vojnici sa dve zakletve - vladica krstic

НОВИНСКО-ИЗДАВАЧКИ ЦЕНТАР „ВОЈСКА"

ВОЈНИЦИ СА ДВЕ ЗАКЛЕТВЕ

ПРВИ ПАДОБРАНСКИ

БАТАЉОН

Било је то у августу 1944. године у једном савезничком центру за обуку командоса и других падобранских јединица, у малом италијанском градићу Ђоја дел Коле, из-међу Таранта и Барија. - Тим речима почиње своју причу Југ Гризељ, падобранац

Првог падобранског батаљона, након рата наш познати новинар. Прича је објављена у часопису „Свет", 25. маја 1965. године, са насловом „Заборављени батаљон", а на-стала је неколико дана раније у новинарском ресторану док се дружио са својим падо-бранцима, онима који су формирали Први падобрански батаљон. Некако се све по-клопило и са датумом прославе дана победе, 9. маја те године, када је коментатор Ју-гословенске радио-телевизије, пратећи пролаз падобранских јединица на паради, ре-као:

- Сада на својим екранима видите ешелон падобранаца, један од ретких родова који није формиран у току Народноослободилачког рата.

Војници Првог падобранског батаљона снимљени у Земуну


Свесни чињенице да се о војним падобранцима и тада мало знало, тројица при-падника некадашњег Првог падобранског батаљона, командант Чеда Вранић, Воја Шиљеговић, заменик комесара батаљона и писац објављеног текста, како сам за себе каже, борац треће чете аутоматичара батаљона, састали су се једне вечери у клубу ре-дакције. Хтели су да саопште свету како су и они постојали за време Другог светског рата. Било је прошло више од двадесет година од њиховог првог скока у савезничкој војној бази и сматрали су да нема разлога да се то држи у тајности. Пријатељство из-недрено под куполом падобрана није избледело. Присећали су се дана напорне падо-бранске обуке и својих првих скокова.

Успомене су их вратиле у ноћ када су једни друге погледали у очи и питали се: „Људи, шта нам је чинити?" Искреност у међусобним односима, који су пре свега људ-ски, јер заједно пролазе кроз исте изазове без обзира на чин, па тек онда војнички, јер су они отелотворење војске, и тада и данас је својствена свим падобранцима.

У августу давне 1944. године, у италијанском градићу Ђоја дел Коле, већина по-лазника смене падобранске школе у бази савезничких снага, којих је било око хиља-ду, углавном Американци, Енглези, Пољаци, Данци и Французи, била је те вечери у граду. Славили су завршетак теоретског дела школовања и почетак практичног, пре-лаз на скокове. На стотине шатора било је празно те ноћи. Само је у пет-шест њих па-жљиви посматрач могао да примети изузетну живост. Под светлом батеријских лам-пи скакутале су сенке по платненим зидовима разнобојних кућица.

Били су то шатори Југословена, партизана, полазника падобранске школе. На свој начин и они су славили тај значајни дан. Ако је то уопште личило на славље:

- Другови - говорила је једна сенка - за неки дан почињу скокови из авиона. Ни-је тајна да су се многи од нас слабије снашли у компликованим вежбама еластичности, рефлекса и савлађивања вртоглавице. Као што вам је познато, то је изазвало шаљи-ве и злураде коментаре наших ратних другова, савезника. Због тога је потребно да у наредних неколико ноћи колико нам остаје до почетка скокова, организујемо посеб-не вежбе за оне који осећају да нису добро савладали предвиђене задатке. Вежбе су добровољне и почињу овог тренутка. Одржаваће се сваке ноћи.

Сенке су престале да скакућу по шаторским крилима, да би се мало доцније по-јавиле на вежбалишту, међу компликованим справама за обуку падобранаца. И то је трајало наредних неколико вечери, такорећи од мрака до зоре. Док су остали припад-ници школе славили крај првог дела школовања и разбијали предстојећи страх од пр-вог скока у вискију и друштву девојака, чудне, на месечини издужене сенке скупљале су се на вежбалишту, вртеле се у рингишпилима за разбијање осећања вртоглавице, искакали до изнемоглости из јурећих вагонета, увежбавали доскок, бодрили један другог и учили. Много је разбијених носева и окрвављених колена дочекивало јутра.

Гледајући их тако, неупућенима могло је изгледати да Југословени мање воле виски и девојке од, рецимо Данаца и Американаца, који су уредно добијали своју пла-ту и премије као надокнаду што носе униформу своје земље и боре се против фаши-зма. Њима је тешко била схватљива упорност малобројних, неспретних младића са цр-веним петокракама на енглеским капама који су и ноћним вежбама настојали да на-докнаде недостатак гимнастичке вештине, физичке кондиције и еластичности. Исто

Владица КРСТИЋ


као што им је изгледао невероватан податак да они нису плаћени, изгледало им је не-схватљиво шта ће ту дечаци од петнаест и шеснаест година, од којих је већина тек пре неки дан изашла из болница са опоравка након рањавања. Неки од њих су непосред-но стигли са положаја испод Козаре, Купреса и Дрвара.

Били су препознатљиви по трапавом ходу, по песми која се орила када им је би-ло најтеже, по мршавим телима и по несналажењу у новим ципелама, али и по досто-јанственом понашању у граду или на полигону. На крају школовања, после обавље-них предвиђених скокова из авиона, командант школе, искусни пуковник енглеских командоса, посебно је похвалио наше падобранце:

- Ми смо се смејали, ја морам признати, потпуном недостатку сваке гимнастич-ке предспреме ових младића, њиховој неспремности и много чему. Сада је тешко сме-јати се када сам дужан да саопштим како је група Титових партизана са најбољим успехом завршила школовање у овој класи. Тешко је не дивити им се.

Према подацима које је објавио Стојан Јовић, доајен нашег војног и цивилног падобранства, у књизи „Југословенско падобранство 1926-1990", падобранска обука на земљи је тада рађена по скраћеном поступку, како су то захтевали ратни услови. Наиме, део вежбања на земљи сведен је на најосновније практичне вежбе, а падобран није посебно изучаван, нити су кандидати своје падобране сами паковали за скок. То су чинили професионални пакери. Нашим војницима, будућим падобранцима, најви-ше проблема стварало је свакодневно трчање по више километара и часови телесног

Ешелон Првог

падобранског батаљона на

паради у Београду у пролеће

1945. године


вежбања комбиновани са елементима борилачких вештина. Свесни да за тако кратко време неће постићи успех, наши млади борци, пуни ентузијазма, радили су буквално даноноћно.

Како Југ Гризељ истиче у свом чланку, било је око 180 Југословена. С друге стране, према Јовићевим подацима, падобранску обуку завршио је 191 борац Народ-ноослободилачке војске Југославије.

Наредних дана, након завршене падобранске обуке, логор је опустео. Савезнич-ки војници отишли су на одмор у разна одмаралишта, или на наградно одсуство сво-јим кућама. Југословени су пребачени у једно друго место, где је одмах почео други део школовања: савладавање тајни минерско-саботерско-диверзантског заната. Ту је, дабоме, већ све ишло лакше. Многи од њих били су у том послу већ прави мајстори. Прекаљени минери и диверзанти, припадници Енглеске војне мисије, често су дуго се-дели уз логорске ватре после завршеног посла и слушали готово невероватне приче о томе како су тамо негде на Балкану, приручним средствима вршене диверзије, ми-нирани велики објекти, стотине километара пруга, путева...

А крајем септембра је пред стројем састављеним од четири чете прочитана на-редба Врховног штаба о формирању Првог падобранског батаљона Народноослобо-дилачке војске и партизанских одреда Југославије.

- Савладавши и ту компликовану технику - рекао је окупљеном батаљону пу-ковник Милан Лах, начелник Штаба логора у Италији - за рекордно време и са при-мерним успехом, ви сте заслужни што је наша Народноослободилачка војска добила нови род оружја, по угледу на најсавременије армије света.

Била су то већ помало заборављена времена ентузијазма. Једнога дана у једини-цу је стигла вест о ослобођењу Београда. Те ноћи нико није спавао: од среће, узбуђе-ња, од близине тренутка када ће бити оспособљен први аеродром и створена могућ-ност за прве борбене акције батаљона.

Утом је стигло наређење да се батаљон за неколико часова, под пуном ратном опремом, припреми за задатак. Међу борцима Првог падобранског батаљона говори-ло се о десантној акцији на Зидани Мост, околину Сарајева, предграђе Загреба ...

Сат-два после тога наређење је ко зна због чега повучено. Касније је стигло друго наређење, о најхитнијем пребацивању батаљона у Бео-

град, и стављању на располагање Врховном штабу. Било је то ратно време, када су се многе ствари дешавале неплански и помало

стихијски. Народноослободилачка војска је по својој бројности већ била респектова-на војна сила Балкана, чији су борци имали велико ратно искуство. Међутим, недоста-јале су школоване старешине. Многа наређења издавана су усмено, тако да се за про-учавање тог доба најчешће ослањамо на сећања самих учесника.

Многе јединице су осниване преко ноћи, добијале невероватна „специјалисти-чка" имена и намене. Ваљда је и зато начелнику Врховног штаба изгледао чудно из-вештај Штаба Првог падобранског батаљона, о његовој спремности да се истог тре-нутка употреби у најкомпликованијој десантно-диверзантској акцији. Тим поводом се међу падобранцима дуго препричавао један доживљај: у тренутку док је начелник Врховног штаба сумњичаво вртео главом читајући извештај о стручности јединице


која као да му је пала с неба, у собу је ушао Јосип Броз Тито, врховни командант пар-тизана и рекао:

- Не, то није неорганизована јединица. Њихово формирање смо ми планирали и обезбедили.

Пришао је команданту батаљона Чеди Вранићу, прекаљеном борцу и хероју са Купреса и Дрвара, и Милану Погборнику, комесару батаљона, и распитивао се до де-таља о бојној готовости батаљона и његовом кадровском саставу.

Рат се ближио крају. Отворен је Сремски фронт и почеле су друге бриге. Тех-ничких могућности, транспортних авиона и падобрана није било. Зато Први падо-брански батаљон није борбено употребљен све до краја рата.

Постоје и друга мишљења тадашњих припадника батаљона који је изнедрио остале падобранске јединице наше земље. Кажу да можда није употребљен због не-ког другог разлога. Наиме, рат је био при крају и неко ко је одлучивао о судбини ба-таљона, изненађен податком да у њему има више од 80 одсто бораца од 1941,1942. и 1943. године, решио је да их сачува.

Кажу чак да је потпуковник Милан Симовић из Команде ваздухопловства тих дана, пошто је прегледао списак бораца, рекао:

- За вас, другови, рат је завршен! Или је, можда, посреди било нешто треће. У сваком случају, падобрански бата-

љон је убрзо након рата расформиран и пао у тихи заборав. Живео је у срцима падо-бранаца који су га формирали и који су касније били окосница за обуку нових војних падобраских формација.

Сетно се присећајући времена када су ноћу, тајно, увежбавали доскок у Ђиоја дел Коле, и коментаришући зашто је након само двадесет година Први падобрански батаљон пао у заборав, легендарни командант Чеда Вранић је рекао својим ратним друговима:

- Бива то, заборављали смо ми понекад неког митраљесца да повучемо са поло-жаја. И мене су једном заборавили усред Купреса. Али да забораве на цио батаљон, то још није бивало, нешто се не сјећам.


РАЗВОЈНИ ПУТ

Пред крај Другог светског рата мало је људи било упућено у постојање падобран-ске јединице ранга батаљона. Њен кратки век додатно је утицао на то, те није ни чудо што је једноставно заборављен. С друге стране, заштита тајности постојања

једне такве јединице била је веома значајна, јер се с њом отварала могућност да се противник изненада нападне тамо где најмање очекује.

Убрзо након ослобођења земље 1945. године, Први падобрански батаљон је био расформиран. За његово постојање нису постојали материјални услови, јер оружане снаге нису располагале транспортном авијацијом из које би се десантирали падобран-ци, нити су имали падобране.

Међутим, материјални услови за обуку падобранаца створени су већ наредне го-дине. Током 1946. у тадашњој Југословенској армији постојао је само Падобрански курс ратног ваздухопловства, као својеврсни наставни центар који је једини имао па-добранску компоненту.

Строј нових падобранаца


Омладинци из Суботице на курсу падобранске обуке у Новом Саду 1949. године

Обука на земљи: „ренски" точак


Подофицири су скакали до десет скокова без дужих задршки, а официри и по тридесет скокова на слободно дејство

Падобрански курс као формацијска јединица имао је задатак да школује падо-бранце за потребе различитих војних и полицијских структура. Почетком новембра 1946. године отпочела је настава с првом класом кандидата за падобранске инструк-торе. За командира курса био је одређен капетан Чедомир Вранић, бивши командант расформираног Првог падобранског батаљона. Он је истовремено био слушалац на курсу, а наставник је био совјетски мајор Анатолиј Артејмов. Подофицири су заврша-вали курс за инструкторе друге класе, а официри и цивили, који су такође скакали то-ком одржавања курса, завршавали су за инструкторе прве класе. Земаљски део обуке био је истоветан, али се програм скокова знатно разликовао. Подофицири су скочили десет скокова без дужих задршки, док су официри скочили и додатних 30 скокова на слободно дејство са дужим задршкама, односно слободним падом. Највећа висина са које се скакало била је 2.000 метара, при чему је задршка била 30 секунди.

Падобрански курс имао је значајну улогу за даљи развој војног и цивилног падо-бранства на овим просторима, јер је оспособио први наставни кадар за обуку падобра-наца. Основна снага лежала је у 40 падобранских инструктора прве и друге класе и 30 старешина падобранаца који су убрзо формирали нове падобранске јединице.

Већ крајем маја 1947. године падобрански курс је проширио своју организациј-ску структуру. Као својеврсни падобрански наставни центар преузео је обавезу обуча-


вања људства 46. падобранског батаљона, који је те године формиран у Белој Цркви, затим официра УДБЕ, припадника извиђачких јединица, војника слагача падобрана, а изводили су и тренажне скокове војних пилота. Уједно су испитивали нове падобра-не и изводили скокове на разним манифестацијама.

Падобрански курс, који је функционисао као наставна установа, једина те врсте у Југославији после Другог светског рата, имала је квалификован наставни кадар и комплетну материјалну базу за обуку. Његов највећи значај је у томе што је дао прве стручно оспособљене наставнике падобранства за војне и цивилне потребе. Тиме је постављен чврст темељ развоја падобранства код нас. Падобрански курс је расформи-ран 25. децембра 1950. године. У међувремену је планирано да се 46. падобрански ба-таљон премести у Мостар, а укинути су падобрански скокови за официре Удбе и тре-нажни скокови за пилоте. Тиме је престала потреба за даљим постојањем тог својевр-сног падобранског наставног центра. Његову опрему, материјална средства, па чак и део људства, преузео је 46. падобрански батаљон.

У ишчекивању свог налета


1947-1953: ПАДОБРАНСКИ БАТАЉОНИ

Првих година након рата почели су да се стварају неопходни материјални услови којима би се омогућило постојање и функционисање борбене падобранске једи-нице. Према писању Стојана Јовића, Југословенско ратно ваздухопловство је већ

крајем 1945. године имало 26 транспортних авиона укупне носивости до 400 падобра-наца. Уједно је некадашња фабрика падобрана у Инђији наставила производњу. Сто-га је Генералштаб наредио 1947. године формирање нове падобранске јединице јачи-не батаљона у Белој Цркви у Банату. Јединица је названа 46. падобрански батаљон.


Скок на слободно

дејство из популарног

дагласа

Батаљон је у почетку имао две падобранске чете, пионирски вод, вод везе и вод ручних бацача. Касније је формирана и трећа чета. У почетку постојања био је пот-чињен директно Генералштабу, а касније Команди Југословенског ратног ваздухо-пловства. Са стручне стране, батаљон је већ у почетку био снажан, јер су на све ко-мандне дужности били распоређени официри, а део подофицира чак је био на војнич-ким дужностима. Касније су и они добили положаје према својим чиновима. Најбит-није је да су батаљон формирали већ обучени падобранци. Све до добијања првих ин-структора падобранства, падобранска обука с новим људством изводила се у оквиру Падобранског курса у Новом Саду.

У Белој Цркви батаљон је кратко остао будући да није било услова за скакање. У мају 1948. године премештен је у Нови Сад, где су постојали сви материјални усло-ви за рад. Тамо су имали аеродром, авионе за скакање, полигон за земаљску обуку, хангар за паковање падобрана и објекте за смештај људства и опреме.

Почетком педесетих година настале су велике промене у оружаним снагама Ју-гославије. Прихваћена је доктрина општенародног одбрамбеног рата, а јединице су

Договор са пилотом пред скок

опремане наоружањем западног порекла. Један од циљева тих промена био је да се из-граде формацијски мање јединице, са већом убојном снагом и маневарским способно-стима. Важно место у тим условима заузеле су ваздушнодесантне снаге.

Због погоршања војно-политичке ситуације у земљама у окружењу, сукоба са политиком коју је водио СССР на челу са Стаљином, а тиме и опасности од њихове агресије, бројне јединице су из Војводине пребачене у унутрашњост земље. У јануару 1951. године 46. падобрански батаљон премештен је у Мостар. Пошто је Падобрански курс месец дана пре тога расформиран, батаљон је преузео знатан део његових мате-ријалних средстава. Тако су у Мостару створени основни услови за самостално изво-ђење падобранске обуке.

Почетком 1952. године планом развоја оружаних снага било је предвиђено по-већање падобранских јединица. До тог доба већ је постојао довољан број старешина са падобранским звањем који су могли да формирају додатне снаге. Убрзо је 46. падо-брански батаљон подељен кадровски и материјално на два дела. Један део остао је у



Мостару, где је функционисао са старим називом, а други део прешао је у Шабац. Та-мо је формирана још једна падобранска јединица са називом 63. падобрански батаљон. За скакање су користили пољопривредни аеродром Кленак, недалеко од Шапца. Два падобранска батаљона су кратко време радила одвојено и убрзо се показала потреба за постојањем кадровски и формацијски веће ваздушнодесантне јединице.

Балонско осматрање

Наредбом Врховне команде оружаних снага број 200 од 5. фебруара 1953. године, у Шапцу је формирана 63. падобранска бригада. За осам година након рата били су створени материјални и технички ресурси за постојање једне такве јединице. Раз-

вијена је индустрија падобрана, постојало је тридесетак транспортних авиона и јака кадровска база у војном и цивилном падобранству.

Бригада је била батаљонског састава и њих су формирали 46. и 63. падобрански батаљони. Поред команде бригаде и падобранских батаљона, постојали су и миноба-цачка чета, чета везе, пионирски вод и позадинске приштабне јединице. Бригада је би-ла потчињена Команди Ратног ваздухопловства. Формирањем једне такве јединице, која је оспособљена за десантирање и извршавање задатака у непријатељевој позади-ни, тадашња Југословенска народна армија добија здружено-тактичку ваздушноде-сантну јединицу посебне намене. Била је то јединица са релативно малим бројним ста-њем и слабом ватреном моћи. Наоружана аутоматским и лаким стрељачким наоружа-њем, није поседовала ватрена средства већег калибра. У борбама на блиским одстоја-

1953-1959: ПАДОБРАНСКА БРИГАДА



њима били би изражени преносна противоклопна средства и оспособљеност за дивер-зије. Њена главна снага у наменским задацима били су брзи и изненадни удари на ци-љеве у позадини непријатеља, препадна и диверзантска дејства.

У Шапцу се бригада кратко задржала и убрзо је пресељена у Нови Сад, где су постојали далеко бољи услови за њен рад.

Током 1956. године потчињава се директно Генералштабу у погледу оператив-не употребе, а у дисциплинском, наставном и позадинском делу везана је за новосад-ско војно подручје. Обезбеђивање ваздухоплова за падобранске скокове и снабдева-ње падобрана текли су и даље преко Команде ваздухопловства. Тројна потчињеност неповољно се одразила на рад јединице, па је 1958. године враћена у састав ваздухо-пловних снага. Те године бригада добија ратну заставу и први пут обележава свој пра-зник као наставак традиције формирања и постојања Првог падобранског батаљона.

Међутим, главна препрека за развој и афирмацију јединице таквог типа била је Концепција општенародног одбрамбеног рата, која није предвиђала вођење борбених дејстава ван граница земље. Велика мана је било непознавање страних искустава упо-

Након доскока

Ноћни борбени скок

требе ваздушнодесантних снага, већ се и даље сматрало да јединица таквог типа тре-ба да извршава борбене задатке по принципима тактичке употребе пешадијских једи-ница. Теоријски, а и практично, таква борбена употреба јединице није имала великих шанси за успех задатка десантираних снага у позадини непријатеља, јер није могла да се носи са јаким оклопно-механизованим снагама које би се употребиле за разбијање десанта.

Уједно, према основним доктринарним документима, на привремено запоседну-тој територији државе, односно делу територије коју контролишу снаге агресора, предвиђени су постојање и дејство територијалних јединица по принципима партизан-ских дејстава. Та идеја је своје упориште налазила у теорији о наоружаном народу. Са таквим ставовима тадашња војска није ни имала велике потребе за десантирање сна-га из ваздуха.

Градећи јединицу са таквим претпоставкама, чак се уврежило мишљење да ско-кови на слободно дејство нису ни потребни војним падобранцима, већ само десантни падобрани на принудно дејство или стабилизацију. Тиме је знатно деградирана падо-


бранска обука у је-диници, а највећа штета је губитак ка-дра који је био оспо-собљен за скокове на слободно дејство. Та грешка испра-вљена је неколико година касније, тач-није од 1963. године, када се искристали-сала идеја о ствар-ним потребама ору-жаних снага за по-стојањем падобран-ске јединице.

Време до краја педестих година би-ло је обележено лу-тањима око намене и употребе 63. падо-бранске бригаде. Та-дашња падобранска јединица имала је млад и мотивисан кадар, али услови у гломазном војном апарату и развој вој-не мисли одредили су јој лошу судбину. Према плану„Рудо", крајем 1959. године расформирана је 63. падобранска брига-да, а њена ратна за-става, која се тек јед-ну годину вијорила испред строја једи-нице, предата је Вој-ном музеју на чува-ње .



1959-1967: У ПОТРАЗИ ЗА РЕШЕЊЕМ

Од кадровских и материјалних могућности 63. падобранске бригаде формирана су три падобранска батаљона. То су били 159. падобрански батаљон, са седиштем у Скопљу, затим 127. падобрански батаљон, који је базирао на Аеродрому „Батај-

ница", а касније на старом Земунском аеродрому, и 148. падобрански батаљон, који је формиран у Церкљу у Словенији. Батаљони су били потчињечи регионалним вазду-хопловним командама. Тим батаљонима су придодате извиђачке чете, које су пре то-

га припадале армијама, а имале су падобранску компоненту у оквиру борбене обуке коју су спроводили. Тај мали детаљ у каснијем разво-ју јединице показао се веомао битан. Борбена обука се с временом усмеравала све више са класичне пешадијске ка извиђачкој компонен-ти, а паралелно с тим и ка диверзантској.

Формације падо-бранских батаљона су у почетку биле истовет-не. Поред команде, по-стојали су одељење ве-зе и по једна падобран-ско-извиђачка и падо-бранско-стрељачка, од-носно пешадијска чета. До 1961. године падо-бранска обука је спро-вођена централизовано на аеродрому у Сомбо-ру, а касније је свака је-диница засебно изводи-ла падобранску обуку. Извиђачке чете унеле су нову динамику у рад падобранских јединица,

Некад се скок заврши

„придрвљењем" уместо

приземљењем


јер су наставили да спроводе специјалистичку обуку предвиђену за извиђачке једини-це, што је подразумевало и обуку у скијању, обуку у савлађивању водених препрека, исхране у природи и слично. Уз извиђачку обуку, постепен примат над класичном пе-шадијском преузима и диверзантска обука. Тиме је изражена оспособљеност падо-бранских јединица за ту врсту специјалних задатака, што се потврђивало на бројним вежбама различитог нивоа на којима су се појављивале падобранске јединице.

Такав систем рада функционисао је до почетка шездесетих година. У међувре-мену се увидео и значај спровођења падобранске обуке на слободно дејство, а погод-но тло за такву обуку нађено је у подмлађеном и изузетно мотивисаном кадру. На ру-ководећа места у падобранским јединицама дошла је млада генерација официра, која је схватала да су скокови са задршком и спортско падобранство саставни део опште падобранске културе, чиме се знатно побољшава борбена оспособљеност јединице. Каснији развој падобранске опреме и тактике специјалних дејстава дао им је за право,

Борбени скок за тренаж

падобранаца

јер су нови циљеви борбене оспособљености захтевали и старешине савременог про-фила. Скокови на слободно дејство најпре су били„привилегија" спортских екипа у оквиру јединица, а с временом је то била обавеза свих старешина.

Први корак ка повратку спортског падобранства у војне јединице било је упући-вање четворице младих старешина на курс који је организовао Савезни ваздухоплов-ни центар у Вршцу 1963. године. Вративши се у јединице, они су придобили шири круг младих старешина за ту врсту скокова. Многи су се укључили и у рад аероклубова у местима свог базирања. Већ 1966. године скок на слободно дејство био је обавезни део обуке војних наставника падобранства.

У међувремену се јавила потреба за бољом организацијом падобранске компо-ненте у целој армији. Стога се 1964. године од 159. и 127. падобранског батаљона фор-мира Падобрански наставни центар, са седиштем у Нишу. Он је у свом саставу имао команду, две падобранске пешадијске чете, чету за одржавање падобрана и снабдева-ње из ваздуха, вод везе и мање позадинске јединице. У падобранске чете су додататно уведени пратећи водови са минобацачима 60 и 82 милиметара и бестразајним топови-ма 82 милиметра. Падобрански наставни центар је имао и групу за развој до попуне ратне формације, а у рату је формирао 63. падобранску бригаду.

У Падобранском наставном центру афирмисана је падобранска обука и ставље-на у први план. Годишње је оствариван план од 6.000 скокова. У Нишу су скакали и падобранци 148. падобранског батаљона који су и даље базирали у Церкљу. И тај ба-таљон је у међувремену проширио своју формацију по угледу на наставни центар. У његов састав ушли су вод за одржавање падобрана и снабдевање из ваздуха, одељење за везу, извиђачко и пионирско одељење, мање позадинске јединице и пратећи вод у падобранској стрељачкој чети.

Масовни падобрански десант



НОВА ШЕЗДЕСЕТ ТРЕЋА

Петог децембра 1967. године поново је формирана 63. падобранска бригада, која је до данас смештана у Нишу. Старешине и војници 148. падобранског батаљона прикључили су се припадницима Падобранског наставног центра и заједно су

постали окосница једне потпуно нове падобранске јединице која се битно разлико-вала од оне из педесетих година. По бројном стању и ватреној моћи може се рећи да су биле исте јачине. Међутим, организација нове Шездесет треће била је прилагођена потребама савременог ратовања.

Новоформирана бригада није у свом саставу имала батаљоне, већ је била четног састава. Такав начин организације задржан је и данас, јер се показао као веома успешан. Поред команде, бригада је имала три падобранске стрељачке чете, једну пратећу чету и пет самосталних водова. У то време је Шездесет трећа падобранска

Снег није препрека да се

изврши десант


била класична ваздушнодесантна јединица тактичког нивоа, а с временом је одре-ђеније испољена њена намена, при чему су специјална дејства постала суштина посто-јања.

Пратећа чета, на пример, није имала своју перспективу. Почетком седамдесетих година нису постојале техничке могућности да се тежа оруђа за подршку десантирају из транспортних авиона Ц-47. Такође није било решено њихово превожење на бојишту након десантирања снага. Стога је 1974. године укинута пратећа чета, која је била наоружана минобацачима и бестразјним топовима 82 милиметара и водом митраљеза. Уместо ње формирана је падобранска диверзантска чета. Поред дивер-зантске и даље је постојала извиђачка компонента у бригади.

На разним вежбама и маневрима где је учествовала 63. падборанска бригада, почетком седамдесетих година разрађивале су се различите ситуације борбене употребе ваздушнодесантне јединице тог нивоа. Стицана су нова искуства, а употредо са развојем падобрана и падобранске технике бивало је јасније да перспектива једне такве јединице лежи у специјалним десантима и задацима посебне намене. То је, сва-

Припрема за вежбу на рељефном моделу земљишта


како, захтевало квалитативно виши ниво оспособљености, те је у том периоду траси-ран пут даљег развоја падобранске бригаде.

Време седамдесетих година одредило је тежиште у обуци војника на тактичком, ватреном и падобранском оспособљавању за извршавање борбених задатака. И даље је борбено оспособљавање било на принципима тактичких начела јединица копнене војске, али су се већ увелико примењивали принципи и начела дејства специјалних јединица. Уједно је јединица постајала отворенија за усвајање искустава страних армија, што је делом омогућено и међуармијском сарадњом и упућивањем дела старе-шина на курсеве и стручне посете у друге земље, а пре свега у Русију, односно тадаш-њи Совјетски Савез, и у центар за обуку командоса у Великој Британији. Резултат таквог рада било је увођење бројних специјалистичких курсева, који у основи имају специјална дејства. Искуства из седамдесетих допринела су да се 1980. године усвоји својеврсни документ „Правило падобранске бригаде", у коме се детаљно дефинише начин функционисања и борбене употребе једне такве јединице.

Почетком седамдесетих нову експанзију доживљава падобранска обука. Поред поуздане падобранске опреме и добре обуке, за одличне резултате и висок ниво безбедности требало би захвалити континуираном тренажу у обављању падобран-ских скокова и систему обуке који је предвиђао да падобранац сам пакује своје падо-

Тренажни скок са малих висина


бране. Тиме је постигнут бољи ниво знања, а падобранац је већу пажњу посвећивао самом падобрану и његовим својствима. Скакало се помоћу десантних падобрана совјетске производњље Д-1-8 серије 3 и домаћих падобрана ПД-08. У току 1977. године падобран Д-1-8 је потпуно замењен домаћим падобраном ПД-08, са каснијим верзи-јама 3 и 3-У (управљив).

Од укупног броја скокова у току године, између 10 и 25 одсто скокова извођено је у ноћним условима, што је зависило од временских прилика и могућности да се такви скокови изведу што безбедније. Скокове на тактичким вежбама војници су изводили са висине од 300 до 400 метара дању, а са 500 метара ноћу. Забележено је да су нишки падобранци скакали и са висина мањих од 200 метара ради тренажа профе-сионалног састава. Током основне падобранске обуке војници су скакали са висина од 650 до 800 метара, а скокове са дужим падом у стабилизацији са висина од 2.000 и више метара.

У том раздобљу је евидентирано смањење броја повреда и удеса на скоковима, што би требало захвалити и веома доброј физичкој кондицији војника и старешина.

Успомена на тренутак пред скок


Висок ниво кондиције оствариван је свакодневним кондиционим вежбањем, организо-ваним часовима физичког васпитања, разним спортским активностима, учешћем на такмичењима, те самосталним ангажовањем професионалних припадника.

Умршени падобрани

авиону су се спремили за ис-какање. Кренула је најпре група искусних падобранаца. Први, други, трећи... У том низу ис-кочили су Бранислав Ковачевић и Радослав Јосиповић. Једва при-метне силуете брзо су стремиле ка земљи. А затим су се на небу један по један забелели падо-брани.

Али не сви! Путање Јоси-повића и Ковачевића су се игром судбине сусреле у ваздуху. У тре-нутку када се купола Ковачеви-ћевог падобрана пунила вазду-хом, на њу је брзином од 30 мета-ра у секунди налетео Јосиповић, пробивши је као да је од хартије. Непосредно пре тога вукао је своју ручицу за активирање па-добрана, и он је почео да се отва-ра. Било је касно да се било шта уради. Падобрани се закачињу и још више упетљавају.

