Часопис СВЕТИГОРА - БОЖИЋ 2011/12 - број 213

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXI БОЖИЋ ЈАНУАР 2012. г. БРОЈ 213

МИР БОЖИ�И!ХРИСТОС СЕ РОДИ!

СРЕЋНА НОВА ГОДИНА ДОБРОТЕ ГОСПОД Е!· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

Савремена румунска икона Рођења Христовог

poslan

ic

aM

итрополит

АМФ

ИЛ

ОХИ

ЈЕБожићна порука 2011/2012. љета Господњег

Мир Божији!Христос се роди!

овјек је, браћо, по природи, гладно и жед-но биће. Прво, одмах по рођењу, храни се материним млијеком. Вода, хљеб, топлота, свјетлост, не само што га хране и одржавају у животу, него му омогућују да расте, дају му

здравље и снагу. Девет мјесеци га храни мајка у утроби својој; по рођењу живи и расте напајан Божјим даровима и родитељском љубављу. И као што му тијело расте храњено хљебом и млијеком, тако и његов унутарњи човјек: срце, душа, ум, разум, осјећање, потребују своју хра-ну. Из тјелесног сјемена расте и узраста тијело човјеково; из умног, вољног и душевног сјемена, уграђеног Божијом силом у људску природу, када се оно правилно, здравом храном хра-ни, узраста и богати се човјеков разум, душа, знање, познање себе и свијета око себе. Човјек постаје свјесно биће, умножавајући Божије да-рове у себи, првјенствено својим живљењем и заједништвом са другим људима, почевши од својих родитеља, браће и сродника, па онда и свих других са којима се среће и општи у жи-воту. Отуда, све што човјек, свако људско биће, има и посједује – прима од другога, почевши од чина зачећа, до његовог посљедњег даха. Како је дубоко мудра истинита ријеч Апостола Павла: „Шта ли имаш што ниси примио?А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1.

Кор. 4, 7). По природи, човјек је плод Божанске и родитељске љубави. Љубављу других храни се и живи, притом уграђујући себе љубављу и својим даровима у живот других. То је тако, јер су и сам свијет и сва створења, сва творевина, Божије дјело Божанске Љубави и Силе, Божијег доброг слова, благослова, призвани да живе и да зраче према свима тим истим Божанским до-бром. Та љубав је она најунутарњија кохезивна сила која рађа, чува и одржава све видљиве и невидљиве свјетове, чинећи свеукупну тво-ревину – организмом, чинећи сав род човјечански – живим организмом, који не само живи, него се и умножава, расте, узра-ста.

Сам Бог се дарује свему постојећем. Зато је узајамно дари-вање свега постојећег у његовој природи, од протона до сазвијежђа, до свих знаних и незна-них свјетова. Божанским

својим даровима у живот других. То је тако, јер су и сам свијет и сва створења, сва творевина, Божије дјело Божанске Љубави и Силе, Божијег доброг слова, благослова, призвани да живе и да зраче према свима тим истим Божанским до-бром. Та љубав је она најунутарњија кохезивна сила која рађа, чува и одржава све видљиве и невидљиве свјетове, чинећи свеукупну тво-ревину – организмом, чинећи сав род човјечански – живим организмом, који не само живи, него се и умножава, расте, узра-ста.

Сам Бог се дарује свему постојећем. Зато је узајамно дари-вање свега постојећег у његовој природи, од протона до сазвијежђа, до свих знаних и незна-них свјетова. Божанским

бром. Та љубав је она најунутарњија кохезивна сила која рађа, чува и одржава све видљиве и невидљиве свјетове, чинећи свеукупну тво-ревину – организмом, чинећи сав род човјечански – живим организмом, који не само живи, него се и умножава, расте, узра-

Сам Бог се дарује свему постојећем. Зато је узајамно дари-вање свега постојећег у његовој природи, од протона до сазвијежђа, до свих знаних и незна-них свјетова. Божанским 3

јануар / 2012 / s

vetigora

даривањем и узајамним прожимањем творевина расте, умножава се, у времену и простору. Пуноћа тог Божанског даривања, Божанске Љубави, јавила се и открила, кад је дошла пуноћа временâ, тј. кад је творевина Божија постала способна да је прими, онда кад је Бог послао Сина свог Јединородног да сваки који вјерује у Њега има живот вјечни (Јн. 6, 47; Гал.

4, 4). Њега не само што су прорицали пророци: сва творевина је уздисала и чекала да се Он јави „пун благодати и истине“ (Јн. 1, 14), да се и дарује као Хљеб Божији, Који силази с Неба и даје живот свијету (Јн. 6,

33). Он као Хљеб Живота благовијести вјечну исти-ну: „који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети’’ (Јн. 6, 35). Тако човјек и свијет постоје и постају једна Божија твореви-на, „саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њeму ходимо“ (Еф. 2, 10). У Цркви као Тијелу Христовом, открива се „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа“, као и „многострука мудрост Божија“ (Еф. 3, 9-10).

У Христу, пак, Богомладенцу, од Дјеве рођеном, као Хљебу Живота, којим се причешћујемо, и начи-ну на који се причешћујемо, открива нам се, не само смисао нашег људског постојања, него и начин на који треба да живимо, како да се односимо једни према другима и како да употребљавамо дарове којим нас је Бог обдарио. Свако створење и сва-ки човјек има свој дар – неко већи, неко мањи – и своју службу, коју је призван да умножи, обдарујући собом и својим даровима друга створења (ср. 1. Кор.

12, 4-5). И као што су по богомудром Апостолу Пав-лу у човјековом организму удови дати не просто да се сваки од њих брине о себи, „него да се удо-ви подједнако брину један за другог“ и „ако стра-да један уд, с њим страдају сви удови“ (1. Кор. 12, 25-26), тако треба да буде и у организму људског друштва, цјелокупне људске заједнице.

Бог као домаћин васионе даје свим створењима дарове, даје сунце своје и праведнима и грешни-ма. И као што Христос није дошао у овај свијет да му служе него да служи и да се принесе за живот свијета, тако и они који су Његови: коме је више дато, од њега се више и тражи... За све њих важи света ис-тина: „Нека нико не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10, 24). И она друга: „Свакоме се од нас даде благодат по мјери дара Христова... за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова, док не достигнемо сви јединство вјере и познања Сина Божијег, у човјека саврше-на, у мјеру раста висине Христове“ (Еф. 4, 7; 4, 12-13). Са овог разлога потпуно је било природно што су први Хришћани били „постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба и у молитвама“ (Дап. 2,

42), и што „имаху све заједничко: и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било по-требно“ (Дап. 2, 44-45).

Када људи забораве да је „Господња земља и њена пуноћа, и они који живе на њој“, онда изгубе и прави однос према добрима којима их је Бог об-дарио и начину њихове употребе. Такви отимају

творевину од Бога и присвајају је себи, злоупотребљавајући притом добра Божија и дарове, проглашавајући себе за бо-жанство које ће устројити свијет „по својој слици и прили-ци“. Отимање творевине од Бога, као и отимање добара од ближњих својих, увијек су засновани на гордости, зависти и себељубљу. У том и таквом духу се одвијала и одвија историја рода људског, њиме су били заражени стари и нови економ-ски системи и људски односи уопште. Тако је, на примјер – на порицању Бога и на отимању творевине од Њега – комуни-зам покушао да организује људско братство и јединство и праведну расподјелу добара: сви смо свједоци шта се до-годило са братством заснованим на оцеубиству и класној мржњи! Показало се да је егоизам, саможивост, подједнако у природи како капитализма, тако и комунизма, као и да је савремени либерални капитализам, са његовом суровом тржишном економијом – утемељен на вучјем самољубљу... Зато није никакво чудо што су дојучерашњи комунисти по-стали преко ноћи – капиталисти. Они су и у комунизму от-имали туђе ради „општег добра“. У капитализму настављају то исто, приватизујући оно што је раније другима отето, уз то – богатећи се на туђ рачун, користећи притом власт, као што су то и раније чинили, закидајући сиротињски рад и труд... Комунизам се темељио на хришћанској идеји заједништва, узајамности и расподјеле добара („имаху све заједничко“) која се кроз вијекове остваривала у Цркви и остварује до данас у монашком општежићу. Но, притом су комунисти превидјели свету истину: све то се не постиже насиљем него слободом. Као и истину: да добро које није учињено на добар начин престаје да буде добро; и да се постизање једнакости не постиже укидањем, уништењем различитих дарова, тала-ната, него њиховим умножавањем; не уништењем личности и лишавањем личне својине, него слободном сарадњом на Божијем и људском дјелу, правилном употребом дарова и до-бара, сагласно непролазном начелу: „Што не желиш себи, не чини другоме”. Човјек при томе није створен да буде ни роб, ни роба, јер његова жеђ и глад се не засићују земаљским до-брима и богатством „које мољац нагриза...“

Јер, „не живи човјек о самом хљебу“ (Мт. 4, 4), и не пије само воду, од које ће ожедњети, него „пије од воде“, коју ће му Хри-стос дати, и „од које неће ожедњети довијека“: та вода постаје у човјеку „извор воде која тече у живот вјечни“ (Јн. 4, 14).

Тиме искање најприје Царства Небеског и правде његове, односно осмишљавање земног хљеба и воде – Хљебом Жи-вота и „водом која отиче у живот вјечни“, исцјељује човјека од халапљивости за земним добрима и подстиче га на освајање бескрајних унутарњих простора, кроз благословену употре-бу видљивог свијета и његових добара.

То је оно чему нас учи Христово рођење и што је садржано у ријечима Божићне анђелске пјесме: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Зато пјевајући ову пјесму, радосно се загрлимо и поздрављајмо:

Христос се роди!Благословена Нова година доброте Господње!

Ваш молитвеник пред јаслама Богомладенца

Архиепископ цетињски иМитрополит црногорско-приморски Амфилохије4

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установаМитрополије црногорско-приморске

Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

Савјет часописа: Eпископ нишки др Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-

ставрофор др Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић,

Матеј Арсенијевић

Главни уредник: протосинђел мр Кирило (Бојовић)Оперативни уредник: Рајо Војиновић

Дизајн часописа: др Мирко Тољић, Владимир Јакшић

Секретар редакције: Татјана Марјановић

Редакција: Епископ липљански мр Јован (Ћулибрк), протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протојереј мр

Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јереј мр Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах мр Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић),

Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш

Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија

Живковић, др Ксенија Кончаревић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања

Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

INTERMIDIARY INSTITUTION:COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE: MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд,

тел: 011/369-0757,369-0705e-mail: [email protected]Штампа: , Суботица

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe


МИР БОЖИЈИ!ХРИСТОС СЕ РОДИ!

СРЕЋНА НОВА ГОДИНА ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ!· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

јануар 2012 / број 213

e-mail: [email protected]Штампа: , Суботица

Богословље 10Поводом празника 13Предавање 28Оглед 31Књига пророка Варуха 39Хронике 55Владика будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Др Мило Ломпар и митрополит АМФИЛОХИЈЕ

протосинђел КИРИЛО Боjoвић

ОЛИВЕРА Балабан

3

6

15

40

45

из садржаја:

Небо и зем�а се радују

Мир Божији! Христос се роди!

160 година одегошевог упокоје�а

Четворок�ижјемитрополита Амфилохија

�елена Балшић

Да би се избјегли божићни и новогодишњи празници, часопис је морао да иде у штампу 20. децембра. Из тог разлога нисмо били у могућности да објавимо посланицу Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Исту ћемо објавити у наредном броју Светигоре.

besj

eda

Влад

ика

буди

мљ

анск

о-ни

кшић

ки ЈО

АНИ

КИЈЕ

Небо и земљасе радују

во празника над празницима, драга браћо и сестре!

Ево празника који спаја небо и земљу, Бога и човјека и нас међу собом мири, освећује и просвећује!

Господ, вечни Логос и Творац свијета улази у овај свијет. Творац времена улази у вријеме и у историју, улази у наш живот. Бо-гомладенац Христос је обновио нашу при-роду, дао нам опроштај грехова, измирио нас са Богом, измирио нас једне са други-ма, загријао срца наша огњем божанским. Као што смо ми вечерас окупљени, ево, око огња овога бадњака, тако срца наша загријева духовни огањ православне вјере, вјере у Оваплоћење Христово, у Спаситеља нашега и у Његово Свето Јеванђеље.

Драга браћо и сестре, окупљамо се на ову радост онако као што су се окупљали и наши преци око огња бадњака у оџаклијама и по колибама. Тако се ми данас окупљамо овдје око ове светиње у којој се прославља Име Божије и Рођење Христово преко 800 година. Тако ми радимо, тако ће ради-ти и наше потомство, јер то је завјештање Божије. Тако се продужава онај свети огањ који је Господ донио на ову земљу, тако се срца наша загријевају, тако добијамо ду-ховну снагу и силу да љубимо једни друге и да вршимо заповјести Његове, да творимо добро, да се трудимо о своме спасењу и о спасењу својих ближњих. Када се окупљамо око бадњака треба да знамо да то није обич-но окупљање него је то окупљање у име Рођења Христовог. Зато треба да се одухо-вимо, да се просветимо, да испунимо своје душе и своја срца племенитим осјећањима, свој ум да просветимо узвишеним мисли-ма јевађелским, да гледајући у Богомла-денца Христа видимо славу Његову. Када се окупљамо и анђели Божији с нама се окупљају, јер се на Божић помјешају анђели и људи и пјевају заједничку пјесму: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.“ Слава се Божија открила пре-ко рођења Христовога и тек од рођења Христовога добили смо ту повластицу да на прави начин – хришћански, богоугодни – 6

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

прослављамо Име Божије, јер славимо Његово овлапоћење, Његов долазак у овај свијет, славимо и Пресвету Дјеву Богородицу од које се силом Духа Светога оваплотио Онај кога је она родила у пећини витлејемској.

Господ се није узгнушао ни тјескобе, ни мрака пећине витлејемске, нити наших гријехова, нити наше смртности, нити наших биједа, него је дошао да све биједе и све тешкоће, и све муке и све смрти и све болести узме на себе; да нас исцијели, да нас обнови, да нас укријепи... Да нас обнови и припреми за вјечно Царство Божије.

Ево, као што смо се вечерас овдје окупили, дра-га браћо и сестре, око бадњака у великом броју, тако треба сваке недеље и празника да испуњавамо свете храмове Божије. Да не буде да, по нашим лошим скло-ностима, дођемо само на Бадње вече, заложимо хра-стову гранчицу и мислимо да смо тиме све завршили и сваки обичај испунили. Вршећи то треба да знамо да глав-ни обичај треба да вршимо – да долазимо на свете служ-бе Божије, да се Богу молимо, да своју дјецу васпитава-мо у православној вјери, да знамо шта је пост и шта је молитва, да долазимо на свето Причешће, да чистимо своје душе и своја срца од свакога гријеха, да бисмо увијек имали слободу да се Богу искрено молимо. Јер, Господ је увјек спреман да прими наше молитве, само ако су искрене, само ако их приносимо са правом и ис-тинитом вјером Божијом. А Господ је распалио огањ вјере рођењем, доласком у овај свијет и од тада Га прослављамо заједно са апостолима, заједно са анђелима, заједно са про-роцима, заједно са светим праведницима и мученицима.

Данас се спајају небо и земља, небо и земља се радују. Што каже наш народ – весели се у шуми птица, у гори поток, веселе се поља и долине, као што се веселе и наша срца. Нека буде међу нама што више љубави, што више мира, што више слоге, јер на то нас призива и на то нас оспособљава Рођење Христово. Знате за стари дивни обичај да пред Божић не тре-ба никоме да останемо ништа дужни и да не будемо – сачувај Боже! – с неким у завади, него ако имамо проблем са неким треба да се измиримо, да бисмо у миру Божијем могли про-славити Рођење Христово. Да ли и данас тако радимо? Тре-ба наравно да пратимо пуни смисао тих обичаја, јер су то обичаји који су у складу са јеванђелским заповјестима: да живимо у миру и са Богом и са људима и са својом савјешћу.

Нека радост овога празника допре до свачијег срца, до свачијег дома, до сваке породице. Да нас Господ благодаћу и милошћу Својом и благословом Свога Рођења укријепи и оснажи да творимо добро, да идемо путем Његовим, да се и у овим тешким временима осна-жимо вјером Божијом, да би смо могли као прави људи Божији, онако како је говорио наш свети блаженопо-чивши Патријарх, да увијек будемо људи, а то значи да увијек будемо прави хришћани: Богом просвећени, Бо-гом научени да творимо добро и да радимо на своме спасењу и на спасењу својих ближњих.

Срећан празник! Божији благослов са свима вама! Нека радост Рођења Христовога обасја и вас и ваше до-мове и цио свијет! Амин, Боже дај!

Христос се роди!

Бесједа изговорена на Бадњи дан 2010. г, у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана. 7


vetigora

bes

jed

aм

итро

поли

т А

НТО

НИ

ЈЕ Б

лум

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Жена се порађа у боловима, али све заборавља када се дете роди, јер је чо-век дошао на свет. Неко нови је дошао на свет да живи, неко нови је ступио у

царство пролазног живота да би узрастао до веч-ног живота, и рођење детета се увек поима као почетак живота и почетак вечности, још једном оваплоћене, још једном остварене, видљиве, опипљиве, која постаје део људске радости и људске једноставности.

А ипак, када размишљамо о рождеству Хри-стовом, рођењу Сина Божијег на земљи, видимо га на сасвим другачији начин. Једна од древних минијатура која представља рођење Господње, показује нам, осим уобичајних контура пећине, Мајке Дјеве, Јосифа и познатих животиња, јасле које стоје спремне, положене на жртвени олтар. А дете лежи у њима као што је вероватно Исак ле-жао на олтару који је Авраам подигао да би га принео као крвну жртву Господу. Свако од нас се рађа кроз пролазни живот за вечни; Вечни, Који је сâм живот, рађа се у свету да би ушао у царство смрти. Вечни, бесмртни Бог улази у царство човеково, не само (царство) створе-ног света, већ да би ушао у пали свет где је смрт крај сваког земаљског ходочашћа.

Када погледамо ову слику новорођенчета, како лежи на каме-ном олтару, спремно за жртву, при-несено, можемо се с правом запитати:

„Ко то жртвује ово дете?“ - и имамо одго-вор: то је Отац који нам даје Свога Сина да бисмо Његовом смрћу живели. Овде видимо оваплоћену, јасно изражену божанску Љубав и меру те божанске љубави. Јединородни Син се предаје на смрт, предаје на смрт ради нас. Свети Павле расуђује о том догађају, и кличе: „Једва ће ко умрети за пријатеља; а Христос умре за нас још док бејасмо непријатељи Божији“.

Бог нас је позвао у биће – то је био једнострани чин – не из Његове сопствене моћне воље, већ из неизмерне љубави. Позвао нас је у биће, да бисмо могли делити са Њим не само постојање, већ и жи-вот, да бисмо постали причасници свега што је Он; позвани смо, по речима Светог Петра, да постане-мо причасници божанске природе; позвани смо да будемо Христова браћа и сестре, синови и кћери Бога Живога. Створио нас је чином љубави и у том чину љубави, Он је Себе од почетка принео нама. А тај принос је увек жртва. Да би учинио овај при-нос значајним, дао нам је слободу, слободу да при-хватимо и да одбацимо љубав, да Му узвратимо љубављу, или да одбацимо љубав и да Му својим делима, сваким ствојим ставом према Њему и жи-воту, објавимо да нам је Његова љубав бекорисна,

да је нећемо, да је узалудно то што нас је први заволео, да је узалудно то што нас је толико заволео да нам је дао Свог Јединородног Сина.

Бог нам даје слободу, а ми се често питамо: „Зашто?!“ – за-што нисмо створени на такав начин у којем, приморани бла-гословеном нужношћу, не бисмо могли да грешимо, створе-ни тако да увек и у свему одговоримо на најбољи начин. Али зар то није једноставно због тога што тамо где нема слободе да се воли и да се не воли, тамо нема ни љубави? Ако бисмо тежили једни другима без избора, то би био закон приро-де, то не би био чин слободног давања себе или примања другога. Ова слобода значи љубав, бар могућност љубави, као што означава и могућност да одбацимо Бога. Али, Бог Својом слободом не одбацује нас.

Он остаје веран до краја, савршено великодушан, јуначки веран.

А када човек своју слободу злоупо-треби, Он користи Своју слободу да дође, и да се пружи ка нама до самога дна нашег бића, до оне најудаљеније тачке до које долазимо када ум-ремо за љубав. Он ступа у само ово царство, царство у којем нема љубави, где постоји само подељеност, расцепљеност и раздвојеност, и од Бога и једних од других и подељеност у самом себи, унутрашња расцепљеност и сукоб ума и срца, сукоб савести и дела: Хри-стос се рађа у царству смрти које смо ство-рили злоупотребљавајући слободу, јер смо за-боравили да слобода кулминира, испуњава се у тој

Бога и једних од других и подељеност у самом себи, унутрашња расцепљеност и сукоб ума и срца, сукоб савести и дела: Хри-стос се рађа у царству смрти које смо ство-рили злоупотребљавајући слободу, јер смо за-боравили да слобода кулминира, испуњава се у тој

минијатура која представља рођење Господње, показује нам, осим уобичајних контура пећине, Мајке Дјеве, Јосифа и познатих животиња, јасле које стоје спремне, положене на жртвени олтар. А дете лежи у њима као што је вероватно Исак ле-жао на олтару који је Авраам подигао да би га принео као крвну жртву Господу. Свако од нас се рађа кроз пролазни живот за вечни; Вечни, Који је сâм живот, рађа

ном олтару, спремно за жртву, при-несено, можемо се с правом запитати:

„Ко то жртвује ово дете?“ - и имамо одго-вор: то је Отац који нам даје Свога Сина да бисмо Његовом смрћу живели. Овде видимо оваплоћену, јасно изражену божанску Љубав и меру те божанске љубави. Јединородни Син се предаје на смрт, предаје на смрт ради нас. Свети Павле расуђује о том догађају, и кличе: „Једва ће ко умрети за пријатеља; а Христос умре за нас још док

одбацује нас.

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО

8

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

poezija

љубави која се савршено даје, која је заборав себе самог, која полаже живот за другога.

Погледајмо сада ове јасле не као што смо чинили када смо били мала деца, видећи само слику дететовог рођења, чудесну, дивну; погледајмо их озбиљним и одраслим по-гледом, и видећемо да су ове јасле жртвени олтар, да је ова пећина у којој се родио слика оне пећине у којој ће бити положен млади човек, убијен ради Бога после агоније врта и агоније крста, и упитајмо се: „Да ли смо ми, свако од нас, одговор на љубав која се открила на такав начин, у том степену?“ Да ли ћемо наћи одговор у себи или ћемо само рећи: „То је био Његов избор, ја сам против Њега. Он је за мене иза брао живот, ја сам за Њега изабрао смрт.“

Да ли ћемо тако одговорити? О, не речима! – али својим делима, својим животом, ставом према самима себи, којим се не превазилази наша унутрашња подела, ставом према другима у којем нам они људи за које је Христос живео и умро остају странци, неважни и они који се могу уклонити са нашег пута, или ставом према Њему кога не сматрамо својим свагдаприсутним невидљивим ближњим, на кога не мислимо, према коме немамо сажаљења, милосрђа, љубави.

Или ћемо одговорити на ово откривење љубави – у којој је нежност љубави постала видљива, појмљива у

нежности овог малог људског тела положеног на сла-ми колевке – одговорити на нежност Божију зрелом

љубављу?То је питање које нам Божић поставља, и имамо

дане и месеце литургијског годишњег тока, да уз-растамо ка дефинитивном и коначном одговору, видећи љубав жртвовану на Голготи. Следићемо ову литургијску годину корак по корак; у овој го-дини ћемо открити како су светитељи Божији од-

говарали, и на сваком кораку пред нама ће стајати питање: „А шта је са тобом, шта је лично са тобом, шта

је са нама саборно, како одговарамо на љубав?“ Амин.

умро остају странци, неважни и они који се могу уклонити са нашег пута, или ставом према Њему кога не сматрамо својим свагдаприсутним невидљивим ближњим, на кога не мислимо, према коме немамо сажаљења, милосрђа, љубави.

Или ћемо одговорити на ово откривење љубави – у којој је нежност љубави постала видљива, појмљива у

нежности овог малог људског тела положеног на сла-ми колевке – одговорити на нежност Божију зрелом

љубављу?

дане и месеце литургијског годишњег тока, да уз-

ову литургијску годину корак по корак; у овој го-дини ћемо открити како су светитељи Божији од-

говарали, и на сваком кораку пред нама ће стајати питање: „А шта је са тобом, шта је лично са тобом, шта

је са нама саборно, како одговарамо на љубав?“ Амин.

Ђорђе Брујић је рођен 7. де-цембра 1967. године у Карлов-цу. Објавио је књиге поезије: Нови пусти дани (Ободско слово, Подгорица, 1996), Страх од шума (Народна књига, Београд, 2001), Упут–ство за путовање (Просвјета, Загреб, 2004), Кућа на леду (УКЦГ, Подгорица, 2008), Улица за самоћу (Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2011)Приредио је савремено пјесништво Српске Крајине (Избор из савремене поезије Срба из Хрватске, Књига Стварања, Подгорица, 2002)Живи у Подгорици.

РУКА СВ. ТЕОДОРА УКОМОГОВИНИ

Једном ћу доћи као цвет, или можда само каоСлика цвета.

Донећу глас свој у недрима својим.Свето ће миро пасти по крајевима летаУ којем још трајем, и где још постојим.

Макар као сен, тајна клица,Зачетак речи немог предсказања,

Или као песма са стотину лицаУ уморном свету обузданих сања.

Као силуета,Шапат крила пламених птица

Дрхтавих од страха пред исконским чином,У вихор ветра бачена честица –Рука ће моја бити над тишином.

Изворник: Архива папира и списа митрополита Антонија (Блума)(http://www.mitras.ru/eng/eng_253.htm)

С енглеског: Милена Тејлор

ФРА

НСО

АЗ Ж

анла

н

Павле Евдокимов је један од значајних право-славних богослова XX века, чије је богословско дело снажно обележено патристичким и византијским предањем, као и софиологијом. Он ставља акце-нат на есхатолошку димензију, коју проширује на све аспекте хришћанског живота, јер, као што ће записати, после Педесетнице есхатологија није само будућа нада, него реалност већ присутна у историји. Ово учешће у есхатологији је могуће у но-вом животу у Христу, који је дар Светог Духа, при-сутног у Цркви и доступног нама у литургијском и ико-нографском искуству. Он такође развија богословље Светог Духа као Дародавца обожујућих енергија, Онога који освећује и Утешитеља. На крају, он усаглашава своју богословску мисао са неким аспектима савреме-не софиологије, који подвлаче космичку димензију спасења и дају Цркви потпуни смисао.

Своју мисао Павле Евдокимов утемељује у свет-лости (тајне) Мајке Божије. Он развија богословље Богородице изражавајући Откривење на такав начин да се сви елементи сусрећу и сједињују у тесној међусобној вези, у њиховој библијској, богословској, еклисиолошкој и есхатолошкој димензији. Мајка Божија има улогу прволика, веза-ну посебно за Светог Духа, која расветљава тајну спасења, Цркве, космоса, задњих времена и духов-ног живота сваког човека, и на тај начин доприно-си богословљу људског бића. За Павла Евдокимо-ва икономија спасења започиње Мајком Божијом и духовни живот може да се изрази у терминима пневматологије и теотокологије. Павле Евдоки-мов подсећа да је име Богородица, дано од стра-не сабора у Ефесу 431. године, једина богословска референца теотокологије. Према Светом Јовану Дамаскину, само ово име већ садржи целокупни домострој спасења. Ово је име, које је једино са-образно тајни, довољно и обухвата све димензије, све што се тиче улоге и тајне Мајке Божије. Осим тога, Павле Евдокимов назива Мајку Божију прао-бразом, односно савршеним обрасцем или прото-типом хришћанских небеских стварности (у разли-

читом смислу од Јунга). Улога архетипа указује на нека својства њене личности.

БОГОРОДИЦА,НОВА ЕВА И МАЈКА СВИХ ЖИВИХСледујући Оцима, Павле Евдокимов

представља Богородицу као Нову Еву и Мајку свих живих (Пост. 3, 20). Марија, Мајка Спаситеља је Нова Ева која је на јединствен начин придружена Новом Адаму. То је први богословски исказ Цркве о Мајци

Божијој, из II века. Обећање спасења је било дано жени – Еви (односи се на Пост. 3, 15: потомство жене ће стајати на главу змији). Дру-га Ева ће примити Благовест, дати свој пристанак и прими-ти Духа Светога, Животодавца. Марија је Нова Ева – Живот, која је названа Богородицом, Мајком Божијом која рађа Бога

– Човека, која Живоме даје живот у људском телу. На тај на-чин, Благовестима отпочиње домострој спасења и Евдоки-мов цитира тропар празника који каже да је она „почетак на-шег спасења и објава предвечне тајне“. У Марији домострој спасења налази свој корен у смислу апсолутног почетка и

на тај начин теотокологија се јавља као органски део христологије.

Павле Евдокимов ис-тиче пристанак Богороди-це: Бог је узео тело жене не као пасивни инструмент, него тражећи њен при-станак. Њено "нека буде" дозвољава Богу да се ова-

плоти, указујући тако на важност људске слободе. Човек не може да буде спасен без слободног пристанка и ту слободу одговора човека подвлачи Никола Кавасила у својој синтези патристичке мисли у вези ове теме:

Оваплоћење није било само дело Оца, Његовог деловања и деловања Светог Духа, него и дело Дјевине воље и вере. Без пристанка Пречисте, без сарадње њене вере овај план би био исто тако неостварив као и без учешћа саме три Бо-жанске личности...

Богородица представља ово слободно „да“ целокупног човечанства, неопходну људску основу у делу Оваплоћења. Творчевом „нека буде“, при стварању (Пост.1, 3), одговара „нека буде“ творевине: „Ево слушкиње Господње“ (Лк. 1, 38).

Павле Евдокимов прави аналогију између Еве, Марије и Цркве. Ову аналогију налазимо код Светог Иринеја, а и по-сле њега Марија је за Свете Оце жена која је непријатељ змији. Нова Ева прима Благовест и даје живот (вечно) Жи-воме; она је жена обучена у сунце из Откривења, која изо-бражава Цркву и Небески град – Нови Јерусалим. „Једна је Дјева-мати и то је Црква“, каже Климент Александријски.

ПРАОБРАЗ СВЕТОСТИ ЧОВЕКАУ Богородици и прeко њеног слободног учешћа чове-

чанство дозвољава Богочовечанској пуноћи да се јави на крају времена. Али пре тога сва творевина треба да поста-не способна да смести Несместивог. Свети Дух је припре-мио избор Мајке Божије и она је врхунац историје Израиља. Историја Старог Завета представља низ избора и очишћења Адамовог потомства. Дјева је сачувана од сваког личног греха, од сваког зла, које је у њој постало неделатно посте-пеним очишћењем њених предака, освећујућим дејством Светог Духа и њеним личним подвигом. Зло је разоружа-но; грех реално остаје, али постаје неделатан. Другим речи-ма, Света Дјева је врхунац синергизма, односно заједничког деловања светости Израиља и Духа Светога. Човечанство приноси своју најчистију жртву – Дјеву, а Бог од ње чини ме-

ПРАОБРАЗ СВЕТОСТИ ЧОВЕЧАНСТВАЛичност Мајке Божије у делу Павла Евдокимова

bogo

slo

vqe

Богородица представља ово слободно „да“ целокупног човечанства, неопход-ну људску основу у делу Оваплоћења. Творчевом „нека буде“, при стварању (Пост.1, 3), одговара „нека буде" твореви-не: „Ево слушкиње Господње“ (Лк. 1, 38).

10

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

сто Свог рођења и Мајку свих живих, Еву која је остварила своје назначење. „Шта ћемо ти принети Христе?... Небо ти приноси анђеле, земља ти доноси своје дарове, а ми људи Матер Дјеву“, пева Црква на Божић. Посвећење Дјеве жи-воту у Храму, према древном предању од њеног уласка у Јерусалимски храм, а посебно њена љубав према Богу, до-стижу у њој такву дубину и такву снагу да се зачеће Сина у њој јавља као продубљење њеног живота у молитви и њене пријемчивости за енергије Светог Духа. Богочовек Христос је пут и врата, Он је једини; Дјева је прва и она предводи чо-вечанство, праћена од свију, према Новом Јерусалиму. Она прва пролази кроз смрт коју је њен Син учинио немоћном и, при свом успењу, она је прво васкрсло створено биће, нова творевина, „граница између створеног и нествореног“ (Свети

Григорије Палама). Тајна Цркве се изражава у божанском савр-шенству Христа и човечанском савршенству Његове Мајке. Црква пројављује светост, Дјева ипостазира ту светост и изображава Цркву. Она је Панагија (Свесвета), док је Свети Дух Панагион (Свесвети).

Павле Евдокимов снажно истиче вредност дела и присуства Светог Духа у Цркви. Педесетница није само последица Оваплоћења, она у себи самој сад-ржи сву своју вредност, она је догађај Светог Духа у Цркви. Свети Кирило Александријски подсећа да је „Свети Дух био дат првом човеку у исто време кад и живот“. По-сле пада Његово делање је постало спољашње природи. На дан Педе-сетнице, Он почиње да делује из унутрашњости природе. Христос је испуњен Духом Све-тим, тако је и Дјева пуна благодати; апостоли су испуњени Духом Светим (Јн. 20, 22), а Црква се јавља као Храм Духа. Павле Евдо-кимов наслућује тајанствену повезаност светости Све-тог Духа и Мајке Божије. Дух је „Свесвети“ не по благодати, него по при-роди. За Свете Оце, Oн је ипостасна Све-тост. Он ипостазира каквоћу божанске све-тости, док Дјева ипоста-зира светост човечанства. Овај праобраз светости је поставља у само срце Цркве. Њено девичанство као са-ставни део њеног бића носи победу над злом, а само девичанско при-суство Пречисте је неподношљиво за демоне.

БОГОПОДОБНО МАТЕРИНСТВО КАООБРАЗ БОЖАНСКОГ ОЧИНСТВАБогородичан трећег гласа истиче аналогију

измећу очинства Оца и материнства Богородице: „...без оца си родила Сина, који је предвечно рођен од Оца без мајке...“. Павле Евдокимов посебно ис-тиче Бога као Оца. Осим тога што је Творац, Судија, Спаситељ, Утешитељ, очинство је крајња пројава Господа. У Новом Завету духовно очинство се ко-ристи сликом човечанског материнства: „Дечице моја коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама“, каже апостол Павле (Гал. 4, 19). Као и богослужење, и икона указује на то да је одго-вор божанском очинству човечанско материнство. Павле Евдокимов илуструје ово упоређивањем иконе Свете Тројице Рубљова са иконом Богоро-дице Владимирске коју је Андреј Рубљов познавао.

Под утиском дубине погледа Оца на икони Све-

те Тројице, Ев-

11


vetigora

докимов га упоређује са јачином и тајинством по-гледа Богородице Владимирске. Истоветни покрет наклоњене главе указује на приклањање љубави: љубав Оца је распета, док мач пробада душу Богомајке (Лк. 2, 35). Очинству Оца на Божијој равни одговара материнство Богородице на човечанској равни, као образ деви-чанског материн-ства Цркве.

Свети Кипријан каже: „Не може имати Бога за оца,онај који нема Цркву за мајку“. Марија изражава божанско човекољубље.

ОБРАЗ ЖИВОТА У ХРИСТУ...Речи из Символа вере „...и оваплотио се од Духа

Светога и Марије Дјеве“, за Свете Оце означавају такође тајну поновног рођења сваког верујућег, који се рађа вером и Духом.

