vojislava latkovic - kraljica jelena anzujska, ljubav u dolini jorgovana.pdf

8/17/2019 Vojislava Latkovic - Kraljica Jelena Anzujska, Ljubav u Dolini jorgovana.pdf

1/233


2/233

2

Vojislava Latković

KRALJICA JELENA

ANŽUJSKAljubav u Dolini jorgovana

Beograd, 2012.

By


3/233

3

EDICIJA _________________________________________

Žene koje su stvarale istoriju


4/233

4


5/233

5

Draga moja Patricijo,

Piše vam vaša kraljica Jelena Anžujska sa Ibra, iz Doline jorgovana. I ja sam se zamonašila, ali još moram da radim i vodim svoj deo srpskedržave iako sam vladarka u poznim godinama. Pomažem svojimsinovima kraljevima da zajedno očuvamo nemanjićki zavet i jaku srpskudržavu.

Sa prozora svoga dvorca u Brnjacima posmatram Oklački potok izaleđenu, uspavanu reku i mislim kako je sada ribama hladno, a ipakmogu da prežive. Da li ću dočekati proleće? Gubim nadu, bojim senestanka. Ne volim poraze, prezirem ratove, mrzim rastanke. Teško mi je... Doživela sam duboku starost samim ulaskom u devetu decenijuživota. Već trideset i sedam godina vladam svojim oblastima Srbije poslesmrti dragog supruga, velikog kralja Stefana Uroša I Nemanjića. Bio jemudar i sposoban, hrabar vladar, sin Stefana Prvovenčanog, unukžupana Stefana Nemanje — osnivača dinastije.

Želim što pre da završim svoje memoare ovom poslednjom pričom.Mislim da mi se bliži kraj. Često obolevam. Mnogo se odmaram i molimBoga za spas srpskog naroda i ove naše ratom izmučene i napaćenezemlje Srbije.

Uvek sam sledila put pravednih, vrednih i umnih vladara. Došlasam u dvor Nemanjića, primila i poštovala pravoslavnu veru, a svojukatoličku i dalje sam u srcu zadržala za sebe. Gradila sam crkve obejuveroispovesti, pomagala ih želeći da se svi vernici izmire i usaglase kaohrišćanska braća koja se mole istom Bogu, Isusu Hristu. Ništa nijevrednije ni bolje od svetih kuća zato sam srećna kad me podanici poštujui uvažavaju i kao vladarku i kao ktitorku.

Danas osećam da naglo gubim energiju, da mi udovi posustaju, dami kandilo drhti na dlanu. Da li ću se izboriti sa teretom godina koje mepritiskaju i vuku nadole jače od Zemljine teže? Neću očajavati, nećusestrama monahinjama pokazivati smrtni strah. One primećuju mojunemoć. Vide da sam postala usporena, pomalo nespretna, ponekadapatična.

Uverena sam da moji vernici i državni saradnici pogađaju da samnedavno namenski sazvala crkveno-državni sabor da bih se dostojno


6/233

6

oprostila od svih njih, a možda i od svog jedinog života. Dobro je ako sumoju odluku tako shvatili. Često su se zavaravali videći kako sam

ponekad vesela, duhom krepka monahinja starica. Neki misle da jošmogu izdržati iako, kao biljka, fizički nestajem. Kopnim kao uveli jorgovan koji niko ne zaliva ili kao kukurek kome je vetar razneo crvenelatice. Ja dobro znam da moje propadljivo telo ne može da pratinesalomivi duh koji me tera napred. Želja mi je da još pomažem svima.Zar tražim nemoguće?

Ja sam vladarka koja se zamonašila i zadržala isto, rođenjemdobijeno ime, Jelena. Ovde, u Brnjacima, samujem iako me dobro pazelogotet, patrijarh, nastojnik i posluga. Teško podnosim što više ne mogu,

kao nekad, uspešno pratiti rad službenika državnih organa onog deladržave na čijem sam čelu.

Evo, tek je prošao Božić i stigla je nova 1313. godina. Više nepodnosim hladne, ledom okovane zime, pogotovo ne ovu koja je belimsnegovima zatočila i pritisla gorostasne stoletne borove u gornjoj šumiiznad reke i pahuljama okitila tankovrhe jelke, te ih teretom povilaprema zemlji pored ledenog Ibra. Moje stare kosti škripe i krckaju kaosuvi orasi kad hodam odajama. Osećam bol u kostima što se širi prema

gore kičmenim stubom do vratnog zgloba, tog važnog pršljena kojipokreće glavu.Htela bih da još budem od koristi sinovima. Dragutin i Milutin su

se, uz moju pomoć, izmirili. Pre neki dan su me obišli... Sad sam srećnamajka koju slušaju odrasla deca. Ali moje vreme u peščanom satu ističe.Bijem poslednju bitku... Spokojno ću leći u grob blizu jedine kćerkeBrnče.

Uzaludno mi je dozivati Boga i moliti se za spas. On najbolje zna ukom trenutku će nas pozvati k sebi. Stvoritelj je jedan, on pravedno sudi

nama smrtnicima, svima prema zaslugama: dobrim i lošim delima kojasvesno ili nesvesno učinismo na planeti Zemlji. Svemogući nam praštagrehe jer nas je svojevoljno u ljubavi stvorio. Određuje nam putokaze, alinas i kontroliše. Bog je uvek u nama svima. Moramo se potpuno okrenutisebi i tako naći Božji mir.

Htela bih, draga, da konačno završim rukopis svojih memoara, zatošto pre dođite iz manastira Gradac ovde, kod mene, da vam predam ovupisanu životnu priču o sebi i o svojoj porodici. Oprostite mi ako nisambila dovoljno iskrena. I sami znate da je lakše pisati o drugima, pa i obližnjima, nego o sebi. Jer uvek se preispitujemo da li smo verodostojno


7/233

7

prikazali protekli život i da li smo sasvim realno pisali o svojim delima.Nezahvalno je kad se čovek suoči sa samim sobom. Teško mu je da

otvoreno iznese svoje slabosti, a još je teže hvaliti se učinjenimdobročinstvima. Preterano hvaljenje sebe i drugoga može biti loš posao jer se tako stvara ulepšana fabula — bajka, koja se nalazi na granicistvarnog i nestvarnog. Čovekov stvarni lik je neponovljiva, individualna, jedinstvena prirodna pojava. On je živa misterija koju izučavamo. Čovek je zagonetka...

Naš iguman Danilo reče mi da će obavezno pisati moje žitije koje ćebiti realno: bez opširnih opisa, bez nepotrebnih ulepšavanja i otužnepatetike. Pisaće o teškim prilikama u Srbiji kao savremenik, prijatelj

vladarske porodice i najviši duhovnik. On je očevidac minulih događaja,kao i ja, ja sam svedok jer već preko šezdeset godina živim u Srbiji.

U mom rukopisu čitaćete ne samo o meni, kraljici, već i o mojimkraljevima Nemanjićima: Urošu I, Dragutinu i Milutinu. Moram dazavršim ovo pisanje i da vam zahvalim. Tužnog srca opraštam se od vas,mila sestro Patricijo. Ne znam da li ćete stići na vreme i da li ćete mezateći živu u Brnjacima. Nadam se da će me sinovi sahraniti u mojojzadužbini, u manastiru Gradac, u Crkvi Presvete Bogorodice.


8/233

8

* * *

Kraljica polako odloži nežno i raznobojno paunovo pero i ispisanesvitke pergamenta od istanjene jagnjeće kože, pa sede u veliku drvenu

stolicu prekrivenu udobnim jastucima od mekanog guščijeg paperja.Pokušava da se odmori od života, kao i od dubokog razmišljanja o tomešta će biti posle njene smrti. Misli joj se, kao gradonosni oblaci, u trenusudariše. Kao da je crna oluja, silazeći sa oblaka, ušla u njeno premorenosrce, kucalo je ubrzano, u ritmu pokvarenog časovnika.

Vladarka plemenitog srca oseti nagli zamor, bol u nogama, nemoć uduši. „Šta je to?" još uvek svesna pitala se da li je uspela rečima da iskažei opiše sve one događaje kroz koje je, s mukom, prošla u ovozemaljskomživotu. U tim trenucima tuge i osame, dotače se prstom crne marame

koja joj je uokviravala duguljasto bledo lice, zatim dugačku tamnosivumantiju prikupi levom rukom oko sebe, a desnom nesvesno opipa crniogrtač širokih zvonastih rukava. Ova nežna, oronula starica uzdahnu.Strese se i pretrnu od jeze. Drhtavica kao tajfun prođe njenim venama.Oseti bol i mučninu ispod grudi. Mislila je da je kolabirala, da će umreti.Stanje svesti joj je kritično zbog zujanja i lupanja u lobanji.

Nije više mogla da odagna crne misli od dosadne smrti koja ju je,kao sablast, u stopu pratila tih hladnih januarskih dana. Učini joj se da se

dvorac u Brnjacima malo zaljulja jer joj je nesvestica stvarala čudnekošmare. To osećanje nemoći natera je da rukom pronađe malo crvenodugme na stolu i da ga pritisne. Dvorska dama Beatris u tren se stvorilalagano kucajući na vratima glavne odaje bolom izmučene stare kraljice,monahinje Jelene. Ova savesna službenica s vrata ju je tiho pozdravila.Nije se odazivala. Beatris se uznemirila i uplašila, ali nije slutila najgore.

Prvo pomisli da je gospodarica zaspala jer je klonula u naslonjačuzatvorenih očiju. Htede da se vrati, ali kad joj, u strahu, dotače ruke, lice iopipa puls, zaključi da je kraljica preminula: nestala je u mekoći svoje

perjane fotelje, kao ptiče u gnezdu.Dvorska dama zaplaka za svojom dobrotvorkom, kraljicom,


9/233

9

monahinjom Jelenom. Sklopi ruke pokojnici, spusti joj očne kapke i izađeiz prostorije. Trčala je bez daha, dozivajući poslugu, glasno jaučući i

plačući.Nekoliko časova pre smrtnog trena i konačnog nestanka, Jelena sebeše setila svog bezbrižnog detinjstva. Jasno pred očima vide iprepoznade majku Alisu, uvek nasmejanu, punu ushićenja i dobrote.Kao u nekom polusnu obrati joj se rečima:

— Majko, mi smo stvarno najbliži rod francuskog kralja Luja IX injegovog brata, kralja Karla Anžujskog! Imali smo sreće i mnogoprivilegija. Danas se, kažeš, evo, moja sestra Marija verila sa albanskimnamesnikom koji tamo upravlja po nalogu italijansko-sicilijanskog kralja

Karla Anžujskog, našeg bliskog rođaka. Neka sestra za venčanje obučeonu čipkanu, rukom rađenu haljinu sa ostrva Paga. Hoćemo li svi ići nasvadbu da ispratimo sestru?

U ovom transu i košmaru ona začu najlepše reči:— Što me to pitaš danas, mila Jelena? To vreme je davno prošlo. Zar

se više ne sećaš, kćerko? Tvoja sestra je preminula. Ti si je bolesnunegovala... i nadživela si je. — Jelena povika U čudu:

— Uh! Zašto mi braniš, mama, da idem na njenu svadbu? Reci mi!

— ona sklopi ruke pa nastavi:— Zašto? Moram obući onu narandžastu toaletu. Hoću da ispratimMariju, da prisustvujem njenom svadbenom veselju... Pusti me, majko,da vidim Mariju! — Ona zaplaka. Majka se zamisli. U strahu i očajanjuzapita bolesnicu koja je bila na samrti:

— Znači li to da si sada zaboravna, pa ne možeš da se setiš da si tisestru sahranila u katoličkoj crkvi u Ulcinju, na srpskoj teritoriji, uPrimorju? Vidiš da ti nije dobro. Gubiš se u vremenu i prostoru.

