано убацивали резерве, а борба се водила буквално за сваку кућу. Приближавала се зима, Хитлер је био незадовољан. Он је 24. септембра сменио начелника Генералштаба копнене војске генерала Франца Халдера. Он је био окривљен што Стаљинград и Кавказ нису заузети, а на његово место постављен је генерал Курт Зеизлер. Нападачи су употребили сву силу али браниоци града нису се престајали опирати. Совјети су осетили умор нападача и Ставка је наредила протуофензиву. Било је одређено да Југозападни и Донски фронт започну операцију новембар 9, а Стаљинградска фронт 10 новембар План протуофензиве добио је назив Уран. Она је због дужих припрема почела 19 новембар и била је толико успешна да се Паулус 6. армија за само четири дана нашла у

окружењу. Пропао је и покушај протуудара генерала манстеин којим је покушао извући 6. армију из окружења. Крај 6. армије био је близу, Хитлер је забранио предају и тражио је борбу до последњег човека. Њему је Паулус био одан до самога краја. Шеста армија је разбијена 2 фебруар 1943. предао се остатак од 91.000 војника заједно са фелдмаршал фон Паулус, јер га је Хитлер унапредио у чин фелдмаршала неколико дана пре краја Стаљинградска битке. Хитлер је схватио да му је потребна импресивна победа на совјетско - немачком фронту, која би омогућила да се савлада постојећа криза код оружаних снага, да се побољша морално стање немачког народа, да се спречи распад фашистичког блока. Само победоносном офанзивом Немачка је могла сачувати свој међународни престиж који је снажно уздрман после катастрофе на Волги. Само су одлучујуће победе могле омогућити даљње држање на узди окупиране државе у Европи и подићи морал хитлеровској армији. Сва офанзивна снага коју је немачка армија могла да прикупи била је укључена у остваривање операције Зитаделле. Операција Зитаделле имала је изузетан значај и због тога што је то био последњи покушај осовинског блока да преотме стратешку иницијативу и да се освети за поразе. Операција Зитаделле требала је почети енергичним пробојем уског фронта уског фронта код курске избочине, која се формирала у току зимске кампање. Са севера је избочину обухватала 9. армија из састава групе армија Центар, ас југа 4. оклопна армија из састава групе армија Југ. Немци су намеравали да снаге са севера и југа крену у сусрет једна другој у правцу Курска, да се тамо споје, опколе и униште совјетске трупе на Курској избочини. Ово потоње било би можда и могуће да за немачке планове није сазнао најбољи совјетски обавештајац у ИИ светском рату Николај Кузњецов. Генерал Жуков почео је од првих дана април припремати одбрану. Одбрана је састављена од осам одбрамбених линија, а на главним ударима непријатеља постављене су четири одбрамбене линије. Особита је пажња придана организовању противтенковске и противваздушне одбране. Пролази прикладни за тенкове густо су посипани минама, у одбрану је постављено готово двадесет тисућа топова и хиљаду каћуша, ископано је неколико хиљада километара ровова.Укопавани су тенкови, војници, камиони ископани су безбројни тунели који су служили за комуникације. Напад је почео у ноћи између 4. и 5. српња, ау исто време почела је совјетска протуприпрема. Почела је ужасна артиљеријска грмљавина, експлозије авионских бомби, бука каћуша и зујање авиона. Немци су у битку одмах убацили нове тенкове тигрове и Пантхере. У овој бици сукобиле су се милионске армије и то је највећа тенковска битка у историји човечанства. Сама тенковска битка одвила се неколико дана након почетних окршаја. У бици је учествовало више од 1.200 ТЕКОВИ на обе стране. У бици је уништено преко 700 тенкова. Након овог највећег тенковског окршаја Немци више нису имали снаге за нови напад. Иницијатива прелази на страну Совјетског Савеза и велики противнапад започео је 3. августа. Главни напади су вођени у смеру Орела и Харкова. Већ за неколико дана ослобођен је Орел, а битка за Харков трајала је до 23. августа. Курска битка трајала је 50 дана (од 5. јула до 23. августа 1943. год.). У Курској бици и биткама преосталог дела јужног фронта сударило се више од 4 милиона војника, око 70 тисућа топова и минобацача, више од 13 хиљада тенкова и око 11.000 авиона. На Курској избочини коначно је разбијена тврдња Гоббелс пропаганде да су претходни порази немачке војске. У почетку рата Британски бомбардери су врло тешко долазили до Немачког територије, првенствено јер су бомбардери сами, без ловаца који су имали мали радијус кретања, нападали циљеве. Због тога су своје нападе темпирали ноћу, али ноћу без доброг навигационог система било је тешко пронаћи циљеве, а осим тога Немци су имали

јако добру противваздушну одбрану и изградили су широки појас рефлектора. Стога су савезници морали пронаћи нове поступке бомбардовања како би повећали делотворност. Када је ваздухопловни маршал Артхур Харрис 22 фебруар преузео команду над бомбардерским одељењем, почело је ново раздобље у савезничком вођењу ваздушног рата. Након конференције у Цасаблаки добио је наређење да систематски уништава немачке оружане снаге, немачки економски систем и ослаби морал немачког народа. Стога ј он одмах почео нападати немачке индустријске погоне. Припремио је и једно непријатно изненађење. Британцима је познато да Рухрска област велики део своје електричне енергије црпи из неколико централа на бранама које формирају велика акумулациона језера. Три бране су посебно значајне: Мохн, Едер и Сорпе. Након дугих припрема извели су нападе на те бране. Две су успели срушити, а трећа је оштећена. Почињена штета није била од пресудног значаја, јер да би се прекинуло опскрбљивање индустрија електричном енергијом требало је срушити и остале бране. Шта је било неизводљиво, јер су након првог напада све бране имале снажну противваздушну одбрану. Савезничка бомбардовања нису битније утицала на немачку привреду, јер су располагали довољним производним резервама. Позитивно је било то што су Британци стекли драгоцена искуства у стратегијском бомбардовању. Сједињене Државе представљале су велику потенцијалну силу. Али од маја 1940. биле су заокупљене немачким освајањем Европе, па нису посвећивале потребну пажњу ситуацији на Пацифику. Спора испорука војног материјала Кини и Британији стварала је утисак да је америчка индустрија слаба на том пољу. Зато се Јапан и усудио да удари на такву Америку. Осим тога, постојала је реална опасност да ће америчка војна сила бити уперена против јапанских позиција, ако би дошло до њеног напредовања у југоисточној Азији. Сједињене Државе имале су своје базе на Хавајима, Филипинима и другим острвима у Тихом океану. Чињеница да је превожење нових трупа и материјала са америчког континента у те базе захтевало пуно времена због велике удаљености, значила је за Јапанце предност. Уз то, Британија је била већ толико уплетена у рат који се водио у Европи да су постојали мали изгледи да на време пошаље примерену помоћ својим колонијама у Азији, ако би их Јапан неочекивано напао. То се односило и на француске и холандске поседе. Главне Јапанске базе уочи почетка рата биле су на Формози и Француској Индокини. Стратези и планери сматрали су, још пре почетка рата, да Јапан неће, ако уопште ступи у рат, истовремено напасти више од једне циља. Такво је мишљење било далеко од тачног, јер су Јапанци истовремено напали не само Пеарл Харбор, него и Филипине, Хонг Конг, Гуам, Тајланд и Малају. Приликом напада на Малају ступили су у акцију »Принце оф Валес« и »Репулсе«, али су последице биле фаталне за оба бојна брода. Напади Јапанаца на северни део Мала¬је почели су 8. Просинца (док је на Хавајима још увек био 7 децембар). Неколико важних аеродрома одмах је пало у непријатељске руке или је било уништено. Одмах на вијест о нападу британски адмирал Пхиллипс сазвао је састанак и наредио напад на јапанске транспортне бродове. У том нападу учествовали су бродови Принце оф Валес и Репулсе. Судбоносног 10. децембра бродови су погођени, у два напада, са неколико торпеда и више им није било спаса.Од погодака први је потонуо Репулсе, а 45 минута касније и Принце оф Валес. Сматрајући да је основни услов за успех у рату на Пацифику елиминисање америчке флоте, Јапанци су донели одлуку да главни удар изведу на Перл Харбор, где је био стациониран њен највећи део. Оперативни одред јапанске флоте јаког састава под командом адмирала Ч. Нагума намењен за ту сврху, приближио се Хавајима и изненада 7

децембар напао авионима са носача авиона Пеарл Харбор, главну базу америчке Пацифичке флоте. Јапанци су постигли потпуно изненађење и уништили 8 бојних бродова, 3 лаке крстарице, 3 разарача и 4 мања брода, уништили 188 авиона. Нападом на Перл Харбор елиминисана је америчка пацифичка флота, потапањем двају британских великих ратних бродова код КУАНТАН Британци на Пацифику практички нису имали флоту. Заузимањем Хонг Конга пресечена је једина и најповољнија линија за опскрбљивање Чанг Кај Шеков Кине. Врата за освајање Холандије Индије, Сингапореа и Бурме била су небрањена и широм отворена. Одмах након Пеарл Харбора уништени су авиони на Филипинима и два дана касније почело је искрцавање на филипински острво Лусон и нешто касније на Минданао. Јапанска флота заузела је и два важна Маријанска острва, оток Гуам и оток Ваке. Сада би било врло важно рећи зашто су Јапанци имали толико успеха ратујући на копну и зашто су тако брзо освајали подручја? Још пре рата, да би остварили своје циљеве, изградили су велики број транспортних бродова. Имали су и тајно оружје далекометни торпедо који је разарао непријатељске бродове на удаљености од 20 до 40 километара. То оружје показало се врло значајно у поморској бици у јаванску мору када су тешко поразили савезничку ескадру бродова.Захваљујући добро прикупљеним информацијама, јапански су команданти знали где су природне препреке пружале изврстан заклон. Муљевите и непроходне плаже савладавали су помоћу дугачких дасака, преко којих су пузали војници, један за другим, да би тако допузали до противника, који није ништа наслућивао. У прашумама су се Јапанци ноћу пењали на дрвеће у специјалним ципелама. Иза непријатељских положаја спуштали су се из крошњи дрвећа и ножевима нападали противника. Никакво чудо што је одбрана осећала паничан страх од таквих убистава, до којих је долазило у најдубљој ноћној тишини. Јапанске јуришне јединице, углавном наоружане аутоматима, служиле су се бициклима на расклапање, помоћу којих су могле допрети далеко иза линија непријатељске фронта и извршити саботаже или спречити да одбрана поруши важне мостове приликом повлачења. Захваљујући употреби амфибија могли су се искрцавати дубоко иза непријатељских линија. Јапанци нису имали служба која би прихватала рањенике ио њима се даље бринула, него су војници који нису могли наставити борбу били осуђени на смрт.Војник си је сам морао да обезбеди исхрану, јер је добијао храну за само неколико дана, а за његову даљу егзистенцију нико се није бринуо. Све је то придоносило томе да је јапанска армија стекла велику покретљивост, која је била неопходна да се противник брзо савлада. Након бомбардовања лука и аеродрома на Филипинима почело је искрцавање. Остатак америчке војске склонио се на острво Батан иу утврду Цоррегидор. Одбрана Батана предала се 9. априла а 6 мај пала је и утврда Цоррегидор. Тиме је завршио и највећи амерички војни пораз и освајање Филипина. Британци су свој најтежи пораз доживели у Сингапореу. Сингапор је сматран неосвојивом тврђавом, јер је само са два моста повезан, преко мореуза Јахоре, с полуострвом Малај. Када су се Јапанци искрцали на Малају, Сингапор је био сигуран јер их је делило још 650 километара, а сматрало се да ће напад доћи са мора. Браниоци су имали 360 већином застарелих авиона, војници нису прошли тренинг у џунгли, а патили су од недостатка тенкова, али и тада су се сматрали неосвојиви. Међутим Јапанци су били јако добро обучени за џунглу и јако брзо су напредовали. Већ 11 јануар успели су освојити Куала Лумпур. Успоставили су премоћ у ваздуху и врло брзо већ 15 фебруар освојили и спалили неосвојиву тврђаву.Британци су имали четири пута више губитака у људству од Јапанаца, а велики број војника је заробљен и одведен на принудни рад. Други део