Павле Евдокимов развија ову тему хришћанског живота, који се изражава терминима унутрашњег материнства, узрастања Исуса у души, цитирајући Оце. „Логос се увек поново рађа у срцима светих“, каже се у Посланици Диогнету. Созерцање чини

„плодну душу истовремено и дјевом и мајком“; Све-ти Амвросије додаје: „свака верујућа душа зачиње и рађа у себи Реч Божију. По вери (...) ми смо мајке Христа“, што даје истински смисао речима: „Који твори вољу Оца мојега (...) он је (...) моја мајка“. Ак-ценат је стављен не на Дјеву, него на „сваког чове-ка“. Ово значи да је свима дана благодат да рађају

Човечанство приноси своју најчистију жртву - Дјеву, а Бог од ње чини место Свог рођења и Мајку свих живих.

равни, као образ деви-чанског материн-ства Цркве.

Свети Кипријан каже: „Не може имати

Човечанство приноси своју најчистију жртву - Дјеву, а Бог од ње чини место Свог рођења и Мајку свих живих.

Христа у сопственој души и да се на тај начин поистовете – по духовној аналогији – са Богородицом. Према Светом Методију, „Црква је као породиља све док се Христос не уо-бличи у нама, да би свако од светих, учешћем у Христу постао христос“. Другим речима, Христово рођење представља и знак, будући да није само видљиви одговор невидљивом и вечном рађању, него и образ (духовног) рађања верних...

Христос, божанска оваплоћена Ипостас, праобраз је човека. Свети Дух, у светим тајнама, силази на сва-

ког човека да би га начинио духоносним и тиме способним да буде образ прволика – Хри-

ста и да постане христоносан. Богороди-ца је праобраз спасеног човечанства,

човека обоженог благодаћу. Она представља народ, у њој се огле-

да светост Цркве и свештеничко призвање свакога, због њене

савршене светости.Да подсетимо да се Пре-

мудрост у Библији доти-че односа Бога са светом, Његовог делања у свету и у домостроју спасења. Она може да се поистовети са Сином или са Светим Духом. Паламистичко богословље је видело у њој божанску

енергију која се манифестује у Сину, али је заједничка за

све три Личности Свете Тројице и предаје се међусобно у Духу Светом.

...Читање Прича Соломонових на служби освећења храма, као и на Богородичиним празницима, указује на Цркву и на Богородицу као на сасуде Премудрости.

„Премудрост сазда себи дом и постави седам стубова (...) и раствори вино своје“ (Приче 9, 1). Овај текст се тиче у исто време софиологије и теотокологије и говори о молитве-ном заступништву Цркве, што може да се односи и на ду-ховно материнство Богородице које обухвата цео људски род. У свом успењу, по речима тропара празника, Богоро-дица не оставља свет. Молећи се за њега, она је образ сва-ке душе која се моли и у исто време Цркве и њене харизме заступништва за цео свет. Икона Деисиса приказује Бого-родицу и Светог Јована Претечу како окружују Христа као Судију, и приносе заступничке молитве Цркве. Павле Евдо-кимов овде види свадбу Јагњета Христа са Црквом и сваком хришћанском душом.

Аутор је предавач Мариологије наИнституту Светог Сергија у Паризу.

Извор: часопис CONTACTS, јули-децембар 2011.

Превод са француског:сестринство манастира Бања код Рисна12

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

povodom praznika

Празник свједочанствао. Јосиф: Крштење Господа нашега Исуса Христа,

Богојављење, свједочанство Јована Крститеља о Исусу – све се то дешава скоро истовремено. Тога дана празнујемо јављање Благодати, Богојављење или јављање Свете Тројице, а ово се може славити само словесно. На који на-чин је Бог открио људима тајну свог Божанства? На који начин је човјек дотакао ову тајну? Како и ми постајемо учесници Богојављења или, како каже апостол Павле,

„насљедницима живота вјечног“ (Тит. 3, 7)?о. Августин: Дан Богојављења обједињује у себи

мноштво различитих значења. Свако од тих значења гово-ри о свједочанству. У Крштењу Јован свједочи о томе да је виђен Онај који долази. Бог свједочи о Исусу – Посланом и Љубљеном. Јављање Духа говори о почетку месијанског времена – времена свједочанстава о слави. „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што нам је потреб-но за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином“ (2. Пет. 1, 3).

С нама је Бого. Јосиф: Празник Крштења, Богојављења - то је праз-

ник Новог Завјета. Он може бити осмишљен и схваћен само у свјетлости Јеванђеља. У Апостолу за тај дан Црква нашој пажњи нуди речи посланице апостола Павла Титу: „Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима“ (Тит. 2, 11), „А кад се јави доброта и човекољубље Бога, спаситеља наше-га, не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим“ (Тит. 3, 4-5). „Бањи новога рођења“ прича-стан је сваки хришћанин. Вода хришћанског крштења није вода јорданска, која омива покајане Јудеје - она је већ слика смрти и васкрсења, слика новог рођења. На тај на-чин, празнујући Крштење Господње ми празнујемо и своје крштење. То је наш празник.

о. Августин: Новозавјетни текст нам говори о Хри-стовом Рођењу и о Његовом Васкрсењу као о догађајима, које нико није видио у историји. Али, само у њиховој свјетлости историја добија свој смисао и могућност ис-тинитог тумачења. Са друге стране догађај Христовог Крштења је, по ријечима Јеванђеља, био видљив сви-ма. Крштење Христово је излазак Месије на проповјед, почетак Његовог служења, које Га доводи на Крст. Вода крштења - слика смрти и васкрсења - на овај начин се пројављује не само као символ нашег изласка из небића и рођења у живот, него постаје и знамење Његове одлуке да буде са нама.

Обећање добре савјестио. Јосиф: Божић и Крштење Господње су у древно-

хришћанској Цркви слављени заједно. Истога дана је празновано „јављање благодати“ - Богојављење и јављање „човјекољубља Спаситеља, Бога нашега“ – Божић. Празнујући Крштење, ми празнујемо рођење,

јеромонах ЈО

СИФ

(Павлинчук), ђакон АВГУСТИ

Н Соколовски

РАЗМИШЉАЊА НА ДАН БОГОЈАВЉЕЊА

„И КО ХОЋЕ,НЕКА УЗМЕ ВОДУ ЖИВОТА“

13


vetigora

jub

il

ej

али не физичко, него духовно. Управо, погружавање у водену стихију задобија смисао преображења, промјене, новог благодатног рођења. У разговору са Ни-кодимом, Христос му је отворено говорио о том новом рођењу. Да разуме то тајанствено рођење за јудејског мудраца био је велики тест, испит тога колико је исправно његово разумевање закона.

Важно је напоменути да је управо крштење провјера, испит за сваког од нас. По свједочењу апостола Петра, крштење је „обећање Богу добре савјести“ (1. Пт. 3,

21). Ето то обећање морамо да чувамо у току читавог свог свјесног живота, одно-сно да сваки дан полажемо духовни испит. Често се дешава да људи, озбиљно се замисливши над овим, у последњем тренутку одустају од крштења или га одла-жу до саме смрти.

о. Августин: У разговору са Никодимом се открива веза између крштења и Васкрсења, постаје очигледно да Христов живот, Његове ријечи и знаке не може да научи и разумије човјек добре воље који није укључен у егзистенцијалну стварност односа са Васкрслим. Примајући крштење, човјек чини неповратно и вјечно добро дјело у односу на себе самог - дозвољава да буде испуњен животом.

Освећење тајномо. Јосиф: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који

сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело“ (Ис. 9, 2) То пророчанство старозавјетног јеванђелисте Исаије испуњено је у Крштењу Господњем. Свијет је обасјала свјетлост Божанства. Од сада није потребан Мојсијев вео, сада је цркве-на завјеса откривена. Дивна је веза Богојављења и Крштења, водене стихије и новог преображеног живота. Није случајно да код народа постоји такав трепе-тан однос према води. Често воду називају живом, окрепљујућом, хранљивом. У Цркви се вода освећује и постаје света или богојављенска вода. Она поседује жи-вотворну силу, али не сама по себи, него дејством Божије благодати.

о. Августин: Заиста, воде се не освећују саме по себи, отварањем славине и погледом на календар. Воде се освећују молитвом Цркве, освећују се тамо гдје је произнесена молитва, гдје је ријеч Божија запечаћена над воденом стихијом. Тако, ми не само да понављамо оно што се десило скоро прије двије хиљаде го-дина на Јордану, него постајемо учесници Крштења Христова, приопштавамо се богословској и историјској реалности догађаја Богојављења. Код неких древ-них аутора налазимо ријечи о томе, да је велико освећење воде на Богојављење тајна. Међутим, ријеч „тајна“ употребљава се овдје не у светотајинском смислу, него да означи месијанску реалност, која нам се открива у свијету који је дотакао Христос.

Дан будућио. Јосиф: Припремајући се за празник Крштења Господњег, за вели-

ко освећење воде, ми се спремамо за примање благодати која нас освећује, укрепљује и спасава. У паримији Великог освећења воде постоји овакав позив људима: „Који сте жедни воде, идите“, а даље пророк Исаија позива: „Тражите Го-спода, док се може наћи; призивајте Га докле је близу“. (Ис. 55, 6). То пророчанство се актуелизује сваки пут када са вјером приступамо исцјелитељској и животворној води Крштења, када проничемо духовним погледом у тајну Богојављења.

о. Августин: Христос, тајну чијег Крштења данас празнујемо, је Христос којега је Црква примила и објавила у свјетлости васкршње вјере; Христос који освећује свијет, и испуњава га Својом силом, Христос који свједочи о томе да се историја завршава, постајући мјесто спасења и избрања.

Позвани смо да се присајединимо богојављенским водама у овим дани-ма када нам оне указују на Христа Славе, који објављује Своју вјечну побједу у ријечима Откривења. Тако празник Богојављења постаје мјесто нашег очекивања: „И показа ми ријеку воде живота, бистру као кристал, која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог. Насред трга његових и с обје стране ријеке Дрво живота, које рађа дванаест родова дајући сваког мјесеца свој род, и лишће од Дрвета бијаше за лијечење народа. И више неће бити никаквога проклетства; и пријесто Божији и Јагњетов биће у њему, и слуге његове служиће Му. И гледаће лице Његово, и Име његово биће на челима њиховим. И ноћи више неће бити, и неће требати свјетиљке, ни свјетлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће у вијекове вијекова“ (Отк. 22, 1-5).

Преузето са Богослов.Ru: „Желающий пусть берет воду жизни“Размышление на День Богоявления

Са руског превела М. Живковић

14

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

160 година од егошевог упокоје�а

Прослава празника Светог Петра Цетињског на Цетињу

Покајање – најљепши цвијет људског поштењаветом Aрхијерејском Литургијом, коју су у Цетињском манастиру служили четворица Епископа наше

помјесне Цркве, празничном духовном академијом и славском трпезом хришћанске љубави, на Цетињу је 31. октобра прослављен празник Светог Петра Цетињског и празник Светог апостола и јеванђелиста Луке.

Литургију су служили преосвећена Господа Еписко-пи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призрен-ски и косовско-метохијски Теодосије, липљански Јован и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. Саслу-живали су им: протојереј-ставрофор др Владислав Ци-пин – професор канонског права на Московској духовној академији, архимандрит Марко (Калањ), архимандрит Нил из светогорског манастира Ватопеда, протојереј-ставрофор Николај Болокховски – професор Универзитета

у Минску, протојереј Валeнтин Илијас из Румунске Право-славне Цркве, шеф кабинета митрополита црногорско-приморског – протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, ректор Цетињске богословије – протојереј-ставрофор Гојко Перовић, јеромонах Никифор из Будимљанско-никшићке епархије, игуман Цетињског манастира Методије, јеромонах Андреј из Високих Дечана, игуман манастира Врањина Петар, игуман манастира Стањевићи Јефрем, парох барски – јереј Јован Пламенац, јеромонах Игњатије – духовник манастира Пећка патријаршија и јеромонах Сергеј из манастира Острога, уз молитвено учешће великог броја вјерника.

На Литургији су одговарали чланови хора Цетињске богословије и хора Преподобне мати Ангелине из Никшића.

15


vetigora

У току Свете службе Божије бесједио је владика Атанасије, који је рекао да је велики догађај за небо кад јунак заплаче и да тај дар не треба кварити кукањем и кукумавчењем: „Плакали су јунаци, Карађорђе је знао да заплаче. Плакао је Господ над Лазаром, плакали су хришћани над првомучеником Стефаном. Плач је велики дар Божји. Плач је обнова срца, обнова благо-дати крштења. То знају сви хришћани, то зна наш српски народ. Покајање је најљепши цвијет људскога поштења, каже српска пословица. И немојмо од тога да правимо никакву пропаган-ду и никакво бусање у прса. Будимо оно што смо заслужили одстрадавањем своје вере. Немојмо то да кваримо хваљењем и кукумавчењем.“

Након Литургије у Краљевском позоришту „Зетски дом“ је приређена Духовна академија, посвећена 160-ој годишњици упокојења митрополита Петра II Петровића Његоша.

Поздравним словом гостима се обратио ректор Богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, а свечану

бесједу, посвећену Петру II Петровићу Његошу, изговорио је професор Београдског универзитета, познати његошолог, др Мило Ломпар.

У умјетничком дијелу програма наступили су Хор Цетињске богословије под управом ђакона Михаила Лазаревића, Хор преподобне мати Ангелине из Никшића под управом Ане Бојић, Асим Сарван, те рецитатори – ђаци Цетињске богословије и полазници школе вјеронауке при Цетињском манастиру.

Овом сабрању на Цетињу су присуствовали професори и сви ђаци обновљене Призренске богословије, те професори Карловачке, Београдске, Крагујевачке и Богословије Светог Василија Острошког из Фоче, бивши министар вјера у Влади Црне Горе проф. др Слободан Томовић, амбасадор Р. Србије Зоран Лутовац и Александар Рождественски, конзул Руске Федерације у Подгорици.

Рајо Војиновић

16

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Класик српске књижевностиВаша преосвештенства, часни оци, поштована господо!

Пре 160 година, у дан када се преставио највећи српски песник Петар II Петровић Његош, падала је киша . Данас је сунце на – како је он певао – српском Цетињу. Оно на неки начин

обележава нашу спремност да се поново сетимо човека и песника који је у својој традицији и у европској духовности обележио нешто сасвим посебно и изузетно. Оно је прикладно са још једног разлога: нема српског песника који је тако постојано био обузет разним видовима светлости: од натчулне до чулне, од аполонске до таворске.

Српска књижевност XIX века je, у својој првој половини, успела да повеже различите и расуте традиције: оне на којима је израстала целокупна српска духовност у вековима који су претходили овом добу; оне у којима се одигравало свеколико буђење националног по-носа и достојанства; оне у којима се остваривало буђење духа у његовим различитим димензијама. Његош је дао интегрални израз различитим традицијама српске литературе. Јер су се у његовом песничком делу, у његовом укупном духовном зрачењу, спојиле раз-личите традиције за које је изгледало да су се неповратно разишле у историјском нескладу околности и догађаја: у нескладу који зовемо тама турских векова.

Његош – виртоуз спиритуалног песништваАко бисмо посматрали са становишта унутрашњих континуитета српске књижевности,

онда је Његош у Лучи микрокозма – кроз актуелизовање топоса неоплатонизма – обно-вио једну везу са мистичком димензијом српског средњовековља, које је почивало на традицијама источног хришћанства. Са становишта песничке самосталности, он је магистрал-но поставио питање о човековом положају у космосу. То је питање о провиденцијалности човека: има ли човекова егзистенција – било да је реч о људском осмеху или о људском ви-тешком чину – неки дубљи смисао од онога који се испољава у очигледности?

Отпочевши стиховима упућеним свом учитељу, ономе који му је окренуо поглед ка небесима, како сам описује Симу Милутиновића Сарајлију, „Да, свагда ми драги настав-ниче/ српски пјевче небом осијани,/ задатак је смијешни људска судба,/ људски живот сновиђење страшно“, Његош у тој тами живота која обухвата тамницу душе и оков тела, дра-му самораздвајања и снагу везе са тлом, настоји да препозна традиције светлости. Светлост је – као што је критика прецизно назначила – централна категорија Његошевог песништва, јер постоји више различитих светлости: од свакодневне светлости коју откривамо у песми Полазак Помпеја и коју песник оставља над ископаном кућом, преко примрака који он види у песми Љетње купање на Перчању, у часу када ишчекује јутарње руменило зоре, до оне свет-лости која обележава човеков унутрашњи сјај, као светлост човековог унутрашњег пута која је у Лучи микрокозма добија свој магистрални израз.

Никада у српском песништву није тако успешно и равноправно са најрепрезентативнијим примерима европске традиције исказана двострука путања песничке имагинације као у Лучи микрокозма. Јер, с једне стране, нижу се догађаји, појаве, прилике, слике, метафоре које одсликавају кретање у простору. Као што знамо, Луча микрокозма у прва два певања под-разумева усхођење душе ка небу, да би у наредним певањима описала драматичну борбу на небу, небеску битку између Бога и Сатане, која се окончава у шестоме певању и иза које до-лази визионарски завршетак у којем се појављује Христос.

Та путања има спољну мотивацију у чије песничке слике можемо повезати са различитим традицијама. Али, ваља опазити да је паралелно са тим приказивањем, у Лучи микрокозма одсликана унутрашња путања духа који се спушта у себе самог, који се на извесним степе-ницама самства одваја од онога што је везано за непосредну оријентацију у свету и нагиње се расветљењу људске егзистенције, да би се самство на крају појавило у метафизичко-унутрашњем искуству које даје одговор на питање о његовом средишту: „ако исток сунце свјетло рађа,/ ако биће ври у луче сјајне,/ ако земља привиђење није/душа људска јесте бе-самртна,/ ми смо искра у смртну прашину,/ ми смо луча тамом обузета“. После ових стихова, овог скока у спиритуално-унутрашње искуство, у посвети Луче микрокозама долазе стихови директног обраћања, долази молитва као успостављање једног посебног и непосредова-ног, једног дубоко личног односа између ја и ти: „О свевишњи Творче непостижни/ у човјека искра беспредјелног/ ума твога огледа се свијетла“. Нема више никаквих препрека, постоје само ово ја и ти: лице у лице.

Човек у овој космологији коју Његош гради у Лучи микрокозма прелази једну дугачку путању од запалости у свакодевицу преко открића лика до образовања личности. Та путања у Лучи микрокозма спојена је са нечим што би смо могли назвати централном и модерном идејом: са идејом слободе. Његошева унутрашња путања, освајање слободе и давање сло-

Др Мило Ломпар

17


vetigora

боде, незастајање у слободи као пукој произвољности него пружање слободе у напору да се образује личност представља посебан феномен Луче микрокозма: она одликује ово дело и одводи га у магистралне токове ев-ропског спиритуалног песништва. То је знао и то је веома снажно нагласио познати немачки слависта Алојз Шмаус, написавши још 1926. г. важну књигу о оригиналности Луче микрокозма.

Песник лирске рефлексије и епске културеНо, Његош је био по својој унутрашњој духовној

структури трагички песник: један необичан спој лирске рефлексије и епске традиције. Као трагички песник, Његош је подразумевао да се трагички интензитет – настао пара-доксалним спојем хришћанско-откровењске и хеленско-логосне традиције, оригиналним песничким укрштајем Атине и Јерусалима – мери човековом егзистенцијалном висином а не низином. Он је то трагичко оспољио и у дра-матичком пољу своје уметничке имагинације. Тако је – на-пустивши чисто спиритуални хоризонт Луче микрокозма – ступио у подручје егзистенцијалног жсусрета онога што је провиденцијално и онога што је историјско, у подручје суда-ра онога што би било небеско и онога што би било земаљско. Горски вијенац доноси драматику тог сусрета, драматику односа између онога што се мора и онога што је потребно.

Тада се питање о слободи у Горском вијенцу појављује у хоризонту односа између метафизичког и историјског. Историјско, које је призвано у структуру Горскога вијенца одређује људске размере метафизичког захтева. Отуд

је централни лик Горскога вијенца – владика Данило – најзнатнији трагички јунак српскога романтизма. У једном књижевном правцу који у српској књижевности подарује битне и велике романтичарске трагедије код Лазе Костића и Ђуре Јакшића, у Максиму Црнојевићу и Пери Сегединцу, од-носно у Јелисавети књегињи црногорској, у таквој панорами уметничких дела, Његошев владика Данило представља најизразитији моменат трагичког јунака косовске мисли: како је то у свом предавању на Коларчевом народном уни-верзитету 1937. године казао Иво Андрић. Трагички јунак косовске мисли јесте, дакле, трагички јунак оног сусрета у којем се човекова провиденцијалност дотиче онога што је његова случајност. Још је Плотин написао да провиђење не постоји зато да би смо ми били ништа: Горски вијенац показује да управо покретом слободе човек ступа из случајности у изабраност своје егзистенције.

И док је у Лучи микрокозма магистрално обновио спи-ритуалну димензију српске књижевности, дотле је у Гор-ском вијенцу Његош несумњиво и аутентично исказао еп-ску дикцију наше народне поезије. Потврдио се као песник лирске рефлексије, како га је назвао Милош Црњански, да би се истовремено потврдио и као песник епске културе, како га је препознао Иво Андрић. У Горском вјенцу је, отуд, Његош довео до највишег степена епску димензију српске литературе. Епски хоризонт смисла се, штавише, у Горском вијенцу не спаја само са традицијом наше народне поезије и са оним што косовско опредељење у њој подразумева него и са великим моментима европске историје које оличава проблем ренегата.

Синтеза средњовековног, епског и модерног српске књижевностиСудбина великог песника је да надиђе не само своје вре-

ме и да сублимира не само оно што припада прошлости, већ је судбина великог песника и да се окрене и духовним погледом обухвати и оно што долази. То је у Његошевом делу постало очигледно. У свом последњем великом делу, у Лажном цару Шћепану Малом, он више није нагнут про-шлости, иако узима за предмет једну историјску епизоду из прошлих времена, нити је нагнут садашњости, иако има на уму оно што су донели разочаравајући тонови из неуспе-ха европске револуције у 1848. години, већ је чудно спојио своје спиритуално духовно искуство са самом историјском материјом. Јер, дохватио се једног проблема који је цен-трални проблем велике литературе XIX века: то је проблем самозванца.

Тај се проблем појављује у репрезативним делима ев-ропског романтизма: у Пушкиновом Борису Годунову, као што се појављује и у Шилеровим фрагментима о лажном Димитрију. Његош је, дакле, нехотично ступио у песнич-ку кореспонденцију са Шилером и Пушкином. Лажни цар

Шћепан Мали има своју спиритуалну димензију. Јер, Његош приказује распоне и домашаје хилијастичког искуства: у његовој секуларној или овоземаљској варијанти. На тај начин дело о самозванцу који је известан период време-на владао Црном Гором поприма дубљи спиритуални об-лик параболе: чини се да ова питома сабласт коју оличава Шћепан Мали не може ничим бити савладана, да њеном распростирању не сметају ни оспољени кукавичлук ни показана маленост карактера, па и њен главни против-ник, игуман Теодосија Мркојевић, мора да поклекне пред заведеношћу – како сам каже – глупога народа. Он, наиме, мора да се измири са Шћепаном Малим: доказаним лажо-вом, преварантом и сабласним узурпатором трона.

Тада Његош ствара једну немотивисану сцену. У њој мла-ди архиђакон Петар јаше на коњу и дохвата са земље чи-бук: уз опште одушевљење посматрача, док му се при том коса распе низ плећа. Тај архиђакон Петар јесте Његошев претходник на владичанском трону: то је потоњи свети Пе-тар Цетињски. Њега је, дакле, Његош увео у Лажног цара Шћепана Малог као младића. Шта то значи? Тај младић, до-веден пред ову сабласт коју оличава Шћепан Мали, треба

18

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

да прими дар од самозванца. Али, он то одбија. У тренутку када се, дакле, чини да ништа не може зауставити стихију тајанствене и безразложне безусловности коју оличава Шћепан Мали, појављује се неко ко одбија да прими тај његов дар. Одбити нечији дар значи одбити право тога да дарује, одбити темељ на којем стоји тај који дарује. Тај дис-кретни и скривени знак у овој параболи о самозванцу су-герише нам да је Његош успео да у структуру своје дра-ме постави симбол који подразумева опозив онога што најављује Шћепан Мали, опозив онога што се чини да је незаустављиво и онога што прети да у одвијању земаљских ствари заувек остане незадржано.

Али, тај који одбија нихилизам који се пројављује кроз Шћепана Малог, нихилизам модерног претварања вели-ког у малено, није никакав ратник, ни мудрац, иако је био све то, него је светац. То значи да је потребна једна посеб-на изузетност да би се открило оно што надолази са идејом самозванца у модерним временима. Управо је моменат историјског нихилизма, који извире из незаустављивог хрљења масе, оно што повезује Лажног цара Шћепана Малог

са модерном димензијом српске књижевности. Јер, настаје један лик који – спајајући религијску и световну димензију позорнице – добија обележје демонског лакрдијаша који се препознаје у модерним значењима власти, моћи и новца.

Тако је Његош успео да у свом делу синтетише све три димензије српске литературе: средњовековну, епску и модерну. Он је успео да у свом делу остави трагове како класичних тако и модерних момената који извиру из тра-гичног осећања живота: да остави трагове како трагичног тако и комичног, како ироничног тако и гротескног погле-да на људску позорницу. Успео је да се појави као класик српске књижевности и највећи српски песник: оно што је у Италијана Данте, у Немаца Гете, у Енглеза Шекспир, у Шпана-ца Сервантес, у Руса Пушкин. Та чињеница је плод таложења различитих песничких, историјских и духовних традиција. Она као да нам шапуће: небеске и земаљске карте јесу по-мешане, али никада нису помешане тако да не бисмо знали које међу њима јесу небеске а које су земаљске. Јер, знао је то свети Петар Цетињски када је показао чији се дар не сме примити.

Судбина великог песника је да надиђе не само своје време и да сублимира не само оно што припада прошлости, већ је судбина великог песника и да се окрене и духовним погледом обухвати и оно што долази.

19


vetigora

Богословско-молитвена мисао Петра ІІ Петровића Његоша

митрополит Амфилохије

Наше излагање о богословско-молитвеном лику и дјелу митрополита Петра II Петровића Његоша засноваћемо на Његошевим такозваним „малим пјесмама“, на ономе што је он

писао од своје младости све до свога упокојења и напоредо са својим најзначајнијим списи-ма – Горским вјенцем, Лучом микрокозма, Лажним царем Шћепаном Малим.

О митрополиту Петру II Петровићу Његошу много је и писано и говорено. Током 160 го-дина од његовога упокојења 1851. године, његова личност, живот, дјело и утицај сагледава-ни су из различитих перспектива, многоструко и многострано. Mеђутим, и поред таквог и толиког интересовања за Његоша и његово дјело, мало је међу његовим тумачима оних који су га тумачили на основу њега самог, то јест на основу његовог живота и његовог дјела как-во оно јесте. То, наравно, није нимало чудно, нити је, пак, специфично за тумаче Његошевог дјела, јер је основно искушење свих оних који се баве тумачењем неке личности и њенога дјела или неког историјског догађаја, да сами себе и своју визију свијета пројектују у онога или у оно о чему говоре, да своја схватања и схватања свога времена пројектују у вријеме и догађаје о којима говоре и које тумаче.

Такав је био случај и са тумачењем дјела митрополита Петра II Петровића Његоша. Међу оним малобројним тумачима који су о Његошу говорили и тумачили га, односно који су се трудили да о њему говоре на основу њега самог, на основу његовог живота, посебно мјесто заузима њему, духом и вјером, сродни Свети владика Николај Охридски и Жички, који је, у својим младим годинама, написао књигу под називом „Религија Његошева“. Слично се слич-номе радује – древна је пословица, која се потврђује као истинита и на примјеру Николајевог тумачења Његоша. Вјерник је препознао вјерника, пророк је препознао пророка, пјесник је препознао пјесника, мудрац је препознао мудраца и на основу њега и његових ријечи – о њему проговорио ријечју истинитом.

Има и других честитих тумача који су такође оставили драгоцјене и умне запи-се и тумачења Његоша и његовога дјела, али има много више оних који су у Његошу на-лазили себе саме и, умјесто да говоре о Његошу и ономе што је он истински био, они су, тумачећи Његоша, говорили о себи и својим схватањима, износeћи своје идеје и схватања, и подмећући их Његошу као наводно његове. Поменуо бих овдје само једног од таквих „тума-ча“ Његоша и његовог дјела, у култури социјалистичке Југославије познатог марксисту Ду-шана Недељковића. Он је био један од оснивача Философског друштва Србије 1937. године, а као марксиста, послије Другог свјетског рата, жарио је и палио тадашњим југословенским културним животом. Био је толико социјално „ангажован“, да је био, чак, и члан пријеког суда који је судио професорима Београдског универзитета, тако да су неки од њих и животом платили своје неслагање са комунистичким режимом, а многи су прошли кроз затворе и дугогодишње робије. Душан Недељковић је, што се тиче тумачења Његоша и његовог дјела, значајан по томе што је написао једну велику научну студију о Лучи микрокозма. Ко је читао Лучу микрокозма и ко зна Његоша и његову мисао, а ко је читао ту Недељковићеву студију о Његошу, видјеће да ту је од стварног Његоша као православног хришћанина, митрополи-та и пјесника остало мало или нимало. Тим Недељковићевим тумачењем Његошевог дјела доминира једна револуционарно-космичка идеја, идеологија марксистичко-енгелсовска и, рекло би се, „недељковићевска“, у којој можда има, чак, и немало елемената из философ-ских учења древних хеленских философа, од Хераклита до Плотина, али од владике Његоша и његовог богословско-пјесничког поимања човјека, свијета и историје има мало или нима-ло. Ту, прије свега, видимо један паганско-космолошки приступ Његошу, којим господари изгубљено осјећање за суштински дамар Његоша као хришћанина, као пјесника, као фило-софа и богослова, и, на тај начин, једно дубље неразумијевање Његоша.

Оно што је за Његоша било суштинско у свему јесте личност и тајна личности, било да се ради о Личности Божанској, било да се ради о личности људској или, пак, о народу као саборној личности. У конкретном случају код Његоша тај народ као саборна личност јесте – и то је код Његоша кристално јасно – од почетка до краја, српски православни народ. Његош је, као пјесник, носилац најдубље духовно-историјске мисли и осјећања тога народа, његове најдубље философије живота, која је сва утемељена на косовском завјету, на Мило-шу Обилићу и Карађорђу Петровићу, на философији Косовског боја и устанка за крст часни и слободу златну. Милош Обилић и Карађорђе Петровић су, за Његоша, српска двојица који су носиоци свега онога што Његош, не само као владика и господар Црне Горе, већ прије све-

Предавање одржано 3/16. октобра 2011. године у Духовном центру у Подгорици

20

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

га као пјесник–пророк мисли о свом народу, о његовој историјској судбини, о Српству, о Црној Гори, о Црногор-цима. Душан Недељковић, као марксиста, то уопште не разумије, нити може да разумије, јер то не осјећа.

Међу осталим савременим „тумачима“ Његоша, који су Његоша прокрустовски „тумачили“, то јест – скраћивали или растезали по својој слици и прилици, требало би да поменемо, макар, једног: Новака Килибар-ду као гласноговорника специфичне групе данашњих

„његошолога“, који су владику Његоша прогласили мал-тене за „геноцидног“ пјесника и писца. Новак Килибар-да, наравно, пројектује себе и свој хедонизам (којим је, толико очигледно, оптерећен у свему што је писао и ра-дио) у митрополита Петра II Петровића Његоша, градећи неког свог „Његоша“, сазданог по својој слици и прили-ци, похотно-сензуалној. Он слика таквог похотно-сензу-алног „Његоша“ и то је, за њега, „Његош“. А ако неко так-ва личност није био, о чему постоје поуздана историјска свједочанства, о чему уосталом свједочи и сâмо дјело Његошево (јер ријечи, и дјела уопште, долазе од „сувиш-ка срца“), онда је то управо владика Његош.

Његош – хришћански богослов,мислилац и пјесникНепобитна је чињеница – иако је било оних који

су то покушавали да порекну (наравно, неубједљиво и неуспјешно) – да је Његош изворно хришћански бого-слов, мислилац и пјесник. Полазећи од ове чињенице, потрудићемо се да на основу њега самога, на основу његове личности укратко представимо његово молит-вено богословље. То богословље је садржано и јасно из-ражено у његовим главним дјелима – у Горском вијенцу, Лучи микрокозма и Лажном цару Шћепану Малом, али ми желимо да истакнемо да све оно што је Његош језгровито и зрело записао у тим својим главним дјелима као у својеврсном нуклеусу већ јесте присутно и у његовим „малим пјесмама“, малим по обиму, али изузетно дубоким и великим по одблесцима најдубљег пјесничког, фило-софског и богословског дамара Његошевог.

Оно што бих хтио да кажем одмах на почетку, сажимајући Његошево дјело и његову мисао, од почетка до завршетка, а тај завршетак је његов Тестамент, јесте да можемо мирне душе рећи да је Његош – богослов јовановског типа. То значи да је Логос, Слово Ријеч из Јеванђеља Светог Јована Богослова – суштинска истина Његошеве философије живота.

У свом Тестаменту – Завјештању Његош каже: „Твоје је Слово све из ништа створило, Твоме је Закону све по-корно. Човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеж-дом ступам Твојему светилишту Божественом, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште са бријега којега су моји смртни кораци мјерили. Ја на Твој позив смирено идем, ил’ под Твојим лоном да вјечни сан боравим, ил’ у хоро-ве бесмртне да Те вјечно славим.“ У овој завршној рече-ници Тестамента, реченици предсмртној Његош је, на сажет начин, исказао све оно о чему је богословство-вао и размишљао, о чему је пјесме писао и што је запи-сао у своме животу. Ове предсмртне ријечи су његово богословско-пјесничко исповиједање вјере у Бога Твор-ца, Промислитеља и Спаситеља. А он је том вјером живео од младости своје, та вјера се види у његовим најранијим

записима, у његовим раним пјесмама, ма колико да су оне биле, што је и природно, младалачке и, у умјетничком погледу, још увијек почетничке, јер је и Његошу, као и сваком умјетнику, било потребно и времена и живот-ног искуства да би могао да пронађе праву ријеч за свој најдубљи доживљај.

Млади Његош већ у својим раним пјесмама Цркву Христову назива „нашом мајком Црквом Православном“, он је назива и „сиротом Црквом“, а и касније ће је тако зва-ти – „олтар прави на камен крвави“. То је његова пјесничка „дефиниција“ Цркве. Црква је, за Његоша, „Црква сирота“ у коју се „у неђељу на воскресеније појаху Божје литурђије“.

Богослужбени језик – основ Његошевог језикаОно што треба посебно истаћи, а што имам утисак да

је ријетко ко запазио осим Светог владике Николаја Жич-ког и др Жарка Видовића, нашег савременика и умног његошолога, јесте чињеница да је Његош сав испуњен богослужбеним језиком. Када говоримо о Његошевом дјелу обично говоримо о разним утицајима и личности-ма које су утицале на Његоша, од Јосипа Троповића до Симе Милутиновића Сарајлије. Нема сумње да су сви они, на овај или онај начин, у овој или оној мјери, утицали на Његоша, међутим превиђа се најважнија чињеница – да је Његош као дијете дошао у Цетињски манастир, да је од дјетињства, како је сâм говорио, „учио богословље по звијездама“, али и да је учио богословље у цркви, у храму Божијем, на служби Божијој, у светињи Божијој Цетињског манастира, поред свога стрица Светога Пе-тра Цетињског. Све сам више у убјеђењу да је најдубљи утицај на Његоша, на формирање њега као богослова имао управо Свети Петар Цетињски.