На земљи тајац. Сви погле-ди су упрти у небо. Мучи их по-мисао на најгоре, јер се на висини од око 500 метара догађа права драма. Четири пута су тела те двојице лебдела наизменично без

Падобранци су тог топлог дана били посебно расположени за скокове. Чисто небо није наговештавало проблеме у ваздуху. На висини од осамсто метара бучни „даглас" је био у налету ка десантној просторији. Након сигнала црвене лампе и сирене, необични путници у


Пријатељство може да се настави: Јосиповић и Ковачевић након удеса

Подизање квалитета обуке Током седамдесетих и осамдесетих година тада претпостављена команда Ратног

ваздухопловства исказала је потребу за увођењем иновација у процес борбене обуке. Не би се могло рећи да су се падобранци лако ослобађали старих навика и метода обуке, пре би то био опрез.

Пракса је показала да старе и опробане методе рада најчешће дају најбоље резултате, само би их требало дословно примењивати и, тамо где остављају простора, модернизовати. Тако су се из године у годину резултати падобранске обуке и обуке у смучању осетно побољшавали у односу на раније време баш због извођења наставе на савременији начин.

Заправо, први значајнији скок ка вишем квалитету обуке начињен је још 1970. године, када је група старешина била упућена у Ташкент (Совјетски Савез) ради усавршавања. С њима су били и падобранци ваздухопловног савеза Југославије. Захваљујући тим искуствима, екипа је сазрела за врхунске резултате.

ослонаца у ваздуху, ковитлала се у ваздуху, ударала у куполу доњег падо-брана, а затим, препуштени сили земљине теже наново пропадали и кидали један по један конопац падобрана. Од беле свиле падобранске куполе направили су обичну крпу.

Драма је прекинута на око 60 метара изнад земље тако што се отворила мала купола Ковачевићевог резервног падобрана, који је у том тренутку био изнад Јосиповића. А његов запетљни падобран се, срећом,

ниЈе откачио од Ко-вачевића. У наред-ним секундама Јоси-повић је додирнуо тло без тежих повре-да, а одмах за њим и Ковачевић.

Можда би и та драма остала само једна од испричаних прича да се ту није нашао војник Хасан Арнаутовић са сво-јом камером. Тако је на филмској траци забележена необична падобранска драма у ваздуху.


Обука у смучању је саставни део оспособљавања

падобранаца

Десантни падобран ПД-08 ЗУ домаће производње

Славко Шеповић


У архивској документацији 63. падобранске бригаде остало је забележено да је знатан допринос примени иновација у борбену обуку дао тадашњи капетан Славко Шеповић. Као врхунски падобранац и ронилац, он је био упућен на краће усавршава-ње у Велику Британију, међу њихове командосе. Искуство које је преузео од њих користило је за даље усавршавање осталих падобранаца и постепено увођење разли-читих специјалистичких курсева, који су касније определили основну намену 63. падо-бранске бригаде као специјалне, а не као ваздушнодесантне јединице.

Нови квалитет оспособљавања који је тада остварен у 63. падобранској бригади очитовао се и у спортским резултатима падобранске екипе. Највећи спортски домет падобранска екипа Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране достигла је по-четком седамдесетих година и одржавала га читаву деценију.

Прва половина седамдесетих година обележена је интензивним учешћем падо-бранске бригаде на маневрима и здруженим тактичким вежбама на којима се траси-рао пут будуће намене 63. падобранске бригаде. До 1968. године падобранци су учествовали на свега десетак здружених тактичких вежби. Зато је од 1969. до 1975. го-дине 63. падобранска бригада учествовала на око 70 таквих вежби.

Опремање пред скок


Платно живота: купола падобрана

ПД-08 3У

Основна улога падобранаца на тим маневрима било је проигравање варијанте „плавог", односно симулирање ваздушног десанта потенцијалног агресора. На то су утицале и војнобезбедносне прилике у окружењу, јер је након војне интервенције земаља источног блока на Чехословачку 1968. године постојала објективна опасност за сличну интервенцију и у Југославији. Јавила се потреба да се армија припреми за потребно дејство и одбрану од напада брзопокретних ваздушнодесантних јединица.

Из тог доба не може се заобићи вежба „Јесен 73", која је била најсложенија и у то време најуспешнија за 63. падобранску бригаду. Вежба се одигравала на простору Подроманије, а бригада је након десанта надвладала целу дивизију. То јој је пошло за руком једноставним мењањем дотадашњег клишеа вођења борбе након десанта.

Требало би истаћи и појављивање нишких падобранаца на реконструкцији чувене битке код Дрвара у току вежбе која се одиграла 1974. године. Падобранска бригада је предузела масовни падобрански десант по изузетно сложеним метеороло-шким условима, готово по пљуску, и то са веома мале висине. Упркос повећаном ризику, нико није био повређен, а десант је изведен успешно.


Падобрански службени пси

По први пут падобранци су за извршење својих задатака користили службене псе који су десантирани посебним падобранима и имали су звање падобранца. У већи-ни случајева задатак падобранаца на вежбама био је убацивање извиђачких и дивер-зантских група у зону дејства „противничких" јединица са различитим задацима, сходно намени вежбе. Искуства која су стицана током практичних увежбавања и разигравања различитих борбених супозиција битно су утицала на даљи развој и из-градњу 63. падобранске бригаде.

За свој допринос јачању борбене готовсти 63. падобранска бригада је 1980. годи-на одликована Орденом заслуга за народ са златном звездом.

(„Народна армија", 18.1.1990) Ако се по јутру дан познаје, то летње јутро није указивало на нешто

посебно. Обично, летње, без облачка на небу, као и свако друго. Уобичајено нема лифта. Ко ли се то возика?! „Добро јутро, комшија. Јесте ли поранили на посао?"

И на аутобуској станици гужва. На свакој другој линији више аутобуса него на нашој... Људи журе, свак на своју страну.


Душко Радуловић

И Душко Радуловић жури. Ка свом послу, хобију, страсти, спорту, животу. На аеродром, тамо где му је радно место, али и много више од тога. Не, није пилот, мада му авиони и хеликоптери нису страни. Сваког дана је у њима. Његова „летелица" направ-љена је од финијег материјала - од платна. Истина специјал-ног, али тканина је, ипак, само - тканина. Радуловић је, наи-ме, професионални војни падобранац и скокови су му свако-дневни посао.

Никада му, међутим, нису били довољни само војна па-добранска обука и скокови у униформи. После преподневног посла одлазио би опет на аеродром, у аероклуб. Поново би скакао, али и обучавао младе падобранце. Многи његови ученици касније су постајали војници падобранци у његовој јединици.

Спортски успеси такође нису изостали. Био је члан југо-словенске падобранске репрезентације, касније један од њених тренера. Сећао се међународног такмичења у Паризу, када су његови другови из репрезентације и он први пут видели„крило", нови падобран којим се тако добро управљало да је могао да „лети" десетине километара иза противничких линија фронта. Имали су га само Руси и Американци и љубоморно чували од радозналих очију. Имаћемо га и ми - рекли су.

Сећао се и зачуђеног лица колеге, падобранца, британског генерала Роналда Гибса, када је угледао „крила" произведена у „Клузу". Није мо-гао да верује да смо тако добре „парашуте" набавили пре њих...

Тога, ни по чему изузетног дана требало је обавити рутинске зада-тке. У Краљеву се одржавало спортско првенство Ратног ваздухоплов-ства, па су војни падобранци били ту да увеличају свечаност отварања. Све уобичајено: прелет до Краљева и скок на центар стадиона крај Ибра. Задатак не много сложен, пре би се рекло уобичајен. У сваком случају, много једноставнији од задатка на вежбама, када се скаче с оружјем, ра-дио-станицама, муницијом и експлозивом, па и специјалним „контејнери-ма" у којима је смештена опрема, тако да падобранац тежи чак двоструко више од телесне тежине.

Радуловић је био одређен за вођу групе која ће искочити над Краљевом. Авион се приближавао граду. Већ су се виделе улице пуне света и циљ - стадион, на чијим се трибинама окупило много гледалаца и такмичара.

Почели су да искачу. Једно за другим, тела су нестајала кроз врата авиона, а нешто касније, у дубини, отварале су се куполе.

Душко је искочио последњи. Неколико тренутака слободног лета и... падобран се није отворио! И даље је муњевито пропадао према земљи.


Мисли су му летеле: помоћни падобран! Тренутак касније бела купола је „пукла" над његовом главом...

Да је била вежба, све би било у реду. Скаче се на отвореним пространствима, доскочи се мало даље или мало ближе. Јер, помоћни падобран нема могућност управљања. Пада равно наниже, или тамо где га ветар носи... А испод његових ногу био је град! Мноштво људи, елек-тричних инсталација, зграда, возила, антена, бројних препрека и опасно-сти... Без икаквих могућности да их избегне!

Док су се његови другови приземљивали на центру стадиона, Радуловића су ваздушне струје носиле ка центру града. Доле, као да је све замрло. Људи су се заустављали на улици и подизали главе према небу. Стали су аутомобили, камиони... Чак су и пецароши крај Ибра заборави-ли на своје удице...

Доскочио је на руб крова једне вишеспратнице, на онај зид којим је ограђена кровна тераса. У једном трену као да је изгубио равнотежу. У трену се суочио са опасношћу да га падобран повуче у амбис!

Са улице је увис полетео један женски врисак. И више ништа. Ти-шина.

Онда се енергичним покретом ослободио падобрана. Смотана купо-ла падала је на улицу. Успео је у последњи час да скочи са зида на терасу. Нашао је излаз са крова и пошао низ степениште.

Негде око четвртог спрата зграда је већ била пуна људи. Оних са улице и из станова. Застао је збуњено. А онда се степеништем разлегао аплауз. Пљесак падобранцу што се спустио баш у њихов град, на њихову зграду. И што је остао жив!

Хтели су да му стегну руку, да га дотакну, позивали га да се окрепи, прибере, одмори.

На улици иста слика. Краљевчани су поздрављали победника. И победу живота. Ко зна колико би то трајало да га милиционери нису узе-ли у кола и повезли на стадион.

Те посве обичне вечери опет није било лифта. А ви, поштовани комшија, тек сада с посла?

Супруга Данка је, припремајући вечеру, из кухиње, као и сваког дана, питала:

- Како је било? - Како? Ништа нарочито. Обичан дан, као и увек... - одговорио је

нехајно и загледао се у телевизор.


Смена генерације

Старешине које су својим ентузијазмом издигле падобранску обуку током шездесетих и седамдесетих година и доживеле свој врхунац, опједном су изгубиле снагу. Формација бригаде била је релативно мала и није омогућавала честе промене и подмлађивање кадра. Тако се крајем седамдесетих појавио проблем смене генерација професионалног састава. С једне стране, постојала је група млађих старешина које су стремиле ка врхунским резултатима, посебно након појаве падобрана типа крило, а с друге стране, један број старешина је исказао презасићеност обављањем своје дужности и због година старости физички нису били у могућности да у потпуности извршавају своје обавезе. Покренут је мукотрпан поступак подмлађивања кадра, али је тај процес текао споро и проблем се протегао до средине осамдесетих.

Према подацима из 1982. године, око 30 одсто стареши-на је било старије од 40 година, док је више од половине старе-

шинског кадра дуже од 20 година у падо-бранској служби. Би-ло је сасвим логично да део њих нерадо ска-че из брзих транспорт-них авиона АН-26 или АН-12, те да избегава-ју борбене скокове са опремом и наоружа-њем како би смањили ризик од повређивања пред пензију. Радећи годинама веома тежак посао војног падо-бранца, њихов ентузи-јазам је сасвим логи-чно опадао. Била је потребна млада свежа снага. Упркос томе, план скокова су испу-њавали како не би из-губили статус и испали из тренажа у вршењу падобранске службе.

Падобранац мора да савлада и алпинистичку

обуку

Печат живота


Спортска падобранска екипа седамдесетих година

Када се говори о тој теми, требало би имати у виду да одлазак старешина из јединице никада није био лак процес. То су људи који су добровољно дошли, са својим ентузијазмом и жељом за доказивањем. Самом селекцијом људства за пријем у јединицу, у чијој је основи била падобранска обука, одабиран је кадар који воли свој позив. Таквим односом према послу и колективу стварале су се јаке међусобне везе. Зато је свака прекоманда била тешка траума, посебно за оне старешине које су цео радни век провеле у јединици. Чињеница је да су интереси бригаде и армије у целини имали предност над емоцијама. Младе старешине су доносиле своје савремено образовање и нове идеје, енергију која је обећавала напредак.

То је уједно време када су се појавили падобрани с новим могућностима типа крило, који су захтевали младе снаге за скакање помоћу њих. Поред десантних падобрана, до краја 1979. године све старешине су биле оспособљене за скокове помоћу школског падобрана ПШ-03, који је био намењен оспособљавању падобранаца за скокове на слободно дејство. Само део старешина користио је падобран ПС-11 типа крило. Према званичним подацима из 1982. године за такве скокове било је оспособљено свега 16 старешина, или нешто мање од 30 одсто професионалног састава. Основни потенцијал јединице били су војници који су долазили са 500 до 1.000 падобранских скокова у цивилству. Они су били велика помоћ у оспособљавању за специјалне десанте, а активно су се укључили и у рад војне


Десант снимљен из авиона АН-26


Авиони АН-26 (Т70) на стајанци

спортске падобранске екипе.

Ради промоције вој-не падобранске спорт-ске екипе, након неко-лико година благог стагнирања, 1982. годи-не група од осам падо-бранаца је скочила са 3.500 метара и у сло-бодном паду форми-рала слику звезде, чи-ме је постављен нови државни рекорд. Илу-страције ради, у току те године остварено је 7.675 скокова, а од то-га 907 у ноћним усло-вима. Било је свега 26 лаких повреда, где су након основне лекар-ске интервенције, падо-бранци убрзо настави-ли са скакањем, и шест тежих повреда без нак-надних последица по здравље.

Други школски скок - отварање резервног падобрана по задатку


Прича је почела једног пролећног дана на падобранском првенству у Ваље-ву, где се Мирко Ђорђевић, официр 63. па-добранске бригаде, такмичио за падобран-ску екипу Ратног ваздухопловства. Плаво-ока Мирјана се из прикрајка дивила њего-вим скоковима и свакодневно изналазила разлоге да се нађе у његовој близини. А надаље је све текло као на филму. Родила се љубав чврста као падобрански коноп-ци. Због љубави према Мирку настала је и она друга - према падобранству, те је и Мирјана ускоро посматрала лепоту земље испод куполе падобрана.

И како то бива, на ред је дошло вен-чање. Али како?! Сложили су се да мора бити необично баш као и прилике у којој су се упознали. Падобранско, него шта!

У авион „вилга", мали спортски че-творосед краљевачког аероклуба, за ту прилику свечано окићен цвећем, укрцало се троје падобранаца - Мирјана, Мирко и кум Слободан Бабовић. За тај несваки-дашњи скок младожења је млади својеру-чно сашио бели падобрански комбинезон.

Био је тринаести јун 1987. године. Висина 2.200 метара. Из авиона је најпре искочила Мирјана, са ружом у руци. Одмах за њом полетео је Мирко, док је Слободан, сведок, фотограф и кум, последњи искочио из авиона. Три сићушне прилике брзином око 160 километара на час падале су према земљи. Младожења је у ваздуху сустигао младу, падобранци су силовито клизили ка земљи, док је младожења стављао прстен будућој животној сапутници. Окренули су се према куму да то овековечи, а након тога су се нашли у загрљају. На висини око 700 метара отворили су падобране и срећно „слетели". У оближњем селу Сирчи чекао их је матичар Веле. И за њега је било предвиђено место„у ваздуху" само да су успели да обезбеде хеликоптер... Свадба је, у сваком случају, и без тога била необична - падобранска.

Бурма је стављена на прст


Специјална падобранска диверзантска група (СПДГ) У војном смислу већ су сазрели материјални и технички услови да се оствари

идеја стварања јединице специјалне намене која би обављала сложеније задатке. Захваљујући претходно стицаном искуству и потребама за извршавање специјалних борбених задатака, формирана је јединица јачине једног вода која је носила формацијски назив - специјална падобранско-диверзантска група (СПДГ). Деловала је као самостални вод и била потчињена директно команданту 63. падобранске бригаде. То је прва формацијска јединица која је у целини била оспособљена за специјалне десанте. За ту јединицу су одабирани војници са по више стотина скокова, односно великим падобранским искуством.

Прво јавно појављивање СПДГ је имао 1982. године, када су на здруженој тактичкој вежби у околини Краљева обавили специјални задатак, коме је претходио десант. Специјални десант подразумева скокове падобранима типа крило, искакање са већих висина и ниско отварање падобрана (ВИНО скокови) или високо отварање падобрана (ВИВО скокови, односно прелет). Приземљује се на терене малих димензи-ја, који су најчешће окружени разним препрекама. Данас се такви десанти могу спушта-

Падобрани типа крило отворили су нову димензију развоја


ти на зграде са равним кровом, што је от-ворило нове могућности за борбену упо-требу падобранске јединице.

Са већим захтевима кад су у питању падобрански скокови створена је нова генерација падобранаца, која је имала велику снагу за остварење врхунских спортских и војних резултата. Младе старешине су након основне падобранске обуке обавезно завршавале обуку за коришћење падобрана за специјални де-сант. Касније је оформљен посебан курс више падобранске обуке, а већина старе-шина је завршавала и курсеве за падо-бранске инструкторе.

Формирање диверзантских чета Проблем падобранског тренажа за

старешине које не скачу падобранима типа крило појавио се већ 1984. године. Тада је реконструисана полетно-слетна стаза на Аеродрому „Ниш", те није било могуће полетање и слетање за авионе АН-26 и АН-2, из којих се скакало помоћу десантних падобрана.

Те и наредне године старосна структура професионалног састава је и даље била неповољна. Око 30 одсто старешина имало је више од 40 година старости и око 20 година у падобранској служби, а од тога су њих седморица била са више од 40 година пензијског стажа, мада су они пред крај каријере нерадо скакали у сложенијим метеоролошким условима. Тада је бригада у целини изводила више од пет хиљада скокова годишње, већину у склопу тактичких вежби.

Захваљујући резултатима које су остваривали, специјална падобранска диверзантска група и падобранска диверзантска чета, већ 1986. године урађена је још једна измена и допуна формације бригаде. Тиме је делимично разрешен проблем подмлађивања кадра отварањем простора за долазак млађих старешина у јединицу, што је дало нови стимуланс за даљи рад. Те године постојале су две падобранске диверзантске чете на рачун пешадијских.

Противдивер-зантски вод

био је окосница професиона-

лизације падобранских

јединица


У ишчекивању налета

Двокрилац АН-2 користи се за обуку младих падобранаца и тренаж падобранских скокова


Најдуже су били у саставу Ратног

ваздухопловства

Од свог формирања током шест деценија постојања, организацијско-формациј-ску структуру 63. падобранске бригаде диктирало је време и године у којима је живела и функционисала Војска уопште. Најдуже раздобље у току свог постојања 63. падо-бранска бригада била је тактичка јединица Ратног ваздухопловства директно потчи-њена њеној команди. Задаци су били јасно дефинисани наменом јединице, а зона одго-ворности и употребе - простор целокупне земље.

Узимајући у обзир величину тадашње Југославије, разрађене су и различите варијанте ангажовања резервног састава и прерастања јединице на ратну формацију. Готово на свим већим војним аеродромима постојала је по једна падобранска пешадиј-ска чета резервног састава која се активирала према посебном плану за мобилизацију. Обука и тренаж резервног састава обављали су се према посебним годишњим плано-вима.

Са променом формације јединице од 1990. године 63. падобранска бригада постаје специјална падобранска јединица намењена искључиво за извршавање извиђачких и диверзантских борбених задатака у позадини противника. Уједно је по


Са променом формаццје од 1990. године 63. падобранска бригада постаје специјална падобранска јединица

угледу на сличне специјалне једини-це света, уз додатак сопственог искус-тва, започето са разматрањем раз-них опција за уво-ђење професио-налних војника у редове 63. падо-бранске бригаде.

Основ за ства-рање једне такве мале професионал-не јединице била је дотадашња специ-јална падобранско -диверзантска група. Имајући искуства у

раду с таквом јединицом, крајем 1990. године формирана је прва професионална јединица у тадашњој Југословенској народној армији - противдиверзантски вод (ПДВ), која није била састављена само од старешина, какве су, рецимо, постојале у Гардијској бригади, већ и од војника по уговору. Јединица је имала професионалце на војничким дужностима са војничким чиновима, што је био посебан куриозитет за то време.

Први војници по уговору били су до скоро војници у падобранској бригади, који су се добровољно пријавили да склопе уговор након одслужења војног рока. Против-диверзантски вод био је окосница даље професионализације 63. падобранске бригаде.

Борбена обука у ПДВ извођена је по посебном плану и програму. Била је наглашена физичка, ватрена и тактичка обука специјалних дејстава. Сви припадници били су оспособљени за скокове на слободно дејство и извођење специјалних десана-та. Са остварењем веће борбене оспособљености и успешности те и такве јединице постало је очито да је циљ остварен у потпуности.

На даљи развој падобранске бригаде великим делом утицала је неповољна политичка ситуација, која је тада водила ка распаду Југославије. Већ наредног лета почео је рат на територији бивше Југославије. Промена формације јединице и њене основне намене показале су своју исправност већ са извршењем првих борбених задатака.

Током 1991. године формирана је и трећа падобранско-диверзантска чета, што је такође било условљено погоршањем војно-политичке ситуације у земљи и реалним потребама за већом борбеном употребом падобранске бригаде.


САВРЕМЕНА ПАДОБРАНСКА

БРИГАДА

Када је реч о намени и задацима 63. падобранске бригаде, велика прекретница био је 7. август 1992. године. Тада је формиран Корпус специјалних јединица Војске Југославије. Окосницу Корпуса чиниле су: 63. падобранска бригада, затим ново-

формирана 72. специјална бригада, Прва оклопна бригада и Гардијска моторизована бригада. Команда Корпуса и све јединице базирале су у Београду и околини, једино је 63. падобранска бригада остала у Нишу, где је и пре тога била.

Корпус специјалних јединица је имао утицај на даље осавремењавање 63. падо-бранске бригаде. Један од циљева које је требало да оствари јесте увођење професи-онализације у јединице Војске Југославије. Прва већа група од 75 војника по уговору дошла је у падобранску бригаду током октобра 1992. године. Формирана је Прва па-добранско-извиђачка чета, која је у целини била професионална.

Време од 1992. до 1998. године било је обележено сталним унапређењем форма-ције нижих јединица у оквиру 63. падобранске бригаде. Тежиште је било на увођењу професионалних формацијских места на што више дужности у свим јединицама бри-гаде.

Савремена маскирна и

борбена опрема омогућава безбедније

извршавање задатака


Падобранско -диверзантско -извиђачке чете основне су јединице 63. падобранске бригаде

Након трогодишњег искуства, 1993. године противдиверзантски вод мења намену и прераста у вод службе трагања и спасавања (вод СТС). Током рата падо-бранци су вршили борбено трагање и спасавање пилота са јединицама које су посебно формирали као привремени састав. Пракса је показала потребу за постојањем такве професионалне специјализоване јединице.

Прерструктурисање јединица унутар падобранске бригаде добија своје јасне обрисе већ током 1994. године. Чете, као основне јединице 63. падобранске бригаде, добијају назив падобранско-диверзантско-извиђачке, што је и било у складу са њиховом дотадашњом основном наменом и обуком. Уједно је Команда бригаде проширила своју формацију много већим бројем официра.

Поред војностручне оспособљености, један од основних критеријума за напредовање официра и њихов улазак у команду био је завршен курс инструктора

падобранства. До тог времена постигнуто је да цео професионални састав буде оспособљен за специјалне десанте и скокове са задршком коришћењем падобрана типа крило. Такав принцип рада је задржан до данас. За разлику од ранијег времена, када је бригада имала свега 10 одсто професионалаца, искључиво подофицира и официра, данас 63. падобранска бригада има 80 одсто професионалаца у категотији старешина и војника по уговору.

Развој формацијске структуре 63. падобранске бригаде последње деценије двадесетог века није био лутање за најбољим решењем као што је то био случај педесетих година. Формација је изграђивана по узору на светска кретања у развоју специјалних јединица, што је представљало природан след догађаја. Искуства која су тада стицана на бројним борбеним задацима знатно су допринела да се пронађе најцелисходније решење.

Сама организацијско-формацијска стру-ктура је и данас подложна доградњи и даљем развоју. Тежња је да се оствари оптимални систем који може да обезбеди најбољу употре-бу јединице у оквиру њене основне борбене намене. Наиме, дугогодишња ратна искуства неминовно су показала и врлине и мане тог система. Скоро увек се јединица употреб-љавала за борбене задатке у оквиру посебно формираних привремених састава који су


Формација бригаде

изграђивана је по узору на светска

кретања у развоју

специјалних јединица

деловали као падобранска борбена група. За конкретне задатке бирани си људи на основу своје оспособљености. То, једноставно, значи да различити уиграни тимови унутар бригаде могу да се трансформишу у више различитих варијација.

Пред сам почетак рата 1999. године Корпус специјалних јединица је рас-формиран. Средином марта те године 63. падобранска бригада је враћена под команду Ратног ваздухопловства. Међутим, све време рата бригада је била ангажована у зони Треће армије, а највећи део бригаде био је препотчињен Приштинском корпусу. Вод службе трагања и спасавања обављао је задатке у оквиру ваздухопловних јединица.

Непосредно након рата, у августу 1999. године, бригада је поново враћена у структуру јединица Копнене војске и бива потчињена Команди Треће армије. Функционисање унутар бригаде остало је непромењено. Падобрански скокови су планирани и извођени у сарадњи са јединицама Ратног ваздухопловства. Даљом рационализацијом тадашње Војске Југославије и укидањем оперативно-стратегијских групација ранга армија почетком 2002. године, 63. падобранска бригада, заједно са другим специјалним јединицама унутар Војске, бива потчињена Генералштабу.


Опремљен за спеццјални десант

У рејону очекивања за извршење задатка (десно)

Борбена обука Од квалитета борбене обуке зависи и ниво оспособљености јединице за

обављање наменских задатака. Током борбене обуке, поред тактичке, ватрене и физичке обуке, припадници 63. падобранске бригаде овладавају и различитим вештинама које су неопходне диверзантима и извиђачима.

Пошто је превасходна намена јединице обављање задатака у позадини непријатеља, током развоја падобранске бригаде на борбеној обуци посебно су изучавани противници, њихова борбена спремност, средства за одбрану важнијих објеката и снага за интервенцију против ваздушног десанта. Противника је требало познавати, са свим његовим предностима и манама.


Теме из тактичке обуке груписане су за одељењске, водне и четне вежбе, а оне су организоване на логоровањима и тактичким увежбавањима у отежаним условима, приближно борбеним. Један од основних захтева обуке јесте да услови њеног извођења буду што приближнији ситуацији у рату. Отуда је, између осталог, обука у исхрани у природи с временом прерасла у својеврсну обуку у преживљавању у природи. То значи да су падобранци довођени у позицију да данима бораве на одређеном простору, где формирају своје базе, а за исхрану користе искључиво оно што нађу у природи.

Систем командовања посебно је усавршен за рад у различитим борбеним условима, уз вешто коришћење уређаја за везу. Основни циљ обучавања старешина из Команде бригаде јесте да се постигне ниво њихове оспособљености да правилно процене борбену ситуацију, донесу правилне одлуке и успешно командују потчињеним јединицама у свим борбеним условима. На годишњем нивоу планирају се методско-показне вежбе, штабне ратне вежбе и разна групна занимања, чиме стичу додатно искуство. На тим вежбама се разрађују различити планови борбене употребе јединице.

Обука јединица се изводи по већ провереним тематским плановима, како је регулисано наставним планом и програмом оспособљавања. Поред падобранске обуке, тежиште у обуци војника је на тактичкој, ватреној и физичкој обуци.

Демо скок са заставом


Пекара изграђена у пољским условима

Припремање хране током обуке за исхрану у природи

На вежбама су разрађивани различити планови употребе јединице (десно)


Савлађивање водене препреке

приручним средствима:

сплавом од гума и дасака,

ужетом

и лествама


Најчешћи облик практичне наста-ве јесу покретна логоровања. При том се посебна пажња поклања безбедности сваког припадника, нарочито при руко-вању експлозивним средствима. Требало би истаћи да је целокупна обука, а не само падобранска, у категорији високо-ризичних обука.

Поред основне пешадијске и падо-бранске обуке, припадници падобранске бригаде завршавају и посебне специјали-стичке обуке. На тим курсевима они овладавају техникама смучања, верања, пливања, борења, преживљавања у при-роди, гађања ножем и другим знањима и вештинама неопходним том профилу борца. Тиме целокупна бригада може би-ти употребљена за обављање задатака на снежним теренима, на планинском зем-љишту, за савлађивање водених препре-ка, за формирање истурених база у поза-дини непријатеља и дуготрајни боравак у

Падобранци увежбавају технику смучања

Приручни мост од дасака


Помоћу свећа простор у иглоу

може да се загреје за десетак

степени више од спољне

температуре

њима без посебних веза кад је реч о поза-динском обезбеђењу и другим веома спе-цифичним и специјалним задацима.

Подразумева се да је најважнија специјалистичка обука у 63. бригади управо падобранска, где се сви војници оспособљавају за скакање помоћу падо-брана из транспосртних авиона. Захва-љујући темељним припремама војника и старешина пред сваки скок, број повреда и ванредних догађаја смањен је на мини-мум. Према неким показатељима, про-центуално у односу на број скокова без-бедност на скоку је изнад светских стан-дарда.

Шездесеттрећа падобранска брига-да данас има у свом саставу високообра-зоване професионалце, који говоре више страних језика и имају висока стручна и техничка знања за коришћење савреме-не информатичке, комуникационе и дру-ге софистициране технике. Уједно се

Зимска алпинистика


Спремни за задатак у свим временским условима


спроводе разни курсеви за извршење мировних задатака у пријатељском и непријатељском окружењу.

Падобранска обука

Од када постоје војне падобран-ске јединице, важи неписано правило да „падобранци слушају само оне који су се пред њима доказали". Такав став налази оправдање не само у мотива-цији већ има и практични смисао. Јер како ће неко на борбени задатак ако не зна или не сме да користи основно борбено средство - падобран. Зато падобранска обука има приоритет и обавеза је сваког припадника падо-бранске бригаде да обавља падобран-ску службу, јер је то први услов за обављање борбених задатка са једи-ницом.

Мирко Ђорђевић

Корак у нови свет падобранства:

скок на слободно дејство током

више падобранске обуке


Падобранац сам пакује свој падобран

Концетраццја пред скок


Падобранска обука се дограђивала упоредо са развојем падобранске технике и падобранске бригаде. С временом се мењала намена јединице, а с појавом специјалних падобрана типа крило отварала се могућност за специјалне десанте. Тиме је почела нова ера падобранске обуке у 63. падобранској бригади, с циљем да се увек прате

модерна светска кретања како би се повећала борбена моћ јединице. О каквој и коликој промени је реч, најбоље говори податак да је крајем седамдесетих година, када су такмичарске екипе са падобра-на класе паракомандер и ПС-06

прешле на падобране типа крило, скоро цела једна генерација падо-бранаца и врхунских такмичара одједном је изгубила звање најбо-љих. Већина су постали жртве но-ве генерације падобрана и нису ус-пели да се такмичарски прилагоде на њих.

