Visoka medicinska skola strukovnih studija

Kolokvijum Tema:skeletni sistem

Prof.dr .Jovan Dimitrijevic

Prof.dr.Hristos Alexopulos

Student:Mitrovic Danica

43165/I

Cuprija 2012

Sadrzaj:

Uvod

Skeletni sistem

Skeletni sistem cine sve kosti u ljudskom organizmu. U ljudskom organizmu imaju 206

kosti.

Gradja Kostiju

Kosti su gradjene od kostanog tkiva koje je gradjeno od organske i neorganske

materije. Organsku materiju cine oseini a neorgansku kalcijum-fosfat i kacijum-karbonat.

Kostane celije se nazivaju osteociti ili osteoblasti.U gradji kosti se pimjecuju slojevi:

-pokosnica -cvrsto kostano tkivo -sunderasto tkivo -kostana srz Kostana srz sluzi za

stvaranje bijelih i crvenih krvnih crnca.

Veze medju kostima

Veze medju kostima mogu biti; -pokretna -nepokretna -elasticna Pokretna veza se

ostvaruje pomocu zglobova. Svaki zglob je gradjen od jabucice, casice i hrskavice.

Elasticna veza je takodje pokretna ali samo djelimicno, ne u potpunosti. Ona se

ostvaruje hrskavicom. Nepokretna veza se osvaruje savovima. Ovom vezom su kosti

cvrsto vezne jedna za drugu te se ne mogu pokretati.

Podjela skeleta

Skelet se moze podjeliti na kosti: -glave -trupa –udova

Kosti glave

Кости главе су најкомплекснији део акцијалног скелета у коме су

смештени мозак и чула.

Кости главе чине:

кости лобање (ossa cranii) које формирају кров и базу лобање.

Кости лобање су пљоснате и састоје се од компактног коштаног ткива (спољашњег

и унутрашњег) и средњег сунђерастог слоја. Спојене су непокретним зглобовима,

лобањским шавовима (suturae cranii) и чине их четири парне и четири непарне

кости.

кости лица (ossa faciei), које чини 15 костију (6 парних и 3 непарне) и све осим

доње вилице су спојене непокретним зглобовима са костима базе

лобање. Доња вилица је спојенатемпоромандибуларним зглобом.

Ceona kost

Фронтална кост на рођењу

Латинскиos frontale

Чеона кост (os frontale) је непарна кост лобање, која изграђује предњи,

конвексни део крова лобање и састоји се од усправног дела (squama frontalis) и

хоризонталног који своји латералним деловима ( pars orbitalis) гради кров очне

дупље, а средишњим (pars nasalis) се зглобљава са

костима носа и етимоидалном кости.

На споју вертикалног и хоризонталног дела је пнеуматизована

шупљина или sinus frontalis.

Potiljacna kost

Потиљачна кост

Пресек кроз потиљачну кост и прва три вратна кичмена пршљена

Потиљачна кост (лат. os occipitale) је непарна кост, која учествује у изградњи базе и

крова лобање. Састоји се од неколико делова, који међусобно срастају тек након рођења

јединке, а који су распоређени око тзв. великог отвора (лат. foramen magnum). На њој се

описују базиларни део, два бочна дела и љуска потиљачне кости.

Bazilarni deo

Базиларни део (лат. pars basilaris) је смештен испред великог отвора. Око 25. године

живота он сраста са телом клинасте кости, услед окоштавања хрскавице која их повезује.

На базиларном делу, који има облик четвртасте плоче, описују се две стране (горња и

доња), бочне ивице и два краја (предњи и задњи).

На горњој страни базиларног дела кости налази се широк жлеб, који са телом клинасте

кости образује тзв. падину (лат. clivus). Дуж падине се простиру делови можданог стабла

(продужена мождина и мост), кичмене артерије, базиларна артерија и венски сплет, као и

доњи петрозни синус.

Доња страна садржи ждрелну квржицу (лат. tuberculum pharyngeum), на којој се припајају

ждрелна фасција и предња веза кичменог стуба. Бочно од ње пружа се парни мишићни

гребен (лат. crista muscularis), који служи за причвршћивање предњег правог мишића

главе. Осим тога, на доњој страни су присутни предња кондиларна јамица и један део

потиљачних кондила.

Бочне ивице се пружају косо унутра и унапред, а преко њих се базиларни део зглобљава

са слепооочном кости. Предњи крај се спаја са телом клинасте кости, а задњи крај

учествује у изградњи руба великог потиљачног отвора.