Свети Петар Цетињски је Његоша, од његовога рођења, изабрао за свога насљедника. Његош је поред Светог Петра живио своје прве године, растао у храму Божијем, за пјевницом, пјевао и упијао црквене пјесме, упијао црквенословенски језик тих пјесама. Зато нима-ло није чудно што је основни језик Његошев црквенос-ловенски језик, тачније старосрбуљски језик црквених књига. Захваљујући тој чврстој утемељености у идио-му богослужбеног црквенословенског језика, Његош је успио да одоли искушењу на плану језика, коме је под-легао Вук С. Караџић. Његош се, у свом приступу језику, показао зрелијим од Вука Караџића: са једне стране, он је прихватио народни језик, онај који је Вук С. Караџић кодификовао, али, са друге, као богослов, философ и пјесник, то јест као све оно што Вук није био, Његош је древне црквенословенске ријечи и изразе, сачуване само у богослужењу, на генијалан начин преточио у своје пјесме и спјевове.

Његош те и такве ријечи и изразе није могао пронаћи у народу и народном језику, већ их је пронашао у богослужењу, у чиновима и у молитвама Цркве, и у том смислу језички допринос Његоша је уистину огроман, јер је он допунио оно што је недостајало Вуку С. Караџићу. Да је Вук имао искуство те црквенословенске димензије језика, које је Његош имао, да је имао то Његошево бо-гословски и пјеснички истанчано осјећање за језик, не би у свој Рјечник (1818) ставио толико туђица, турских и њемачких, за појмове за које су постојале древне цркве-нословенске ријечи. Црквенословенски језик, језик 21


vetigora

богослужења, језик Литургије је, у то вријеме (као што је то и данас), био пребогата ризница појмова богослов-ско-философских којих није било у тадашњем народном језику. У вези са овим да укажемо на често помињање

„појања Божјих литурђија“ код Његоша. „Литурђија“ и „појање литурђије“, „појање Богу“ и „славословље Богу“ – провлаче се као црвена нит кроз Његошеве пјесме и спјевове.

„Веља дјела Творца великога“Већ у раној младости Његош спевава надахнуту

пјесму без наслова Ко је оно на високом брду... (Пјесме 1828-

1833). Попевши се, попут древнога пророка Мојсија, на ви-соко брдо и гледајући свијет Божији око себе, пјеснички философира и богословствује о Богу, човјеку и свијету. Пјесник у радости срца, очима весело гледа:

„Тражи с њима, никад не престаје, / Веља дјела Творца великога. / Да у пјесне славу Њему поју, / Са тим пита (=храни) и весели душу. / Оно ти је син природе – поет, / Творац мали најближи Божеству; / Од другије свије умне твари / Он најближе са могућим Творцом / Има својство те га са Њим зближа, / Јер он може саздати свјетове / У идејам› високолетећим, / Кано што их Отац премогући / Дјелом сазда и ево их каза.“

У овим стиховима препознајемо библијско-славословни дух богослуж-бене поезије. Велики си, Госпо-де, и чудесна су дјела Твоја и нема ријечи да опише чуде-са Твоја! – то је молитва коју сваки свештеник чита прили-ком освећења водице. Исте те библијске ријечи, исти тај бо-гослужбени дух видимо, у горе поменуту пјесму преточен, код Петра II Петровића Његоша. Бог је Творац и „Отац премогући“, а његов сатворац – човјек, „творац мали најближи Божеству“, који је од свега другога што је ство-рено и што постоји „најближе са могућим Творцом“, јер „има својство те га са Њим зближа“, и који, сазерцавајући свијет очима вјере, „веља дјела Творца вели-кога“ претаче у пјесму, спјевану у славу Творца.

Као што Творац, Свемогући, ствара свијет, творећи „веља дјела“, тако и пјесник, који је, по дару Божијем, дару поезије –

„најближи Божеству“, може сазда-вати свјетове, али не у стварности, јер то може једино Бог, већ само „у идејам› високолетећим“, то јест у пјесничком, философском и бо-гословском стваралаштву – сат-вораштву Богу Творцу.

„Црногорац к свемогућем Богу“Исто то свештено-трепетно молитвено осјећање пре-

точио је Његош као млади пјесник – Пустињак цетињски у своју знамениту поему Црногорац к свемогућем Богу (1834). Он у тој поеми пјева Богу Који је бићем бесконачан, Који је без почетка и без краја, Који је Почетак и Крај свега, и

„дубина неизмјерна“ свега, и „висота недолећна“ свега. Бог је сјајност Своју, сјајност Свога Божанства скрио мно-гоструким „покривалом величанства и пространства“, тако да ни око „душе најумније“ није у стању да Га види, нити ум човјечији да Га себи представи – „вообрази“. Ево, овдје, срећемо израз библијски, црквени – „вообразити“, што значи „представити“, „схватити“.

Међутим, колико год да се трудио својим сопстве-ним снагама и моћима, залудна је сва човјекова мука да до Бога допре, јер је човјек биће „кратковидно и слијепо“, које се из трагања за Богом, из заношења у Бо-

жанске бескрајности, увијек мора вратити натраг „у ћескотном своме храму / занешено утруђено, / ве-

личином зачуђено.“Сјајност „милионах горњег свода“, галаксија

и звијезда Божијих – све то њега, пјесника, удивљава, јер све то објављује Свемогућега и зато пјесникова „душа мала“ – Бога Живога „више све-га узвишава“, Бога који је изнад свега и свих, Бога

који је Бог човјеков, Бог пјесниковог „ума и душе“.Сва знања свих умних глава од почетка свијета,

„да у једно перо слију/силу мислих највишијех“, нијесу у стању ни црту да повуку, нити ријеч да за-

пишу о свевеличанству Божијем. Исто то го-вори Његош и у Лучи микрокозма: „Све

њих мисли на једно сабране, / друго ништа не представљају ми / до кроз мраке жедно тумарање, / до нијемог једног нарјечија...“

То „нијемо нарјечије“, које Његош помиње, јесте оно што је неизрециво у Бога, то су неизрециве тајне Божије,

о којима људски ум и људска знања не могу рећи ништа.

Но, и поред те „кратковидно-сти и малености“ своје, човјек-пјесник, молитвени задивљеник пред тајнама Божијим, опет се нада у Бога: „Ја се надам нешто Твоје /

да у душу моју сјаје“, на основу чега створени човјек може да општи са нествореним Творцем, чиме може да славослови Бога и да Му поје. Пјесник-молитвеник благодари Богу

„што са Богом својство има“, својство личења на Бога, својство стваралашт-ва.

Од поеме Црногорац к свемогућем Богу, писане у младости, па све до његовог предсмртног завјештања, свеколико Његошево дјело прожето је славословљењем Творца. Његош свуда види Бога Творца који „соз-да свј’етах милионе, / и све једног с другим свеза, / Својим ланцем не-

философира и богословствује о Богу, човјеку и свијету. Пјесник у радости срца, очима весело гледа:

„Тражи с њима, никад не престаје, / Веља дјела Творца великога. / Да у пјесне славу Њему поју, / Са тим пита (=храни) и весели душу. / Оно ти је син природе – поет, / Творац мали најближи Божеству; / Од другије свије умне твари / Он најближе са могућим Творцом / Има својство те га са Њим зближа, / Јер он може саздати свјетове / У идејам› високолетећим, / Кано што их Отац премогући / Дјелом сазда и ево их каза.“

У овим стиховима препознајемо библијско-славословни дух богослуж-бене поезије. Велики си, Госпо-де, и чудесна су дјела Твоја и нема ријечи да опише чуде-са Твоја! – то је молитва коју сваки свештеник чита прили-ком освећења водице. Исте те библијске ријечи, исти тај бо-гослужбени дух видимо, у горе поменуту пјесму преточен, код Петра II Петровића Његоша. Бог је Творац и „Отац премогући“, а његов сатворац – човјек, „творац мали најближи Божеству“, који је од свега другога што је ство-рено и што постоји „најближе са могућим Творцом“, јер „има својство те га са Њим зближа“, и који, сазерцавајући свијет очима вјере, „веља дјела Творца вели-кога“ претаче у пјесму, спјевану у славу Творца.


„најближи Божеству“, може сазда-вати свјетове, али не у стварности, јер то може једино Бог, већ само „у идејам› високолетећим“, то јест у пјесничком, философском и бо-гословском стваралаштву – сат-вораштву Богу Творцу.

ним снагама и моћима, залудна је сва човјекова мука да до Бога допре, јер је човјек биће „кратковидно и слијепо“, које се из трагања за Богом, из заношења у Бо-








То „нијемо нарјечије“, које Његош помиње, јесте оно што је неизрециво у Бога, то су неизрециве тајне Божије,


Но, и поред те „кратковидно-сти и малености“ своје, човјек-пјесник, молитвени задивљеник пред тајнама Божијим, опет се нада у Бога: „Ја се надам нешто Твоје / да у душу моју сјаје“, на основу чега створени човјек може да општи са нествореним Творцем, чиме може да славослови Бога и да Му поје. Пјесник-молитвеник благодари Богу


Од поеме Црногорац к свемогућем Богу, писане у младости, па све до његовог предсмртног завјештања, свеколико Његошево дјело прожето је славословљењем Творца. Његош свуда види Бога Творца који „соз-да свј’етах милионе, / и све једног с другим свеза, / Својим ланцем не-

Творца великога. / Да у пјесне славу Њему поју, и весели душу. / Оно

ти је син природе – поет, / Творац мали најближи Божеству; / Од другије свије умне твари / Он најближе са могућим Творцом / Има својство те га са Њим зближа, / Јер он може саздати свјетове / У идејам› високолетећим, / Кано што их Отац премогући / Дјелом сазда и ево их

У овим стиховима препознајемо библијско-славословни дух богослуж-бене поезије. Велики си, Госпо-

сваки свештеник чита прили-

библијске ријечи, исти тај бо-гослужбени дух видимо, у горе поменуту пјесму преточен, код Петра II Петровића Његоша. Бог је Творац и „Отац премогући“, а његов сатворац – човјек, „творац мали најближи Божеству“, који је од свега другога што је ство-рено и што постоји „најближе са могућим Творцом“, јер „има својство те га са Њим зближа“, и који, сазерцавајући свијет очима вјере, „веља дјела Творца вели-кога“ претаче у пјесму, спјевану у


„најближи Божеству“, може сазда-вати свјетове, али не у стварности, јер то може једино Бог, већ само „у идејам› високолетећим“, то јест у пјесничком, философском и бо-гословском стваралаштву – сат-








помиње, јесте оно што је неизрециво у Бога, то су неизрециве тајне Божије,


сти и малености“ своје, човјек-пјесник, молитвени задивљеник пред тајнама Божијим, опет се нада у Бога: „Ја се надам нешто Твоје / да у душу моју сјаје“, на основу чега створени човјек може да општи са нествореним Творцем, чиме може да славослови Бога и да Му поје. Пјесник-молитвеник благодари Богу


Богу,његовог предсмртног завјештања, свеколико Његошево дјело прожето је славословљењем Творца. Његош свуда види Бога Творца који „соз-да свј’етах милионе, / и све једног с другим свеза, / Својим ланцем не-22

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

видимим.“ Милионе свјетова, које је створио, Бог је премудро повезао и држи их у постојању и у поретку невидивим, тајанственим ланцем Својим – Својом Љубављу, Добротом и Истином, Својим Промислом. Бог је присутан у Својој творевини, коју је сâм процијенио по стварању као „веома добру“ (1.

Мојс. 1, 30) и дејствује у њој Својим нествореним енергијама.У таквом свијету, који је сав дјело љубави Божије, о коме Бог непреста-

но промишља, све и сва, од најмањега до највећега створења, славослови свога Творца: од кита и слона до мравца и мухе, од гордих гора до „цв’јетка једва видног“. И пјесник у свакој твари види, као у каквом огледалу, њенога и свога Творца: у свему види, са једне стране, утиснут печат љубави и славе Божије, а са друге – славословљење којим творевина узвраћа Богу на дару постојања.

У природи саме творевине, сваког створеног бића је славословљење Творца. Све што постоји славослови велику Божанску тајну постојања и жи-вота. Бог Творац у свему живи, каже Његош: „Ти, Божество превисоко, / Које живиш у простору, / Над простором, под простором, / У свијетлим планета-ма, / У зракама сјајна сунца, / И у сваку малу стварцу /Нам видиму, невидиму, / Ти свачему живот дајеш, / Невидимом Твојом силом.“

Бог у свему што је створио промислитељски дејствује Својим животвор-ним и живоносним енергијама. Није то пантеизам, како неки то спочитавају Његошу, већ исто оно осјећање Божанске тајне свијета и постојања, и све-присутности Божије у твари, о коме говори и Св. апостол Павле у својој чувеној бесједи на Ареопагу: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап. 17, 28).

Бог је све створио, све је кроз Њега постало што је постало и што постоји. Бог свему што постоји даје постојање и држи га у постојању. Он свему што живи даје живот и одржава га у животу невидивом Својом силом, Својим нествореним енергијама. Тим енергијама Божијим живи „свјакоје диханије“, и у том смислу Бог је присутан и дејствен у свему. Дакле, не у смислу панте-истичког сливања са створењима, већ у смислу промислитељског старања о њима.

Иако свеприсутан и свагдаприсутан Својим енергијама у Својој творе-вини, Бог је, истовремено, човјеку и свакој твари неприступан по Својој суштини. Створени ум човјеков не може Бога „ни назрети, а камоли видјети“, каже Његош. Човјек, као створено биће, „више силе нема, да изближе види Бога“, али има богодану способност да на основу „ствари видимијех, Створитеља њина слави“. Дакле, Бог даје човјеку способност богопознања на основу видљивих ствари, а то је оно што Оци Цркве називају „природ-ним богословљем“, познањем о Богу Творцу на основу Његове твореви-не, по ријечима Св. апостола Павла: „Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, Његова вјечна сила и Божанство“ (Рим. 1, 20).

И сазерцавајући славу Божију у створењима Његовим, пјесник „с чудењем великијем“, душом и срцем ускликује славословну химну Творцу: „Ти си Цар мој и свег другог, / Којега је рука вргла / Темеље свему видимоме / И у Кога руку стоји / Конац исте величине! / Тебе слава бесконачна, / Тебе части прековјечне, / Тебе фала, ка свемоћну, / Неба буде и бити ће / Док је св’јета и народа!“

Управо у овим стиховима видимо и утицај мистичког ареопагитског богословља на младог Његоша, наравно, утицај преко црквене богослуж-бене поезије. Његош не каже напросто „части вјечне“, већ користи бого-словски израз „части прековјечне“. То је израз Дионисија Ареопагита, чу-веног древнохришћанског писца, аутора тајанствених списа О небеској јерархији и О божанским Именима, једног од твораца апофатичке теологије. И, гле, ево ареопагитског израза „част прековјечна“, што значи надвјечна, јер Бог надилази и саму вјечност, код Петра II Петровића Његоша! Може се са великом сигурношћу претпоставити да Његош никада није читао списе Дионисија Ареопагита, али је сасвим извјесно да је он те ареопагит-ске појмове и изразе нашао у богослужењу Цркве, у богословској поезији црквених пјесмопојања. Код нас је списе Дионисијеве преводио са грчког на старосрбуљски језик инок Исаија у XIV вијеку у вријеме Косовске битке.

Оно што је за Његоша било суштинско у свему јесте личност и тајна личности.

23


vetigora

И тај превод до дана данашњега још увијек није објављен на достојан начин, у виду критичког издања. Према томе, ни Његош није, у своје вријеме, могао имати у рука-ма списе Дионисијеве, али је зато, преко богослужења Цркве, примио дух апофатичког богословља ареопагит-ских списа.

„Пламен Божествени у ништавом храму“Дивна је и дубокоумна Његошева пјесма Мисао, у

којој се он пјеснички бави Божанском тајном мисли и човјека. Мисао је, за Његоша, „пламен Божествени у ништавом храму“ и смртнику-човјеку „вјесница права, / бесмртију душе вјечнога блаженства“; она је „слатка пишта (=храна) душе“. Она је „частица огња бесмертнога“ која има „својством са Оцем свијетах“, то јест са Богом Творцем. Видећи све ово, пјесник се чуди – којим су „та-инственим законом“ сједињени у човјеку то Божанско, бесмртно и то тјелесно, смртно, и закључује да смртник

„таину ову никад прозрет неће.“Мисао је, за Његоша, тајанствена посредница међу

„људством“ (тј. човјечанством, родом људским) и међу Бо-жанством, јер „Божанске с неба сноси мисли“ и предаје их „земље житељима“, а мисли „земље житеља“ предаје

„свега Владатељу“, то јест Богу Творцу и Владики Неба и земље. Кроз мисао човјек и Бог, твар и Творац опште. Ми-сао успоставља љествицу „као зраку сунца огњенога“, која са земље „на небо досеже.“ Слика љествице, коју користи Његош, библијска је и светоотачка слика: сјетитимо само љествице Јаковљеве у Старом Завјету или Лествице Светог Јована Лествичника. Његош, да-кле, свјесно користи библијски и светоотачки појам љествице да би, на сликовит начин, описао тајанствени

однос између Бога и човјека. Низ љествицу мисли, од-носно мисленога општења човјека и Бога, мисао сно-си промишљање и старање Оца Небескога о синовима земаљским, а „синова к Оцу“ мишљу узноси благодар-ност за све дарове Божије човјеку – можда нико тако лијепо код нас није описао тај мислени, духовни однос Бога и човјека као што је то учинио Његош. Та мислена љествица – мисао човјекова, која је дар Божији, јесте оно једино што може да подиже „мрачну завјесу“ која дијели свијет овоземаљски и створени од свијета Божанског и нествореног, и једина од твари овога свијета која може да, иза те завјесе, назире „Божествену силу и могућство“. О мисли, као „огњеној зраки“ која пробија ту мрачну завјесу и допире „до красоте небесније’ странах“ Његош говори, нарочито, у Лучи микрокозма.

Да се вратимо на Његошев увид да је људска ми-сао – „пламен Божествени у ништавом храму.“ Видимо да Његош овдје говори литургијским, богословским језиком. Дакле, не само што постоје храмови Божији у градовима и селима, него је сâмо људско биће, људско тијело и људска душа, за Његоша – живи храм Божији, храм Духа Светога. Овдје чујемо одјек библијске, јеванђељске ријечи Св. апостола Павла: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?“ (1. Кор.

3, 16). И ту најдубљу богословску и антрополошку истину о човјеку, мисао апостолску и светоотачку, Његош је, на надахнут начин, преточио у своју поезију.

Са друге стране, мисао је и крст човјеков. Ако мисао није „бесмртности свједок“ човјеку, онда му је она „бич и тиранин љути“. Она је свједок – то је оно што Његош стал-но истиче, нарочито, у Горском вијенцу па и у Лучи – тра-гизма људског бића, распетости, са једне стране, између

Његош је богослов јовановског типа – Логос, Слово, Ријеч из Јеванђеља Светог Јована Богослова је суштинска истина Његошеве философије живота.24

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

ништавила, хаоса и мрака које човјек, у свом земаљском постојању, доживљава тако опипљиво и стварно у својим костима, и, са друге, откривења „тајне Божества“ и кроз

„тајну Божества“ – познања смисла људскога постојања. Човјек је, дакле, распет између Бога и ништавила, између свјетлости и таме, између свебића и небића, и његова умна, мислена способност, његова мисао му непрестано свједочи о томе.

Дакле, ако мисао човјеку не свједочи о његовој бесмртности, о његовом Божанском поријеклу, онда би она, као оно што човјека баца на сâмо дно постојања, до ништавила, била „бич и тирјанин љути / којега би само суд-ба наопака / морала човјеку рад мучења дати.“ Смртник, човјек би био „најгрђе створење“ ако му мисао не би била „вјесница права“ о бесмртности душе његове, о ис-тини човјековога постојања. Откривајући човјеку Божан-ску истину његовога човјештва, мисао позива човјека да „открије јасно смртнијем очима / Сва чудеса Божја – та-инствену књигу.“ А та тајанствена књига Божија јесте све што постоји, творевина Божија, у коју је рука Свемогућег Творца „расула свјетове.“ Творевина Божија је, као дјело Љубави Божије, тајанствена књига пуна чудеса Божијих. Све што је створено и што постоји – створено је и постоји по бескрајним плановима, наумима Божијим. Бог има Свој наум о сваком постојећем створењу, бићу и зато Његош говори о бескрајним плановима и о свјетовима, дакле, не – о једном свијету, овом који можемо видјети, у коме живимо овај смртни земаљски живот, већ о свјетовима тајанственим, чије тајне не можемо познати у овоземаљском животу, већ ћемо од њих тек понешто назријети „ал’ за гробом само.“

Будућност је човјекова, по пјеснику, „велика таина“ која се садржи само „у оним њедрима / из којих је наше проистекло биће.“ Та тајанствена њедра тајне јесу њедра Божија, њедра љубави Божије, есхатон који је садржан у њедрима из којих је проистекло све што постоји, па и наше људско биће и постојање. То су њедра Алфе и Оме-ге, Првог и Посљедњег, Почетка и Свршетка, Логоса „Који бјеше у почетку“ (Јн. 1, 1). И овдје смо опет код Библије, код Ријечи Божије у чијим источницима Његош напаја своју ријеч. Овдје видимо да је Његош добро био упоз-нат са Откривењем Јовановим, у коме се говори о Христу Богочовјеку као Алфи и Омеги, Почетку и Свршетку свега:

„Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, Који јесте и Који бјеше и Који долази, Сведржитељ“ (Отк. 1, 8), и: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“ (Отк. 21, 6). Тако код Његоша налазимо јасно библијско учење Светог Јована Богосло-ва о вјечном Логосу Божијем Који јесте Творац, Почетак и Свршетак свега, ка Коме све хита и у Кога се све улива.

Мишљу својом, молитвеном и пјесничком, пјесник је у чежњи за Извором и Увором свега, а жеђајући да открије у Творцу тајну свега што постоји, како сâм каже, безброј пута тражио „престол сјајни Оца вјечитости.“ У том боготражитељству пјеснику је душа „јако у гру-ди стењала“: „Блаженство гледећи ради нас створено / Те погрешком грдном вјечно изгубљено.“ Овдје види-мо пјесника који се удубљује у тајну Адамовог пада, који се суочава са реалношћу палога свијета, са трагизмом човјековог постојања у таквом свијету.

Тајном „блаженства ради нас створеног“, то јест прво-битног човјековог живота у Рају Божијем, те „погрешком грдном вјечно изгубљеног“, односно услијед Адамовог

пада, Његош се подробније бави у Лучи микрокозма, на свој богословско-пјеснички начин тумачећи Књигу Постања – Прву књигу Мојсијеву. Он то чини управо у вријеме Вели-ког поста, затворен четрдесет дана у својој келији, гдје су му само доносили храну и воду. Пјесник Његош, у вријеме Великога поста, тумачи оно што је, у дубљем смислу, по-четак поста. Почетак поста јесте изгнање Адама из Раја, и то управо због Адамовог нарушења заповијести Божије о посту: „Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрве-та од знања добра и зла, са њега не једи, јер у који дан оку-сиш са њега, умрећеш“ (1. Мојс. 2, 16-17).

Опет се, дакле, враћамо оном првом и основном уви-ду: да су Његошев језик и мисао – језик и мисао библијски, да је богословље и поезија Његошева утемељена на црквеној богослужбеној поезији, која је на Његоша дубин-ски утицала још од младости његове, ништа мање ако не и више него, на примјер, Сима Милутиновић Сарајлија, о чијем је утицају на Његоша већ толико говорено и писано.

Када му мисао „зажди душу ватром поезије“ – „тада у гимне (химне) славе к своме Створитељу, душа му се топи и заигра лира“. Опет се, дакле, овдје срећемо са славословљењем Бога као једним од основних живот-них и пјесничких начела Његошевих. Мотив славословља се јавља диљем Његошевог пјесничког дјела, срећемо га јасно израженог, на примјер, и у пјесми Југ завија... (Пјесме

1847-1851): „Слава Теби, Творче и Господи! / Ти истока немаш ни запада.“

У посљедњој строфи пјесме Мисао Његош објашњава сличност пјесника као творца земаљске поезије са Богом као Пјесником, Творцем Неба и земље, свега што постоји. Мисао увјерава пјесника да је она – „частица огња бес-мртнога“, да она има „својство са Оцем свјетова“, то јест да је човјек-стваралац мишљу сличан Богу Творцу. Јер као што Творац у бесконачности вјечности „свештеном мишљу скрои план битности / и рече јој: ’Буди!’ и роди се биће“ тако исто и мисао човјекова, на бескрајно нижем нивоу, на нивоу створености, подражавајући свијету „од ког је ис-текла“, то јест Царству Божијем, „идеално ствара, јер не мож’ на дјело.“ Дакле, човјек не може да ствара реално, на онај начин на који је Бог створио свијет и све што постоји, али човјек може – основу створенога свијета, на основу Божанске поезије – да ствара своје свјетове својом мишљу, то јест „идеално“. И та могућност човјековог саствара-лаштва Богу јесте оно што у пјеснику „надежду порађа“ да ће уживати са „бесмртним дус’ма“ – „блаженство вјечито у св›јетломе дому / Вјечности, времена Створитеља дивног“. „Бесмртни дуси“ су Анђели Божији и Светитељи Божији. „Блаженство вјечито“ је живот вјечни и бесмртни. „Св’јетли дом у Вјечности“ је Царство Божије. Живот вјечни са Богом Живим у Вјечности, заједно са Анђелима и свима Светима

– то је, за Његоша, као хришћанског богослова и пјесника, једини циљ човјековог овоземаљског живота и свеколи-ког човјековог историјског стваралаштва.

Библијско осјећање свијетаУ Његошевој пјесми без наслова Тројица вас насамо...

(Пјесме 1844-1847), пјесми о три људска узвишена занимања – философском, астрономском и пјесничком, видимо пјесника чије је дјело да „чита веља чуда великога Творца“. Струне чувства пјесниковог су „деликатне“, њега усхићује љепота цвијета („Ја кад виђу цв’јетак ноћу порођени / Под жалосним свјетом плачуће планете, / Он ми душу зажди 25


vetigora

чувства рођенијем“). Пјесника потреса опадање лишћа, у коме види слику пролазности свега у овоме свијету („Ја кад листак чујем ђе бл’јед к стаблу падне, / Он ми душу троне својим паденијем“). Ови стихови нам свједоче о томе да је Његош имао једну чудесну и запањујућу осјетљивост за све што се збива у творевини Божијој. И то наглашено хришћанско саосјећање за твар Божију, која страда услијед палости која је посљедица прво-битног пада човјековог, у Његоша сапостоји заједно са снажним библијским осјећањем палости и хаоса, па-клене збрке и неслоге који владају у „овоме свијету“, осјећањем израженим у стиху: „О, проклета земљо, про-пала се, / у ад си се мене претворила...“ По овом дво-струком библијском осјећању света Његош је истински на трагу светоотачког богословља: са једне стране, он има егзистенцијално – не у идеји или на основу књига, већ у костима доживљено! – искуство огрјеховљености и изопачености „овог свијета“, свијета који у злу лежи, а, са друге, једно чисто, готово дјетиње осјећање чудесно-сти и љепоте творевине Божије, смислености свега што се збива у творевини Божијој.

Пјесник је, како видимо из ове пјесме, предани слу-га матере природе чија је књига „таине пунана“ и ради његовога ока „вјечно отворена.“ Али, он се не задржа-ва само на тумачењу тајни те књиге природе, већ појући

„иде кроз мрачну гробницу“ овога свијета „у предјеле св›јетле вјечите радости“ да би глас своје пјесничке лире, свога бића слио са гласовима „лика (=хора) бесмртно-га код престола Вишњег“. И, опет, видимо да се човјек креће од твари ка Творцу и да је једина истинита чежња боголикога човјека да саборује са Богом Живим и свима Светима у вјечности.

У ова четири стиха: „Ја појући идем кроз мрачну гробницу / У предјеле свјетле вјечите радости / Да глас моје лире с гласовима слијем / Лика бесмртнога код пре-стола Вишњег“, стало је читаво Његошево исповиједање истине о човјековом животу, читав његов Горски вјенац и Луча микрокозма.

Утјеха моја је зрака СтворитељеваУ пјесми Летње купање на Перчању видимо пјесника

како „заборављен судбом и људима, / но утјешен у мрачној пустињи / са зракама свога Створитеља“, и људе и судбину свега што постоји у овоме свијету види

„како једно лажно сновидјење“. Овдје смо, опет, код библијског опита свијета као свијета чије обличје про-лази (1. Кор. 7, 31). И не само, тај пролазни свијет – у злу лежи (1. Јн. 5, 19), у њему зло влада, и зато је он то, како вели Његош, у Горском вијенцу – „тиран тиранину / а камоли души благородној“. Пали свијет, „овај свијет“ у коме владају привид и пролазност, смрт и трулеж-ност, за пјесника је „мрачна пустиња“ у којој га теше једино „зраке Створитељеве“. Оне га не теше психо-лошки, већ битијно, јер му откривају – иза копрене свих тих привида и обличја која пролазе, иза свих тих „лаж-них сновидјења“ – да је свијет, да је творевина Божија утемељена на вјечном Логосу Божијем Који освјетљава све дубине свијета и свјетлошћу Својом објављује да је све што постоји – засновано на Љубави Божијој, проже-то промислитељским старањем Божијим, да свијет има свој Божански смисао и своју непроцјењиву вриједност у очима Божијим.

Васкрсење Христово – тајна свега што постојиУ пјесми (посвећеној) Људевиту Штуру Његош каже:

„У мрачноме путовању сљедујем ти зубљи свјетлој, / (...) Ка побожник што сљедује посагнуте трепавице / Светом входу у сумраки за лампадом играјућом.“

„Зубља свјетла“ јесте оно чему пјесник следује у сво-ме „мрачном путовању“ кроз овај свијет, као што по-божник следује смјерно „светом ходу у сумраки за лампадом играјућом“. Какав је то „свети ход у сумраки за лампадома играјућом?“ То је ход богослужбени на свакој вечерњој служби и на Литургији. На Литургији постоје Мали и Велики вход – из олтара излазе свеште-ник и ђакон, а испред њих иде чтец који носи „лампаду“, то јест свијећу чији пламен титра. Његош овдје претаче лични доживљај Литургије у своју пјесничко-космичку визију.

Пјесник осјећа себе „слабим сателитом“ – ето, нијесам знао да и тај појам „сателит“ постоји код Његоша! – тог свјетила, те „зубље свјетле“ које „дуби у зрцала мистическа“, са мрацима се борећи и глас вјенчавајући са лучама, и јутарњу химну појући „над потоком милећијем“. И као што и сâм пјесник поје хим-ну радости, славослов Богу, тако и свако створење, свецијела природа поје јутарњу химну своме Творцу. Пјесник живо, искуствено осјећа тај славопој свега што постоји Богу Створитељу и још потврђује: „Није ово на-ступ неке лунатике али клапње, / Но, свештена литургија у сабору свесветија.“ Свјестан колико свједочење о тој космичкој тајни свијета који бруји славословом Богу, о том поју „природу таинствене“ своме Творцу може бити чудно и туђе људској огрјеховљеној свакодневи-ци, Његош наглашава да тај његов мистички увид у Бо-жанску тајну свијета није бунцање неког мјесечара или занесењака, већ сазерцање видом вјере која види тво-ревину Божију, космос као „сабор свесветија“, сабор свих светова видљивих и невидљивих, које је Бог ство-рио.

Његош тајну свих свјетова и тајну људскога бића от-крива у свештеној литургији, а то је Литургија Цркве. Тајна Литургије као Свете Тајне саме Цркве јесте у ос-нови свега што постоји, јер сву творевину, све што постоји Бог је створио из Своје Љубави, а Литургија је Света Тајна Љубави Божије према цјелокупној творе-вини Његовој и благодарне љубави творевине пре-ма своме Творцу. Литургија, литургијско учествовање и саборовање у Тајни Љубави Божије јесте у природи свега постојећег. Све што постоји, сва творевина саз-дана је тако да свједочи о своме Творцу, да славослови свога Творца и благодари своме Творцу, зато што је сва испуњена тајанственим логосима – смисловима којима ју је Бог Логос заквасио у стварању. Сва творевина Божија је, благодарећи тој својој утемељености у Логосу Божијем, сабрана у „сабор свесветија“, а сâмо постојање свега што постоји, свих бића јесте, уствари саборна „свештена литургија“ творевине Божије.

Сви ти постојећи свјетови Божији, видљиви и невидљиви, повезани су неким унутарњим

„невидљивим ланцима“ и сабрани у један „сабор свесветија“ Тајном Логоса, и сви они својим свједочењем и славословом Богу – саборно богослуже. Богослужење је, значи, у природи саме творевине Божије, у природи човјека, у природи свих постојећих створења.26

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Овдје поново видимо Његоша као богослова који пјеснички богословствује о логосној, доксолошкој и литургијској природи творевине Божије. И зато није ни-мало чудно што Његош, са таквим свештеним искуством свијета и човјека, односно осјећањем самог постојања као „свештене литургије у сабору свесветија“, хришћанског пјесника који мишљу ствара пјесничке свјетове – надахну-те описе најтајанственијег свијета Божијег упоређује са Творцем Који је створио свјетове видљиве и невидљиве. И хришћански пјесник, учествујући у тој „свештеној литургији у сабору свесветија“, свједочи о тајни Литургије као тајни свијета који је призван да постане Црква.

Из овога се види да је Његош, као богослов и пјесник, много прије једног чувеног савременог швајцарског те-олога и философа 20. вијека Ханса Урса фон Балтазара (1905-1988), доживио ту тајанствену космичку литургију свега постојећег. Но, и оно што је у својој молитвено-богословској поезији свједочио Његош и оно што је фон Балтазар свједочио у свом теолошком дјелу „Космич-ка литургија“ суштински је засновано на предањском богословљу Цркве, на богословским дјелима Дионисија Ареопагита и Максима Исповједника. Максим Исповједник је један од највећих теолога Црква, који је живио у VI и VII вијеку (580-662), а чувени Дионисије Аре-опагит је, по предању, онај Дионисије који је, са својом супругом Дамаром, слушао чувену проповијед Св. апо-стола Павла на Ареопагу (в. Дап. 17, 19-34). Међутим, ту се, ипак, ради о неком другом богонадахнутом теологу и писцу Цркве, који је живио у другој половини V и првој половини VI вијека и који је, из свога уистину божанско-га смирења, под именом оног првог Дионисија Ареопа-гита написао изузетна богословска дјела, прожета ду-хом апофатичког богословља, дјела која је Преп. Максим Исповједник, вијек касније, једнако богонадахнуто ту-мачио у својим дјелима и која, до данас, не престају да надахњују хришћанске богослове и на Истоку и на Западу.

Да се опет вратимо на Његошово библијско осјећање свијета као свијета Божијег, доброг веома (1. Мојс. 1, 31) и, ис-товремено, као палога свијета, свијета који у злу лежи. Као што космос има ту своју свијетлу димензију, димензију

„свештене литургије у сабору свесвјетија“, тако космос има и своју другу, грјеховну, мрачну димензију, не због тога што је створен као дуалистичан – јер, у богословљу Цркве, свијет није дуалистичан, тј. и добар и зао – већ зато што је свијет пао услијед ада Адамовог: Кроз једнога човјека уђе у свијет гријех (Рим. 5, 12). Његош богословско-пјесничким видом погружава у бездане „ђе природа поб’јеђена у њедрима ноћи спава“, гдје владају хаос и мрак, гдје су „хаосне густе тмуше“, „простори мрачни“,

„држава Сатанина“. То је „простор“ оне друге негативне, мрачне, хаосне стране палога свијета који је под влашћу кнеза овога свијета (Јн. 12, 31).

