ODK 910.1:504 = 861

Radoslau Radosauljeuič i, flileš Uučelic n

ZflŠnTR I UHHPREDJIUflHJE ČOUEKOUE SREDI« I PROSTOR

Oblast zastite 1 unapredj Ivanja eovekove sredine Je podrueje na kome se danas na prlnclplma ekologije i uz odgovarajuču drustvenu praksu koja podrazumeva uvalavanje dostlgnutog stepena druftveno--ekonomskog razvoja svake zemlje pojedinaeno, nogu uspešno refiavatl nagomilane protivresnosti na relaciji eovek društvo - priroda„ uz lstovremeno dalje Izgradjivanje eovekove sredina ne ugrosavajuči zdravlje fioveka 1 blosferu zagadjlvanjea, neracionalno« eksploata-eljoa resursa, ratnia pustosenjlaa 1 drugla negativnla antropogenla uticajlaa.

O osnovi zastite i unapredJ ivanJa Sovekove sredine lete probleal daljeg razvoja iivotne sredine i prirode, upravljanje istima i stvaranje promenjenog odnosa i ponašanja čoveka prema biosferi u celini, zasnovanih na znanjima koja treba da obezbede predvidjanje mogučnih posledica eovekovog delovanja pojedlnačno i kao društva.

Polaziste anticipativnih aktivnosti u ovoj oblasti odredjuje se kompleksnim, problemskim i na multidisclplinarnim principima zasno-vanom pristupu, koji pretpostavlja menjanje tradlcionalnog procesa saznavanja i izgradJivanJa eovekove sredine.

OtklanJanJe protivrednosti na relaciji eovek-drustvo-priroda koris-

'Dr.geogr., CenUr za Italtidisciplinarne študije Univerziteta u Beogradu, 11000 Beograd, 51obodana Peneziča-Krcuna 35 »»Dr.geogr,, Centar za llultidisciplinarne študije Univerziteta u Beogradu, 11000 Beograd SIobodana Peneziča-Krcuna 35

& UH!

Z E.KA VERZA BELJA

čen jem kompleksnog, problemskog inter- i multidisciplinarnog na ekološkim osnovama zasnovanog pristupa, zahteva potpuno uvažavanje društvene prakse i sintezu znanja prirodnih, tehničko-tehnoloskih, humanitarnih i društvenih nauka. Sa metodoloskog stanovista to je mogutno realizovati polazeči od postupka diferencijacije, integra-cije i sinteze znanja i delatnosti, a sto se u praksi postiže koor-

dinacijom svih aktivnosti u okviru istovremenog resavanja konkret-no? jednog 111 vise kompleksnih problema u datom protoru izjednaea-vaJuči po varnosti nauenu i drustvenu praksu, jer nauka čini samo jedan element neophodnog anticipativnog poznavanja.

Diferencijaciju u navedenom kontekstu možemo razumeti u smislu neophodnog selektovanja parcijalnih elemenata bitnih za resavanje kompleksnog problema koje treba medjusobno povezati i integrisati na mult idisciplinarnim osnovama. Ovakav prilaz unosi nov kvalitet u radu - timski, udruženi, kolektivni rad - a sto znati da pre resa-vanja svakog problema treba odgovoriti sta je to zajedničko za sve 1 kako taj problem "napasti" (kojim redom 1 intenzitetom), vodeči stalno računa o kompleksnosti uz analiziranje posledica resenja. U takvom radu traži se visok stepen kreacije, profesionalni rad u timu i stalno pračenje aktivnosti u društvu, jer samo tako iskustva koja se stiču neče biti u protivrečnosti sa postavljenim ciljevima.

0 sadasnjoj fazi razvoja svih oblasti jedna od značajnih teskoča je svakako neujednačenost terminologije. U nasoj zemlji se koristi: "zastita i unapredj ivanJe čovekove sredine". Naziv je dat u Ustavu SFRJ u delu koji govori o drustvenom uredjenju (USTAV SFRJ, Glava I,Tačka 11). Nisu svi ustavi republika 1 pokrajina prihvatili istu odrednicu za ovu oblast. Neko je podvede pod po jam "prostorno ured-jenje", a sto stručno 1 naučno kao i sa regulativnog i semantičkog stanovista nlje obrazloženo. Govori se testo da je ovde reč i o čisto ekoloskom problemu, a Jako su izražene tendencije liderstva drugih naučnih oblasti na ovom području.