Бочни делови

Бочни делови (лат. partes laterales) спајају љуску и базиларни део потиљачне кости, и

истовремено граде бочне ивице великог отвора. На њима се описују две стране (горња и

доња) и две ивице (спољашња и унутрашња).

Горња страна садржи југуларну квргу (лат. tuberculum jugulare), на којој постоји жлеб за

пролаз помоћног, језично-ждрелног и живца лутаоца. Осим тога, на горњој страни постоји

и отвор подјезичног живца и југуларни наставак (лат. processus jugularis).

На доњој страни је присутно зглобно испупчење, које носи назив потиљачни кондил

(лат. condylus occipitalis), а које служи за повезивање кости са првим вратним кичменим

пршљеном.

Спољашња ивица је подељена на предњи и задњи део. Предњи део је слободан и садржи

дубок југуларни усек, који са аналогним усеком на темпоралној кости гради југуларни

отвор кроз који пролазе венски судови и живци. Преко задњег дела се потиљачна кост

зглобљава са мастоидним наставком слепоочне кости.

Унутрашња ивица бочних делова учествује непосредно у изградњи великог отвора.

Љуска

Љуска потиљачне кости (лат. squama occipitalis) има облик широке плоче, на којој се

описују две стране (спољашња и унутрашња) и две ивице (ободна и предња).

Унутрашња страна је удубљена и помоћу тзв. крстастог испупчења (лат. eminentia

cruciformis) је подељена на четири поља. У изградњи испупчења учествују водоравни и

хоризонтални гребен, а на месту њиховог укрштања се налази унутрашња потиљачна

кврга (лат. protuberantia occipitalis interna). Две горње јаме одговарају потиљачним

режњевима великог мозга, док су доње приљубљене уз хемисфере малог мозга.

Спољашња страна је испупчена и на њеној средини је присутна спољашња потиљачна

кврга (лат. protuberantia occipitalis externa). Читава страна се дели на горњи део

(потиљачно поље љуске) и доњи део (вратно поље љуске). Први улази у састав крова

лобање, а други је нераван јер садржи бројне линије на којима се припајају мишићи

главе и врата: највиша (лат. linea nuchalis suprema), горња (лат. linea nuchalis superior) и

доња линија потиљаче (лат. linea nuchalis inferior).

Ободна ивица љуске је веома назупчена и садржи три угла: горњи (који се зглобљава са

угловима десне и леве темене кости) и два бочна угла (преко којих се љуска спаја

са слепоочном и теменом кости).

Предња ивица гради задњи руб великог потиљачног отвора, кроз који пролазе продужена

мождина, кичмене артерије, кичмени корен помоћног живца, предње и задње артерије

кичмене мождине и базиларни венски сплет.

slepoocna kost

Кости лобање

Кости лица

Латинскиos temporales

Слепоочна кост (os temporale) је парна кост која се налази

између сфеноидалне,окципиталне и париеталне кости.

Чини је pars squamosa који гради латерални зид крова лобање, oars tympanica,

који гради зид спољног слушног ходина (meatus acusticus externus) и петрозни део

(pars petrosa), који је састављен од спољашњег дела који гради мастоидни

наставак и унутрашњег, који гради средњи део базе лобање.

Sitasta kost

Кост: Ситаста кост

Кости лобање

Латинскиos ethmoidale

Sitasta kost

Ситаста кост (os ethmoidale) је непарна кост смештена испред сфеноидалне, а

исподчеоне и учествује у изгадњи зида носне шупљине и унутрашњег зида очне

дупље.

Ситаста кост је састављена од:

усправног коштаног листа, који гради носну преграду,

хоризонталног решетастог листа који изграђује кров носне дупље и

бочних делова пуних пнеуматизованих шупљина, које граде спољашњи зид

носне и унутрашњи очне дупље.

[уреди]Слике

Ситаста кост.

Ситаста кост (фронтално).

Ситаста кост са десне стране.

Ситаста кост видљива у десном центру.

Klinasta kost

Кост: Клинаста кост

Кости лобање

Клинаста кост

Латинскиos sphenoidale

Клинаста кост (os sphenoidale) је непарна кост лобање, која гради средњи и

задњи део базе. Састоји се од:

пнеунатизованог тела (corpus) које је спојено са окципиталном кости

великих крила (alae majores)

малих крила (alae minores)

криластих наставака (processus pterygoidei)

На горњој страни клинасте кости налази се удубљење у коме је

смештенахипофиза, а подсећа на седло (sella turcica).

Suzna kost

Suzna kost

Сузна кост (лат. os lacrimale) је парна кост лица, која учествује у

изградњи очне и носне дупље. Четвороугаоног је облика, па се на њој описују две

стране (спољашња и унутрашња) и четири ивице (предња, задња, горња и доња).