јапанских операција било је заузимање Бурме, који је знатно олакшан када је Тајланд објавио рат В. Британији и САД-у. Важан мотив уласка Јапана у рат против Бурме било је пресецање Бурманског пута, којим је Кини стизала помоћ од савезника. То свакако није био једини мотив, Бурма је била богата рижом и нафтом, која је недостајала Јапанцима. Пошто се дуго времена сматрало да Бурма није у опасности, она није имала регуларну војску, није имала довољан број оружја и других ратних потрепштина. Пред сам рат одбрана је била пуна рупа, није била увежбана и није имала артиљерију. Напад је почео преласком Јапанаца преко тајландско - бурманске границе. Убрзо је наступило бомбардовање града рангоон на делти Ирраваддија. У граду је настала огромна паника и масовно напуштање града. Када су се Јапанци јако приближили почело је велико уништавање и рушење објеката. Ипак је било премало људи да би се све уништило, стога су бројна складишта и фабрике неоштећени пали у руке Јапанаца. Пад рангоон донео је преокрет у борби за Бурму, сада су Јапанци били у предности служећи се добрим комуникацијама.Након пет и по месеци борби, Јапанци су успели да пређу 1600 км и заузети целу Бурму. Савезничке трупе изгубиле су 13463 војника, док су јапански губици износили 4597 погинулих и рањених. Јапанци нису покушали да продру на индијски територију него су остали у дефанзиви. С обзиром на повољан и неочекивано убрзан ток операција прве етапе, у Токију је средином травња 1942. донесена одлука да се настави продирање у правцу југоистока, заузме лука Порт Морзби на југоисточном делу Нове Гвинеје, део Соломонових острва, Нова Каледонија, Фиџи, чиме би се пресекла веза између САД и Аустралије и створили повољнији услови за продор на аустралијски континент. Да би се још боље осигурала стабилност освојених подручја, одлучено је да се заузму Мидвеј и западни Алеутске острва, чиме би се угрозили Хавајски острва и Аљаска. Изненадним померањем тежишта операција с југа на средњи и сјеверни Пацифик, требало је изненадити Американце и олакшати постизање пуног успеха. Услед развоја догађаја на Пацифику иу југоисточној Азији крајем марта дошло је до реорганизације савезничке команде. САД су преузеле одбрану целог Пацифика, укључујући већи део Холандије Источне Индије, Аустралију и Нови Зеланд. Пацифик је подељен на 4 оперативна подручја; Северно, Централно и Јужно било је под командом адмирала Ч. Нимица, који је уједно био командант Пацифичке флоте, а Југозападно под командом генерала Д. МацАртхуру. В. Британији је препуштена надлежност над Индијским океаном, Суматром, Малај, Тајландом, Бурмом и Индијом. Да би заштитили прилазе Аустралији, Американци се 19 март искрцавају на Нову Каледонију. У југоисточном делу Нове Гвинеје предузете су ванредне мере за одбрану од очекиваног јапанског искрцавања, јер су се јапанске трупе већ искрцале 7 - 8 март у две источне луке овог острва. Савезници су настојали задржати Нову Гвинеју под сваку цену. То је било од великог значаја, јер би тако било заустављено јапанско продирање к Аустралији, а Нова Гвинеја постала солидна основица за касније савезничко наступање. Кад су амерички бомбардери са носача авиона извршили 18 април први ваздушни напад на Токио и спустили се после тога у Кину, Јапанци су променили редослед планираних операција. Претпостављајући да су авиони долетели са Мидваиа, донели су одлуку да после искрцавања код Порт Морзбија, заузму тај оток. За планове Јапанаца Американци су правовремено сазнали из ухваћених и дешифрираних јапанских порука. Почетком маја, када је јапанска флота већ испловила на извршење оперативног десанта код Порт Морзбија, америчка оперативна ескадра, чију су језгру сачињавала 2 носача авиона, налазила се у Кораљном мору. Од мај 5-9, у првој бици у историји, у којој су се сукобили носачи авиона, обе стране изгубиле су по 1 носач

авиона. Крајњи исход битке значио је за Јапанце крупан пораз у стратегијским размерама, јер су одустали од десанта код Порт Морзбија. Неуспех у Кораљном мору није утицао на јапанске планове за освајање Мидваиа и западних Алеутских острва. Почетком јуна покренули су читаву флоту, под командом адмирала И. Јамамото. Јапанци су очекивали да ће изненадити Американце. Дешифрирањем јапанских порука, Американци су открили противникове планове, па су сами Јапанци постали жртве изненађења. Од јуни 03-6 дошло је до поморске битке код Мидваиа у којој су Јапанци изгубили 4 носача авиона и 1 тешку крстарицу, а Американци 1 носач авиона и 1 разарач. Са носачима авиона Јапанци су изгубили и свој најбољи летачки кадар. Битка код Мидваиа срушила је коначно концепцију о бојним бродовима као главној ударној снази великих ратних морнарица, па се даља изградња и јапанске и америчке морнарице креће у правцу повећања броја носача авиона. Битка код Мидваиа означила је крај јапанске експанзије на Пацифику. Наредни покушаји Јапана да настави освајања бити ће само локалног карактера. Стога је јапанска Врховна команда дефинитивно одустала од заузимања Нове Каледоније, Фиџи и Самоа острва. Немачки напад на Совјетски Савез дубоко се одразио на ситуацију у Европи иу свету.Британска влада је већ у јуну 1941. предложила совјетској влади да склопе споразум о заједничкој борби против Немачке. Он је прихваћен и потписан 12. јула у Москви, а обавезао је обе стране да једна другој пружају сву могућу помоћ у рату и да не воде преговоре, односно да не склопе примирје или мир без обостране сагласности. Пре тога, 24 јун, Сједињене државе су изјавиле да ће пружити помоћ Совјетском Савезу у борби против нацистичке Немачке, што је званично потврђено 2. августа. Убрзо су следили и други међународни акти, који су указивали да се ствара антифашистичка коалиција. Рузвелт и Черчил су на британском броду Принце оф Валес, којег су јапанци потопили, потписали 14. августа Атлантску повељу, којом се између осталог истиче право сваког народа да изабере облик владавине какав жели и да се врате суверена права свим народима којима су силом одузета. Повељу је 24. септембра потписало још десет земаља, међу њима и Совјетски Савез. Неке емигрантске владе европских земаља склопиле су билатералне споразуме са Совјетским Савезом претежно о узајамној помоћи у борби против нацистичке Немачке. Убрзо после напада на Совјетски Савез, Сједињене државе се почињу отворено ангажовати у рату против Немачке. Њихове јединице су 7 јули преузеле од Британаца окупацију Исланда. Десетак дана касније у Москви су вођени разговори о америчким испорукама ратног материјала Совјетском Савезу.Крајем септембра у Москви су се састали представници САД, Совјетског Савеза и Велике Британије (Московска конференција). На конференцији, која се завршила 1. октобра закључено је да се Совјетском Савезу од 1. октобра 1941. 1. јула 1942. сваког месеца стави на располагање по 300 ловаца и 100 бомбардера, 500 тенкова, разна возила, противавионски и протутенковски топови , разне стратегијске сировине и др. Уласком САД у рат указала се потреба за тјешњом сарадњом савезника.Због тога је у Вашингтону одржана америчко-британска конференција од 22. децембра 1941. до 14 јан 1942, на којој су учествовали Ф. Рузвелт и В. Цхурцхилл. На конференцији је крајем просинца формиран Комбиновани одбор начелника генералштабова од начелника америчких и британских генералштабова, који ће у даљем току рата доносити војне одлуке од заједничког интереса за вођење рата. Одлучено је да се у 1942. на Пацифику иу југоисточној Азији остане у стратегијској дефанзиви. Разматрана су и питања рата против сила Осовине у Европи и Африци. На конференцији су доминирали заједнички интереси САД и В. Британије на Пацифику иу југоисточној Азији. У тим разговорима конзултирана је и влада Совјетског Савеза о

декларацији коју би потписале и друге савезничке земље. Двадесет шест држава 1 јануар 1942. потписале су Декларацију Уједињених народа. Земље потписнице се обавезују да ће употребити сва своја средства, војна и економска, против држава чланица Тројног пакта и оних који су му приступили. Исто тако свака влада се обавезује да ће сарађивати са владама потписницама ове Декларације и да с непријатељима неће закључивати сепаратно примирје или мир. Почетком јануар 1943 Рузвелт и Черчил још једном су де састали уи то у тек ослобођеној Цасабланка. У хотел су се пријавили као господин П и адмирал К, јер се радило на тајности састанка. Конференција је трајала 14-24 јануар, а расправљало се о проблемима снабдевања и одлучено је о десанту на Сицилију. Након успеха Немаца, а посебно Е. Ромела, у операцији "Баттлеаке", поправио се морал тенковских посада Афричког корпуса, ао Роммелу се стварао мит о непобедивости. Добио је велико поштовање не само Немаца већ и противника. Роммелу победа била је увертира немачком нападу на СССР. Лето и јесен провеле су обе армије у реорганизацији и спремању за нови напад, а време је радило за Савезнике. У другој половини 1941. Британци су побољшали свој положај на Блиском истоку иу Африци: - под њиховом контролом био је територију од либијско-египатске границе до Турске, у источној Африци управо је сломљен отпор последњих италијанских делова. Нападом Немачке на Совјетски Савез осетило се олакшање у В. Британији.Ситуација се знатно поправила и на Средоземном мору: по њему су се сада кретали велики британски конвоји и стизали без губитака на Малту, која се отада могла користити као база за офанзивне акције. Краја октобра авијацији и подморницама су се у нападима на италијанске поморске комуникације придружиле и копнене снаге, па су италијански конвоји за Либију трпели све веће губитке. Само у новембру, од 80 000 тона материјала, упућеног из Италије, у Либију је стигло мање од 30 000 т; потопљено је 13 транспортних бродова и 3 разарача. Због разорених или оштећених лука у Циренаица, ратни материјал истоварао се у Триполису, на удаљености од око 1700 км од фронта. На путу до фронта био је изложен пљачки и сталном бомбардовању. Велике количине материјала стизале су из Британије и Америке у Суез, дугим путем око рта Добре наде. Ромел није добијао тако велику помоћ али није ни добијао потребну подршку своје Врховне команде, која је сву пажњу посвећивала сукобу са Совјетским савезом. Циљ дуго припремане британске офензиве, операција "Црусадер", био је заузимање Циренаица и Триполитаније.Свакако један од главних циљева био је Ромел. Та офензива почела је два дана пре него Роммелов планирани поход на Тобрук. После готово једномесечне припреме, усмерене на ометање снабдевање Роммелових снага и на борбу превласт у ваздуху, британска 8. армија прешла је у напад 18 новембар Њен леви корпус, подржан од авијације, продро је из пустиње ис оклопним снагама брзо се приближио опседнутом Тобруку. Ромел је морао одгодити напад на Тобрук и интервенисати, тако да је оклопним јединицама напао бок британског корпуса. Немачко - италијанска војска успела је за три дана неутралисати британски почетни успех: зауставила је продор из Тобрука и нанела истуреним британским оклопним снагама велике губитке, те се брзо прегрупирали за напад. Одушевљење британског генерала Цуннингхама је спласнуло и желео је одложити офанзиву, због тога је смењен, а на његово место постављен је привремено генерал Н. Ритцхие. Борбе су настављене, водиле су се веома динамичне борбе између Тобрука и египатске границе уз обострано ангажовање авијације. До почетком просинца обе стране су претрпеле велике губитке у људству и материјалу. Због могућности опкољавања код Тобрука, због готово прекинутог саобраћаја између Италије и Либије Ромел је децембар 7 наредио повлачење на положаје код Ајн ал-Газале, што је довело до деблокаде

Тобрука. Италијански транспорти за Либију ишли су све теже. Британска авијација са Малте почела је бомбардовати једину већу употребљиву луку Триполис у западној Либији. Прегрупиран британске снаге убрзо су напале положаје испред Газале.После огорчених борби нису успели у свом науму, али је Роммелу претило опкољавање и наредио је ново повлачење на утврђене положаје у области Ал - АГАЈА. У том тренутку морал Афричког корпуса могао се спустити на најнижи могући ниво, али то се није догодило. На то је утицало мноштво фактора: изврсна увежбаност, борбена обученост, поуздана опрема, првокласно вођство од врха до дна, чврст понос и увереност да су бољи од непријатеља. Осим тога били су уверени да су пораз доживели због недостатка снабдевања, информација и недовољне помочи из Немачке. Време и количина материјала нису били на њиховој страни и само је победа у кратком року могла донети премоћ, а тога је Ромел био свестан. Положај сила Осовине поправио се уласком Јапана у рат, јер је В. Британија са Средоземља повукла на Далеки исток извесне поморске снаге, велики број авиона, па је британска Средоземна флота остала без бојних бродова и носача авиона, са недовољним бројем крстарица и разарача за подршку копненој војсци и за пратњу конвоја. Слабљење морских снага имало је за последицу и смањење конвоја за Африку, уз то су још двије аустралијске дивизије повучене из северне Африке. Након серија конференција у Берлину и Риму, немачке и италијанске Врховне команде сложиле су се да се Малта мора елиминисати како би се ослободио поморски пут у северну Африку. Малта је била главна британска стратешка тачка у Средоземном мору.Фелдмаршалу А. Кессерлингу (командант немачких ваздушних снага у Италији, Африци и Средоземљу) било је наређено да припреми бомбардовање Малте, које би претходило поморском десанту (операција Херкулес). Бомбардовањем је требало штитити конвоје великих количина војне опреме за снабдевање Афричког корпуса како би се омогућио још један напад на Британце, који се требао завршити заузимањем Тобрука (операција Тезеј). У складу са тим плановима Роммелове снаге морале су предухитрити британску 8. армију у припремама за офанзиву, стога су већ 21 јануар извеле противудар код Газале. Британске снаге су уз борбу одступале, Ромел је то искористио и продужио офанзиву. Његове снаге су заузеле Бенгази и тек се зауставиле пред линијом Газала - Бир Хакеим. Сам Ромел је хтео да иде даље на исток, али тада није имао довољно резерви горива.  Док је трајала аеродром офензива на Малту, поморски саобраћај између Италије и Либије одвијао се неометано и готово без икаквих губитака, па је немачко - италијанска армија у Либији за то време ојачала. Али, чим је престала офензива, Британци су одмах почели снабдевати Малту и упућивати нове авионе на њене аеродроме, па се убрзо осетила њихова активност, иако још ограничена. Ромел је био свестан да не може чекати операцију Херкулес планирану за јун, него да мора да нападне раније. Немачко-италијанска Оклопна армија прешла је у напад 26 мај са циљем да уништи противникове снаге и отвори пут за исток. Напад је дошао у време кад га је британска 8. армија очекивала, али се и сама припремала за офанзиву коју је упорно захтевао британски Ратни кабинет, да би поправио лошу ситуацију на Средоземљу. Након страховитих борби у подручју Бир Хакеем, уз обострано коришћење авијације и великих губитака, 8. армија је 10 октобар почела одступати према египатској граници. На ред је дошло завршавање операције Тезеј. Освајање Тобрука праћено је снажним бомбардовањем, јер је Кессерлинг мислио да након освајања Тобрука следи операција Херкулес. Роммелове снаге су 21 јун ушле су у Тобрук и тамо су пронашле велике количине воде и велики број возила и горива. У том тренутку долази до неслагања између Ромела и Кессерлинга. Ромел је инсистирао да се

