vodiČ kroz evroatlantsko partnerstvo · kultura konsultacije 14 doprinos saveznika budžetu nato...

�

VODIČ KROZ EVROATLANTSKO PARTNERSTVO

� �

Sadržaj

Šta je eVROatLaNtSKO PaRtNeRStVO? 5 evolucija evroatlantskog partnerstva 6 evroatlantsko partnerstvo danas 7

Šta je NatO? 9 Zašto i kako je nastao NatO? 10 Kako funkcioniše NatO? 13 Saglasnost svih (Konsenzus) 13 Severnoatlantski ugovor 13 NatO nema stajaću vojsku 13 Kultura konsultacije 14 Doprinos saveznika budžetu NatO 15 Koji su osnovni organi NatO? 16 Civilna struktura NatO 16 O „lavirintu“ odbora NatO 17 Uloga generalnog sekretara i Međunarodnog sekretarijata NatO 18 Uloga Parlamentarne skupštine NatO 19 Vojna struktura NatO 19 Struktura Međunarodnog vojnog sekretarijata 21 Kako izgleda proces transformacije NatO? 23 Od Hladnog rata do prijema bivših „protivnika“ u članstvo 23 Samit transformacije NatO u Pragu 23

Šta je PaRtNeRStVO Za MiR? 25 Kako je nastao i razvijao se Program „Partnerstvo za mir?“ 26 Koji su osnovni organi Partnerstva za mir? 28 Kako jedna država može postati članica Partnerstva za mir? 30 Okvirni dokument (Framework Document) 31 Prezentacioni dokument (Presentation Document) 31 Šta je savet NatO-Rusija? 32 Šta je komisija NatO-Ukrajina? 33

VODIČ KROZ EVROATLANTSKO PARTNERSTVO

PriredioPavle janković

Edicija: VODIČ

Autorski TimĐorđe PetrovićNataša Petrović

IzdavačiSaC Fond

Centar za međunarodne i bezbednosne posloveinternational and Security affairs Centre

Kapetan Mišina 511000 Beograd

www.isac-fond.org

Uz podrškuSavezne Republike Nemačke i

ambasade Republike Nemačke u Beogradu

Za izdavačaNikola Petrović

OpremaNenad Baćanović

ŠtampaCOLORGRaFX

Tiraž10000

iSBN – 978-86-86383-03-7

Beograd, 2007.

� �

KOji SU jOŠ PaRtNeRSKi ViDOVi SaRaDNje Na RaSPOLaGaNjU NatO OSiM „PaRtNeRStVa Za MiR“? 35 Šta je Mediteranski dijalog? 35 Šta je istambulska inicijativa za saradnju? 36 Šta je inicijativa NatO za jugoistočnu evropu? 36 Kakav je odnos NatO i eU? 37

OD ČeGa Se SaStOji UČeŠĆe U PaRtNeRStVU Za MiR? 40

Radni plan evroatlantskog partnerstva (euro-atlantic Partnership Work Plan - eaPWP) 40

individualni program Partnerstva (individual Partnership Programme - iPP) 40

Proces planiranja i revizije (Planning and Review Process – PaRP) 41

akcioni plan za članstvo (Membership action Plan – MaP) 41

Koncept operativnih sposobnosti (Operational Capabilities Concept – OCC) 42

Program unapređenja obrazovanja i obuke (training and education enhancement Programme – teeP) 43

akcioni plan Partnerstva za borbu protiv terorizma (Partnership action Plan against terrorism – PaP-t) 43

individualni akcioni plan Partnerstva (individual Partnership action Plan – iPaP) 43

akcioni plan Partnerstva za izgradnju institucija odbrane (Partnership action Plan on Defence institutions Building – PaP-DiB) 44

Poverilački fond Partnerstva za mir (PfP trust Fund) 44

iskustva o rezultatima učešća u PzM 45

KaKO jeDNa DRžaVa PaRtNeR MOže POStati ČLaNiCa NatO? 46 Pregovori o pristupanju 47 Protokoli pristupanja 47

PRiLOZi 49 Severoatlanski ugovor 51 Partnerstvo za mir: Pozivni dokument 54 Partnerstvo za mir: Okvirni dokument 55 Datumi pristupanja država članica Programu „Partnerstvo za mir“ 57

Šta je eVROatLaNtSKO PaRtNeRStVO?

evroatlantsko partnerstvo je izraz složenog bezbednosnog sistema, nastalog u posthladnoratov-skom periodu menjanjem smisla postojanja i uloge NatO.1 Ono spaja prostor evrope i Sever-ne amerike unapređujući politički dijalog i saradnju u brojnim oblastima. evroatlantsko partnerstvo, odnosno saradnja NatO sa državama koje nisu njegove članice, odgovor je na novonastalo strateško okruženje a usmereno je na suočavanje sa novim izazovima bezbednosti i demokratskog preobražaja društava u evroatlantskom prostoru.

Globalizacija je sa sobom donela informatičku i tehnološku revoluciju i na svetsku scenu uvela nedržavne aktere ali i terorizam kao značajne faktore svetske politike i bezbednosti. Događaji sa kraja XX i početka XXi veka pokazuju da snaga jedne zemlje više ne počiva samo na njenoj vojnoj sili, već da zavisi od mnogo širih i složenijih činilaca. U današnje vreme, moć – ali i spo-sobnost jedne zemlje da napreduje i razvija se – je multipolarna i podrazumeva saradnju sa drugim državama, ili tzv. kooperativni pristup. isto, ako ne i više od privrede, trgovine, nauke, medicine ili informatike, važi za pitanja bezbednosti. Bezbednost jedne zemlje, u složenom svetu kakav je onaj u kome mi živimo, zavisi i od bezbednosti i stabilnosti barem najbližih suseda sa kojima se ta zemlja graniči, a često i od situacije u zemljama koje su znatno udaljenije. Razlika između unilateralnog (jednostranog) i multilateralnog (višestranog) koncepta bezbednosti i dalje postoji. Unilateralisti smatraju da je država sama sebi dovoljna, dok multilateralisti takvo viđenje smatraju veoma ograničenim i kratkovidim, i porede ga sa dvodimenzionalnim igračem u trodimenzionalnoj video igri.

U poslednjih nekoliko godina NatO se sve jasnije profiliše kao forum za politički dijalog o širokom krugu pitanja iz domena bezbednosti. Sve veći broj neformalnih sastanaka ministara spoljnih poslova ili ministara odbrane zemalja članica NatO i partnera, dinamičan politički dijalog stalnih predstavnika u sedištu NatO, i snažan naglasak koji ovom pitanju daje generalni sekretar NatO jap de Hop Shefer, samo su neki od dokaza u prilog ovoj tezi. U daljoj evoluciji NatO, ne bi bilo dobro da se zbog nesumnjivo korisnih operativnih aspekata, koji često zao-kupljaju pažnju saveznika i partnera, odustane od stalne rasprave o političkim aspektima, tj. spoljnopolitičkim efektima koje zemlja partner dobija učešćem u evroatlantskom partnerstvu.

Veoma je važno jasno uočiti činjenicu da sticanje učešća u evroatlantskom partnerstvu znači uključivanje u jedan razvijen bezbednosni sistem koji je u posthladnoratovskom periodu uspostavljen u širokom evroatlantskom prostoru. On još nije univerzalan, poput sistema Uje-dinjenih nacija, mada jačaju tendencije da takav postane, ali je očigledno više od regionalno-odbrambenog aranžmana, kakvim je zamišljen NatO u vreme svog nastanka. U svakom slučaju, radi se o bezbednosnom sistemu koji je dominantan u evropi, koji povezuje „stari kontinent“ sa Severnom amerikom i koji se, bez obzira na to da li se to nekome dopadalo ili ne, nametnuo u odnosu na ostale bezbednosne aranžmane. NatO i evroatlantsko partnerstvo funkciju vodećeg bezbednosnog aranžmana ostvaruju u saradnji sa ostalim međunarodnim organizacijama, pre svega sa Ujedinjenim nacijama (UN), evropskom unijom (eU) i Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OeBS), ali u kritičnim bezbednosnim pitanjima igraju ključnu ulogu. Kako se ovaj bezbednosni sistem temelji na ključnim vrednostima razvijenog zapadnog sveta kao što su zaštita demokratskih načela, vladavine prava i građanskih sloboda, dodatni značaj ima i njegova funkcija stabilizatora i garanta demokratskog razvoja svake pojedine zemlje učesnice.

1 North atlantic treaty Organisation – Organizacija severnoatlantskog ugovora ili Severnoatlantski savez ili Severno-atlantska alijansa

�

� �

evroatlantsko partnerstvo, u bezbednosnoj arhitekturi NatO, čine dva osnovna, međusobno nadopunjujuća, stuba: Savet evroatlantskog partnerstva i Program Partnerstvo za mir (PzM). Savet evroatlantskog partnerstva obezbeđuje opšti politički okvir za odnose NatO sa par-tnerskim zemljama. Uz to, svaka od partnerskih zemalja je u mogućnosti da gradi zaseban odnos sa NatO kroz Program Partnerstvo za mir tj. program praktične bilateralne saradnje iz koga partner bira aktivnosti u skladu sa svojim prioritetima. Ključni doprinos Partnerstva za mir je uspostavljanje suštinskog političkog dijaloga između NatO i svake od država učes-nica Programa. Zajedničke aktivnosti i redovne konsultacije povećavaju javnost poslovanja (transparentnost) u domaćem planiranju i finansiranju odbrane, jačaju demokratsku kontrolu oružanih snaga i pomažu partnerima u opremanju i vojnoj obuci za sadejstvo sa NatO, tokom celog procesa unapređujući demokratske vrednosti koje se nalaze u srcu partnerske politike NatO. Severnoatlantski savez je unutar PzM razvio specijalne odnose sa Rusijom i Ukrajinom, a pored PzM i posebne programe sa zemljama regiona Mediterana, jugoistočne evrope – do njihovog ulaska u PzM i oblasti šireg Bliskog istoka.

Evolucija evroatlantskog partnerstva

Završetkom Hladnog rata, koji je skoro punih pet decenija delio evropu, značajno su unapređene mogućnosti za dostizanje ciljeva NatO političkim sredstvima. Na ovaj istorijski događaj sa kraja proteklog veka NatO je odgovorio usvajanjem jednog šireg pristupa bezbednosti, čiji su najznačajniji deo činili dijalog i saradnja sa zemljama van Saveza, uključujući i bivše članice Varšavskog pakta. Forum za multilaterlane konsultacije i saradnju između NatO i ne-NatO država formiran je 1991. godine kada je uspostavljen Savet za severnoatlantsku saradnju (North atlantic Cooperation Council – NaCC). Duboka promena u pristupu međunarodnoj bezbednosti se odrazila i u usvajanju novog Strategijskog koncepta NatO 1991. godine, koji je istakao tri elementa: dijalog, saradnju i održavanje zajedničkih odbrambenih sposobnosti. Savet za severnoatlantsku saradnju predstavljao je solidan okvir za multilateralne političke konsulatacije i rešavanje zaostataka hladnoratovskih bezbezbednosnih pitanja.

Međutim, tek 1994. godine pokretanjem Programa Partnerstvo za mir, formiran je novi te-melj evroatlantskog partnerstva, odnosno novi okvir za bilateralnu saradnju između svake pojedinačne zemlje učesnice i NatO, prilagođen prilikama i zahtevima svake od tih zemalja. U toku 1995. godine ovo partnerstvo i saradnja su se širili na praktične oblike vojno-vojne saradnje i učešće partnerskih zemalja u operacijama podrške miru pod vođstvom NatO. Odluka da se 1997. godine Savet za severnoatlantsku saradnju zameni novoformiranim Savetom evroatlantskog partnerstva (euro-atlantic Partnership Council) odražava želju NatO da se unaprede dostignuća Saveta za severnoatlantsku saradnju i, umesto njega, formira novi bez-bednosni forum za poboljšano i operativnije partnerstvo. Danas aktivnosti evroatlantskog partnerstva pokrivaju gotovo svaku oblast delovanja NatO.

Potreba NatO za sopstvenim preobražavanjem u skladu sa novim bezbednosnim izazovima imala je veliki uticaj na stalno prilagođavanje i razvijanje aktivnosti i mehanizama Partnerstva za mir. takođe, jednako važan uticaj na produbljivanje aktivnosti i mehanizama PzM imale su i države članice Partnerstva raznolikošću svojih težnji i interesa, što je imalo za posledicu pokretanje novih inicijativa na svakom u nizu samita NatO – u Vašingtonu 1999. godine, u Pragu 2002. godine i u istambulu 2004. godine – da bi stvorile uslove za produbljivanje i proširenje sadržaja evroatlantskog partnerstva.

Evroatlantsko partnerstvo danas

Danas se države članice evroatlantskog partnerstva redovno konsultuju sa državama članicama NatO. One razvijaju individualnu saradnju koja obuhvata veliki broj različitih aspekata iz oblasti odbrane i bezbednosti. Partnerstvo za mir predstavlja operativni okvir u kome njihove oružane snage učestalo zajedno vežbaju i sarađuju, zajedno učestvuju u operacijama podrške miru i stvaraju zajedničku bazu za borbu protiv terorizma i širenja oružja za masovno uništenje.

Savet evroatlantskog partnerstva je multilaterlani forum u kome se 26 članica NatO i sada 23 partnerske zemlje, redovno sastaju da bi razmatrali politička i bezbednosna pitanja i razvijali saradnju u mnogobrojnim oblastima. Sastanci ovog osnovnog političkog tela Partnerstva za mir, u čijem radu učestvuju sve zemlje članice NatO i države partneri, održavaju se više puta godišnje na ministarskom, a svakoga meseca na ambasadorskom nivou. Na njima se pokreću mnoge važne teme o međunarodnoj bezbednosti, od toga kako se suočavati sa novim bezbednosnim rizicima, pa do mirovnih operacija pod okriljem Saveza. Razni aspekti situacije na Balkanu česta su tema ovih sastanaka, između ostalog i zbog toga što je KFOR najbrojnija operacija NatO. Ulaskom u Program Partnerstvo za mir, Srbija je postala članica Saveta evroatlantskog parterstva.

evroatlantsko partnerstvo ne predstavlja cilj sam po sebi, već sredstvo za dalji podsticaj napo-rima u pravcu modernizacije sistema odbrane, približavanja standarda sopstvene vojske onima koji važe u razvijenim zemljama i stvarnju uslova za saradnju sa najmoćnijim vojnim savezom današnjice. ta saradnja se odvija u oblastima kao što su sprovođenje mirovnih operacija, borba protiv međunarodnog terorizma ili sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje. Svaki od pomenutih razloga ima snažne spoljnopolitičke dimenzije zbog kojih je opredeljenje za ulazak u PzM razborit i svrsishodan cilj državne politike. Unapređujući politički dijalog i saradnju u širokom opsegu oblasti, različiti oblici partnerstva doprinose da se stvori evroatlantska bez-bednosna kultura koju karakteriše jaka opredeljenost da se primeni međunarodna saradnja na rešavanje ključnih bezbednosnih izazova kako unutar tako i izvan evroatlantske zajednice. Stimulišući i podržavajući reformu odbrane u mnogim partnerskim zemljama, evroatlantsko partnerstvo takođe doprinosi demokratskom preobražaju društava. Ono pomaže izgradnju modernih, uspešnih i demokratski odgovornih oružanih snaga i drugih institucija odbrane i pomaže partnerskim zemljama da upravljaju društvenim i materijalnim posledicama reforme.

Reformom sistema odbrane i saradnjom sa zemljama članicama NatO stiče se imidž moderne zemlje koja međunarodno bezbednosno okruženje sagledava na savremen način i želi da do-prinese kolektivnim naporima u prevladavanju bezbednosnih izazova, rizika i pretnji. Nije nikakva tajna da u sadašnjim međunarodnim bezbednosnim okolnostima učešće u mirovnim operacijama može zemlji da donese veće spoljnopolitičke poene od napora vanserijskih diplo-matskih predstavnika. isto tako, ne sme se zaboraviti da upravo učešće vojske jedne zemlje u međunarodnim mirovnim operacijama, diplomatama te zemlje daje dodatne argumente kako

��

Koliko članstvo u evroatlantskom partnerstvu može da stvori povoljnije uslove za ekonomski napredak zemlje govore i sledeće činjenice: Češka je �00�. godine dostigla nivo razvoja Portugala, sa godišnjim prilivom stranih neposrednih investicija od oko �0 milijardi evra. U Poljskoj investicije stalno rastu od momenta pristupanja Partnerstvu za mir da bi danas dostigle ukupan bruto iznos od preko 80 milijardi evra. Slovačka takođe beleži stalni rast investicija da bi u periodu �00��00�. godine BDP po glavi stanovnika porastao sa �.800 na �.�00 evra. U Rumuniji su ukupne investicije u periodu �000�00�. godine iznosile preko �� milijardi evra, da bi samo tokom �00�. godine njihov iznos porastao za � milijardi. Slična situacija je i u drugim zemljama užeg i šireg okruženja.

�

8 �

bi se na političko diplomatskom planu izborili za bolji položaj svoje države. S druge strane, demokratizacija bezbednosnog sektora i uključivanje u evroatlantske integracije mogu na posredan način da stvore dobre uslove i za ekonomski napredak zemlje. Događaji sa kraja 2006. i početka 2007. godine ukazuju na to da se i u Srbiji postepeno povećava broj onih koji uviđaju da integracija u evroatlantske strukture i učešće u Partnerstvu za mir mogu da olakšaju i ubrzaju proces približavanja evropskoj uniji – a to podrazumeva i pristup značajnim fondovima namenjenim da pomognu razvoj zemalja koje bi jednog dana mogle da postanu članice eU.

Pristupanjem Partnerstvu za mir Srbija dobija priliku da, na temelju svojih vitalnih nacionalnih interesa, a u granicama svojih mogućnosti i potencijala, učestvuje u formulisanju razvoja bezbednosne arhitekture regiona i šireg evroatlantskog prostora. Za zemlju poput Srbije, koja je veći deo posthladnoratovskog perioda provela pod izolacijom i raznim oblicima sankcija, ovo bi mogao da bude značajan spoljnopolitički, strateški, pa i mentalni preokret u dobrom pravcu. ali, da bi se na pravi način i u korist interesa Srbije iskoristila ovakva prilika, neophodno je saznati i razumeti na koji način se unutar takvog okruženja razmišlja, planira i radi.

Šta je NatO?

NatO (North atlantic treaty Organization)2 je složena političko-vojna međunarodna organi-zacija. NatO je političko-vojni savez koji za cilj ima obezbeđenje zajedničke odbrane teritorija, interesa i vrednosnih opredeljenja zemalja članica kako bi, na temelju toga, očuvao mir i garantovao bezbednu budućnost. NatO se oslanja, radi ispunjavanja svojih zadataka, na visok stepen koordinisanja i planiranja kako na političkom nivou, tako i na odbrambenom i vojnom polju. Današnjih dvadesetšest zemalja članica Saveza su njegov ključni element, ali su to i bliska partnerstva sa velikim brojem drugih zemalja, na svim nivoima aktivnosti koje Savez sprovodi.

Osnovna svrha Severnoatlantskog saveza je da pruži zaštitu slobode i bezbednosti svih njenih članica u evropi i Severnoj americi u skladu sa principima povelje Ujedinjenih nacija. Da bi ovo ostvario, Savez razvija i koristi kako politički uticaj tako i svoje vojne sposobnosti, u zavisnosti od prirode pretnji po bezbednost s kojima se suočavaju države članice. Kako se menjalo strateško okruženje, tako se menjao i način na koji Savez odgovara na nove bezbednosne izazove.

Sedište NATO u Briselu, Belgija

2 Organizacija severnoatlantskog ugovora ili Severnoatlantski savez ili Severnoatlantska alijansa.

�8

U razgovorima o PzM ponekad se previđa važna činjenica da ulazak u ovaj sistem podrazumeva i određene bezbednosne garancije za svaku zemlju učesnicu Programa. Članice PzM, doduše, ne dobijaju isti stepen bezbednosne zaštite kao članice NATOa (mogućnost kolektivne odbrane vojnim sredstvima). Međutim, Alijansa je preuzela obavezu da se sa svakom aktivnom članicom PzM konsultuje u slučajevima kad dotični partner smatra da postoji direktna pretnja njegovom teritorijalnom integritetu, političkoj nezavisnosti ili bezbednosti. Otuda je od posebnog značaja upravo to što ulazak u PzM omogućava i dodatno pospešuje razvoj regionalne saradnje na planu bezbednosti.

�0 ��

Osnovna uloga NatO je očuvanje slobode i bezbednosti svih njenih članica političkim i vojnim sredstvima u skladu sa Severnoatlantskim ugovorom i principima Povelje UN. Njegova trans-atlantska priroda, tj. trajna veza bezbednosti Severne amerike sa bezbednošću evrope, praktičan je izraz konkretnog kolektivnog napora svih zemalja članica u očuvanju zajedničkih bezbednosnih interesa. U cilju primene svoje bezbednosne politike, Savez:

l održava i razvija potrebne vojne sposobnosti za sprečavanje rata i obezbeđivanje uspešne odbrane i ukupne sposobnosti za upravljanje krizama koje mogu da utiču na bezbednost njenih članica;

l aktivno unapređuje dijalog sa drugim nacijama i kooperativni pristup evropskoj bezbednosti, uključujuci mere koje doprinose daljem napretku u oblasti kontrole oružja i razoružanja.