Problem terminologije je sustinski i sa njime se sreču i u drugim zemjama u svetu, naročito kada materiju iz ove oblasti treba pravno regullsati kako na nacionalnom tako i na medjunarodnom planu, pa zato nlje sve jedno sta ova oblast znati. Reč je ovde o tone da

nastaje na ovom području nova naučna oblast, koja u sebi s a d n i polltičke, idejne, druttveno-ekonomske, naučne, kulturne i brojne druge aspekte ljudske aktivnosti. Upravo iz navedenih razloga pro-blematika Je postala popriste ostre ideološke borbe u svetu odakle se JaviJaJu pokreti zelenih i alternativni pokreti različitlh poli-tičkih opredelJenJa. Mi ovde nemarno nameru da se na njima dule zadrlavamo Jer su to posebne teme.

Istorijski posmatrano zastita i unapredJivanJe čovekove sredine je prosla kroz sledeče faze odnosa čoveka prema prirodi: a) Zastita prirode b) Zastita i racionalno koriščenje prirodnih resursa c) Sanitarno-higiJenski aspekti ruralnih i urbanih aglomeracija

i danas d) Zastita 1 unapredJivanJe biosfere (Izraz "prlroda" Ima mnogo sire značenje nego sto Je navedenoa kontekstu dato.) Dakle, ovde Je reč o Jednom globalnom probleau razvoja i upravljanja istim.

Kao polazna odgovaraj.uča teorijska konstrukcija na globalnom, re-gionalnom i nacionalno« planu nudjen Je najpre tzv. dvodimenzional-ni model razvoja društva zasnovan na merenju socijalnih i ekonom-skih veličina. Ovaj socio-ekonomski model razvoja sadrli u sebi dva podsistema, socijalni, sa parametrima stanovnlstvo, kvalitet iivo-ta, socijalne institucije i dr., 1 ekonomski, sa parametrima nacionalno bogatstvo, proizvodni potencijali, radna snaga, nove tehnologije, nacionalni dohodak i dr. Prlroda 1 biosfera u ovom sustemu koordinata razmatraju se kao elementi koji lete van realnog domaSaja upravljanja.

Nasuprot dvodimenzionalnem i drugim modelima, danas se tira razmat-ra trodlmenzionalni model koji pored socijalnih i ekonoaaklh uklju-čuje i ekološke parametre i merenja. Ovakav sistea društvo tehnolo-gija - ilvotna sredina (čovekova sredina), naziva se biosociJalnlm sistemom. Sva tri podsistema ovde su najdublje povezana. Bilo kakva promene u jednom od njih odraiavaju se na druga dva, ali uvak tako da Je razvoj u najsirea smislu reči sastavni deo celina u toj in-terakciji.

Kao konačni u nizu cilJeva društveno-ekonomskog razvoja smatra se stanje biosocijalnog sistema. Ono se iskazuje i meri pokazateX j ima ekonomskog rasta, društvenim razvojem i očuvanjem i unapredjivanjem potencijala prirodne sredine i prirodnih bogatstava. Navedeni pri-stup u cilju sto efikasnijeg rešavanja nastalih problema u realno« prostoru življenja, d e f i n U e nove zadatke naučnim i straž ivanj ima i druitvenoj praksi u celini. Situacija je takva da se ovde ne moie prlhvatiti ni jedan parcijalnl pristup. Prosto rečeno radi se o principijelno novom zadatku u razvoju i upravljanju biosocijalnim s istemom.

Multidisciplinarna asocijacija naučnog znanja i prakse dovodi do integracionih procesa otkrivajuči na tom putu nove probleme i nova područja znanja na osnovi kojih se formira neizbežno nov način miš-ljenja. MultIdi selplinarnost ne treba da bude uokvirena čvrstim institucionalnim strukturama nego fleksibllnošču postoječeg sistema lnstituci ja.

Nauka i praksa u svetu danas podsečaju ne ogledalo razbijeno u brojne komadiče i kao takvl čine svoj izolovani deo prostora koji se u njima ogleda i tirne Je celovitost njegove slike isčezla. Figu-rativno rečeno, priroda i istina o njoj podeljena je u sistemu nauka i u praksi na pojedina suverena kraljevstva. Priroda i druš-tvo su nedeljivi. Priroda ne vodi računa o tome kako su je naučnici i političarl medju sobom podelili i koliko su pojedine discipline, naučna područja i oblasti daleko jedni od drugih. Ovo je Jedno od euštlnskih pitanja i bitna karakteristika savremene nauke i nauS-no-tehničke revolucije, razvoja uoptte i buduče prakse.

