2ozef Kesel

Putevi nesree 1FONTANAMEDII

Naslov originala: JOSEPH KESSEL - LE TOUR DUMALHEUR 1- LA FONTAINE MEDICIS

Prevod sa francuskog: ANDRA MILOSAVLJEVI

3ZABELEKA AUTORAKad mi je dola misao da piem ovaj roman, jo nisam imao trideset

godina. A kad ga zavravam, imam preko pedeset.Da se jedna namera sprovede kroz ovaj vremenski razmak, ogroman u

ovekovom ivotu, i kroz kakav splet dogaaja i sluajeva, bili su potrebnidosledan duh i privrenost cilju, sasvim suprotni mojoj prirodi.

ini mi se da jedan jedini razlog moe da ih objasni: ova knjiga bila je mojaduevna potreba, moj oblik istine.

Ova istina, meutim, nije prava biografija.U Riaru Dalou ima, bez sumnje, pievih crta, ali su njih pokazali i mnogi

drugi njegovi junaci. tavie, u Burnom jedru" glavna linost je kirgijski melez,a u Lepotici dana"* ak i jedna ena.

Katkad prianje nekog sna, crte nekog tela, seanje na glas, bolje i pre odajupisca nego kad on sam opisuje odlomke svog ivota.

Nema pisca romana koji svojim linostima ne daje svoje nerve i svoju krv,koji im u naslee ne ostavlja svoja oseanja, svoje misli, svoje poglede na svet iljude. U tom lei njegova prava autobiografija.

Putevi nesree" su roman, to jest nedeljiv amalgam uspomena, zanosa iiste mate; nema linosti u ovoj knjizi iju bi stvarnost mogao u potpunosti daprimi na sebe neki ovek ili neka ena.

Razuzdanosti koje sam slikao pripadale su jednom vremenu, jednomdrutvu, jednom pokolenju za koje se danas kae da je bilo sreno. Ali u tovreme zavidelo se godinama oko 1900. A u 1900. znam da se alilo za drugimcarstvom. A pod Napoleonom III za Napoleonom I. A tada za starim carskimvremenima, pa bi se sve moglo zavriti time da se prastare peine smatraju zapravo utoite ljudske sree ...

Ali, da budem ozbiljan, smatram da nije samo jedan vek znao za e zaivotom, za razuzdanu omladinu i nerazreivu zebnju za istinom. A Putevinesree" nali su mesto izmeu 1915. i 1925. godine jedino zato to sam ja biosavremenik svojih linosti.

17. decembra 1949ozef Kesel

________________________________________-* Burno jedro" i Lepotica dana" su takoe Keselovi romani. - Prim. prev.

4PRVI DEO

IBio je mesec avgust 1914.Pa septembar ... oktobar ... novembar ... decembar . ..Rat je, jedno za drugim, predstavljao imena: Tan, Gran Kurone i ariroa;

potom: Marna i trka na more; najzad, imena svih rovova koji su se protezali odFlandrije do vajcarske.

Onda se front zaledio.A potom su, iza tog ogromnog zida prevrnutog u zemlju, svi ljudi mislili

da je njihovim navikama i obiajima njihovog uskog sveta sueno da traju dokje njih i njihovih sinova, pa i sinova njihovih sinova.

Vojnici su i dalje nosili iste crvene akire. Po velikim bazarima imalo je joneprestano odelenja s robom od pet sua. A poto je Poenkare ostao predsednikRepublike, u kabinetima su se nalazili isti ministri, toliko poznati da su ih sviFrancuzi mogli zamiljati kao da su pomalo i iz njihove sopstvene porodice. Zatreinu veka ak ni opozicija nije izmenila svoga vou. Taj voa je jo i dalje bioKlemanso.

Jedino su, moda, samrtnici nejasno oseali da klize u drugi svet. Ali su seak i oni, kao i svi drugi, grevito drali starog.

IINarednik je bio ranjen posle teih borbi koje su se vodile na Marni, dok

je nemaka vojska odstupala pod borbom. Bio je on vojnik po zanimanju, unajboljim godinama, pravilnih crta, kao na rimskim statuama. Pravi centurion.Fiziki napori su toliko ovrsli njegov organizam da mu se u bolnici u prvovreme svialo da napreanjem miia na grudnom kou prikazuje njihovuneobinu otpornost, kao da su neka vrsta oklopa: ioda se u njih nije moglazabosti.

Parad granate su mu razrila trbuh. Operisan je tri puta, bez narkoze, jernije bilo hloroforma. To je bilo vreme iznenaenja i oskudice. Niega nije imalo,ni osoblja, ni zavoja, ni lekara. Ranjenici su pristizali sa crvima u ranama.

5Neke je moralo da dri po nekoliko snanih ljudi kad bi neopijeni imali daotrpe hirurki no, unakaze i testeru. Narednik je svaki put nabijao platno uusta. Po zavrenoj operaciji platno je bivalo isitnjeno u mrvice, ali narednik sene bi ni mrdnuo ni zajeao. Imao je jake, zdrave i kao koncem nanizane zube.

Ranjenikovo stanje dugo nije izazivalo uznemirenje. Operacije su sasvimdobro uspele. Rana je bila normalno crvena. Snano tkivo samo je radilo naozdravljenju. Narednik je uredno jeo i spavao, i svako jutro sa zadovoljstvom.mislio na to da je sve blie danu kad e ugledati svoj vod. Voleo je da odsenokomanduje otrim ljudima, i odmara se s devojkama irokih kukova. Grabio jeivot.

Ali odjednom mu je san postao manje vrst nego obino. Buenje je biloneprijatno i narednik poe da osea nekakav miris, sladunjav i kiseo, kaopokvaren mous. Kako ga njegovi susedi jo nisu bili osetili, narednik zakljuida ovaj zadah dolazi iz njega. Kad je doao hinurg i odvio zavoj, zadah seodjednom proirio po celoj sali. Svi su okrenuli glave prema naredniku. Hirurgje otiao uveren da je taj ovek izgubljen. U to doba se jo nita nije mogloprotiv gangrene.

Narednik je uspevao da se opire vie nedelja nego to je izgledalo mogue.Bolest je malo po malo zahvatala to tako snano telo. Ali pred kraj godine on sesav pretvorio u trule i cela dvorana bee ispunjena sladunjavim zadahom.Onda narednika (koji nikoga i nita vie nije raspoznavao) odnee gore upotkrovlje bolnice i tamo ga ostavie. Trebalo je mesta za druge.

Oko ponoi u potkrovlje ue jedan sasvim mlad ovek u belom ogrtau.Iako je jo bio daleko od vremena da slui vojsku, on je bio dobrovoljan nosilacranjenika u bolnici i te noi nije bio deuran, ali kad je doao kui, osetio jepotrebu da jo jednom vidi oveka koga je, kad je donesen, preneo izambulantnih kola do postelje, potom u vie mahova na operacioni sto i, najzad,na samrtniko leite. Mnogo je zavoleo narednika, jer mu je ovaj priao o ratukao kakva knjiga u slikama. Ali sada se mladi nije usuivao da ue odmah.Zadah ...

Imao je utisak da se gui u vodi punoj krupnog otrovnog cvea uraspadanju. Neu moi da ostanem... Samo da vidim njegovo lice.. . Jedno zbogom..."mislio je mladi. Pribliio se postelji. Narednikovi obrazi bili su tamnocrveni.Oi otvorene, ali slepe. ivot su odavali jo samo slabo krkljanje i prsti koji kaoda su neto traili. Mladi bolniar primae jednu stoiliicu bez naslona,prekrivenu slamom, pa sede pored samrtnika. Vie nije ni pomiljao da ide. Nije

6se oseao sposoban da narednika ostavi sama u toj strahovitoj borbi sa smru. Azadravala ga je i neodoljiva, skoro neverovatna radoznalost.

Dotakao je njegovu ruku koja se neprestano micala, i smesta postao njenzarobljenik. Narednikova ruka je, najzad, naila na ono to joj je biloneophodno: ruku drugog oveka. I obe ruke ostadoe za itave sate spojene usladunjavom i crnom zadahu gangrene. Kada bi mladi nosilac ranjenika,iscrpen i slomljen, pokuao da promeni poloaj, spreio bi ga jedva osetanpritisak kome se nita nije moglo odbiti.

U bolnicu je ve stupalo na dunost dnevno osoblje. Jedna bolniarka,mlada i nena kao devojica, otvori vrata. Malo ustaknu zbog zadaha, ali kadaspazi posetioca, brzo mu prie i ree priguenim glasom:

- Vi, ovde? Cele noi, Riare? Idite... ja u da ostanem.- Nemogue, Kri-Kri - proapta mladi i pokaza na svoju zarobljenu ruku.Doekali su zajedno kraj. Narednikova ruka se opusti, a devojka mu sklopi

oi.

IIIGodina 1915. bliila se jeseni, a godinji kolski raspust svome kraju.

Polovinom septembra mesec se dizao iz mora. Od vetra je jealo i krkalonekoliko drvenih kuica, dosta bednih, zvanih Normanski zaselak, po strani odsela, na putu iz Blonvila za Viler. Njih je sagradila svojom uteevinom nekapenzionisana uiteljica, ba uoi rata, nadajui se da e od njih imati velikedobiti u sezoni Dovila. Ali 1914. godine nije bilo nikoga, a iduega leta izdavalaih je kako bilo, za godinji odmor sitnom svetu.

Iz drvene kuice u vajcarskom stilu, najblie putu, izioe dva deka. Onajkoji je bio za glavu vii od drugog imao je na ramenima gornji kaput zabaenkao pozorinu kabanicu, a manji je nosio pelerinu s kapuljaom. S praga jedozivao enski glas:

- Riare, obuci kaput. Danijele, ne otkrivaj glavu. Veeras je sasvim svee.- Ne brini, mama - odgovori stariji deak.Mada jo sasvim mlad, glas mu je ve bio muki. Njegov brat, ija je boja

glasa bila detinjska, promrmlja:- Ona jo misli da smo bebe.- Kuda ete, Riare - nastavi glas. - Na obalu? U polje?Riar ne odgovori, pa majka pomisli da je vetar omeo njenu decu da je

7uju. Ue u kuu, zadrhtavi od piskavog fijuka vetra.- Zato nisi odgovorio mami - upita Danijel.- Zato...Danijela trecnu kratak, otar odgovor. Njegov brat nije imao obiaj da mu

tako odgovara. Upita ga bojaljivo:- Hoe li na obali da mi deklamujeMalog kralja od Galicije?Danijel nije voleo zvunu poeziju, dok se Riar njome guio, ali je voleo

snagu svog brata i oseao da mu ti sjajni stihovi slue da je izrazi. Riar je bionjegova poezija. A voleo je i da ga Riar smatra za sebi ravna u ovom huanjuvetra koje je delio s njim.

- Ne, dragi moj, ne veeras. I uti sad - ree Riar. Nije se micao. Kao da jetamo negde, u buci vetra, neto osmatrao. U Normanskom zaseoku neka vrata sezalupie.

- Hajde brzo - promrmlja Riar.Pooe uz ogradu du puta do jedne staze izmeu dva jabukova stabla.- Ne mii se - nervozno naredi Riar Danijelu. - A ako bi neko hteo da ue

ovamo, odmah mi javi.

IVU maloj kui iz koje su dva deka izila, imalo je svetlosti samo ,u kujni.

Pre no to je poredala posiue koje je upotrelbiia tog dana, Sofija Dalo obrisaruke. Neto sapuna bilo je ostalo na burmi i ona je oisti. Tada primeti da seburma duboko zasekla u meso.

Jesenja vlaga" - pomsli Sofija Dalo, savijajui prst po prst.Zglobovi su bili nateeni, bolni. Izotren jesenjim kiama i vetrovima,

vazduh La Mana, obelodanio je zamor poslednjih dvadeset godina provedenihu ivenju, odravanju nametaja, loenju vatre, ienju parketa, kujnskimposlovima i pranju rublja.

Sofija Dalo posmatrala je svoje oronule ruke, i ne seajui se da su onenekad bile vrlo lepe. Nikad se nije brinula za njihov izgled. Ali se uplai kad ihiznenada ugleda tako ogrubele, oteene, ugroene.

Sofija je uvek imala briga. Niko to nije znao, pa ni ona sama (a ima li egaprirodnijeg do da se neprestano brine o onima koje voli i da od njih krije ovusvoju brigu), i stanje njenih ruku izazva sad u njoj pravu paniku. Ve je videlasebe kako nije u stanju da otaljava kune poslove. Bie primorana da uzme

8neku enu da joj pomae, a raun prihoda i rashoda, koji je pravila i ponavljalapo hiljadu puta, prikaza joj taj novi izdatak kao propast.

Nikada se neemo izvui" - mrmljala je.Ko bi, kao ona, znao da odmerava ugalj i plin? A moglo bi se pogledati i

doktorovo ovetalo i krpljeno rublje. Moralo bi se priznati da Riar ima samodve koulje, i da jednu treba prati dok on nosi drugu; da su Danijelova odela, ustvari, prekrojena odela njegovog starijeg brata.

Istina, Sofija Dalo se nije stidela zbog tekog ivota svoje porodice. ak jeoseala i neku skrivenu gordost to je njen trud, njena neumorna brigaomoguavala svima da u ovakvim prilikama ipak pristojno idu napred. Ali jesmatrala da niko ne sme da zna za tajne ovog rada.

