1

ЕЛЕКТРОНСКИ МАГАЗИН

ЈАНУАР 2012. | 4

2

[бесплатни електронски магазин]

јануар MMXII / број 4 / година II

Уредник, дизајн: Стефан Јањић

Подршка: www.kszimpressum.com

Не могу да кажем да сам био незадовољан изгледом и концептом прва три броја

„Журналиста“. Ипак, неке промене су биле нужне. Прва је промена дизајна: магазину је

дат уједначен изглед који је, можда, мање маштовит, али олакшава читање. Олакшано је

и преламање текста и графичка обрада, што није занемарљиво с обзиром на то да сам

једини уредник. Друга промена се тиче концепта. Магазин је подељен на два дела – први

је „новинарски“, а други „уметнички“. Између та два дела налази се рубрика „Укратко“

сачињена од објава на Фејсбуку или Твитеру на сличну тему. Пријатно читање!

Стефан Јањић

Мирјана Спремо

[3]

Наташа Шару

[4]

Тајана Пијановић

[5]

Стефан Јањић

[8]

Леа Радловачки

[9]

Иван Ковачевић

[11]

Нина Пећинар

[13]

Борис Џинић

[14]

Милица Савић

[15]

Виктор Скоко

[16]

3

та си то славио, Нови Саде синоћ, 'леба

ти? Славио си Нову годину? Наметнут

нам горко–сладак укус празника - супер.

Нова 2012.

Славио си вероватно - тотални крах светске еконо-

мије, нестанак валуте евра, повећање школарина,

раст стопе инфлације и незапослености, опет неке

природне катастрофе у Јапану, најаву Борисовог

коначног решења за Косово, новог старог Ивицу

Дачића, смену Вука Јеремића, обећану „Ланетову“

победу на Еуросонгу, већи број Британаца на Ег-

зиту него лане и прављења Дизниленда од њега,

препуцавање Пинка и Прве (Српске) Телевизије.

Добро.

Славило се.

Трг без снега ти се препунио са 30.000 људи који

нису имали преко 300 евра да уложе то вече у себе

(читај – купити маркирану гардеробу и натопити

јетру алкохолом). Или само немају комплексе, као

остатак нације.

Комплексаши, мали богаташи и већ кредиташи су

„уложили“ у сепарее најбољих и највећих клубова

у граду, дискотека и кафана.

Девојчице су ставиле нове ноктиће, „Зара“ хаљи-

нице и „Алдо“ штиклице – које су купиле на из-

мишљеном снижењу, наравно. Мама је финансира-

ла. А мама их није учила да у Нову годину не би

требало улазити са старом прашином на полица-

ма, каменцем на судопери, нити са старим карије-

сом. Дечаци су бирали узане фармерице дубоког

џепа, беле кошуљице, раскопчане до пупка да се

види труд из теретане и кајла православног крста.

Исто стари каријес на шестици. Тата је

финансирао. И сви они су синоћ „изгорели“ у свом

wannabeизму!!!

Славио си, Нови Саде, данима и ноћима без пре-

кида. Дању си као по белој хартији само бележио и

исписивао, а рачун си плаћао ноћу хроничном

несаницом. Лимани су ти имали звук ратног поља,

у старој доброј Лазиној и звук тамбуре и трубе, и

комерцијалног хауса, рока, панка, и турбо-фолка.

Лазина улица = пијаца музичких жанрова и пија-

них младих људи који ни трезни не знају да их ста-

ве у прави цегер. Славио си и на Спенсу са балони-

ма свих димензија и конфетицама, на Сајму са 100

диџејева, на булеварима, у студентском граду уз

туче око конобарице или око бивше девојке. Екс-

центрично, веома. Са лажним и закаснелим емоци-

јама. Не знам шта се дешавало на Детелинари и не

желим да знам.

Славила сам и ја, наравно. И дозволила сам себи

пољубац у поноћ. Али не нови календар, не то што

сам купила нови планер, не ватромет у Сиднеју.

Него што сам одувек била мали хедониста и неко

ко може да плеше и без музике.

(како се пише уздах ?)

Наздрављала сам домаћим, белим вином из истих

разлога због којих сам то радила претходних дана

и година.

Наздрављала сам Теби и музици из мог цегера и

ко зна чему још. Нисам имала хаљиницу из нове

„Зарине“ колекције, него стару добру, малу, црну.

И имала сам само своја 164 цм.

Надам се мој Нови Саде, да си уствари осмехом

прикривао страх. Ако си ипак, одлучио да живиш

од данас до сутра, јер не знаш какво је то Сутра –

онда слави и буди ми насмејан сваки дан. Не само

31. децембра.

Живели ■

Ш

Сиавжиа оай ж ча, канавкл. И длевлижиа оай огбж млшрбау р млклъ.

Аиж кг клвж заигкдан, кг пл хпл оай зрмжиа клвж миакгн, кг

вапнлйгп р Сждкгчр. Нггл хпл оай лдрвгз бжиа йаиж тгдлкжопа ж

кгзл зл йлдг да мигхг ж бге йрежзг.

4

ако данас проценити ко је добар новинар а

ко лош? Да ли је лош новинар онај који не

уме једнако у свим областима да изрази

своје умеће? Или онај ко своју професију искориш-

ћава за мутне радње. Онај који пише само зато што

су му наредили, платили. Онај који не мари кога и

чиме повређује у свом тексту, емисији. А можда је

ипак и једно и друго. (?)

Добар новинар је, изгледа, онај који својим та-

лентом плени у писању свих жанрова, од вести до

репортаже. А да ли тај неко схвата да новинарство

није уметност, већ занат који се годинама гради?

Прво си шегрт (читај студент), учиш, покушаваш

себе да уведеш у професију којом планираш да се

бавиш. Ту су, наравно, ментори који својим искус-

твом и способношћу треба да мотивишу и унапре-

де знање својих шегрта. Понекад.