Zašto i kako je nastao NATO?

Zametkom NatO smatra se atlantska povelja kojom su predsednik Sjedinjenih Država, Frenklin Ruzvelt, i predsednik vlade Ujedinjenog Kraljevstva, Vinston Čerčil, 14. avgusta 1941, objavili zajednička načela državne politike dveju država radi zasnivanja nade za bolju budućnost sveta. Nakon toga, dalji put nastanka NatO obeležen je usvajanjem Povelje Ujedinjenih nacija, Sporazuma o ekonomskoj, društvenoj i kulturnoj saradnji i kolektivnoj samoodbrani (Briselski sporazum), Vandenbergove rezolucije i Vašingtonskog sporazuma.

Povelja Ujedinjenih nacija, usvojena 26. juna 1945, priznaje uro-đeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada. imajući u vidu da održanje mira, pravde, kao i obezbeđenje zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda, zahteva međunarodnu saradnju kroz uspešnije korišćenje mehanizama Ujedinjenih nacija, Senat Sjedinjenih Država je 11. juna 1948. usvojio Rezoluciju broj 239, poznatiju kao Vandenbergova rezolucija. Ona je potvrdila politiku pružanja podrške Sjedinjenih Država Ujedinjenim nacijama radi ostvarenja međunarodnog mira i bezbednosti i odredila ciljeve koje treba dostići pod okriljem Povelje Ujedinjenih nacija. jedan od ciljeva je i razvoj regionalnih i ostalih kolektivnih aranžmana za individualnu i kolektivnu samoodbranu u saglasnosti sa Poveljom Ujedinjenih nacija i angažovanje Sjedinjenih Država u njima.

Nešto ranije, sa druge strane atlantika, 17. marta 1948, Francuska, Velika Britanija, Belgija, Holandija i Luksemburg sklopile su Briselski sporazum, koji je na vremenski period od 50 godina trebalo da osigura kolektivnu odbranu država članica i da pospeši njihovu ekonomsku, socijalnu i kulturnu saradnju.

U okolnostima naglašene potrebe za ostvarenjem Maršalovog plana3, ekonomske obnove i straha od ekspanzionističke politike Sovjetskog Saveza, zapadnoevropske države i njihovi severnoamerički saveznici operacionalizovali su ideje Vandenbergove rezolucije i ‘’proširile’’ Briselski sporazum tako što su 4. aprila 1949, Vašingtonskim sporazumom osnovale Organizaciju severnoatlantskog ugovora (North atlantic treaty Organization – NatO).

Severnoatlantski ugovor - Vašingtonski ugovor Vašingtonski sporazum izričito potvrđuje pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu na osnovu člana 51 Povelje Ujedinjenih nacija. Naime, tada su se ugovorne strane, Sjedinjene Države, Kanada, Velika Britanija, island, Norveška, Danska, Holandija, Belgija i Luksemburg, saglasile da će oružani napad na jednu ili više njih u evropi ili Severnoj americi biti smatran napadom na sve. Ovih dvanaest država, sa obe strane atlantika, formirale su NatO radi odgo-vora na mogućnost da Sovjetski savez pokuša proširenje svoje kontrole sa istočne evrope na ostale delove evropskog kontinenta. U slučaju agresivnog sovjetskog pokušaja proširenja, članice Saveza bi pomogle državu ili države ugovornice koje su napadnute, koristeći pravo na individualnu ili kolektivnu odbranu. Pomoć bi se sastojala u najhitnijem preduzimanju akcije za koju budu smatrale da je potrebna, uključujući i upotrebu oružane sile. Ovakva akcija bila bi preduzeta radi uspostavljanja i održavanja bezbednosti severnoatlantske oblasti. Da uživanje takvog bezbednosnog aranžmana, koji imaju države članice NatO, nezavisno od svog položaja ili vojne snage, ne bi ostalo samo za države potpisnice, predviđena je i mogućnost proširenja Saveza.

Potpisivanje Severnoatlantskog ugovora (��)

3 Maršalov plan ili Program za evropski oporavak je plan iz 1947. godine državnog sekretara SaD Džordža Maršala za finansijsku pomoć SaD evropskim saveznicima u obnovi od posledica Drugog svetskog rata i u odbrani od širenja komunizma. trajao je 4 fiskalne godine (1947-1951) i ukupno iznosio oko 13 milijardi dolara, što bi bilo jednako današnjem iznosu od 130 milijardi dolara.

��0

Severnoatlantski ugovor tj. Vašingtonski ugovor (Washington Treaty) iz ��. godine je osnivački akt NATO koji definiše opšte ciljeve organizacije, ali i pojedine detalje o načinu njihovog sprovođenja. On stvara formalnu obavezu solidarnosti, ali i čuva autonomiju donošenja odluka svake članice o upotrebi vojnih snaga. Osnovne funkcije NATO su definisane u određenim članovima Severnoatlantskog ugovora, a odnose se na pojedinačne (individualne) i zajedničke (kolektivne) odbrambene sposobnosti (Član �); proces konsultacija (Član �); i kolektivnu odbranu (Član �). Prema ostalim članovima Ugovora, zemlje članice se obavezuju da će doprinositi razvoju miroljubivih i prijateljskih međunarodnih odnosa i stvaranju pravednog i trajnog mira u Evropi zasnovanog na zajedničkim vrednostima demokratije, ljudskih prava i vladavine prava.

Senator Artur Vandenberg

��

tako je NatO rođen kao organizacija kolektivne odbrane. Od nestanka Sovjetskog saveza i kraja Hladnog rata, Savez je dobio nove uloge i formirao nova partnerstva radi širenja bezbednosti i stabilnosti na celu evroatlantsku oblast.

U drugim odredbama Ugovora, između ostalog, stoji da svaka zemlja članica preuzima posebne obaveze u vezi sa odbranom i bezbednošću. Ni jedna od ovih obaveza ne menja njihova prava ili obaveze koje proističu iz Povelje Ujedinjenih nacija. Svaka zemlja se, takođe, obavezuje da će doprinositi razvoju miroljubivih i prijateljskih međunarodnih odnosa na razne načine, uključujući “jačanje njihovih slobodnih institucija”, “osiguravanje boljeg razumevanja principa na kojima se ove institucije zasnivaju” i “unapređivanje uslova stabilnosti i napretka”. Ugovor obavezuje zemlje članice da će nastojati da otklone sve prepreke njihovim međunarodnim ekonomskim politikama i podsticati privrednu saradnju između njih.

Severnoatlantski savez garantuje bezbednost svojim članicama od 1949. godine. Veliki broj drugih evropskih zemalja imao je koristi od bezbednosti koju je pružao Savez. Danas, nakon završetka Hladnog rata i prestanka podele evrope, Savez je ne samo primio u svoje članstvo još deset zemalja,4 već je sproveo i reorganizaciju koja omogućava drugim zemljama da sudeluju u njegovim aktivnostima. Cela evropa ima direktnu korist od povećane bezbednosti i međusobnog poverenja koji su ishod takvog razvoja. NatO zauzima centralnu poziciju u evro-atlantskim strukturama bezbednosti.

4 Češka, Mađarska i Poljska su postale članice 12. marta 1999. godine, a 29. marta 2004. godine su im se pridružile Bugarska, estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija.

Kako funkcioniše NATO?

Saglasnost svih (Konsenzus)Savez se zasniva na zajedničkoj predanosti praktičnoj, međusobnoj saradnji u oblasti odbrane i bezbednosti. Konsenzus je osnovno načelo procesa donošenja odluka u NatO. Ponekad izbor zemalja članica mora biti i kratkoročan kompromis kojim se štite dugoročni interesi. Nema, međutim, prisile u takvom procesu. Kada jedna zemlja misli da bi odluka koju NatO razmatra, mogla njenoj nacionalnoj bezbednosti naneti nepovratnu štetu, ne mora se s njom složiti. ako se to desi, odluka se ne donosi dok se ne pronađe rešenje. Svaka vlada članica može odabrati ono što smatra da je u najboljem interesu njenog naroda.

Severnoatlantski ugovorOd 1952. do 2005. godine Vašingtonskom ugovoru je pristupilo još četrnaest evropskih država. Ugovor je sam po sebi izuzetno jednostavan dokument. Počinje kratkom preambulom u kojoj se jasno stavlja do znanja da je sačinjen u duhu Povelje Ujedinjenih nacija i da iz nje crpi svoj legitimitet. Ostali deo teksta čini četrnaest članova kojima se utvrđuju osnovne obaveze zemalja članica, kako u odnosu jedne prema drugoj, tako i u odnosu prema Savezu u celini. Neki od članova zaslužuju posebnu pažnju:

Član 3 predstavlja osnovu kolektivnog planiranja odbrane i obavezuje države članice na održavanje i razvoj pojedinačnih i kolektivnih odbrambenih kapaciteta.

Član 4 daje okvir za konsultacije između država članica, kad god jedna od njih oseti da je njena bezbednost ugrožena. Upravo ovaj član podvlači temeljnu važnost procesa konsultacija širokih razmera koji se odvija unutar Saveza, te objašnjava zašto Savez preduzima nove misije kako bi se poboljšala bezbednost u celom evroatlantskom području.

Član 5 potvrđuje pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u skladu sa članom 51 Povelje UN-a. U njemu se kaže kako se zemlje koje potpisuju Severnoatlantski pakt slažu da će se oružani napad na jednu ili više njih smatrati napadom na sve njih.

Član 6 definiše geografsko područje na koje se primenjuje Član 5.

Članom 9 se uspostavlja Severnoatlantski savet, kao jedino zvanično telo osnovano Ugovorom, i daje mu se u zadatak osnivanje „onih pomoćnih tela” koja će omogućiti realizaciju ciljeva Ugovora. Savet je potom stvorio današnju strukturu organizacije, sastavljenu od odbora i tela – oslonjenih na svoje međunarodne civilne i vojne elemente, koja je Organizaciji severnoatlantskog ugovora dala današnji oblik.

Član 10 Severnoatlantskog ugovora predviđa mogućnost proširenja Saveza, utvrđujući da saveznici mogu putem „jednoglasno postignutog sporazuma, pozvati da Ugovoru pristupi svaka evropska država koja je u stanju da pomogne unapređivanju načela tog Ugovora i doprinese bezbednosti u području severnog atlanika”.

NatO nema stajaću vojskuNatO nema stajaću vojsku koja pri sedištu ili u kasarni čeka naređenja. NatO, zapravo, ima vrlo malo stalnih sastava oružanih snaga. Postoje mali integrisani multinacionalni štabovi i komande sa različitim sedištima, koji čine delove integrisane vojne strukture Saveza. Postoje i operativne snage koje su odgovorne za funkcionisanje stalnih instalacija za komunikacije, vazdušnu odbranu i vazdušni nadzor, te za obaveštavanje. Osim ovoga, većina takozvanih „NatO snaga” su oružane snage država koje su pod komandom tih država, a na raspolaganju su Savezu i pod odgovornošću vojnih komandanata Saveza samo pod određenim okolnostima i u skladu sa procedurom koju su prethodno usvojile države članice.

��

Briselski ugovor potpisan ��. marta ��8. predstavlja prvi korak u rekonstrukciji zapadnoevropske bezbednosti nakon Drugog svetskog rata. Među ciljevima ovog Ugovora su i razvoj zajedničke odbrambene strukture i jačanje ekonomskih veza radi odbrane od političkih, vojnih i ideoloških pretnji nacionalnoj bezbednosti. To je bio i prvi korak u procesu koji je vodio potpisivanju Severnoatlantskog ugovora (Vašingtonskog ugovora) �. aprila ��. godine i stvaranju Severnoatlantskog saveza.

Severnoatlanski savez je nastao na osnovama Ugovora (Vašingtonskog ugovora ��) između država članica kojim se podržavaju njihova individualna prava kao i njihove međunarodne obaveze u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Svaka zemlja potpisnica Ugovora obavezuje se da će deliti rizike i obaveze, kao i prava kolektivne bezbednosti, ali se isto tako obavezuje da neće preuzimati međunarodne obaveze koje mogu biti u konfliktu sa ovim Ugovorom.

Potpisivanjem ovog ugovora rođen je sistem zajedničke bezbednosti baziran na partnerstvu dvanaest država potpisnica: Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Portugal, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države. Posle pet ciklusa u kojima se uvećalo članstvo NATO, grupi od dvanaest članica osnivača, pridružile su se Grčka i Turska (��), Nemačka (��), Španija (��8�), Češka Republika, Mađarska i Poljska (��), i u poslednjem ciklusu uvećanja, Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija (�00�).

��

Kultura konsultacijeDa bi se održale konsultacije, svaka zemlja članica je zastupljena Stalnom delegacijom u političkom sedištu NatO u Briselu. Svaka Stalna delegacija se sastoji od stalnog predstavnika, koji je na čelu delegacije, i vojnog predstavnika. Svaki od njih ima podršku osoblja, civilnih i vojnih savetnika, koji zastupaju svoje zemlje u različitim odborima NatO. Odvojena civilna i vojna struktura je ustanovljena u okviru NatO-a kako bi mogla da odgovori na političke i vojne dimenzije rada u alijansi. Obe strukture pružaju podršku Severnoatlantskom savetu, najvišem telu koje donosi odluke u okviru NatO. Stalni predstavnici i nacionalne delegacije smešteni su u istoj zgradi koja omogućava formalne i neformalne kontakte među nacionalnim delegacijama i međunarodnim službenicima NatO.

NatO nije nadnacionalna organizacija, već savez nezavisnih suverenih država koje su odlučile da dobrovoljno sarađuju, radi odbrane zajedničkih interesa. Redovno se konsultuju o zajedničkim pitanjima, ali ne postoji centralno telo NatO koje im nalaže da to rade, niti može bilo koja od zemalja članica saveznicima nametati svoj stav ili mišljenje. Prirodna je posledica ovih osnovnih principa rada unutar NatO da se sva tela Saveza sastoje od predstavnika svih zemalja članica, čija je uloga, doslovno, da saveznicima predstave stavove svoje zemlje.

Ovakve konsultacije se odvijaju svakodnevno, o svakoj temi, i svaki put kada treba doneti odluku ili kada se pojavi nova situacija koja bi mogla imati posledice za Savez. Predstavnici država igraju i bitnu ulogu u izveštavanju svojih vlada o stavovima saveznika i objašnjavanju razloga za takve stavove. Ponekad se zemlje članice u potpunosti slažu, pa donošenje odluka ne predstavlja problem. Ponekad postoji stav većine, ali jedna ili više zemalja imaju donekle različito mišljenje. Konsultacijama se pokušava umanjiti jaz i, ako je to neophodno, doći do kompromisa. Ukoliko ne mogu da usaglase stavove, zemlje članice imaju slobodu da idu vlastitim pravcem delovanja. Nemogućnost usaglašavanja stavova ne predstavlja pretnju solidarnosti među zemljama članicama.

Zapravo, jedna od najvećih snaga Saveza je to što se, uprkos različitim mišljenjima, uvek može naći dovoljno zajedničkog prostora za dogovor. Mehanizam konsultacija među članicama NatO osigurava stalni dijalog, dovoljno prilika za diskusije i objašnjenja, i uzajamno razumevanje za teškoće s kojima se pojedine vlade mogu susresti u opravdavanju i objašnjavanju strategije i odluka svojim glasačima. istovremeno, svaka je zemlja svesna činjenice da potpuna razmimoilaženja u mišljenju, ako se ne reše, mogu biti pretnja političkoj solidarnosti i čvrstini Saveza u okolnostima kada ovakvi činioci jedinstva mogu biti od presudnog značaja. Stoga države članice imaju interes da približavaju suprotstavljena mišljenja na način koji vodi ka kompromisu i štiti njihove zajedničke bezbednosne interese. Svi ovi principi važe za zemlje članice Saveza, ali ista načela dobrovoljne saradnje, poštovanja nacionalne nezavisnosti i odlučivanja konsenzusom, karakteristika su bilateralne i multilateralne saradnje NatO sa zemljama partnerima.

Odluke u NatO se donose isključivo i samo na osnovu konsenzusa tj. opšte saglasnosti. iz tog razloga, ne postoji sistem glasanja kao u Savetu bezbednosti UN ili princip kvalifikovane većine kao u eU. Umesto toga, postoji tzv. procedura tišine (silence procedure), koja podrazumeva intenzivne konsultacije među delegacijama i izradu nacrta odluke od strane Međunarodnog sekretarijata NatO koja se dostavlja nacionalnim vlastima. Ukoliko u zadatom vremenskom roku niko ne „prekine tišinu” odluka se automatski usvaja. Ukoliko barem jedan od predstavnika „prekine tišinu” to znači da odluka nije usvojena. Ovo znači da su političke konsultacije vitalni deo procesa donošenja odluka. Sva NatO tela su sačinjena od predstavnika zemalja članica, čija je uloga da predstave gledište svoje zemlje saveznicima i da izveste sopstvene vlade o stavovima drugih saveznika. Naravno, moguće je da razlike u gledištima i stavovima ne mogu da se usklade. U tom slučaju, pojedinačna zemlja članica je slobodna da nastavi sa svojim izabranom pravcem delovanja. Ni jedna zemlja nije primorana da preduzme akcije ili da donese odluke protiv svoje volje. Generalno, međutim, duh kompromisa i osećaj za zajednički interes i ciljeve obezbeđuju da uprkos razlikama u mišljenju, postoji dovoljan zajednički osnov da se dođe do sporazuma. jednom doneta, odluka Saveza predstavlja zajednički stav svih država članica.

Političke konsultacije u okviru NatO su neophodna komponenta u rukovođenju u kriznim situacijama i zato su često povezane sa periodima napetosti i poteškoća, što takođe predstavlja uobičajenu dnevnu aktivnost. Ovo omogućava zemljama članicama da istraže domete za donošenje sporazuma i formulisanje dugoročne politike. Konsultacije mogu biti u različitoj formi. Mogu biti jednostavna razmena informacija i mišljenja; podnošenje inicijative ili saopštavanje odluka koje je određena vlada preduzela, ili može biti zauzimanje stava koji može biti osnov od interesa za saveznike; davanje upozorenja unapred o vladinim akcijama ili odlukama i prilika za druge da ih prokomentarišu i potvrde; diskusija sa ciljem da se dostigne konsenzus po pitanju politike koju treba usvojiti ili akcija koje treba paralelno preduzeti; ili konsultacije osmišljene da se zemlje članice slože oko kolektivne odluke ili zajedničke akcije. Proces konsultacija je trajan. Kako su i predstavnici zemalja članica smešteni u istom sedištu NatO u Briselu, konsultacije između saveznika mogu da se održe na zahtev bilo koga od njih, ili na inicijativu generalnog sekretara NatO, u veoma kratkom vremenu. Mehanizam za konsultacije obezbeđuje postojanje stalnog dijaloga i obilje mogućnosti da se rasprave i razjasne sve nedoumice.

Doprinos saveznika budžetu NatOUdeo država članica u budžetu NatO se izračunava u skladu sa formulom o deljenju troškova i predstavlja samo mali deo sveukupnog budžeta za odbranu NatO zemalja. Finansiranje zajedničkog budžeta se ostvaruje kroz odvojene civilne i vojne budžete i kroz poseban Program investiranja u bezbednost.

l Civilni budžet pokriva operativne troškove Međunarodnog sekretarijata i NatO sedišta; civilne programe i aktivnosti; troškove gradnje, vođenja i održavanja sadržaja kao što su konferencijske usluge za sastanke odbora i radnih grupa.

l Vojni budžet pokriva operativne troškove i troškove održavanja integrisane vojne strukture, uključujući Vojni odbor; Međunarodni vojni sekretarijat i povezane agencije; dve strategijske komande; povezan komandni, kontrolni i informatički sistem, istraživanje, razvoj, nabavku i logističke agencije; Vazduhoplovne snage NatO za rano upozorenje.

l Program investiranja u bezbednost finansira postrojenja i sadržaje koji su neophodni Savezu van i preko onih koje su izgradile pojedine zemlje članice za sopstvene bezbednosne potrebe. Na primer, komunikacioni i informatički sistemi, radari, vojne komande, aerodromi, cevovodi za gorivo, skladišta, luke i navigaciona sredstva.

Ove budžete nadgledaju Civilni i Vojni odbor za budžet i Odbor za infrastrukturu – koji je odgovoran za finansiranje zajednički finansiranih postrojenja koja pružaju podršku snagama NatO. Viši odbor za resurse nadgleda politiku zajedničkih fondova. Svaka zemlja članica je zastupljena u ovim telima. Svi budžeti NatO podležu i spoljnoj kontroli. Godišnji budžet NatO je javni dokument i svi godišnji budžeti od osnivanja Saveza su dostupni preko internet adrese NatO (www.nato.int)

��

��

Koji su osnovni organi NATO?imajući u vidu da su glavni akteri u svakodnevnom radu i funksionisanju NatO vlade i vojske država članica, struktura Saveza je podeljena u dva međusobno zavisna dela – civilna struktura i vojna struktura NatO.

