Старословенски језикИз Википедије, слободне енциклопедије

Не поистовећивати са прасловенским језиком.

старословенски језик

словѣньскыи ѩзыкъ

Државе Словенске државе и области средњег века

Регија источна Европа

Изумро користи се као литургијски језик

Породица

индоевропски балто-словенски o словенски јужнословенски источнојужнословенски

старословенски језик

Систем

писањаглагољица и ћирилица

Службени статус

Званичан Православне цркве и Источне католичке цркве

Регулише нико

Језички кодови

ИСО 639-

1cu

ИСО 639-

2chu

ИСО 639-

3chu

Пажња: Ова страна можда садржи ИПА фонетске симболе у уникоду.

Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ; називан и црквенословенски, староцрквенословенски) је први писани словенски језик, кодификован на основу говора македонских Словена из околине Солуна, у IX веку [1] . Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.[2]

Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, за превод Библије и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од IX до XVIII века, Источних Словена од Х до XVIII века, Моравских Словена и Чеха од IX до XI века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.[3]

Генеолошки, старословенски језик припада групи јужнословенских језика, и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном матицом из које воде порекло сви словенски језици, укључујући и старословенски.[2]

Садржај

 [сакриј]  1 Назив 2 Порекло

o 2.1 Панонска теорија o 2.2 Македонска теорија o 2.3 Бугарска теорија

3 Словенско писмо o 3.1 Прехришћанско словенско писмо o 3.2 Настанак глагољице и ћирилице o 3.3 Словенска азбука

4 Старословенски списи o 4.1 Канонски списи o 4.2 Словенски апокрифи

5 Граматика o 5.1 Именице o 5.2 Глаголи o 5.3 Бројеви

6 Старословенске редакције o 6.1 Бугарска редакција o 6.2 Македонска редакција o 6.3 Чешко-моравска редакција o 6.4 Панонско-словенска редакција o 6.5 Руска редакција o 6.6 Хрватска редакција o 6.7 Српска редакција

7 Црквенословенски језик 8 Напомене 9 Литература 10 Види још

11 Спољашње везе

[уреди] Назив

Синајски молитвеник, канонски црквенословенски спис писан глагољицом из 11. века

У старим се списима овај језик називао једноставно словенским (словѣньскъ).[4] У 5. глави Житија Методијева византијски цар Михајло III говори Ћирилу и Методију да су они из Солуна, а да Солуњани вьси чисто словѣньскы бесѣдуютъ. У 15. глави пише да је Методије превео књиге отъ грьчьска языка въ словѣньскъ, а у 17. да Методијеви ученици после његове смрти латиньскы и грьчьскы и словѣньскы сътрѣбишя, а исти назив користи и византијски писац Јован Егзарх.

Старословенски је настао као литургијски језик, а прве књиге написане на њему биле су богослужбене. Био је уско везан уз сакралну књижевност, насталу превођењем грчких изворника, што се огледа у бројним лексичким, морфолошким и синтактичким грцизмима. У тој функцији старословенски језик се употребљава и данас, због чега се назива и црквенословенским или староцрквенословенским. Неки разликују ова два термина па староцрквенословенским називају први забележени период старословенског језика (10. и 11. век), а црквенословенским језик од 12. века надаље, кад се почињу јављати прве националне редакције.

Назива се још и старомакедонским[5], јер се развио на основу говора македонских Словена. Термином старобугарски наглашава се његова припадност бугарском језику.[6] Међутим, у већини савремених словенских језика, овај језик се назива старословенским:

белоруски : старажытнаславянская мова бошњачки : staroslavenski jezik бугарски : старобългарски език чешки : staroslověnština хрватски : staroslavenski jezik македонски : старословенски јазик пољски : język staro-cerkiewno-słowiański руски : старославянский язык српски : старословенски језик словачки : staroslovienčina

словеначки : stara cerkvena slovanščina украјински : старослов’янська мова

[уреди] Порекло

Ватрослав Јагић, познати заступник македонске теорије

Постоји више теорија о пореклу старословенског језика, од којих је у савременој науци најприхваћенија македонска теорија.

