vodic zavrsno maj a4

1

VODIC ZAVRSNO april.indd 91VODIC ZAVRSNO april.indd 91 5/21/2006 10:34:19 PM5/21/2006 10:34:19 PM

Манастири Овчарско-кабларске клисуре

водичMONASTERIES OF OVCAR –KABLAR GORGE

GUIDE

Делфина РАЈИЋ

Милош ТИМОТИЈЕВИЋ

НАРОДНИ МУЗЕЈ - ЧАЧAК

2

VODIC ZAVRSNO april.indd 92-93VODIC ZAVRSNO april.indd 92-93 5/21/2006 10:34:40 PM5/21/2006 10:34:40 PM

Манастири Овчарско-кабларске клисуреводич

MONASTERIES OF OVCAR –KABLAR GORGE

GUIDE

Никоље 19 Nikolje

Јовање 31 Jovanje

Успење 37 Uspenje

Вазнесење 41 Vaznesenje

Ваведење 45 Vavedenje

Преображење 51 Preobraženje

Савиње 55 Savinje

Благовештење 57 Blagoveštenje

Илиње 65 Ilinje

Кађеница 67 Kađenica

Сретење 69 Sretenje

Св. Тројица 77 Sv. Trojica

VODIC ZAVRSNO april.indd Sec1:4-Sec1:5VODIC ZAVRSNO april.indd Sec1:4-Sec1:5 5/21/2006 10:34:40 PM5/21/2006 10:34:40 PM

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEINTRODUCTION 6 7МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ УВОД

Целокупно уметничко, културно и историјско наслеђе овчарско-кабларских манастира представља најзначајнију цивилизацијску тековину Чачка и његове шире околине. Ова занимљива манастирска целина постепено је стварана шест векова, кроз непрестане успоне, разарања, нове обнове, замирања, али, ипак, уз континуитет монашког живота, интелектуалног и уметничког стваралаштва које никада није престало.

Данас, почетком XXI века, у Овчарско-кабларској клисури постоји десет манастира, као и два света места. Време настанка ових храмова је обавијено тамом. Недостатак историјских извора оставља пуно простора за многобројне претпоставке и смеле хипотезе. Ипак, са великом сигурношћу може се рећи да су овчарско-кабларски манастири подигнути крајем XIV века, у време доласка монаха синаита у Србију. Овај космополитски монашки покрет источне Европе и Средоземља упражњавао је исихазам. У касновизантијско доба исихастима су се, у суштини, називали калуђери који су се посветили савршеном миру - “исихији”. Њихов идеал био је чисто контемплативан живот, а први и главни захтев унутрашња концентрација, стална, непрекидна молитва у себи, такозвана “умна молитва”, преко које се дoлазилo дo

Th e artistic, cultural and historic heritage of Ovcar-Kablar monas-teries presents the most signifi cant civilized pos-session in the region of Cacak and its vicinity. Th is unusual group of monasteries was gradu-ally created through the period of six centuries, struggling with constant ups and destructions, reconstructions, dying away, but the continuity of monks’ life, intellectu-al and artistic creations have never stopped.

Today, at the begin-ning of XXI century, there are nine monas-teries in Ovcar-Kablar gorge and two holy places. Th e appearance of these temples is sur-rounded with darkness. Th e lack of historical sources leaves a lot of space for numerous as-sumptions and bold hy-pothesis. But it is almost



скромнијих сликарских остварења након обнове Пећке патријаршије 1557. године. Припрата је осликана 1637. године. Посебно се издваја ризница манастира Никоља, која је најбогатија у односу на остале манастире у Овчарско-кабларској клисури.

Обнова или потпуно ново подизање осталих манастира организовано је у XVI веку, за време османске власти. Наиме, у турско доба није било дозвољено подизати нове цркве, већ само обнављати старе на постојећим темељима, али, понекад су се дешавали и пропусти османских власти. Данас нисмо у стању да утврдимо како се тај процес одвијао у Овчарско-кабларској клисури. Манастир Јовање се у писаним изворима први пут помиње у турском попису насталом након 1528, који се може датирати у 1536. годину. Османски пописи 1525. године помињу и манастир Дробњак у атару села Међувршје. Данас влада уверење да је то манастир Вазнесење. Отприлике у исто време, 1528. године, манастир Сретење помиње се први пут у турским пописима под називом Корање, у оквиру села Марковица. Турски пописи први пут манастир Преображење помињу код села Врнчана 1525. године. Помиње се и манастир Коритар у селу Међувршју. Данас није јасно шта су османски пописивачи подразумевали под овим називом, можда су мислили на Ваведење или Вазнесење. Мада турски пописивачи не помињу поименице манастир Ваведење, по стилским карактеристикама он свакако припада XVI веку.

Најуспелији подухват овог доба било је подизање Св. Тројице крајем XVI века. Иако су то била времена потчињености

modest architectural as well as painting values is still the best preserved. Naos was painted in 1587 and narthex in 1637. Monastery Nikolje has exceptionally valu-able treasury.

Reconstruction or a completely new building of other monasteries was organized in XVI century during the Turkish rule. During the Turkish Em-pire it was not allowed to build new churches, but only to reconstruct the old ones on the ex-isting foundations, but

there were some mistakes made by Turkish admin-istrators. Today we are not able to conclude how the process was going on in Ovcar- Kablar gorge.

стања сабранoсти и унутрашње тишине, кoје следе чoвекoву пoбеду над страстима и вoде га ка сазнавању Бoга. Oва “мoлитва срца” пoстепенo је пoстала пoвезана са честим пoнављањем “Христoве мoлитве” (“Гoспoде Исусе Христе, Бoжји Сине, смилуј се на мене”) и са извесним телесним вежбама (каo штo је пoдешавање дисања), кoји су имали улoгу да пoмoгну духoвнoм усредсређивању. Та непрестана унутрашња кoнцентрација дoвoдила је исихасте у стање извесне екстазе, изазивала је кoд њих oсећање неисказанoг блаженства и привиђање небеске светлoсти, врхунца живoта у исихији.

Поред свог виђења православља, они су у Србију донели и нови начин организовања монашких заједница и подизања манастира. Пре њих није било збијених група манастира на неком мањем простору, већ су грађене велике владарске и властеоске задужбине, усамљене и одвојене од других манастира и цркава. Са доласком синаита-исихаста та традиција се мења. Показало се да су мањи, сиромашнији манастири, са калуђерима који су у потпуности били посвећени духовним вредностима, били отпорнији на ударе Oсманлија и нове религије - ислама.

Стилске карактеристике цркве манастира Никоља потврђују време градње овог храма, с краја XIV и почетка XV века. Других доказа нема. Мало је тога остало након многих векова разарања и уништавања. Од свих манастира једино су цркве манастира Никоља, Св. Тројицa и Благовештења остале блиске оригиналној градњи. Складне манастирске целине и данас зраче својом лепотом. Али, осим Никоља, које се у историјским изворима први пут помиње 1476. године, ниједна данашња манастирска црква не потиче из средњег века. Овај манастир скромних архитектонских, као и сликарских вредности, ипак је најочуванији. Наос је осликан 1587. године и то је једно од

sure that the Ovcar-Kablar monasteries were built in the end of XIV century in the time of coming of sinaitic monks to Serbia. Th is cosmo-politan monks’ order of East Europe and Medi-terranean was practicing isihazm. Apart from their point of view of orthodox religion they brought to Serbia a new way of organizing small monks’ communities and building of monasteries.

Th e characteristics of the style of church monastery Nikolje con-fi rm that it was built at the end of XIV and the beginning of XV cen-tury. We have no other proofs. Out of all these monasteries only the churches monasteries of Nikolje, St Trojice and Blagovestenje remained close to the original way of building; however they were built at the end of XVI and the beginning of XVII century. Harmoni-ous monastery construc-tions radiate with its beauty even today. But, except for Nikolje, which was mentioned in the historical sources in 1476 for the fi rst time, none of these monasteries origi-nate from the Middle Ages. Th is monastery of

Никоље, манастирски комплекс



је требало да подсећа вернике на смисао хришћанства. Само одређени могли су да иду даље, у наос који представља небо. Простор омеђен предњим и олтарским иконостасом, ту се развијао како по ширини, тако и по висини, са доминантном куполом у којој Пантократор својом жртвом представља залогу могућег искупљења. Најсветији део, олтар, био је затворен сјајем високог, позлаћеног иконостаса. Програм слика у делу цркве у Благовештењу, која је била предви-ђена за припрату, што је поновљено и у оближњем Никољу, несумњиво представља део општих схватања намене и украса овог простора у првој половини XVII века. Основно обележје је Богородица, преко које води пут ка спасењу.

То је један од ретких ентеријера који је репрезентативно и раскошно украшен у оквиру српске цркве. Радови на осликавању и изградњи иконостаса потрајали су до 1635. године. Најочуванија унутрашња манастирска целина, Благовештењска црква под Кабларом, репрезентативан је пример живописа, иконописа и дубореза у оквиру српске уметности прве половине XVII века.

Ове три манастирске цркве (Никољска, Тројичка и Благовештењска) су најочуваније и највредније уметничко, културно и историјско наслеђе Овчарско-кабларске клисуре. Ратови и разарања уништили су остале манастире о чијим се уметничким дометима може судити тек по неком сачуваном архитектонском детаљу или рукописној књизи. Време након Велике сеобе из 1690. године и читаво XVIII столеће, доба је страдања и запуштености овчарско-кабларских манастира. У вековима који су уследили није било снаге, ни умећа, да се

In the centuries to come there was no power, or artistic skill to reach the artistic values from XVI

and XVII centuries.

Th e Great Migration across the Sava and Danube, and the fear of hatred and Turk-

ish revenge took also many monks away from Ovcar-Kablar monaster-ies. It is most likely that monasteries Sretenje, Vaznesenje, Vavedenje, Preobrazenje, and Jo-vanje were destroyed and deserted at that time. Th e remained monaster-ies – Trojice, Nikolje and Blagovestenje – survived destructions and prob-ably kept the monasti-

хришћана, задивљују архитектонски домети изградње ове цркве, ослоњени на рашку градитељску школу. Црква манастира Св. Тројица је најлепша грађевина у црквеној уметности крајем XVI века на подручју Пећке патријаршије. Лепота, којом манастирска црква зрачи, говори о вештини мајстора, али и наручиоца, који су у несигурна и тешка времена имали довољно осећаја за лепо и узвишено у архитектури. Унутрашњост цркве никада није осликана. По свему судећи, за тако велики подухват више није било снаге.

Недуго након подизања Св. Тројице, саграђен је и манастир Благовештење под Кабларом 1602. године, како је записано у ктиторском натпису. Благовештење је подигнуто по узору на рашке храмове, највероватније цркву у Ариљу, а унутрашњост храма остала је до данас скоро потпуно непромењена, што је уједно и највећа вредност ове манастирске цркве.

Степеновани развој просто-ра од трема до олтара имао је јасан циљ. Вернике је испод покривеног трена на улазу у цркву упозоравао Страшни суд. Композиција, данас тешко видљива, приказује суђење свим људима, све муке грешника и рај за праведнике. Ушавши кроз ниска врата, верници би се нашли у припрати, релативно ниској, скученој и мрачној просторији, са дрвеним степеницама које воде на спрат. У југоисточном углу налази се гробница, а крстионица и пар мермерних свећњака пред иконостасом, који златним блеском икона и зидним сликама које славе Богородицу као ону преко које води пут ка спасењу, што

Th ree monastery churches (Nikolje, Tro-jice and Blagovestenje) are the best preserved and the most valuable artistic, cultural and historical heritage of Ov-car-Kablar gorge. Wars and destructions ruined other monasteries to that extent that we can judge about their artistic val-ues only according to few remained architectural details or manuscripts. Th e period after the Great Migration in 1690 and the XVIII century was the time of destruc-tion and neglect of Ov-car-Kablar monasteries.

Успење

Успење

Јовање, изглед цркве са западне стране



на обнову и подизање нових цркава и манастира. Настао је велики полет који ће трајати све до половине XIX века. Уметнички

домети у архитектури и сликарству нису били велики, али је ентузијазам да се обнови своје културно наслеђе заиста био задивљујући. Најпре је 1797. године обновљено Ваведење, а 1811. Преображење. Након добијања аутономије, монах и доцнији епископ

Никифор Максимовић, кренуо је 1818. године у обнову Сретења, а радови су потрајали све до краја четрдесетих година XIX века. Поред обнове цркве, чији су зидови потпуно прекривени новим фрескама 1844. године, а у порти манастира подигнут низ конака, овај манастир је постао економски најјачи, са бројним материјалним добрима. Обнова је вршена и у осталим манастирима. Дозидан је и звоник на Тројицама 1850. године, а претходне године обновљено је и Јовање.

Уметнички домети ове епохе нису били велики, нарочито у сликарству и иконопису, где су се следили стари поствизантијски обрасци. Најкарактери-стичнији пример је манастир Сретење, који, и поред велике и дугогодишње обнове, остаје у сенци старијих мана-стира. Шта је тачно обновљено у Ваведењу, Преображењу и Јовању данас се не може утврдити. Али и таква, по много чему неука обнова, није се више поновила у XIX веку, па је крајем истог столећа манастир био у лошем стању. Претила је опасност од потпуног запуштања монашког живота.

in XVII and XVIII cen-turies brought much destruction and people’s suff erings. Th e peace which started in 1791 made the living condi-tions of Christians in Turkish Empire bear-able. Th at refl ected in re-constructing and build-ing of monasteries and churches. Th ere was a great enthusiasm which lasted till the mid XIX century. First, Vaved-nje was reconstructed in 1797, and in 1811 Preobrazenje was recon-structed, too. After get-ting autonomy, a monk and later episcope Niki-for Maksimovic started reconstruction of Sreten-je in 1818 and works lasted till the 40s of XIX century. Th e church

понове уметнички домети из XVI и XVII века.

Велика сеоба Срба преко Саве и Дунава, у страху од слепе мржње и освете Османлија, одвела је и бројне монахе из овчарско-кабларских манастира. Највероватније да су тада разорени и запустели манастири Сретење, Вазнесење, Ваведење, Преображење и Јовање. Преостала три манастира - Тројице,

Никоље и Благовештење преживела су страдања и, највероватније,

сачувала монаштво. Нови рат између Аустрије и Османског царства у првој половини XVIII века донео је аустријску окупацију северне Србије, па су Аустријанци од 1717. до 1739.

године имали границу према Турцима на падинама Каблара.

Овчарско-кабларска клисура је тако постала гранично подручје, што је ограничавало кретање малобројним

монасима, као и Србима који су живели са обе стране границе. Несигурност у ратним временима није погодовала обнављању манастира који кроз читав XVIII век животаре, а становништво доживљава праву културну регресију, нарочито након другог укидања Пећке патријаршије 1766. године.

Једини манастир који је имао активан живот било је Никоље, чији монаси учествују у новом сукобу између Аустрије и Турске 1788-1790. године.

Ратови који су вођени на овим просторима крајем XVII и током XVIII века донели су велика материјална разарања и страдања становништва. Ипак, мир који је наступио 1791. године донео је сношљивије услове за живот хришћана у Турској. То се рефлектовало

cism. Th e new war between Austria and Turkish Empire in the fi rst half of XVIII centu-ry brought occupation of north Serbia by Austri-ans who held the border on the slopes of Kablar against the Turks from 1717 to 1739. Th us Ovcar-Kablar gorge became the border zone. Th e uncertain-ty of the war times made the monasteries live on the verge of existence and the population experienced real cultural regression, especially after the second abolish-ing of Pec Patriarchy in 1766. Th e only active monastery was Nikolje whose monks took part in the clashes between the Austrians and Turks in the period from 1788 to 1790.