До краја осамдесетих пос-тављен је темељ једног потпуно новог метода оспособљавања па-добранаца, а подигнути су и крите-ријуми за старешине у падобран-ској обуци. Наиме, сви профе-сионалци су оспособљавани за извођење специјалног десанта.

Осамдесетих и надаље било је време нове афирмације војног и спортског падобранства у земљи. Све више се тада скакало, а млађе генерације су својом енергијом уливале бригади нову снагу. Пре-ма подацима из званичне докумен-тације и на основу разговора са Владом Јовчевским и Славком Шеповићем, члановима тадашње падобранске екипе, и комуникаци-је путем Интернета са Мирком

Ђорђевићем, то време би се могло описати као паралелни развој и унапређење домета спортског и војног падобранства.

Такмичарске екипе су почеле са скакањем релатива у слободном паду, те релатива куполама - кенопи релатив. Направљено је и неколико пробоја на плану

Скок са жичаре је први корак у

разбијању страха


Шездесеттрећа падобранска бригада може да ишколује много ваљаних падобранаца

падобранских достигнућа, постављани су државни рекорди, кренуло се у један нови развој. Прве релатив и кенопи релатив формације виђене су управо над нишким небом и то је била редовна атракција коју је публика обожавала.

Поново је основана спортска падобранска екипа. Након скромних резултата, са државних првенстава су почеле да стижу медаље, пре свега у дисциплини релатив, а потом и у класичним дисциплинама. Такмичили су се и војници на редовном служењу војног рока.

Јединица је опет постала расадник падорбанских знања и вештина. Унапређење падобранских знања и вештина старешина допринело је порасту њиховог ауторитета, посебно код војника који су у јединицу стизали као врхуски спортски падобранци са више од хиљаду скокова.

- Када сам са десетогодишњим падобранским искуством стигао у бригаду, мислио сам да немам шта да научим од тадашњих старешина. Али сам се преварио. Организација основне падобранске обуке је на мене оставила изузетан утисак. Нисам ни издалека очекивао тако добру и систематично проведену обуку. Ја сам падобрански порастао у приштинском аероклубу, где смо, као и остали клубови Ваздухопловног савеза Југославије, изводили обуку кандидата за служење војног рока у падорбанским јединицама. Био сам под снажним утиском спортских наставника падобранства. Метод рада који се примењује у бригади за мене је био велико откровење. Дефинитивно сам схватио да је 63. падобранска бригада била у стању да ишколује много више ваљаних падобранаца на нивоу основне падобранске обуке него


Кенопи релатив као доказ

способности падобранаца

сви клубови заједно -каже у свом електрон-ском писму Мирко Ђо-рђевић.

Упоредо са спорт-ским резултатима, от-почела је војна примена специјалних падобрана - крило, тако да су сти-цана прва искуства у организовању прелета са висина које нису зах-тевале употребу боца са кисеоником. На раз-ним вежбама решавана су нека питања везана за практичну употребу специјалног десанта.

Тадашњи капетан прве класе Славко Ше-повић и поручник Мир-ко Ђорђевић израдили су алгоритам брзог про-рачуна заноса под падо-браном у слободном па-ду. Тиме је скраћено време које је било по-требно да се од сировог резултата пилот-балон-ског осматрања уради прорачун, односно уме-сто ранијих десетина минута, сада се резул-тат добијао за неколико секунди.

Основна падо-бранска обука није бит-но измењена, јер је већ остваривала поставље-не циљеве са врхунским резултатима. Годишње се оспособљавало 200 до 300 нових падобрана-

ца, који су скакали више од десет скокова, што је уверљива цифра и за далеко развијеније државе. Основна падобранска обука дограђена је једино тако што је уведена такозвана блок обука. Тај принцип рада се проширио касније и на остале врсте обуке, тако да је комплетна обука, а не само падобранска, у бригади постала знатно успешнија. Уједно су као обавезни падобрански скокови за војнике у програм падобранске обуке убачени они са висина од 2.500 до 5.500 метара. Ученици су стицали звање падобранаца тек након борбеног скока са 300 метара из авиона Т-70 (АН-26), који лети брзином већом од 300 километара на сат. Падобран се отвара након кратке стабилизације од три до пет секунди, а у случају евентуалног отказа главног падобрана, падобранац има на располагању свега три до пет секунди да правилно реагује и отвори резервни падобран. Код већине људи тај скок је дочекан са одушевљењем као својеврстан вид доказивања професионалног достигнућа.

Уз напомену да су као стандард уведени скокови падобранима типа крило за све старешине, створена је могућност да се и талентовани војници на служењу војног рока оспособе за скок на слободно дејство. У падобранским је четама по један вод војника завршавао и вишу падобранску обуку, тако да су они имали привилегију да у своју падобранску књижицу упишу од 50 до 100 скокова за време војног рока.


(Владица Крстић, „Војска", 2000. године) Негде између неба и земље лете мисли и снови младића који знају

шта хоће у животу. Услов да се постане део њихове поносне дружине је добро здравље и психофизичка кондиција, жеља за победом, добровољност у прихватању ризика.

- Зашто баш падобранац? Реч је о жељи за изазовом, жељи да савладам самога себе, да онда када је највећа гужва и највећи страх владам ситуацијом и да из ње изађем достојанствено, као победник. Свашта сам у животу пробао, па сам пожелео да постанем и падобранац. И не кајем се. Нисам ни сањао да ће да буде тако добро - истиче војник Срђан Пезо, Београђанин са њујоршком дипломом за менаџмент у џепу, кошаркаш, блуз-гитариста, сада и падобранац.

- Брат ме убеђивао да не идем у падобранце, јер је мислио да нећу моћи да издржим све те напоре. Овде је обука веома тешка. Поред редовног кондиционог вежбања и напорног рада на падобранском полигону, треба савладати и извиђачко-диверзантску обуку. У ову једи-ницу се, иначе, долази искључиво добровољно, јер борбена и падобранска обука носи у себи много ризика. И мајка је била против те моје одлуке, али ме, ипак, схватила и подржала - казује своју причу војник Драган Тодоровић, падобранац бЗ.падобранске бригаде. Они су из мартовске


Пријатељства стечена у ваздуху

постају трајна

генерације војника који су недавно остварили циљ због кога су дошли у ту елитну јединицу - завршили су основну падобранску обуку и стекли звање падобранца.

- И моји родитељи су били против тога да постанем падобранац. Тек када сам завршио основну падобранску обуку, мајка је сазнала да нисам кувар, како сам јој у почетку саопштио. Отац ме саветовао да идем негде где је лакше, где обука не траје дванаест месеци као овде. Нисам га послушао и не кајем се. Јер дошао сам управо због те обуке, која је само у овој јединици специфична - додаје стасита војничина Милан Којић из Лознице.

Слични мотиви гонили су и Драгана Момчиловића, Дра-гана Максимовића, Драженка Радоњића, Жељка Добу, Бојана Анђелковића и мно-ге који служе војни рок у чувеној 63. па-добранској бригади.

- Најтежи је тај први падобрански скок. Био сам пре-више узбуђен, па се неких детаља једва сећам. Први пут сам био у авиону и први пут сам летео на тој висини. Само сам гледао у седиште и преслишавао се како да извршим тај први борбени задатак. Иначе, сваки падобрански скок се сматра борбеним задатком. Сећам се само великог узбуђења помешаног са страхом. Већ наредни скокови били су много лакши - каже Драган Момчиловић, рукометаш и бодибилдер, снажна момчина у доброј физичкој кондицији.

- Не знам да ли је то било због страха, али земљу једноставно нисам видео. Видео сам само неки сиви тунел и чуо звуке снажног струјања ваздуха. А када се купола напунила ваздухом, схватио сам да сам потпуно препуштен себи. Нигде се то не осети тако добро као на тих 800 метара висине - присећа се првог скока Срђан.

- Најлепши и најдражи доживљај у бригади свакако је падобрански скок. А најтеже је устајање. Први скок, ух! Страх ме ухватио још на вратима авиона - са осмехом на лицу каже Милан.


- Мени је први скок био као ноћни, ничега се не сећам, све ми је било црно пред очима - добацује неко од војника.

- Док смо летели, приметио сам да је на лицима мојих другова неки вештачки осмех. Желео сам тада себе да видим. Мисли сам с муком усме-равао ка техници искакања, од одвајања из авиона до свега онога што треба да урадим у ваздуху. Када је требало да искочимо, момак испред мене је одустао. Једноставно није имао снаге за тај први корак. За мене је то било тако страшно, страшније и од самог скока, те сам устукнуо уназад. Кроз главу ми је пројурило хиљаду мисли. Одлучио сам да ипак скочим, па шта буде. После приземљења, лежао сам неколико минута. Нисам веровао да сам успео, да сам скочио. Питао сам се да ли је то могуће и јесам ли то ја. Наредни скокови, иако много тежи због задатака које је требало извести, били су већ право уживање.

- Неописиво је леп осећај када срце заигра пред скок. Мени падобранство није било непознато, јер сам раније скакао у цивилству. Међутим, војно падобранство је теже, најпре зато што се скаче из већег авиона, више нас је у групи и гужва је у ваздуху. Морамо пазити једни на друге - додаје своје искуство Драган Момчиловић из Апатина.

На земљи се тешко стичу пријатељи. У ваздуху је то много лакше и та пријатељства остају трајно везана.

- Ми кажемо да је војска бања, само кратко траје. Оваква јединица само овде постоји и нигде више. Овде се зна ко је ко, ко је шта и због чега је ту. О другарству да и не говорим. То сам осетио првих пет дана у војсци, тако је сада и надам се да ће тако бити и последњих пет дана у војсци. То пријатељство везује много заједничких падобранских скокова, напорна обука, много страхова, много претрчаних километара, литре проливеног зноја, можда понека суза, а то је нешто што остаје у нама и што треба неговати - закључује стасити Срђан, један од оних који знају шта хоће.

Селекција

Остваривање више обуке за знатан део војника рочног састава и очигледно висок ниво оспособљености свих полазника, утицали су на одлуку Команде бригаде да се виша падобранска обука подигне на ниво селективне обуке за пријем старешина на службу у бригади. Наиме, већ раније је уведен стандард да старешине у бригаду стижу добровољно, али након завршене основне падобранске обуке, чиме се вршила селекција кадра и одабир најбољих старешина за елитну јединицу.

Увођење више падобранске обуке у систем селективне обуке омогућило је безболно нарастање бригаде до жељене формације, а очуван је континуитет падобранског система вредности у јединици.


Падобранска обука је најбољи

вид селекције

Припадник специјалне

јединице мора се одликовати

посебним особинама


Падобранска екипа „Небеске видре" постала је препознатљива у падобранском свету

Циљ селекције јесте да се издвоје људи са изузетним врлинама и квалитетима


Тренинг за противтерори-

стичку борбу

Према тврдњи Мирка Ђорђевића, проласком нових старешина кроз селективну основну и вишу падобранску обуку постизало се више по-зитивних циљева. Старешине би улазиле у јединицу већ ос-пособљене по питању падо-бранских знања и вештина и од првог дана би обављале своје функциналне дужности у потпуности. Селекцијом се уклањала опасност да у једи-ницу дођу људи који не могу да усвоје специфична падо-бранска знања и вештине и самим тим би били изложени разним непријатностима које произилазе од основног њи-ховог не уклапања у колек-тив и неприхватања од стране

Поздрав након одвајања из

хеликоптера током демо скока

у Београду


Лепота слободног пада: падобранска екипа „Небеске видре"

колега и потчињених. Уједно, они који су успешно савладали селективну падобранску обуку прихватили су и највећи део падобранског система вредности, интегрисали се у јединицу и самим тим уведени су у специфичну падобранску заједницу.

Циљ селекције јесте да се издвоје људи са изузетним врлинама и квалитетима -најспособнији, најиздржљивији, најодлучнији. Личност припадника специјалне једини-це као што је 63. падобранска бригада мора се одликовати посебним карактером. Мо-ра показати изражену самосталност у раду, натпросечну интелигенцију, потпуну пси-хичку стабилност и истрајност, да поседује способност за добру организацију посла, да руководи групом или јединицом и да је кооперативан. Одан је јединици, идентификује се са њом и поносан је на падобранске ознаке које носи.

Нови приступ падобранској обуци који је тада остварен утицао је на јачање сис-тема вредности 63. падобранске бригаде, што се позитивно одразило у каснијим бор-беним дејствима током ратова на простору Југославије.

Са селективном падобранском обуком наставило се и током ратних дејстава, јер је на свим нивоима командовања прихваћено да падобранска обука непосредно утиче на висок борбени морал припадника падобранске јединице. У исто време јављају се захтеви из других војних структура, те из других оружаних формација да се њихово људство проведе кроз падобранску обуку. Тако је 63. падобранска бригада прихватила и улогу својеврсног падобранског наставног центра и за остале структуре у војсци које имају падобранску компоненту у својој обуци.


На спортском плану падобранска екипа је названа „Небеске видре", што је постало препозатљиво име у падобранском свету. На разним такмичењима редовно су освајали медаље и постали званична државна репрезентација за релатив и кенопи релатив, касније у пара-скију, а поједини чланови екипе су чинили државну репрезентацију и у класичним падобранским дисциплинама.

Постављен је и нови државни рекорд у висини искакања, односно у дужини слободног пада, са 7.500 и 8.190 метара. То су били незванични рекорди, јер у њихово праћење није био укључен валидни судијски апарат. Зато су се војни падобранци заједно са припадницима Жандармерије МУП-а Србије, који су такође поникли у 63. падобранској бригади, одважили и 12. маја 2004. године скочили са невероватне висине од 9.205 метара и то без кисеоничке опреме! Тај скок је убележен као званични државни рекорд.

(Владица Крстић, „Војска" 2000. године) Где сам? Шта сам? И шта, уопште, тражим овде? Питања навиру

сама од себе као да желе да ме још више збуне. Сивило ме обавија. И све је постало неважно. Потмули бруј мотора

стеже ме до костију. Док стари небески трактор упорно оре своју високу бразду, као у бунилу седим у њему и летим. Летим целим телом, а мисли и душа остају негде доле. На земљи. Не усуђујем се да помислим да ћу ускоро искочити. Очитавам по сто тридесет пети пут „Оче наш". И увек изнова поновим у себи поступак принудне процедуре, за сваки случај ако главни падобран откаже.

Потискујем страх. И он се уплашио и завукао негде по ћошковима. Један његов крај пронашао сам чак у малом прсту. Други се, попут лептира, завукао негде испод прамена косе. Ваљда је ту, под кацигом, безбеднији него да лута кроз ноге и руке.

Лажни осмеси ледено стоје на лицима мојих сапатника. Вероватно сам и ја такав. Смешан, помислих. То су ми сада најбољи пријатељи. Невероватно је како се на земљи тешко стичу пријатељи, а како је у ваздуху лако пронаћи оне праве.

„Закачи се", командовао је инструктор у авиону. Док је гуртна налазила своје место на сајли, колена ми благо

клецнуше. И све надаље ишло је по неком устаљеном сценарију. Падобрански поздрав испраћа међусобно чврсто стиснуте шаке.

„Падобранци 63. падобранске бригаде - РАДЕ!!!", ори се у малом двокрилцу.

Добро је да је тако. Нешто се, ипак, дешава, па могу да скренем злослутне мисли.


Сирена се два пута огласила. Црвено и жуто светло нас упозоравају да смо у налету. Све у једном трену, између два уздаха. Кроз отворена врата зјапи понор који нас попут вакуума вуче у себе. Устукнух. Поглед усмеравам на другу страну. Ни то не помаже.

Светлост која долази из тог понора неумољиво усисава све што обасја. У глави остаје само брујање емоција појачаних адреналином до немерљивих висина.

„Скачи", следила је нова команда. То је то, помислих. Више немам куд. Постоји само један пут којим морам поћи.

Као кроз тунел видим друга испред себе. Опједном се смањио у тачку. Полетео сам за њим и изгубио тло под ногама.

Прва секунда дуга као ноћ. Хиљаду снова сам одсањао у њој. Друга је дуга као жеља за животом. Стигао сам да очитам још три

молитве. Страх се изгубио, остала је само брига. Блага и оскрнављена равнодушношћу.

Стабилизација је већ требало да ме исправи, а ја нисам то осетио. Клатно равнодушности накривљује се ка узнемирењу. Мислима хитро

Сваки падобрански скок посебно је искуство, али први скок се никада не заборавља


путујем до увежбаних радњи падобранца у ваздуху, а ту онда лутам негде између мале трамболине и принудних процедура.

Трећа пролази у трену. Осећам да панично тражим ручицу главног падобрана. Близу је

срца. Велика је. Огромна. Док сам паковао падобран једва ми је стала у руку и страховао сам како ћу је уопште пронаћи између мноштва каишева и упртача. А сада... Једва је цела стала у поглед оба ока. Скупио сам сву снагу не бих ли је извукао.

Чудесно је лака. Никада до сада нисам осетио нешто тако велико, а тако лагано. И опет равнодушност. Што је до мене, ја сам учинио.

Четврта и пета секунда стапају се у очајну беспомоћност. Осећам да нагло пропадам. Већ ми је потпуно свеједно шта ће се даље догодити.

Снажан трзај ме повукао навише, уз скоро болно сазнање да сам жив. И као да сам се почео будити из неког дубоког сна. Притисак у ушима попушта. Тишина потискује звуке и ослобађа простор мислима и новом сну.

Купола падобрана, напуњена ваздухом, скрива од мог погледа плаветну висину неба. И не треба да је видим. Чудно је то, помислих, како чезнемо за висином док смо негде доле, а када смо у ваздуху тежимо земљи која нам тако недостаје.

Нисам ни претпостављао да се тишина може чути. Она сада испуњава моју душу јасно и разговетно. Не чујем песму птица о којој су ми стари падобранци причали, али сазнајем зашто певају. Чујем само једну велику, дубоку и широку тишину. И уживам у њеном умилном звуку.

Успео сам. Скочио сам. И скочићу опет, и опет, и опет... Да бих боље сабрао мисли, да бих поново победио страх, да бих се опет дружио са тишином. И да бих мање завидео птицама.


СНАГА ЗАЈЕДНИШТВА

Падобранско коло симболизује чврсте војничке колективе

Поред поверења у опрему и оружје, за храброст војника је веома битно и поверење у другове с којима заједно треба да изврши задатак. Велика вредност коју деценијама негују падобранци јесте другарство, стварано у многим тешким

ситуацијама, нераздвојно пријатељство које се наставља и након скидања униформе. Пребродили су заједно страх од првог падобранског скока, препешачили километре бодрећи једни друге, извршили бројне ризичне задатке, често малаксали од умора добијали подршку најближег друга, делили су међусобно последњи залогај хране и мало воде у чутурици. Падобранац зна да неће бити остављен када му је најтеже. Зато и иде тамо где многи не смеју да кроче.


Може се скакати и са хармоником

на леђима

Можда ће и ови некада скочити

из авиона


Да би се све те вре-дности однеговале, по-требне су деценије муко-трпног рада и неколико генерација које ће део себе да уграде у кућу што се непрекидно зида. Потребна је традиција у стремљењу истим циље-вима, деценије доказива-ња и померања границе могућег. Захваљујући ен-тузијазму старешина, вој-ника и припадника резер-вног састава који су шез-десет година снажили не-раскидиве карике прија-„Мрачна група"


тељства и подизали ниво знања и падобранског умећа, Шездесеттрећа падобранска бригада је данас респективна јединица спремна да одговори изазовима савременог доба. Њу чине генерације скромних људи, који се никад неће похвалити неким успехом ради личне афирмације, већ ће увек оно што је за хвалу приписати падобраском саставу као целини.

То су обични људи, са свим људским врлинама и манама. Када су са својим падобранцима, са својом јединицом, могу да ураде све што пожеле. Тада су непобедиви, јаки и моћни. Ентузијазам који су имали они који су стварали 63. падобранску бригаду и данас уздиже падобранце до нових успеха.

Чврст корак „црвених беретки"


РАТНО ДОБА

Причао је својевремено један старац, који је ко зна када видео униформу, једну причу војницима из базе недалеко од његове куће. Војници су били обучени као и сва друга војска - шлем на глави и пушка у руци, а у борбеном ранцу су брижно

чували црвену беретку и падобранску књижицу.

- Добри сте ви момци, видим да сте храбри и одважни, ал' да знате само как'и су они нишки падобранци, црвене беретке како их зову. Их бре, па свак има по два метра, диже по двеста кила и два литра ракије може да попије а да му ништа није. У борбу иду у црни комбинезони, пушку и не носе. Само гајтан и нож. Таки су они борци. А гледам тебе, жустар си, ал' мален. Ти можеш само да сањаш да будеш падобранац - приметио је старац.

Тај „малени" је до тада укњижио више од триста падобранских скокова. То никада није рекао старини, ни када су се поздрављали након извршеног задатка. Није желео да му разбија илузију о томе ко су и какви су, заправо, нишки падобранци.

Где су све падобранци били последње деценије двадестог века и шта су све радили, био је мотив за разне приче. Многе су тачне само у свом зачетку, а неке су

Чувари мира


потпуно неистините. По угледу на народне бајке створен је мит о нишким падобранцима.

Рат је почео распадом Југославије и оружаним сукобом у Словенији. Јединица је и даље била у саставу РВ и ПВО. Прво наређење за борбено ангажовање стигло је 26. јуна 1991. године, два дана уочи Видовдана. И данас се тај дан неформално обележава као празник ратних ветерана и симбол доказивања на бојном пољу. Тада нико није слутио да ће рат и борбена дејства потрајати читаву деценију.

Пробуђене националне страсти, подгреване разним мотивима, гурале су целу земљу у дуг и крвав рат. Отваране су старе, још незацељене ране крвавог Балкана, повампирене су старе авети и стваране нове мржње. Ни тада ни данас падобранце политика није занимала иако су медији често том темом манипулисали. Момци са црвеним береткама су остали ван политике, јер су били свесни да војнику ту нема места.

Било је то време многих нелогичности, ако рат уопште може бити разуман. Грађански, братоубилачки, сецесионистички, фашистички, хегемонски, национални... Имао је многа обележја, али једно се зна - био је веома разоран. Велика материјална разарања пратио је духовни лом читавих нација. Требало је у том паклу обавити задатак и сачувати живот и здравље.

Због различитих задатака који су већином били специјални, команданти борбених група нису сачували своје ратне дневнике. Зато је било тешко направити правилан след ствари и догађања, а многе приче из ове књиге део су аутентичног казивања самих учесника догађаја. Треба их поменути не само због актуелности и ексклузивности већ као суштинску представу малог великог човека и као илустрацију падобранца, са свим његовим врлинама и манама.

Из званичних докумената команде бригаде сазнајемо да је само током 1991. и 1992. године из објеката базирања извршено 135 различитих борбених задатака. Спектар тих задатака био је врло широк - класични борбени, безбедносни, обавештајни, специјални... Имали су различити значај и циљеве, а извршавани су према наређењима најодговорнијих старешина оружаних снага и у зависности од конкретне ситуације.

Догађало се да неке од задатака извршавају према до тада неписаним правилима и начелима, па су коришћена искуства страних армија. Нека од правила борбене употребе постајала су безвредна, јер је непријатељ користио тактику терориста и гериле.

У таквим приликама истицали су се самосталност команданата и командира падобранских састава и група, а посебно обученост припадника јединица да се брзо снађу у различитим ситуацијама. Дешавало се да ненаменски задаци постају они основни, наменски, јер није имао ко да их обави осим падобранаца. Тачније, на задатак су често кретали са једним циљем, а ситуација је наметала да се тај циљ оствари заобилазним путем, што због заштите тајности рада, а најчешће јер је то био једини начин.


Прошверцовани падобранци

Антонов-26 је авион у који су „заљубљени" сви који су бар једном из њега иско-чили. Тог 26. јуна 1991. године десетак транспортних авиона Т-70, односно АН-26, би-ло је препуно падобранаца и њихове опреме. Припремљени су да предузму десант и овладају Аеродромом „Церкље" у Словенији. Морали су да рулају са ивице писте ка-ко би, тако тешко оптерећени, успели да узлете.

У срцима њихових путника тиха језа. Полетели су на свој први борбени задатак. У тој гужви било је „прошверцовано" нешто више припадника бригаде, па је тешко било утврдити тачно бројно стање. То није био хаос у командовању, већ изражавање жеље сваког појединца да буде са бригадом на првом ратном задатку, макар и по цену дисциплинског прекршаја. Тако се и догодило да на први задатак оде неколико припадника више него што је било планирано. Нису желели да се одвоје од својих другова. Тада, уосталом, то никог није посебно бринуло, осим референта у оператив-ном органу, који се неколико дана мучио да установи где су се„неки" припадници изгу-били.

Авион у који су падобранци „заљубљени"


И данас се препричава анегдота када је за једним војником чак расписана потерница, јер се није на време вратио са војничког одсуства. Био је на заслуженом одмору и нико га није ни планирао за задатак. А он је некако сазнао да се његови другови спремају за покрет и једноставно се вратио у јединицу раније. Заобишао је целокупну војну администрацију и ушао у касарну управо у тренутку када се део јединице укрцавао у транспортне авионе. Без размишљања је упао у авион и попут слепог путника обрео се у средишту ратног збивања. Једино што је то био авион са четом која није његова, па је завршио на погрешном аеродрому. Тај неспоразум је разрешен убрзо, а војник, ипак, није кажњен због недисциплине.

Десет заповести

Падобранцима спремним за први борбени задатак обратио се тадашњи начелник Штаба потпуковник Саша Ђорђевић. Речи које је изговорио нису биле политичке природе, нити су имале за циљ да убеде падобранце у исправност задатка. Падобранци су знали у шта се упуштају. Те речи биле су последњи савет који војник може да пружи војнику. Упутства како на најлакши и најцелисходнији начин да изврше веома тежак задатак. Касније су преточене у десет падобранских „заповести", које су попут Светог писма падобранци носили увек са собом.

Увежбан за најтеже задатке


Прва заповест подсећа падбранце на њихов елитизам. Увежбавају се за најтеже задатке, зато жуде за борбом и она је њихов највиши циљ. Друга заповест је порука да гаје истинско пријатељство међу собом, јер само уз помоћ другова могу да иду у победу. Трећа каже да буду шкрти на речима, да буду неподмитљиви и људи од дела. Брбљање их може одвести само у гроб.

Четврта заповест каже да буду мирни и опрезни, јаки и одлучни. Срчаност, одушевљење и офанзивни дух створиће у нападу надмоћ над противником. Пета истиче да је пред непријатељем најдрагоценија ствар муниција. Онај ко гађа без потребе, само ради свог охрабрења, тај је кукавица и не заслужује назив падобранца.

Не предајте се никада. Победа или смрт, нема другог избора. То је питање части, каже се у шестој заповести. Седма је закон оружја. Победиће само онај чије је оружје исправно и зато је оно на првом месту.

Падобранац мора да схвати домашај сваког подухвата да би, истиче осма заповест, био у стању да акцију настави и у случају ако вођа настрада. Девета позива на џентлменски дух борца, где се против непријатеља који се бори отворено треба борити каваљерски, али зато према терористима не треба имати милости. Десета позива на јачање карактера борца. „Отварајте добро очи, уздигните се до висине хероја, будите брзи као хртови, издржљиви као кожа, тврди као челик."

Падобранска заклетва

Падобранац, војник и ратник - синоним је за многа одређења. Једно од њих је непобитно - патриота и борац где год је то његовој отаџбини потребно. Падобранци су војници са две заклетве. Једна је она дата отаџбини, а друга је изнедрена из бројних изазова борбених задатака и дата је и другу с којим се бори, оружју које га чува, а ношена је војничком и ратничком чашћу која се никада не сме погазити.

ЗА ОТАЏБИНУ, ЗА ДРУГА, ЗА ПУШКУ, ЗА ВОЈНИЧКУ И РАТНИЧКУ ЧАСТ, ПАДОБРАНЦИ 63. ПАДОБРАНСКЕ БРИГАДЕ - РАДЕ!!!

Речи падобранске заклетве важније су од живота, а поштујући ту заклетву, падобранац је уверенији да ће опстати и преживети. С њом падобранац креће на своје прве и све остале падобранске скокове, иде на борбене задатке и с њом живи до краја живота.

Падобранска заклетва на најбољи начин осликава обележје војног падобранца. Настала је средином деведесет прве године на првим борбеним задацима. Тада се указала потреба да се кратко и јасно опишу циљеви борбе и жртвовања и то у тренутку када се сви дотадашњи идеали руше наочиглед целе земље. Било је само питање ко ће колико бити искрен према себи и другима и то признати.

Заклетву је написао доајен падобранства др Мирко Ђорђевић, лекар специјалиста и врхунски падобранац са више од 7.700 скокова. Био је дугогодишњи припадник 63. падобранске бригаде, члан падобранске екипе „Небеске видре", а сада


живи у Сједињеним Аме-ричким Државама, где се бави падобранском обу-ком. Путем Интернета по-слао је писмо у коме је по-себно за ову прилику опи-сао како је настала падо-бранска заклетва.

- Када сам прешао са Ваздухопловномедицинског Института натраг у 63. па-добранску бригаду, крајем децембра 1989. године, и почео да обављам дужност главног руководиоца за падобранску обуку, један од првих задатака је био да дефинишемо будући про-фил војног падобранца. Најпре је одређен списак знања и вештина потре-бних рочном војнику падо-бранцу, а затим и за падо-бранца професионалца. Уједно се поставио про-блем очувања основних вредности које одликују падобранце као специфи-чну супкултуру у оквиру Војске - каже Мирко Ђор-ђевић у свом писму.

Развијајући савреме-нији концепт падобранске обуке, Мирко Ђорђевић је применио и своја знања из психотерапије и као посе-бан мотивациони ефекат формулисао падобрански поздрав. Био је кратак и гласио је:

„ПАДОБРАНЦИ 63. ПАДОБРАНСКЕ БРИГАДЕ - РАДЕ!!!"

Падобранац свакоме може

погледати у очи


Скок из АН-26


Основна идеја водиља била је да се на психолошки здрав начин ојачају групни его и дух падобранца. Тиме се оставља право на вредност и осталима који нису падобранци, а енергија се усмерава на извршење „свакодневног" задатка, скока падобраном. За обављање такве делатности као што је падобрански скок потребна је огромна енергија и концентрација, а и најмање одступање од планираног задатка може имати кобне последице за појединце или целу групу.

На дубљем нивоу то је подсећало да је потпуно извршење задатка, односно успешног падобранског скока, само нормална дужност за падобранца - његов рад. Постављање високих стандарда уз тако комплексан задатак довело је до тога да се сви осете способни за његово извршење и то поставе као норму.

Заклетва у потпуном значењу почела је да се ствара, а и створена је, са првим борбеним дејствима на Аеродрому „Церкље" у Словенији. Свима је већ било јасно да се дотадашња отаџбина распада. У Церкљу је било свих нација. Убрзо су пале и прве жртве. Са аеродрома је из тамошње ваздухопловне базе свакодневно дезертирало по неколико војника или старешина.

- Претходно ратно искуство нико није имао. Поставило се питање како очувати јединицу и њено јединство, које је у том тренутку било од непроцењиве важности. Вођене су свакодневне консултације и састанци на нивоу штаба борбене групе: Саша, Жика, Штуц, Авдија, Остоја, Пртора, Жикица... Изнесем предлог да употребим своја психолошка и психотерапијска знања и они то одмах прихвате. Пројекат сам назвао „Дефинисање и јачање групног система вредности падобранца". Почео сам да радим на томе тако што сам најпре ишао од чете до чете, од вода до вода и са свима у тим групама, скоро са сваким појединцем, правио договор, једну врсту усменог уговора, где су ми давали одговоре на питања зашто смо ми ту, шта ми ту радимо, шта се, у ствари, дешава... Полако сам склапао мозаж, коцку по коцку - присећа се Мирко тих тешких времена.