— Javi mi, molim te, kad krećemo na svadbeno veselje. Neka tata

Raul odluči i dogovori se s kraljem Karlom Anžujskim — reče potpunoizgubljena kraljica, vođena mislima koje behu odlutale u prošlost. Dalekosu lutale. Gubila se, nalazila se u prošlom vremenu. S mrtvom majkomrazgovara. I dalje je verovala da je majka tu, pored nje. Govorila joj jeutešne reči:

— Dobro, mila moja kćerko, udovoljićemo ti svi. Svadbu ćemoMariji napraviti da bismo tebe razonodili. Da opet budeš srećna. DaćeBog, ozdravićeš, kćerko moja...

— Hvala ti, dobra moja majko! Jedva čekam da se svi okupimo, aposle da ispratimo Mariju sa svatovima.


10/233

10

Ozarenog lica, Jelena pomisli da joj je to najsrećniji dan i da ćeuskoro uživati sa roditeljima i sestrom Marijom. Tako je spokojna, mirna

i zadovoljna, utonula dušom i telom u večni san iz koga se nikad nikonije probudio.Patricija ju je zatekla hladnu, nepomičnu.

Iguman Danilo pristiže iz Banjske i zapali sveću pored odra kraljicekoja je ceo svoj život posvetila narodu Srbije.

Sahranjena je u svojoj zadužbini, u manastiru Gradac, u CrkviPresvete Bogorodice, 8. februara 1314. godine. Svi su je iskreno ožalili i

molili se Bogu za njenu dušu. Dok su zvona odjekivala, vernici suplakali, gotovo sigurni da će monahinja Jelena dušom stići u raj i tamonastaviti bitisanje među ostalim pravednicima i bezgrešnim ljudimakojima je Bog za života očistio duše i odredio mesto među zvezdama.


11/233

11

* * *

Mnogi savremenici — pisci, duhovnici i istoričari ostavišedragocene beleške o njenom životu. Sve reči pohvale o blagorodnoj

princezi, koja je dobar deo života, pre udaje, provela sa bogatim ipoznatim roditeljima u Italiji, a zatim prešla na mađarski dvor i tuboravila kod svoje tetke, mađarske kraljice Jolande i teče, kralja AndrijeII. Sjaj mađarske krune obasjavao je u spektru prostorije dvora gde jemlada princeza boravila. Nadahnuta čarima kitnjastih salona, udobnimživotom među ostalim kraljevim rođacima, mlada Jelena se u mislimavisoko vinula i stigla kod zvezda u plava nebeska prostranstva. Srcepuno ljubavi i istinske mladalačke čežnje navede je da se oseća kaokrilata ptica, slobodna u svom letu, koja hita prema boljoj budućnosti.

Želela je da što pre odraste, da se obrazuje. Čeznula je da nađe svogprinca iz snova. Svoja prva znanja stekla je učeći od kaluđerica i čitajućimanastirske knjige. To je bio početak njenog solidnog obrazovanja. Sve jerado i s lakoćom učila, ubrzo je sama čitala knjige iz očeve biblioteke,upotpunjujući ono prvo osnovno znanje od roditelja i kaluđera. Volela jesama da piše i čita. Njeni vidici bili su otvoreni. Knjiga ju je oplemenila iprosvetlila, otvorila joj je putokaze.

Bila je srećna. Računala je na tablicama, slikala na svili, pisala na

pergamentu od tanke jagnjeće kože. Čitala je prvo sa table, a posle izknjiga koje su se nalazile u bogatoj kućnoj biblioteci. Znala je da svojepismene sastave sama na pergamentu savija u trube i pravi svitke. Onisu bili vredni kao i ukoričene svete knjige koje su kaluđeri izinostranstva donosili u Srbiju, prevodili ili u originalu prepisivali izstarih grčkih rukopisa. Kasnije je živela i učila na mađarskom dvoru.

Njena tetka, mađarska kraljica Jolanda, vaspitavala ju je kao svojedete. Nije ni primetila da je princeza naglo stasala za udaju sve do onogčasa kad su vrani konji stigli pred kapiju dvora. Zakićeni i odvažni,

srpski prosci uđoše u dvor. Izaslanici srpskog kralja i kraljice zaprosiše Jelenu Anžujsku. Oni su se s njima na mađarskom jeziku slabo


12/233

12

sporazumevali, smatrajući ga najtežim evropskim jezikom. Pokušaće dase služe svojim maternjim, uvereni da će ih kralj i kraljica razumeti.

Poslanik se oglasi:— Pomoz‘ Bog, Vaše veličanstvo, kralju velike Mađarske, presvetliAndrija II, i Njeno veličanstvo, kraljice Jolanda! — povika glavniizaslanik kralja Uroša I Nemanjića na čistom srpskom jeziku.

— Dobro došli u naš dvor, braćo Srbi! — odvrati kralj Andrija, pauvede vesele goste u veliki salon za prijem. Oni se obradovaše srdačnomprijateljskom dočeku uglednog kralja susedne države.

Kad su seli i videli svu raskoš dvora i otmenost domaćina, brzo seokuražiše i, bez ustezanja i lažne skromnosti, hrabro zaprosiše lepu

princezu Jelenu Anžujsku za svog kralja Uroša Nemanjića. Nisu bilisvesni činjenice da Jelenina tetka, kraljica Jolanda, nije toga dana moglada odluči, nije mogla sama da im obeća ovu gorsku vilu bez dozvolenjenih roditelja oca Raula i majke Alise. Kralj i kraljica se zabrinuše. Ipaksu se morali nekako snaći. Brzo su smislili šta će. Obavestiće ih hitno.

Tu su bili verni poklisari koji su otputovali i obavestili Jelenineroditelje. Sve im objasniše. Kralj Uroš je bio vladar najmoćnije države naBalkanu, u to vreme, pa se ova prosidba uspešno završila pristankom

srećnih roditelja, kao i velikim veseljem i opremanjem devojke od stranemađarskih vladara koji su se godinama starali o princezi. Preuzeše nasebe obavezu da je skupim ruhom opreme i naprave svadbeno veselje.Moćni kraljevi je prvo okite zlatom i darovima te predaju svatovima.

Devojka je pristala jer se takav poznati prosac, kralj Srbije, nijemogao odbiti iz političkih razloga. Glas o kralju Urošu širio se ne samoBalkanom, već i širim evropskim prostorima. Za razliku od njegova dvabrata, dva prethodna srpska kralja, Uroš je bio pravo oličenje hrabrosti,uzornog vladanja, moći i ljudske dobrote.


13/233

13

* * *

Monahinja Patricija izađe suznih očiju iz Bogorodičine crkve,noseći ispod ruke svih pedeset svitaka pergamenta, na kojima je kraljica

Jelena opisala svoj život u vladarskoj kući Nemanjića. I dok su namanastiru Gradac zvona odjekivala, jer se odvijao sveti obred povodomsmrti vladarke, ova mlada žena, posvećena Bogu i crkvi, odluči da udubokoj tišini čita sve što je njena gospodarica svojeručno napisala.Svakog dana završiće čitanje po nekoliko svitaka. Sad mora da požuriprema dvorcu u Brnjacima. Preseliće se i Bogu moliti, staraće se o svemuu dvoru.

Brzim koracima pređe dvorištem, okrenu se da još jednom bolje vidimanastir Gradac, čija ktitorka je bila Jelena Anžujska. Tog časa priznade

sebi da je dosta vremena provela u unutrašnjosti ove najlepše svete kućepravoslavlja. Započet za vreme kralja Uroša, Gradac je, uz napor iodricanja, završila kraljica Jelena. Ona na zidnoj fresci stoji pored kralja izajedno pridržavaju maketu njene zadužbine.

Kada je napustila kapiju uređenog crkvenog dvorišta, monahinjaspretno rukama prikupi i savije svoju dugu crnu mantiju, te polako uđeu kočiju. Kočijaš je znao da Patricija putuje prema Brnjacima gde ćeubuduće živeti sa ostalim monahinjama iz ovog letnjeg dvorca presvetle

kraljice Jelene. One će se najbolje starati o imanju i letnjem zamku gde ježivela pobožna srpska kraljica vladajući delom države, uporedo sasvojim sinovima, kraljevima Dragutinom i Milutinom.

Jedva je čekala da stigne iako je znala da će u njemu tuga da je mori jer tu više nema Jelene, njene mile blagorodne monahinje koju će crkvenivelikodostojnici, kasnije, zvanično proglasiti za sveticu.

Mart mesec 1313. godine izgledaše čudan i varljiv jer je baba Marta sneba puštala blage sunčeve zrake koji se na Zemlji uopšte nisu osećali.Iako sunčano, bilo je hladno. Ratari i stočari brinuli su se za svoje useve,

za stoku, a prostorije su dobro zagrevali bojeći se prehlada, težih bolesti idrugih životnih nedaća.


14/233

14

Patricija s tugom uđe u odaju i polako sede u stolicu pokojne Jelenekako bi bolje dočarala njeno nedavno prisustvo u vili. Prošeta se

hodnikom do biblioteke, dotače rukom neke svete knjige koje je pisaoSveti Sava. Reši da će ovde čitati Savino „Žitije Svetog Simeona", županaNemanje, rodonačelnika Nemanjića, ali prvo će pročitati ovaj rukopis okraljici Jeleni.

Svitke od tanke jagnjeće kože stavi polako u vitrinu. Plašila se da ihne poremeti ili ne ošteti, zato ih dobro obezbedi i izađe iz dvorskebiblioteke. Mislila je da taj rukopis već može polako prelistavati i čitati jer je prošlo četrdeset tužnih dana kada se duša pokojnice već smirila, teviše ne luta odajama ove gospodske kuće Nemanjića, koja fizički ostade

bez gospodarice. Svejedno, bilo joj je teško da odaje neke tajne intimnogporodičnog života kraljice, o kojoj su svi savremenici: patrijarh, vernici ipisci, beležili dosta kratko i jasno samo pozitivne reči, reči hvale.

Patricija je šaputala:— Ja sam ove memoare na ruke dobila od gospodarice? Da, da!

Možda treba prvo da ih pažljivo čitam pa onda da ih dam da se srede,prepišu, ukoriče i postanu dobra knjiga za buduće generacije? Morampočeti, vreme brzo prolazi. Da li to znači da hitno treba da zadovoljim

svoju radoznalost? Čitaću ih u strogoj tajnosti, neću nikome ništaprepričavati. Zar da zloupotrebim poverenje kraljice, meni najdražemonahinje? Dobro! Evo! Kraj priče već znam! On se nalazi u onompismu koje mi je draga Jelena dala na dar pred svoju sudnju uru.Razumela sam njene teškoće nastale zbog starosti i bolesti. Imala je snageda piše o samom početku svog teškog života i najzad o kraju. Divim jojse. Neobična kraljica! Mudra, hrabra, istrajna! Uvek velika, služila je zaprimer svima, kao dobrotvor, kao zaštitnica sirotinje. Mnogo sam jevolela... „Moram da što pre pročitam ovaj rukopis" — šaputaše ona.

Patricija donese još nekoliko savijenih jagnjećih tabaka i poče očimaprelaziti preko redaka. Neka čudna tišina zavlada prostorijom. Onapogleda praznu kraljičinu drvenu stolicu sa zastrtim perjanim jastucima.Na zidu je stajala velika slika kralja Uroša. „Da li može da me vidi? SamBog zna. Da li je moguće?" pitaše se monahinja Patricija. Poče da čita sampočetak ove uzbudljive priče...


15/233

15

* * *

Moj život je duga, nenapisana priča. Potičem od svete Anžujskeloze. Mi smo potomci Merovinga, koji su u IV veku Dunavom doplovili

sa Bliskog istoka u Francusku... Sećam se svojih roditelja. Bila sam srećnoi veselo dete.Najznačajniji vladar kuće Nemanjića, kralj Uroš I, najmlađi je sin

Stefana Prvovenčanog, unuk velikog župana Nemanje. Njega je narođenju zadojila majka, kraljica Ana, unuka moćnog mletačkog duždaDandola, a u ruke ga je prihvatio otac, prvi krunisani kralj. Brzo je rastaoi napredovao. Rano je sazreo. Mene je zaprosio dve godine poslestupanja na srpski presto.