Vojna i civilna struktura NATO

Civilna struktura NatONajvažnije telo koje donosi odluke je Severnoatlantski savet (North atlantic Council, NaC). Odgovoran za sve odluke u okviru NatO, predstavlja jedino telo ustanovljeno Severnoatlantskim ugovorom. Savet je, pre svega, politički forum koji okuplja predstavnike svih zemalja članica kako bi se raspravljalo o politici i operacionalnim pitanjima. On može da se sastaje na različitim nivoima, obično jednom nedeljno na nivou ambasadora svih zemalja članica, a najmanje dva puta godišnje na nivou ministara inostranih poslova i odbrane, i periodično (u proseku na dve-tri godine) na nivou predsednika država i vlada (samit). Bez obzira na kom nivou se sastaje, odluke imaju jednak autoritet i važnost i odražavaju stanovište svake vlade. Savet se obično sastaje kako bi se raspravljalo o pitanjima od zajedničkog interesa ili pitanjima koja zahtevaju donošenje zajedničke odluke, ali nema ograničenja po pitanju tema o kojima se može raspravljati.

Odbor za planiranje odbrane najviše se bavi pitanjima odbrane i pitanjima u vezi sa planiranjem kolektivne odbrane. On daje smernice vojnim organima NatO i ima isti autoritet kao i Savet po pitanjima u njegovoj ingerenciji. Kao i Savet, obično se sastaje na nivou ambasadora, ali najmanje dva puta godišnje se sastaje na nivou ministara odbrane. Ministri odbrane se takođe redovno sastaju u okviru Grupe za nuklearno planiranje, koja razmatra i brine se o nuklearnoj politici Saveza. Grupa raspravlja o širokom nizu pitanja specifičnih za ovu oblast i povezanih sa nuklearnim snagama i drugim pitanjima kao što su nuklearno naoružanje i širenje oružja za masovno uništenje. S obzirom na to da se Francuska 1966. godine povukla iz integrisane vojne strukture NatO, njen predstavnik učestvuje u radu Severnoatlantskog saveta ali ne učestvuje ni u Odboru za planiranje odbrane niti u Grupi za nuklearno planiranje.

Međunarodni sekretarijat u strukturi NATO

O „lavirintu“ odbora NatOSevernoatlantskom savetu i Odboru za planiranje odbrane podređeni su mnogi odbori (komiteti) i radne grupe koji raspravljaju o specijalizovanim aspektima politike i daju preporuke za konačne odluke. Svaka zemlja članica je zastupljena u svim odborima. jedan primer je Odbor za politiku, koji se redovno sastaje, na različitom hijerarhijskom nivou, kako bi uputio svoj savet Severnoatlantskom savetu povodom glavnih dnevnih političkih pitanja koja imaju uticaja na politiku alijanse. Drugi je Odbor za preispitivanje pitanja odbrane, koji nadgleda procese i konsultacije koji vode do odlučivanja na nivou vojnih snaga koje će zemlje članice staviti na raspolaganje integrisanoj vojnoj strukturi NatO u sledećem planskom periodu. Odbor za infrastrukturu NatO razmatra predloge za zajedničko finansiranje postrojenja koja koriste NatO snage. ekonomski odbor se usredsređuje na ekonomski razvoj koji je direktno u vezi sa politikom bezbednosti. Odbor za budžet podnosi predloge Savetu za raspodelu civilnog i vojnog budžeta kojima doprinos daju sve države članice Saveza.

��

Vlade država članica

Odbor za planiranje odbrane

OPOSevernoatlantski savet

SAS

Generalni sekretarGS

Saveznička komanda za

operacije


transformaciju

Odbori podređeni Savetu,

OPO, GNPPO

Grupa za nuklearno planiranje

GNP

Vojni odborVO

Vojni predstavnici pri NATO

Međunarodni sekretarijat

Međunarodni vojni sekretarijat

Strategijske komande

U julu ��. godine francuski predsednik Šarl de Gol objavio je povlačenje Francuske iz integrisane vojne strukture NATO nakon izražene namere da maksimalno poveća uticaj i ulogu Francuske na globalnom planu, u skladu sa razvojem sopstvenih kapaciteta za proizvodnju nuklearnog naoružanja. Povod je bila inicijativa američke administracije, nakon iskustva iz Kubanske krize ��. godine tj. kada su dva bloka bila na ivici izbijanja nuklearnog rata, da se strategijski koncept odbrane NATO promeni iz „masivne odmazde“ u „fleksibilni odgovor“, što je Francuskoj ukazivalo na slabljenje odlučnosti SAD da brani Evropu nuklearnim naoružanjem.

Predsednik Francuske Šarl de Gol




SAS



operacije


transformaciju


OPO, GNPPO


GNP

Vojni odborVO





�8 ��

Osnovni odbori NATO

Konsultacije se obavljaju kroz ceo opseg aktivnosti alijanse. Konferencija Nacionalnih direktora za naoružanje redovno se sastaje da razmotri političke, ekonomske i tehničke aspekte razvoja i nabavke opreme za NatO snage. Na polju informacija, Odbor NatO za javnu diplomatiju, usredsređuje svoje aktivnosti u cilju poboljšanja poznavanja i razumevanja NatO-a i njegove politike, kako u zemljama NatO tako i u zemljama partnerima. O pitanjima koja se tiču naučnih aktivnosti alijanse i ekoloških programa raspravlja se na Odboru za nauku i Odboru za izazove modernog društva. Političko-vojni upravni odbor Partnerstva za mir, pomaže razvoj i nadgleda saradnju sa zemljama partnerima. O aktivnostima alijanse koje obuhvataju zemlje evroatlantskog partnerstva, kao što su mirovne misije ili druge aktivnosti programa PzM, raspravlja se sa zainteresovanim vladama zemalja partnera. Konsultacije se sprovode kroz odgovarajuće forume kao što je Savet evroatlantskog partnerstva,5 Savet NatO-Rusija i Komisija NatO-Ukrajina. Slično, o aktivnostima u okviru Mediteranskog dijaloga raspravlja se sa zemljama koje učestvuju u Mediteranskoj Grupi za saradnju. NatO pridaje izuzetan značaj kontinuiranom radu ovih tela. Ona daju korisne informacije, pogotovu u vreme kriza, gde može da se raspravlja o razlikama i razmenjuju mišljenja i stavovi.

Uloga generalnog sekretara i Međunarodnog sekretarijata NatOGeneralni sekretar NatO (Secretary General, SG) unapređuje i usmerava procese konsultacija i donošenja odluka u okviru Saveza. On je predsedavajući Severnoatlantskog saveta i drugih viših odbora i ima značajan uticaj na proces odlučivanja. On može da predloži temu za diskusiju i može da iskoristi svoj položaj kao nezavistan i nepristrasan predsedavajući da usmeri diskusiju u pravcu konsenzusa u interesu Saveza u celini. Međutim, generalni sekretar nema moć da preuzme na sebe političke odluke i može samo da nastupa u ime NatO do granice do koje se slože vlade država članica. On je takođe i glavni portparol u ime Saveza i nalazi se na čelu

6 Savet evroatlantskog partnerstva predstavlja multilateralni forum i nadkriljujuće političko telo programa Partnerstvo za mir. Može se sastajati od formata sve članice NatO + sve države partneri do formata sve članice NatO + samo jedan partner.

Međunarodnog sekretarijata. Sam Međunarodni sekretarijat postoji da bi pružao podršku u radu predstavnika država članica na različitim odborima i na različitom nivou predstavljanja.

Rad Severnoatlantskog saveta i njegovih podređenih odbora pomaže Međunarodni sekretarijat (international Staff, iS). Čine ga zaposleni iz zemalja-članica, bilo regrutovani direktno od NatO ili poslati od strane svojih vlada. Članovi Međunarodnog sekretarijata su odgovorni generalnom sekretaru i u formalnom smislu su odani samom Savezu u vreme svog zaposlenja na tom mestu.

Međunarodni sekretarijat NATO

Uloga Parlamentarne skupštine NatOParlamentarna skupština NatO (NatO Parliamentary assembly, NatO Pa) – Severnoatlantski savez je međudržavna organizacija, i svaki član vlade države članice je odgovoran parlamentu svoje države. Podrška demokratski izabranih predstavnika parlamenta za ciljeve alijanse je zbog toga veoma važna. Parlamentarna skupština NatO je međuparlamentarni forum zemalja članica NatO, koji okuplja evropske i severno-američke zakonodavce kako bi razmatrali pitanja od zajedničkog interesa. Parlamentarna skupština je potpuno nezavisna od NatO-a, ali predstavlja vezu između nacionalnih parlamenata i Saveza koja ohrabruje vlade da uzmu u obzir i stavove NatO u razmatranje kada izrađuju okvir za nacionalno zakonodavstvo. Ona takođe funkcioniše i kao stalni podsetnik da međunarodne odluke koje su donete u okviru NatO-a bezpogovorno zavise od političkog ostvarenja u okviru nacionalnih demokratskih procesa. Parlamentarna skupština NatO ima i široko razvijene kontakte sa parlamentima u zemljama Partnerstva za mir, koji šalju svoje predstavnike da učestvuju u diskusijama i razmatranjima.

Vojna struktura NatOVojna struktura NatO je pod rukovodstvom Vojnog odbora, koji je najviše vojno telo u okviru Saveza, ali ostaje pod političkim nadzorom Severnoatlantskog saveta. Odbor pruža savete alijansi u vezi sa vojnim pitanjima. Na svom najvišem nivou, on okuplja načelnike generalštabova, a na dnevnoj bazi zemlje članice su zastupljene svojim vojnim predstavnicima. Vojni odbor takođe pruža smernice komandantima strategijskih sastava snaga NatO.

Postoje dva takva komandanta - Vrhovni saveznički komandant za evropu (SaCeUR), čija je komanda Saveznička komanda za operacije (allied Command Operations, aCO) – smeštena u Monsu u Belgiji, i Vrhovni saveznički komandant za transformaciju (Supreme allied Commander transformation, SaCt), čija je komanda Saveznička komanda za transformaciju

��8

Izvršna radna grupa

Visoka radna grupa za kontrolu konvenc.

naoružanja

Združeni odbor za proliferaciju

Političko-vojni upravni odbor PzM

Odbor za vazduhoplovnu odbranu NATO

Odbor za C3 NATO

Menadžerski organizacioni

upravni odbor NATO

Politički odbor nanivou visokih

zvaničnika

Savetnička grupa za atlantsku politiku Politički odbor Grupa mediteranske

saradnje

Viša političko-vojna grupa za

proliferaciju

Verifikacioni koordinacioni odbor

Grupa za koordinaciju politike

Odbor za pregled odbrane

Konferencija direktora

za naoružanje

Odbor za standardizaciju

NATO

Odbor za infrastrukturu

Viši odbor za planiranje civilne

odbrane

Viša konferencija logističara NATO Odbor za nauku

Odbor za izazove modernog društva

Odbori za civilni i vojni bužet Viši odbor za resurse

Viša odbrambena grupa za

proliferacijuGrupa visokog nivoa Odbor za ekonomiju

Odbor za informacije i kulturne odnose

Odbor saveta za operacije i vežbe

Odbor za upravljanje vazdušnim

saobraćajem NATO

Оrganizacija za rukovođenje centralnoevropskim sistemom

skladištenja i dostavljanja goriva

Odbor NATO za sistem skladištenja i

dostavljanja goriva

Odbor za bezbednost NATO

Specijalni odbor NATO Specijalni odbor Odbor za arhivu


Severnoatlantski savet

Grupa za nuklearno planiranje Vojni odbor

Generalni sekretar

Zamenik generalnog sekretara

Izvršno rukovodstvo

Kancelarija NATO za

bezbednost

Politički odnosi i bezbednosna

politikaOperacije Politika odbrane

i planiranjeJavna

diplomatijaInvesticije u

odbranu

�0 ��

(allied Command transfromation, aCt), koja je bazirana u Norfolku, Virdžinija, u Sjedinjenim Državama.

Međunarodni vojni sekretarijat u strukturi NATO

SaCeUR je na čelu Savezničke komande za operacije za one vojne snage koje su, u dogovoru sa pojedinim državama članicama, stavljene na raspolaganje NatO-u. Prema tome, ova strategijska komanda je i odgovorna za sve operacije NatO, bez obzira na mesto odvijanja, a njen komandant je ujedno komandant i evropske komande Sjedinjenih Država, locirane u Štutgartu, Nemačka. SaCt ima funkcionalnu ulogu. S obzirom na to da je on na čelu Savezničke komande za transformaciju, odgovoran je za unapređivanje i nadgledanje stalne transformacije snaga Saveza i njihovih sposobnosti. SaCt takođe obavlja dvojnu ulogu.

Podela odgovornosti ove dve komande je prethodno bila geografska sa SaCeUR-om na čelu operacija NatO u evropi i Vrhovnom savezničkom komandom za atlantik (SaCLaNt) odgovornom za operacije u atlantskom Okeanu. Racionalizacija vojne komandne strukture je istaknuta i odobrena na Samitu NatO u Pragu u novembru 2002. godine. Ona je odraz privrženosti NatO ideji da razvije sposobnosti i održi gotovost snaga koja je neophodna za rukovođenje krizama, za operacije podrške miru i za humanitarne zadatke u okviru i van okvira svoje tradicionalne oblasti odgovornosti. Dopunjena je i stvaranjem Snaga za odgovor NatO (NatO Responce Force, NRF) i pokretanjem Praške obaveze o sposobnostima (Prague Capabilities Commitement, PCC).

Vojni odbor (Military Committee, MC) je najviše vojno telo u NatO i sastaje se u formi vojnih predstavnika i načelnika generalštabova članica. Osnovna uloga mu je donošenje smernica i saveta o vojnim konceptima i strategiji. Vojni odbor je odgovoran za savetovanje političkih

organa NatO o najneophodnijim merama bezbednosti za zajedničku odbranu zone NatO. U okviru Saveta evroatlantskog partnerstva i Partnerstva za mir, Vojni odbor se redovno sastaje sa zemljama partnerima na nivou nacionalnih vojnih predstavnika (mesečno) i načelnika generlštabova (dva puta godišnje) po pitanjima vojne saradnje.

Predsedavajući Vojnog odbora rukovodi dnevnim obavezama Odbora i u ime Odbora izdaje direktive direktoru Međunarodnog vojnog sekretarijata. On predstavlja i portparola Vojnog odbora ali predstavlja i Odbor kako unutar struktura NatO, tako i u odnosima sa partnerskim zemljama PzM, Rusijom, Ukrajinom i zemljama Mediteranskog dijaloga. Predsedavajući VO ima važnu javnu ulogu kao viši vojni portparol NatO i u kontaktima sa novinarima.

Struktura Međunarodnog vojnog sekretarijata

Struktura međunarodnog vojnog sekretarijata

Direktor Međunarodnog vojnog sekretarijata (international Military Staff, iMS) rukovodi Međunarodnim vojnim sekretarijatom i kao podršku, u okviru svog kabineta, ima izvršnog koordinatora i pet pomoćnika koji vode različite sektore. izvršni koordinator usaglašava

��0




SAS



operacije


transformaciju


OPO, GNPPO


GNP

Vojni odborVO





Vojna struktura NATO obezbeđuje organizacioni okvir za odbranu teritorije država članica od pretnji njihovoj bezbednosti i stabilnosti, u skladu sa Čl. � Severnoatlantskog ugovora. U okviru ove integrisane vojne strukture, Savez održava neophodne vojne sposobnosti za izvršenje širokog opsega misija NATO. Snage Saveza imaju i važnu ulogu u jačanju saradnje i razumevanja sa partnerskim zemljama i drugim državama, posebno pomažući partnere u pripremama za potencijalno učešće u operacijama Partnerstva za mir pod rukovodstvom NATO.

Direktor

Izvršni koordinatorSavetnik za odnose

sa javnošću

Kadrovi

Finansijski kontrolor / revizor

Referent za pravna pitanja

Sektor za obaveštajne

poslove

Procenjivanje

Sektor za planove i politiku

Uprava za strategijsku politiku

i koncepte

Uprava za nuklearnu, biološku i hemijsku

politiku

Uprava za planiranje

odbrane i snaga

Uprava za trenutno obaveštavanje i

upozoravanje

Uprava za objavljivanje dokumenta i

obaveštajnu arhitekturu

Sektor za operativne

poslove

Uprava za operativne

planove

Uprava za trenutne operacije

Uprava za informativne operacije

i vazduhoplovnu odbranu

Uprava za vežbe i obuku

Sektor za saradnju i regionalnu bezbednost

Politika saradnje

Vojna kancelarija za vezu Rusije

i Ukrajine

Štabni element partnera

Kontrola naoružanja prema Bečkom

dokumentu

Sektor za logistiku, naoružanje

i resurse

Uprava za logistiku

Uprava za naoružanje

Uprava za resurse

Tim savetnika za rukovođenje /

NATO telo za nadzor ljudskih resursa

Štab komande NATO za konsulatacije,

kontrolu i komunikacije

Uprava za zahteve i koncept

Uprava za interoperabilnost

Uprava za upravljanje

frekvencijama

Uprava za informacione sisteme

i tehnologiju

Uprava za komunikacione,

navigacione i identifikacione sisteme

Uprava za bezbednost informacija

Opšti poslovi

Situacionicentar

��

aktivnosti Sekretarijata, kontroliše protok informacija i komunikaciju u okviru Sekretarijata i između njega i drugih delova celokupne strukture NatO. izvršni koordinator i njegov kabinet pružaju administrativnu podršku Vojnom odboru.

Situacioni centar NatO pruža podršku Severnoatlantskom savetu, Odboru za planiranje odbrane i Vojnom odboru u izvršavanju njihovih funkcija u oblasti konsultacija. Centar služi kao centralno mesto Saveza za prijem, razmenu i širenje informacija političke, vojne i ekonomske prirode. On neprekidno nadgleda dnevno-političku, vojnu i ekonomsku situaciju od interesa za NatO i zemlje članice.

Obaveštajni sektor obezbeđuje dnevne strateške obaveštajne informacije generalnom sekretaru NatO, Severnoatlantskom savetu/Odboru za planiranje odbrane, Vojnom odboru i drugim telima NatO. Oslanja se na zemlje članice i komande NatO za osnovne obaveštajne potrebe jer nema kapacitet niti funkciju zasebnog sakupljanja informacija. Obaveštajni sektor je centralno koordinaciono telo prikupljanja, procene i širenja obaveštajnih informacija u okviru Sedišta NatO i komandi.

Sektor za operacije pomaže Vojnom odboru u razvoju trenutnih operacionih planova i rešavanju pitanja vezanih za stanje snaga NatO i pitanja vojnog rukovođenja vezanog za ulogu NatO-a u međunarodnim krizama. Sektor promoviše i koordiniše multinacionalnu obuku i vežbe, uključujući i one sa zemljama članicama PzM.

Sektor za planiranje i politiku razvija i koordiniše doprinos Vojnog odbora odbrambenoj politici i strateškom planiranju NatO. Ovo podrazumeva doprinos razvoju političko-vojnih koncepata, izdradu studija i procena, planiranje snaga NatO, proces razvoja Ciljeva snaga (Force Goals), godišnji pregled odbrane, proces PaRP6 Partnerstva za mir i dugoročno konceptualno planiranje. Učestvuje i u sveobuhvatnom procesu NatO planiranja odbrane ispred Vojnog odbora.

Sektor za saradnju i regionalnu bezbednost je centralno mesto vojnih kontakata i saradnje sa Savetom evroatlantskog partnerstva (eaPC), zemljama Partnerstva za mir, Rusijom u okviru Osnivačkog dokumenta NatO-Rusija, i Ukrajinom u okviru Povelje NatO-Ukrajina. Odgovoran je za razvoj i koordinaciju rada svog osoblja Međunarodnog vojnog sekretarijata na eaPC, PzM, pitanjima vezanim za odnose NatO-Rusija i NatO-Ukrajina, kao i Mediteranski dijalog. Ovde se, takođe, koordinišu i formulišu vojni saveti o ulozi NatO u različitim aspektima razoružavanja, kontrole naoružanja i pitanjima kooperativne bezbednosti. Sektor se bavi i pitanjima koja pokriva OeBS (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju), a koja su od interesa za Vojni odbor.

Sektor za logistiku, naoružanje i resurse odgovoran je za razvoj principa i politika logistike, uključujući medicinsku podršku i transport. Glavna obaveza ovog sektora je u okviru aspekata upravljanja krizama, humanitarne pomoći i pomoći u nesrećama. Ovaj sektor je odgovoran i za razvoj vojnih politika i procedura za upravljanje resursima, uključujući zajedničke vojne budžete, infrastrukturu i ljudstvo, u saradnji sa MS i strateškim komandantima.

Štab komande NatO za konsulatacije, kontrolu i komunikacije (C3) je jedinstvena integrisana organizacija sastavljena od civila iz Međunarodnog sekretarijata i oficira iz Međunarodnog vojnog sekretarijata. administrativno je deo strukture Međunarodnog vojnog sekretarijata, njime rukovodi direktor (NHQC3S), koji je istovremeno zamenik predsedavajućeg Odbora NatO za konsultacije, kontrolu i komunikacije i predstavnik Vojnog odbora u Odboru NatO za konsultacije, kontrolu i komunikacije.

6 Videti deo o tome šta čini učešće u PzM.

Kako izgleda proces transformacije NATO?