Данас је тешко бити шегрт. Реформа школства је

оманула у својој намери да своје плодове оспособи

за будуће таворење у Европској унији. Жеља да

будемо „у тренду“, довела је до тога да се стварају

инстант професије. Диплома је небитна, битно је

како се после снађеш и колико „дебелу“ везу имаш.

Са новинарством иста прича. Болоњска деклара-

ција, наравно недовољно спроведена, допринела је

стварању превелике „уметничке слободе“ у врста-

ма студија какво је новинарство. То више није

студирање, то је сурови останак међу људима под-

једнако „талентованим“, јер наравно методе и не

дозвољавају ништа друго.

Не могу и не желим такав новинар да будем. Жељ-

на сам знања и доказивања. Знам колико могу и

хоћу. Желим простор за то, оних 7000 динара који-

ма сам платила упис ми то гарантују. ,,Евалуација,

морате доћи и оценити професоре и методе“, хах,

недемократски потез који служи само за јачање

ега појединих професора. Звучим вам огорчено? И

јесам. Како и не бих била, када о новинарству

више научим ван свог факултета. Професор на

предавању не уме да привуче пажњу својим

предавањем, а асистент се труди да за 15 минута

објасни суштину новинарства и новинарских фор-

ми. А онда од нас очекују да на сваком задатку

„заблистамо“. Е па, драги моји професори, не иде

то тако. Нисмо сви талентовани, извините.

Џаба труд и залагање, они су ти који одређују пра-

вила. Или ћеш се прилагодити, или ће те прегази-

ти. У сваком случају губиш. Губиш живце, губиш

вољу, губиш мотивацију. А шта добијаш? Уверење

да си „лош новинар“, да ниси „талентован“. Нарав-

но да нисам талентована, јер новинарство није

уметност. Новинарство је занат који се гради, а ја

ћу свој већ изградити, не брините. Критикујте ме,

тако ћу само бити боља. Тачка на дискусију ■

К

Дакао чг пгхзл бжпж хггнп. Ргслнйа хзлиопва чг лйакриа р

овлчлч кайгнж да овлчг милдлвг ломлолбж еа брдръг павлнгщг р

Евнлмозлч ркжчж. Жгша да брдгйл „р пнгкдр“ длвгиа чг дл плга

да ог опваначр жкопакп мнлсгожчг.

5

окументарни филм Тгджка иакауа режисе-

ра Бориса Малагурског приказан је 24.

новембра у амфитеатру Правног факултета

у Новом Саду. Иако је филм обишао свет,

што путем интернета, што на фестивалима у Кана-

ди, Великој Британији, Куби, тек недавно је о

њему почело да се говори и код нас након што је

приказан на „BELDOCS“ фестивалу у Београду, али

не и да се приказује на телевизији.

У овом филму режисер се позабавио умешаношћу

Запада у распад Југославије, економском и по-

литичком колонизацијом новонасталих држава на

Балкану, а што је важније, бави се данашњим

економским стањем и, уопште, стањем свести код

грађана свих бивших југословенских република.

Уз дозу црног хумора и ироније, поткрепљен обил-

ном документацијом канадског Глобалног истра-

живачког центра (The Centre for Research on Globa-

lisation), Малагурски и његови многобројни саго-

ворници, међу којима су бивши командант миров-

них снага Уједињених нација, Луис Мекензи и

бивши амбасадор Канаде у Београду, Џејмс Бисет,

причају нам „бајку“ о настанку и пропадању једне

државе.

Овај двадесетдвогодишњи Суботичанин већ шест

година живи у Канади и студира филмску режију

на Универзитету Бритиш Колумбија у Ванкуверу.

Новчану помоћ за своје пројекте добија од дона-

ција људи из дијаспоре. Његов први запаженији

документарни филм из 2009. године Йлолвл:

йлдгпг иж еайжоижпж? који се бави кршењем

људских права на Косову и Метохији после једно-

страног проглажења независности приказан је у

преко 80 земаља, на телевизији и фестивалима, а у

Мексику је добио Сребрну палму. У Србији још

увек није приказан.

►

Д

Икпгнвчр: Блнжо Маиагрнозж, нгджогн

.

6

У филму су нам Ваши саговорници указали на

неке документе и чињенице о којима се до сада

није говорило у јавности. Да ли сада, после много

година, постоји слобода медија у Србији, а каква је

ситуација у Канади/САД-у?

Постојала је већа слобода медија у Србији за време

власти Слободана Милошевића него данас. На то

указују и многе међународне агенције које се баве

слободом медија. Веома је тешко имати глас у

Србији ако је тај глас другачији од „мејнстрима“,

односно на било који начин критикује систем који

контролише власт. Изгледа да „демократија“ за

многе подразумева слободу начина на који ће

нешто да се подржава, а не слободу различитог

мишљења и борбе за другачије циљеве. Пробајте

да кажете да бисте желели да дискутујете о томе

да ли је добро за Србију да уђе у Европску унију.

Одмах ће вас етикетирати противником европ-

ских вредности и цивилизације и прогласити на-

ционалистом, клерофашистом или нечим слич-

ним. Није много другачије ни на западу, где су

медији гласноговорници званичне политике ма-

тичних држава. Наду нам даје интернет, где посто-

ји далеко већи проток слободних и нефилтрира-

них информација.

Како сте се одлучили на тако велики и ризични

корак приказивања истине, другачије од оне која

нам је годинама сервирана?