настави офанзива и да нема времена чекати пад Малте, стога је тај предлог упутио директно Хитлеру, који никада није био претерано одушевљен операцијом Херкулес, јер се бојао неуспеха када се припремао на нови поход на СССР. Зато је та операција одложена, а Ромел је добио зелено светло за улазак у Египат.Наставио је офанзиву и стигао пред Мерса Матрух, где су га дочекали британци који су се одлучили упорно борити да би зауставили продор према Ел Аламејна.Одлуку је донео генерал Ауцхинлецк који је тај дан послао генерала Ричија на одмор и сам преузео команду над 8. армијом. Ромел је изабрао изврстан тренутак за напад у време смене команде. Роммелу је пошло за руком да савлада отпор 8. армије код Мерса Матрух и да настави наступање и поред тога што су 8. армији стигла јака појачања. Међутим, његове снаге су се морале зауставити због јачине одбране пред топографски веома јаким, раније припремљеним положајима код Ел-Аламејна. Немачко - италијанске снаге на положајима пред Ел-Аламејна биле су у неповољном положају због веома издужене линије снабдевања, што је изазвало трајну оскудицу у материјалу, а посебно у води. Осим тога, оне су биле преморене у претходним борбама. Ипак, Ромел се одлучио да поново прећи у офанзиву, пре него што 8. армији пристигну нова и појачања и пре него што се она боље укопа. Напад је почео 1 јул, потпомогнута авијацијом, британска 8. армија је пружала енергичан отпор. У борбама које су трајале до краја месеца обе стране су претрпеле знатне губитке. Положај 8. армије био је бољи, јер су јој непрестано стизала појачања. Присутност Афричког корпуса дубоко у Египту довела Черчила и његове саветнике на помисао да се могу угрозити Британске позиције на Средњем истоку. Постојала је идеја да Немачке снаге које су освајале Кавказ продру према Ираку и повежу се са Јапанцима у Индија, а истовремено Ромел је требао освојити Суез. Генерал Ауцхинлецк је због пораза изгубио Цхурцхиллову поверење те је његово место преузео генерал Алекандер као главни заповедник, а генерал Б. Монтгомери је преузео 8. армију. Монтгомери није био познат ван британије, али био је пјешадинац као и Ромел, те је писао уџбенике за обуку пешадије и био је стручњак за позиционо ратовање. Монтгомери је био свестан тога да је Ромел у то време припремао свој последњи пробој према Александрији и Нилу. Судбина је послала та два велика генерала, 1 против другога, стотину километара западно од Александрије, на ружном и безводном подручју које се зове Ел Аламејн. На северу је лежало средоземно крило које је штитила енглеска морнарица, а на југу је зјапио непроходни каменити кањон назван Катарска депресија. Бојиште је био узак пролаз који није допуштао уобичајене и брзе маневре опкољавања као у пустињском ратовању. Пролаз је био посут минама и густо начичкан топовима и тенковима.Пешадија се није могла укопати у земљи посутој камењем. Ромел је хтео ударити кроз тај уски пролаз пре но што непријатељ успе појачати одбрану. Сви су били уверени у Роммелов победу, стога је Хитлер заповедио да се израде одликовања у част очекиване победе његова афричког корпуса. Мусолини је послао свога најмилијег белог коња у Либију да би на њему пројахао кроз Каиро у победоносном маршу. Британске су линије, међутим, издржале напад који је Ромел покренуо крајем августа. То је уједно и био крај офензивних акција немачко - италијанске војске. У септембру се фронт стабилизовао, ау међувремену британска авијација је са Малте непрестано бомбардовала конвоје за Либију, што је још додатно погоршало ионако тежак положај Роммелових снага. Тада је Ромел одлетео у Немачку да поднесе извештај Хитлеру у Фиреров главном стану у Источној Пруској. Потужио се да британски бомбардери уништавају његова бојна кола америчким гранатама од 40 мм. Ромел се одмарао у неком

немачком санаторијуму кад се крајем октобра 1942. Монтгомери осетио довољно снажним да покрене своју офанзиву.Монтгомери је 23. октобра наручио својим војницима: "Кад сам преузео команду осме армије, рекао сам да каним уништити Ромела и његову армију и да ћемо то остварити чим будемо спремни за то. Сада смо спремни! "Громка артиљеријска ватра уз тутњаву бацача мина и штектање митраљеза изненада је засула предње немачке положаје, затим су кроз очишћено минско поље загрмјети британски тенкови. Немци су били слабији и бројчано и по наоружању, па су били поражени.Генерал Георг вон Стумм. Роммелов заменик, умро је од срчане капи, два дана након почетка напада. Када се Ромел вратио на бојиште и видио безнадну ситуацију, Хитлер му је послао исту поруку коју је добио Паулус да не узмиче и да се бори до последњег човека.  Ромел је ипак био паметнији и наредио је општи узмак, али како је сам изјавио ипак прекасно. У том бекству заробљен је новембар 4 генерал Риттер вон Тхома На дугачком бекству од обале Нила према западу преко либијске границе једина заштита коју је Ромел имао били су природни брежуљци. Изгубио је отприлике 60 000 људи и већину својих топова и тенкова пре но што му је под заштитом олује с кишом успело успоставити привремену одбрамбену линију. Затим је 8. новембра стигла вест о савезничком искрцавању у француској Северној Африци. Савезничка операција која је у историју другог светског рата ушла под називом "Торцх" (бакља) добила је име 24 јул 1942. Настала је као резултат опширне дискусије у англоамеричком комбинованом одбору начелника генералштабова, која се водила о питању како са запада напасти Хитлерову тврђаву . Искрцавање у северној Африци, у тадашњим француским колонијама Мароку и Алжиру, значило је упад у област која је на неки начин представљала централни положај између зараћених страна. Француске трупе које су тамо биле стациониране налазиле су се под командом маршала Петаина. Формално, то је значило да су сарађивале с нацистичком Немачком. Али требало је очекивати да ће се Французи одрећи те сарадње и да ће у северној Африци тражити споразум са савезницима. Како савезницима није стало до борбе са Французима морало се учинити све да се што пре обустави ватра на десантне снаге. Први корак у таквој ситуацији био је да се десант не води под британском, него под америчком заставом. Генерал Двајт Ајзенхауер добио је врховну команду над савезничким снагама. Цхурцхилл је чак предложио да сви савезнички војници носе америчке униформе. На све тенкове и оклопна возила стављени су амерички знакови. Војна проблематика овог десанта комплицирала се и тиме што је по први пут у другом светском рату требало да Британци заједно са Американцима изведу комбиновану операцију. Осим тога, време за припрему било је врло кратко. Гледано с војног аспекта, савезници нису имали неких великих предности. Њихово једино упориште у непосредној зони искрцавања била је британска база у Гибралтару, која је, осим морем, била окружена и Шпанцима, за које се дуго није знало да ли ће их Францо на крају ипак одвести на немачку страну. Несигурност у држању Шпанаца имала је такође своју улогу приликом припремања десанта у Мароку, јер је део те области био шпански.Оперативни план »Торцх« добио је 9. августа свој први, али привремени, облик. Била су планирана четири места за искрцавање: једно на обали Атлантика у подручју Цасабланка, и три на медитеранској обали у подручју Бонеа. Алжира и Орана. Дискусије вођене о питању да ли се та четири истовремена десанта могу извести трајале су дуго и доводиле су до сталних несугласица између британских и америчких генерала. Око 5 септембар постигнут је основни споразум. Одлучено је да се инвазија изврши код Цасабланка. Орана и Алжира, дакле, Три искрцавања, а не како је првобитно замишљено 4. Искрцавање код Цасабланка

имало је предност што би се на обали Атлантика Марока добила велика поморска лука са добрим везама са унутрашњошћу, (жељезничка пруга) до луке Орана на обали Средоземног мора. Цела операција "Торцх" била је усмерена против Роммелове оклопне армије, коју је ваљало напасти са запада. Наступање према Тунису требале су извести у првом реду британске јединице. Предвиђено је да западна десантна група, под командом генерал Џорџа Патона, заузме Цасабланцу. Централна десантна група, под командом генерал Лојда Фредендалла, требала је напасти Оран. Источна десантна група била је одређена за Алжир. Састојала се од мешовитих британско-америчких снага, а била је под командом генерал Рајдера. Осим чисто војних, требало је решити и осетљиве политичке проблеме. Да би Французе у Мароку и Алжиру брзо принудили на обуставу ватре, савезници су покушали наћи неку угледну француску војну личност која би Французе на то успела наговорити.За тај задатак изабран је генерал Хенри Гирауд. Он је 9. студеног у друштву генерала Кларка дошао у Алжир да Французе увери у нужност прелаза на страну савезника. Његов позив преко радија није имао неког особитог учинка. У моменту када се савезницима учинило да је генерал Гирауд у бити мачак у врећи, појавио се други човек. Понудио се, наиме, други француски војник: адмирал Дарлан, други човек војног кабинета из Вицхија. Он 10. новембра наредио свим француским јединицама и њиховим командантима да престану отварати ватру на савезнике. Док су у Мароку и Алжиру борбе обустављене 12. студеног, у Тунису су ствари стајале другачије. Након успешног искрцавања напад је настављен и савезничке трупе улазе у Тунис, најважнији циљ напада био је град Тунис. У децембру је напад морао бити одложен за пролеће због јаких киша и лошег времена, ау Тунису су се налазиле јаке немачке снаге пребачене са Сицилије. Крајњи резултат операције »Торцх« био је успостављање линије фронта од Бизерте на северу до Гафсе на југу. Британска 8. армија наставила је напредовати након пробоја немачке линије ко Ел Аламејна, а из Алжира су се према истоку кретали савезници, тако да су немачко - италијанске јединице морале водити рат на два фронта. Командант снага у Тунису постао је пуковник Јурген вон Арним, а Ромел се требао повући на утврђену линију Маретх, али је он добио и одобрење за напад према западу. Не чекајући пролеће група армија Африка извела је противнапад. Највеће борбе водиле су за пролазе кроз кланце Фаид, Маизила, Ел Кассерине. Противнапад је био врло успешан тако да је у једном тренутку постојала могућност да се савезници опколе. Међутим већ пред победу Ромел је морао да одустане јер је остао без горива а помоћ није стизала због сталног бомбардовања конвоја. Борбе на линији Маретх биле су све жешће, када је Монтгомери уз помоћ Француског генерала Лецлерца пробио линију, Немци су се повукли на источни гребен. Американци су се сусрели са Монтгомеријевим трупама код Гафсе и тиме је обруч у Тунису био затворен.Последњи напад почео је 19. априла, Ромел је већ пре тога напустио Тунис, главни циљ је био град Тунис и Бизерте. То није дуго трајало. Седмог мај су британске оклопне дивизије ушле у Тунис, док је америчка пешадија напредовала према Бизерте. Американци су се морали упорно борити за коту 609, која се налази јужно од Бизерте, а бранили су је немачки падобранци.  После 7 мај савезници су кренули према обали, те је тиме њихово напредовање добило карактер акције чишћења.Тринаестог маја и то је завршено. Вон Арним је капитулирао са немачким трупама, а италијански команданти су га следили. Заробљено је више од две стотине и педесет тисућа њемачких и италијанских војника. Тиме је завршен рат у северној Африци. За напада на Сицилију одлучено је на конференцији у Цасабланка у јануару 1943. Још истог месеца је генерал Марк Цларк активирао пету армију Сједињених Држава у

северном Мароку, док је генерал Алпхонсе Јуин, француски командант у Северној Африци, сакупио експедицијски корпус од Мароканаца, Алжираца и Француза. Цларкове и јуин снаге биле су у резерви за инвазију на Италију. У фебруару су почеле опсежне припреме за искрцавање на Сицилији. За десант је предвиђена 15. група армија под командом генерала Х. Александера, британска 8. армија, под командом генерала Б. Монтгомерија и америчка 7. армија, под командом генерала Патона. Сицилију је бранила италијанска 6. армија и 2 Њмачке дивизије - укупно 12 дивизија, са око 300 000 војника (од тога 70 000 Немаца). Иако је тада Италија имала врло јаку флоту није ју употребила. Савезници су већ дуге недељне непрекидним бомбардовањем мрвили непријатељску одбрану на Сицилији, јужној Италији, на Сардинији и на малој групи приобалних острва, међу којима се налазила снажно утврђена Пантеллериа. Ајзенхауер је најпре одлучио заузети Пантеллерију, али се она 11. јун, након снажног ваздухопловног бомбардовања, предала без борбе. Одбрана Сицилије поверена је фелдмаршалу Кесселринг, који је сматрао да ће до искрцавања доћи на југозападу острва.Искрцавање је почело ноћу са 9. он Јул 10 и готово у потпуности је успело. До средине августа заузет је цео острво. Муссолинијева се власт почела дробити већ давно пре искрцавања на Сицилији. Кад су савезнички авиони разбили италијанске градове и саобраћајне везе, клонуо је дух народа. Понестало је хране. У индустријским центрима избили су немири и штрајкови. Тајна је полиција извијестила Мусолинија да много ватрених фашиста кује заверу против њега: гроф Дино Гранди, маршал Пјетро Бадољо, освајач Етиопије, и генерал Витторио Амбросио, шеф генералштаба. Мусолини је отишао из дворане знајући да је пропао. Кад је Мусолини изашао из палате, ухапсили су га карабињери, гурнули у амбулантна кола и прокријумчарили на острво Понза у интернацију. Краљ је преузео команду над армијом која се распадала и наложио Бадоглију да састави нову владу. Пад фашистичке владе покренуо је масе народа, антифашистичко и антиратно расположење захватило је целу земљу. Дана 19. августа Бадоглијева влада почела је преговоре о капитулацији. Капитулацију је потписао 3 септембар генерал Гиусеппе Цастеллано у Цассибилеу код Сиракузе на Сицилији. Било је договорено да се она објави 8 септембар путем радија, како би се она поклопила са савезничким искрцавањем на копно. Без обзира на превирања у Италији Немци су одлучили жестоко бранити Италију. На италијански полуострво је прва ступила Монтгомеријева осма армија која се 3 септембар под снажном артиљеријском и ваздухопловном заштитом превезла преко Месинског мореуза и јурнула кроз Калабрију према северу. Шест дана касније искрцала се пета армија Сједињених Држава под командом Марка Кларка на пешчаним обалама Салернског залива.Монтгомери је сразмерно глатко напредовао. Цларкове су снаге, међутим, већ у почетку наишле на тешкоће. Искрцале су се ноћу без претходног артиљеријског бомбардовања, надајући се да ће изненадити непријатеља. Савезници су били уверени да ће лако и брзо заузети оближњи Напуљ ако се на италијанском тлу искрцају довољно далеко на северу, код Салерна. Међутим, немачку обалску одбрану нису могли пробити. Осим тога су амерички војници очекивали лако искрцавање, јер су управо чули новост да се Италија предала. У том тешком тренутку почело је америчко бомбардовање брежуљака око Салерна. Цларц је сада преузео иницијативу и притиснуо Немце у Напуљ и октобар 1 га освојио. На североистоку је Монтгомери уз слаб отпор напредовао до Фоггиа и северно од њега. Осмог октобар успостављена је линија фронта. 

15. ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ ДО ЈУНА 1941. ГОДИНЕ

Супротно увреженом мишљењу, Немачка у време избијања рата за њега није била спремна, била је у много инфериорнији положају с обзиром на стање на почетку Првог светског рата. С друге стране, у квалитативном смислу била је у великој предности у односу на своје противнике. Немачка војска имала је 3 гране. Најбројнија грана била је копнена војска, познатија под називом Вехрмацхт. Њоме су командовали војни стручњаци као вон Манстеин, Ромел, Кеител, Јодл и други. Копнена војска је већину рата водила методом која је названа Блитзкриег ("муњевити рат"). Луфтваффе, односно ратно ваздухопловство било је под командом допредсједника Геринга, летачког аса из Првог светског рата, нанела велике штете по Европи. Криегсмарине, тј. Ратна морнарица, била је трећа грана Немачке војске. Она у поморским биткама није постигла неке веће победе, упркос томе што је била под вођством изврсних војних стручњака - адмирала Донитз и РАЕДЕР, а понајвеће успехе је постигла подморничка флота. Хитлер, који је и сам родом из Аустрије, имао је велику жељу за припојењем Аустрије Немачкој што је ипоказао 1934.г. кад је јавно захтевао припојење Аустрије. И сама политика тадашњег Рајха је била вођена под слоганом: "Сви Немци у једној држави." Оваква политика наставиће се и даље па је логични исход био Други светски рат. Пошто су Аустријанци били припадници тзв. "Аријевске расе", Аустрија је пала као прва жртва Рајха (Трећег Рајха). 12.ожујка 1938 Хитлерове присталице улазе у аустријску владу где одмах преузимају министарства унутрашњих и спољних послова. С већ великим утицајем унутар државе, већ исте године организују референдум о припојењу Немачкој.Референдум је одржан под строгим надзором нациста тако да су они буквално видели ко је заокружио "ЗА", а ко "ПРОТИВ" припајања Немачкој. Због овакве строге контроле резултати референдума су били невероватни, чак 99,7% становништва Аустрије изјаснило се за припојење. Западне силе нису ничим одговориле на овакав развој ситуације иако се Версајски уговором изричито забранило уједињавање Аустрије и Немачке. Након што је године 1937. између Немачке, Италије и Јапана потписан тзв. Антикоминтернски Пакт - претеча будућег Тројног пакта - Немачка је године 1938. предузела насилну анексију, тзв. Ансцхлусс Аустрије. Хитлеров режим је тај потез оправдавао провођењем начела о праву на самоопредељење, односно чињеницом да су многи Аустријанци себе сматрали делом немачке нације од које су одвојени вештачком границом. Хитлер је сличан изговор одлучио применити на Судете - област Чехословачке где су Немци чинили већину. Чехословачка влада је била спремна да се покушају мењања граница одупре оружаним путем, рачунајући на свој статус верне француске савезнице. Међутим, британска влада је држала да још није у потпуности спремна за рат па је наговорила Француску да заједно с њом 30 септембар 1938. склопи Минхенски споразум којим је Немачкој признато право на Судете. Остављена на цедилу, Чехословачка влада је подлегла немачком ултиматуму. Док је део светске јавности овим догађајима био шокиран и разочаран, велики део западне јавности их је сматрао исправљањем версајских неправди те искоришћеном приликом за постизање трајног мира у свету. Пакт Рибентроп-Молотов или како се службено звао Пакт о ненападању између Немачке и Савеза Совјетских социјалистичких Република је у ствари био споразум о ненападању између Њемачког Трећег Рајха и Совјетског Савеза. Потписан је 23. августа 1939. год. у Москви од стране совјетског министра спољних послова Вјачеслава Молотова и немачког министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа. Међусобни пакт о ненападању био је на снази до почетка Операције Барбаросса 22 јун 1941. год. када је

Немачка напала СССР. Иако је званично био означен као "пакт о ненападању", овај споразум обухватао је и тајни протокол којим је извршена подела интересних сфера у независним земљама Финској, Естонији, Летонији, Литванији, Пољској и Румунији. Тајни протокол је експлицитно предвиђао "политичке и територијалне промене" у областима наведених земаља што је овај споразум претворило у агресивни војни савез успркос његовом службеном називу. Као последица овог споразума све наведене земље су нападнуте и окупиране, било од стране Немачке, било од стране СССР-а. Једино је Финска, која је два пута водила рат са Совјетским Савезом током Другог светског рата, успела да сачува своју независност, али је била принуђена да уступи одређене територије. Пре избијања непријатељстава, Пољска је већину војске концентрисала на границама, настојећи демонстрирати вољу за отпором, односно кренути у протуофензиву ако се укаже прилика. Тиме је, с обзиром на пољски геостратешки положај, Немцима омогућена прилика да на самом почетку изведу серију обухватних маневара којима ће пољске снаге бити одсечене од своје позадине и присиљене на предају. Два дана након немачког напада, Немачкој су рат објавиле Француска и Британија, чиме је рат и формално добио карактер светског, па зато неки историчари наводе 3 септембар 1939. као датум његовог почетка. Све наде Пољака да ће се успети да одбрани веома су брзо распршене из два разлога: Немци су, у потпуности изненадили Пољаке брзином свог напредовања, а француска офензива у Саарској области, која је требала растеретити Пољаке, одмах је заустављена, мада је била предузета чисто демонстративно без воље и довољних снага да постигну било какав значајан успех. 17 септембар, СССР је предузео инвазију с истока и без неког већег отпора избио на унапред договорену демаркацијску линију која мање-више одговара данашњој источној пољској граници. Део пољске војске избегао је у Румунију, одакле ће прећи на Запад, док је остатак заробљен до почетком октобра. Источни део Пољске анектирао је СССР, а западни је био под тзв. Генералним гувернером у саставу Трећег Рајха. 13 децембар 1939. била је прва већа поморска битка у Другом светском рату. Немачки бојни брод Адмирал Граф Шпе, који је патролирао јужним Атлантиком, пронађен је крај естуарија реке Ла Плате у Јужној Америци од стране три мање британске крстарице: ХМС Екетер, ХМС Ајак и ХМС Ацхиллес. Током битке, Екетер је претрпео тешка оштећења, те је присиљен на повлачење. Ајакс и Ацхиллес присилили су Граф вон Спееа да се повуче у неутралну луку Монтевидео. Након веома напетог периода капетан Граф вон Спееа, Ханс Лангсдорфф, заповиједио је да посада сама потопи свој брод уместо да поново уђе у битку. Битка је била велики пропагандни ударац за Немце. У 06:14 сати по локалном времену 13 децембар 1939. бродови су приметили једни друге и почели су се примицати. Посада Адмирал Граф вон Спееа је на почетку посумњала да су, осим Ексетера, друге двије лаке крстарице мањи разарачи који су штитили конвој. Тада и Немци нападају. Ексетер се окреће према северозападу док Ајакс и Ацхиллес заједно према североистоку. Граф Шпе отвара ватру из својих 280 мм топова у 06:18. Пловећи на запад паралелно с британском тешком крстарицом Ексетер бојни брод Адмирал Граф Шпе снажно ју је тукао својим најјачим топовима, а новозеландска крстарица Ајакс све је више заостајала. Око 07:16 немачки бојни брод нагло скреће према британској тешкој крстарици Ексетер у намери да је коначно потопи. Премда на британској крстарици делују само два топа, остали су оштећени, посада Ексетера тако добро гађа да је Граф Шпе морао устукнути и удаљити се. Истовремено британска лака крстарица Ахцхиллес и новозеландска лака крстарица Ајакс успевају смањити растојање и сада оне туку све прецизније по немачком броду. Изгледало је да су у том тренутку

Нијемци изгубили живце и да више не знају на коју страну узвратити паљбу. Ипак, командант бојног брода Адмирал Граф Шпе Ханс Лангсдорфф усмерио је паљбу на лаке крстарице иу 07:25 граната од 280 мм погађа Ајакс и уништава му обе крмене топничке куле. Истовремено погођена је и Ексетер која сада остаје без свих топова и више нема чиме узвратити по Адмиралу Граф Шпе. Британске крстарице биле су приморане удаљити се од немачког бојног брода и журно извршити поправке не би ли поновно могле у битку са још неоштећеним немачким бојним бродом. Никада неће бити јасно зашто се немачки бојни брод изненада склонио у неутралну луку Монтевидео, а није боље искористио своје бојне могућности и предности. У складу са тадашњим међународним прописима бојни брод смио је остати у неутралној луци највише 24 сата, немачки амбасадор успео је изборити тражених 72 сата, а опет није јасно зашто су се британски дипломати у Монтевидеу томе жестоко противили кад је Британцима више одговарало да Адмирал Граф Шпе остане у луци чим дуже. Наиме, у помоћ озбиљно оштећеној британској бојној групи хитала је британска тешка крстарица ХМС Цумберланд од 10,000 тона са осам топова од 203 мм. Цумберланд је била нешто јача од Ексетера и једина је била у могућности помоћи док су сви остали британски ратни бродови били на хиљаде миља далеко. Намера Немаца сада је била јасна: требали су се пробити према луци Буенос Аирес где би аргентинске власти биле много попустљивије према немачком бојном броду. Но, 17 децембар стигла је тешка крстарица Цумберланд. Немачки џепни бојни брод Адмирал Граф Шпе полако је око 18:15 сати почео напуштати луку. Сви су помислили да ће се на пучини испред Уругваја развити још једна поморска битка, али догодило се супротно. Око 07:56 са Адмирал Граф вон Спееа зачуле су се снажне експлозије. У првом тренутку Британци су помислили да брод отвара паљбу, но није било тако. Само 14,48 км од обале Немци су сами потопили свој брод. Зимски рат савезничким је планерима учинио занимљивом Скандинавију. Створени су планови да се пошаље експедицијски корпус с циљем пружања помоћи Финској, односно њеног стављања на савезничку страну. То је касније требало послужити као изговор за блокаду допреме Немачкој стратешки важних залиха руде гвожђа из Шведске. На плановима се наставило радити и након финске капитулације у марту 1940. године. Делимично узнемирен најавама о таквим плановима, Хитлер је заповедио да се припреми инвазија Данске и Норвешке. Дана 9 април 1940. године Немци су без отпора освојили Данску која ће бити окупирана следећих пет година. Краљевска породица и чланови парламента били су присиљени да напусте главни град Норвешке и повући се у место Елверум, 80,47 км удаљено од шведске границе. Квислинг је ту видео своју прилику да се домогне власти те се већ неколико сати након немачке инвазије прогласио премијером, а Народни савез једином легалном политичком партијом. До 1942. године Немци нису признали Куислинг за норвешког премијера све док то не учини норвешки краљ Хаакон ИИ, али како је он то упорно одбијао учинити исте године Немачка је признала Куислингову владу. Заузврат Куислинг се трудио у норвешко друштво усадити нацистичке принципе и праксу, те је такође организовао и прогоне Јевреја. Поред тога проводио је терористичке методе спрам оних који су исказивали лојалност краљу и легално изабраној влади, а који су након инвазије на Норвешку боравили у Лондону. Норвешкој су краљ и војска пружили отпор, али су Немци, користећи локалну надмоћ у ваздуху те брзо освајање аеродрома, успоставили мостобране које није био у стању да уништи ни долазак релативно малобројног савезничког експедицијског корпуса. Иако је Британска морнарица немачкој морнарици нанела велике губитке, Норвешка је у јуну 1940. пала под потпуну немачку контролу,

чиме је створена важна база за будуће подморничке операције на Атлантику. 10 мај, након вишеструког одгађања и промене планова, отпочела је велика немачка офанзива на западној фронти. Као што се било и очекивало, Немци су одлучили заобићи Магинотову линију и Француску напасти преко територија неутралне Белгије. Због тога су савезници одмах послали своје најбоље и најбројније снаге у дубину белгијског територија да их тамо, према претходном плану, зауставе. Оно што се није очекивало било је да ће Немци заједно са Белгијом напасти Холандију која је, за пет дана и након терористичког бомбардовања Ротердама, одмах капитулирала, односно да ће главни удар бити кроз шумовите Ардене за које се сматрало да су непроходни за тенкове и друга модерна возила. Француске снаге су биле потпуно изненађене, те, када су немачке снаге већ за три дана избиле на реку Меусе код Седана, нису биле у стању пружити адекватан отпор. Немци су прешли реку и тенковским колонама брзо одсекли главнину савезничких снага у Белгији од Француске. Покушаји савезника да се разбије немачки клин нису успели, а 28 мај Белгија је званично капитулирала. Савезничке су снаге биле сведене на све мањи мостобран код Дункеркуеа где је до 4 јун изведена једна од најспектакуларнијих и најуспјешнијих евакуација у војној историји. Након што 28. маја 1940. белгијски краљ Леополд потписао предају белгијске армије због снажних немачких продора кроз Арденски шуму, савезничке снаге, сачињене од Белгијанаца, Француза и Британског Експедицијског Корпуса, остају одсечене на северу и почињу узмицати према јединој луци која им је још преостала. Према Дункеркуеа. У том граду на француској обали скупила се трећина милиона савезничких војника чекајући евакуацију. Премда је тај догађај после био назван "чудо код Дункеркуеа", савезницима у њиховој евакуацији није помогло никакво чудо, већ два разлога који се могу савршено добро разјаснити. Први од њих био је лоше време које је везало Луфтваффе за тло, док је други био британска авијација која је крајњим напорима извојевала премоћ на небу. Но, најчудније од свега био је Хитлеров налог 24 мај који је тенкове зауставио тик пред Дункеркуеа и препустио Луфтваффеа да уништи армију у клопци. За то време 338.226 савезничких војника евакуисано је преко Канала захваљујући најчуднијој флоти у историји сачињеној од- рибарица, трајеката, луксузних јахти, ратних бродова те свих осталих пловила која су се могла наћи у британским, француским, холандским и белгијскин лукама. Када је Хитлер схватио што се догађа потерао је своје тенкове у напад, но Британци су већ организовали снажну одбрамбену линију. Тек је 4. јуна, када је отишао већ и последњи Енглез, отпор попустио те се Њемцима предало око 40.000 Француза и Белгијанаца.Освајање Дункеркуеа Немцима је омогућило да се окрену на југ према углавном деморализиран француским трупама и 5. липња започну офанзиву која је брзо пробила њихове положаје. Француска је војска, била парализована великим бројем избеглица на путевима те све већим политичким поделама у влади, где је почело превладавати мишљење Пхилиппеа Петаина да даљи отпор нема смисла. Дана 10. јун, сматрајући је да су савезници изгубили рат те да се јефтино може домоћи њихових колонија, Италија се и службено придружила Хитлеру као савезник. Прва важнија италијанска офанзива био је напад на француске положаје на граници, током кога је неколико француских батаљона успешно зауставило целу једну италијанску војску. Тај успех није имао скоро никакав ефекат на опште стање у Француској, где је влада и званично отпочела преговоре о капитулацији. С тиме се није сложио генерал де Гаулле који је 18 јун одлетео у Лондон и стао на чело тзв.Слободних Француза који ће из емиграције наставити пружати отпор Немцима. Четири дана касније Петаина влада потписала је примирје темељем којег је