Међутим, шта види пјесникова мисао оком вјере у тим мрачним дубинама палога постојања, „у атому сту-деноме“? Види „симбол Божествени и некога бића кли-цу!“ И види да се, испод свих тих мрачних копрена лажно-га постојања, испод густих тмуша палости, „ускрса сјеме таји!“ У срцу саме твари, у атому свијетли „символ Боже-ствени“ и „клица бића“, логос Божији свакога бића, у коме се скрива и открива „ускрса сјеме.“

Овдје се срећемо са једним од најдубљих Његошевих прозрења: у дубинама палога бића, које он назива „мрач-

ним гробом“, у дубинама гробним бића поробљеног ха-осом и мрацима, Божијом Љубављу сакривено је „ус-крса сјеме“, сјеме васкрсења, сјеме обновљења, сјеме новога живота, сјеме нове твари. То је онај суштински библијски, јеванђељски, светоотачки богословски увид у тајну свијета: и поред пада Адамовог, и поред тога што се, услијед тога пада, сав свијет нашао под влашћу пролазности, смрти и трулежности, у самим дубинама свијета, који је и даље Божији свијет, јер га је Бог створио, ма колико те дубине изгледале као хаосне и „густе тму-ше“, неповратно отуђене од Бога, ипак се налази, то јест

„таји“ се, скривено свијетли, како каже Његош, неуниш-тиво „ускрса сјеме“. Дакле, тајна Васкрсења, тајна живота вјечног, тајна Христа Богочовјека се налази неизбрисиво утиснута, уписана у самом срцу творевине Божије, у са-мом срцу свеколиког постојања.

Христос Богочовјек, као Син Човјечији, није само сјеме женино (1. Мојс. 3, 15), како Га назива Св. пророк Мојсије у Књизи Постања, него је Он, као Син Божији, као Логос Божији, као Свети Бесмртни, и „ускрса сјеме“, то јест у Његовој богочовјечанској тајни – у Цркви Тијела Његовога, која обухвата свецијелу твореви-ну Божију, и небо и земљу, добијају своје свесавршен-ство и свепуноћу како човјек и његова природа, тако и свеукупна природа свих створених свјетова. То, у сва-ко створено биће усађено, „ускрса сјеме“ добија своју пуноћу у Христовом Васкрсењу. Сјеме живота је уткано у најдубље дубине створенога бића, које – као биће по себи и за себе, то јест одвојено од свога Творца – није ништа друго до „гроб мрачни“. У тајни Христовога Крста и Васкрсења, у тајни Гроба Господњег из кога су потекле живоносне струје нове твари и новога живота, исклијава и разраста се, и процвјетава и плод свој доноси то „ус-крса сјеме“ које је у стварању Бог усадио у свако Своје створење.

Васкрсење Христово је тајна постојања свега што постоји, свих створених бића. У дубинама бића свијетли свјетлост Васкрсења, свјетлост Васкрслога Христа. То Његош, на величанствен пјеснички начин, свједочи и у свом најдражем дјелу – Лучи микрокозма: „Од Твога су свјетлога погледа, / Уплашене мраке ишчезнуле.“

Све што је створено, све што постоји – створено је кроз Логоса Који бјеше у почетку – Све кроз Њега по-стаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. У Њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима (Јн.

1, 3-4). У Логосу Христу је живот вјечни и свјетлост вјечна, и тај живот и та свјетлост неуништиво живују и свијетле у самом срцу творевине Божије. Све што постоји од стварања до краја свијета и вијека, добија своју пуноћу у Христовом Васкрсењу. Зато Његош и завршава Лучу ми-крокозма космичким славословљењем Васкрсења Хри-стовог: „Васкрсењем смрт си поразио, / Небо Твојом хва-лом одјекује, / Земља слави свога Спаситеља!“

У овом литургијско-космичком славословљу које се узноси Богу Творцу и Спаситељу, у тој „свештеној литургији у сабору свесветија“, Његошева богослов-ско-молитвена и философско-пјесничка мисао и дјело налазе и имају свој врхунац и ту препознајемо Ми-трополита Петра II Петровића Његоша као аутентич-ног хришћанског богослова и философа, као пјесника

– „српског пјевца Небом осијаног“, Царством Небеским обасјаног, к Небу усмјереног, Богом надахнутог. 27


vetigora

pred

avaw

eпр

отој

ереј

-ст

авро

фор

ДРА

ГАН

Ст

аниш

ић

У манастиру Подмаине у Будви је 1. и 2. новембра одржан богослов-ско-правни научни скуп „Епископ-ска служба у Православној Цркви“. Свету Архијерејску Литургију је слу-жио Епископ липљански Г. Јован (Ћулибрк), уз саслужење свештеника и свештеномонаха учесника скупа.

„Сама Литургија је извор богослов-ског знања, она је извор богословља“, рекао је владика Јован у литургијској проповиједи. „Да бисмо Господа по-знали при ломљењу хљеба, ми мо-рамо знати шта чинимо, како чинимо, зашто чинимо, јер нам се у томе, у са-мом тексту Литургије открива и Сам Господ, открива тајна Господа који се оваплотио у тијелу, који је са Својим апостолима јео Тајну вечеру коју ми

једемо данас на Светој Литургији“.Домаћин скупа била је Право-

славна митрополија црногорско-приморска, а покретач и организатор овог научног сабрања је Правни фа-култет Универзитета „Magna Graecia“ у Катанзару и Институт Светог Дионисија, Румунске Православне Цркве у Италији. Ово је други по реду скуп ове врсте, који се одвија под зва-ничним називом „Colloqidionisiani“. Предходно сабрање је одржано у Калабрији прошле године, а за сљедећу годину ће домаћин бити неки од универзитетских центара у Италији. Овакви сусрети теолога, правника и историчара организују се са намјером промовисања студија канонског права Православне Цркве,

Свети Игњатије наводи да је блажен у Ису-су Христу онај који се удостоји јерархијске службе. И ђакони и свештеници и епископ

и мноштво вјерних надају се у Христа свим бићем својим: тијелом, душом, духом, вјером, љубављу, слогом, једномисленошћу и заједништвом.

Црква је, по Светом Игњатију, сва Света Тројица и, истовремено, сво мноштво вјерних окупљених око епископа и свештеника и ђакона. У Посланици Филаделфијцима Свети Игњатије Цркву види као синтезу бесмртности, Христа назива Првосвеш-теником Новог Завјета, коме су повјерене тајне Божије.

Игњатијево учење о Цркви могуће је разумјети само кроз учешће у евхаристијској заједници коју чине учесници: епископ, вјерни на-род, ђакони и презвитери. Ову јерархијску струк-туру Цркве Игњатије представља као јединство саме Свете Тројице и људи који хоће исто живљење (постојање) својствено Светој Тројици. Тај начин постојања није могућ само вољом људи већ ту имамо и благовољење самога Бога да при-веде човјека у ту сферу постојања. Оваплоћени Бог, Исус Христос, је доказ таквог благовољења Очевог. Оваплоћење Христово, према Светом Игњатију је Нови Савез човјека са Богом. Ранији, старозавјетни пророци су говорили о Началнику добара, а сада имамо у Цркви, у евхаристијској заједници, прису-ство Самог Добротвора Христа, Који се раздјељује у Светим Тајнама и чини нас својим Тијелом,

дарујући нам бесмртност. Игњатијево схватање Христа изра-жено је кроз живе представе о Христовој жртви, о страдању на Крсту, али, исто тако, и кроз дубоку вјеру у Његово Васкрсење и есхатолошко дјеловање до краја свијета.

Еклисиологија Светог Игњатија Богоносца израста из са-мог његовог живота и живота његове заједнице. Утемељена је на апостолским ријечима и представља еклисиологију ес-хатолошких тежњи. Игњатијево страдање у Риму показује које су границе епископског служења. Он, иако мудар и мно-гоплодан у својој епархији, тежио је да достигне подвиг у којем ће открити тајне које су познали Свети Мученици.

Поставља се питање: зашто Свети Игњатије, са једне стране, наглашава организацију црквеног устројства и црквене јерархије, а, са друге стране, сам хоће и жели да пострада у Риму и тако оставља своју паству без пастира. У свим својим Посланицама ту одлуку објашњава потребом следовања Христу до краја и то задобијање мученичког вијенца види као свој највећи вид служења. Такав свој подвиг он представља прије као утјеху вјерном народу него ли као тугу:

„Пишем свима Црквама (кроз које пролазим) и свима поручујем – да ја добровољно умирем за Христа, ако ме ви не спречите. Молим вас, немојте ми указивати неблаго-времену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима, преко којих се може достићи Бог.

Пшеница сам Божија,И мељем се зубима зверова,Да се нађем чисти хлеб Христу“.

(Дела апостолских ученика,

Врњачка Бања – Требиње, 1999. г, стр. 229)

Научни скуп „Епископска служба у Православној Цркви“

Проучавање канонског права из разлога све већег броја право-славних вјерника који данас живе у Италији. Идејни покретачи наве-дених научних сабрања су г. Ђорђо Бароне Адеси, професор римског и византијског права и г. Антонио Мантинео, професор канонског и црквеног права, обојица предавачи на универзитетима у Италији.

На овогодишњем скупу у Подма-инама, поред поменутих професора са факултета у Италији, учествовали су и предавачи са Универзитета Све-тог Климента Охридског у Софији (Бугарска), Московске духовне академије (Русија), Универзитета у Минску (Бјелорусија), Богослов-ског факултета у Београду (Србија), као и предавачи Богословије Све-тог Петра Цетињског са Цетиња. Свештеник из Бјелорусије Николај Волонски, професор Универзи-

ЕПИСКОПСКА СЛУЖБА У ЕКЛИСИОЛОГИ�ИСВЕТОГ ИГАТИ�А БОГОНОСЦА

Предавање изговорено на богословско-правно научном скупу„Епископска служба у Православној Цркви“

28

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Ове Игњатијеве ријечи свједоче да је у раној Цркви постојала пракса

да епископ не чини ништа без саглас-ности вјерног народа. Игњатије, иако вољан да иде на страдање, показује да ће то чинити само ако му не оспо-ре вјерни који га прате. Видимо да је однос епископа према својој па-стви непосредан, без обзира на окол-ности у којима се нашао. Он изража-

ва старање за опстанак евхаристијске заједнице коју руководи, а, опет, ту своју

паству не раздваја од других цркава по разним мјестима, већ и за њих изражава

исто старање. Ово је у складу са апостолским предањем које се састоји у исповиједању да је

мноштво мјесних Цркава једна иста католи-чанска Црква. Свети Игњатије у својим По-сланицама потврђује да свака евхаристијска заједница има пуноћу цијеле Цркве ако су на

једном мјесту сабрани Епископ, свештеници и ђакони и мнoштво вјерних и ако они савршавају

и учествују у Светим Тајнама једнодушно и у истој вјери у Господа Исуса Христа.

Игњатијево литургијско поимање службе Богу имаће своје рефлексије у свим каснијим црквеним

службама.Савремени тумачи Свете Литургије

често наглашавају ту непосредност

својствену Игњатијевом жртвоприношењу. Литургијски возглас: „Сами себе, једни дру-ге и сав живот свој Христу Богу предајмо“, је основни мото Игњатијеве проповиједи. Та проповијед је сама Света Тројица. Исус Христос је похвала Апостола, радовање Мученика, а Његова проповијед је Тројица Јединосуштна. Игњатије и као Апостол и као Мученик је слава Христова и то је могуће познати кроз литургијско служење.

Света Евхаристија у духу Игњатијевог исповиједања јесте исто што и Црква, у којој се прослављају заједно сви који следују Христу. Владика Атанасије Јевтић, поводом Игњатијеве еклисиологије и сотириологије каже: „Литургија, дакле, и уопште литургијски живот Цркве јесте ос-нов и извор целокупног духовног живота верних, јер сав даљи духовни подвиг и жи-вот верних, сва њихова духовност, јесте последица и резултат, плод и продужетак тог једног и истог и јединственог живота Христа у вернима и верних у Христу, који се у Литургији остварује на духовно-телес-ни начин (по речима светог Игњатија: Посланица

Ефесцима 9, 3; Магнежанима 1, 2; Смирњанима 12, 2) и после Литургије продужује се кроз сав жи-вотни подвиг православног хришћанина“ (Епископ Атанасије, О Цркви и Литургији, Врњци-

Требиње, 2007, стр. 270- 271).Свети Игњатије обраћа пажњу и на

могуће супротности које се јављају у од-носу на истинито исповиједање. Упозора-ва да се треба чувати оних који се противе разумијевању и вјеровању у Исуса Хри-ста. По Светом Игњатију, они немају Духа

Ове Игњатијеве ријечи свједоче да је у раној Цркви постојала пракса

да епископ не чини ништа без саглас-ности вјерног народа. Игњатије, иако вољан да иде на страдање, показује да ће то чинити само ако му не оспо-ре вјерни који га прате. Видимо да је однос епископа према својој па-стви непосредан, без обзира на окол-ности у којима се нашао. Он изража-








Савремени тумачи Свете Литургије често наглашавају ту непосредност

да је у раној Цркви постојала пракса да епископ не чини ништа без саглас-

ности вјерног народа. Игњатије, иако вољан да иде на страдање, показује да ће то чинити само ако му не оспо-ре вјерни који га прате. Видимо да је однос епископа према својој па-стви непосредан, без обзира на окол-ности у којима се нашао. Он изража-








службама.Савремени тумачи Свете Литургије

често наглашавају ту непосредност

тета у Минску, говорио је на тему „Црквено право у Руској Православној Цркви“. Протојереј-ставрофор Владислав Ципин, професор канонског права у Московској духовној академији, говорио је о унутрашњој црквеној структури Руске Цркве и ингеренцијама Синода. Устав Српске Цркве била је тема излагања координатора Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереја Велибора Џомића. Ђорђо Бароне Адеси са универзитета „Маgna Graecia“ го-ворио је на тему „Статус црквене провинције и епископска служба“. Румунски свештеник из Италије Валентин Илијас са Института Светог Дионисија говорио је о ти-туларним епископима у историји Цркве.

Рајо Војиновић

Литургијски возглас: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“, је основни мото Игњатијеве проповиједи.

29


vetigora

истине и испуњени су духом лажи који је туђ црквеном исповиједању. Ако хоће да учествују у заједничким сабрањима вјерних, они треба да се покају и одрекну јудејских и јелинских заблуда. Свети Игњатије доводи у узајамну везу и зависност чистоту живо-та и познање тајни Божијих, а та чистота у највишем сјају показала се и показује се кроз богоносна страдања у Христу Исусу.

Своје страдање Игњатије упоређује са мљевењем пшенице која треба да постане добар хљеб. Хљеб је основна храна потреб-на за тијело, а овај хљеб какав ће постати Игњатије послије зверова је намијењен Цркви као вјечна храна за оне који остају вјерни. Као што се дрво познаје по својим плодовима, тако се и они који исповиједају Христа познају кроз оно што чине. Свети Игњатије на страшном мјесту мучења, на-паднут од зверова чини оно што је достојно епископског служења – бити готов на под-виг до мученичког свједочења и страдања.

ЗакључакИгњатијево схватање Цркве везано је

за евхаристијску заједницу која се одржава у вјечном јединству упркос „смрти“ њених чланова. То јединство и једнодушност могући су благодарећи храни бесмртности која се састоји у Хљебу који је Сам Христос Бог, сами Живот и Побједитељ смрти. Смрт раставља заједницу, а Живот је омогућава. Свети Игњатије исповиједа да је његова будућа смрт у Колосеуму од зверoва у ствари почетак живота у слободи од ово-га свијета који је препун пролазности, пропадљивости и неправде. Тај живот који долази одозго, гдје нема смрти, могуће је по-знати, открити, доживјети и примити једино у истинској заједници већ овдје, у овом свијету, на Светој Евхаристији, заједничком сабрању вјерних око Свете Чаше истинитог Тијела и Крви Христове. Причешћујући се и партиципирајући у тајнама Тијела и Крви Христове, ми остварујемо вјечни однос једни са другима и са Богом у све вјекове вјекова. Свети Игњатије у својим посла-ницама благовијести једнодушну вјеру, која може одољети разорним силама зла и смрти. Тамо гдје је истинска заједница окупљена у Христу на једном мјесту са епи-скопом, тамо је Црква Стуб и Тврђава Исти-не. Код Светог Игњатија, мјесне Цркве, иако су многе, опет су све једна Црква, један ол-

тар и један жртвеник и једно Тијело Христово.

Игњатијево учење о Цркви јесте наставак апо-столског исповиједања познатог од Педесетнице и настављеног даље, кроз вјекове, до данас.

тар и један жртвеник и

Еклисиологија Светог Игњатија Бо-гоносца израста из самог његовог живота и живота његове заједнице. Утемељена је на апостолским ријечима и представља еклисиологију есхато-лошких тежњи.30

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Устав Кесарија Арлеатског – први уставженског монаштваНа хришћанском Западу – у Галији – створен

је и први устав намењен женама подвижни-цама, дело Кесарија Арлеатског (око 470-542), који подробно анализира Алексеј И. Сидоров у делу

„Древнохришћански аскетизам и настанак мо-наштва“. Због ове његове специфичне одлике и његовог значаја за историјат развоја женског мо-наштва, овде ћемо га детаљно приказати.

Арлеатски женски манастир, којим је прво управљала Кесаријева сестра, а затим и рођака, био је место нарочитог старања овог архипасти-ра и „захваљујући тој бризи, манастир је брзо процветао и због аскетског живота монахиња био је прави украс арлеатске Цркве“ (Сидоров, нав.

дело, Шибеник: Истина, 2008, 171). Управо за тај манастир Кесарије пише устав или „Правила за свете дев-ственице“, и то је историчарима први познати пи-сани устав за женске обитељи. Пре Кесарија, жи-вот већ тада многољудних женских обитељи био је регулисан или оформљеним обичајем и усме-ним предањем или адаптацијом устава за мушке обитељи (нпр. прерада „Правила“ преподобног Пахомија

Великог и преподобног Августина). Кесарије саставља устав за женску обитељ ослањајући се на ранију монашку традицију, пре свега на уставе које је имао испред себе (преподобног Јована Касијана, препо-

добног Августина и друге), указујући на то кроз „Про-лог“ устава, где наглашава да је спис настао „у сазвучју са прописима древних отаца, напомена-ма духовним и светим“ (Сидоров, нав. дело, 171).

Овај Устав „дотиче се различитих страна мо-нашког живота девственица, опредељујући његов ток строгим оквирима како би ’монахиње могле живети по поретку’, што заправо значи да уколико је нека девојка или жена одлучила да на-пусти свет и родитеље, како би уз помоћ Божију избегла ’насртаје духовних вукова’ и због тога сту-пила у манастир, пре свега је нужно да га она ни-када не напушта (2. поглавље). Одређују се услови ступања у обитељ за удовице и жене које су се из одређених разлога одлучиле да раставе са муже-вима; руководећи принцип при томе јесте напо-мена да монахиње које имају било какву својину не могу досегнути савршенство, јер облачење у монашку одећу претпоставља ослобађање од свих ’световних веза’ (5. поглавље). Забрањује се (чак и настојатељицама) да имају слушкиње, и само у случају крајње нужде могуће је да монахиње ко-ристе помоћ друге монахиње, пре свега оних

млађих; девојчице су могле ступати у манастир од 6 или 7 го-дина (7. поглавље). По Кесаријевим правилима, монахиње су мо-рале да живе у заједничкој ’келији’, где су се налазили одељени лежајеви за сваку. Старе или болесне монахиње нису биле из-узете од овог правила (9. поглавље). Уколико је неки поступак било које сестре изазивао приговор, она на њега није смела да одговара ниједном речју (13. поглавље). Сасвим природно да је тиме био искључен сваки облик роптања (17. поглавље). Од свих се захтевало строго послушање настојатељици (матери), која је на то место постављена вољом Божијом. Током трпе-зе морало се седети ћутке, понављајући у себи ’свештене речи’ које је читала једна од сестара (18. поглавље). Читању Све-тог Писма и осталих душекорисних књига ’Правила’ придају велику пажњу, наводећи између осталог да се томе треба по-светити најмање два сата током дана (19. поглавље). Полазећи од тога да све сестре треба да имају ’једну душу и једно срце у Господу’, Кесарије установљује свецелу заједницу манастирског иметка, претпостављајући равноправност свих сеста-ра, тако да некадашње бо-гатство или сиромаштво немају никакав значај (20-21. поглавље). Постојани труд и непрекидна мо-литва треба да прате читав живот монахиња; осим тога, оне свагда треба да размишљају о речима Светог Писма (22. поглавље). Строго се забрањује ’по-хота очију’ приликом

ЖЕНСКО МОНАШТВО ОД IIIIV ВЕКА ДО ИКОНОБОРСТВА:ИСТОРИЈСКА, КАНОНСКА И ФЕНОМЕНОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА

II диоУ раду се расветљава формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода ико-ноборства (прва половина VIII столећа), при чему се посебно указује на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика жен-ских монашких обитељи.

ogl

edпроф

. др КСЕНИ

ЈА Кончаревић

31


vetigora

сусрета са мушкарцима, јер немогуће је имати ’целомудре-ну душу уз бестидне очи’, тако да се саветује, колико је то могуће, избегавање сусрета са особа-ма супротног пола (23. поглавље). У таквом духу су и остала правила (о поретку богослужења, о

псалмопојању, итд.), која пројављују његову пастирску бригу о спасењу повереног му стада Христовог“ (Сидоров, 171-173).

Кесаријев Устав стоји у тесној вези и са „Посланицом монахињама“, упућеној сестри арлеатског архипастира и читавој њеној заједници. Како наводи А. И. Сидоров, „она је написана пре Устава и, како то напомиње сам аутор, по-сланица представља ’малу утеху’, мада је по обиму то при-лично обимно дело које се ипак не дотиче превише аскет-ских птиања. Ослањајући се на светоотачку традицију и, пре свега, на светог Кипријана Картагинског (или, прецизније, на дела псеудо-Кипријана, непознатог аутора чија се дела приписују поменутом

оцу), преподобног Јеронима и преподобног Јована Касијана Римљанина, Кесарије напомиње сестрама да оне, „изашав-ши из световног мрака“, започињу да созерцавају Христову светлост и да због тога треба да буду преиспуњене духов-ним стражењем. Јер, сви пређашњи пороци и греси лако се могу поново вратити уколико се свакодневно не одгоне добрим делима. Докле год човек живи у телу, он мора да се супротставља ђаволу и стога је свака душа која жели да са-чува благочешће обавезна да побеђује стомакоугађање, да избегава пијанство и остале пороке. Кесарије посебан акце-нат ставља на препоруку да оне које су се посветиле монаш-ком животу треба да се уздржавају од сусрета и друговања са мушкарцима. Он говори и о лукавствима ђавола, наглашавајући да непријатељ нашега спасења дуго може вребати погодан тренутак и да у једном једином моменту код девственице може распламсати похоту и тако је скренути са врлинског пута. Арлеатски архипастир напомиње да, док се осталим пороцима можемо успротивити кроз добродетељ,

када је реч о чувственој похоти, њу је по-требно избегавати. Стога он непрестано подсећа сестре да се одричу привезаности свим земним стварима: богатству, раскоши, ленствовању и осталим, како све то не би

„умртвило“ крила душе и онемогућило их да се правилно развију. Завршавајући своју посла-ницу, Кесарије кроз напомену са чиме се све сусрећу

„војници Христови“, наглашава реалност најтеже бит-ке, а то је „битка за целомудреност“, битка која се одвија свакодневно и која се са „напором задобија“ (Сидоров, 173-174).

Многострукост женских монашких службиЖенски манастири су били средишта духовно-

сти, чији се утицај распростирао не само на девојке и жене које су живеле у свету, него и на велике бо-гословске умове. Типичан пример представља по-родични манастир у Анези, где су се, поред Василија Великог, подвизавале и његова мајка Емилија и се-стра Макрина. Дубоко очаран идеалом монашког живота, Василијев брат Григорије Богослов, иако ожењен, пише аскетски трактат О девствености (око 371. године). Такође, идеале женског подвижништ-ва, а посебно врлине девствености и целомудрија, Григорије велича у спису Посланица о животу свете Макрине. Између осталог, у житију своје блажене се-стре Григорије Богослов истиче да, иако је слабијег пола, она пројављује образац истински непобеди-вог борца Божијег, а као основну поруку саопшта-ва да својствени јој закон бестрашћа, који треба да одређује наш однос према свему што нас окружује, као и благочестиви начин живота, морају бити оба-веза свих хришћана – и мушкараца и жена, и дев-ственика, одн. девственица и оних који су у браку (детаљније в. Сидоров, 106-110).

Женски манастири су били средишта духовности, чији се утицај распростирао не само на девојке и жене које су живеле у свету, него и на велике богословске умове.

32

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Такође, женски манастири су представљали средишта хришћанског човекољубља у најплеменитијем смислу те речи. Били су прибежиште свим невољницама и потребитим женама и девојкама, сирочади, удовицама, старицама, социјално обесправљеним, ментал-но и физички болесним женама. Известан број женских манастира имао је у свом саставу и болнице и домове за старе. Женски манасти-ри су играли важну улогу и у културном и у интелектуалном животу, у развоју књижевности и уметности, у мисионарењу, па и у развоју те-олошке мисли, превасходно у домену аскетике. Тако је један аутен-тични спис о женском подвижништву, који је оставио значајан траг на развој монашког предања – импресивна збирка агиографског и аскетичког материјала позната под називом Материк (Meterikon) – на-стао око 1200. године, а садржи сведочанства о животу и поуке све-тих мајки Цркве – утемељитељки женског монаштва: преподобне Синклитикије († 350), Саре († 370), Меланије († 439), Пелагије († 461), Ма-троне († 492) и Теодоре († 823). Поред изрека светих подвижница (Ма-

терик, манастир Хиландар, 1997, 113-143), овај спис садржи три посланице аве Исаије монахињи Теодори о спољашњем устројству усамљеничког живота и упутства аве Исаије о унутрашњем животу који доликује безмолвинцама (Материк, 103-111, 145-206).

Неке монахиње су имале динамичку, еванђелску служ-бу поучавања других хришћанској вери. Биле су одговорне за упућивање других у веру и за њихово духовно руковођење. Неке од њих биле су заслужне и за увођење паганки и јеретика у Цркву. По-себну харизму задобиле су подвижнице које су рукополагане у чин ђакониса да би вршиле како литургијску службу, тако и низ других служби које су изражавале послање Цркве да води људе спасењу у Христу (подробни опис тих служби на основу древних молитава рукоположења ђакониса в. у: К. Каридојанис Фицџералд, Ђаконисе у Православној Цркви: позване

на светост и служење, Крагујевац: Каленић, 2009, 79-129). Такође, многе су под-вижнице постале познате као духовне мајке сестара у њиховим монашким заједницама. Било је и оних које су посећивале болес-не и онемоћале или помагале сиротињи, што представља посебну пројаву харитативне делатности. Не заборавимо ни чињеницу да су људи из света долазили к монахињама ради помоћи и савета, што показује да су оне остваривале и значајну пастирску и душе-брижничку делатност. Напокон, многе монахиње истакле су се као ревнитељке за чистоту вере и ватрени борци против јереси и раскола. Тако, од VII до IX века оне су водиле снажну борбу против иконоклазма, отуда Лав Исавријанац и Константин Копроним доносе против њих строге указе.

Као што су разгранате биле службе монахиња у Цркви, тако су бројни и разнов-рсни били и облици њиховог подвизавања. Како наводи монахиња Стефанида Бабић,

„постоје светитељке које су се подвизава-ле у молчанију, неке у бдјењу и посту, неке у тајном столпништву. Неке су живјеле у општежићу, са игуманијом и сестрама, а неке су као дјевственице живјеле у пустињи. Постоје и покајнице у пустињи, постоје и дјеве-мученице (у првим вјековима није било ор-

ганизовано монаштво као сада), а постоје и оне које нијесу јеле ништа и по 40, чак и по 70 дана. Постоје и јуродиве, и са даром чудот-

ворства и прозорљивости. Постоје оне које су се подвизавале у мушким манастирима, као и оне које су живјеле у пустињи са не-колико испосница (као скит). Постоје оне које су живјеле у пећинама, а постоје и цари-це, грофице, књегиње и војвоткиње које су постајале монахиње и у монашком чину из-ишле пред Господа“ (митр. Амфилохије Радовић, мон. Амфилохија Драгојевић, Подвижнице Христо-ве љубави. Женско монаштво у историји Цркве са по-себним освртом на подвижнице Христове љубави код православних Срба. Поуке преподобних матера и под-вижница. Цетиње: Светигора; Беране: Свевиђе, 2009, 8; хронолошки преглед феноменологије женског подвиж-

ништва код исте ауторке в. у истом делу, 9-12).

Женски манастири су представљали средишта хришћанског човекољубља у најплеменитијем смислу те речи. Били су прибежиште свим невољницама и потребитим женама и девојкама, сирочади, удовицама, старицама, социјално обесправљеним, ментално и физички болесним.

Напомена: У првом делу овог огледа, објављеном у Светигори бр. 212, грешком није наведена коришћена литература. Коришћену литературу наводимо оним ре-доследом којим се у тексту и појављује:

Лествичник 1993: Св. Јован Лествичник, Лествица. Атос: манастир Хиландар, 1993.

Сирин 1998: Св. Исак Сирин, Поуке египатским монасима. [У:] Ј. Србуљ (прир.), О монаштву. Београд: ПМШ „Св. Алексан-дар Невски“, 1998, стр.121-156.

Капсанис 1998: Г. Капсанис, Еванђелско монаштво. [У:] Ј. Србуљ (прир.), О монаштву, стр. 330-348.

Вер 1998: Еп. Калист Вер, Монашки живот – света тајна љубави. [У:] О монаштву, стр. 405-413.

Кардамакис 1996: М. Кардамакис, Православна духов-ност. Атос: Манастир Хиландар, 1996.

Радовић – Драгојевић 2009: Митр. Амфилохије Радовић, мон. Амфилохија Драгојевић, Подвижнице Христо-ве љубави. Женско монаштво у историји Цркве са посебним освртом на подвижнице Христове љубави код православних Срба. Поуке преподобних матера и подвижница. Цетиње: Све-тигора; Беране: Свевиђе, 2009.

Радошевић 1994: С. М. Радошевић, Монашка цивилизација. Т. I-II. Београд: Центар за геопоетику – ЧИП, 1994.

Шмеман 1994: А. Шмеман, Историјски пут Православља. Цетиње: Митрополија црногорско-приморска – Атос, 1994.

Милаш 1902: Еп. Никодим Милаш, Православно калуђерство. Историјско-каноничка радња са додатком Хи-ландарског устава. Мостар: Издавачка књижарница Пахера и Кисића, 1902.

Поповић 1992: Ј. Поповић, Општа црквена историја са црквеностатистичким додатком. Књ. I. Нови Сад: Прометеј, 1992.

Мајендорф 1997: Џ. Мајендорф, Империјално јединство и хришћанске деобе. Крагујевац: Каленић, 1997.

Бек 1998: Х. Г. Бек, Византијски миленијум. Београд: Clio; Бања Лука: Глас српски, 1998.

Радић 2006: Р. Радић, Византија: пурпур и пергамент. Бе-оград: Evoluta, 2006.

Каплан 2008: М. Каплан, Византија. Београд: Clio, 2008.Сидоров 2008: А. И. Сидоров, Древнохришћански аске-

тизам и настанак монаштва. Шибеник: Истина, 2008.

- наставиће се -

33


vetigora

Буенос Аирес - Долазак Митр. Амфилохија и Св. Литургија у Саборној цркви

Буенос Аирес - Света Литургија у храму Св. Саве на празник Свете Петке

Буенос Аирес - Посјета Еп. за Јужну Америку Јована из Руске заграничне Цркве

Буенос Аирес - Света Литургија у Саборној цркви поводом Лучиндана

У складу са одлуком Светог архијерејског са-бора СПЦ са овогодишњег мајског засиједања о оснивању нове Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке са сједиштем у Буенос Аиресу и постављању Високопреосвећеног Митрополи-та црногорско-приморског Г. Амфилохија за епи-скопа-администратора новоосноване епархије до избора и устоличења епархијског архијереја, ми-трополит Амфилохије је у суботу, 22. октобра, на празник Св. Апостола Јакова Алфејева и Св. Стефа-на Слијепог, деспота српског, допутовао у Аргенти-ну ради организовања нове епархије.

Парохије СПЦ у Јужној Америци су до маја ове године биле под пастирском бригом Преосвећеног Епископа источноамеричког Г. Митрофана, а посљедњих година се указала црквена потреба за оснивањем нове Епархије за Јужну Америку, што је Сабор овог прољећа и учинио.

У АРГЕНТИНИВећ у недјељу 23. октобра, Митрополит је слу-

жио Свету Литургију у катедралној цркви Рожде-ства Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. 24. ок-тобра је посјетио Амбасаду Републике Србије гдје се срео са гђом Горданом Видовић, амбасадорком Републике Србије у Аргентини. На празник Свете Петке (27. октобра) је служио у цркви Светог Саве, такође у Буенос Аиресу, којом приликом је упоз-нао вјернике са одлукама Светог архијерејског са-бора СПЦ о оснивању Епархије за Јужну Амери-ку и изразио своју личну посвећеност овој мисији обнављања и ојачавања наше Помјесне Цркве на благословеном јужноамеричком континенту.

Истог дана имао је и званични сусрет са челни-цима Секретаријата за вјере, који дјелује у саста-ву Министарства спољних послова, међународне трговине и вјера Републике Аргентине.

У недјељу, 30. октобра, Свету Литургију пово-дом празника Св. апостола и јеванђелиста Луке и Св. Петра Цетињског, Митрополит је служио у саборној цркви Рождества Пресвете Богородице у Буенос Аиресу и том приликом је истакао потребу и неопходност дубљег учешћа вјерника у животу Цркве Божије, нарочито у Светој Литургији – Тајној Вечери Христовој, припремом за Свето Причешће, а потом и причешћивањем Светим Тајнама Христо-вим.

Дан раније, у суботу, 29. октобра, Митрополит је, на позив Преосвећеног Епископа Каракаса и Јужне

reporta`a

МИТРОПОЛИТАМФИЛОХИ�Е У�УЖНО� ИСРЕДО�АМЕРИЦИ

34

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Буенос Аирес - Пријем у грчкој амбасади поводом Сабора епископа Јужне Америке

Буенос Аирес - Са децом након сабрања православних епископа Латинске Америке

Буенос Аирес - Вечерња у цркви Св. Архангела Михаила у Банфилду

Буенос Аирес - Годишњица освећења цркве Рођења Пресвете Богородице

Америке Г. Јована из Московске Патријаршије – Ру-ске заграничне Цркве, посјетио је саборни храм Васкрсења Христовог у Буенос Аиресу и присуство-вао бденију које је служио епископ Јован.

Од 2. до 4. новембра у Буенос Аиресу, у сједишту Архиепископије Буенос Аиреса и Јужне Америке Константинопољске Патријаршије, одржан је Дру-ги сабор православних канонских епископа Јужне Америке.

Поводом овог Сабора, као и двадесето-годишњице устоличења Патријарха константино-пољског и васељенског Г. Вартоломеја, амбасадор Републике Грчке у Аргентини г. Михаило Христи-дес са супругом, је приредио у амбасади Грчке све-чани пријем, коме је присуствовао и митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је у суботу 5. новембра на празник Св. Апостола Јакова и Митровданске за-душнице, служио Свету Литургију у катедралној цркви Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аи-ресу, одслуживши и парастос за све упокојене осниваче, добротворе, свештенослужитеље и парохијане овог храма.