[уреди] Панонска теорија

Према панонској теорији старословенски језик се развио на основу језика панонских Словена, тј. предака данашњих Словенаца.[7] Ову теорију су посебно заступали Јернеј Копитар (1780-1844) и Франц Миклошич (1813-1891). Они су тврдили да се немачка, латинска и мађарска обележја старословенског могу објаснити само чињеницом да је основа старословенском био панонски говор. Но, сусрели су се и са проблемима како објаснити типичне македонске одразе шт и жд (од прасловенских *т’ и *д’). То су ријешили тако што су пронашли мађарске посуђенице које садрже те гласове, а они су их могли добити једино посуђивањем од панонских Словена.

[уреди] Македонска теорија

Некада преовладавајућу панонску теорију је оповргнуо Миклошићев наследник на универзитету Ватрослав Јагић (1838-1923) објаснивши да су Мађари примили словенске посуђенице у доба сеобе, кад су се преци Бугара и Македонаца селили према својим данашњим домовинама. Ту је македонску теорију учврстио и његов ученик Ватрослав Облак организујући дијалектолошку експедицију у околини Солуна. 1896. године својим је Македонским студијама доказао повезаност македонског говора са старословенским језиком. Тако је настала данас призната македонска теорија.

[уреди] Бугарска теорија

Према теорији коју је заступао Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), а касније развио Лескин, старословенски је, уствари, старобугарски језик, из којег се касније развио савремени бугарски језик (слично односу старогрчког и грчког). Ову теорију подржава велика већина бугарских лингвиста.

[уреди] Словенско писмо

[уреди] Прехришћанско словенско писмо

За више информација погледајте чланак Прехришћанско словенско писмо

Спис Црнорисца Храбра

Црноризац Храбар у спису О писменима преноси да Стари Словени нису имали књига, већ су се користили цртама и резама. Након примања хришћанства, употребљавали су грчка и римска слова „без устројења“, све док им Ћирило и Методије нису саставили азбуку[8]:

Прѣждє оубѡ словѣнє нє имѣхѫ книгъ, нѫ чрътами и рѣзами чьтѣхѫ и гатаахѫ, погани сѫщє. кръстившє жє ся, римъсками и гръчьскыми писмєны нѫждаахѫ ся (писати) словѣнску рѣчь бєз оустроєниа ... ащє ли въпросиши словѣнскыя букаря глаголя кто вы писмєна створилъ єсть или книгы прѣложилъ, то вьси вѣдять. и отвѣщавшє рєкѫть. святыи костантинъ философъ, нарицаємыи кирълъ. тъ намь писмєна створи и книгы прѣложи. и мєѳодиє братъ єго.

– Чръноризьць Храбръ, О писмєньхъ

Прије Славени не имаху књига, него цртама и резама читаху и гатаху, будући пагани. Крстивши се, римским и грчким писменима принуђаху се (писати) словенску ријеч без устројења ... А ако запиташ писмене словенске говорећи ко вам је слова начинио или књиге превео, то сви знају. И одговоривши рећи ће: свети Константин Филозоф, звани Ћирил, тај нам и слова начини и књиге преведе. И Методије, брат његов.

– Црноризац Храбар, О писменима

Ибн Фадлан, арапски изасланик у Волшку Бугарску (на територији данашње Русије) 922. године, пише о нарави и обичајима Руса. После обредног спаљиваља покојника, саплеменици би на дрвету беле тополе или брезе „написали име (умрлог) мужа и име цара Руса и удаљили се“.[9] Други средњовековни извор, Титмар Мерзебуршки, описујући словенски пагански храм на острву Рујан, примећује да су на киповима урезана њихова имена ("singulis nominibus insculptis").[10]

Средњовековно панонско житије Константина Филозофа бележи да су Словени већ били писмени у време његове мисије: „током мисије на Криму 860. њему показаше јеванђеље и псалме написане руским писменима [...] Константин саопштава да их никада раније није видео, али да их је научио изненађујуће брзо“.[11]

[уреди] Настанак глагољице и ћирилице

За више информација видети Моравска мисија, Глагољица и Ћирилица

Православна фреска приказује св. Ћирила с ћирилицом јер се дуго веровало да ју је он створио. Данас се углавном сматра да је створио глагољицу.