Kartezijanstvo da ili ne?

Zaoštravanje situacije na ovom području u šestdesetim i sedamdese-tlm godlnama sve više je isticalo potrebu neodložene optimizacije odnosa čoveka prema prlrodl. Medjutim, tradicionalna iskustva 1 praksa nisu bili ekvivalenti sa metodološkog stanovlšta da se ovo postigne.

Tokom poslednja tri veka čovek Je odlučio da podje neispitani« pu-tevlaa nauke ulazečl najpre u one oblasti koje su izgledale najlakše

za istraiivanJe. Tako se najpre uz pomot matematike razvijala fizi-ka, zatim hemija, biologija i nauka o Zemlji, čovek je u tom proce-su ostao izolovan od prirode.

Nauka Je danas trijumfovala naročito kroz tehničko-tehnološki raz-voj ali Je izgubila kontrolu nad sobom. Atomskom fizikom su manipu-lisale slepe 1 neizvesne sile koje prete da unište svet i savreaenu civilizaciJu. Manipuliše se i sa biologijo* preko genetskog inže-njeringa i dr. U svim ovim slučajevima se JavlJaju nauke liderl i zavisno od koristi koje donose grupama ili pojedincima, one se javljaju na sceni smenjujuči se. Ove i mnoge druge manipulacije postavljaju problem prirode čoveka kao jedinke i društva i biosfe-re kao njihovog prostora iivljenja. To Je uslovilo potrebu da se krene u promene dosadašnjih navika i da se promeni način Mišljenja.

Naš cilj Je u stvari da ukaiemo na neke metodološke prednosti kar-tezijanstva u odnosu na tradicionalne metodologije koje se danas koriste u ovoj oblasti. Razmotričemo neke etape primene kartezijan-6ke metodologije polazeči od materiJalno-energetskih potencijalnih prostornih formi povezujuči ih sa pojmom informacija, kao i od razmatranja posebnog slučaja modelovanja noosfere uzimajuči nauku kao analog.

Teško je proceniti koliko su pojedina otkriča imala uticaja na razvoj prirodnih i društvenih nauka, a posebno je to teško reči za filozofske sisteme Bekona i Dekarta. U prvom slučaju radi se o empirizmu, redukci onizmu i predstavama o diskretnosti sveta. Ovaj poslednji termin koristi se uslovno i služi nam da lstakne vrednost metodologije kod izučavanja osoblna tela. Ona zapravo ne vodi raču-na o svojstvima prostora, a što znači da njen pojmovni opseg počln-Je od odricanja istog pa se kreče do njegove apsolutizacije. 0 dru-go« slučaju radi se o racionalizmu, antiredukcionizmu 1 kontinual-nosti sveta u smislu da prostor Ima primat u odnosu na aaterlju i njena svojstva, a što znači da se svi fizički procesi svode na kre-tanje u prostoru odakle Je prolstekla idealna formula mehanizma svemira. Tek uvodjenje pojma sile označilo je nešto novo u čoveko-vom intelektu koji sada analltičkl i sintetički istovremeno lzučava realnost deo po deo. Razvoj klasične mehanike pretvorio je fiziku u lidera prirodnih nauka tokom zadnjih trlstotine godina, a što je

imalo za posledicu fi z ika1 izaci ju celokupnog nauinog znanja i is-kustva. Fizika kao lider u prirodnim naukama sukobila se sa zadaci-ma koje nije mogla da reii u okviru Njutnovih predstava o svetu, a ito je dovelo do novog pogleda na apsolutni prostor u teoriji rele-tlviteta. Potpun trijumf kartezijanstva u flzici nije postignut jer nije bilo moguiino izvesti osobine elementarnih čestica na osnovu svojstava prostora. Sve je ovo rezultat izuzetne složenosti karte-zi janske aparature i programa ne samo u fizici vet i u drugim nau-kama .

