За стицање утиска добољан је само кратак површан контакт, некада чак само формално упознавање-виђење , руковање и изговоравање имена.

Први утисак се гради на основу мање или више несвесног запажања физичког изгледа, начина говора, израза лица или других информација.

Први утисак је јако

важан зато што он утиче на даљи однос са неком особом или на став о њој.

Од првог утиска зависи да ли ћемо бити наклоњени некој особи, хоћемо ли пожелети да се дружимо са њом или ћемо је избегавати.

Склони смо да све накнадне информације о датој особи тумачимо тако да се уклoпе у први утисак.

Такав ефекат општег (првог) утиска на

касније опажавање особе зове се

хало-ефекат.

Истраживања показују да је потребно чак седан супротних података да би се први утисак променио.

7 suprotnih podataka

Неке особине личности више од других утичу на формирање утиска и оне се зобу централне особине.

Такве су карактеристике срдачност и хладноћа.

Срдачан човек одаје утисак добронамерне особе, док за хладног важи супротно.

За формирање импресије важно је и којим се редоследом уочавају особине.Нпр: Ако прво запазимо негативне одлике, па тек онда позитивне, ствара се лошији утисак него да је било обрнуто.

Уколико је неко уздржан или не комуникативан, закључује се да је емотивно хладан.

То је логичка грешка у процени људи, а зове се још и лична теорија.

Најчешће грешке које се систематски јавлјању при опоажању јесу стереотипи и

упрошћивање.

Сререотипи су превише упрошћена,

крута, уопштена и због тога погрешна

мишљења о некој групи људи.

Пример: Жене су слабе, мушкарци су јаки; млади су неозбињни; стари су конзервативни; Црногорци су лењи, а Јапанци вредни. . .

Стереотипи су поједностављени и погрешни

зато што се свим припадницима једне групе приписују исте особине.

Упрошћавање се огледа у

занемаривању чињеница да сваку

особу карактерише мноштво

особина и у склоности да се процена

изврши на основу неколико

упечатљивих особина.

Процеси атрибуције јесу начини на

које људи процењују или

објашњавају узроке нечијег

понашања.

Када процењујемо узроке нечијег понашања, постоје две могућности: једна је да се узроци припишу личности, тј. Њеним особинама, а друга је да се они припишу ситуацији или околоностима.

Пример: Узроке нечије неуредности можемо приписати његовој личности (лењност, аљкавост) или ситуацији (журба).

Типична грешка је да се у процени туђег понашања занемари утицај околности, а у процени сопственог да се занемари утицај личних чинилаца.

Тако смо склони да сопствену неуредност или кашњење правдамо околностима (журба, гужва).Међутим, када су посреди других људи, олако их оцењујемо као неуредне или неодговорне.

Тамара Томић II-1