Th e wars which were led on these territories

Ваведење

Вазнесење, припрата,розета

Благовештење

Савиње, портал



1815. страдао цео један збег. Претходне, 1939. године, на развалинама средњевековних кула, у верском ентузијазму проглашених за темеље манастира, саграђени су потпуно нови манастири Илиње и Успење.

Ова обнова није донела нови уметнички израз и доживљај православља, већ се ослањала на понављање старих образаца, понекад као потпуно копирање старијих храмова (Успење и Илиње), без напора да се пронађу нови уметнички путеви у архитектури.

Други светски рат донео је нова разарања и искушења. Од немачких авиона страдали су конаци Сретења и Тројица, али, срећом, манастирске цркве нису срушене. Након ослобођења, поново је покренут пројекат подизања хидроцентрала у клисури, што је 1954. године условило рушење манастира Јовања, који је на новој локацији поново подигнут 1959. године, али промењеног изгледа.

Нова комунистичка власт је пресекла економску основу свих манастира. Ипак, организовани напор државе кроз делатност Народног музеја из Чачка и Завода за заштиту споменика у Краљеву, спасао је од пропадања највредније манастире, и, можда, што је још важније, сачувао првобитне стилске карактеристике у архитектури и сликарству. Данашњи изглед Никоља, Благовештења и Св. Тројица резултат је рада ових установа. Тиме је сачувано оригинално уметничко, културно и историјско наслеђе. Паралелно је опстајала традиција масовне градње, утемељена у време епископа Николаја, што се очитује у подизању многобројних конака који, осим у случају Св. Тројица, ремете манастирске целине чак и оних храмова подигнутих пред Други светски рат. Једино је изградња новог Јовања донела нешто хармоничнију

Друга половина XIX века донела је постепено замирање ентузијазма у обнови манастира, који су постепено остајали без монаштва. Временом је дошло и до пропадања манастира. Ваведењу се 1870. године урушила купола, а обнова није вратила стари изглед. У Тројицама је морао да се сруши дозидани звоник, али пуцање целе цркве се наставило, па је манастир 1902. године напуштен. Јовање је услед недостатка монаха такође напуштено, а Благовештење је због пуцања зидова цркве неколико година остало без калуђера.

Почетком XX века манастирима су запретила и нова искушења, најпре са пробијањем пута, а затим и железничке пруге кроз клисуру. Манастир Преображење срушен је 1911. године, како би туда прошла траса железнице, док је пуцање зидова Благовештења умногоме било условљено пробијањем тунела за планирану хидроелектрану испод стене на којој је подигнут манастир. Радови на овом пројекту застали су 1907. године, али клисура више никада није била као пре, а манастирима је запретило потпуно замирање. У ствари, прави монашки живот одвијао се само у Никољу и Сретењу, док је Ваведење постало мирска црква.

Такво стање манастира остало је све до доласка епископа Николаја Велимировића на чело жичке епархије 1934. године. Најпре је 1936. године обновљен монашки живот у Јовању. Затим је поправљена црква манастира Тројица, који је поново оживео 1937. године. Вазнесење је обновљено из темеља 1938, а на литицама Каблара исте године подигнута је капела на месту познатом под именом Савине воде. Највећи подухват било је подизање Новог Преображења са друге стране Мораве, у односу на стару локацију. Радови су трајали од 1938. до 1940. године, када је уређена и пећина Кађеница у којој је

walls were painted with completely new frescoes in 1844, and in monas-tery churchyard several new konaks were built so this monastery became

the most powerful in the economic sense with nu-merous material goods. Reconstruction was going on in other monasteries as well. In 1850 Trojice got a bell tower and pre-viously Jovanje was also reconstructed.

In the course of time there were damages and ruining of monaster-ies. In 1870 the dome of Vavednje fell in and the reconstruction did not bring the old appearance back. Th e newly built bell tower in Trojice had to be pulled down and as a consequence of contin-uation of the wall break-ing the monastery had to be abandoned in 1902. Jovanje was also deserted

due to the fact that there were not enough monks, while Blagovestenje also had the problem with

wall breaking and was without monks for sev-eral years.

At the beginning of XX centuries there were new problems in the existence of monaster-ies because of the road and rail way construc-tions through the gorge. Monastery Preobrazenje was pulled down in 1911 because of the railroad tracks, while the break-ing of the walls of mon-astery Blagovestenje was mainly because of the tunnel for the new hy-droelectric power station which was built under the rock where the mon-astery had been built.

New reconstruction of the monastery was initi-ated by episcope Nikolaj Velimirovic after 1934. Monks’ life was revived

Илиње, излед са југозападне стране

Кађеница, улаз у пећину



конзервација три најзначајнија манастира у другој половини XX века (Никоље, Св. Тројица и Благовештење) омогућила је очување аутентичног историјског наслеђа, као и поновно, архитектонски осмишљено подизање разрушених манастира (ново Јовање) и утицај нових архитектонских замисли у градњи православних храмова које је нарушено доградњом нове припрате 2001. године. Нови религиозни занос задужбинарства, по узору на делатност пред Други светски рат, поново је оживео градитељску делатност, али без нових градитељских замисли (реновирање Успења, преправка припрате Јовања и градња бројних конака).

Разнородност манастира је потпуна. Векови разарања, поновних обнављања и рушења, учинили су своје. Модернизација у XX веку, као и ратови, изменили су и географски опис целе клисуре. Данас, број храмова, организованост монаштва и посећеност ових манастира су већи него икада раније. Али, клисура је истовремено постала тури-стичко одредиште, препуна угоститељских објеката и кућа за одмор, са два вештачка језера за хидроелектране, магистралом, железничком пругом (која је у XX веку два пута пробијана кроз клисуру, 1911. и 1976. године), релејима и антенама за телевизијске станице на врховима Каблара и Овчара (првобитна антена на Овчару, подигнута 1960, срушена је у бомбардовању 1999. године). Амбијентална целина целог подручја заувек је нарушена, а различите традиције, културне, уметничке и историјске вредности овчарско-кабларских манастира

архитектуру, ослоњену на наслеђе средњег века, уз повезивање са модерним токовима градитељства. Крајем XX века извршена је темељна реконструкција Успења, које је добило конаке и трпезарије 1998. године. Радови трају и даље. Дозидана је и нова припрата за цркву манастира Јовања 2001. године, које је сада добило сасвим другачији

изглед. По свом настанку,

животу, архитектонским и ликовним дометима, разнородни овчарско-кабларски манастири чине занимљиву културно-историјску целину, кроз коју се преламају уметнички стилови многих

епоха. Најстарији градитељски утицај је наслеђе моравске школе из српског средњег века (Никоље и старо Јовање), али најлепши манастири су, заправо, изграђени у духу понављања узора рашког градитељства у доба османске власти (Св. Тројица, Благовештење, Сретење и, највероватније, Ваведење и Вазнесење). Уочљиви су неспретни, а понекад и веома лоше изведени

покушаји обнове у духу рашких храмова у првој половини XIX века (обновљено

Ваведење, Преображење и Сретење), као и преправке, поправке и губљење ентузијазма и снаге за обнову крајем истог века (Ваведење, обновљено Јовање и радови на Св. Тројицама). Битан печат

укупној манастирској целини дала је еуфорична, лоше осмишљена, али зато

масовна обнова уочи Другог светског рата (Вазнесење, Савиње, Илиње, Успење, Ново Преображење и Кађеница). Својеврстан

утицај извршила су и рушења због пробијања нових комуникација и поновно подизање манастира (Преображење и Јовање). Темељна рестаурација и

in Jovanje fi rst in 1936. Th e church of monastery Jovanje was reconstruct-ed and it was revived in 1937. Vaznesenje was completely reconstructed in 1938 and on the cliff s of Kablar a new chapel, on the place known as Sava’s water, was built. Th e biggest achievement was build-ing of New Preobrazenje on the other side of the Morava op-posite the old location. Th e works lasted from 1938 to 1940. At the same time the cave Kad-jenica, where one whole group of refugees was killed in 1815, was restored. New monaster-ies were also built – Ilinje and Us-penje on the ruins of towers from Middle Ages which were at one moment of religious enthusiasm thought of the

foundations of a mon-astery.

Th e Second World War brought new de-struction and trials. German planes bombed

and destroyed kon-aks in Sretenje

and Trojice, luckily the mon-asteries remained. After the libera-tion the project of building hydro-electric power plant in the gorge was renewed and Jo-

vanje was pulled down in 1954, but it was built again in 1959 but in a

Св. Тројица, ризница, свећњак

Св. Тројица, портал

Св. Тројица,ризница, крст

Св. Тројица, купола



јасно одражавају многе историјске епохе кроз које је пролазило читаво подручје. Законским одредбама Овчарско-кабларска клисура је 2000. године проглашена за природно добро

од изузетног значаја, у циљу очувања пејзажне разноликости, лепоте и атрактивности ове значајне културно-историјске целине. Поред тога, опстанак овог простора и очување постојећих манастира ће и убудуће бити приоритет, али тешко је веровати да се могу поновити и заштитити од модернизације идеали монашког

живота, уметничког и свеукупног културног стварања из претходних векова. По свему судећи, та времена су заувек нестала.

NIKOLJE

НИКОЉЕ

Први писани помен манастира потиче из 1476. године. Црква је једнобродна, триконхалне основе, без кубета. Наос је осликан 1587, а припрата 1637. године. Иконостас потиче из 1829. године. Никоље поседује богату ризницу, отворену за посетиоце 1989. године. Манастир слави и обележава Пренос моштију Светог Николе, на дан 22. маја, односно 9. маја по јулијанском календару.

changed form at a new location. At the end of XX century there was a thorough reconstruction of Uspenje which got new konaks and din-ing room in 1998. Th e works have not been fi n-ished yet. In 2001 a new narthex was built for the church of mon-astery Jovanje and as it is extended it looks dif-ferent.

Ваведење, бифора

Сретење, звоник


црква накнадно дозиђивана, што је довело до знатног смањења нагиба крова покривеног ћерамидом. Некад је на јужној фасади испред улаза био и трем, пред којим су се монаси окупљали да заједно уђу у храм. Данас је ту само мала надстрешница која покрива фреске.

Наос цркве манастира Никоља живо-писан је 1587, за време игумана Јоаникија, а припрата и спољни јужни зид 1637. године, за време игумана Софронија. Није познато да ли је црква раније имала фреске.

Распоред и иконографија фресака у наосу углавном су традиционални, док је тематика доста упрошћена. Никољске фреске ни по својим уметничким особинама не улазе у круг најбољих целина XVI века. Упоређене са млађим фрескама из припрате, оне носе печат преживљености и замора који се огледа у недостатку свежине, истраживања и нових решења.

Изнад стојећих фигура у северној певници насликана је, можда најзанимљивија, сцена у живопису Никоља. Ова сцена је објашњена текстом исписаним у четири реда изнад прозора у полукалоти северне певнице (Приче Соломонове 9, 4-5), који се односи на иконографски сложену композицију ”Премудрост сазида себи храм”: Христос-

Премудрост седи на дуги; око њега су кружно распоређене представе седам дарова Светога духа (Дух премудрости, Дух Божји, Дух страха Божијег, Дух сазнања, Дух крепости, Дух разума, Дух савета), којима

НИКОЉЕ

Као и за већину манастира у клисури, ни за Никоље се не зна када је основано и ко је ктитор храма. Судећи по архитектонским карактеристикама, може се са великом сигурношћу претпоставити да потиче из средњег века, највероватније с краја XIV,

односно почетка XV века. Први писани помен забележен је у турском попису из 1476. године. То је уједно и најстарији писани помен било ког манастира у Овчарско-кабларској клисури. Данас нису познати подаци из најраније историје Никоља.

Црква је једнобродна засвођена грађевина, триконхалне основе без кубета, у чијем се простору издвајају два одељења. Западни део заузима припрата, касније дозидана. Остатак храма чини наос издужене правоугаоне основе, прекривен једним подужно постављеним полуобличастим сводом. Истраживања су утврдила да је

NIKOLJE

As for the majority of the monasteries in the gorge, we can not say for sure for Nikolje as well who its founder was or when it was founded.

According to its architec-ture we can assume that it dates back from the middle ages most likely from the end of XIV century, or beginning of XV century. It was fi rst mentioned in Turkish register from 1476, when all other monasteries from Ovcar-Kablar gorge were also recorded in the written form.

Th e church is mono-basic arched building, of trinomial base with-out a dome, where two separate parts stand out. Th e west part is narthex which is built later. Th e rest of the church is naos in the shape of an extended rectangle, cov-ered with one half-oval arch along its length. Once, on the south side there was a porch in front of the entrance.

Today there is only one small eaves which pro-tects frescoes.

Naos of the monas-tery church was painted in 1587 while narthex and south outside wall in 1637. It is not known whether it had frescoes before.

Th e schedule and iconography of frescoes in naos are mainly tra-ditional while the topics

Никоље, (1) југозападни изглед (2) звонара (3,4) црква и конак, изглед са истока (1966)

Никоље, основа и пресеци

Цртеж цркве, поглед са југа

Никоље, престона икона, Богородица са Христом

Никоље, престона икона, Исус Христос

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGENIKOLJE 20 21МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ НИКОЉЕ


показује да су се аутори никољских фресака подједнако подредили укусу лаичке публике, као и захтевима монашке заједнице у манастиру.

Припрата манастира Никоља озидана је касније у односу на наос цркве. Основна карактеристика живописа је циклус фресака посвећен Богородици, које у потпуности понављају теме престоних икона манастира Благовештења, насталих 1632/33. године. Поред овог циклуса, у припрати су нaсликани медаљони са ликовима светих мученика и мученица, стојеће фигуре светитеља и, делимично, орнаменти којима је осликан сокл. Горњи део припрате никада није осликан и он је и дан данас без икаквих фресака.

Тематика и иконографија у припрати цркве манастира Никоља не излази из устаљених оквира XVI и XVII века. Изузетак чини представа св. Николе са Стефаном Дечанским у зони стојећих фигура. Као непосредан узор послужила је илустрација у Празничном минеју Божидара Вуковића, штампаног у Венецији 1538. године. Заједничко представљање св. Николе и Стефана Дечанског по први пут се јавља у оближњем Благовештењу и 1636. године у цркви св. Николе у Јежевици, што нас упућује на исти програм или исте мајсторе. Све три цркве осликане су у хронолошком размаку од пет година и представљају део општих схватања намене и украса овог простора цркве у првој половини XVII века. Основно обележје је Богородица, чак и када црква није њој посвећена. На зидовима припрате Никоља преплићу се Богородичине теме чији су извори химнографски, с оним из њеног живота, пре свега Рођењем и Ваведењем.

are rather simple. Th eir artistic values also do not belong to the best works of art from the XVI century. Numerous portraits of saints and the choice of the most popular warriors, whose cults can be found in people’s beliefs, show that the painters of Nikolje followed the taste of ordinary people and the demands of monks’

се испуњавају праведници позвани на гозбу, а коју анђели приређују на небеској трпези. Овај приказ је у функцији евхаристијске симболике.

Стојеће фигуре насликане у наосу правилнијих су пропорција него оне у композицијама, мада је и на њима уочљива дебела црна линија цртежа, која на лицима као да потенцира сенку. Поред црне боје доста је честа и употреба беле, жутог окера, цинобера и индиго плаве. Велики број ликова светих мученика и мученица и избор најпопуларнијих ратника, чији су култови имали одраза у народном веровању,

community in the mon-astery. Some character-istics of the painting in Nikolje were conditioned by monastery architec-ture itself and historical circumstances when the paintings were made, especially by the de-mands of the people who ordered them, but by the education of the painters as well.

Basic characteristic of the narthex paintings is

a cycle of frescoes devot-ed to Virgin Mary, which completely repeat the themes of the main icons from the front part of the monastery Blagovestenje from 1632/33. Th e up-per part of narthex has never been painted and there are no frescoes today.


Никоље, конак



1671. године и п а т р и ј а р х Арсеније III Чарнојевић, у доба почетка Бечког рата, 1683. године.

