Мит и фолклор. Извори за реконструкцију митологије

новембар 13th, 2009

„А мени се чини, да су оваке песне (мушке и женске, слепачке народне – С.П.) содржале, и сад у народу простом содржавају, негдашње битие Сербско, и име“.Вук Караџић

1. Хронике и писани документи као извори за реконструкцију словенске митологије. Извори за словенску митологију веома су оскудни. Археологија је пружила веома мало података, а тако стоји ствар и са народним обичајима. Што се, пак, самих извора тиче, толико колико их има, у првом реду: хронике и писана сведочанства о словенском свету богова, нужно захтевају критичку проверу и вредновање. Рајтер упозорава да су најважнији извори настали у Русији, и при томе наводи Несторову Хронику. Затим, ту су изјаве проповедника, и добро познати спев Слово о полку Игорову. Следе. затим, извори из Немачке, Хроника Титмара Мерсебуршког; Gesta Hammaburgensisa ecclesiae pontificum од Адама Бременског; Хелмолдова Cronica Slavorum, три посебне Биографије о владици Оту Бамбершком. Када је реч о изворима из Данске, једино дело са овога тла, јесте Gesta Danorum коју је написао Сакс Граматик. Наводе се и сведочанства из Исланда, тзв. Кnitlinga Saga. Што се казивања Прокопија Цезареца, изложена у делу De bello Gothico, тиче, Рајтер примећује да су она веома неодређена, дакле, и не сасвим поуздана за науку. Међутим, управо је део списа Прокопија занимљив за тумачење верских прилика код Срба, о чему ће касније бити више говора. Када је реч о казивањима арапких писаца, Ибн Фадлана и Масудија, Рајтер их одређује као „невероватна“, готово „фантастична“. Његов је став да нам „најпрецизнија обавештења дају западни извори, чији су писци сами обилато дошли у додир са паганством источних Словена које је још увек цветало у XII веку“. Па ипак, он је са потребном критичношћу упозорио да се и приликом вредновања њихових исказа мора имати у виду да су ови, иначе, значајни хришћански писци средњега века имали значајних предрасуда према паганској религији уопште (Reiter: 167-168).Слично Рајтеру, француски славист Луј Леже је изнео низ примедаба на рачун хришћанских хроника о словенској религији. Наиме, он говори о општој одбојности хришћанских писаца према словенском многобоштву. „Главни писани споменици, који се односе на митологију, јесу дело хришћанских свештеника, делом словенских – какав је писац Руске

хронике – најчешће страних, а што је још горе, немачких свештеника. Надахнути најдубљом мржњом противу словенског паганизма, они се на њ осврћу само кад хоће да истакну ‘срамне’ незнабожачке обреде“ (Леже, 1984: 20).Ми бисмо могли у најкраћем све изворе поделити на два основна. 1) Најпре, то су хронике аутора који припадају другом типу исповедне религиозности, другој вери: хришћанској или исламској (католичка, протестанска, православна, ислам). По природи ствари они негују сиољашан, индиферентан приступ према њима страној митолошкој религији, а у најгорем и најчешћем случају радикално критички став. Њихово тумачење словенске древне митологије изведено је из једне особене теоријске и идеолошке перспективе, да не кажем предрасуде. 2) У другој врсти извора убрајамо чињенице које се условно могу одредити као основна грађа. То су изворне народне песме, језик, предања, као непосредан, иманентан израз оригиналне националне и обредне праксе, или једноставније: то је поетски транспонован мит. Међутим, с обзиром на историју језика, историјске промене и хришћанску ауторизацију бројних паганских култова и обреда, и ови ће извори захтевати критичко преиспитивање и херменеутичко преосмишљавање, што ће рећи „враћање у првобитни облик“, а то, како је познато, није увек ни лако извести, нити су ризици занемариви. Када је реч о језику и историји, овде важи правило: што је једна средина конзервативнија, а то значи и историјски мање делотворна, дакле, где језик не досеже ниво оригиналног преобликовања, извор који се ослања на фолклор је боље очуван, а шанса да се сагледа првобитна митска супстанција кудикамо већа. Међутим, код неких словенских народа, посебно западних, где је делотворност новије, монотеистичке, и у принципу наднационалне католичко-протестанске религиозности била ефикаснија, односно где су се цивилизацијски помаци усмеравали ка самом врху западноевропског прогреса. ту су и фолклор и језик нужно претрпели знатне утицаје, не оставивши много од онога пагански рудиментарног.Леже, међутим, иде сада у једну другу крајност, уверавајући нас како ,,не сматра да је фолклор нераздвојни и битни део митологије“. Од тога се унапред оградио, јер би захтевало мукотрпно истраживање у којој је мери „фолклор“ „измењен хришћанским легендама, позајмицама од суседних народа“, Грка и Арбанаса – код јужних Словена: Финаца. Варјага, Татара – код Руса; Немаца – код Чеха или Пољака.Овде ћемо навести само неколико детаља из тзв. источно-словенских и византијских извора за реконструкцију словенских митологија, а који су