Njegove blage crte na duguljastom licu činile su ga gospodstvenim,

pristupačnim, za sreću stvorenim. Krupne kestenjaste oči kao da su krileneku duboku tajnu iz njegovih prethodnih života. Sve pozitivne ljudskeosobine predaka čitale su se na Uroševom licu i sijale kao luče nazvezdanom nebu. Blaženo su treperile, isijavajući božansku toplotu saneba na sve ljude. Po tamnim gustim obrvama, izraženim jagodicama, jakom produženom nosu videlo se da je muževan, hrabar i odvažanSrbin koji hoće čvrsto da drži žezlo u svojim rukama. Znao je šta hoće ikako treba da vlada srpskom zemljom. Imao je jaku želju da promeni

lošu politiku koju su, pre njega, vodila dva njegova starija brata —kraljevi Radoslav i Vladislav.U čemu su oni grešili po mišljenju srpske vlastele? Kralj Radoslav se

osećao Grkom, po onoj narodnoj da je čovek odande odakle mu je žena.Majka Grkinja Evdokija uputi mu prve grčke reči dok je bio u kolevci.Nauči ga da čita i piše, čak i da misli na tom jeziku. Mladi kralj Radoslaviz svetorodne loze Nemanjića rano je podlegao ovim izazovima. Pao jepod uticaj prvo loše majke, zatim svoje posesivne supruge i tasta cara.

Tako je sudbina htela da se oženi grčkom princezom, kćerkom

velikog epirskog cara Teodora Anđela, čija zaštita mu je veoma godila.Ovaj srpski vladar se na svojim poveljama upućivanim Dubrovniku i na


16/233

16

svom novcu potpisivao na majčinom grčkom jeziku. Čak je na jednojpovelji napisao grčko prezime Stefan Duka, te su ga srpski vlastelini s

podozrenjem gledali smatrajući ga izdajnikom koji se odrodio poduticajem svoje žene i tazbine.Zbog ovakvih postupaka, srpska vlastela je ustala protiv

nesposobnog kralja Radoslava jer je pod noge bacio zavet Nemanjića.Pošto nije slušao ni savete svog strica, arhiepiskopa Save, ovaj

nesposoban vladar bude zbačen sa prestola. Pod silom pritiska predadekrunu svom mlađem bratu Vladislavu. Legenda kaže da ga je ženaupropastila. Njegov tast, epirski car Teodor Anđel, u to vreme je bio donogu poražen od Bugara. Srpski kralj i njegova kraljica tada iznenada

izgubiše veliku zaštitu od Grka. Zato se Radoslav povukao, zakaluđerio iživeo kao monah Jovan u manastiru Studenica po preporuci i odobrenjustrica Save, poznatog srpskog arhiepiskopa, svetitelja.

Novi kralj Vladislav je pokazao da je energičan, mudar i da nastavljaideje svojih sposobnih prethodnika: Stefana Nemanje, StefanaPrvovenčanog i Svetog Save. Od njega se mnogo očekivalo i zahtevalo dabude bolji od brata.

Ali novi vladar, oženjen ćerkom bugarskog cara Asena II, nije

mogao da, kao zet, izbegne uticaj nadaleko poznatog tasta, pa se i on zasavete okrenu svojoj tazbini, takođe pod uticajem supruge kraljice. SvetiSava mu je bio oslonac jer je poznavao bugarskog cara.

Njegov stric, arhiepiskop Sava, zauzvrat je pomogao prijateljubugarskom caru, kraljevom tastu, da se njihova patrijaršija osamostali.Veliki autoritet Savu Nemanjića visoko uzdiže i učini moćnimduhovnikom. Svima je pružao nesebičnu pomoć.

Na zahtev bugarskog cara Asena II, arhiepiskop Sava, bez ustezanja,odluči da hitno ode u Grčku i bratski zamoli grčkog vaseljenskog

patrijarha da zvanično i pravno prizna samostalnost bugarskepatrijaršije. Kao veliku zahvalnost za Savinu pomoć, car Asen II je i daljeu svemu nesebično pomagao svog zeta srpskog kralja Vladislava. Savu jezahvalni car pozivao u Trnovo, na bugarski dvor, da mu bude najdražigost, da održi liturgiju za Bogojavljenje. On rado prihvati poziv i krene teiste godine.

Savin dolazak u Trnovo, usred hladne zime, za njega se pokazakobnim, a produženi boravak, uz sve počasti, tragičnim. ArhiepiskopSava se carski gostio kod prijatelja, dobro se osećao, ali se najzadprehladio i dobio zapaljenje pluća. Ležao je nemoćan u groznici. Po ceo


17/233

17

dan bio je u postelji. Nije mu bilo spasa. Preminuo je 14. januara 1236.godine. I Srbi i Bugari duboko su u srcima žalili ovog sveca.

Sahranjen je kod prijatelja u bugarskom gradu Trnovu. Sava jezaklopio svoje dalekovide oči i ispustio svoju dobru dušu. Stalo jeplemenito srce Božijeg anđela. Prestao je da diše kao tihi leptir kojiraznosi ljubav i svima donosi sreću. Za njim glasno zaplaka srpski ibugarski narod, a u manastirima pravoslavlja Božiji duhovnici i svivernici klečahu pred Isusovom i Savinom slikom, moleći se za njegovučistu dušu. Srpski učitelj, arhiepiskop i prosvetitelj svojim dobrim delimaučvrstio je pravoslavlje na Balkanu, čak i šire. Svi su mu bili zahvalni, svisu ga žalili, večno ga spominjući.

Kralj Vladislav prvi od rodbine zaplaka za voljenim stricem. Uspevada ga tajno iznese iz Bugarske, unese u Srbiju i sahrani u manastiruMileševa 1237. godine. Ovaj veliki Srbin kasnije je i zvanično proglašenza sveca. Bez Save Nemanjića Srbija je bila u opasnosti. Svi su plakali, iplašili se spoljnih neprijatelja.

Kralj Vladislav je pružio jak otpor Mađarima jer su nadirali snamerom da pokore Srbiju. Uspeo je nekako da zaštiti granicu premaseveru zemlje.

Oslanjajući se previše na svog tasta, bugarskog cara Asena II,Vladislav je često trpeo prekore od uvek oprezne srpske vlastele kojanikad nije verovala u iskrenost vladara susednih država koji su štitiliisključivo svoje interese na račun Srbije. Međutim, još gore stanje jenastalo kad je srpski kralj ostao bez zaštite, bez bugarskog cara Asena II.On je iznenada preminuo 1241. godine, pa je Srbija ostala bez pomoćipravog prijatelja.

Bez najave i zvanične objave rata, Mongoli su u snažnom naletuupali u Mađarsku, proterali kralja Belu IV, gotovo pregazili i opustošili

Bugarsku, a Srbiju zahvatili delimično. U srpskom primorju zauzeli sudva grada: Kotor i Drevast i, kao besni vukovi, stigli u svoju bazu naCrno more.


18/233

18

* * *

Dok je kralj Vladislav mislio šta će i kako će dalje, srpska vlastela jepomogla najmlađem bratu Urošu da zbaci vladara i da se 1243. godine

proglasi raško-primorskim kraljem. Vlastela se zadovoljila dolaskom napresto najmlađeg sina Stefana Prvovenčanog. I zaista, Uroš pokazaizuzetne diplomatske i vojne sposobnosti. Noseći ponosno na glavikrunu Nemanjića, on će krenuti uzlaznom linijom napretka i ubrzo statina pijedestal moći, vladarske slave i veličine.

Svega nekoliko godina posle krunisanja, ovaj sposobni kralj reši dazasnuje porodicu. Kako je bio običaj da se preci žene sa stranih dvorova,i kralj Uroš sebi dovede francusku princezu Jelenu iz poznate porodiceAnžuj, koja je smatrana svetom lozom poreklom od Merovinga. U to

davno vreme, znalo se da su Merovinzi sa istoka Dunavom doplovili doFrancuske i da su direktni potomci Isusa Nazarećanina, Boga Hrista imajke Bogorodice.

Pitamo se da li je kralj Uroš čuo o ovoj svetoj kući Merovinga.Srećom, njegova izabranica, prema pisanju svih pisaca i duhovnika, beševelika i moćna srpska kraljica bez mane. Jelenine pozitivne ljudskeosobine izvirale su iz njenog srca i čiste, plemenite duše.

Pripremajući se za veridbu i svadbu, ovaj mudri i blagorodni kralj

Uroš blagovremeno u dolini reke Ibar zasadi, pored puta bezbroj sadnicaroze, belih i plavih jorgovana koji su se već u proleće razvili i rascvetali,mirišući budućoj kraljici, Jeleni Anžujskoj, i svatovima koji su je svečanopratili iz Mađarske pravo u kuću Uroša Nemanjića. Sve je bilo spremno. Jorgovani su se uzvisili čekajući nevestu pored puta.

Dvor Nemanjića u blizini Rasa beše okićen svetlećim fenjerima, aborovi, jelke, lipe i bagremi, dobiše svečane ukrase i najbolje odore,privlačne, vizuelne čarolije koje je ljudska ruka mogla stvoriti i postavitipo granama za ljubav i sreću mladenaca. Tako sve staze oko srpskog

dvora dobiše sjaj vladarske moći Nemanjića u srednjovekovnoj državiNemanjinog unuka kralja Uroša I. Na dvoru zasvetlucaše srebro i zlato,


19/233

19

svila i kadifa. Posuđe, novac i nakit izrađeni su od domaćeg plemenitogmetala. Čipkane zavese, svile i skupoceni odevni predmeti uvezeni su iz

Dubrovnika, Venecije i Mađarske. Behu obezbeđeni putem trgovačkerobne razmene i raznih novčanih transakcija. Tako je sve bilo spremno zadoček lepotice Jelene.

Roditelji čarobne princeze, otac Raul i majka Alisa, prvi put porođenju zagrliše prekrasno dete kada se princeza nesvesno nasmešilasrećnom ocu i majci, rođacima francuskog kralja Luja IX i njegovog brata,kralja Karla Anžujskog. Ipak, ova mala Francuskinja ugledala je svetlostdana na tlu Italije, gde su svi boravili i radili, stvarajući porodicu,potpomognuti moćnom svetom lozom anžujskih kraljeva, njihovih

rođaka. Jelena je brzo rasla i napredovala.Teškog srca otac i majka pristadoše da ovo ljupko devojče, princezu

Jelenu, pošalju da živi kod tetke, mađarske kraljice Jolande i kraljaAndrije II radi vaspitanja, obrazovanja i brzog sticanja najlepših manira,lepog kraljevskog ponašanja, a sve prema protokolu moćnih vladara.Tako Jelena boravi među rođacima i naslednicima mađarske krune,okružena ljubavlju tetke i teče u gradu Budimu. I ovde, u odbleskumađarske krune, prelepa, tiha i dobra princeza brzo shvati da je

predodređena da uvek bude na dvoru vladara koji je štite, uče svemulepom i da nikad neće moći da živi među običnim vladarskimpodanicima, daleko od krune, raskoši i moći.

Ali to je nije sprečavalo da pravilno razmišlja, da se dalje obrazuje iusavršava pored rođaka kraljeva. Jer to je bila prednost i beneficija ovemlade devojke koja uvek pleni šarmom, a vlada mudrošću. Njenaharizmatična ličnost privlači veliku pažnju svih sa dvora, a i straniprinčevi su se dosta o njoj raspitivali. Beše stasala da, kao pernato ptiče,poleti prema jugu Evrope. Mađarski kraljevski par će pitati njene

roditelje za dozvolu ako je neki princ zaprosi. Za to vreme, Uroš jerazmišljao da li će dobiti ruku ove zgodne devojke koja treba da postanesrpska kraljica.

Roditelji Raul i Alisa, obavešteni o nameri srpskog kralja Uroša,doputovaše iz Italije u Mađarsku da daju blagoslov svojoj ljubimici, kojuće opremiti mađarski kralj i kraljica i svadbu joj organizovati kao njenimoćni rođaci kao što na svim dvorovima vladari okupljaju mladedevojke, opremaju ih za udaju, uzimajući ih u potpunu zaštitu, uz svaiskrena dobročinstva dostojna vladarskog para.

