Описмени се, прелиминарни 1

БРОЈ 1 ГОДИНА I

НО

ВЕМ

БАР

2012

Где живимо?Језичке недоумицеПоезија с препоруком

Књиге с препоруком

Српске народне умотворине

ПРА

ТИ

ТЕ

НА

С И

НА

ИН

ТЕ

РН

ЕТ

У!

ww

w.o

pism

enis

e.co

m

САДРЖАЈ

Колумна уредника 4

Речник 7

Недоумице 8

Колумне 12

Поезија с препоруком 39

Књиге с препоруком 44

Књижевност у писмима 46

Књижевни термини 47

Стилске фигуре 48

Културна историја Срба 49

Српске народне умотворине 50

Мудре мисли 52

Биографија писца 55

Коришћена литература 57

ОПИСМЕНИ СЕ

Год. I, бр. 1 (2012)

ИЗДАВАЧАгенција Описмени се, 2012.

Милана Јовановића 24, Београдтел.: 064/173 07 07

[email protected]

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИКТања Стојановић

ЛЕКТЗРАТања Стојановић

САРАДНИЦИВања Вукосављевић, Ивана

Скендеровић, Јелена Боровина, Милица Маринковић, Теодора Становић, Оливера Лазаревић,

Срђан Гагић, Даница Мемедовић, Милена Дедовић, Милена Станојевић, Ана Кнежевић

ДИЗАЈН И ПРИПРЕМААлександра Милановић

ШТАМПАGrafoprodukt d.o.o., Нови Сад - 21

cm

ЦИП- Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

659(497.11) Месечно

COBISS.SR-ID xxxxxxx

РЕДАКЦИЈА НЕ ОДГОВАРАЗА САДРЖАЈ ОГЛАСА

3

Где ми живимо?

Пише: Тања Стојановић,мастер професор српскога језика и књижевности

У земљи у којој је битније бити богат него бити начитан; у

земљи у којој је битније колико месечно зарађујете од тога коју сте школу завршили; у земљи у којој вас кроз основну школу малтретирају разни професори, а кад дођете у средњу школу, кажу вам како није обавезна – а то је застарео систем плашења, који више ни на кога не делује (све одвојено). Кад почнете да студирате (ако имате срећу да платите школарину), неки професори имају сопствене критеријуме – ако им се не свиђате, полагаћете испит и по неколико година. Зато! У земљи у којој се студенти државних и приватних факултета не воле, јер на већини приватних факултета можете без много стреса да дипломирате и постанете неки мр / др (нема

тачака; прво и последње слово ових речи служе за скраћеницу, нема разлога за тачку); у земљи у којој правда одавно спава, а упорност се сматра за лудост – људи живе, раде и смеју се.

И ти исти људи су осуђени да говоре језиком који има више изузетака него правила (и мени се чини да је тако, не чини се само вама), па често бивају исмејани од стране људи који су нешто начули о томе да је правилно то и то, а не то и то. У земљи у којој постојe факултети у којима раде шалтерски службеници, рођаци Светога Петра, којима нико ништа не може; у земљи у којој вам тренирају стрпљење, а ваше достојанство свакога дана стављају на пробу; у земљи у којој уважени

4

професори и научници путују градским превозом, магистри чекају посао, а докторе наука сматрају за чудаке („Прође му живот, а он учи.” Питам вас, ко каже да они не живе?); у земљи која има најсавршеније писмо на свету, у ком се један глас одувек забавља с једним словом (и веран му је!); у земљи у којој ако немате везу (љубавну, рођачку, партијску), немате посао; у земљи у којој се више од пола држављана свакога дана пита да ли се пише не знам или незнам (правилно је написати: не знам!!!); у земљи у којој они који не знају – не желе ни да сазнају (знати – несвршени глагол; сазнати – свршени. Ја то знам. / Зваћу те чим сазнам.); у земљи у којој људи свакодневно користе разне конструкције које не знају да објасне и за које не знају шта значе (зато смо ми смо ту – да објаснимо); у земљи из које највећи стручњаци одлазе у иностранство да буду добри неким полустручњацима (једна реч); у земљи која има најбољи образовни систем (а не образовани; човек је образован, а систем је

образовни;); у земљи која има највише доктора наука који раде као конобари и таксисти – људи живе, раде и смеју се.

У земљи у којој пишем овај текст више од пола становиштва готово да не познаје свој језик, а то су исти они који не знају шта је то што наш језик чини посебним, више од пола становништва не схвата у коликој смо предности што говоримо језиком који само најупорнији могу да науче (српски језик је један од најтежих језика на свету, веровали или не). У земљи која је родила најталентованије људе свих времена (ви знате ко су они), у земљи која свакога дана заборавља на свој језик кварећи га лошим конструкцијама, често преведеним с језика који нема додирних тачака с оним којим говоримо; у земљи у којој већина ради нешто за шта се нису школовали (већина је или већина су); у земљи у којој на најневероватније начине можете радити посао о ком никад раније нисте знали ништа и да притом (једна реч; при томе су две речи) постанете најбољи

5

стручњак у тој области; у земљи у којој посао свакога дана постаје апстрактна именица; у земљи чији језик има два писма (ћирилицу и латиницу), а говорници тога језика често нису свесни какво је то богатство; у земљи чији су становници талентовани за стране језике и у којој је у тренду бити у бекстејџу, сликати свој лук за бук, у земљи у којој је, међу одређеним круговима друштва, најбитније да имате свој персоналити, без обзира на то што немате личност (исто као кад бисте пробали да преведете бабе и жабе на неки други језик; дакле, имамо своју реч!) и што се никада нису фотографисали (сликали се) за албум (уместо тога су сликали лук за бук); у земљи у којој, ако нисте обучени кежуал, нико неће приметити да је ваш стил одевања лежеран.

У земљи у којој 90% (проценат се не одваја размаком) становништва не зна да ОПИСМЕНИ СЕ! постоји пишем овај текст.

6

децидиран(фр. decider) одлучан, јасан, одређен.

жири (лат. jurare заклети се) поротни суд, порота; оцењивачки суд или одбор за додељивање награда на уметничким, књижевним, научним и сл. конкурсима, такмичењима и фестивалима.

класици (лат. classici) пл. у старом Риму: грађани прве класе; доцније: истакнути писци грчке и римске старине; у новијим књижевностима: писци који су писали угледајући се на старогрчке и римске писце или они чија дела, по вредности, спадају у први ред; синг. класик.

оригиналан(лат. origo, originalis) изворан, исконски, првобитан, самоникао, самосталан, прави, који није израђен подражавањем и угладањем на друге; редак, чудан, који се разликује од обичног, необичан, нарочит, особит; оригинално издање једног дела које приреди законити, овлашћени издавач (за разлику од прештампаног); оригиналан песник који пева самостално, не угледајући се на друге.

папарацо(по личности у једном Фелинијевом филму) фото-репортер који се не устручава да јавну личност прати и у најинтимнијим тренуцима и да то после прода илустрованим часописима.

програмер (грч.) стручњак који пише упутства за решавање проблема помоћу електронског рачунара.

значајно 1. од значаја, од важности, важно; 2. са посебним смислом, значењем (нпр. погледати).знатно1. у већој, приличној мери, много (нпр. повећати); 2. значајно, важно.

РЕЧНИК

7

НЕДОУМИЦЕ

Ћирилица или латиница?Нису потпуно у праву они који вам кажу да морате писати ћирилицом увек и свуда. Свакако, лепо је чувати традицију. Ми бисмо рекли да је и латиница веома корисна у неким ситуацијама. Ипак, није лоше да знате да је ћирилица је по важности прво и основно наше писмо. Она је наше национално благо и зато је оправдана њена фаворизација у јавној употреби, у просвети и култури. Настала је крајем IX или почетком X века. Њени творци су ученици Ћирила и Методија. Латиница је грчког порекла, али су се с временом разлике повећавале те је настало посебно латинско писмо. У античко доба Римског царства развила се основна или општа латиница на којој се темеље сва национална латиничка писма. Латиничко писмо је из времена српско-хртватског језичког заједништва, чији се статус утврђује Уставом. Редак је пример који постоји у српском језику, у ком два писма живе и у употреби су.Члан 10 Устава Србије гласи: У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ У СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ СУ СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЧКО ПИСМО.Нагласили бисмо синтагму: службена употреба. Латиница не може угрозити српску културу све дотле док ћирилица не буде егзистенцијално угрожена (а да ли је ћирилица угрожена, просудите сами).Наша препорука је да све семинарске радове, службена документа, саставе и писма пишете ћирилицом.

Гђица или г-ђица?Госпођица је гђица, а госпођа је гђа. Савет мушкарцима: колико год да жена има година, увек је ословите с госпођица – то је боље него да јој намигујете цео дан.