важни и за реконструкцију српске митологије, пре свега због упадљиве сличности једног и другог система древне и хришћанске религиозности.а) За познавање историје древне Русије Несторова Хроника садржи врло важна обавештења. Овај документ писан је крајем XI и почетком XII века. Русија је била званично преобраћена у хришћанство 988. г. Нестор је познавао синове првих хришћана, сакупивши тачне податке о култу њихових предака. Дао нам је прецизне информације о неколиким словенским, тачније, руским божанствима: о Перуну, Велесу, Дажбогу, Стрибогу, Хорсу, Мокоши, Симарглу. Овде треба убројити и Новгородску Хронику која потврђује оцене и обавештења из Несторове Хронике.б) Од византијских писаца, који говоре о Словенима, наводе се Прокопије Цезарец, Константин Порфирогенит, Леон Ђакон. Прокопије Цезарец живео је у VI веку; био је најпре адвокат, а затим саветник и секретар војсковође Велизара кога је пратио у првом персијском рату (527-531). Најстарије и најзначајније историографско дело Прокопија је De bellis у осам књига. Говори о Јустинијановим ратовима. Од пресудног је овде значаја једно поглавље из његове историје које се бави ратовима против Гота. О словенској митологији нам даје кратке али драгоцене податке: о словенском највишем богу, који производи гром, и о другим веровањима Словена.в) Настављач Несторове Хронике, подарио нам је рукопис који је прозван Ипатијски. У томе тексту се под год. 1114. говори о богу Сварогу. Леже сматра да се овај текст веома удаљава од свога предмета, те уместо да остане код Сварога, он ту сада убацује другу тему, расправља о богу сунца, о Дажбогу и о паралели са египатском митологијом.г) Док за касно пронађени одломак епске поезије под именом: Слово о полку Игорову, који садржи неколико важних указивања о руско-словенским божанствима, Леже једноставно нема разумевања, упозоривши да су му те и такве „митолошке алузије“, како их назива, „врло сумњиве“, други аутори су дали високу вредност овоме древном споменику руске митопоетске књижевности из XII века, у коме се помиње пет старословенских божанстава: Велес, Стрибог, Трајан, Дажбог и Хорс.

2. Обичаји и фолклор као извор за реконструкцију митологије. Када је реч о „алтернативним“ изворима за реконструкцију митологије, а у недостатку писаних докумената, поставља се питање: каква јс семантичка вредност обичаја, богатог ритуса који се још и данас упражњава у неким словенским срединама, и код Срба, посебно? Било

је научника који су оспоравали тзв. алтернативне изворе за проучавање словенских митологија. Међу њима је и Луј Леже, који „не сматра да је фолклор нераздвојни и битни део митологије“. Ова предрасуда историчара религије произлази из тзв. позитивистичке теоријске и методолошке стратегије, према којој је историјски факт најдрагоценији извор. То је делимице тачно, али и ту са једном оградом; наиме, историјски факт је важан само када је реч о реконструкцији пуке историје, као политичке историје, но не и за реконструкцију културне, боље речено духовне историје, будући да се и у овом случају историја мора интегрално сагледавати, као резултанта комплементарних форми народне свести и облика живота, који конституишу целину духовности једнога народа и пресудно утичу на његов историјски развој.Шелинг је с правом поставио тезу, која је, чини ми се, научно и филозофски непроблематична, да митологија и језик представљају конституенте „народне свести“. Наиме, ако се митологија рађа у фази тзв. „индивидуализованог рода“, када се један народ као посебан издваја из опште масе „једности раног облика човечанства“, онда је поезија, за коју је митологија општа грађа или садржај, нужан облик у којој се та израстајућа посебна, национална митологија најпрегнантније изражава – дајући миту чулну презентацију. сликовну и естетску форму, онда се, управо због тога поезија мора посматрати као један од непроцењивих извора за разумевање семантичког Hintergrunda саме митологије. Управо зато се уметност, и у томе реду посебно народна, има посматрати као један од најдрагоценијих извора за реконструкцију митологије. Разуме се, треба да се у овом смислу води рачуна о важној естетичкој идеји: да је сама уметност аутентична форма, тачније биће sui generis, дакле, да она има своју сопствену аутономију без обзира на спољње садржаје које користи и преузима. Међутим, ако је њена аутентичност превасходно у слоју форме, а не толико на плану садржаја – који, свакако, није нимало структурно небитан, нас ће у овом случају занимати управо садржајни план народних умотворина као извор за митологију. Са дужном методичком обазривошћу садржај уметности биће анализиран и акцентован, и то из једне нарочите теоријске перспективе и за рачун особене духовне форме, митологије. Утолико и обичаји, магијска пракса и фолклор у целини, представљају драгоцен извор.Управо стога сам склон да без двоумљења прихватим став да се у народним приповеткама, песмама, играма и обичајима налазе значајни преостаци паганства који су важан споменик који време још није сасвим потамнило. У њима ћемо „угледати богове и богиње свих рангова и својтава; добре и зле, благородне и оне који наносе штету,