Ona promrda svoje ukoene prste i, kao u molitvi, krepko pomisli: Samoda dovoljno izdrim."

Nije mogla da kae koliko bi vremena tano elela. Nije se raunalo nagodine. Odjgajiti sinove do diplome, a mua do venog odmora, bilo je sve toje Sofija Dalo elela. Ali, koliko nezgoda na tome putu: doktorovo zdravlje . ..oskudica ... mladost, deji karakteri... A, eto, njene ruke.,.

Njena pometenost posta tako velika da pade u iskuenje da se vrati u Pariz.Sutra, u nedelju, doktor e doi da provede dan u Blonvilu. Vratie se zajednovozom.

Ako Anselmu govorim o svojim nevoljama, on e to prvi hteti..." - govorila jesebi Sofija.

Njen devojaiki osmeh osvetli joj lice. Ali, i protiv volje, odmah postadeozbiljan.

Koristiti se njegovom dobrotom da bih mu uskratila dva dana u nedelji ovde, adeci pune dve nedelje!"

Sofija pomisli na Riarovu radost kad mu vetar i izmaglica opale lice. I samDanijel izgledao je manje nehatan. Ode joj je pamet! Skratiti im godinji odmor!Baciti etvrtinu zakupne cene od sto pedeset franaka, prikupljanih jedan pojedan!

Sofija prinese ruke vreloj petrolejskoj lampi, osetivi kako joj se tegobasmanjuje. Zaista, njenim rukama nee mnogo smetati da podnesu jo nekolikodana vlage. A ta se i njoj samoj imalo zavideti? Da li joj je porodica zebla? Da lije bila gladna? Zar nije bila presrena svojim brakom? Zar nije imala svoja dvadeka? Riar je sjajno uio. U sedamnaestoj godini skoro je sam sebe izdravao.Danijel je bio tako mio. Zaista ljupkiji nije mogao biti.

Sofija isuvie brzo pree sa slike mlaeg na Riara. On je odisao zdravljem

9i iskrenou: Riar joj je sve poveravao. Iznenada, Sofija se sva sledi: rat bi joj gamogao oduzeti, ako potraje jo koju godinu, kao to su je neki uveravali. Ali,kao nekim udom, Sofija Dalo, koja je inae drhtala od najmanje nezgode, primihrabra srca ovu stranu opasnost. Imala je sudbinsko oseanje, da treba initito mora da bude uinjeno. Ponovo, ne meajui i drugog, pomisli na svog sina.Na Riara, tako vrednog, nevinog, istog.

Najednom, u potpunoj tiini, ona razabra kako kuca veliki budilnik od petfranaka. Okrenu glavu prema njemu i prigueno uzviknu. Koliko li je vremenaizgubila u sanjarenju? Uini joj se kao da je to vreme ukrala.

I Sofija Dalo brzo poreda sudove pa poe da isti kujnu. A treba jo danamae i pod u trpezariji. Mu joj stie rano ujutru.

VDanijel bi taiko rado seo na Ikos bedem pored puta, ali se nije usuivao.Kad je ovek na strai, mora da stoji" - govorio je sebi. Danijel po prirodi nije

bio samostalan i romantian, ali mu je brat to u njihovim odnosima nametao,kao neto prilepivo, ega ni jedan ni drugi nisu bili svesni. Kad bi bio sRiarom, ili kad je bila re o Riaru, Danijel vie nije bio onaj isti. Trudio se daprema dobrim i ravim osobinama svoga brata uzdigne svoju prirodunaklonjenu vie mekutvu i skrivanju. Riar je bio etiri godine stariji odDanijela, ali su uvek bili zajedno. Riiar je prvi put Danijela odveo u gimnaziju,branio ga u njegovim prvim tuama, reavao mu prve zadatke iz matematike iprevodio prve latinske tekstove. On je, mnogih veeri kad legnu, glasnoizmiljao za Danijela prie o morskim piratima, Indijancima, musketarima iradama. Riar je bio snaniji, krupniji od svih svojih vrnjaka u razredu. Znaoje sve. Bio je kao stena. Kao planina.

Riar i ja - zakljui Danijel uvijajui se bolje u svoj ogrta, jer je vetar bivaosve sveiji - Riar i ja smo zaista dva brata. Ja o njemu znam sve, a on sve ..

Najednom oseti kako mu lice gori. Imalo je zadovoljstava o kojima se on nebi nikome poverio. Namah se oseti sam, ruan, nesrean. Nije zasluivaoRiarovo poverenje. Nije bio dostojan da mu slui kao straa. Danijel nije znaota Riar radi iza ograde, ali je to sigurno bilo neto lepo i opasno. Moda jeotkrio nekog pijuna. Ili e doi kakav avijatiar da ga uzme i povede na front.

Do tada Danijel je sebi zabranjivao da misli o tajnama svoga brata. Riar ega o tome obavestiti u svoje vreme, a on je sam gospodar da izabere taj

10

trenutak. Ali od asa kada je Danijela obuzeto oseanje radoznalosti, vie nijeimao mira. Borio se nekoliko trenutaka, koji mu se otegoe u beskraj.

Nemam prava - mislio je. - Na mom mestu, Riar ne bi nikad mogao... On kaeda nema nita odvratnije nego prislukivati na vratiima, ili gledati kroz kljuaonicu, iliotvoriti tue pismo."

Ali ga ipak sve ove Riarove osobine, kojima se Danijel trudio da uvrstisvoj karakter, ne spreie da ne poe oprezno na livadu koja se prostirala izakosog zemljanog bedema. To je uinio i sa stidom i sa eljom. Mesec je lepoosvetljavao travu pod drveem. Kod jedne jabuke Danijel ugleda Riara nanjegovom gornjem kaputu i neku ensku priliku pripijenu uz njega. ena sesmejala. Po grubom glasu Danijel prepoznade Matildu, malu sluavku koja jesluila kod uiteljice u penziji, sopstvenioe Normanskog zaseoka.

VIDo trenutka kad je na livadici, sjajnoj od rose i meseine, Danijel zatekao

svog brata opruenog uz Matildu, Riar nikad nije znao za telesnu ljubav.O njoj je prvi put on uo kad je imao deset godina. Bilo je to na asu crtanja.

Dva deaka njegovih godina, dok su zavravala crte nekog odliva Danteoveglave s trakom preko ela, govorila su najneotesanije, sasvim otvoreno, o tomekako se deca prave. Riar ih je sluao.

- Laovi, laovi - viknuo je izbezumljeno.Mislio je na svoje roditelje, koje je neno voleo kao bia nesposobna za ma

kakav porok. Zbog njih on nije mogao da primi te svinjarije ... te ivotinjskepokrete . .. Jurnuo je na svoje drugove, ispreturao hartiju za crtanje, izudarao ih,izudarao. Onda su ga oterali iz razreda.

Po neodoljivom nagonu, pred majkom je odbio da ma ta objanjava. Alidoktoru, koji se s njim ophodio prijateljski, ispriao je dogaaj. Jecaji suprekidali njegovo prianje. Bio je na granici nervnog napada.

- Umiri se, umiri - ree mu blago otac. - Nisi ravo uradio.- To nije istina, je li? Bio sam siguran - mucao je Riar. - Je li da nije istina?Strasno je vapio za odgovorom. Doktor se dugo ustezao. U pogledu mu se

pojavi tuan stid koji je detetu parao srce. A onda njegov otac obori oi. Uodnosima sa sinom to mu se desilo samo jedinom, ovoga puta, u toku celogivota.

- Objasniu ti drugom prilikom - odgovori mu.

11

Mnogo docnije, Riar je jo vie zavoleo svog oca zato to ga nije lagao, akni tom prilikom. Shvatio je da bi, ipak, a jo prerano, saznao istinu, a da biistovremeno izgubio savreno poverenje koje je imao u re svoga najboljegprijatelja. Ali je, za trenutak, udarac bio straan. Sve se pobrkalo u glavi ovogushienog deteta, snanog i razvijene mate. Vie se nije usuivao da pogledasvoje roditelje. A nije se reavao ni da govori s drugovima. Niko, pa ak ninjegov otac, nije slutio borbu koju je imao da vodi protiv napasti koja ga jeprogonila, toliko se plaio da je ne pokae. Ali ova preteranost zla ga je iizleila. Imao je ili da umre ili da otkrie izbrie iz pameti. I Riar je u desetojgodini, bez mnogo muke, uspeo onde gde ak i odrasli nasedaju. itao je, radio,igrao, kao mahnit. Ubrzo je opet naao svoje roditelje.

Ovaj dogaaj nije uticao na Riarovo dranje prema devojkama. One ga,prosto, nisu animale. U poetku ih je prezirao kao svaki deko, gord na svojepantalone i pesnice. A posle, kada na njegov um poee duboko da delujuknjige, sanjao je samo o Himeni, o gospoici de la Mol ili Ofeliji. Verovao jesamo u uzvienu ljubav.

Kada je postao mladi, Riar se samo jednom zaljubio, i to u jednudvadesetetvorogodinju panjolku, enu nekog starog generala, koju je videou banji. Ozbiljno je pomiljao na to da upali vilu u kojoj je ona stanovala, kakobi tako imao sreu da je spase i priliku da se s njom upozna.

Ali se mladi romantiar ubrzo uhvatio u kotac sa svojim sazrevanjem,iznenadivi se kad je primetio kako na ene sasvim drukije gleda. Kriom jeskretao pogled na njihova usta, na grudi i butine. Ti oblici su mu izazivali skorobolnu privlanost. Sagorevao je od elje da ih dodirne. Zamiljao je ta telaneodevena i oseao kako se izvan njega, u stvari u njemu, raa novi, neutoljivi ineuhvatljivi ivot. to se tie javnih ena iz Latinskog kvarta i lakih devojaka izLuksemburkog parka, njih je u prolazu pratio s nestrpljenjem i odvratnou,stresajui se od neodoljivog zadovoljstva.

Ali kada bi ga koja javna ena pozvala, on bi sa strahom beao. Kad biugledao kakvu mladu radnicu kako se smei na njega, on bi grubo okrenuoglavu, pokuavajui da svoju bojaan prikrije prezirom. Ali je vrlo dobro umeoda sakriva svoju muku od drugova. U to doba u njemu je bilo najjaesamoljublje, koje je u isti mah bilo i njegova najvea slabost. A pre svega vodioje rauna o miljenju drugih. Za njiih je on uvek ostajao osoba koja ide ukrajnost, tajanstvena i ponekad suprotna svojoj pravoj prirodi. Teko mu jepadalo ovo pretvaranje, ali nita nije mogao protiv njega. I tako je meu svojimdrugovima vaio za razvratnika koji skriva svoju igru.

12

Naroito je patio u toku prve godine rata. Bio je visok skoro metar iosamdeset. Mobilizacija je oistila Pariz od mladia, i on je oseao da trebaprosto da pristane na neprestane pozive pa da sve sazna. Imao je neodoljivuelju, ali i strah i neiskazamu odvratnost. Zatvarao se u plemenite i tihebiblioteke oko Panteona i tu se spasavao. Sve to je sainjavalo njegovu pravukulturu, Riar jeste, kao tada, dok je beao od svoje fiks-ideje: ena. Ali im bi senaao napolju, ona bi ponovo ovladavala.

Obuzet eljom koju nije umeo ni da pobedi ni da zadovolji, Riar jeneprestano govorio sebi da se boji ivota. Ali nita mije moglo biti surovije zanjegov ponos.

Najednom, u Blonvilu, bio je spasen. Na plai su se nalazili samo ljudizrelih godina, deca i ranjenici koji su se leili u hotelima po Vileru i Dovilu.Riar je plivao vrlo daleko. Bio je gord na divljenje koje je ulivao Danijelu i nauznemirenost koju je priinjavao svojoj majci. Izmeu nje i svog brata oseao sekao neka vrsta poluboga, ija snaga nema granica.

Matilda je survala u ponor ovo blaenstvo. Prve nedelje septembra, punesunca, izlazei iz mora, Riar zatee pored svog mantila za kupanje nekupunaku devojku, kako lei na pesku , izgledalo je, spava. Kostim za kupanjebio je pripijen uz njeno snano telo. Riar, koga ak ni borba s talasima nijeuspela da umori, oseti kako teko die i najednom se u njemu pojavi ona eljaza koju je mislio da je izbegao. Jutro je bilo divno, plima je nadolazila, neboblistalo, ali je sve bilo uzalud. Postojalo je samo to bludno telo i pogled na njega,koji je izazivao stranu glad i strah. Devojka je okrenula glavu i osmehivala muse. Imala je glupavo i ravno lice i debele usne. Njene vlane oi gledale su gaiskosa, uz pritvorno, sauesniko utanje. Riar se uvi u ogrta i ode doDanijela, koji, nekoliko koraka dalje, prelistavae neki stari ilustrovani asopis.

- To je gazdariina nova sluavka - ree Danijel. - Mama Arlon ne moevie da dri domaicu.

On baci pogled na devojku, pa dodade:- Pilji u tebe.Riar obrisa lice, no iznenada spusti upavi rukav. Javi mu se misao koja

mu dotle nikad nije padala na pamet: da i Danijel moe da misli na ene. Inajednom, u trenutnoj ljutini kojoj nije shvatao smisao, Riar primeti da jenjegov brat vrlo lep. Crna, sjajna kosa oi tamno-ljubiaste ... duge trepavice...Da li? ...