Све се дешавало прилично спонтано. Када је ко-

совска привремена влада прогласила отцепљење

2008. године, заједно са својим пријатељима сам

иницирао и организовао протесте против овог

нелегалног чина у Ванкуверу, Канади, где сам тада

студирао. Циљ нам је био да прикажемо канадској

јавности због чега Канада не би требало да призна

Косово као државу, али је Канада ипак, због вели-

ких америчких притисака, признала Косово, наво-

дећи „реалност на терену“ као разлог. Пожелео

сам да сам испитам каква је то реалност на терену,

те сам отишао на Косово уз помоћ Принцезе Лин-

де Карађорђевић, канадског новинара Скота Теј-

лора, бившег званичника УНМИК-а Џона Хаторна

и ирске дипломате Мери Волш, где сам снимио до-

кументарни филм Йлолвл: Млдгпг иж еайжоиж-

пж? који се бави темом људских права у нашој

јужној покрајини. У том филму сам анализирао

последице једне погрешне политике Запада према

Србији, али сам остао жељан тога да анализирам и

узроке такве политике. Из те жеље се родио филм

Тгджка иакауа.

У вашем документарцу бавите се улогом Запада у

распаду Југославије и разбијањем предрасуда о ју-

гословенском рату које су постојале у свету. Да ли

људи постају свесни да нам је мржња наметнута?

Ја мислим да се полако буди свест о стварним

узроцима мржње коју многи људи на простору

бивше Југославије осећају. Многи још увек нису

свесни да су јужни Словени заједно дошли на ове

просторе и да међу њима није било никаквих

подела. Поделе су долазиле са стране – у виду

религије и интересних сфера великих сила. Ни-

један грађанин није рођен са том мржњом, већ се

она постепено гради. Моје питање је – коме је та

мржња у интересу? Да ли је можда у интересу

народа који овде живе? Наравно да није, с обзиром

на то да је та мржња доводила до ратова на овим

просторима у којима су сви трпели огромне гу-

битке. Да ли је можда у интересу оних који не

ратују него долазе након ратова да „заведу мир“ и

успоставе своје системе у којима они извлаче еко-

номску и геополитичку корист? Коме помажемо

када се мрзимо?

Организовали сте пројекцију филма Тгджка иака-

уа на барикадама у Јарињу, а да то није медијски

пропраћено. Такође, ваш филм није приказан на

РТС-у иако га је публика у Србији примила са

позитивним критикама. Да ли сматрате да филм,

на неки начин, представља претњу властима, пре

свега Србије, а затим Хрватске, Босне и Херцегови-

не?

7

Па не знам колико представља претњу властима у

БиХ, с обзиром да је филм приказан на најгле-

анијем каналу у тој држави, РТВ БН, а ускоро се

приказује и на Радио Телевизији Републике Срп-

ске, али је помало разочаравајуће што РТС не жели

да прикаже филм, поготово зато што да није Про-

грамског архива РТС-а, овај филм не би био могућ.

Не знам који су прави разлози због којих се

Тгджка иакауа није приказала ни на једној теле-

визији са националном фреквенцијом у Србији,

али се надам да ће се то и променити. До сада смо

добили одговор и телевизије Б92, који такође неће

пустити филм, а чекамо одговоре Прве ТВ и

Пинка.

За снимање овог филма највећу финансијску по-

моћ добили сте од Срба из дијаспоре. Да ли мисли-

те да је дијаспора забринутија за стање на Балкану

после рата него људи који су остали да живе на

овом простору, у оваквим околностима?

Наша дијаспора је углавном дијаспора из принуде.

Огромна већина је одлазила са наших простора јер

није имала избора, а многи од њих су намеравали

да се врате некон што се ствари смире и систем

побољша. Сада полако схватају да је ситуација све

гора, а да су њихове шансе да се врате све мање.

Можда се одатле и рађа потреба за неком акцијом,

да предузму нешто по том питању, а једну ствар су

на Западу добро научили – све је у лобирању.

Дакле, битно је слати и хуманитарну помоћ и

инвестирати у државу, али све су то краткорочна

решења ако нису пропраћена лобирањем за наше

интересе у свету. У том смислу нико не жели да се

манипулише светска јавност, већ само да се износе

истините чињенице. Истина је на нашој страни.

Сматрате ли да су млади у Србији свеснији и

спремнији да „скину окове“ који нас годинама

спутавају или су незаинтересовани и немоћни?

Верујем у енергију коју поседују млади у Србији и

више сам него убеђен да ће ова генерација младих

бити покретач промена у нашој држави. Студенти

су некад били највећи револуционари, људи који

су чинили све да промене систем у којем живе. У

задње време студенти чине све да се уклопе у

постојећи систем. То мора да се промени и мислим

да се већ мења. Једино бих додао да је потребно

имати јасну визију и предузети иницијативу. Ми

смо народ који је способан да учини велике ства-

ри, а понекад тога нисмо ни свесни. Освестимо се.

Ослободимо се окова који нас вуку на доле,

покажимо да смо људи и кренимо напред заједно.

Да ли сматрате да је потребно наставити са про-

јектима као што је ваш како би се на Балкану по-

ново успоставили предратни међуљудски односи?

Не само да треба да се успоставе предратни ме-

ђуљудски односи, већ треба да имамо још боље

односе на Балкану. Нека нам буде мотивација да

реч „балканизација“ промени значење, да када

Запад чује речи Београд или Босна, помисли на

луд ноћни живот или предивне националне

паркове, да смо лидери у свету не само у тенису

или другим спортовима, већ и у науци, култури и

уметности, да се ослободимо дугова у које су нас

други увалили и не дозволимо да нам деца, унуци

и праунуци буду дужнички робови, да живимо у

једној здравој заједници коју ћемо сви заједно

чувати, да живимо у држави у којој свако има

једнака права да оствари своје снове. Неко ће рећи

да сам млад и наиван. Можда и јесам, али је лепше

живети свој живот радећи ка неком лепом циљу

него депримирано седети у кафани и кукати како

ништа не ваља. Настављам са пројектима и не

одустајем од својих снова ■

8

ве чешће чујем реченицу „Нећемо о поли-

тици“, чим се тема разговора опасно при-

макне изборима, барикадама или Европској

унији. Та реченица се међу ученим светом користи

као што се међу неуким светом црвени конац

користи против урока, а бели лук против вампира.