Спољашња или орбитална страна (лат. facies orbitalis) је помоћу задњег сузног

гребена подељена на предњи и задњи део. Предњи део је удубљен и гради тзв.

сузни жлеб (лат. sulcus lacrimalis), који са жлебом чеоног наставка горње

вилице гради јаму сузне кесице. Понекад се од овог жлеба надоле пружа кукасти

наставак (лат. hamulus lacrimalis). Сузна кост се једним делом испод овог наставка

зглобљава са горњом вилицом и доњом носном шкољком, и са њима образује

сузно-носни канал. Преко овог канала сузе доспевају у носну дупљу.

Унутрашња или носна страна (лат. facies nasalis) учествује у изградњи

спољашњег зида носне дупље.

Предња ивица сузне кости се спаја са чеоним наставком горње вилице (лат. sutura

lacrimomaxillaris), задња ивица се зглобљава саситастом кости, горња ивица се

зглобљава са чеоном кости (лат. sutura frontolacrimalis), а доња ивица се спаја

са доњом носном шкољком и горњом вилицом.

Jabucna kost

Jabucna kost

Јабучна кост (лат. os zygomaticum) је парна кост лица, која проузрокује на горњем

делу лица карактеристично испупчење звано јагодица или јабучица. Припада типу

неправилних костију и на њој се описују три стране, три ивице и два наставка.

Спољашња страна (лат. facies lateralis) је у целости испупчена и локализована је

непосредно испод коже. На њој се налази једноструки или двоструки отвор

(лат. foramen zygomaticofaciale), кроз који пролази грана јабучног

живца. Задња или слепоочна страна(лат. facies temporalis) се зглобљава

са горњом вилицом и учествује у изградњи слепочне и подслепочне јаме. На њој

се такође налази отвор (лат. foramen zygomaticotemporale), кроз који излази

истоимена грана јабучног живца. Унутрашња или орбитална страна(лат. facies

orbitalis) је глатка и удубљена, и чини део зида очне дупље. На њој се налази

зигоматико-орбитални отвор (лат. foramen zygomaticoorbitale).

Предње-горња ивица је заобљена и учествује у изградњи ивице отвора очне

дупље.Задње-горња ивица има облик латиничног слова S и на њој се

причвршћује фасција слепоочног мишића. Задње-доња ивица је храпава и на њу

се припаја масетерични мишић. Задње-унутрашња ивица је назупчена и спаја се

са клинастом кости и горњом вилицом.

Чеони наставак јабучне кости (лат. processus frontalis) се зглобљава са

наставком чеоне кости, а такође и са клинастом кости.Слепоочни

наставак (лат. processus temporalis) се спаја са јабучним наставком слепоочне

кости и тако образује јабучни лук који је поткожан.

Кроз јабучну кост пролази истоимени канал (лат. canalis zygomaticus), који има

облик слова Y и кроз њега пролази јабучни живац. Канал почиње зигоматико-

орбиталним отвором и после краћег пута се дели на две гране, које се отварају на

спољашњој и слепоочној страни кости.

Nosna kost

Носна кост (лат. os nasale) је парна кост лица, која гради корен носа. Она има

облик правоугаоне коштане плочице, па јој се описују две стране (предња и

задња) и четири ивице (горња, доња, спољашња и унутрашња). Десна и лева

носна кост су постављене испред предњег отвора носне дупље и граде његову

горњу ивицу.

Предња страна ове кости је поткожна, има испупчен облик и на њој се налазе

отвори (лат.foramina nasalia) кроз који пролазе крвни судови и живци. Задња

страна је удубљена и учествује у изградњи крова носне дупље. На њој се налази

ситасти жлеб, дуж кога пролази истоимени живац.

Горња ивица је храпава и зглобљава се са чеоном кости, док је доња

ивица слободна.Унутрашњом ивицом носна кост се спаја са истоименом кости

супротне стране, а прекоспољашње остварује контакт са чеоним

наставцима горње вилице.

Donja nosna skoljka

Доња носна шкољка (лат. concha nasalis inferior) је парна кост лица, која се

налази на спољашњем зиду носне дупље. На њој се описују две стране

(спољашња и унутрашња), две ивице (горња и доња) и два краја (предњи и

задњи).

Спољашња страна је удубљена и учествује у изградњи доњег носног ходника

(лат.meatus nasalis inferior). Унутрашња страна је испупчена и у горњем делу је

глатка, а у доњем неравна услед простирања сунђерастих венских сплетова.