Nedostaci vladajučih predstava u prirodnim naukama u prvoj trečini nateg veka naročito su se ispoljili u biologiji. Ovakvo stanje je dovelo do razvoja teorije sistema. Odricanje od redukcionizma i uvodjenjem pojma energentnosti odredjuju se svojstva sistema koja nlsu bila prisutna ni u jednom njegovom elementu. Tek u ovom nivou bilo je mogučno izgraditi aparaturu teorije sistema koja je bila pogodna za prouiavanje interakcije društva i prirode. Medjutim, sistemski prllaz nije u dovoljnoj meri doprineo rezrešavanju pro-blema u biologiji, mada Je prvobitno njoj bio namenjen. Istorijska misijaslstemskog pri laza sastoj i s e u tome što on treba da postane alternativa klasičnim aetodama 1 straž ivanja. Misli se da ovaj zada-datak može da bude rešen intenziviranjem raclonallstlčkih tendencl-Ja loglčki razmatrajuči sistem kao cellnu, nasuprot tradicionalnom konceptu. I u biologiji se koristi logičko lzlaganje karteziJanskih principa na aodelu bioloških polja: Postignuti uspeh je ovde daleko aanji nego u flzici.

Šestdesetih godlna i krajem sedemdesetih karteziJanska koncepcija dobila Je svoje mesto i u geografiji u sklopu teorije antropogeneze landšafta. Posmatrajuči delovanje ljudi na okružujuču sredinu kao prirodne procese koje karakteriše specifična energetika iskazana kroz njihovu masu dolazi se do pojma polja jedinstvenog ritma koje faktički čini etnos. Takav etnos je svojevrstan energetski vihor koga sačinjavaju ogromne ljudske mase zajedno sa čitavom njihovom materijalnom i duhovnom kulturom. Ova originalna ideja pokazala se veoma plodotvornom u analizama problema interakcije prirode i druš-tva i več sada omogučava da se objasne mnoge stvari. Treba takodje reči da ima i drugih ideja. Od ne male važnosti je naprimer Jedna iz opšte teorije relativiteta na osnovu koje se može definisati i

formulisati pojam o materijalno-energetskom prostoru - prostoru osnovnih prirodnlh pojava koje karakterise specifična geometrija, Ova ideja zauzima sredisnje mesto izmedju empirizma i racionalizma. Mater iJalno-energetski prostori su u kvalitativnem smislu homogene pojave čija su geometrijska svojstva dostupna empirljskom izučavan-ju kao sto su na primer minerali i iivi organizmi. Biosfera se ovde razmatra kao nehomogen planetarni sistem koji se u osnovi zbog nežive materije karakterise euklidovom, a zbog žive neeuklidovom geometrijom. Zemljiste je tiplčan primer za to. Da li je takvu protivrečnost mogučno razrešiti? Odgovor je pozitivan sa stanovista kartezijanskog pristupa.

Kibernetlka ukazuje na kategorlju informacija kao fundamentalni atribut materije zajedno sa energijo«. Ovu koncepciju treba osavre-menlti i preispitati u raznim p r a v d n a , posebno u prostorno-vreme-nskoj dimenziji, a nas u ovom trenutku interesuje samo prostorni aspekt problema.

Postoje ozbiljne poteskoče kod izučavanja uloge informacija u odre-djivanju konceptualne strukture materijalno-energetskog prostora. Uspesi kibernetike pretežno se odnose na pitanja prenosenja infor-macija, a u znatno manjem obimu na probleme njihovog prijema pitanje koje je lzuzetno važno sa naseg stanovista. Ova se odnosi 1 na biologiju, gde se bez obzira na postignute rezultate na deslfro-vanju genetskih kodova, u sferi naslednih karakteristika vezanih za razvltak organizma nisu dobljena odgovaraJuta resenja. TeSkoča je u tome sto informacija za razliku od materije i energije, danas Jos uvek nema status fizičke veličine. Medjutim, za nas je veoma bitno saznanje da je u prostornoj informaciji data potencijalna forma, a sto nam omogučava interpretaci ju mater ijalno-energetskog prostora kao nečega sto je primarno u odnosu na procese koji teku u nJemu.

Proučavanje zastite i unapredjivanja čovekove sredine razmatranom metodologijom može se prosiriti 1 na noosferu u celini, mada su ovaj sistem i njegovi ter itoriJa1 nI podsistemi veoma složenl, kara-kterise ih visoka heterogenost i slabo je u njima izražena hijerar-hi ja.

Visoka sloienost sistema u mnogome otežava kauzalnu analizu. Nemo-

gučnost da se forma razmatra kao epifenomen funkcija omogučava na drugoj strani objektivnu pretpostavku da ista moie samostalno da se razvija pa otuda proistiee mogučnost poimanja alternativnih pojava, a 4to je veoma vaino kao stanovništa za istraiivanja interakcije izmedju društva i prirorie.