У недјељу, 6. новембра служио је Све-ту Архијерејску Литургију у просторијама Југословенског друштва „Његош“ у граду Гене-рал Хуан Мадариаги у провинцији Буенос Аирес који је постао дом многим исељеницима из Црне Горе – породицама Булајић, Драгојевић, Јанковић, Латковић, Марковић, Милић, Мирковић, Поповић, Радоњић, и других, али и многим Далматинаци-ма. Друштво „Његош“ је основано 1936. године. Митрополит је у разговору са градоначелником г. Поповићем, предсједником Друштва „Његош“ г. Василијем Јанковићем, и осталим активним члано-вима друштва покренуо питање подизања право-славне цркве у Мадариаги. Са господином градо-начелником је такође постигнута сагласност да се покрене процедура за именовање једне градске улице по Светом Петру, знаменитом цетињском чу-дотворцу и угоднику Божијем.

У понедјељак, 7. новембра, митрополит Амфилохије је, на позив Високопреосвећеног Ми-трополита Тарасија, Архиепископа Буенос Аиреса Константинопољске Патријаршије, а поводом хра-мовне славе (по грегоријанском календару којим се служи ова Патријаршија) служио велику празничну вечерњу службу са петохљебницом у цркви Светог Архангела Михаила у Банфилду, градићу удаљеном 14 километара од центра Буенос Аиреса.

Митрополит је 8. новембра, на празник Све-тог великомученика Димитрија, служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Саве у Буе-нос Аиресу.

У суботу, 12. новембра, на празник Светих му-ченика Зиновија и Зиновије, преподобних Те-октиста (краља Драгутина) и Јелене, праведног краља Милутина и свештеномученика Варнаве Хвостанског, у цркви Рођења Пресвете Богороди-це у Буенос Аиресу прослављено је 16 година од освећења ове цркве чинодјејством тадашњег над-

лежног архијереја парохија СПЦ у Јужној Амери-ци, Епископа источноамеричког Г. Митрофана. Свету Архијерејску Литургију је служио владика Амфилохије уз саслужење Високопреосвећене и Преосвећене Господе Архијереја: Митрополи-та Буенос Аиреса и егзарха Константинопољске Патријаршије за Јужну Америку Тарасија, Митро-полита аргентинског и јужноамеричког Платона и Епископа Каракаса и Јужне Америке Јована из Ру-ске заграничне Цркве.

У недјељу, 13 . новембра Митрополит је служио у цркви Светог Николаја у Маћагају у аргентинској провинцији Ћако. Ову цркву су подигли исељеници из Црне Горе у сарадњи са својим тадашњим свештеником Александром Коваленком, крајем тридесетих година прошлог вијека. Недавно је обновљена од стране Владе провинције Ћако, лич-ним залагањем гувернера Ћака Хорхеа Капитанића, поријеклом из Бањана, веома утицајног аргентин-ског политичара, са којим се Митрополит сусрео 15. новембра у Ресистенсији, сједишту провинције Ћако.

Митрополит Амфилохије се раније у Саенц Пењи сусрео са г. Драгом Мићуновићем, почасним конзулом Црне Горе у провинцији Ћако.

У наставку своје посјете Аргентини, владика Амфилохије је, поводом храмовне славе, 21. новем-бра, на празник Св. Архангела Михаила, служио у цркви у Венадо Туерту у аргентинској провинцији Санта Фе. Митрополит је током Свете Литургије од-ржао поучну бесједу о осјењивању знаком Часног Крста и обавијестио присутне да је, по обећању да-том старом Митру Гвозденовићу 2007. године, до-нио у звоно за овај храм.

Истог дана послије подне Господин Митропо-лит се сусрео са Високопреосвећеним Митропо-литом Силуаном, Архиепископом буеносаиреским и цијеле Аргентине Антиохијске Патријаршије, у катедралној цркви ове Архиепископије, храму Св. Ђорђа у Буенос Аиресу. Митрополит Силуан је ис-казао своје особито поштовање према Српској Цркви, њеној духовности и положају који има међу помјесним Православним Црквама.

У БРАЗИЛУ24. и 25. новембра владика Амфилохије се са-

стао са неколико наших исељеника у највећем бра-зилском граду Сао Паолу и започео прве договоре о оснивању Црквене општине, које се у овом граду планира већ тридесетак година.

Митрополит се у Сао Паолу састао и са г. Хозеом Гиљермом де Годој Пињеиром, почасним конзулом Републике Србије у овом граду.

Након Сао Паола, Митрополит је у суботу, 26. новембра, допутовао у Ресифе, двомилионски град у држави Пернамбуко на сјевероистоку Бра-зила, у којем постоје двије православне парохије наше цркве са три свештеника, који се старају и о двије православне мисије у градовима Бело Жар-дим и Каруару. У Ресифеу је, у недјељу 27. новем-бра – на празник Св. апостола Филипа, и служио

Маћагај (Ћако, Аргентина) - Св. Литургија у цркви Св. Николе

Ла Монтенегрина (Ћако, Аргентина) - Обилазак гробља

Венадо Туерто, Аргентина - Света Литургија на храмовну славу, Аранђеловдан

Буенос Аирес - Посјета митрополиту Силуану из Антиохијске Патријаршије

36

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Свету Архијерејску Литургију у параклису Успења Пресвете Богородице. На Литургији, која је слу-жена на португалском, српском и црквенословен-ском језику, присутни вјерници су исказали своје заједништво саборним појањем, у складу са древ-ним црквеним поретком.

Владика Амфилохије је у понедељак, 28. но-вембра, служио Свету Архијерејску Литургију у парохији Свете Тројице (која ускоро постаје и ма-настир) у Алдеи, у близини Ресифеа. Током Све-те Литургије, митрополит је одликовао правом ношења напрсног крста – чином протојереја-ставрофора, Рафаила де Кеиреза Сантоса, пароха ове парохије.

Посљедњег дана посјете Бразилу, у уторак, 29. новембра, Господин Митрополит се најприје, у јутарњим часовима, у Метрополитанској курији у Ресифеу, сусрео са дон Антониом Фернандом Са-буридом, римокатоличким надбискупом Олинде и Ресифеа. У пријатељском хришћанском разгово-ру митрополит Амфилохије је упознао надбиску-па Фернанда са оснивањем нове Епископије наше Помјесне Цркве за Јужну Америку, планови-ма и циљевима мисије и живота Православне Цркве у Бразилу, изразивши своје задовољство посјетом надбискупу и заинтересовавши се за жи-вот ове надбискупије. Митрополит је надбиску-

СТАТИСТИКАУ Аргентини постоје четири храма СПЦ: сада

саборни храм Рождества Пресвете Богороди-це у Буенос Аиресу, храм Св. Саве у истом граду, храм Св. Архангела Михаила у Венадо Туерту у провинцији Санта Фе и храм Св. Николе у Маћагају, провинција Ћако, а планира се изградња храма у Мадариаги у провинцији Буенос Аирес.

У Чилеу постоји православна мисија у главном граду Сантјагу, а у Бразилу неколико парохија и мисија, већином православних Бразилаца, у гра-ду и околини Ресифеа. У Сао Паолу (Бразил) се планира отварање мисије, као и у Каракасу (Ве-нецуела).

У Аргентину су људи са наших простора дола-зили од краја деветнаестог, па све до 50-тих и 60-тих година прошлог вијека (најприје као економ-ска, а послије Другог свјетског рата углавном као политичка емиграција), док су у Чилеу углавном млађи људи, који су дошли у посљедњих петнае-стак година, а слично је и у Бразилу и Венецуели.

Осим ових држава, Епархија обухвата читаву Јужну и Централну Америку осим Мексика, који је остао под јурисдикцијом Епископа западноа-меричког.

У Буенос Аиресу имају сједиште још четири православна епископа – из Константинопољске и Антиохијске Патријаршије, Руске Православ-не Цркве и Руске заграничне Цркве. У читавој Јужној Америци јурисдикцију има укупно 11 епи-скопа Православне Цркве.

Буенос Аирес - Посјета Митр. Амфилохија Митр. аргентинском Платону

Ресифе (Бразил) - Света Литургија у параклису Успења Пресвете Богородице

Алдеиа код Ресифеа (Бразил) - Света архијерејска Литургија

Бело Жардим (Бразил) - Посјета Митр. Амфилохијa мисионарској парохији

poezija ЂОРЂЕ Брујић

пу подарио крст из манастира Острога, рад острошких монаха, као и двије књиге пра-вославног богословља на португалском језику овдашњег архијерејског намјесника, протојереја-ставрофора Алексиса Пење-Алфара, који је иначе и предавач на Римока-толичком универзитету у Ресифеу.

Истог дана Митрополит је обишао двије православне заједнице у истој бразилској држави – Пернамбуко, о којима се старају свештеници из Ресифеа. Најприје мисионар-ску парохију Св. Антонија Великог у Бело Жардиму, граду од 75000 становника, на око 180 километара од Ресифеа, а потом и мисио-нарску парохију Св. Јована Златоустог у граду Каруару, који је од Ресифеа удаљен 120 кило-метара, у којем живи око 315000 становника.

Митрополит је посјетама овим мало-бројним, али у вјери чврстим православ-ним заједницама, завршио своју прву посјету Бразилу, као први епископ-админи-стратор Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке.

У ВЕНЕЦУЕЛИМитрополит Амфилохије је у недјељу,

4. децембра, на празник Ваведења Пресве-те Богородице, служио Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Ђорђа у главном граду Венецуеле – Каракасу.

Ту је Хришћанска српско-православна заједница, како је у Венецуели званично реги-стрована ова парохија, основана 1955. годи-не, углавном од политичких емиграната, који су у Венецуелу дошли након Другог свјетског рата и за неколико година изградили и цркву, коју је 1969. године освештао епископ аме-ричко-канадски Дионисије. Освећењу је при-суствовао и краљ Петар II Карађорђевић.

На око 100 километара од Каракаса, у граду Маракај, такође постоји наша актив-на црквена заједница са храмом, коју, због објективних околности, Господин Митро-полит, није могао овога пута да посјети. Већ неколико година, од када се упокојио архи-мандрит Гаврило Савић, који је опслуживао парохију у Венецуели, у оба храма неколи-ко пута годишње служи архимандрит Кирил Золткјевич, клирик Епархије јужноамеричке Руске заграничне Цркве.

Митрополит Амфилохије је након Све-те Литургије, на братској трпези, разговарао са члановима Парохијског одбора на челу са Радивојем Јовановићем, предсједником Одбора и најстаријим чланом парохије

– 90-годишњим војводом Александром Јанковићем, а сусрео се и са пензионисаним дугогодишњим свештеником ове заједнице протојерејем Павелом Волковим.

И. Б.∕С. Ж.

ДВЕ ПРИЧЕ ОПОЧЕТКУ

Ко сенка васкрсла у млеку и соли првог открићателом си крошњато дрво, а слухом цело око

мора из чијих се међа подиже светлои у њему зрака

твога детињег бића.

Опрости нашем праху од ког дижемо хрампросејан кроз прсте, храм-време

и храм одраз детелине,јер он је зелени стуб под ветровима

који се пене на додир месечинеа онда беже у ока шкољкекао у кришан водени рам.

Сни наша рука топлу маховину као драгуи доле стену од које кипти влага на травама,

и ми чија реч процветава кроз материјукао кроз скраму ока у мртвим главама

или кроз срце на неком туђем архипелагу.

Када се на траку између земље и мракана води умиреној оцртају стопе

и дом се трудом испуни као свет временомтолико нам већ пуне уши неће препознати галопе

и у прикрајку под сенком буднога дошљака,

пред којим мирује свећа и тело пустоши ноћнедок горе на небу светли сложен звездани венац

и из њега наше очи беспомоћнеа доле над прагом прст што оживео је зденац

и мир, и мирис смоле којом се речи лепеза зрно росе и нит ветра, под којим ће се спојити

са светлом од ког ће снови да ослепепа ће се онда цео кроз брезов лист утројити;

док још из говора буде сипео мирис жут као кишажут као песак, и жут као кана,

по плахости која нам беше копље с табориштаи врела со из његових рана.

38

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

ГЛАВА ТРЕЋА1. Господе Сведржитељу, Боже Израиљев,

душа у тјескоби и дух тугоморан вапије к Теби.

2. Услиши, Господе, и смилуј се, јер сагријешисмо пред Тобом;

3. јер Ти си који пребиваш вавијек а ми који пропадамо вавијек.

4. Господе Сведржитељу, Боже Израиљев, услиши молитву умрлих Израиља и синова који гријеше пред Тобом, који не послушаше гласа Господа Бога свога, и постигоше нас невоље.

5. Не помени неправде отаца наших, него се сјети руке Твоје и имена Твога у времену овом:

6. јер Ти си Господ Бог наш и хвалићемо Те, Господе.

7. Јер за ово си дао страх и срца наша, да призивамо име Твоје, и да Те прослављамо у пресељењу нашем, јер одбацисмо од срца нашег сву неправду отаца наших, који сагријешише пред Тобом.

8. Ево нас данас у пресељењу нашем, тамо гдје си нас расејао на срамоту и на клетву и на накнаду за све неправде отаца наших, који одступише од Господа Бога нашега.

9. Слушај Израиљу, заповјести живота, пазите, да познате мудрост.

10. Шта је Израиљу, то што си у земљи непријатеља, што састара у туђини?

11. Оскрнавио си се заједно с мртвима,12. прибројао си се онима у аду? Оставио си

извор премудрости.13. Путем Божјим да си ходио, живио би у миру

вавијек.14. Научи гдје је мудрост, гдје сила, гдје знање, да познаш

истовремено гдје је дуго живљење и живот, гдје је свјетлост очију и мир.

15. Ко нађе мјесто њено, и ко је ушао у ризнице њене?16. Гдје су кнезови народâ и господари звијери које су на

земљи? (Јерем. 28, 14)

17. Који се играју са птицама небеским и који сребро сабирају, и злато, у које се уздају људи, и нема краја стицању њиховом,

18. који сребро обликују и о њему брину, и не могу се истражити дјела њихова? (Мт. 6, 25)

19. Ишчезоше и у ад сиђоше, и други намјесто њих устадоше.

20. Млађи видјеше свјетлост и настанише се на земљи, пут пак знања не познаше (Рим. 1, 21; Прем. 13, 1)

21. нити разумјеше стазе Његове нити их схватише; синови њихови од пута Његовог далеко бише.

22. Нити се чу у Ханану нити би виђено у Теману,23. ни синови Агарини који траже разум на земљи,

трговци Мере и Темана баснословци и трагатељи знања пут премудрости не познаше нити се сјетише стаза њених.

24. О, Израиљу, како је велики дом Божји и пространо мјесто обиталишта Његовог;

25. велики и нема краја, висок и безмјеран.

26. Тамо су били исполини славни од почетка, поставши веома велики, вјешти рату.

27. Није њих изабрао Господ, нити је пут знања дао њима; (1. Кор. 1, 27)

28. и погибоше зато што нису имали мудрости, погибоше због несавјесности своје.

29. Ко узиђе на небо, и задоби је (мудрост) и снесе је са облака? (Пон.Зак. 30, 12)

30. Ко пређе с оне стране мора и нађе је, и донесе је чистију од злата?

31. Нема га који познаје пут њен и који памти стазе њене.32. Но који све знаде, њу познаје, пронађе је

расуђивањем својим: који је створио земљу на вјечно вријеме, испуни је животињама четвороножним; (Пост.

1, 24)

33. који шаље свјетлост, и она иде, призва је и послуша Га са трепетом.

34. Звијезде пак засјаше на стражама својим и зарадоваше се,

35. позва их и рекоше: Овдје смо, и засјаше с весељем Творцу своме.

36. Он је Бог наш, и нема другога који би се сравнио са њим. (Изл. 15, 11)

37. Он пронађе сваки пут знања и даде га Јакову слуги своме и Израиљу вољеном од Њега; (Ис. 28, 26)

38. После тога на земљи се јави и са људима поживје. (Прем. 2, 15; Јн. 1, 10.14; 1. Тим. 1, 15)

biblijske kwige

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)КЊИГА ПРОРОКА ВАРУХА

- наставиће се -

39


vetigora

„Косовско четворокњижје“ митрополита Амфилохија свједочанство је искрено и хришћански непристрасно и према своме и према сваком другом земаљском народу.

Послије Литургије у храму и литије на градским ули-цама, Епископ рашко-призренски Теодосије са свеш-

тенством благосиља и сијече славски колач на митровач-ком тргу Шумадија.

Сабраном народу епископ рашко-призренски Теодосије и за њим отац Радомир Никчевић, дирек-тор „Светигоре“, поручују да издрже до краја у својој вјерности косовскоме завјету. Епископ, поздрављајући браћу из Бањалуке и са Цетиња, из Митрополије црно-горско-приморске, истиче да су ова браћа „увек са нама да нас ободре да истрајемо на нашем путу и да нам Го-спод подари снаге да се изборимо за све оно што нам је потребно, за све оно за шта се боримо, а то су мир и слобода и да житељи овог града и сви Срби на Косо-ву и Метохији могу да живе слободно у својим домови-ма“. Отац Радомир, преносећи поздраве митрополита Амфилохија са Цетиња, подсјећа још једном да „митро-полит благосиља данашње барикаде Срба на сјеверу Ко-сова не као барикаде, него као посљедње ровове које имамо, као посљедњу линију одбране вас овдје и цијелог српског народа, јер ми немамо више куда него у земљу“, те да нам је „великомученик Христов Димитрије, кога да-нас славимо, образац вјерности Христу до смрти“, који нам и данас показује како да на овом страшном и суд-бинском мјесту наше слободе златне „треба да стојимо и постојавамо, спремни не да нападамо већ да се бранимо и одбранимо“.

Митровданске свечаности завршене су промоцијом Светигориног најновијег издања – серије књига „Љетопис новог косовског страдања“ митрополита Амфилохија. О овом вриједном издању говорили су епископ Теодосије, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и протојереј Велибор Џомић из Митрополије црногорско-примор-ске и професорица Приштинског универзитета Митра Рељић. Промоција књиге одржана је на Филозофском факултету у Косовској Митровици.

„Ово су књиге чија садржина није нимало лака за читање, али је та садржина наша стварност и реалност са којом смо живели и нажалост још увек живимо“, ре-као је владика Теодосије. Говорећи о лику и дјелу митро-полита Амфилохија, Владика је подсјетио окупљене да је током сукоба на Косову митрополит Амфилохије вођен љубављу Божјом и бригом, не само за српски народ који је страдао, већ за све народе и све људе који су страдали, помагао гдје год је могао и како год је могао.

Књига митрополитова није само заустављена слика једног страдања, безвремља, она је ту за свако вријеме и за све људе – да подсјети, као у оба Завјета, шта се догађало када су хришћанска Европа и хришћанска Америка окренуле леђа Христу и Истоку. Она је успјела да заустави вријеме у српској Косовској Митровици, да подсјети да не смијемо да заборављамо и да опомене за шта се боримо.

„Захваљујући и овом поменику, будућа ће покољења у реконструисани мозаик наше данашње слике света засигурно узидати имена најновијих косовских муче-ника попут Слађане Станковић, Љиљане Жикић, Мило-ша Ћирковића и толиких других хероја и хероина нашег доба“, рекла је професорица Рељић.

Славко Живковић

У КОСОВСКО� МИТРОВИЦИ

ЧЕТВОРОКИЖ�Емитрополита Амфилохија

41


vetigora

протосинђел КИРИЛО Боjoвић

Под крстом косовског страда�аИзлагање са прес-конференције одржане 11. новембра 2011. у Подгорици

Косовска драма и трагедија није од јуче. Она траје ево више од шест вјекова, само што се мијењају њени ви-

новници и учесници. Такође и вапај свеукупног српског народа због косовског страдања није од јуче, већ траје вјековима. Може се рећи да је тај вапај и жал за Косовом посебно јак био и јесте у Црној Гори. Или другачије да ка-жемо – Црна Гора је „црнина“ у коју се српски народ увијек облачио кад је жалио за окупираним Косовом. Да ли је та црнина већа или мања данас него прије неколико вјекова, управо можемо одгонетнути изучавајући ове четири књиге Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија. Од кад је Црне Горе она је чувала косовски завјет у себи и об-ратно – косовски завјет је чувао и будио из сна пролазно-сти Црну Гору.

Косовским завјетом надахнуто је и највеће наше књижевно дјело, Горски Вијенац, и то до те мјере да је Андрић назвао владику Његоша „трагичним јунаком ко-совске мисли“. Идеја Косова главна је и у химни Његошевог наследника, краља и господара Николе Петровића. Косо-вом живи и садашњи митрополит црногорско-примор-ски Амфилохије, који само наставља ту вјековну традицију својих предходника. У тешким годинама потоњег чина косовске трагедије, у времену његове голготе, само мали број људи остао је под крстом косовског страдања. Један од њих је митрополит Амфилохије, који је тај крст дубоко разумио и дубоко и доживио. Митрополит Амфилохије је са малим бројем својих сарадника, међу којима је био и директор ове издавачке куће, протојереј Радомир Никчевић, обилазио косовске светиње, и косовска стра-тишта, бранећи молитвом, тјешећи ријечју живе, и пратећи опијелом душе умрлих у небеско Косово, у наручје Светог цара Лазара и Светог краља Стефана Дечанског.

СВЈЕДОЧАНСТВО НАТОПЉЕНО СУЗАМАПриликом тих путовања, како нам прича отац Радо-

мир, живот им је био увијек у опасности, и на тој граници између живота и смрти настале су ове књиге. Оне и говоре о граници између живота и смрти, правде и неправде, до-бра и зла; оне нас позивају да на тој вододјелници овога и онога свијета станемо и преиспитамо своја дјела и своје циљеве и стремљења. Ове књиге свједоче, као и Косово, о трагичности људског живота, али и о Јововском трпљењу. Ове књиге показују да је Косово оно што је било и прије шест вјекова, мјесто гдје се губи и добија, мјесто гдје зло и неправда торжествују, али и гдје они бивају побијеђени, мјесто гдје се умире али се и васкрсава. Косовска драма има свој смисао и само због тога што је милионима људи нашег потрошачког, технолошки супериорног свијета, от-ворило очи да увиде да се срце људско људским напорима можда и може пресадити или снабдјети апаратима, али да се из њега људским напорима не могу уклонити неправда и мржња, правда и љубав. Косово је отворило очи милио-нима људи да виде што се заправо крије иза сладуњавих ријечи свјетских моћника о демократији, равноправности и благостању свих људи. О томе и говоре ове књиге. Али ове књиге свакако нијесу само прекор онима који су крив-ци за косовску трагедију, оне су прије свега свједочанство натопљено сузама, али и проткано надом на Васкресење. Сви они који саосјећају са Косовом и које косовске ране

боле и који буду читали ове књиге, наћи ће у овим књигама и сурову, бруталну реалност злочина, страдања и смрти, статистички прецизне податке из пера првих свједока догађаја, али ће наћи и кључ за разумијевање смисла тог догађања, наћи ће на примјеру показано и доказано да је заиста Крст Христов и крст оних који су Христови не-кима саблазан а некима лудост, некима је он предмет за политичка поткусуривања, а нама који се спасавамо сила Божија и Божија премудрост. На крају, како и каже митро-полит Амфилохије, циљ ових књига је да пробуди савјест људи нашег покољења, нарочито оних који имају власт да одлучују о судбини држава и народа, да те своје одлуке до-носе сагласно неподмитљивој Божјој правди и истинској човјечности. Циљ је ових књига и да читаоца опет и опет подсјете да се заједно са Св. царем Лазаром и осталим косовским мученицима, треба привољети небеском а не земаљском царству.

Данас Вам, дакле, представљамо „Косовску тетралогију“ или „Косовско четворокњижје“ митропо-лита црногорско-приморскога Амфилохија, четворо-томно дјело обједињено насловом „Поменик новог ко-совског страдања“, у издању Издавачко-информативне установе „Светигора“ наше Митрополије, које су при-редили протојереј Радомир Никчевић и проф. Весна Никчевић. Прве двије књиге овог јединственог „помени-ка, опоменика и споменика“ нашег народног страдања у Старој Србији почев од 1999. г, чини двотомни „Љетопис новог косовског распећа“, настао у раздобљу јун–август 1999, односно септембар 1999 – децембар 2000, у Пећкој патријаршији и додатно обдјелаван у Цетињском мана-стиру. Друге двије књиге обухватају чланке, предавања, бесједе и осврте посвећене богословско-историософским промишљањима, пастирском поучавању, и то не само одраслих, него и дјеце и студентске омладине, али и изјаве и говоре на протестним скуповима поводом ситуације на Косову и Метохији и различитих догађаја у вези са њим (до

2009), укључујући и реакцију на срамно изручивање бив-шег предсједника СР Југославије, Слободана Милошевића, Хашком трибуналу на сам Видовдан 2001. Прве двије књиге настале су претежно на Косову и Метохији и у Цетињском манастиру, и то прва током тромјесечног не-прекидног боравка, од јуна до краја августа 1999. Испи-сивао их је митрополит цетињски у Пећкој патријаршији, у својству егзарха пећкога трона и у својству помоћника, такође у Патријаршији у кључним тренуцима присутног, старог српског патријарха Павла, као свештенослужитељ, молитвеник, архипастир и дипломата, преговарач са представницима евроатлантске цивилне и војне мисије, нарочито са командом италијанског КФОР-а у Пећи. Ис-писивао их је митрополит цетињски, с Божијом помоћи и молитвама Пресвете Богомајке, Краснице Пећке и свог Сабора Светитеља српских, и у својству утјешитеља не-прегледних српских збјегова, које је испраћао из Метохије преко жалосног Чакора; и у својству саможртвеног спаси-оца живота многих наших страдалника, нарочито жена и стараца у граду Пећи и околини, у чему су му у значајној мјери помагали војници и официри италијанског КФОР-а, нарочито италијански генерал Дел Векјо. Друга књига об-ухвата раздобље од септембра 1999. до децембра 2000.

42

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Усуботу, 12. новембра, на празник Светог краља Милутина, у крипти Храма Христовог Васкрсења

у Подгорици, представљене су четири нове књиге митрополита Амфилохија, „Љетопис новог косовског распећа“.

„Страдање Срба на Косову и Метохији траје готово вековима. Највећи прогон, највеће страдање Срба почело је од осамдесет прве године када су Албанци почели да демонстрирају и јавно траже републику Косово. Међутим, тадашња власт због братства и јединства, због лажне слоге није желела то да призна и окриви злочине Албанаца према Србима и Црногорцима и другим неалбанцима који су живели на Косову и Метохији. Доживели смо да нам деведесет девете године готово читава међународна заједница окрене леђа и одлучи се да бомбардује тадашњу СР Југославију, како би на силу одвојили Косово и Метохију од Републике Србије.

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије био је сведок тих дешавања. Он је на Косову и Метохији проводио много времена и данас када има времена борави са нама на Косову и сведочи о страдању Срба, а био је и једно време администратор епархије Рашко-призренске у периоду 2009. и 2010. године. Од чињенице да је на Косову и Метохији живело 98 процената Срба, а 2 процента Албанаца, дошли смо до тога да је сада ситуација потпуно обрнута: Албанаца има 97 процената, а Срба и неалбанаца

има 3 процента“, нагласио је градоначелник Косовске Митровице, Крстимир Пантић.

„Митрополит Амфилохије у овим књигама не пише о себи, он пише о Косову“, рекао је умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Атанасије.

„Кад сам 2008. дошао по послању Светог Синода на Косово, па служио први пут у Призрену, он се јавио (Молио бих браћу из Црне Горе, браћу Србе, браћу Црногорце да ово запамте!). ’Ево нас’, рекох, ’јављамо се из царског Призрена’. ’Јесте’, каже Митрополит, ’Призрен је родио Цетиње.’ Не заборавите то. Отуда смо потекли. То је Његош лепо рекао: ’Што се не да у ланце везати то све збјежа у ове планине’. Није порекло Црне Горе и Црногораца из Дукље или не знам одакле, него из Призрена. Е, да је Бог дао да је постала химна Црне Горе краља Николе песма Онамо, намо, а сигурно је у душама правих људи са ових простора та песма у срцу. Вратићемо се ми у Призрен, вратићемо се јер нисмо ни отишли са Косова и Метохије.“

„Косово је косово поље, то је скраћено само Косово поље, а то је поље коса. Имате у Грачаници чудесну чињеницу да они у дрвећу, у дворишту Грачанице, косови, неки их зову чворци, стално цвркућу, певају, чаврљају. И то је вековима, и по томе, по тим косовима је названо Косово поље. Само за себе називу Косово фали нешто, поготову шиптарско Косово, ништа не значи... У Милутиновој је Грачаници чудо да косови све време певају и сведоче чије је Косово – небеско. То су небеске птице“, рекао је владика Атанасије.

О књигама Дневника митрополита Амфилохија из времена страдања народа и светиња на Косову од 1999. до 2000. године говорили су Милена Радевић – свједок страдања, Младен Милутиновић – директор дневне новине „Дан“, протојереј ставрофор Милија Арсовић – архијерејски намјесник Косовске Митровице и пјесник Милутин Мићовић.

Митрополит Амфилохије који, по послушању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, ових дана борави у Аргентини, вјерном се народу у препуној крипти Храма Христовог Васкрсења обратио видео поруком.

Славко Живковић/Рајо Војиновић

У ПОДГОРИЦИ

„Љетопис“ за сада има двије књиге, али их аутор за бли-жу будућност најављује још толико, које би обухватиле збивања и гибања у Старој Србији и око ње до децембра 2004. г.

МОЛИТВЕНИ УЗДАСИ БОГОРОДИЦИ ПЕЋКОЈОд почетка окупације, од 12. јуна 1999. до почетка 2000.

г. „Љетопис новог косовског распећа“ прати догађаје из дана у дан, смјештајући их у оквире свештенога времена црквених празника, чији назив се наводи са сувим кален-дарским цифрама, и по црквеном и по грађанском кален-дару. Биљешке се нижу, када је то могуће, редосљедно, према значају: празници започињу биљешком о празнич-ном богослужењу, затим слиједе имена убијених жртава и околности убистава, односно имена преживелих жрта-ва насиља, пописи паљевина и свакојаког уништавања српских домова и имовине. Слиједи преглед друштвено-политичких збивања, пробраних вијести из штампе све равнодушније државе али и житељства Србије, коју са

горчином владика неједном назива оним што почиње иза српском крвљу још крварећих Мердара – Замердарјем, пу-стим и разбратним.

Бујицама рашчлањене документарне грађе, имена са сасвим кратким појединачним причама или у виду читавих спискова (у „Поменику покошене српске младости“ или у поглављу „Ко издржи, тај ће се спасти“), или са кратким описом насиља или смрти без имена жртве, које остаје не-познато, или пак са развијеним описима и записима по-тресних појединачних судбина предјела, села, гробаља, споменика и људи (случај Милоша Белопољанина, „ново-га Обилића“, јединог ратника у униформи српске војске на Косову и Метохији послије 18. јуна, који је до смрти бра-нио своје опустјело родно село код Пећи), мјестимично промичу згуснута размишљања и подсјећања из ума и вјечног памћења Цркве Христове произношена митро-политовим словом – сагледања богословско-историо-софска, црквено-историјска, геополитичка, архипастир-ска, исповједничка, мученичка, братска и очинска... Све то

43


vetigora

уоквирују или прожимају ненаметљиви молитвени узда-си, посебно Пресветој Богородици Пећкој и Светитељима рода српскога, који ни у текућем паклу, сред Косова „грдног судилишта, на којем је Содом запушио“, не престају да дишу неземаљском надом и свемоћном, чудотворном утјехом...

Када је прије више од стотину година (око 1905) британ-ска научница и путописац – Мери Дарам, у доба док још није постала плаћеник Министарства спољних послова Ве-лике Британије са прецизним задатком да кривотворењем чињеница из балканске збиље и историје оправда израз-ито антисрпско опредјељење британске политике, путова-ла јужним српским земљама, док јој се вид још није помра-чио политичким и шићарџијским анимозитетима, уочила је необичну мржњу коју су и тадашњи Шиптари гајили пре-ма Србима. Чак је записала да јој је један од њих, при помену имена српског, ре-као да он „додуше, зна да Срби постоје, али да ни њихово име не жели да узме у уста, да их њиме не испрља“. На отво-рено питање зашто мрзи своје српске сусједе, исти Шиптар одговорио је Мери Дарам: „Ми смо такви рођени. То нам је у крви. Када Шиптари опљачкају или спа-ле српско село, то је за Европу звјерство, али за Шиптаре то није злочин. Ми се бо-римо за своју земљу!“

Књиге митрополита Амфилохија о новом српском косовско-метохијском распећу у цјелини, попут његових појединачних изричитих опаски о Ко-сову као судилишту на коме се суди и нама, али и Шиптарима и свим дру-гим европским народима који су за њим похлепно и безаконо посегнули, и читавој евроатлантској цивилизацији, показују и доказују да је и данашња Евроамерика, у постхришћанском свијету који се – у чудовишној мета-морфози властите похлепе и ташти-не – Христа одрекао само зато да би му се најотвореније и најбогоборније и најбезочније супротставио, загазив-ши у крв најбеспомоћнијих, већ без и најмање хришћанске задршке сопстве-не свијести и савјести, у међувремену и сама стала у потпуности на вјековно становиште дивљег арнаутског пле-мена с почетка 20. вијека, бар када су у питању српске жртве и уништавање српских живота, блага и насљеђа на светој косовско-метохијској земљи. Пљачкање, спаљивање српских села и градова, убијање и черечење српске нејачи по становима, кућама, живи-цама, луговима, потоцима, њивама, пашњацима, хаусторима, продавница-ма, холовима, лекарским ординацијама и школским учионицама, парање живих српских утроба и грабљење тјелесних органа ради препродаје белосвјетским монструмима, убијање српских паса и вешање српских свиња и осљепљивања

и сецирање српских кокошака, уништавање свега што се не може собом понијети. Затирање бомбама и пожарима свега српског на земљи и под земљом, ломљење мртвих српских костију по раскопаним гробовима, тргање српских корјена и разарање српских темеља по Старој Србији – сав тај бесрамни пасјалук под кишобраном војне силе једне изрођене, лажљиве и лицемјерне цивилизације, заснова-не на богоборству „свијета који у злу лежи“, на његовој „по-хоти тјелесној, похоти очију и надмености живљења“, којој је као и овом чудном азијатском људству „закон само оно што му срце жуди, док онога за чим не жуди у његовим за-конима и нема“, све то за савремену Евроатлантиду више није злочин, него само легално и легитимно средство шип-тарске „легитимне борбе за своју земљу“, како је сматрао и

онај немилосрдни саговорник Мери Дарам почетком 20. вијека.