Горња ивица је танка и неправилна. Она се причвршћује на унутрашњој

страни горње вилице и унутрашњој страни усправног листа непчане кости. Такође,

од средњег дела горње ивице полазе три наставка: сузни (лат. prosessus

lacrimalis), вилични (лат.processus maxillaris) и ситасти (лат. processus

ethmoidalis). Доња ивица је слободна и задебљала.

Предњи крај доње носне шкољке је широк и заобљен, док је задњи крај шиљат.

Ralasta kost

Раласта кост (лат. vomer) је непарна кост лица, која гради део коштане носне

преграде. Она има облик трапезоидне коштане плочице на којој се разликују две

бочне стране и четири ивице (предња, задња, горња и доња).

Бочне стране раласте кости су глатке и на њима су присутни плитки жлебови,

преко којих пролазе крвни судови и нерви.

Горња ивица кости је дубоким жлебом подељена у две мање плочице, које се

називају крилца (лат. alae vomeris). Преко овог дела раласта кост се зглобљава са

телом клинасте кости. Доња ивица се увлачи у жлеб локализован дуж гребена на

поду носне дупље. Предња ивица је најдужа и преко ње се раласта кост спаја са

усправним листом ситасте кости и хрскавицом носне преграде, док је задња

ивица слободна и она уједно чини задњу ивицу носне преграде.

Nepcana kost

Непчана кост (лат. os palatinum) je парна кост лица, која учествује у изградњи

зидоваочне дупље, носне дупље, криластонепчане и криласте јаме. Она има

облик латиничног слова L и састоји се из два дела (листа): водоравног и

усправног. Усправни лист носи четири наставка.

Vodoravni list

Водоравни лист непчане кости (лат. lamina horizontalis) се спаја са непчаним

наставкомгорње вилице и са њим образује тврдо непце. Овај лист има облик

правоугаоне плочице, па се на њему описују две стране (горња и доња) и четири

ивице (предња, задња, унутрашња и спољашња).

Горња или носна страна (лат. facies nasalis) је глатка, благо удубљена и гради

део пода носне дупље. Доња или непчана страна (лат. facies palatina) чини задњу

трећину коштаног непца. На њој се налази велики непчани отвор (лат. foramen

palatinum majus) од кога полази непчани жлеб, а он се наставља на истоимени

жлеб на максиларном наставку.

Предња ивица је оштра и спаја се са задњом ивицом наставка горње вилице,

градећи при томе попречни непчани шав (лат. sutura palatina transversa). Задња

ивица је такође танка и оштра, а на њеном унутрашњем крају се налази бодља.

Преко унутрашње ивицеводоравни лист се зглобљава са аналогним структурама

непчане кости супротне стране, и при томе образује средњи непчани шав

(лат. sutura palatina mediana). На поду носне дупље, два водоравна листа образују

тзв. носни гребен који се спаја са раластом кости. На нивоу спољашње

ивице спајају се два листа непчане кости, и то готово под правим углом.

Uspravni list

Усправни лист (лат. lamina perpendicularis) има такође правоугаони облик, па се и

на њему описују две стране и четири ивице.

Унутрашња или носна страна (лат. facies nasalis) гради део спољашњег зида

носне дупље и део доњег носног ходника.Спољашња или вилична

страна (лат. facies maxillaris) се зглобљава са горњом вилицом и клинастом кости,

а осим тога на њој се налази троугласто глатко поље које чини унутрашњи зид

криластонепчане јаме. Од овог поља полази велики непчани жлеб, који учествује у

узградњи великог непчаног канала.

Предња ивица усправног листа је танка и спушта се косо унапред. Задња ивица је

оштра и спаја се са клинастом кости. Преко доње ивице, усправни лист се спаја са

хоризонталним, док је горња ивица неравна и од ње полазе бројни наставци.

Nastavci

Горњи предњи или орбитални наставак (лат. processus orbitalis) има

пирамидални облик са базом окренутом надоле. Он се зглобљава са горњом

вилицом, ситастом и клинастом кости.

Горњи задњи или клинасти наставак (лат. processus sphenoidalis) je нешто мањи

и има облик танке четвороугаоне коштане плоче. Он се спаја са шкољком и

криластим наставком клинасте кости, а осим тога учествује у изградњи крова и

спољашњег зида носне дупље.

Доњи предњи или вилични наставак (лат. processus maxillaris) се одваја од

предње ивице усправног листа непчане кости и он затвара део задњег отвора

виличног синуса (лат. hiatus maxillaris).

Доњи задњи или пирамидални наставак (лат. processus pyramidalis) се зглобљава

са клинастом кости и горњом вилицом, а такође гради

део криласте и подслепочне јаме. На њему се налазе и 2-3 мала непчана отвора,

кроз који пролазе крвни судови и живци.