Ipak Riar nije eleo da ide do kraja svoje misli. Damijel je dete. Ponovio jefrazu iz gimnazije:

13

- Ne meaj se u poslove koje ne moe da razume.Danijelove duge trepavice se spustie. Kao da se neka morska ivotinjica

sakrila pod alge.

Idue nedelje, ba kad je hiteo da ue u vodu, Riar u kako za njim kripipesak pod urnim koracima. Trenutak kasnije sluavka gospoice Arlon gaupita:

- Je l' more hladno odjutros, gospodine?Lice joj je bilo u visini Riarove brade, ponizno, bestidno. Kako on ne

odgovori, devojka uz priguen smeh nastavi:- Hladna voda me golica. A ne znam da plivam.- Hoete li da vam pokaem?Kad Riar u ove svoje rei, ne poverova u njih. Ali on ih je izgovorio, i

devojka mu se odmah zahvali.Nikada dotle Riar nije dotakao takvu tajanstvenu materiju, takav izvor

zadovoljstva i otrova. Njegove su ruke neprestano etale po grudima, trbuhu ikukovima kupaice. I dok su one pod vodom obavljale ovaj stidan posao, on jekratkim, priguenim i tuim glasom davao pritvorne savete.

Kad izioe iz vode, devojka mu sasvim brzo i malo promuklo, dobaci:- Gazdarica mi samo subotom uvee daje izlaz. Pa, eto, idue subote u

osam i po biu na maloj livadi iza zaseoka.Uzalud je ekala da mladi kae bar jednu re. Onda poe da se smeje

svojim usiljenim smehom i proaputa:- udni ste, znate, gospodine Riare.On lako zadrhta pa je upita:- Znate i moje ime?- Pa, sigurno - odgovori ona. - A ja sam Matilda.Od toga jutra, pa preko cele nedelje, Riar ni trenutka nije imao pravog

mira. Mogao je plivati bez kraja i konca, ili itati knjige koje je voleo, ilipomagati majci u tekim domaim poslovima, ali njega je svuda pratioMatildin pogled iskosa, njen zavodniki glas, usiljen smeh i njeno telo. A povrhsvega, muilo ga je i to ito nije znao da li da zaista ode na sastanak koji mu jezakazala. Odsustvo lepote i Matildino podavanje oslobodili su ga, istina,najvee prepreke: bojazni. Ali se njegova gordost bunila protiv bede ove prveavanture. Meutim, kad nije mislio ni na ta, ruke bi mu se same sklapale kaoda neto vrsto steu. Ustezao se do poslednjeg asa, dok je sve bilo reeno imimo njegove svesti.

14

VIIMatilda je jedinom zabaenom stazom izila iz Normanskog zaseoka i pre

Riara stigla na livadu. Toliko je elela tog mladia da je bledela kad na njegapomisli. Riarova snaga i ramena malo su ulazile u raun ove enske poude. Udoba kad je po utrinama Bretanje uvala ovce, Matilda je upoznala dodire i jaihmladia. Nju je zasenio Riarov drutveni poloaj.

Gospoa Dalo nije imala sluavku, ona je radila iste poslove kao i Matilda,ali je bila doktorova ena, a Riar student. Matildin ivot, sav posveen eljamai radu, naiao je u ovoj prilici na neto izvanredno. U trenutku kad je u prvojsvetlosti kruga oko meseca ugledala Riarovu priliku, Matilda nije smela da semakne. Bilo je to isuvie lepo. Pribliavao se. I eleo nju.

Kad je stigao do Matilde, mladi je traio neku re, neki pokret. Ali munita nije padalo na pamet. Nije oseao nikakvu radost, nikakvu elju. Matildase pripi uz njega. Ukoen, Riar je pustio da ona vodi kolo i s gaenjem je osetiokako mu neto vlano barata po ustima. Onda se Matilda polako odvoji odnjega i sva se opusti.

- Hodi blie - preklinjala ga je.Riar baci kaput na vlanu travu i pomoe joj da sedne. Ta uslunost je bila

od neocenjive vradnosti za sluavku. Nemona da se izrazi drukije, ona uteiprivue mladia uza se. Nikada nije uivala u ovakvoj tiini, u ovakvomblaenstvu. A Riar nikada nije iskusio tako munu neugodnost.

- Neko ide po livadi - proaputa on uspravljajui se.- Ne, ne, to je vetar - ree Matilda.Htede da privue mladia sebi. Suknja joj se zadie i bi joj od rose hladno

po nogama. Nervozno se nasmeja.- Istina, nema nikoga - ree Riar, u trenutku kad njegov brat otkri tajnu.Danijel nije imao jo odnosa sa enama, ali zato to nije imao ni elje niti ga

je to animalo. A nije imao ni para. Meutim, znao je za sve i nalazio da je tosasvim prirodno. Osetio je samo razoaranje kad je ugledao svog brata saMatildom: reenje Riarove tajne bilo je suvie obino. Otiao je na svoje mestopokraj puta.

Ali, isprekidan i neprirodan smeh Matildin, upola pristanak, upolazaikavanje, najednom obodri Riara. Sluao ga je dok je Matildu uio da pliva isad oseti isto uzbuenje kao i onda. Prsti mu pooe prema onome delu telakoji je suknja otkrivala. I im oseti tu gipkost i vrelinu, Riar zaboravi sve na

15

svetu. Ruka mu dospe do izvora ivota. Dubok uzdah u se na meseini. Riarnije shvatao nita.

- Kako lepo ume... - aputala je Matilda. - Iskusan si.Nikada prema njoj nisu postupali s toliko obzira. Nikad nije osetila takvo

zadovoljstvo. Za trenutak, Riar se uplai da mu se Matilda ne ruga. Ali,blagodarnost njenih oiju i njenog glasa nije mogla biti obmana.

Riar je bio rob stotine vrsta ponosa. Mada jo nije znao da je od svihnajsurovijli onaj u moi prema eni. A osetio ga je nejasno kad je, da bi senasladio svojom sasvim novom snagom i osvetio svome nespokojstvu, opetpoeo da miluje Matildu i udno gleda kako se ovo prostako lice preobraava ikako neko neizrecivo zraenje poinje da izvire iz njega. Nije ni slutio da je bato napregnuto vrebanje, na izgled nezainteresovano, usmeravalo itav njegovseksualni ivot ak i pre nego to mu je pristupio.

VIIIZato to je mnogo vremena posvetila razmiljanjima, Sofija Dalo unese

uurbanost u poslove kojima je zavravala dan. I pored priline hladnoe koja jevladala u kuici (iz tednje je pe zagrevala samo nedeljom, kad doe doktor,ije je zdravlje zahtevalo blau temperaturu), znoj joj je oblivao kosu kad prestada radi. Ali je kujna bila ista i u redu, a parket u trpezariji svetao. Trebalo jesamo prineti iicu uz gorivo naslagano u pei pa da se vatra razbukti. Sve jeekalo Anselmov dolazak.

,,Da potraim decu" - pomisli Sofija.Videla je sebe podlakenu s Riarom, mnogo viim od nje, s Danijelom

koga dri za ruku, sluajui uvek velike planove starijeg, i oseajui divljenjemaloga prema bratu, i obuze je tolika radost da poe blago da se smeje kadsluajno susrete svoje lice u ogledalu na iviluku. Nalazila je da joj je lice jomlado. A Sofija Dalo je u etrdesetoj godini bila uverena da je stara ena.

Prela je preko puta i sila niz padinu koja vodi prema plai. Uvijena u starikrzneni ogrta iji je kroj pripadao modi pre 1900. godine, Sofija se povijala podvetrom koji od kraja avgusta nije prestajao, iznuravajui joj nerve. Pesak je biotako obasjan meseinom da se i najmanja senka na njemu uoavala kao da jeocrtana tuem. Na irokom prostoru koji je videla nije bilo nikoga. Uobiajenauznemirenost obuze Sofiju. Riar se nou uvek tuda etao. Gde bi sada mogaobiti? I ko zna ta je sve Riar u stanju da izmisli? Sofija se seti kako je on, i pored

16

sveg njenog preklinjanja, itavu no proveo kraj mora, na pesku, uvijen u ebad,s lampom koju je zatitio od vetra i knjigom pesama.

Sva uzrujana, Sofija se vrati na put, pogleda u pravcu Dovila, a zatim putVilera. Uini joj se da vidi neku crnu kapuljau kako viri nad ivicom kosognagiba. Prie Danijelu tako brzo da se on priseti svoje straarske dunosti tekkad mu majka progovori.

- Evo ga bar jedan - ree ona veselo. - Drugi sigurno nije daleko.Htela je Danijela da pomiluje po obrazu, ali se on izmae. Bio je van sebe.- Daj imi ruku pa me vodi Riaru - ree mu Sofija.Koraknu prema Danijelu, a on, postavivi se nagonski na proeku ograde,

pomisli kako ona namerava da tuda proe.- Molim te, mama - preklinjao je - hajdemo na drugu stranu... Riar ...Pa zastade, ne znajui vile ta da kae. Njegov oaloen glas uplai Sofiju.- Riaru se neto desilo - upita. - Nesrean sluaj? Da nije povreen?I ona ve odgurnu Danijela pa ue u livadu. Deko je uhvati za ogrta i

ree:- Nije mu nita, mama. Kunem ti se. Ali ostani ovde.- Zato? Govori!- On ... hoe da bude sam ... Zna kakav je ... Rekao mi je da nikoga ne

pustim da ue.Sofiji odlaknu. Takva budalatina zaista lii na Riara. Ali se ona ipak

plaila, pa je htela da ga odmah vidi i uje.- E, pa, da mu priredimo iznenaenje - ree glasom punim nenosti. -

Hajdemo polako.Riar se upiljio u Matildino lice, ponovo obuzet uivanjem. Sluao je kako

rastu i opadaju njena uzdasi, pomeani s tepanjem. A kada se Matilda pripi uznjegovo rame, on pomisli:

Uskoro u sve znati. Postau ovek."Neznanje ga vie nije plailo. Devojka je bila suvie glupa da to zapazi.Nekakav um po travi... oajan apat: Riare, pazi!"... neka senka na

meseini... i njegova majka se stvori tu.U prvom trenutku Sofija Dalo zaista ne shvati uoipte nita od onog to

ugleda. Ni zato njen sin lei na zemlji. Ni zato je tu, pored njega, ta ena,Sofija Dalo je manje nego neke devojke znala o uticaju ula na ljudski ivot.

Kao devojka nikad nije mislila na telesno uivanje. Kao udata, ona ga stvarnonije ni imala, niti traila. Ravo zdravlje Anselma Daloa i prevaga njenog ukusaza duhovnim ivotom utvrdili su Sofiju u uverenju da su telesni dodiri samo

17

potreba braka; u svakom sluaju, neshvatljivi bez velike ljubavi. Kako bi, onda,na to mislila kod Riara? Kod deteta? inilo joj se da mnogo, mnogo godinatreba da proe pre no to se Riar zainteresuje za neku enu, to jest dok se neoeni.

ta li je, dakle, sad radila ta, priljubljena uz njenog sina ne usuujui se dapokae lice?

Matilda se die naglo, kao poplaena zverka, pa ieze iza ograde.- Ko je to - nesvesno upita Sofija.Riar odgovori isto tako nesvesno:- Sluavka gospoice Arlon.Ustao je.- Ne gazi kaput - promrmlja Sofija, ne ishvatajui jo ta govori. - Zato je

na zemlji?I ne mislei, dohvati ga jednim pokretom, a kolena joj zaklecae. Po tome

ona najzaid shvati ta se desilo.- Riare, Riare - uzviknu. - Reci mi sve!Mladi ne poznade glas svoje majke. Bio je otar i silovit. Nita u njemu nije

ga podsealo na njegovu uobiajenu boju. Ispravi se. On je bio odgajan upotpunom potovanju line slobode. Roditelji ga nisu nauili da bude plaljiv,ve samo voljen.

- Treba se plaiti da bi se lagalo - ree on izazivaki.- Ta... ta ena.. ta je ona?- Moja ljubavnica, naravno - odgovori Riar i ne primeujui da lae.Ali nije mogao da prizna ovoj inkviziltorki, ovoj neprijateljici, da je

prekinula njegov prvi pokuaj.- ta kae - promuca Sofija.- Moja ljubavnica - ponovi Riar.I Sofija Dalo zaele da umre.- Ti si imao ... ti... ti.. . odnose ...Nije mogla da zavri.Riar je nejasno oseao da obmanjuje svoju majku.- Molim te, mama - ree on tiim glasom - o tim stvarima ne mogu s

tobom da razgovaram.- A moe da ih radi, je li - dreknu Sofija. - Oh, ne, ne, ne verujem. To nije

mogue. Ti i ta nesrenica?Riar oseti da ga pogaa u ivac. Jest, on je bio jo nevin. Jest, njegov prvi

pohod nije bio laskav. Ali je hteo da to niko ne sazna. A, pre svega, ne ena, pa

18

ma bila i njegova majka.- Sluaj, mama, u selu se uzima to se nae - ree joj. - A ja ve dugo nisam

beba. Ve sam imao veze s jednom udatom enom, drugu s jednom glumicomi...

- Dosta... dosita ... odlazi... da te ne vidim vie - prostenja Sofija piskavimglasom.

Riar, njen sin... Ve godinama luta od kreveta do kreveta, od prljavtinedo prljavtine!