Utegnuta u čvrsti korset, okupana mirišljavim travama pelina i


20/233

20

odvara cvetne kamenice, princeza blistaše svežinom i još više od vodenihkupki raznih mirisa iz orjentalnih zemalja. Na glavi veo dug preko tri

metra padao joj je do zemlje i pozadi prekrivao svilenu haljinu bež boje.Sa prednje strane, na poprsju blistaju biserna zrnca sa strana optočenačistim zlatom, pažljivo ušivena na naboranoj venčanici. Preko nje jenosila ogrtač od čoje iste boje, ukrašen zlatom tamnije nijanse. Kosaspuštena niz leđa, ukovrdžana, sjajna, prelivala se na prolećnom suncu izadržavala svetložutu nijansu, kao sunce, preko prirodne, kao zift crnekose.

U prepodnevnim časovima muzičari zasviraše, a svatovi Srbiprihvatiše nevestu koja se jedva odvoji od brata, sestre, roditelja i ostalih

članova uže i šire porodice. Kao i svaka devojka, ona oseti tugu i bolzbog ovog rastanka koji će je odvesti kralju na nepoznati dvor susednognaroda pravoslavne vere. Čula je tada za reku Ibar i njenu čudesnudolinu. Radovala se. Kralja ranije nije upoznala.

Nije razmišljala o tome šta će biti, optimizam je vladao celim Jeleninim bićem. Njeno srce se probudilo na blagom prolećnom suncu,koje joj je milovalo tek nabrekle grudi i nabujalo devojačko telo.

Konji i konjanici stajahu ispod velikog trema odakle treba da krenu

na daleki put sa princezom. Ona se, tužna, okrenu da vidi dvor svojihštićenika gde je boravila i stekla solidno obrazovanje. Mahala je i smešilase ovim najdražim ljudima koji su je ispraćali kao vilu.


21/233

21

* * *

Povorka je pošla na konjima. Kad su bili blizu mađarske granice, Jelena je pila osvežavajuće napitke, odmarala se, a posle je na graničnom

prelazu odvažno rekla:— Srećno polazim iz Mađarske za Srbiju. Ja sam Francuskinja.Nikada neću potpuno srcem napustiti svoju katoličku veru, a primiću sljubavlju pravoslavnu. Danas se krstim sleva nadesno, a kad stignem ukuću Nemanjića, primiću pravoslavne običaje. Krstiću se zdesna nalevo.Vere su različite. Bog je jedan isti — naš Isus Hristos koji pomaže svimvernicima — hrišćanima. Ovo iskreno govorim dok sam na kolenima.

Iz klečećeg položaja ona pogleda prisutne svatove, ustade i poklonise. Krenuše dalje. Konji su galopirali, preskačući neke manje prepreke po

lošem putu. Razigrani i brzi, još su ubrzali galop kao da su sve njene rečirazumeli.

Kad su prelazili ravna polja, livade i utabani put, Jelena je pažljivozagledala svako parče zemlje i stabla, trudeći se da bolje zapamti kakosrpske kuće izgledaju, pa primeti da su drugačije od francuskih imađarskih. Mlada nije bila umorna, ili nije pokazivala nervozu i duševninemir, dok je držala konju uzde. Jedan brzi konj se saplete i posrnu, alise održa. Tada su naglo usporili brzi tempo kako bi se, kaskajući, svi

odmorili. Zaustaviše se na počivalištu, privezaše konje, pa uđoše u jednukafanu da se osveže.Put ih je iz Vojvodine vodio ka Šumadiji. I ova polja, sa dosta

okolnih strmih šuma, proplanaka i bistrih rečica, ohrabre ih i uvere da sepribližavaju glavnom putu prema Zapadnoj Moravi. Na mestu ulivanjaove reke u Veliku Moravu opet napraviše pauzu za odmor. Vili su blizu.

Najzad skrenuše prema dvorcu raških župana u Deževi, u blizinigrada Rasa, na reci Deževi. Odozgo ih je posmatrao dvorac, kao vojnikna straži, podignut prema gori Sokolovici, sagrađen od drveta. Tu, u

blizini, nalazio se i letnji dvorac nemanjićkih vladara u Brnjacima uzBrnjičku reku, blizu reke Ibar.


22/233

22

Jelena Anžujska najviše se divila brdima, rekama, potocima išumama, pa tek onda dvorovima. Volela je prirodna prostranstva,

posebno zelenilo četinara i šarenilo opojnih jorgovana, trobojnihžbunova cveća koje je primetila pored puta. Pomisli: „Došli smo uDolinu Jorgovana."

Srećni svatovi stigli su u deževski dvor i predali mladu porodiciNemanjića, koja je nevestu srdačno prihvatila kod velike gvozdenekapije dvorca.

Pored ograde stajali su svi vesel i svatovi sa mladom, grlili se i ljubilislušajući pesme devojaka:

„Dobro došli, dobro došli, kić eni svatovi! Jeste li se, jeste li se mladi umorili?I jeste li, i jeste li konje odmorili?..."

Oni su još glasnije odgovarali:

„Mi smo danas, mi smo danas sreć no putovalii mladu Jelenu svome kralju Urošu,kao zlatni poklon, u naruč je dali."

Svi su se, nazdravljajući mladencima, radovali.


23/233

23

* * *

Nastalo je veliko veselje: smeh, žagor i razgovor, a zatim su složnoušli u veliku svečanu dvoranu, gospodski uređenu, gde je bio postavljen

sto. Tanjiri od italijanskog porcelana iz Venecije, pehari, čaše, lusteri irazni svećnjaci od domaćeg srebra i zlata. Sve je blistalo. Uvis podižućičaše, mudre zdravice su govorili, pijući rujno vino iz pehara. Jelena osetineku nelagodnost jer su joj svi bili nepoznati, a želeli su da je pozdrave,dodirnu, upitaju za zdravlje. Ljubazno se ponašala. Izgledala je otmeno iprefinjeno. Beše iznenađena lepim dočekom i svečanim prijemom.Pokušala je da se pribere i prihvati sve ove strane ljude i shvati događajebez vidnog iznenađenja na licu. Krila je emocije.

Neki radoznali i dobronamerni gosti upitaše Jelenu kako joj se

svidela Dolina Jorgovana. Rekla je da nije očekivala ovakvu pažnju ilepotu u Srbiji.

„Zar jedan kralj ima tako razvijenu maštu? Pa ovo su nepreglednapolja jorgovana zasađena meni u čast", čudila se u sebi.

Jedan gost se odvaži, nespretno priđe blizu neveste i bezrazmišljanja joj šapnu:

— Draga princezo, naš kralj je odavno posadio one jorgovane tamokuda ćete vi sa svatovima proći. Mi smo se čudili i pitali ljude kako je

kralj Uroš onoliko cveće zasadio i sve organizovao da bi vama, svojojbudućoj kraljici, ugodio. Vi ste Francuskinja, moderna dama. Jedangospodin iz protokola za prijem i proslavu hitno me je pozvao da dođemu susednu odaju. On me je opomenuo da se lično nikako ne približavamprincezi Jeleni. Ja ga nisam poslušao. Želeo sam s vama da popričam.

I tako je mlada Jelena Anžujska, prelepa, krhka, emancipovanaFrancuskinja, smerno koračala ibarskom dolinom u susret svom suprugukralju. Nije ni slutila tada da su ovi trobojni jorgovani, sa obe strane dužcelog puta, zaista zasađeni u njenu čast. Divila se svemu. Narod ju je

oberučke prihvatio.Uzvišeni verenik, kralj Uroš, želeo je da buduća nevesta, njegova


24/233

24

kraljica, čim stigne, srcem i dušom udahne miris jorgovana, da očimavidi nepreglednu dolinu prolećnih cvetova kako se njišu na laganom

prolećnom povetarcu i da se pred Jelenom sami rascvetavaju,pozdravljajući je smerno. Ovakav doček je smislio i priredio njenverenik, kralj. Bila je ushićena i srećna čim je shvatila da jorgovani šireljubav među ljudima i šalju poruke mira.

Svadbeno veselje donese radost svim podanicima ove raško-primorske države na čijem je čelu bio Uroš, najmlađi unuk StefanaNemanje. Po reci Deževi plovili su kao lotosi beli galebovi, dok sa visokegore Sokolovice sunce bacaše snopove zraka, a nestašne ptice seistovremeno oglasiše u jačim milozvučnim tonovima. Svatovske pesme

devojaka još su odjekivale između brda.


25/233

25

* * *

Drveni dvorac raških župana goreo je vatrom fenjera koji su puštaliraznobojne snopove svetla usred belog dana. Te iluminacije, razne

konfete i druge svadbene čarolije, zadiviše uzvišenu nevestu. U trenutkute vesele ceremonije, kad su joj se oči zamorile, ona začu umilneharmonične zvuke iz čarobnih frula čobana sa obližnjih livada i polja.Tog trenutka pomisli da je stigla u zemlju dobrih ljudi čiju jepravoslavnu veru upravo svesno prihvatila u crkvi Nemanjića. Strpljivo je stajala, izgovarala svete reči, krstila se zdesna nalevo kao pravoslavkada bi u potpunosti zadovoljila propise ovog srpskog i Božijeg rituala,takozvane obredne inicijacije prelaska u veru svog budućeg supruga.Hrabro je izdržala i prihvatila svaku tačku kodeksa pravoslavnih

vernika, ali je i dalje u srcu zadržala svoju katoličku veru. Znala je da imaviše vera, ali da postoji samo jedan Bog.

Čudila se da na dvoru balkanskih Srba ima toliko raskoši. Sve jebleštalo u svili i kadifi, koju su vladari nabavljali iz Kotora, Dubrovnika iVenecije. Srebrni, zlatni i porcelanski servisi je nisu ostavljaliravnodušnom. Bila je iznenađena i potpuno opčinjena raskoši lustera,zavesa, stolnjaka i svećnjaka, pa je sve gledala širom otvorenih očiju jerse nije nadala svemu tome.

Već sama pojava kralja Uroša sa krunom i svim obeležjima koji,prema vizantijskim propisima, označavaju ugled i dostojanstvo vladaramoćne države, razveseliše ovu ljupku strankinju, koja i sama blistaše podkristalnim lusterima čija se svetlost sudarala sa odsjajem njene krune naglavi. Smirena tanana nevesta ljupko se osmehnu svim gostima koji sunajviše nju i kralja posmatrali.

Posle zvaničnog obreda venčanja u crkvi, slavljenici istovremenopogledaše s ljubavlju svoje brilijantske prstene i tu, pred sveštenikomkoji ih blagosiljaše, izjaviše da se svojevoljno opredeljuju da doživotno

žive zajedno i u dobru i u zlu. Kumovi su ih pratili u stopu dok su išliukrug čvrsto verujući u ljubav i sreću, uz Božju pomoć, u bračnu slogu i


26/233

26

obostranu privrženost. Jelena je odahnula kad su izašli iz crkve i ušli u zlatnu kočiju.

Narod, rodbina i strani gosti pozdravljahu ih uz diskretno podizanjeruku. Ubrzo stigoše u dvorac predaka gde će ubuduće dugo godinasložno živeti i zdravu decu rađati.

Tog srećnog dana, kada su mladu kraljicu pripremali za prvubračnu noć, dvorske dame i pomoćnice se behu uskomešale, rastrčale iposebno uzbudile jer je obred zahtevao specijalno kupanje neveste utoplim kupkama od mirišljavog bilja — majčine dušice, lavande ikamilice sa dodatkom nekoliko kapi francuskog mirisa.

Nekoliko dvorskih dama i pomoćnica stajalo je zabrinuto u

predsoblju ispred kraljičinog kupatila koje je direktno povezano sanjenom spavaćom sobom. Sve je bilo dobro pripremljeno i gotovotajanstveno. Posao je zahtevao diskreciju i oprez.