Gornja vilica

Кост: Горња вилица

Бочни приказ. Максила приказана лијево, зеленом бојом

Фронтални приказ. Максила видљива у центру, у жутом.

Латински Maxilla

Gray'ssubject #38

157 ((en))

MeSH Maxilla ((en))

Dorlands/Elsevier

m_05/1251727

9 ((en))

Горња вилица (лат. maxilla) је велика парна кост у средишњем дијелу лица. Она

учествује у изградњи очне и носне дупље, као и подсљепоочне и криластонепчане

јаме. На њој се описују тијело и четири наставка (јабучни, чеони, непчани и зубни).

Унутар кости се налази шупљина која се назива вилични синус.

Telo

Тијело горње вилице (лат. corpus maxillae) има облик тростране пирамиде, па се

на њему разликују: три стране, база и врх.

Предња страна тијела је усмијерена напријед и упоље. У њеном горњем дијелу се

налази подорбитални отвор кроз који излазе истомени крвни судови и живац.

Ниже од отвора је смјештена тзв. очњачка јама испод које се налазе испупчења

проузрокована којреновима горњих зуба. У близини горње ивице предње стране

се припаја мишић подизач горње усне, док се у горњем дијелу спољашње ивице

припаја масетерични мишић.

Задња или подсљепоочна страна је окренута назад и упоље. На њој је присутно

испупчење горње вилице (лат. tuber maxillae) и удубљење на спољашњој трећини.

Ова страна учествује у изградњи подсљепоочне и криластонепчане јаме, док се

њена унутрашња ивица зглобљава са непчаном кости. На доњој ивици задње

стране се припаја мишић образа.

Горња или орбитална страна има троугласт облик. Она учествује у изградњи очне

дупље, док се њена унутрашња ивица зглобљава са сузном, ситастом и непчаном

кости. На средини ове стране се налази подорбитални жлеб који се наставља у

истоимени канал и потом се отвара на предњој страни горње вилице.

Унутрашња или носна страна представља базу пирамидалног тијела вилице. Она

има четвртаст облик и гради велики дио спољашњег зида носне дупље. На

средини унутрашње стране се налази тзв. вилични зјап (лат. hiatus maxillaris) који

води увилични синус. Осим тога, на овој страни се налазе и непчани и сузни

жлијеб и коси гребен носне шкољке на коме се причвршћује доња носна шкољка.

Nastavci

Горња вилица има четири наставка: јабучни, чеони, непчани и зубни.

Јабучни наставак (лат. processus zygomaticus) представља врх тијела виличне

кости. Има храпаву површину и пружа се премајабучној кости са којом се

зглобљава. Поред тога учествује у изградњи подсљепоочне јаме, а од његове

доње стране полази гребен који раздваја предњу и задњу страну тијела.

Чеони наставак (лат. processus frontalis) се пружа према чеоној кости са којом се

зглобљава. Његова спољашња страна је подијељена предњим сузним гребеном

на унутрашњи и спољашњи дио. На унутрашњем дијелу је присутна јама за

смјештај сузне кесице, док спољашњи дио учествује у изградњи спољашњег носа.

Унутрашња страна чеоног наставка чини дио спољашњег зида носне дупље и

зглобљава се са средњом носном шкољком. Осим тога, чеони наставак остварује

и везу са сузном и носном кости.

Непчани наставак (лат. processus palatinus) има облик хоризонталне коштане

плочице и он учествује у изградњи тврдог непца. Горња страна наставка је глатка

и удубљена, док је доња храпава и дуж њене задње стране се пружају два

жлијеба кроз које пролазевелика непчана артерија и велики непчани живац.

Унутрашња ивица наставка прелази у носни гребен који се спаја са гребеном

друге горње вилице и при том образује жлијеб у који се смјешта раласта кост.

Предњи крај носног гребена се назива предња носна бодља. На месту споја

унутрашњих ивица десне и лијеве вилице, са доње стране се види тзв. средишњи

непчани шав у чијем задњем дијелу постоји сјекутићни канал преко кога

комуницирају усна и носна дупља. Преко задње ивице се овај наставак спаја са

непчаном кости и при том образује попречни непчани шав.

Зубни наставак (лат. processus alveolaris) има полулучни облик и

садржи алвеоле за коријенове горњих зуба. Он се развија паралелно са развојем

зуба и подлеже промјенама у случају њиховог испадања. Зубне

чашице првог и другог секутића су спљоштене у правцу напријед-назад и

љевкастог су облика, док су чашице бочних зуба више четвртастог облика. Између

појединачних алвеола налазе се коштане међузубне преграде.