Након тога Мирко је организовао састанке војничких колектива које је почи-њао питањем: „Ко се са мном слаже да је ова наша социјалистичка самоуправна Југо-славија отишла бестрага, нека дигне руку." Био је то увод за отворен разговор. Сви се сложише. И старешине и војници били су заједно. Било је, наравно, и бојажљивих по-гледа док су се прве руке дизале. Ко сме усред рата да каже тако нешто о држави за коју се званично бори?

- Онда сам наставио да их провоцирам. Кажем: „Јуче нам је погинуо Барба, Змија је данас рањен, и биће још рана и мртвих глава... Зашто сте ви овде? И шта сви ми овде радимо?" Сви се згледају, мук. Када сам их суочио са ситуацијом, кренуо сам у прави напад речима: „Зашто сте ви овде не знам, али ћу вам рећи зашто сам ја, а питам вас да ли се с тим слажете." И онда сам ишао полако од тачке до тачке, од вредности до вредности. И сви су се у групи слагали. Имали су могућност да на крају дају једни другима и целој групи заклетву или да одустану истог часа. Нико им не би тада замерио. А једном дата заклетва обавезује свакога пред свима у групи.

Тако је створен текст падобранске заклетве, која је дефинисала основне вредно-сти падобранске бригаде, дргоцености за које су сви били спремни да се боре и одбра-не своју част. Заклетва је дефинисала основне вредности и сви су је понављали за во-ђом:


„За Отаџбину, за Друга, за Пушку, за Војничку и Ратничку Част, падобранци 63. падобранске бригаде РАДЕ!!!". На последњи групни узвик „РАДЕ!!!" сви су подизали песнице у ваздух.

Падобранска заклетва је од првог дана свога настанка била исписана срцима падобранаца и, на жалост, потврђена крвљу. Мора се признати да су старији падобранци у почетку имали подозрења према заклетви и теже су је прихватали. Вероватно их је подсећала на соцреалистичко време и вредности које је то време носило, а које је рат уништио. Ипак, заклетва је преживела ратове и као неписану норму прихватили су је сви падобранци, потврђујући своју вредност и исправност у најтежим тренуцима.

Ношени падобранском заклетвом, љубављу према својој отаџбини и јединици, падобранци су се убрзо обрели на аеродромима широм земље. Након Церкља, били су у Пули, недуго затим на Аеродрому „Плесо" крај Загреба, у Земунику код Задра, у Бихаћу, на Удбинама, у Мостару, на аеродромима „Бутмир" и „Рајловац" код Сарајева, Тузли и Скопском Петровцу. Све су то били рејони базирања са којих су они извршавали своје многобројне задатке. Простор употребе бригаде у наведеном времену биле су све бивше републике СФРЈ.

Словенија Општа ситуација у Словенији рефлектовала се на стање међу многим

припадницима тадашње ЈНА и члановима њихових породица. Са распадом државе растурале су се и целе породице. То је посебно било својствено за војна лица, јер су многи живели у мешовитом браку.

Оног дана када су на Аеродром „Церкље" стигли падобранци, јединица која је ту базирала била је пред расулом због свакодневних дезертерстава. Задатак падо-бранаца био је да обезбеде аеррдром као стратешки објекат и сачувају војну имо-вину.

Врло брзо су они ставили ситуацију под своју контролу. Падобранску борбену групу чиниле су углавном старешине, те рочни војнички састав. Незаобилазни су били и професионални припадници тада тек формираног противдиверзантског вода.

На ватрено крштење нису дуго чекали. У једном ватреном обрачуну је већ 27. јуна погинуо војник Драган Родић, звани Барба. Био је родом из Ријеке. Он је прва падобранска жртва у борбеној акцији. Сутрадан, на Видовдан, рањен је поручник „Змија".

Рат у Словенији је кратко трајао и оружани сукоби су убрзо престали. Направљен је политички договор извлачења Југословенске народне армије из „дежеле", али оружје ипак није у потпуности утихнуло. Пушке су држане на готовс. Уследило је извлачење људства и ратне технике са подручја Словеније, а падобранци су буквално последњи отишли са тог простора.

Када је у јуну на аеродром слетело десетак авиона пуних падобранаца, словеначка обавештајна служба је одлично знала бројно стање и борбене могућности те групе, те начин организације одбране аеродрома. Вероватно је то и био разлог што


Будно око снајперисте

су већ након првих сукоба одустали од већих ватрених окршаја. Све се задржало на локалним чаркама. У међувремену су искрсли бројни други задаци, па су падобранци лагано смањивали бројно стање у Словенији, а своје људство упућивали на друге аеродроме. Тај „детаљ" је некако промакао врсним обавештајцима. Приликом извлачења последње групе, словеначка армада, која је држала аеродром у окружењу, могла је да се увери са колико мало људи су нишки падобранци обављали поверени задатак.

„Ке со падалци?" - није могао да се начуди њихов старешина док је осамнаестог октобра 1991. године испраћао последњи конвој ЈНА пут копарске луке.

Плесо Аеродром „Плесо" падобранци су обезбеђивали од јула до децембра 1991.

године. Тамошња падобранска борбена група била је на располагању команднанту 479. ваздухопловне базе. Присуство падобранаца означило је нову фазу рада у организацији одбране аеродрома, а посредно су имали немерљив утицај на одржање борбеног морала осталих припадника ваздухопловне базе. Поред организације обезбеђења аеродрома и праваца полетања и слетања авиона, падобранци су се посебно бавили прикупљањем података о непријатељу. У то време су се увелико водиле борбе у источној Славонији, а посебно око Вуковара. Вараждински корпус се у целини предао хрватским снагама, тако да се могло очекивати да хрватске


формације покушају да заузму и страте-шки важан Аеро-дром „Плесо" у око-лини Загреба.

Та падобранска борбена група најви-ше је позната у јавно-сти по акцији попу-ларно названој „Ки-каш". Реч је о једној великој заплени нао-ружања и војне опре-ме из Боинга 707 које је било намењено хр-ватским паравојним формацијама. Била је то организована ак-ција коју су извели припадници РВ и ПВО у чијем саставу су би-ли и падобранци.

Карго летелицу Угандске компаније, у којој је хрватски обавештајац Кикаш довозио наоружање, принудно су призем-љили авиони Југосло-венског ратног вазду-хопловства. Брзом акцијом авионом су овладали падобран-ци. Терет који је пре-возио био је драгоце-на заплена савреме-

ног пешадијског наоружања и друге војне опреме. Заплењен је и карго авион, јер је превозио нелегалан терет.

Један од битних задатака који су на Аеродрому „Плесо" извршавали падобран-ци било је обезбеђење извлачења средстава и већег броја ваздухоплова из Ваздухо-пловног завода „Змај". Све те активности падобранске борбене групе давале су сталном саставу ваздухопловне базе додатну самоувереност да издрже у најтежим тренуцима.


Са становишта безбедности, одбрана аеродрома је била добро организована. Најтеже је било дуго одсуствовање од породица и матичне базе. Дешавало се да су старешине биле ангажоване на задацима по неколико месеци без могућности замене и одмора. Мада је довољно тешко било и то што су стотинама километара далеко од матичне базе. Ни групама на другим аеродромима у том тренутку није било ништа лакше. Упркос тешкој психолошкој ситуацији, показали су чврст морал и одлучност да задатак у потпуности изврше.

Земуник На Аеродрому „Земуник" код Задра падобранци су базирали нешто дуже - од

јула 1991. године, па све до маја наредне године. У почетку су припадници падобранске борбене групе били ангажовани на задацима извиђања ширег рејона аеродрома с циљем прикупљања података о противничкој страни и спречавања изненађења. За то време старешине бригаде су изводиле додатну обуку са припадницима 84. ваздухопловне базе, која се налазила на том аеродорму. Сам положај аеродрома и крашки терен налагали су посебне мере обезбеђења и организације одбране. Са свих страна аеродром је био опкољен хрватским снагама и паравојним формацијама. Према сведочењу командира те борбене групе, одбрану је организовао онако како су то налагали уџбеници и конфигурација терена. Био је то школски пример организације одбране на крашком терену.

Прва мера је била да се макија око ограде аеродрома прокрчи до ширине од око сто метара, довољно да се нико неопажено не може приближити аеродрому. Затим је уследило запречавање терена противпешадијским минама, а та минска поља су правилно обележена са видним знаковима упозорења. Након тога аеродром је могла да одбрани и мања борбена група организована по систему отпорних тачака са којих су контролисани сви правци. Један од битних принципа такве организације одбране било је одвраћање противника од агресивних намера. Тако су својим присуством и применом основних начела тактике, падобранци одвратили противника од агресивнијег деловања и директног напада на аеродром, што је вишеструко утицало на јачање борбеног морала припадника осталих јединица.

Таквим радом падобранска борбена група је врло брзо преузела у своју надлежност остваривање посебних мера обезбеђења аеродрома. Ту борбену групу су претежно чинили рочни војници мартовске генерације, који су заједно са својим командирима показали да задатке извршавају веома успешно попут професионалца.

У складу са каснијим развојем догађаја, на ширем простору Хрватске и тадашње Републике Српске Крајине, појачало се и дејство хрватских паравојних формација према аеродрому. Убрзо се погоршала безбедносна ситуација на терену и темпо борбених дејстава није дозвољавао одмор. Дешавало се да делови падобранске борбене групе буду ангажовани на више праваца и више пута у току дана. Реч је углавном о задацима специјалне намене. Велики број задатака који су се радили у континуитету без објективних могућности да се изврши смена људства, довели су до тога да су поједини официри и подофицири провели на задатку без дана одмора седам


до осам месеци. При том тре-ба имати у виду напрезања ко-јима су били изложени свако-дневно и ситуације високог ризика.

Та изузетна група падо-бранаца обавила је двадесетак високоризичних борбених за-датака, нажалост уз жртве. Погинули су тројица стареши-на, два војника, а тројица су рањена. Двојица припадника јединице су у току тих акција заробљена и касније размење-на након преговора са хрват-ском страном. Оно што је би-ло својствено за падобранце у том времену, а касније се до-датно потврђивало, био је податак да су старешине про-центуално доста страдале, што се никако није уклапало у статистику ратова који су вођени у свету. То је показа-тељ да су старешине увек биле са својим војницима на најте-жим задацима, што је ризик специјалних јединица који сва-ки припадник добровољно прихвата. Као што је то на па-добранском скоку, тако је и приликом борбеног ангажова-ња, старешина увек иде први.

Борба за спас рањеног друга Била је то класична акција препадних дејстава за коју и није било потребно

посебно припремање и увежбавање. Десило се да је један војник падобранске бригаде током патроле у околини аеродрома у Пули био рањен. Указана му је прва медицинска помоћ, али је рана захтевала озбиљнију медицинску интервенцију, и то одмах.

- Знали смо да ће преговори са хрватском страном да нам само одузму време. А времена да помогнемо свом другу нисмо имали. Зато смо морали брзо да реагујемо -прича нам један од учесника догађаја.

У Земунику су погинула тројица старешина и два војника


Седам барикада било је постављено на путу од аеродрома до болнице. Иако су војни конвоји увелико пролазили кроз те контролне пунктове ради пресељења средстава са аеродрома, ризик је био веома велики. За рањеног друга вредело је страдати, јер прави падобранац никада не оставља рањеног друга. У целој акцији рачунало се на и фактор изненађења, што је један од основних принципа препадних дејстава.

Попели су се у камионе и у борбеном распореду су кренули пут болнице. Срећом, хрватски војници на барикадама једноставно нису реаговали. Напросто нису могли ни наслутити да је неко толико луд да са тако малобројним снагама крене на њих, посебно када је договорено мирно повлачење.

Када су се домогли болнице, свако је одрадио свој део посла. Стража је брзо разоружана и класичним препадом на објекат, обезбеђењем свих праваца и освајањем и контролом свих спратова, довели су рањеног друга до операционе сале.

- Једноставно смо упали у болницу с намером да медицински збринемо нашег друга. У том тренутку сви су се у болници позатварали у своје собе, тако да су ходници били потпуно празни. И то нам је ишло у прилог, јер нисмо желели непотребно компликовање ситуације и расправљање, посебно не са оружјем у руци. Није нам била намера да било ко страда. Понављам, наш циљ је био врло прецизан, да помогнемо рањеном саборцу. Испоставило се да су њихови лекари ревносно обавили посао, не марећи ко какву униформу носи. Вероватно им није било пријатно да то раде под претњом оружја, а и ми смо оружје касније окренули ка земљи. Нисмо преговарали са противничком страном, јер смо из ранијих искустава знали да неће имати жељу да нам помогну у таквој ситуацији. Сваки разговор о тој теми је губљење времена. Зато нисмо ни имали намеру да се расправљамо са било ким, нити да некога молимо -причао нам један од учесника догађаја.

Хрватски лекари су у операционој сали релативно брзо обавили свој део посла. Како се акција брзо одиграла, са истом брзином се и завршила. Војник је, медицински правилно збринут, провео кратко време у болници и убрзо је авионом пребачен у Србију на даље лечење. Била је то прва година ратовања. И тада и свих наредних година падобранци нису имали сумње у своје другове да ће учинити све што је могуће и немогуће не би ли помогли и извукли рањеног друга.

Падобрански кодекс части По природи ствари, са почетком рата 1991. године падобранци су се нашли у

осињаку. А у њеним редовима је и даље било Словенаца, Хрвата, Срба, Муслимана, Македонаца и свих других са овог поднебља. И сви су и даље били одани неписаном падобранском кодексу части. Извршили су свој војнички задатак, а када је дошло време растанка - свака птица је одлетела своме јату .

Било је то време великих ломова: материјалних, духовних и моралних. Војска се деценијама спремала за рат с непријатељем који би дошао са друге стране границе, а одједном се требало борити против дојучерашњих сународника у оквиру прокламованог братства и јединиства. За тадашњу ЈНА било је то мрачно време


издаја, неповерења, изјашњавања о наци-оналној припадности, лојалности овој или оној страни.

Зато са разло-гом, а поштујући вре-менску дистанцу, тре-ба поменути Матија-жа П., Уроша Б., Ми-тја Ј., Антона К., Ан-тона Д., Марка Г. и друге њима сличне. Реч је о Словенцима којима је, зна се, било најтеже да пођу са својом јединицом на први борбени зада-так. Нису погазили падобранску заклет-ву. Једном од њих је кућа била удаљена свега неколико кило-метара од аеродрома који су обезбеђивали. Ипак није дезерти-рао, јер прави падо-бранац то не чини.

Када је полити-чким договором ре-шен краткотрајни кр-вави сукоб, они су авионом враћени нај-пре у Ниш, где су раз-дужили војну опрему и наоружање, а по-

том их је тај исти авион из којег су скочили своје најдраже падобранске скокове дове-зао до заграбачког аеродрома. Ту су се поздравили са својим друговима, које с правом могу назвати ратнима, и отишли својим кућама. Није реч о рецидивима тада прокла-мованог братства и јединства, већ о односу падобранаца према својим колегама и пре-ма јединици коју воле.

Паковање своје судбине


(Б. Јаначковић, „Блиц" 2003. године) Ратни вихор који је почетком деведесетих растурио границе на овом

парчету Балкана, завадио рођаке и посвађао породице, ипак није успео да поквари једно пријатељство између тројице војника 63. падобранске бригаде из Ниша.

Саша Гацик из Ниша, Салко Крпо из Мостара и Иван Драгоје из Гнојнице код Мостара, упознали су се у Нишу 1990. године у легендарној падобранској бригади и до краја војног рока остали нераздвојни. После војске, животни ветрови су свакога однели на своју страну: Саша је са нишким падобранцима прошао сва ратишта у бившој Југославији, Иван се придружио хрватским формацијама у свом месту у БиХ, а Салко

муслиманским... Нису један о другоме чули ништа скоро деценију, ратна бура се у међувремену стишала, а пријатељи кренули да се траже...

Ових дана Саша је на несвакидашњи начин успео да ступи у контакт са Салком - посредством сајта те елитне јединице који је сам поставио на Интернету.

- Дошао сам на идеју прошле године у мају да на Интернету поставим сајт 63. падобранске бригаде како би људи који су пре рата у њој служили поново успоставили контакт. И неколико месеци после постављања сајта, јавио ми се Салко. „Крпо, пријатељу, дуго сам те тражио, надам се да ти рат није оставио последице", написао сам му у првој поруци. Одговорио ми је да је скоро цео рат провео у болници, јер му је још на почетку поред кревета експлодирала минобацачка граната. Док је изашао из болнице, рат се завршио. Каже да се после рата срео и са Иваном, који је у

Мостару био на хрватској страни, да су у том граду сада већ опале тензије. „О рату не причамо, то је завршена прича. Разговарамо о пријатељима, породицама. Надам се да ћу ових дана ступити у контакт и са Иваном, кога сам последњи пут видео 1992. године у Босни, на хрватској барикади у околини Мостара, кроз оптику двогледа" - поверава се за „Блиц" Саша Гацик, веб-дизајнер и резервиста 63. падобранске бригаде.

Тако је почело поновно окупљање падобранаца из класе 1990/1991. године. Овога пута на Интернету, преко Сашиног сајта. Каже да су им се јавили сви „класићи", да су са свима опет у контакту. Један пере солитере, други је ангажован у акцији за изградњу Ђурђевих ступова...

Нераскидиво пријатељство:

Гацик и Крпо заједно пакују

падобран


АНГАЖОВАЊЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Од почетка јула 1991. до средине маја 1992. године и званичног извлачења Војске Југославије са простора Босне и Херцеговине падобранци су извршавали наменске задатке и у тој републици. Већ се усталила пракса да базирају на

аеродромима и са њих извршавају задатке према указаним потребама и наређењима претпостављених старешина.

Падобранска борбена група „Бихаћ" чинила је језгро моралне чврстине и борбено увек спремних снага на простору који гравитира према хрватској граници, где су се већ водили отворени оружани сукоби. Та падобранска борбена група решавала је све „проблеме" и извршавала најсложеније задатке, па чак и оне који су излазили из оквира намене бригаде.

Пошто је у почетку ангажовања борбене групе аеродром био близу зоне борбених дејстава, а опет, с друге стране, у веома безбедној зони, у одређеним тре-нуцима се код појединих старешина високог ранга ван састава групе јављала „жеља" да располажу падобранцима, па су наређења пљуштала са свих страна. Са ове времен-ске дистанце, може се закључити да командни систем вишег ранга није функционисао како је то било предвиђено. Највећи проблем, заправо, представљало је мирнодопско

Падобранци снимљени на Бихаћком аеродрому


понашање дела сталног састава на бихаћком аеродрому према падобранској борбеној групи.

Многобројни борбени задаци које је наметала ситуација на терену и опасност од преливања сукоба из суседне Хрватске и тадашње Републике Српске Крајине, пока-зали су да је група мања него што би требало да буде. Та борбена група је, између ос-талог, решила рискантан задатак разоружања паравојних формација које су се окупи-ле на обронцима Пљешевице.

Ритам борбених задатака наметнуо је да се убрзо формира нова борбена група на аеродрому Удбине, која је свој задатак одатле извршавала од новембра 1991. до средине априла 1992. године. И она је била сачињена од рочних војника и припадника резервног састава. Задаци те групе сврставају се у извиђачке, службу трагања и спа-савања и обезбеђење објеката и лица.

Током извршавања борбеног задат-ка на аеродрому Бихаћ појавили су се од-ређени проблеми, пре свега логистичке и безбедносне природе, и они су изразито споро решавани. Дешавало се, на пример, да се за преузимање неког борбеног сред-ства из магацина чека по неколико дана док се пошаље захтев за Београд, а онда се чека док стигне потпис одређеног старе-шине, који опет и нема праву представу шта се тачно дешава на терену. Када су падобранци изгубили стрпљење, примени-ли су лукавство, једноставно су преузели магацине у своје руке и борбена средства која су се чувала за случај рата, а рат је увелико почео, само то тада нису сви баш схватали.

Прибегло се старом лукавству, када се попут „фантома" појављивао извесни капетан Ерић. Реч је, заправо, о стварном припаднику резервног састава бригаде, чије су име и чин „користили" остали при-падници, пре свега резервног састава.

- Када је трик упалио први пут, није било потребе да мењамо шему рада. На-

Осматрач на задатку


жалост, морали смо да се служимо таквим триковима да решимо проблем с нашим административцима и позадинцима на аеродромима где смо базирали. Уосталом, ако је неко хтео да касније провери индентитет, ми смо му остављали јасан путоказ - објашњава један од припадника резервног састава.

Потпис „капетана Ерића" појављивао се на реверсима скоро свуда где није било времена за чекање и убеђивање с војном администрацијом и појединим „позадинцима", који су се држали „мирнодопске шеме". Подразумевало се да се у тим ситуацијама користи и одређено обележје чина који се специјално за ту прилику вади из џепа и поставља на своје место.

Мостар „Мостарци" су борбена група која је својим ангажовањем обележила 63.

падобранску бригаду и дао јој епитет неустрашивих бораца. Прича се да их непријатељ на тим просторима још није заборавио. Ниједна падобранска борбена

Затишје пред буру


група није толико хваљена, а потом критикована и прозивана као што је то био случај са момцима који су базирали на мостарском аеродрому. Од августа 1991, па до краја маја 1992. та падобранска борбена група је, заједно са осталим деловима ЈНА и народом, преживљавала највеће страхоте рата. На крају се уз борбу извлачили са аеродрома. Рат се завршио споразумом, али за народ на тим просторима био је изузетно разоран и трајао је још неколико година.

Догодило се тада да је цела једна група резервиста својевољно ставила црвену беретку на главу. У први мах им је наређено да их скину и поштују важеће правило о одевању. Послушали су наређење, предали су надлежнима црвене беретке, али су одмах наручили и купили још једну серију беретки боје проливене крви. Више се нико није усудио да им их скине.

- Нисмо много марили за ситуацију у мостарском крају, која је крајем деведесет прве била пред експлозијом националних сукоба. Понашали смо се војнички на задатку, поштујући све мере борбеног обезбеђења, али смо, с друге стране, релативно често ишли у град да јавно покажемо свима да смо ту. Излазили смо, дружили се са својим пријатељима, и Србима и Муслиманима и Хрватима, који су некада служили војску с нама у падобранској бригади. Ми смо били пријатељи, а за националност нисмо марили. Убрзо су нас гостионичари напросто увлачили у своје кафиће и чашћавали нас, јер смо на неки начин били гаранција да је тај локал безбедан за све. Уплашеном народу смо уливали самопоуздање самом појавом, а тако је било све до пролећа 1992. године. Нажалост, рат је касније узео свој данак - поверио се припадник резервног састава из Вршца, који је међу првима донео црвене беретке у бригаду.

Била је то не превише хладна зимска ноћ. Многи су чекали наредну 1992, знајући да неће донети ништа добро. Ако буде налик старој, неће ваљати, мислили су падобранци смештени на мостарском аеродрому. Далеко су од својих породица, али ипак налазе места за весеље. Њих тројица су се изљубили нешто раније са друговима, пожелевши им срећну Нову. Кренули су на задатак. Требало је да то буде рутинска контрола. Нико није слутио да ће за њих то бити једна веома дуга и неизвесна ноћ.

На путу ка оближњем хрватском селу, испред једне кафане, чекало их је непријатно изненађење. Окупио се велики број људи. Сви мушкарци. Из гепека једног возила претоварују пушке и одвозе даље. Свако својој кући, рекло би се. Патрола падобранаца их затиче на делу. Застадоше на безбедној удаљености да осмотре шта се догађа.

Мрак није дозвољавао да се све добро види, али је и то што су спазили било довољно сумњиво. Није било друге него да патрола сиђе до њих.

Било је то време ни рата ни мира у Босни и Херцеговини. Међунационалне тензије су подигнуте до неслућених размера, али отворених сукоба нема. Војска је ту као нека миротворна тампон-зона.

- Била је скоро поноћ. Договарамо се да један сиђе до њих и види шта се дешава. Други из патроле је остао у сенци заклоњен, а трећи се вратио у базу и обавестио остале о томе шта се дешава. Радио-уређаје нисмо хтели да користимо - прича један од учесника догађаја.

Тек када је сишао до кафане, схватио је да је ушао у велику неизвесност. Били су то екстремисти ХДЗ-а и делили су оружје својим сународницима, које је, како се касније испоставило, требало да послужи да се за време православног Божића нападне суседно српско село.

- Били су изузетно нељубазни и одмах је било јасно да ме неће пустити тако лако да изађем одатле. Нисам био у прилици да оном из обезбеђења јавим шта се дешава, већ је једино остала нада да ћемо бити на истим таласним дужинама и да ћемо исто резоновати. Не могу да кажем да ме све то време није било страх, али сам се трудио да делујем смирено у нади да ће моји другови правилно да реагују.

Падобранци у бази озбиљно су схватили позив трећег из патроле и било им је потребно неко време да се организују и дођу. У међувремену хрватски цивили, припадници ХДЗ, који су се наоружавали за неку акцију, користили су своју бројчану надмоћ. Ситуација им је дозвољавала да испоље своју дрскост.

- Били су упорни у томе да не можемо отићи. Морао сам ући у кафану, али ни они нису морали да знају све остало. Наше појављивање је могло да искломпикује њихову планирану акцију. Имао сам могућност да позовем колегу који је остао напољу и на тај начин купим за нас одређено време. Све је зависило од трећег, који се вратио у базу.

Заједно су отишли у други део сале, у посебан сепаре. Чим су сели, затворили су просторију. Први део сале био је пун наоружаних и непријатељски настројених људи. Присиљавали су падобранце да оставе пушке, пиштоље и бомбе на страну. Тобоже су добри и оружје је непотребно, мада се очигледно наоружавају да би учинили неко зло. У мостарском крају је неколико официра већ било киднаповано, па су падобранци знали да се, у најбољем случају, то и њима може догодити.

Појачање из базе је убрзо стигло, али ни они нису упали у кафану. То је било ризично и могло је да дође до нежељене пуцњаве. На брзину је направљен план, који је, показало се касније, био добитна комбинација.

Најпре су у кафану ушла три падобранца као посебна патрола која је позвана да види шта се ту догађа и представили су се као војници с ко-јима се може преговарати. Наравно, „хадезеовци" су и њих примили, јер то су опет била само два-три нова војника без неког специјалног наору-



жања и опреме на себи и који нису имали шансе против пуне кафане.

- Ишли су ту и пиће и мезе. Сви смо седели за истим столом, а преговори су потрајали релативно дуго. Они су и даље били упорни да оставимо наоружање и били су изузетно арогантни. Открили су своје намере и рекли нам шта су хтели да ураде са оружјем. Циљ им је био да нападну суседно српско село за Божић и направе покољ. То је био јасан знак да уопште немају намеру да нас пусте одатле. Наравно да нисмо хтели да се одвојимо од свог наоружања, јер смо знали да ће једино тако преговори потрајати још неко време. А и њима је било јасно да нећемо своју кожу јефтино продати, па нису смели превише да ризикују.

За све то време хармоника врата су се отварала неколико пута и увек је провиривао неко непознат. Падобранци су знали да из те кафане неће моћи тек тако да ишетају. Време је пролазило, преговори су потрајали. Неизвесност је напињала живце до неслућених размера. Једина нада била је да ће сакривено појачање повући мудар потез.

У једном тренутку хармоника врата су се опет отворила, али је сада провирио познати лик - падобранац. Осмехнуо се и опет затворио врата.

- Могао сам само да претпоставим шта се дешавало испред, али унутар тог сепареа нисам ништа чуо. У сваком случају, када смо кренули и уз лажну љубазност пропуштали једни друге, ко ће пре да отвори врата и уђе у главну салу кафане, у њој смо затекли падобранце како мирно седе. Сви наоружани цивили испред кафане и у кафани већ су били похапшени без икакве буке и галаме. Није било ни наговештаја да се ишта дешава испред тих врата и око кафане.

Није то била планирана акција и одлуке је требало брзо доносити. Међусобна веза није била организована, а за такве ситуације нема уговорених сигнала. Једини ослонац била је нада да ће сви падобранци који су се ту затекли исто размишљати и доносити правилне одлуке, сходно ситуацији у коју су запали.

Доносе мудре и правилне одлуке


Спасавање пилота Један од задатака мостарске падобранске борбене групе била је и служба

трагања и спасавања (СТС). Да би улили самопуздање пилотима и учврстили међусобно поверење, падобранци су се увежбавали и за екстремно тешке начине извршавања тог задатка.

Био је петак, петнаести новембар 1991. године, и требало је да ураде показну вежбу на којој би пилотима приказали своје умеће. Један од начина који су посебно увежбавали било је извлачење у хеликоптер помоћу сајле и чекрка. Вежбу ипак нису извели, јер су рано ујутру примили наређење за борбено ангажовање и премештај у рејон где су се очекивала борбена дејства - на острво Вис.

- За тај задатак се знало и раније, али се у хеликоптеру нису нашла потребна материјална средства за спасавање пилота изнад мора, мислим на чамце, ронилачка одела. Нису нам ни митраљез закачили код врата. Већ су Муслиманиа и Хрвати који су радили на аеродрому почели да опструишу наређења. Хеликоптер је каснио око четрдесет минута, јер нисам дозволио полетање док се и та средства не убаце у летелицу. Касније се испоставило да је то био срећан тренутак у целој акцији -присећа се Кузма, тада командир СТС.

У међувремену им је пришла и једна жена, која је радила на војном аеродрому у Мостару, и замолила их да је превезу до Виса, где јој се налазио муж. Требало је то да буде „туристички" лет, уз претпоставку да ниједан авион који је дејствовао неће бити оборен. Вођа ваздухоплова је био искусни пилот Талијан.

Међутим, док су летели изнад Хварског канала, стигла је вест да је један авион типа „јастреб" Југословенског ратног ваздухопловства оборен и да се пилот спасао катапултирањем. Налази се негде у рејону Сплитских врата и требало га је пронаћи. Пилот Макса се налазио у леденом мору и чекао да га неко избави одатле.

- Касније сам сазнао да су из базе покушавали да нас добију путем радио-везе и да обуставе акцију, јер је неко издао наш задатак и спремала нам се заседа. Нису нас нашли пошто смо летели веома ниско и све везе су биле ућуткане. Али чим смо подигли авионе и почели да дејствујемо, дочекао нас је жесток одговор противничке стране. Након обављеног задатка, мој авион је био погођен и мотор је експлодирао. Пошто сам имао малу висину, морао сам да се спасавам искакањем из авиона. Тако сам се нашао усред леденог мора - присећа се Макса тих времена.

Хеликоптер је одмах променио курс и веома брзо стигао у поменути рејон Сплитских врата. Требало је пронаћи пилота који се налазио у мору негде између острва Шолте и Брача.

Са Брача су их гађали из обалске артиљерије. Морали су опет да промене курс. Убзо су у Хварском каналу уочили разарач „Сплит" и спустили су се ужетом на њега. Брод је био у кретању, па је пилот Талијан поново доказао своје врхунско умеће, јер је летео уназад хеликоптером на малој висини.

Тражили су помоћ од команданта брода. Он је обећао да ће окренути брод, променити курс и дејствовати по положајима хрватских снага, одакле су гађали хеликоптер. Међутим, прошло је петнаест минута, а брод уопште није реаговао.


