volim

Маја Димитријевић Број индекса: Да се представим – зовем се страх. Одакле сам? Шта сад као не знаш? Ти си ме створила, у теби сам. Ту живим. То је моја националност, вероисповест и ту ми је адреса. Старост? Ни сам не знам, јер си ме дуго крила. Од породице. Од пријатеља. Од света. Највише од себе. Видиш, и даље нећеш да признаш да постојим. Моја прича са тобом је почела давно, али не баш онако као остале приче које си некада волела са „Било једном иза седам брда, иза седам гора...“. Испричај ми како си ме створила и оволико ојачала. Можеш ти до девојчице... Па да кренем... Хух! Памтим једну ноћ, без разлога сам се пробудила, лагано одшкринула врата и чула оца како говори мајци: „Направио сам само једну грешку у животу – да оженим тебе, да те сад трпим читав живот, у теби је нека авет и то дете што прима твој поглед!“ Шта је то тако страшно у мојим очима? И зашто је тата одједном такав? Зашто је одједном странац. Тада си настао. Тада сам те први пут осетила у себи. Био си тако чудан. Тако стран. Као притајни грч у телу. Као неки бол у желудцу. Као нервоза што се мигољи на длановима. Као јегуља. И сад си такав, само јачи. Ојачали су те они. Волела сам да спавам са мамом и татом. Једног јутра сам се пробудила уз маму, уплакану, са заривеним ноктима у своје груди, заривеним до крви. Плакала је, грлила ме, говорила како то нису праве сузе, него је само пеку очи, грлила ме, грлила ме... Касније сам схватила да ми отац дозвољава да спавам са њима, само да не би морао са мамом... Када сам то схватила нисам више спавала са њима. Мрзела сам оца и жалила мајку. Тада сам поред тебе створила још неког. Мржњу и освету. Ипак увек си био најјачи. Било те је свуда око мене. Испод кревета посебно. Често

volim

Documents