Горња вилица

Горња вилица

Горња вилица

Горња вилица

Donja vilica

Кост: Доња вилица

Приказ 1: Мандибула. Опис спољашње стране са мјестима припоја мишића

Приказ 2: Мандибула. Опис унутрашње стране са мјестима припоја мишића

Gray's subject #44 172 ((en))

MeSH Mandible ((en))

Доња вилица (лат. mandibula) је највећа и најмасивнија кост лица, која је

преко виличног зглоба повезана са костима лобање. Захваљујући њеној

покретљивости, као и зубима који су усађени у алвеоле и мастикаторним

мишићима који се овде припајају и групишу, доња вилица учествује

ужвакању, говору, мимици и другим значајним функцијама. На њој се описују:

тијело и двије гране.

Telo

Тијело доње вилице (лат. corpus mandibulae) има потковичасти облик и код

новорођенчади се састоји из два дијела која срастају крајем прве године живота.

Тијело има двије стране (спољашњу и унутрашњу) и дијве ивице (горњу и доњу).

На мјесту споја првобитно одвојених половина мандибуле налази се гребен који

се шири надоле и огранишава тзв. брадни троугао (лат. trigonum mentale). На бази

троугла се налази брадно испупчење, које је међу сисаримакарактеристично само

за човјека, а чија се наијстуренија тачка у антропологијиназива гнатион (јез-лат|

gnathion). На крајевима брадног испупчења налазе се квржице од којих полази

коса линија која се пружа преко читаве спољашње стране тијела доње вилице и

наставља се у предњу ивицу виличних грана. Изнад задњег дијела ове линије

налази се жлијеб на којем се припаја образни мишић. У предњем дијелу

спољашње стране налазе се два овална отвора кроз које излазе брадни

живац и артерија. На горњем делу ове стране виде се и испупчења коријенова

доњих зуба, поготово у предњем дијелу где је кост тања.

На унутрашњој страни тијела је такође присутан жлијеб или гребен који означава

мјесто срастања половина вилице. У доњем дијелу се налази брадна бодља са

четири квржице на којима се припајају влакна десног и

левог гениоглосног и гениохиоидног мишића. Слично као и код спољашње стране

и овде постоји унутрашња коса или милохиоидна линија на којој се припаја

истоимени мишић. Осим тога, са сваке стране су присутна три удубљења:

подјезична јамица у којој је смјештена подјезична жлијезда, подвилична јамица за

смјештај подвиличне жлијезде и дигастрична јама у којој се припаја предњи

трбух двотрбушног мишића.

На горњој или алвеоларној ивици се налазе зубне чашице за коријенове доњих

зуба. Између појединих чашица назе се коштане преграде (лат. septa

interalveolaria). Доња ивица се назива и база тела мандибуле и она је дебела и

заобљена.

Grane

Гране доње вилице су правоугаоне коштане плочице, које полазе од задњег

дијела тијела и пружају се уназад и навише. На свакој грани се разликују две

стране (спољашња и унутрашња) и четири ивице (предња, задња, горња и доња).

Спољашња страна је удубљена у средњем дијелу, док је доњи дио представљен у

виду храпавог испупчења. На оба дијела спољашње стране се припајају

влакна масетеричног мишића. На средини унутрашње стране се налази вилични

отвор (лат. foramen mandibulae) који представља почетак истоименог канала. У

доњем дијелу унутрашње стране је такође присутно испупчење на коме се

припаја унутрашњи криласти мишић. Влакна овог и масетеричног мишића се

спајају испод угла мандибуле и образују мишићну омчу.

Предња ивица је танка и оштра. Паралелно са њом дуж унутрашње стране се

пружа сљепоочни гребен који се иза посљедњегкутњака дијели у два крака:

унутрашњи и спољашњи. Заједно са ивицом посљедње зубне чашице, ова два

крака образују тзв. заткутњачки троугао. На спољашњем краку се припаја образни

мишић. Задња ивица је знатно дебља и заобљенија и ступа у односе

са паротидном жлијездом. Доња ивица се наставља у истоимену ивицу тијела

мандибуле, док је горња ивица удубљена и раздваја два наставка.

Вилични угао

Вилични угао (лат. angulus mandibulae) настаје на мјесту споја тијела и грана доње

вилице. Његова величина може да варира, а обично је већи код жена него

код мушкараца.

Наставци

На горњем дијелу сваке гране доње вилице налазе се по два наставка:

короноидни и кондиларни.