Ово је доба када се дешава Велика сеоба Срба

преко Саве и Дунава и када је велики број манастира уништен или је запустео. Никоље није разрушено, али је остало сачувано предање да је два пута горело, можда баш у оно време, када су страдали многи манастири у клисури. Из следећег, XVIII века, подаци о Никољу још су ређи него из ранијих раздобља. Због несигурности и страха Никоље је од 1772. до 1775. године запустело.

За време Првог српског устанка, 1811. године, манастир је

препокривен. Монаси Никоља активно су учествовали у устаничким данима 1815. године, када је монах Неофит са братством бранио збегове од насиља Турака и Арнаута. Исти монах био је ангажован и у преговарачким мисијама аутономне Србије кнеза Милоша у Цариграду.

Милош Обреновић био је посебно везан за манастир Никоље, јер је ту крио своју породицу у години пропасти

Првог српског устанка 1813. године, а у Никољу му је сахрањен и син Петар, кога је крстио Карађорђе. Кнежева

paintings from 1637 in temple’s narthex, the remains of older frescoes can be seen but it is not known when they were painted.

Rare data from that period reveal just few details of monastery life. Th e fi rst decades of XVII century were devoted to rewriting. Other records show that Nikolje was visited by Patriarch Maksim in the early spring of 1671 when the

snow was high and by Patriarch

Arsenije III Carnojevic in the be-

ginning of Vienna war in 1683.

Th is is the period of Great Migra-tion of Serbs across the Danube and Sava when nu-merous mon-asteries were abandoned or

ruined. Nikolje was not destroyed. We have even fewer data about Nikolje from XVIII century. Fear and uncertainty made Nikolje abandoned from 1772 to 1775.

During the First Serbian Uprising the

На зидним сликама из 1637. године у припрати манастира Никоља запажа се и утицај иконописних поступака, посебно на пластично обрађеном нимбу св. Николе изнад врата у наос. Он је украшен орнаментом лозице и розете у плитком

рељефу, коцкицама разнобојног стакла и златним листићима, што све заједно као да опонаша богате окове на иконама нарочито поштованих светитеља.

Испод живописа из 1637. године, у припрати храма, виде се остаци старијих фресака, али није познато када су настале. Ретки подаци из тог доба откривају тек понеки детаљ из живота манастира. Прве деценије XVII века биле су испуњене преписивачким радом. Следе дуге деценије из којих, за сада, нема података. Остало је забележено да су Никоље посетили патријарх Максим, у рано пролеће, по великом снегу

Th emes and iconog-raphy of the narthex in the church monastery Nikolje do not stand out from the usual rules of the XVI and XVII centu-

ries. Th e exception is the fresco of St Nicholas with Stefan Decanski. Th e il-lustration in ceremonial minej of Bozidar Vukovic printed in Venice in 1538 was the direct model for this standing fresco. Presenting of Saint Nicholas together with Stefan Decanski was made for the fi rst time in the nearby Blagovest-enje and in 1636 in the church of St Nicholas in Jezevica which directs us to the same program or painters.

Th e colours of frescoes in narthex lost their original shades and freshness which is cer-tainly the consequence of the fi re. Under the

Никоље, изглед цркве са југоистока

Никоље, олтарска апсида, слепе аркаде пре рестаурације

Никоље, прозор северне певнице пре

рестаурације

Никоље, припрата, (1) Богородица на престолу (2) арханђел Урил (3) св. Никола приводи св. краља Стефана Дечанског, св. Марко Трачански

Никоље, прозор северне певнице

после рестаурације

MANASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGENIKOLJE 24 25МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ НИКОЉЕ


орнаментиком. Релативно мале димензије икона и целокупног иконостаса показују компактну олтарску преграду са иконама једноставног правоугаоног облика.

Временом, у манастирима се стварају ризнице богате драгоценостима добијаним од приложника, најчешће епископа, игумана и угледних и богатих грађана, као и литургијским предметима уметничке или културне и историјске вредности.

Међу богослужбеним предметима сачуваним у Никољу издваја се сребрна петохлебница, рађена 1719. године за

манастир Добриловину, са потписом мајстора Ђуре Грујичића, Спасоја Николића и Милована Петровића. Изузетан филигрански рад је и сребрна кадионица нађена приликом копања темеља за нови манастирски конак, као и сребрно кандило, рад из 1749. године.

Највреднија икона у ризници манастира Никоља је Богородица Страсна, настала почетком XVI века. Она је у Никоље доспела из Миоковачке цркве и припада типу италокритских икона, а њен аутор могао би бити Андрија Рицос, најславнији међу иконографима мадо-њерима (сликарима Мадоне-Богородице), пореклом са Крита (Кандије), тада под влашћу Венеције.

Th e iconostasis was made in the late-Byzan-tium style and contained a complex ruler’s ideology of the fi rst Obrenovic where he was presented not only as a ruler of Serbia but as, in a way, the leader of the church.

Th e most valuable paint-ing in the Nikolje monastery treasury is Mother Virgin Passionate, painted at the beginning of XVI century. It came to Nikolje from the church in Miokovci and belongs to the type of Italian –Crete icons, and his author might have been

Andrija Ricos, the most famous among the iconographers

of Virgin Mary, whose origin was from Crete.

Th e treasury of mon-astery

Nikolje keeps the most valuable

наклоност према Никољу испољила се већ 1817. године, када манастиру поклања имање. Исте године Никоље је обновљено, али се не зна у ком обиму. Кнез Милош је 1820. године приложио за спомен своје фамилије и воденицу у Пријевору (која још ради). Манастир је за време прве владе Милоша Обреновића добио и конак, драгоцен примерак народног неимарства из тог времена.

Један од важнијих догађаја из овог доба је и израда новог иконостаса за манастирску цркву. Посао је рађен од 1826. до 1829. године, новцем преминулог игумана Хаџи Атанасија и под директним туторством кнеза

Милоша. Иконостас, израђен у позновизантијском стилу, садржи

сложену владарску идеологију првог Обреновића у којој се он приказивао не само као владар Србије, него, на неки начин, и предводник цркве. Иконостас припада типу развијених олтарских преграда. Као што је уобичајено, иконостас је у целини обрађен у дуборезној техници, али без нарочитих претензија. Његова архитектура је врло једноставна. Подељена је у хоризонталне зоне, док рашчлањавање по вертикалној линији није уопште нагла-шавано. Обликована без нарочитих претензија и без

богатих вертикалних и хоризонталних профилација, архитектура се у декоративном погледу одликује сликаном и дуборезном

monastery was roofed again in 1811. Th e monks of Nikolje took an active part in the Uprising in 1815 and some of them were members in nego-tiating missions of Duke Milos for the Autono-mous Serbia.

Duke Milos was close-ly connected with the monastery Nikolje be-cause he was hiding his family there during 1813 when the First Uprising was crashed and his son Petar was buried there. He expressed his favor in giving the estate to the monastery in 1817. In the same year Nikolje was reconstructed but it is not known to what extent. During the fi rst reign of Milos Obrenovic the mon-astery got a konak, a precious example of national crafts-manship from that time.

One of more important events from that period was making a new iconostasis for the monastery church. Th e work was car-ried out from 1826 to 1829 fi nanced by the late Haji Atanasije and under the direct tutorship of Duke Milos.

Никоље, ризница,дискос

Никоље, царске двери

Никоље, ризница,петохлебница

Никоље, ктиторски натпис



спољашњој фасади. Након Другог светског рата, манастир је одредбама комунистичке власти остао без највећег дела имања, а сам манастир 1946. године, након прогона монаха, бива настањен монахињама, вероватно први пут у својој историји.

Манастир је, захваљујући Заводу за заштиту споменика културе из Краљева, спашен од пропадања. Најпре су вршени радови на конаку 1955, а затим и на манастирској цркви од 1956. до 1960. године. Извршено је чишћење фресака 1966, а сликарско-конзерваторски радови на живопису фасаде, олтарском простору и наосу 1978/79. године. Наредне сезоне, 1979/80. године, извршена је реконструкција и рестаурација иконостаса. У исто време црква је препокривена и омалтерисана. Током 1975. године извршени су радови и на конаку кнеза Милоша.

Међу манастирским зградама истиче се нов конак, подигнут 1954. и трпезарија

silver incense burner of exceptional fi ligree work was found when they were digging foundations for the new monastery konak as well as silver icon lamp, made in 1749.

New reconstruction of the church monastery Nikolje was in 1852 in XIX century when the frescoes on the south side covered with mortar. At that time the church was completely plastered, got many blind arches on the façades of chorus places and altar in 1859. Th ere were no other works until 1932 when the mortar from the south side stripped off because

Ризница манастира Никоља чува и свакако најзначајнију рукописну књигу у српској култури, насталу почетком XVII века. То је Каранско јеванђеље, настало

1608. године у цркви Благовештења, позна-тијој као Бела црква каранска у селу Карану код Ужичке Пожеге. Књигу је исписао поп Вук, син протопопа Ралета. Каранско јеван-ђеље је јединствен пример утицаја исла-мске уметности у украшавању рукописа на нашим просторима. Три од постојеће четири заставице у књизи, веће заставе са ликовима

јеванђелиста, као и мање заставице рађене су готово у потпуности у духу исламске традиције украшавања књига.

Нова обнова цркве манастира Никоља усле-дила је 1852. године, када су малтером пре-кривене фреске са јужне стране цркве. Ово је време када је црква потпуно омалтерисана и када је добила низ слепих аркада на фасади певница и олтара 1859. године. Почетком XX века, 1907. године, у Никољу је подигнут нови конак. Нових радова у манастиру није било све до 1932. године, када је скинут малтер са јужне стране цркве, који је прекривао фреске на

manuscript in Serbian culture, written at the beginning of XVII cen-tury. Th at is Karan’s gospel written in 1608 in the church Blagovestenje, popularly known as Karan’s White church in the vil-lage Karan near Uzicka Pozega. Th e book was writ-ten by the priest Vuk, son of priest Rale. Karan’s gospel is a unique example of the in-fl uence of Islamic culture in decorat-ing manuscripts in our regions. Th ree out of four fl ags with the portraits of evangelists, as well as small fl ags, were completely worked out in the manner of Islamic tradi-tion in decorating books.

Among the church holy ob-jects preserved in Nikolje there is a dish for fi ve breads, made in 1719 for the mon-astery Dobrilovina signed by mas-ters of art Djuro Grujicic, Spasoje Nikolic and Mi-lovan Petrovic. A

Никоље, ризница, икона “Богородица страсна“

Никоље, ризница, Каранско јеванђеље, заставица испред Јеванђеља по Јовану





са поткровљем из 1974. године. Манастир је 2001. добио још један конак. Изграђена је и капела, посвећена Воздвижењу часног Крста, изнад старог конака. Никоље је 1989. године, на 600-годишњицу првог помена у историјским изворима, како се тада мислило, добило и малу, али драгоцену ризницу, која је отворена за разгледање посетилаца.

JOVANJE

ЈОВАЊЕСтари манастир Јовање налазио се на самој обали Западне Мораве. Први помен је у османском попису насталом након 1528, који највећи број истраживача смешта у 1536. годину. Манастир је, највероватније, запустео 1690. године. Обновљен је 1849, а порушен 1954. године. Нови манастир Јовање саграђен је између 1956. и 1959, када је и освећен. Исте године црква је живописана и добила је иконостас. Нова припрата дозидана је 2001. године. Црква је живописана. Манастирска слава је Јовањдан (или Ивањдан) који се празнује 7. јула (24. јуна по јулијанском календару).

it had been covering frescoes on the outside façade. After the Second World War the biggest part of the monastery estate was taken away by the Communist orders and in 1946 probably for the fi rst time in its his-tory the monastery was settled with nuns after the monks had been prosecuted. Owing to the Institute for Cultural Monuments Protection the monastery was saved from ruining. In 1989 Nikolje got small but precious treasury which is open to the visitors.

Никоље, јужна певница, лунета, св. Никола

Никоље, манастирски комплекс, поглед низ Западну Мораву


вања и разарања однело је у неповрат готово све трагове живота и постојања монашке заједнице у Јовању. Манастир је, највероватније, страдао 1690. године, за време Велике сеобе Срба преко Саве и Дунава, када су запустели и многи овчарско-кабларски манастири.

Првобитна архитектура цркве манастира Јовања није у потпу-ности позната. Све што се зна о тој грађевини везује се за цртеже и

фотографије цркве која је обновљена 1849. године, али и тако се откривају занимљиви архитектонски детаљи. Била је то издужена једнобродна грађевина, триконхалне основе, са куполом изнад централног травеја наоса и касније дозиданом припратом.

which was mentioned in 1476 for the fi rst time, it is possible that the assumption that monastery Jovanje date back from XIV century

is likely and that it was built in Morava archi-tectural style and then it was renewed after the ruining of Serbian medieval state. Apart from assumptions there are no other evidences. Th ere are few facts about monastery life in the fi rst centuries of its existence. Th ere are records that the monks rewrote books in the monastery Jovanje during XVI century.

It is not known when the church was built or reconstructed, we also do not know whether it was painted or not, when

ЈОВАЊЕ

Некада је владало уверење да манастир Јовање потиче још из XIII века. Ово тврђење се везивало углавном за постојање куле на узвишењу где је данас манастир Успење. Археолошка испитивања су утврдила да је кула саграђена у XIV веку. Међутим, стилске карактеристике цркве манастира Јовања, која је постојала пре рушења 1954. године, говоре да храм није могао бити старији од XVI века, када је, вероватно, подигнут на темељима старије грађевине.

У османском попису насталом после 1528. године, кога већина истраживача смешта у 1536. годину, забележено је и постојање манастира Свети Јован. Због сличности архитектуре Јовања са оближњим Никољем, које се први пут помиње 1476. године, вероватна је претпоставка да је и Јовање манастир из XIV века, грађен у моравском архитектонском стилу и, можда, обновљен на старијим темељима након пропасти српске средњовековне државе. Осим претпоставки, других доказа нема. Мало је података о животу Јовања у првим вековима постојања манастира. Остале су забелешке да су се у манастиру Јовању током XVI века монаси бавили преписивачким радом.

Није познато када је црква подигнута или обновљена, да ли је била живописана и када је добила иконостас, а нема података ни о ризници манастира. Време уништа-

JOVANJE

Once it was believed that monastery Jovanje date from XIII century. Th is fortifi cation was usually connected with the tower which used to be on the place where there is a monastery Uspenje today. Archeo-logical examinations confi rmed that the tower

was built in XIV century. However the style char-acteristic of the church monastery Jovanje be-fore it was pulled down in1954, told us that the monastery could not have been older than XVI century when it was probably built on the ru-ins of an older building.

In the Turkish records made after 1528, which many researches believe to have been made in 1536, there are notes about the monastery Saint Jovan. Because of architectural similarities with the nearby Nikolje

Јовање, (1) изглед и (2) рушење манастирског комплекса (1954) Јовање, изглед цркве са југа пре рушења (1954) Јовање, олтарска апсида

Јовање, основа и пресеци пре рушења (1954)

MONASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEJOVANJE 32 33МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ ЈОВАЊЕ


Саграђено у облику сажетог моравског триконхоса, Јовање је по општој концепцији, детаљима конструкције и порталу, споме-ник који можда потиче још из времена независности српске државе. Први помен из 1528. године поткрепљује ту претпоставку.

Архитектура старог Јовања је важан податак о градитељским токовима пре обнове Пећке патријаршије, када је храм можда обновљен, јер се манастир пре 1528. године не помиње у пописима. Јовање је по својим градитељским карактеристикама моравске школе много битније него мала и скромна црква манастира Никоља, која ће најпре бити реплика онога што је остварено у Јовању.