умилне и застрашујуће; ми ћемо сагледати њихове свечаности, њихова чуда“ (Ророw, 1793: 9-10). Једном речи, у недостатку писаних, а делом и археолошких извора, приморани смо да у циљу реконструкције српске митологије уважимо изворе који постоје. У првом реду имамо у виду народне обичаје и веровања, затим фолклор и у томе посебно народну књижевност. Овде ћу подсетити и на мишљење А. С. Кајсарова који је још почетком XIX века сматрао да су за проучавање митологије Источних Словена народне песме и приче „ризница за нашу митологију“ (Каисаров, 1810: 2). У том смислу је и Померанцева приметила како „изучавање народних прича са тематиком празноверица као и елемената митолошких представа у другим жанровима фолклора реално има суштинско значење за етнографа и историчара“, будући да митолог мора претпоставити да се у позадини многих народних ликова фолклора, као што су, на пример, Баба-јага, русалке и др., налазе „народна веровања која им леже у основи“ (Помер., 1975: 3-4). Према томе, фолклор и обичаји никако нису „алтернативни“ већ суштински извор за реконструкцију митологије.Међу новијим истраживачима који су се позабавили методолошким начелима која ваља да се имају у виду приликом реконструкције митологије, наводим Владимира Пропа, Грегора Крека, Рибакова. Када је реч о фолклору и, посебно, о бајкама као извору за изучавање словенске митологије, мора се, дакле, поменути значајан допринос Владимира Пропа, који је скренуо пажњу на присуство архаизма источно словенских бајки (претежно руских) и на њихову иманенту везу са древним народним веровањима и митологијом. Рибаков, међутим, само у једној ствари замера Пропу, наиме, што се у своме делу, претежно писаном са структуралистичко-морфолошких позиција, осим указивања на ову исконску етнографску везаност садржаја бајки са древном духовношћу Словена, није ослонио и на одговарајући археолошки податак, тако да у његовом раду нема ни једне слике о стварној историјској првобитности, што оставља утисак да је исконско време приказано као скроз наскроз необично, без историјско-археолошке тежине.3) Народна књижевност као извор за шроучавање митологије. У погледу сазнајне вредности, за теоретичара који се бави реконструкцијом митологаје, најмања је корист од проучавања басни и шала – вицева. Данас је преовладало мишљење да се у проучавању митолошког система, језика и других феномена духовне културе народа који не поседују писмене трагове о својој древној вери, али су сачували богате религијске обичаје и народну усмену књижевност, треба да уважи метод компаративне анализе митологија индоевропских народа, који