Моравска мисија представља почетак словенске писмености и прекретницу у покрштавању Словена. Великоморавски кнез Растислав је затражио од цара Михајла III да му пошаље људе који би научавали његов народ, ширили писмо и покрштавали на њихову језику. Цар је послао браћу мисионаре Константина и Методија, јер су они из Солуна, а сви Солуњани добро говоре словенским језиком. Око 863. године Константин Филозоф ствара словенско писмо[12] и одлази у Моравску с братом Методијем и другим мисионарима (Климент, Наум, Ангелар, Сава) са задатком да ондашње Словене описмене за богослужење на словенском језику. Хришћанске књиге су преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био разумљив и осталим Словенима. Након Великоморавске одлазе и у Панонску

кнежевину, где су превели с грчкога језика велик број литургијских дела, створили први словенски законски кодекс, Закон судный людем и превод Номканона.

Мисија се самог почетка суочавала са жестоким отпором германског свештенства које је те просторе сматрало својим, ширећи хришћанство на латинском језику, па су солунска браћа већ 867. године морали да путују у Рим да оправдају своје деловање Папи. У то време је у хришћанској цркви преовлађивала тзв. тројезична догма (или тројезична јерес), према којој су једина три достојна језика за слављење литургије латински, грчки и хебрејски. Константин је тада у расправи с латинским свештицима изрекао чувене речи:[13]

Не пада ли киша од Бога на све једнако? Или, не сја ли Сунце, такође, на све? Не удишемо ли сви исти ваздух? А како се ви не стидите само три језика признавати, а хоћете да сви други народи и племена буду слепи и глухи!

  — Житије Ћирилово

Глагољица, најстарије сачувано словенско писмо.

Солунска браћа су у Риму успела да добију дозволу папе Хадријана II (867—872) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име Ћирило (грч. Κύριλλος - Господњи) и умро 14. фебруара. Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Моравску, са титулом моравскопанонског архиепископа, поново наишавши на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом Сватоплуком I (870—894). На великом сабору германског свештенства Методије је оптужен за јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобеђен на инсистирање папе Јована VIII (872—882), већ је 880. године морао поново путовати у Рим да оправда своје деловање. Након тога је посетио Цариград 882. године. 6. априла 885. године је преминуо у својој архиепископији. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе Стефана V (885—891) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у средњој Европи протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Тада је убијен и Методијев несуђени наследник Горазд. Међутим, део њихових ученика, међу којима су најистакнутији Климент и Наум Охридски, успео је да побегне на Балканско полуострво, настављајући рад на словенској писмености.

Ћирилица, словенско писмо настало на основу грчког.

Данас се углавном сматра да је глагољица најстарије словенско писмо, које је створио Константин Филозоф, а да је ћирилица потом настала на основу грчког алфабета.[2] Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је „да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици), него у споменицима писаним ћирилицом“.[14] Глагољицом је писана већина раних старословенских текстова (мисал, четири јеванђеља, избори из јеванђеља, псалтир, молитвеник, проповеди и биографије светаца).[15] Глагољицом су написани и Живот Константина и Живот Методија, који су касније преписани ћирилицом. Константин је глагољицом написао и свој Проглас, којим брани словенско писмо и словенске преводе Библије.[15]

Претпоставља се да је ћирилица настала негде у 10. веку, захваљујући Клименту Охридском [16] , због чега се назива и климентовица. Према другој теорији, ћирилица је настала у Бугарској, 30-40 година након глагољице, заслугом цара Симеона и бугарских духовника Константина Преславског и Јована Егзарха.[15] Од 38 слова старословенске ћирилице, 24 је настало према грчком уставном писму[2], од чега су многа механички преузета из грчког алфабета (нпр. Г, Д, Т, П и И)[15], док су остала слова осмишљена за својствене словенске гласове. Ћирилицом су изворно написана три већа старословенска споменика: Савина књига, Остромирово јеванђеље, Супрасаљски зборник.[15] У X веку, словенска књижевност писана на ћирилици, проширила се из Бугарске у Кијевску Русију.[15] Код Западних Словена је од XI века било у употреби латинско писмо. Њиме су написани и старословенско-словеначки Фризински одломци (словеначке молитве и проповеди), које Словенци називају Брижински споменики.[15] Тако су Словени од почетака своје писмености употребљавали неколико различитих писама.