Короноидни наставак (лат. processus coronoideus) има троугласти облик и на њему

се припаја сљепоочни мишић. Кондиларни или зглобни наставак (лат. processus

condylaris) учествује у формирању виличног зглоба и састоји се од главе и врата.

Глава доње вилице носи зглобну површину која остварује везу са

јамом сљепоочне кости. На врату се припаја спољашњи криласти мишић.

Вилични канал

Вилични канал (лат. canalis mandibulae) полази од истоименог отвора и пружа се

кроз одговарајућу грану и тијело доње вилице. У висини коренова првог доњег

преткутњака он де дели у спољашњи и унутрашњи крак. Спољашњи крак се

завршава брадним отвором, а унутрашњи крак наставља првобитни правац

канала и одлази према предњим зубима.

Кроз канал пролазе доњи вилични живац и артерија.

Podjezicna kost

Подјезична кост (лат. os hyoideum) је непарна кост лица, која се налази у предњој

површинској мускулатури врата, односно испод доње вилице и изнад грудне

кости. Не зглобљава се са другим костима, већ је помоћу влакнастих веза спојена

са стилоидним наставком слепочне кости и тироидном хрскавицом гркљана.

Подјезична кост има облик потковице и на њој се описују тело и два пара

наставака.

Тело

Тело (лат. corpus) подјезичне кости има две стране (предњу и задњу), две ивице

(горњу и доњу) и два краја (десни и леви).

Предња страна тела је испупчена и помоћу две линије је подељена на четири

поља. На њој се припаја гениохиоидни и милохиоидни мишић. Задња страна је

глатка и удубљена, а на њој се припаја тирохиоидна опна и тирохиоидни мишићи.

Горња ивица кости је оштра, а доња је дебља и заобљенија.

Наставци

Наставци подјезичне кости се називају велики и мали рог. Велики рог (лат. cornu

majus) је парни наставак, који се пружа хоризонтално уназад и упоље. Својом

предњом страном је спојен са телом, а задњи крај му је слободан и заобљен.

Мали рог (лат.cornu minus) је такође парни продужетак, који се пружа навише,

уназад и упоље.

Кичма

Бочни приказ кичме човека██ Вратни део (Pars cervicalis)██ Грудни део (Pars thoracalis)██ Слабински

део (Pars lumbalis)██ Седални део (Os sacrum)██ Тртични део ( Os coccygis)

Кичма (лат. columna vertebralis) је осовински коштани стуб изграђен

од пршљенова. Постављена је у средњој линији горње стране врата и трупа и

чини основу читавог скелета. Захваљујући томе, кичма има статичку, механичку и

заштитну улогу. Простире се од базе лобање до врха репа. Унутар кичеменог

стуба се налази канал у коме је смештена кичмена мождина са одговарајућим

омотачима и кореновима кичмених нерава.

Кичма се топографски дели на четири дела:

вратни или цервикални део,

грудни или торакални део,

слабински или лумбални део,

крсно-тртични део и

репни део.

Кичма човека изграђена је из 33–34 пршљена и постављена је у средњој линији

задње стране врата итрупа. Вратни део кичме човека сачињава 7 пршљенова,

грудни део сачињава 12, а слабински део 5 пршљенова. Прва 24 пршљенова су

међусобно одвојена и називају се још и правим пршљеновима. Преосталих 9-10 су

међусобно срасли и образују крсну и тртичну кост, па се стога називају и лажним

пршљеновима.

На кичменом стубу, као целини, разликују се четири стране (предња, задња и две

бочне) и два краја (горњи и доњи). На њему се такође описују и четири

карактеристичне кривине (вратна, леђна, слабинска и крсно-тртична или

карлична).

Статичка улога кичме код човека се огледа у ношењу и преношењу тежине горњег

дела тела на карлицуи доње удове. Механичка или динамичка улога се огледа у

покретљивости пршљенова од којих је сачињена, док се заштитна улога кичме

огледа у постојању кичменог канала који штити мождину и друге садржаје.

Grudni kos

Skelet grudnog koša se sastoji od 12 pari rebara koja su sa prednje strane spojeni grudnom kosti(sternumom), a pozadi se spajaju sa grudnim torakalnim pršljenovima.Ovi spojevi se otvaraju preko hrskavice.Prvih sedam pari rebara obrazuju neprekidan luk, dok se 8,9,10,11,12-o rebro ne spajaju direktno za sternum već jedno za drugo.To su tzv. lazna rebra-costae spuriae.