8

НЕДОУМИЦЕ

Како се честита Новаку Ђоковићу?Ако желите да честитате Новаку Ђоковићу, најбољем тенисеру Србије, на свим успесима које је постигао досад, напишите: Честитам, Ноле! Мислите да смо измислили топлу воду? Нисмо, али смо смислили како да запету (и вокатив) никад не заборавите.

Ноле, ми те волимо! Вокативом и свим осталим

падежима.Виши или вишљи?Неке жене воле кад је мушкарац висок. А скоро све жене воле кад је мушкарац виши (не вишљи, то не постоји и није никад било; чак ни кад су наши преци ишли у школу) од њих. У неким говорима у Србији често ћете, поред неправилно облика вишљи, чути и височији. Ти облици припадају дијалектима и нису прихваћени у стандардном језику.

Запалење или запаљење?Чувајте своја плућа – запаљење плућа, уз јотовање, опасно је ако се не лечи; не брините се, излечиво је. А запалење је неизлечива бољка непознавања гласовних промена (дакле, то није исправно, а и не постоји). Зима је, утоплите се да не добијете запаљење плућа!

9

Је л' или јер?Шта значи јер? Закључите сами из следећег примера:• Нећудаједемслаткојерсамнадијети.У разговорноме језику често се меша јер или јел' (није стандардно). Да разјаснимо: јер значи зато (зато што). Ево још једнога примера. Замислите да сањате и у сну вам дође неко и пита вас да ли желите да скочите с огромне литице. Ви треба да одговорите да нећете да скочите зато што вам се живи. Да видимо како то можете рећи.• Нећудаскочимјермисеживи.(Тајнекоћенесумњивосхватити да сте рекли зато што вам се живи.)• Нећудаскочимјел ми се живи. (Ем је неправилно написано јел (у разговорноме језику требало би га писати јел'), ем сте самом себи поставили питање поново. Без озбира што је то само сан, није место за питања бити ил' не бити. Одговорите: • Нећујер нећу.Зашто смо ово јел писали без апострофа? Људи га често пишу тако јер мисле да нема везе ако једно слово замене другим. Тако им се јел и јер чине без разлике. А, видите, разлике има.

НЕДОУМИЦЕ

Заувек или за увек?Заувек је заувек. Дакле, то је једна реч. Мада, ако се ми питамо, заувек има много димензија о којима треба расправити пре но што се та реч уопште напише.

ЈутјубТранскрибујте назив овога портала и напишите: Јутјуб.

Каиш или кајиш?Чим угледате кајиш, поједите слово „ј“ и све ће бити у реду. Да авион има каиш, био би манекен.

НЕДОУМИЦЕ

11

„Хит-мејкер“ Јесењин

Пише: Вања Вукосављевић,дипломирани професор језика и књижевности

Да ли слушате класике српске и светске књижевности?

Књижевност се пише, чита, говори, слуша, па и пева – зашто да не! Сигурно је да сте готово сви чули фасцинантну руско-украјинску романсу „Црне очи“ (у оригиналу „Oчи чëрные“), а да се притом нисте запитали ко је аутор стихова, када је песма настала, чијим су то црним очима стихови инспирисани. Неком ће се такви подаци чинити сасвим беспотребним, а некоме ће вануметничка чињеница употпунити уметнички доживљај. Често се о „Црним очима“ мисли као о руској народној песми, која је с временом добила различите интерпретације – било да је реч о извођењу француског шансоњера, руског оперског певача, америчке џез певачице (иначе, моја омиљена верзија).

Песма је творевина једног од најзначајнијих украјинских стваралаца из периода романтичарске књижевности и нашој читалачкој публици мало познатог Еугена Павловича Гребeнке. Настала је 1843. године и инспирисана је сусретом с Маријом Васиљевном Ростенберг, будућом Гребeнкином супругом. Музику на песникове стихове је компоновао Немац Флориан Херман, а чувени руски оперски певач Фјодор Шаљапин je песму учинио познатом широм света. Шаљапин је и изменио оригинални текст додавши неке строфе. Тек да се не заборави да је оригинална верзија дело руског романтичарског песништва.Многе песмe Јована Јовановића Змаја, на пример, ушле су у

КОЛУМНЕ

12

народ и певају се као народне. Не чуди што је поезија романтизма послужила као текстуална подлога музичких композиција савремене музике. Наш познати певач популарне музике Здравко Чолић је текстове за неке своје музичке композиције налазио управо у стиховима песника романтичара, и то класика српске књижевности ы Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја. Популарни стихови Чолине песме „Песмо моја“ заправо су стихови из познате Змајеве збирке „Ђулићи“ (1864). Реч је о 47. ђулићу:

Песмо моја, закити се цветом,Песмо моја, замириши светом;Још сва срца охладнила нису, Познаће те, песмо, по мирису!

Познаће те да си чедо миља,Да ти љубав мајка и дадиља.Да си рада певати о сласти,Разумеће што не умеш каз’ти.

Песмо моја већ си на полету,Поздрави ми све на овом свету,Поздрави ми славље и голубе,И сва срца што се силно љубе.

И стихови које је песник Бранко Радичевић посветио Мини Караџић Вукомановић, ћерки Вука Стефановића Караџићa, у потпуности је преузео популарни певач, с тим што их је отпевао на ијекавици:

Певам дању, певам ноћу,Певам, селе, што год оћу:И што оћу, оно могу, само једно још не могу:Да запевам гласовито,

Гласовито, силовито, да те дигнем са земљице, да те метнем међ звездице.Кад си звезда, селе моја,Да си међи звездицама,Међу својим, селе моја,Милим сестрицама.

Исти случај је и с Радичевићевом песмом „Клетва“, која у новокомпонованој музичкој варијанти носи наслов „Ао ноно бјела“:

Зелена је трава,Мома на њој спава,Вијар ветар пирну,У сукњу јој дирну,Сукњица се шириА ножица вири,

КОЛУМНЕ

13

Ао ноно бела,Вода те однелаПа – мени донела!

И велики Лаза Костић, такође један од најзначанијих писаца из периода романтизма, нешто више од сто година после настанка песме „Снове снивам“ добија музичку пратњу у извођењу групе „Слатки грех“:

Снове снивам, снујем снове,снујем снове бисерове,у сну живим, у сну дишем,ал’ не могу ситне снове,не могу их да напишем.

Снове снивам, снове снујем,у слике бих да их кујем,ал’ су санци полетанци,не могу их да прикујемсрцу моме лаганоме.

Ал’ наслони на те сноветвоје груди бисерове,две ледене бисер капи:та би студен смрзла снове,све те слике следила би.

Мислим да је сваки начин на који истинска уметност налази пут до публике — добар. Такође, мислим да није претерано констатовати да су

младе генерације више упућене у дискографију појединих певача и певачица, него у библиографију оних који чине саме темеље наше књижевне традиције. Не кажем да уместо књига поезије Радичевића, Змаја и Костића на часовима књижевности треба пустити Чолине и Бренине дискове, али би требало добро размислити шта нам нови вид комуникације са српским класицима говори.

Можда треба поставити питање зашто је управо песништво романтизма послужило као извор текстова. Романтизам је један од оних књижевних периода који је највише пажње обраћао на музикалност, мелодичност, ритмичност и лиричност песничког језика, ослањајући се притом на народно стваралаштво и традицију.

Мало људи зна да је у једну од најлепших кафанских песама, додуше уз парафразирање појединих речи, уткан епитаф Јована Јовановића Змаја – „На гробу Хафисовом“ (1858):

Накуцô се чаша, напевô песама,

КОЛУМНЕ

14

Напио се раја са медних усана,Где је нашô сласти, ту јој није праштô,Сад гори л’ му душа — барем знаде зашто.

Када сам своју другарицу, иначе велику обожаватељку Здравка Чолића, питала да ли је знала да се њен омиљени певач послужио стиховима једног од великих руских песника 20. века, била је изненађена и упитала ме је о којој песми је реч. У питању су стихови прелепе Јесењинове „Певај, певај на клетој гитари“.

Иако су сви савремени интерпретатори песама наведених у колумни назначили ко је аутор оригиналног текста, ретко ко чита омоте музичких албума у потрази за изворним ауторством, па се тако чувени стихови неких од највећих имена наше и светске културе спонтано приписују популарним извођачима и њиховим текстописцима.

И било да наведене песме читате или слушате, исправно је знати чије су оне заиста и не приписивати их неком другом.

КОЛУМНЕ

Шта сад?, Šta sad? или Shta sad?