[уреди] Словенска азбука

глагољица ћирилица назив изговор

az' /ɑ/

buky /b/

vede /ʋ/

glagolji /g/

dobro /d/

jest' /ɛ/

zhivete /ʒ/

dzelo /dz/

zemlja /z/

i /i, j/

izhe /i, j/

[djerv'] /dʑ/

kako /k/

ljudije /l, ʎ/

mislete /m/

nash' /n, ɲ/

on' /ɔ/

pokoji /p/

rtsi /r/

slovo /s/

tvrdo /t/

uk' /u/

frt' /f/

kher /x/

oht' /ɔ/

shta /tʲ, ʃt/

tsi /ts/

chrv' /tʃ/

sha /ʃ/

yer' /ɯ/

yery /ɨ/

yerj' /ɘ/

yat' /æ, jɑ/

*/jo/

yu /ju/

ѥ /je/ или /ʲe/

[ens'] /ɛ ̃/

[yens'] /jɛ ̃/

[ons'] /ɔ ̃/

[yons'] /jɔ ̃/

ѯі /ks/

ѱі /ps/

[thita] /θ/

izhitsa /ʏ, i/

[уреди] Старословенски списи

[уреди] Канонски списи

Зографско еванђеље

Канон старословенских списа представља мали број првих сачуваних споменика из 10. и 11. века, након деловања Ћирила и Методија, будући да њихова дела нису сачувана.

Споменици писани глагољицом:

Кијевски мисал Зографско јеванђеље Маријинско јеванђеље Асеманијево јеванђеље Синајски псалтир Синајски молитвеник

Клоцов зборник Бојански палимпсест Македонски листићи

Споменици писани ћирилицом:

Савина књига Супрасаљски зборник Енински апостол

[уреди] Словенски апокрифи

За више информација погледајте чланак Словенски апокрифи

Прва страна Новгородског кодекса, апокрифа из 11. века.

Словенски апокрифи су неканонски (апокрифни) списи библијске тематике на старословенском језику. Црквени индекси забрањених књига су били једнодушни у односу према апокрифима, као лажљивим писањима којима јеретици заблуђују прост народ.[17] Али у пракси, забрана није никад могла бити потпуно спроведена, јер индекси нису стизали до сваког најудаљенијег манастира и до сваког преписивача. При том, неки апокрифи не садрже ништа противцрквено (нпр: Протојеванђење Јаковљево), па је и сама црква била снисходљива према њима. У средњовековној словенској књижевности су најпознатије следеће апокрифне књиге:[18]

Књига Енохова (потиче из 2. века пре Христа; на словенски је преведена млађа верзија из 1. века са додацима, позната као Словенски Енох)

Књига Варухова (из 2. века; превод са грчког) Књига Аврамова (из 1. века; разговор о душама који се води између Аврама и

арханђела Михајла, од којих једне иду у рај, а друге у пакао)

Легенде - новеле:

Живот Адама и Еве (из 1. века; говори о животу Адама и Еве у рају; постојала је краћа и дужа верзија)

Мучеништво Јеремијино (јеврејска књига са хришћанским додацима)

Виђење пророка Исаије (из 3. века пре Христа; превод са грчког; описује се будуће рођење и страдање Христово)

Новозаветни апокрифи:

Протојеванђеље Јаковљево (из 2. века) Јеванђеље младенства (о Исусовој младости) Јеванђеље Никодимово Легенда о Авгару (из 3. века) Апокрифна дела Виђење апостола Павла Виђење Богородичино Други долазак Христов

[уреди] Граматика

За више информација погледајте чланак Старословенска граматика

Старославенски је флексијски језик с прилично богатом граматиком.

[уреди] Именице

У старословенском језику именице могу бити мењане у три граматичка рода (мушки, женски и средњи), три броја (једнина, множина и двојина) и седам падежа (номинатив, вокатив, акузатив, инструментал, датив, генитив и локатив).