Kraljica Jelena se pojavi u predvorju u ogrtaču boje jorgovana odsvilene tkanine uvezene iz Japana. Papuče na bosim nogama isticahunjene pravilne prste i negovana stopala. Kretala se sitnim ujednačenimkoracima, ličeći više na gejšu, nego na kraljevu ženu. Odmerena, tiha istidljiva, uđe u pozlaćeno kupatilo sa dve dame koje su je ispod oka

krišom posmatrale i u stopu pratile. Ozbiljne devojke dadoše znak jednadrugoj da mladoj kraljici Jeleni, istovremenim pokretima ruku, skinusvileni negliže i tako obnaže lepu i vitku figuru svoje gospodarice.

Jelena je shvatila njihove namere, te ih preduhitri i prva sa sebeskide dugi ogrtač pa im ga dodade u ispružene ruke. Bile su iznenađenekad videše da je njihova nevesta na poluobnaženom telu imala na sebimalu gloknastu haljinicu sa dubokim dekolteima na prednjem i zadnjemdelu grudnog koša. Mlada Jelena beše stidljiva. Njeno skladno telo bilo jenegovano, isticala se belinom, a njena jedrina je uskipela.

Ona im se nasmeši i polako se spusti u toplu penušavu kupku ukoju je stalno doticala još toplija voda iz zlatne slavine.

Obe dame posebnim sunđerima počeše nežno da joj trljaju leđa,poprsje i udove, i da je nežno masiraju dok se opuštala.

Ovaj ritual nije dugo trajao. Kraljica se setila kad je nju i sestrumajka Alisa u Italiji kupala, dok ju je, kasnije u Mađarskoj, tetkamađarska kraljica Jolanda, ponekad puštala da se sama kupa. Posle su jojdvorske dame prale dugu svilenu kestenjastu kosu.

Danas je poštovala pravila kuće Nemanjića. Mirno je ležala u kadiod zelenog mermera i čekala da devojke završe posao i izađu u


27/233

27

predsoblje. Tada je sama skinula onu kratku odeću i završila kupku.Potpuno osvežena i preporođena, brzo se obukla.

Kad su devojke ponovo stigle, Jelena je rasula svoju bujnu kosuiznad posude u kojoj su joj pažljivo prale svaku viticu, trljajući je iispirući, zatim sušeći ubrusom. I sama je bila zadovoljna činjenicom da jenisu videle nagu.

Ušla je u spavaću sobu, legla na mekani dušek, te lako utonula ubelu posteljinu od čiste svile sa sitnim cvetovima. Kad se na vratimapojavio kralj Uroš, Jelena se spusti još niže i naglo prekri lice, sva crvenaod uzbuđenja i stida. On je ljubazno pozdravi i sede u veliku crvenufotelju, praveći se da je spokojan, prikrivajući uzburkane emocije svog

srca koje je ubrzano kucalo kao da hoće da iskoči. Tiho je pozva da sednepreko puta njega u drugu fotelju. Pridržao joj je ljubičasti ogrtač koji jeobukla preko svilene spavaćice. Oboje osetiše treptaje u duši i nadražajeu želucu.

Počeli su razgovor u neobičnoj atmosferi neke nelagodnosti kojudonosi prvi susret i sama pomisao na prvu bračnu noć. Mlada na svomokruglom stolu primeti kristalnu vazu koju joj je suprug ispunio velikimbuketom rascvetalih jorgovana. Prva mu se nasmeši i zahvali na pažnji, a

kralj prošaputa:— Draga, ja sam srećnik jer imam ovako mladu i lepu suprugu,moju milu kraljicu Jelenu Anžujsku.

Lepotica naglo spusti pogled i pokaza mu svoje duge trepavice.Kralj iskoristi ovaj trenutak, ustade, poljubi suprugu, uze je u naruč je ivrati u široki čarobni krevet u kome će zajedno provesti ovu prvu noćljubavi. Ona će božanskom energijom da ih spoji i vodi do blaženstva,mira i spokojstva, kroz sladostrašće uzburkanih prirodnih osećaja koji ćeim ispuniti tela i čiste duše. Kada je nevesta zaspala, kralj je nečujno

otišao u svoju sobu i utonuo u duboki san. Umesto ljubavnih avantura,sanjao je da se nalazi na frontu sa vojskom u okršaju sa Dubrovčanima,koji su imali stalne aspiracije da zaposednu srpske teritorije. Te osvajačkepretenzije nisu prikrivali. Vladar Srbije je bio na oprezu i danju i noću.

Pošto je ovaj san dobro upamtio, odluči da joj ga ispriča, ali tek kadse malo bolje upoznaju i zbliže. Setio se da je ona prethodnog dana reklada je samo Venecija lepša od Dubrovnika i da su Dubrovčani dobri ljudi.Mislio je da ne treba da je ljuti na samom početku bračne sreće. Jer snovisu nestvarni doživljaji koji nas ili raduju ili plaše. Kralj reši da malotaktizira i da ne žuri da joj ispriča ovaj loš san.


28/233

28

* * *

Prve vesti iz Dubrovnika za kralja su bile šokantne. Nije se nadaoda će ga snaha osuđivati i klevetati kod tadašnje dubrovačke vlastele,

smatrajući da je on nepravedno zbacio sa prestola brata kraljaVladislava, njenog supruga. Pošto se sklonila u tom primorskom gradu,počela je propagandu protiv novog kralja Uroša, svog devera.

Željna vlasti, slave i moći, bivša kraljica je nagovarala dubrovačkogkneza i vlastelu da joj pomognu da zbaci sa prestola devera kralja UrošaI i da se na tron vrati kralj Vladislav, njen suprug. Sve ove zakulisneradnje su brzo bile otkrivene.

Ozlojeđeni kralj Uroš hitno šalje u Dubrovnik izaslanike sapismenim protestom da se ova žena spreči u nameri da ga obori sa vlasti.

Htela je da se Vladislav vrati na tron kako bi s njim ponovo vladalaSrbijom.

U interesu dobrih odnosa, Dubrovčani prihvatiše molbe i optužbekralja Srbije i onemogućiše bivšu kraljicu da se bavi nedoličnimradnjama.

Zadovoljstvo kralja Uroša I i dubrovačke opštine rezultiralo jepotpisivanjem ugovora o međusobnom prijateljstvu. Oni su se zasnivalina odredbama, usmenim i pismenim zakletvama o potpunom

međusobnom miru i saradnji. Tada se posebno poštovao granični sudkoji je i ranije rešavao veće granične sporove između ova dva susednanaroda. Dubrovčani nisu imali dovoljno obradive zemlje, zato su uvektežili da je dobiju od Srbije, silom ili mirnim putem. Najlakše inajpoštenije je bilo, svakako, kad su plaćali kralju Urošu zakup zakorišćenje parcela plodne srpske zemlje, po onoj narodnoj: Čist računduga ljubav. U Srbiji su gajili i vinovu lozu.

Oduševljeni kralj Uroš izmiri se sa svojim bratom Vladislavom idade mu neke gradove na Primorju da i dalje njima upravlja. Ugovori su

bili čvrsti. Kraljev brat je bio zadovoljan ustupcima, još više pomirenjem.Rezultati ovih ugovora sa zakletvama i čvrstim obećanjima doveli


29/233

29

su do privremenog mira i obostranog zadovoljstva. Dubrovčani više nisuprodirali na srpske teritorije, a zauzvrat su dobili posebno pismeno

odobrenje od kralja Uroša da se mogu slobodno kretati po raško-primorskoj državi, posebno radi trgovine.Kralj nije govorio svojoj supruzi o nesporazumima sa

Dubrovčanima, znajući da mu je ona već s naklonošću pričala o duždu ivlastelinima, a posebnu naklonost gajila je prema katoličkoj crkvi injihovoj biskupiji. Bolje je prećutati pred suprugom te nesporazume,kasnije pomirenje i novo prijateljstvo. Ipak, kraljica je doznala sve tajne.

Bračni život kraljice Jelene i kralja Uroša I bio je dobar bez obzira narazliku u shvatanjima između njih. Ta harmonija je godila vladaru, koji je

i sam osetio neugodnost gledajući kako njegova braća Radoslav iVladislav žive i vladaju pod velikim uticajem svojih supruga kraljica.Uroš se zabrinu, te poče dublje da razmišlja: „Zar da dozvolim Jeleni dame odrodi od svoje loze Nemanjića kao što su moju stariju braćuodrodile žene? To neće moći! Ja sam pravi Nemanjin unuk, sin samprvovenčanog srpskog kralja i majke Ane Dandolo. To mnogo govori omeni. Sve je u genima... Biću oprezan. Budan... dok mi ona govori.

Vidim da je moja kraljica prihvatila srpske običaje. Trudi se da

razume naš gorštački život. Želi da podučava mlade devojke da seobrazuju u svim oblastima prirodnih nauka, pismenosti i poznavanjuručnih radova. Ona je uzor srpskim ženama, a one su vredne, hoće daslušaju kraljicu i da je u svemu podržavaju. Dive joj se, poštuju je, hvale je. Šta da kažem? Šta da tražim i očekujem od moje Francuskinje koja jestigla u dolinu Ibra, gde je okićena bokorima jorgovana, zapahnutamirisima šarolikog poljskog cveća u rano proleće? Rekoh, biću oprezan,pravičan, suzdržan. Volim svoju ženu...

Ne bih smeo da joj dozvolim da me vodi kao slabića kroz Dolinu

jorgovana. Znam da se dopisuje sa rimskim papom. Sad su hrišćanskecrkve podeljene. Ona, vidim, sa obe održava veze. Moram dobrokontrolisati njene kontakte s njenim rođakom, sicilijansko-napuljskimkraljem Karlom Anžujskim. Ovaj moćni vladar ima velike planove naBalkanu. Evo, sad je on moj prijatelj samo ako bude hteo da se vladakorektno, da me ne sputava i ne primorava da ga slepo slušam. Odlučiosam da iskušam svoju savest uz sopstveni razum i pravdu Božiju.Nadam se da će mi draga žena roditi naslednika. Neka prvo rodi sina, aposle može i kćerku, da se zna naslednik. Kako bude! Moja kraljica je većbremenita, pametna je, nežna i osetljiva. Neka ovakva ostane. Dozvoliću


30/233

30

joj da ispuni želje. Nek se bavi dobrotvornim radom, ali prvenstvenoneka se brine o potomstvu."


31/233

31

* * *

Ova energična kraljica beše oduševljena pažnjom srpskog kralja čijelice je bilo grubo kao orahova kora, oči kao u svetitelja, a duša anđela.

Hrabar kao Nemanja, pobožan i milostiv kao Sveti Sava, a pravedan kaomajka Ana Dandolo, Uroš I mudrošću nadmaši stariju braću, dobi ugledsrpskog vladara koji zna sve: upravlja, brani zemlju, i vodi narod u boljubudućnost. Supruga mu pruža podršku i dobrim delima uveri ga da mu je dostojna.

Nova vladarka je nastojala da zadobije njegovo poverenje. Došla jeiz moderne Francuske, pokazujući se u svakom pogledu kao odmerena,štedljiva i domišljata verna supruga koja želi decu i srećan porodičniživot. Kralj prihvati njene želje da se uspostavi najbolji odnos sa

dubrovačkom katoličkom biskupijom koja je imala jurisdikciju nadkatoličkim crkvama u Baru, Kotoru i Ulcinju. Barska crkva je htela svojmir, da živi bez kontrole.

U to vreme zaoštravali su se odnosi između katoličkih crkava tihprimorskih gradova i Dubrovnika. Barska biskupija je nastojala da sepotpuno osamostali jer je tu bila velika moćna primorska luka, ali jedubrovački biskup uspeo da ih smiri i opet stavi pod svoju nadležnost. Jelena je obavestila rimskog papu da je došao kraj sukobima između

barske i dubrovačke katoličke crkve, što je bio njen cilj.Kralj Uroš je odahnuo. Plašeći se da ne izgubi svoje primorskegradove zbog netrpeljivosti između katoličkih crkava, on obiđe Kotor,Bar i Ulcinj, a Jelena ostade na dvoru. Već prilično naviknuta nanemanjićki dvor i vrednu poslugu, oseti se vladarkom koja je svesuprugovo srcem prihvatila. Uređivala je dvorac vršeći neke manjepromene — opremila je jednu prostoriju za porođaj i dolazak na svetprvorođenog deteta. Meseci su prolazili. Narod se brinuo za kraljicu uželji da se lako oslobodi ploda i srećno porodi — da dobije sina.