„Нећемо о политици“ је комуникацијски кондом,

заштита од нежељених исхода скројена по

принципу „боље спречити него лечити“. Некада се

користила на славама, да се домаћину не квари

весеље. Данас је та мантра свеприсутна и свако

иоле углађен зна да је политика непожељна тема.

Међутим, мало људи схвата да, када је политика у

питању, није проблем у томе што имамо разли-

чита мишљења, већ томе што не знамо да разго-

варамо. И још: пречесто залазимо на клизав терен,

причамо о нечему у шта се мало или нимало не

разумемо.

Права је, дакле, реткост налетети на некога ко уме

да разговара о политици. Притом подразумевам

неког ко уме да саслуша туђе мишљење, не прича

напамет, има аргументе који нису из сфере

стереотипа и не користи помодне флоскуле типа

„Сви су они лопови“, „Да је ово нека држава...“ и

„Некад се знало“.

Причао сам, тако, пре неколико дана са једним

колегом о политици. Залаже се за идеје ЛСВ-а, али

није њихов члан. Каже да не жели да се етикетира.

Желео би бољу расподелу оствареног БДП-а и

капитала произведеног у Војводини. Постојећу

расподелу сматра неправедном, а у проблематику

је добро упућен јер долази из малог провинцијског

града. А онда једна ефектна реченица: „Сваки

шести динар се врати у Војводину. Где одлази

осталих пет?“

Он се у економију, признајем, разуме много боље

од мене. Не желим да дубље анализирам истини-

тост те последње реченице. Желим само да скре-

нем пажњу на то да је она изузетно ефектна.

Замислите Чанка како је понавља у току пред-

стојеће предизборне кампање: „Само се сваки шес-

ти динар враћа у Војводину!“ Наравно, не би се

завршило на томе: уследило би и пар опаски о

Србији на војвођанској грбачи, упаковано у типич-

ни усиљени чанковски хумор за широке народне

масе. Потом народне масе узимају такве податке

здраво за готово. Прича се преноси даље, пумпа се,

расте као на квасцу. До избора, системом „од уста

до уста“ нарасте без проблема на „сваки дванаести

динар...“

Није у питању само ЛСВ. И друге странке као да

сипају бројеве, прогнозе, графике и нуле из рука-

ва. Тако је Томислав Николић недавно обећао

100.000.000.000 (или словима: сто милијарди)

евра инвестиција уколико СНС дође на власт! Шта

тек рећи о бесплатним акцијама због којих се без-

број држављана Србије осећа изиграно?

Потребан је велики степен самосвести да би човек

признао себи да нешто не зна. Када је економија у

питању, људи су невероватно подложни манипу-

лацији. Минимално је њихово знање о буџету,

БДП-у, увозу и извозу, фискалној и монетарној

политици. Уочите парадокс: људи најмање знају о

ономе што их највише интересује. Политичари

вешто наслућују то незнање и играју се бројевима

као звечком и праћком. Фантастично је када људи-

ма причаш о милионима и милијардама док неки

од њих размишљају како да сутра сакупе 40 дина-

ра за хлеб.

Незнање, пак, није неизлечиво. Решава се, гле чу-

да, читањем. Људи прескачу економске рубрике у

новинама истом брзином којом избацују рекламне

летке. Кога интересује кружни дијаграм са про-

центима када је на само десет страница даље при-

ча о хардрок музичком излету Милета Китића.

2012. је година избора. Пазите за кога гласате.

Пазите у шта верујете. ■

С

Љрдж мнгозафр гзлклйозг нрбнжзг р клвжкайа жоплй бнежклй

злчлй жебаурчр нгзиайкг игпзг. Йлга жкпгнгорчг знрдкж джчагнай

оа мнлугкпжйа зада чг ка оайл дгогп опнакжуа дашг мнжфа л

танднлз йрежфзлй жеигпр Мжигпа Йжпжъа.

9

с

рича се около како су медији овакви,

онакви, свакакви – никакви. Прича се и да

социолози немају довољно „места“ у

(свим) тим истим медијима, како се никад не пи-

тају ни за шта, како једноставно – не постоје. Нећу

да се играм суда и да истерујем правду али, буди-

мо реални, ко се петља у та посла, није му лако. А

ја се упетљах у оба...

Наиме, провукла се (после првог, још неколико пу-

та) тема о томе какви су новинари и какви су, је л'

те, социолози. Кажу да, кога год да нешто питамо о

тим професијама/областима – ма, сви све знају!

Дођавола је тако.

Има неколико (вероватно више него што би било

пожељно да их буде) особа које тврде за себе да су

крајње објективне и реалне. Хм... Првенствено,

сматрам да тако нешто не можеш рећи за себе.

Једноставно није у реду. Некако, не звучи неегоис-

тички и ненарцисоидно. Да не спомињем и то да,

изјавом тако нечега, та особа оповргава „чињени-

цу“ да је објективна јер на основу личног мишље-

ња (субјективног става) она тврди тако нешто. А

опет, и ако је то чула од неког другог, на основу,

понављам, личног мишљења, она је прихватила тај

хвалоспев – да је објективна. Секндли, објектив-

ност и реалност, по мом мишљењу, подразумевају

да особа са таквим (не)манама нема свој став. Није

ли то тужно? Објашњавам у наставку: како може

жив човек, који има различите потребе (не рачу-

нам оне физиолошке које не може да контролише,

не у сваком тренутку и не довека) и циљеве у

животу, да нема свој став, своје мишљење о не-

чему? Како, та иста особа, може баш на сваку тему

која јој се појави у животу да одреагује са:

„Свеједно ми је.“ Зар је свима небитно ко је на

власти, ко је одговоран за њихову безбедност и да

ли то обавља на добар начин, зар нико нема бар

неки став о религији (зашто верује или не верује у

Бога или кога већ), о повећаној стопи морталитета

у држави или бар о сутрашњој временској

прогнози?