Пише: Ивана Скендеровић,мастер филолог – италијаниста и докторанд филолошких наука на Филолошком факултету у

Београду

Kао неко ко је одлучио да се бави страним језиком,

културом и књижевношћу подржавам интересовање за туђе. Сваки уплив иностране културе чини нашу богатијом, а нас образованијима и свестранијима. Ипак, треба знати како то користити! Није грешка присвојити оно што нам фали, морамо се развијати и напредовати у сваком смислу, иако овде првенствено говоримо о језику. Но треба знати где се зауставити!

Сигурна сам да већина вас има налог на некој друштвеној мрежи. Колико нас то зближава или пак раздваја сасвим је друго питање. Па ипак, то је један веома лак начин да ширимо културу, али и начин да се негативни утицаји брзо шире. Ево, рецимо, Фејсбук. Зашто помињем баш ту друштвену

мрежу? Зато што је то место на коме најлакше можемо видети шта се збива с нашим језиком (или: shta се збива).Употреба ћирилице или латинице је, опет, још једно сасвим ново питање. Али мешање та два писма? Или чак настанак нове латинице? То јесте право и неопходно питање! Ценим да сте сви који имате налог на Фејсбуку видели статусе познатих и мање познатих „пријатеља“: Shto je bilo loodilo.... или: А vecheras opet... Дакле, Š је SH, у неким случајевима и SCH (ваљда то зависи од афинитета онога ко пише). CH, колико сам могла да приметим, може бити и Č и Ć. Да су нови начини писања предњонепчаних сугласника једноставнији од правописом утврђених, можда бисмо могли овај поступак да оправдамо

КОЛУМНЕ

16

економичношћу, али тешко да је SCH једноставније од Š, или пак OO од U. У школи су се сви жалили на „тешко писање енглеских речи“, а сада чак и српске пишу тако. Не разумем! То, свакако, није једина ствар ортографске природе коју не разумем. Како то да је W боље од V? Лепше за око? Мора да сте приметили изливе најтананијих емоција још тананинјим знањем: Wolim te! или чак: Wojim te! И ето још једне појаве коју не разумем: прелазак V у L или J! Сви су maji, svatki (или swatki) и сви се voje (некада и woje). Као што се да приметити, креативност нема границе! Али зато некада захтева право правцато тумачење. До сада смо се бавили само латиницом, јер је најприсутнија. Ипак, не судите одмах овим људима, јер међу њима има правих чувара језика, који ће ћирилицу користити упркос свима и свему (чак и правопису самом!). Ово се односи на хvala! И то није једина реч с ћириличним Х и осталим латиничким словима, али мислим да је довољно да стекнете утисак.

На крају се извињавам што вас морам још мало разочарати, али најтужније сам оставила за крај! Приметили сте сигурно колико често се велики мислиоци налазе у статусима на друштвеним мрежама. Ја сама то волим. Тако нам се кроз забаву, скоро неприметно, у памћење урезују неке лепе а мудре мисли неких великих људи (ето предности овог начина комуникације!). Али када прочитамо ово и овако: Duchic: Budi odwec lepa da se swidash swakom, odwec gorda da bi ziwela za druge, шта онда да кажемо, прокоментаришемо и учинимо? Драги моји, имам осећај да ова епидемија неписмености, а све из неке превелике жеље да се буде модерно, шири, и то не само међу тинејџерима. Томе има лека, само је питање да ли ће сви бити вољни да попију ту горку пилулу знања.

КОЛУМНЕ

„BONAVIA”

Пише: Јелена Боровина,мастер професор књижевности и језика

Шта одређује наше животе? Наша прошлост? Наше

свесне одлуке? Простор на коме живимо? Или је све само производ случајности, па и ми сами?Јунаци Великићевог романа „Bonavia“ плове кроз живот. Везани различитим оковима, породицом, обавезама, личним филозофијама (које су само изговор за начин живљења), они ретко успевају да управљају својим животом. Налазећи уточиште у пописивању сувишних, непотребних информација, они плутају кроз живот. Роман је повест о судбинама неколицине јунака који су међусобно повезани родбинским или љубавним везама. Везе међу јунацима никако нису једноставне. Емоције које повезују јунаке

обухватају дијапазон од љубави, преко поштовања па чак и до мржње. Јунаци су истовремено повезани и простором својих путовања: Београд, Будимпешта и Беч. Судбине јунака везане су за путовања кроз и у поменуте градове. Ти градови су истовремено места животних прекретница јунака. Међутим, како јунаци плутају кроз живот, ретко су њихови животи одрђени својевољно, већ стицајем околности и наизглед неважних одлука. Њихово животно путовање је тако одређено пуком случајношћу. Иако су јунаци међусобно различити, како личним филозофијама тако и прошлошћу која их све одређује, они су ипак исти. Сигнал за ту „истост“ је пре свега простор по коме се крећу,

КОЛУМНЕ

18

однос према дешавањима у домовини, уланчаност и повезаност прича. Чак и када постоји оправдање за начин живота, други јунаци то оправдање препознају само као изговор и коментар на немогућност управљања над сопственим животом. Сви су мучени прошлошћу која је поставила замке за притискајућу садашњост. У том смислу, стално кретање јунака може бити тумачено као покушај бега од садашњасти (и лоших избора у прошлости), али и као потрага за неком бољом, алтернативном верзијом живота, која мора негде постојати (можда у Америци).Простор Београда стално се пореди с простором Будимпеште, Беча и Америке. Друштвени хаос Београда (Србије), због ког јунаци и напуштају српску престоницу, супротстављен је готово турстичким, мирнодопским описом друга два града. Жеља за једноставнијим живљењем, живљењем које је ослобођено сталних старвичних натписа с насловница и сцена ужаса с малих екрана, води јунакињу

КОЛУМНЕ

19

Катарину преко „велике воде“, у Америку. Стално Катаринино удаљавање од Београда пружа јој шансу за жуђеним животом.Главни јунак романа, Марко Капетановић, писац је туристичких водича у којима сабира све (не)потребне информације о Будимпешти. Тиме се заправо сигнализира да наизглед тривијалне и баналне ствари и одлуке могу одредити ток судбине. Марко Капетановић тако види даље од других јунака који су несвесни чињенице да не постоје тривијалне ствари или безначајни сусрети. Опседнутост неважним стварима успорава Капетановића да од написаних фрагмената створи заокрућену романескну целину. Када најзад успе да заврши роман, главни јунак му даје наслов „Транзит“. Објашњавајући наслов романа, он каже „да је читав живот транзит“, односно прелаз, путовање.У последњем, аутобиографском, поглављу Велекић покушава да расветли мистерију сопственог рођења. И ту се јавља лик ауторове мајке, јединог јунака романа који држи чврсто узде над својим животом. Случајност се користи у остваривању сопствених циљева како би се избегла судбина марионете. Живот не сме да буде једноставно препуштање мору случајности.

КОЛУМНЕ

Светско а наше

Пише: Милица Маринковић,мастер филолог – романиста

Вероватно већ и врапци у Србији (а и у региону) знају

да је наша земља званично постала кандидат за приступање Европској унији. Одувек се зна да је Србија и право раскршће, а и укрштање многих култура. Много тога су странци донели нама, усадили у нашу земљу и у наше тековине, које ми данас покушавамо да сакријемо да бисмо се приближили Европи, те оно што припада традицији ми дефинишемо као сељачко, простачко, примитивно. Ова чињеница говори о томе да се у Србији све мање гаје шљиве, а све више покондирене тикве, да су у Србији све мање модерни лепи српски изрази, а све више „склепане“ стране речи и конструкције.Међутим, једна наша реч, српска реч, већ је одавно прешла границе многих замаља и пустила корење

у бројним језицима. Која реч? За оне који то нису знали у питању је реч вампир.Ово митолошко биће настало је у оквиру словенске митологије, те се у сваком словенском језику другачије назива: упир, лампир, лапир, вједогоња, једогоња. Од речи упир настала је српска реч вампир, која је општеприхваћена у многим језицима. Да бисте се уверили у то, ево и неких примера: на француском и енглеском се пише vampire; на италијанском, португалском, шпанском vampirо; на шведском, норвешком, данском vampyr; на холандском vampier; на мађарском vámpír; на немачком vampir; на финском vampyyri; на руском као и на српском итд.Први наш вампир који се прославио у Европи био је

КОЛУМНЕ

21

извесни Петар Благојевић из Кисиљева, а о њему су писале аустријске новине 1725. године.

Њему је био посвећен читав један извештај у коме је било записано да је после његове смрти умрло још десет особа у селу у року од 24 часа, а сви су, наводно, изјавили на самрти да их је удавио вампир Петар. Чак су и бечки лекари дошли у Кисиљево да размотре овај случај, те су отворили ковчег овог покојника који је изгледао прилично живо, додуше, с мало крви у устима.