[уреди] Глаголи

У старословенском постоје следећа времена[19]:

презент (садашње време) аорист (прошло свршено време)

o асигматски аористo сигматски аорист

новији сигматски аорист старији сигматски аорист

имперфекат (прошло несвршено време) перфекат (прошло време) плусквамперфекат (давно прошло време) футур (будуће време) футур егзактни (будуће свршено време)

[уреди] Бројеви

Д-титло, означава број 4

У старословенској азбуци, нису постојали посеби знаци за бројеве, већ су бројеви обележавани словима са посебном ознаком (титлом) изнад. Бројеви од 1 до 10 су се обележавали следећим ћириличним словима[20]:

А = 1 единъ В = 2 два Г = 3 три Д = 4 четыре Є = 5 пѧть Ѕ = 6 шесть З = 7 седьмь И = 8 осмь Ѳ = 9 девѧть Ї = 10 десѧть

Бројеви од 11 до 19 су били синтагме. Добијани су додавањем жељеног броја на број десет (нпр. два на десенте - 12) и означавани су следећим словима, са одговарајућим титлом изнад:

Бројеви од 1 до 20 писани старом ћирилицом. АЇ = 11 единонадесѧть(e) ВЇ = 12 дванадесѧть(e) ГЇ = 13 тринадесѧть(e) ДЇ = 14 четыренадесѧть(e) ЄЇ = 15 пѧтьнадесѧть(e) ЅЇ = 16 шестьнадесѧть(e) ЗЇ = 17 седьмьнадесѧть(e) ИЇ = 18 осмьнадесѧть(e)

ѲЇ = 19 девѧтьнадесѧть(e)

Од ових бројева су редукцијом вокала и вокализацијом дифтонга настали савремени српски облици.

[уреди] Старословенске редакције

Редакција је спонтатно и нехотично мењање језика, због утицаја пишчевог језика и његовог локалног идиома. Пошто је у време настајања првог словенског књижевног језика, а касније још и више, словенски језички простор био дијалекатски издиференциран, у старословенски језик су постепено све више улазиле неке особине месних народних говора, тако да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска, хрватска глагољска, чешка и румунска (код Румуна је црквенословенски био језик богослужења, а од XIV до XVIII века и књижевни језик).

[уреди] Бугарска редакција

Источно бугарска редакција је најстарија редакција старословенског језика.[21] Обележја су јој следећа:

1. предњи назал ѧ иза ч, ж, ш и ј прелази у стражњи ѫ, а ѧ иза палатализираних р, л и н (р', љ, њ) прелази у ѫ

2. ѫ каткад прелази у ъ, а ѣ каткад у ја

Споменици: Трактат Црнорисца Храбра, Трновско јеванђеље, Бојанско јеванђеље, Врачанско јеванђеље, Јованово јеванђеље.

[уреди] Македонска редакција

Асеманијево јеванђеље1. ѫ прелази у ѧ иза палатализираних р, л и н (р', љ, њ) те иза комбинације усненог

самогласника са сугласником л (вољѫ > вољѧ)

2. јерови се каткад вокализују: ъ > о, ь > е3. ѧ и ѣ те е и ѣ мешају се у кориштењу4. каткад се ѧ мења са е, а ѫ са а, ъ и у5. шт и жд се чувају

Споменици: Асеманијево јеванђеље, Охридски апостол, Добромирово јеванђеље

[уреди] Чешко-моравска редакција

1. умјесто старословенских шт и жд налазимо одразе палатализираног т и д > ц и з (помошть > помоцъ, виждь > визь)

2. одрази прасловенских *стј и *скј, за разлику од стсл. шт, дају шч3. у инструменталу једнине о-деклинације, главне, средњег рода уместо наставка -

омь долази -ъмь4. генитив замјенице азъ (ја) уместо старорословенског мене налазимо мне

(испадањем старог јора од мъне)

Споменици: Кијевски листићи (или Кијевски мисал), Прашки листићи, Реимско еванђеље.