Pravoslavna crkva beše puna podanika, pravih vernika koji nisumogli da odole, a da ne kleknu pred Isusa Hrista moleći ga za sreću cele


32/233

32

kraljevske porodice.Tih dana su drvodelje od orahovine izrađivali najlepše kolevke za

prinovu u dvoru. Bio je običaj da se poklanjaju posteljice za prvo kraljevodete. Verovanje u Boga donosilo je smirenje i radost celom narodumoćne Uroševe kraljevine. Svi sveti običaji su se strogo poštovali. Kralj jebio narodni idol.

I rodi se zdravo muško čedo. Bilo je nalik na majku više nego na oca.Ovaj dragulj iz bašte ljubavi bio je ljupko, drago dete, zato na krštenjudobi ime Dragutin. Princ se nesvesno nasmešio, kao i svako dete, posledesetak dana. Pažnjom roditelja i dadilja još više se razneži, čvrstospavajući u mekim perinama.

Toliko se pucalo, jelo, pilo proslavljajući dolazak dečaka na svet da je dvor odjekivao sve do letnjikovca u Brnjacima. Kralj prihvati dragogprvenca u svoje krupne ali nežne ruke i povika:

— Srećno došao na moj dvor, sine! U miru te dočekujemo. Akoustreba, i ti ćeš sablju o pojasu nositi i ratovati. Majka te prvog na svetdonela, teška srca će te iz dvora na daleki put ispraćati. Ti si, sine,prestolonaslednik, moj naslednik. Budi nam živ i zdrav! — kralj Urošpogleda masu ljudi, jednako visoke goste i obične podanike iz raznih

krajeva zemlje. Diže zdravicu na koju su mu veseli govornici, mudrimrečima i čestitkama, odgovarali. Kasnije je kraljica uzela princa, odnelaga u svoju sobu i podojila, nežno milujući njegovu crnu kosu. Dečakkraljicu instinktivno dodirnu, te oseti prirodnu bliskost, to majčinoneophodno prisustvo u velikom krevetu. Ona pusti vrelu suzu oduzbuđenja, zlatnu suzu radosnicu kao svaka prvorotka i pogleda svežecveće u vazi. Širom otvori oči. Prvo trepnu, pa se nasmeši prisutnimdadiljama i dvorkinjama.


33/233

33

* * *

Opijena mirisima cvetnih jorgovana, dok posmatraše svog princaprvenca i supruga kralja Uroša, pomisli da će se snagom volje učvrstiti i

zadobiti poverenje kuće Nemanjića, koji su važili za hrabre i plemeniteljude moćne dinastije o čemu se s uvažavanjem pričalo po Evropi.Dvor u blizini Rasa ožive. Kralj je likovao, presrećan zbog

poslednjih događaja. Oni su ga na trenutak odvojili od velikih državnihbriga kako da sačuva zemlju svojih predaka da bi je moćnu ostavionaslednicima.

Sa prozora drevnog dvorca posmatrao je izlazak sunca i jedva čekaoda se visoko podigne na nebu kako bi sa kraljicom Jelenom i sinomDragutinom prošetao po bašti tek izniklog poljskog cveća. Zadovoljni i

opčinjeni prirodom, sedeli su u pletenim naslonjačama ispod velikogorahovog drveta dok je dadilja ljuljuškala princa. Kad se udaljila i sadečakom sela ispod mirišljave razgranate lipe, bračni kraljevski parpovede razgovore.

Uroš instinktivno pogleda sunce koje je već bilo u zenitu, paprošaputa:

— Premila kraljice, rekla si da sam te iznenadio Dolinom jorgovana.Nisam ja slučajno dao da se posade cvetovi ljubavi za nas dvoje a, evo,

sad i za našeg sina. Iskazao sam prema tebi silno poštovanje. Znao samda je sveta loza Anžujaca poreklom od Merovinga, a oni direktno odHrista.

— Hvala, hvala, veliki kralju. Moje srce je puno. Očarana sam ovimnašim prirodnim lepotama ibarske doline, rekom Ibar i našim letnjimdvorcem u Brnjacima, kod Oklačkog potoka, na Brnjičkoj reci. Mojiroditelji su zabrinuti jer su čuli da sam se udala za Srbina koji vladazemljom gorštaka. Došla sam iz druge sredine kao i mnoge princeze.Trudiću se da još bolje shvatim i prihvatim ovu zemlju i ljude svog

supruga kralja. Iznenađena sam i zatečena što ovde žive civilizovaniljudi i to u dvorcima. Naravno, dvorci su za vladare, a male kuće za naš


34/233

34

siromašni narod. Ta činjenica me je rastužila. Treba osposobiti rudnike.Narod gladuje, a stari rudnici su neiskorišćeni. To ne može tako...

— Bože zdravlja, trudiću se, uz tvoju pomoć, da ljudi ne gladuju, dauredim i proširim rašku državu. Došla si iz kulturne Francuske u srceBalkana. Može se reći da si doplovila, kao vila, na talasima morapitomim Sredozemljem, nošena vetrovima toplog maestrala saApeninskog na Balkansko poluostrvo za sreću meni u krilo. Ti si mojastrankinja.

— I to ima svojih čari — dodade Jelena. — Zar nije bolje da seevropske kulture mešaju, jedna drugu oplemenjuju? Jer čovekovo znanje je nebeska svetlost, prosvećivanje naroda je moć, a kulturna baština

temelj i oslonac države. Kultura uzdiže vladare, razvija svestobrazovanih i neobrazovanih ljudi da nesebično rade za dobro naroda.

— Da, tako je! Bez obrazovanja nema dobrih planova za mladenaraštaje. Neko mora da leči bolesne, iznemogle i stare ljude. Mi ovdeimamo vidare, vračeve i monahe koji se bave medicinskim uslugama. Koveruje lekarima? Svest običnih ljudi nije dovoljno razvijena. Pijuspravljene narodne lekove bez provere — objasni joj suprug, a onaproduži:

— Meni je prvog dana bilo jasno da se ove devojke obrazuju samo umanastirima. Da li je to dovoljno? Za žensku omladinu nema ni škola niškolskih programa. Neko mora da preuzme inicijativu i, van crkve, dapokazuje devojkama kako bolje da žive. Prvenstveno da znaju da kuvaju,da nauče kako se kuća sprema i oprema, pa posle da počnu ručneradove. A knjige? Prvo slova, pa čitanje knjiga. Sve se može i mora.Pismenost svima otvara pogled na svet. Knjige su duhovno blago. Svakikoristan rad je spas za ljude.

— Videla si, draga, da imamo ovde, na dvoru Nemanjića, biblioteku

punu rimskih i vizantijskih knjiga. Kad se dobro savlada azbuka ipravopis, lako se mogu čitati poučni rukopisi monaha koji su preveli testarostavne mudrosti i pouke. Moj stric Sveti Sava bio je pisac, učitelj iprosvetitelj. Učvrstio je pravoslavlje.

— Sve mi je jasno. Pismeni ljudi i žene pokreću mase da, u mašti,stvaraju svetove, tada počnu da rade više i bolje. A zlato i srebro dajumaterijalno bogatstvo.

— Moja je sveta dužnost da oružjem branim državne granice, a tvojada se brineš o kulturnom napretku naroda i o našoj deci. Učila si škole...Rudnike ću tebi u čast otvoriti. Vremenom će oživeti.


35/233

35

— Koliko budem mogla i znala, učiniću za ovaj blagorodni narod. Jane mogu, dragi, da razumem nijednu vladarku koja sebe ističe u prvi

plan. Moje nije da se koketno oblačim i održavam balove. Ovosiromaštvo naših podanika osećam kao ličnu nesreću. Treba prvo razvitihumanitarne aktivnosti da ljudi ne gladuju, da naša deca ne gledajudrugu decu, svoje vršnjake, kako prose. Mene bi ubila njihova patnja,zato neću sedeti skrštenih ruku. Sebi ću postaviti ciljeve. Moram seodricati i drugima pružati pomoć.

— Imao sam sreće. Moj izbor je bio pun pogodak. Naš narod zna daproceni. Ti ćeš zadobiti poverenje širokih masa. Oni dobro pamte mojesnahe koje su štitile interese zemalja iz kojih su došle na srpski dvor.

Kralj Radoslav se potpisivao grčkim jezikom i na poveljama i na našemnovcu. Narod smatra da ga je žena upropastila. Oba brata su imala izasluga, ali... greške se bolje vide.

— Dobro, to je prošlo. Sad su nam važne ideje, dobri planovi istručni saradnici. Pre svega, treba da se molimo Bogu i svim svecima.Njemu potpuno verujem. On je svemogući otac jer upravlja svetom.

— Primila si pravoslavlje. Rađaš mi sinove. Bila si hrišćankakatoličke vere, a sada si pravoslavka. Gradićemo manastire po celoj

zemlji. Sve ti je dozvoljeno. Crkve su svete kuće koje vladari grade ifreskopisci oslikavaju.— Tu nema nekih problema. Jedan je Isus Hrist koji nas je stvorio,

udahnuo nam svoju dušu, a naše je da ga slušamo, da poštujemo njegovežrtve. Prvo ćemo obnoviti naše zadužbine, a onda one katoličke uKotoru, Baru i Ulcinju. Svima ćemo pomagati. Ti, ja i naš Dragutin smopravoslavci.

— Potpuno se slažem s tobom. U svojoj državi neću braniti gradnjuobeju crkava jer su one nekad bile zajedničke. Hrist je vaskrsao za naše

dobro. Moraću sagraditi svoju crkvu da budem ktitor, da moja decaznaju šta sam radio za dobro crkve i naroda. Hramovi su riznice blagakoje stvaraju ljudske ruke, a finansije obezbeđuje vladar.

— Ti božji hramovi su najlepša kulturna baština koja ostajepotomstvu kao uspomena na vladare. Crkve će nam duše prosvetliti,rudnici nas obogatiti, narod ćemo zlatom prehraniti — pričala je kraljicakralju. On joj priznade:

— Ovaj razgovor u prirodi toliko mi prija zato ćemo ga i drugomprilikom nastaviti. Sagradiću manastir Sopoćane da bude naša večnakuća ukrašena freskama. Ti si mi velika podrška, a bićeš i saradnik.


36/233

36

— Želela bih da se u ovoj divnoj zemlji što pre nastavi sa kopanjemrudnog blaga iz rudnika što su Grci i Rimljani koristili. Plemeniti metali

mogu da pokrenu bogatstvo koje će istrebiti siromaštvo. Jerpoljoprivreda hrani ljude, ali nije dovoljna za sve potrebe, a kamoli zatrgovinu.

— Lepo si se setila. Na ovim našim prostorima Grci i Rimljani kopalisu rude iz rudokopa koji su danas mrtvi. Ta ugašena grotla treba daoživimo, zar ne? Više neću ponavljati — ti si me najzad pokrenula.Rudno blago će izvirati. Ješćemo srebro i zlato, ali prerađeno ili sirovoprodato. Novac će puniti kase.

— Bez ideja, planova i pregnuća, nema sreće — reče kraljica i pođe

za kraljem. Dadilja je već povela princa. Okupala ga je i stavila u mekeperine gde je leškario i čekao majku da ga podoji.


37/233

37

* * *

Stigli su u dvorac. Kraljica je u ranim popodnevnim časovima ubiblioteci prelistavala knjige, čitala ili pisala. Kralj je u radnom kabinetu.

Nikako ne može da se smiri otkako su mu poklisari javili da ga jedubrovački biskup optužio kod rimskog pape da podržavaosamostaljenje barske katoličke crkve, bez njihovog odobrenja.

Kraljica Jelena je proučavala neke važne spise o poreklu dinastijeNemanjića, čiji je sad i ona član. Njena dvorska dama lagano zakuca navrata, pa uđe da je obavesti kako princ već spava i kako je bio raspoloženposle njenog odlaska.