„Косовско четворокњижје“ митро-полита Амфилохија свједочанство је искрено и хришћански непристрасно и према своме и према сваком другом земаљском народу, упозоравајући их пророчки искуствима и истина-ма текућег српског распећа, све њих заједно, а посебно свој народ за који је као један од његових архипастира пред Богом одговоран:

„Када један народ изгуби осјећање спремности на жртву, за светињу Божију и народну, за законе Божије и људске, за правду Божију и људску, за Цркву своју и отачаство, он тада губи разлог свога постојања овдје на земљи. Не дао Бог“, закључује ми-трополит Амфилохије, „да такав, уза-лудан и непотребан, постане народ Светога Саве и Светога цара Лазара, Светога младића ђакона Авакума и Светога старца Вукашина из Клепа-ца. Не дао Бог да нам такве буду вође! Не дао Бог да нам такви буду свеште-ници! Не дао Бог да нам такви буду вјерници! Не дао Бог да се такви људи намноже на овој земљи! Ако ли буду, онда ће доћи смак свијета и више неће имати смисла ни ова земља ни живот на њој... Поклонимо се зато имену Бога живога и цјеливајмо на овај најстрашнији од свих Видовдана ране свих Мученика и Новомучени-ка крстоносног рода нашега, знаних и незнаних јунака наших, који током ових шест стотина и толико годи-на наше крваве историје положише живот свој за рођене своје, љубећи нас све оном љубављу по којој се ми хришћани познајемо да смо Христо-ви и пројављујемо своје истинско, богочовјечанско достојанство. И мо-лимо им се да нас молитвама својим укријепе на овом тегобном путу ка непролазној Небеској отаџбини нашој!“

ЕГЗАРХОВА РУКАМитрополиту

Амфилохију

рука која из лома вадисрпску главу и саставља

са тијелом

рука које купи просутемозгове по косовским

њивама и купинама

рука небоземна враћамртве очи у

дупље

руке које намештају ишчупанеруке старице и прекрштене

увија у покров и спушта у прахродне груде

руке које у наручјеносе анђеоску дјевојчицу испод расцвале зерделије

и повијају у бијелу крваву колијевку

рука која у наше данеживо свједочи и на небу

и на земљи уписује ријечо најстрашнијем злочину

у новој историји бешчашћао убици западније од пакла

жива ријеч библијска инова новозавјетна ријечнаставља драму содомадописује страшну мисао

јунака без мача

голоруког који се браникаменом и дрветом

и једином ријечјуегзарховом

Бећир ВУКОВИЋ

44

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

majke h

ri[

]an

keО

ЛИ

ВЕРА Балабан

�елена БалшићЈелена Балшић је рођена 1366.

године у Крушевцу, као трећа кћер цара Лазара и царице Мили-це Хребељановић. Одрасла је са још шесторо своје браће и сеста-ра, окружена великом љубављу својих родитеља. По угледу на своју мајку Милицу стасала је у му-дру, борбену и одлучну девојку. Удала се са непуних двадесет го-дина за Ђурађа II Страцимировића Балшића, господара Зете и Горње Албаније. Ђурађ II је био син Страцимира Балшића и Јерине Дукађин, ћерке албанског племића Прогона Дукађина.

1386. године лоза Балши-ћа ородила се са лозом Хребељановића и Јела дође у Зету. За Јелену се каже да је била висо-ка стаса, танка струка, млечнобе-лог дугуљастог образа и златне косе. На челу је носила дијадему са многобројним брилијантима и сафирима. Највише је личила на свог брата Стефана Високог.

Из Крушевца Јелена долази у Бар и Улцињ, тадашње престони-це Балшића. У Бару и Улцињу је тада живело много римокатоли-ка, што је за Јелену представљало једно потпуно ново искуство. Она је постала заштитница свих пра-вославних храмова у Зети. Зећани су је волели, дивили се њеној до-броти, лепоти, уздржаности и му-дром држању.

Док се њен муж бавио држав-ним пословима, она се старала о деци. Нажалост, у животу јој је остао само један син, Балша. Сход-но томе, над њим је бдила дан и ноћ. Стрепела је над његовим жи-вотом. Над његовом срећом. Ис-товремено се трудила да га васпи-та као честитог и доброг човека, достојног да буде очев наследник и господар Зете. И наравно, оно што је за њу саму било најважније, да услед свих тих бура које су у то време владале Балша остане на стази православне вере и сачува светост проливене крви Лазареве.

Њена велика борба почиње управо са Косовским бојем. Неиз-рецива туга обузела јој је срце, а некакав чудни сјај којим су зрачи-

ле њене очи, испране од тихог плакања, као да је додао још један печат њеном лику. Изгубила је свог родитеља, оца за којег је била посебно везана и чијим страдањем ће бити обележен цео њен каснији живот. Србија јој запала у ропство, а браћа нејака да је одбране.

Али, ни Зета није била без проблема. И Турцима и Млечанима је била освајачка мета. Једном приликом Ђурађ II је у току неких преговора пао у руке Турцима. За своје искупљене морао је дати Скадар, Дривас и трг Св. Срђ. Касније је борбом по-вратио те територије и уступио их Млечанима за ренту од 1000 дуката годишње.

1403. године Јелена преживљава још један велики губитак. После краће бо-лести, њен муж Ђурађ II умире. Јелена је дане и ноћи беспомоћно стајала крај његове постеље, надајући се његовом оздрављењу. Ни најбољи дубровач-ки лекари нису могли помоћи. Проживели су у љубави и слози седамнаест го-дина. Јелена му је била подршка у свему, пријатељ и у поразу и у победи. Сада остаје сама. Балша трећи, њихов син, још није био дорастао да заузме очево ме-сто. Јелена је попут своје мајке Милице бранила сваки педаљ очевине свога сина. Преузела је управљање државом, до Балшиног пунолетства. Борила се као ла-вица. Скоро пуних 10 година преживљавала је борбе са Млецима. Свог сина је упућивала на сарадњу са ујаком Стефаном. Балша III је доста личио мајчиној род- 45


vetigora

На Скадарском језеру, на острву Велика Горица, познатијем још под именом Бешка, а на дан Св. муч.

Кикилије и Св. апостола Филимона, обављен је свечани чин освећења звона за цркву која је посвећена Св. вели-комученику и победоносцу Георгију.

Овај свечани чин извршио је Његово Преосвеш-тенство Епископ будимљанско-никшићки, Г. Јоаникије уз присуство свештенства, монаштва и бројног верног народа Зете, Бара, Црмнице и Подгорице. Том прили-ком је владика Јоаникије изговорио пригодну беседу окупљеном народу:

,, У име Оца и Сина и Светога Духа.Налазимо се у сазвежђу светиња на Скадарском

језеру, којега можемо назвати светим језером, јер је освећено овим светињама и молитвама оних који су се молили овдје прије нас, кроз вијекове. Ево, хвала Богу, ове светиње које су биле и порушене и запостављене и оскрнављене, оне васкрсавају. На светињама се може видјети врло често каква је суштина наше свете вјере, јер оне често и страдају али имају моћ и да васкрсавају, и да се обнављају, а таква је заправо и наша света вјера, она увијек обнавља наша срца, наше мисли, наша бића и што је важно да увијек имамо на уму, обнавља наше заједништво. Обнавља га благодаћу Божијом, милошћу Божијом, светлошћу Божијом. Обнавља га љубављу, јер је Бог извор љубави, извор свакога добра и сваке врлине. Извор живота. И ево, ове светиње су изнова пропојале и скоро се изнова већ све обновиле. И ово данашње освећење звона овде на Бешки за цркву Св. велико-муч. Георгија, биће један значајан датум у историји об-нове ове дивне светиње, задужбине знаменитог Ђурђа Балшића који је овдје колико знамо, и сахрањен. А, овдје уз ову цркву подигнута је и друга црква Благовијести Пресвете Богородице. И она је била запустјела па је обновљена и ево, хвала Богу – Бешка је пропојала. Ова звона освећена која смо данас овдје донијели и освешта-ли, нека она брује и нека сазивају народ на молитву, нека јачају вјеру у нашим срцима, нека преко њиховог звука и преко њихове музике улази небеска радост у наше душе

и у наша срца. И да нас побуде увијек на славословје Пресветој и Живоносној Тројици, Богу нашем којем се клањамо, слављеном у Тројици, и сада и увијек и у вијекове вјекова. Амин.

Нека буде срећно и благословено свим добротво-рима, приложницима и нашим сестрама овдје са мати Фотином и свима вама, драга браћо и сестре, нека буде срећно и благословено ово данашње сабрање и на многаја љета. Амин. Боже дај.“

Звона која су освећена овом приликом, дар су при-ложника брата Андреја, којим се само још једном потврђује вишевековна повезаност и љубав Русије и Црне Горе.

После свечаног чина уприличена је трпеза љубави за сав верни народ од стране сестринства манастира предвођених игуманијом Фотином.

О МАНАСТИРУОво је иначе један од највећих манастира на Ска-

дарском језеру, а налази се на острву подједнако удаљеном од Старчева са северозападне и Морачника са југоисточне стране.

Црква победоносца Георгија је задужбина господара зетских и приморских земаља – Ђурђа II Страцимировића

бини, био је ћутљив и повучен. Помало одсутан и окренут неким својим мислима.

Дошао је тренутак у којем Јелена почиње бри-нути бригу како да ожени свога сина јединца. Да му нађе животну сапутницу која ће га пратити кроз цео живот. Да нађе добре пријатеље. Она одлучи да крене у Драч, књазу Никити Топићу да затражи руку његове ћерке јединице за свог јединца сина.

Књаз Никола Петровић је у свом делу Деспа описао њену стрепњу и страх да ће је књаз Никита одбити: „ Три дана остаде Деспа у Драчу у Арбанији. Три дана мука и укањивања!... Како да почне, како да уложи да иште Ђорђу Топићу и Аријанди руку Јеленину за Балшу, свога сина? Осами ли се у бризи својој, сузама улије, а Богу се моли: ‘О Боже, не су-

диш ли ово дијете сиротноме огњишту моме, прихвати ме к себи, да се више мука не мучим! Што? Зар да умрем? А куд би ми мој слатки Балша, који је ионако сирак без нигђе никога? Не, не! Ја нећу умријети, ја ћу за њега да живим, ја ћу за њега све, баш све покушати! О, Боже, утјеши ме с овијем ђететом овђе, позлати ми мој преваљени вијек, у који се сва моја ра-дост прекршила! Мој тужни вијек, проведени без радости и весеља!’ Сузе, крупне сузе оросише још дивно лице српске књагиње.“ А када јој Марини родитељи обећаху да ће је дати за Балшу, само док још мало стаса, Јелена се радосна врати своме дому, пренесе сину дивне вести и казиваше му: „ О, ко-лико нам предстоји посла, сине мој! Видиш двор, двор је у до-ста голему нереду, позапуштен, о њему смо се мање бринули. Покућство похабано, а од сребра нешто погубљено, нешто искривљено; све, све то ваља попунити, поправити, очистити

Пропојала Зетска Света гораОсвећење звона на острву Бешка

46

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

и лијепо уредити. Много тога недостаје, рубља и отирача, а и са посуђем и стакларијом смо оскудни. О, и нама, синко треба времена! А с коњима и кочијама како стојимо? Ја нећу да ми оно дијете први дан подивља, напротив ја желим и хоћу, да се она пријатно изненади и да овђе све боље, љепше и пријатније нађе, него ли ће онамо оставити; да јој се смили дом и кућа, а кад јој се то смили, смилиће јој се и варош, и држава и све. Па и теби, синко, треба времена, да се мало с мишљу к ново-ме твоме животу привикнеш. Остави неке твоје досадашње шале и забаве; прођи се неке врсте млађарије, узми се мало на се, опћи повише са зрелијем људима, буди ревноснији за цркву, за савјет, јер знај мој синко, навика је друга природа. Ти, ја држим, не би хтио да се рече: Књагиња Деспа није има-ла до једно дијете,па га није васпитала и подигла како ваља за његов положај. Она, царска кћер Лазарева, а жена Ђурђа

Страцимировића није умјела васпитати сина власте-лина. При том треба ти још помислити, да умједнеш твојијем понашањем улити поштовање према себи, она ће се поносити умнијем надмоћијем сво-га мужа. Од жене муж може направити врага. А кад се момак ожени рано ђевојком, која тек из косе из-лази, може је васпитати по својој вољи, примјером, који јој сопственијем животом даје. Љубав, пажња, његовање, вјерност-кадре су срце, чак и злу окре-нуто, благодарношћу обвезати и са рђава пута из-вести на добар пут, срећу и мир. А све за све, знај, да наш народ хоће на пријестолу и око њега светост и чистоту. Он с љубављу, вјерношћу и оданошћу само чисту руку љуби, а од натрунуте и оскрвљене с раз-логом се гнуша и отрза. Од развратне државне гла-

Балшића, из последње четвртине XIV в. Сама њена при-прата је крстастог свода и врло је пространа са великим троделним звоником. Као и остале цркве на острви-ма, направљена је по узору на моравску школу. Дру-га црква на острву, посвећена Благовестима Пресве-те Богородице, ктиторска је задужбина Јелене Балшић Страцимировић, супруге Ђурђа Балшића (иначе треће ћерке косовског великомученика цара Лазара).

2006. године са благословом митрополита Амфилохија, мошти ктиторке, благовјерне Јелене Балшић похрањене су у кивот уз јужни зид цркве, где се и данас налазе.

ОБНОВА МАНАСТИРАУ манастиру се служи од 1997. године. Обнову је по-

четком 2002. г, по благослову митрополита Амфилохија, започео јеромонах Јефрем Дабановић, сабрат Цетињског манастира, данашњи игуман манастира Стањевићи.

Обнову је наставила тадашња настојатељица Анастасија, када је 2003. године извршено и освећење манастирског конака. Уочи Видовдана 2004. године је

дошла садашња настојатељица, мати Фотина, којој су се у обнови придружиле послушнице, сестре садашње обитељи која броји 11 чланова, а за чије је време ма-настирски комплекс и добио данашњи изглед. Црква Св. великомученика Георгија се увелико обнавља, док је црква Пресвете Богородице, комплетно обновљена, са два параклиса посвећеним Св. Григорију Палами и Преподобној Марији Египћанки. Изграђен је и нови, тзв. Јеленин конак (на темељима некадашњег), са атељеом за израду тканина, иконопис и шивење одежди и мантија. Овај конак је довршен 2009. године. У плану је изградња и новог конака који би се подигао на остацима некадашњег.

Св. Службу Божију у манастиру служи два пута недељно, о. Григорије (Миленковић), јеромонах из оближњег манастира Старчева Горица.

Да подсетимо да је за Бешку Никон Јерусалимац, ду-ховник ктиторке – благовјерне Јелене, саставио знаме-нити ,,Горички зборник“ у коме се налази скитски типик за језерске житеље.

Већ неколико година уназад се у манастиру, на праз-ник Благовести, окупљају поштоваоци и пријатељи ма-настира, али и бројни глумци, књижевници и народ-ни гуслари уз присуство црквеног хора. Тада се врши и додељивање књижевне награде „Јелена Балшић“, под покровитељством Митрополита црногорско-примор-ског.

Елза Бибић

47


vetigora

ве - нема земљи угледа! Мекушство и развратност расипа државну моћ и богатство. Њом се сва врли-на потискава. Црква, невиност и све страда од онога што је пријелазно, што умире. Ако врлина побиједи, она се свети, ако се врлина уопште светити може, те тешко грешнику, кад њен ред дође. Куд и камо су за-падни народи, у томе погледу сношљивији од нас: Србин хоће и треба му морал на кормилу, иначе – све је пропало!“

Ожени госпођа Лена, тако су је у народу звали, сина. Срце јој је играло од среће. Много је штошта ових година преко својих леђа претурила ова див-на и честита удовица. На разне начине се довијала да смете непријатеље своје државе. Једно време је чак кријумчарила со у соланама, како би Мле-чанима оборила цену и упропастила им посао. Кријумчарила је и оружје. Напослетку је уместо сина преузела на себе кривицу због побуне против Млечана. Балшина глава била је уцењена на 8000 дуката. Она уместо сина путује ратним бродом у Млетке, тамо се састаје са дуждом Михаилом Сте-ном и успева да склопи мир.

Негде у то време хумски војвода Сандаљ Хранић, упоран је у својој жељи да се Јелена, удови-ца Ђурђева, уда за њега. До тада био је велики про-тивник зетске државе и познат као човјек не баш великих људских и моралних квалитета. Јелена у почетку ову понуду категорично одбија, што наво-ди и Краљ Никола: „Никад! Ко? Ја? Сандаља? Пјена валова, који се о граду нашему ломе, мртвој ће ми чело прије окрунити него ли вијенци његови! А је ли прћија дивна ! Па јест! А је ли могућа? Јест! А вриједи ли мене жртвовати? Вриједи! А вриједи ли жртву моје љубави Ђурђу? Не! О, не, не! Све је то мало, све је то ништа при њој! Ђурђе мој! Док твоје име носим, ти си вазда уз мене, ти си ми жив, живиш ми у срцу, сјаш ми у души, вртиш ми умом!...“

Удајом за Сандаља Хранића Јелена би своме сину и зетској држави обезбедила велику помоћ и заштиту. То је колеба, разара! С једне стране љубав према покојном Ђурђу, а са друге стране добробит њеног сина и целе Зете.

Разговара са својим верним слугом Петром Градићем и он јој казује: „ Ти си мајка госпођо! Ти си хришћанка, ти си Српкиња! Жртвујеш ли се, Црква, народ и твој син ће те благосиљати! –Ах,син! Сине мој, Балшо, срце! Срце од срца Ђурђева и мога! И то ће за тебе твоја тужна мајка учинити! –Е, сад си мајка,

сад си кћер Лазарева! Клањам се твојој одлуци, Госпођо!“И тако се Јелена одлучује и на тај жртвени корак и 1411. го-

дине удаје се за војводу Сандаља Хранића.Добивши Сандаља за очуха, Балша III више није молио

Млечане за милост. Сада је он био тај који поставља услове.Одлазећи из свог двора у Улцињу у нови дом, Јелена је

молила сина да се више приближи ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, и да се са њим саветује.

Иако је Јеленин брак са војводом Сандаљем Хранићем склопљен из чисто политичких разлога, каже се да је Јелена свог новог мужа јако оплеменила. Посвећивао је пуну пажњу и њој и њеном сину Балши. Госпођа Лена је Сандаљу била трећа жена. Иако је имао три брака није имао свог потомства. Наследио га је синовац Стјепан Вукчић Косача.

1420. године Будва и још неки делови Зете потпадају под власт Млетака. Видно ослабљен и финансијски угрожен, Бал-ша III одлази у Београд код ујака Стефана. Немајући својих мушких наследника (Балша је имао две кћери, Јелену и Тео-дору) сву власт над Зетом пренео је на деспота Стефана. При-тиснут болешћу, умро је у Београду 28. априла 1421. године, где је и сахрањен.

Остаде Јелена без јединца сина, без јединог зрака сунца и наде у тужном животу своме. Остаде да јадикује и оплакује његову младост и љепоту. Прерано га је изгубила! Да је макар мајка могла да га замени, да она место њега Господу своме у наручје пође! Али не, толико пута у животу могла је да стане као штит испред њега, да га покрије, да га сачува! Сада је била беспомоћна! Када Господ позове, свако се одазват мора! Нема мајке која сина на смрти може заменити! Али њој остаје вера у Царство небеско, вечно и непролазно! Оно исто због кога њен отац Лазар на Косову изгуби главу и пострада. И каза – Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека. Си-нови и кћери мајке хришћанке не умиру! Они само оду Богу на истину, неким неочекиваним и за нас непланираним ре-дом, остављајући за собом жал због раздвојености и тугу за њиховим младим годинама. Али та вера у Божије обећање, у вечни живот и поновни сусрет, то је оно што је крепи и даје јој снагу да свој преостали овоземаљски живот преоведе у још већем труду и молитви.

1435. године Јелена по други пут остаје удовица. На-кон Сандаљеве смрти враћа се у свој двор у Зети. Живот посвећује обнови и градњи православних храмова на Ска-дарском језеру. Пронашла је лијек напаћеној души својој у разговорима са својим духовником, исповедником Никоном Јерусалимцем. Њихову међусобну преписку монах Никон је ставио у Горички зборник – изузетно важан споменик зетске средњевековне културе који чува се у Српској академији на-ука у Београду. У Јелениним писмима се може видети њено велико интересовање за монашки живот и молитву.

Јеленин тестамент, састављен 25. новембра 1445. године се чува у Дубровнику.

Последње године свога живота провела је у манастиру Бешка на Скадарском језеру, где је за свог живота саградила цркву Св. Богородице, са жељом да је у њој сахране. Поред ове цркве налази се црква Св. Георгија коју је саградио њен муж Ђурађ II.

Манастир Морачник, који се налази на истоименом ос-трву први пут се спомиње 1417. године у повељи Јелениног сина Балше III и могуће је да је он био ктитор. Све цркве из времена Балшића биле су живописане, о чему сведоче сачу-вани трагови.

Јелена Балшић се упокојила у марту 1443. године.

Из приче у причу, од Св. Анастасије, пре-ко Георгине Тесле до Милеве Радовић, сти-че се утисак да су све ове дивне мајке и жене, хришћанке, биле у некаквом блиском срод-ству. Као да међу њима не постоји ни протек-ло време, ни простор, ни нација. Постоји само љубав према Богу и материнство. И то је оно што их чини блиским, сличним. То је оно што их одређује, што освештава њихове покрете и што на нас оставља утисак њихове међусобне сличности.

48

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

aktuelno

Поштовани господине предсједниче!

Преко званичне интернет странице Владе Црне Горе саз-нали смо да сте се 6. децембра ове године у сједишту

Европског суда за људска права у Стразбуру састали са потпредсједником Владе и министром правде г. Душ-ком Марковићем и судијом из Црне Горе г. Небојшом Вучинићем. На истом мјесту смо се упознали са податком да се г. Марковић у званичном разговору са Вама „кратко осврнуо и на актуелну апликацију Епархије будимљанско-никшићке и 11 организационих јединица Српске Право-славне Цркве против Црне Горе, наводећи да је овај случај у Црној Гори изазвао реакције и стручне и лаичке и политич-ке јавности и изразио увјерење да ће Европски суд донијети одлуку засновану искључиво на правним аспектима овог питања” (http://www.gov.me/vijesti/110322/Evropski-sud-za-ljudska-prava-impresioniran-jacanjem-vladavine-prava-u-Crnoj-Gori.html). У преводу ове вијести на енглеском језику на званичној интернет страници Владе Црне Горе (http://www.gov.me/en/News/110334/European-Court-for-Human-Rights-impressed-by-Montenegro-s-judiciary-reform.html) нема информације да је апликација Епархије будимљанско-никшићке била тема Вашег разговора са г. Марковићем.

Уколико је тачна прва информација која је објављена црногорској јавности, не можемо да не изразимо чуђење и забринутост, због тога што се тема вашег разговора са висо-ким државним функционером тужене државе која је у овом случају једна од странака у поступку, директно односи на по-кренути судски процес и на Цркву као тужиоца у овом по-ступку. Наше чуђење и забринутост су још већи уколико се зна да се поступак Епархије будимљанско-никшићке и 11 дру-гих црквених јединица (црквених општина и манастира), као и неколико поступака Митрополије црногорско-приморске налазе у завршној фази (покренути су 2004. године), те да се у најскоријем времену очекује доношење пресуде.

Нијесмо сигурни да Вас је г. Марковић упознао са чињеницом да су медији под контролом актуелне црногор-ске власти и идеолошки и интересно блиски њима, очевид-но по задатку тужене државе, и покренули то питање како би свјесно и тенденциозно „изазивали реакције и стручне и лаичке и политичке јавности“. У тој беспризорној кампањи се отишло толико далеко да је Цркви као правном лицу оспо-равано чак и право да у складу са Европском конвенцијом о људским правима и правилима Суда покрене тужбу како би се заштитила од дискриминације у погледу реституције не-праведно одузете имовине православних цркава и манасти-ра у Црној Гори за вријеме комунистичког режима. Намјерно је прећутана чињеница да није ријеч о преседану, јер постоји више пресуда Европског суда у поступцима које су покрета-ле различите цркве и вјерске заједнице из бројних држава чланица Савјета Европе. Вјерујемо да Вас г. Марковић није упознао ни са чињеницом да је судија из Црне Горе г. Небојша Вучинић члан једног од правних савјета новорегистроване

вјерске заједнице под називом „Црногорска пра-вославна црква“ (доказ о томе налази се у часо-пису „Лучиндан“, званичном гласилу „Црногорске православне цркве“, бр. 22, Цетиње, 2007, стр. 53) као организације која годинама јавно позива на нове отимачине храмова, манастира и друге цркве-не имовине у Црној Гори и чији су чланови до сада више пута обијали и оскрнавили храмове који су у својини Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке и о чему већ постоји више правоснажних пресуда.

Након Вашег сусрета са г. Марковићем и презентацијом сусрета у медијима у Црној Гори више је него јасно да је медијска кампања тим пово-дом и покренута управо да би се на тај начин имало шта рећи приликом званичног сусрета.

Претпостављамо да нијесте имали прилику да живите у времену комунистичког насиља у коме смо ми живјели, па желимо да вам укажемо на то да медијска презентација која је пропратила овај сус-рет представља класичан пример покушаја његове злоупотребе од стране представника државне вла-сти, те је у црногорској јавности попримила облике својеврсне антицрквене кампање, подсећајући на времена која смо преживјели, а у којима су државни званичници и на овакве начине вршили својеврсне притиске на судове, предсједнике судова и судије, како би доносиле пресуде мимо и против закона, а пословично и традиционално против свих црка-ва и вјерских заједница, а у Црној Гори и бившој Југославији, највише против Српске Православне Цркве.

Исто тако, желимо да Вас упознамо са чињеницом да је овај сусрет, а посебно тема предстојеће судске пресуде, у црквеној и свеукупној јавности у Црној Гори доживљен као својеврсно лобирање и непримјерен притисак на Европски суд за људска права, са циљем да се донесе пресуда која одговара туженој држави. То увјерење је још веће уколико се зна да оваквих сусрета није било при-ликом доношења претходних пресуда у којима је Црна Гора била тужена страна.

На овај начин изражавамо свој протест због непримјереног мијешања функционера туже-не државе у конкретном случају уз очекивање да ће Суд донијети пресуду засновану на Божијој и људској правди и правилима Суда.

С поштовањем,МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

АМФИЛОХИЈЕ (РАДОВИЋ)ЕПИСКОП БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ

ЈОАНИКИЈЕ (МИЋОВИЋ)

Писмо предсједнику Европског суда за људска праваМитрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије су г. Николасу Браци – предсједнику Европског суда за људска права – половином децембра ове године по-слали протестно писмо поводом поступака које су пред тим Судом покренуле Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка.

49


vetigora

prikaz

Раскол је оружје којим се непријатељ рода људског бори против Цркве Христове кроз читаву њену

историју. Господ вели: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35), а у молитви Оцу Небеском каже: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17, 22). Али из века у век се у Цркви подижу буре мржње, разилажења у мишљењу, подела и одвајања тако да се на њеном телу стварају расцепи, попут рана. Време, а пре свега свеисцељујућа благодат Христова лече те ране, али након краткотрајног периода поново се појављују побуне и буре. Непријатељ не одустаје од свог омиљеног

оружја, а тешко да ће га се икад и одрећи, тим пре што увек има људи за које је, због њиховог непријатељског од-носа према Цркви, раскол најбоље средство.

(...) Историја показује да постоје разни поводи за рас-кол и да су тенденције расколника, због којих су спремни да се одрекну црквеног јединства, веома различите.(...)

Међутим, иста та историја, а њу треба познавати и озбиљно проучавати, сведочи, свима онима који су спрем-ни да то сведочанство прихвате, да врата пакла никад нису надвладала Цркву, нити ће је, по речи Спаситељевој, икад надвладати (види Мт. 16, 18). Много пута се чинило да

од Цркве више ништа није остало, да је њен брод у пот-пуности уништен. Оне који су напуштали тај брод с на-мером да створе „своју“ Цркву, задесила је погибао, док су се они који су трпљењем својим на том броду чували душе своје, спасли и видели чудо прикупљања крхо-тина и обнављања брода који је раширио своја снеж-нобела и чиста једра и наставио пут по мирном мору. Тако је било од кад Црква постоји и тако ће, благодаћу Божијом, бити све док нам у поноћ не дође Женик Цркве – Христос.

У црквеном животу много је страшних саблазни. Шта ли су осећали верни хришћани кад су епископи, па чак и патријарси, постајали јеретици? Чинило се да су управо они Црква, а ако је већ тако, онда је то значило да је сама Црква пала, да је згрешила и по-стала неблагодатна. Но како је време пролазило, све је долазило на своје место, па су ти јеретици, лажни учитељи и лажни пастири отпадали од Цркве, попут некаквих сувих грана, док је Црква остајала света и безгрешна.

Саблазан је заиста нешто страшно. Упра-во зато је потребан подвиг хришћанске аскезе и тако важан лични подвижнички живот сва-ког хришћанина. Само се подвигом задобијају смирење и кротост, мудрост и љубав, као и ду-ховно расуђивање које свети Оци стављају изнад свега. Управо су нам ове врлине, а пре свега расуђивање, потребни да бисмо раз-умно и непристрасно сами себи одговорили на питање: можемо ли се смирити и подне-ти искушења у животу Цркве зарад њеног јединства, или су пак та искушења таква да с њима не треба да се помиримо? Но чак и ако је реч о овом другом, треба да верујемо у обећања Божија и да, знајући да врата пакла неће надвладати Цркву, сачекамо да Сâм Господ у Цркви, у Дому Своме све постави на своје место. (...)

Из предговора

побуне и буре. Непријатељ не одустаје побуне и буре. Непријатељ не одустаје побуне и буре. Непријатељ не одустаје побуне и буре. Непријатељ не одустаје од свог омиљеног од свог омиљеног од свог омиљеног

од Цркве више ништа није остало, да је њен брод у пот-од Цркве више ништа није остало, да је њен брод у пот-пуности уништен. Оне који су напуштали тај брод с на-пуности уништен. Оне који су напуштали тај брод с на-мером да створе „своју“ Цркву, задесила је погибао, док мером да створе „своју“ Цркву, задесила је погибао, док су се они који су трпљењем својим на том броду чували душе своје, спасли и видели чудо прикупљања крхо-душе своје, спасли и видели чудо прикупљања крхо-тина и обнављања брода који је раширио своја снеж-тина и обнављања брода који је раширио своја снеж-нобела и чиста једра и наставио пут по мирном мору. нобела и чиста једра и наставио пут по мирном мору. Тако је било од кад Црква постоји и тако ће, благодаћу Тако је било од кад Црква постоји и тако ће, благодаћу Божијом, бити све док нам у поноћ не дође Женик Божијом, бити све док нам у поноћ не дође Женик Цркве – Христос.Цркве – Христос.

У црквеном животу много је страшних саблазни. У црквеном животу много је страшних саблазни. Шта ли су осећали верни хришћани кад су епископи, Шта ли су осећали верни хришћани кад су епископи, па чак и патријарси, постајали јеретици? Чинило се па чак и патријарси, постајали јеретици? Чинило се да су управо они Црква, а ако је већ тако, онда је то да су управо они Црква, а ако је већ тако, онда је то значило да је сама Црква пала, да је згрешила и по-значило да је сама Црква пала, да је згрешила и по-стала неблагодатна. Но како је време пролазило, стала неблагодатна. Но како је време пролазило, све је долазило на своје место, па су ти јеретици, све је долазило на своје место, па су ти јеретици, лажни учитељи и лажни пастири отпадали од лажни учитељи и лажни пастири отпадали од Цркве, попут некаквих сувих грана, док је Црква остајала света и безгрешна.

Саблазан је заиста нешто страшно. Упра-во зато је потребан подвиг хришћанске аскезе во зато је потребан подвиг хришћанске аскезе и тако важан лични подвижнички живот сва-и тако важан лични подвижнички живот сва-ког хришћанина. Само се подвигом задобијају ког хришћанина. Само се подвигом задобијају смирење и кротост, мудрост и љубав, као и ду-смирење и кротост, мудрост и љубав, као и ду-ховно расуђивање које свети Оци стављају изнад свега. Управо су нам ове врлине, а пре свега расуђивање, потребни да бисмо раз-умно и непристрасно сами себи одговорили умно и непристрасно сами себи одговорили на питање: можемо ли се смирити и подне-на питање: можемо ли се смирити и подне-ти искушења у животу Цркве зарад њеног јединства, или су пак та искушења таква да с њима не треба да се помиримо? Но чак и ако је реч о овом другом, треба да верујемо у обећања Божија и да, знајући да врата пакла неће надвладати Цркву, сачекамо да Сâм Господ у Цркви, у Дому

Да сви једно будуУ издању манастира Подмаине недавно је из штампе изашао превод књиге архимандрита Рафаила Ка-релина, „Пад гордих“. Књига се бави увек актуелном темом раскола, а кроз призму и тумачење дјела Светог Кипријана Картагинског (III вијек) „Јединство Цркве“.

50

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Мр Слободан Чуровић, књижевник и књижевни крити-чар, је недавно – у издању издавачке куће „Холмије“ –

објавио књигу „Војник Бога свог“. Ријеч је о 50-ак пјесама написаних и посвећених митрополиту црногорско-примор-ском Амфилохију Радовићу.

Збирка се састоји из три цјелине : Преломница, Богодарје и Стражионик и није само поетски, већ и историјски пресјек наших српских рана, нашег касапљеног православног бића; слика бола наших вјечник диоба и заблуда, али и пријемник Митрополитовог богоносног хода, хода којим је јеванђелски освијетлио Гору Црну, а све да би нас слио у боготражитељски и богопоштујући народ.

Јер, по ријечима пјесника Чуровића, истински Христов војник, светосавског и најмудроноснијег кова, јесте наш Вла-дика и и Видјело пред другима и пред свијетом.

Сигурно да ће о књизи многи судити, али је пјесник имао жељу да метафорама изрази највећу истину, прву и последњу одбрану вјере и памћења од стране Митрополита, и да из дубине свог ускочког бића напише књигу Поштованик пре-ма истинском апостолу Христовог јеванђеља наших дана. Кроз пјесме које читамо у овој збирци може се сагледати једна изузетна мисија враћања овог народа у чистоту вјере. Збирка свједочи и једно отрежњење од атеизације и идоло-поклоништва. Она говори о ономе који је растемељене и прекопане светиње народног бића и његове душе вратио у чистоту и опет воздигао снагом вјере, и отамјањеном све-том ријечју благословио наше пустиње и распјевао утихнута церковна звона. Ова збирка пјесама, свједочанство о ономе који је од Бога измолио људе за Бога, који је наше горе бриж-ник и неспављиви стражник, свједочи и о времену у коме смо живјели.

Ово је прва књига у част оног којег нам је сам Бог послао у она смутна времена са краја прошлог вијека, да настави дјело својих претходника од времена Светог Саве и Илари-она епископа зетског, и да укаже роду нашем којим путем треба да ходи на љествици усавршавања у Богу. Она пред оне који је са љубављу буду читали ставља задатак да се, по ријечима апостола Павла, са љубављу сјећају оног који проповиједаше ријеч Божију и твораше је.