Други светски познати наш вампир био је један Чарапан, Арнаутин Павле из Медвеђе, села у близини Крушевца. И његов ковчег би отворен, у ковчегу стварно би пронађен вампир, одсекоше му главу, спалише тело. Но то није било довољно. После четири године, тачније 1733, још 17 тела је било спаљено под сумњом да су то били вампири.

Ипак, ово нису најстарији записи о вампирима у Србији. Као најстарији запис помиње се указ цара Стефана Душана

КОЛУМНЕ

из 1342. године, којим је он забранио свештеним лицима да отварају ковчеге и спаљују тела покојника за које се говорило да имају чудесне моћи.

Наравно, ова колумна не би у потпуности била „вампирска“ уколико бисмо заборавили да споменемо најпознатијег српског вампира, а та титула и даље припада чувеном Сави Савановићу. Уколико нисте читали Глишићеву приповетку После деведесет година, по којој је снимљен и филм Лептирица, крајње је време да то учините и да сагледате Савин лик у потпуности. А занимљива је и „Глава шећера“.

Ето, посветили смо једну колумну и овом сегменту наше културе. На сву срећу, међу условима за кандидатуру за чланство у Европској унији није био и тај да се и српски вампири нађу међу хашким оптуженицима. Иначе, никада не бисмо постали земља кандидат.

Мада, с вампирима се никад не зна.

КОЛУМНЕ

23

Кад је Берта прела

Пише: Теодора Становић,дипломирани менаџер и апсолвент италијанскога језика и књижевности на Филолошком факултету у

Београду

Ако бисте данас некоме на српском језику срдачно

пожелели да се нађе у устима вука, вероватно би тај неко, исто тако срдачно, вама пожелео да одете на неко друго место. Међутим, када у италијанском језику желите некоме срећу у нечему што му предстоји, кажете му управо то: „In bocca al lupo!“ (дословно: у уста вуку). Уместо „хвала“, особа којој сте пожелели срећу одговориће с „crepi il lupo“ (дословно: нек цркне вук). Постоје многа објашњења о пореклу овог израза. Једна од верзија каже да израз долази из ловачког жаргона и да значи „добар лов“. Наћи се „у устима вука“ значи „наћи се тик испред вука“, тј. у најбољој позицији да се исти улови. Израз је, дакле, упућивао на успех. Интересантно је да се

изрази којима се директно жели срећа избегавају због сујеверја, као да ће се догодити управо супротно од онога што се жели. Израз „In bocca al lupo!“ има свој еквивалент и у енглеском језику („Break a leg!“, дословно: сломи ногу).

Оно што је мало вероватно да ће се догодити – у Србији ће се догодити кад на врби роди грожђе, а у Италији на грчке календе („alle calende greche“). Kаленда je био први дан сваког месеца у римском календару, док у грчком оне нису постојале. За Римљане је календар представљао књигу у коју су се бележиле камате које су приспевале на плаћање сваког првог дана у месецу, тј. на календе. Израз је први употребио император Август имајући на уму дужнике који

КОЛУМНЕ

24

ће, по његовом мишљењу, своје дугове платити на грчке календе, тј. никада.

Док у Србији има оних којима фали покоја овчица, у Италији има оних којима фали покоји петак („mancare qualche ven-erdì“). Израз је, вероватно, настао из веровања да превремено рођеним бебама, које су имале неки недостатак, фали понеки петак, јер су се петком традиционално одржавали магијски и окултистички ритуали.

Ако желите да нагласите да је нешто било веома, веома давно, рећи ћете да је то било када је још Берта прела („quando Berta filava“). Берта је била мајка Карла Великог и жена Пипина Малог. Једном, током пута на који је кренула да би упознала свог будућег мужа Пипина, принцезу су отели и заменили је ћерком њене дворске даме, али је она успела да побегне и да се сакрије у кућу једног дрводеље, код којег је провела године занимајући се предењем. Пошто је превара откривена, Берта се вратила на двор и заузела место које јој је припадало. Она је свом мужу

донела сву тканину коју је током година испрела, а он је њој заузврат поклонио онолико земље колико је та тканина могла да прекрије. Отада Берта више не преде.Сваки језик има своје идиоме, изреке и пословице. У дословном преводу на други језик оне могу бити сасвим јасне и разумљиве, док је у појединим случајевима фразеолошко значење потребно ускладити с културом, обичајима и духом језика на који се преводи.

Када неко у италијанском језику у разговору „одређује пол анђелима“ („discutere del sesso degli angeli“), он „млати празну сламу“. У италијанском језику „онај ко спава – неће упецати рибу“ („chi dorme non piglia pesce“), док у српском језику онај „ко рано рани, две среће граби“. У Србији „онај ко први дође девојци, добија девојку“, а у Италији „онај ко први дође, има право први да меље“(„chi prima arriva prima macina“).

КОЛУМНЕ

Тек да не буде да је код других све боље. Онај ко жели све – у српском језику ће желети „и јаре и паре“, а у италијанском ће хтети „да сачува и козе и купус“ („salvare capra e cavo-li“). Док у Србији „врана врани очи не вади“, у Италији „пас не једе пса“ („cane non man-gia cane“). Код њих „онај ко се узда у срећу, гради куле од песка“ („chi crede alla fortuna fabbrica sulla rena“), а код нас се „у срећу узда луд, а паметан у свој труд“. У српском језику „ако није шија, онда је врат“, у италијанском „ако није супа, онда је мокар хлеб“ („se non è zuppa è pan bagnato“). У српском језику „тиха вода брег рони“, а у италијанском иста та „тиха вода руши мостове“ („acque chete rovinano i ponti“). У Србији нешто легне „као кец на једанаест“, а у Италији „као сир на макароне“ („capitare come il cacio sui maccheroni“). Ако неко „не види даље од сопственог носа, то значи да су му очи обложене пршутом“ (occhi foderati di prosciutto). Код нас је тешко жабу у воду натерати, а у Италији позивају зеца да трчи (invitare la lepre a correre).

Српски језик топло препоручује да се прво скочи па онда каже „хоп“, а италијански саветује да се не говори о мачки ако се она нема већ у џаку (non dire gatto se non ce l'hai nel sacco). Овде се нешто иза брда ваља, а тамо мачка лежи на јајима (qui gatta ci cova).Но изреке и фразеологизми у српском и у италијанском језику нису увек различити. Они који пуно троше у оба језика имају шупље руке (avere le mani bucate), људи могу бити добри као хлеб (buono come il pane) и ћутљиви као рибе (muto come un pesce), једна ласта не чини пролеће ни нама ни њима (una rondine non fa primavera), они који плачу роне крокодилске сузе (lacrime di coccodrillo), и тамо вук мења длаку, али ћуд никада (il lupo perde il pelo, ma non il vizio). И код нас и код њих празна врећа не стоји усправно (sacco vuoto non sta in piedi), купује се мачка у џаку (comprare la gatta nel sacco) и јавља се гром из ведра неба (fulmine a ciel sereno). И у Италији риба смрди од главе (il pesce puzza dalla testa), а брига се удара на весеље (canta che ti passa).

КОЛУМНЕ

26

Месеци су такође нашли своје место у пословицама. У Италији пролеће у фебруару увек доноси неку невољу (pri-mavera di febbraio reca sempre qualche guaio), ако је април мокар, сељак је срећан (aprile bagnato, contadino fortunato), ако се жели добра жетва, треба да се сеје у јулу (semina di lug-lio se vuoi un buon puglio), ако је октобар топао, фебруар ће бити хладан (ottobre caldo fa freddo febbraio), ако у новембру мрзне, жетва ће бити лоша (no-vembre gelato, addio seminato), а децембар пун снега доноси срећу сељаку (dicembre inne-vato, contadino fortunato).Интересантно скривено значење се може наћи и у бојама. Еминенција је сива (eminenza grigia), крв плава (sangue blu), а овца црна (pec-ora nera). Ако немате новца, ви сте у италијанском језику у зеленом (al verde), ако сте непоправљиви оптимиста, онда све видите црвено (vedere tutto rossa), ако јело једете потпуно незачињено, једете га у белом (mangiare in bianco), ако вам је живот монотон, онда је ваше постојање сиво (esistenza gri-gia), ако се много плашите,

имате плави страх (avere una fifa blu), ако волите да читате крими приче, волите жуту књигу (un giallo), а ако имате много животног искуства, онда сте видели живот у разним бојама (vederne di tutti i colori).И за крај, желим вам да у животу пливате у мору млека (nuotare in un mare di latte, тј. да вам тече мед и млеко) и да вам све што радите буде лако као испијање јајета (facile come bere un'uovo, тј. просто као

пасуљ).