- Када сам схватио да на броду није ситуација каква треба да буде, питао сам људе из СТС-а да ли желе да идемо даље у потрагу или да одустанемо, јер постојала је реална опасност да хеликоптер буде оборен и настрада двадесетак људи у њему. И падобранци и пилоти су малтене били љути на мене зашто их уопште питам за тако нешто. Наравно да ћемо трагати за пилотом докле год имамо горива. На крају сам питао и госпођу која је кренула с нама, јер је ни крива ни дужна улетела у опасност. Показала је храброст и она и дала нам подршку - каже Кузма.

Пилот није смео да открива свој положај, јер није на својој територији. Море је било веома хладно, ветар се појачао и подигао таласе.

- Био сам сам. Очекивало ме дуго и напорно пливање. Морао сам да се борим сам за свој живот и жељно чекао да наши дођу по мене. Пролетео је један хеликоптер изнад мене, а недуго затим и једна наша пара авиона. Тражили су ме и наши и њихови. Када сам поново чуо хеликоптер открио сам му своју позицију. Ко год да је био у њему, желео сам да ме извади из воде, јер нисам имао много шансе да допливам до обале. Касније сам сазнао да моје сигнале уопште нису приметили, већ су такорећи случајно уочили моју позицију - каже Макса.

Хеликоптер диже велику пену и постоји опасност да та вода удави онога кога спасавају. Зато је посебна драма била непосредно извлачење настрадалог пилота из узбурканог мора. Спасти хеликоптером човека из мора један је од најтежих задатака. Нераскидиво пријатељство између пилота и падобранаца добило је још чвршће карике након тог подухвата.

Борбени задаци у околини Мостара Описати све задатке које је мостарска група извршила у том периоду значи

писање једне посебне књиге. Док су штитили српске манастире и села, вођене су интензивне борбе око аеродрома. Падобранци су обезбедили исељавања Ваздухопловног завода „Соко", спасавање војника и цивила из опкољене касарне у Чапљини... За то време водили су борбу против диверзантских терористичких група. Задаци су били небројени и веома тешки.

Борбени задаци 63. падобранске бригаде у рејону Мостара и широј околини везани су за два периода. Први је трајао од доласка у Мостар, контрола аеродрома и хелиодрома, па све до избијања рата у Босни и Херцеговини. Тада су се обављали задаци борбеног обезбеђења објеката тадашње ЈНА и службе трагања и спасавања оборених пилота.

Други период чине интензивна борбена дејства током којих су падобранци имали жртве. Падобранску борбену групу чинили су старешине, рочни војници, малобројни војници по уговору и припадници резервног састава.

Једна акција, ипак, заслужује посебну пажњу. Реч је о извлачењу војника, старешина и чланова њихових породица из опкољене касарне у Чапљини, која је данима била под жестоком ватром противника.

Њој је претходила слична акција, када су из једног истуреног војног објекта спасавани војници из окружења. У том случају мања падобранска група је прешла


чамцем на другу обалу Неретве, која је фигурирала као граница зараћених страна. Уз одређену ватрену подршку, која је имала за циљ одвраћање пажње противника, та мања група је успела да дође до опкољених војника, а затим их истим тим чамцем преведе на другу страну. Због смелости и умећа које су падобранци до тада показали, изабрани су за наредну „немогућу мисију".

Операција „Чапљина" Поручник Џо је већ имао ауторитет прекаљеног борца. Млад, храбар,

неустрашив. Својом проницљивошћу и мудрим наступом умео је да неметне мишљење и старијима од себе. Вероватно је због тих особина био изабран да преузме одговорност и изведе акцију која ће ући у анале специјалних дејстава.

Са задатка је враћен у Ниш где је примио ново наређење, и са три авиона се упутио у Мостар.

- Мали, процени колико ти падобранаца треба да извучеш људе из опкољене касарне и како мислиш да то изведеш? - издао му је задатак генерал Момчило Перишић, тадашњи командант Корпуса у Херцоговини.

Џо је знао да је реч о касарни у Чапљини, где су хрватске паравојне формације десетак дана држале под непрекидном ватром око 200 војника, старешина и чланова њихових породица. Окупио је 27 падобранаца, углавном резервиста, који су имали велико борбено искуства. И како то бива на задацима где је врло мала шанса да се борац врати жив и здрав, постављен је један од основних услова - добровољност. Џо их је све лично познавао и имао је поверења у њих.

Хеликопшерски десант


У акцију се кренуло са девет

транспортних хеликоптера

Ми-8

- Упозорио сам своје војнике да уколико било шта проговоре о тој акцији, било коме, треба да знају да смо истог часа проваљени. У том случају противник ће нас дочекати спреман и сви ћемо изгинути. Зато се потрудите да нико и не посумња да се било каква акција спрема - сећа се Џо.

Убрзо је изнео план претпостављенима, чија је основа била изненађење. - Потребно ми је девет транспортних хелихоптера Ми-8 са по три члана посаде.

Један ће бити командни, у коме ће се налазити 12 падобранаца у улози службе за трагање и спасавање за случај да нека летелица буде оборена. У осталих осам биће по два падобранца. Један да помаже људима да се укрцају, а други као борбено обезбеђе-ње и за случај да је нешто од борбених средстава која остају у касарни потребно мини-рати или онеспособити.

Било им је чудно зашто наступа са тако малим бројем људи. Зашто само два падобранца у хеликоптеру усред ватреног пакла?

- Био ми је потребан простор да сместим људе које извлачим. А с друге стране, ако летелица буде оборена, мања је штета ако у њему настрадају само двојица падобранца него да их је више.

Акција је имала искључиво одбрамбено и хуманитарно-спасилачко обележје. Након извиђања рејона, процена је показала да ће акција бити далеко опаснија и тежа него што су у први мах предвиђали. Извиђали су из хеликоптера којим је пилотирао покојни Милан Митић Талијан.


Ако од девет хеликоптера вратимо четири, сматраћемо то успехом, гласила је кратка констатација одговорних старешина. Када је дошло на ред да Џо као најмлађи изнесе план дејства, сви су га пажљиво слушали. Тражио је да авиони бомбардују уочене циљеве и противничке ватрене положаје. Када они заврше посао, улазе падобранци са хеликоптерима, а за то време артиљерија наставља ватру непосредним гађањем. Ако гранате лете убацним путањама, постоји реална опасност да погоде летелице. Проценио је да хеликоптери не смеју да буду у рејону дејства дуже од десет минута. Довољно времена да се извуче људство из опкољене касарне, а да противник не успе да консолидује своје снаге.

Било је то време отвореног сукоба у Мостару и том делу Херцеговине. Постојале су три зараћене стране - Хрвати, Муслимани и Срби. У општем хаосу и метежу, свако се трудио да спасе бар део своје имовине. Док је обилазио свој стан, чувеног Талијана киднаповале су комшије и одвеле га у хрватско заробљеништво. Кључни пилот који је знао све о акцији пао је у руке противнику.

- Нико више није ни спомињао акцију. У једном тренутку сам помислио да је све пропало - присећа се Џо.

Прошло је више од недељу дана када је изненада дат сигнал за покрет. Тог 23. априла 1992. године око 17 часова као да се ураган са неба спустио на положаје у околини чапљинске касарне. Авиони Ратног ваздухопловства непогрешивом су ватром неутралисали противника. Тек тада су војници у касарни добили поруку да се спреме за евакуацију. Након двадесетак минута, у жариште борбе су улетели хеликоптери. За то време тукла је артиљерија.

- Када сам видео да прва два хеликоптера излазе из зоне дејства, мислио сам да све иде по плану. Нисам ни слутио да су већ били изрешетани и да се празни враћају назад. Акција је настављена и потрајала је дуже него што сам очекивао. Веза између нас је била често у прекиду, тако да у једном тренутку нисам имао потпуни преглед ситуације на терену. Уздао сам се у храброст и знање пилота и мојих падобранаца. Када сам видео да се извлачи и осми хеликоптер, командовао сам прекид дејстава и повратак у базу - присећа се Џо.

Вешти пилоти и неустрашиви падобранци спасили су више од 170 људи из опкољене касарне. У тој акцији је оборен и рекорд у броју људи превезених хеликоптером Ми-8, јер су у једном код њих била укрцана 43 војника. На тај начин су оборене све дотадашње процене о могућности превоза тим типом летелице. Хеликоптери су се без губитка вратили у Мостар. Сви су били„избушени", па је право чудо да нико није повређен и да нека летелица није била оборена. Додуше, један хеликоптер се вратио само са једним мотором, али је ипак стигао на територију коју су контролисале наше снаге и искрцао неповређене војнике и цивиле.

У смирај драматичног дана, хрватске снаге су се прибрале од изненађења и успеле су да оборе два авиона типа „јастреб" Ратног ваздухопловства ЈНА, који су били у улози обезбеђења саме акције. Нажалост, двадесетак особа је и даље остало у касарни. Они су, као и оборени пилоти, пали у хрватско заробљеништво, те су касније размењени.

- Цела акција је текла тако брзо да ни ми нисмо тога били свесни. Деловало је као да смо на некој озбиљнијој вежби. Када се све завршило, могли смо да сумирамо


Улагање у развој падобранске

бригаде током седамдесетих и

осамдесетих година било је

оправдано

резултате. Готово да није било хеликоптера који није изрешетан. И права је срећа да баш нико није страдао, нико није био рањен ни огребан. Са садашњим искуством гарантујем да би се у мирнодопским условима догодио бар један ванредни догађај у току извођења такве или сличне вежбе са десетак хеликоптера. Изгледа да срећа прати храбре, а ми смо тог дана у пакленом вртлогу, поред храбрости, имали и доста среће. Акција је изведена захваљујући храбрости и умешности пилота који су летели хеликоптерима, јер без њих и ми падобранци бисмо остали приковани за земљу. Ту се на делу видело колико зависимо једни од других - казивао нам је Џо.

Извлачење из Мостара Током обезбеђивања извлачења једини-

ца ЈНА трајали су напори да незаштићен срп-ски живаљ безбедно напусти угрожену терито-рију. Током тих акција догодило се да је део па-добранске борбене групе остао у окружењу на десној страни Неретве. Ослањајући се на своје снаге, захваљујући способности и невиђеној храбрости сваког борца, та група се пробила из окружења уз жестоку блиску борбу. Током тих борби нестали су десетар Антал Шипош и до-бровољка Радица Ђорђевић, која се раније прикључила падобранцима.

Чврста дисциплина на једној страни и много тешких, али успешних, акција, на другој, утицали су на пораст угледа групе. Утом је јав-ност сазнала о погибији војника Марка Хрња-ка из Београда. По речима његових сабораца, био је изузетан момак, честит, образован. По-гинуо је храбро у акцији за коју се добровољно јавио.

Чекајући расплет До почетка лета 1992. године у 63. падо-

бранској бригади није било времена за одмор и предах. Наређења су сустизала једно друго. Команда бригаде је о свим битним стварима посебно водила рачуна, с намером да падо-бранским борбеним групама помогне у раду. Нажалост, није било времена за детаљне ана-лизе које би допринеле каснијим проучавањи-ма тога времена. Радило се у ходу.

Постојање и улагање у падобранске јединице током седамдесетих и осамдесетих година показало се као исправна одлука, јер су падобранци доказали своје вредности на делу. Различите дилеме о оправданости постојања једне такве јединице напросто су „пале у воду". Промена формације бригаде 1990. године учињена је у право време. Тада је поред увођења професионалне компоненте, промењена и намена целокупне јединице. Падобранска бригада је постала снажна извиђачко-диверзантска јединица и дала је непроцењив допринос управо тамо где је било неопходно и најтеже.

Са наставком распада СФРЈ проблеми су пренесени на територију Републике Македоније. Политика и договор извлачења јединица ЈНА са материјалним средствима створили су сложену ситуацију за сигурност припадника војске и њене имовине.

Од фебруара до априла 1992. године група падобранаца добила је задатак да обезбеди Аеродром „Петровац" код Скопља.

Група је учествовала у обезбеђењу евакуације јединице ратног ваздухопловства и борбених средстава. Спречили су блокаду самоходног ракетног пука и обезбедили им неометан пролаз до границе. Својим ангажовањем онемогућили су упад „једне нежељене групе" на Аеродром „Петровац" и спречили изношење докумената значај-них за одбрану аеродрома.

Одређени покушаји екстремних група да се направи хаос и изазове оружани сукоб у Македонији били су спречени. Део заслуга припада и падобранцима 63. падо-бранске бригаде.

Истовремено делови падобранске бригаде на простору Босне и Херцеговине бивају допуњени падобранским борбеним групама и на аеродромима у Тузли и код Сарајева, Рајловцу и Бутмиру.

Посебно драматично било је у Сарајеву и широј околини, где је трајала једна несвакидашња људска драма. Муслимани, Хрвати и Срби започели су међусобно рат. Југословенска народна армија требало је да буде помиритељ, али је постала жртва и страдалник заједно са народима на тим територијама. Нашла се у ситуацији да се бори за свој опстанак.

Своју мисију на Аеродрому „Рајловац" и нешто касније на „Бутмиру", падо-бранци су започели почетком априла 1992. године. Задаци су били слични као и код осталих падобранских борбених група, извиђачки и противтерористички у ширим рејонима аеродрома и у околини Сарајева. Група је обавила више специјалних задата-ка и омогућила је безбедно извлачење цивила и војних лица из Сарајева који су се ма-совно евакуисали преко Аеродрома „Бутмир".

На тим задацима био је укључен и један број војника на одслужењу војног рока. Својом храброшћу, дисциплином, пожртвовањем и обученошћу достигли су границу професионалаца и ветерана.


Када је командир падобранске борбене групе на аеродорму Рајловац ушао у канцеларију пуковника Милетића, команданта 130. ваз-духопловне базе, одмах му је било јасно да ствари не стоје баш најбоље. Породица команданта базе је била блокирана у стану и муслиманске „зелене беретке" су се спремале да их киднапују, што је био део тактике уцена на највише војне руководиоце. А како изабрати између живота рођене деце и бројних војника под његовом командом, који су му као деца?

Акција је брзо испланирана и одабране су мале, али значајне снаге. Основа за успех било је изненађење, што је најбољи предуслов за препад-не акције тог типа. Најпре је дат сигнал породици да пређу у суседну згра-ду код пријатеља, а за то време падобранци су већ јурили ка њима, не ма-рећи што је заседа била постављена на улазу у насеље.

Када су два војна возила пројурила туда, а потом замакли иза угла даље, ко зна шта је помислио снајпериста на крову зграде. Али када су се иста та возила опет појавила из супротног правца и стала поред улаза суседне зграде, снајпериста је схватио шта се дешава, али било је касно да правилно реагује. Породица пуковника Милетића је већ била у њима заједно са својим пријатељима код којих су се скривали.

Наиме, у првом проласку возила два падобранца су искочила, један као обезбеђење, а други да извуче породицу. У повратку су се једноставно сви брзо укрцали у возила и продужили даље. Пар опаљених метака нису били довољни да их зауставе. Да су у том тренутку падобранци прихвати-ли борбу, сигурно би било проливене крви, јер је на довољној удаљености чекало борбено обезбеђење које би реаговало по потреби. Успут су мус-лиманске снаге ипак покушале још једном да их зауставе, али нису успели у томе.

Податак да су падобранци из своје базе на аеродрому у Рајловцу, преко Спушке петље и Бутмира дошли до зграде у аеродромском насељу, и то у оба правца, довољан је податак као илустрација ризика који су прихватили. Цела та територија била је под контролом муслиманских „зелених бератки". Тајност припрема за извршење тог задатка и потпуно изненађење омогућили су да се циљ и намера открију тек када је све било завршено.



Црвена беретка као симбол

Падобранци су први пут беретку ставили на главу 1970. године. У то време су све остале јединице ЈНА имале војничку капу, такозвану титовку, а на главама припад-ника 63. падобранске бригаде стајала је зелена беретка. На беретки се носио посебан падобрански знак, а на рукаву амблем припадности падобранској јединици. Груди је красила значка падобранског звања, са малом плочицом на којој је ознака броја падо-бранских скокова. То су била прва обележја војничке части и припадности елитној је-диници.

До тог доба падобранци су и иначе сматрани за пешадију која је оспособљена за ваздушни десант, тако да је било незамисливо да се издвоје из тог миљеа. Чак су током педесетих година носили плаву униформу, која је означавала припаднике Ратног ваздухопловства. Крајем шездесетих година увидели су значај постојања елитних па-добранских јединица, а по узору на светска кретања, они су били и посебно обеле-жени.

Са првим борбеним задацима средином 1991. године, на простору претходне Југославије појавиле су се многе паравојне формације са зеленим береткама на глави и разноразним ознакама. Наравно да је то сметало падобранцима, јер су због специ-фичности задатака које су обављали, многи злоупотребљавали њихову појаву и пове-зивали их са паравојним формацијама.

Десило се некако спонтано да су падобранци на мостарски аеродром понели са собом црвене беретке и њима се украсили. У први мах одговорне старешине из претпостављене команде су тај гест сматрале недисциплином и наређено је да се црве-не беретке одузму, а припадници те падобранске борбене групе униформишу према тадашњим прописима. Било је то време када су се, упркос распаду државног система, у војсци старешине и даље ословљавале - са „друже".

Ознака припадности 63. падобранској бригади носи се на рукаву од 1993. године (лево)

Ознака која се носи на црвеној беретки (у средини)

На грудима се и даље носи стара значка за звање падобранца


Шта се ка-сније стварно из-дешавало и на ком нивоу су во-ђени одређени разговори, није записано у зва-ничним доку-ментима. У сва-ком случају, про-фесионални при-падници једини-це и припадници резервног саста-ва нису хтели да

се одрекну идеје да, попут падобранских јединица у целом свету, носе црвене беретке. То је представљао својеврстан симбол проливене крви за слободу отаџбине. Опет су се самостално организовали и с пролећа 1992. године скупили новац и о свом трошку купили нову туру црвених беретки. Тадашњи командант пуковник Саша Ђорђевић је стао у одбрану падобранаца код претпостављене команде РВ и ПВО. Постојала је и идеја да се уз униформу носе и посебне мараме, што није остварено. Са формирањем Корпуса специјалних јединица у августу 1992. године црвена беретка је озваничена као посебно обележје војничке части припадника падобранске бригаде.

Данас је 63. падобранска бригада једина самостална јединица наших оружаних снага која има свој посебан амблем на беретки и на десном рукаву. Знак падобранске бригаде који се носи на капи војници добијају тек након завршене падобранске обуке на посебној свечаности.

Црвену беретку, као симбол елитизма,

падобранци званично носе од

1992. године

Некадашњи амблем

припадности падобранској

бригади који се носио на рукаву

(горе)


Анализе и искуства Није било лако постићи све постављене циљеве и задатке током рата на

широком простору претходне Југославије. Било је то време када су се стицала и калила прва ратна искуства, потврђивала претходна знања и тражила нова решења. Податак да ниједан војни објекат који су обезбеђивали падобранци 63. падобранске бригаде није пао у руке непријатељу, довољан је доказ успеха.

У ситуацији када се држава распада и када пропадају сви дотадашњи идеали, било је тешко очувати морал припадника јединице који су се по деловима ангажовали на простору целе СФРЈ. Захваљујући старешинском кадру који је у критичним тренуцима деловао одлучно, и кодексу части и храбрости свих припадника бригаде који су јој увек били привржени, морал је и у најтежим ситуацијама остао за дивљење.

Према урађеним анализама из тог времена, најтеже је, заправо, било дуготрајно ангажовање припадника јединице на задацима, без могућности замене и одмора. Уједно су те анализе показале да нису довољни врхунска обука и висок морал, већ да је потребно јединицу опремити савременим борбеним средствима и опремом и повећати број професионалних припадника у бригади у односу на број војника на одслужењу војног рока.

За 63. падобранску бригаду рат је окончан крајем маја 1992. године, када су последњи делови мостарске борбене групе извучени. То време је обележено распадом СФРЈ, од које је формирано више држава међу којима и Савезна Република Југосла-

Време каљења првих ратних искустава и потврђивања претходних знања

вија. Уједно је Југословенска на-родна армија престала да посто-ји. Нова држава СР Југославија формирала је нову војску - Вој-ску Југославије.

Из тог рата су падобранци Шездесеттреће изашли исцр-пљени непрекидним акцијама, борбама и операцијама, са ог-ромним борбеним и професио-налним искуством и високим уг-ледом и поштовањем у Војсци. Из свих битака су изашли непо-беђени, неокаљаног имена и све-тлог образа. Нажалост, губици које су поднели оставили су вечне ожиљке у срцима свих па-добранаца. Успомену и бол за палим друговима преживели па-добранци витешки чувају у сво-јој бригадној спомен соби.


СТРАДАЊЕ КОМАНДАНТА

Деветнаестог фебруара 1993. године падобранску бригаду задесила је велика трагедија. У хеликоптерском удесу погинуо је командант бригаде пуковник Саша Ђорђевић. У том удесу погинули су и потпоручник Дејан Рајчевић, пилот и копилот хеликоптера. Губитак првог човека у свакој институцији велика је трагедија. То није одлазак

једног човека, већ промена људи у врху одлучивања, земљотрес који може да угрози дотадашњу стабилност рада. За Сашу Ђорђевића кажу да је био старешина који је знао шта хоће да оствари и умео је да дође до тог циља. Није се исплатило љутити га,

Праведан и строг: Саша Ђорђевић

без обзира на то ко је противник. Био је праведан и строг. Увек са својим људима, тешкоће га нису плашиле. Непоколебив, истрајан и спреман да се жртвује. Најви-ше је времена проводио с падо-бранцима, а, нажалост, мање с породицом. Такве су биле године рата. Заправо, попут свих падо-бранаца, носио је у срцу своје две породице - ону праву и ову у ко-јој је оставио живот.

- У фебруару 1993. године ушао сам у његову канцеларију. Тешко је устао да бисмо се поз-дравили. Једва се кретао. Видео сам пре тога у каквом је стању пух. Слетео је у планини низ падину, а њега и возача је од пада у провалију спасло стабло. Зах-тевао је од мене да не говорим. Ипак сам покушао да га убедим да иде кући и да се одмара. Ни-шта није прокоментарисао. Бри-нуо се што део јединице не може да иде на обуку у зимским усло-вима због разних техничких про-блема. Одлучио је да извиђамо Бабин зуб на Миџору и покуша-мо тамо да организујемо обуку -присећа се пуковник Илија Тодо-

ров, садашњи командант бригаде који је у то време био начелник одељења за оперативно-наставне послове.

Након извиђања доноси од-луку. Један део јединице ићи ће на Копаоник, а други на Бабин зуб. Зимска обука је тог фебруара те-шко организована.

При крају прве смене пуков-ник Ђорђевић је обишао своје вој-нике на терену. Дошао је још пов-ређен од претходног саобраћајног удеса. Није могао да сакрије боло-ве.

Обавезе су налагале да ко-мандант обиђе и другу смену људи на терену. Био је 19. фебруар 1993. године. На пут је кренуо хеликоп-тером типа „газела", јер је морао да обиђе своје људе на Копаонику и на Миџору. Нажалост, приликом повратка са задатка и полетања са Миџора, та летелица више никада није стигла у своју базу. Почела је мећава и тек након два дана потра-ге, падобранци су успели да прона-ђу олупине хеликоптера и бежи-вотна тела његових путника.

Дужност команданта примио је тада најстарији падобранац, мајор Душко Кнежевић. На том месту задржао се релативно кратко, око годину и по дана, а затим је скинуо униформу и почео да се бави мирнијим пословима. У врућу столицу коман-данта 63. падобранске бригаде тада је сео тридесет двогодишњи капетан прве класе Илија Тодоров. Команда падобранске бригаде била је састављена искључиво од мла-дих људи који су, поштујући кодекс падобранске и војничке части, успели да доведу јединицу на престо једне од најбољих у нашим оружаним снагама и одрже је на том месту годинама.

Остало је записано у једној новинарској бележници да је на анализи борбене го-товсти Корпуса специјалних јединица за 1996. годину 63. падобранска бригада прогла-шена за најбољу јединицу тог елитног корпуса. Куриозитет је био да су Команду бри-гаде сачињавале искључиво младе старешине. Али су зато имали велико борбено ис-куство, праксу стечену на бројним задацима и срце победника.

Илија Тодоров у врућу столицу команданта 63. падобранске бригаде сео у својој 32. години



НИ РАТ НИ МИР

За многе саставе Војске Југослави-је време од 1993.

до 1998. године није представљао нешто неуобичајено. Ради-ло се у миру, док се у окружењу и даље во-дио крвави рат. Он је посебно био разоран у Босни и Херце-говини, док је у Хр-ватској кулминирао 1995. године нападом Хрватске на србе под заштитом снага УН. Епилог тог рата је стотине хиљада разо-рених породица и њихових домова и неколико стотина хиљада избеглица. Након потписивања Дејтонског споразу-ма, рат је формално био завршен, али безбедносне прилике на делу државне гра-нице захтевале су и даље појачано обез-беђење. Без падобра-наца тај задатак се није могао успешно извршити. На тим, нимало лаким зада-цима од 1993. године до средине 1996. го-дине 63. падобранска бригада је имала од-ређене губитке.

Борбена обука специјалних

дејстава преузима

првенство


ТЕРОРИЗАМ НА КОСМЕТУ

По устаљеном сценарију пројектовања и управљања кризама, а у спрези са криминалним и терористичким структурама, почела је 1998. године велика терористичка шиптарска операција која је средином 1998. године попримила

обим и методе оружане побуне. Са доласком Салија Берише на чело Албаније, повучено је низ непријатељских потеза према Србији и Југославији. Такво понашање

У лето 1998. године падобранци су се обрели на падинама Јуничке планине


Са распадом албанске армије велика количина

наоружања се током 1998.

године нашла са друге стране

границе у рукама шиптарских

екстремиста и терориста:

албански граничари

снимљени у рејону Карауле Морина у мају 1998. године


Спречити шверц оружја: граничари у рејону Карауле Кошаре 1998. године

подстицано је и подржавано од одређених држава и „специфичних центара". Интен-зитет отворених оружаних напада на јединице ВЈ и снаге МУП-а Србије, који је почео у марту те године, био је у складу са већ планираним степеном све јачег притиска на нашу земљу да попусти пред налетом тероризма.

Са падом Беришине власти распала се и албанска армија, Огромна количина разноврсног наоружања се различитим каналима шверца нашла на Косову и Метохији у рукама шиптарских екстремиста и терориста. Отпочело је њихово отво-рено дејство. Служили су се различитим методама, а најчешће говором оружја. Мета су били српски и неалбански живаљ, као и Албанци који се не слажу са политиком екстремизма и терора.

С погоршањем стања на Космету стигао је и нови задатак - да се падобранци ангажују на појачаном обезбеђивању државне границе према Албанији. Тероризам на Космету достигао је тачку кулминације. Уследило је наређење команданта Корпуса специјалних јединица Војске Југославије о ангажовању падобранаца Шездесеттреће. Након избора људства за ту врсту задатака и формирања падобранске борбене групе, почеле су припреме за нимало лак задатак. Тако формирана падобранска група пре-потчињена је команди Приштинског корпуса Треће армије. У лето 1998. године обре-ли су се на падинама Јуничке планине да тамо помогну граничарима.

Од 16. јула, па до краја ангажовања, првог септембра 1998. године, падобранци су извршили бројне значајне и тешке задатке из арсенала специјалних дејстава. Падо-бранска борбена група је дејствовала дискретно и успешно. Разбилаје бројне шиптар-


ско-терористичке групе у заграничном подручју, при чему су запленили значајну ко-личину опреме и наоружања разних врста које су терористи покушавали да убаце са територије Албаније. Део тог заплењеног наоружања изложен је у спомен-соби 63. падобранске бригаде.

Падобранска група је више пута учествовала у акцијама деблокаде из окружења јединица Војске Југославије, пре свега граничара и извиђача који су обезбеђивали границу. Падобранци су на југословенско-албанској граници на обронцима Јуничке планине, извиђачко-препадним дејствима открили више шиптарско терористичких група и база и пресекли више терористичких канала за убацивање терориста и оружја са територије Албаније на Косово и Метохију. Забележено је да су падобранци у више наврата пружали помоћ старим и немоћним особама албанске националности у пограничним местима и обезбедили њихово збрињавање у хуманитарним организа-цијама.

Током ангажовања у рејону Јуничке планине остварена је и братска повезаност са монасима средњовековног манастира Високи Дечани, који су неколико година касније били дародавци прве иконе „Покров пресвете Богородице" у част обележава-ња славе 63. падобранске бригаде.

Погибија начелника штаба Из времена одбране државне границе према Албанији током 1998. године

падобранци носе једно крваво сећање на страдање својих сабораца. Током једне акци-је погинули су начелник Штаба бригаде потпуковник Горан Остојић, командант бор-бене групе, затим водник прве класе Срђан Станчетић, резервни водник прве класе Драган Душанић и војник Радош Церовић. Било је то 28. јула 1998. године.

Реч је о догађају који је болно одјекнуо у јавности, јер је Горан Остојић био изузетан човек и сјајан старешина, професионалац високог ауторитета, свестрани спортиста, човек кога су многи познавали. Лансиране су многе приче, колале су разне претпоставке и полуистине. Чињеница да су елитни војници настрадали у сукобу са терористима додатно је отворило простор за нагађања и нестручне анализе.

Заправо, падобранска борбена група је упала у потпуно окружење. Падобранци по својој намени иначе и иду у дубину противничких снага и задатке углавном и извршавају у окружењу. Њихова главна предност над противником је изненађење, које се остварује апсолутном тајношћу рада. Али и најбоље планиране борбене акције и операције, када је реч о извиђачким и противтерористичким дејствима, носе са собом висок ризик и неизвесност.

- Ушли смо превише дубоко у шуму, а бокови су нам били незаштићени. Имали смо само један правац за извлачење. Добили смо информацију да се велика група терориста пребацује иза наших леђа и затвара нам тај једини пут којим се можемо извући, било је касно да било шта предузмемо. Неопходна помоћ била је далеко, а терористи свуда око нас. Кренули смо у пробој из окружења, а на нас су пуцали са неколико метара. Права је срећа да много више људи није погинуло. У том паклу секунде су значиле и живот и смрт - присећа се један старешина који је учествовао у акцији.

Горан Остојић

Током извлачења чекале су бројне заседе. Требало се извући из веома тешке ситуације, а већ приликом првог покушаја погинуо је мајор Горан Остојић. Он је наредбом начелника Генералштаба ванредно унапређен у чин потпуковника. Команду над групом преузео је Змија. Током пробоја из окружења погинула су и остала три припадника јединице, а неколико падобранаца је рањено.

У акцији извлачења из окружења нестао је војник Александар Којић, касније назван Витез Која. Током падобранске обуке сваки војник се обучава да самостално извршава задатке, на земљи и у ваздуху. Витез Која се, избегавајући заседе и патроле терориста који су контролисали шуме на Јуничкој планини, након четири дана сам вратио у базу. Био је научен да преживи дуже време и у најтежим условима. Знао је


да осматра, да се сакрије, пра-вилно креће, прехрани... Захва-љујући тим умећима, вратио се жив и здрав у матичну базу.

Неки припадници једини-це су том приликом чак три пу-та свесно прошли кроз исте за-седе. Нису хтели да оставе своје другове.