р Слободан Чуровић, књижевник и књижевни крити-р Слободан Чуровић, књижевник и књижевни крити-р Слободан Чуровић, књижевник и књижевни крити-чар, је недавно – у издању издавачке куће „Холмије“ – чар, је недавно – у издању издавачке куће „Холмије“ –

објавио књигу „Војник Бога свог“. Ријеч је о 50-ак пјесама објавио књигу „Војник Бога свог“. Ријеч је о 50-ак пјесама написаних и посвећених митрополиту црногорско-примор-

Збирка се састоји из три цјелине : Преломница, Богодарје Збирка се састоји из три цјелине : Преломница, Богодарје и Стражионик и није само поетски, већ и историјски пресјек и Стражионик и није само поетски, већ и историјски пресјек наших српских рана, нашег касапљеног православног наших српских рана, нашег касапљеног православног бића; слика бола наших вјечник диоба и заблуда, али и бића; слика бола наших вјечник диоба и заблуда, али и пријемник Митрополитовог богоносног хода, хода којим пријемник Митрополитовог богоносног хода, хода којим пријемник Митрополитовог богоносног хода, хода којим је јеванђелски освијетлио Гору Црну, а све да би нас слио у је јеванђелски освијетлио Гору Црну, а све да би нас слио у

Јер, по ријечима пјесника Чуровића, истински Христов војник, светосавског и најмудроноснијег кова, јесте наш Вла-

Сигурно да ће о књизи многи судити, али је пјесник имао жељу да метафорама изрази највећу истину, прву и последњу одбрану вјере и памћења од стране Митрополита, и да из одбрану вјере и памћења од стране Митрополита, и да из дубине свог ускочког бића напише књигу Поштованик пре-дубине свог ускочког бића напише књигу Поштованик пре-ма истинском апостолу Христовог јеванђеља наших дана. Кроз пјесме које читамо у овој збирци може се сагледати једна изузетна мисија враћања овог народа у чистоту вјере. Збирка свједочи и једно отрежњење од атеизације и идоло-поклоништва. Она говори о ономе који је растемељене и прекопане светиње народног бића и његове душе вратио у чистоту и опет воздигао снагом вјере, и отамјањеном све-том ријечју благословио наше пустиње и распјевао утихнута церковна звона. Ова збирка пјесама, свједочанство о ономе који је од Бога измолио људе за Бога, који је наше горе бриж-ник и неспављиви стражник, свједочи и о времену у коме

Ово је прва књига у част оног којег нам је сам Бог послао у она смутна времена са краја прошлог вијека, да настави дјело својих претходника од времена Светог Саве и Илари-

Слободан Миливојев ЧуровићРођен је 26. маја 1964. године у Бијелом Пољу. Ди-пломирао је на Филолошком факултету у Београ-ду, а магистрирао на Економском факултету у Под-горици. Дугогодишњи је професор српског језика и књижевности и библиотекар у Економској школи „Мирко Вешовић“ у Подгорици. Отац је три сина: Миливоја, Владана и Матије. Објавио је више књига поезије: „Бијело – боја опроштаја“,

„Молебан за оглашеног“, „Мрзитељство дивоте“, „Ђавоље чавчалице“, „У неко прољеће неприлич-но смрти“, антологију хајдучке поезије „Гором иде, гором разговара“, као и роман „Обични жи-воти“, приче за дјецу „Бајка о цвијету“ и збирку сатиричне поезије „Браћо С(в)рби!“. Удружење књижевника Црне Горе, чији је и члан, му је додијелило награду „Марко Миљанов“ 2004. го-дине за роман „Обични животи“. Превођен је на руски и бугарски језик. Творац је умјетничког пројекта „Арс флуид“ и предсједник НВО „Апис“-Аманет писма и српства.

ДОК ТЕБЕ ЧУЈЕМО

Окупио си нас, саћем јеванђеља свио.Прије тебе други дуго није смио.

Осим само старца цетињскога Што је угодником био Бога свога.

Брани нас, Свјетлости и укори Док се јава ево ништавилом гори.

Чувару пећког трона Што нам врати утјеху звона.

Не дај да нас води привид срамаДок Тебе чујемо и Бог је са нама.

Четрдесет дана од упокоје�апротојереја Милорада Дајовића

На дан Св. краља Милутина, 12. новембра 2011. годи-не, у предвечерје, изненада се упокојио у Господу

наш добри отац и брат Милорад Дајовић, дугогодишњи парох кумборски.

Св. заупокојену Литургију у храму Св. Василија Острошког у Кумбору служило је више свештеника из Намјесништва бококоторског. Свештеничко опијело и сахрана драгог нам проте обављени су у 14 часо-ва на новом дијелу гробља код цркве Покрова Пре-свете Богородице у Кумбору уз учешће око четрде-сет свештеника и два ђакона из наше Митрополије, Митрополије дабробосанске и Епархије жичке. Чин опијела предводио је архијерејски намјесник бококо-торски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, који се испред храма бираним ријечима опростио про-те Милорада у име нашег Г. Митрополита и свеукупног свештенства.

У име свештенства Митрополије дабробосанске од о. Миша са пуно љубави се опростио протојереј-ставрофор Милорад Љубинац, архијерејски замјеник и парох соколачки.

Прота Милорад Дајовић један је од четворо дјеце оца Радована Дајовића и мајке Софије рођ. Ненезић. Рођен је 1. маја 1953. године у Зорловићима, општи-на Пљевља. Послије завршене основне школе, а по жељи својих побожних и честитих родитеља, уписује се у Богословију Св. Саве у Београду 1969. године и исту успјешно завршава 1974. године.

У брак ступа 1976. године са честитом Радом Миличевић. У дугогодишњем браку, пуном љубави и разумјевања, изро-дили су троје дјеце – двије ћерке и сина.

По благослову митрополита дабробосанског Владисла-ва је рукоположен у чин ђакона 1982. године у Вишеграду и исте године је рукоположен у чин презвитера. Постављен је на опслуживање парохија: дијела соколачке, рогатичке и тетимско-челебићке све до почетка ратних сукоба у Босни 1992. године. Недуго затим одлази у Црну Гору, Боку которску тражећи нову парохију.

По благослову митрополита црногорско-примор-ског Амфилохија, о. Милорад долази у Ђеновиће и до 1994. опслужује ђеновићку и баошићку парохију. 1994. г. се враћа у Митрополију дабробосанску и тамо у ратном вихору остаје до 1996. године. Због неријешеног статуса сталног пароха, ко-начно добија канонски отпуст из Дабробосанске митрополије за Митрополију црногорско-приморску. По благослову на-шег Митрополита бива постављен за пароха кумборског и ту остаје све до свога посљедњег издиханија.

У ревносном обављању свештеничке и пастирске дуж-ности у својој двадесетдеветогодишњој служби био је за-служан за обнову храмова, како у претходним, тако и у овој парохији. О. Мишо је са пуно братске љубави био прихваћен од све сабраће у Намјесништву бококоторском. Показао је у дугогодишњој сарадњи своју честитост и љубав како према осталим свештеницима, тако и према својим парохијанима. У томе су му несебично давали подршку чланови Црквеног одбора са којима је крај цркве саградио парохијски дом, ос-новао црквени хор и обновио оба храма у Кумбору. Због тих заслуга, митрополит Амфилохије га 2003. године унапређује у чин протопрезвитера.

У своме богобојажљивом животу трпио је многе недаће, а највише га је погодила смрт његових најближих: мајке, сестре, сестрића и брата.

О. Мишо је био у правом смислу народни свештеник, због тога је много поштован и вољен.

Живот људски на земљи је тешка борба – мноштво лијепих и лоших тренутака, добрих и лоших дана. Оче и брате мој у Христу, увијек искрени пријатељу Мишо, свој живот, по-зив, дужност пастира и таланат, умножио си пред Господом онако како си знао и зато те је Господ позвао пред пријесто Свој као све који испуне дужност своју до краја. Све што ти је од Господа задато, ти си испунио према Св. Цркви, својим парохијанима, родбини, породици и свим својим искреним пријатељима.

Искрене сузе твојих најмилијих – твоје добре супруге Раде, твога сина Божидара, твојих ћерки Данијеле и Наде, твојих унучади, као и твојих пријатеља и родбине, нека као мелем лијече бол и тугу од физичког растанка са тобом!

„Добро, слуго добри и вјерни, у малом си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.“ (Мат.

25, 21)

Вјечнаја памјат, поштовани оче и брате Мишо, свијетао спомен међу нама увијек био! Амин.

протојереј-ставрофор Предраг Видаковић,парох бијелско-крушевички

52

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Протојереј-ставрофорМилош Перовић

p o m e n

УНикшићу је 18. септембра, на празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете, у присуству родбине и бројних

грађана, на градском гробљу у Никшићу сахрањен протојереј-ставрофор Милош Перовић, дугогодишњи свештеник Црквене општине Никшић. Опијело над одром новопрестављеног слуге Божијег, пред црквом Светих Петра и Павла на старом Градском гробљу, служио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством и свештеномонаштвом Митрополије црногор-ско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке.

„Прота Милош је поживио безмало цио један вијек, вијек који је био препун искушења и зла, да је народ имао обичај да каже као да га је Бог препустио сатани. Међутим, десница Божија која је изабрала нашег проту да од најранијег узраста крене путем Божијим, водила га је и оснаживала у све дане његовог живота да часно носи крст Господњи и проповиједа Јеванђеље спасења, мира и љубави свима са којима се сретао. О том тешком време-ну може се говорити надуго и нашироко, али довољно је рећи да је генерација свештеника, којој је припадао прота Милош, ско-ро (била) побијена, а промислом Божијим остао је прота и један мали број часних свештеника који су примили крст Господњи и нијесу га се одрекли“, истакао је у надгробној бесједи владика Јоаникије.

Протојереј-ставрофор Милош Перовић је рођен 25. марта 1917. године у селу Шобајићима, општина Даниловград. Живот-не тешкоће почеле су га пратити шест мјесеци након рођења када је остао без оца Јована. Након завршене основне школе и гимназијске полуматуре, прота Милош је похађао шесторазред-ну Богословију на Цетињу и Сарајеву и завршио је 1937. године са одличним успјехом.

У чин свештеника рукоположио га је 14. маја 1938. године ми-трополит Петар Зимоњић. Прва парохија у којој је службовао били су Бањани код Никшића.

Једно вријеме је службовао као парох у Шобајићима, а послије Другог свјетског рата је враћен у Бањане на повјерене му парохије, од границе према Требињу до голијских висова и пла-нине Његош. Свештеничке дужности обављао је предано и био је омиљен код народа као одлучан човјек и свештеник који није узмицао пред овоземаљским тешкоћама, које најчешће није ни

помињао, већ је прелазио преко њих, опраштајући великодушно чак и онима који су му отворено пријетили, са увјерењем да ће се и они једног дана поправити и покајати.

За ревност у вршењу повјерених му дужности и старање о угледу свештеничког чина, како пише на додијељеној Грамати, проту Милоша Перовића је 1948. године Митрополит црногорско-примор-ски Арсеније одликовао црвеним појасом. Благо-словом Митрополита црногорско-приморског Да-нила у чин протојереја рукопроизведен је 12. маја 1964. године. Као искрени човјекољубац отац Ми-лош себе није штедио гдје год је могао да помогне парохијанима, па је за организовање рада Црвеног крста на терену добио златни знак. С благословом Патријарха српског Германа 1988. године прогла-шен је за утемељивача, а годину дана касније и за ктитора-задужбинара спомен-храма Светог Саве на Врачару. Учествовао је у обнови 11 храмова, не само у својој парохији Бањанима, већ и у дру-гим срединама. Свештеник Перовић је био и члан комисије која је пратила радове на измјештању Пивског манастира.

На предлог епископа Јоаникија Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао је протојереја Милоша Перовића правом ношења напрсног крста, а ово унапређење извршено је 20. апри-ла 2004. године у Саборној цркви Светог Василија Острошког, када је произведен у чин протојереја-ставрофора.

Вјечнаја памјат протојереју-страврофору Милошу Перовићу!

53


vetigora

На Новом гробљу на Цетињу 12. децембра су сахрањени земни остаци блаженоупокојене

монахиње Јелисавете (Јоветић) из Цетињског мана-стира, која се, након дуже болести, у 84. години живо-та упокојила у Господу.

Опијело над одром покојнице у Цетињском ма-настиру служили су архимандрит Лука, игуман мана-стира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори, игуман Цетињског манастира протосинђел Методије, ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протојереј Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-при-морске, протосинђел Кирило, професор Цетињске богословије, јереј Остоја Кнежевић, представник Епархије будимљанско-никшићке и јерођакон Јаков из Цетињског манастира, у присуству великог броја монаштва и вјерника који су се сабрали да се опросте од мати Јелисавете.

Раније ујутру у Цетињском манастиру игуман Методије је са манастирском братијом служио Свету заупокојену Литургију.

Опраштајући се од покојнице, архимандрит Лука је казао да је топлина душе мати Јелисавете била печат који је затекао кад је као млад дошао у ову цетињску светињу. „Светоме Духу припада сва-ки спасоносни узрок. Кога Он по достојанству задах-не, брзо га одваја од земаљског, укриљује, узвишује, устремљује к горе. Испраћајући нашу сестру Јелисавету, браћо и сестре, видимо и слушамо како човјек на земљи јесте, па онда није, буде па га нема више.“

„Али кога Свети Дух за-дахне, он не подлеже так-вим законима. Спаситељном жртвом, жртвом нашег Го-спода човјек више није онај који јесте, па више није, већ се то није губи пред Хри-стовом жртвом. А монах је онај који и то прво јесте одбацује. Он добровољно није, добровољно се одри-че постојања да би бити-сао изнад постојања. Када монаха испраћамо, ми њега испраћамо на то јесте. Испраћамо остварени лик, онога чије се постојање толико дотакло Божан-ског постојања да га више једноставно не можемо гле-дати на земљи.“

„Гледамо га не само као да је жив, него као да је увијек био жив и да у њему постојање није ни почињало,

него да је, ето, свагда са Творцем својим и Господом. Гледајући сестру Јелисавету на одру, ово њено јесте сви доживљавамо. Знамо је сви, знамо како је од младости служила Господу и како је крај свога живота крунисала монашким подвигом. Сад је тјешње са нама него што је била док је била овдје. Сад види-мо њено истинско постојање.“

„Господ тражи чисто срце да се у њега усели, а када га нађе онда обитава у њему са Оцем и са Светим Духом – Сам Он је дао то обећање. И када неко свој животни крст изнесе до краја овако достојанствено, ми онда видимо да је као ризница коју Господ, као украшену одају, само Себи држи. Љубоморно Бог држи монахе за Себе. Можда је кроз њихово постојање Своје постојање и Своје пребивање у људима у овом свијету јасније назначио.“

„Испраћајући сестру Јелисавету, ми испраћамо једну то-плу душу на Извор топлоте. Имаће по чему Бог да је препо-зна, као што мислим да кнез таме неће имати по чему да је препозна. Топлина њене душе душе била је печат који смо ми овдје, још као млади, затекли у овој светој обитељи када смо дошли, па нам је била помоћник у незлобивости. Док још није била монахиња није имала никакав земаљски план, што је на братију Цетињског манастира утицало више него неки писа-ни примјери и приручници монашког живота који говоре о томе да монах, ако хоће да испуни небески план, мора да се одрекне сваког земаљског.“

„Ево једне која је то испунила можда и не знајући да је то врх монашког живота. Стотину пута сам је затекао са молитве-ником, сатима је то трајало, сваки дан. Док је била у здрављу није се од њега одвајала. Испраћамо је данас да је, ако Бог

да, поново сретнемо у сла-ви, како стоји пред Престолом Господњим“, рекао је отац Лука.

Монахиња Јелисавета је рођена је на празник Све-тог пророка Илије, 2. авгу-ста 1929. године у селу Дубова у Љуботињу код Цетиња. На крштењу је добила име Даница.

Дјетињство је провела у родном мјесту као чобанче, а након Другог свјетског рата обављала је послове радни-ка-словослагача у цетињској штампарији „Обод“.

По одласку у пензију 1989. године на киоску Цетињског манастира је, по благослову игумана Марка (Калања), а по-том Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, ради-ла као продавац икона, свијећа, црквених књига и сувенира.

Митрополит Амфилохије ју је замонашио у Цетињском ма-настиру 1. јануара 1999. године.

Вјечнаја памјат!Р.В.

Упокојила се у Господумонахи�а �елисавета

54

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

IZ SVIJETAПриредио: Славко Живковић

МЕДВЕДЕВ ПОМАЖЕ

ОБНОВУ МАНАСТИРАРуски предсједник Димитрије

Медведев основаће Фонд за помоћ манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори.

Настањен већином руским мо-насима, овај манастир је једно од најпосјећенијијих поклоничких мјеста руских ходочасника.

У вријеме богоборног совјетског режима, Руска Православна Црква није могла пружити много помоћи и манастир је запустио. Рат између Грчке и Турске 20-тих година и грађански рат у Грчкој 40-тих годи-на двадесетог вијека још више су допринијели опустошењу. Велики пожари 1927. и 1968. уништили су ве-лики дио манастира.

Манастир се данас опоравља, али, по мишљењу предсједника Мед-ведева, треба му помоћи.

НОВИ ХРИСТОВ СЛУГА У ШВАЈЦАРСКОЈЈеромонах Гаврило (Бунге), по-

знати патролог и молитвеник, не-давно је ступио у највиши степен мо-нашког живота: велику схиму. Након положених завјета у велику схиму га је постригао епископ корсунски (Московске Патријаршије) Нестор, у скиту Воздвижења Часног Крста у

швајцарској провинцији Лугано. На постригу је поново добио име Гав-рило, у част светог Гаврила Цари-

градског, свештеномученика из 17. вијека.

Отац Гаврило је примљен у Пра-вославну Цркву 2010. године, након више деценија пустињачког живота у Швајцарској, као римокатолички монах бенедиктинског реда. Аутор је више књига и бројних текстова бого-словске тематике.

ЗАЛАГАЊЕ ЗА ДИЈАЛОГПатријарх антиохијски Игњатије

IV сусрео се 20. септембра са погла-варом Либанске маронитске цркве, патријархом Бешара Раијем. Тема сусрета било је јачање хришћанског јединства услед растуће нестабил-ности на Блиском истоку.

Маронитски патријарх истакао је потребу за дијалогом и јединством међу хришћанима, као и међу хришћанима и муслиманима, посеб-но под тренутним околностима у ре-гиону.

У саопштењу објављеном на-кон сусрета у Баламанду, мана-стиру Антиохијске Патријаршије у сјеверном Либану, изражава се нада на успостављање држава у којима ће сви грађани имати једнака права и обавезе и живјети у слободи, без дискриминације на вјерској основи.

РАЗГОВОРИ О ПОЛОЖАЈУ ХРИШЋАНА У СИРИЈИ И ЕГИПТУУ понедељак 17. октобра, одржан

је годишњи пријем Асоцијације Ан-гликанске и источних Цркава у лон-донском Фејт хаус-у (Faith House). По благослову архиепископа сурош-

ког Јелисеја, Руску Православну Цркву у Великој Британији и Ирској представљао је протојереј Миха-ил Дудко, старјешина цркве Успења Пресвете Богородице у Лондону.

У име Англиканске цркве го-сте је дочекао предсједник Комите-та Асоцијације, др Вилијам Тејлор. О положају савремених хришћана у Сирији и Египту говорили су др Сами Кијами, амбасадор Сирије у Великој Британији и епископ Ангелос, гене-рални секретар Коптског црквеног центра у Великој Британији.

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ НА АРАПСКОМ ПОЛУОСТРВУНа Арапском полуострву поди-

гнута је прва православна црква.„Благодарни смо властима

Уједињених Арапских Емирата за помоћ при изградњи храма Руске Цркве у Шарџу, који је први на Арап-ском полуострву, казао је С. Лавров у Абу Дабију 1. новембра на прес конференцији којa je била посвећена стратешком дијалогу Русије и Савјета арапских држава у Персијском зали-ву, саопштава Интерфакс-Религија.

Патријарх Кирил је као пред-сједник Одсјека спољних црквених веза 2007. године освештао камен темељац тог храма.

ХРАМ ПРЕТВОРЕН У ЏАМИЈУ6. новембра, током празновања

Курбам-бајрама, храм Свете Софије у турском граду Изник (византијска Никеја) искоришћен је као џамија.

Тај храм је, као и константи-нопољску Свету Софију подигао у VI вијеку цар Јустинијан. У њој је засједао 787. г. Седми васељенски сабор. 1065. године црква је била реконструисана послије силног земљотреса. 1331. године турски сул-тан Орхан је заузео Никеју и претво-рио Свету Софију у џамију.

Послије пожара 1922. године здање је био запуштено до 2007. го-дине, када је претворено у музеј. Сада је таблица „Музеј Свете Софије“ замијењена новим натписом: „џамија Свете Софије“.

ЗА БЕБЕ КОЈЕ ОСТАВЉАЈУ РОДИТЕЉИТакозвани бејби-боксеви, гдје

жене могу анонимно да оставе нежељену новорођенчад, појавили су се у Сочи, Новоросијску и Ар- 55


vetigora

IZ SVIJETA

мавиру. Изнад бокса се налази инструкција како га треба отвори-ти, поставити бебу и након неколико минута видео камера ће пренијети особљу да се унутра налази беба.

Родитељима се обећава пот-пуна анонимност, видео камера је постављена са унутрашње стране и поред беби-боксева нико не дежура. Родитељи могу да се у року од 30 се-кунди предомисле, а ако до тога не дође, врата се блокирају изнутра.

Многи признају да су беби-боксе-ви једина шанса да се спасу животи дјеце која би завршила на ђубришту.

ЛУТЕРАНСКИ ПАСТОР ПРИМИО ПРАВОСЛАВЉЕПознати пастор Лутеранске цркве

Финске, Јуха Молари прешао је у православље. Тајну миропомазања извршио је 30. октобра у храму Све-тог Николе Руске Православне Цркве у Хелсинкију настојатељ храма, протојереј Николај Воскобојников, саопштио је Молари Интерфакс-Религији.

„Ово је веома важна одлука у мом животу, али она се не може назвати сложеном. Руска Црква није некаква секта него вишемилионска заједница вјерника, који живе на разним стра-нама свијета“, казао је сабесједник агенције.

Он је казао да су његова жена и дјеца грађани Русије и парохијани Руске Православне Цркве.

ПОГЛАВАР КОПТСКЕ ЦРКВЕ ПОЗВАО НА ИЗБОРЕ У ЕГИПТУПоглавар Коптске цркве папа Ше-

нуда Трећи позвао је Копте да актив-но учествују у предстојећим избори-ма у Египту. Коптски духовни лидер је убијеђен да хришћани земље не треба да се боје оних муслиманских кандидата који су заинтересова-ни за мирну сарадњу са египатским хришћанима и да гласају за њих, са-општава агенција Asia News.

„Ваше учешће на изборима одржаће баланс између умјерених и екстремиста“, казао је духовни вођа у бесједи 9. новембра.

Иако Копта-хришћана у Египту има око 8 милиона, што је 10% од чи-тавог становништва земље, они ни-када нијесу били активни у полити-ци. То је прије свега због социјалне и вјерске дискриминације, којој су они одавно још подвргнути у Египту.

У ПЕКИНГУ ПРОНАЂЕНЕ СТАРЕ ПРАВОСЛАВНЕ КЊИГЕ Приликом припреме онлајн ката-

лога колекције антиквитетних књига неколико универзитета Кине, у би-блиотеци једног од њих пронађене су три ријетке књиге са литографијама: Часослов, Псалтир и Књига постања, издати на кинеском језику у периоду од 1909. до 1911. године.

Православно братство Све-тих апостола Петра и Павла у Хонг-конгу преузело је иницијативу да дигитализује те драгоцјене књиге, да их смјести на свом сајту orthodox.cn у јавном домену, гдје ће те текстове ко-ристити православни Кинези, као и истраживачи и преводиоци као стан-дард за савремене преводе, пише Orthodoxy Cognate PAGE, позивајући се на сајт Братства.

ЗАБРАЊЕНА УПОТРЕБА ХРИСТОВОГ ИМЕНАУ Пакистану је донијета одлука

националних телекомуникационих услуга да се име Исуса Христа укључи у списак 160 ријечи које је забрањено употребљавати у текстуалним пору-кама, саопштава Седмица.ру.

Свештеник Џон Шакир На-дим, секретар комисије католичких епископа Пакистана за социјалне комуникације, изјавио је да ће учини-ти сав неопходан притисак на владу, како би скинули име Христово са ли-сте забрањених ријечи.

У ПОЉСКОЈ ХРАМ НАКОН 100 ГОДИНАПољска престоница ће ускоро

имати први нови православни храм у последњих стотину година. Митро-полит варшавски и све Пољске Сава, првојерарх Пољске Православне Цркве, нада се да ће изградња отпо-чети следеће године у области Урис-но, на југу Варшаве.

Како је саопштено из Митро-полије, пројекат цркве биће урађен по узору на цариградску цркву Све-те Софије, ипак, како истиче секретар Митрополије, протојереј Јерзи Доро-скиевиц, варшавска црква ће бити знатно мања.

Последњих година број право-славних у Пољској је у порасту, због чега је нарасла потреба за новим бо-гослужбеним простором.

Број православних у Варшави се процјењује на око 30–40 000, а у цијелој земљи, према званичним ста-тистикама, број православних изно-си 506 800.

ВЕЛИКИ РУМУНСКИ ПРАЗНИК

27. септембра сваке године, Анти-мов манастир у срцу Букурешта се облачи у празничне одежде да про-слави празник свог оснивача, Светог Антима Иверског. Његова Светост Патријарх румунски Данило, слу-жио је на овај дан Свету Литургију у манастирској цркви, уз саслужење више архијереја, свештенства и вјерног народа Румунске Православ-не Цркве.

Патријарх је у својој бесједи иста-као изванредну личност оснивача и покровитеља Антимовог манастира, 56

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Приредио: Славко ЖивковићIZ pomjesnih crkava

рекавши да је Свети Антим „највећи митрополит Влашке свих времена“ и

„дар Божији не само Влашкој, него и цијелом Православљу“.

Свети Антим је хиротонисан у епископски чин 1705, а за митропо-лита влашког постављен је три годи-не касније. Основао је школу за сиро-машну дјецу и саградио многе цркве и манастире.

ОБНОВА ЦРКВЕ У ЊУЈОРКУНакон вишегодишњих прегово-

ра, Православна Архиепископија Америке (Константинопољске Патријаршије), коначно је добила до-зволу за обнову цркве Светог Николе у Њујорку, порушене у терористич-ком нападу 11. септембра 2001.

Гувернер Њујорка Ендрју Ку-омо позвао је у петак 14. окто-бра архиепископа америчког Димитрија, архијереје Светог Си-нода Архиепископије и свеш-тенство парохије Светог Нико-ле, у свој њујоршки кабинет, ради потписивања споразума.

Архиепископ Димитрије је тим поводом изјавио: „Захвални смо на-шем уваженом гувернеру и драгом пријатељу Ендрју Куому што је помо-гао да се оствари сан који смо гајили десет дугих година.“

СВЕТА ПЕТКА

16. октобра у румунском граду Јашију, гдје се налазе свете мошти ове светитељке, прослављен је праз-ник Преподобне Петке.

Светом Литургијом началствовао је Митрополит молдавски и буковин-ски Теофан, уз саслужење Епископа источноамеричког Српске Право-славне Цркве Митрофана и Епископа шпанског и португалског Румунске Православне Цркве Тимотеја.

Након читања светог Јеванђеља, епископ Митрофан је у бесједи, коју је изговорио на румунском језику, гово-рио о значају читања и разумијевања Светог Писма: „Не заборавимо, дра-ги моји, ријечи Господа Исуса Хри-

ста, који каже: ’Ко одбацује мене, и не прима ријечи моје, има себи судију: ријеч коју ја говорих, она ће му суди-ти у посљедњи Дан’ (Јн 12, 48).“

Током шест дана око 200 000 људи је цјеливало мошти светитељке.

УСНУО У ГОСПОДУ МИТРОПОЛИТ МИХАИЛМитрополит бечки и аустријски

Цариградске Патријаршије и егзарх Угарске Михаил (Стаикос) се, послије краће и тешке болести, упокојио 18. октобра.

Митрополитовом заслугом је Православна Црква у овој земљи, са готово 500.000 вјерних, поста-ла значајан чинилац у овдашњем јавном и културном животу. Његов одлазак је велики и тешко надокна-див губитак не само за православне у Аустрији, него и за све оне који су га поштовали и признавали.

Октобра мјесеца 2010. године, на оснивачкој сједници православних епископа у Аустрији, којом је он лич-но предсједавао, основана је Право-славна епископска конференција Аустрије.

БОГОРОДИЧИН ПОЈАС - ИЗ ВАТОПЕДА У РУСИЈУ

Делегација Фондације Све-ти Андреј Првозвани, са благосло-вом Патријарха московског и цијеле Русије Г. Кирила донијела је 20. ок-тобра у Руску Федерацију појас Пре-свете Богородице, који се вјековима чува на Светој Гори, у манастиру Ватопеду. Уз торжествено појање акатиста Пресветој Богородици многобројни православни вјерници су могли да се поклоне светињи, која ће у Русији остати до 23. новембра. Том приликом Појас ће уз молитву моћи да цјеливају вјерници из мно-гих руских градова – од Санкт Пе-тербурга, где је прво појас донијет, преко Јекатеринбурга, Владивосто-ка, Краснојарска, Нижњег Новгорода, Дивијева, Шаранска, Самаре, Ростова

и Каљинграда до Москве.

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ У ЦАРИГРАДУЊегова Светост Патријарх српски

Г. Иринеј, у пратњи Пресвећене Го-споде Епископа жичког Хризосто-ма, бачког Иринеја, шумадијског Јована и ремезијанског Андреја, завршио је 25. октобра прву посјету Васељенској Патријаршији после избора и увођења у трон српских патријараха.

Најсвечаније је било у недељу, 23. октобра 2011. године, на празник Светих Отаца Седмог васељенског сабора, када су патријарх константинопољски и патријарх српски, уз саслужење Пресвећене Господе Епископа и чланова пратње, служили Свету Архијерејску Литургију у саборној цркви.

Патријарх Вартоломеј je, у обраћању патријарху српском рекао: „Српска Црква као истински члан Ка-толичанског Тијела Христовог, увијек је знала и зна и данас да неправди и сили супротстави жртву и силу Крста. Молимо се од срца да вам Господ подари обиље благодати и оснажи Вашу Светост, и благослови и умно-жи вашу борбу и ваша настојања за благостање и добробитије Српске Православне Цркве, за буђење вјере и обнављање цркава и манастира, и очување историјске колијевке Косо-ва и Метохије“.

ИЗ ЧЕШКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Чешка Православна Црква

објавила је 2012. годину годином Све-тог благовјерног велико-моравског кнеза Рaстислава, саопштава чешко издање „Глас православља“. Та одлу-ка је донијета на сесији Синода Чеш-ке Православне Цркве 19. октобра.

Главна празнична дешавања пла-нирана су за 28. октобар следеће го-дине.

Синод је позвао свештени-ке, вјернике и све људе добре воље у Чешкој и Словачкој Репу-блици да учествују у специјалним богослужењима, конференцијама и другим садржајима, посвећеним животу и дјелатности Светога кнеза Рaстислава. 57


vetigora

IZ pomjesnih crkava

1994. године Чешка Православна Црква је прибројала лику светих кне-за Рaстислава.

ТЕОДОР ДРУГИ У БУКУРЕШТУ26. октобра Теодор Други, Папа и

Патријарх александријски и све Аф-рике, са делегацијом Александријске Православне Цркве посјетио је Румунију.

Посјета патријарха Те одора Румунији почела је званичним пријемом код патријарха Румунске Православне Цркве Данила.

Патријарх румунски је по-звао своју паству да се моли за успостављање мира на Блиском ис-току, као и за хришћане који су у том региону изложени прогонима.

ВАТОПЕДСКА ДЕЛЕГАЦИЈА У БЕЛОРУСИЈИ16. новембра патријарашки ег-

зарх све Белорусије, Митрополит мински и слуцки Филарет примио је у Минској епархијској управи игу-мана Ватопедског манастира, архи-мандрита Јефрема, и остала лица у његовој пратњи, саопштава сајт Бе-лоруске Цркве.

Митрополит Филарет је покло-нио ватопедској обитељи честицу свете преподобне Ефросиније По-лоцке и за манастирску библио-теку факсимилно издање Слуцког јеванђеља – споменика писмености из шеснаестог вијека.

За труд на добробити Православ-не Цркве патријарашки егзарх је на-градио игумана обитељи Ватопе-да архимандрита Јефрема орденом Светог Кирила Туровског.

ИЗ САОПШТЕЊА СЕДАМ ПОГЛАВАРАПоглавари и представници се-

дам помјесних Православних Цркава срели су се 21. новембра у Патријаршијској резиденцији у московском Кремљу поводом 65. рођендана Патријарха московског и цијеле Русије Г. Кирила.

На састанку су учествовали: Патријарх московски и целе Русије Г. Кирил, Католикос Патријарх целе Грузије Г. Илија II, Митрополит вар-шавски и целе Пољске Г. Сава, Ми-трополит чешких земаља и Сло-вачке Г. Христофор, Митрополит филипољски Г. Нифон (Антиохијска Православна Црква), Митрополит тарговишки Г. Нифон (Румунска Пра-вославна Црква), и Митрополит ви-дински Г. Доментијан (Бугарска Пра-вославна Црква).

Поглавари и представници По-мјесних Цркава које су преживе-ли тешке историјске тренутке из-разили су солидарност са Црквама Блиског истока и Сјеверне Африке: Константинопољске, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске и Кипар-ске. Архијереји су изразили своје саосјећање са свим хришћанима Бли-ског истока који данас преживљавају директан прогон због вере, као што је случај и са православним Србима на Косову и Метохији.

ДОБРОТВОРНА АКЦИЈА У СИДНЕЈУ У Сиднеју је 27. новембра одржа-

на добротворна акција посвећена сакупљању средстава за Србе на Ко-сову и Метохији. „Српско-руски пик-ник“ је одржан при српском храму Светог Николе у Блектауну. У про-граму су учествовале руске и српске фолклорне групе.

Прикупљена средства ће бити достављена на Косово и Метохију преко Аустралијско-новозеландске епархије СПЦ.

Вече ће је одржано по благосло-ву првојерарха Руске Православ-не Заграничне Цркве Митрополита Илариона и Епископа аустралијско-новозеландског Иринеја (СПЦ).

У ОХРИДУ О ХОЛОКАУСТУ

У периоду од 26. септембра до 2. окто-

бра у Охриду је одржан међународни семинар о проучавању холокауста под насловом Разноврсне стратегије преживљавања јеврејске и ромске заједнице у Македонији: од отпо-ра до меморијализације, на коме су учествовали координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Епископ липљански Јован Ћулибрк и сарадник Одбора монах мр Павле Кондић. Организатор семи-нара је био Институт за друштвене и хуманистичке науке Евро-Балкан из Скопља у сарадњи са Међународном радном групом за истраживање хо-локауста (ITF) и програмом Охридски љетњи универзитет.

У раду семинара учествова-ло је шеснаест научника из разних земаља Европе.

100 ГОДИНА СРПСКОГ ХРАМА У ЧИКАГУОд 30. септембра до 2. окто-

бра 2011. године Црквено-школ-ска општина Светог велико-мученика Георгија из Источног Чикага, Индијана, прославила је 100-годишњицу оснивања парохије.

Срби су почели да се досељавају у Источни Чикаго пре више од 100 година, а прво организовано српско друштво основано је у Источном Чи-кагу 19. августа 1907. године, када се биљеже и прва богослужења.

Ова заједница је дваде-сета по реду оснивања на сјеверноамеричком тлу а сам храм је четврти најстарији у коме се још увијек приносе молитве Богу. Само су храмови у Џексону и Енџлкампу у Калифорнији и Галвестону у Тексасу старији од храма у Источном Чикагу.

ДОЧЕК ИКОНЕ ИЗ ХИЛАНДАРА10. октобра 2011. године у цркви

Покрова Пресвете Богородице на Расини свечано је дочекана икона Мајке Божије – Живоносног Источни-ка, која је, као благослов овој цркви, стигла из свештеног манастира Хи-ландара. Сабор стараца манастира Хиландара благословили су и као дар послали ову икону Покровској цркви, која поред празника Покрова Пресвете Богородице прославља и празник Мајке Божије – Живоносног 58

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

iz ota~astvene crkveПриредио: Славко Живковић

Источника (Источни Петак).Након литије и свечаног уношења

иконе, свештенослужитељи Кру-шевачког намесништва служили су вечерњу службу и акатист Пресветој Богородици.

ПОКРОВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИУ древном сједишту српских архи-

епископа и патријараха и ове године је свечано прослављена једна од ма-настирских слава – Покров Пресвете Богородице. Овогодишња прослава празника посебно је обиљежена све-чано захваљујући Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју који је уочи празника учествовао у свеча-ном вечерњем богослужењу са ака-тистом Мајции Божјој, а потом на дан празника служио Свету Литургију у храму Светих Апостола.

Његовој Светости саслуживали су Преосвећена Господа Епископи рашко-призренски Теодосије и ви-карни липљански Јован, са више од двадесет свештенослужитеља из не-колико Епархија Српске Православ-не Цркве.