у држави или бар о сутрашњој временској про-

гнози? Зар је могуће остати равнодушан о било

ком проблему који се, можда, не тиче директно

нас/вас самих? ... Није ни да вам се свиђа, а није ни

да вам се не свиђа што су јутрос пронашли вашу,

увек надрндану, комшиницу како виси у свом ку-

патилу... Ок је, а и није ок, што се неки тамо (не)

баве неким (не)проблемима. Баш ми је све свејед-

но у животу...

Баш ми није нешто свеједно како живим.

Кажу, социологија треба да буде објективна наука.

Ок, слажем се. Не треба да буде приклоњена нијед-

ном ставу конкретно, већ треба да својим метода-

ма и техникама пронађе шта има да пронађе, да

разуме шта има да разуме и да изнесе чињенице

до којих је, рационално, дошла. Све је то супер и на

крају испадне крајње објективно. Али, оно што

чини важне делове социологије јесу различите

теме које се појављују и којима се баве (чик пого-

дите ко) – социолози. А сваки социолог може да

изабере који проблем ће да изучава. А како то иза-

бере? ... Па, мени се свиђа да истражујем у области

„Музика у друштву“, ти би да чапркаш о проблему

„Алкохолизам међу адолесцентима“, њој је интере-

сантно да се бави секташким групама, њему о про-

блемима у породици,... Сад, мозгам ја, зашто смо

сви изабрали баш те теме; зашто се бавимо баш

тим аспектима друштва? Чек' да још мало измоз-

гам... Јавило ми се – па, ја волим музику, не могу да

живим без ње, интересантно ми је како она утиче

на људе у мојој околини и сл. Једноставно, то је мој

став о музици. То ме сад доводи до закључка да не

постоји објективан социолог! Из неких личних

разлога, субјективних ставова, ти изабереш да се

бавиш нечим и то те, аутоматски, не чини објек-

тивним ни као човека ни као социолога. Не зала-

зим у то да ли ће тај „научни рад“ бити скрпљен

само од сувих чињеница. (Он, штавише, може бити

100-постотно објективан.) Ја говорим о ономе ко

је написао то нешто.

П

Йазл йлдг джв флвгз, злчж жйа наеижфжпг млпнгбг ж ужшгвг р

джвлпр, да кгйа овлч опав, овлчг йжхшгщг л кгфгйр? Йазл па жопа

лолба йлдг бах ка овазр пгйр да лднгагрчг оа: „Свгчгдкл йж чг.“

Бах йж кжчг кгхпл овгчгдкл зазл джвжй.

10

Дакле, социолози су објективни и реални

(над)људи – мачку-о-реп!

Не желим да ово испадне вређање, прозивка или

тако нешто, било би и парадоксално; ја прва же-

лим да будем дипломирани социолог, желим да се

бавим тиме и све то. Али, ја за себе не кажем да

сам објективна; имам ставове и нека своја мишље-

ња, али јесте истина да се трудим да будем што

реалнија и слично.

Медији се не баве социолозима?! Али се зато

социолозе баве (у) медијима, и те како! И онда, ди-

пломирани журналисти не могу да пронађу посао

у својој струци... Кажите

ми, како и да стигну на

ред од свих лекара,

правника, пољопри-

вредника... који пишу

извештаје, чланке, ре-

портаже, колумне итд?

Ево га још један пара-

докс – социолог пише за

одређене новине. А сви

знамо да су, нажалост,

сви медији приклоњени

некој странци, тј. (не)-

владајућем режиму. И

сад, ако тај исти социо-

лог каже за себе да је

„аполитичан“, из ког ра-

злога је пристао да пи-

ше за одређене новине

(или да ради на неком радију или штогод)? И то

колумне?! (Колумна је новинарски жанр који се

може описати као „чланак мишљења“, дакле,

причица са крајње личним ставовима о некој те-

ми.) Колико је само дозе субјективности/суб-

јективизма у свему овоме, зар не?

Сад да се мало осврнем на новинаре... Нису ни они

цвећке, никако! Што се мене тиче, само се надам

да нећу постати новинар који је најсличнији поли-

тичару. Јер, посао новинара није да лаже, сплет-

кари и слично. Мада то већина ради...

Елем, колеге журналисти имају једну олакшицу.

Наиме, они ће увек имати етикету присталице не-

кога/нечега и, заправо, сами ће бити криви за то

(нпр. лични став зашто баш пишем за „режимске“

новине), али ће унутар тога увек имати прилику

да бирају – шта ће да пишу и како! Уредник ти

каже „Иди пиши о оној саобраћајној несрећи од

синоћ“ и ти одеш и напишеш. То ће бити чисто

објављивање чињеница (ко, шта, где, када, како,

зашто). Нема ту личног коментара, као – шта ја

мислим зашто је ауди прешао у другу траку, на-

летео на фићу из супротног правца, и бла, бла. Не-

ма тога! Има да полицајац да изјаву и да се то

објави, али нема ту шта тај новинар да износи

своје ставове или тако неке којештарије. То је ако

причамо о вестима/извештајима/чланцима. Ако

се, пак, бавимо колумнама, репортажама или нече-

му сличном, то је, онда, другачија прича. Опет, мо-

же уредник да ти каже „Иди на Сицилију и пиши о

њој“, ви одете и све, али ви ћете писати и о томе

како сте је ви доживели, шта вам се свидело а шта

није, а не само о

тамошњој економији,

политици, канализа-

цији или стопи кри-

минала, што су чисте

чињенице које сте та-

мо прикупили.