Od Hladnog rata do prijema bivših „protivnika“ u članstvoKada je 1949. godine osnovan Savez, SSSR7 je bio viđen kao glavna pretnja po slobodu i nezavisnost Zapadne evrope. Komunistička ideologija, politički ciljevi i metode i vojna sposobnost Sovjetskog Saveza su značili, bez obzira kakve da su bile stvarne namere ove zemlje, da nijedna od vlada zapadnoevropskih zemalja nije mogla sebi da priušti luksuz da ignoriše mogućnost sukoba. Kao rezultat, od 1949. do kraja osamdesetih godina – u periodu koji je poznat kao period Hladnog rata – glavni zadatak Severnoatlantskog saveza je bio da održi svoju vojnu moć na odgovarajućem nivou kako bi mogao da brani svoje članice od bilo koje vrste agresije od strane Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. Stabilnost koju je pružao NatO u ovom periodu pomogla je zemljama Zapadne evrope da u celini ponovo uspostave svoje blagostanje posle Drugog svetskog rata, gradeći poverenje i postavke za budućnost koje su neophodne za brz ekonomski i privredni rast i razvoj. Politika koju su usvojile zemlje članice NatO je kontinuirano evoluirala u svetlu promena strateškog okruženja. Od kraja Hladnog rata, politika NatO i njegova struktura su pretrpele temeljne promene kako bi odrazile čitavo more promena u evropskom političkom i vojnom okruženju kao i pojavu novih pretnji po bezbednost. Osim toga, proširen je i koncept odbrane kako bi u sebe uključio i dijalog i praktičnu saradnju sa drugim zemljama van Saveza kao jedan od najboljih vidova jačanja evropskoatlantske bezbednosti.

Danas je NatO mnogo više od odbrambenog saveza – uspeo je da geografski i politički dopre do svojih bivših protivnika i sada radi na izgradnji i očuvanju mira i bezbednosti širom evroatlantske oblasti. Da bi ovo postigao, Savez preuzima još veći broj zadataka i postepeno usvaja fleksibilne, nove i pragmatične pristupe kako bi razrešio ono što su neizbežno složena pitanja. U ovom procesu, centralna uloga NatO-a u garantovanju bezbednosti evroatlantskog regiona je čak pojačana i mnoge zemlje partneri traže da postanu budući članovi Saveza. tri zemlje srednje i istočne evrope – Češka, Mađarska i Poljska – već su ostvarile ovaj cilj 1999. godine. još sedam zemalja – Bugarska, estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija – takođe su to ostvarile 2004. godine.

transformaciju NatO-a tokom poslednje dekade karakterisao je niz vizionarskih inicijativa, koje se sastoje od konkretnih, krajnje praktičnih odgovora na nove izazove po bezbednost i mogućnosti koje je pružilo posthladnoratovsko okruženje. Ovo uključuje Partnerstvo za mir, specijalne odnose sa Rusijom i Ukrajinom, i dijalog sa mediteranskim zemljama, akcioni plan za prijem novih članova sa ciljem da se pomogne zemljama aspirantima u ispunjavanju standarda NatO, efikasna saradnja sa evropskom unijom, Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OeBS) i Ujedinjenim nacijama. NatO se takođe aktivno obraća rastućim izazovima po bezbednost tako što predvodi operacije za upravljanje krizom na Balkanu i time što se posvećuje rukovođenju kada i gde je to neophodno kako bi se borio protiv terorizma i drugih novih pretnji van samog evroatlantskog područja.

Samit transformacije NatO u PraguU Pragu su šefovi država i vlada obećali da će transformisati NatO primanjem novih članica, uvođenjem novih sposobnosti, nove organizacije i novih partnerskih odnosa. Što se tiče sposobnosti i organizacije, odlučeno je da se oforme Snage NatO za odgovor (NatO Response Force, NRF), da se oblikuje vojna komandna struktura NatO, da se odobre Praške obaveze o sposobnostima (Prague Capabilities Commitment, PCC), da se potvrdi primena pet inicijativa u oblasti nuklearne, biološke i hemijske odbrane, da se ojačaju sposobnosti odbrane protiv napada informatičkim sredstvima i da se razmotri pretnja raketnim naoružanjem po države članice Saveza. U vezi sa novim partnerskim odnosima, Savez je potvrdio svoje obećanje da će pojačati

7 Savez sovjetskih socijalističkih republika ili Sovjetski savez.

��

��

saradnju NatO i eU sa ciljem postizanja osnovnog strateškog partnerstva i da će poboljšati saradnju sa zemljama članicama Saveta evroatlantskog partnerstva, odnosno Partnerstva za mir, kao i da će značajno ojačati političku i praktičnu dimenziju Mediteranskog dijaloga.

Na Samitu u istambulu transformaciji su dati dalji značaj i smernice sa ciljem prilagođavanja struktura, procedura i sposobnosti NatO izazovima XXi veka. Odlučeno je da se nastavi transformacija vojnih sposobnosti u modernije, upotrebljivije i pokretljivije kako bi što primerenije mogle da odgovore na širok spektar misija Saveza. U oblasti novih partnerskih odnosa, šefovi država i vlada su pozvali mediteranske partnere da uspostave ambicioznije i šire partnerstvo i odlučili su da ponude saradnju širem regionu Bliskog istoka lansiranjem istambulske inicijative za saradnju (istanbul Cooperation initiative, iCi).

Šta je PaRtNeRStVO za miR?

Partnerstvo za mir (PzM) nije organizacija ili svojevrsno telo, već je složena programska celina Severnoatlantskog saveza. PzM je jedno od najvećih međunarodnih dostignuća na polju bezbednosti u poslednjih petnaest godina. Program Partnerstvo za mir je najznačajnija programska inicijativa NatO usmerena na jačanje poverenja i saradnje između zemalja članica NatO i drugih zemalja u evroatlantskoj regiji u cilju razvijanja i jačanja zajedničke bezbednosti i stabilnosti. Učešće u Partnerstvu predstavlja izraz zajedničkog uverenja da se bezbednost i stabilnost u regiji mogu ostvariti samo kroz saradnju i zajedničku akciju na osnovama kooperativne bezbednosti.

Partnerstvo počiva na zaštiti, unapređenju i očuvanju osnovnih sloboda i ljudskih prava, pravde i mira, kroz mehanizme demokratskog društva. Na temeljima istih ovakvih zajedničkih vrednosti počivaju i Savet evrope i evropska unija.

Od samog nastanka, na Samitu NatO u Briselu, 10. i 11. januara 1994. godine, Partnerstvo za mir kao program NatO daje jedan novi kvalitet bezbednosnoj arhitekturi evroatlantskog regiona nakon završetka Hladnog rata. PzM omogućava novi pristup u strategiji proširenja alijanse i deli njenu sudbinu stalne transformacije i prilagođavanja savremenim okolnostima. istovremeno, uprkos okolnostima koje su takođe pod stalnom promenom, Partnerstvo ipak ostaje privrženo još tada formalno utemeljenim ciljevima programa. U Okvirnom dokumentu Partnerstva za mir (PfP Framework Document) predstavljeni su ciljevi kao što su izgradnja u utemeljenje demokratske kontrole oružanih snaga, transparentnost u procesu planiranja odbrane, razvoj kooperativnih vojnih odnosa i dugoročni razvoj vojnih sposobnosti za zajedničko delovanje sa snagama zemalja članica NatO.

Pored Okvirnog dokumenta, kao bilateralnog sporazuma između NatO i države pristupnice Partnerstvu za mir, postoji i Osnovni dokument Saveta evroatlantskog partnerstva (eaPC Basic Document). Osnovni dokument predviđa određene oblasti u kojima se saveznici i partneri mogu konsultovati uključujući i – ali ne i ograničavajući se na – politička i bezbednosna pitanja, pitanja planiranja odbrane i budžeta i pitanja politike odbrane i strategije. Važno je napomenuti da je načelo samoopredeljenja za svakog od partnera jedan od najvažnijih aspekata PzM, koje uključuje multilateralne napore za nalaženjem najprikladnijih oblika saradnje.

U momentu svoga pokretanja Partnerstvo za mir je odražavalo želju NatO da dosegne sve zemlje evrope ponudom bliske saradnje u oblasti odbrane i bezbednosti i da predstavi odgovor na želju narastajućeg broja evropskih vlada za učešćem u bezbednosnom sistemu Saveza. Partnerstvo je obezbedilo svakoj pojedinačnoj državi-partneru način da prilagodi svoj odnos sa NatO tako da udovolji sopstvenim potrebama i okolnostima. Činjenica je da je svaka od zemalja članica PzM na različitom stepenu političkog, ekonomskog i vojnog razvoja. Zbog toga je bilo potrebno napraviti dovoljno prilagodljive programe saradnje sa NatO kako bi se zadovoljila tolika raznolikost. Suština programa PzM su partnerski odnosi pojedinačno oblikovani između svake zemlje partnera i NatO u celini, u skladu sa pojedinačnim potrebama i brzinom koju odabere svaka pojedinačna vlada države koja učestvuje u Programu.

��

Koliko je proces transformacije značajan u NATO govori i činjenica da je na Samitu u Pragu �00�. godine jedna od dve strategijske komande NATO (Saveznička komanda za Atlantik) preimenovana i preuređena u Savezničku komandu za transformaciju koja unapređuje i nadgleda proces stalne transformacije snaga i sposobnosti NATO. Dakle, transformaciji je Savez pristupio kao stalnom procesu unapređenja obuke, poboljšanja sposobnosti, testiranja i razvoja doktrina, kao i izvođenju eksperimenata radi ocenjivanja novih koncepcija. Ova komanda pod sobom ima i kompletnu infrastrukturu NATO za obrazovanje i obuku.

��

Partnerstvo državama nudi mogućnost da učestvuju u nizu posebnih mehanizama tzv. akcionih planova ili procesa u cilju podrške praktičnoj primeni ciljeva PzM i sprovođenju zajedničkih ideja u delo. U preko 24 oblasti saradnje koje su na izboru svakoj državi članici Partnerstva, sadržane su i pomoć i podrška u jačanju demokratske kontrole snaga odbrane, borba protiv terorizma, razvijanje interoperabilnosti,8 planiranje u slučaju prirodnih katastrofa, zajedničke vojne vežbe, itd. U skladu sa suverenim pravima i nacionalnim interesima, kroz Prezentacioni dokument9 (Presentation Document) i ostale planove i programe, država određuje sadržaj partnerske saradnje. Sa druge strane, potrebna je saglasnost i NatO koji, na osnovu svojih kriterijuma i standarda, procenjuje sposobnosti i kapacitete svake zemlje za aktivnosti Partnerstva za mir.

Neki partneri vide svoje učešće u PzM kao sredstvo za ojačavanje sopstvene kandidature za punopravno članstvo u NatO. Drugi svoje učešće u PzM vide kao jedinstven i važan način reforme svojih oružanih snaga ali i kao sopstveni doprinos miru i bezbednosti evroatlanskog prostora, bez nužnog traženja članstva u NatO.

Kako je nastao i razvijao se Program „Partnerstvo za mir?“

Događaj koji je verovatno najdramatičnije obeležio kraj Hladnog rata svakako je rušenje Berlinskog zida u novembru 1989. godine. Nakon okončanja perioda Hladnog rata, došlo je do izuzetno brzih i korenitih promena u srednjoj i istočnoj evropi. ta situacija je primorala NatO da se suoči sa novim i sasvim drugačijim okruženjem, ali i novim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama. Posledice ogromnih političkih promena stvorile su nove neizvesnosti i uslove za stvaranje novih nestabilnosti po bezbednost evrope.

8 Sposobnost snaga alijanse i, kada je potrebno, snaga partnera i drugih zemalja, da komuniciraju, izvode obuke i vojne vežbe i efektivno sadejstvuju u izvršenju dodeljenih misija i zadataka (NatO rečnik termina i pojmova).9 Videti deo o tome kako jedna država može postati članica PzM.

Na Samitu NatO u Londonu, jula 1990. godine, predloženi su novi oblici saradnje sa zemljama bivšeg „istočnog bloka“10. U decembru 1991. godine predstavljena je ideja i napravljeni su prvi koraci za formiranje Saveta za severnoatlantsku saradnju (North atlantic Co-operation Council – NaCC). ideja je bila da se formira forum koji će okupiti NatO i zemlje bivšeg istočnog bloka kako bi razgovarali o pitanjima od zajedničkog interesa. Osim pitanja odbrane, moglo se diskutovati i o ekonomiji, zaštiti životne sredine, socijalnoj zaštiti i drugim. Forum je postao sredstvo za promovisanje stabilnosti i bezbednosti u evroatlantskoj regiji kao celini. Neposredno nakon Hladnog rata, Savet se bavio bezbednosnim problemima koji su se ticali, na primer, povlačenja ruskih trupa iz baltičkih država. iako je Savet otvorio mogućnost multilateralnog političkog dijaloga nije postojala mogućnost da svaka zemlja koja učestvuje u Savetu za severnoatlantsku saradnju razvije posebne odnose saradnje sa NatO.

Na samitu NatO u Briselu, januara 1994. godine, formiran je novi temelj evroatlantskog partnerstva, odnosno novi okvir za bilateralnu saradnju između svake pojedine zemlje i NatO, prilagođen prilikama i zahtevima svake od tih zemalja. Predstavljena je nova inicijativa NatO za saradnju sa zemljama članicama OeBS, pod nazivom „Partnerstvo za mir“. U toku 1995. godine ovo partnerstvo i saradnja su se širili na praktične oblike vojno-vojne saradnje i učešće partnerskih zemalja u operacijama podrške miru pod vođstvom NatO.

Savet evroatlantskog partnerstva (eaPC) zamenio je maja 1997. godine Savet za severnoatlantsku saradnju. Cilj novog saveta je unapređenje dostignuća Saveta za severnoatlantsku saradnju formiranjem, umesto njega, novog bezbednosnog tela, foruma za poboljšano i operativnije partnerstvo. time je otvoren put ka razvoju proširenog i efikasnijeg evroatlantskog partnerstva, sve više nalik načelima organizacije i funkcionisanja samog NatO-a. Danas aktivnosti evroatlantskog partnerstva pokrivaju gotovo svaku oblast delovanja NatO.

Na Samitu NatO u Pragu, novembra 2002. godine, pokrenut je akcioni plan partnerstva protiv terorizma (Partnership action Plan against terrorism – PaP-t) čime je stvoren okvir da se partneri pridruže Savezu u borbi protiv terorizma. izvršena je sveobuhvatna revizija Saveta za evroatlantsko partnerstvo i Programa Partnerstvo za mir kojom je preporučeno jačanje političkog dijaloga NatO sa partnerima i njihovo veće učešće u procesu planiranja, sprovođenja i analize aktivnosti u kojima uzimaju učešće. Predstavljen je novi mehanizam saradnje, individualni akcioni plan partnerstva (individual Partnership action Plan - iPaP), koji omogućava da NatO izradi program pomoći i za partnere kojima je ona neophodna u oblastima reformi.

10 Zemlje članice Varšavskog ugovora ili Varšavskog pakta.

��

Svojim pristupanjem Partnerstvu, država potvrđuje da ispunjava osnovne obaveze koje proističu iz Povelje UN i Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Takođe, obavezuje se da će se uzdržavati od pretnji upotrebe sile ili stvarne upotrebe sile usmerene protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države, da će poštovati postojeće granice i probleme rešavati mirnim sredstvima. Država koja pristupa Partnerstvu time još jednom potvrđuje svoju privrženost Završnom dokumentu iz Helsinkija i svim naknadnim dokumentima OEBSa, kao i poštovanju zadataka i obaveza koju je preuzela u oblasti kontrole naoružanja.

Članstvo u Programu Partnerstvo za mir i Evropskoj uniji nije formalno međusobno uslovljeno, ali je usko povezano NATO i EU dele iste vrednosti i primenjuju iste standarde i procedure. Osmišljavanje Evropske bezbednosne i odbrambene politike (European Security and Defence Policy ESDP) bazirano je na NATO osnovama. Kroz Partnerstvo postoji stvarna mogućnost da se ojača i unapredi nacionalna bezbednost zemlje, a time postave osnove i za njen brži ekonomski preobražaj. Sve ovo dovodi do stvaranja stabilnog okruženja i unapređenja saradnje i veza u regionu u pravcu postizanja trajnog mira.

Od kada je pokrenut ��. godine, pozivu da se pridruže PzM odazvale su se �� zemlje: Albanija, Azejberdžan, Austrija, Belorusija, Makedonija, Bugarska, Gruzija, Estonija, Irska, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Letonija, Litvanija, Mađarska, Moldavija, Poljska, Rumunija, Rusija, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Turkmekistan, Uzbekistan, Ukrajina, Finska, Hrvatska, Češka Republika, Švajcarska, Švedska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Srbija. Zanimljivo je istaći da je tradicionalno neutralna Švajcarska prepoznala interes i korist od članstva u Partnerstvu, ali isto tako i razvijene članice Evropske unije kao što su Austrija, Finska i Švedska.

Od kada je Partnerstvo osnovano ��. godine, deset zemalja partnera postale su članice NATO: Mađarska, Poljska i Češka Republika ��. godine i Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija �00�. godine.

�8 ��

Zasnovana na praktičnoj saradnji i predanosti demokratskim principima koji predstavljaju temelj samog Saveza, svrha Partnerstva za mir je da poveća stabilnost, umanji pretnje po mir i izgradi ojačane odnose u oblasti bezbednosti između pojedinih zemalja članica PzM i NatO, kao i sa ostalim partnerskim zemljama.

Koji su osnovni organi Partnerstva za mir?

Političko-vojni upravni odbor PzM (Political-Military Steering Committee of PfP, PMSC/PfP) je osnovno radno telo NatO, prema organizacionoj strukturi odbora, odgovorno za pitanja PzM. Sastaje se kao radni forum za PzM u različitom sastavu, bilo sa zemljama članicama NatO samim ili i sa partnerima. Njime predsedava zamenik generalnog sekretara NatO. Političko-vojni upravni odbor je glavno telo NatO za donošenje politike i savetodavno telo Severnoatlantskog saveta za sve aspekte PzM, uključujući i Proces planiranja i revizije. Odbor daje smernice vojnim organima NatO za razvoj vojnih aspekata saradnje oko kojih se usaglasio Severnoatlantski savet.

Glavne odgovornosti Političko-vojnog upravnog odbora su:

l Savetovanje Severnoatlantskog saveta po pitanjima PzM;l Odgovornost za koordinaciju Radnog programa partnerstva (PWP);l Razvoj političko-vojnih smernica za vojne organe NatO o njihovom doprinosu vežbama i

aktivnostima Radnog programa partnerstva;l Davanje smernica za pripremu individualnih programa partnerstva (iPP) svake države članice

i za njihovo davanje Savetu na odobrenje;l Razvoj i koordinacija rada u vezi sa Procesom planiranja i revizije (PaRP).

Radna grupa za saradnju Vojnog odbora (SaRaDNja) (Military Committee Working Group on Co-operation, MCWG(COOP)) je vojni radni forum PzM koji obavlja funkciju savetodavnog tela Vojnog odbora. Vojni organi NatO su razvili vojne aspekte saradnje u PzM na osnovu smernica predloženih od Političko-vojnog upravnog odbora i odobrenih od Saveta. Radna grupa (saradnja) se, poput Političko-vojnog upravnog odbora, sastaje samo sa članicama NatO ili sa članicama NatO i partnerima. Vojni odbor se sastaje i sa partnerima da bi zajedno razmatrali vojne aspekte saradnje u PzM.

Odeljenje za koordinaciju partnerstva (Partnership Coordination Cell, PCC) smešteno je u gradu Mons, u Belgiji, i nalazi se pri Savezničkoj komandi za operacije. PCC funkcioniše pod Severnoatlantskim savetom i odgovorno je za koordinaciju zajedničkih vojnih aktivnosti u okviru PzM, izvršavanje neophodnog vojnog planiranja za primenu vojnih aspekata Radnog programa partnerstva i procenu svih navedenih aktivnosti.

Partneri koji imaju stalne oficire za vezu pri ovom Odeljenju dobijaju pomoć u vojnom planiranju neophodnom za primenu svojih partnerskih programa. Da bi izvršio ovaj zadatak, Odeljenje za koordinaciju partnerstva je preuzelo dve dužnosti:

1. obezbeđivanje veze i koordinacije vojnih aktivnosti PzM imeđu NatO i pojedinačnih zemalja Partnerstva; i

2. pomaganje vojnim organima NatO i zemljama članicama da primene programe PzM.

Ove aktivnosti mogu da uključe i:

l prepoznavanje potreba za interoperabilnošću u oblasti planiranja i pripreme multinacionalnih vežbi,

l razvoj posebnih sadžaja ili okolnosii za multinacionalne treninge i vežbe, i l doprinos njihovih analiza i evaluacije.

aktivnosti su smišljene da dostignu meru interoperabilnosti za operacije partnera sa snagama NatO i u okviru strukture komandovanja i kontrole NatO (C2).

Odeljenje čine:

l stalno osoblje, l timovi za vezu iz zemalja članica PzM i NatO, i l predstavnik Vrhovnog savezničkog komandanta za transformacije (SaCt).

Oficiri na dužnosti u Odeljenju su iskusni u operacijama, treningu i vežbama, a neki imaju iskustva i iz mirovnih operacija. Do sada, Belorusija, Kirgistan, Rusija i turkmenistan ne učestvuju u radu Odeljenja. Neke zemlje-partneri, radi uštede ili iz drugih razloga kombinuju svoju nacionalnu delegaciju iz Brisela u Generalštabu NatO sa funkcijom nacionalnog oficira za vezu u Odeljenju za koordinaciju partnerstva.