КОЛУМНЕ

Бирократија и језик

Пише: Оливера Лазаревић,апсолвент српске књижевности и језика с општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду

Бирократија је термин, скован од француске речи

bureau (ова реч је првобитно означавала зелену чоју на канцеларијском столу, а затим канцеларију уопште) и грчке речи kratein (владати). Према томе, у буквалном значењу бирократија је такав облик владавине чији су носиоци људи канцеларија, чиновници, односно бирократи. Многи од нас желе по сваку цену да избегну било шта што је у вези са бирократијом. Свако од нас је макар једном био у ситуацији да му је недостајао један формулар и да је био упућен на још један шалтер.

Питате се како су међусобно повезани бирократија и језик? У свакодневној комуникацији постоје неки рогобатни изрази који нам звуче

као да су их измислили шалтерски службеници. Та појава се назива бирократско фразирање.

Ово фразирање, као и свако друго фразирање, јесте вештина да се много говори а да се не каже ништа. Једна од карактеристичних особина бирократског језика јесте тзв. декомпоновање предиката. Уместо једног глагола користе се глагол и глаголскаименица.Тако у Блицучита-мо да је:

КОЛУМНЕ

28

„Министар иностраних послова Чешке Карел Шварценберг изјавио данас у Приштини да ће његова земља вршити утицај на земље Европске уније...“ Исто у Зaкону о државним службеницима стоји: „Нико не сме вршити утицај на државног службеника да нешто чини или не чини супротно прописима.” Ова конструкција је присутна и у свакодневном говору, па тако можемо чути: „Родитељи знају понекад вршити утицај на изборе своје деце.” Зар није лепше и разумљивије рећи да ће Чешка утицати на чланице Европске уније, да нико не сме утицати на државне чиновнике и да родитељи утичу на изборе своје деце? Становници Краљева, које је задесио земљотрес, обавештени су да ће: „Комисије за процену штете на грађевинским објектима у суботу, 9. јула вршити процену штете.” Ове комисије ће, једноставно, проценити насталу штету. Инсруктор вожње ми је на прошлом часу рекао: „Кандидат је одједном извршио претицање.” Дакле, кандидат је претекао неко возило, што је изненадило мог инструктора.

У Свету компјутера заљубљеници у информатику су могли прочитати: „Вршиће се анализа јавних тендера”, тачније анализираће се јавни тендери. Многе читаоце је занимало да сазнају у дневним новинама: „Ко ће водити преговоре о Косову?” Правилно је рећи: „Ко ће преговарати о Косову?” У једном волонтерском приручнику, великим словима је истакнуто питање: „Како ти можеш дати допринос?” Све нас занима како ми можемо допринети нечему. Бирократизација се јавља и у другим облицима. Тако је у вестима једне телевизијске станице репортер рекао: „Тиса је у опадању.” Дакле, правилно је рећи да Тиса опада, тј. ниво воде у њој. Спортски коментатор је у жару преноса утакмице казао: „Наши су у поседу лопте.”Колико је само лепше рећи да наши поседују лопту! У званичном документу факултета је писало: „Савез студената је у могућности да одговори на ваше захтеве.”У ствари, Савез студената може да одговори на те захтеве.

КОЛУМНЕ

29

Када неки гост остане мало дуже код вас у посети, могуће је да ће вас питати: „Јесам ли вам на сметњи?” Није ли једноставније и присније: „Да ли вам сметам?” Колега ми је јуче рекао да је у приличном закашњењу у обављању својих обавеза. Он у ствари често касни. Интересантна је и помодарска употреба, да не кажем – злоупотреба придева присутан. Тако је присутан напредак, уместо да напредујемо. Присутан је и пораст цена у угоститељству, односно: „Угоститељи дижу цене.“ Чак је и: „Киша присутна на стадиону“, што значи да је, нажалост, киша падала свуда, па и на стадону.Дакле, немојте вршити: размене искустава, унапређења, упоређивања, усклађивања, поправке, нападе; изражавати

сумње; чинити званичне посете; испољавати одређене особине; износити предлоге; имати или немати нешто у плану; долазити до промене плана; бити мишљења да…

Већ, једноставно, само: размењујте искуства, унапређујте (и себе и друге), упоређујте, усклађујте, поправљајте, нападајте, сумњајте, званично посећујте, будите брзи или спори, предлажите, планирајте, па мењајте своје планове, а пре свега – мислите!

Хтели ми то да признамо или не, естрадне звезде имају много више утицаја на омладину (а, богами, и на оне који више нису тако млади) него било која друга личност из јавног живота, па и из њиховог личног окружења.

КОЛУМНЕ

30

Да ли је Толстојевски био полигон?

Пише: Срђан Гагић,апсолвент српске књижевности и језика с општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду

У земљи у којој ни телевизијски ни радијски

спикери, а често ни професори српског језика и књижевности, не владају ваљано материјом не треба превише очекивати ни од естрадних звезда, које су часове матерњег језика најчешће прескакале. Но како то у Срба увек бива, што се мање о нечему зна, то се више и чешће о томе говори. Тако су певачице новокомпоноване музике постале не само забављачице широких народних маса, него су почеле и озбиљно да се баве образовањем своје публике градивом из многих области, па тако и из језика и књижевности.Један тинејџер ће свакако пожелети да прочита сабрана дела Ане Карењине када му то препоручи његова омиљена фолк звезда. Проблем је што она не постоје ни у једној књижари.

Просечна српска домаћица ће се прилично изненадити како је страни писац Мир Јам умео да напише тако добар сценарио за Шотрине серије о Србији. Вероватно ће нека савесна мајка пожелети да и њено дете проговори што више страних језика и постане прави полигон, као и син њене омиљене певачице. А можда ће се угледати и на њену млађу колегиницу, која је за себе казала да је прави полиглота јер много воли животиње.

У међувремену Толстој ће се вероватно неколико пута преврнути у гробу, посебно ако га прозову Толстојевским, а с њим и низ српских полиглота који, срећом, нису доживели да Србија постане полигон за аналфабетску елиту. Треба за неупућене додати и то да

КОЛУМНЕ

31

Ана Карењина никада није написала ниједну књигу; за свога литерарнога века успела је само да буде написана. Наиме, Ана Карењина је главна јунакиња дводелног класика који је написао Лав Николајевич Толстој, један од најзначајнијих руских романописаца, уз Фјодора Михајловича Достојевског. Иза псеудонима Мир Јам крије се име српске новинарке Мирјане Јаковљевић, која је у првој половини прошлога века писала за неколико београдских новина. Поред новинарства бавила се и списатељством, а међу њеним најпознатијим романима су и „Рањени орао“ и „Грех њене мајке“, које је у формату теливизијске серије екранизовао режисер Здравко Шотра. Као и многи српски аутори, Мир Јам је била полиглота, тј. говорила је више страних језика. У њену одбрану треба додати и ово: многе њене савремене колеге и колегинице, који истичу своју супериорност над литературом какву је писала Мир Јам, ни свој властити језик не говоре и не пишу онако како би требало.

КОЛУМНЕ

У вреле летње дане позната певачица нам, у врло гледаној емисији, препоручује своју омиљену туристичку дистанцу. Ако ништа друго, водите бар рачуна о томе да при избору дестинације (одредишта), узмете у обзир и то да дистанца (раздаљина) између вас и естрадне Србије барем током тих десет дана одмора буде што већа. Једна од водећих естрадних звезда изјавила је – не тако давно – да би, да је хтела да буде новинар, знала свих шест падежа. Ваљда је хтела да каже да јој, као звезди, нису потребни неки тамо падежи. Истина, не би јој много помогло ни да је знала да их српски језик има чак седам. То, истина, не знају ни сви новинари. Један њен колега пак пева песму у којој некој, ваљда, „идеалној драгој“ поручује да га чека код колима. Од њега нису ни тражили да наброји падеже који су му познати. Дуго би трајало нама који знамо да се седи у колима (локатив) , али да (истина, нестрпљиво) друге чекамо код кôла (генитив). Но ако живите у Црној Гори, имајте на уму да се тамо више не седи у колима. Према новим језичким правилима, Црногорци седе у кола (акузатив). И то каквА.

Нама који нисмо естрадне звезде и немамо довољно новца за кола (ни у локативу ни у акузативу), остаје само да седимо, чекамо и ловимо грешке. А њих има, на (не)срећу, и више него довољно.

КОЛУМНЕ

Еуфемизми у политичком дискурсу

Пише: Даница Мемедовић,студент опште лингвистике с италијанским језиком

На језик у политици мало људи обраћа пажњу.