Дакле, не постоји ни

100-постотни објек-

тивни новинар. Бар

пет посто субјектив-

ности иде за избор

медија за које ће да

ради, и још 5 посто за

субјективни одабир

жанра којим ће да се

представља јавности.

Нешто ме стра' да

кренем да читам ис-

почетка овај текст. Слутим да нисам рекла све што

сам хтела, а не бих смела да убацујем још неке

коментаре и ставове јер то неће изаћи на добро...

Не знам ни колико вам је све јасно у вези са овом

темом, да ли сте схватили шта сам хтела рећи и сл.

На вама је, само, да ово прихватите или не прихва-

тите. А знате на основу чега ћете то урадити? ...

Тааааако јеееее. На основу свог става о свему

овоме. Личног става о садржају овог текста.

Закључак: ја сам субјективна. И крај приче!

P.S. И нико ми не може рећи да је „имати став“

само „детиња жеља“ за истим... ■

11

та да вам кажем, крај је године, неким

људима се треба захвалити. Исто онако

како се шеф захвали запосленом на

сарадњи. Нисам никоме надређен, али видим да су

неки стекли утисак да би требало да постанем

подређен. Тешко да ће се то десити, па сам

одлучио да им се захвалим.

Драги „другови“, „чланови“, „борци“, „професори“,

„истакнути“ и „успешни“, дозволите да вам се

обратим са пар речи.

Хвала вам што сте, пре свега неписмени, тако по-

казујете колико поштујете оне којима се обраћате,

колико поштујете себе представљајући се на тај

начин али и колико цените свој културни

идентитет. Нећете чак добити ни 30 парчића

прецењеног племенитог метала, задовољићете се

фејсбук лајковима и нахрањеном сујетом.

Хвала вам што користите тај нови језик. Додуше,

није још прихваћен, али никад није касно. Ви, први

говорници англосрпског језика, жртвујете соп-

ствену културу да би му омогућили свакодневну

употребу међу несвесном децом. Ви сте унифор-

мисани војници једног новог система, мора да сте

јако поносни на то.

Хвала вам, са друге стране, и на томе што пре-

увеличавате своје успехе. Да није вас и ваших ус-

пеха, не бих ни схватио колико могу и колико већ

јесам постигао. Али овде није реч о томе, па не бих

о својим успесима, ипак сте ви на бини.

Хвала вам, јер сте увек ту да се изјасните, да каже-

те шта мислите без обзира што нисте баш упућени

у то о чему причате, а неретко апсолутно немате

појма о чему се ради. Битно је да „не можете да

ћутите“. Верујте ми на реч, ћутање је злата вредно.

Хвала вам што правите будале од себе, стварно

вам хвала. Не знам како бих без вас и сенке ваше

елоквенције и успешности успео да се склоним од

неких ствари и посветим се свом животу и својим

п

неких ствари и посветим се свом животу и својим

пријатељима. Мени и поменутим пријатељима

остаје само да се дивимо вашим модним дета-

љима, али и вашем наступу који оставља без даха.

Хвала вам што своје мишљење намећете као једи-

но исправно и што свако неслагање побијате напа-

мет наученом демагогијом својих политичких

ментора или идола. Одувек сам себе замишљао

као некога ко се супротставља већини, већини која

је слепа. А ви сте ми ту борбу омогућили. Ви веру-

јете да сам достојан противник. Без речи сам,

одушевљен.

Хвала вам, свакако, и на мудрим и модерним еду-

кативно-политичким монолозима који су изгледа

имали сврху да ми окрену мисли за 180 степени и

поставе ме на црвено-жути колосек лажне толе-

ранције која је у ствари понижавање заслужних и

исправних, али и незаслужено крунисање пробле-

матичних група који не заслужују ни трунку

пажње, а поготово не неке повластице. Полако че-

камо параду зоофила.

Хвала вам, на вашим семинарима, вебинарима,

презентацијама, организацијама, покретима, уни-

јама и странкама. Надам се да ћете користи од тога

имати онолико колико сам ја икада имао од вас.

Само се немојте прерано радовати, у том случају се

нећете претерано овајдити.

Хвала вам што мислите да сам чудан, увредили

бисте ме када бисте ме, користећи се тим лажним

системом вредности, оценили као нормалног. А

свакако се нећемо вређати, нисмо примитивци.

Хвала вам, на самом крају, што мислите да вас мр-

зим, бар не морам више да слушам ваше глупости

нити да имам икакве везе са вама. То је, верујте

ми, прави благослов са неба.

Лепо проведите празнике и остајте ми успешни. ■

Ш

Днагж „днрглвж“, „фиаклвж“, „блнуж“, „мнлсголнж“, „жопазкрпж“ ж

„ромгхкж“, длевлижпг да вай ог лбнапжй оа ман нгфж.

12

Љубав је измишљена прича за одрасле, као што је и

Деда Мраз измишљена прича за децу. Мој Деда Мраз

се заглавио у оџаку.

[Мирјана Спремо]

Како вам не досади да се сваке године изнова радујете

снегу, дочеку, Божићу, Првом мају, рођенданина...

Радујете се чињеници да време брзо пролази?!

[Леа Радловачки]

Ја од свих такозваних статуса о снегу видим само ове

„OMAJGAD AJDE SAD SVI STAVITE STATUS O SNEGU

BOUZHE A MI IMAMO PROZOR DDD“. Ја очигледно

имам другачије пријатеље од вас. Много бих рађе да

видим на news feedu да пада снег, него како сте ви

превише кул.