- Mama - promuca Riar.- Odlazi, odlazi - viknu Sofij a. - Za mene si gori od ivotinje. Raditi to bez

ljubavi!Riaru je bio teak bol njegove majke, ali ni za trenutak nije pomiljao da

porekne svoju priu. Slegnuo je ramenima i poao prema putu.Dok je on prolazio kroz proek na ogradi, Sofija Dalo primeti da jo dri

Riarov kaput.Ozepe" - pomisli.Ova joj se misao najednom uini kao odjek iz starih, prolih vremena. Riar

je odjednom prokockao celo svoje detinjstvo. Pogleda kaput, seti se emu jesluio, pa ga baci.

- Da ga odnesem Riaru - upita bojaljivo Danijel.- Gospode, pa i ti si tu bio - ciknu Sofija.Sa strahom je ispitivala lice svog mlaeg sina. Da li je on razumeo? Ali, na

meseini, videla je samo uobiajen zastor na divnim Danijelovim oima. Pomislikako je do veeras pretpostavljala Riarove njegovim, zbog njihove iskrenosti iistote, ali sad gorko prebaci sebi ovu nepravdu.

- Ne, ostani sa mnom, mali moj - promrmlja ona i prisloni suve usne nasvee deakove obraze.

Meutim, Danijel je u sebi ponavljao: Jedna udata ena, jedna glumica", pa jetrijumfovao mislei na bedne devojke koje su kroz Latinski kvart izlagalepodsmehu stariju brau njegovih drugova.

IXFijuk vetra porastao je za ton vie i skoro pokrivao utanje mora koje je

opadalo. Voda boje belog metala. I nebo. A zemlja koju je talas u povlaenjuotkrivao sasvim tamna, kao iz groba, te mrtve planete.

19

Riar je obino bio osetljiv prema toj velianstvenoj igri boja. Ali kad sespusti preko bedema na put i dospe na plau, obratio je panju samo na sebe.

Gori od ivotinje! Raditi to bez ljubavi!"Riar je ivot shvatao samo u razmerama veliine i lepote. Otuda su se

raali svi njegovi stavovi, sve njegove ludorije. Ali, mada se u osnova slagao smajkom, nije mogao da usvoji njen stav a da time ne osudi sebe.

- Ljubav - praskao je besno. - Ona ne zna o emu govori. Zar je ljubav onoto postoji izmeu nje i mog oca! Mirna i mlaka naklonost. Nita vie. A ljubav,to je ipak druga stvar.

Grudi mu se rairie, nadue. Mislio je o enama uzvieno, ubilaki izavodniki, na silinu strasti koju bi oseao, koju bi ulivao, na sudare, bolove,nesree koje se raaju iz uragana i duga. Bio je Hamlet i ilijen Sorel, Romeo iOrest.

I u tom trenutku oseti otrinu vetra i spazi morsku i nebesku pustinju kojaga je okruavala. Samo je on bio u stanju da se meri s njom, a imao je za to isnage i ponosa. Zar je on sazdan za drvene vile u Normanskom zaseoku? Da zaosrednji stan kakav su imali u Parizu? ivot mu duguje bogatstvo, mo,pustolovine, uspehe. Bie slavan. ene e aputati njegovo ime kad prolazi.Irnae ih mnogo. Nijedna nee moi iscrpsti njegovu e za uivanjem iljubavlju.

- Da, ljubavlju - uzviknu glasno.Misli mu se vratiie na majku.,,A ako joj se vie ne sviam - nastavi u sebi - pa dobro, otii u. Davau asove

pa u iveti. Biu sam, a oni e se zbog toga kajati."Riar, junak i rtva, visoko uzdignute glave nastavi da hoda po tamnoj

obali koju je mesec inio natprirodnom. U istoim trenutku, Sofija Daloponavljala je kao anahnita: Otiao je da je nae... s njom je" - i guila je svojeuzvike i jecanje. U toj jednoj jedinoj nevolji, ona je podnosila patnju vernika kojigubi veru, jalov i tup bol telesno ljubomorne ene i tugu mlade majke kad gubidete u kolevci.

XPrvi nedeljni voz iz Pariza zaustavio se pre nekoliko asaka. Iz vagona

tree klase, u kome je skoro sam putovao, sie polako i oprezno jedan ovek,proveravajui svaki stepenik. Zatim povue s ivice platforme, gde ga je bio

20

spustio, kofer od presovane hartije, mali, ali na izgled teak u njegovim kratkimrukama. Unapred je proraunavao svaki svoj pokret.

Nosio je gornji kaput raglan od upavog plavog vunenog tofa, sav izlizan,stari mekani tofani eir, nizak utirkan okovratnik i iznoenu kravatu. Bio jeniskog rasta i prilino zaobljen. I zaista, bi bio ruan sa svojim zatupastimnosom, sa zamorenim i bezbojnim oima pod gustim obrvama, progruanimbrkovima i iljastom bradicom, da nije imao visoko, divno elo, preseenojednom jedinom borom, dubokom, kao oliljak. Bilo je teko zamisliti da se tajovek ikada mogao ikome dopasti. Ali mu se Sofija Dalo, lepa lica, uputi sazanosom koji je obuzimao celo njeno bie. Kad je spazi, na licu doktora Daloapojavi se osmejak koji je, i pored prosedih brkova, imao neku skoro detinjastubezazlenost i privlanost.

On pusti Sofiju da uzme njegov kotfer, i, dok ga je ona ispitivala ,brzim iprodornim pogledom, koji je poznavao svaku boru na njegovom licu i njenoznaenje, ree joj:

- Ne uznemiravaj se, nee nita pronai. Danas se izvanredno oseam.- Ali oi su ti jako umorne - primeti Sofija. - Mora da si celim putem itao.- ta e - odgovori Anselm Dalo glasom krivca. - Jue sam na keju

pronaao neku kupusaru za est sua, ima sitna slova, ali je to neobina knjiga. -On opipa dep na kaputu, iz bojazni da knjigu nije izgubio, a Sofija se seti tognjegovog starog obiaja rasejanog studenta. Uzee neka kola koja je vuklamazga, poto su, zbog vojne rekvizicije, konji bili veoma retki.

- Jesu li deca dobro - upita Anselm.- Vrlo dobro - odgovori Sofija.Ni po emu se nisu mogle naslutiti patnje njene besane noi, jer kako joj je

dunost bila da brine za zdravlje svog mua, za blagostanje i mir u porodici,ona se toliko navikla da pazi na to da vie nije naporom volje upravljala niprividnim mirom ni mirnim glasom. Dok bi u njoj sve vrilo od ljubavi iliuznemirenja, ona je imala spokojan pogled i nenaborano elo. A uoi tog danatrebalo je da u isti mah naiu i uzbuenje i uas, pa da pred Riarom izgubi svumo vladanja sobom.

Do Normanskog zaseoka Sofija je sluala svoga mua kako govori o svojimpacijentima i ranjenicima koje je kao dobrovoljan lekar leio u jednoj malojbolnici na Levoj obali u Parizu.

- Gde su sinovi - upita doktor im ue u malu vilu.- Danijel je otiao da ti nalovi raie za doruak - odgovori Sofija.- A Riar?

21

- Sigurno jo spava. Nisam htela da ga budim. Sino se sasvim dockanvratio.

- Na vitez po meseini - primeti doktor.Kakav u mu bol naneti - mislila je Sofija. - Ali treba da sazna. Samo on moe

spasti Riara."Ona je bila sigurna u mo ovog strpljivog i pametnog oveka, koji je

proitao tolike knjige.- Jadni moj Anselmo - poe ona. - Pokvariu ti nedelju zbog Riara.- Pa rekla si mi da je dobro - uzviknu doktor.- Riar ... Riar ima ljubavnice.Kako Anselm nita ne odgovori, Sofija mu ispria dogaaj na livadi. S

vremena na vreme ona bi zastajala da vidi kako njena pria deluje na doktorovoslabo srce. Ali je on mahinalno trljao svoj desni obraz, ne odajui nita od onogato je oseao.

Kad Sofija zavri, Anselm je poljubi i utei pomilova po kosi.- Mnogo si prepatila - ree najzad. - Kakva teta to ja nisam bio tamo.Sofija je drala ruku svog mua.- ta sad da radimo - upita tiho.- ekaj, ekaj, treba razmisliti.- Kad pomislim da je Riar tvoj sin, jo vie se stidim za njega - uzviknu

Sofija.- Ne, ne, nemoj tako - molio je doktor.- I ti si bio mlad kad sam te upoznala - produi ona - ali ti nikad nisi ni

pomislio...- To je istina - odgovori Anselm - ali ja sam bio mlad u dragim uslovima.Sofija se najednom seti njihovog prvog susreta, kako je onda Anselm bio

odeven, kakvo je bilo njegovo ponaanje, i kako vie od dvadeset godina on nijeopovrgao ono zbog ega je ona njega volela. Lak i blag osmeh osvetli jojzabrinuto lice. S takvim prijateljem mogao se podneti svaki bol. Spremala se daga slua, uverena da e ono to bude kazao biti tano.

XIMa ta da mu se desi, Riar bi dugo spavao, kao zaklan. Kada se

probudio, Danijela nije bilo u sobi. Onda je uo kako se on dole smeje, a poslepoznade i oev glas. Skoi iz postelje, nestrpljiv da ih vidi, ali ne privede kraju

22

svoju elju. Otac ve mora da je obaveten o njegovom doivljaju i sigurno jeve zauzeo stav protiv njega.

Riar je smatrao da za tako ozbiljan razgovor ne moe da sie u ogrtau zakupanje, pa se stade oblaiti s oseanjem da mu svaki deo odela slui zaodbranu.

Zatekao je oca na klupi pred malom vilom, kako se ali s Danijelom.Anselm Dalo poljubi svog starijeg sina i protrlja mu obraz bradom, neobrijanomu nedeljno jutro, jer mu je to bio jedini dan kad je mogao da ostavi lice da seodmori. Budei tako Riara i Danijela kad su ili u gimnaziju, doktor ih je venavikao na tu alu. A Riar je to duboko voleo.

Mama jo nita sije kazala" pomisli.Kad je otiao u kujnu da donese kafu, hleb i maslac, susrete je, ali ona

izbee njegov pogled i izie. Riar se vrati ocu.- Hajde da proetamo malo po polju - predloi mu doktor.Laganim korakom pooe putiem zaklonjenim od vetra. Oseala se jesen.

Doktor poe razgovor s Riarom otkriem kojje je uinio na keju. To je biokomentar OvidijevihMetamorfoza, iz XVII veka.

- Videe kako je to pametna stvar - ree Anselm Dalo. - I kakav divanjezik!

U obinim prilikama, Riaru nita ne bi inilo vee zadovoljstvo odovakvih razgovora. Ali, ovoga puta, dok je doktor govorio, Riar je neprekidnomislio: Nita ne zna. im se zaustavimo ja u mu sve sam rei." Ali se nije usuivaoda pogleda u visoko elo,

- Ovde e nam biti lepo - ree Anselm Dalo, pokazujui na jedan trupac.Sede, izvadi iz depa cigaretu mekog duvana, presee je na dva jednaka

dela, pa jedan uvue u svoju staru drvenu mutiku. Preko cele nedellje nijepuio. Prvi dim povue sa zadovoljstvom.

Treba govoriti" mislio je Riar stojei.Otac mu ree spokojno:- E, pa, veliki moj, izgleda da si postao pravi ovek.Riar je morao da pribere svu volju da bi izdrao zamiljen i umoran

pogled svog oca. Ljutnja, gnev pa ak i bol, nali bi ga spremnog na odgovor.Ali ovo prijateljstvo zatee ga nespremna. Doktor je za to vreme puio utei ikao da je novim merilom odmeravao Riara. Video je sebe u duboko usaenimoima, u elu, manje irokom, ali istog oblika i preseenom istom jedinomborom. Mislio je kako obojica vole knjige i ideje, kako o njima govore istimjezikom. Riar je zaista bio deo njega samog. Ali taj stas, ta plea, ta kosa u

23

neredu, ta nezajaljiva usta, sve to nije bilo njegovo. Uh, tanije, te crte supreskoile jedno pokolenje. One su dolazile od oca Anselma Daloa, krupnogkolara s obala Loare, kojega Sofija i Riar nikad nisu ni videli. I, srean to jeRiar tako snane prirode, nalazei u njemu naknadu za svoju sopstvenuslabost, doktor se seti ta se sve prialo u njegovom detinjstvu o podvizimaBernara Daloa. On ih u mislima prenese na Riara.

To je jedina drama - mislio je - koju Sofija ne moe da razume. Ova zbog kojedanas pati, brzo e proi. A druga e se razvijati kroz ceo Riarov vek."

Doktor se paljivo uzdra da saopti ovo razmiljanje.- To je sasvim prirodno u tvoje doba - nastavi pravei se da ne opaa

sinovljevu zbunjenost. - To je fizioloka potreba.Zastade kao da otpui mutiklu, a u stvari da prui vremena da ovaj

pojam prodre u Riarovu svest. Doktor je znao da mladiu nita drugo ne bimoglo biti toliko neprijatno.

- Mislim da smo dovoljno drugovi da bi mi mogao slobodno priati osvoljim lepim damama - ree malo posle.

Za Riara je ovo bio najtei trenutak. Nemam prava da ga obmanjujem. Mismo toliko prijatelji. Odvratan sam" mislio je. Da prizna kako je sve izmiljotina?Pa njegova e majka to odmah znati. Da trai od oca da uva tajnu? Riar osetida za tako nisku stvar ne bi nikada mogao traiti sauesnitvo Anselma Daloaprotiv njegove ene. Zatoenik svoje lai, Riar se oseao sasvim nesrean.