Некада се иза речи политичара крије и секундарна порука, која се не може открити без дубље анализе. Али, пре свега, хајде да утврдимо шта је дискурс, а шта политички дискурс. У општем смислу дискурс је лингвистички термин за језик у употреби; политички дискурс је вид нарације који користе политичари.На српској политичкој сцени постоје политичари који су дипломирали на разним факултетима. Неки имају само диплому средње школе. Међутим, оно што сваки добар политичар мора да поседује није високо образовање, већ – способност беседништва. То је веома важна црта помоћу које политичари добијају гласове већине и власт. Лукаво

користећи разнолика својства језика, међу којима предњаче еуфемизми и метафоре, они се труде да прикажу улепшану слику стварности.

Еуфемизам је стилска фигура која обликује, „прилагођава“, истину толико да она постаје прихватљива широким народним масама. Ако, на пример, читамо новине и наиђемо на чланак у коме пише да је „отклањање диспаритета цена грејања и енергената нужно како би електране нормално могле да купују енергенте“, можда нећемо одмах схватити да отклањање диспаритета заправо значи поскупљење!Скоро је министар финансија Млађан Динкић изјавио да би повећање ПДВ-а требало да донесе уштеду од 26 милијарди

КОЛУМНЕ

34

динара. Обратите пажњу: министар није рекао да ће ове мере донети уштеду, већ да би требало да донесу уштеду! Ако се то пак не догоди, ником ништа, јер министар није дао никакво обећање, он је само проценио ситуацију.Често слушамо о „преговорима“ са Европском унијом, иако је готово општепознато да ова организација има правила. Земље које желе да постану чланице морају да их прихвате. Може се преговарати само о

року прихватања тих правила, а све остало (упутства, савети, препоруке итд.) јесте заправо еуфемизам за – наређење. Вероватно најпознатији еуфемизам у свету је синтагма „рат против тероризма“. Овај израз је први лансирао у употребу тадашњи амерички председник Џорџ Буш након 11. септембра 2001. године, како би се оправдале војно-политичке инвазије над становништвом Ирака и Авганистана.Можда вам на први поглед еуфемизми нису деловали важно или интересантно, али истина је да они носе велики део поруке. Један еуфемизам се може поистоветити са зашећереним омотачем горких пилула које гутамо из дана у дан. Политичари неретко говоре тако да не желе да слушаоцима створе јасну менталну слику онога о чему причају, служе се апстрактним уместо конкретним да би се њихове изјаве и обећања могли протумачити на више начина. То је једно од средстава којима вешти манипулатори манипулишу широким народним масама.

КОЛУМНЕ

35

Комплекс и његова комплексност

Пише: Милена Дедовић,српске књижевности и језика с компаратистиком

Превртљива је та ширина значења речи комплекс.

Не зна човек да ли се мисли на стамбени комплекс некаквих зграда, на комплекс витамина Б или пак на комплекс ниже или какве друге вредности који су, у ствари, последица некаквог непријатног догађаја. Незгодни су ти хомоними, час се један појам односи на спој или скуп, а час на психичко стање узроковано нечим најчешће негативним по носиоца таквог емоционалног проблема. Не може се, онда, са сигурношћу рећи да ли се под „Едиповим комплексом“ мисли на познати научни феномен (или, како га је Фројд дефинисао, скуп љубавних и непријатељских осећања које свако дете осећа према родитељима), да ли пак на античка дела која говоре о несрећној судбини цара Едипа

и његове породице. А можда би неко необавештен помислио да је извесни Едип, у ствари, великопоседник разних не-кретнина, хотела, мотела...

Идући том стазом, не би на крај памети некоме било да закључи да витамин Б има комплекс ниже вредности, поредећи се са популарношћу витамина Ц. Едип јесте родом из владарске породице, те је самим тим имао више комплекса. Најпознатији је онај најмрачнији, нај- компликованији и нај- интригантнији, онај који је основа трагике Софоклових дела. То је комплекс који доводи своје жртве до границе неподношљивости и приморава их да се сакрију од стида и бруке, непријатности и патње. Јасно је да је данашње схватање појма „Едиповог комплекса“

КОЛУМНЕ

36

потекло из античких трагедија и грчке митологије. Јасно је и то да, иако назван по античком јунаку, овај комплекс не припада само њему, нити је јединствен, непоновљив и само њему карактеристичан, већ само означава порекло. Каже се да историју пишу победници.

КОЛУМНЕ

људске несавршености и разноврсности.

Књижевност пише онај ко саставља недовршиву слагалицу, стрпљиво и лагано. Књижевност је и дволична и двосмислена, саркастична, подругљива, трагична, разумљива, мудра и досетљива. У једном се слаже с историјом: наследно је све о чему говори, наследна је и она сама. Едипов комплекс није наследила само његова кћи, већ и читаве генерације после њега, све до данас. Едип ми је наметнуо закључак – историја је искомплексирана, а књижевност комплексна. У прилог томе додајем да би једино књижевност, управо због тога што је сложена, анализирала ову вишезначност једне те исте речи и њене варијације, док би историја прихватила готову чињеницу. И ово је поређење ствар књижевности, стога она сама себе чини све комплекснијом говорећи о себи и својој сложености, ширећи круг комплексности, анализирајући и описујући сваки емоционални или какав други моменат.

Ко пише књижевност? И за кога? Има историја сопствене комплексе, чим има потребу за доказивањем и манипулацијом широких народних маса, пружајући онима гладнима знања и образовања субјективни доживљај онога о чему говори. Није ни ова реченица применљива свуда, није вечна ни сасвим истинита. Тачна је колико и она фраза да „историју пишу победници“. Па ко ће да оправда оне који су на мегдану изгубили, ко ће да прича о њиховим тренуцима слабости, психичкој неуравнотежености, физичкој неспремности, малим и великим комплексима, опасним и безопасним стра-ховима? Историја је себична, само ће да прослави неку победу или оплаче пораз, упериће прст у најбољег и најгорег, првог ће наградити вечном славом, а другог казнити подсмехом и бруком. Народу, оном истом народу за кога је историја писана, неће бити јасно све и постављаће питања и онај који зна одговор или бар онај који разуме, откриће делић мистерије

КОЛУМНЕ

38

„Очију твојих да није“, Васко Попа

Очију твојих да нијеНе би било неба

У малом нашем стану

Смеха твога да немаЗидови не би никадИз очију нестајали

Славуја твојих да нијеВрбе не би никад

Нежне преко прага прешле

Руку твојих да нијеСунце не би никад

У сну нашем преноћило

У поезији је све дозвољено, али једно је неопходно: да она буде савршена.

поезија с препоруком

39

„Када те остави она коју волиш“, Брана Петровић

Куд ћеш по киши куд ћеш по киши




Ја волим кишу ја волим кишуЈа волим кишу ја волим кишуЈа волим кишу ја волим кишуЈа волим кишу ја волим кишу

Понеси кишобран понеси кишобран




Не треба ми кишобран не треба ми кишобран



Не треба ми кишобран

Када те остави она коју волишКада те остави она коју волишКада те остави она коју волишКада те остави она коју волиш

Прво осетиш једно ништаПрво осетиш једно ништаПрво осетиш једно ништаПрво осетиш једно ништа

Затим осетиш једно ништаЗатим осетиш једно ништаЗатим осетиш једно ништаЗатим осетиш једно ништа

Идем да прошетам идем да прошетам





40

Е па иди кад си лудЕ па иди кад си лудЕ па иди кад си лудЕ па иди кад си луд

И шеташ и шеташ и шеташ и шеташ




И сви гледају како шеташ

И киснеш и киснеш и киснеш и киснеш




И већ ти је боље и већ ти је боље




Не боли те ништа не боли те ништа




Не боли ништаСамо мало ништа

___Ово је једна од најмилозвучнијих, најбољих и најкомплекснијих песама српске поетикe 20. века. Добро, субјективни смо. :)


41

„Можда спава“, Владислав Петковић Дис

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

И у њему очи неке, небо нечије,

Неко лице не знам какво,можда дечије,

Стару песму, старе звезде, неки стари дан,

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:

Као да је сан ми цео био од пене,

Ил’ те очи да су моја душа ван мене;

Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:

Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Ја сад слутим за те очи да су баш оне

Што ме чудно по животу воде и гоне:

У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Заборавио сам јутрос песму једну ја,

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:

Да је чујем узалуд сам данас кушао,

Као да је песма била срећа моја сва.

Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,

И да земљи треба сунца, јутра и зоре;

Да у дану губе звезде беле одоре;

Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.

У сну своме нисам знао за буђења моћ.