Kičmeni pršljenovi (33-34) spadaju u kratke kosti, međusobno su spojene međupršljenskim kolutovima i vezama.Kičmeni pršljenovi se dele na: vratne-cervikalne (7), grudne-torakalne (12), slabinske-lumbalne (5), krsne-sakralne (5), i trtične-kokcigealne (4-5). Prvih 24 pršljenova su slobdni i pokretni (jedan u odnosu na drugi) ,poslednjih 9-10 su međusobno srasli i obrazuju dve kosti:krsnu i trtičnu.

Grudni koš ima oblik zarubljene kupe koja je malo spljoštena u sagitalnom smeru.Na njemu se opisuju gornji i donji otvor i 4 zida:prednji, zadnji i dva bočna.Kod novorođenčeta grudni koš po obliku I pravcu pruyanju rebarapodseća na grudni koš četvoronožnih sisara.Sagitalni prečnik je duži od poprečnog.Utoku rastenja sagitalni prečnik grudne duplje se smanjuje, zbog spuštanja prednjih krajeva rebara, pod uticajem težine prednjeg trbušnog zida I pomeranja zadnjih krajeva unazad.Kičmeni stub se pomera napred ,ka sredini grudne duplje.N ovaj način se težište pomera ka kičmenom stubu, što olakšava održavanje ravnoteže i uspravnog stava tela.

Kosti udova

Skelet ruke

Skelet gornjh extremiteta,odnosno ruke, grade kosti:

-ramenog pojasa

-nadlaktice

-podlaktice I

-šake

Kosti ruke su za trup vezane kostima ramenog pojasa.Rameni pojas, ili pojas superiornih extremiteta, formiraju kosti skapula (lopatična kost) i klavikula (ključna kost), i neupotpunjen je sa grudne i leđne strane.Sa grudne strane,rameni pojas je funkcionalno dopunjen gornjim delom grudne kosti koja je povezana sa medijalnim krajevima ključne kosti.Sa leđne strane je rameni pojas u većoj meri neupotpunjen jer je lopatična kost sa trupom povezana samo mišicima

Skapula (loptična kost)

Lopatična kost formira posteriorni (leđni ) deo ramenog pojasa. To je pljosnata kost , trougaonog oblika blago ispupčena ka dorzalnoj strani tela.

Medijalna strana sadrži nekoliko grebena na kojima se nalaze pripoji tetiva. Akromion je zaobljeni vrh nastavka lopatične kosti koji direktno formira vrh ramenog pojasa.

Osifikacija (okoštavanje) skapule se odvija iz sedam ili vise centara,I počinje od drugenedelje fetalnog razvoja i zavrsava se između 14.i 20 .godine. Najpre okoštava pljosnati deo ,dok poslednji okoštavaju pripoji akromionskih i korakoidnih nastavka.

Clavicula(ključna kost)

Ključna kost formira grudni (anteriorni) deo ramenog pojasa. To je duga kost smeštena približno horizontalno na gornjem anteriornom delu grudnog koša, neposredno iznad prvog rebra. Povezana je sa, medijalne strane, sa grudnom kosti, a sa lateralne strane sa akromionskim nastavkom. Ima ulogu oslonca koji omogućava mišićima da lateralno pomeraju skelet ruke.

Okoštavanje (osifikacija) ključne kosti počinje pre bilo koje druge kosti ruke i ramenog pojasa, u periodu od 5. do 6. nedelje fetalnog razvića, kada se pojavljuju dva primarna centra okoštavanja; proces se okončava pojavom sekundarnog centra okoštavanja koji se pojavljuje u periodu od 18. do 2o. Godine, na medijalnoj strani u blizini grudne kosti i njegova aktivnost traje do 25. godine.

Humerus(nadlaktica)

Nadlaktica je najveća kost ruke i u anatomskim poslatranjima se izdvaja telo kosti I extremiteti kosti (krajevi kosti).

Osifikacija nadlaktice se odvija iz 8 centara od kojih se prvi pojavljuje u 8.nedelji fetalnog razvoja da bi se proces u potpunosti završio oko 18.godine. Najpre okoštava telo a posle njega krajevi kosti.

Ulna (podlaktica,lakatna kost)

Ulna je prizmatična duga kost podlaktice, postavljena medijalno, i paralelna je radii. Kao i kod nadlaktice, kod kostiju podlaktice se uočava telo i krajevi kostiju. Gornji kraj je krupniji i čvršci, i većinom formira lakatni zglob,dok se ka šaci njena veličina postepeno smanjuje.

Osifikacija ulne se odvija iz 3 centra. Jedan centar osifikuje telo a dva osifikuju krajeve. Proces počinje od tela, u 8.nedelji fetalnog razvoja, i zavšava se na krajevima od 16. do 20.godine.

Radia(podlaktica)