Обраћајући се вјерницима у бесједи патријарх Иринеј је посебно говорио о љубави Мајке Божије која штити и својом милошћу покрива вјерни народ нарочито на страдал-ним просторима Косова и Метохије

20 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКО-ПОЉСКЕУ храму Светог великомуче-

ника Димитрија у Даљу, у субо-ту 15. октобра 2011. године, Светом Литургијом обиљежена је двадесета годишњица од обнављања Епархије осечкопољске и барањске, дваде-сета годишњица од устоличења Преосвећеног Владике Лукијана на трон епархијског епископа и слава Епархије осечкопољске и барањске – Свети Стефан Штиљановић.

Свету ахијерејску Литургију слу-жио је епископ Лукијан, уз саслужење свештенства Епархија бихаћко-

петровачке, сремске и осечкопољске и барањске.

На Светој Литургији присутном народу је врло надахнуто бесједио високопреподобни архимандрит Серафим (Кужић), игуман манасти-ра Рмња у Бихаћко-петровачкој епархији.

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЂУНИСУ

И ове, као и претходних годи-на, прослављање молитвеног за-ступништва Пресвете Богомајке на најсвечанији начин обиљежено је у Ђунису, у манастиру посвећеном празнику Покрова Пресвете Бого-родице. Ријеке вјерника које су се у навечерје празника сливале ка овој светињи дочекале су Преосвећеног Епископа нишког Г. др Јована који је служио свеноћно празнично бденије.

На само празнично јутро Свету архијрејску Литургију служио је вла-дика Јован са бројним свештенством, а уз молитвено учешће великог броја вјерних.

КОНФЕРЕНЦИЈА ПРАВОСЛАВНИХ ВОЈНИХ СВЕШТЕНИКАДруга међународна конфе–

ренција православних војних свеш-теника, у организацији Канцеларије Православног душе брижништва Министарства одбране БиХ, све-чано је отворена у етноселу „Станишићи“ код Бијељине. Циљеви Конференције, која је бројала педе-сетак учесника, били су размјена ис-кустава и усаглашавање ставова по важним питањима за нашу Цркву, те дефинисање праксе када је ријеч о свештеничкој служби у војсци.

На Конференцији, која је трајала од 17. до 21. октобра 2011. године, учествовали су православни војни епископи и свештеници из: Босне и Херцеговине, Бугарске, Грчке, Грузије, Естоније, Јерменије, Пољске, Русије, Србије, Словачке, Чешке, Украјине, Финске.

СЈЕЋАЊЕ НА ГРАХОВСКЕ И ДРУГЕ МУЧЕНИКЕЊегово Преосвештенство Епи-

скоп будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Све-тог апостола Јакова, у суботу 22. ок-тобра, Свету архијерејску Литургију у манастиру Косијереву и пара-стос у цркви Светог апостола Луке у Косијереву у Петровићима код Никшића.

Током службе Божије у чин свеш-теника рукоположен је досадашњи ђакон Остоја Кнежевић, који је завр-шио Цетињску богословију и Петро-градску духовну академију, а неколи-ко година се као ђакон припремао за свештеничку службу.

СТУДЕНТИ СА ПАТРИЈАРХОМЊегова Светост Патријарх српски

Г. Иринеј примио је 28. октобра сту-денте и професоре Одсјека за српски језик и књижевност Филозофског фа-култета у Никшићу.

Поздрављајући студенте Патри-јарх српски је подсјетио на дане које је провео у манастиру Острог близу Никшића: „Драго ми је да вас видим у овом дому који је и ваш дом. Носим лепе успомене из мог омиљеног гра-да Никшића и из тог дела Црне Горе, односно Старе Херцеговине, где сам провео три године. Драго ми је да се бавите српским језиком. Потруди-те се да што боље изучите наставно градиво да бисте изворно показали и доказали шта је истина – јер истина ће спасити свет“, истакао је патријарх Иринеј.

ПРЕДСТАВЉЕНО ДЈЕЛО „ИКОНА ХРИСТА“ ЕПИСКОПА ДР ЈОВАНА (ПУРИЋА) Капитално дјело „Икона Хри-

ста“ епископа др Јована (Пурића) представља сам врх савремене православне теологије, и допринос наше помјесне Цркве савременој теолошкој мисли. Ово би могао бити најкраћи резиме онога што се чуло о овој књизи 29. октобра на Сајму књига у Београду. О књизи су говорили протојереј-ставрофор проф. др Радо-мир Поповић, др Дарко Ђого и Горан Јанићијевић. Књига је представљена са три аспекта – историјског, догмат-ског и умјетничког; на начин досту-пан широј јавности.

59


vetigora

iz ota~astvene crkve

АРХИЕПИСКОП ОХРИДСКИ ДОКТОРИРАО У СОЛУНУЊегово Блаженство Архиепи-

скоп охридски и Митрополит скоп-ски Г. Јован је 31. октобра одбра-нио докторску дисертацију на тему Јединство Цркве и савремени цркве-ни проблеми: упоредно излагање теологије светог Максима Исповедни-ка, на Теолошком факултету Универ-зитета у Солуну.

У уводној речи архиепископ Јован је, поред осталог, рекао:

„Будући да потичемо из БЈР Македоније, где много година постоји раскол, сматрали смо да ће бити корисно показати на који се на-чин схизма противи јединству Цркве, а, свакако, и на који начин разједа тело Цркве. Носили смо се надом да ће то бити и допринос успостављању јединства расколничке организације у БЈР Македонији са Православном Црквом у васељени.“

У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ САХРАЊЕН САВО МОЈСИЋНакон напада у коме је лице ал-

банске националности отворило ватру на тројицу Срба из Косовске Митровице, један од рањених, Саво Мојсић (28), подлегао је ранама и сахрањен је 10. новембра на гробљу у Рударима.

Бесједећи на сахрани Владика рашко-призренски Г. Теодосије је на-гласио да је покојни Мојсић настра-дао као невина жртва покушавајући да заштити једног Србина који је био изложен малтретирању од стране групе Албанаца.

Епархија рашко-призренска као и све српске институције на Косову и Метохији најошрије су осудили овај мучки напад, који је још један у низу злочина почињених од стране нао-ружаних Албанаца.

КОМАНДАНТ КФОР-А У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИЊегово Преосвештенство Епи-

скоп липљански Г. Јован, викар Патријарха српског, примио је 19. новембра у Пећкој патријаршији ко-

манданта КФОР-а, генерал-мајора Ерхарда Древса.

Генерал Древс је са својим сарад-ницима у пратњи епископа Јована прво посјетио храм Светог Спаса и остале цркве Пећке патријаршије и упознао се са историјом овога светог места и његовим значајем за српски народ и цјелокупну Православну Цркву.

У отвореном разговору који је услиједио, генерал Древс је израз-ио своју спремност, као и спремност КФОР-а, да не дозволи понављање ситуација какве су се десиле 1999. и 2004. године, као и своје дубоке импресије мајком свих српских црка-ва.

СЛАВА МАНАСТИРА КРКАНа дан Светог архангела Михаила,

21. новембра манастир Крка је про-славио крсну славу.

Свету архијерејску Литургију слу-жили су Преосвећена Господа Епи-скопи горњокарловачки Герасим и далматински Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархија горњокарловачке, захум-ско-херцеговачке, бихаћко-петро-вачке и далматинске.

По завршетку Свете Литургије епископ Герасим је преломио слав-ски колач и осветио славско жито. Епископ Фотије је истакао значај празника, рекавши да служење треба бити савршено по угледу на анђеле Божије.

СВЕЧАНО БДЕНИЈЕ У МАНАСТИРУ ВИСОКИ ДЕЧАНИУ манастиру Високи Дечани

овогодишња прослава ктиторске славе, Св. краља Стефана Дечан-ског почела је празничним бденијем које су служили Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки Г. Атанасије. Бдењу је присуствовало око 200 мо-наха, монахиња и вjерника из више Епархија СПЦ. На крају бденија епи-скоп Теодосије обавио је монашење двојице дечанских искушеника које је привео игуман манастира, архи-мандрит Сава.

Епископ Атанасије је на крају чина монашења одржао бесjеду у којој је говорио о узвишености мо-нашког позива и чину монашења као обнови крштењског завjета.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДАНИЛОВГРАДУМитрополит Амфилохије је 7. ок-

тобра, на празник Свете равноапо-столне Текле, служио Свету служ-бу Божију у цркви посвећеној овој Светитељки у Даниловграду.

„Света Текла је свједок живога Бога, вјерна Христу и непрекидни подстицај свима хришћанима којим путем да ходе и како треба да живе. И злато, да би могло да засија својом љепотом и свјетлошћу, мора да буде претопљено, да прође кроз огањ. Тако и човјек, и свака врлина да би се показала као врлина, мора да прође кроз страдање. Тако се провјерила вјерност Христу Свете првомуче-нице Текле“, рекао је митрополит Амфилохије.

Након Литургије, улицама Дани-ловграда је прошла свечана празнич-на литија. У току литије митрополит Амфилохије се на темељима будућег храма Свете Петке још једном обра-тио бројним вјерницима, рекавши да се у Црној Гори, која је садјенута око Светих ћивота из којих је израсло све оно што је у њој достојно поштовања и љубави, гони Црква.

На цркви Свете Текле у претход-ном периоду урађена санација кро-ва и заштита темеља од влаге. Глав-ни приложници ове обнове цркве су били Бранко Бајов Радуловић и Јоко Благојевић. Они су, на пред-лог Ц. О. Даниловград одликовани архијерејском граматом.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ПОВОДОМ ПРЕСУДЕ ЗА СКРНАВЉЕЊЕ ЏАМИЈЕ У ТИВТУПоводом пресуде за скрнављење

џамије у Тивту, не улазећи у кон-кретне околности самог догађаја, Митрополија црногорско-примо-рска исказује подршку сваком заустављању насиља и ширења мржње на вјерској и било којој другој основи, ма од кога долазило и ма против кога било упућено.

Ипак, не можемо да не укаже-мо на очигледне двоструке стан-дарде правосудног система Црне Горе у односу на сличне догађаје у Православној Цркви.

Митрополија црногорско-при-морска поднијела је више десети-на пријава за скрнављење право-60

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Hronika mitropolijeHronika mitropolijeПриредио: Рајо Војиновић

славних храмова у Црној Гори и, осим у једном случају, већ годинама пред судовима у Црној Гори није могуће доћи до праведне и правоснажне пресуде. Ако су двоје људи у Тивту осуђени на вишемјесечне затворске каз-не „за изазивање расне, националне и вјерске мржње“ скрнављењем исламског вјерског објекта на начин на који су то урадили, на колике би казне суд морао осуди-ти обијаче храмова у Бајицама, у Загреди, на Ивановим Коритима и другдје по Црној Гори, а колико би тек вре-мена у затвору провели они који су срушили Храм Св. Пе-тра Цетињског на Ловћену и који непрестано позивају на рушење (црква Св. Тројице на Румији), на отимање цркве-не имовине, на узурпирање цркава и њихово претварање у музеје и маузолеје (примјер је црква на Ћипуру)?!

На какву казну би било праведно да буду осуђени они који Српској Православној Цркви, најстаријој установи у Црној Гори, поричу право постојања, право на име и достојанство и на најгрубљи могући начин, игноришући савремена начела секуларности, имају амбицију да, из позиције властодржаца, утичу на унутрашње уређење Цркве, уз то ширећи клевете о њеним свештеницима и јерарсима, а неке и прогонећи из Црне Горе (случај свеш-теника Синише Смиљића)?!

Одговори на ова питања су јасни сами по себи. Сви који се на такав неприличан начин односе према Српској Православној Цркви морају једном бити позвани на од-говорност за своја (не)дјела. До тада, остаје само нада да ће се ти појединци на вријеме исправити и испунити макар људску правду и испоштовати законе које су сами донијели.

Цетиње, 7. октобра

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДУГИ МОРАЧКОЈМитрополит Амфилохије је 8. октобра, на празник

Светог Сергија Радоњешког и на Михољске задушнице, служио Свету службу Божију у манастиру Дуга Mорачка код Подгорице.

„Нека је благословен празник Светог Сергија Радоњешког“, рекао је митрополит Амфилохије у краћој литургијској бесједи, „Свети Сергије је велики подвиж-ник, чудотворац, утемељитељ Духа Божјега у бескрајној Русији, па ево његова благодат је стигла и код нас да нас брани и штити.“

Након Свете Литургије пререзан је славски колач, по-водом имендана монахиње Сергијe. Господин Митро-полит је претходне вечери на вечерњој служби у храму Рођења Пресвете Богородице у манастиру Ћелија Пипер-ска замонашио чином мале схиме дугогодишњу послуш-ницу тог манастира сестру Радмилу, давши јој ново мо-нашко име Емилијана.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОЊЕМ ГРБЉУ

Митрополит Амфилохије је 9. октобра са свештен-ством служио Свету службу Божију у цркви Светог апо-стола и еванђелисте Јована у доњегрбаљском селу Заго-ра поводом храмовне славе.

У току Свете службе Митрополит је у Свету тајну крштења увео брата Игора из Васојевића.

„Антихристи су се појављивали и у вријеме Јована Богослова“, рекао је митрополит Амфилохије у литургијској бесједи вјерницима. „Он о њима говори у својој посланици. Они се непрекид-но кроз историју труде да избришу из људског срца и памћења божан-ску љубав и име Божје као име

61


vetigora

Hronika mitropolijeHronika mitropolije Приредио: Рајо Војиновић

љубави. А сваки онај који Христа прогони из своје душе, из живота људи, тај је антихрист. Јер жели управо да убије Њега, а тиме и човјека. Зато је Сатана човјекоубица од ис-кони, како га Јован Богослов назива. Крадећи човјеку Христа, он му краде вјечну љубав, а крадући му вјечну љубав и вјечну истину, он му краде вјечни живот.“

На крају службе Владика се још једном обратио Грбљанима и упозорио да би данашња политика хтјела да будућност Црне Горе гради на мржњи и расколима.

„Црна Гора је по уставу грађанска држава. А ако је грађанска, то онда значи да сваки грађанин, без обзира на његово национално и вјерско опредјељење, има ап-солутно иста права у тој држави. Међутим, дошло је неко смутно вријеме, нека идеологија, знамо и гдје се роди-ла, гора, мрачнија, античовјечнија од свих претходних идеологија које су јој овдје претходиле. Надати се да је то пролазно. Свједок тога да је пролазна јесте и Свети Јован Богослов“.

Митрополит је претходне вечери на вечерњој служ-би у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Подмаине у Будви замонашио чином расе и камилавке дугогодишње послушнике овог манастира: брата Жарка, коме је дао ново монашко име Нил и брата Драгана, дав-ши му име Калистрат.

Након тога је у манастирској трепзарији, пред многобројним свештеницима, монасима и вјерницима одржао предавање на тему „У почетку бјеше Логос“.

РУСКИ МОРНАРИ У ПОСЈЕТИ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈМитрополит Амфилохије примио је 12. октобра на

Цетињу официре великог десантног брода Црномор-ске флоте Руске морнарице „Цезар Куников“ на челу са заповједником брода, капетаном фрегате Сергејем Алек-сандровичом Ларчуком и замјеником команданта 138. дивизије Црноморске флоте, капетаном бојног брода Генадијем Николајевичом Михејевим.

Пријему је присуствовао и Сергеј Форопонов, савјетник амбасадора Руске Федерације.

Официри су обишли Цетињски манастир и поклонили се моштима Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног Крста Господњег.

Митрополит Амфилохије је претходне вечери са свештенством на руском војном броду у Котору служио службу благодарења. Саслуживали су му отац Алексан-дар, војни свештеник на броду, протојереј-ставрофор

Момчило Кривокапић, протосинђел Кирило (Бојовић) и протојереј Обрен Јовановић. Појао је хор Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора.

На крају благодарења митрополит Амфилохије се обратио руским морнарима пожељевши им да њихова мисија буде у функцији мира у цијелом свијету. У свом обраћању Владика је посебно нагласио значај црногор-ско-руских веза у прошлости, садашњости и будућности.

Повод за посјету великог десантног брода из са-става Црноморске флоте је јубилеј 300-годишњице успостављања политичких односа између Црне Горе и Русије. Испловивши из Севастопоља, брод је преко Бос-фора и Отранта, допловио у Боку которску и у уторак се усидрио у луци Котор, гдје ће остати до недјеље, а носи име по хероју отаџбинског рата Цезару Куникову.

ДРУГИ СВЕБАЛКАНСКИ САБОР ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ

Светом архијерејском Литургијом коју је у мана-стиру Подмаине у Будви, поводом празника Покрова Пресвете Богородице, служио Митрополит црногор-ско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење Господе Епископа гродњенског и волковиског Артемија (Руска Црква) и стобијског Давида (Охридска архиепископија), те бројног свештенства и свештеномонаштва, и уз молит-вено учешће бројних вјерника, у овој светињи је 14. окто-бра почео дводневни, други по реду, Свебалкански сабор православне омладине.

62

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Организатори и домаћини овог скупа били су Митрополија црногорско-приморска и Епархија захум-ско-херцеговачка уз покровитељство Међународног фонда јединства православних народа из Москве.

Након Свете службе у скуп је почео са радом по-здравним словима учесника. митрополит Амфилохије је први поздравио госте, а Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је говорио у име Светог Архијерејског Синода СПЦ и пренио благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја.

Учесницима су се обратили и предсједник Фон-да јединства православних народа Валериј Алексејев, савјетник предсједника Црне Горе др Соња Томовић–Шундић, градоначелник Будве Лазар Рађеновић, отац Алексеј у име Архиепископа чешког Г. Христофора и епи-скоп стобијски Давид.

Прочитани су и поздравни телеграми Патријарха ру-мунског Г. Данила, Архиепископа варшавског и пољског Г. Саве, Митрополита волоколамског Г. Илариона и амбаса-дора Руске Федерације у Београду Александра Конузина.

За учеснике скупа увече је у хотелу „Металург“ у Хер-цег Новом Преосвећени Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије приредио свечани пријем.

Другог дана Сабора представници Фонда јединства православних народа су на конференцију за новинаре изашли са саопштењем за јавност, а предсједник Фонда Валериј Алексејев је говорио о значају овога скупа, из-разивши при том задовољство његовом организацијом.

Из Фонда су посебно нагласили њихову захвал-ност Митрополији црногорско-приморској и Епархији захумско-херцеговачкој, које су се по њиховим ријечима показале као добри домаћини и организатори. Из ис-тих разлога нагласили су и своју захвалност Патријарху српском Г. Иринеју и предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу.

Предсједник Филип Вујановић је увече у својој резиденцији на Цетињу приредио пријем за све учес-нике Сабора. Пријему су присуствовали митрополит Амфилохије, епископ Јоаникије и амбасадор Русије у Подгорици Андреј Нестеренко. Предсједник Вујановић је у току пријема одговарао на питања новинара руских електронских медија који су пратили читав ток скупа.

У раду овогодишњег Свебалканског сабора право-славне омладине учествовали су представници Пра-вославних Цркава и државних парламента из Русије, Бјелорусије, Бугарске, Пољске, Чешке, Украјине, Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, Румуније, Молдавије, Македоније и Албаније.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У БЕЧИЋИМАМитрополит Амфилохије је 17. октобра, на празник

Светих Стефана и Јелене Штиљановића, служио Свету службу Божију у цркви Светог апостола Томе у Бечићима.

У овој цркви се од прије неколико година налази дио моштију овога паштровског и сремског кнеза који је управљао српским народом у тешким временима непостојања српске државне самосталности.

„Апостол Тома, који се дотакао рана Хри-стових – ево га са нама и међу нама преко овог светог храма, а заједно са њим и благовјерни

и праведни књаз српски, Паштровић, чије мошти цјеливамо у овом храму и чије мошти почивају у сабор-ном храму у Београду“, рекао је митрополит Амфилохије у архипастирској бесједи на Литургији.

Након Свете службе Владика је са свештенством благосиљао славски колач. Потом је приређена празнич-на трпеза љубави, за којом је Митрополита, свештенство и остале госте у име парохије и мјештана Паштровића по-здравио парох бечићки, протојереј Остоја Остојић.

Поводом славе Духовног центра „Свети Стефан Штиљановић“, владика је у будванском Старом граду такође благосиљао славски колач, а онда посјетио и ма-настир Дуљево.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОБРСКОЈ ЋЕЛИЈИМитрополит Амфилохије је 16. октобра са свештен-

ством служио Свету службу Божију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице – Добрска Ћелија код Цетиња.

Повод је био завршетак радова на обнови ове древне светиње која је од Цетињског манастира старија више од осамдесет година и у којој је између осталих сахрањен и црногорски митрополит Сава Очинић.

Уочи Литургије Владика је чином расе и камилавке за-монашио брата Акакија, православног Бразилца, давши му име Јован по преподобном Јовану Хозевиту.

„Нашег досадашњег брата Акакија, у овој древној Светињи старијој од Цетињског манастира, Господ је, ево, удостојио да прими име Јована Хозевита, кога он посебно воли“, рекао је Владика у литургијској проповиједи.

„Научио је и српски језик и ево га овдје код нас већ годину дана. Био је послушник у фрушкогорским мана-стирима, у Ковиљу и

63


vetigora

у Цетињском манастиру. И ево, Господ га је удостојио да и њега улови у Своју мрежу. И он је једна од оних риба Божјих, душа жедних и гладних Бога живога, уловљен Христовом мрежом да би свјетлост његова свијетлила пред људима и да људи гледајући добра дјела његова прослављају Оца нашега Који је на небесима“.

„И он потврђује својим данашњим монашењем и при-суством да су заиста сви земаљски народи призвани да буду уловљени том мрежом и да буду чланови народа Божјег“, рекао је митрополит Амфилохије.

Брат Акакије је до прије неколико година био римо-католик. У Православну Цркву примљен је благословом епископа источноамеричког Митрофана који је до недав-но био надлежан за парохије СПЦ у Јужној Америци.

Дипломирао је теологију на Богословском факулте-ту Светог Саве у Либертвилу, да би потом дошао прво у Србију, па у Црну Гору.

Након Литургије митрополит Амфилохије је кро-пљењем освећене воде благосиљао обновљене мана-стирске зидове, гумно, порту.

ПЕТА ГЕНЕРАЦИЈА ЂАКА ОБНОВЉЕНЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ ПРОСЛАВИЛА ДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ МАТУРЕПета генерација матураната обновљене Богословије

Светог Петра Цетињског је 15. октобра на Цетињу про-славила десету годишњицу матуре.

Њихово сабрање отпочело је Светом архијерејском Литургијом коју је у Цетињском манастиру служио ми-трополит Амфилохије.

„Ако је Бог творац неба и земље, онда је човјек, као биће створено по слици и прилици Његовој, призван да буде Божји сарадник“, рекао је Владика у литургијској проповиједи, обраћајући се некадашњим и садашњим цетињским богословцима.

„Зато је после првог стварања речено: Рађајте се и множите и напуните земљу. Онај Божански дар, који је Бог улио у људску природу, наставља се рађањем и множењем и пуњењем земље, наставља се и владалач-ким даром који је човјек примио од Бога, јер му је рече-

но да буде господар птица небес-ких и риба морских. И као што

Бог влада Својом творевином, тако је и човјек призван да

буде владар овога свијета, да

буде савладар Божји, да влада, да унапређује, да умно-жава и у себи и око себе ове божанске дарове. Нека би нас Господ утврдио да дјеламо дјело Господње, да будемо Његови сарадници, заједно са свима Светима“, рекао је митрополит Амфилохије.

У трпезарији Богословије све је поздравио ректор, протојереј–ставрофор Гојко Перовић. Окупљене је по-здравио и разредни старјешина генерације отац Србис-лав Стојанов а у име генерације је говорио отац Миодраг Топаловић. Многи из ове генерације матураната су данас свештеници по епархијама наше помјесне Цркве.

СЛАВА ЦРКВЕ СВЕТИХ СЕРГИЈА И ВАКХА У ПОДИМА КОД ХЕРЦЕГ НОВОГУ селу Поди, које се налази у залеђу Херцег Новог, по-

водом прославе храмовне славе 20. октобра ове године служена је Света Литургија у цркви Светих Сергија и Вак-ха. Црква је била испуњена вјерницима из села и окол-

них мјеста, а био је присутан и представник локал-

не управе Општине Херцег Нови. Све-ту Литургију слу-жио је протојереј-

ставрофор Радоман Бубања уз саслужење свештенства са тери-64

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

Hronika mitropolije

торије херцегновске општине. Након причешћа опходи-ла је литијска поворка око храма, а затим је ломљен слав-ски колач.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У НОВООБНОВЉЕНОМ ХРАМУ НА ЋИПУРУУ обновљеном храму Рођења Пресвете Богородице

на Ћипуру 1. новембра је служена Света Литургија са па-растосом за покој душа свих преминулих владика и вла-дара из светородне лозе Петровић-Његош, као и свим професорима и ученицима Цетињске богословије пре-минулим до наших дана.

У препуном храму вјерног народа, Свету Литургију и парастос служили су протојереј Обрен Јовановић, се-кретар Митрополије црногорско-приморске, намјесник Цетињског манастира протосинђел Методије (Остојић) и парох цетињски јереј Анђелко Боричић.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕУ жижи црногорске јавности ових дана налази

се питање повратка црквене имовине Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој, подстакнуто тужбом које су ове двије епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори поднијеле Европском суду у Стразбуру још 2004. године и на које се очекује одговор овог Суда. Повод за толику и такву буру везану за ово црквено-имовинско питање, и његово подизање на међудржавни ниво између Црне Горе и Србије јесте поднесак Европском суду за људска права у Стразбуру, који је Србија, на позив самог Суда, ис-том доставила у септембру ове године.

Осјећамо овим поводом за своју обавезу да скренемо пажњу на неке чињенице, како црногорској јавности, тако и највишим државним органима, који су се својим „нота-ма“ сусједној држави, као и домаћим изјавама зачуђујуће садржине, укључили у ову вјештачку полемику, исфорси-рану од појединих медија.

Прво, свима је јасно, није Црква она која је укључила власт Србије у судски поступак у Стразбуру, већ је то ура-дио сам међународни Суд по свом нахођењу. По ријечима самог Зорана Пажина, заступника Црне Горе пред Судом у Стразбуру, по Европској конвенцији Суд на то има право, као што и позвана страна има право да се одазове. То што Србија, на чему јој г. Пажин замјера, правно није у овоме задржала неутралан став, па и разлог због кога је траже-но њено мишљење, може се вјероватно објаснити тиме што је Србија донијела Закон о реституцији национализо-ване имовине Црквама и вјерским заједницама, па према томе и Српској Православној Цркви.

Друго, као што је познато, у Црној Гори је такав закон донијет, па онда не само да је повучен из процедуре, него је дошло и до нових противправних одузимања имо-вине (случај манастира Златице, цркве на Ћипуру), што је приморало Митрополију црногорско-приморску и Епархију будимљанско-никшићку да поднесу тужбу Суду за људска права у Стразбуру. И док је дјеловима Епархија захумско-херцеговачке и милишевске ван Црне Горе, као и осталим епархијама у Босни и Херцеговини и Србији (а такође и у Хрватској), већим дијелом, већ враћена оду-зета имовина, њиховим дјеловима у Црној Гори, као и цијелој Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој није враћено ништа. При томе, смијешна је, и у најмању руку чудна, тврдња да је тражење својих права код међународног суда, и правна подршка том захтјеву, атак на независност Црне Горе. Зар је толи-ко несигурна Црна Гора да једна обична тужба може по-трести и довести под знак питања њену независност? Уо-сталом, зар баш то није признање независне Црне Горе као правног субјекта? Али и подсјећање на то да у њој још увијек није заживјела владавина права, управо оно што од ње захтјева Европска заједница, као conditio sine qua non стицања предуслова за европске интеграције.

Треће, тврдње да црквена имовина није црквена него државна, па да Црква нема право да тражи оно што јој је насилно одузето, својствене су појединцима и неким ин-тересним групацијама, који би хтјели да Црну Гору заис-та претворе у бесудну земљу, чак и бесуднију од времена претходећих тоталитарних система, све до турских зема-на, с тим што су султани гарантовали црквену имовину својим хатишерифима. Кад су комунисти „због народног интереса“ одузимали црквену имовину, именовали су је као црквену, као што су и над осталом (неодузетом – хра-мовима и др.) признавали власништво Цркве.

Четврто, кад је већ ријеч о реституцији црквене имо-вине и владавини права, надамо се да ће то питање, као и неспоразуми о којим је ријеч, бити превазиђени доношењем Темељног уговора и са Православном Црквом, којој припада преко 70% црногорско станов-ништва, попут оног којег је Влада Црне Горе недавно у Ватикану склопила са Римокатоличком црквом. Јер, гарантовање права вјерској заједници са нешто више од 3%, а обесправљење Цркве са неупоредиво већинским становништвом представља дискриминацију најгоре могуће врсте, са којом се не улази у Европу и не излази међу људе; о потирању и гажењу Божје и људске праве, да и не говоримо…

Цетиње, 10. новембра 65


vetigora

Hronika mitropolijeHronika mitropolije

У МАНАСТИРУ ЖДРЕБАОНИК ПРОСЛАВЉЕН ПРАЗНИК СВЕТОГ АРСЕНИЈА СРЕМЦАСветом службом Божијом, коју јe са свештенством

служио Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством, у манастиру Ждребаонику код Дани-ловграда 10. новембра је прослављен празник Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српскога, чије свете мошти почивају у овој Светињи.

У литургијској проповиједи Владика је о Светом Арсенију рекао да је ходећи по земљи у себи носио небо.

„Он је вршећи службу архиепископа, као наследник Све-тога Саве, у себи носио Христа Господа. Његови путеви и његова дјела, благодаћу и милошћу Божјом, били су путе-ви Господњи и дјела Господња.

Онај Кога је у себи носио, у срцу своме и у мислима својим, са Којим се непрестано сједињавао – Он је кроз њега дјеловао. Он је чинио и чудотворио преко њега и свједочио Јеванђеље спасења роду људскоме преко Сво-га изабранога сасуда, Светога оца нашега Арсенија“.

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ СЛУЖИО У ПОДГОРИЦИ

Умировљени Епи-скоп захумско-хер-

цеговачки и при-

морски Г. Атанасије (Јевтић) служио је 13. новембра са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

„Смирење има за претпоставку веру у Бога“, ре-као је владика Атанасије у литургијској проповиједи вјерницима. „А вера у Бога има за подлогу страх Божији. То је старозаветни израз, нарочито у Псалмима, за веру у Бога Живога. Према детету, нарочито маломе, треба да имате страхопоштовање и љубав. Али данас је извито-перено и једно и друго, јер нећемо ми да се бојимо не-кога – ми смо слободни и еманциповани. У ствари, тиме прикривамо своје унутрашње страхове. Нарочито се вла-стодршци боје, подозревају. А уколико су више моћнији – тј, отмичари власти, а не слуге, служитељи који преко власти служе народу – они су у све већем страху.“

СЛАВА МАНАСТИРА ДОБРСКА ЋЕЛИЈАСветом Литургијом и резањем славског колача мана-

стир Добрска Ћелија код Цетиња је 4. децембра просла-вио своју храмовску славу, празник Ваведења Пресвете Богородице.

Свету службу служио је парох цетињски јереј Анђелко Боричић, уз молитвено учешће игумана Цетињског ма-настира протосинђела Методија (Остојића) и бројних вјерника сабраних на светом богослужењу.

На Литургији су одговарали ђаци Цетињске богословије. Након Литургије

благосиљан је славски колач и служен помен упокојеним ктито-рима, оснивачима и приложницима ове

светиње. Приређена је и празнична трпеза хришћанске љубави.

66

svetigora

/ 2

012

/ ја

нуар

pro

mo

cija

СЛАВКО Ж

ивковић

КЊИГА О СТУДЕНИЦИИздавачко – информативна установа Светигора

представила је нову књигу у својој едицији Не-мањићки манастири – Манастир Студеница. О књизи су, у четвртак, 1. децембра у Медија центру у Београду говорили игуман манастира Студенице архимандрит Тихон, историчар умјетности проф. Аника Сковран и мр Небојша Гаџић.

– Студеница је, као што сте чули од нашег уваженог игумана студеничког манастира Тихона, мајка српских манастира. Одувек се сматрала првим и најважнијим спомеником, не само немањићког периода него и по-знијих времена. Зна се да су се сви ктитори из лозе Не-мањића, а и други владари, угледали на тај Немањин чин оснивања тако значајне лавре, каква је црква по-свећена Богородици у Студеници. То је један агломерат, једна скупина савршених, најлепших дела која су на-стајала током времена – рекла је историчар умјетности Аника Сковран.

– Студеница се, од оснивања, током времена стал-но допуњавала уметношћу свих епоха које су настајале после њеног оснивања. Важно је да су Немањини синови на овом споменику показали своју оданост и своје разуме-вање очевог чина, што имамо забележено и у прстену куполе где се помиње Сава, где се по-мињу Вукан и Стефан. Мислим да је сама Студеница својом изу-зетном архитектонском лепотом, својом скулптуром, својим сли-каним зидним украсом из разних периода потврдила овај закључак да је она сведок свих времена која су следила после оснивања манастира. Место је одабрао Немања, сарађивали су синови, посебно најмлађи Растко, Све-ти Сава, који је уз оца боравио у важним манастирима управо Свете Евергетиде и на светим местима пратио оца. Познавао је Цариград, познавао је уметности и желео је да у Студеници представи најбоље мајсторе, царске мајсторе који су се могли наћи, који су одсликали првобитне фреске настале у мана-стиру Студеници.

Хтела бих да вам кажем да је Студеница међу првим манастирима која је била изучавана од на-ших и светских стручњака и да је у њој увек налаже-

но јако много нових знакова, нових уметничких стре-мљења. Тако, на пример прелепо студеничко распеће, једно од најлепших које је настало, Бетини (чувени италијански историчар уметности) сматра за најлепше распеће које је осликано и које је инспирисало многе италијанске мајсторе XIII века, читаву плејаду тих првих великих мајстора распећа који су остали у Италији по-знати и цењени уметици, а узор им је било студеничко рапеће. Та ширина којом је третирано распеће, тај лик Христа разапетог и раширених руку, Богородице и све-тог Јована представља једно јединствено решење на тој азурној, плавој позадини врло скупоценој, са посу-тим позлаћеним звездама. Тим бојама само су се ради-ле најскупоценије цркве – рекла је на представљању књиге у Београду Аника Сковран.

Прво коло едиције, од 10 књига, обухвата најстарије и данас, углавном, најугроженије бисере српске култур-не и црквене баштине на Косову и Метохији и Рашкој области.


изашло из штампе:Манастир ДечаниМанастир ГрачаницаМанастир БањскаМанастир МорачаМанастир Арханђели

Манастир СопоћаниМанастир СтуденицаМанастир Жичау припреми су:Манастир ХиландарМанастир Милешева

ПОМЕНИК НОВОГ КОСОВСКОГ СТРАДАЊА

ЉЕТОПИС НОВОГ КОСОВСКОГ РАСПЕЋА IЉЕТОПИС НОВОГ КОСОВСКОГ РАСПЕЋА IIЧАСНИ КРСТ ХРИСТОВ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТКОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА

· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

СВИ ПО ЕВРО ЗА С

АБОР

НИ Х

РАМ

ХРИС

ТОВО

Г ВА

СКРС

ЕЊА

-Уплатницом код ЦБЦГна рачун 550-3610-20Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ;-Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту;-Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова;-Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

рукодјеље манастираСветог Луке у Жупи Никшићкојe-mail: [email protected]

тел: +38267249783

НОВА ИЗДАЊА

-Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

SVETIGORAЦетиње:+382 (0)41 234-222Београд:+381 (0)11 369-07-57

369-07-05

Ново у издањуманастира Подмаине

Часопис СВЕТИГОРА - БОЖИЋ 2011/12 - број 213

Documents