Француска подељена на северни део под немачком окупацијом, и јужни део којим је управљала Петаина влада у Вицхију, тзв. Вицхијевске Француску. Почетком лета је, након капитулације Француске, Хитлерова Немачка постала господаром европског континента, а Британија и њени Доминион остали без савезника. Многи у свету су држали да је Немачка тиме стекла тако повољну позицију да даљи рат нема смисла, односно да је једина алтернатива прихватити немачку "великодушну" понуду за мир и тако сачувати онолико Британског Империја колико се може очувати. Када је Цхурцхиллова влада све те понуде одбила, Хитлер је заповедио да се започне планирање инвазије која је добила кодно име Операција Морски Лав. Немци нимало нису скривали припреме за инвазију, сматрајући како ће тиме Британија бити стављена под психолошки притисак, које ће бомбардовање од стране Луфтваффе учинити неиздржљивим. Но, планирање и припреме за инвазију су такође показали велике организационе и логистичке слабости немачких оружаних снага - недостатак морнаричких ресурса неопходних за тако сложену и амбициозну операцију као што је масовно искрцавање на Британско острва. Планери Операције Морски Лав (Унтернехмен Сеелове) су дошли до закључка како шансе за успех имају једино ако десантним снагама пре тога нико не буде у стању да пружи отпор. То се поготово односило на британску Краљевску морнарицу чије су снаге претиле масакром немачке инвазијске флотиле, односно конвоја које су после требали снабдевати успостављене мостобране. Херман Геринг, командант Луфтваффе, је Хитлера уверио како су његове снаге - које су се биле исказале у кампањама у Пољској, Норвешкој и Француској - више него способне ваздушним ударима сломити британски отпор пре самог искрцавања. Једина препрека тим плановима био је РАФ, па је његово уништење наведено као кључан предуслов за издавање заповести за инвазију. Немачка стратегија у бици, која је у мањем обиму отпочела већ у јулу, били су напади на РАФ-ове инсталације у јужној Енглеској, односно увлачење РАФ-ових јединица у исцрпљујући окршај у којем би до изражаја дошла немачка техничка и бројчана премоћ. Оно што планери Луфтваффе нису имали у виду био је низ предности на страни РАФ-а - постојање радара, велики број савремених ловачких авиона типа Хуррицане и Спитфире способних да се носе са немачким Ме-109, могућност поновног коришћења пилота оборених над сопственим тлом као и изврсна организација британске индустрије која је нове ловачке авионе производила брже од немачке. Како се битка интензивирала током августа, тако су до изражаја почеле долазити и неке велике слабости Луфтваффе.Испоставило се да Ме-109 има прекратак долет, па су немачки бомбардери ван подручја јужне Енглеске били лак плен британских ловаца, а та подручја за РАФ-ове снаге биле релативно сигурна база. Иако је РАФ повремено био у кризи - више због недостатка искусних пилота, него авиона - успеле су сво време очувати своју борбену способност. До 15. септембра - дана који је постављен као почетак инвазије - постало је више него јасно да Луфтваффе није испунила свој задатак. С приближавањем јесени и кварењем времена у Каналу Ла Манцхе, код Хитлера су нестале све илузије о изводљивости искрцавања, па је оно отказано. Тај пораз - први у рату - Немци су настојали сакрити наставком жестоког бомбардовања британских градова и индустријских ресурса. То, као и почетак несмиљеног подморничког рата, требао је уместо инвазије бацити Британију на колена. Крајем 1940. Британци су покренули Операцију Компас - прву важнију савезничку офанзиву у рату - која је за последицу имала потпуно расуло италијанске војске у Северној Африци. Но, тај се успех није могао искористити, јер је Цхурцхилл донео одлуку да се британска појачања и други ресурси упутства у Грчку, чиме је изазвао Хитлера да заповести напад на Грчку, познат под

шифром Операција Марита.Било је планирано да се напад изведе с територије Бугарске и Југославије - држава које су до пролећа 1941., исто као и Мађарска и Румунија, прикључене Тројном пакту. Но 27. марта у Југославији је изведен пуч и установљена нова, про-британска влада на челу с генералом Душаном Симовићем. Разбјешњели Хитлер одлучио је да заједно са Грчком буде нападнута и Југославија, што се и догодило 6 април. Деморализирана југославенска војска брзо је савладана и присиљена на капитулацију 17 април. Грчка војска одржала се нешто дуже - до 20. априла, након чега су њени остаци, заједно с британским експедицијским корпусом нашли уточиште на Криту. Немци су 20 мај извршили падобрански десант на Крит те је заузели, иако уз велике губитке међу својим елитним падобранским јединицама. 16. РАТ ОД 1944. - 1945. Техеранска конференција је конференција највиших представника Савезника у Другом светском рату, одржана у Техерану, 28 новембар-децембар 1 1943. Учествовали су британски премијер Винстон Черчил, амерички председник Франклин Делано Рузвелт и генерални секретар Комунистичке партије Совјетског савеза Јосиф Стаљин, те њихови највиши војни и политички сарадници. У време одржавања конференције било је јасно да Силе Осовине губе рат: Италија је већ капитулирала, а Немачка и Јапан били су у дефанзиви. Њихов је отпор међутим био још врло јак и пред Савезницима су стајале тешке задатке.Тежиште дискусије било је на Европи: Совјетски савез водио је тешке битке па су Стаљина занимале само три ствари: почетак Оверлорда, Анвил (инвазија на Средоземљу) и именовање главног комаданта. Рузвелт се пред америчким бирачима идуће године хтео исказати брзом и одлучном победом, победом која би осигурала меркантилну надмоћ Америке у читавом послератном периоду. А пред оба та циља испречила се управо Велика Британија; упркос дуготрајној нетолеранције између капитализма и комунизма, Рузвелт је био вољан сада заиграти са Русима. Цхурцхилл је тежио победи која неће из Британије исцедити све снаге и гурнити је у положај другоразредне светске силе. Имао је на уму источно Средоземље не само ради осигурања успеха Оверлорда него и да би задржао утицај на том подручју. Док Стаљин је био сигуран да како Цхурцхилл жели да Немци и Совјети искрваре на бојишту како би англо-америчка алијанса након тога постала прва светска сила. Уз то Стаљин је имао и сопствених интереса на источном Средоземљу, па ће учинит све како би спречио уплитање других на Балкану. Стаљин је хтео одмах придобити Роосвелта па је чим је Америчко посланство слетело у Иран понудио заштиту у совјетској вили јер је наводно чуо да се на Роосвелта спрема атентат. У вили је Стаљин посјећивали Роосвелта и њих двојица су дуго насамо разговарали, тако да је Конференција била завршена пре него што је и почела.Постигли су и начелну сагласност ио главним политичким питањима. Донете су одлуке: искрцавање западних Савезника у Француској почеће у мају 1944., ау исто време Црвена армија ће отпочети велику офанзиву; да ће Савезници помагати партизане у Југославији; ако Турска зарати против Немачке а Краљевина Бугарска објави рат Турској, СССР ће објавити рат Бугарској; У Каиру након конференције у Техерану је Рузвелт Цхурцхиллу рекао да ненамјерава командантом именоваће Георга Марсхалла, који је то уосталом силно желео и заслужио, јер му је он драгоцен и ненадокнадив за успешно вођење рата те га због тога треба у Вашингтону.Предложио је генерала Ајзенхауера и Цхурцхилл је на то пристао. Након поразних искустава у брдовитој Италији, савезници су коначно прихватили америчко стајалиште да је рат најбоље добити директним ударом у Немачку преко равничарске Западне Европе. Од краја 1943. убрзале су се припреме за велико искрцавање на француску обалу, које је добило шифру Операција Оверлорд. Битка за Нормандију водила

се 1944 између снага нацистичке Немачке које су окупирале западну Европу, и савезничких снага остаје највећа поморска инвазија у историји, инвазија која је укључивала преко три милијуна војника који су превезени преко канала.Савезници су учестало бомбардовали целу Француску. Заправо само једна трећина бомба бачена је на Нормандију. У бомбардовању је укупно учествовало више од 11 000 авиона који су бацили више од 195.000 тона бомби. Бомбардери су циљали саобраћајну мрежу, радарске центре, војне базе и артиљеријске положаје. Део бомбардера имао је задатак гађати плаже како би се створили заклони за савезничке војнике, међутим промашили су за више километара. Командантом операције Оверлорд именован је амерички генерал Двајт Д. Ајзенхауер. Он је за операцију морао припремити 1 милион војника и још 2 милиона људи за ратну производњу.Од велике важности било је добро одредити место и време инвазије. Најлогичније место било је Пас-де-Цалаис јер је то било најближе Великој Британији и аеродромима откуда би полетали бомбардери. То је истовремено било и најнелогичније место јер је тамо немачка одбрана била најјача. Стога је требало пронаћи ново, погодније место. Савезници су видели северно и видели поплављену регију Фландерс. Затим су видели јужно и уочили мање утврђену регију Нормандију.Један од кључних делова за успијех операције биле су и временске прилике, величина, положај и светлост месеца те плима и осека. Време је требало бити мирно, месец барем напола пун како би падобранци могли радити ефикасно. Требало је бити осека која би лагано ишла према плими како би се виделе барикаде и мине на плажама. Ови временски фактори су се поклапали 5., 6., 7., 19., и 20 јун Ајзенхауер је одлучио да то буде 5 јун у зору, око 6 сати и 30 минута. У новембру 1943. стари фелдмаршал фон Рундстедт, командант читавог западног фронта, затражио је од Хитлера појачање, а добио је тврдоглавог, смелог и амбициозног Ромела До 1944. Хитлерова Европа постала је готово неосвојива тврђава, заштићена са запада Атлантским зидом. Атлантски зид је био вероватно највећи систем војних утврда у историји. Зид је био направљен у облику ровова и упоришта са топовима и стројницама. Плаже су такође биле тешко утврђене, миниране те прекривене бодљикавом жицом. До дана Д Роммелове снаге су укупно поставиле 6.5 милиона мина. Поља у Нормандији Ромел је дао поплавити и поставити дрвене стубове ради онемогућавања слетања савезничких авиона. Убрзо пошто је дошао на западни фронт Ромел је почео инспекцију Атлантског зида. Није био задовољан његовим стањем. Био је довршен отприлике од Ле Хавреа до Холандије. Другде је одбрамбени систем био у фазама довршавања. Истина Атлантски зид био је изванредна препрека чак иу оваквим стањима. За обнову је било потребно толко материјала и опреме да су делови старе француске Магинот линије и њемачаких фортификација на граници према Француској (Сиегфрид линија) били управо разнесени за потребе атлаантског зида. (Стр 29) За вон Рундстедта Хитлеров Атлантски зид био је само големи блеф, намењен више немачком народу него непријатељу. Хитлер је био присиљен да своје гарнизоне на западу попујнава људима из резерве, старцима, младићима, остацима дивизија осакаћене на руском фронту и присилним добровољцима из окупираних крајева. Фелдмаршал Ервин Ромел се у дворцу Ла Роцхе-Гуион припремао за најбезизгледнију битку своје каријере. Више од пола милиона војника сачињавало је посаду одбрамбеног система под његовом командом што се простирао обалом дугом готово осам стотина миља, све тамо од холандских насипа до Атлантиком запљускиваних обал Бретањског полуострва. Рундстедтов Његов план одбијања инвазије састојао се у томе да се велика маса војника задржи даље од обале, а да се савезничке трупе нападну након што се искрцају. Ромел се уопште није слагао с том