- Najzad, sve je to tvoja stvar - nastavi doktor. - Ti si ve veliki momak. Netraim ti nikakvu ispovest. Samo mi jedno obeaj: ako se ikada razboli odkakve ene, doi da od mene potrai savet. U gradu ima isuvie bezonihlekara.

Ove rei dotukoe Riara. Primio ih je onako kako su izgovorene, bezzadnje misli. I bio je gotov da obavije ruke oko vrata svoga oca i da mu kae:

Jo se nita nije desilo. Samo sam se hvalio. Potrebno je da me ti posavetuje.Telesni dodir mi je odvratan. Ali on me progoni!"

Ponos nije bib razlog to ovoga puta Riar nije to i kazao. U poslednjemtrenutku, posle sedmogodinjeg zaborava, kao to odjek dolazi iz dalekihdubina, Riaru najednom sinu u pameti ono otkrie o roditeljima, na asucrtanja. I vie nije bio u stanju da se poveri ocu.

Pa ta bi mi i rekao to ve i sam ne nagaam?" pomisli Riar. U ovim stvarimatreba se snai."

Doktor ga upita:- Obeava li?

24

- Obeavam - odgovori Riar poluglasno.- Onda je sluaj raien - nastavi veselo Anselm. - Hajdemo kui. Vreme

je ruku. Zna, dockan si ustao.Dok se muio u najiskrenijoj poniznosti, Riar se u ovome asu seti svoje

noanje etnje i oseanja sopstvene snage. A do ega su ga doveli ta gordost itaj otpor?

Do lekcije koju je primio kao krivac, protiv koje nita nije mogao. Onoajniki potrai izgovor koji bi mu pomogao da dobije prevagu. Spusti ruku naoevu, pa ree:

- Moram da ti kaem unaprer. Vie neu dozvoliti da mi mama govori kaosino. Vikala je, vreala me. Na to ona nema prava.

- Tvoja majka ima sva prava, i ja ti zabranjujem...Slab i pomalo priguen doktorov glas drhtao je. Ali se brzo povrati. Bolest i

razmiljanje nauili su ga koliko zla nanosi ljutnja.- ekaj, ekaj, ni do ega neemo dospeti ako i ja izgubim razum - ree kao

da govori samom sebi. - ekaj, Riare. Nemam ta da ti zabranjujem. ekaj,ekaj, da malo zajedno razmislimo. Ti si sino bio uvreen, zato si i rekao onomaloas. A ja sam kriv za to. ekaj... videe. im si poeo da dobija pojam oivotu, uvek sam eleo da ti se stvari objanjavaju. Sino mama nije to uinila. Ionda, ti si se pobunio. Sasvim prirodno. Uvek treba pokuati da se razume.Naroito kad neko koga potuje postupa na nain koji ti se ne ini dostojanpotovanja. Prema njemu treba da pokae poverenje, inae svojim slepilomsam sebe osuuje. Dobro. Ja sam tebe razumeo. Uini isti napor da razumemamu.

- Pokuavam - ree Riar sleui ramenima - ali ne uspevam.- Svakako, svakako. Tebi je to teko... ekaj, da pogledamo zajedno.Doktor se zamisli pre no to nastavi:- Da ima sestru, verujem da bi to odmah osetio. Ali... mislim da sam naao

poreenje.Ne menjajui glas, Anselm Dalo ree:- Seti se onoga dana kad su te oterali iz razreda... Sa asa crtanja... Sea se

toga?- Da - odgovori Riiar, oseajui iznenadan strah pred oevom hrabrou.- E, pa, veiliki moj - produi doktor - i mama je sino imala isto oseanje.Zauta za trenutak pa dodade:- Veruj mi, Riare, da je to vrlo lepo, velianstveno za enu etrdesetih

godina koja ima isto shvatanje o estitosti kao dete od deset godina.

25

Anselm Dalo potrai polovinu cigarete to mu je ostala, namesti je umutiklu, ali zaboravi da upali. Zatim okrete oi i nastavi:

- Tvoja majika ... tvoja majka je... Ukratko, elim da te jednoga dana voliena kao to je ona.

Zakalja se, pa krenu. Riar ga pusti da poe nekoliko koraka pre no tomu se pridrui.

XIIKad se doktor i Riar vratie u Normanski zaselak, zatekoe Sofiju kako iz

nekog sklonita iznosi neku veliku korpu od vrbovog prua i kofere.- Kraj sezone je ovde rav za zglobove tvoje majke - ree Anselm Riaru. -

Bie bolje da i vi sutra poete vozom sa mnom:Pre razgovora koji je maloas imao, Riar bi se na ovo sigurno pobunio. Ne

zato to mu je stalo do toga da ponovo vidi Matildu, on se nje sada gnuao.Nego bi smatrao da je porodina odluka, donesena bez njega, napad na njegovunezavisnost. Danijel je piljio u njega, spreman da mu pomogne.

- Hodi da spakujemo stvari - ree mu Riar.Pripreme za odlazak ispunile su dan. Oba deka pomagala su majci. U

urbi oko posla, Sofija je bila sasvim prirodna prema Riaru. Posle veere sviodoe da spavaju. Kako je Anselm Dalo otvarao svoju ordinaciju u osam asova,trebalo je da pou prvim vozom, jo po noi.

Kao i uvek, doktor ode da poljubi decu. Posle toga dolazio je red i na Sofiju.Ona dugo zadra svoje usne na Danijelovom elu, ponavljajui u sebi, kao isvako vee, nemu molitvu za budunost oba deteta. Kad se priblii Riarovojpostelji, on je ekao, nestrpljiv i ponizan. Sve e biti zbrisano, oprano. Ali kadstie do uzglavlja svoga starijeg sina, Sofija se okrete i brzo izae iz sobe. Uhodniku ona briznu u pla, ponavljajui:

- Neu moi vie nikad ... nikad ...Danijel se uspravi na uzglavlju. Mrko je pogledao na vrata kad se zatvorie.- Mrzim je - ree.Trenutak ranije Riar je nalazio da mu je majka ograniena i svirepa, a sad,

ne razmiljajui uopte, skoi s postelje, pa zgrabi Danijela za ramena i snanoga protrese.

- Nikad vie da to nisi izustio - ree mu - inae u ti glavu razbiti.Strah i neshvatanje na nenom licu njegovog brata umirie Riara. Danijel

26

se pobunio zbog mene" pomisli. Ruke mu olabavie na deakovim ramenima.Bojaljivo ree:

- Mama moe da se prevari, ali ona je mama. Ona je... najzad, zna dobrota je...

- Pa ipak, ta si joj uinio - upita Danijel.- Nita, oigledno - odgovori Riar, vraajui se u postelju.- Pa onda - navaljivao je Danijel.- Vidi, dragi moj - odgovori Riiar - treba pokuati da se sve razume... Mi

imamo divne roditelje... Ali, ta e, oni su malograani...Ugasi svetlost, mislei da e jo dugo razmiljati.U stvari, san ga je ve hvatao.Danijel se uvek tee uspavljivao nego Riar. Njegovo telo nije imalo iste

ivotinjske potrebe i nita nije tako voleo kao da dugo ostane budan u mraku. Utoku dana trebalo je uvek neto raditi, a Danijel je teko podnosio te obaveze.Njegov nehat, njegova nemo, njegova sklonost ka nemarnosti i tajanstvenomponaanju bili su u punoj meri zadovoljeni, kada bi, poto se svetlost ugasi,mogao da sledi sanjarije vezane za prvu misao koja naleti i oko koje one dugoizrastaju, kao parazitske biljke.

Ali, pre no to e se odati ovom zadovoljstvu, Danijel proapta:- Riare, jo ne spava?- Ne - odgovori mu on nemarno.- Kai mi, Riare - nastavi Danijel - da li e mi u Parizu pokazati svoje

ljubavnice?- Koga - upita Riar zgranuto.- Pa, onu udatu enu... i glumicu ...Riar se osvesti i seti se svojih lai. Danijelova lakovernost jako ga kosnu.

Ali, u pitanju je bio sav njegov ugled.- Ti si lud - ree. - Ne mogu da ih izlaem neprijatnostima. Veze koje neto

vrede zahtevaju tajnost.- Tajnost... - ponovi Danijel - tajnost...Re i pojam duboko odjeknue u njegovoj svesti.

27

DRUGI DEO

IRiar je oboavao Pariz, njegovo nebo i zidove, njegovu reku i parkove,

njegov svet i prolost, njegovu budunost, koju nije odvajao od svoje. Osimtoga, jedno oseanje iju mo nije ni slutio vezivalo ga je za stan njegoveporodice u ulici Roaje-Kolar, izmeu Luksemburkog parka, velikih kola ivelianstvenih biblioteka, jer je on tu rastao okruen najpotpunijom inajpostojanijom ljubavlju, jer su se tu njegovim mislima otvarale velike knjigekoje su mu dale osnovno znanje o ivotu.

Ali nedovrena avantura s Matildom, poto mu je unitila poslednje danegodinjeg odmora, zagorala je Riaru i prve dane u Parizu.

U stanu je neprekidno oseao tugu i odvratnost koju je ulivao svojoj majci.Ovaj bol Sofije Dalo, ma koliko da je bio skrivan, kvario je duhovnu ravnoteui toplu skladnost u odnosima, celo blagostanje kue. ak ni u svojoj sobi Riarnije nalazio utoita. Delio je sobu sa svojim bratom, ali sad je u Danijelovompogledu, u njegovom utanju, bilo nekog Riairu nepodnoljivog divljenja.Kako su se prerano vratili, gvozdene ograde fakulteta bile su jo zatvorene, ipred Riarom su stajali dani neprijatne besposlice.

inio je sve da zaboravi razlog povratka, svoj pokuaj s Matildom. Ali, mata inio, ta stvar mu je trovala bulevare, kafane i prisenke Pariza. Sad je uprstima oseao dra onoga to ene kriju pod haljinama i dlakom, i znao zaizraz koji moe da dobije njihovo lice, njihov glas, razgolien zadovoljstvom.

Gonjen, muen i opsedan seanjima sa livade u Blonvilu, Riar ih jeprenosio na sve mlade ene, na sve devojke koje su susretale njegove vatrene inesrene oi. I kako su mu ove uspomene s Matildom stvorile velikuodvratnost, on je omrznuo i samog sebe to je preko tih uspomena ponizioitavu tu drugu polovinu ljudskog roda, koja mu je kroz knjige i sanjarijepothranjivala najneniju i najviu nadu. U isti mah oseao je da se uz njegaprivezala ta pomamna ivotinjska priroda, da je postala njegov sastavni deo, poistom osnovu i s istim pravom kao i um i srce.

Nikad nije bio tako nesrean i to tako dugo nesrean.

28

Jednog jutra Riar je poao s ocem u bolnicu Crvenog krsta, u kojoj jedoktor po nekoliko asova nedeljno vrio dunost lekara, a on radio kaobolniar, nosilac ranjenika.

Bila je to lepa privatna palata u ulici Lil, pretvorena u bolnicu kad supoela neprijateljstva. U to vreme dobrovoljaca, velike oskudice i stvaranja nabrzu ruku, u oduevljenju za velike poetke, Riar je proveo najbolje i radomnajpunije dane svog ivota, izmeu zidova o koje su se neprestano odbijaliuzvici, jauci i samrtniki ropci; jedine u kojima je zaista i potpuno iezavalabriga o njegovoj sopstvenoj linosti. Meutim, malo-pomalo zgradu je ispunilovojno osoblje, a teki ranjenici bili upueni u prostranije i bolje opremljenebolnice. U ulici Lil primani su uglavnom bolesnici i rekonvalescenti tako da jedoktoru Dalou rad u njoj vie odgovarao, a Riar je stekao utisak da je postaosluitelj u kakvom domu staraca. Drama krvavih tela, surove borbe izmeuivota i smrti, prenesena je na drugo mesto. Kao i ostali, i Riar se vratio svojojlinosti. Ponovo je nastavio studije, otiao na odmor... Kada su stigli u bolnicu,doktor upita svog sina:

- Hoe li da pogleda moje bolesnike?Riar odbi: vie je voleo da sam obnovi veze s kuom, sa ljudima.Anselm Dalo se nasmei na svoj dobroudan nain, podiui krajeve

krupnih brkova, ime se obino sluio da prikrije ozbiljnost kakvog saveta.- Ne trai mnogo ovde svoje privienje u belom ogrtau - ree mu. - Ja u

obui svoj.I uputi se plakaru u zidu, sa svojim levim ramenom viim i razvijenijim od

desnog, i dalje nasmejan, kao da ne pridaje nikakav znaaj ovim reima.Ali Riar ga posmatrae malo uplaeno. Saznao je od oca ono ega dotle ni

sam nije bio sasvim svestan. Da je, onako besposlen, rastran i oajan, doao dadobije i malo ohrabrenja i malo vedrine od jedne seni ispunjene time, u timhodnicima i bolesnikim sobama, seni koja je u mnogome liila na njega.

Kad mu otac ode, Riar nestrpljivo zatrese svojom dugom kovrdavomkosom. ,,Pa ta" upita se. Zar nisam ja nosio nosila! Zar najtei ranjenici nisutraili mene da im pomognem do operacionog stola! Ja sam umeo da ih nasmejem kad imje bilo sasvim ravo. Mene su toliko voleli. I ja sam njih voleo vie nego ita na svetu."