42

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тадИ те очи, и ту љубав, и тај пут среће;Њене очи, њено лице, њено пролеће

У сну видим, али не знам што не видим сад.Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,И њен поглед што ме гледа као из цвећа,Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,

Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;Не знам место на ком живи или почива;Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;

Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,Изван ствари, илузија, изван живота,

И с њом спава, невиђена, њена лепота;Можда живи и доћи ће после овог сна.

Можда спава са очима изван сваког зла.

_____Ова песма Васка Попе садржи сва неба овога света.


43

44

књиге с препоруком

„Јелена, жена које нема“, Иво АндрићСва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје. Дан је само бела хартија на којој се све бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу – на великим, мрачним и врелим пољима

несанице.

Не верујете? Прочитајте.

„Дервиш и смрт“, Меша СелимовићКњига у којој се у свега шест реченица најлепше описује изгубљена љубав. Књига у којој је свака реченица вредна дивљења. Ако сте увек на страни правде – погледајте и њено наличје.

Била једном једна река и магла у њеним предвечерјима и сунчев одсјај у њеним ширинама. Постоји и сада у мени, мислио сам да сам заборавио. Ал' ништа се изгледа не заборавља, све се враћа из закључаних претинаца, из мрака тобожњег заборава и све је наше што смо мислили да је већ ничије, не треба нам, а стоји ту пред нама, светлуца својим бившим постојањем подсећајући

нас и рањавајући.Не знам каква је сад, ја је памтим по љепоти. И по изразу патње на лицу какво никад више нисам видио нити сам дуго могао да га заборавим, јер сам ту патњу ја проузроковао. Због те жене, једине коју сам волио у животу, нисам се оженио. Због ње, изгубљене , због ње отете, постао сам тврђи и затворенији према свакоме: осјећао сам се похаран, и нисам давао ни другима што нисам могао дати њој. Можда сам се светио себи, и људима, нехотице, и не знајући. Бољела ме, одсутна. А

онда сам заборавио, заиста, али је све било касно.

45

књиге с препоруком

„Унутрашња страна ветра“, Милорад ПавићЧитањем овога романа открићете неистражене светове (не)суђених љубави. Структура Павићевих романа разликује се од свега што сте читали досад.

Све будућности имају једну велику врлину: никад не изгледају онако како их замишљаш.

Унутрашња страна ветра је она која остаје сува док ветар дува кроз кишу.

„Покондирена тиква“, Јован Стерија ПоповићКњига коју смо сви прочитали. Књига која никад не излази из моде. Књига која је актуелна у сваком времену.

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу.ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила.ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара.ЕВИЦА: Зар он није ваш брат?ФЕМА: Девојко, ти ваљда ниси сасвим изгубила мозак Ни толико не можеш да расудиш да он мој брат бити не може. Ко је још видео да ја овако у бело обучена пођем с њиме издртим и јадним, црне му се руке, никаква резона не зна ... видиш, и сама се од њега гадиш.ЕВИЦА: Није тако, мајко.ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет лета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица?

46

књижевност у писмима

Вук Стефановић Караџић Ани Краус

Пешта, 15. новембар 1814.

Љубљена пријатељице мога срца,

Послије оног незаборавног растанка са вама тек шестог дана успио сам да стигнем у Пешту, јер је пут био веома лош. Цијело моје путовање било је само непрекидно сањарење о вама: дању сам будан сањао, а ноћу у сну. (...)

Чујте, дакле, то исто сада: задовољство моје душе, радости мога срца и среће мога живота – у вама су. Живот без вас и без наде да ћу увијек живјети с вама и да ћете ме вољети представљао би паклене муке које ниједан несрећник на овом свијету никад није поднио. (...)

Будите здрави и весели и не заборавите онога који вас воли више од свега на свијету и који сматра за највећу част и срећу што себе може вјечно називати

Вашим вјерним и искреним пријатељем Вуком Стефановићем

Прилог: Ви! моја Ви! не бисте ли хтјели да будете моја?

47

књижевни термини

ИНСИНУАЦИЈА (лат. insinuare – продрети, приступити; уцепити, усадити), подвала, клеветање, измишљање с циљем да се неко окриви за нешто.

КАТАРЗА (гр. katharsis – очишћење), један од најзначајнијих појмова Аристотелове Поетике, којом се у дефиницији трагедије објашњава њено дејство на публику, односно образлаже њена сврха. О појму катарзе непрестано се расправља од антике па све до данас, будући да је појам катарзе (katharsis pathematon) вишесмислен, па се његово значење често може тумачити на основу контекста.

ДЕСКРИПЦИЈА (лат. descriptio – описивање, приказивање), један од основних поступака у књижевности, који подразумева представљање физичких, спољашњих карактеристика елемената фикционалног света. Дескрипција се обично сагледава у опозицији с нарацијом, односно претпоставља се да је дескрипција онај сегмет у којем се не излаже никакво збивање.

БЕСТСЕЛЕР (енгл. best-seller – књига са великом продајом), књига која се у одређеном тренутку у одређеној земљи највише продаје. Бестселери су обично књиге које одговарају захтевима укуса који су у датом тренутку популарни код шире читалачке публике, што не мора уједно да значи и мању књижевну вредност дела.

48

стилске фигуре

АЛЕГОРИЈА (гр. alleggoria – пренесен говор), стилска фигура заснована на измени непосредног значења представе, слике, појма или пак читавог књижевног дела према начелима сличности. Значење алегорије не мора увек бити очигледно. Алегорија је блиска симболу. Симбол упућује на неограничена значења, а алегорија упућује на тачно одређено неизречено значење. Алегорија је у епици често тајно средство споразумевања, да би путем мисаоног процеса лепотом слике скрила осећање (нпр. у песми „Ропство Јанковић Стојана“).

АНТИФРАЗА, фигура говора у којој је реч употребљена у потпуно супротном значењу од уобичајеног (нпр. непријатељ уместо пријатеља).

АНАДИПЛОЗА (гр. anadiplosis – удвостручавање), реторичка фигура или фигура дикције, која подразумева понављање једне, или више речи с краја стиха или реченице, на почетку наредног стиха или реченице, чиме се постиже нарочит звучни и семантички ефекат.

Остао сам сâм, сасвим сâм,сасвим сâм, а људи око мене.

49

културна историја Срба

Етимологија имена Срби

Етимологија имена Срби није објашњена. Срби су своје име донели из старе постојбине, али је занимљиво и то да постоји још један словенски народ који носи исто име, а то су, погађате, Лужички Срби, који су сасвим различити од балканских Срба. Њих Немци називају Sorben, а нас Serben. Они пак себе зову Серби, као што и ми себе називамо, док нас називају Јужни Серби.

Лужички Срби су остатак некада моћног народа који је живео на подручју источне Немачке и Пољске, о чијој величини говори и чињеница да је у време Карла Великог (9. век) граница између словенских и германских племена називана limes sorabucus (српска граница).

Име Срби јавља се још код античких писаца. Код грчкога писца Птоломеја (Географија, V, 8) они се спомињу као сарматски народ настањен између североисточног Кавказа и реке Волге. До данас је написано мноштво књига које полемишу о називу имена Срби.

50

народне умотворине

Поређења са животињама

Бежи кô сова од сунца.Бјежи од људи као дивље паче.Бира као медвед гњиле крушке.

Бос као пас.Ведра ноћ као рибље око.

Вири као миш из брашна у мутваку.Врви војска као челе из улишта.

Врти се као лептирица око свеће.Вуче се као пребијена змија.

Глади се као мачка.Гледи ко змиче из траве.

Господски иде као патка по дубоку виру.Грају као овце с попаса.

Гуче као голубица.Долетели као осе на мед.

Дријема као кобила пред сувачом.Живи кô риба у води.

Завргао се главом као пас репом.Загледао се као теле у шарена врата.

Засукô бркове као вилаш рогове.Затеже се као кобила у вршају.

Згрчио се као јеж.Здрав као јелен из горе.

Изгубљен као брав у туђем крду.Изишао као мара (у пролеће) на сунце.

Иде као гуска у маглу.Какоће као кока на сједалу.

Као да је голуб зрно по зрно бирао.Као да су га гује пиле.

Кољу се као жути мрави.Крадљив као врана.Кротак као јагње.

Кука као (сиња) кукавица.Лаје као пас на звезде.

Љуља се као вук из гвожђа.Љут као рис.

51

народне умотворине

Млати језиком као плиска репом.Мути као риба по плиткој води.

Мучи се као црв.Навалили као гусеница на лист.

Напали на трешње као чавке ка смреку.На страну реве као козји рог.

Обилази као мачак око вруће каше.Огуглао као во на јарам.Окупили као ’рти зеца.

Пало му на памет као псу рамати.Подмеће као кукавица јаје.