[уреди] Панонско-словенска редакција

1. каткад се стражји назал ѫ мијења у о (мѫченик > моченик)2. сугласничка скупина -дл- чува се у другом партиципу претерита, еквиваленти

данашњег глаголског придева радног (модлила)

Споменици: Брижински споменици (писани латиницом)

[уреди] Руска редакција

За више информација погледајте чланак Староруски језик

Остромирово јеванђеље1. стражњи и предњи назали - ѫ и я - мијењају се у у и ја2. према старословенским рь, ль, ръ, лъ између сугласника долазе ьр, ър, ьл, ъл3. ра- и ла- изведени од прасловенског ор и ол замјењују се са ро- и ло- (работа,

локъть)4. старословенско жд даје ж, а шт даје ч (вижь, печь)5. скупине настале метатезом ликвида, ра, ла, рѣ, замјењују се скупинама оро, оло,

ере (градъ > городъ, златъ > золотъ, умрѣти > умерети)

6. у генитиву једнине те номинативу и акузативу множине ја-деклинације те у акузативу множине јо-деклинације я прелази у ѣ (землѣ)

7. у дативу и локативу личних замјеница умјесто е налази се ѣ (тебѣ)

Споменици: Остромирово јеванђеље, Архангелско јеванђеље, Чудовски псалтир, Свјатославов зборник.

[уреди] Хрватска редакција

Башчанска плоча из 11. века.

Хрватска редакција старословенског језика је једна од најстаријих, и среће се у споменицима писаним угластом (хрватском) глагољицом. Хрватски тип старословенског језика има следећа обележја:

1. стражњи и предњи назали - ѫ и я - мијењају се у у и е (рѫка > рука, пят > пет)2. јери ы се мијења у и (быти > бити)3. графем шта щ се мења у ћ, шћ или ређе у шт4. због депалатализације, полугласи јер (ь) и јор (ъ) се вокализују, у јаком положају

дају а (у кајкавском е), али се прије тога изједначују (У следећем примеру ь и ъ дају исти одраз - сънъ > сань, сан`, дьнь > дан, дан`). После су се јерови означивали штапићима и апострофима те поступно нестали.

У неким хрватским католичким бискупијама на острвима и у приморју старословенски се развио у хрватску редакцију која је коришћена у глагољашкој литургији римског обреда, све до Другог ватиканског сабора, а у неким својим облицима и све до данас.

[уреди] Српска редакција

За више информација погледајте чланак Српскословенски језик

Мирослављево јеванђеље

Најстарији сачувани спис српске редакције старословенског језика је Маријинско јеванђеље, написано глагољицом. На основу језичких црта, сматра се да је настало почетком XI века на српском штокавском подручју [22] . Обележја српске редакције:

1. стражњи и предњи назали - ѫ и ѧ - мијењају се у у и е2. ю даје ју, али се ѧ каткад мијења са е (кънѧзь > кнез)3. јор нестаје, а јер превладава (ъ > ь)4. јери ы даје и5. палатално р и меко с постају тврдима

Споменици: Маријинско јеванђеље, Вуканово јеванђеље, Хиландарска повеља, Карејски типик, Студенички типик, Темнићки натпис, Матичин апостол, Мирослављево јеванђеље, Хумачка плоча, Гршковићев одломак, Сплитски одломак мисала, Дивошево јеванђеље, Баталово јеванђеље, Хвалов зборник, Млетачки зборник.

[уреди] Црквенословенски језик

Кијевски псалтир из 1397.За више информација погледајте чланак Црквенословенски језик

Старословенски језик се временом развио у црквенословенски, литургијски језик православних и источно католичких цркава словенских земаља. Језици словенских народа чији је богослужбени језик био латински развијали су се углавном без контакта са црквенословенским - тај је контакт или био рано прекинут (као код Словенаца, Чеха и Морављана, а код Хрвата нешто касније) или никада није ни био успостављен (на пример, код Пољака и Лужичких Срба). Упоредо са постојањем црквенословенског, у култури неких словенских народа ствара се и књижевност на основи народног језика, што је имало за последицу двојство унутар старосрпског, староруског и старобугарског, са доста јасно разграниченим сферама употребе црквеног и народног језика. У XVI и XVII веку долази до истискивања црквенословенског језика из многих области употребе.