Манастир је остао пуст током читавог XVIII

века, а када га је 1820. године посетио Вук Караџић, само су камени украси на вратима и прозорима сведочили о лепоти некадашњег храма. За обнову манастира Јовања требало је сачекати још три деценије,

након што је развалине манастира посетио Вук Караџић. Записи на цркви и документа говоре да се то десило 1849. године. Обнову је водио монах Филимон. Изгледа да црква манастира Јовања није била потпуно срушена. Манастир је свечано осветио епископ Никифор Максимовић 1850. године, када је храм највероватније добио и иконостас. Данас су од тог старог

иконостаса сачуване само две иконе које је урадио Јанко Михаиловић Молер.

Када је црква обнављана 1849. године, није забележено да су унутра постојале фреске. Ни остали путописци нису забележили

it got the iconostasis and there is no evidence about its treasury. Th e monastery was probably destroyed in 1690 during the Great Migration of the Serbs across the Sava and Danube when many of the Ovcar – Kablar monaster-ies were aban-doned.

Mon-astery Jovanje was aban-doned during XVIII century and when Vuk Karadzic visited it in 1820, only stone decora-tions on the doors and

windows testifi ed about the beauty of a former temple. Th e monastery was reconstructed in 1849.

постојање живописа, већ су само описивали остатке архитектуре. Доказа нема, али највероватније да су зидови старог Јовања били осликани. Да ли су остаци фресака, ако их је било, уништени приликом обнове из 1849. године, остаје тајна. Непосредно пред рушење, 1950. године, забележено је да је унутрашњост Јовања била без фресака, грубо окречена плавом бојом.

Али, иако је манастир обновљен, за одржавање стабилне монашке заједнице није било довољно снаге, па је 1879. године манастир запустео. За успостављање поно-вног живота у манастиру заслужан је епископ Николај Велимировић, који је 1936. године у Јовање довео 12 сестара из манастира Калишта. Тако је Јовање постало први женски манастир у Овчарско-кабларској клисури.

Због подизања бране у Међувршју било је неопходно потопити и место где се налазио манастир Јовање. Манастир је потпуно порушен 1954, да би већ следеће године хидроцентрала прорадила. Након потапања старог Јовања, родила се идеја да се сагради нови манастир на узвишици изнад старе локације, где је ново Јовање и подигнуто. План је израдио архитекта Драгомир Тадић, који је током свог радног века саградио низ цркава и манастира, у време када се мало архитеката бавило том темом у грађевинарству. Изглед данашњег манастира није идентичан старом Јовању. Задржан је облик триконхоса, знатно ма-њих димензија, а изнад припрате је подигнут звоник, нешто нижи од куполе, редован мотив свих остварења Драго-мира Тадића, који га

Although the monas-tery was reconstructed there were not enough monks to keep the com-munity going so the mon-astery was abandoned again in 1879. Episcope Nikolaj Velimirovic is responsible for its re-vival. 12 nuns from the monastery Kaliste were settled in the monastery in 1936. Th us monastery Jovanje became the fi rst female monastery in Ov-car-Kablar gorge.

Because of the build-ing of the dam in Med-juvrsje it was necessary to fl ood the place where Jovanje was. Th e mon-astery was completely pulled down in 1954 and the following year the hydroelectric power plant started work-ing. After the fl ooding

Јовање, купола

Јовање, изглед цркве са југозападне стране

Јовање, портал, рељеф, св. Јован Крститељ

MONASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEJOVANJE 34 35МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ ЈОВАЊЕ


је другачије осмислио на свакој цркви коју је пројектовао. Кубе и звоник су озидани од сиге, делимично узете са порушеног манастира. Преправком из 2001. године припрата је добила две полукружне конхе на северној и јужној страни. Свечано осве-ћење новог Јовања извршио је патријарх Герман и администратор жички 31. маја 1959. године. Иконе на иконостасу је урадио Иван Мељников, а резбарену конструкцију у ораховом дрвету Милан Милошевић из Трепче. Нова преправка Јовања изведена је 2001. године, заузимањем Милоша Велимировића који је пројектовао и финансирао изградњу нове прерађене припрате манастира.

of the old Jovanje, the idea of building a new monastery above the old location was born. Th e new Jovanje was built on the hill above the old location. Th e plan was made by architect Dragomir Tadic. Today’s monastery does not have the same look with the old Jovanje, in 2001 the narthex got two semi cir-cled konhe on the north and south sides.

USPENJE

УСПЕЊЕ

Манастир Успење подигнут је 1939. године. То је једнобродна грађевина без кубета, са издигнутим трансептом, јужним параклисом и тремом на западној и јужној страни храма. Црква није живописана. Од подизања манастир је био пуст. Нова обнова уследила је 1998. године, а оживео је 2003. године. Успење слави Успење Пресвете Богородице-Велику Госпојину, 28. августа (15. августа по јулијанском календару).

Јовање, изглед цркве са западне стране

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEЈОВАЊЕ 36


да се у близини развалина куле подигне манастир. Радови на изградњи цркве манастира Успење завршени су 1939. године. Пошто није било никаквих темеља или рушевина који би послужили као основа за градњу, црква новог манастира изграђена је на основу сасвим новог плана. По жељи епископа Николаја Велимировића, Успење је верна копија цркве посвећене Св. Константину и Јелени у Охриду, у коме је владика Николај био епископ до 1934. године. То је једнобродна базилика са попречним наосом, извученим навише, тако да замењује кубе, јужним параклисом и тремом на западној и јужној страни храма. Да би се подигла идентична црква, изабрана је и слична локација, коса падина која одређује структуру храма. Иако је уложено

УСПЕЊЕ

На месту где је данас манастир највероватније никада није постојао храм. У турским изворима 1536. године помиње се и манастир Успење у Западној Србији, али да ли се локација тог манастира поклапа са местом данашњег храма, велика је непознаница. Ни у народном предању није сачувано сећање на манастир Успење, који је у XX веку саграђен у близини остатака велике донжон куле и мањег утврђења који потичу из XIV века.

Данас су, након археолошких ископавања, јасно видљиви остаци куле, прилично ра-стрешене од минирања динамитом 1939. године, када је са ње узиман материјал за градњу манастира. Тада су зидови куле и утврђења били знатно виши и компактнији него данас. Сам локалитет Кулина знатно је старији од XIV века. Археолошка ископавања су потврдила културни слој још из времена X-XI века.

Иако није било остатака грађевина које би указивале да је у утврђењу постојала црква, верски ентузијазам припадника богомољачког покрета највише је допринео

USPENJE

It is not likely that on the place where the monastery is there has ever been a temple. Monastery Uspenje in West Serbia was men-tioned in Turkish sources in 1536, but we cannot say whether the location of the new monastery is the same. Even in the folk tradition there is no memory about the monastery Uspenje, which was built near the remains of donjon tower and a small fortifi cation from XIV century and was built in XX century.

After the archeologi-cal excavations were fi n-ished, today the remains of the tower are more visible which was badly

damaged by mining in 1939 when its material was taken for the build-ing of the monastery. Th en the walls of the tower and fortifi cation were much taller and compact than they are today. Th e location of Kulina is much older than XIV century. Th e archeological excava-tions confi rm that there is a cultural layer as early as X-XI century.

Th e works of building monastery Uspenje were fi nished about 1939. Fol-lowing the wish of epis-cope Nikolaj Velimirovic, Uspenje is a true copy of the church devoted to Saint Konstantin and Jelena in Ohrid, where

Успење

Кулина

Успење, изглед цркве са северне стране после реконструкције

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEUSPENJE 38 39МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ УСПЕЊЕ


bishop Nikolaj was an episcope to 1934.

Although much eff ort was made into build-ing of church monastery Us-penje was un-inhabited and without monks, exposed to ruining. New reconstruction of the mon-astery, which was empty, was done in 1998 when the church of the monastery was com-pletely reconstructed, and a complex of build-ing was built around the temple, among them a new konak, bell tower, as well as a path towards the monastery wishing the monastery to get its monks for the fi rst time in its history. Th e church was not paint-ed, but a new iconos-tasis was made.

доста труда да се подигне, манастир Успење је остао ненастањен, без монаха, изложен пропадању. Нова обнова манастира, који је од самог настанка био пуст, уследила је тек

1998. године, када је, залагањем Милоша Велимировића из Чачка, манастирска црква потпуно реконструисана, а око храма

изграђен комплекс зграда, међу којима су нови конак, звоник, као

и комплетан прилаз манастиру, са жељом да манастир први пут у свом постојању добије монахе. Црква није осликана, али је урађен нови иконостас, рад Весне Биорац.

VAZNESENJE

ВАЗНЕСЕЊЕ

Вазнесење се први пут помиње у турском попису из 1525. године, у атару села Међувршја, под именом ‘’манастир Дробњак’’. Манастир је порушен и запустео највероватније 1690, а обновљен је 1937. године. Данас је црква манастира Вазнесења једнобродна грађевина са ниском куполом изнад централног травеја и полукружном олтарском апсидом. Храм није осликан. Манастир слави Вазнесење Господње, четрдесети дан по Васкрсу.

Успење, изглед цркве са јужне стране пре реконструкције

Успење, иконостас

Успење, изглед цркве са северне стране пре реконструкције

Успење, изглед цркве са северне стране после реконструкције

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEUSPENJE 40


плоче од којих је једна са мотивом руже, са три низа распоређених листова.

Манастир је вековима лежао у рушевинама. Нису забележени покушаји његове обнове. Први такав подухват покренут је 1855. године, када су предузети и замашни грађевински радови на рашчишћавању рушевина. Започету обнову Вазнесења забранио је ужички епископ Јанићије. Требало је сачекати следећих осам деценија за нови покушај обнове. У склопу

великог подухвата оживљавања манастирā у клисури тридесетих година XX века, епископ Николај Велимировић је најпре покренуо обнову Вазнесења 1937. године. Био је то први манастир који је поново подигнут из темеља. Храм је тек 25. септембра 1960. године осветио патријарх Герман. Након изградње ,

monastery Vaznesenje that we have today. Th e monastery was probably ruined during the Great Migration of Serbs in 1690 as most of the mon-asteries in the gorge. Th e church was destroyed and the remains are damaged walls and two plaques, one with a motif

of rose with three sets of leaves.

Th e monastery was in ruins for centuries until the fi rst unsuccessful trial reconstruction in 1855. Episcope Nikolaj Velimirovic started the reconstruction of Vaznesenje fi rst in 1937 within the project of reviving and reconstruct-ing of the monaster-ies in the gorge in the

ВАЗНЕСЕЊЕ

Као и за остале манастире у клисури, ни за Вазнесење није могуће тачно утврдити ко га је и када подигао. Први писани помен Вазнесења везује се за податак из турског пописа из 1525. године.

Тада се у атару села Међувршје, помиње и манастир Дробњак. Данас се претпоставља да су пописивачи мислили на манастир Вазнесење. Може се само претпоставити

да је манастир изграђен на старијим темељима, али, без нових истраживања нема податaкa који би поткрепили такве

тврдње. Захваљујући једном рукописном јеванђељу које је написано у Вазнесењу 1570. године, сигурнo je да је манастир ипак живео у XVI веку. Рукопис је по својим стилским карактеристикама настављао традицију из српског средњег века, са приметним утицајем исламских елемената у декорацији.

То је, заправо, једини податак о манастиру Вазнесењу који је допро до данашњих дана. Манастир је највероватније страдао, као и већина других храмова у

клисури, за време Велике сеобе 1690. године. Црква је разорена, а од првобитне грађевине, осим разваљених зидова, остале су две амвонске

Th e fi rst written trace of Vaznesenje is believed to be in Turkish register from 1525. At that time in the village Medjuvrsje there was a monastery Drobnjak. Today it is believed that it was the monastery Vaznesenje. Th anks to manuscript of gospel which was writ-ten in Vaznesenje in 1570 we are sure that the monastery was alive in XVI century. Th e manuscript followed the tradition from Serbian middle Ages by its style characteristics and the infl uence of Islamic book decoration. In fact that is the only data about the

Четворојеванђеље, запис о преписивању у Вазнесењу 1570. године

Вазнесење, изглед цркве после обнове

Вазнесење, изглед манастирског комплекса са североисточне стране (1972)

Вазнесење, основа и уздужни пресек пре обнове, (1937)

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEVAZNESENJE 42 43МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ ВАЗНЕСЕЊЕ


Вазнесење је постало женски манастир, све до 1949. године.

Иконостас цркве манастира Вазнесења припада једноставном типу вишеспратног иконостаса без претеране декорације. Непосредно по обнављању манастира, иконостас су 1938. године насликали Русомир и Рафаило Крстић из Лазаропоља, из среза Галичког. Релативно мале димензије икона и целокупног

склопа иконостаса потичу од скромних димензија цркве.

Данас је црква манастира Вазнесења једнобродна грађевина, са припратом и ниском куполом изнад централног травеја и полукружном апсидом на олтарском делу.

Какав је био некадашњи изглед, може се само нагађати. Унутрашњост цркве знатно је складније архитектонске грађе него спољашњост.

VAVEDENJE

ВАВЕДЕЊЕНема писаних података о раној историји овог манастира. На основу стилских карактеристика, Ваведење је највероватније саграђено у XVI веку. Манастир је, као и већина других у клисури, порушен и запустео 1690, а обновљен 1797. године. Храм манастира Ваведења је једнобродна грађевина, без куполе и са полукружном олтарском апсидом. Црква није осликана. Постојећи иконостас је из 1972. године. Храмовна слава је Ваведење Пресвете Богородице и празнује се 4. децембра (21. новембра по јулијанском календару).

30s of the XX century. After that Vaznesenje was a female monastery till 1949.

Четворојеванђеље, заставица испред Јеванђеља по Луки и Јовану

Вазнесење, наос, купола

Вазнесење, наос, амвонска плоча

Вазнесење, иконостас

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEVAZNESENJE 44


читава историја овог манастира у првим вековима постојања прекривена је тамом. Нису познати ктитори, ни мајстори који су градили и живописали цркву, као ни време када је то урађено.

Не зна се ни када је тачно манастир запустео и био разрушен. Може се само претпоставити да се то догодило за време Велике сеобе 1690, јер се приликом обнове 1797. године помиње да је црква 100 година била пуста.

ВАВЕДЕЊЕ

Готово сви манастири у Овчарско-кабларској клисури помињу се у турским пописима у XVI веку, али не и Ваведење. Можда се Ваведење може препознати под именом „манастир Дробњак”, поменутим 1525. године у атару села Међувршја.

Међутим, под овим називом највероватније се, ипак, крије манастир Вазнесење. У турском попису из 1528. године помиње се и манастир Коритар у атару села Међувршја. Овај манастир је забележен и у попису

насталом након 1528, као и у попису из 1572. године. Проблем са утврђивањем који се манастир крије иза назива „Коритар” ствара податак из пописа из 1572. године, јер је тада манастир убележен у унутрашњости села Драгачица, данашњих Горачића. Стога није сигурно да ли се име манастира Коритар односи на Ваведење.

Иако пописи не помињу Ваведење под тим именом у XVI веку, стилске карактеристике оригиналних

делова храма говоре да је Ваведење највероватније настало после губитка независности српске државе, мада је мало тога остало од првобитне

цркве манастира Ваведења за поузданија хронолошка одређења.

Остаци оригиналне архитектуре су једино што сведочи да је Ваведење постојало у XVI веку, а то је само једна бифора и два камена амвона. Других података нема,

VAVEDENJE

Almost all monaster-ies from Ovcar-Kablar gorge were mentioned in the Turkish register from the XVI century except from Vavedenje.

Although it was not mentioned in the regis-ters of that time, style characteristics of the original parts of the temple tell us that Vavednje was probably founded after the loss of in-dependence of Serbian state, but so little remained from the original church monas-tery Vavednje that we cannot say much with certainty about chronological determinations.