Savet evroatlantskog partnerstva (euro-atlantic Partnership Council, eaPC) je telo koje je 1997. godine zamenilo Savet za severnoatlantsku saradnju. Savet nadgleda razvoj dijaloga, konsultacije i saradnju između NatO i njenih partnera, a stvara i praktičnu osnovu za saradnju i konsultacije između svake zemlje-članice i Saveza. Savet ima 49 članica (26 NatO i 23 partnera). Rad Saveta redovno podržava Politički odbor i povremeno Političko-vojni upravni odbor.

aktivnosti Saveta partnerstva podržavaju programe PzM. aktivnosti su zasnovane na dvogodišnjem akcionom planu usredsređenom na konsultacije i saradnju po pitanju širokog spektra političkih i bezbednosnih pitanja kao što su:

l regionalna pitanja, l kontrola naoružanja, l međunarodni terorizam, l mirovne operacije, l pitanja odbrambene ekonomije, l planiranje civilne odbrane, i l naučna i ekološka pitanja.

Savet umnogome predstavlja sveobuhvatnu političku snagu Radnog programa partnerstva NatO. Stoga su, prema odlukama istambulskog samita, Radni program partnerstva i Plan aktivnosti Saveta kombinovani u jedan vodeći mehanizam nazvan Radni plan evroatlantskog partnerstva (euro-atlantic Partnership Work Plan, eaPWP).

Političko-vojni upravni odbor / ad Hoc grupa za saradnju u mirovnim operacijama (Political-Military Steering Committee/ad Hoc Group on Cooperation in Peacekeeping, PMSC/aHG) funkcioniše u okviru Saveta za evroatlantsko partnerstvo i služi kao glavni forum za konsultacije o političkim i konceptualnim pitanjima vezanim za mirovne operacije i za razmenu iskustava. ad Hoc grupa povremeno izveštava na sastancima ministara spoljnih poslova i odbrane o pitanjima koje pokriva. Svi sastanci ove Grupe uključuju partnere. Predstavnik predsedavajućeg OeBS-a redovno prisustvuje ovim sastancima, a predstavnik UN učestvuje povremeno.

Godine 1995. poučeni velikim iskustvom u postojećim mirovnim operacijama, uključujući iskustvo iz konflikata u bivšoj jugoslaviji, članice ad Hoc grupe završile su zbirku Lekcije naučene u mirovnim operacijama, a 1999. sastavili su Zbirku pogleda i iskustava o humanitarnim

��8

Sa Rusijom i Ukrajinom su nakon ��. godine razvijeni specijalni odnosi potpisivanjem Osnivačkog akta NATORusija o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti i Povelje NATOUkrajina o posebnom partnerstvu. Inteziviranjem odnosa NATO sa Rusijom, �00�. godine je osnovan Savet NATORusija u kojem se NATO i Rusija posmatraju kao ravnopravni partneri. U novembru �00�. godine usvojen je Akcioni plan NATOUkrajina koji podržava reformske napore Ukrajine na putu za punu integraciju u evroatlantske bezbednosne strukture.

�0 ��

aspektima mirovnih operacija (“Compendium of Views and experiences on the Humanitarian aspects of Peacekeeping”) koja predstavlja visok nivo zajedničkog razumevanja razvijenog među državama učesnicama i ostalim međunarodnim i nevladinim organizacijama aktivnim u oblasti humanitarne pomoći. Grupa je nastavila da razmenjuje poglede u oblasti „Principi, metode i iskustva ranog uzbunjivanja i sprečavanja konflikata“ i dalje proširuje kontakte i diskusije sa UN, OeBS-om i ostalim relevantnim organizacijama na tu temu.

Štabni elementi PzM (PfP Staff elements, PSes) osnivani su, od 1997. godine, u različitim vojnim štabovima NatO na strateškom i regionalnom nivou. Svaki Štabni element sastoji se od osnovnih savezničkih i partnerskih oficira sa međunarodnim statusom koji zajedno rade na planiranju vežbi i obavljanju drugih funkcija saradnje. Do 2005. godine, osnovano je devet Štabnih elemenata, ali je njihovo širenje brojčano i smisleno pod stalnom lupom, u skladu sa savezničkom bezbednosnom politikom. Naglasak se daje širenju broja Regionalnih komandi NatO uključujući razne vidove pod-regionalne saradnje, kao što je npr. Združeni centar ratovanja (joint Warfare Centre) u Stavangeru (struktura podređena Savezničkoj komandi za transformacije).

evroatlantski koordinacioni centar za odgovor na katastrofe (euro-atlantic Disaster Response Coordination Centre, eaDRCC) osnovan je u maju 1998. godine pri sedištu NatO u Briselu. Njime rukovodi direktor Direktorata za planiranje civilne odbrane (Civil emergency Planning, CeP) u saradnji sa osobljem iz ovog Direktorata i NatO, iz partnerskih zemalja i sa oficirom UN za vezu. Ovo telo, u bliskoj saradnji sa Kancelarijom UN za koordinaciju u mirnodopsko vreme, odgovorno je za koordinaciju odgovora zemalja Saveta severnoatlantskog partnerstva na nesreće koje se dese na njihovim teritorijama.

Najveća pažnja se obraća na situacije kao što su:

l lavine, l hemijske nesreće, l zemljotresi, l poplave, l nuklearne nesreće i l transport opasnih materija.

Koordinacioni centar, u konsultaciji sa zemljama članicama, razvija i evroatlantsku jedinicu za odgovore na nesreće. evroatlantska jedinica je zamišljena kao nestalan izvor za reagovanje, sastavljen od ljudstva i opreme koje su zemlje definisale kao potencijalno slobodne za odgovor na zahtev za pomoć zemlji u kojoj se nesreća desila. eaDRCC je značajno pomogao prilikom poplava u Ukrajini i potresa u turskoj i Grčkoj koordinisanjem međunarodne pomoći. Sem toga, značajno je doprineo operacijama UNHCR-a u albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji, kao i tokom kosovske krize.

Kako jedna država može postati članica Partnerstva za mir?

Na Samitu NatO održanom u Briselu 10. i 11. januara 1994. godine, šefovi država ili vlada zemalja članica NatO usvojili su dokument nazvan Pozivni dokument (invitation Document). U cilju jačanja mira, stabilnosti i bezbednosti, oni su ovaj dokument namenili zemljama evrope i članicama OeBS-a, praktično im, uputivši poziv da se uključe u Program Partnerstvo za mir. Ograničenje na zemlje evrope i OeBS ukazuje na trenutni, geografski ograničen domet Partnerstva za mir, što potencijalno može biti promenjeno odgovarajućom odlukom u budućnosti.

Okvirni dokument (Framework Document)Država zainteresovana da pristupi Parterstvu za mir upućuje zahtev Savezu, na osnovu koga NatO i formalno poziva tu državu da pristupi. Nakon toga, svaka pozvana država je obavezna da potpiše Okvirni dokument koji predstavlja formalno pristupanje Programu tj. predstavlja sam čin dobijanja statusa člana u Programu Partnerstvo za mir i u Savetu evroatlantskog partnerstva. Dokument je tipskog karaktera i predstavlja bilateralni sporazum između zemlje pristupnice Partnerstvu za mir i NatO.

Zemlja koja pristupa Parterstvu, sa svoje strane preuzima brojne dalekosežne političke obaveze poput:

l očuvanja demokratskih društava; l pridržavanja načela međunarodnog prava; l ispunjenja svih obaveza u skladu sa Poveljom UN, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim

pravima, Završnim dokumentom iz Helsinkija i međunarodnim sporazumima o kontroli oružja i razoružanja;

l uzdržavanja od upotrebe pretnji silom ili primene sile protiv drugih država; l poštovanja postojećih granica; il mirnog rešavanja sukoba.

Osim toga, na unutrašnjem planu, zemlja koja postaje članica Partnerstva obavezuje se da preuzima i posebne obaveze kao što su:

l transparentnost u planiranju nacionalne odbrane i njenog procesa finansiranja; l obezbeđenje demokratske kontrole nad snagama odbrane; l održavanje sposobnosti i spremnosti za doprinos u operacijama pod okriljem UN-a i/ili

odgovornosti OeBS-a; l razvijanje vojnih odnosa saradnje sa NatO u svrhu zajedničkog planiranja, obuke i vežbi

radi jačanja sposobnosti za učešće u mirovnim misijama, operacijama traganja i spasavanja, humanitarnim operacijama i drugim operacijama o kojima se mogu sporazumeti i,

l razvoj, za duži period, snaga koje će biti sposobnije da sadejstvuju sa snagama zemalja članica NatO.

NatO se, sa druge strane, obavezuje da sarađuje i pomogne partneru u svim tim oblastima i da se konsultuju sa bilo kojom zemljom partnerom koja se suoči, ili smatra da se suočila sa direktnom pretnjom po njen teritorijalni integritet, političku nezavisnost ili bezbednost.

Prezentacioni dokument (Presentation Document)Država koja se priključuje Partnerstvu, takođe se obavezuje da će dostaviti Prezentacioni dokument, kojim se identifikuju namere u postizanju ciljeva Partnerstva. Prezentacioni dokument načelno čine tri celine:

1) Politički okvir – temelj partnerskog odnosa; 2) Oblasti saradnje, i 3) Snage i resursi za Program Partnerstvo za mir.

U prvom delu država izražava svoju trajnu privrženost načelima demokratije, individualnih sloboda i vladavini prava – ključnim zajedničkim vrednostima evroatlantske zajednice naroda koje su sadržane u Severnoatlantskom ugovoru. takođe, izražava spremnost da pruži svoj doprinos razvoju mirnih i prijateljskih odnosa, jačanju institucija, poštovanju načela Povelje Ujedinjenih nacija, razvoju ekonomske saradnje i drugim ciljevima, Uz to, potvrđuje i svoju privrženost Završnom dokumentu iz Helsinkija i ostalim osnovnim dokumentima OeBS-a. Osim toga, u dokumentu se ističe u kojim sve forumima, inicijativama i programima Partnerstva država želi da aktivno učestvuje.

��0

��

U drugom delu dokumenta država izražava svoju nameru da sarađuje u oblastima kao što su na primer:

l demokratska kontrola odbrambenih snaga; l izgradnja odbrambenih struktura; vojno obrazovanje; l komandovanje, kontrola, komunikacije i obaveštajna delatnost; l logistika; l upravljanje krizama; l učešće oružanih snaga u mirovnim misijama, humanitarnoj pomoći i civilnim katastrofama; l upravljanje i kontrola u okviru integrisanog vazdušnog prostora i protivvazdušđna odbrana i

dr.

U trećem delu, u skladu sa mogućnostima zemlje, određuju se:

l ljudski, l materijalni, l finansijski, l infrastrukturni i drugi resursi

kako bi se efikasno sprovodili svi planovi i programi aktivnosti u okviru Partnerstva.

Šta je Savet NATORusija?

Na opšte izazove po bezbednost najbolje se odgovara kroz saradnju, te je učešće Rusije presudno za bilo kakav sveobuhvatni posthladnoratovski evropski sistem bezbednosti. U Parizu, 27. maja 1997. godine, nakon pregovora generalnog sekretara NatO-a i ruskog ministra spoljnih poslova, NatO i Rusija su potpisali temeljni akt o uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti između NatO i Ruske Federacije.

temeljni akt odražava promenu bezbednosnog okruženja u evropi i predstavlja trajnu obavezu NatO i Rusije da zajedno grade trajni i sveobuhvatni mir u evroatlantskom regionu. Uz postignuti sporazum o načelima partnerstva NatO-Rusija, i utvrđivanje područja daljeg razvoja političke i vojne saradnje, temeljni akt je uspostavio i novi forum – Stalni zajednički savet NatO-Rusija. Ovaj Savet je predstavljao mesto za konsultacije, koordinaciju, saradnju i postizanje konsenzusa između alijanse i Rusije u bezbednosnim pitanjima od obostranog interesa. Konsultacije u Stalnom zajedničkom savetu se ne odnose na unutrašnja pitanja NatO-a, njegovih zemalja članica, ili Rusije. temeljni akt ne daje ni NatO-u ni Rusiji pravo veta na akcije onog drugog, niti se može upotrebiti na način koji bi bio protiv interesa drugih zemalja koje nisu predmet temeljnog akta.

Stalni zajednički savet je bio bitno sredstvo izgradnje poverenja kroz različite instrumente konsultacija i saradnje. Savet se redovno sastajao i na nivou ambasadora i nivou ministara spoljnih poslova i odbrane, a po potrebi i na nivou šefova država ili vlada.

teme o kojima se NatO i Rusija konsultuju i na kojima mogu sarađivati obuhvataju:

l sprečavanje širenja oružja masovnog uništavanja; l razmenu informacija o politici bezbednosti i odbrane, l razmenu informacija o oružanim snagama; l konverziji odbrambene industrije; l pitanja odbrane i životne sredine; l pripremljenost za reagovanje na vanredne situacije u civilnom sektoru, kao il moguće zajedničke akcije, uključujući misije očuvanja mira.

Uspostavljeni timski rad između snaga NatO i Rusije, u saradnji sa drugim zemljama i me-đunarodnim organizacijama, na primeni Dejtonskog mirovnog sporazuma i stabilizaciji situacije u Bosni i Hercegovini, pokazao je da saradnja NatO i Rusije može uspešno da funkcioniše.

Bliskija saradnja NatO i Rusije je intenzivirana od 2000. godine, od potonuća ruske podmornice Kursk i terorističkih napada na SaD 11. septembra 2001. godine i uključivala je, kako rusko učešće u implementacionim snagama NatO (implementation Force, iFOR) u BiH, zatim i Stabilizacionim snagama NatO (Stabilization Force, SFOR), tako i u Kosovskim snagama (Kosovo Force, KFOR). Ruske jedinice su značajno doprinele svakoj od tih misija, i čak pos-tigle najveće učešće snaga zemalja ne-članica NatO u misijama kojima rukovodi NatO. Vojna saradnja u ovim misijama nastavljena je uprkos različitim političkim pogledima prema vazdušnoj kampanji NatO u SRj 1999. godine.

Oblasti saradnje su uključivale i planiranje u slučaju civilnih katastrofa što je, na osnovu predloga Rusije, dovelo do formiranja evroatlantske koordinacione jedinice za odgovore na katastrofe (euro-atlantic Disaster Response Coordination Cell, eaDRCC).

Da bi institucionalizovali i olakšali međusobne kontakte, Rusija je imenovala visokog vojnog predstavnika i uspostavila stalno vojno predstavništvo pri NatO-u.

temeljni akt je omogućio da se ruski oficiri za vezu priključe najvišim vojnokomandnim strukturama NatO, i da se ista takva misija otvori prisustvom NatO oficira za vezu u Rusiji.

Međunarodna borba protiv terorizma bila je katalizator otvaranja novog poglavlja u odnosima NatO-Rusija i stvaranja Saveta NatO-Rusija na Samitu NatO-Rusija maja 2002. godine u Rimu. Savet je okupio tadašnjih 19 saveznika NatO i Rusiju u novom forumu gde im je omogućeno da odrede i razrađuju mogućnosti za zajedničko delovanje, kao jednaki partneri, u sferama od obostranog značaja. Na Samitu u Pragu lideri NatO su izrazili zadovoljstvo dostignutim napretkom, od definisanja novog odnosa sa Rusijom do predstavljanja izgleda za buduću praktičnu saradnju.

Savet NatO-Rusija je prepoznao sledeće oblasti kao ključne oblasti saradnje:

l borbu protiv terorizma, l upravljanje krizama i l sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje.

Rusija je jedna od osnivača Severnoatlantskog saveta za saradnju (North atlantic Cooperation Council, NaCC) osnovanog 1991. godine kao multilateralan forum za dijalog i saradnju između NatO i država srednje i istočne evrope.

Šta je Komisija NATOUkrajina?

Odnosi NatO i Ukrajine datiraju od 1991. godine. te godine se Ukrajina pridružila Severno-atlantskom savetu za saradnju (NaCC), odmah nakon sticanja nezavisnosti i raskida sa Sovjet-skim Savezom. Njene težnje da učestvuje u evroatlantskim integracijama su kasnije takođe došle do izražaja tokom 1994. godine, kada je postala prva od zemalja iz Zajednice nezavisnih država koja se pridružila Partnerstvu za mir. Rešenost Ukrajine da doprinese evroatlantskoj bezbednosti iskazana je od tada podrškom NatO-u i saveznicima u mirovnim i kriznim operacijama.

Povelja o posebnom partnerstvu između Organizacije severnoatlantskog ugovora i Ukrajine inicirana je u Sintri, u Portugaliji, 29. maja 1997. godine. Povelju su potpisali ukrajinski predsednik Leonid Kučma i šefovi država i vlada članica NatO, u Madridu, jula 1997. godine. Povelja se zasniva na principima koje su zajedno usvojili NatO i Ukrajina, a svrha joj je dalje jačanje saradnje i stvaranje efikasnog partnerstva između NatO i Ukrajine. Rezultat sprovođenja

��

��

Povelje je bitno unapređenje odnosa. U sklopu tog procesa, 7. maja 1997. godine, generalni sekretar NatO-a Havijer Solana i ukrajinski ministar spoljnih poslova Udovenko su u Kijevu otvorili NatO informativni i dokumentacioni centar.

Da bi se nadzirao razvoj ovog odnosa, ustanovljena je Komisija NatO-Ukrajina. Komisija se sastaje najmanje dva puta godišnje da bi ocenila rezultate i utvrdila dalju saradnju.

NatO i Ukrajina aktivno sarađuju u održavanju bezbednosti i stabilnosti u evroatlantskom regionu. Ukrajina je, učestvujući u operacijama predvođenim NatO u Bosni i Hercegovini, doprinela svojim pešadijskim bataljonom, mehanizovanim pešadijskim bataljonom i eskadrilom helikoptera. Ukrajina je dala doprinos u toku razmeštaja trupa na Kosovu angažovanjem eska-drile helikoptera, kao i u okviru zajedničkog poljsko-ukrajinskog bataljona. Ukrajina je, takođe, dala odobrenje za prelet koalicionim snagama angažovanim kao deo Međunarodnih snaga za bezbednost i podršku (international Security assistance Force, iSaF) u avganistanu. angažovala je 1.800 pripadnika svoje vojske kao deo multinacionalnih snaga predvođenih Poljskom u jednom od sektora međunarodnih stabilizacionih snaga u iraku, u okviru kojih su uključene i trupe za održavanje mira iz nekoliko NatO i partnerskih zemalja.

Kroz savete i praktičnu pomoć, NatO i države saveznici ponaosob podržavaju napore Ukrajine da postigne ambiciozni raspored reformi odbrane postavljen u akcionom planu NatO i Ukrajine koji se odnose na ciljeve na godišnjem nivou. Saradnja NatO i Ukrajine usredsređena je na:

l jačanje demokratske i civilne kontrole nad oružanim snagama, l poboljšanje saradnje sa NatO snagama i l pomoć Ukrajini da svoje postsovjetsko nasleđe glomaznih, teških i slabo opremljenih vojnih

struktura pretoči u manje, moderne i efikasnije vojne snage, koje su sposobne da odgovore potrebama bezbednosti Ukrajine kao i da aktivno doprinesu evroatlantskoj stabilnosti i bezbednosti.

KOji SU jOŠ PaRtNeRSKi ObLici SaRaDNje Na RaSPOLaGaNjU NatO OSim „PaRtNeRStVa za miR”?

Pored Partnerstva za mir, NatO je uspostavio i druge inicijative i partnerstva koja imaju i dru-gačije ciljeve i drugačije rezultate u dosadašnjoj praksi. Sa potrebom za većom solidarnošću u doprinosu bezbednijem međunarodnom okruženju, posebno u borbi protiv terorizma i širenja oružja za masovno uništenje, partnerstva Saveza, i van okvira PzM, bivala su intenzivno širena sa namerom izgradnje bliskijih i uspešnijih odnosa sa nizom zemalja i međunarodnih organizacija. to, sem partnerskih zemalja evroatlantskog regiona, podrazumeva zemlje Mediterana, „kontakt zemlje“11 poput japana, australije, Pakistana, Kine, i međunarodne organizacije kao što su evrop-ska unija (eU), Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OeBS) i Ujedinjene nacije (UN).

Šta je Mediteranski dijalog?

jedan od najznačajnijih činilaca evropske bezbednosti svakako predstavlja i Mediteran. Zbog ove činjenice NatO je 1994. godine započeo dijalog sa pet zemalja tog regiona: egiptom, izraelom, Mauritanijom, Marokom i tunisom, sa jordanom (novembra 1995. godine) i alžirom (marta 2000. godine). Cilj dijaloga je otklanjanje mogućih nesporazuma vezanih za NatO i jačanje poverenja kroz veću transparentnost, razgovore i saradnju. Na Samitu NatO u Madridu jula 1997. godine osnovana je Mediteranska grupa za saradnju (Mediterranean Cooperation Group) odgovorna za nastavljanje dijaloga i jačanje bilateralnih i multilateralnih mera radi unapređenja saradnje i konsultacija. U svojoj osnovi, ovaj dijalog je bilateralnog formata (NatO+1).