Jedna bolniarka prie Riaru i on se obradova to je vidi. Ona je meuprvima dola u bolnicu. Njih dvoje su radili zajedno onda kad niko nije obraaopanju na mogunosti, na vreme, na snagu i oseanja. I Riar je eljno i smirenoiekivao da u ovoj mladoj eni nae odsjaj toga doba. Posle nekolikoprijateljskih rei, kojima mu poele dobrodolicu, ona se okomi na nepravde i

29

intrige ija je rtva bila.- Ja koja sam, vi bar to moete rei, itave nedelje provodila bez sna! Tako

mi i treba! Ah, kad bi ovek znao...Riar je, bez sumnje, sluao ove rei, ali su one u njemu imale zvuk oevog

glasa: Ne trai... privienje ... beli ogrta".Bolniarka nastavi:- Vi ste, bar, otili u pravo vreme! Kao da ste znali.- Verujem... zaista verujem - odgovori Riar.Ali i njegov soptstveni glas bio je opet glas doktora Daloa: beli ogrta ... beli

ogrta ..."Ali, iznenada, Riar primeti da mu vie ak ni te rei nemaju smisla. Jedini

beo ogrta na koji je sad mislio bio je ogrta ove bolniarke, i on je zamiljao tali on skriva na mestima koja je onda razgolitio kod Matilde. Njegove crte dobietakav izraz da lice i oi mlade ene promenie boju. S iznenadnimoduevljenjem, ona mu ree:

- Zar ne nalazite da je divno govoriti o dobrim starim vremenima? Doskorog vienja ... nadam se ...

Bolniarka se udalji s malo vie no obino uzdignutih prsiju i klateibedrima vie no to je imala obiaj. I Riar shvati da e, od toga trenutka,svlaiti, milovati i prljati u mislima i sve ostale bolniarke koje su svojimgodinama i telom sposobne da izazovu elju. Beli ogrta ... beli ogrta ... Riarponovi ove rei, ali ovoga puta besno, zatrese svojom dugom kosom i skorotrei ode u ogromno zajedniko odeljenje u prizemlju, nekadanju dvoranu zaigranje, koje je pod svojom istorijskom tavanicom okupljalo stotinak vojnika naleenju. Ranije, kad bi ulazio unutra, Riar je znao svakog ranjenika, istorijatnjegove rane, ivot njegov i njegove porodice, njegove uspomene i nade. A i sviranjenici su poznavali Riara. Zvali su ga mali" ili sini" ili moj regrut" ili akupavko", ali su mu svi, hvalisavci, neni, plaljiivci, samrtnici, ukazivaliprijateljstvo kao nikom drugom.

Na pragu dvorane Riar poznade boje i starinske alegorije na visokoj,raskonoj tavanici, i za trenutak mu se uini da e kao i nekad opet nastaviti onedivne odnose. Ali, kad sa likova na tavanici spusti pogled na lica ljudi, oseti seizgubljen. ta e on meu tim ljudima kojima ga vie nita nije privlailo niprizivalo? Oni su ga posmatrali s bezizraznom radoznalou, kao kakvognametljivca. A ta su oni radili tu, ovi uljezi, ovi licemeri? Na posteljamaosvetanim krvlju Riarovih prijatelja, zauzimali su mesta onih blagih,namuenih i herojskih lica, i vodili mlake i slabike razgovore o svojim bednim

30

bolestima. Srdobolja, tifusna groznica .. . zapaljeinje bubrega ... reumatizam.Nijedan prasak granate ... nijedina otvorena rana ... Nijedna plemenita povreda.Bolnica bednika", pomisli Riar.

Trebalo je da razda nekoliko poklona. Izvri to brzo, nezgrapno. Nije vieumeo da razgovara s tim ljudima.

Prolazei pored jednog stola za kojim su etiri vojnika igrala karata, onspusti pakete cigareta i kesice s ueerenim bademom. Vojnici prekidoe partijui jedan od njih, mali, firgast, okrugla i rumena lica, utivo zahvali Riaru, pa seokrete svome susedu:

- Vidi, arlo, to je ivot!Drugi, iji su se mravi tamno-rii zalisci prelivali u zemljanu boju,

odgovori tuino:- Sigurno, ti i tvoja odseena smrznuta stopala, ti si batlija. A ja, iako mi je

sva utroba i zemljana kao pekmez, ja sam sposoban za prvo pojaanje na frontu.Vojnik otvori jedno paklo to ga je Riar ostavio, uze cigaretu i, palei je,

promrmlja:- Sa povlaenjem na Marni, pa sa dvanaest meseci u prvoj liniji i sedam

napada, mislim da sam ipak dao svoje.- Ma, hajde, nisi sam - ree mu trei igra. - Adut!Partija se nastavi, a Riar ostade pored stola da je prati, iako se u karte nita

nije razumevao. Hteo je samo da dobije nekoliko trenutaka da se savlada, dapred onim vojnicima ne otkrije nagon koji ga je terao da bei, da se sa svojinisramom i griom savesti skloni u kakvo mrano skrovate.

- Seem - viknu firgasti s odseenim stopalima.- Huljo - ree srdoboljni ria.A Riar se seti kako je na poetku rata plakao to ne moe da stupi u

vojsku, jer jo nije imao sedamnaest godina. Ali to je doba stiglo, i njegovi sumu ostavljali na volju. Dakle? Da zavrim maturu i godinji odmor", mislio je. Asad? Strah od smrti ili rana nije ga zadravao. Sve je primao laka srca, jer nijeverovao da e ga to snai. Samo, beskrajno je eleo da upozna studentski ivot.

Izie iz bolnice s vrstom odlukom: im se nadie vazduha na Pravnom i naSorboni (upisao se na dva fakulteta) otii e da potpie obavezu o stupanju uvojsku.

Ali, kad poee predavanja, susrete Etijena.

31

IIEtijen Bernan na Sorboni se viao samo na asovima poezije i porekla

jezika. Ove studije bez praktinog cilja, Etijenova uzdrljivost, njegova lepa ipristojna odela, njegovo iljato lice, visok, ukruen stas, sve je to u Riaru spoetka izazivalo neku razdraenost blisku neprijateljstvu. Riar je biosiromaan, osrednje odeven, slavoljubiv, razgovoran. Radio je da steknediplome, neophodne da postane moan i bogat, to mu je bilo predodreeno, uto je bio siguran. Svaka prava nadmonost privlaila ga je, ali je najvie mrzeoonu koja je, grabljiva i povrna, nalazila izvor u novcu. Imao je tada nekomuno oseanje, jer je ipak bio svestan toga da njegovo negodovanje nije bilolieno zavisti.

Riar je bio ozlojeen kad bi video da Etijen ne hvata beleke za vremepredavanja. On nije nikad zabeleio nijedan red, siguran u svoje pamenje, nakoje je bio gord, i sa zadovoljstvom je posmatrao svoje drugove kako gube dahkako bi u sveske verno preneli profesorove rei. Ali kad u sluaonici vie nijebio jedini koji moe da ne belei, osetio se ponien. Nije hteo da primi to da je iBernan imao iste razloge, kao i on. Mrzeo je ak i onu skromnost kojom je Etijenpratio predavanja, njegovu pognutu glavu, njegov nain da se udubi u misli.

Amater ... snob", govorio je u sebi.Meutim, kad su ga ispiti na Pravnom fakultetu za dva dana odstranili od

Sorbone, nije potraio sveske svojih suseda da sazna ta je raeno dok je bioodsutan. Obratio se Etijenu, izgovarajui se pred sobom da e tako obelodanitiBernanovo neznanje. U stvari, uzalud se opirao elji da mu se priblii.

Riar je priao Etijenu sasvim, nemarno, zabacujui usiljeno svoju prirodnotalasastu kosu, koju je nosio veoma dugu, u neredu. Zapazio je, i bio zbog togasrean, da mu je elo u visini Etijenovog, i da on izgleda vii samo zbog toga toje suvonjav. Ali im Bernan paljivo saslua pitanje svoga druga i poe da muodgovara, Riar se vie nije obazirao na svoje predubeenje i njegovo dranje.Potmuo i mislima zanesen glas Etijenov, njegovo sasvim prirodno izraavanje,nain na koji se pomalo ustezao pri govoru, kao da najpre u sebi trai proveru ipovoljan sud o onome to e rei, sve to u Riaru stvori utisak da ovaj lepoodeven mladi, sasvim uredan i uzdranog ponaanja, nije gord nimalo. I bizadovoljan to i sam zaboravi na svoju gordost. Nije ni znao do koje mu je merebilo potrebno da bude prirodan, i osetivi se odjednom srean, pripisa Etijenuovu svoju sreu. Odmah poee da govore o vrednostima ivota. Kod Etijena se

32

pojavi prvi osmeh, nevet, teak, kao da se, dolazei iz najdubljeg izvora, moraoda probija kroz mnogo otpora.

- Evo najzad nekoga ko govora mojim jezikom - uzviknu on. - Znate tahou da kaem, Dalo, i drugi upotrebljavaju iste rei kao i mi. Ali ja te rei,izuzev onih svakodnevnih, ne shvatam onako kao oni. One gube svoj smisao,svoju teinu, svoju mo.

- To je istina, sasvim istina - uzviknu Riar. - Koliko sam puta to osetio i nerazmiljajui o tome. Bernane, vi ste silni to ste mi na to ukazali. Silni ste...

Od tada su se viali svakog dana. U velikom dvoritu Sorbone, nagalerijama, pod freskama Pivisa de Savana*, ili pod drveem Luksemburkog parka,vodili su razgovore bez kraja i konca. Oseali su potrebu jedan za drugim,potrebu koja progoni samo mladie kad osete da se prvo prijateljstvo razvilo unjima kao kakva plemenita biljka, kad im njihovo druenje doprinosi da seuzdiu i kad sa uivanjem dolaze do ovog otkria.

O Boiu, Etijen predade prilino veliki paket Riaru, rekavi mu brzo:- Mislio sam da vam nee smetati da primite ovaj poklon i da e vam se

dopasti. Nikad vam nisam govorio o ovim knjigama, jer ... o tome se ne pria.U paketu su bili glavna romani Dostojevskog.Riar ih udno otvori, ali ga ovi, jedan po jedan, uplaie. Ta varvarska

imena ... prezimena ... deminutivi. .. ti nerazumljivi obiaji... te zbrkane misli...zamrene intrige, spletke, beskrajne govorancije. Bilo je potrebno Etijenovostrpljenje da se s tim izie na kraj.

Kada Riar izrazi prijatelju svoje razoaranje, Etijen mu ree smeea se:- Saekajte priliku ... doi e.Onda preoe na druge razgovore i zaboravie Dostojevskog.

IIIEtijenovi roditelji stanovali su, nedaleko od ulice Roajal, u Predgrau

Sent-Onoreu, u stanu koji je s lica zauzimao ceo peti sprat jedne ogromnezgrade.

U njemu je Etijen imao odvojenu sobu, s kupatilom i balkonom sa koga jemogao da gleda u privatne vrtove velianstvenih palata u tom kvartu.

U prvi mah je ova soba, kakvu dotle nije video, tako uplaila Riara da se______________________________________*Puvis e Chavannes, francuski slikar (1824- 1898). - Prim. prev.

33

trudio da ne zapazi ozbiljan i otmen nain na koji je bila nametena, to je inioprema svakoj skupocenoj stvari koja mu je bila nepristupana. Vie je voleo dapribegne preziru nego zavisti.

Meutim, ma ta inio, u toku ove prve posete, Riar je neprestano i sastrahom ponavljao: Da sam bio hitriji i sam pozvao Etijena, sad bismo razgovaralikod kue. Sauvaj boe, kod kue!" I nastavljajui to je bolje mogao razgovor koji ihje i doveo do Etijenovog stana, Riar je u isto vreme, po svojim najgorimuspomenama, i u najgoroj svetlositi procenjivao, kao nikad dotle, stan u uliciRoaje-Kolar, skromne sobe rasporeene oko mranog, prljavog i memljivogdvorita, bedno kupatilo, nametaj iz starinarnice, izbledele zidove i, neusuujui se da imenuje pravim imenom onu unutranju drhtavicu koja ga jepotresla, znao je da ona dolazi od gadnog stida. Ovo jo bolje shvati kad pripolasku neimarno objasni:

- Rekao bih vam rado, Bernane, da doete kod mene, samo ne bismo imalimira ni trenutka. Ja sam u sobi zajedno s Danijelom, a posle, dolazak i odlazakoevih pacijenata ... razumete me...

- Sasvim prirodno, zaboga - odgovori Etijen. - I, znajte, jednom za svagda:ovde su vam uvek vrata otvorena.

Riar se kiselo nasmei i pomisli: Lako je to rei... uostalom, ovde vie neukroiti".

Ali Etijenovo navaljivanje i, naroito, neka tajanstvena i neodoljivaprijatnost, sve ee su privlaili Riara u ovu sobu, koja mu je ulivaila tolikosuprotnih uzbuenja. I odjednom, on oseti da mu je u njoj vanredno prijatno.Ravnodunost koju je Etijen pokazivao prema skupim stvarima razbacanim okonjega, prisnost i velikodunost kojima ih je stavljao na raspolaganje svomeprijatelju, stvorile su na kraju krajeva u Riaru udno oseanje da su te stvarinjegove koliko i Etijenove, a moda i vie njegove.