Heterogenost razmatranih sistema takodje bitno oteiava njihovo emplrijsko proučavanje jer je postoječa naufina aparatura razradjena da analizira samo homogene pojave. Nastajanje novih nauka kroz diferenciranje i integrisanje tradicionalnih disciplina dobija svoj puni smlsao tek kroz njihovu sintezu. U ovakvom procesu se savlad-juju teskoče emplrijskog proučavanja koristeči za takve svrhe ra-clonalnu analizu.

Nizak stepen hijerarhlje pararelno sa heterogenošču oteiavaju da se izdvoje pojedini delovi za kasniju analizu njihove interakcije. Nije zato potrebno posebno naglašavati prednosti kartezijanske metodologije za proučavanje karakteristika navedenih sistema.

0 razmatranom procesu dolazi i do medjusobnih proiimanJa-empirizam se oslanja na odredjenu teoretsku osnovu, a racionalizam nlkada nije odricao evrističke vrednosti empirije. Prelazi se sa jedne na drugu metodologiju 1 tada se akcentuje izučavani fenomen. Najbolj! primer uspešne primene razmatrane metodologije Je koncept "polari-zovane biosfere". Dobljen je čisto deduktivnim putem na modelu idealnog landsafta - teritorija, prostorna organizacija. Model obezbedjuje optimalno, na savremenim predstavama zasnovano , medju-sobno delovanje društva i prlrodne sredine kao i interpretaciju u okviru oba prilaza - tradicionalni, netradicionalni. Tradicionalna interpretacija idealnog landsafta polazi od graničnog slučaja real-nog landsafta (predela), po analogiji sa idealnom tečnošču i ideal-nim gasom kao graničnih sluiajeva realne teinosti i gasa. U netra-dlcionalnoj interpretaciji idealni landsaft se posmatra kao kon-strukt (tvorevina) nepristupačan realnosti poput kvarkova u fizici ili dinamičkom preformiranju forme u biologiji.

Postoje i druge ideje konstrukta potenc ija1ni h formi. Neke su dobi-le pravo gradjanstva u geografiji odavno, posebno u sistemu razvoja gradskih aglomeracija na nivou velikih regiona koji u svom razvitku

podležu strogim zakonitostima, tako da se razvoj gradova giganata pojavljuje kao ekvifinalna tvorevina, odnosno ti gradovi poseduju znatno veču saglasnost prostornih struktura nego mali i srednji gradovi na kojima su ovi rasli.

Povezanost predstava o finalnoj simetriji sa drugim postavkama kartezijanske metodologije zahteva specijalno razmatranje. Mi se ne moiemo zadrlavati na tone, osim sto temo konstatovati da su pred-stave o potencijalnim formama ili finalnoj simetriji koapatibllne samo sa kartez1Janskim programom i da je najverovatnlJe da prolstl-tu iz njegovih postulata.

U navedenom kontekstu treba takodje pomenuti analogno 1 H lmitacio-no modelovanje čija je teoretska osnova koncept o principiJelnom jedinstvu organizacionih formi iz kojlh prolstaču ograničenja, a Sto ukazuje na izomorfne pojave koje se ovde tretlraju kao identič-ne strukture, a ne kao identični elementi njihovih sadriaja. D sklopu imitacionog modelovanja treba traiiti analog za noosferu u cilju prognozlranja njenog razvoja, a sto Je mogučno samo na osnovu poznavanja njene strukture.

Ima interesentnih ideja za razresenje ovog problema. Jedna Je data u analogiji razvoja biosfere i nauka. Sličnost lzmedju razvoja biosfere i nauke ogleda se u evoluciji (a to se isto tako odnosi i na noosferu) jer su nastali u unikalnom procesu 1 jedinstveno. Ne upustajuči se u detaljniju kritičku analizu prilaza, u kontekstu naseg shvatanja zapalamo da oba sistema imaju svoju analoglju u fenomenu aktivnosti u preobračanju prostora u smislu i na osnovi ekoloških zakonitosti. Interesantna je i komparacija "evolucionih čorsokaka" u razvoju biosfere sa "bezkonf1iktnim" pravclaa razvoja nauke.