теоријом. Био је сасвим сигуран да се инвазији треба супроставити у зачетку. Сматрао је да неће бити времена да се довуку појачања из позадине.Ромел је био уверен да ће прва 24 сата инвазије бити одлучујуће. Хитлер се у принципу сложио са Роммелов планом. Након тога вон Рудстедт је постао фигура у војној хијерархији на западној фронти. Ромел је извршавао вон Рундстедтове заповеди смао онда ако су се слагале са његовим сопственим идејама. Немачка 15. армија, Роммелу главна снаг, била је концентрисана око Пас-де-Цалаиса, на најужем делу Канала између Француске и Енглеске. Савезнички бомбардери тукли су ови области ноћи у ноћ. Чак су се и тамошњи војници горко шалили на свој рачун говорећи да је Нормандија '' зона опоравка 'где је једва пала нека бомба Ромел је непрестано морао мислити како да надмудри савезнике кад год је реч о њиховим могућим Најера, о томе како ће предузети напад , где ће се покушати искрцати и изнад свега - када. Чинило се да је маратонско бомбардовање, означавало како је област Пас-де-Цалаиса изабрана за подручје где су савезници одлучили да ударе.Ако уопште нападну. У месецу мају било осамнаест дана кад су време, море и плима били веома повољни за искрцавање, и Немци су запазили да их Еисенховер није искористио. 30 мај вон Рундестедт јавио је Хитлеру да нема знакова о '' непосредној претњи од инвазије '. 4 јун зракоплавни метеоролог у Паризу извјестио је да се због лоших временских прилика никаква савезничка акција не може очекивати бар још 14 дана. Због неповољних временских услова Луфтваффе није могао вршити аеродром извиђања јужне Енглеске обале, где су се у то време били смештени савезнички бродови. Ромел 4., 5. и већи део 6 јун није био у свом штабу у Нормандији, већ је отишао у Немачку јер му је жена 6 јун имала рођендан. Биле су 3 веће операције као потпора инвазији кодних имена: Ултра, Фортитуде и Доубле Цросс Систем. Ултра је била савезничка операција у којој су помоћу "рачунара" декодирали Енигму-немачки кодирани комуникациони систем. Информације које су добили омогућили су да тачно сазнају положај немачких трупа и где ће се кретати. Фортитуде је операција у којој су савезници направили лажну војску која је требала напасти Норвешку како би Немци део својих снага послали тамо. Доубле Цросс Систем је била операција у којој су савезници придобили све немачке шпијуне и претворили их у двоструке агенте. Двоструки су агенти уверавали Немце да ће савезници напасти Норвешку, Пас-де-Цалаис и Нормандију. Ови су извештаји резултирали тиме да су Немци велику војску послали прво у Норвешку, затим на Медитеран па онда у Пас-де-Цалаис и назад. Чак и након 6 јун Хитлер је очекивао прави напад на Норвешку. Ајзенхауер је одложио савезничку инвазију за двадесет четири часа због неповољних временских прилика. Нападу су претходили војници-извиђачи, људи који су светлима имали означити подручја где ће се ускоро спустити падобранци и једрилицама пребацивана пешадија. Авиони који су превозили британске извиђачке јединице упали су у завесу противавионске ватре због чега су пилоти скренили с првобитног курсаи па су промашили своје циљеве или их уопште нису нашли. Немци су сматрали да је спуштање падобранаца само савезничка варка којој је сврха да одврати пажњу од њихова главног искрцавања у подручју Цалаис. (135) И док су се у сатима пре сванућа падобранци борили у мрачним живицама Нормандије, највећа армада што ју је свет икад видео стала се прикупљати пред инвазионим плажама. Плаже Нормандије назвали су кодираним именима: Утах, Омаха, Голд, Јуно и Сворд Три километра дуга плажа Омаха изнад које се уздижу високе стене. Плажа је била додељена 29. дивизији америчке војске. Немирно море отежало је ДД тенковима да дођу до обале тако да су успела само два од 29 колико их је послано, а други су се потопили. Због ниске облачности бомбардовање немачких

положаја било је прекратко и непрецизно. Падобранце је задржала 2. СС дивизија тако да се нису успели да пробију до Атлантског зида и уништити бункере. Због тих разлога Омаха је постала најкрвавија плажа у операцији Оверлорд. Немци су на плажи пружали слаб отпор и војници су се спојили са падобранцима и заузели немачке положаје. Немци су покушали с неорганизираним слабим протунападима, али безуспешно. Јуно плажа је додељена 3. канадској дивизији. Проблем је био што је у мору било пуно гребена па су морали кренути кад је дошла плима па нису видели мине тако да је доста десантних бродова на почетку искрцавања уништено. Немци су пуцали по војницима на плажи, а како су тенкови каснили нису се могли пробити до немачких положаја. Како је долазила плима морали су се под сваку цену пробити што су до вечери и успели. Сворд плажа је додељена 3. британској дивизији. Специјалци су се требали пробити до града Оуистрехам и тамо се састати са 6. аирборне дивизијом. Сворд је била плажа коју су највише бомбардовали. Након бомбардовања искрцани су војници који су се пробили до града Оуистрехам и тамо се суочили с немачком војском. Голд плажа је додељена 50. британској дивизији и 8. оклопној бригади. Циљ им је био да заузме град Арроманцхес и направити базу. Проблем је настао када се море погоршало и више се нису могле видети мине тако да је доста возила било уништено. До поноћи 6 јун 1944. савезници су успели одбити све протунападе и успоставити контролу над плажама омогућујући искрцавање остатка војника и на крају победу у рату. Савезницима је помогло што су Немци направили јако лош командни ланац па су били неорганизовани и нису могли користити део својих снага. Ромел је тражио још војника, пре свега панцер-дивизије које су стајале у резерви далеко од обале, али је Хитлер био упоран да их задржи под својом личном командом. Хитлерова идиотска наредба је била да чак ни врховни комадант западне фронте не сме користити оклопне дивизије без његове дозволе. Касније је било касно касно кад је наредио да се Лехр-дивизија и 12. СС-оклопна дивизиј ангажују у Нормандији. Исход десанат био је: САД: 29 000 мртвих, 106 000 рањених и несталих; Велика Британија: 11 000 мртвих, 54 000 рањених и несталих, Канада: 5 000 мртвих, 13 000 рањених и несталих. Битка за Нормандију потрајала је још два месеца колико је требало савезничким снагама да успоставе чврст мостобран на европском копну и да пробију немачку линију фронта у Француској, а окончана је са ослобађањем Париза и уништењем џепа код Фалаисеа.Хитлерово упорно одбијање да изда наређење за повлачење довело је до опкољавања и уништавања немачких снага код Фалаисеа. Канађани су успијели под командом Монтгомериа пробити се према Фалаисеу 16. августа 1944., пошто су Американци под Паттономса запада затворили обруч код Фалаисеа, остало је у окружењу 250 000 војника 5. и 7. немачке армије.Падом Фалаисеа пала је и читава Нормандија у руке савезника. Тиме су борбе у Нормандији завршиле, а пред савезницима се налазила слабо брањени остали делови Француске. Хитлер је у борбама у Нормандији изгубио 500 000 војника, а од 2.300 тенкова успео је из Нормандије извучи свега 100 тенкова. Ослобађање Француске требало је започети планом Анвил који би започео кад и извођење операције Оверлоад у Нормандији.Тиме би се олакшао успех савезника у Нормандији и на југу Француске. Због плана Анвил дошло је до сукоба између Роосвелта и Стаљина на једној страни и Черчила на другој страни.Цхурцхилл се залагао да уместо десанта на југ Француске изврши десант на Балкан. Након притиска од стране Рузвелта и Стаљина на састанку у Техерану 1943. У јануару 1944. неколико пута су се мењали датуми за извођење операције Оверлоад и Анвил. Због малог броја десантских бродова одлучено је да се изведе прво операција Оверлоад, а месец дана касније и

операција Анвил. Када је Рим пао у руке савезника 4 јун и кад је извршен десант на Нормандији 6 јун из здруженог штаба операција Анвил је добила зелено светло. На сатанку 2 јул договорено је да се операција Анвил која је преименована у '' Драгон '' изведе 15. августа на југу Француске. Француски покрет отпора припремао је терен за искрцавање савезника. Водиле су се жестоке борбе око градова Кана и Хиенеса где ће Њемци бити присиљени на повлачење све до Немачке границе. Припадници француског отпора ослободили су градове Тоулун и Марсељ те тиме ослободили преко потребне луке за даље операције у Француској. Спајањем са дивизијама из норманије 25. августа битка за југ Француске завршила. Француска је брзо ослобођена. У генералу Паттону Американци су добили тенковског генерала који се по жестини и проницљивости могао измерити с Роммелу у Африци. Почео је у великом луку опкољивати Француске немачке трупеле Нормандији. Кречући се југосточну Сиеном према граду. Кад су Друга француска оклопна дивизија генерала Жака Лецлерца и америчке Четврта пешадијска дивизија већ умарширале су у Париз 25. августа 1945. схватили су да га јединице франсцуског отпора добрим делом већ држе у својим рукама. Генерал де Гаулле у тим је данима успешно исходио да његов покрет Слободних Француза постане легитимна влада ослобођене Француске и избегне савезничку окупациону управу. 24. августа, након ослобођења Париза, то је и потврђено. Брисел је освојен 3 септембар, а Антверпен дан касније. Антверпенска лука постала је главна база за снабдевање савезничких армија. Али у септембру је напредовање савезника изненада поустило.Почетком септембра Монтгомери је салијето Ајзенхауера да своје залихе и резерве препусти британским и канадским трупама, као и америчкој 9. и 1. армији како би он могао предузети офанзиву у Рухр, лишити Немце њиховог главног арсенала и отвориће си пут за Берлин. Еисеновер је хтео напредовати према Рајни на широкој фронти, али то није могао због помањкања залиха. Подбадан Монтгомери, Ајзенхауер је пристао на смели план да успостави мкостобран преко Доње Рајне код Арнхеим и тако утврди положај с којег би се Сиегфрид линија могла заобићи са севера. То је било далеко од Монтгомери снова у продору у Рухр, али је обечао стратешку базу за каснији покушај. Савезнички падобранци су се припремали за велики десант под називом '' Маркет Гарден '' који је обухватао ваздушни десант на линији Ајндховен-Арнхем. Био је то највечи ваздушни десант у другом светском рату. Циљ ове операције је освајање и одбрана мостова. Ови би мостови послужили би као одскочна даска за упад савезника у Немачку из Белгије и Низоземеске. У десанту су учествовале 101. и 82. америчко десантске дивизије, 1. британско десантска дивизија и 30 британски корпус. Десант су извеле 17 септембар 1944. и тиме изненадили Немце који нису очекивали напад савезника на северу преко великих река Холандије. У Њемаеком штабу у Остерберг завладала је паника и немачки генерал Модел је са официрима побегао из штаба. Америчке дивизије заузеле су Ајндховен и Нијмеген, али због Немачког успеха 24 септембар 1944 године да пресјееу коридор према Арнхему 1 британска дивизија доживела је тежак пораз и била је приморана да се повуче из Арнхема. Тиме су савезници заустављени код Арнхеим а 1 британска дивизија била је потпуно уништена. У борбама око Арнхеим погинуло је преко 7000, од 9000 колко их се спустило, британских војника и ово је био најтежи пораз савезника од искрцавања у Нормандији. Док су Немци у овим борбама изгубили 4000 војника. Оваквом успеху Немци могу захвалити прибран генералу Фриедрицху Цхристаиансену који је организовао Немачке редове у Холандији, ГЕНРАЛ Виллем Биттрицху, комаданту 2. СС оклопног корпуса чија је неочекивана присутност у Холандији изненадила Савезнике и пуковнику Волтеру Харзер који је основао одбрамбену

линију '' Сперр ''. Њиховим ратним умијећ Немци су успели да задрже Холандију у својим рукама. За Ајзенхауера је тај неуспех био чврст доказ да предстоје још многе огорчене борбе. Немачка офанзива у децембру 1944. године била је последњи покушај да се преокрене ток рата на западном бојишту и задња је озбиљна немачка нападна операција у ИИ. светском рату. План за Арденски офанзиву био је у целости Хитлерова замисао. Још од летњих месеци 1944. године носио се мишљу да још једном пређе у велику, успешну офанзиву, јер би једна ратна победа била важан услов за могуће преговоре око свршетка рата. Постоје многи разлози за претпоставку да је Хитлер изабрао Ардене за одлучујући напад зато што је на том терену у пролеће 1940. године постигао своје прве сензационалне војне успехе. Тактика Пошто је објаснио планове за напад, Хитлер је одредио 25 новембар као почетак напада. У штабу групе армија Б иу команди Запад Герд вон Рундстедт и Валтхер Модел одмах су изнели своје озбиљне замјерке замишљеном плану операције.Њихов предлог плана је био спровођење ограниченог циља офензиве - мали циљ, тј. Уништавање непријатељских јединица источно од реке Масса.Обојица су сматрала да је Хитлер с обзиром на расположиве снаге поставио преамбициозан циљ. Новембар је протекао у знаку препирки између њемчких генерала с једне стране те Хитлера и Алфред Јодл с друге стране. Радило се о томе може ли се велики циљ врховне команде остварити или би имало више смисла прво тежити малом циљу, за што су се заузимали фелдмаршал фон Рундстед и Модел. Хитлер је остао неумољив, одбацио је мали циљ. Напад армија одређених за офанзиву био је потпуно спреман 15 децембар 1944. године. Тзв велики циљ. офензиве био је да се савезничке јединице што даље одбаце од немачке границе те да се одсеку савезничке јединице северно од линије Бостогне - Брисел - Антверпен и униште. Још је важније било да онемогући да Антверпен и даље буде савезничка лука за довоз људи и робе, Задатак групе армија Б био је да са три армијама пробије савезничку фронту, пошто се претходно целокупним ватреним средствима неутралишу савезничке снаге у зони пробоја. Од септембра се на овом ратишту није много догађало. 16 децембар 1944. почео је напад Немци су концентрисали свој најжешћи напад на положаје ових трију дивизија америчког генерала Омара Бредлија. Американци су затечени потпуно неспремни. Време је било баш онакво какво је Хитлер желео. Ниско над земљом ваљали су се тешки облаци, тако да се кретање немачких јединица није могло видети из ваздуха. Савезничке ваздухопловне снаге остале су немоћне на земљи. Само у северним и јужним секторима нападачи су наишли на жесток отпор. За недостатак информација у штабовима делимично су криви Скорзенијеви командоси, који су се у ноћи пре напада у америчким униформама и џиповима инфилтрирали из фронта и покидали многе телефонске линије, те у позадини изазивали панику и нереде. У правцу у којем су Немци напредовали Американци више нису имали резерви, и кад би Немци 1 прешли Маас, Брадлеи не би могао спречити њихов пробој до Брисела. Срећом, ту је још био Монтогомери, који је увидео потенцијалну опасност празног простора између Масса и белгијског главног града. Будући да је дубоки немачки клин расцијепио подручје Ардена на два дела, те немогућности да Брадлеи одржава контакт са генералом Ходгесом, команданта америчке 1. армије, Ајзенхауер је одузео Брадлеиу све савезничке јединице северно од немачког клина и ставио их под Монтогомеријеву команду.Монтогомери ту одмах унео промене када је 20 децембар преузео команду. 20 децембар, ситуација у Арденима била је отприлике оваква: на северу се 6. СС оклопна армија покушавала пробити до Масса између Лиегеа и Хоеиа, али још увек није успела да освоји положаје код Елсенборна и Малмедија и два велика америчка складишта бензина. Кад Немци