Svim partnerima iz Mediterana ponuđena je ista osnova za diskusiju i zajedničke aktivnosti, ali nivo učešća se razlikuje od zemlje do zemlje u skladu sa pojedinačnim željama. Politički dijalog se sastoji od redovnih bilateralnih političkih diskusija na nivou ambasadora. Multilateralni sastanci Severnoatlantskog saveta i sedam zemalja koje učestvuju u dijalogu takođe se održavaju kako bi se izvestili o aktivnostima NatO i da bi razmenili mišljenje o najvažnijim događajima. takvi sastanci se obično održavaju posle svakog sastanka NatO na nivou ministara ili samita, ili kad se pojave izuzetne okolnosti. Praktična saradnja je organizovana kroz godišnji plan rada, učešćem u školama, na seminarima i kursevima i na vojnim vežbama.

11 Zemlje van svih postojećih multilateralnih inicijativa i bezbednosnih foruma a koje imaju razvijenu vojno-vojnu saradnju sa Savezom.

��

Mediteranski dijalog je sastavni deo kooperativnog pristupa bezbednosti koji ima NATO. Zasnovan je na priznanju da je evropska bezbednost blisko povezana sa bezbednošću i stabilnošću u oblasti Mediterana i da je mediteranska dimenzija važan sastavni deo evropskih bezbednosnih struktura. Cilj Dijaloga je da doprinese stabilnosti i bezbednosti na Mediteranu, postizanju boljeg međusobnog razumevanja i ublažavanju predrasuda o NATOu koje postoje u zemljama Mediteranskog dijaloga.

��

Šta je Istambulska inicijativa za saradnju?

Na Samitu NatO u istambulu, juna 2004. godine, pokrenuta je istambulska inicijativa za saradnju (NatO’s istanbul Cooperation initiative) sa ciljem da doprinese dugoročnoj globalnoj i regionalnoj bezbednosti nudeći zemljama šireg bliskoistočnog regiona praktičnu saradnju u bezbednosti sa NatO. inicijativa je usmerena na:

l postizanje ciljeva unapređenja bezbednosti i stabilnosti kroz jedno novo transatlantsko angažovanje,

l ponudu odgovarajućih saveta za reformu sistema odbrane, l pomoć u planiranju i budžetiranju odbrane, l razvoj civilno-vojnih odnosa, l unapređivanje vojno-vojne saradnje u cilju unapređenja interoperabilnosti, l borbu protiv terorizma kroz razmenu informacija i pomorsku saradnju, l neširenje oružja za masovno uništenje i l borbu protiv šverca ljudi i roba.

Saradnja se ostvaruje sa pojedinačnim članovima Zalivskog saveta za saradnju (Gulf Cooperation Council) koji čine: Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska arabija i Ujedinjeni arapski emirati.

Šta je Inicijativa NATO za Jugoistočnu Evropu?

Ova inicijativa NatO predstavlja seriju programa i predloga sa ciljem promovisanja regionalne saradnje i dugoročne stabilnosti na Balkanu. inicirana je na Samitu NatO u Vašingtonu 1999. godine sa namerom da se pored zemalja članica Saveta za evroatlantsko partnerstvo i Partnerstva za mir uključe i ostale zemlje regiona kao što su Bosna i Hercegovina, Hrvatska (u to vreme nije bila član Partnerstva za mir) i Savezna Republika jugoslavija (kada to okolnosti dozvole).

Nestabilnosti i sukobi koji su se odigravali u jugoistočnoj evropi i koji su geografski smešteni između članica NatO sa severa (Mađarska), sa istoka i severo-istoka (Bugarska i Rumunija) i sa juga (Grčka, italija i turska) direktno su narušavali interse NatO za mir i stabilnost.

Dobar primer programa poteklih iz inicijative je uspostavljanje Upravne grupe za saradnju u bezbednosti jugoistočne evrope (South east europe Security Cooperation Steering Group - SeeGROUP) čije su zemlje učesnice: albanija, austrija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Velika Britanija, Grčka, italija, Moldavija, Rumunija, Slovenija, SaD, Srbija, turska, Hrvatska, Švajcarska i druge zainteresovane zemlje. jedan od najskorijih primera razvijanja takve vrste saradnje je izrada Okvirnih smernica (Framework Guidelines) kojima se razvija i unapređuje bezbednost granica u cilju zajedničkih napora u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma, šverca ljudi, droga, oružja i drugih ilegalnih roba i materijala. Glavno dostignuće inicijative je svakako Zajednički dokument procene regionalnih bezbednosnih izazova i mogućnosti jugoistočne evrope (South east europe Common assessment Paper on Regional Security Challenges and Opportunities – SeeCaP), iscrpan i akciono orijentisan pregled bezbednosnog okruženja u jugoistočnoj evropi (jie) koji predstavlja zajedničko viđenje

kako izazova tako i mogućnosti za zemlje učesnice da sarađuju u njihovom identifikovanju i rešavanju.

Predsedavajući SeeGROUP-om u 2005. godini bila je Srbija i Crna Gora koja je vrlo uspešno rukovodila radom grupe. U 2006. godini je to bila Bosna i Hercegovina, a 2007. godine predsedavajuća je Hrvatska.

Pristup NatO jugoistočnoj evropi sastoji se od tri osnovna elementa:

l Održavanje mira i bezbednosti, koje podrazumeva prisustvo snaga koliko god bude potrebno. l Pomoć državama regiona kroz podršku i izglednost eventualnog članstva u evroatlantskim

strukturama i promovisanje regionalne saradnje. l Komunikacija sa drugim međunarodnim organizacijama, uključujuci UN, eU i OeBS.

Strateško partnerstvo NatO sa eU prikazano je konkretnim pristupom zapadnom Balkanu, koji se ogleda u predaji Misija NatO u Makedoniji i Bosni i Hercegovini u „ruke“ evropskoj uniji. Savez investira u jie politički, ljudski i finansijski kapital. NatO održava prošireno vojno prisustvo u nekoliko zemalja regiona i vremenom je razvio različite programe partnerstva i saradnje sa svakom zemljom posebno. Danas ova ogromna investicija pokazuje svoje jasne rezultate, pre svega pristupanjem Rumunije, Bugarske i Slovenije Severnoatlantskom savezu marta 2004. godine, a sada i ulaskom Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije u Partnerstvo za mir 14. decembra 2006. godine.

Kakav je odnos NATO i EU?

Ugovor o evropskoj uniji potpisan u Mastrihtu, u Holandiji, februara 1992. godine, definisao je Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku eU (Common Foreign and Security Policy, CFSP) u okviru koje se gradi i evropska bezbednosna i odbrambena politika, (european Security and Defence Policy, eSDP). Definisanje ciljeva ovih politika odražava spremnost evropskih članica Saveza da preuzmu na sebe veću odgovornost za zajedničku odbranu i bezbednost.

Na Samitu NatO u Briselu, januara 1994. godine, šefovi država i vlada članica Saveza objavili su spremnost da zajedničke kapacitete NatO stave na raspolaganje za operacije eU. tako se evropska strana u okviru NatO u potpunosti razvila kao evropski bezbednosni i odbrambeni identitet, eBOi (european Security and Defence identity, eSDi). Na svojim sastancima u Berlinu

��

Na praškom samitu su donete odluke o značajnoj nadgradnji političkih i praktičnih dimenzija Dijaloga kao integralnog dela kooperativnog pristupa bezbednosti Alijanse.

Principi koji su formulisali osnovu budućeg rada ESDI, definisani na Vašingtonskom samitu i kasnijim sastancima, su sledeći:

l Alijansa priznaje odlučnost EU da razvije sopstvene kapacitete za zasebno delovanje tako da može da donosi odluke i odobrava vojne akcije u kojima nije angažovan ceo Savez.

l Gledajući unapred, NATO i EU moraju da obezbede razvoj učinkovitih zajedničkih konsultacija, saradnje i transparentnosti, nadgrađujući mehanizme razvijene za saradnju između NATO i EU.

l Lideri Saveza čestitaju zemljama EU i drugim evropskim saveznicima na odlučnosti da preuzmu neophodne korake za jačanje svojih odbrambenih kapaciteta, naročito onih za nove misije, a izbegavajući nepotrebno dupliciranje.

l Velika važnost se pridaje obezbeđivanju punog učešća evropskih saveznika koji nisu članovi EU u operacijama odgovora na krize pod vođstvom EU, na osnovu konsultacija u okviru EU. Priznat je i interes Kanade za učestvovanje u takvim operacijama u odgovarajućem svojstvu.

l Odlučni su da odluke donete u Berlinu ��. godine, uključujući koncept korišćenja „odvojivih, ali ne i odvojenih“ efektiva i kapaciteta NATO za operacije EU, treba dalje razvijati.

�8 ��

i Briselu 1996. godine, ministri odbrane i spoljnih poslova zemalja članica NatO odlučili su da eSDi treba da se ugradi u NatO kao važan deo unutrašnje transformacije Saveza. Osnovni principi koji definišu rad eSDi objašnjavaju odnos Saveza prema potrebama eU da izgradi svoje odbrambene kapacitete, kao i odnos zemalja koje su članice i eU i NatO, i onih članica NatO koje nisu u eU, a koje su spremne da učestvuju u operacijama pod vođstvom eU. tu svakako spada i potreba da se pretoče u stvarnost odluke iz Berlina iz 1996. godine o identifikovanju upotrebe ljudstva, materijalnih sredstava i sposobnosti NatO u operacijama eU.

Ovde treba napomenuti da postoji veliko preklapanje u članstvu između eU i NatO. Od 2007. godine, 21 od 27 zemalja članica eU su i članice NatO. ta činjenica ne samo da je vremenom uticala na stvaranje eSDi, već i na razvoj evropske bezbednosne i odbrambene politike.

Odlučnost Saveza da ojača svoj evropski stub zasnovana je na razvoju eSDi koji bi mogao da odgovori na potrebe evropljana i, u isto vreme, doprinese bezbednosti samog Saveza. Preuzimajući veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, zemlje članice eU teže stvaranju jačih i uravnoteženijih prekoatlantskih odnosa, čime se jača ceo Savez. Stvaranje eSDP kao okosnice vojne snage eU, pojačalo je potrebu za definisanjem odnosa između NatO i eU. Važan korak ka ozvaničavanju tih odnosa predstavlja usvajanje Deklaracije eU-NatO o eSDP iz decembra 2002. godine, koja definiše osnovne principe zajedničke i Uniji i Savezu.

Konačan dogovor između NatO i evropske unije o korišćenju ljudstva, materijalnih sredstava i sposobnosti NatO od strane eU tokom svojih operacija, postignut je takođe decembra 2002. godine, a skup aranžmana proisteklih iz ovog dogovora nazvan je Berlin plus aranžmani. Da bi se podržale ove konsultacije i omogućila razmena poverljivih dokumenata i informacija, eU i Savez su potpisali dogovor o bezbednosti informacija. Naime, potpisivanje ugovora Berlin plus pratilo je potpisivanje raznih drugih ugovora, kap npr. Ugovor NatO-eU o bezbednosti informacija i Sve-obuhvatni okvir stalnih aranžmana eU-NatO. takođe, postignut je sporazum o formiranju Ode-lenja eU u okviru Savezničke komande za operacije NatO (allied Command Operations, aCO) koja je smeštena u Monsu, Belgija, kao i oko predstavljanja NatO u okviru Vojnog štaba eU.

Briselski ugovor od 16. decembra 2002. godine, označava početak strateškog partnerstva između eU i NatO u oblasti upravljanja krizama. aranžmani Berlin plus su prvi put primenjeni u operaciji „Konkordija” koju je eU započela 1. aprila 2003. godine u Makedoniji. tu operaciju je karakterisala bliska koordinacija između struktura odlučivanja eU i NatO i korišćenje ljudskih i materijalnih resursa NatO od strane eU.

Koordinacija između NatO i eU se odvija kroz stalne sastanke različitih tela eU i Saveza. Najviši sastanak ove vrste uključuje Severnoatlantski savet, kao glavno telo NatO za donošenje odluka i Politički i bezbednosni odbor eU (eU Policy and Security Committee), kao glavno telo eSDP.

Savez nastavlja da predstavlja faktor garancije kolektivne odbrane svojih članica. On ostaje kamen temeljac evroatlantske bezbednosti i nastavlja da održava svoju ulogu i sposobnost da obavi rukovođenje kriznim situacijama, mirovnim akcijama i zadacima na održavanju mira. Cilj bezbednosne saradnje eU i NatO je da se poveća broj mogućnosti koje stoje na raspolaganju prilikom suočavanja sa krizama i sukobima, a ujedno i da se izbegne dupliranje. Ovakav pristup bi trebalo da ojača evropske vojne mogućnosti tako da eU ubuduće može da sprovodi operacije pod sopstvenim vođstvom čak i kada Savez nije angažovan u celini.

��8

Odnosi NATOEU, odnosno SADEU odslikavaju su u sledećoj frazi: bez razdvajanja, bez dupliciranja, bez diskriminacije. Ovakav odnos ustanovila je tadašnja državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt ��8. godine. Prvo deo, razdvajanje – odnosi se na brigu Vašingtona da će koncept „odvojivosti, ali ne i odvojenosti“ biti doveden u pitanje razmatranjem odvajanja Štaba EU iz NATO. Drugi deo, dupliciranje – odnosi se na nelagodnost SAD prema investiranju Unije u izgradnju sopstvenih kapaciteta. Treći deo, diskriminacija – odslikava zabrinutost Sjedinjenih Država za zemlje članice NATO van Evropske unije. Osim ta tri eksplicitna američka „uslova“, četvrti je indirektan: prvenstvo u donošenju odluke o preduzimanju neke operacije pripada Savezu.

Sastavni elementi aranžmana Berlin plus:�) Obezbeđen pristup EU operativnom planiranju NATO �) Pretpostavka da su EU dostupne sposobnosti i zajednički ljudski i materijalni resursi NATO �) Dostupnost evropske komande NATO operacijama upravljanja krizama pod vođstvom EU,

uključujući poziciju zamenika vrhovnog savezničkog komandanta NATO za Evropu (NATO’s Deputy Supreme Allied Commander, Europe, DSACEUR)

�) Prilagođavanje sistema odbrambenog planiranja NATO da bi se Evropskoj uniji omogućila dostupnost snagama za operacije.

�0 ��

OD ČeGa Se SaStOji UČeŠĆe jeDNe DRžaVe U PaRtNeRStVU za miR?

Partnerstvo za mir je privrženo zvanično utemeljenim ciljevima programa izraženim u Okvirnom dokumentu Partnerstva (Framework Document), i Osnovnom dokumentu Saveta evroatlantskog partnerstva (eaPC). Potreba NatO za sopstvenom transformacijom u skladu sa novim bezbednosnim izazovima, imala je veliki uticaj na stalno prilagođavanje aktivnosti i mehanizama Partnerstva za mir. takav uticaj na produbljivanje aktivnosti i mehanizama PzM takođe su imale i države članice Partnerstva raznolikošću svojih aspiracija i svojih interesa. Nove inicijative su pokretane na svakom u nizu samita NatO, u Vašingtonu 1999. godine, u Pragu 2002. godine i u istambulu 2004. godine, da bi se stvorili uslovi za produbljivanje i proširenje samog sadržaja evroatlantskog partnerstva.

U skladu sa takvim okvirom, članice NatO i partneri su zajedno razvili sveobuhvatnu matricu mehanizama kako bi podržali praktičnu primenu ciljeva PzM i preveli zajedničke ideje u delo. Ova matrica mehanizama stalno evoluira, ne samo u sadržaju svakog od mehanizama, već i u njihovoj međusobnoj povezanosti, kako bi odgovorila na potrebe, interese i nastojanja i saveznika i partnera. Sadržaj učešća u Partnerstvu za mir se upravo preko ovih mehanizama, direktno ili posredno, ispoljava u političkoj, vojno-odbrambenoj, normativnoj, ekonomskoj, geo-strategijskoj i društvenoj sferi.

Radni plan evroatlantskog partnerstva (euro-atlantic Partnership Work Plan - eaPWP)

Ovaj plan koji je objedinio Radni program Partnerstva i akcioni plan Saveta evroatlantskog partnerstva, u skladu sa odlukama sa Samita u istambulu, predstavlja detaljnu mapu celokupne oblasti PzM. Radni plan sastoji se iz dva dela:

l Uputstva koje uspostavlja strukturu, srž, političke prioritete i praktične ciljeve 33 usaglašene oblasti saradnje.

l Kataloga od preko 2.000 aktivnosti na godišnjem nivou iz kog partneri biraju one aktivnosti primerene njihovim potrebama i zahtevima, i uvrštavaju ih u sopstvene individualne programe Partnerstva.

individualni program Partnerstva (individual Partnership Programme - iPP)

izjave predstavljene u Prezentacionom dokumentu, kao i eventualni dodatni predlozi od strane i NatO i pojedinačnog partnera, predstavljaju osnovu za razvoj i usaglašavanje individualnog programa Partnerstva (iPP) pokrivajući period od dve godine. iPP se odnosi na vojne snage i druge efektive koje su stavljene na raspolaganje za aktivnosti Partnerstva, individualne ciljeve

saradnje u različitim oblastima i konkretne aktivnosti koje je potrebno realizovati u svakoj od oblasti saradnje unutar PzM, a na osnovu kataloga Radnog plana evroatlantskog partnerstva. individulani programi su otvoreni za sve partnere, ali niti jedan od njih ne sme da se meša u programe drugih. transparentnost iPP ima za cilj unapređenje bilateralne političke i vojne saradnje među susedima i partnerima uopšte, kao i upoznavanje domaće javnosti sa programom. Svaki iPP pokriva isti vremenski period kao i Radni plan evroatlantskog partnerstva, tj. dve godine, a ažurira se na godišnjem nivou.

Proces planiranja i revizije (Planning and Review Process – PaRP)

PaRP predstavlja ključni deo PzM. jedino je on uspostavljen u samom Okvirnom dokumentu:

“...članice Severnoatlantskog saveza će: razvijati sa drugim zemljama potpisnicama proces planiranja i revizije, kako bi stvorili osnovu za identifikovanje i ocenjivanje snaga i sposobnosti, koje te zemlje mogu staviti na raspolaganje za multinacionalnu obuku, vojne vežbe i operacije zajedno sa snagama Saveza;…”

iako ovo objašnjava njegovu prvobitnu suštinu, tj. interoperabilnost, to danas nije jedini cilj PaRP-a. Vremenom, zahtevi PaRP-a su postajali složeniji i direktno povezani sa unapređenjem sposobnosti koje je Savez sebi određivao. On igra značajnu ulogu u ostvarivanju čak četiri od pet osnovnih ciljeva PzM,12 posebno razvoj finansijski održivih i uverljivih sposobnosti za sopstvene bezbednosne potrebe svakog od partnera.

U razvoju PaRP-a NatO je iskoristio svoje kapacitete procesa planiranja odbrane iz dva osnovna razloga: on služi NatO-u toliko godina u jačanju kooperativnog planiranja i omogućava NatO-u da iskoristi svoju dugo razvijanu ekspertizu. Zaista, PaRP apsorbuje oko 40% rada osoblja države partnera i NatO osoblja koje se bavi planiranjem odbrane. Ovaj proces je od velike važnosti za partnerske zemlje, bez obzira na to da li one nastoje da se pridruže NatO-u ili ne. U svojoj suštini, to je šestogodišnji proces, uključujući bilateralne i multilateralne elemente, sa učešćem partnera na dobrovoljnoj osnovi. PaRP se sastoji iz četiri faze:

l popunjavanje Pregleda, l deklarisanje Partnerskih ciljeva, l izrada Ministarskog uputstva i l ocenjivanje.

Uopšteno, PaRP postavlja zahteve koje je potrebno dostići u razvoju sposobnosti i uključuje širok proces revizije i merenja napretka i svoj vrhunac dostiže u izveštaju koji se daje na uvid ministrima odbrane. Od velikog značaja za partnere koji razvijaju svoj Strategijski pregled odbrane, korišćenje PaRP-a direktno podupire njihove napore u sprovođenju ovakvog zahtevnog procesa u sopstvenoj reformi sistema odbrane. Prolazeći kroz PaRP, mnogi partneri su uvideli da njihovi ciklusi planiranja budžeta nisu usklađeni sa NatO, niti su realistični i održivi u skladu sa raspoloživim resursima.

akcioni plan za članstvo (Membership action Plan – MaP)

akcioni plan za članstvo (MaP), pokrenut je 1999. godine oslanjajući se na Studiju o proširenju NatO. MaP je namenjen državama partnerima koje su izrazile želju da postanu punopravne

12 Definisanih u Okvirnom dokumentu, prilog 3, tačka 3

��0

��

članice NatO. Osim što predstavlja praktičnu manifestaciju politike „otvorenih vrata“, MaP pomaže partnerima da pojačano usredsrede svoje pripreme na ispunjavanje ciljeva i prioriteta postavljenih u planu, kroz uspostavljenih pet oblasti delovanja. tih pet oblasti, važnih za razvoj sposobnosti svakog partnera i neophodnih za članstvo su:

l politička i ekonomska, l vojno-odbrambena, l oblast resursa, l bezbednosti i l pravna oblast.

MaP je najbitnija „alatka“ za pripremu na odgovornosti i obaveze koje članstvo u NatO podrazumeva za one partnere koji žele da pristupe Savezu. On predstavlja program saveta, pomoći i praktične podrške koji uključuje široki spektar aktivnosti Partnerstva, prilagođavajući se pojedinačnim potrebama zemalja koje pretenduju na članstvo, u skladu sa njihovim nacionalnim prioritetima, okruženju i potrebama.

