Онтолошки аргументи

Онтолошки аргументиАнселмАнселм: Бог је оно од чега се ништа веће не може замислити. Пошто постојање и у мислима и у стварности јесте веће но постојање само у мислима, и пошто, када једном разумемо реч бог, он постоји у мислима, онда он мора постојати и у стварности.


ДекартДекарт: (1) Ако опажамо јасно и разговетно да је нешто садржано у идеји неке ствари, онда је то истина о тој ствари. (2) Ја јасно и разговетно опажам да је нужно постојање садржано у идеји бога. (3) Дакле, бог постоји.


ДекартДекарт: (1) Ако опажамо јасно и разговетно да је нешто садржано у идеји неке ствари, онда је то истина о тој ствари. (2) Ја јасно и разговетно опажам да је нужно постојање садржано у идеји бога. (3) Дакле, бог постоји.

(1)Имам идеју највишег бића, тј бића које поседује све перфекције. (2) Нужно постојање је перфекција. (3) Дакле, бог постоји.

Онтолошки аргументи

Томина критика

Тома се противи мишљењу да су нам идеја бога и сазнање да бог постоји урођени.




Новоплатонизам (доминантан у раној схоластици) је у складу са тим мишљењем.





Тома наводи Јована Дамаскина који каже да је природа свима усадила свест да бог постоји





Тома наводи Јована Дамаскина који каже да је природа свима усадила свест да бог постоји

Тако су биле две ствари из којих је следило да је постојање бога очигледно: теорије о урођености и онтолошки докази.



По Томи постојање бога није само по себи очигледно.




Он се најпре позива на библију и наводи речи луде, оне исте коју помиње и Анселм, да бог не постоји.





По Аристотеловом учењу о првим принципима доказивања и објашњења, међутим, јасно је да нико не може веровати у исказ супротан од нечега што је само по себи очигледно.





По Аристотеловом учењу о првим принципима доказивања и објашњења, међутим, јасно је да нико не може веровати у исказ супротан од нечега што је само по себи очигледно.

Дакле, постојање бога није само по себи очигледно.


Томина критикаОно што Јован Дамаскин зове природним знањем (бога) Тома описује као конфузно и нејасно.



Човек има природну жељу за срећом, и та природна жеља претпоставља природно знање.




Али иако се истинска срећа може пронаћи једино у Богу, то не значи да свако има природно знање о богу какав он заиста јесте





Човек може имати нејасну свест о срећи јер је жели, али може сматрати да је срећа у чулном задовољству или богатству.





Човек може имати нејасну свест о срећи јер је жели, али може сматрати да је срећа у чулном задовољству или богатству.

Потребно је дакле даље разјашњење да би се схватило да је срећа једино у богу.



Ствари које су очигледне саме по себи су некада очигледне и за нас, али некада и нису.




Исказ је очигледан сам по себи када је предикат део значења субјекта





Ми, међутим, нисмо увек свесни шта је све део значења неког субјекта





Ми, међутим, нисмо увек свесни шта је све део значења неког субјекта

Тако може бити исказа који јесу очигледни сами по себи, али нису очигледни и за нас



‘Бог постоји’ је исказ очигледан сам по себи




То је зато што су субјекат и предикат идентични:божја суштина је његово постојање





Али овај исказ није очигледан за нас.






Како ми онда можемо доказати да бог постоји?







Једино преко ствари које јесу очигледне за нас, а то су ефекти божјег деловања







Једино преко ствари које јесу очигледне за нас, а то су ефекти божјег деловања

Постојање бога се дакле не може доказати а приори, већ а постериори, јер ми те ефекте сазнајемо искуством.



Експлицитно о Анселмовом доказу:

Неко ко чује реч ‘бог’ врло лако може да не подразумева под њом ‘биће од кога се веће не може замислити’



Експлицитно о Анселмовом доказу:

Неко ко чује реч ‘бог’ врло лако може да не подразумева под њом ‘биће од кога се веће не може замислити’ (заиста, неки сматрају да је бог телесно биће, старац с брадом, на пример)



Али чак и када би Анселмова дефиниција бога била опште прихваћена, из ње не би следило постојање бога у стварности, већ само у мислима




’’Уколико нам већ није познато да постоји у стварности биће од кога се веће не може замислити – а нико не пориче да би то било тако ако би Бог постојао – закључак да Бог постоји не следи’’




’’Уколико нам већ није познато да постоји у стварности биће од кога се веће не може замислити – а нико не пориче да би то било тако ако би Бог постојао – закључак да Бог постоји не следи’’

Вероватно значење ове реченице је да Тома сматра онтолошке доказе циркуларним: на основу његове теорије есенције и егзистенције, и с обзиром да нам божја суштина није дата а приори, ми ту суштину сазнајемо само кроз сазнање божјег постојања


Хјумова критика

Очигледна је бесмислица покушавати да се неко чињенично стање докаже или изведе аргументима а приори.



Очигледна је бесмислица покушавати да се неко чињенично стање докаже или изведе аргументима а приори.Ништа се не може доказати, уколико супротна тврдња не имплицира противуречност.



Очигледна је бесмислица покушавати да се неко чињенично стање докаже или изведе аргументима а приори.Ништа се не може доказати, уколико супротна тврдња не имплицира противуречност.Ништа што се може јасно замислити не имплицира противуречност.