It is also not known when the monastery was abandoned and destroyed. We can only assume that it happened

during the Great Migra-tion of Serbs in 1690, because when it was reconstructed in 1797 it was mentioned that the church had been empty for 100 years. From time to time the church was a parish and from time to time it was settled by the monks. It was like that during the XIX cen-tury. In 1843 Vavedenje became the metoh (a

Ваведење, изглед цркве пре 1928. године

Ваведење, изглед цркве 1972. године

Ваведење, изглед цркве 1972. године

Богородица,део Распећа

Јован Богослов,део Распећа

Ваведење, основа цркве

Попречни пресекПодужни пресек

Престона икона,Исус Христос

Престона икона,Богородица са Христом

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEVAVEDENJE 46 47МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ ВАВЕДЕЊЕ


1928. године започети су велики радови на реконструкцији храма. Порушена је дрвена припрата и западни зид наоса на коме су се налазили последњи остаци фресака (представа Страшног суда), како би се дозидала нижа припрата, а испред ње звоник, који је имао куполаст завршетак. Претходно је срушен дрвени трем, који је, заправо, био припрата изграђена од дасака. Тада су уништене и две бифоре, са јужне и северне стране наоса и замењене тада модерним прозорима. Радови на реконструкцији Ваведења завршени су 1930. године. Након ових радова, у Ваведењу више није било великих грађевинских подухвата на цркви. Једино је 1972. године уклоњен стари иконостас и постављен нови, рад иконописне

Заправо, први податак где се Ваведење помиње под својим именом везан је за 1797. годину, када је манастир по, за сада

доступним сазнањима, први пут обновљен залагањем попа Милића Вујовића из Трнаве. Недуго затим, црква је добила

и нови иконостас, са иконама које је радио Никола Апостоловић и то су боља остварења овог аутора.

Занимљиво је да се на овим иконама види утицај барока, што је била новина

за манастире у Овчарско-кабларској клисури. Живопис, који је постојао у цркви,

био је сачуван и распознатљив. Манастир је тада добијао и богослужбене предмете путем прилога верника. У манастиру се кроз цео XIX век смењују монаси и свештеници. Црква је повремено била парохијска, а повремено су

је настањивали монаси.Ваведење је 1843.

године постало метох манастира Сретења. Иако је била ненастањена, црква манастира Ваведења је 1859. године била у добром стању. Зидови су били до пола окречени, а у другој половини још су се могли назрети ликови са фресака које су сачуване. Касније преправке и дозиђивања у цркви уништили су и последње трагове живописа. На централном делу храма налазила се купола, која је 1870. године пропала и развалила брод цркве. Радови на обнови Ваведења завршени су 1875. године.

Између два светска рата Ваведење је остало парохијска црква, а

small church) of the monastery Sretenje. Th ere was the dome in the central part of the temple which fell in 1870 and destroyed the nave of the church which was aban-doned. Recon-struction works were fi nished in 1875.

Vavedenje remained a parish church during the

Ваведење, изглед цркве са јужне стране

Ваведење, олтар

Ваведење, изглед цркве са јужне стране

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEVAVEDENJE 48 49МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ ВАВЕДЕЊЕ


школе у Жичи. Ваведење је поново постало манастир 1975. године, када су га настаниле монахиње.

По својим архитектонским карактери-стикама, Ваведење није лако стилски одредити. Многобројне преправке онемогу-ћавају сагледавање оригиналне замисли градитеља. Судећи по куполи која је некада постојала, црква би се, можда, могла сместити у архитектонске покушаје обнове рашке градитељске школе, по узору на цркву у Ариљу, али изостанак правоугаоних певница удаљује од те идеје.

Second World War, and in 1928 the big recon-struction works started and they were fi nished about 1930.

PREOBRAŽENJE

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Први помен у писаним изворима потиче из 1525. године. Манастир је запустео и порушен, највероватније, након 1690, а обновљен 1811. године. Црква је била једнобродна, скромних размера, без куполе. Храм је живописан 1816, да би због пробијања железнице порушен 1911. године. Ново Преображење изграђено је 1940. године. Живописани су само купола и олтар. Иконостас је из 1940. године. Слава манастира је Преображење Господње, а празнује се 19. августа (6. августа по јулијанском календару).

Манастирски комплекс са југозападне стране

Ваведење, манастирскикомплекс са источне стране

Ваведење,изглед цркве са југозападне стране

Ваведење, изглед са источне стране

MANASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEVAVEDENJE 50


и јужној страни наоса. Изглед обновљеног Преображења може се реконструисати само на основу цртежа направљених у XIX веку, који никада нису у потпуности анализирали изглед цркве. Може се назрети да је црква обновљена у духу рашког градитељства, што је био манир у подизању и обнављању хра-мова у време Првог српског устанка.

Нема посебних података о животу манастира током XIX века. Преображење је било метох Никоља или Благове-штења и без монаха. Током времена мењала се и географија целе клисуре, због пробијања нових саобраћајница. Тако је страдао и манастир Преображење, који је са одобрењем владике жичког Саве порушен 1911. године, како би се пробила траса за пругу према Ужицу.

Све до 1938. године није било идеја да се манастир обнови. Тада је делатношћу богомољачког покрета и епископа Николаја Велимировића, који је и одредио место за изградњу Новог Преображења, започела акција обнове манастира. Радови су завршени до 1940. године, када је манастир и освећен.

Ново Преображење по својој архитектури нема никакве сличности са старом манастирском црквом. Жеља епископа Николаја Велимировића била је да црква личи на охридске православне храмове, али није јасно која је црква послужила као узор. Највероватније да су мајстори зидари направили само далеку асоцијацију на архитектуру охридских цркава и манастира.

Ново Преображење је једнобродна грађевина квадратне основе, са плитком олтарском апсидом, посебним просторијама за ђаконикон и проскомидију, ниском

were or when the mon-astery was left without monks. Preobrazenje was probably destroyed and

abandoned dur-ing the Great

Migration of Serbs in 1690. Folk tradition keeps the memory

of destroy-ing of settle-

ments of ascetic monks in the cliff s of Kablar.

Preobrazenje was under these cliff s. When Vuk Karadzic visited the monastery these settle-ments and their remains were still visible in 1820.

Th e monastery was in ruins for more than one century and it was only

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Први помен манастира Преображења у писаним изворима везан је за 1525. годину, када се помиње у оквиру села Врнчана. И у другим пописима током XVI века Преображење се редовно бележи са својим приходима.

На основу штурих података пописивача тешко је реконструисати слику живота манастира у првим вековима постојања. Сигурно је да су се монаси бавили преписивачким радом. Како је изгледала сама црква и ко су били ктитори, данас је потпуно непознато, као што се не зна ни када је манастир остао без монаха. Преображење је, највероватније, порушено и запустело за време Велике сеобе 1690. године. Народно предање је сачувало сећање на рушење испосница на кабларским литицама испод којих је било и Преображење. У овим пећинама монаси су, највероватније, зидали своје ћелије, у којима је, можда, био развијен и преписивачки рад. Остаци ових испосница

били су видљиви и у време када је Вук Караџић посетио ма-настир 1820. године.

Манастир је ви-ше од једног века лежао у рушевинама, да би тек 1811. године монах Никифор, по-тоњи епископ ужички, обновио храм, сасвим малих димензија. Након пет година црква је и живописана. Када је црква обновљена 1811. године, саграђен је једно-бродни храм, веома скромних димензија, са полукружном олтарском апсидом и правоугаоним певницама на северној

PREOBRAZE

Th e fi rst written records of the monastery Preobrazenje are con-nected with 1525 when it was mentioned under this name near the vil-lage Vrncani. Th ere are other registers which regularly mentioned Pre-obrazenje and its income during the XVI century.

According to very few data of the register it is very hard to reconstruct the life of the monastery in the fi rst centuries of its existence. One thing we can be sure and that is that the monks rewrote books. It is not known how the church looked like or who its founders Преображење, изглед цркве са југозападне стране

Преображење, купола,Исус Христос

Преображење, изглед цркве са источне стране

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEPREOBRAŽENJE 52 53МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ ПРЕОБРАЖЕЊЕ


куполом и тремом који обухвата целу цркву, осим са источне стране. Унутрашњост цркве није осликана фрескама, осим куполе и олтарског дела. У куполи је лик Исуса Христа, а на пандантифима су симболи

јеванђелиста. Фреске је, као и иконостас, урадио Иван Мељников из Битоља и оба дела су скром-них уметничких вре-дности.

Ново Преображе-ње постало је духовно средиште и прави центар мона-

штва. У овом манастиру је 1961/62. године организована и школа за монахе, као и следеће, 1963/64. године. Преображење је мушки манастир са монасима који немају материјална добра, тако да су у потпуности посвећени духовним стремљењима.

SAVINJE

САВИЊЕ

Манастир Савиње подигнут је 1938. године. То је квадратна капела која се ослања на литице стена. Савиње је метох Преображења. Храмовна слава је Пренос моштију Светог Саве, 19. маја (6. маја по јулијанском календару).

in 1811 that the monk Nikifor, later episcope of Uzice, renewed the temple, but of very small dimensions. After fi ve years and after the second upris-ing the church was painted in 1816. But the con-struction was not very strong and the monastery was abandoned again.

Th ere are no special data about the life of the monastery during the XIX century. Preobrazenje was metoh (a small church) of either Nikolje or Blagovestenje and without monks. Th e monastery was ruined in 1911 because of railway building through the gorge.

Preobrazenje was reconstructed on the opposite side of the old location, on the other bank of the river West Morava. Th e works last-ed from 1938 to 1940. New Preobrazenje has no resemblance with the old church monastery in architectural view. Preobrazenje is a male monastery with no mate-rial goods, so they are completely devoted to spiritual achievements.

Преображење, трем

Преображење, изглед цркве са југоисточне стране

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEPREOBRAŽENJE 54


SAVINJE

Th ere is a chapel dedi-cated to Saint Sava in the limestone cliff s of Kablar in the bulge naturally shaped in one cave. It was built on the place where there is a spring called Sa-vine vode (Sava’s water) in 1938. At that place there were no remains of the older buildings.

Th e chapel is of mod-est dimensions, but its building was an excep-tional deed because of the inaccessibility of the terrain. Th e base of the chapel is in the shape of a square and it is complete-ly under the limestone rock so only the south and west sides are walled. Th e chapel is under the administration of the monastery Preobrazenje. Th orough reconstruction of the chapel was carried out in 1980.

САВИЊЕ

На кречњачким кршевитим литицама Каблара, у избочини створеној природним путем у стени, налази се капела посвећена Светом Сави, подигнута 1938. године на месту где се налази извор под називом Савине воде, и где није било остатака старијих грађевина.

Народно предање говори како су Турци срушили монашке ћелије и испоснице на падинама Каблара изнад манастира Преображења. На основу овог податка може се претпоставити да је на Каблару било зиданих испосница, па и на Савиним водама. Забележено је да се у тим испосницама вршио и

преписивачки рад. Један податак из 1638. године говори да је у Лествици у клисури преписан један панегирик од монаха Теодосија, ако Лествица означава неку од испосница на Каблару.

Капела је скромних димензија, али је због неприступачности локације њена изградња била својеврстан подвиг. Основа капеле је квадратна и она се у потпуности налази испод кречњачке стене која је наткриљује, тако да су озидане само две стране: западна и јужна. Остали зидови наслањају се на кабларске стене. Читава конструкција покривена је двоводним кровом, чије је слеме окренуто у правцу југ-север. Храм је добио и иконостас, рад професора богословије Младомира Тодоровића. Због праве изолованости од људи и велике недоступности, Савиње је остало пусто. Иако је изграђена пред Други светски рат, капела на Савиним водама освећена је тек 31. јула 1961. године.

Модерна времена нису изнедрила подвижнике који би се осамљивали у стенама Каблара, тако да је Савиње до данас остало ненастањено. Капела се налази под управом манастира Преображења и у њему је служба сваке младе недеље. Темељна реконструкција капеле извршена је 1980. године.

BLAGOVEŠTENJE

БЛАГОВЕШТЕЊЕБлаговештење је подигнуто 1601/02. године. Црква је осликана 1633, а иконостас је добила 1632/33. године. Црква манастира Благовештења је једнобродна грађевина, куполом на осмостраном тамбуру и правоугаоним певницама са обе стране брода, као и полукружном олтарском апсидом. Манастир слави Благовести Пресвете Богородице које се празнују 7. априла (25. марта по јулијанском календару).

Савиње

Савиње, литице Каблара

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGESAVINJE 56


БЛАГОВЕШТЕЊЕ

Благовештење је један од ретких манастира у Клисури за који се тачно зна када је подигнут и ко су били ктитори. Изнад улаза у цркву стоји натпис на коме је уписано да је храм подигнут 1601/02. године, трудом игумана кир Никодима. Црква манастира Благовештења је једнобродна грађевина, са три травеја по дужини, куполом на осмостраном тамбуру и правоугаоним

певницама са стране брода, као и полукружном олтарском апсидом. Археолошка истраживања потврдила су ктиторски натпис, односно чињеницу да је цела грађевина једновремено из темеља подигнута 1602. године. Следећи традиције рашке градитељске школе, што је било нарочито изражено на подручју обновљене Пећке патријаршије након 1557. године, црква манастира Благовештења је саграђена у рашком архитектонском стилу, највероватније по узору на оближњу цркву у Ариљу. Али, у изградњи се одступило од многих детаља рашке школе, а сасвим унета су нова решења. Својим

архитектонским изгледом Благовештење је, после Св. Тројица, несумњиво најлепши манастир у Овчарско-кабларској клисури.

Исте године када је подигнут храм, осликана је и лунета изнад улаза. Духовник манастира кир Никифор ангажовао је чувеног зографа Митрофана да, поред осликавања лунете за богослужбене потребе, уради и

неопходне престоне иконе. Неосликани ентеријер Благовештења имао је тада само низ престоних икона на ниском иконостасу.

Следећих тридесет година након подизања храма, израде престоних икона и осликавања лунете, монаси су службу обављали у неосликаној цркви, с а к у п љ а ј у ћ и средства за тај посао. Из тог периода сачувано је мало података. Тек 1632/33. године направљена је дрвена преграда која је поделила цркву на припрату и наос. На овој прегради, која данас не постоји, био је други низ икона. Црква манастира Благовештења осликана је у једном наврату 1633. године. Изузетак је лунета изнад улаза, која је осликана 1602. године, одмах по подизању цркве. Иако је уметничка вредност благовештењског живописа скромна, он ипак представља једно од најбољих остварења у нашем зидном сликарству у првој половини XVII века. Од боја доминирају окер и црвена (печени окер), плаве готово да и нема. Доминира колористичко сиромаштво, али су зато испољене цртачке способности зографа, чија је рука сигурно сликала ликове светитеља и педантно исписивала натписе. Сцене се одликују јасноћом у изразу, мада су због малог простора прилично упрошћене. Концизност у приповедању постигнута је увођењем малог броја фигура. Служећи се познатим композицијским схемама и типовима, фреске се карактеришу садржајном једноставношћу. Драперије

BLAGOVESTE

Blagovestenje is one of the few mon-asteries in the gorge for which we know exactly when it was founded and who it was founded by. Th ere is the inscrip-tion above the entrance which says that it was built in 1601/02. Th e temple was built in Raska style and its idol was probably the church in Arilje. If talk about architecture, after St. Trojice the monastery Blagovestenje is for sure the most beauti-ful monastery in Ovcar-Kablar gorge.

In the same year when the temple was built the lantern above the entrance was painted. Priest Nikifor engaged famous zoo graph Mitrofan to paint the necessary capital icons as well. Th e interior of the monastery Blagovestenje had only painted icons on the low iconostasis at that time. Th e following 30 years the monks did the serv-ice in the church which was not painted. Only in 1632/33 a wooden

partition was made to divide the narthex from naos. Th ere was another set of icons on this parti-tion but it does not exist

today. Th e church

monastery was painted at once in 1633. Although the artistic value of Blagovestenje’s painting is modest, still it presents one of the best achievements in our

wall paintings from the fi rst

half of the XVII cen-tury. Th e paintings of Georgije Novi in narthex in the north choir, as well as the painting of Duke La-zar in the narthex are very interesting.