упркос својој надмоћи нису успели да пробију амерички заштитни обруч око Бастогнеа, није им остало ништа друго него да опколе град. На југу Паттон трећа армија отпочела је офанзиву против немачког крила и полако пробијала пут до Бастогнеа. Изостало је тешко артиљеријско бомбардовање, али је зато те ноћи немачко ваздухопловство напало Бастоња и наредне четири ноћи бомбардовања су се понављала тачно као сат. Побољшање времена донело је и другим секторима фронта битне промене. Савезничко ваздухопловство сад је могло помагати бранитељима Бастогнеа бомбардирајући немачке положаје. Ситација се сад дефинитивно почела мењати. Мантеуффел и Модел сада су схватили да је немогуће стићи до Антверпена (у то нису заправо од почетка веровали) и да постоје слабе шансе да пређу Масс. Осим све јачег отпора Американаца и напада из ваздуха, даљње наступање немачких снага успоравао је недостатак горива. Мантеуффел армија за пробој према Масу била је заробљен. Тиме је заувек пропала шанса Немаца да пређу Масс. У међувремену су се опкољеном Бастогнеу све више приближавали Паттон тенкови. Немачка опсада је пробијена. Рундстед је 25 децембар дошао до закључка да више није остварив ни првобитни циљ офанзиве - Антверпен - ни мали циљ, замолио је Хитлера да прекине офанзиву и да допусти да се јединице повуку Хитлер међутим још није нити помишљао на то да прекине офензиву.Само непрекидна офензива могла је променити рат на западу у корист Немачке. Хитлер је поново потценио противника и његов потенцијал, а преценио сопствене могућности. С обзиром на однос снага, његова одлука да се на западу пређе у напад била је ван сваке сумње неправилна. Прекретница у борби у Арденима била је 26 децембар Тог дана су код Динанту надомак Мааса, тенкови 1. америчке армије распршили немачке наде кад су спречили немачким јединицама да пређу преко реке. Нешто источније је јединицама америчке 3. армије успело да успостави контакт са Американцима опкољенима у Бастогнеу. Прва етапа битке у Арденима је прошла. Могла је започети друга етапа избацивање Немаца из Белгије и Луксембурга. Битка у Арденима постала је и битка за ретке проходне путеве, пре свега битка за раскрсницу 2 најважнијих путева код Бастогнеа. На нову годину немачко ваздухопловство је извело још један очајнички покушај да олакша задатак борбеним снагама на земљи. Рано ујутро узлетјело је 1100 немачких авиона. Циљ је био да се онеспособе савезнички аеродроми, хангари и авиони у Холандији, Белгији, Луксембургу и северној Француској. Од тог немачког ваздушног напада уништено је на земљи 300 савезничких авиона. То је био последњи масовни напад који је немачко ваздухопловство извело у рату. Немачки губици су били велики, готово 300 авиона више се није вратило у базе. Последња два тједна у савезничким су се штабовима, пре свега израђивали планови за напад на Рухр и Рајну. 20 јануар повукао је 6. СС оклопну армију из Ардена да би је могао ангажовати против Црвене армије у реону Будимпеште, јер је 12 јануар почела велика совјетска офанзива у Пољској. Иако је Монтогомери готово три недеље командовао двема од укупно три ангажоване америчке армије, битка у Арденима била је битка америчког војника. Он је добио битку али је платио страховито високу цену: 91.000 убијених, рањених и заробјених. Хитлер је својом офанзивом успео за шест недеља одложити фронтални напад савезника са запада, али то је само наоко био добитак. Јер он је тај напад скупо платио, 84.000 рањених, убијемих и заробљених. Крају марта савезничке снаге су отпочеле операције у Руру.Армија Б фелдмаршала Модела капитулирал је 18. априла. Заробљено је 325.000 Немаца, укључујући 30 генерала, али Модел није био међу њима. радије се устрељио него да падне у ропство. Капитулација моделеве армије у Руру широко је распорила немачку фронту на западу. Пут у Берлин био је отворен. Цхурцхилл и британски војни шефови оштро су

критиковали Еисенховера јер није пожурио да пре Руса стигне у Берлин, што је лако могао учинити. Али Ајзенхауер је кренио на југоисток са намером да освоји тзв '' алпском тврђаву '' која се налазила у брдима јужне Баварске, и где је наводно Хитлер прикупљао своје последње снаге. На '' Алпска тврђава '' је била измишљотина, последњи пропагандни трик др. Гебелса. У априлу су Савезници освојили Баварску и затим су се спајили са Совјетском војском на Елби код Торгауа 25 април, 120 км јужно од Берлина. У периоду 04-12 фебруар 1945. године, на Јалти су се састали Рузвелт, Стаљин и Черчил, те други војни и цивилни стручњаци. Рат се приводио крају и требало је донети нека решења за послератни свет. Између осталог и за Немачку, јер о њој још није донето никакво јасно ријешење. Затим је ту било Пољско питање, које је ушло у нову фазу. Цело време су се узајамно обавјештавало о ситуацијама на разним фронтовима.Генерал Антонов, шеф совјетског генералштаба, говорио је у име Совјета, а генерал Марсхалл за остале фронта. Москва је ддоста била тражила.У бити није дошло до неког супростављана Совјетима. Поготово је Американцима било свеједно: Роосвелт је превише био под утиском разарања у Совјетском Савезу На јалтској конференцији постигнут је споразум у неколико главних тачака: Подела Немачке у окупационе зоне у окупационе зоне којима ће управљати по једна од четири савезничких држава: Велика Британија, САД, Совјетски савез и Француска. Сложили су се да Французима треба бити додјељена 1 окупациона зона у подручју које буду добиле Америка и Британија за време рата. Након рата да се проведе војна, економска и политичка демобилизација и денацификација Немачке и да се осигура плаћање репарација. Требало је смањити Немцима тешку индустрију до 20%. Под тим се подразумевало ратну индустрију као нпр фабрику авиона и синтетичких нафтних деривата., А остатак индустријске производње требало је ставити под савезничку контролу. Пољско питање било је најнеугоднији проблем који је потискивао ратну коалицију. Посљие устанка у Варшави политичка се ситуација није поправила, а Стаљин је признавши Лублинску кабинет за пољску владу - одбацио Лондонске Пољаке, од којих је једино Миколајцзик показао знаке трепељивост према Москви. Резултат преговора било је померање Пољске границе 200 км на запад, Стаљиново обечање да ће што пре одржати слободне изборе и план да се Лублински комитет прошири другим пољским политичарима На посебно заузимање британских представника, конференција је закључила да маршалу Титу и пресједнику избегличке краљевске владе Иована Субашића препорући да проведу споразум постигнут између Националног кабинета краљевске владе, да они чланови Народне скупштине Краљевине Југослаавије, бирани на последњим изборима 1938., који нису сарађивали са окупатором, м огу бити укључени у АВНОЈ те да законе које донесе АВНОЈ накнадно потврди и Уставотворна скупштина.На крају је постојала јоши тзв. '' Тајна Јалте ''. Американци су Совјетима говорили о учешћу у рату на Далеком истоку. Стаљин је пристао да ступи у рат два до три месеца након капитлације Немачке. Одлучено је да би заузврат добио базу Порт Артур, заједничку совјетско кинеску управу над железницом у јужној Манџурији, Курлинске отоке и јужни део Сахалина. У бити је до америчког инсистирања да СССР уђе у рат против Јапана дошло под утицајем неколико песимистичних војних саветника који још нису видели победу на Пацифику. Операција Багратион, у комбинацији са оближњом операцијом Лавов-Сандомиерз покренутом пар недеља касније у Украјини, је омогућила Совјетском Савезу да поврати практично све територије у границама из 1941., да напредује у територију Немачке у Источној Пруској и да дође до предграђа Варшаве након стицања контроле над делом Пољске источно од реке Вистуле. Битка је била описана као тријумф совјетске

теорије "операционе уметности", јер су комплетна координација свих кретања на фронту и сигнално кретање да се превари непријатељ били од кључног значаја за напад.Немци су знали да офензива Црвене армије не може започети док се не почне да се топи последњи снег у Пољској па су стога закључили да напад неће почети пре свршетка јуни (23 најдужи дан) Операција Багратион (фуснота Операција је добила име по генералу Петру Багратион, који је погинуо у Бородинској бици) започела је нападом 22 јун 1944. Ипак, немачка Врховна команда је очекивала напад на групу армија Југ. Укључивала преко 2.3 милиона совјетских војника распоређених у 200 дивизија и велике формације са скоро 6.000 тенкова и тешке артиљерије против 34 немачке дивизије у групи армија Центар. Офанзива је толко ојачала да је немачка група армија Центар, у коју је Хитлер био упутио своје најјаче снаге, била потучена до ногу. Дошло је ди широког продора у фронти, која је Русима отворио пут у Пољску. Операција је заустављена јер је совјетским линијама претила опасност од превеликог ширења. Ипак, контроверзе још увек бесне око одлуке совјетских снага да понуде ограничену (и касну) помоћ Пољској домовинској армији у Варшавском устанку који је започео када су совјетске снаге стигле до предграђа града. Допринос немачком поразу је био пребацивање јединица као одговор на искрцавање у Нормандији две недеље раније. У тренутку напада, бројчана и квалитативна предност Совјета је била очигледна. Немци су били смрвљени. Престоница Белорусије, Минск, је ослобођен 3 јули и притом је заробљено 50.000 Немаца. Десет дана касније, Црвена армија је стигла до предратне границе с Пољском. Операција Багратион је такође одсекла немачке јединице групе армија Север.Где је Црвена армију дошла до граница источне Пруске, опколиле педесет немачких дивизија на Балтику, и допрле до Виборга у Финској. У септембру се предала Финска и окренула против немачких трупа које су одбиле да евакуишу њен териториј Уништење групе армија Центар је стајало Немце 2.000 тенкова и 57.000 осталих возила. Немачки губици су процењени на 300.000 мртвих, 250.000 рањених и око 120.000 заробљених, укупно око 670.000. Совјетски губици су били 60.000 мртвих, 110.000 рањених и око 8.000 несталих, уз изгубљених 2.957 тенкова, 2.447 артиљеријских оруђа и 822 авиона. У успоредеби с осталим биткама, ово је била далеко највеча совјетска победа у бројчаном смислу, задајући четири пута више губитака Немцима и ослобађајући велике количине совјетског територија у року од 2 месеца. Немачка војска се никад није опоравила од материјалних и људских губитака задобијених током овог времена, изгубивши око четвртину својих људи на Источном фронту, слично проценту губитака као и код Стаљинграда. Прекид изазван овим операцијама је помогао да Совјетски Савез напредује у Балкан у августу 1944. У октобру 1944. у Мађарској је покушај капитулације, односно стављања на страну Савезника, довео до немачке војне интервенције против адмирала Хортхија и инсталирања фашистичког режима који ће провести Холокауст међу дотада поштеђеним мађарским Јеврејима. операција Лавов-Сандомиерз Оближња операција Лавов-Сандомиерз је покренута 17 јул 1944. и брзо је истерала немачке снаге из Украјине тј армију Југ која је била сломљена у биткама код Курска, ослобођења Кијева и ослобођења Крима у касно лето и затим у јесен и зиму 1943.-44. Брз напредак те офензиве је довео совјетске снаге пред врата Варшаве крајем јули Док је на југу напад који је почео 20. августа довео крајем месеца до пада Румуније и Антонескуа, а заједно с њом и нафтоносних поља у Плоести, једног од вечег извора нафте за немачке армије. 26. августа Бугарска се и формално повукла из рата и Немци су се морали ужурбано чистит из те земље. Губитак румунских и мађарских нафтоносних извора и бомбардовање фабрика синтетичког погонског горива у

Немачкој довели су до несташице бензина, тако да је добар део очајнички потребних ловачких авиона био присиљен остати на земљи где су их унисте савезнички бомбардери. Многе су оклопне дивизије због поманкаја горива биле осуђене на мировање. Гудериан је устврдио да је Источна фронта као кућа од карата, Буде ли пробијена на једној тачки све ће се распасти. Тако је и било. У јануару 1945.Коњевљева украјинска армија провалила је из свог мостобрана код Баранов у горњој Висли јужно од Варшаве и Кренила према Шлезији. Најгоре од свега је било што су Руси заузели шлески индустријски базен. Шлески су рудници откако је започело интензивно бомбардовање Рухр, подмиривали 60% немачке потрошње угља за железнице, електране и фабрике. На северу су Жуковљеве армије прешле преко Висле северно и јужно од Варшаве, коју су ослободили 17 јануар Још даље на северу су руске армије прегазиле пола Источне Пруске и допрле до Гданског залива. Будимпешта је била заузета 13 фебруар Под утиском катастрофе на истоку, Хитлер, Геринг и Јодл закључили су да нема потребе тражити примирје на западу, јер су сматрали да ће западни Савезници сами дотрчати у страху пред последицама бољшевичких побједа.Црвена армија је у априлу 1945 ушла у Беч и Праг које је бранил армија Југ, и 16 април започела своју опсаду на Берлин. Совјети су у завршним операцијама ангажовали 3 трупе: 2. белоруска под командом маршала Константина Роковског, 1. белоруског под командом маршала Георгија Жуков и 1. украјинског којим је командовао маршал Игор Коњев. Битка за Берлин трајала је 16 април-мај 2. Била је задња велика и одлучујућа битка на европском бојишту Другог светског рата. У њој је погинило 170 000 Немаца, док их је 200 000 било рањено. Руса је погинило око 80 000 и 280 000 их је било рањено. Град је био раздељен на осам одбрамбених сектора. Уз њих је постојао и посебни девети сектор који је обухватао центар Берлина, с владиним зградама, зградом Реицхсканцеларије, зградом Гестапоа и Реицхстаг. На улицама самог града подизане су добро учвршћене барикаде, постављене противтенковске препреке и грађени бетонски бункери. Прозори града претварани су у пушкарнице. Берлин је бранило око 500.000 преживелих немачких војника, врло добро наоуружаних и опремљених. У граду су биле концентрисане полицијске и есесовски јединице, чији је комдант био Монке. Од чланова савеза омладине Хитлерјугенда формирани су ловачки протутенковски одреди. Обраном непосредних прилаза Берлину руководио је у почетку Хеинрицх Химмлер и на свим руководећим положајима били есесовски генерали. Тиме је хитлерова команда истицала нарочиту важност момента. Било је одређено да Жуков са својом 1. белоруском армијом крене са офанзивом на Берлин 16 април, а Коњев да убаци своје тенковске армије јужно и западно од Берлина. не чекајућитрупе другог белоруског фронта, који је по прорачунима могао започети офанзиву с Одре најраније 20. априла. На свим правцима офензива се одвијала успешно, осим на Сееловским Висовима, где су Немци саградили низове ровова и одбрамбених положаја, бункера, и врло их добро осигурали и укопали, стога су Руси овде били дочекани убитачном ватром. Након победе код Сеелове 17 април, уследио је завршни обрачун у самом Берлину. Кључ за Берлин лежао је на Одри, чије је прилазе Берлину са сјевероитока и истока бранила група армија Висла Готтхарда Хеинрициа која је убрзо била пробијена. Хитлер је оптужио своје генерале за неверност и издају. Телеграмом 23 април Геринг, који је побјега на југ, сматрао се Хитлеровим насљедником и је захтевао од Хитлера да му да пуномоћја као шефу државе како би повео преговоре о миру са Савезницима јер су Хитлеру руке везане у опкољеном Берлину. Хитлер је наредио да га ухапсе. А што се тиће Химлера, он је понудио преговоре владама Савезника о закључивање сепаратног мира. Једино је Хитлер маштао да ће 4.