U teskoče na ovom putu treba ubrojiti i nedostatak poimanja struk-ture razvoja nauke kroz brojne koncepcije kako u obJasnJavanju pojava, tako i u okviru mehanizama njenog razvoja pri opste nedo-voljnoj verlfikovanosti tih koncepcija, a koje ne daju nadu da čemo u bliskoj budučnosti doči do plodotvornih analogija iz oblasti nauke o nauči u vezi sa proučavanjem noosfere.

U navedenom kontekstu interesantno je razmatrati prelaz od dinamič-kih 1 statistiikih zakonitosti na principe zabrane. Veliku ulogu u tone igra koncept struktura realnog i konceptua1 nog prostora. Ako noosfera u svom razvoju teii da realizuje takvu strukturu koju je u ovom trenutku nauka več razvila, u ton slučaju dolazimo do predsta-va o tome da razvoj kao prostorna realnost noosfera, kao i nepros-torna nauka, teže jednoj te istoj potenci j alnoj formi, koja prirod-no i sama čini neprostornu realnost.

Ova člnjenica nas tera da razmislimo: Sta je to kriterijum real-nosti? 6ta je smisao realnost "potencijalne forme"? i Gde u prirod-nim naukama treba proučavati takvu realnost van prostora? Saglasno zadacima biologije ova teza je u njoj formulisana i zasnovana, dok geografija tek treba da je definite na najvlsem mogučnom stepenu apstrakcije koja bi omogučila njenu prostornu i neprostornu inter-pretaciju. Za Sto bolje shvatanje 1 razumevanje prostora njih treba poreditl ne samo sa drugim prostorima nego i sa drugim neprostornim fenomenima stalno vodeči računa da se u razvoju dostižu potencijal-ne forme u jedlnstvenom prostorno® i neprostornom procesu. Kon-strukti ovog tipa potencija1nih formi omogučavaju vise nivoe infor-macionog prilaza pa i poimanje informacije bez kauzalne analize. Shvatanja o finalnoj simetriji nisu ostala nezapažena.

Neklasične tendenclje u razvoju nauke našle su svoje mesto i obe-ležja u prelazu od utvrdjivanja dinamičkih i statističkih zakona do formulisanja principa zabrane. Princip zabrane treba ovde shvatiti kao stanje potpune slobode objekta prema datim ograničenjima. Ovde se izdvajaju tri stepena problema koji nas interesuju. Prvi izraža-va novi celoviti prilaz razmatranja problema u sklopu datog siste-ma. Ako se kroz dinamičke i statističke zakonitosti primarnim jav-ljaju pojedini objekti, u sekundarnim njihove klase, u ton slučaju princip zabrane treba razmatrati u sklopu primarne klase stanja koja mogu primati pojedini objekti.

Drugi apsekt se odnosi na koriščenje principa zabrane u cilju da se finalna simetrija ne razmatra kao jedino moguče stanje istraiivanog sistema, več kao cela klasa stanja od kojih on bilo koje može da primi. Zadatak nauke u oblasti optimizacije koriščenja prirode sastoji se u tom_ da treba da bude izdvojena klasa stanja koju može

da primi ovaj ili onaj fragment okruiujute sredine pri odred jeni® uslovima. Potencijalna forma te se tada posmatrati kao arhetip te klase. U tom kontekstu mi proutavamo metodologijo koja se zasniva na biogeohemijskim ekvivalentima.

Nejzad, treti aspekt znati odricanje od ideala klasične nauke 4ime se izbegavaju teskote njenih fundamentalnih i primenjenih oblasti, a sto neizbežno dovodi do opite teoretlzaclJe nautnog znanja. Ove tendencije se posebno javljaju u teorijskoj geografiji, koja za razliku od drugih nautnih oblasti nije beskonaino udaljena od prak-se menjanja geografske sredine, pa se zato njene metode uspešno koriste u prostornom planiranju kao i za brojne druge praktične ci1jeve.

Zaključak

Nasa iskustva pokazuju da se realno moie očekivatl da te prlmena multIdi selpllnarnog prilaza u resavanju problema zaitite 1 unapre-djivanja tovekove sredine na ekološkim osnovama 1 uz prlmenu si-stemske analize omogutiti dalji razvoj ove oblasti narotito na teorijskom planu.

R. Radosavljevič and fl. Uučelic

PROTECTION flHD DEUELOPflENT OF HUflflN ENUIRONflENT HHD SPflCE

Summarg

He deal vith the theoretical and practical possible solutions of the problem of protection and development of human environment and space considered as entire system, based on complete, multidisci-pllne and on ecological and systems' principals access.