Saivljenost sa bogatstvom, koje je imao od poetka ivota, i sklonost kanauci, koja se graniila s asketstvom, spreavale su Etijena da uiva u radosti inasladama posedovanja. A Riar je, dok bi prevrtao Etijenove knjige ili napajaopogled kadifom, koom, drvenarijom ili slikama, stvarima koje nisu pripadalenjemu, oseao kao da one postaju njegove.

Smatrao je, istina, da ne moe priznati to opojno zadovoljstvo da jesopstvenik, to mono oseanje bogatstva, ali je mnogo vie voleo Etijena otkakomu je ovaj dao svoju sobu.

Prvi dani prolea bili su za ovu dvojicu mladia neobino plodni usukobima pri izmeni misli, namera, sanjarija, izvesnosti, u toj sobi za koju zaista

34

vie nisu znali ija je. I kad bi Riar morao da izie iz nje, Etijenovo uenje ialjenje bilo bi isto toliko ivo kao i u njegovog prijatelja. Svaki put bi, onda,Etijen otpratio Riara do odmorita na stepenitu, kroz vrlo duge i vrlo irokehodnike prekrivene debelim tepisima. Nikoga tu nisu susretali, nita nisu uli.Ceo stan izgledao je ispunjen tajanstvenom, divnom tiinom.

Neko vee, tako, kad su Etijen i Riar ulazili u dugaak hodnik s nizomvrata kroz koja se stupalo u razna odeljenja stana, i kad je Etijen poluglasnogovorio: Doite, Dalo, ubrzo, zidovi su mi prijatniji kad ste vi ovde", otvorie seneka vrata i jedna ena se pokaza na pragu salona. Oba prijatelja zadrhtae.Riar zbog utiska to najednom vidi da ipak jo neko stanuje u tim odeljenjimakroz koja je on uvek prolazio kao da su pusta. Ali Etijenovo lice dobi neki ruanizgled, kakav Riar kod njega nikad nije video: neka meavina straha i mrnjekoja je poniavala. Etijen prvo kao da htede da se povue, pa u isti mah uinineto jo udnije, stade pred Riara kao da njegovom pogledu zaklanja enukoja im je prilazila. A Riar odmah na nju obrati svu panju.

Iako mala i neto gojazna vrata, njoj su ipak noge, grudi i plea bili okruglii lepo izvajani. Bila je ve u godinama. Lice joj je bilo u stanju prezrevanja, kadve poinje da se kvari. Preterano, skoro oajniko doterivanje maanjem jo jevie naglaavalo poruenost. A i vrlo kratka haljina ive boje.

Kada ena dospe sasvim blizu Etijena, koji je i dalje imao izraz ponienostina licu, on morade da se skloni. Riara tada najednom celog zapahnu, obavinekakav miris. I pored toga to nije bio poznavalac, on nasluti da je ovaj mirissvakako vrlo redak, veoma skup i paljivo odabran, naroito pripremljen splanom da izazove utisak sveine i mladosti. Prirodan urevak, jorgovan ikaranfil oseali su se samo po jednoj kaplji, po isparenju, u tom udnom, lakomi sveem mirisu.

Kako moe ... u tim godinama.. luda je", mislio je Riar. .Ali zbog tog mirisa,zbog otvorenog, nenog i zavodnikog pogleda, to je odlika kratkoviidih kojiuporno nee da nose naoare, kojim ga je ova zrela ena obavijala i milovala,posta odjednom uzbuen naglim trzajem ula, grubim kao iznenadna bolest; au lice mu naglo navali krv elje.

U isto vreme Riar spazi da je i Etijen primetio njegovu uzrujanost, pa osetistraan sram. Jedan od najvrih sporazuma njihovog prijateljstva zasnivao sena tome to pored bezbroj tema koje su ispunjavale njiilhove razgovore,obuhvatajui ivot i smrt, nebo i zemlju, svet i ivotnu sredinu, nikad nisupomiljali ni da dodirnu razgovor o enama i polu. Potpuno preutan inagonski sporazum, neka vrsta tajnog uzajamnog potovanja, bio je jedini

35

razlog ovog uzdravanja. Riar je imao utisak da je iznenaen u neeljenompoloaju, u telesnoj nepristojnosti.

U tom asu Etijen ree:- Riar Dalo ... Moja majka.Gnuanje i strah od sebe samog, koji obuzee Riara, bili su takvi kao da je

skrivao sklonost za rodoskrnavljenjem. Nije znao ta je mucao. Etijenova majkazagleda se jo jedan trenutak u to lice koje je zbunjenost inila detinjastim,pogledom jo nenijim i razvodnjenijim. Pa onda uzviknu:

- Srena sam to sam vas upoznala... Moj sin me uvek dri po strani odsvega.

Nehotice, Riar podie glavu. Da li je mogue da ovaj tako tih glas, miran ibezazlen kao detinjska tuga, pripada starijoj eni, namaanoj, namirisanoj, saisto tako neskromnim pogledom?

Gospoa Bernan susrete Riarov pogled i nasmei se.- Da li se bar Etijen brine o vama kako bi trebalo - upita ona. - Nisam

sigurna. Narediu da vas poslue neim zaista dobrim.- Dalo se uri - ree Etijen kratko, gotovo grubo, pa snano stee Riara za

miicu.I, ne dajui svom prijatelju vremena da razmisli, da odgovori, odvede ga

do izlaza i gurnu na trem, pa zatvori teka i visoka vrata.

Na ulici Predgraa Sent-Onore, pred zgradom, Riar je stojao nepomian,slep, gluv, umrtvljena uma. Oseti kako mu vie lakta gori ono mesto gde je biostegnut. Koliki bes, kakva ivotinjska priroda u tom Etijenovom postupku,toliko neverovatnom za njega! Vatra iz Riarove ruke udari u srce, u celo telo.Proapta:

- Etijen me je isterao iz kue... izbacio napolje.Pa dodade:- Posle toliko uveravamja o najplemenitijem, o najveem prijateljstvu...

poganac!Riara obuze elja, od koje mu se vid zamagli crno-crveno: da se vrati u

Etijenovu sobu, da ga udari, obori na pod, prebije, izgazi, ostavi mrtva meuraskomadanim slikama, nametajem i knjigama. Ve se skoro okrenuo premakui i ve se uputio pod velika ulazna vrata kad mu sinu misao da e u stanuusput naii i na onu enu ... njenu minku ... njen miris ... njene oi. Ta ga jeena strahovito plaila. ak mu odjednom naie i misao da moda nije krivEtijen nego njegova majka ... Ona je bila Etdjenovo zlo. Za trenutak, koji je

36

njegova svest jedva i zapazila, Riar oseti kako se nejasno pomalja strana,odvratna istina... Ali je odmah odbi od sebe. Normalno stanje njegova doba injegove prirode i nagona da je zatiti spreie mu dalje misli o tome. I potom seponovo sav baci u muke, u pakao samoljublja dirnutog u ivac.

ta imam da ispitujem", mislio je opet u besu koji je dolazio ba iz njegovogusteanja. Zar da budem malouman i bez ponosa pa izmiljam izvinjenja za Etijena?Prozreo sam ga na prvi pogled: bogataiki sin, odvratan snob. On se stidi mene predsvojima. Njegova me majka nije estito ni pogledala a on je ve promenio izgled. Uinioje sve da me od nje skloni. Stideo se ... stideo se svog prijatelja .. . svog prijatelja ..."

Iz Riarovog grla zau se neki glas, i kao tuga i kao podrugljiv smeh. Izgomile koja je vrvela plonikom, nekoliko prolaznika okretoe se za mladiemduge kose, dok je on brzo koraao. Lice mu je bilo iskrivljeno od muke, jer sesetio: ako se Etijen stideo da ga predstavi svojoj okolini, i on se sam stideo daEtijenu pokae i ulicu Roaje-Kolar i svoje roditelje. Grevito zatrese ko- som kaoda otresa aoke ponienja i grie savesti. Ali protiv svih ovih aoka koje su murazidirale srce nije bilo drugog pribeita do krajnje nepravde i upornogsaaljevanja samog sebe.

,,I zato to sam ga tako visoko uzdizalo, evo kako sam nagraen" razmiljao je. Aon me srozava do najnieg. Moje odelo, bez sumnje, ni moja kosa, moje ophoenje nesviaju mu se pred drugima. I suvie sam siromaan. Pred drugima ja sam mrlja unjegovom lepom stanu." Seti se Etijenove sobe, njegove izvetaenevelikodunosti, tog mamca bogatstva, kojim je bio obmanut, i zaurla, zajeakroz zube: Izrabljiva, pijavica".

Sad je lepo video svu podlost ove igre. Bio je dobar samo za to dapothranjuje Etijenove trenutne intelektualne prohteve, da ga bogati svojimosobinama, da mu daje odgovore, ali u zatvorenom prostoru, kad njegovoprisustvo nije smetalo, u apstraktnim razgovorima, uvredljivo bezlinim.

ta mi je kazao o svom ivottu, o detinjstvu, o porodici? Nita! A, da, izvoleo jeda mi nagovesti kako mu je otac direktor kabineta u Ministarstvu unutranjih poslova,da mu se majka bavi dobrotvornim poslovima i da mu sestra studira na Medicinskojkoli. Pa to sam mogao saznati i iz novina". I kako se nije mogao uzdratti da neprizna kako su ga obmanjivali ljudi o kojima piu novine, i da ga oni jo i daljeobmanjuju, Riar jedva zadra krik bola, besa, nemoi i ponienja. Tek tadaprimeti da se nalazi na nekoj raskrsnici, da je oko njega talas ljudi i, po nagonuopreznosti, pokua da skrene svoju panju na stvari oko sebe. Ali se ubrzoponovo vrati na sebe.

Silazei niz Predgrae Sent-Onore, Riar se nalazio u srcu ovog kraja Pariza,

37

gde sve fasade ukraava ivo izraen rasko, izloen tako da osvaja i bia kojasu prema njemu najravnounija.

Ulica Roajal, ulica de la Pe, Trg Vandom, Arkade Rivoli, raskono carstvoprodavnica retkih starina, mirisa, nakita, sjajnih restorana, barova, uvenihhotela, svih radnji rasporeenih u vekovnoj perspektivi u vrenjuneprikosnovenih dunosti, radnji ispunjenih tako jedinstvenim i divnimukusom koji generacijama blista kroz ceo svet, istovetan sa slavom, tih lokala ukojima se jede, pije, odeva, nameta, krasi kao kakva velianstva i omoguavaim da se, bez ikakvog gubljenja svojih prava, meaju sa spomenicima, palatamai kraljevskim vrtovima .. .

Tim putem je poao Riar kad je napustio zgradu u Predgrau Sent-Onoreada bi otiao na levu obalu Sene, svojoj kui. Obino je to inio drei ruke udepovima, ne obazirui se mnogo na okolinu, srean i telesno i duhovno. Nijeimao ni zavisti niti ga je rasko dovodila u iskuenje. Iao je zabaene upaveglave, jo zagrejane od razgovora s Etijenom, gorei od nestrpljenja da terazgovore ispria ocu, u toku obeda, kome se ve radovala njegova glad napomolu. I poto je imao svoj deo bogatstva u Etijenovoj sobi, ova bogatstva kojasu ga okruavala du puta kroz raskoan kvart, bila su mu ili beznaajna, ili gatek ovla draila.

Ali u duhovnom i nervnom stanju u kome je Riar bio posle susreta sagospoom Bernan, svaki izlog, svaka velika ulazna vrata, svaka firma, svakoisparenje mirisa, sve je to samo poveavalo, isticalo njegovu tugu. ak mu se ikaldrma inila bogatija, uglaanija, sjajnija nego u drugim kvartovima,neprijateljski raspoloena prema prostoj obui. On koji je malo vanostipridavao svom odelu, najednom, sa nekim otrim bolom oseti sve mane na sebi:bezoblino odelo, obuu prostaki iskrivljenu, okrpljeno rublje, pa ak i teinusvoje preduge kose. Meu ljudima i enama koje je Riar susretao ili prestizao,veina je, bez sumnje, bila skromno odevena; ali se njegov pogled zaustavljaosamo na onima ije je odelo po materiji i kroju pripadalo bogatom svetu. I kakose smirivalo predveerje ranog prolea, Riar je gledao kako se nono srce ulicakojima je prolazio kao prokaen, iskljuen, kao kakav parija, pripremalo da seotvori za uivanje bogatih.

Privatna ili iznajmljena kola dovodila su pred skupe barove oficire (naodsustvu, generaltapce, iz mesnih komandi), graane (starije liferantemunicije, osloboene vojne obaveze, zabuante) i ene pripijene uz sjajneuniforme i savrene, krznom postavljene muke kapute, koje su sa svojomminkom, krznima, nakitom, kretanjem i glasom liile na insekte i skupocene

38

ptice. Ljudi u livrejama, savitljive kime, usluno nasmejani, skidali su svojezlatnim iritama optoene kape pred ovim grupama, gurali vrata, razmicaliteke kadifene zastore, iza kojih je gorela blaga, tajanstvena svetlost. Za njih jepoinjala no nedokuivih zadovoljstava, za koju se Riaru inilo da ebeskrajno trajati pod tim udesnim suncem mraka, skrivenim obinimsmrtnicima.