оклопна и 9. пјешадијске армија Валтхера Венцка деблокирати Берлин, не знајући да су оне или опкољене или уништене од стране Совјетске војске. Хитлер не само да није располагао прецизним информацијама с фронта, већ му је и ситуација у Берлину била слабо позната. Напокон му је 29 април комадант града Веидлинг рекао да ће совјетске трупе стићи до улаза у његов бункер најкасније до 1. маја. Веидлинг је добро проценио ситуацију. Црвена армија заузела је Реицхстаг након мукотрпних борба, и ујутро 1 мај на њему с вијорила совјетска застава. Док су се водиле битке за Реицхстагдруге су се совјетске јединице тукле за постдамску железничку станицу и зоолошки врт, који је био претворен у јак одбрамбени чвор. После Фухрер свадбе с Еваом Браун руководиоци Рајха: Борман, Кребс, Бургдорф и други су се напили. Док је Хитлер у другој соби диктирао секретарици Трауде Јунге свој тестамент, коју су потписали његови најближи сарадници. Хитлер је са својом женом извршио самоубиство у бункеру, а њихови Лесова су после тога спаљени.Након самоубиства Хитлера 30 април, Гебелс је захтевао да се отпор настави. Генерали су ћутали, само је Веидлинг изјавио да је даљње пружање отпора узалудно.Гебелс је заваравао граађане да су пребачене нове јединице са запада за одбрану Берлина. Још истог дана он и његова жена су такође извршили самоубиство, пошто су претходно усмртили своју децу. енерал Кребс наручио је Веидлинг да обавјести совјете о немачкој капитулацији, након чега се и он убио. Немци су се предали 5. маја 1945. и потписали безусловну капитулацију. Нова немачка влада под адмиралом Донитз отпочела је преговоре о капитулацији С западним савезницима генерал Јодл је потписао безусловну капитулацију у Еисенховеров штабу у Реимсу 7 мај, а Кеител ју је такође потписао са Совјетима 8 мај у Берлину. На конференцији у Потсдаму (предграђе Берлина) која је одржана од 17. јула до 2. августа 1945. састали су се шефови држава и њихови министри спољних послова: СССР-а Стаљин и Молотов, САД-а Труман и Бирнес, те Велике Британије Цхурцхилл (заменио га је ЦА Аттлее 28 јул, након изборне победе лабуриста) и Еден. Главне одлуке биле су: нацизам и милитаризам морају се искоренити, индустријска производња и истраживачка делатност биће подвргнуте савезничком надзору, казнити ће се ратни злочинци, за накнаду штете почињене немачком агресијом ССР и Пољска намирит ће преносом инустријских уређаја из совјетске окупационе зоне, а остале савезничке драве преношењем таквих уређаја из западних окупационих зона. Премда су земље учеснице више желеле сачувати јединство Немачке, ипак се није могла постићи потпуна једнодушност око реалних прилика у тој држави. Стога је даљи развој одређивала подела на окупационе зоне. Руси су запосјели Саску и Тирингију, Енглези северозапад, Французи југозапад, а Американци Хесен, Вурттемберг и Баварску. Берлин је добио посебан статус. Берлин је добио посебан статус. Она се састојала у томе да се продор у дубину подручја под јапанском контролом изводи заобилажењем већине острвских упоришта која би том продору стајала на путу. Американци би се једноставно искрцали у позадини тих упоришта, тамо саградили поморске и ваздушне базе, а јапанске базе испред њих биле би подвргнуте ваздушном и поморском бомбардовању, односно блокади у циљу њихове трајне неутрализације. Након што је генерал МацАртхур, комадант америчких снага јужног Пацифика, освојио Нову Гвинеју сљедећеи циљ су били Филипини. 20 октобар 1944. уследио је велики напад савезника на Филипине. Искрцало се 132.000 савезничких војника. Јапанска команда полагала је све наде у успех битке код Филипина. Радило се '' бити '' или '' не бити '' за јапански империј. Зато је јапански план и предвиђао стављеање у покрет све снага јапанске флоте. Био је то велики план, али за његово успешно остварење била су потребна 4 предуслова: добро организовано

командовање, временски усклађени покрети, врло добра служба везе и усклађење операција с копненом авијацијом. Али ниједан од ових услова није остварен. 25 октобар 1944 дошло је до битке у заливу Леите - највећег и најспектакуларнијег поморског окршаја у рату, након којег је јапанска ратна морнарица престала постојати као озбиљан фактор. На Филипинима су се водиле жестоке борбе али су на крају јапански генерали схватили да су изгубили Филипине. 4 ожујка1945 године падом Филипинског града Маниле завршена је Битка за Филипине. Заузимање Саипан, Тиниан и Гуама лети 1944. значило је за Американце обезбедити базе за велике бомбардере Б-29. Напади предузети на Јапан са тих база нису довели до жељених резултата, а проузроковали су доста губитака на америчкој страни. То је било последица не само добре јапанске противваздушне обране, него су амерички бомбардери након дугог лета били у немогућности да изведу неко принудно слетање. Острво Иво Јима је дуг једва 8 км, широк 2 до 5 км. У јужном крају је вулкан Сурибацхи. Имала је за обе стране велику важност, не само за поморске операције него и за авијацију. Америчка индусрији производила је у великом броју највеће тешке бомбардере који су тада били познати, то су биле летеће супертврђава Б-29. Они су могли дохватити циљеве 5000 км од своје базе и вратити се назад. У великом броју су тукли јапанску индустрију. На свом путу према Јпану, на којим их нису могли пратити амерички ловачки авиони, морали су проћи уз оток Иво Џиму који је око 1000 км јужно од Токиија. Овде су били бројни јапански ловачки авиони који су узлетали код пролаза америчких бомбардера и својим нападима наносили су им тешке губитке. Американци су одлучили заузети Иво Џиму, не само да би отклонили опасност од јапанских ловаца него и да ту поставе властите ловце који би пратили Б-29 авионе на њиховом путу за Јапан. Аеродроми на Иво Јими били су премали да би могли служити супертврђава, али су могли, за нужду, омогучити слетање оштећених бомбардера при повратку. Освајање Иво Џиме била је најтежа десантна битка у рату на Пацифику. Острво је био добро припремљен, пун појединачних заклоњених места и повезан мноштвом тунела са свим важним борбеним местима. Обраном острва је заповедао генерал Тадамицхи Курибаиасхи, који се одлучио супротставити америчком нападу лукаво изграђеним системом тунела и бункера који су бранили одлучни јапански. Америчке борбе на Филипинима 1944. су омогућило јапанској морнарици да допреми додатни ратни материјал и појачања у људству. Јапански војници и морнари месецима су копали тунеле и проширивали постојеће пећине. Америчке подморнице потопиле су део бродова који су снабдевали Иојиму, но нису успеле значајно зауставити допрему додатних војника, муниције и наоружања. Јапанци су знали за стратешку важност малог отока па су га добро утврдили. Браниоцима је генерал Курибаиасхи јасно рекао, да је иза њих море, да бродова за повлачење нема и да оток треба одбранити или изгинути. Инвазији на Иво Џиму претходило је бомбардовање, вероватно најтеже које је неки острвце претрпео у другом светском рату. Бомбардована је била готово десет недеља, 8 децембар-фебруар 16. Првобитно су Американци мислили да ће заузети Иво Џиму за неколико дана, а трајало је ипак готово месец дана, јер је оток имао изврстан одбрамбени систем. Сви положаји били су повезани подземним ходницима. На обронку Сурибацхија био је изграђен прави лавиринт артиљеријских и митраљесских гњезда, док је на северном кугластом јелу острва била неразрјешив мрежа пећина и тунела. 19 фебруар 1945. године Американци су започели инвазију на овај малени оток. Руковођење флотним ии десантним снагама поверено је људима који су имали велико ратно искуство. Били су ту адмирал Спруанце, вицеадмирал Митцхер и вицадмирал Турнер. За искрцавање и

освајање острва одређене су 3 дивизије маринаца под генералом Смитом и 84 000 људи. Упркос свим тешкоћама и страховима отпору Јапанац нападачи су лагано напредовали. Американци су заузели врх Сурибацхија 23. 2. 1945. Тај догађај овековечен је повјесном фотографијом на којој 6 маринаца диже велику америчку заставу. (Ту фуснота за прву Острво је најпознатији по фотографији подизања америчке заставе на угаслом вулкану Сурибацхи (23. вељаче1945.). То је била друга америчка застава коју су амерички маринци подигли на тој узвисини. Заставу знатно мањих димензија су подигли нешто пре театралног подизања велике заставе) Све више америчких војника пристизало је на одбрану.Јапанци нису одмах напали него су чекали док плажа буде пуна циљева, а тиме и губици да буду већи. Битка на Иво Јими водила се углавном против невидљивог непријатеља. Американци су полако напредовали тако што су бацачима пламена и гранатама прекидали везе између јапанских постројења. Иво Јима био је заузет 26. 3. 1945. Јапанци су пружили жилаву одбрану острва, тако да је од близу 22 000 бранилаца преживело само 212 људи, и то сви тешко рањени. Генерал Курибаиасхи извршио је сеппуку (ритуално саммубојство). Американци су имали готово 7000 мртвих, док су болнички бродови евакуисали 17.272 рањених. Кратко време иза заузимања Иво Џиме почели су ноцни напади супертврђава на Токиио. У марту 1945. за Токиио је била најстрашнија ноћ у рату. Те страшне ноћи погинуло је 80 000 људи, док је 100 000 било рањено. Удаљен је само 700 км од Нагасакија. Овај оток дуг је преко 100 км и нширок 10 до 25 км. Налази се на стратешки веома важном положају који доминира целом источном азијском обалом и њеним околним морима. Зато није ни чудо што су му Јапанци дали за одбрану преко 120 000 војника.Команду су поверили врло способном и промишљеном генералу Ушијими. (269) Американци су очекивали врло тешку борбу. Заузимање Окинаве дало би им могучност много јачег напада на средиште Јапана. Рачунали су да острво брани око 60 000 Јапанаца, па су за напад одредили 18 3000 војника, јер су сматрали да ће тиме имати троструку предност. Посље кад су установили да је то недовољно хитно су позвали појачање, чиме је укупни број људи дошао преко 451 000. Битка за Окинаву трајала је 1 април-јуни 22 1945. Американци су наишли на јак противудар Јапанаца. Још никуда нису Јапанци наступали с тако снажном авијацијом. На америчке бродове срушила се олуја јапанских напада. Самоубилачки авиони камиказе појавили су се у тако великом броју ис таквом жестином, као никада пре и после тога. Жестину борбе показује најбоља чињеница да су Јапанци у неколико дана изгубили 4 000 авиона, од чега су половина камиказе. Задатак одбране није био да се задржи оток, јер у то више нико није могао веровати, него да се што више омете напредовање, како би је одложио напад на сам Јапан. Укупно су американци изгубили 36 потопљених бродова и 368 оштећених. На бродовима је било близу 5 000 мртвих и 4800 рањених. Јапанци су имали много теже губитке, и то преко 130 000 мртвих и око 7800 изгубљених авиона и око 7800 изгубљених авиона. Кад је Окинава постала употребљива за одлучујући напад на Јапан, други светски рат на Пацифику је завршио. Велики губици уверили америчке планере да ће инвазија самог Јапана захтевати незамисливо велики број жртава и довели до одлуке да се Јапан на предају покуша присилити употребом новог оружја званог атомска бомба. Дана 6. августа на Хирошиму је бачена атомска бомба која је изазвала дотле незамисливо разарање и патње међу локалним становништвом. Док је јапанска влада покушавала схватити што се догодило, уследио је још један шок у облику објаве рата од стране СССР-а. Совјетске снаге врло су брзо разбиле јапанске снаге у Манџурији и отпочеле брзо напредовати према Кореји. Дана 9. августа бачена је друга атомска бомба

на Нагасаки. То је било довољно да јапанска влада након неколико дана схвати да даљи отпор нема смисла, те је 15. августа објављена безусловна капитулација. Она је формално потписана септембар 2 на америчком бојном броду УСС Миссоури у Токијском заливу, што је датум који представља службени завршетак другог светског рата.