- Манча и ја смо добили задатак од Горана да извучемо једну групу људи у базу и да се поново вратимо са још једним возилом. Налетели смо на за-седу у шуми. Припуцали су на нас из правца Жар-Колибе, са педесетак метара, а ја сам ура-дио једино што сам могао, до-дао гас и пројурио. У бази смо били безбедни, али смо морали да се вратимо и извршимо зада-так до краја. Са мном је кренуо и Зли, да ми бар мало обезбеди ватрену подршку. Са два пинц-гауера свесно смо ишли у исту заседу. Пуним гасом пројурили смо опет истим путем док су пу-цали на нас. Када сам стигао до нашег ватреног положаја, чуо сам се са Гораном радио-везом. Он је са једном групом већ кре-нуо обилазним путем да разби-је заседу на правцу нашег из-


влачења. Убрзо се Горан више није оглашавао, а Каубој се јавио тражећи помоћ, јер су имали рањеног саборца. Страховао сам да је то био Горан. Кренули смо одмах, с циљем да пружимо помоћ тој групи и рањеном другу. Тешка слутња се обистинила. Сместили смо беживотно Гораново тело у каросерију трећег возила и кренули назад, кроз исту ону заседу. Сада су терористи били много ближи. Поставили су положај одмах изнад пута на четири до пет метара и сачекали нас. Од њиховог оружја заштитила нас је густа шума. Стиснуо сам гас у очекивању да ме погоди неки метак. Био сам у првом возилу и без обзира на јаку ватру, прошли смо без огреботине, не знам ни сам како. Друга два возила су била потпуно изрешетана и имала су настрадалих. Ту нашу трагедију сам веома тешко поднео, јер су ми настрадали добри пријатељи - присећа се ЈаТодинац једног од најболнијих тренутака у свом војевању.

Сећање команданта бригаде

Горан Остојић је погинуо водећи групу на задатак, са циљем да овлада висом Гуновац изнад села Јасићи. Циљ поседања објекта Гуновац био је да се открију нови и потврде до тада постојећи подаци о Јунику као једном од најјачих терористичких центара у Метохији, све с циљем даљег спровођења противтерористичких операција на простору Јуничке планине дуж границе са Албанијом.

Горан Остојић са легендарним командантом

пуковником 63. падобранске

бригаде Стојаном Јовићем пред

пуковников скок у седамдесетој години живота

(1996. -Ниш)


Биста јунаку: основна школа у Јагодини данас носи име Горана Остојића

У току акције наређено је да се извуче, јер су снаге шиптарских терориста добиле ојачања и постојала је опасност да група падобранаца буде окружена. Остојићева група налетела је на заседу много бројније групе терориста. Једним од првих терористичких рафала погођен је Горан у бочну десну страну испод пазуха. Било је то место које панцирни прслук није штитио. На лицу места је остао мртав. Остали борци су кружно обезбедили мртвог команданта борбене групе и прихватили борбу са терористима. Том приликом нанети су губици и непријатељу и они су се убрзо повукли у дубину шуме.

Остале групе су пристизале у помоћ. Уз непрекидну борбу са новим терористич-ким снагама тело Горана Остојића је извучено и пребачено према Караули Кошаре. У међувремену, у току извлачења, иста група је, након сат до сат и по од Горанове

погибије, улетела опет у заседу. Нај-јача ватра отворена је на групу у ко-јој су били резервни водник прве класе Драган Душанић, војник Ра-дош Церовић и водник прве класе Срђан Станчетић. Они су погинули у крвавој борби са блиског одстоја-ња. Том приликом теже је рањен војник Вуковић, а војнику Којићу се изгубио траг.

Команду над групом преузео је Змија. Тражио је хеликоптере да се рањеници евакуишу. Време је било неповољно. Почела је велика драма око спасавања рањених и извлачења тела погинулих другова.

Беспуће, лош терен, јак ветар и непосредна близина границе, а уз све то непрекидна борбена дејства са те-рористима, појачавају агонију извла-чења тешко рањеног Вуковића. Ста-лни позиви преко радио-уређаја са командног места не смањују муке.

Змија не одустаје. И поред неописиве трагедије која их је сна-шла, успева да консолидује снаге. Осветљава терен палећи ватре како би показао пилоту место приземље-ња. Пилот већ више пута безуспе-шно покушава да спусти хеликоп-тер, али га јак ветар у томе спре-чава.


Коначно се хеликоптер приземљио, и то захваљујући пре свега храбрости и умешности пилота Радета Никчевића. Његова врхунска оспособљеност је на крају уродила плодом. Тешко рањени војник Вуковић је евакуисан из рејона Кошара, где се борбе и даље повремено воде. Агонија је трајала целу ноћ.

- Око пет сати ујутру упутио сам се са једним борбеним оклопним возилом из села Батуше, преко Поношевца, у Ђаковицу. Јавио сам се свом команданту. Сви смо били сломљени, реч нисам могао да проговорим. Горан Остојић је изузетан човек и официр. Овога пута судбина ратника га је издала. Срећа није пратила храбре. Наредног дана почињемо борбу за евакуацију посмртних остатака погинулих. Још не знамо где су Станчетић и Којић - присећа се командант 63. падобранске бригаде пуковник Илија Тодоров, тада са чином мајора на грудима. - Добили смо хеликоптер ХТ-40 око 10 сати. Пилот не може да слети на Кошаре. Цела команда Приштинског корпуса има великих проблема, а ми толико желимо да евакуишемо наше другове и то нам је сада најбитније. Генерал Љубиша Стојимировић је истрајан да слети на Кошаре и изврши евакуацију. Јавио сам Змији да пилот не може на Кошаре и да ме чека код Мусине куће на ливади. Пилот је једва уочио ливаду са косином. Плашило га слетање због нагиба, јер елисе могу да закаче земљу. Старији водник Петронијевић искочио је из хеликоптера који лебди на метар и по од земље, а за њим и обезбеђење из противтерористичке јединице„Кобре". Петронијевић полако наводи ХТ-40 и успевамо да приземљимо.

Доктор Гиле нам прича како су овде ноћас отворили ватру на њих док су еваку-исали Вуковића. - Искачемо сви и обезбеђујемо ХТ-40 и прихватамо наше мртве другове. Змија са два пинцгауера стиже, истрчавају војници и старешине групе.

Уморни су и исцрпљени, крвави и бесни. Погинули су Горан, Драган, Радош и нестали су Срђан и Којић. Истрчавам из заклона, поздрављам се са Змијом и осталим војницима - сећа се командант тог догађаја.

Након прихвата посмртних остатака, падобранска борбена група се вратила у базу непосредно крај државне границе.

У Ђаковици се хеликоптер кратко задржао. Крећу за Ниш. Нико од путника у хеликоптеру до тада не говори. Ђука и Јован, који су рањени у тој акцији, изнели су команданту своје виђење немилог догађаја.

Нико на нишком аеродрому није могао да сакрије тугу када су угледали посмртне остатке својих погинулих другова. Људи прилазе, не верујући да се трагедија догодила. Пренели су их на судску медицину. Породице су већ обавештене. Организа-ција сахране је у току. Нажалост, падобранци знају како се то ради. Докле више сахра-не? И да ли је трагедија могла да се избегне? Остала су питања у ваздуху, која су тог тренутка тражила одговор уместо утехе.

- Дошле су нам колеге из Корпуса специјалних јединица да нам помогну. Звао је начелник Генералштаба и бивши команданти. Свима је тешко. Генерал Перишић је упутио генерала Панића да нам се нађе у невољи. Моје старешине из бригаде без обзира на тугу и бол, све држе под контролом. Све је спремно за испраћај јунака из касарне. Људи не престају да зову, не зна им се број. Не верују да је Горан погинуо. Постројен је комплетан састав аеродрома у Нишу. Командујем. Држим кратак говор.


Испраћамо наша два друга, Горана и Радоша. Драганово тело касни - присећа се командант тешких тренутака.

Драгана су испратили касније са стајанке. Полетео је велики човек, последњи пут. После роњења, највише је волео падобранство. Сахрањен је у Приштини, где му се и данас налази гроб. Горан је сахрањен на нишком Новом гробљу, а Радош у родном Лесковцу.

Драган има рођеног брата у 63. падобранској бригади, а Радошев брат је такође падобранац који је војни рок служио у елитној јединици. Они су део једне трагичне судбине која је раздвојила рођену браћу због заједничке љубави према падобранству.

За то време Змија је на терену наставио да трага за несталим падобранцима. Тридесетпрвог јула доставља извештај да су нашли тело Срђана Станчетића. Али Којића још нема.

Првог августа генерал Љубиша Стојимировић, тадашњи командант Корпуса специјалних јединица, наређује да се пошаље телеграм о нестанку Којића његовим родитељима у Шабац. Командант одуговлачи. Није лако послати лошу вест.

Тек што је тог дана на нишки аеродром слетео хеликоптер са посмтрним остацима водника прве класе Срђана Станчетића, око 11 сати пре подне Змија је јавио да се војник Којић, после пет дана и четири ноћи, вратио жив и здрав у јединицу. У целој трагедији бар једна радосна вест.

У последњем моменту је повучен телеграм који је упућен његовим родитељима. Срећом, депеша није још отишла ка свом одредишту.


БОМБАРДОВАЊЕ

падобранаца. По већ разрађеном методу, у свим кризним тренуцима појављивали су се на сцени, најчешће тихо и неприметно, далеко од јавности. Извршавали су постав-љене задатке и опет се враћали уобичајеним дневним обавезама везаним за борбену и падобранску обуку.

Тако је било и овога пута. Занимљив је податак да упркос јакој медијској подр-шци рата, скоро ни речју у новинама и другим јавним гласилима није поменут ратни учинак медијски најзанимљивије јединице на Балкану. Поједини написи били су само пука новинарска нагађања, или најчешће, измишљотине. То је донекле и разумљиво, јер је тајност основа њиховог веома опасног посла. Прво јавно појављивање у медији-

Орден народног хероја краси

ратну заставу 63. падобранске

бригаде

ма догодило се, заправо, након рата када је командант Треће армије, која је била на тежишту ратних збивања, уручио похвалу команданту 63. падобранске бригаде и ње-говим саборцима.

Тим чином скинут је вео тајне о њи-ховим ратним заслугама. Већ на јесен председник државе је одликовао 63. падо-бранску бригаду Орденом народног херо-ја, чиме је још једном потврђен допринос падобранаца одбрани отаџбине. Високо признање целом колективу открива да су падобранци били на најкритичнијим мес-тима у зони одговорности Треће армије. Поред тога, за време ратних дејстава пе-торица старешина добила су Орден за храброст, осамнаест старешина је ванред-но унапређено, а више од стотину старе-шина и војника добило је одликовања, медаље и похвале. Међу њима је и цела генерација војника који су обукли уни-форму марта 1998. године. Она је златним словима уписана у историју као генераци-ја која је изнела највећи терет тога рата. Сва та признања говоре о великим заслу-гама падобранске јединице у одбрани отаџбине, о храброј и пожртвованој бор-би за слободу.

еветнаест земаља Северноатлантског пакта започела је 24. марта 1999. године безочну операцију названу „Милосрдни анђео". Наравно да ни тромесечни ратни .вихор који је протутњао овим просторима 1999. године није прошао без учешћа


Без изненађења Непосредно пред почетак рата расформиран је Корпус специјалних јединица, а

63. падобранска бригада бива поново препотчињена Команди РВ и ПВО. Иако званично није било вакуума у командовању, у систему је ипак нешто затајило и сва потребна наређења нису стигла на време до нишких падобранаца. Без обзира на то, почетак рата није изненадио нишке падобранце. Било је већ извесно да деветнаест земаља Натоа не одустаје од својих намера да бомбардују нашу земљу, а падобранци су знали свој отаџбински задатак.

Велико ратно искуство већ су имали, противника су добро познавали, а планови за ангажовање били су прецизни и, уједно, алтернативни. Чекао се само сигнал. Рејони распореда били су већ припремљени. Први задатак био је да се сачувају људи и борбена средства за дуготрајну борбу. Тако су прве бомбе које су пале на нишки аеродром погодиле само празне објекте и зграде за смештај људи и технике. „Црвене беретке" су већ биле далеко, размештене по свим принципима да преживе и да се дуготрајно боре.

Према плановима, требало је да се ангажују на главним правцима напада потенцијалног противника. Било је само питање одакле ће непријатељ најпре да удари. Одговор нису дуго чекали. Концентрација Нато снага означила је правце који воде из Македоније. О чему је реч, довољно говори податак да је један капетан прве класе пришио чин на кошуљу. Уз примедбу како је једноставније да користи чичак траку, смирено је одговорио:

На ратном задатку


„Ако се вратим жив, сигурно ћу бити мајор, у супротном, чин ми више неће ни бити потребан." Срећом, није ни било потребе да се борбено ангажује на том простору па је убрзо он са својом групом променио локацију. На крају рата се кући вратио жив и здрав и то са чином мајора. До вишег чина дошао је борећи се храбро са својом падобранском групом на једном другом правцу дејстава.

Већ почетком априла јаке снаге шиптарских терориста и регуларне албанске војске, уз помоћ велике групе страних плаћеника (М. Мијалковски и П. Дамјанов „Тероризам албанских екстремиста"), извеле су копнену агресију на нашу земљу у зони одговорности караула „Кошаре" и „Морина".

Након првог налета непријатеља, линија одбране брзо је стабилизована. Војнички речено, сукобљене снаге дошле су у непосредан додир и тачно се знало ко је где. Убрзо у тај рејон стижу и падобранци да помогну осталим јединицама из састава Приштинског корпуса.

Треба рећи да је, осим професионалним саставом и војницима на служењу војног рока, бригада стандардно била ојачана и великим бројем припадника резервног састава. Због специфичне обуке и обавезних падобранских скокова, јединица се попуњава по посебном систему, који је и овог пута доказао своју ефикасност. А када је у питању одбрана отаџбине таквим борцима и није потребан посебан позив. Попуна је, стога, била већа од 100 одсто, јер су добровољно, без позива, дошли многи њихови бивши војници.

За своје „резервисте" падобранци тврде да су најбољи на свету. Поред велике заједничке љубави - спуштања на земљу са великих висина под сводом чаробне купо-ле - заједничка су им и искуства у свим бурним догађајима који су крајем двадесетог века задесили нашу земљу. По срчаности, храбрости, оптимизму и војничкој части, сви су као један. Велико међусобно поверење, изнедрено у бројним биткама, камен је темељац веома чврстом војничком колективу.

На ратном задатку

Највећи део бригаде био је ангажован на борбеним задацима у одбрани на Косову и Метохији. На другој локацији део јединице је за то време изводио борбену обуку најмлађе генерације војника које је рат затекао а да још нису ни униформу обукли како треба. Они су часове борбене обуке имали према ратном плану и програму. Трећи део задатака које су извршавали, а посебно је значајна, била је служба трагања и спасавања за потребе Ратног ваздухопловства.

Долазак на падине Јуничких планина према албанској граници био је на известан начин реприза њиховог претходног ангажовања на задацима обезбеђивања државне границе. Терен су одлично познавали, јер су током 1998. године ту пречешљали скоро сваки камен. За то време веже их и болно сећање на тадашњег начелника Штаба потпу-ковнжа Горана Остојића, и још тројицу другова који су погинули на борбеном задатку. Иронијом судбине, и те 1999. године је начелник Штаба бригаде мајор Видоје Ковачевић тешко рањен, са последицама трајног инвалидитета у рејону Карауле „Кошаре", само не-колико километара даље од места лањског трагичног догађаја.


Такви примери поново потврђују велику пожртвованост и храброст старешина, без обзира на дужност и чин у јединици. Увек су са својим војницима и заједно су преживљавали најтеже тренутке. Стога падобранци веома цене своје старешине, јер их лично предводе и у најрискантнијим акцијама, а посебно током специјалних задатака. Људи који су прошли пакао рата, они који су учествовали у борбеним дејствима углавном нерадо причају о детаљима из тих борби. Такви су и падобранци, тако да се од њих тешко сазнају појединости о акцијама које су извели.

- Непријатељ најбоље зна како је прошао у сукобу с нама. А ако не зна да смо то били ми, припадници Шездесет треће, још боље. Сада, када је све завршено, свеједно је ко их је поразио - гласио је кратак одговор једног капетана, учесника најтежих борби које су водили. Осмех на његовом лицу, безбрижан и готово дечачки, заменио је на тренутак строг поглед неустрашивог борца.

Тешко је издвојити имена бораца који су се посебно истакли својом храброшћу

Гранични камен у рејону Карауле Морина


и херојством. Чак и они који су понели престижно одликовање Орден за храброст скромно додају да то није само њихова заслуга, већ свих сабораца с којима су били.

- Сви имамо исто име - Шездесет трећа падобранска. Нема појединаца, сви смо као један. Међусобно најбоље знамо ко је колико урадио и како се борио, а то је довољно - остаје у ваздуху да лебди жеља, такорећи молба, да их не прозивамо појединачно.

Двоструко вреде

Завиривање у интиму једне породице прелази границе пристојности. Ипак, понешто се и дозна. У јединици је, на пример, био један војник са надимком Дупли. Тако су га звали, јер, како кажу његови саборци, по крупном расту, умешности и храбрости стварно вреди за два борца. Једном је пала минобацачка мина недалеко од

Сви имају исто име

- Шездесет трећа падобранска


Највише су им недостајали падобрански скокови

положаја и ранила неколико војника. И Дупли је био рањен. Успео је да пружи прву помоћ својим саборцима, а затим да настави са гађањем из свог оружја, обезбеђујући при том извлачење осталих рањеника. Када је командир приметио крвави завој на његовој руци и упитао да ли је рањен, Дупли је смирено одговорио:

„Изгледа, шефе, да сам остао без пола шаке."

Свестан да ће највероватније остати без три прста на руци, ипак наставља да обавља борбени задатак и штити извлачење осталих другова. У том тренутку реаговао је изузетно прибрано, како је и учен, иако је знао да ће остати на неки начин инвалид до краја живота.

Требало би рећи да је уз борце на првим линијама увек била санитетска екипа бригаде. Захваљујући њиховим брзим, успешним и стручним интервенцијама спасени су животи неколико рањених падобранаца и припадника садејствујућих јединица. Медицинско особље је борбено оспособљено и налази се увек у првим борбеним редовима, а у свом раду придржавају се светских стандарда и начела у збрињавању рањеника, што су и показали у рату.


Занимљиво је да су, упркос страшном бомбардовању авиона Натоа, и великом интензитету борбе, поред силних детонација мина и граната и на хиљаде испаљених метака, падобранци једини респект имали према природи. Најснажнији утисак који су понели из рата, веровали или не, јесте сећање на хладноћу у непроходним врлетима Јуничких планина, а касније на Паштрику. Тамо је, уосталом, у мају и јуну и даље било снега. Ако којим случајем не покисну док иду ка циљу, онда се бар добро озноје. У сваком случају, студен планинских ноћи која сеже до костију нису могли да избегну.

А падобранци не би били то што јесу да не пркосе законима природе. Све жеље које су имали током тих борби и сада у миру јесу супротстављање сили земљине теже - да увек изнова заплове ваздухом испод падобранске куполе.

Понос и узданица тадашње Војске Југославије - 63. падобранска бригада вратила се кући након ратне олује која је протутњала нашом земљом. Затекли су разорене објекте, уништене полигоне и вежбалишта. Суморна слика ратних дана упозоравала је на сваком кораку на сву бесмисленост злокобне политике која је уништила једну лепу земљу.

За падобранце је то била агресија која ће заувек остати препознатљива по својим неделима. Најтеже им је пало сазнање да су услед немоћи да униште војне јединице ангажоване на одбрани отаџбине, противник гранатирао све оно што би оценио војним објектом или циљем. Сазнање да су касетне бомбе падале по центру Ниша, на градску пијацу, Клинички центар и најгушће насељене делове града, мотивисало је падобранце да се још одлучније боре на својим фронтовима. „Милосрдни анђео" није затекао падобранце где би иначе пожелео, али је зато цивиле могао увек да пронађе својом „непогрешивом" ватром.

На различитим борбеним задацима било је ангажовано и до десет падобранских борбених група истовремено. Све групе су успешно извршавале постављене задатке, а тежиште је било на извиђачким и специјалним дејствима. Успех који су остварили падобранци био је од посебног значаја за целокупан учинак снага Треће армије и Приштинског корпуса.

Присуство 63. падобранске бригаде у граничном појасу је, поред борбеног ефекта, имало нарочит значај и на морал војника и јединица Приштинског корпуса. Сви су били много сигурнији у борби када би сазнали да су близу њих падобранци. Такође, подаци прикупљени извиђачким дејствима били су веома значајни за команду Приштинског корпуса, за процену борбене ситуације и доношење важних одлука. Падобранци су податке достављали са високим степеном поузданости.

Најтежа је била превелика ангажованост јединице која је била развучена на широком простору, на више праваца и у више рејона. Велико ратно искуство стицано претходних година падобранци су искористили на најбољи начин. На делу су поново доказали високу оспособљеност у примени тактике специјалних дејстава, храброст, издржљивост и способност да се прилагоде свим ситуацијама.


Средина маја деведесет девете: рејон Кошара на Јуничким плани-нама према албанској граници. Авиони туку из ваздуха „тепих" и касет-ним бомбама. Шума је преорана, а околни амбијент непрепознатљив. Са албанске стране бесомучни напади с циљем да се створи пролаз на нашу територију.

Било је много страдања на свим странама. Велики број падобранаца завршио је тих дана у болници у Пећи.

- Стижу нам и падобранци. Е, значи готово је. Дошло је крајње време кад и њих морамо да збрињавамо. Нисмо навикли да гледамо рањене падобранце. Сада су и они страдали...!? То неће никако ваљати -тужно је коментарисала медицинска сестра.

- Па шта смо друго могли него да колективно потпишемо да нећемо да лежимо у болници. Морали смо да одемо одатле, да нас не гледају. За њих је то било тужније него што смо ми рањеници доживљавали. Нисмо смели да признамо том народу да смо и ми рањиви. Сви који смо иоле лакше рањени, вратили смо се у своју базу. Тамо смо пазили једни на друге. Они су нас лечили, а ми смо им помагали онако како смо могли у том тренутку. Ако нисам тренутно могао да држим пушку и борим се, а оно сам бар могао да припремим топлу супу за њих да се угреју када се врате са задатка. Могао сам са овом једном здравом руком да им скувам чај или кафу. Могли смо на хиљаду других начина да будемо корисни нашим саборцима, само нисмо могли да поднесемо уплашене и тужне погледе осталих које смо виђали у болници - присећа се један од рањених падобранаца.

Дејство Натоа по аеродрому

Током агресије Натоа, у дејствима по циљевима на Аеродрому „Ниш" гађани су

из ваздуха и знатно оштећени бројни објекти и инфраструктура на мирнодопској ло-

кацији падобранске бригаде. Материјална средства су из магацина на време расељена.

Комплетно су уништени хангар за паковање падобрана и падобранска секција

број 1, који су се налазили у рејону стајанке транспортне авијације. Нису поштеђени

ни стамбени објекти. Три су тешко оштећена и два делимично.

Прва авионска бомба пала је на нишки аеродром 25. марта, а последња 30. маја

1999. године. Дејствовано је 18 пута борбеном авијацијом и једном крстарећом раке-

том. Бачено је више од 200 тона бомби и 76 контејнера касетних бомби. Према звани-

чним подацима, у рејон аеродрома пало је 77 вођених авиобомби тежине од 500 до


1.000 килограма, затим 586 невођених ракета од 250 килограма, четири невођене ракете од по 1.000 килограма, 76 контејнера са по 205 комада касетних бомби, односно 15.580 комада касетних бомби.

У тим дејствима су потпуно уништена 33 аеродромска објекта, а већа и мања оштећења претрпело је 78 објеката. Уништена је комплетна инфраструктура аеродрома, укључујући и бетонску и травнату полетно-слетну стазу, затим стазе за вожење, аеродромска контрола лета, авио и ауто-радионица, складишта погонског горива и убојних средстава, те сви остали хангари.

Оштећена је високонапонска и нисконапонска електрична мрежа, телефонска инсталација и водовод, канализација, топловод, саобраћајнице на аеродрому и други објекти.

У току ратних дејстава 1999. године бригада је поднела жртве које ће остати вечито уклесане у срцима падобранаца. Јединице бригаде које су извршавале задатке на простору Косова и Метохије биле су у непрекидној опасности од дејстава непријатељеве авијације. Од дејства авио бомби погинули су војници Бојан Радој-ковић и Раде Антонић, а девет падобранаца је рањено. Од 19. априла до 9. маја у

Сателитски снимак разореног

аеродрома


На аеродром у Нишу бачено је више од 200 тона бомби и 76 контејнера касетних бомби

Резултат бесомучног бомбардовања нишког аеродрома


борбеним дејствима рањена су 32 падобранца у непосредним борбеним дејствима на Космету, а повређено је дванаест припадника падобранске бригаде. Уништено је и једно моторно возило.

Драгана Ћурчића, популарног Ћурета, шира јавност познаје као врхунског спортисту и члана падобранске екипе „Небеске видре". Постао је још популарнији у новембру 2003. године, након свог невероватног пада са 1.000 метара, са потпуно угашеном куполом падобрана, на кров аеро-дромске грађевинске секције. Поломио је једино цреп, а он је прошао без иједне огреботине. Догодило се Чудо, са великим Ч. А други дан је већ укњижио нови падобрански скок, као да се ништа није догодило.

Увек је својом смиреношћу, једноставном комуникацијом, самопо-уздањем које улива околини, унапред стављао до знања да је реч о човеку који зна шта хоће. Ћуретово име се данас у јединици изговара са великим поштовањем. Не само због врхунских спортских резултата, ни због скоро три хиљаде падобранских скокова, а најмање због пада који се ни у највећој фантазији не може преживети. То је „само" ствар „коефицијента среће" или „божје помоћи".

Ћуре је поштовање заслужио много раније, на бројним борбеним задацима које је извршавао са својим друговима. Када је најтеже, био је тамо где му је место, у првим линијама одбране отаџбине. За испољену храброст, пожртвовање и велики патриотизам одликован је Орденом за храброст.

- Сматрам да сам само радио оно што је моја дужност, као, уосталом, и сваког другог војника и старешине. Једноставно, бранио сам отаџбину. Искрено, највише бих волео да никада нисмо морали да употре-бимо наше пушке, да се сви ти ратови нису ни догодили, већ да смо само уживали у плаветнилу неба и падобранским скоковима - говори о свом виђењу ратних дана на простору Космета.

Био је мај 1999. године. Не сећа се више датума, а питање је да ли је и тада знао који је дан. Водили су тешке борбе у рејону Кошара на грани-ци са Албанијом. Јуничке планине, са својим стрмим литицама, наметале су борбу прса у прса. Тежа ратна техника и оруђа у тим планинским пределима су бескорисни. Шиптарске терористичке снаге су упорно нападале из правца Албаније и линија фронта се мењала из часа у час.

Неколико дана и ноћи Ћуре и његових тридесетак падобранаца, углавном припадници резервног састава, нису ока склопили. Сећа се ве-ликог умора, толико великог да му је тешко било да носи панцир и шлем. Држали су положаје изнад једне увале. На суседном брду били су шиптар-


ски терористи. План је био да се изврши запречавање дуж потока који је делио две зараћене стране. Тиме би се створили услови да се део снага од-мори, јер би положаје могли да чувају са знатно мање снага.

Ноћ је била мирна, без борбе. Пред зору је решио да се мало одмо-ри, сан га брзо савладао. Ушушкао се крај дрвета и једноставно заспао чврстим сном, као дете. Када се пробудио сунце је већ било високо на не-бу. Дан чудновато миран, као затишје пред буру. Узео је пушку, од које се тих дана није одвајао, и кренуо до потока да се умије. Сусрет са поручни-ком инжињерцем, чија је јединица вршила запречавање тог правца, за ње-га је било изненађење. Знао је да ће доћи инжињерци да обаве тај посао, али још није био свестан да је увелико дан. Мноштво различитих маскир-них униформи кретало се Јуничком планином, па је опрез био неопходан.

Разменили су неколико речи и упознали се. Добро је да су дошли, помислио је с надом да ће ускоро и они у позадину да се мало одморе. Јед-ва да су завршили разговор, кад је рафал прекинуо планинску тишину. Поручник је пао крваве главе. Ћуреје прискочио да му помогне. Извукао га у заклон до првог дрвета. Лице им је било засуто кором и опиљцима ко-ји су отпадали са дрвета под ударом кише метака. Земља је праштала око њих. Као да је поскакивала. „Прорадио" је тешки митраљез који је орао чистину око потока.

Са друге стране стигао је брз одговор падобранаца, довољан да се спречи почетно напредовање непријатеља. Чуо се и ПКТ, који су на том положају падобранци запленили у борбама вођеним претходних дана.

- Немој ме оставити - завапио је поручник док му је Ћуре превијао главу. Смирило га је сазнање да су крај њега падобранци. Док га је преви-јао, Ћуре је погледом тражио помоћ својих бораца. Радио-уређај није понео са собом. Очекивао је да ће његови ратни другови ризиковати и доћи до њих не би ли рањеног поручника извукли. Након снажног одговора ватром из свих расположивих цеви, два падобранца су притрчала са носилима. Рањени поручник је убрзо био извучен на безбедно, али је Ћуре и даље остао између две ватре. Знао је да су ту негде и војници који су постављали мине, али их није видео, ни пре ни за време борбе. Требало је и њих извући.

Није знао колико је војника поручник повео са собом, нити где су. Око њега је и даље све праштало, али на фијуке метака више није обра-ћао пажњу. Свестан да је већ загазио у минско поље наставио је потрагу за скривеним, можда и рањеним војницима. Откинуте гране од удара ме-така и лишће са дрвета падали су по њему.

У једном тренутку спазио је пар преплашених очију. Млади војник, једва да му је двадесет година, лежао је сакривен у трави, приљубљен за земљу. Гледао га је уплашено. Све време је и био ту. Ћуре је допузао до њега.


- Колико вас је? - Шесторица - промуцао је војник. - Ево их ту иза мене. Спровео их до заклона где су одложили вишак опреме да им не

смета и припремили се за извлачење. Извукли су се на безбедно место онако како су и учили током борбене обуке, школски рекло би се. Пома-гали су им падобранци јаком пушчаном паљбом.

- Био им је потребан само неко да им улије самопуздање. Зато сам се тако и понашао, смирено, као да то није ништа. Мада у том тренутку нисам ни сам знао шта ћу - признаје Ћуре.

Били су на безбедном, али задатак није обављен. Завршили су пола посла око запреча-вања, што није било довољно. Требало је вра-тити се назад и довршити започето. Однекуд се појавио капетан, њихов инжињерац. Погођен рањавањем свог поручника, сматрао је вели-ким ризиком да се његови војници врате назад и заврше започето. Очигледно није разумео да од извршења тог задатка зависи исход борби у наредном периоду. Напад је био одбијен и ватра је престала. Није се, међутим, знало када ће те-рористи опет да нападну.

- Ја ћу да идем доле поново, умем и ја да постављам мине, али сте ви сигурно бољи од мене. И треба ми неко од вас да ми покаже до-кле сте стигли са запречавањем, да не налетим на ваше мине. Хоће ли неко са мном назад? -упитао је војнике које је само који минут раније извукао из ватреног обруча. Један по један, ди-зали су погнуте погледе и у Ћуретовим очима тражили снагу да преброде страх. Веровали су човеку кога су први пут видели у животу и који се жртвовао да их спасе.

Тежина која је притискала тај дан одужи-ла се до смираја сунца. Са сваким војником по-себно Ћуре се враћао до потока да заврше започет посао. Он је у тим тренуцима био само морална подршка и инјекција храбрости, толико неопходна војницима који су се први пут сусрели са паклом рата. Улио им је неопходну снагу и вољу.