постаје значајна допуна историјског метода.Са којим се проблемом суочава научник, митолог чак и када поседује одређене писане изворе, археолошка открића? Елијаде сматра да је „сваки, чак и савремени документ ‘духовно непрозиран’ све док не успемо да га одгонетнемо укључујући га у систем значења. Нека алатка, преисторијска или савремена, може да открије само своју технолошку намену, све оно што су њен произвођач или њени власници у вези са њом мислили, осећали, сањали, надали се, измиче нам“ (Елијаде, I, 1991: 12). Како онда, приступити вредновању народне књижевности?За Грегора Крека од изузетно велике важности су управо истраживања старе „народне књижевнсти“ која се мора узети као најзначајнији чувар и форма у којој се прегнантно изражава мит. Управо је традиционална народна књижевност органски срасла са унутрашњим и спољашњим животом народа, тако да између народа и књижевности постоји узајамна зависност. Развој и напредак литературе зависи од културе народа, као што књижевна сведочанства том истом народном животу утискују свој особени духовни образац. У том смислу Крек наводи добро познато Бифоново гледиште о јединству стила и човека, које, слободније интерпретирано, добија код Крека следећи смисао: „Литература је нација. Јер, као што је стилом одређена личност појединог човека, тако је литературом одређена личност нације, тј. националност“ (Krek, 1869: 5). У овом смислу се посебно издвајају следећи облици народне књижевности: епска и лирска поезија, приповетке и загонетке, пословице, бајке. Потребно је, свакако, при истраживању народне књижевости и мита имати у виду њихов однос према језику. Јер, стање језика, динамика његовог развоја даје добру индикацију о стању митолошке свести народа. Шлајхер је тачно установио следећи амбивалентан однос рекавши „да историја и развој језика стоје у обрнутом односу. Што је богатија и бурнија историја, утолико је брже пропадање језика: што је сиромашније, дуже и млитавије протицање историје, утолико се верније очувава језик“ (Schleicher, 1860: 35). Из тога изводимо важно методолошко начело за проучаваоца „старина“ и древне митологије: што су неке друштвене заједнице са гледишта цивилизацијског, технолошког развоја, архаичније и конзервативније, оне су богатије фолклором и митолошком твари, тако да постају непресушан извор за испитивање древности народа.а) Каква је за митологију корист, односно вредност бајки и историјских прича, сага или кажа? Ове две књижевне форме указују на два радикално супротна односа према историјској стварности неке

заједнице. Браћа Грим су наглашавали веома велики значај бајки и сага за митологију, не превиђајући важну разлику међу њима. „Бајка је поетскија, сага историчнија“. Наиме, бајка је као поетски облик аутономнија у односу на историју, дакле, и на историјску грађу од које полази, док се приповетка, сага, чвршће држи једног посебног историјског догађаја. Дакле. сага има у виду један посебан историјски фактицитет, она се везује за једно одређено место, за конкретну личност која има свој историјски легитимитет. Као и браћа Грим, и наш романтички настројени истраживач фолклора и језика Вук Караџић, како сам већ показао, изрекао је значајну мисао да су јуначке народне песме (то значи и паганске, митске), као и тзв. женске песме „содржале, и сад у народу простом содржавају, негдашње битие Сербско, и име „. Дакле, романтички писци, и у томе посебно браћа Грим, спознали су изванредну духовну корист која се из прича и бајки може извући за митологију. О бајкама је В. Грим изнео следећу значајну мисао: „Оно што је заједничко свим бајкама јесу преостаци једног веровања до кога се досезало у најстаријој епохи, која је у сликовитом схватању изражавала натчулне ствари“. За Јакоба Грима бајке су „чудесни последњи одјеци прастарог мита“.б) Други важан извор за митологију су пословице, изреке, загонетке. У овим кратким сентенцама, тзв. књижевним минијатурама, често се са задивљујућом прегнантношћу, сасвим прецизно означава карактер нације, њен морал и обичаји. представа о богу, човеку и природи, укратко, поглед на свет и живот. Па ипак, овде је за нас једино важно то да у једној посовици народној, у едној изреци сагледамо сачуване прежитке древне митске садржајности. Има ли у том смислу и загонека неку вредност за реконструкцију митолошког система? У загонетки, као другом облику књижевне минијатуре, скривено леже многи преостаци старог метафоричког језика, чије је својство у томе да се једно име о предмету, коме оно у ствари припада, пренесе на други предмет, тако да нам изгледа како овај стоји у битном односу са њм. Феномен загонетке/одгонетке темељи се на физичкој и функционалној сродности онога што је задато и одгнонетке. На пример, на питање шта је то: „Целом свету један тањир доста“, одговор је Сунце“. Наиме, сунце и тањир су слични по округлини, као што, функционално гледано, и сунце и тањир служе свим људима. У ширем смислу, реч је о томе да се у загонеткама на најскривенији начин очувавају и значајни митолошки супстрати. Узмимо један други пример: „Одовуд клада, одонуд клада, у сриди змај лежи“. Одговор је: „Ватра“. Иако је и у овом случају реч о сличности „ватре“ и представе „змаја“ – за кога знамо да сипа ватру из својих чељусти, постоји и дубља митолошка смисаоност. Наиме, према