Bio se izgubio u tom oajnikom posmatranju na ivici plonika kad, i neshvatajui zato, odskoi unazad. Strah ga tek posle obuze. Jedan otvorentrkaki automobil jurnuo je kao granata pravo na njega i da nije bilo tognesvesnog pokreta, Riar bi sigurno bio pokoen. Voza se i ne osvrte. Riar odnjega zapazi samo na potiljak zabaenu kao nebo plavu oficirsku kapu ietvrtasta plea.

Zatim se kola istom brzinom okretae uza sam plonik i iezoe u uliciRoajal.

- Budi siguran, mladiu, da te ne bi promaio - dobaci Riaru livrejisanmomak jednog restorana, prosed, mrav, nasmejan. - Pre neki dan je loviojednog pajkana svud redom oko sklonita. To je as Neneser. Onda razume.

- Neneser - povika Riar .- On lino - dodade gordi livrejisani momak. - esto dolazi kod nas, ali mi

se ini da je veeras pre za Maksima. Vide li onaj zaokret? On na svoj nainureuje saobraaj na ulici.

Livrejisani momak se zasmeja: iroko otvarajui usta Riar pomisli: Pa jamu ovde doem kao neki ugav pas, neka prljava krpa!" I moglo se videti ta misli.Momak mu ponudi cigaretu. Riar je bio svestan milostinje koju mu ini, ali,umesto da se pobuni, ovaj ga gest dirnu. Oseao je silno potrebu da se nekoprijateljski ophodi s njim, pa, iako je veoma malo i retko puio, primi cigaretu,ali je ne upali.

- Ima pravo, uvaj za posle njupe, jer ako ima samo jednu, to ti je najboljevreme - ree momak.

Njegovo lice odavalo je u tom asu redak um i poznavanje stvari, ali gaodjednom skoro presee veliki, izvetaen osmejak. Pred barom se zaustavilimuzina. Livrejisani momak ve je bio pred vratima.

- Gospodine grofe ... gospodine grofe... - u Riar. Smrvi cigaretu u depu,pa produi.

Pree preko trga Vandom i Tiljerija, prebaci se preko Sene, dohvati sebulevara Sen-ermen pa proe pored Luksemburkog parka. I za sve vreme ovogaputa u ogromnom gradu u kome su se prolee i rat otimali o zadovoljstva, on je

39

u depu mrvio duvan i pretvarao ga u prah, sve sitniji i sitniji.

Kad stie u ulicu Roaje-Kolar, Riar se uputi zasvoeniim hodnikom koji jemirisao na orbu od kupusa, pree preko memljvog dvorita i pope sestepenitem ravo osvetljenim plinom, na drugi sprat. Izbee i roditelje, koje jesad mrzeo kao i sva ljudska stvorenja na svetu, i zatvori se u svoju hladnu sobu.Uvijen u ogrta, poe da prelistava knjige koje je znao i voleo, ali mu one nitane pomogoe. Nisu imale ni dejstva ni snage. I onda, u oajanju, zgrabi romanZloin i kazna, koji se odavno vukao po stolu, s jedino iseenim prvimstranicama. I najednom, u ovom romanu koji dotle nije mogao da ita, Riarpronae onu istu groznicu tekog nespokojstva, bede, besa i ponienja koja je injega tresla. A neprijatan, bedan zadah duvana na koji je njegova ruka mirisalainilo mu se da dolazi sa stranica same knjige.

Kad otac doe da Riara pozove na veeru, zatee ga kako stoji u ogrtau,izgubljen ne u itaniju ve u svetu u kome su bol i zloin sporazumno ili krozmodre, prozirne, proklete noi ispunjene ludou, genijalnou, munjama iplemenitim suzama.

- Nikad mi nisi savetovao ovog udesnog Rusa. Zato - upita Riar, jedvase uzdravajui od besa.

Doktor stavi naoare, s potovanjem podie knjigu, pa ree:- Velika je to stvar... znam. .. Ali sam eleo da joj prie malo docnije.- Docnije. .. uvek... za sve - proguna Riar.Odbi da veera i prekono dovri Zloin i kaznu. Sutradan uze Brau

Karamazove. I ne izie iz kue pre no to ne zavri sve knjige koje mu je Etijendao.

Kad je ovo bilo gotovo, jo jedan demon vie, i to moan meu ostalim,naao se u oporu koji je ve postojao kod Riara. U isto vreme oseti da mu sepovratila i sva nenost prema Etijenu. Jer, sad je Riar bio uveren da Etijen nijenita uinio protiv njihovog prijateljstva. Nije naao, pa ak nije ni traioosnovu ovom uverenju. Imao ga je iz novog saznanja, novog nadahnua oivotu i ljudima. Iz istog izvora saznao je i da je Etijen patio od nepojmljivog,stranog bola koji mu je cepao srce, jednog od onih bolova koje su u sebi nosile ilinosti Dostojevskog.

I s nekim skoro verskim uenjem Riar pomisli kako mu je bila potrebnapomo oveka roenog pre jednog veka, na hiljade milja daleko, u jednoj divnojzemlji, kako bi video istinu o svom jedinom prijatelju.

40

IVestog aprila Riar je imao osamnaest godina. Od njegovog ranog

detinjstva ovaj dan bio je svake godine sveaniji od ostalih. I nehotice suAnselm i Sofija Dalo uspevali da svojoj deci stvore utisak kako je njihovoroenje bila srea za sve. Kad bi doao njihov roendan, oseali su se kaocarevi.

estog aprila 1916. godine Riiar doe na Sorbonu sav ozaren.- Siguran sam da vam se desilo neto prijatno - ree Etijen prilazei svom

prijatelju.- Prijatno - ponovi Riar smeei se. - Bez sumnje. Danas punim

osamnaestu godinu. Samo me jedna stvar mui: imam ve toliko godina a jonita nisam uinio.

- A ta da ja kaem - uzvilknu Etijen. - etvrtog maja imau godinu danavie od vas.

Poetkom sleeeg meseca Riar ree Etijenu:- Uskoro je va praznik.Etijen kao da nije razumeo.- etvrti maj - navaljivao je Riiar.- etvrti maj ... A, da ...Etijen je hteo da se nasmei, ali nikako ne uspe, pa ravnoduno dodade:- Pa, eto... Ne, nee biti niega. Moj otac prati svog ministra u unutranjost,

a majka ima dve dobrotvorne sveanosti na koje odlazi i moja sestra.- Biete sami na svoj devetnaesti roendan?Riarov uzvik imao je tako detinjski prizvuk da se Etijen ovoga puta

nasmei. Ali njegov osmeh nije imao nieg mladalakog. Zbog toga, i nerazmiljajui, Riar ni mu predloi:

- Onda doite kod nas na ruak.Etijen je nekoliko trenutaka procenjivao, netremice gledajui svog prijatelja

s nekom vrstom straha i udnje.- U redu - ree najzad - ali vas molim da ne pominjete nita o roendanu..Riar ga i ne u. Mislio je ve na zasvoeni prolaz ispunjen mirisom

kupusa, na prljavo dvorite, na mrane i kripave stepenice koje vode donjegovog stana. Mislio je i na mermer u zgradi u kojoj Etijen stanuje, na tepih sazlatnim trouglom, na dizalicu... I na pe u trpezarija u ulici Roaje-Kolar... i naonaj straan visei asovnik u salonu ... i na knjiige u njegovoj sobi uvijene

41

plavom akom hartijom, umesto divnih Etijenovih poveza.ta sam uinio" oajavao je. Kakva me to iludost spopala? A ako bude hteo da

opere ruke!"Riar se seti bive kujne pretvorene u kupatilo i prostih domaih stvari na

koje je bio tolilko navikao da ih nije ni zapaao. One mu izioe pred oi iacnue ga kao da ih nikad nije video: zavese s izlizanom potkom, staranaslonjaa na kojoj je njegov otac obino voleo da ita, a majka je sama nevetoprepokrila, neka biljka na smenom okruglom stoiu s jednom nogom... Vienije voleo Etijena, ni roditelje, ni sebe sama, zato to toliko pati. Priteran utesnac, on odlui: Ako Etijen bude tako rav da obraa panju na ove gluposti, viemi nee biti prijatelj". Ali kad roditeljima saopti poziv koji je uinio, oseao jeneodoljivu elju da zamoli majku da pred doktora ne stavlja onu svakodnevnuau s toplim mlekom ilja mu pena uvek ostaje na krupnim brkovima, da saDanijelovog salveta skine bakarni prsten i da se za taj dan uzme neka ena daposluuje. Ali se nije usudio da to uini odmah. A kasnije jo manje.

VSofija Dalo je vie puta pogledala u veliki budilnik u kujni pre no to je

pola u Riarovu sobu. Bilo joj je ao da ga probudi. Ali je ve bilo osam sati iRiar e opet zadocniti na as koji je davao na Trgu Republike. Sofija se joustezala i kod sinovljeve postelje. Riar je tako slatko i udno spavao. Onanikad nije mogla da ga tako posmatra a da se ne seti kaiko je on nekad udnouzimao njenu dojku ruicama pripijenim uz grudi, i svog blaenstva. Riar,prvoroeni ...

Ona poljubi svog sina sa strane, pored oka. U njoj je malo-pomaloiezavao onaj bol iz Blonvila, pa se ak ponekad i udila da od toga nemanikakva traga. Riar je izgledao ist, preobraen.

,,Moda za to duguje tom Etijenu o kome neprestano pria", pomisli Sofija.Dok se Riar umivao, majka je spremala njegovu postelju. Zatim ode u

kujnu kod Riara dok je ovaj pio kafu i u isto vreme itao dnevne novosti.- Trebalo je ve da ode - ree mu.- Pa, treba, valjda, da znam ta se dogaa na Verdenu - odgovori Riar.On je svakog jutra pokuavao da zamisli kako izgleda ta velika bitka. Ali,

ni karte, ni zvanina saoptenja ni novinarski lanci nisu mogli da mu pruepravu sliku. Samo mu je silna unutarnja uzrujanost omoguavala da nagaa

42

ogroman pokolj. Stideo se zbog toplog i tajnog zanosa, zbog zadovoljstva kojese tada u njemu raalo. Ali protiv toga nije mogao nita. Od svog detinjstvavoleo je da u knjiigama trai nesrene dogaaje, krvoprolia, velike ratove.Uivao je u tome da sebi dodeljuje uloge u tim velikim dogaajima. I sad, kadotvori novine, inilo mu se kao da ita roman u nastavcima, upola istinit u kojije zbunjeno umean ceo svet oko njega.

- Voleo bih da sam u Duomonu* - ree iznenada.Sofija prestade da isti povre:- Ti zna da si slobodan, mili moj. Ali sad treba da odri as. Sa tim

zadocnjavanjem na kraju e dosaditi tim ljudima.- Moj ak trai samo da mu izradim zadatke i tekstove a da mu nita ne

objanjavam - uzviknu Riar,- Ne treba tako, to nije poteno - ree Sofija.- To je poteno za jednog malog prebogatog blesavka - dobaci Riar.I, pre nego to izie, dodade s prividnom ravnodunou:- Ne zaboravi da Etijen danas rua s nama.

VIasovi koje je Riar davao Polenu ilije, jedincu fabrikanta bicikla i ratnog

indutsltrijalca Donasijana ilije, bili su vrlo lepo nagraeni. Za tri asa nedeljno,Riar je primao meseno sto franaka. Za ovu sreu dugovao je preporucidirektora dravne gimnazije Luj-l'-Gran, u kojoj je sjajno zavrio maturu.

Riar je smatrao da svoju zaradu poteno zasluuje i zbog odvratnosti kojumu je ulivao njegov uenik.

Ovaj dvanaestogodinji, zimogroljivi i boleijivi deko, s trista udi inervoznih pokreta na licu, bio je na izgled dosta pametan, i u prvim dodirima snjim Riar je mislio da e ga sa zadovoljstvom spremati. Ali deko je njegaprosto smatrao oruem koje treba da nadoknadi njegovu lenost. Uenje jeshvatao kao stvar za prostake, to jest decu koja nisu sinovi Donasijana ilije.

Kad je Riar to shvatio, postade mu mrska dunost uitelja na koju jeisprva pomiljao s oduevljenjem, kao i za sve to god je preduzimao. Zato sezadovoljio time da Polena smatra za maloumna i da umesito njega radi____________________________________* Douaumont najjaa tvrava Verdena, utvrenog grada blizu nekadanje francusko-nemakegranice, koji je 1916. godine deset meseci danonono odolevao bombardovanjima i napadima Nemacai u prvom svetskom ratu proslavio francusku vojsku irom sveta. Prim. prev.

43

njegove zadatke. A uenik nije vie ni traio. Ali, ma kako da je o svemu tomegovorio svojoj majci, ovakav nain pouavanja bio mu je muan. Pre, za vreme iposle asa oseao se kao krivac, nepoten, plaen za prljav posao. A novac muzbilja nije bio od neke naroite potrebe. Muzeji su bili besplatni, a etnje krozstare parike ulice isto tako. U Odeonu se navikao na mesta od deset sua, a uFrancuskom pozoritu od franka. Ukratko, Riar nije uspevao da potroi ni desetideo svoje zarade. Polovinu je davao ranjenicima u bolnici u ulici Lil. Ostalo muje uvala majka.

to i pored toga Riar nije odrekao asove bilo je samo zbog toga dazadovolji jedan svoj neshvatljivi prohtev.

Neu da zavisim od svo