Zadovoljna vladarka stavi kažiprst desne ruke na slepoočnicu,podiže pogled, pa joj se zahvali za obaveštenje, ali dama požele da se

malo zadrži u ovoj odaji punoj raznoraznih starostavnih knjiga. Stajala jei ćutala smešeći se, a zatim je čula njen glas:

— Hvala vam, Rozalija. Dragutin je blagorodan dečak, a vi stevredna i pažljiva moja družbenica. Sad možete slobodno ići jer ćemo sekasnije ponovo sresti u malom salonu.

— Jedva čekam taj srećni trenutak da budem u društvu sa vama.Kraljica se neprimetno nasmeši gospođici Rozaliji, čije oči sijahu od

sreće kao dva svetloplava dragulja. Izašla je ubeđena da je zadobila

simpatije svoje gospodarice. Njeni skladni i ujednačeni koraci, uspravnodržanje i milozvučni glas slavuja, ostaviše lep utisak na Jelenu koja jeisprati pogledom, te nastavi da razgleda portrete vladara i ikone svetacaiz jedne ilustrovane starostavne knjige.

Stalno je osluškivala da li će se Uroš pojaviti da joj ulepša ovaj dankoji je već od ranog jutra dobro počeo. Ali on nije dolazio i zato se mladakraljica zabrinu i tako neočekivano promeni raspoloženje.

Kroz otvoreni prozor dopirali su nejasni glasovi radnika koji suulepšavali dvorište novim sadnicama zimzelenih stabala pored same

drvene ograde. Neizbežni cvrkut ptica i ovog prolećnog dana jasno jeodzvanjao i svakog radovao. A sunce je krenulo prema zapadnoj strani


38/233

38

plavog pokrivača. Nebo je bilo čisto bez oblaka, bez izmaglice, bezcrvenila oko sunca.

Jelena nije verovala da joj se sve ovo događa. Toliko se uklapala unovu sredinu, zavolela je supruga, a dete je doživela kao dar od Boga.Znala je da je stvoreno kao plod ljubavi dvoje zaljubljenih. Bila jepotpuno opčinjena.


39/233

39

* * *

Kralj je razmišljao da li da joj kaže kako je prisiljen da napadneDubrovnik, njen omiljeni grad. Kako će Jelena shvatiti i da li će prihvatiti

da on s vojskom krene u pohod i nasrne na navodne prijatelje koji gaoptužuju i koji mu prete? Te dileme, pretpostavke i razna nagađanjaslamali su premoreno srce ovog zaljubljenog, ponosnog ratnika jer hoćeda brani svoju čast, dostojanstvo i srpsku državu za koju je odgovoran.Mora da spremi i pokrene vojnu silu.

Začula je poznate korake iz predvorja, ustala i otvorila vrata. Uroš jeblagonaklono pozdravi, a ona mu ljupko pokaza očima i rukom dasedne. Seo je, smešeći se, uz veliki napor, opterećen državnim brigama iplanovima za napad na narod i crkvu sa kojom ima potpisane pismene

ugovore o nenapadanju. Nije mogao da izdrži i od nje sakrije svojenamere o kršenju onih čvrstih ugovora sa zakletvama. Reči su mu samekrenule, nije bio sposoban da ih zadrži:

— Prelepa kraljice! Nisam ti rekao da sam imao problema saDubrovčanima jer me snaha, bivša kraljica, optužila kod njih da sambrata oborio sa prestola. Da, da, ona je za sve kriva, a mene je vlastelapodržala i dovela na čelo države. Šta da krijem od svoje supruge? Hteosam te poštedeti sekiracije, ali... sad krećem u novi oružani napad... Ovo

je još teže i ozbiljnije. Snaha se primirila. Sad mi susedi nalaze drugugrešku.— Mislim da je taj problem ostao iza nas. Znam, moj dever je slušao

nju, zato je sada u manastiru, a ona se šeta po Dubrovniku i nas kleveta...Zašto? Znači, više nije opasna... Šta ima novo? Plašim se...

— To je prošlo, draga, ali me dubrovačka katolička crkva optužujeda sam kriv za ponašanje naših katoličkih verodostojnika iz Bara kojižele punu samostalnost. Da li je greh da dobiju pravo na odlučivanje?

— Jeste, to je previše! Kako i šta rade barski sveštenici bez dozvole

dubrovačke biskupije? Da nisu poranili? Kome su potrebne svađe? Barhoće samostalnost crkve. Postoji neki red.


40/233

40

— Dosad je sve išlo mirnim putem. Ja ne mogu da dozvolim da mekleveću. Udariću s vojskom pa kako bude... Moj ponos je ugrožen.

Nisam ja bilo ko! — odvažno izusti kralj. — Neka se osamostale...— Ne! Ne! Zna se koja je crkva starija... dubrovačka... Rat nam nijepotreban... Čuvaj vojsku i svoj život. Ne idi na tvrđavu, opasno je. Stalnosi u stroju, predvodiš vojsku...

Ova raznežena žena zagrli ratnika i seti se priče o ratnicima koji suse sakrili u velikom drvenom konju, pa iz njega naglo izašli i osvojiligrad Troju. Ovo je bila borba i pobeda na prevaru, a trojanski konj je višedoprineo pobedi od konja koji su galopirali i na sebi nosili hrabre vojnikenaoružane hladnim oružjem. Mislila je da se naš ratnik može gde sakriti.

Uroš utrča u deč ju sobu i vide princa kako mirno spava i sanja. Sad je bio siguran da je srcem stigao u oazu mira gde ga je uvek čekalavoljena supruga, kraljica Jelena, sa prestolonaslednikom. Bio jezaljubljen.

Pokušaće da se malo odmori pa da produži svakodnevne državneposlove, rešen da se ubuduće pored svojih saradnika konsultuje i savladarkom svoga srca, obrazovanom, mudrom i blagorodnom kraljicom.Ona je već pokazala da ga je dostojna, da ga razume, da ga iskreno voli.

Kralj pomisli da je na pravom putu da stigne do potpune porodičnesreće.


41/233

41

* * *

Jelena se sad nerado setila da je imao nadimak Hrapavi Uroš. Ona jeprimetila da na njegovom licu ima nekih manjih ožiljaka kao da je nekad

padao s konja ili sa neograđene kamene terase. Njegove krupnekestenjaste oči bile su lepe, sve crte lica pravilne, pa u trenu pomisli da jenjen dragi najlepši među balkanskim vladarima iako ih još nije upoznala.Supruga je idealizovala Uroša, milujući ga pogledom. Strahovala je dok je ratovao. Govorila je anđelske reči utehe:

— Kralju moj, vratio si se sa fronta. Strah sam krila, stišavajući srce,goneći tugu od sebe. Bog te sačuvao. Ima pravde. Ko bi tebe, dragi,povredio? Anđeli te prate čim kreneš na put. Moraćeš obavezno ići ulekovitu banju da ti prođu ovi ožiljci sa lica. A moraš i da se moliš Bogu i

svim svecima. On nam je duhovni otac. Oboje smo vernici iz duše.— Znači, ti veruješ u Božiju sudbinu i u moć izvorske vode, u snagu

svetih izaslanika koji nas po svetu prate, a spuštaju se s neba na zemlju.Čuvaju nas, zar ne, draga? Moliću se do kraja života anđelima. Ti si mojanđeo čuvar.

— Veruješ li da ih Bog šalje? Život je tako lep. Nama je Svevišnjipružio moći koje treba da iskoristimo i treba da smo zahvalni jedinomStvoritelju, našem Isusu Hristu. Ne verujem u čuda. Bog nam sve pruža,

daje nam decu. Donela sam na svet muško čedo uz njegovu pomoć.Hvala Isusu...— Hrist nam podari sina Dragutina — dodade kralj pa se prekrsti.— Hvala mu! Neka nam da i kćerke... bolje njih. Hoću samo jednog

sina i više kćeri. Molim te, odustani od napada.— Mislim da bi Dubrovčani i bez razloga mene izazivali, pa neka im

bude. Kad traže zlo bez nevolje, začuće razorno oruđe na zidinamagrada i hladno oštro oružje na odvaljenim vratima kapije. Pokušaću savojskom ili da ih pokorim, ili da ih zaplašim.

— Znači, ulazimo u rat? Verujem da nam oboma ponos nedozvoljava da hladnokrvno primamo uvrede i čekamo da oni prvi nas


42/233

42

napadnu. Ja te ipak podržavam. Što se mora, ne sme da bude teško.— Tako je! Ljudi kažu da sam hrabar, neustrašiv. Ja ne izazivam rat,

ali moram da se branim. Sad više nemam onaj panični strah jer me tipodržavaš. Imam porodicu i srce u grudima.— Ja jesam Anžujka, ali nisam ratovala. Plašim se za tebe, svog

supruga, kralja. Idi, idi, ali čuvaj glavu. Steći ćeš slavu, samo da nam seživ vratiš. I to ti je zadatak.

— Odlazim na zidine Dubrovnika! Ostavljam te sa sinom. Valjda ćupreživeti... Šta kažeš? Da se vratim? Ne mogu ti obećati.

Jelena podiže pogled, pa trepnu i klimnu glavom u znakodobravanja. On se široko osmehnu i zagrli je pred put.

Kralj Uroš nije odustajao. Napao je moćne zidove utvrđenog grada,dosta ga oštetio dugačkim polugama, mačevima i šiljatim predmetima.Uzdrmana građevina odolevala je udarcima sekira i topuza, ali sve sezavršilo bez većih posledica. Srpska vojska nije ušla u grad, već seporažena vratila, predvođena svojim, u srcu ozlojeđenim kraljem, bezobavljenog posla. Svi odahnuše i odložiše moguće rasprave, svađe ineprijateljstva za neku drugu priliku. Sve je stalo. Lišće na drveću kao da je sve znalo, nije se pomeralo. Dubrovčani su ostali bez komentara. Krili

su emocije.Reka Ibar je žuboreći tekla. Kralju se činilo da voda nikad nije bilatako srebrnasta, bistra i kao da je čuo neke glasove po ibarskoj dolini. Onse seti Doline jorgovana, te mu se cveće pred očima pretvaraše izljubičaste u neku sivkastu nijansu. Samo je želeo da se smiri posle ovihnemilih događaja, da vidi kraljicu i sina. Pokušaće da zaboravi ovaj ličnineuspeh koji je mogao dovesti do krvoprolića. Ovako mu se učini da seigrao rata sa svojom braćom kao onda, u detinjstvu, pored oca StefanaPrvovenčanog. Vreme je učinilo svoje. Ovo je bio stvarni rat, ali bez većih

posledica.Sećajući se prošlosti, posle očeve smrti, kralj, rastužen, uđe pognute

glave u dvorac. Svi su Boga dozivali i zahvaljivali mu, verujući da je onizbavio Uroša.


43/233

43

* * *

Na deževskom dvoru naglo je raslo zadovoljstvo jer su kralj ikraljica bili omiljeni u narodu, kod vlastele i pravoslavnih

velikodostojnika. Deca su se rađala. Slavilo se sa vlastelom i narodom.Kraljica je na svet donela još jednog sina, prelepog princa Milutina,kasnije i kćerku Brnču. Ni njih nisu mimoišli razni proroci, vračare i svetimisionari koji su često u dvor navraćali da proriču sudbinu prinčeva iprinceze. Dobijali su novac kao nadoknadu, a još više kao pomoć zbogsiromaštva, bolesti i raznih verskih rituala posvećenih Bogu i Bogorodici.Stalno su vladari pomagali ugrožene, bolesne i vernike, i obasipali ihnovcem.

Kraljica je najviše radila na kulturnom uzdizanju nacije. Okupljala je

siromašne devojčice na svom dvoru da bi se svemu lepom naučile i bilespremne za udaju. Njeno srce je otvoreno za sve devojke koje supohađale časove lepog pisanja, čitanja, slikanja i izrade ručnih radova.Vladarka ih je obučavala, zadovoljna kad bi se lepo i na vreme udavale.Na njihovo mesto dolazile su druge i tako redom. One su prolazile ovuuzornu devojačku školu kojom je rukovodila i materijalno je izdržavalasrpska kraljica Jelena i srpski kralj Uroš I.