[Сања Имрић]

13

омбинација. Шема. Авантура. Много сино-

нима за вишесатно „дружење“ са особом

супротног пола. Мушкарци кажу секс. А же-

не? Жене кажу љубав?! Звучи прејако? Превише?

Није заправо. Када сте чули да се мушкарац након

везе за ноћ заљубио у партнерку? А када сте чули

да је жена у томе учествовала без емоција? Случа-

јеви су права реткост.

Петак. Лазин салаш. Марија, ја, тамбураши и бу-

тељка белог. Право вече резервисано за најбољу

пријатељицу. Седеле смо, уживале у добром вину и

музици. У добрим мом-

цима. Није било смелих

момака, јер када две де-

војке/жене изађу саме

у град и притом се до-

бро проводе, шансе да

ће мушкарац прићи су

мале, готово никакаве.

Они прилазе оним де-

војкама које седе и ко-

јима на челу стоји – до-

садно ми је! Клише. Пи-

тање: „Зашто се тако

лепа девојка досађује“

За ове што се лудо за-

бављају нису открили

добру фору приласка.

И није морало да буде

смелих. Смело се поја-

вио на вратима – моја летња шема. Његов поглед.

Став. Осмех. Довољно да му се бацају пред ноге све

поред којих би прошао. Он је један од оних до-

бијам-све-што-пожелим. Прилази столу и гледа

ме. Никад не штеди на комплиментима. Мушкарац

у знаку близанца – смрт за жене! Једна особа, а два

лица. Једно вас заводи, а друго вас одводи (читај:

кревет). Разлика у годинама је задовољавајућа,

али разлика између мене и њега је у томе што он

не зна за фер-плеј. Као ни већина.

Време је да и ја почнем да играм прљаво.

Његов стан. Не видим боју зидова, пошто су свуда

окачене њене слике. Прелепа девојка, чему то? Ни-

кад ми неће бити јасно. Мој најбољи пријатељ је

покушао да ми објасни зашто варају девојке. Каже:

„Када би морала да изабереш једно јело и да га је-

деш сваки дан 10 година, зар ти се не би смучило?

Рецимо узми да волиш да једеш carbonara шпагете

и једеш их тако годинама, зар ти се не би јавила

жеља да пробаш мало milaneze?“ Станем. Размис-

лим. И у праву је. Али, зашто онда не бисмо на-

ставили да једемо mila-

neze уместо carbonara?

Сели смо на кауч и поче-

ли са неком причом ко-

јој није било ни време

ни место. Прекинула сам

то једним пољупцем, на-

кон чега смо наставили

са љубљењем. А онда...

Дрш! Њена слика је пала

на мене. Сам знак од Бо-

га! Није ми било довољ-

но што ме гризе савест

све време, јер водим се

тиме „што не желиш се-

би не пожели ни други-

ма”. Иако знам то нисам

успела да одолим… При-

гушено светло. Музика.

Устао је и пружио ми руку. Почели смо да пле-

шемо. И то је трајало. И трајало. Повео ме је ка спа-

ваћој соби. Све што је радио радио је нежно и про-

рачунато. Раскомотио се. Узела сам мараму и веза-

ла му очи и руке. Само сам му шапнула: „Кад је

најлепше, требало би прекинути. Лаку ноћ” Такси.

Сутрадан сам била поприлично замишљена. Исти-

на је, мислила сам о њему. А моје минђуше су

остале на његовом столу... ■

К

Йада бж йлнаиа да жеабгнгх чгдкл чгил ж да га чгдгх овазж дак 10

глджка, еан пж ог кг бж ойрфжил? Ргужйл, рейж да влижх да чгдгх

carbonara хмаггпг ж чгдгх жт пазл глджкайа, еан пж ог кг бж

чавжиа дгша да мнлбах йаил milaneze?

14

иша је напољу. Спира.

Грех. Може и множина, у очима свесних не

прави разлику.

Хоће ли успети?

Да ли ћемо се пробудити сутра освежени, испрани,

умивени? Или нам следи тама, у недоглед она как-

ва се протеже кроз горак ум несавесних?

Јесу, то су онакви без имало стида тај грех да при-

кажу свету ма колико он мучан био. Опет ја у је-

днини. А њихова множина не може се објаснити,

њихова свест је не појми, безгрешни јесу у очима

једнаких. А много је таквих.

Да ли можемо подићи руку високо док киша у су-

протном правцу иде? Она је много већа сила од нас

једних. Сами смо. Ви и ја. Помозите јој ако имате

савести и пустите је да се својим природним током

постара о свим нашим грешкама. Станите уз мене.

Послали су једнаке себи, а много их је, да би

зауставили њен ток и начинили још један свој шав

у кроју света какав њима одговара. Какав они

желе. И неће стати. Њихови су пипци крвави од

бола и врисака недужних, њихове душе нахрањене

страхом нејаких. Учмалост њиховог духа, који је

цео свој век провео у једној мочвари идиотизма и

заблуде, не дозвољава им да стану. Они су црви

који у недовољности лешина које су сами

створили гмижу површином ове планете у потра-

зи за новим, живим месом, које ће убрзо претвори-

ти у своје лутке. А оне ће само играти за њих,

њиховим чврстим нитима привезане и постав-

љене у већ одавно познату представу у којој се

само луткар смеје. Он не познаје свој

смех. Кисео је и гади му се, али не

може да га саструже са свог лица јер

jе постао део његовог лика.

Његове судбине.

А трагични, ухваћени у овај кавез и присиљени на

овакву врсту представе, не могу да сиђу са бине и

кажу: „Није ова улога за мене.“ Никад је се неће

ратосиљати јер ће ускоро срасти у влакна њихових

мишића која за врло кратко време неће више

имати. Исушиће њихова, тад већ увелико беско-

рисна тела са савршено увежбаним изразом лутке

на лицу, попиће сваки траг њиховог сећања, и

уљуљкати се у свом престолу. На врху свега. На

врху гомиле која ће доживети исту судбину једног

дана.