традиционалном веровању Срба, змија – као чувар кућа, вазда живи испод прага и огњишта као култних места, на којима су по предању Срби сахрањивали своје мртве, те се отуда и развио култ предака. Овде је од значаја још и то што између змије -чуваркуће и змаја – онако како је обликован у нашем епу као бранилац националног интереса, постоји дакле, и морфолошка, али и дубља митолошка сродност, тако да нам речена загонетка открива и ове, на први поглед, запретене семантичко-митолошке слојеве.в) Песме као извор за митологију. Један од најважнијих извора за сагледавање митске супстанције јесу иесме. „Песме су она грана духовног народног блага из које наука митологије може извући највећу корист“ – каже Крек. Словенски народи су у своме народно-поетском благу сачували не мали број таквих песама, које све заједно потврђују исказе старих писаца, да су од свих Индоевропејаца Словени најраспеванији народ. Стога је Шафарик с правом устврдио следеће: „Тамо где је словенска жена ту је и песма. Кућа и двориште, брдо и долина, поље и шума, врт и виноград, све то оне испуњавају тоновима својих песама [...]. Верујемо да без предрасуда можемо казати, да се природна поезија међу малим бројем европских народа налази у таквој разноврсности, чистоти, срчаности и осећајности као код Словена“. Када говоримо о народним и природним песмама, онда под тиме мислимо на оне које нису рецитоване само од стране народа, већ и испеване од тог истог народа, где је на известан начин читав народ у бити песник. Иако је песму створио неки појединац, она је у себи чувала начин мишљења читавог народа и у том случају је тај појединац песник за цели народ, те је песма „опште добро читавог народа, пошто је испевана из дубине народног духа“ (Кrek, 1869: 68). Једва да може бити сумње у то да је изворно песништво укорењено у обичајима и да приликом рецитовања не захтева само певање, већ и ритуал.Како ствари стоје код Срба? Корисно је да овде наведем став нашег познатог филолога XIX века Ватрослава Јагића, који је још 1869. године изјављивао како „има разлога вјеровати, да је већ код старих Хрвата и Срба цвао митологијски епос; неким честима такових пјесама оста трага у народном причању и народних пјесмах. Све пригодне пјесме, што се данас само од обичаја пјевају, кано: сватовске, краљичке, додолске, коледске, на прелу и на игри, бијаху негда без сумње пуне дубока религиозног значења, које се данас којекако с кршћанским идејами помијешало, као што је громовник Илија, огњана Марија итд.“ (Јагић, 1867: 22-23). Нема никакве сумње да Јагић у основи следи став Вука Караџића, према коме, како смо видели, наше народне песме „содржавају негдашње битие Сербско, и име“, то ће рећи народну

религију и систем моралности.г) Топономастика се у новије време прихвата као једна од важних дисциплина и незаобилазан извор за реконструкцију митолошког система. О томе је са великом компетентношћу говорио савремени истраживач словенске и руске културе, митологије и ареологије Б. А. Рибаков. Рибаков сматра како је на највећу жалост топономастика слабо проуче-на као извор за митологију. У топонимији је, међутим, сачувано много материјала о изворном веровању који не налазимо у постојећим писменим изворима, а свакако је постојао у митолошкој свести народа, у обредима и култу. Тај је извор посебно важан за изучавање српске митологије. Наведимо неке очигледне примере из топонимије на нашем простору: „Перун“ и „Перуника“ – сећање на бога Перуна, „Велес“ и „Вележ“ – указује на бога крупне стоке Велеса или Волоса, „Триглав“ или „Троглав“ -сећање на бога Триглава. „Св. Вида“ и „Св. Вита“. „Витоше“, „Видуше“ -говоре о Световиду, „Девица“, „Девин“ и „Девча“ – указују на присуство у веровањима, обичајима и култу женског божанства Девице. Интересантно је, међутим, да се на нашем простору налазе и трагови, осим Јарила и Рујевита, још и бога Прове као и великог источнословенског женског божанства Мокоше, односно Макоше. Управо због свега тога, брижљиво и широко скупљени називи у свим словенским земљама могу дати у будућности значајнију и потпунију слику о распрострањености поменутих божанстава за разлику од оне слике која се заснива на крајње фрагментарним писменим изворима.