Ћуре је прошао чувену ратну школу 63. падобранске бригаде, од обичног војника, затим је био припадник резервног састава, преко првог војничког уговора, основних старешинских дужности до професионалног

Драган Ћурчић Ћуре


подофицира јединице. Та школа је имала и доста „практичне" наставе, што се рачунало бројем борбених задатака. Зато је и умео да кроз опасност проведе војнике неповређене и да изврше поверени задатак, од кога су зависиле и друге јединице на том делу фронта.

Ратно искуство

У току тромесечног рата бригада је била ангажована на више различитих праваца и локација. Остало је записано да је све задатке обавила професионално и одговорно, успевајући да при том сачува људе и ратну технику, упркос жестоким борбама и ударима из ваздуха.

Команда бригаде, команде падобранских борбених група и командири основних јединица били су веома умешни у командовању и руковођењу у веома сложеним условима. Старешине и војници показали су највише професионалне вредности, храброст и патриотизам достојне заклетви припадника падобранске бригаде.

Упркос забринутости да је мобилизација резервног састава тешко изводљива и веома ризична, највише због дејства из ваздуха по саобраћајној инфраструктури ши-ром земље, обављена је веома успешно, на начин који је својствен за падобранску бри-гаду. Са целокупне територије државе дошли су припадници бригаде, бивши војници и ветерани, већина и без формалних позива. Стигао је и већи број добровољаца, те је стварно бројно стање бригаде премашило стопостотну попуњеност.

Обука јединица бригаде у току рата организована је и извођена према посебним програмима убрзане обуке намењене за оспособљавање у ратном стању. Тежиште обуке било је на диверзантској, извиђачкој, противтерористичкој обуци и специјал-ним курсевима.

Анализирајући бројне борбене задатке, може се закључити да за више година борбеног ангажовања снаге бригаде скоро никада нису биле организоване на исти на-чин. За сваки задатак била је формирана потребна борбена група чији су састав и при-преме зависиле од циља који треба да се оствари.

Велика пажња увек се посвећивала обавештајном и безбедносном обезбеђењу, те морално-психолошким припремама за извршење задатка. Квалитетно санитетско обезбеђење у свим ситуацијама био је професионални закон падобранаца. Високообу-чено санитетско особље посебно се истицало својом храброшћу и пожртвовањем. То исто важи и за пилоте хеликоптера који су и у најтежим ситуацијама животе рањених падобранаца стављали испред своје личне безбедности.

Током борбеног ангажовања 1991. и 1992. године припадници падобранске бри-гаде били су ангажовани на великом броју локација. Људи су се трошили чак и преко граница издржљивости, а није постојала могућност замене и одмора. Имајући то у виду, Команда бригаде је касније израдила више модела употребе јединице и замене људства. Обезбеђена је квалитетна резерва у скоро свим рејонима базирања и могу-ћност да се снаге ојачају или по потреби замене.


ВОЈНИЦИ НАРОЧИТОГ

КОВА

Након агресије већ крајем 1999. године, актуелизовала се прича о реорганизацији Војске Југославије. Било је више идеја, али све су нагињале ка што већој професионализацији војске и скраћивању служења војног рока. Каква оружана

сила је потребна тадашњој Југославији, а потоњој Србији и Црној Гори, била је тема расправа многих скупова.

У том тренутку 63. падобранска бригада била је пример који се нудио као модел за даљу трансформацију Војске Југославије. Формула је подразумевала већи професионални састав и мањи број војника на служењу војног рока. Добром селекцијом тих војника бира се резервни састав који ће бити одан јединици и њеној традицији.


Због високог професионалног рејтинга и извршених задатака у току одбране отаџбине 63. падобранска бригада добија Орден народног хероја. Управо тада је својим примером, организацијом и начином рада још једном указала на један од модела и системских решења професионализације. Убрзо, почетком 2001. године, 63. падобранска бригада бива проглашена за најбољу у Војсци Југославије.

Наиме, средином јануара 2001. године Инспекција Генералштаба Војске Југославије извршила је ванредну, ненајављену, контролу 63. падобранске бригаде, да провери оспособљеност јединице, изврши мобилизацију и сагледава ниво обучености и мотивисаности резервног састава за наменске задатке. Контролисани су и сви елементи борбене готовости.

То је била друга таква контрола падобранске јединице за последњих осам месеци, што је посебан куриозитет. Прва, крајем маја, била је редовна и најављена. Чим је била најављена и уписана у годишњи план, значи да је било довољно времена да се све евентуалне неправилности отклоне пре доласка инспектора у јединицу. Упркос високој оцени и бројним похвалама, инспектори су ставили и примедбе, те им наредили да отклоне слабости и дали рокове. Међутим, донели су одлуку да дођу поново, али с новим, далеко тежим, задатком за јединицу. Колика је важност такве контроле, најбоље говоре подаци да је јединици дата мобилизацијска узбуна и да је за кратко време требало формирати ратну јединицу и бити спреман за даља наређења. Покренут је огроман механизам позиварског система. Такве узбуне се дају ретко. Углавном се проигравају мобилизацијске радње без стварног доласка резервног састава. Уосталом, успешно решити тако обиман задатак није ни могуће без дуготрајног напорног рада, дисциплинованог односа према својим обавезама и високе оспособљености сваког појединца у систему.

За кратко време јединица је била у стопостотној приправности. Попуњеност је била далеко изнад предвиђене. Из свих крајева земље дошли су падобранци очекујући даљи задатак. Здраво језгро војничких колектива, формирано на основу вишегодиш-њег ратног искуства, довољно је чврсто. Иако им то није основно занимање, реч је о правим војницима, професионалцима, људима на које отаџбина увек може да рачуна.

Мобилизацијска узбуна је, додуше, била у најгоре могуће време, само неколико дана након што је Савезна влада „опростила грехе" онима који се нису одазвали да бране отаџбину онда када је било најпотребније. Амнестија!? Трећа или четврта у последњих десет година.

Најбоља резерва

Припадници падобранске бригаде су се увек хвалили да имају најбољи резервни састав на свету. То је чињеница коју су ветерани потврђивали и својом крвљу. Реч је о људима који имају своје послове, породице, хобије. О људима који све то остављају и облаче униформе с падобранским знаком и то на само један позив - онај који је упућен из њихове јединице, падобранске бригаде у којој су служили војни рок, с којом су пребродили многе тешкоће, ишли у ратне вихоре и пролазили кроз најопасније ситуације.


Сви су добровољно

ушли у колектив „под куполом"


Припадници резервног састава обележили су Дан бригаде и током борбених дејстава: 14.10.1991.

То су грађевински инжињери, лекари, просветни радници, пољопривредници, конобари, зидари, мајстори, новинари, уметници... људи различитих политичких опредељења и занимања. Једино нема пуких авантуриста. То су они који знају шта хоће и шта могу. Нераскидивим нитима везује их љубав према падобранству и својој падобранској бригади - Шездесет трећој. Сви су добровољно дошли у колектив „под куполом". Нису је изневерили - било би то као да су себе издали.

Та повезаност се ствара професионалним односом према припадницима резервног састава, традиционалним неговањем падобранских принципа који нигде, заправо, нису уписани, али су чвршћи од сваког закона. Њихови мали војнички колективи живе и ван касарне. Довољно је да један припадник резервног састава добије позив из јединице, а доћи ће их бар десет. На борбени задатак иду заједно, без обзира на ком крају земље се налазе, а крећу само они који су доказали своју обученост, оспособљеност и одважност. Веза између њих увек постоји. Она је суштинска - да се увек буде заједно и у добру и у злу.

Ту се враћамо на причу о професионализацији. Шездесет трећа падобранска бригада је професионална по много чему. Има чврсте војне колективе, младе и стручне старешине, велико ратно искуство. Све у свему, одличан кадар. Ценећи однос према јединици и задацима, а не и њихово статусно питање, професионалци су и припадници резервног састава. У јединицу се долази искључиво добровољно, а падобранска служба је обавезна. Њихово војничко брушење започело је падобран-ским скоковима, а настављено је на бројним борбеним задацима. Као војници сви су

поникли у бригади и ту су остали као припадници резервног састава. Зато 63. падо-бранска бригада и може да се похвали да има више професионалца него што платни спискови то показују.

- По свим елементима борбене готовости, 63. падобранска бригада добила је високу оцену. Будући да је то била ненајављена контрола, нису имали прилике да се посебно припремају за њу, што значи да је борбена готовост те јединице увек на потребном нивоу. Од када сам начелник Инспекције, контрола оваквог типа са мобилизацијом комплетне ратне јединице није вршена ни у једном саставу Војске Југославије. Оно што посебно краси ту јединицу, јесте одзив људства на сигнал за мобилизацију. У време њеног трајања одазвало се 98 одсто војних обвезника, а њеним продужетком за још шест сати одзив се попео на 115 одсто, што значи да се целокупан резервни састав одазвао у предвиђеном времену. Екстериторијална попуна бригаде са територије целе Југославије битно је усложавала процес мобилизације, али то није сметало да обаве задатак у потпуности - истакао је тадашњи начелник Инспекције генерал Нинослав Крстић.


- Зашто се опстаје у падобранској бригади, зашто се у њој остаје и пролази кроз све акције и тешкоће? Један од разлога је и то што смо ослоњени једни на друге. Тако је од првог падобранског скока и тако је било у током савладавања каснијих тешкоћа. Знам шта знам, оспособљен сам зашта сам оспособљен, али то свакако није све и често сам слаб и рањив. И сам не могу ништа. А зато када сам са својим друговима и саборцима из падо-бранске бригаде, свемогућ сам. Суштина је у томе да смо морали да идемо заједно, јер једни без других можда не бисмо опстали. Имали смо мало губитака у односу на то где смо све билии кроз каква смо искушења про-шли. Нема „Рамбо" типова. Ми смо падобранци оспособљени за све борбене услове. Помажемо

једни другима, волимо једни друге и спремни смо да, када је тешко, оста-немо до краја, јер само тако можемо сви да се вратимо кућама - каже Ми-лан Лазин Лала, дугогодишњи припадник резервног састава 63. падобран-ске бригаде.

Милан Лазин

ТЕРОРИЗАМ НА ЈУГУ СРБИЈЕ


У тренуцима предаха: патрола на ободу КЗБ-а

Ушавши у састав Треће армије средином августа 1999. године, задаци 63. падобранске бригаде тежишно се усмеравају ка стању на југу Србије и у Копненој зони безбедности (КЗБ).

Копнена зона безбедности успостављена је након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову и усвајања резолуције број 1244 Савета безбедности Организације уједињених нација. Својеврсна зона ширине пет километара од администартивне линије са Косовом и Метохијом била је демилитаризована, а у зони ширине 25 километара били су забрањени летови. Та зона је успостављена као својеврстан безбедносни тампон између наше војске и међународних снага безбедности Кфор и Унмик на Космету.

У Копненој зони безбедности нису се могле налазити војне и полицијске снаге, изузев ограниченог приступа припадника локалне полиције. Због толерантног односа


Спречити преливање тероризма


међународних снага безбедности на Космету према албанским терористима, дошло је до преношења тероризма на подручје југа Србије. Најпре су се организовано убацивали терористи, наоружање, муниција, минско-експлозивна средства и терористичка опрема, а потом су отпочели и оружани напади на припаднике полиције и грађане.

То је био јасан знак да за 63. падобранску бригаду неће бити мира. Командант Треће армије хитно ојачава Приштински корпус деловима 63. падобранске бригаде, а одмах је отпочело и планирање за обављање наређених задатака. Није протекло ни годину дана од завршетка рата и повлачења са Косова и Метохије, а падобранци су с пролећа 2000. године добили ново наређење за борбено ангажовање. У прво време тај задатак је имао ознаку „строго поверљиво".

До ескалације тероризма на југу Србије дошло је већ с јесени, тачније 21. новембра 2000. године. Тада је већа група албанских терориста напала полицијске положаје у околини Добросина, Лучана, Кончуља и Малог Трновца, све у општини Бујановац. У тим нападима погинула су три и рањена четири припадника МУП-а

Сахрана Драгана Димитријевића привукла је пажњу медија


Србије. Тиме су албански терористи запосели већину села у општинама Бујановац и Прешево и држали их под својом оружаном контролом, а полиција је била принуђена да напусти Копнену зону безбедности. Уследило је хитно ојачавање полицијских и војних састава и предузете су мере и активности за сламање терориста.

Обод КЗБ био је у потпуности проучен и упознат. Осетљиви правци били су проверени више пута пре него што је с пролећа 2001. године постигнут споразум са међународним снагама о уласку наших снага безбедности у КЗБ.

У прве борбене сукобе са терористима падобранци су ступили 19. јануара 2001. године, у рејону Големог брда, недалеко од Прешева. Тај објекат је био веома знача-јан са становишта безбедности, јер је пружао могућности терористима да директно угрозе магистрални правац између Србије и Македоније. Током једног од првих оружаних сукоба рањен је челни извиђач Дражен Радованац, двадесетогодишњи при-падник резервног састава. Он је први налетео на заседу шиптарских терориста. Један метак га је погодио у пушку, а потом рикошетирао у колено. Дражен је, иако рањен, прихватио борбу и успео да се одбрани. Након краткотрајног окршаја и међусобне Без изненађења

размене ватре, терористи су се разбежали. Рејон Големог брда налази се на самом

ободу Копнене зоне безбедности, па није пос-тојала политичка и војна одлука да се он трај-но поседне. Недељу дана касније одобрено је да тај вис контролишу наше снаге и падобран-ци су 26. јануара поново кренули да осујете на-мере терориста. У том покушају погинуо је припадник резервног састава Драган Дими-тријевић из Београда. Његова смрт изазвала је велику пажњу медија и шире јавности пошто је био радник Радио-телевизије Србије, а ује-дно и први припадник Војске Југославије који је настрадао у сукобу са терористима на југу Србије. У наставку борбе падобранци су успе-ли да овладају Големим брдом и омогуће дово-ђење јачих снага безбедности ради контроле активности терориста.

Након стабилизације ситуације изван Копнене зоне безбедности, отпочели су прего-вори између Координациионог тела Савезне и Републичке владе са Натоом и Кфором. Ти преговори имали су за циљ да се организује улазак наших снага безбедности у КЗБ, чиме је послата одлучна порука терористима да југ Србије није „полигон за терористичке кампо-ве и базе".


Улазак у Копнену зону безбедности

Стварањем потребних услова за улазак снага безбедности СР Југославије у КЗБ, за 63. падобранску бригаду то је био знак за дуго очекивано „зелено светло".

Копнена зона безбедности била је подељена по секторима А, Б, Ц и Д. Датум првог уласка и поседања Копнене зоне био је 14. март 2001. године, а место зона сектора „Ц - исток". Међу првима су у Копнену зону ушле снаге 63. падобранске бригаде и запоселе доминантне висове, са којих су контролисали административну линију Србије и Космета и границу према Македонији.

Када се на доминатним висовима Кодра Репта, Козјак и Голина завијорила државна застава СР Југославије, сви су знали да су је развили падобранци 63. падобранске бригаде. У тромесечној операцији уласка наших снага безбедности у КЗБ извиђачке снаге „63" понеле су највећи терет ризика и одговорности. А они који су контролисали и оцењивали рад снага безбедности, дали су падобранцима највишу оцену.

Вишемесечни напори да се на југу Србије обезбеди мир уродили су плодом. Задаци контроле Копнене зоне безбедности и административне линије са Косовом и Метохијом касније су постали стални задатак наших снага безбедности.

Бити информисан: снимљено у бази коју су падобранци формирали након поседања сектора Ц


На ветрометини: прва државна

застава постављена

у КЗБ

(Владица Крстић, „Војска", април, 2001) Велики петак двехиљаде прве - падобранци 63. падобранске

бригаде припремају се за задатак, а не за ускршње празнике. Наредног јутра ући ће у Копнену зону безбедности, сектор Д. Терен су раније добро проучили, што се и очекује од искусних извиђача.

У мноштву војне опреме, панцирних и борбених прслука, пушака, пиштоља, бројних ситница које падобранцу увек затребају на терену, своје место су нашли бројаница око врата и на руци, крст од тисовине и молитва. Правог противника и немају, јер шиптарски терористи су давно напустили тај крај. Једини противник могу да буду постављене мине и лоше време.

- Зар већ мрак? - са чуђењем се око себе осврнуо водник. - Који је данас дан?

- Тринаести - додао је неко.

- И то петак! - потом изговорено „Ух!" испратила је гримаса на лицу. Сујеверју, ипак, није било места. Разговор је, уз смех, текао ритмом својственим генерацији која се одлично познаје.

- И то Велики петак. Ето, ни ове године нисмо успели да постимо и да се причестимо. Још један Ускрс провешћемо ван породичне трпезе. Није ни чудо што после ови новинари пишу да смо блиски као...

-... сложна породица, те да смо везани нераскидивим везама, да смо шатро браћа, а ти мени можеш једино да будеш сестра, и то млађа. Је л' тако, куме! - обраћа се митраљезац свом помоћнику и најбољем другу. Танка је линија која озбиљан разговор скреће на шалу.

- Падобранци су десет година на разним борбеним задацима. И падобрански скок спада у борбене задатке, али то не рачунамо у тих десет година. Многи од нас су давно оплакани...

- Доста је, куме, идем кући!!! - познатим слоганом из филма „Лепа села..." Неко прекида летаргију и као тајфун у просторију улеће лепо рас-положење. Посматрачу са стране не може да промакне ведрина која

Последње припреме пред задатак



заокупља сваког ко је у друштву с тим људима. Опасности с којима се сусрећу нису уништиле младост у њима.

Данима већ пада киша. У Медвеђи и околини прави потоп. Поје-дини врхови се беле под снегом. То што ће наредне дане и ноћи провести под ведрим небом, у шуми, на скоро хиљаду метара надморске висине, никог није дотицало.

Стигао је и командант борбене групе пуковник Сенад Коштић. Командантско извиђање с командирима спроведено је на терену, како и доликује.

- Где ти је камера да снимаш како „пух" пролази кроз реку. Ко амфибија! Вода шиба преко крова, ништа не видимо. Точкови грабе по муљу и камењу. Бујица нас занела и умало повукла са собом, али је Ђура успео да извезе возило на другу страну. Када сам се окренуо да видим где смо прошли, смрзо сам се од страха. Са тим снимцима бих направио такву рекламу да би они из њихове фирме одмах послали два нова возила уместо хонорара.

Највећа опасност претила је од

мина


- Стварно је штета што ниси био с нама да то снимиш. Цело возило под водом! И иде даље, не стаје - потврђује резервиста Ђура, мајстор за воланом. Касније смо се уверили да је он велики мајстор и за ловачки гулаш.

Кратко су подељени задаци, мада је већ свако знао шта треба да ради. Сигнал за покрет биће дат у осам ујутру. Дотле је требало изаћи на полазну линију и направити борбени распоред.

Јутро право зимско, а не априлско. Мраз ми не дозвољава да отворим очи широм. Скупила се и мисао у мени. Момци са црвеним бе-реткама ужурбано пакују у камионе све што ће им бити потребно наред-них дана.

Командир групе с којом ћу бити је Бабо. Људина виши од 190 сантиметара, за кога кажу да има највеће срце у јединици. Пример је људскости, чојства и храбрости. Кратким покретима руке и помињањем надимака издавао је задатке. Довољно су дуго заједно да се сви разумеју. Речи немају значајно место у тој причи. Шлемови и борбена опрема дају им озбиљан изглед. Ни налик људима с којима сам се претходне вечери смејао до суза.

Колона возила је одмах формирана. Брзо смо стигли на границу Копнене зоне безбедности. Ући ће се до такозване жуте линије, која је око четири километара одатле мерено ваздушном линијом. Због планиске конфигурације терена, путем има знатно више. На граници са Косовом су Швеђани и Чеси. Накнадно ће бити јављено време када ће се представници обеју страна сусрести на уговореним тачкама.

Правила су свима добро позната - шлемови, униформе и војне ознаке су препознатљиви. Оружје окренуто ка земљи, без нишањења и усмеравања цеви према супротној страни. Нема непријатељства, напротив. Рат и бомбардовање за протекле две године нису заборављени, али живот војника тече даље правцем који усмеравају државни интереси. Никоме није до ратовања, ако се све може мирно решити.

Насупрот њима више нису војници чије су размештање 1999. године по суседној Македонији падобранци будно пратили. Сада су то снаге УН са којима заједно реализују једну мировну и противтерористичку операцију.

Стигли су и пионири. Они ће уз борбено обезбеђење ићи напред да прочисте пут од мина. Из коментара сазнајемо да не очекују мине у том сектору, али никад се не зна. Терористи су увек спремни да направе неко зло.

Сигнал је дат. Лаганим кораком, један по један, кренула је колона војника. Растојање између њих педесетак метара. Једни осматрају на једну, други на другу страну. Подизањем руке и знацима њима само


знаним, војници застају, крећу даље, знају на коју страну да обрате паж-њу, када да се сакрију иза заклона...

На кривини нас сустиже колона теренских возила. Појављује се још једна новинарска екипа, овога пута са камерама. Жељни да сниме нешто посебно, нешто атрактивно, ексклузивно.

- Војниче, можеш ли да пређеш преко потока? Кратким скоковима младић је већ на другој страни. - Не, не! Не тако. Мислила сам да загазиш у воду? Војник се вратио назад и наставио свој посао који је и до тада радио.

У командировом погледу добио је подршку. Па зар сада да се кваси, по овом времену, и да тако мокар остане док се све на њему не осуши.

- Војниче, можеш ли да испалиш један рафал, тек да снимимо? -обратила се колегиница следећем.

- Жао ми је госпођице, не пуцам у празно и без потребе - гласио је кратак одговор.

Већ сам помислио да је реч о некој провокацији. Посебно када је за собом оставила пуну кесу шибица и којечега другог са политичким пам-

Бујице су разровале путеве


флетима. Без дизања тензије, један старешина је преузео неумесне поклоне љубазно захваливши, док су остали наставили са извршавањем задатка, не дозвољавајући било коме да их омета. Као да се ништа посебно није десило, кренули смо даље, према тригонометру 718. Бабо је брзо издао нова наређења, обишао рејон размештаја, формирао борбено обезбеђење. Школски пример како треба да се ради.

Након свега што смо видели, питања су остала по страни. Све је било кристално јасно. Свој посао раде професионално, мудро и сталожено. Нема лаких задатака, посебно када је метак у цеви и бомба за појасом. Доказали су много пута колико воле своју отаџбину. И посао који раде мора да се воли, јер нема пара којима би њихово напрезање могло да се плати.

Операција „ Ораовица"

Убрзо после уласка Здружених снага безбедности у секторе Ц-исток, А и Д, у којима се и нису очекивали битнији сукоби, уследила је операција „Ораовица". Додуше, ту битку нису извеле јединице оперативног састава, чак се ни по броју ангажованих људи и средстава, простору и времену не може назвати операцијом. Али по постигнутом циљу она заслужује да се уброји у операције.

Битка за Ораовицу била је кључ решавања проблема на југу Србије и предуслов за безбедан улазак јединица Војске Југославије и српске полиције у сектор Б Копнене зоне безбедности, где је концентрација терориста била највећа.

Ораовица је једно од највећих села у прешевској општини, насељено искључиво шиптарским живљем, са великим бројем војно способних становника. Њих је пратила и велика концентрација наоружања и убојних средстава допремљена са Косова и Метохије. Према сазнањима извиђачких и обавештајних органа ангажованих у том сектору, у току поподнева 12. маја у Ораовицу је ушло између 250 и 300 терориста са простора Космета. Били су наоружани савременим наоружањем. До тада се стотинак терориста већ налазило у самом селу. Ту су били и„локални команданти", типични локални бандити и криминалци, међу којима Шпетин, Делта и Тери, који су касније ликвидирани у борби.

За веома кратко време Ораовица је прерасла у јаку отпорну тачку, са свим елементима јаког терористичког утврђења. Терористи су израдили на десетине бункера и утврђења, а на свим прилазима селу постављене су препреке и барикаде које су биле контролисане јаком ватром из стрељачког и противоклопног наоружања.

Држањем Ораовице и околних прилазних путева према Кишинском трлу и на другу страну према Прешеву, и минирањем тих путева, шиптарске терористичке снаге су блокирале једну јединицу Војске Југославије која се налазила на гребену


Пушка у руци, намирнице на леђима


Шкоза. Уједно је постојала опасност да буду блокиране и друге јединице које су држа-ле објекат Маја Забељ.

Редовно допремање хране и воде до те јединице било је онемогућено. Резерве су имали за још два дана. Организовали су упорну одбрану рејона и потпуно спремно прихватили предстојећу борбу са шиптарским терористима. Били су уверени да неће бити остављени на цедилу.

Већ истог дана касно поподне једна мања падобранска група покушала је преко Кишињских трла, да им притекне у помоћ. Иако су и сами падобранци били доведени у незавидан положај, нису презали да крену на задатак. Наиме, снаге падобранске борбене групе биле су ангажоване на више праваца. Није било времена да се одатле повуку, већ су на задатак кренули са војницима и свега тројицом старешина. Предво-дио их је искусни официр из Команде бригаде.

Међутим, убрзо су били от-кривени са осматрачница постав-љене на млину у Ораовици и са до-минантног виса Љоки Мал, које су контролисали терористи. Чим су непријатељи угледали челног из-виђача падобранаца, отворили су ватру. Било је очигледно да су се терористи добро припремили.

Дотадашње велико ратно ис-куство приморало је вођу падо-бранске борбене групе да затражи одобрење да се повуче и промени план акције. Било је очигледно да нема потребе да се срља у опасност. Убрзо је одобрен прекид акције.

Након дванаест сати, тачније у четири сата ујутру, ојачани у ме-ђувремену припадницима резер-вног састава, искусним ветеранима, који су повучени са других по-ложаја, падобранци су кренули поново у деблокаду јединице која се налазила на Шкози. А план је био веома једноставан, мада је у таквим ситуацијама најтеже пову-ћи једноставне потезе. Ка Шкози и опкољеној јединици кренули су потпуно другим правцем, преко Ораовачког језера, практично иза леђа шиптарских терориста. И

С вером у бога: у посети манастиру Прохор Пчињски


успели су у томе и то такорећи без опаљеног метка. Изненађење је било потпуно. Преко тешко проходног терена за падобранцима су ишли војници који су на леђима носили неопходне резерве хране и воде за опкољену јединицу. Падобранци су одмах ојачали положаје поменуте јединице и укључили се у акцију блокаде села Ораовице.

Долазак падобранаца на објекат Шкоза био је сигнал да је све спремно за наставак операције „Ораовица" и запоседање самог села. Операција је званично трајала од 16 часова 14. маја, када су падобранци први пут кренули у деблокаду Шкозе, па све до 20 часова 16. маја 2001. године, када су терористи и наоружани мештани села почели да предају оружје. Део терористичких банди је разбијен, а други део се мирно извукао из Ораовице као да се ништа није догодило, јер је направљен политички договор о предаји наоружања.

У току извођења операције уништено је шеснаест бункера и заплењена је велика количина пешадијског наоружања, телескопа, противоклопних ракета „АМБРУСТ" и других убојних средстава и војне опреме.

Падобранска борбена група је након те акције још у току ноћи, без одмарања, добила наредни задатак током којег су заузели положаје на доминатним врховима у дубини Копнене зоне безбедности. Извршавајући тај задатак теже су рањена два припадника падобранске бригаде од противпешадијских мина које су терористи раније поставили за обезбеђење своје базе.

Поседањем наведених доминантних објеката створени су изузетно повољни услови за улазак у сектор Б, а шиптарске терористичке снаге су изгубиле све ослонце за даља дејства.

Улазак у Сектор „Б" Припреме за најтежи задатак током операције поседања КЗБ-а практично су

отпочеле још са првим борбеним ангажовањем на том простору. „Борбена група 63" добила је заповест претпостављене команде Здружених снага безбедности за улазак у сектор„Б - југ" 20. маја 2001. године. Након командантског извиђања прецизирани су правци којима би се запосео сектор са највећом концентрацијом терориста.

Да би извршили задатак поседања одређеног рејона КЗБ, да у тој области разоружа и неутралише терористе и успостави потпуну контролу територије, падобранцима су придодате и додатне снаге као ојачање, пре свега пионири за разминиравање, тенкови, оклопни транспортери и минобацачи. Тежиште је било на контроли свих путева и комуникација у рејонима села Буковац, Горња Шушаја, Берчевац и Горње Гаре.

Након краткотрајне детаљне припреме ујутру у осам сати 24. маја дат је сигнал за улазак у наведени сектор. С обзиром на претходно искуство у борбама током операције Ораовица и већ прихваћеног политичког договора, снаге падобранске борбене групе нису наишле на отпор терориста и већ до 14,00 часова су изашле до крајњих тачака задатих праваца где су се утврдиле.

Врло брзо су снаге борбене групе-63 замењене у том рејону и дат им је нов задатак - улазак у централни део сектора „Б" . Непосредне припреме за тај задатак


почеле су 28. маја, да би три дана касније био дат сигнал за улазак. И ту су падобранци били на тежишту дејстава, односно на правцу села Добросин где се налазила команда терористичких снага. Поред раније придодатих снага, састав борбене групе је додатно ојачан и са војним полицајцима.

Ни током тог задатка терористи се нису усудили да пруже било какав отпор, тако да су на крајње одредиште наше снаге изашле већ до поднева. Падобранци су и током тих задатак били на главним и уједно најтежим правцима ангажовања и при том су показали висок професионализам и оспособљеност .

Међутим, раније постављене мине узеле су свој данак јер је на једну нагазио вод-ник прве класе Братислав Миленковић. Остао је без левог стопала.

Падобрански хангар обезбеђује падобранску обуку током целе године: истовремено могу да се припремају за борбени задатак две комплетне чете


САНИТЕТ У РАТНИМ

ДЕЈСТВИМА

Усвакој падобранској борбеној групи, и оној најмањој, посебно место заузима-ју људи са црвеним крстом на рукаву.

- Наше место је увек довољно далеко од прве линије борбе да будемо безбедни и довољно близу да брзо стигнемо до рање-ника коме је потребна помоћ - истакао је једном приликом први лекар падобранске бригаде доктор Слободан Андрејић. Једи-но је прећутао да та „безбедна" раздаљина може бити и свега двадесет метара, а најчешће непосредна борбена линија.

- У борбу идемо сигурни у себе, у своје оружје, са великим поверењем у своје другове и у санитетски тим који је увек поред нас. Они су део борбеног тима, што је за нас значило додатну мотивацију, јер ако некога ране, знамо да ће они то бр-зо и стручно обрадити. А колики је значај њиховог присуства посебно сам схватио када сам и сам био рањен у мају 1999. го-дине на Јуничкој планини. Брзо су ми ука-зали помоћ јер су били непосрдно на првој борбеној линији. Увек ћу бити захвалан мојим лекарима и медицинским технича-рима који су били горе, поред мене и мо-

јих другова и одмах нам на лицу места пружали неопходну стручну помоћ - испричао је један припадник резервног састава.

Деценијама уназад санитетском тиму је поклањана посебна пажња. Реч је о врхунским лекарима специјалистима ваздухопловне и спортске медицине, анестезио-лозима, хирурзима, радиолозима... Сви су завршили падобранску обуку и један део свог живота посветили падобранској бригади. Увек су уз своје падобранце, а посебно када се баве ризичним пословима као што су падобрански скокови и борбена дејства. Тако је било деценијама, а посебно од деведестих година и почетка ратних збивања на овим просторима. Највеће признање за њих су спасени људски животи.