Понио се као да је добио бијеле пчеле.Промеће се као мачка међу стаклићима.

Провукао се као пас кроз росу.Ради као кртица.

Раширио се као жаба на води.Ретко као бела врана.

Сед као овца.Сиромах као црквени миш.Слабо као сврачији мозак.

Слободан као птица (на грани).Смели се као мрави на главњи.

Смео се као прасе на раскрсници.Спава као зец (на опрезу).Спава као јагње (мирно).

Срчан као соко.Стоје кô ждралови.

Трчи као овца на солило.Ћути као риба.

Ћути у добру као буба на дудову листу.Умиљава се кô мачка.

Ушкиљио очима као лисица на кокош.Хукће као јејина.

Цепти као риба на просуљи.Цичи као змија у процепу.

Црн као гавран.Шарен као детлић.

Шепури се као ћуран.Шири се као паун.

52

Иво Андрић

Приредила: Милена Станојевић,професор српскога језика и књижевности

Рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу код

Травника. Као двогодишњак остао је без оца, па мајка, суочена са беспарицом, свог јединца даје на чување рођацима у Вишеград. Андрић ту завршава основну школу, а потом одлази у Сарајево 1903. и уписује Велику гимназију. Као гиманзијалац почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили“ објављује своју прву песму „У сумрак“. Прилази напредном националистичком покрету „Млада Босна“ и постаје страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. Октобра месеца 1912. године започиње студије на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу захваљујући стипендији

хрватског културно-просветног друштва „Напредак“. Наредне године прелази у Беч, где слуша предавања из историје, филозофије и књижевности – а већ следеће године на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. Све време пише рефлексивне песме у прози, те му у 1914. године Друштво хрватских књижевника у Загребу објављује шест песама у прози у панорами „Хрватска млада лирика“. Када је чуо вест о сарајевском атентату 1914. године, напушта Краков и одмах по доласку у Сплит аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, па у мариборску тамницу. Ту је, као политички затвореник, остао до марта 1915. и у том периоду интензивно писао песме у прози. 1918. године

биографија писца

53

у Загребу је објављена књига стихова у прози под називом „Еx ponto“ са предговором Ника Бартуловића.

Незадовољан атмосфером у Загребу, одлази у Београд и почетком 1919. почиње да ради као чиновник у Министарству вера. Интензивно учествује у књижевном животу престонице и дружи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем и другим писцима који се састају у кафани „Москва“. Од 1920. почиње његова богата дипломатска каријера – радио је у Ватикану, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу Мадриду, Женеви, Берлину. У Загребу излази 1920. године нова збирка песама у прози „Немири“, а у Београду С. Б. Цвијановић штампа приповетку „Пут Алије Ђерзелеза“. Током наредне две године објављује приче „Ћоркан и Швабица“, „За логоровања“ и „Жена од слонове кости“. У јесен 1923. године уписује се на Филозофски факултет у Грацу, а у јуну 1924. године одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.

На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића 1926. године Андрић је примљен за члана Српске академије наука и уметности.

До 1933. године, када се враћа у Београд као саветник у Министарству иностраних послова, интензивно пише и објављује приповетке „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „Дан у Риму“, „У зиндану“, „Рзавски брегови“, „Мара Милосница“, !Чудо у Олову!, „Мост на Жепи“, „Исповијед“, „Аникина времена“, „Смрт у Синановој текији“, „На лађи“, путопис „Португал, зелена земља“. 1934. године постао је уредник „Српског књижевног гласника“, а 1935. начелник политичког одељења Мини-старства иностраних дела. Станује у хотелу „Excel-zior“. Штампа приповетке „Бајрон и Синтри“, „Деца“, есеј „Разговор са Гојом“ и један од својих значајнијих к њ и ж е в н о и с т о р и ј с к и х текстова „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Постаје помоћник министра иностраних послова 1937.


54

године, а исте године добија и висока државна одликовања Пољске и Француске. Током 1940. године објављује приповетку „Чаша“ и записе „Стазе“ и „Вино“.

Као званични представник Југославије 25. марта у Бечу присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић напушта Берлин и враћа се у окупирани Београд. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар, и пише „Травничку хронику“, а крајем 1944. завршава и „На Дрини ћуприју“. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман „Госпођица“. Након тога објављује приповетке „Злостављање“, „Писмо из 1920. године“, „Прича о везировом слону“, „Прича о кмету Симану“, краће текстове, одломке приповедака, приче „Бифе Титаник“, „Знакови“, „Зеко“, „Аска и вук“, „Немирна година“, „Лица“. Годне 1954. постаје члан комунистичке партије Југославије. Први потписује Новосадски договор

о српскохрватском књижевном језику. Те године штампа у Матици српској „Проклету авлију“.

У својој 66. години Иво Андрић се венчава са својом дугогодишњом љубављу Милицом Бабић, која је била костимограф у Народном позоришту у Београду.

Андрић је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Беседом „О причи и причању“ захвалио је на признању 10. децембра 1961. године у Стокхолму у дворани Концертне палате Шведске академије. Целокупни износ Нобелове награде поклонио је библиотечком фонду Босне и Херцеговине. У Србији добија Специјалну Вукову награду.

Умро је 13. марта 1975. године у Београду.

Постхумно су објављене лирске песме „Шта сањам и шта ми се догађа“, недовршени роман „Омерпаша Латас“, „На сунчаној страни“, медитативна проза „Знакови поред пута“ и „Свеске“


55

мудре мисли

Приредила: Ана Кнежевић,српског језика и књижевности на Филолошком

факултету у Београду

•Људисепоштујуречима,аволећутањем.Мирослав Мика Антић

•Мисмоистинскидобрисамокадсмоистинскисрећни.Јован Дучић

•Дужнинисмоникомосимљубави.Стјепан Митров Љубиша

•Твојапрошлосткријесеутвомћутању,твојасадашњицаутвомговору, а твоја будућност у твојим погрешним корацима

Милорад Павић

•Ниједанвеликипесникнеможедабудеузордругомправомпеснику. Он може да буде само путоказ, а то је далеко више.

Бранко Миљковић

•Безчегапоезијанеможе,тојеживотисмрт.Безчегаживотисмртне вреде, то је поезија.

Исидора Секулић

•Кадгодмислимодасунамсезанешто„отворилеочи“,тообичнозначи да смо их за стотину других ствари затворили.

Иво Андрић

•Свизаљубљенипатеодопширности.Добрица Ћосић

Мудре мисли

56

•Тајанстворођењајеистотаковелико,мождачакивећенотајанствосмрти.

Растко Петровић

•Вољајестварјаких,жељајестварслабих.Владан Десница

•Женадобрознадајеслабасамокадволи.Јован Дучић

•Знањеимаграница,докнезнањеихнема.Бранислав Нушић

•Такојемалољубавимеђуљудима.Коумедаволи,небитребалоништа друго да радим

Душко Радовић

•Пријатељствосенебира,онобива,козназбогчега,каољубав.Меша Селимовић

•Постојилудилољубави,алинепостојимудростљубави.Јован Дучић

•Многојелакшиикориснијипосаоигломкрпитихаљине,негопером крпити људе. Рђаве хаљине можете поправити за један дан, а рђаве људе нигда.

Љубомир Ненадовић

•Требаиздржатидокраја,саосмејкомстјуардесекојазнаданаавиону није нешто у реду.

Иво Андрић

•Штосамзнаодругимасампредавао,штопакнисамзнаo,оддругихсам примао и учио.

Доситеј Обрадовић

мудре мисли

57

Коришћена литература

1. Правопис српскога језика (измењено и допуњено издање), Матица српска, Нови Сад, 2010.2. Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007.3. Српски језички приручник, Иван Клајн, Београдска књига, Београд, 2006.4. Едиција Популарна линвистика, Група аутора (И. Клајн, М. Шипка, М. Телебак, Ј. Ћирилов), Прометеј, Нови Сад, 2010.5. Језичке доумице (I, II), Егон Фекете, Београдска књига, Београд, 2011.6. Антологија говорних народних умотворина, Миливој В. Кнежевић, Будућност, Нови Сад, 1972.7. Речник књижевних термина, Тања Поповић, Logos Art, Београд, 2007.8. Народна књижевност, Радмила Пешић и Нада Милошевић Ђорђевић, Требник, Београд, 1997.9. Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007.10. Лексикон страних речи и израза, Милан Вујаклија, Просвета, Београд, 1996/97.11. © Задужбина Иве Андрића, Милутина Бојића 4, Београд12. Културна историја Срба, Јован Деретић, Филолошки факултет – Београд и ИДП Нова Светлост – Крагујевац, Крагујевац, 2001.

Описмени се, прелиминарни 1

Documents