Mon-astery Blagovest-

enje owns one of the most signifi cant iconostasis in

Благовештење, ктиторски натпис, цртеж

Благовештење, прозор на северној

певници

Благовештење, цртеж основе

манастирског комплекса

(1967)

Благовештење, цртеж претпостављеног изгледа

првобитног олтарског иконостаса

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEBLAGOVESTENJE 58 59МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ БЛАГОВЕШТЕЊЕ


су углавном наглашене и дате складно уз покрет. Архитектура у позадини композиција сликана је на уобичајен начин. У време патријарха Пајсија (1614-1648), који је, негујући култ српских светитеља, посредно утицао на избор тема у сликарству цркава и

манастира Пећке патријаршије, настао је и Благовештењски живопис. Сачуване фреске, поред ликовних вредности, садрже типичне одлике православне иконографије турског доба. Ту срећемо ликове који су готово редовно представљани у то време. У мноштву светитеља истиче се неколико ликова који скрећу пажњу својом занимљивом сликарском обрадом. Карактеристични ликови ове поворке су представе кнеза Лазара, Стефана Дечанског, Светог Саве, св. архиепископа Арсенија. Занимљиво је сликање

Георгија Новог у наосу у северној певници. Mанастир Благовештењe поседује један

од значајнијих иконостаса из прве половине XVII века у целокупној црквеној уметности тога доба. Црква манастира Благовештења била је један од ретких храмова који су добили тако репрезентативно украшен ентеријер, у коме је импресивни иконостас

заузимао доминантно место својом изузетно богатом дуборезном обрадом и сликаном декорацијом.

Историја настанка иконостаса испред олтара почела је исте године када је завршено зидање цркве, 1601/02. године. Тада је духовник манастира кир Никифор ангажовао даровитог зографа Митрофана, који је насликао престону икону Богородице Одигитрије. Икона има благо избачени рам, без дуборезних украса, са позлатом једино на ореолима. Мирно, монументално и хладно Богородичино лице оставља утисак извесне архаичности. Зналачка и брижљива обрада Богородичиног попрсја, са наглашеном сигурношћу у моделовању лица и руку, указује на искусног и способног мајстора чије је име забележено у приложничком запису.

При резбарењу доследно је коришћен полукружни лук, било као облик надверја, било као оквир поља предвиђеног за сликање. Сликар просечних способности, који је након 30 година наставио Митрофанов рад, прилагодио се оквиру урађеном од маштовитог дуборесца. Непрецизност цртежа и пропорционисања, као и плошност облика он надокнађује живим, засићеним колоритом и обликованом позлатом.

Поред олтарског ико-ностаса некада је на дрвеној прегради постојао још један иконостас, данас уклоњен. Припрата цркве манастира Никоља потпуно је пренела сликарски програм припрате Благо-вештења, укључујући и иконостас. Трећа група икона, постављена на некада постојећем пред-њем иконостасу, настала је 1634/35. године и њу карактерише редовна у-потреба седластог лука,

Blagovestenje narthex including the iconostasis.

Details of the his-tory of this temple in the following decades are not known. In 1644 the

the whole church art of the fi rst half of the XVII century. Th e church of monastery Blagovest-enje was one of the few temples which got so

decorative interior in a representative way and where an impressive iconostasis dominated by its rich wood carvings and painted decorations.

Apart from the altar iconostasis, once there was one more altar on the wooden parti-tion which was made in 1634/35, but it has been removed today. It is interest-ing to say that the narthex of monas-tery Nikolje completely copied the painting of

Благовештење, основа и пресеци

Благовештење, цртеж цркве, погледи

Благовештење, престонаикона Богородица са Христом, рад зографа Митрофана

Благовештење, изглед цркве



Почетком XX века манaстир је закључио и уговор са ‘’Електричним друштвом Овчар’’, што је довело до пробијања тунела испод манастира. Радови су вероватно утицали на пуцање структуре цркве, која је, услед склоности ка паду, била ван употребе од 1895. до 1906. године. Међутим, манастир је већ 1908. поново запустео, тако да у Благовештењу није било монаха све до 1913. године. Због трошности цркве, стари репрезентативни иконостас почетком XX века је демонтиран, а касније однет на рестаурацију, која је потрајала следећих девет деценија.

Манастирска црква је након четрдесет година поново страдала од детонација у стени испод манастирског комплекса. План за изградњу хидроцентрале спровођен је у дело од 1946. до 1947. године. Захваљујући раду Народног музеја у Чачку и Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, црква је од 1966/67. године детаљно реконструисана. Поред стабилизације структуре цркве, измењен је и кровни покривач, као и сама кровна конструкција, а црква је потпуно стабилизована.

Важан догађај било је враћање старог иконостаса из XVII века, што је урађено 1994. године, чиме је црква вратила свој стари ентеријер. Старешина манастира Ге-оргије Добросављевић по-дигао је 1995. године нови конак изнад манастирске цркве, али је он својом

као и неупоредиво скромнија дуборезна орнаментика. Преплета нема, дуборез је сведен само на истурени рам и уску тордирану траку, а уместо резања, на оквиру се појављује аплицирано флорални орнамент. Само сликарство икона грубље је у детаљу, тврђе и сведеније у цртежу, сужене колористичке скале у којој доминира

засићена црвена боја, што је било типично за радове у првој половини XVII века. Наведене карактеристике опажају се на пару престоних икона, на данас непостојећем надверју на Деизису и на седам малих икона са празничним темама.

Детаљна историја овог храма у наредним деценијама није позната. Црква је 1644. године по други пут обновљена и прекривена шиндром. Тада је, вероватно, дозидана нова апсида, која се пре тога из непознатих

разлога срушила. Она је и дан-данас неосликана. Исте године подигнут је и конак који данас не постоји.

Није познато да ли је и колико Бла-говештење страдало за време Велике сеобе 1690. године. Манастирска црква није срушена. У следећем, XVIII веку, број манастира који су имали монахе био је мали, а вести о њима су оскудне и спорадичне.

Манастир је током Првог српског устанка, 1809. године, препокривен. По свему судећи, Благовештење су током следеће деценије палили Турци.

church was renewed for the second time and cov-ered by shingle. At that time the new apses was probably built because the old one fell down for

unknown reasons. It is still not painted. In the same year a konak, which does not ex-ist any more, was built.

It is not known whether or how much Blagovestenje was ruined during the Great Migra-tion of Serbs in 1690.

Monastery church was not de-stroyed. In the XVIII century the number of monasteries with monks was little and the news about them scarce.

During the First Ser-bian Upris-ing in 1809 the mon-astery was roofed again. It seems that the Turks

Благовештење, иконостас, Васкресење Лазарево

Благовештење, иконостас, Васкресење Христово

Благовештење, иконостас, престона икона Исуса Христа, натпис

Благовештење, иконостас

Благовештење, живопис

Благовештење, иконостас, распеће Христово



масом пореметио пропорције манастирског комплекса, рушећи ранији склад.

burnt it down in the fol-lowing decade.

Due to the church dilapidated condition, the representative icon-ostasis was dismantled and later taken away to be restored at the begin-ning of XX century. Th e restoration took the fol-lowing nine decades.

ILINJE

ИЛИЊЕ

Манастир Илиње подигнут је 1939. године. Црква је једнобродна грађевина, правоугаоне основе, без кубета. Храм није осликан. Илиње је метох Благовештења. Слава храма, Свети Пророк Илија, празнује се 2. августа (19. јула по јулијанском календару).

Благовештење, изглед цркве са северозападне стране

Благовештење, изглед цркве са западне стране

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEBLAGOVESTENJE 64


ИЛИЊЕ

Изнад манастира Благовештења, на купастом узвишењу, подигнут је манастир Илиње. Храм је подигнут на месту које је народно предање у првој половини XX

века одредило као локацију где је била црква, коју су, наводно, Турци порушили током Хаџи Проданове буне 1814. или у време када је настрадао збег у Кађеници 1815. године. Таква врста традиције није била позната у другој половини XIX века, када су домаћи путописци јасно забележили да је на месту данашњег Илиња заправо била велика кула са

утврђењем. Кула и утврђење изнад Благовештења

вероватно су били слични кули изнад Јовања, где је подигнут манастир Успење. На овом локалитету за сада није било

археолошких испитивања. Као и у случају других манастира, обновљених или подигнутих из те-меља крајем тридесетих година XX века, и Илиње је сазидано захваљујући ентузијазму припадника богомољачког покрета. Нови манастир је подигнут

веома брзо, од априла до августа 1939. године. Црква манастира Илиња је једноставна и скромна једнобродна грађевина правоугаоне основе, без кубета и припрате, са двоводним кровом и полукружном олтарском апсидом. Као узор за градњу послужила је црква Светих апостола Петра и Павла код манастира Жиче. План и цртеж за изградњу цркве манастира Илиња донео је епископ Велимировић. Илиње је без спољашње декорације. Једино је изведен поткровни венац од два реда опеке које својим ивицама излазе из структуре зида. Нови манастир никада није био настањен, па ни данас.

ILINJE

Monastery Ilinje was built above the monas-tery Blagovestenje on a hill. Th e temple was

built on the foundation remains of a big medi-eval tower in 1939.

Th e tower and the fortifi cation above Blagovest-enje were probably similar to the tower above Jo-vanje where monastery Uspenje was built. Th ere have not been any archeological excava-tions on this location up to now. Th e church is a simple and modest one nave building of a square base, without a dome or a parvis. Th e church of Saint Apostles Petar and Pavle near the mon-astery Zica served as a model for this church. Th e new monastery has never been inhabited.

KAĐENICA

КАЂЕНИЦА

Пећина Кађеница уређена је 1940. године. Парастос жртвама збега настрадалог у пећини 1815. сваке године 28. јуна, на Видовдан, врше благовештењски монаси.

Илиње, изглед са источне стране

Илиње, изглед са југозападне стране

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEILINJE 66


KADJENICA

Not far from Ovcar Banja up the stream of West Morava, there is a cave Kadjenica where the whole group of refu-gees was suf-focated by the Turks in 1815. It has never been accurately estimated how many people died there. Today we esti-mate that 500 to 600 people could be placed in the big hall. Th e bone analy-ses confi rm that there were a great number of children between one and two year’s old and older children as well and elderly people above the age of 70.

Because of the inac-cessible entrance the cave was not visited very often. When the majority of the monasteries in the gorge were reconstructed in the thirties of XX century, this cave was also taken care of. Th e bones of the dead were collected and placed into two sarcophagi which are connected with altar apses decorated with the painting of Christ cru-cifi xion. Th e works were fi nished in 1940.

КАЂЕНИЦА

Недалеко од Овчар Бање, узводно уз Западну Мораву, са десне стране реке, налази се пећина Кађеница у којој су 1815. године Турци угушили цео један збег. Никада није

тачно утврђен број људи који су настрадали у пећини. Данас се процењује да се у велику дворану могло сместити 500 до 600 људи. Анализа костију утврдила је да се међу настрадалима налазио велики број деце, старости од једне до две године живота и старијих узраста, као и особа старијих од 70 година. Заједно са људским костима нађене су и кости домаћих животиња, углавном оваца и крупније стоке.

У пећину се због неприступачног улаза ретко улазило, али је увек било довољно радозналих људи да поново посведоче причу о пећини Кађеници са комадима костију угушених, које су износили и показивали. Анализа костију настрадалих први пут је обављена 1932. године. Тако се и родила иницијатива за обележавање овог места. Приликом велике обнове готово свих манастира у клисури тридесетих година XX века, уређена је и ова пећина.

Послове на преуређењу пећине предузео је, на иницијативу владике Николаја и по његовим инструкцијама, инжењер Сергије Попов, који је проширио улаз у пећину, бетонирао под и у стени направио један отвор ради боље осветљености велике дворане, која је делимично и проширена. Кости настрадалих су сакупљене и смештене у два саркофага између којих је направљена олтарска апсида, украшена насликаном представом Христовог распећа. Када су радови били готови, епископ Николај је 13. октобра 1940. године осветио пећину.

Сваке године на Видовдан, 28. јуна, монаси из Благовештења држе службу у пећини Кађеници.

SRETENJE

СРЕТЕЊЕ

Први писани помен манастира Сретења потиче из 1528. године. Манастир је запустео 1715, а обновљен 1818. године. Данас је црква манастира Сретења, једнобродна грађевина без куполе, а изнад припрате подигнут је несразмерно велики звоник. Црква и зидани иконостас живописани су 1844. године. Слава манастира је Сретење Господње и празнује се 15. фебруара (2. фебруара по јулијанском календару).

Кађеница, улаз у пећину

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEKADJENICA 68


СРЕТЕЊЕ

Као и за већину манастира у Овчарско-кабларској клисури, ни за Сретење се не зна тачно време настанка, нити име ктитора.

Први помен манастира Сретења потиче из 1528. године. У турском попису забележен је под именом “Корање” у оквиру села Марковице. Иако се манастир не поми-ње под својим правим именом, може се претпоставити, на основу назива “Корање” и села у оквиру кога је поменут, да је то ипак Сретење. Када је тачно подигнут, данас није познато. Остају претпоставке да је можда и он потицао из средњег века, као и Никоље, или да је, можда, подигнут на старим темељима у османско доба.

Темељна обнова почетком XIX века потпуно је изменила првобитни изглед цркве, али на основу доњих делова наоса, олтарске апсиде, зидане олтарске преграде, амвона, могло се закључити да је црква стара и да је грађена у рашком стилу.

Први векови постојања манастира Сретења данас нису довољно познати. Само поједини фрагментарни догађаји, о којима се зна на основу штурих записа, откривају нека од многобројних збивања. Забележено је да су 1623. године Сретење палили Татари који су се налазили у турској служби. Највеће страдање Сретење је свакако доживело за време Велике сеобе 1690. године. Вероватно је тада манастир и порушен. Један од пребеглих монаха преко Саве и Дунава био је и проигуман Совроније, чије се име помиње на једној панагији из XVII века. Манастир Сретење је, највероватније, запустео крајем истог столећа. Публицисти су оставили податак да је Сретење запаљено и порушено 1715. године, а да је братство поубијано или се разбежало. Познати историјски извори не помињу ту годину страдања манастира. Читав један век протиче без података о Сретењу, што је један од знакова да је манастир заиста порушен и запустео после Велике сеобе.

На своју обнову манастир Сретење је чекао све до краја друге деценије XIX века, када је енергични монах и будући владика Никифор Максимовић кренуо у обнову манастира. Претходно је овај монах 1811. године обновио Преображење, одакле је 1817. године прешао у једну пећину изнад Сретења и из ње руководио обновом манастира који је био у рушевинама.

Изгледа да је највећи део цркве обновљен 1818. године, али радови су се наставили на целом манастирском комплексу у наредних тридесет година. Данас није у потпуности познато како је изгледала првобитна црква манастира Сретења, пре рушења и касније обнове у XIX веку. По свему судећи, опис

рушевина цркве, када ју је Никифор Максимовић почео обнављати,

није у потпуности тачан.

SRETENJE

Sretenje was fi rst mentioned in 1528. It was written under the name of Koranje in the

region of village Marko-vica in the Turkish reg-ister. It is not know when exactly it was built. Th ere are suppositions that it was also built in the middle Ages as Nikolje, or that it was,

perhaps, built on the old foundations during the Turkish Empire.

A thorough recon-struction at the begin-ning of XIX century al-most completely changed the former look of the church, but according to lower parts of narthex, altar apses, wall altar partition, amvon, it can be concluded that the church is old and that it was built in the Raska style.