О каквим подвизима је реч можда најбоље осликава податак да су за своју хума-ност и пожртвовање доктор Драгиша Љубеновић и заставник Дејан Рачић добили престижно признање „Вечерњих новости", Сребрну плакету за „Најплеменитији"

Ретки тренуци предаха: Гиле и

Раче након завршетка операције

„Ораовица"


Са доделе сребрне плакете „ Најплеменитији подвиг" за 1999. годину

подвиг 1999. године. Били су са својим саборцима и пружали помоћ рањеницима тамо где се мали број људи усуђује да дође, а њиховим ангажовањем спасене су десетине младих живота. Они су само део мозаика санитетског тима 63. падобранске бригаде.

(Владица Крстић, „Војска", 17. 2. 2000) Гиле и Раче су већ дуже времена одличан тандем када треба

медицински збринути рањеника. Иза њих стоји велико ратно искуство каљено на поприштима бројних битака у којима је њихова херојска бригада учествовала. Када је почела агресија Натоа на нашу земљу, доктор Гиле није чекао посебан позив да се јави у ратну јединицу. Бели мантил заменио је војничком униформом која у његовом скромном дому има своје посебно место. На глави му је већ била црвена беретка.

На капији касарне га је чекао његов стари ратни друг и велики пријатељ из свакодневног живота заставник Рачић. Заједно су прошли бројне тешке ситуације. Заједно су, у том тренутку, били спремни на још теже и веће изазове који су стајали пред њима.

Исконски патриотизам који носе у себи и жеља да помогну људима, увек су их водили тамо где се домовина брани и где је најтеже. Са својим саборцима били су увек у првим борбеним редовима, у рововима, на ливади, шуми или пропланку, пружали не само прву медицинску помоћ већ су обављали и најсложеније хируршке операције.

Ратни вихор их је убрзо одвео у рејон Карауле „Кошаре", на гра-ници са Албанијом, где се у том тренутку водила најдужа и најтежа коп-нена битка од почетка агресије. Свакодневно је на најнеприступачнијем терену требало да здравствено збрину нове рањенике. Десетине спасених и данас памте њихов племенит и храбар подвиг.

Њихово ратно име је уливало додатну храброст и самопоуздање свим војницима, јер је било гарант да ће им у случају рањавања бити указана врхунска здравствена помоћ, без обзира на ризик у том тренутку.

Један пример је ипак остао забележен и упамћен као врхунац пожртвовања, лекарске храбрости и врхунске стручности. Од дејства ка-сетне бомбе је 13. маја рањено неколико војника. Том приликом најтеже је био рањен војник Предраг Диковић из Чачка. Доктор Гиле и Раче кре-нули су на лице места. Одмах до првих борбених линија срели су се са војницима који су извлачили рањенике. Времена није било, помоћ је тре-бало одмах пружити.

Војник Диковић био је у тешком стању. Нога му је била скоро отки-нута, много је искрварио, основне животне функције су биле угрожене. Његов живот, међутим, није био отписан за храбре лекаре који са својим медицинским комплетом увек носе и пушку.

Упркос снажном дејству непријатељевих авиона, Гиле и Раче су ра-дили свој посао. Најпре су зауставили обилно крварење, а затим рањеном војнику дали чак деветнаест доза инфузије како би му одржали крвни притисак. Потом су урадили интубацију - директно у плућа су убацили црево које му је омогућило да настави дисање. Све то су радили на ледини, далеко од хируршке ординације, док су око њих одјекивале детонације и рафали у једном од најтежих битака у том рату. Драма је трајала око два сата.

Супруга војника Диковића се две недеље касније породила. Њихово дете и даље има свог оца захваљујући подвигу двојице врхунских меди-цинских стручњака, а пре свега храбрих и племенитих људи који су несе-бично ризиковали свој живот да би спасли друге.



ПАДОБРАНСКИ ВИШЕБОЈ

По угледу на такмичења специјалних јединица која се спроводе у другим армијама света, од јесени 1997. године припадници 63. падобранске бригаде организују својеврсно такмичење специјалних јединица које садрже падобранску ком-

поненту у својој обуци. То такмичење је названо „Падобрански вишебој" и одржава се у оквиру купа 63. падобранске бригаде. С почетка је организовано на нивоу основ-них јединица падобранске бригаде, да би касније на такмичењу учествовале и остале јединице Војске, а пре свега 72. специјална бригада, 82. поморски центар и противте-рористчки одред „Кобре", а 2004. године, када је спроведен 7. падобрански вишебој, такмичили су се и припадници Жандармерије МУП-а Србије. Амбиције организатора су да то својеврсно такмичење буде међународног обележја.

Падобрански вишебој је посебан по много чему. Најпре зато што је старт практично у ваздуху, односно такмичари започињу своје задатке падобранским скоком. Затим добијају конкретан задатак и маршруту коју треба да пређу. На стази дужине 30 до 50 километара, што зависи од тога да ли такмичење траје један или два дана, петочлане екипе извршавају различите војничке задатке: гађање из аутоматске пушке, бацање бомбе, гађање ножем, извлачење поквареног возила, извлачење

Екипа 63. падобранске бригаде која се такмичила у Бугарској


Најбитнији је тимски рад

Снага, издржљивост, знање, прецизност... (лево)

Савлађивање контаминираног

земљишта


рањеника, форсирање реке, прелаз преко препреке конопцем, пењање уз конопац, претрес терена, савлађивање жичане препреке итд. Сви резултати се претварају у позитивно, односно негативно време и сабирају се са коначним временом које је екипи потребно да оствари задатак на наређеној маршрути.

За такмичаре је веома битан тимски фактор, јер раде и делују као један тим. Успешно је извршен онај задатак када сви такмичари из екипе дођу на циљ. Зато тако тешке задатке обављају само најспремнији и најспособнији, а за сваког специјалца ствар је престижа да се појави на такмичењу, успешно обави задатке и дође са својом екипом до циља.

(Бранко Копуновић, „Војска:, 26. 2.1998) Сазнање да су припадници елитне јединице спремни на свакојаке

изазове, може се илустровати бројним примерима. Појам изненађење код њих је избрисан оног тренутка када су прошли строгу селекцију и обуку.

Следећи такву логику, припадници „Шездесет треће" нису оклевали када им је с пролећа 1997. године поверен задатак да на традиционалном међународном такмичењу војних патрола бране углед наше војске. Времена је било мало за неке озбиљније припреме и то је једино било јасно у мору непознаница. Нису знали које ће бити пропозиције за надме-тање, нису познавали терен где ће се такмичити, ни какве задатке ће из-вршавати на такмичењу.

За вођу екипе одређен је тадашњи потпуковник Корпуса специјал-них јединица Владо Вујановић, а екипу су сачињавали капетани Мирољуб Чупић, који је био капитен екипе, Тибор Клози и Срђан Срдановић, затим поручник Ненад Булатовић, потпоручник Дејан Стошић, водници прве класе Срђан Станчетић и Небојша Јандрић, те десетар по уговору Бобан Станчић. Била је то, испоставило се касније, добитна комбинација за еки-пу која је добила име - Патрола Војске Југославије.

Док су се њихови ривали, екипе других армија које су учествовале на такмичењу, увелико налазили на припремама чији су завршни део из-водили управо на терену покрај мађарског градића Пишкопсилађ, где се одржавало такмичење, наши падобранци су се, поред редовних обавеза, припремали на спортском полигону аеродрома у Нишу, на полигону пе-шадијских препрека и на оближњем стрелишту. Значајну улогу током кратких припрема одиграо је референт за физичку обуку 63. падобранске бригаде професор Мирсад Нуркић, који је разрадио план тренинга како би оптимални ниво физичке кондиције чланова екипе темпирао у време наступа. Професор Нуркић је уједно био тренер државне јуниорске џудо репрезетације, па је имао искуства са великих међународних такмичења.


Живописно место, шездесетак километара северно од Будимпеште и љубазни организатори - припадници оружаних снага Мађарске, допри-нели су стварању добре атмосфере екипи наше патроле. Дошли су да се такмиче и остваре што бољи резултат. Међутим, остало је сасвим мало времена за иоле озбиљније упознавање стазе дужине 12,5 километара са осам испитних тачака.

Према пропозицијама, комплетна екипа је стартовала истовремено, у униформама и чизмама, с пушкама преко рамена и чутурицама на опа-сачу. Осим тога, носили су резервни алат и прибор, затим по заштитну маску, двоглед, мапу и бусолу. Почела је жестока трка с временом. Ваља-ло је што брже пронаћи контролне тачке на терену и обавити постављене

задатке. Требало је савла-

дати препреку уз помоћ хоризонталног конопца, затим се ишло на весла, преко воде, на другу оба-лу, бацали су бомбе на 30 метара удаљен циљ, „из-влачили рањеника" на носилима, чак 300 мета-ра узбрдо, савладавали жичану препреку пуза-њем, и то низбрдо, итд....

Строге судије бе-лежиле су сваки детаљ и претварале га у бодове. На самом циљу морали су да покажу прецизност. Гађали су из њима непо-знате пушке АДМ 65, са

по три метка, у грудну мету с круговима постављену на 100 метара. Небла-говремено упозорење организатора такмичења да капитен тима, после из-веденог гађања, мора да прегледа оружје свим члановима екипе однело је драгоцене секунде, то јест бодове.

И поред тог пропуста, припадници Патроле Војске Југославије, од-носно 63. падобранске бригаде, освојили су треће место. Била је то бронза златног сјаја. Пласирали су се одмах иза сјајне екипе Украјине и земље домаћина, а иза себе су оставили фаворизоване армијске саставе САД, Аустрије, Словачке...

Патрола Војске Југославије у

Мађарској


Његово високо преосвештенство митрополит црногорско -приморски Амфилохије на прослави Дана бригаде и славе Покров пресвете Богородице


СЛАВА

Био је празник и рођендан 63. падобранске бригаде, четрнаести октобар 2002. годи-не. Био је и празник Покрова пресвете Богородице, за коју песник каже да је ши-ра од небеса, а како нишки падобранци ходају небесима, онда је природно да их

она, заштитница плавих висина, прима у своје наручје и да их чува и кад су високо и када ходе земљом.

У то име је братство манастира Царске лавре Дечана, тамо где су мошти краља великомученика Стефана Дечанског, са благословом епископа рашко-призренског и косовскометохијског Артемија, поводом рођендана 63. падобранске бригаде, „црве-ним береткама", даривало икону Покрова пресвете Богородице, урађену у радионици манастира Дечани.

Први пут од свог настанка у падобранској бригади је пререзан и славски колач. Како је том приликом наглашено, симбол и узајамност два стамена стуба, војске и цр-кве, то је јединство Србије и Црне Горе, које није чекало неке нове повеље. Упркос

Славски колач је у 63. падобранској бригади први пут

пресечен 14. октобра 2002.

године


нормативним регулативима које је време прегазило, а механизам администрације је слабо пратио настале промене, падобранци су након војничког дела обележавања свог празника, у посебној сали спровели православни верски обред резања славског колача крај упаљене свеће и иконе Покрова пресвете Богородице. Без великих медијских помпи, онако само за своју душу, са вером у Бога због које су спремни на најодважнија дела, падобранци су први пут прославили своју славу.

Идеја о обележавању славе потиче још од прве проливене крви на борбеним задацима. Упркос подршци претпостављених и разумевању свих који о томе одлучују, слава ипак није прослављена. Препреке су нормативни акти који нису решили начин обележавања верских обичаја у касарнама. И док администрација и политичари решавају тај проблем, падобранци су се одважили и у свом стилу су прославили своју славу.

Посебан гост на падобранској слави био је Његово високо преосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је том приликом нишким падобранцима пренео благослов патријарха Павла и завештање светога Петра Цетињскога, који је попут припадника 63. падобранске бригаде, заједно са својим витезовима у много тешким временима бранио част, образ и достојанство свога народа.

- Бранио је своју земаљску и небеску отаџбину, знајући да нема ничега светијег за нас људе овде на земљи од образа, части и слободе - поручио је нишким „црвеним береткама" господин Амфилохије. - Јер за слободу смо рођени, слобода нас је родила, за слободу смо призвани. Ви сте, попут оних пре вас, носиоци и сведоци те и такве слободе. Нисте војници и официри да бисте ратовали и отимали било чије, него да браните своју земљу, свој народ своје светиње и отаџбину. Тако је наша војска била од искона. Овде је данас међу нама и игуман велике Царске лавре манастира Дечана. Он је од светога краља Стефана Дечанскога који данас чува Косово и Метохију, донео са његовог живота икону Покрова пресвете Богородице за славу и за празник 63. падобранске бригаде, да би и преко те иконе, на првом месту Мајка Божија била покровитељка, а на другом месту да би и свети град који је данас први пут у својој историји остао сам са својим животом и једном шаком калуђера на Косову, и његов благослов и његова света рука била заједно са вама и да би та његова света рука обрисала сузе оних сродника који су у ово наше зло и опако време изгубили своје витезове, а међу њима има и оних који су припадали вашој прослављеној бригади. Да би замирио ране. Да вам небо увек буде ведро, земљом да ходите, небом да живите, небо да нам чувате и небом да се чувате. Бог вас благословио!

Посредник за обележавање падобранске славе на тако високом нивоу био је јеромонах Јован (Ћулибрк). Он је том приликом успео да добије благослов митрополита Амфилохија да се својом душом и телом чвршће повеже са падобранцима. Након месец дана накратко је монашку одежду заменио униформом и потом је завршио основну падобранску обуку. На тај начин је симболично и суштински спојио два стамена стуба народног јединства, цркву и војску.


БАЛКАНСКИ СКОК

ПРИЈАТЕЉСТВА

Један од начина међународне војне сарадње бригаде јесте дружење са члановима Међународног удружења војних падобранаца ветерана. Реч је о већ традиционал-ном сусрету који се једном годишње обележава заједничким падобранским скоко-

вима. Циљ таквих дружења је да се покаже свету колико су сви војници и падобранци

једни другима слични и да могу бити заједно. Тада сви стављају на леђа исти тип војног десантног падобрана и друже кроз скокове из авиона који лети брже од триста на сат.

Постројени на линији контроле непосредно пред улазак у авион, стоје Грци, Американци, Немци, Аустријанци, Французи, Белгијанци и други. Предвођени својим домаћинима, иду у нови скок да покажу целом свету како су највећи миротворци управо они који имају највише борбеног искуства. Шаренило униформи и разних

Једна падобранска

нација: Балкански скок пријатељства


Делегаццја падобрапаца: пуковници Илија Тодоров и Јелесије Радивојевић и потпуковник Ненад Кузмановић у посети падобранцима Грчке армије

ознака имају само једну сличност - на свакој су закачене ознаке са раширеним крилима, обележје војних падобранаца. То су људи који желе да уживају у неспутаној слободи које пружа отворено небо.

Према посебном програму, први скок је са 800 метара, а други, истог или наредног дана, са 2.000 метара висине, при чему пад у дугој стабилизацији износи скоро цео минут до отварања куполе главног падобрана.

Домаћини им уједно омогуће да на неком од стрелишта испробају стрељачко наоружање, познате аутоматске пушке типа калашњиков и пиштоље крагујевачке производње, а нађу времена и за обилазак културно-историјских споменика. Посебан куриозитет је обилазак спомен-собе 63. падобранске бригаде и упознавање са традицијом војног падобранства на овим просторима.

- Све је добро организовано и сјајно смо се забављали у Србији са припадницима 63. падобранске бригаде. Након сваког сусрета везе између наших нација јаче су и већи смо пријатељи. Наша порука свету је да треба да скачемо заједно, да будемо заје-


Традиционално честитање првог

скока: са Балканског скока

пријатељства

дно на небу и у-век са више наци-ја. Са сваким за-једничким падо-бранским ско-ком, са малих или великих висина, из авиона или хе-ликоптера, ми п р о м о в и ш е м о чврсте везе изме-ђу нација и наших оружаних снага. Мислим да су па-добранци врло пријатни момци, а разлика је то да, када је потребно, могу бити веома храбри и одлучни - истакао је то-ком једног таквог сусрета председ-ник Међународне асоцијације вој-них падобранаца ветерана, грчки генерал Конста-тинос Траханазис.


БОРБА ПРОТИВ СУДБИНЕ

Љубав према висинама и плавом небу није им избледела ни после повреда, које су претиле да ће их заувек оставити приземљене. Саша Стевановић, звани Сале Ку-ка, изгубио је десну шаку у једној акцији на Ааеродрому „Церкље" у Словенији

1991. године. Имао је свега двадесет четири године и до тада укњижених 228 падобран-ских скокова. Није хтео да се одрекне своје љубави према падобранству и већ након нешто више од четири месеца је са својом бригадом поново скочио. При падобран-ским скоковима носи посебну протезу како би успешно повлачио команде падобрана. Од тада носи надимак Кука, по коме га сви познају. И данас је активан падобранац, са скоро седамсто падобранских скокова и професионални је припадник Војске.

Борислав Белоица и Зоран Драшковић су у једној другој акцији остали без леве, односно десне потколенице. Теже од рањавања пало им је сазнање да, можда, више никада неће моћи да осете чари плавих висина и слободног пада. Били су довољно упорни да не одустану од скакања. Данас су обојица у инвалидској пензији, али не пропуштају прилику да организацијом скокова за ратне ветеране и они поново ставе падобран на леђа и скоче.

Кука и Бели поново заједно у ваздуху


Припрема пред скок: Зоран

Драшковић други слева

У штампаним медијима остало је забележено да су Кука и Бели били учесници обарања два необична рекорда. Један су остварили 1996. године у Анапи крај Црног мора у Русији. Тада су на великој манифестацији падобранаца инвалида учествовали у обарању светског рекорда. У томе су и успели, јер су осморица хендикепираних падобранаца у ваздуху успешно направила фигуру у релативу.

У лето 1997. године њих двојица су се поново нашла у хеликоптеру, овог пута на нишком небу. Скочили су заједно и извели формацију „двојку", прву у нашој земљи коју су у ваздуху формирали падобранци инвалиди.

- Тада сам осетио неизмерну радост и задовољство, јер сам доказао и себи и другима да су границе људских могућности неиспитане. Тим скоком сам такође показао да људи иако хендикепирани могу да раде исте ствари као и остали, али на другачији начин. И тада смо доказали да исте задатке можемо да одрадимо, али на прилагођен начин, због наших хендикепа. Мени је, на пример, направљен специјални резервни падобран типа „крила", како бих у случају отказа главне куполе могао безбедније да се приземим са протезом на левој нози - истакао је Белоица за „Вече-рње новости" у тексту који је објављен 28. августа 1998. године.


ДАМА СА ЦРВЕНОМ БЕРЕТКОМ

Једна црвена беретка нишких падобранаца разликује се од оста-

лих. Испод ње се скрива дуга смеђа коса, плаве очи и стидљив осмех не-званично најлепшег по-дофицира наше војске. То је старији водник пр-ве класе Радмила Јова-новић - врхунски падо-бранац и професионал-ни припадник 63. падо-бранске бригаде.

- Бити горе, на не-бу, искочити из авиона и летети у слободном па-ду, а да при том живот зависи од једног платна, изазов је коме као девој-ка нисам могла одолети. Када сам једном прегр-мела страх од непозна-тог, страх од првог ско-ка, и када сам осетила чари слободног пада, једноставно сам морала да скачем даље - истиче Радмила, вишеструки др-жавни вицешампион у прецизном скоку на циљ.

Дванаестог маја 2004. године Радмила је била део комбиноване падобранске екипе Вој-ске Србије и Црне Горе и Жандармерије МУП-а Србије. Њих дванаесто-

Са падобраном на леђима понела и бреме доказивања: Радмила Јовановић


Дама у униформи: са доделе награда

„Спортиста године

Војске СЦГ"

ро померило је границу немогућег - скочили су помоћу падобрана са висине од 9.205 метара без употребе кисеоничке опреме. Током слободног пада дужег од осам хиљада метара, око четири километра њихова плућа су дисала ваздух без кисеоника. Припреме за такав подухват трајале су око два месеца. Пре тога су морали да издрже напоран тест у барокомори и строге медицинске провере које је спровео Ваздухо-пловномедицински институт. У авион су ушли само најспремнији.

Поред падобрана, Радмила је на своја леђа ставила и бреме доказивања способности и граница издржљивости једне жене. Сувишно је говорити да су на претходним проверама и током припрема многи мушкарци испадали из игре.

- Било ме страх да не паднем у хипоксију, бесвесно стање у које се долази услед недостатка кисеоника. Поставила сам себи циљ да морам да скочим у тој експедицији. Евентуални неуспех се не би приписао само мени, већ нисам смела да дозволим да се кроз то очитају слабости једне жене.

Дванаест величанствених се тог дана нашло на висини од 9.205 метара. За успех треба да захвале и пилотима који су стари руски транспортер АН-26 попели скоро хиљаду метара изнад његове теоријске границе горњег лета. Највећа непријатност задесила их је одмах после искакања из авиона. Визири на кацигама су се нагло заледили на температури од минус педесет степени Целзијусових. Тако су изгубили визуелни контакт са земљом и околним падобранцима, а „прогледали" су тек када су


се спустили у ниже слојеве атмосфере. Није било говора о отварању падобрана на великој висини, јер је то значило дуже задржавање у зони без кисеоника и сигурно падање у стање хипоксије. Уједно је претила опасност од судара у ваздуху са другим падобранцима који у слободном паду на тим висинама јуре брзином већом од 80 мета-ра у секунди, односно око 300 километара на сат.

- Први пут у животу сам се осећала немоћно. Ништа нисам могла да урадим осим да дужину слободног пада одређујем по осећају. Срећом, визири су се одледили на око четири хиљаде метара висине, што значи да смо дуже од пет километара падали без икаквог визуелног контакта са околином. А даље је све била рутинска ствар - сећа се Радмила.

У свету није реткост видети жену у униформи. Код нас, међутим, та пракса још није заживела. Да би Радмила обукла падобранску униформу, није било довољно само да скочи из авиона. Морала је да заврши веома тешку и сложену падобранску обуку којом се прави јасна разлика између спортског и војног падобранца. У војсци је падо-бран превозно средство до циља, где треба извршити борбени задатак, а то значи да је поред владања вештином падобранства, потребно знати бројне друге вештине свој-ствене таквим специјалним јединицама. Радмила је успела да заузме престижно место и у војном и у спортском падобранству.

- Свесна сам да је падобранство спорт који обичном посматрачу одузима дах. Тај спорт је довољно безбедан да милиони људи у свету скачу помоћу падобрана и, с друге стране, довољно узбудљив и застрашује, па многи не смеју ни да помисле да учине било шта слично. У свету, такође, има много девојака које се баве падобранством и то ништа није чудно - каже Радмила.

Након успешног приземљења са висине веће од Хималаја, Радмила је у своју падобранску књижицу уписала свој 725 скок. Доказала је да је достојна униформе коју носи. Можда ће она разбити мит о српском борцу и војнику, или ће, пак, остати само изузетак који потврђује правило да су код нас мушкарци предодређени за униформу. О том питању не жели да се изјашњава. Поносна је, како каже, што је припадник елитне јединице, а као жена померила је неке границе тамо где многи мушкарци не смеју да привире. Једино јој недостају родни Нови Сад, зелена поља Панонске равнице и велика река Дунав.


ЗИД СЕЋАЊА

За шездест година постојања падобранских јединица, на борбеним задацима погинуло је 43 падобранаца. Двадесет два падобранца погинула су у удесу током извршења падобранског скока, јер се сваки скок сматра борбеним задатком.

Осталих 21 падобранца погинули су у борбеним акцијама које су рађене од 1991. до 2001. године. У борби је погинуло 11 професионалних припадника јединице, од тога шест старешина и пет војника по уговору, затим осам војника на одслужењу војног рока и два припадника резервног састава. Два официра су погинула у хеликоптерском удесу током задатка.

Војник Милош Антал, који је нестао 1992. године током извлачења из Мостара, проглашен је мртвим и он је практично 22. погинуо у борбеним дејствима. Последњи је настрадао водник Ненад Цветковић у лето 2004. године, током алпинистичке обуке, што само показује да целокупна обука падобранаца спада у ред високоризичних.


Падобранци су се потрудили да њихови настрадали другови не буду део стати-стике, већ да сећање на њихова дела остану записана као узор и опомена генерацијама које долазе. Наиме, у спомен-соби бригаде постоји споменик „Зид сећања". На белој мермерној плочи тог споменика, испод симболично направљене падобранске куполе исписана су имена свих падобранаца који су настрадали током обављања борбеног задатка. Остаје жеља да се на споменик не стави више ни плочица.

У јединици се посебно негује и однос према члановима породица погинулих падобранаца, јер су сви заједно део једне велике падобранске породице. Иста судбина их је задесила да изгубе највољеније и сваке године се уочи дана бригаде окупљају да запале свећу и положе цвеће на „Зид сећања".

„Скуп унесрећених" није патетично окупљање и плакање над својом злом судбином. Нема ни призивања патриотизма ни наглашавања херојства. Није то ни окупљање да би се тражили одговори зашто њихових најмилијих више нема. То је, заправо, сусрет једне велике часне породице, која се тог дана окупља на нишком аеродрому да се поново виде. Да тихо, уз притајени јецај уцвељених мајки, удовица, сестара и деце, призову сећање на угашену младост. Да њихова жртва не падне у заборав. Они су својом крвљу исписали историју 63. падобранске бригаде и историју отаџбинске части војника са две заклетве.

ПАДОБРАНЦИ КОЈИ СУ ПОГИНУЛИ НА ПАДОБРАНСКОМ СКОКУ

1. војник Милош Карић 2. војник Грга Пржњук 3. капетан Војислав Вукчевић 4. војник Петар Цигић 5. војник Петар Жмук 6. поручник Јован Јакоњић 7. војник Драгутин Жаревац 8. заставник Миодраг Дамјановић 9. десетар Гојко Николић 10. десетар Петар Вишњић 11. војник Јовица Зарић 12. војник Драган Јовановић 13. војник Антон Сулић 14. војник Станко Димитријевић 15. војник Фрањо Чутурић 16. капетан прве класе Предраг Станић 17. војник Слободан Станчев 18. водник прве класе Ненад Филиповић 19. поручник Хајрудин Дрндар 20. војник Дени Стевановић 21. водник прве класе Милан Глигорић 22. водник Зоран Достанић


ПАДОБРАНЦИ КОЈИ СУ ПОГИНУЛИ У ТОКУ БОРБЕНИХ ДЕЈСТАВ А

1. војник Драган Родић 2. војник Томислав Преберина 3. поручник Веса Новаковић 4. потпоручник Зоран Зонић 5. заставник прве класе Љубиша Калинић 6. војник Дејан Обрадовић 7. војник Марко Хрњак 8. војник Јован Цигановић 9. десетар Горан Јовановић 10. водник Србољуб Ђоровић 11. десетар Љубиша Јанковић 12. разводник Владан Анђелковић 13. разводник Саша Илић 14. разводник Небојша Ристић 15. потпуковник Горан Остојић 16. водник прве класе Драган Душанић 17. водник прве класе Срђан Станчетић 18. војник Радош Церовић 19. војник Раде Антонић 20. војник Бојан Радојковић 21. војник Драган Димитријевић

УМРЛИ ТОКОМ АНГАЖОВАЊА НА БОРБЕНОМ ЗАДАТКУ 1. разводник Славољуб Савић 2. разводник Марко Аврамовић

ПОГИНУЛИ У ХЕЛИКОПТЕРСКОМ УДЕСУ 1. пуковник Саша Ђорђевић 2. потпоручник Дејан Рајчевић

НЕСТАО У БОРБЕНИМ ДЕЈСТВИМА 1, војник Милош Антал


На вежби „Плави пут", у мају 2004. године падобранци су показали врхунску оспособљеност: борбени тим решио задатак из домена противтерори-стичке борбе


САДРЖАЈ ПРВИ ПАДОБРАНСКИ БАТАЉОН 5 РАЗВОЈНИ ПУТ 10 1947-1953: ПАДОБРАНСКИ БАТАЉОНИ 14

Чедомир Вранић 17 1953-1959: ПАДОБРАНСКА БРИГАДА 18 1959-1967: У ПОТРАЗИ ЗА РЕШЕЊЕМ 22 НОВА ШЕЗДЕСЕТТРЕЋА 24

Секунд до смрти 29 Подизање квалитета обуке 30

Спас на крову 34 Смена генерације 37

Венчање у ваздуху 41 Специјална падобранска диверзантска група (СПДГ).............................................................42 Формирање диверзантских чета 43

САВРЕМЕНА ПАДОБРАНСКА БРИГАДА 47 Борбена обука 50 Падобранска обука 57

Нова генерација падобранаца 62 Селекција 64

Секунда дуга као ноћ 69 СНАГА ЗАЈЕДНИШТВА 72

РАТНО ДОБА 76 Прошверцовани падобранци 78 Десет заповести 79 Падобранска заклетва 80 Словенија 84 Плесо 85 Земуник 87 Борба за спас рањеног друга...................................................................................................... 88 Падобрански кодекс части 89

Три послератна друга 91

АНГАЖОВАЊЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 92 „Капетан Ерић" 93

Мостар 94 Новогодишња ноћ 95

Спасавање пилота 98 Борбени задаци у околини Мостара 99 Операција „ Чапљина" 100 Извлачење из Мостара 103 Чекајући расплет 103

Спасавање породице пуковника Милетића 105 Црвена беретка као симбол 106 Анализе и искуства 108

СТРАДАЊЕ КОМАНДАНТА 109 НИ РАТ НИ МИР...........................................................................................................................111 ТЕРОРИЗАМ НА КОСМЕТУ 112


Погибија начелника штаба........................................................................................................ 115 Сећање команданта бригаде..................................................................................................... 117

БОМБАРДОВАЊЕ 121 Без изненађења 122 На ратном задатку 123 Двоструко вреде 125

Излазак из болнице 128 Дејство Натоа по аеродрому 128

Ћуре звани Чудо 131 Ратно искуство 134

ВОЈНИЦИ НАРОЧИТОГ КОВА 135 Најбоља резерва 136

Верност бригади 139 ТЕРОРИЗАМ НА ЈУГУ СРБИЈЕ 140

Улазак у Копнену зону безбедности 144 С падобранцима у Сектору Д 145

Операција „Ораовица" 150 Улазак у Сектор „Б" 153

САНИТЕТ У РАТНИМ ДЕЈСТВИМА 155 Гиле и Раче 156

ПАДОБРАНСКИ ВИШЕБОЈ 158 Патрола у Мађарској 160

СЛАВА 163 БАЛКАНСКИ СКОК ПРИЈАТЕЉСТВА 165 БОРБА ПРОТИВ СУДБИНЕ 168 ДАМА СА ЦРВЕНОМ БЕРЕТКОМ 170 ЗИД СЕЋАЊА 173 КОМАНДАНТИ 176


UDK 356.169(497.1)(093.2)

KRSTIĆ, Vladica Војници са две заклетве : падобранци 63. падобранске бригаде /

Владица Крстић. - Београд : НИЦ Војска, 2005 (Београд : Војна штампарија). - 184 стр. : илустр.; 25 с т . - (Посебна издања / [НИЦ Војска]; књ. 136)

Тираж 1000.

ISBN 86-7530-129-4

а) Vojska Srbije i Crne Gore. Šezdesettreća padobranska brigada

Knjiga je posvećena stvaranju i razvoju čuvene 63. padobranske brigade i brojnim podvizima njenih pripadnika u ratu i miru. Vojnici sa dve zakletve, kako ih zovu, večni su primer časti, požrtvovanja i vrhunske obučenosti, a nadasve osećanja odanosti otadžbini, svojoj jedinici i uniformi koju ponosno nose.

CIP - Katalogizacija u publikaciji Centralna biblioteka Vojske Srbije i Crne Gore

vojnici sa dve zakletve - vladica krstic

Documents