А тај тужан крај не мора да буде нужно такав. Ро-

диће се неко, или се већ родио и пије мајчино мле-

ко док сања о свему новом што је научио тог дана

ослушкујући свет који ће једног дана изменити.

Можда их се у овом тренутку рађа и на стотине

таквих. То не знамо. Нада је лепа неко време. Уми-

ри те и успокоји немирне демоне који ти се врз-

мају по глави заривајући своје труле зубе у мапу

твог ума, до сада већ толико ишкрабану разним

смерницама, и само покушавајући да те скрену.

Послушајте ме и контролишите их. Знам да сте

способни, бар у нечем смо једнаки, зар не?

Збацимо једнобојног, тмурног луткара са његовог

престола који је поставио високо изнад кише. Мо-

рамо га намамити шаренилом и свим палетама бо-

ја нашег голог меса, да се спусти и проба укус је-

динствене снаге. Неке нове силе са

којом се до сад није сусрео.

А биће то превише за

њега/њих...

Киша је ту да их

спере.

Окрените главу према најближем

прозору, приђите му, лагано отво-

рите, пружите руку у другу димен-

зију. Осетите ли дах промене? ■

К

Збаужйл чгдклблчклг, пйрнклг ирпзана оа щгглвлг мнгоплиа злчж чг

млопавжл вжолзл жекад зжхг. Млнайл га кайайжпж хангкжилй ж

овжй маигпайа блча кахгг глилг йгоа, да ог омропж ж мнлба рзро

чгджкопвгкг окагг. Нгзг клвг ожиг оа злчлй ог длоад кжчг оронгл.

15

Гигдачпг. Нг внгдж. Од йгкг чг камнавжл овлчр.

Вж кг фрчгпг, а оижза кг бигдж.

Тжхжка оайл рвгъава млтлпр йлчр.

Али његове очи...

То је тај жар, тај поглед не да ми да скочим.

Гледајте. Не вреди. Од мене је направио своју.

Ви не чујете, а слика не бледи.

Тишина само увећава похоту моју.

Ћутите. Ја чекам. Тишина ће га дозвати.

Ноћ је спас за оне који се споје док мисли лутају,

а људи ћуте.

Ћутите. Ја чекам да његова два ока истину спознају.

Ја чекам. Оне не знају.

Могу само да слуте....

16

лвгз чг зал внба, а мгойанжуа вгпнлвжпжт

каигпа щгглва чг ордба. Да га бжчг, оавжча,

зжда, леигцрчг ж оа егйшлй унклй омача.

Да зал миайгк внгиж иждг злнр щгкр

гиапзр ожвр ж лтлил зжда ижочг егигкл, нлолй

млгигдакл. Да ижзрчг тиадклй млбгдлй пнгкрп-

клй, тнакгъж ог кжхпавжилй ж йназлй. А зада

вгпан мнлцг ожикж, внба ог длжйа жопл, злвныавл

игма, кгпазкрпа ж джиайа жебнаедака. Внба чг

чаза, чгн тиадклъа ж ложлкж каигпж вгпна чафачр

щгк злнгк ж опао, знле ойлиаопг накг рклогъж

фгопжуг овгга ожиклг ж овгга чазлг фжкгъж чг еа

жевждакр накр чафлй. Внба чг чаза чгн зал напкжз

лорцгкж бге зазвлг хпжпа камадг рблчжпг

лхпнжуг орнлвг прмж ж лорчгъава ж р бгеаеигкг

каигпг мнгжкафава..

Био је сам. У ништавилу окупан и црнилом заслеп-

љен. Имао је кћери. И живот је имао. Али то је било

раније. Када му је установљена болест, схватио ју

је озбиљно и са велком дозом одлучости. Почео је

са лечењем. Неколико година после, неколико

операција после, био је добро. За људе је био до-

бро, чинило се тако. А човек не би био човек да се

сходно његовом начину постојања, с времена на

време не уљуљка у неоправдани осећај привреме-

не сигурности. Лажне. Када је укомбиновао ту чи-

њеницу са благом облогом незнања и заборав-

ности, десило се неизбежно. Његове кћери стајале

су око његовог филмски зеленог болничког креве-

та са пресавијеним браониским ћебетом крај ногу

и држале му руке. Соба је била у помрачини. Сија-

лице су недостајале у три од четири грла на пла-

фону. На сточићу од белом пластиком пресвучене

иверице са његове леве стране било је сокова и

разних врста хране богате угљеним хидратима.

Био је једини пацијент у соби. Оне су плакале. Тихо

и у себи, постојано и без престанка. Свака за себе.

Сви други звуци престали су, а прљави болнички

ваздух је одисао љубављу. Целог живота били су

ту једни за друге. И оне су сада биле ту за њега,

гледале га и плакале. У полумрачној соби болнице,

личиле су на црне птице злослутнице. На гаврано-

ве. Туга се немо сливала низ образе остављајући

звездасто сјајни траг. Јер живот људски нестаје

како је и настао у том трену и уздаху без обзира

колику и какву прошлост и будућност поседовао и

без прилике да се мења и коригује. Као какав траг

на небу.

И Вгпан жт чг хжбал, а лкг ор ог оавжчаиг.. ■

Ч

Йада вгпан мнлцг ожикж, внба ог длжйа жопл, злвныавл игма,

кгпазкрпа ж джиайа жебнаедака. Внба чг чаза, чгн тиадклъа ж ложлкж

каигпж вгпна чафачр щгк злнгк ж опао, знле ойлиаопг накг рклогъж

фгопжуг овгга ожиклг ж овгга чазлг фжкгъж чг еа жевждакр накр чафлй.

17

UTORKOM OD 18.00 DO 19.30

18