MaP nudi dosledan, usaglašen skup ciljeva u širokom opsegu političkih i civilno-vojnih reformi, kao i u spoljnoj i bezbednosnoj politici. Ovi ciljevi bi trebalo da pomognu državama kandidatima da podstaknu domaću podršku za skupu reformu sistema odbrane, neophodnu za povećanje sposobnosti koje doprinose kako kolektivnoj odbrani i misijama NatO tako i domaćoj bezbednosti. takođe, svaki kandidat, pored određivanja resursa za ispunjavanje zahteva kolektivne odbrane, treba da garantuje bezbednost poverljivih informacija i obezbedi kompatibilnost domaćeg zakonodavstva sa važećim aranžmanima i sporazumima u NatO. Pored novih sedam članica NatO koje su prošle kroz ovaj proces, trenutno u MaP učestvuju albanija, Hrvatska i Makedonija.

Koncept operativnih sposobnosti (Operational Capabilities Concept – OCC)

Koncept operativnih sposobnosti (OCC), pokrenut 1999. godine, i koraci za njegovu primenu su razvijeni sa dva konkretna cilja:

l Da se unaprede sposobnosti snaga saveznika i partnera za zajedničko delovanje u operacijama PzM pod vođstvom NatO.

l Da se obezbedi povećanje fleksibilnosti i predvidivosti o potencijalnom doprinosu i sposobnostima za zajedničko angažovanje „paketa“ vojnih snaga u budućim operacijama pod vođstvom NatO.

Na ovaj način dopunjavaju se ocene u okviru procesa PaRP i pomaže se poboljšanju vojne efikasnosti ocenjenih snaga.

iako su sve vojne snage i sposobnosti partnera, prijavljene kroz PaRP, potencijalno raspoložive za operacije pod vođstvom NatO, snage ovog koncepta mogu uključiti multinacionalne formacije saveznici-partneri ili multinacionalne formacije uključujući samo partnere. elementi koncepta OCC se primenjuju korak po korak, usredsređujući se na uspostavljanje baze podataka o snagama i sposobnostima partnera prijavljenih za operacije pod vođstvom NatO i na ocenu i povratne informacije NatO-a o operativnim sposobnostima takvih partnerskih snaga.

Svesni da odluke o učešću u konkretnim operacijama i NatO i partneri donose od slučaja do slučaja, OCC je saobrazan ostalim inicijativama NatO, npr. povećanju primene NatO koncepta Multinacionalnih združenih namenskih snaga (CjtF) u PzM, operacijama upravljanja krizama i primeni MaP. Pojavni oblici ovog koncepta su veliki broj postojećih regionalnih inicijativa, kao što su Baltički bataljon (BaLtBat) i Brigada jugoistočne evrope (SeeBRiG).

Program unapređenja obrazovanja i obuke (training and education enhancement Programme – teeP)

Program unapređenja obrazovanja i obuke (teeP) pokrenut je 1999. godine da bi povećao kapacitet obrazovanja i obuke za tadašnje i buduće zahteve operativnijeg Partnerstva, posebno se usredsređujući na dostizanje interoperabilnosti. teeP ima za cilj da poboljša, usaglasi i poveća transparentnost aktivnosti obrazovanja i obuke u NatO i zemljama partnerima i poveća doprinos partnera u procesu saradnje u PzM. U ovom kontekstu, Sistem naprednog raspoređenog učenja (aDL) i simulacione mreže PzM (SiMNet) su razvijeni sa ciljem upotrebe tehnologije za učenje na daljinu (slično npr. kursevima na internetu) i razvoja NatO okvira za korišćenje obrazovanja i obuke vojnih kadrova za operacije PzM pod vođstvom NatO. Naravno, to je dodatak a ne zamena za interaktivne kurseve i prave vojne vežbe.

ideja iza ovog mehanizma je da se identifikuju i udruže trenutno aktuelne inicijative u sferi obrazovanja i obuke unutar PzM, kao što su:

l centri za obuku PzM, l simulacione mreže PzM i l Konzorcijum vojnih akademija i instituta za bezbednosna istraživanja,

sve to sa ciljem stvaranja koherentnog paketa mera za jačanje operativnih sposobnosti PzM. Čak i više od toga, teeP je značajan za bolji pristup upotrebi resursa u programima partnera. imajući u vidu nedostatak resursa u aktivnostima obrazovanja i obuke, korišćenje potencijala partnera i njihovo koordinisanje sa postojećim programima i inicijativama PzM omogućava partnerima da igraju značajniju i politički vidljivu ulogu.

akcioni plan Partnerstva za borbu protiv terorizma (Partnership action Plan against terrorism – PaP-t)

Odmah nakon događaja od 11. septembra 2001. godine, Savet evroatlantskog partnerstva se obavezao da će preduzeti sve mere u borbi protiv terorističkih pretnji, a 2002. godine pokrenuo je akcioni plan Partnerstva za borbu protiv terorizma (PaP-t) kao platformu za političke konsultacije i praktične programe u ovoj oblasti, u skladu sa normama utemeljenim u Rezoluciji 1373 SB UN.13

PaP-t predstavlja prvi uskotematski i rezultatima orijentisan akcioni plan. takođe, za razliku od ostalih mehanizama, to je fleksibilan politički i konceptualni okvir, a ne strukturiran mehanizam sistematske saradnje. On uključuje razvoj sposobnosti za odbranu od terorističkih napada (kao što je zaštita stanovništva od oružja za masovno uništenje), zatim obuhvata vojne obuke i vežbe u vezi sa antiterorističkim dejstvima, kao i aktivnosti unapređenja fizičke bezbednosti i sigurnog uništenja viškova municije i malog i lakog naoružanja.

individualni akcioni plan Partnerstva (individual Partnership action Plan – iPaP)

U Pragu 2002. godine, pokrenut je i mehanizam individualnog akcionog plana u nameri da se pomogne zainteresovanim partnerima u reformi i modernizaciji struktura bezbednosti i

13 Ova antiteroristička Rezolucija SB UN (Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija), usvojena 28. septembra 2001. go-dine, poziva na suzbijanje finansijskih izvora terorizma i povećanu međunarodnu saradnju.

��

��

odbrane, jednim intenzivnijim oblikom saradnje. iPaP omogućava partnerima da, zajedno sa Savezom, uspostave opseg ciljeva reforme, prema kojima će NatO obezbediti savete i pomoć. Na ovaj način, iPaP ide dalje od iPP, omogućavajući usredsređenije aktivne konsultacije, namenjen zemljama koje imaju političku volju i sposobnost da prodube svoj odnos sa NatO.

Za razliku od većine drugih mehanizama, iPaP je fleksibilan, ne bazirajući se na standardizovanoj listi ciljeva već na konkretnim problemima koji mogu biti predočeni jednako od strane partnera ili NatO. Ovaj mehanizam PzM je nastao na osnovu iskustava iz MaP-a i posebnog programa saradnje između NatO i Ukrajine, a prvenstveno je namenjen partnerima južnog Kavkaza i centralne azije. Poglavlje iPaP o pitanjima odbrane i bezbednosti se, skoro u potpunosti, primenjuje kroz PaRP.

akcioni plan Partnerstva za izgradnju institucija odbrane (Partnership action Plan on Defence institutions Building – PaP-DiB)

akcioni plan je pokrenut na Samitu NatO u istambulu 2004. godine i ima za cilj razvoj efikasnih institucija odbrane pod punom demokratskom kontrolom. Ovaj mehanizam istražuje mogućnosti za saradnju sa drugim međunarodnim organizacijama i institucijama koje dele opredeljenja za demokratsku transformaciju i bezbednosnu saradnju u evroatlantskom regionu, posebno eU i OeBS.

PaP-DiB predstavlja dobar okvir za sazrevanje sadržaja trougla reforme sistema odbrane: misije – finansije – sposobnosti, sa težištem na izgradnji institucija odbrane sposobnih za sprovođenje ovog trajnog procesa. Ovaj mehanizam se čini još ambicioznijim, ali i potrebnijim, imajući u vidu institucionalnu slabilnost većine od preostalih 20 partnera.

PaP-DiB ima za cilj ojačavanje napora partnera da započnu i brže sprovode reformu sistema odbrane i restrukturiraju institucije sistema odbrane kako za sopstvene potrebe, tako i za obaveze preuzete u smislu Okvirnog dokumenta PzM i Osnovnog dokumenta eaPC, kao i odgovarajućih dokumenata OeBS-a. Međutim, PaP-DiB se ne izdvaja kao samostalan mehanizam jer se u primenjivanju oslanja na mehanizme PaRP i iPaP.

Poverilački fond Partnerstva za mir (PfP trust Fund)

Poverilački fond PzM je okvir uspostavljen 2000. godine, u kome članice NatO i pojedinačni partner rade zajedno na identifikaciji i primeni projekata za sigurno uništavanje:

l zaliha protivpešadijskih mina, l municije i l malog i lakog naoružanja.

Vremenom, cilj Poverilačkog fonda PzM je proširen da obezbedi praktičnu podršku partnerima u ublažavanju pratećih posledica procesa reforme sistema odbrane. Svaki projekat vodi po jedna zemlja članica NatO i zemlja partner, koji su odgovorni za njegovu organizaciju finansiranja i primenu.

Do danas, uništeno je više od 2 miliona protivpešadijskih mina,14 a saveznici su donirali više od 13 miliona evra za projekte u centralnoj aziji, jugoistočnoj evropi i Ukrajini. Na ovaj način, albanija, Moldavija i tadžikistan su bili u mogućnosti da ispune svoje obaveze u skladu sa Otavskom konvencijom (međunarodnim ugovorom iz 1997. godine o zabrani protivpešadijskih 14 Prema podacima NatO dostupnim na zvaničnoj internet stranici NatO (www.nato.int)

mina). takođe, ovaj fond je upotrebljavan i kao podrška mirovnim operacijama, npr. u rekonstrukciji aerodroma, pruga ili puteva.

iskustva o rezultatima učešća u PzM

Primena ovih mehanizama Partnerstva u praksi pokazala je da je interoperabilnost15 snaga prvi među jednakim ciljevima PzM. tako su, do događaja od 11. septembra 2001. godine, svi mehanizmi Partnerstva bili težišno usmereni ka ovom cilju. Najveći oslonac ovakvom procesu predstavljao je Proces planiranja i revizije (PaRP), kao nesumnjivo najjača funkcionalna i multidimenziona alatka PzM. Danas, prolazeći kroz svoj šesti ciklus, PaRP pomaže partnerima da razviju finansijski održive sposobnosti kako za doprinos mirovnim operacijama tako i za sopstvene bezbednosne potrebe. istovremeno, iskustva ukazuju da je PaRP razvijao i zajedničku svest o podeli odgovornosti među svim zemljama okupljenim u Savetu evroatlantskog partnerstva, odnosno PzM.

Međutim, tek pokretanjem akcionog plana za članstvo (MaP) 1999. godine, uspostavljen je model reforme sistema odbrane u okviru PzM, definišući vrednosti i norme, kako individualne tako i kolektivne odbrane. U dostizanju tih normi MaP se potpuno oslanja na PaRP i eaPWP, ubrzavajući strukturalnu reformu sistema odbrane i civilno-vojnu koordinaciju i imajući posredan pozitivan uticaj na učvršćivanje demokratije, političke odgovornosti i ekonomskog razvoja. imajući u vidu da interoperabilnost počinje u promišljanju, mehanizmi eaPWP, iPP i teeP su pomogli razvoj nove generacije oficira čiji se način razmišljanja bitno razlikuje od „hladnoratovskog“ mentaliteta njihovih prethodnika. Posebno značajnu ulogu u tome su imale združene vojne vežbe i obuke, kao i različite forme domaćeg i međunarodnog obrazovanja.

Sa druge strane, Koncept operativnih sposobnosti (OCC) je pomogao određivanje i razvoj dela vojnih snaga partnera primenom NatO koncepta Multinacionalnih združenih namenskih snaga (CjtF), bilo da je reč o formaciji NatO-partner ili sami partneri međusobno. Koncept je pokazao visoke rezultate u jačanju regionalnih veza i pokrenuo nekoliko regionalnih incijativa. U ekonomskoj sferi, Poverilački fond Partnerstva je odigrao važnu ulogu u bezbednom uništavanju zaliha protivpešadijskih mina, municije i malog i lakog naoružanja. Zauzimajući fleksibilniji oblik, nakon 2004. godine, cilj ovog mehanizma je proširen na sponzorisanje konkretnih projekata za rešavanje problema i ublažavanje posledica celokupnog procesa reforme sistema odbrane. Konačno, evroatlantska bezbednosna kultura, formirana u NatO, postala je dinamički model koja se sledi usvajanjem načela funkcionalne kooperativne bezbednosti današnjice.

15 Sposobnost snaga Saveza i, kada je potrebno, snaga partnera i drugih zemalja, da komuniciraju, izvode obuke i vojne vežbe i učinkovito sadejstvuju u izvršenju dodeljenih misija i zadataka (iz NatO rečnika termina i pojmova).

��

��

KaKO jeDNa DRžaVa PaRtNeR mOže POStati ČLaNica NatO?

Da uživanje bezbednosnog aranžmana u svojstvu država članica NatO, nezavisno od položaja ili vojne snage, ne bi ostalo rezervisano samo za države potpisnice Severnoatlantskog ugovora, predviđena je i mogućnost njegovog proširenja. U skladu sa tim, u NatO su pristupile Grčka i turska (1952), Nemačka (1955), Španija (1982), Mađarska, Češka i Poljska (1999), kao i Bugarska, estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija (2004).

Od samog početka, Savez je predvideo potencijalno proširenje preko početnog broja svojih čla-nica osnivača. Pravna osnova za proširenje NatO je Član 10 Severnoatlantskog ugovora, koji glasi:

„Strane (članice) mogu, jednoglasnom odlukom, pozvati bilo koju drugu evropsku državu u stanju da pomogne ostvarenju načela Ugovora i da doprinese bezbednosti Severnoatlantskog područja pristupanjem ovom ugovoru.”

Odluka o otvaranju Programa Partnerstvo za mir, usvojena na Samitu NatO u Briselu 1994. godine, kao i o proširenju NatO uključivanjem nekadašnjih „protivnika“ iz istočne evrope, predstavlja pravu prekretnicu u politici njegovog proširenja. Ukoliko države partneri pokažu interesovanje da postanu države članice Saveza, Program Partnerstvo za mir služi i za izgradnju njihovih sposobnosti potrebnih za obezbeđenje doprinosa kolektivnoj odbrani i novim misijama NatO.

Potpisivanjem protokola o pristupanju NatO od strane ministara spoljnih poslova Poljske, Češke, i Mađarske, 16-17. decembra 1997. godine, Savez se prvi put otvara prema državama koje u prethodnih pola veka nisu bile deo istog ideološkog i kulturnog okruženja u odnosu na njene dotadašnje članice. Navedena odluka zahtevala je ozbiljniji pristup pripremama za članstvo čiji je osnovni sadržaj izgradnja političkih i vojnih sposobnosti za pružanje doprinosa kolektivnoj odbrani i novim misijama NatO.

temeljna načela nove politike proširenja usvojena su tokom 1995. godine u dokumentu pod nazivom Studija o proširenju NatO. Ona ističe da proširenje NatO predstavlja daljnji korak prema njegovom osnovnom cilju – jačanju bezbednosti i unapređenju stabilnosti u evroatlantskom području. Nadalje, u Studiji se jasno zaključuje da će proširenje NatO doprineti:

l jačanju demokratskih reformi, l unapređenju sveobuhvatne saradnje među državama, l transparentnosti u planiranju odbrane,l jačanju sposobnosti NatO da doprinese evropskoj i međunarodnoj bezbednosti, kao i l jačanju i proširenju prekookeanskog partnerstva.

U Studiji se potvrđuje da će buduće širenje članstva biti utemeljeno na članu 10 Vašingtonskog sporazuma. Pritom, najvažniji uslov za odluku o pozivu jedne države u članstvo je sposobnost da stvarno ispunjava ugovorne obaveze, odnosno načela, politike i procese kojih se drže države članice NatO. takođe, Studija obavezuje države članice da dogovorno odlučuju hoće li neku državu pozvati u članstvo u zavisnosti od toga da li će to članstvo doprineti kolektivnoj odbrani i novim misijama NatO.

tako su Poljska, Češka i Mađarska svoje pripreme za članstvo ostvarile putem angažovanja u PzM, prvenstveno kroz individualni program partnerstva i Proces planiranja i revizije. Međutim, pomenuti način priprema i izgradnje političkih i vojnih sposobnosti za članstvo u NatO nije bio dovoljan. Da bi se obezbedile sveobuhvatnije pripreme, na Samitu NatO u Vašingtonu 1999. godine, usvojen je akcioni plan za članstvo (Membership action Plan). Od tada se pored države partnera pojavljuje i države koje bu želele da se uključe u članstvo i pripreme za pristupanje NatO teku u dve brzine: „partnerskoj“ (država partner ostvaruje saradnju sa NatO, prvenstveno kroz individualni program partnerstva i Proces planiranja i revizije) i „kandidatskoj“ (pored već uspostavljenih oblika saradnje sa NatO, država kandidat učestvuje i u akcionom planu za članstvo u okviru koga izrađuje svake godine Godišnji nacionalni program priprema).

akcioni plan za članstvo, pokrenut 1999. godine na Samitu u Vašingtonu, nadograđuje se na iskustvo stečeno tokom procesa inteziviranog dijaloga i integracije u Savez tri nove članice iz 1999. godine. akcioni plan pomaže partnerima da pojačano usredsrede svoje pripreme na ispunjavanje ciljeva i prioriteta iz plana, kroz uspostavljenih pet već navedenih oblasti delovanja:

l političku i ekonomsku, l vojno-odbrambenu, l oblasti resursa, l bezbednosti i l pravnu oblast,

nužnih za razvoj sopstvenih sposobnosti neophodnih za članstvo u NatO. ispunjenje ovih preduslova proverava se svake godine kroz Godišnji nacionalni program priprema. trenutno u akcionom planu za članstvo učestvuju albanija, Hrvatska i Makedonija.

Pregovori o pristupanjuPregovori o pristupanju sa sedam država, kojima je poziv o pristupanju upućen na Samitu NatO u Pragu 2002. godine, otpočeli su odmah nakon Samita. Protokoli o pristupanju potpisani su u martu 2003. godine sa dogovorom da se proces ratifikacije u svakoj od sedam zemalja završi pre održavanja sledećeg Samita, zakazanog za jun 2004. godine. Pregovori o pristupanju, u suštini, predstavljaju niz sastanaka između tima eksperata NatO i predstavnika svake pozvane države pojedinačno, na kojima se razmatra i formalno potvrđuje interes, volja i sposobnost tih zemalja da ispune političke, pravne i vojne obaveze članstva u NatO.

Protokoli pristupanjaProtokoli pristupanja su formalni, pravni dokumenti koji omogućavaju pozvanim zemljama da pristupe Severnoatlantskom ugovoru, onda kada ih potpišu i ratifikuju sve države koje su datog trenutka članice NatO. Protokole o pristupanju članice NatO moraju da ratifikuju, prihvate ili odobre u skladu sa svojim domaćim pravilima i procedurama. Procedura ratifikacije u vezi sa

��

Program Partnerstvo za mir predstavlja osnovni okvir proširenja i ojačanja političke i vojne saradnje širom Evrope. Ovaj program takođe predstavlja i okvir za uvećanje stabilnosti, umanjenje pretnji miru i izgradnju pojačanih odnosa kroz unapređivanje duha praktične saradnje i opredeljenja za demokratska načela koja su temelj NATO. U Programu Partnerstvo za mir sada učestvuju �� države (Albanija, Jermenija, Austrija, Azerbejdžan, Belorusija, Hrvatska, Finska, Gruzija, Irska, Kazahstan, Kirgistan, Moldavija, Rusija, Švedska, Švajcarska, Tadžikistan, Makedonija, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Srbija). Od osnivanja Programa deset država učesnica su postale članice NATO (Češka, Mađarska i Poljska ��. godine, a Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija �00�. godine).

�8 ��

procesom pristupanja takođe mora biti sprovedena i u pozvanim zemljama u skladu sa različitim domaćim ustavnim odredbama. Kada se proces ratifikacije završi na oba navedena nivoa, potencijalni novi članovi se i formalno pozivaju da postanu strane potpisnice Severnoatlantskog ugovora. tim činom jedna država i zvanično postaje član Severnoatlantskog saveza.

PRiLOzi

��8

�0 ��

Severnoatlantski ugovor

Vašington, 4. april 1949.

Strane ugovornice ponovo potvrđuju svoju veru u ciljeve i načela Povelje Ujedinjenih nacija i svoju želju da žive u miru sa svim narodima i svim vladama. One su rešene da štite slobodu, zajedničku baštinu i civilizaciju svojih naroda koja je zasnovana na načelima demokratije, individualne slobode i vladavine prava. One teže unapređenju stabilnosti i blagostanja u severnoatlantskoj oblasti.

One su rešene da ujedine svoje napore u cilju kolektivne odbrane i očuvanja mira i bezbednosti. One se stoga saglašavaju sa ovim Severnoatlantskim ugovorom:

Član 1

Kao što je izloženo u Povelji Ujedinjenih nacija, ugovornice se obavezuju da će miroljubivim sredstvima rešavati sve međunarodne sporove u koje bi mogle biti upletene, tako da ne budu ugroženi međunarodni mir, bezbednost i pravda i da će se uzdržavati, u svojim međunarodnim odnosima, od pretnje ili upotrebe sile na bilo koji način koji ne bi bio saglasan sa ciljevima Ujedinjenih nacija.