Dragutin i Milutin brzo porastoše i lako ovladaše muškim

veštinama u poznavanju viteških igara, zato su se najviše nadmetali ubaratanju oružjem. Obrazovanje su stekli od kaluđera, majke i oca. Otacim je pokazivao precizne borilačke igre koje su u početku bile lake ibezopasne. Kraljevska deca su dobro negovana i čuvana.

Harmonija ove složne porodice ispod oštrog šiljastog brda i poredblago talasaste reke Ibar, ogledala se na svakom mestu, a najviše ovde udrvenom dvorcu, u Deževi, blizu grada Rasa. Kraljica se jedva uklapalau ambijent krševitog neobičnog kraja, pa se često sa kraljem i decomvozila u zlatnoj kočiji i po lošem putu. Razgledali su krajolike. Pratioci su

ih pazili da budu u svakom trenu bezbedni od iznenadnih vremenskihnepogoda, mogućih uznemiravanja zbog veverica koje skakuću po


44/233

44

krošnjatom drveću, ili od brzih zečeva što pretrčavaju livade i kriju se uniskim žbunovima.

Ti izleti bili su idilični. Deca su se rado obučavala i zajednoprovodila vreme pored Ibra, dolazeći u direktan kontakt sa čistomprirodom. Zemljište je ispirala ova, njima dobro poznata reka i većipotoci, sunce je sijalo i činilo da sve buja i oživi u proleće i leto, a u jesenpožuti. Kraljicu su najviše privlačili romantični pejzaži u proleće i jesen.

Zimi su se deca sankala, a nekad su gledala zaleđeni Ibar kakospava mrtvim snom. Stanovnici tog kraja nisu bili radoznali ni dosadni,ali kad ih sretnu negde na putu, duboko su se klanjali i pozdravljali svojedrage kraljevske gospodare i njihovu decu.

Kraljica Jelena je insistirala da obavezno zaustave kočiju, izađu irazgovaraju sa ljudima. Pitali su ih o problemima i obećavali imhumanitarnu pomoć od svog ogromnog bogatstva. Jer trgovina jecvetala. Rudno blago se izvozilo ili su ga zanatlije, posle dopremanja izrudokopa, vešto obrađivali. Kovali su novac s likom kralja Uroša istavljali pečate Nemanjića sa priveskom.

Predmeti od srebra i zlata su se prodavali, a dobijeni novac, kao ionaj od poljoprivrede, sabirao se u državnu kasu. Tako se moglo dobro

živeti i ravnopravno udeljivati siromašnima.Kraljevska porodica je leti boravila u Brnjacima, u letnjem dvorcu.Maleni su s majkom i ocem razgovarali, čitali knjige i bavili serekreacijom. Redovno su odlazili u pravoslavnu crkvu na liturgije idruge crkvene obrede o svim velikim praznicima. Slavili su porodičnukrsnu slavu, Svetog Stefana.

Jelena je primetila da njen suprug često boravi u radnom kabinetu ida je promenio raspoloženje. Htela je da ga pita da li ima nekih većihproblema, ali je odustala poštujući ga, u nadi da će sam otvoriti srce.

Kralj se nije oglašavao.


45/233

45

* * *

Stigli su poklisari iz Dubrovnika koji su mu javili da susedispremaju napad na tada moćnu raško-primorsku državu. I sve se znalo o

savezu duždeve države sa bugarskim carem Mihailom Asenom u borbiprotiv kralja Uroša I. Uroš je nastojao da sve bude u strogoj konspiraciji ida Jelenu unapred ne obaveštavaju. Njena briga o porodici, oobrazovanju dece i devojaka, čiji je ona bila zaštitnik, dosta su jezaokupljale i zato je imala pune ruke posla. Dadilje su zamenjivanevaspitačicama koje su došle mahom iz Francuske da decu uče raznepredmete, posebno strane jezike, jer su bili obavezni za sve, uključujući iprinčeve. Majka ih je podučavala svemu lepom, a za stručne predmeteplaćali su im učitelje.

Jednom tako Jelena poče da im priča o Aristotelu, Sokratu i drugimmudracima i filozofima, citirajući delove iz njihovih dela. Rado su slušalimajku, ovu harizmatičnu vrsnu intelektualku, dok je pričala nastojeći daim slikovito dočara misli velikih ljudi iz starih knjiga prošlih kultura.Knjige su im služile kao dodatni udžbenici.

Nju je najviše zanimala praktična nastava kako bi svi razumeli šta uknjigama piše i kako će se znanje primenjivati u praksi. Tada nije nislutila da će njena zemlja biti napadnuta, opet pod izgovorom da su se

barska franjevačka crkva i njene starešine, mnogo osilile i žele sami daupravljaju. Nastaviće se ono što je pre nekoliko godina započeto. Oni suzapamtili da je kralj Uroš opustošio okolinu Dubrovnika, ali nije ušao ugrad jer čvrsti bedemi nisu popustili pod udarima.

— Moramo se dobro vojno obučiti i kao jaka vojska dočekatineprijatelja na mač. Trebaće nam dosta znanja i veštine da se snađemo iodbranimo — gunđao je kralj sebi u bradu.

Bugarski car se obavezao da, ako pokori kralja Uroša, Dubrovčanisigurno mogu računati na proširenje zemlje na srpske teritorije. U tom

slučaju neposlušna barska katolička crkva ponovo će biti poddubrovačkom jurisdikcijom da se tačno zna koja je starijeg ranga, da se i


46/233

46

dalje poštuje njihova patrijaršija.Kralj Uroš ipak obavesti svoju milu kraljicu da se izvesno vreme

skloni iz Nemanjinog starog dvorca, te da bude na sigurnom i upripravnosti zbog mogućih ratova.Poštujući kraljeva upozorenja, Jelena je ćutala, pa se brzo sklonila

pod obezbeđenje kraljeve garde, najviše zbog sinova i kćerke.Bugarski car napade Srbiju, uz veliku viku i jaki topot konja koji su

nasilno ušli u zemlju i stigli do Lima. Uroševa vojska, kojom je on ličnokomandovao, bila je brza i spremno je dočekala neprijatelje što su moralida odstupe pred najezdom jakih srpskih gorštaka obučenih za brdovito,šumovito zemljište, za rečne doline, nizbrdice i rukovanje hladnim

oružjem. Kratko rečeno, bili su sposobni za sve nedaće. Ali nije vredelo.Neprijatelj je bio jači, brži i spretniji.

Vratili su se poraženi, ni sami ne znajući da su upali u opasnu,skupu i brojniju vojsku, kao i u lukavu igru dubrovačke vlastele iBugara. Sledeće godine Dubrovčani su se izmirili sa kraljem Urošem ipotpisali nove mirovne ugovore prema tradiciji predaka odobrosusedskim odnosima i prijateljstvu. Imali su računicu da se krećupo srpskoj zemlji radi trgovine i korišćenja plodne obradive zemlje i one

pogodne za vinograde, za koje su kralju plaćali zakupninu kao i ranijihgodina. Sve se vratilo na staro — kako je i bilo. Srpski kralj je znao da onižele proširenje i pomirenje.

— Svako čudo za tri dana — reče kralj kraljici dok su sedeli ukabinetu i čitali mirovni ugovor sa obećanjima i garancijom, uz zakletvepred Isusovim portretom. Ovaj narod iz primorskog područ ja nikad nepokazuje pravo lice. Uvek taktizira, nešto vešto prećuti. Dubrovčani suuzdržani, a ne kao mi, otvoreni.

— Sad verujem u rat koji se dobro završi. Najpravedniji je

odbrambeni, a ostali nisu poželjni. Volim Dubrovčane iako jedno misle adrugo rade. Mi smo kao otvorena knjiga — završi vladarka svojkomentar.


47/233

47

* * *

Na samom početku XIII veka, 1204. godine, kad su krstaši u IVkrstaškom ratu zauzeli moćni Carigrad, pala je vizantijska imperija. Tada

su krstaši osnovali Latinsko carstvo. Od ostataka velike Vizantijeosnovane su tri grčke države: jedna u Epiru, jedna u Trapezuitu, a jednau Maloj Aziji sa prestonicom u Nikeji. Sve ove nove države težile su daoslobode Carigrad i ponovo stvore jaku Konstantinovu državu naBosforu. Ali kako kad im sa svih strana prete susedne države?

Posle ovih krupnih događaja, susedne zemlje, Bugarska i Mađarska,smatrale su da će i one dobiti kolač od ostatka Vizantije. Počinju napadina grčke teritorije na jugu jer su epirska i nikejska Grčka godinama bile uteškoj zavadi oko toga ko treba da oslobodi i ujedini Vizantiju. Nije se

moglo sve to postići bez rata, čak ni posle mnogo godina. Tražile susaveznike i uporno težile da povrate svoju teritoriju.

Za vreme kralja Uroša, Srbija se našla na vetrometini tih krupnihdogađaja. Morao je da odluči kojoj strani da se prikloni. Kako da očuvadržavu? Kako da se snađe kad Bugari i Mađari stalno Srbiji prete inapadaju je?

Mađarski kralj Bela IV uspeo je da zauzme od kralja Uroša naseveru Hum i neke srpske zemlje te osnuje Mačvansku banovinu. Srpski

vladar je imao ugled, ali i mnogo neprijatelja u to smutno vreme. Da li dase prikloni nikejskoj ili epirskoj Grčkoj, bilo je odlučujuće pitanje zanjega. Odlučio se za jug.

Epirski despot Mihailo sklapa savez sa Srbijom pozivajući kraljaUroša na vojnu saradnju. Zajedničkim snagama uspevaju da zauzmu svegradove od nikejske Grčke oko Prilepa. Srpski kralj sa 1.000 vojnika stižekod Prilepa u pomoć despotu Mihailu. Grad se bori i odoleva svimnapadima. Kasnije se sam despot priključio protivničkim vladarima i uočajanju dozvoljava neprijatelju da uđe u grad Pirot, koji se sam najzad

predao savezničkoj vojsci. Tada je istočna srpska vojska, sa kraljemUrošem, ušla u vardarsku dolinu i zauzela Skoplje.


48/233

48

Nikejska Grčka pod carem Mihailom Paleologom našla se u teškompoložaju jer su mu epirski despot i srpski kralj oduzeli veće teritorije na

jugu. Tako komandant Nikejskog carstva, carev brat Jovan, stiže saopremom za boj i velikom naoružanom vojskom. U jakim naletimarazbija savezničku vojsku, zauzima Ohrid i druge gradove u ZapadnojMakedoniji, zatim kreće prema severu, suzbija srpsku vojsku i vraćagradove Prilep, Poreč, Polog, Skoplje i sve teritorije koje su Srbi bilizauzeli. Saveznička vojska, zajedno sa srpskom, pretrpela je velikineuspehu ovoj vojnoj avanturi. Kralj Uroš je mrmljao sebi u bradu: „Štosam tražio, to sam i dobio". Ali moralo se nekako opstajati. Očigledno daniko od vladara nije mogao sam, pa je i kralj Uroš tražio savezništvo i

direktno bio umešan u razne strane dinastičke borbe za prevlast naprestolu. Srbija je tada plaćala danak Mađarskoj pa je za nju ratovala.

Srpski kralj je sa svojom vojskom učestvovao u bici između Čeha iMađara 1260. godine, jer je bio obavezan da vojno pomaže mađarskogkralja Belu IV, kako se nekim ugovorom ranije obavezao. Posle toga Česii Mađari su se orodili i sklopili mir. Češki kralj Otokar oženio se unukommađarskog kralja Bele IV, a Uroš I stiže u svoj dvor umoran,nezadovoljan, ali ne i razočaran. Radio je kako je znao, kako je morao;

već upleten u mnoge političke igre, tražio je spas za svoju Srbiju.Dolazak kralja Uroša dočekan je sa suzama kraljice Jelene Anžujske.Bila je uverena da je njen suprug hrabar, odvažan i sposoban, zato jesuze lila od radosti jer joj se živ i zdrav vratio domaćin kuće i gospodarSrbije. Nije se imalo kuda. G

vojislava latkovic - kraljica jelena anzujska, ljubav u dolini jorgovana.pdf

Documents