First centuries of the church existence are not known to us today. Just fragmentary pieces of events according to few

records reveal some of

Сретење, изглед цркве са североистока

Сретење, ризница,корице Јеванђеља:предња корица (горе) изадња корица (доле)

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGESRETENJE 70 71МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ СРЕТЕЊЕ


основи са благо истуреним правоугаоним певницама, олтарском апсидом у ширини брода цркве, зиданом иконостасу, атипично усмереним нишама протезиса, као и распону свода у пуној висини брода, Сретење је најсличније манастиру Пустињи код Ваљева, за који, као ни за Сретење, нема поузданих извора за датовање изградње.

Велика обнова манастира коју је организовао епископ Никифор Максимовић изведена је од 1818. до 1847. године. Обнова је неспретно и неукусно урађена, иако је била велики и дуготрајан градитељски подухват. Због заузетости владике Никифора Максимовића у Чачку, са обновом Сретења поново се кренуло тек 1840. године. Епископски конак саграђен је 1840. и то је била спратна грађевина са покривачем од ћерамиде. Постојао је и гостински конак, саграђен 1845. године. Подигнута је и велика трпезарија, а радови на овом објекту завршени су 1846. године. Радови нису престајали ни 1847, када је на месту где је у првој фази обнове 1827. године била трпезарија, подигнута једна кула. Наручена су и три звона са натписима и празничном представом манастира из Пеште 1842, за

Првобитном склопу припадају зидови готово до висине певнице. То је била једнобродна грађевина са петостраном апсидом, правоугаоним певницама, зиданим

иконостасом. Да ли је постојала припрата на месту данашњег звоника, није

познато. Од каменог намештаја оригинална је и розета, као и камена крстионица.

Данас је обновљена црква манастира Сретења једнобродна грађевина без куполе, са плитким правоугаоним певницама, пето-страном апсидом, знатно нижом од висине наоса, припратом квадратне основе изнад које је подигнут несразмерно велики звоник. Зидови првобитног храма пре обнове из 1818. године вероватно су сачувани до виси-не певница. На попречним

зидовима певница очуване су слепе аркаде, што је вероватно

оригинални архитектонски елеменат из времена првобитне изградње храма. Зидани иконостас, који је постојао и у првобитној грађевини, изведен је до висине свода, чинећи са њим архитектонску целину. Никифор Максимовић је манастиру удахнуо нови живот и то не само у верском, него и у економском погледу, обезбеђујући манастир са бројним имањима. Како је изгледала првобитна црква манастира Сретења данас није познато, јер никада нису вршени истраживачки радови. Остаје да се нагађа на основу сачуваних оригиналних архитектонских елемената: доњих партија зида наоса, правоугаоних певница, петостране апсиде, зидане олтарске преграде, амвонске розете. Све су то елементи који Сретење смештају у XVI век. Тој претпоставци доприноси и први помен манастира из 1528. године. По својој

many happenings. It is recorded that Tatars in Turkish service burnt down the monastery Sretenje in 1623. However the greatest de-struction Sretenje experienced during the Great Ser-bian Migra-tion in 1690. Th e monas-tery Sretenje was probably deserted at the end of the same century. Th ere are no data about Sretenje from the following century.

Th e reconstruction did not start until the end of XIX century, when a monk Nikifor Maksi-movic, a future bishop, started the reconstruc-tion of the monasteries.

First the monastery Preobrazenje was reconstructed in 1811 and then in 1817 Nikifor Maksimovic moved to one

cave above Sretenje which was in ruins. It seems that the biggest part of the church was

reconstructed during 1818, but the works in the monastery complex lasted in the following thirty years.

Nowadays the recon-structed church monas-tery Sretenje is one nave building without a dome, with shallow square choirs, fi ve side apses which is considerably lower than the narthex, parvis is rectangular, and the bell tower is too big. Th e walls of the former temple, before the reconstruction in 1818, were saved up to the height of choirs.

Th e big reconstruction organized by episcope

Сретење, ризница, кадионица

Сретење, основа и попречни пресек

Сретење, наос, цртеж иконостаса

Сретење, звоник са северозапада

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGE72SRETENJE 73МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ СРЕТЕЊЕ


звонару која је подигнута исте године. Цео манастирски комплекс је ограђен зидом 1849, а исте године епископ је наложио пробијање пута од манастира до села Дучаловића.

После завршних грађевинских радова, у манастир су 1844. године позвани сликари Живко Павловић из Пожаревца и Никола Јанковић из Охрида, да осликају унутрашњост цркве. Престоне иконе је пре тога Живко Павловић већ насликао. Живописање Сретења завршено је 23. новембра 1844. године, а сутрадан је владика осветио храм. Зидне слике ових мајстора нису велике уметничке вредности.

Како је изгледао оригинални живопис Сретења данас није познато. Сигурно је да су сачувани делови наоса, олтарског дела и зиданог иконостаса имали фреске, али оне се данас налазе испод новог слоја живописа.

Данас је читава олтарска преграда са обе стране прекривена сликаним декорацијама, комбинацијом слике на малтеру и слика на дрвеном носачу, рађених техником иконописа. Аутор ових украса је Живко Павловић, сликар из XIX века, рођен у Кисиљеву код Пожаревца и један од аутора слика у припрати.

Тематско и програмско јединство са украсима на зидовима иконостаса чине слике на дрвету - иконе које су постављене на олтарској прегради. Њихов распоред је уобичајен и типичан не само за време настанка, већ и за раније раздобље. Оне се смишљено уклапају, односно допуњују репертоар тема сликаних на зидној површини иконостаса.

Павловић је, поштујући укус наручиоца заснован на поствизантијским концептима, уносио и понеки елеменат модерног времена. Али, скромно сликарско образовање које је стекао од неког сликара из јужних крајева, није му допуштало да развије своје склоности ка прихватању и усвајању нових идејних и

стилских оријентација које су све више освајале српско црквено сликарство.

Непосредно по освећењу цркве, епископ Максимовић је наручио и један бакрорез по предлошку Живка Павловића, на коме је приказан владика како одлази у манастир, у коме је скоро цео комплекс завршен. Ова представа је следеће, 1845. године, урађена у Бечу. Епископ је у складу са својим строгим монашким схватањима обнављао традиције средњег века, па и преписивачку делатност у манастиру. Својеврсну потврду монашке строгости манастира чинила је и одлука да се Сретење одабере као место где су затварана свештена лица која би грађански судови осудили на казну.

Епископ Никифор је изненада умро 28. фебруара 1853. године, а сахрањен је 3. марта у унапред припремљену гробницу у манастиру Сретењу, која се и данас налази у припрати манастирске цркве.

Монашки живот у Сретењу текао је уобичајеним ритмом у деценијама које су следиле. Игуман Венедикт је у манастиру формирао велику библиотеку, која је за појмове XIX века била богата и напредна. На жалост, приликом бомбардовања манастира, септембра 1941. године, Немци су погодили конак у коме су се налазиле манастирске драгоцености, архива и библиотека. Приликом овог бомбардовања оштећен је и торањ на цркви, као и сама црква.

После Другог светског рата Сретење је добило посебну управу, јер је све до 1946. године било под заједничком управом са Тројицама. У наредним годинама Сре-тење је било под духовним руковођењем монаха из Преображења, које је израсло у истински духовни центар овчарско-кабларских манастира. Убрзо, 1947. године, Сретење је постало женски манастир.

Nikifor Maksimovic lasted from 1818 to 1847. Th e reconstruction was carried out without

much skill and taste al-though it was a big and long project.

After the building works were over, paint-ers Zivko Pavlovic from Pozarevac and Nikola Jovanovic from Ohrid were invited to paint the

inside of the church in 1844. Th eir paintings are not of an important artistic value.

Episcope Nikifor suddenly died on 28th February, 1853 and he was buried in previously prepared grave in mon-astery Sretenje on 3rd March. Today the grave is in the narthex of the monastery church.

During German bombing in 1941, konak

Сретење, иконостас, престона икона, Богородица са Христом

Сретење, иконостас, престона икона,Исус Христос

Сретење, конак из 1846. године

Сретење,поглед са источне стране

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGESRETENJE 74 75МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ СРЕТЕЊЕ


SV. TROJICA

СВ. ТРОЈИЦА

На основу архитектонских карактеристика, највероватније да је манастир Св. Тројица подигнут крајем XVI века. Први поуздани писани помен потиче из 1615/16. године. Тројички храм је једнобродна грађевина, са правоугаоним певницама и куполом изнад средишњег дела цркве. Црква није осликана, а садашњи иконостас потиче из 1868. године. Храмовна слава манастира је Силазак Светог духа на апостоле, Педесетница, која се празнује педесетог дана након Ускрса.

Након Другог светског рата, монахиње које су остале у Сретењу успевају да 1949. године обнове срушени конак пред црквом, док је други остао у рушевинама. Уследила је 1950. године и обнова старог великог конака до куле, који је надзидан на спрат и облепљен фасадом. Манастир је саградио и трпезарију за народ 1963. године.

Сада се у Сретењу чувају само два рукописа: једно Јеванђеље и Богородичин молебник, оба из XVI века. Јеванђеље је добро очувано и 1831. године обновљено у Преображењу, коме је тада припадало. Рукопис Богородичини канони такође је добро очуван. У седмој деценији XVIII сто-лећа књига је припадала манастиру Никољу.

Од новијих књига вредно је једно јеванђеље, штампано у Москви 1814. године. Од осталих предмета у манастиру Сретењу по лепоти се истиче путир из XVIII-XIX века, кадионица из XIX века.

Црква манастира Сретења делатношћу Завода за заштиту споменика културе у Краљеву препокривена је 1988. године. Исте године извршени су послови чишћења фресака. У оквиру новог конака из деведесетих година XX века саграђена је капела посвећена Покрову Пресвете Богородице.

with monastery treasury, archive and library was destroyed and the church as well as its tower was badly damaged.

After the Second World War Sretenje got a separate administration and in 1947 it became a female monastery.

Сретење, манастирски комплекс

Сретење, звоник Сретење, изглед цркве са северозапада

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGESRETENJE 76


СВ. ТРОЈИЦА

По својој архитектури, манастир Св. Тројица је свакако најлепши храм у Овчарско-кабларској клисури, смештен на југозападним шумовитим падинама Овчара. Први векови постојања манастира Св. Тројица обавијени су тамом. Није утврђено ко је подигао манастир, ни када. Досадашња сазнања ослањају се на претпоставке, које се темеље на проучавању турских пописа. Запажено је да се у попису из 1572. године помиње манастир под именом Туше, за кога се претпоставља да је заправо манастир Св. Тројица, али не слажу се сви са оваквим читањем овог историјског извора. Други податак везан за подизање манастира потиче из 1594/95. године, када је забележено да је извесна Видосава Радулова из Лисица поклонила једну књигу манастиру Св. Тројица. Датовање овог записа је проблематично, јер се многи истраживачи не слажу да је то податак са краја XVI века.

Манастирска црква је свакако подигнута раније него што говоре први историјски извори. Остаје да се нагађа да ли је на том месту постојао храм, јер је познато да Турци нису дозвољавали подизање нових цркава. То није увек поштовано, нарочитио ако се храм градио на неприступачном месту, као што је случај са Св. Тројицама. Могуће је да је то потпуно нови манастир, или је грађен на темељима знатно мањег обима.

Црква манастира Св. Тројица је једнобродна грађевина, са трансептом, односно правоугаоним певницама, развије-ним олтарским простором који се састоји од три целине, припратом и куполом изнад средишњег дела цркве.

Троделни олтарски простор споља петостране апсиде, једнобродни наос са правоугаоним певницама надвишен моћном куполом дванаестостраног тамбура, припрата као посебна целина покривена слепом калотом, племените пропор-ције и камени рељефни украси портала, амвона и транзена дуго су били

SV TROJICA

For its architecture monastery Sv. Trojice is certainly the most beau-tiful temple in Ovcar-Kablar gorge, located on the forested slopes of Ov-car. Th e fi rst centuries of the existence of the mon-astery are in the dark. It has not been found out who founded it or when. Today’s assumptions rely on Turkish registers. Th e building of the monas-tery was certainly at the end of XVI century.

Th e monastery Sv. Trojice church is one nave building with square choirs, an elaborated altar which

consists of three parts, narthex and a dome above the central part of the church.

Specifi c character-istics of the altar, and dome as well as stone re-lief decoration in portal caused the opinion that the church date back from XIII century.

In fact the monastery church of Sv. Trojice was planned and built in the tradition of bring-ing back Raska style in architecture after recon-struction of Pec Patriar-chy in 1557.

Th e beauty which radiates from the mon-

Св. Тројица, изглед цркве са југозападне стране Св. Тројица, изглед са јужне стране

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGESV. TROJICА 78 79МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ СВ. ТРОЈИЦА


разлог мишљењу да манастир Тројица потиче из XIII века.

Заправо, црква манастира Св. Тројице замишљена је и подигнута на основу схватања о враћању традицији рашке архитектуре након обнове Пећке патријаршије. Ипак, црква манастира Св. Тројица под Овчаром издваја се по архитектонским решењима из ове групе споменика. То су одвојена бочна одељења олтарског простора, израђена у продужетку певни-ца, што се среће само још на Рачи код Дрине. По сво-јој архитектури, црква манастира Св. Тројица под Овчаром узор највероватније има у оближњој цркви у Ариљу, посебно у замисли наоса, распореду делова простора и међусобним одно-сима њихових ди-мензија. Припрата је слична оближњој Придворици, а на Ариље упућује и сложена горња конструкција наоса, односно додавање плитких лукова уз носеће лукове.

Лепота којом манастирска црква зрачи говори о умећу мајстора, ангажованих да раде за очигледно богатог наручиоца са

изграђеним укусом, који је у тешка и несигурна времена имао довољно осећаја за лепо и узвишено у архитектури. Манастирску цркву су радили вешти зидари и добри каменоресци, тако да она својим општим склопом и пропорцијама представља не само најзначајнији архитектонски споменик у

Овчарско-кабларској клисури, већ је једно од најлепших градитељских остварења с краја XVI века у Српској православној цркви.

Манастирска црква, осим лунета изнад припрате и наоса, никада није осликана. Тако смо остали не само без могућности за прављење аналогије са сликарством Никоља и Благовештења, што би можда омогућило тачније датовање подизања Тројица, већ и без историјског и уметничког наслеђа. Ипак, постојећа архитектура упућује да се са великом сигурношћу, време подизања Св. Тројица смести у последњу деценију XVI века.

Мало је података који дају слику о животу манастира у првим вековима постојања. Санација цркве открила је трагове горења, који би се можда могли везати за 1690. годину, када су страдали многи манастири у клисури. Ипак, манастир је обновљен и 1723. године бележи се други податак у историјским изворима везан за Тројице. Тада је ариљски митрополит Исаија из Никоља у Тројице пренео књиге које су припадале Јовању, у то време запустелом.

Протекле су дуге деценије у којима нема помена овог манастира, све до 1814. године, када се бележи да су књиге из Св. Тројице пренете у Благовештење. Вук Караџић је 1820. године забележио да манастир није имао монаха, већ да су у њему живела два свештеника (отац и син) са својим породицама.

Нови конак, који и данас постоји северно од цркве као пример вредног народног неимарства, подигнут је 1844. године. То није био крај обнове. Већ 1850. до припрате је дозидан масиван камени звоник, који се ту налазио све до најкасније 1902. године, када је порушен, како би се обезбедила архитектонска стабилност цркве. Звоник је највероватније изграђен на иницијативу агилног епископа Никифора Максимовића,

astery church is telling about the artistic skill of the craftsmen engaged to work for an obvious rich founder who had a good taste and who also had the feeling for beautiful and digni-fi ed in architecture in those hard times. Th e monastery church was built by skillful builders and good sculptors so that its general struc-ture and proportions present not only the most signifi cant monument of architecture in Ovcar-Kablar gorge, but it is one of the most beautiful building achievements from the end of XVI century among Serbian Orthodox churches. Th e monastery church, apart from the lanterns above the parvis and narthex, has never been painted.