Član 2

Ugovorne strane će doprinositi daljem razvoju miroljubivih i prijateljskih međunarodnih odnosa jačanjem svojih slobodnih ustanova, stvaranjem boljeg razumevanja načela na kojima su te ustanove zasnovane i unapređenjem uslova stabilnosti i blagostanja. One će nastojati da otklone sukobe u svojoj međunarodnoj ekonomskoj politici i podsticaće ekonomsku saradnju između ovih potpisnica.

Član 3

Da bi se što uspešnije postigli ciljevi ovog ugovora, ugovorne strane će odvojeno i zajednički, posredstvom stalne i stvarne samopomoći i uzajamne pomoći, održavati i razvijati svoju individualnu i kolektivnu sposobnost za otpor protiv oružanog napada.

Član 4

Ugovorne strane savetovaće se međusobno kad god po mišljenju ma koje od njih budu ugroženi teritorijalni integritet, politička nezavnisnost i li bezbednost ma koje od potpisnica.

Član 5

Ugovorne strane saglasile su se da će oružani napad protiv jedne ili više njih u evropi ili Severnoj americi biti smatran za napad protiv svih njih i sledstveno tome saglašavaju da će svaka od njih, ako se takav oružani napad dogodi, - koristeći pravo na individualnu ili kolektivnu odbranu, priznato članom 51 Povelje Ujedinjenih nacija – pomoći stranu ili strane ugovornice koje su napadnute, preduzimajući odmah, individualno i u zajednici sa drugim stranama, akciju ako budu smatrale za potrebno, uključujući upotrebu oružane sile, u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednosti severnoatlantske oblasti.

��0

��

Savet bezbednosti biće odmah obavešten o svakom takvom oružanom napadu i svim merama preduzetim kao odgovor na taj napad. te mere će biti okončane kada Savet bezbednosti bude preduzeo mere potrebne za uspostavljanje i održavanje međunarodnog mira i bezbednosti.

Član 616

Za svrhe člana 5, smatra se da oružani napad na jednu ili više oružanih strana uključuje oružani napad na teritoriju ma koje od strane ugovornica u evropi ili Severnoj americi, na alžirske departmane Francuske17. Na teritoriju turske ili na ostrva pod jurisdikcijom bilo koje države ugovornice u Severnoatlantskoj oblasti severno od severnog povratnika; na snage, plovila ili vazduhoplove bilo koje ugovornice, kada se nalaze na ovim prostorima ili na bilo kom drugom delu evrope gde se nalaze okupacione snage bilo koje ugovornice na dan stupanja ovog ugovora na snagu, ili u Sredozemnom moru ili u Severnoatlantskoj oblasti severno od povratnika.

Član 7

Ovaj ugovor ne zadire i neće se tumačiti kao zadiranje na bilo koji nalin u prava i obaveze na osnovu Povelje onih strana ugovornica koje su članice Ujedinjenih nacija niti u vrhovnu odgovornost Saveta bezbednosti za održavanje međunarodnog mira i stabilnosti.

Član 8

Svaka strana ugovornica izjavljuje da ni jedna od međusobnih obaveza koja su sada na snazi između nje i neke druge ugovornice ili pak neke treće države nije u sukobu sa odredbama ovog ugovora i obavezuje se da neće stupati ni u kakvo međunarodno obavezivanje protivno ovom ugovoru.

Član 9

Strane ugovornice uspostavljaju savet za razmatranje pitanja koja se tiču primene ovog ugovora u kojem će biti zastupljena svaka od njih. Savet će biti organizovan tako da može neodloženo sastati u svako doba. Savet će obrazovati pomoćne organe koji bi mogli biti potrebni, a naročito će odmah uspostaviti odbor odbrane za preporučivanje mera koje bude trebalo preduzimati radi primene članova tri i pet.

Član 10

Po jednodušnom sporazumu strane ugovornice mogu pozvati da pristupi ovom ugovoru ma koju drugu evropsku državu koja je u mogućnosti da se zalaže za načela ovog ugovora i doprinosi bezbednosti severnoatlantske oblasti. Ma koja država tako pozvana može postati ugovorna strana čime što će položiti instrument o svome pristupanju kod vlade SaD. Vlada SaD obavestiće sve strane ugovornice o predaji takvog instrumenta o pristupanju.

Član 11

Strane ugovornice ratifikovaće ovaj ugovor i sprovoditi njegove odredbe u saglasnosti sa svojim ustavnim propisima. instrumenti ratifikacije biće deponovani što je moguće pre kod vlade SaD koja će o tome obavestiti sve druge potpisnice. Ugovor će stupiti na snagu između država koje ga budu ratifikovale, čim budu predate ratifikacije većina potpisnica, uključujući ratifikaciju Belgije, Kanade, Francuske, Luksemburga, Holandije, Velike Britanije i SaD i stupiće u dejstvo u odnosu na druge potpisnice na dan polaganja ratifikacija.18

16 Definicija teritorija na koju se član 5 poziva revidirana je članom 2 Protokola Severnoatlantskog ugovora o prijemu Grčke i turske potpisanom 22. oktobra 1951. godine. 17 Savet je 16. januara 1963. godine registrovao da ova odredba ugovora nije primenljiva na alžirske departmane Francuske od 3. jula 1962. godine.18 Ugovor je stupio na snagu 24. avgusta 1949. godine pošto su ratifikacione instrumente deponovale sve ugovorne strane.

Član 12

Po isteku 10 godina od stupanja na snagu ugovora, ili u svako doba posle toga, strane ugovornice će se, ako to bude tražila neka od njih, savetovati međusobno u cilju revizije ugovora, uzimajući u obzir faktore koji tada budu zadirali u mir i bezbednost u severnoatlantskoj oblasti, uključujući razvoj univerzalnih i regionalnih sporazuma za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, zaključenih na osnovu Povelje ujedinjenih nacija.

Član 13

Dvadeset godina nakon stupanja na snagu ugovora, bilo koja strana ugovornica moći će raskine ugovor, godinu dana pošto njeno obaveštenje o otkazu bude dato vladi SaD koja će obavestiti vlade ostalih ugovornica o predaji obaveštenja o otkazu.

Član 14

Ovaj ugovor, čiji su engleski i francuski tekst podjednako autentični, biće položen u arhive vlade SaD. ta vlada će dostaviti vladama ostalih potpisnica propisno overene prepise ugovora.

��

��

Partnerstvo za mir: Pozivni dokument

Kominike M-1(94)2 donet od strane šefova država i vlada na zasedanju Severnoatlantskog saveta,

Sedište NATO, Brisel - 10-11. januar 1994. godine

Mi, šefovi država i vlada zemalja članica Severnoatlantskog saveza, na osnovu bliskog i dugotrajnog partnerstva između severnoameričkih i evropskih saveznika, odlučni smo da ojačamo bezbednost i stabilnost u celoj evropi. Stoga želimo da pojačamo veze sa demokratskim državama na istoku. Potvrđujemo da Savez, kao što je definisano u Članu 10. Vašingtonskog ugovora, ostaje otvoren za članstvo ostalim evropskim državama koje su u poziciji da unaprede načela Ugovora i doprinesu bezbednosti severnoatlantske regije. Očekujemo i pozdravljamo širenje NatO prema demokratskim državama na istoku, kao deo evolucionog procesa, uzimajući u obzir političke i bezbednosne promene u celoj evropi.

Danas smo pokrenuli direktan i praktičan program koji će izmeniti odnose između NatO i zemalja učesnica. Ovaj novi program seže dalje od dijaloga i saradnje radi uspostavljanja pravog partnerstva – Partnerstva za mir. Stoga pozivamo ostale države koje učestvuju u Savetu za severnoatlantsku saradnju (SSaS) i druge zemlje članice Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KeBS) sposobne i voljne da doprinesu ovom programu, da se pridruže ovom partnerstvu. aktivno učešće u Partnerstvu za mir će imati značajnu ulogu u evolucionom procesu širenja NatO.

Partnerstvo za mir, koje će funkcionisati pod rukovodstvom Severnoatlantskog saveta, uspostaviće nove bezbednosne odnose između Severnoatlantskog saveza i Partnerstva za mir. Partnerske države će biti pozvane od Severnoatlantskog saveta da učestvuju u političkim i vojnim telima Sedišta NatO u zavisnosti od aktivnosti Partnerstva. Partnerstvo će se širiti i intenzivirati političku i vojnu saradnju širom evrope, povećati stabilnost, smanjiti pretnje miru, i izgraditi ojačane odnose promovišući duh praktične saradnje i privrženost demokratskim načelima koja su u osnovi našeg Saveza.

NatO će se konsultovati sa bilo kojim aktivnim članom Partnerstva u slučaju da taj član smatra da postoji direktna pretnja njegovom teritorijalnom integritetu, političkoj nezavisnosti ili bezbednosti. Brzinom i obimom, zavisnim od kapaciteta i želje individualnih zemalja učesnica, radićemo konkretno na transparentnosti u budžetiranju odbrane, promociji demokratske kontrole ministarstva odbrane, zajedničkom planiranju, zajedničkim vojnim vežbama i stvaranju sposobnosti zajedničkog delovanja sa NatO u oblastima poput mirovnih operacija, operacijama traganja i spasavanja i humanitarnim operacijama i ostalim prema dogovoru.

Radi promocije bliskije vojne saradnje i interoperabilnosti, predložićemo da se s početkom 1994. godine u okviru Partnerstva održavaju vežbe u oblasti mirovnih operacija. Radi koordinacije zajedničkih vojnih aktivnosti u okviru Partnerstva, pozvaćemo zemlje učesnice u Partnerstvu da uspostave stalne oficire za vezu pri Sedištu NatO i posebno pri Odeljenju za koordinaciju Partnerstva u Monsu (Belgija) koji će, pod rukovodstvom Severnoatlantskog saveta, sprovoditi vojno planiranje neophodno za implementaciju programa Partnerstva.

Od svog začetka pre dve godine, Savet za severnoatlantsku saradnju je vidno povećao dubinu i obim svojih aktivnosti. Nastavićemo da sarađujemo sa svim partnerima SSaS-a na izgradnji kooperativnih odnosa širom celog spektra aktivnosti Saveza. Širenjem aktivnosti SSaS-a i pokretanjem Partnerstva za mir odlučili smo da ponudimo stalni smeštaj pri sedištu NatO za kadar zemalja članica SSaS-a i drugih učesnika Partnerstva za mir sa ciljem poboljšanja radnih odnosa i bliskije saradnje.

Partnerstvo za mir: Okvirni dokument

Aneks dokumenta M-1(94)2 donet od strane šefova država i vlada na zasedanju Severnoatlantskog saveta i Saveta za severnoatlantsku saradnju, Sedište NATO, Brisel - 10-11. januar 1994. godine

1. Na osnovu poziva upućenog od strane NatO šefova država i vlada sa sastanka 10-11. januara 1994. godine, države članice Severnoatlantskog saveza i druge države potpisnice ovog dokumenta rešene da prodube svoje političke i vojne veze i da doprinesu daljem jačanju bezbednosti unutar evroatlantskog regiona, ovim uspostavljaju, u okviru Saveta za severnoatlantsku saradnju, Partnerstvo za mir.

2. Ovo partnerstvo je uspostavljeno kao izraz zajedničkog ubeđenja da se stabilnost i bezbednost u evroatlantskom području mogu postići jedino putem saradnje i zajedničke akcije. Zaštita i promocija osnovnih sloboda i ljudskih prava, očuvanje slobode, zakona i mira kroz demokratiju su zajedničke vrednosti elementarne za ovo partnerstvo.

Pridruživanjem Partnerstvu, države članice NatO i druge države potpisnice ovog dokumenta podsećaju da su privrženi zaštiti demokratskih društava, njihovih sloboda od ugrožavanja i prisile i poštovanja načela međunarodnog prava.

One ponovo potvrđuju svoju privrženost da dosledno ispunjavanju sve obaveze iz Povelje UN i načela Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, posebno da će se uzdržavati od pretnji upotrebom sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti bilo koje države, da će poštovati postojeće granice i da će nesuglasice rešavati mirnim sredstvima. Oni takođe ponovo potvrđuju svoju odanost Završnom aktu iz Helsinkija, svim narednim dokumentima OeBS-a i ispunjavanju preuzetih obaveza u sferi razoružanja i kontrole naoružanja.

3. Druge države - potpisnice ovog dokumenta - će sarađivati sa Organizacijom severnoatlantskog ugovora u ispunjenju sledećih ciljeva:

a. omogućavanje transparentnosti u nacionalnim procesima planiranja odbrane i budžetiranju;

b. obezbeđenje demokratske kontrole odbrambenih snaga;

c. održavanje sposobnosti i gotovosti za doprinos, u skladu sa ustavnim odredbama, operacijama pod okriljem UN i/ili u odgovornosti OeBS-a;

d. razvoj kooperativnih vojnih odnosa sa NatO, sa svrhom zajedničkih planiranja, obuke i vežbi, da bi ojačali sopstvenu sposobnost da preuzmu misije održavanja mira, traganja i spasavanja, humanitarnih operacija i drugih koje naknadno mogu biti usaglašene.

e. razvoj, na dugoročnoj osnovi, snaga koje bi bile bolje osposobljene za sadejstvo sa snagama država članica Severnoatlantskog saveza.

4. Druge države potpisnice će podneti nadležnim organima NatO prezentacione dokumente, navodeći korake koje će preduzeti radi postizanja političkih ciljeva Partnerstva, kao i vojne i druge resurse, koji bi se mogli koristiti za aktivnosti Partnerstva. NatO će predložiti program vojnih vežbi partnerstva i drugih aktivnosti u skladu sa ciljevima Partnerstva. Na osnovu ovog programa i svog Prezentacionog dokumenta, svaka država potpisnica će razviti sa NatO individualni program partnerstva.

5. U pripremi i implementaciji individualnih programa partnerstva druge zemlje potpisnice mogu, uz vlastito finansiranje i uz saglasnost Saveza i, ukoliko je potrebno, relevantnih organa

��

��

Belgije, uspostaviti svoje biroe za vezu sa Sedištem NatO u Briselu. Ovo će omogućiti učešće na zasedanjima i u aktivnostima Saveta za severnoatlantsku saradnju, odnosno Partnerstva, kao i određenih drugih po pozivu. Zemlje potpisnice će takođe učiniti dostupnim ljudstvo, resurse, objekte i sposobnosti neophodne i adekvatne za izvođenje usaglašenog Programa Partnerstva. NatO će im pomagati, ukoliko je potrebno, u formulisanju i sprovođenju njihovih individualnih programa partnerstva.

6. Druge zemlje potpisnice prihvataju sledeće izjave:

- oni koji su predvideli učešće u misijama pomenutim u paragrafu 3(d) će učestvovati, gde je potrebno, u takvim vojnim vežbama NatO,

- samostalno će finansirati svoje učešće u aktivnostima Partnerstva ili će učiniti napore na podeli troškova u izvođenju vežbe u kojima učestvuju,

- mogu uputiti, nakon odgovarajućeg sporazuma, stalna lica za vezu u posebno Odeljenje za koordinaciju Partnerstva u Monsu (Belgija), koja će, pod okriljem Severnoatlantskog saveta, vršiti vojno planiranje neophodno za implementaciju programa Partnerstva,

- oni koji učestvuju u planiranju i vojnim vežbama će imati pristup određenim tehničkim podacima NatO, relevantnim za interoperativnost,

- na osnovu mera OeBS-a o planiranju odbrane, druge države potpisnice i države članice NatO će razmenjivati informacije o koracima koje su preduzele ili ih preduzimaju na promovisanju transparentnosti planiranja i budžetiranja odbrane i na osiguranju demokratske kontrole oružanih snaga,

- mogu učestvovati u recipročnoj razmeni informacija o planiranju i budžetiranju odbrane, koje će se razvijati unutar Saveta evroatlantskog partnerstva, odnosno Partnerstva.

7. U održavanju svoje privrženosti ciljevima Partnerstva, članice Severnoatlantskog saveza će:

- razvijati sa drugim zemljama potpisnicama proces planiranja i revizije, kako bi stvorili osnovu za identifikovanje i ocenjivanje snaga i sposobnosti, koje te zemlje mogu staviti na raspolaganje za multinacionalnu obuku, vojne vežbe i operacije zajedno sa snagama Saveza,

- promovisati vojnu i političku koordinaciju u Sedištu NatO da bi se obezbedilo usmeravanje relevantno za aktivnosti Partnerstva sa drugim državama potpisnicama, uključujući planiranje, obuku, vojne vežbe i razvoj doktrina.

8. NatO će se konsultovati sa svakim aktivnim učesnikom Partnerstva, ukoliko taj partner predviđa direktnu pretnju svom teritorijalnom integritetu, političkoj nezavisnosti ili bezbednosti.

Datumi pristupanja država članica Programu „Partnerstvo za mir“

hronološki pregled datuma potpisivanja okvirnog dokumenta pzm

Datum Država Potpisao26. 01. 1994. Rumunija2 ministar SP Melescanu27. 01. 1994. Litvanija2 predsednik Brazauskas02. 02. 1994. Poljska1 premijer Pawlak03. 02. 1994. estonija2 ministar SP Luik On08. 02. 1994. Mađarska1 ministar SP jeszenszky08. 02. 1994. Ukrajina ministar SP Zlenko09. 02. 1994. Slovačka2 premijer Vladimir Meciar14. 02. 1994. Letonija2 premijer Valdis Birkavs14. 02. 1994. Bugarska2 predsednik jelu jelev23. 02. 1994. albanija predsednik Sali Berisha10. 03. 1994. Češka1 premijer Vaclav Klaus16. 03. 1994. Moldavija predsednik Mircea Snegur23. 03. 1994. Gruzija ministar SP a. Chikvaidze30. 03. 1994. Slovenija2 premijer janez Drnovšek04. 05. 1994. azerbejdžan predsednik Geidar aliyev09. 05. 1994. Finska ministar SP Heikka Haavisto09. 05. 1994. Švedska ministar SP Margaretha aF Ugglas10. 05. 1994. turkmenistan zamenik premijera B. Shikmuradov27. 05. 1994. Kazahstan ministar SP Kanat Saudabayev01. 06. 1994. Kirgizstan predsednik askar akayev22. 06. 1994. Ruska federacija ministar SP andrei Kozyrev13. 07. 1994. Uzbekistan ministar SP Saidmukhtar Saidkasimov05. 10. 1994. jermenija ministar SP Vahan Papazian11. 01. 1995. Belorusija ministar SP Uladzmir Syanko10. 02. 1995. austrija ministar SP alois Mock15. 11. 1995. Makedonija premijer Branko Crvenkovski 11. 12. 1996. Švajcarska ministar SP F. Cotti01. 12. 1999. irska ministar SP andrews25. 05. 2000. Hrvatska ministar SP tonino Picula20. 02. 2002. tadžikistan ambasador Sharif Rahimov 14. 12. 2006. Bosna i Hercegovina predsednik Nebojša Radmanović14. 12. 2006. Crna Gora predsednik Filip Vujanović 14. 12. 2006. Srbija predsednik Boris tadić

1 Ove zemlje su postale članice NatO 16. mata 1999. godine2 Ove zemlje su postale članice NatO 29. marta 2004. godine

��

�8 ��8Zemlje članice NatO Zemlje članice programa

“Partnerstvo za mir”Zemlje članice programa “Mediteranski dijalog”

� Belgija� Bugarska� Kanada� Češka� Danska� Estonija� Francuska8 Nemačka� Grčka�0 Mađarska�� Island�� Italija�� Letonija�� Litvanija�� Luxemburg�� Holandija�� Norveška�8 Poljska�� Portugalija�0 Rumunija�� Slovačka�� Slovenija�� Španija�� Turska�� Velika Britanija�� SAD

�� Albanija�8 Jermenija�� Austrija�0 Azerbejdžan�� Belorusija�� Hrvatska�� Finska�� Gruzija�� Irska�� Kazahstan�� Kirgizstan�8 Moldavija�� Ruska federacija�0 Švedska�� Švajcarska�� Tadžikistan�� bivša Jugoslovenska Republika Makedonija *�� Turkmenistan�� Ukrajina�� Uzbekistan�� Bosna i Hercegovina�� Srbija�� Crna Gora

�� Alžir�8 Egipat�� Izrael�0 Jordan�� Mauritanija�� Maroko�� Tunis

* turska priznaje Republiku Makedoniju pod njenim ustavnim imenom

�0�06060

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

327.517(035)

ПЕТРОВИЋ ЂорђеVodič kroz evroatlantsko partnerstvo / [autorski tim Đorđe petrović, Nataša Petrović ; priredio Pavle Janković]. – Beograd :ISAC fond 2007 (Beograd : Colorgrafx). – 59 str. : ilustr. ; 30 cm. – (Edicija Vodič)

Podatak o autorima prеuzet iz kolofona. – Tiraž 10.000. Prilozi: str. 49-59. –Napomene i bibliografske reference uz tekst

ISBN 978-86-86383-03-71. Петровић, Наташа

a) Северноатлантски пакт. Партнерство за мир – Приручници

COBISS.SR-ID 137857548

VEAP-2.indd 60 12/02/2007 15:09:44

vodiČ kroz evroatlantsko partnerstvo · kultura konsultacije 14 doprinos saveznika budžetu nato...

Documents