Очигледна је бесмислица покушавати да се неко чињенично стање докаже или изведе аргументима а приори.Ништа се не може доказати, уколико супротна тврдња не имплицира противуречност.Ништа што се може јасно замислити не имплицира противуречност.Шта год замишљамо као постојеће, можемо замислити и као непостојеће.



Очигледна је бесмислица покушавати да се неко чињенично стање докаже или изведе аргументима а приори.Ништа се не може доказати, уколико супротна тврдња не имплицира противуречност.Ништа што се може јасно замислити не имплицира противуречност.Шта год замишљамо као постојеће, можемо замислити и као непостојеће.Не постоји дакле биће чије непостојање имплицира противуречност



Очигледна је бесмислица покушавати да се неко чињенично стање докаже или изведе аргументима а приори.Ништа се не може доказати, уколико супротна тврдња не имплицира противуречност.Ништа што се може јасно замислити не имплицира противуречност.Шта год замишљамо као постојеће, можемо замислити и као непостојеће.Не постоји дакле биће чије непостојање имплицира противуречностПрема томе не постоји биће чије се постојање може доказати.



Бог се сматра бићем које нужно постоји




Нужност његовог постојања покушава се показати овако:




Нужност његовог постојања покушава се показати овако:

Тврди се да, када бисмо спознали сву његову суштину или природу, увидели бисмо да је њему немогуће да не постоји, као што је немогуће да два пута два није 4.



Али очигледно је да се та спознаја никада не може десити, докле год наше способности остају такве какве су.



Али очигледно је да се та спознаја никада не може десити, докле год наше способности остају такве какве су. Нама ће у свако доба бити могуће да замислимо непостојање нечега што смо раније замишљали као постојеће.



Али очигледно је да се та спознаја никада не може десити, докле год наше способности остају такве какве су. Нама ће у свако доба бити могуће да замислимо непостојање нечега што смо раније замишљали као постојеће. Дух никада не може бити подређен нужности да за неку ствар претпостави да ће одувек постојати, као што смо подређени нужности да за два пута два увек сматрамо да је 4.



Али очигледно је да се та спознаја никада не може десити, докле год наше способности остају такве какве су. Нама ће у свако доба бити могуће да замислимо непостојање нечега што смо раније замишљали као постојеће. Дух никада не може бити подређен нужности да за неку ствар претпостави да ће одувек постојати, као што смо подређени нужности да за два пута два увек сматрамо да је 4. Према томе речи 'нужно постојање' немају никакво значење; или, што се своди на исто, немају никакво конзистентно значење.


Кантовска критика

Трећа Анселмова премиса имплицитно садржи тврдњу да је постојање квалитет или предикат који доприноси величини ствари.




Две ствари су садржане у тој тврдњи:

1. постојање је квалитет или предикат

2. постојање (као и мудрост, а за разлику од физичке величине) је квалитет или предикат који доприноси величини ствари




Две ствари су садржане у тој тврдњи:

1. постојање је квалитет или предикат

2. постојање (као и мудрост, а за разлику од физичке величине) је квалитет или предикат који доприноси величини ствари

Кантова критика је усмерена на 1.


Саврмена верзија кантовске критике

‘Постојање није предикат!’




Зашто није?





Анализирајмо пример исказа којим се нечему приписуј неки предикат:

‘Девојка прекопута је шармантна (висока, пуначка...)’





Анализирајмо пример исказа којим се нечему приписуј неки предикат:

‘Девојка прекопута је шармантна (висока, пуначка...)’

Шта радимо када изричемо овај исказ:

- твримо да девојка прекопута постоји

- приписујемо јој предикат




Заступници теорије да постојање није предикат сматрају да оваква анализа важи у свим случајевима када се неким исказом приписује неки предикат:




Заступници теорије да постојање није предикат сматрају да оваква анализа важи у свим случајевима када се неким исказом приписује неки предикат:

такав исказ увек тврди постојање ствари о којој је реч, и затим тој ствари приписује извесни предикат




Расл-фрегеовска логика (тј рачун првог реда који сте учили у првој години) је у складу са овом теоријом.




Расл-фрегеовска логика (тј рачун првог реда који сте учили у првој години) је у складу са овом теоријом.

Преведите у језик рачуна предиката првог реда:

Тигрови постоје

Змајеви не постоје

Ана је шармантна

Девојка прекопута је шармантна




Тигрови постоје

xTx

Змајеви не постоје

xZx

Ана је шармантна

Ša

Девојка прекопута је шармантна

x( Dx Px Šx y(Dy Py yx) )




Шта се дешава ако претпоставимо да је постојање предикат?





Ако кажемо: ‘Питоми тигрови постоје’, тиме онда:






1. тврдимо да питоми тигрови постоје, и







2. затим им приписујемо постојање








Ако кажемо: ‘Змајеви не постоје’, тиме онда:









1. тврдимо да змајеви постоје, и









1. тврдимо да змајеви постоје, и

2. одричемо змајевима предикат постојања





Исказ ‘Тигрови постоје’садржи редундантну тврдњу, а исказ ‘Змајеви не постоје’ је противуречан.






Како је ово очигледно лажно, заступници ове теорије закључују да постојање није прави предикат.







Ове две тврдње не приписују и не одричу неки предикат, већ нешто говоре о појмовима тигрова и змајева







Ове две тврдње не приписују и не одричу неки предикат, већ нешто говоре о појмовима тигрова и змајева (да се први односи на нешто чега има у свету, а да за други то није тако)

Онтолошки аргументи

Documents