Very few data give the picture of fi rst cen-turies of the monastery existence. Sanitation of the church revealed the traces of burning which might have happened during the Great Serbian Migration in 1690 when most of the

monasteries in the gorge were destroyed. Th e monastery was recon-structed in 1723.

Th ere are no data about the monastery until 1814 when it was recorded that the books from Trojice were taken to Blagovestenje. In 1820 the monastery did not have monks but two priests with their fami-lies lived in it.

New konak, which still exists north of the church, was built in 1844. Th at was not the end of recon-struction. In 1850 a new stone bell tower next to Св. Тројица, купола,транзена,цртеж

Св. Тројица,ризница,

путир

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGESV. TROJICА 80 81МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ СВ. ТРОЈИЦА


iconostasis, a work of Nikola Markovic in 1868, in the style of ro-manticism with classical carving elements.

In spite all the eff orts the monastery was aban-doned. Only in 1937 was the monastery recon-structed.

Th e Second World War brought new de-structions. Th e Germans bombed the monastery in 1941. Th e new konak with the bell tower was destroyed. Th e parvis was also ruined due to detonations. After the war the monastery was without monks until 1955. Today the monas-tery Sv. Trojice is may be the most beautiful and happiest whole in Ovcar-Kablar gorge.

који је цео свој живот посветио обнови овчарско-кабларских манастира.

Остало је забележено да је црква 1859. године имала “стари” иконостас, једноставне израде и без позлате. Нови иконостас урадио је 1868. године Никола Марковић (1843-1889). Овај уметник, пореклом из сликарске породице, припадаo је романтичарској генерацији у сликaрству. На сликама тројичког иконостаса уочљиви су стабилан цртеж, изражен осећај за моделацију ликова и обраду драперија, тежња ка динамичности композиције и волуминозности, као и богата палета употребљених боја. Иконе су израђене у духу романтизма, са класицистичким дуборезним елементима.

Ипак, и поред великог труда да се обнови средином XIX века, манастир је запустео. Најпре је претворен у мирску цркву 1886, али већ 1887, због трошности храма, манастир је потпуно напуштен. Оправке су завршене 1894. године, али је након три године опет, највише због ерозије која је утицала на пуцање зидова, манастир Св. Тројица поново напуштен. Због великих поплава 1897. и одроњавања земље, пао је зид око манастира, звонара се накривила, а црква препукла. Исте године Тројице су постале метох Сретења, како би се неко бринуо о манастиру. Наредних четрдесет година манастир је био потпуно ненастањен и изложен пропада-њу. Једна од промена односила се и на премештање иконостаса из 1868. године. Он је 1900. премештен у Благовештење и ту остао до почетка деведесетих година XX века, кад је рестауриран и 1995. поново враћен у Тројице. До тада су се делови иконостаса из Благовештења налазили у Тројицама.

Обнова манастира уследила је тек 1937. године, када је инжењер Сергије Попов, у време велике обнове свих манастира у клисури, на иницијативу владике Николаја Велимировића направио план за поправку цркве.

narthex was erected and it was there until 1902 when it was pulled down. Th e bell tower was most likely built thanks to episcope Nikifor Mak-simovic who devoted all his life to reconstruction of monastery in Ovcar-Kablar gorge.

An important event was building of new

Други светски рат донео је нова страдања. Манастир су бомбардовали Немци, штитећи своје колоне које су се септембра 1941. године повлачиле из правца Пожеге. Страдао је нови конак, подигнут западно од цркве са звоником. Од детонација је страдала и припрата храма, али без већих последица.

Манастир је после рата, све до 1955. године, био без монаха. Црква је 1965. страдала од земљотреса, али је претходне, 1964. године, манастир технички снимљен. Конзервација и рестаурација манастирске цркве почели су да се раде тек 1976, а радови су трајали све до 1978. године. Скинут је клис са крова и кровна конструкција. Камени под цркве је спуштен на првобитни ниво. Скинут је слој малтера на фасади, а извршена је и реконструкција прозора. Кров је покривен ћерамидом, а највећа промена извршена је на куполи, којој је смањен нагиб. Нови конак, са западне стране цркве, рађен је од 1987. до 1991, а до 1995. године манастир је ограђен зидом. Данас је манастир Св. Тројица најсређенија целина и издваја се по својој лепоти у односу на друге манастире у Клисури.

Св. Тројица,

Св. Тројица, иконостасMОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGESV. TROJICА 82 83МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ СВ. ТРОЈИЦА


1. Аличић Ахмед С., Турски катастарски пoписи неких пoдручја Западне Србије XV и XVI век, I-II, Чачак, 1984-1985.

2. Амфилoхије јерoмoнах, Синаити и њихoв значај у живoту Србије XIV и XV века, у: „Манастир Раваница: спoменица o шестoј стoгoдишњици 1381-1981“ , Беoград, 1981, стр. 103-134.

3. Богдановић Соња, Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић као истраживачи српских старина. Излози Српског ученог друштва. Истраживања српске средњовековне уметности 1871-1884 (каталог изложбе), Београд, 1978.

4. Бoјoвић Радивoје, Манастир Сретење на бакрoрезу из 1845. гoдине, Bal-canica XXIX, Беoград, 1998, стр. 368-376.

5. Бoшкoвић Ђурђе, Здравкoвић Иван, Гарашанин Милан, Кoвачевић Јован, Спoменици културе у Oвчарскo-кабларскoј клисури и њенoј најближoј oкoлини, Старинар 1, Беoград, 1950, стр. 91-108.

6. Вујић Јoаким, Путешествије по Сербији, прва књига, Београд, 1901, стр. 202-207; друга књига, Београд, 1902, стр. 151-162.

7. Гoвoр кoјим је изасланик Српскoг ученoг друштва за снимање уметничких спoменика пo Србији Михаилo Валтрoвић oтвoриo четврти излoг снимака архитектoнских, живoписних и скулптурних, 1. маја 1877. гoд., Гласник СУД, књ. XLVI, Беoград, 1878, стр. 243-258.

8. Душанић Светoзар, Никoлић Радoмир, Oвчарскo-кабларски манастири, Oвчар Бања, 1978.

9. Зирoјевић Oлга, Цркве и манастири на пoдручју Пећке патријаршије дo 1683. гoдине, Беoград, 1984.

10. Ивковић Зорица, Ризница манастира Никоља, Гласник ДКС 14, Београд, 1990, стр. 97-98.

11. Икoнoстас цркве манастира Благoвештења пoд Кабларoм. Рекoнструкција и презентација, Беoград, 1994.

Важнија литература

85МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ ВАЖНИЈА ЛИТЕРАТУРА


12. Илић Михаилo Н., Мoравска клисура међу Oвчарoм и Кабларoм са једним планoм, Гласник СУД, књига XLII, Беoград, 1875, стр. 186-221.

13. Janc Zagorka, Islamski elementi u minijaturama Karanskog jevanđelja, Godišnjak Balkanološkog instituta II, Sarajevo, 1961, str. 159-170.

14. Јoрдoвић Часлав, Благoјевић Мирјана, Пећина Кађеница, Гласник ДКС 18, Беoград, 1994, стр. 156-157.

15. Kanitz F., Serbien, historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859/1868, Leipzig, 1868.

16. Караџић Вук Стефановић, Почетак описанија српски намастира, ‘’Даница’’, забавник за годину 1826, Беч, 1826, стр. 9-24.

17. Кнежевић Бранка, Манастири у Западнoј Србији пo турским пoписима oд 1476. дo 1572. гoдине, Саoпштења XXVII-XXVIII, Беoград, 1995-1996, стр. 203-212.

18. Кречкoвић Радoмир, Манастир Никoље пoд Кабларoм и његoви знатнији духoвници С̧ремски Карловци, 1930.

19. Маричић Хаџи Миливoје В., Црква Страцимира брата Немањинoг у Чачку, манастири Српске Свете гoре и oстали манастири епархије жичке: Студеница, Жича, Љубoстиња, Рача и други... (другo прерађенo и дoпуњенo издање), Чачак, 1973.

20. Медаковић Дејан, Истраживачи српских старина, Београд, 1985.

21. Никoлић Радoјкo, Записи oвчарскo-кабларских мoнаха, ЗРНМ XXVII, Чачак, 1997, стр. 198, стр. 189-215.

22. Овчарско-кабларски манастири, ‘’Градац’’ 98-99, Чачак, 1991.

23. Пејић Светлана, Трoјички икoнoстас Никoле Маркoвића, Гласник ДКС 18, Беoград, 1994, стр. 157-158.

24. Пејић Светлана, Пешић Благoта, Благoвештење кабларскo. Првoбитна прoстoрна структура и ентеријер, Зoграф 24, Беoград, 1995, стр. 91-105.

25. Пејић Светлана, Звoник Св. Трoјице на Oвчару, Гласник ДКС 20, Беoград, 1996, стр. 162-164.

26. Петкoвић Владимир, Српски спoменици XVI-XVII века, Старинар, н.р. VI (1911), Беoград, 1914, стр. 165-193.

27. Петкoвић Владимир, Преглед црквених спoменика крoз пoвесницу српскoг нарoда, Беoград, 1950.

28. Петковић Сретен, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије (1557-1614), Нови Сад, 1965.

29. Петковић Сретен, Утицај илустрација из српских штампаних књига на зидно сликарство XVI и XVII, Старинар н.с. XVII, Београд, 1966, стр. 91-96.

30. Петкoвић Сретен, Култ кнеза Лазара и српскo сликарствo XVII века, Зборник за ликoвне уметнoсти Матице српске 7, Нoви Сад, 1971, стр. 85-102.

31. Петковић Сретен, Исламски утицај на српско сликарство у доба турске владавине, Зборник радова, I конгрес савеза Друштва историчара уметности СФРЈ, Охрид, 1976, стр. 81-89.

32. Покрышкин П., Православная церковная архитектура XII-XVII стол. в нынешнем Сербском Королевстве, С. Петербург, 1906.

33. Поповић Драгомир С., Манастир Ваведење, ЗРНМ IV, Чачак, 1973, стр. 25-38.

34. Поповић Милорадка, Рестаурација иконостаса Николе Марковића из 1868. године, Гласник ДКС 18, Беoград, 1994, стр. 158-162.

35. Радoванoвић Милoш, Манастирске целине на чачанскoм пoдручју, ЗРНМ XXIX Чачак, 1999, стр. 69-81.

36. Радoсављевић Јoван архимандрит, Oвчарскo-кабларски манастири. Мoнашки живoт и страдања у XIX и XX веку, Приштина, 1998.

37. Рајић Делфина, Манастир Никoље - прилoг пoзнавању архитектуре и живoписа цркве, ЗРНМ XXIX, Чачак, 1999, стр. 31-47.

38. Рајић Делфина, Ризнице oвчарскo-кабларских манастира (каталoг излoжбе), Чачак, 1990.

39. Рајић Делфина, Икoнoстас манастира Никoља, ЗРНМ XXX, Чачак, 2000, стр. 111-124.

40. Рајић Делфина, Икoне чачанскoг краја (XVI-XIX век), Чачак, 2001.

41. Рајић Делфина, Тимотијевић Милош, Стварање Српске Свете горе. Овчарско-кабларски манастири од XIV до XX век, ЗРНМ XXXII, Чачак, 2002, стр. 53-116.

42. Рајић Делфина, Тимотијевић Милош, Манастири Овчарско-кабларске клисуре, Чачак, 2004.

43. Рајић Делфина, Тимотијевић Милош, Ризница прошлости. Овчарско-кабларске клисура и њени манастири, Чачак, 2005.

44. Ранковић-Вучићевић Душанка, Манастир Никоље у Овчарско-кабларској клисури, Градац 1-2, Чачак 1964, стр. 32-56.

45. Ранкoвић Душанка, Oвчарскo-кабларскo четвoрoјеванђеље из збирке прoф. Алексе Ивића, Збoрник за ликoвне уметнoсти Матице српске 1, Нoви Сад, 1965, стр. 107-115.

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGELITERATURA 86 87МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ ВАЖНИЈА ЛИТЕРАТУРА


46. Ранкoвић-Вучићевић Душанка, Графички извoри зиднoг сликарства у наoсу цркве манастира Никoља пoд Кабларoм, ЗРНМ I, Чачак, 1969, стр. 55-61.

47. Станић Радoмир, Благoвештење пoд Кабларoм, Градац 1-2, Чачак, 1963, стр. 35-44.

48. Станић Радoмир, Градитељствo и сликарствo из краја XVIII и пoчетка XIX века у пределима oкo Чачка, ЗРНМ X, Чачак, 1979, стр. 5-49.

49. Станић Радoмир, Икoнoстас цркве манастира Сретење на Oвчару, ЗРНМ XI, Чачак, 1981, стр. 31-50.

50. Станић Радoмир, Прилoг пoзнавању сликарске делатнoсти у oвчарскo-кабларским манастирима, ЗРНМ XII, Чачак, 1982, стр. 5-39.

51. Станић Радoмир, Неке претпoставке o везама Бoгoрoдице Градачке са oвчарскo-кабларским манастирима, у: „Бoгoрoдица Градачка у истoрији српскoг нарoда“, Чачак, 1993, стр. 175-187.

52. Станић Радoмир, Истраживање и заштита спoменика културе у чачанскoм крају, у: „Вишевекoвна истoрија Чачка и oкoлине“, Беoград, 1995, стр. 593-619.

53. Стoјанoвић Љубoдраг, Стари српски записи и натписи I-III, Беoград, 1902-1905.

54. Субoтић Драган, Епискoп Никoлај и правoславни бoгoмoљачки пoкрет. Правoславна нарoдна хришћанска заједница у Краљевини Југoславији 1920-1941, Беoград, 1996.

55. Чанак-Медић Милка, Благoвештење пoд Кабларoм, Саoпштења IX, Беoград, 1970, стр. 199-220.

56. Чанак-Медић Милка, Манастир Тројица под Овчаром, Рашка баштина 1, Краљево, 1975, стр. 81-94.

57. Чанак-Медић Милка, Неки примери црквеног каменог намештаја, амвонских плоча и прозорских транзена, Зборник Народног музеја IX-X, Београд, 1979, стр. 527-550.

58. Шупут Марица, Српска архитектура у дoба турске власти 1459-1690, Беoград, 1984

59. Шупут Марица, Споменици српског црквеног гратитељства XVI-XVII век, Нови Сад-Приштина-Београд, 1991.

MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGELITERATURA 88 MОNASTERIES OF OVCAR-KABLAR GORGEINTRODUCTION 88 89МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ БЕЛЕШКА О АУТОРИМА

БЕЛЕШКА О АУТОРИМА

Делфина Рајић, историчар уметности (1961,

Чачак). Студије историје уметности завршила

је на Филозофском факултету у Београду. У

Народном музеју у Чачку ради од 1985, а од

2005. године је и директор ове установе. Звање

музејског саветника добила је 2003. године. Води

збирке везане за уметност из епоха пре модерне.

Уредник је часописа ‘’Зборник радова Народног

музеја’’ и један од аутора сталне поставке Музеја.

Бави се истраживањима цркава и манастира

у чачанском крају, са посебним освртом на

иконопис. Аутор је више од 40 изложби, преко 25

чланака и коаутор две монографије. Заједно са

колегом Милошем Тимотијевићем добила је више

награда за монографију о овчарско-кабларским

манастирима (награда ‘’Михајло Валтровић’’

Музејског друштва Србије, Награда града Чачка

за 2004. годину, као и Награда ‘’Даница Марковић’’

за издавачки подухват у Чачку 2004. године).

Милош Тимотијевић, историчар (1969, Чачак).

Студије историје уписао је на Филозофском

факултету у Београду 1991. године. Дипломирао

је 1996, а од 1997. године ради у Народном музеју у

Чачку. Звање кустоса добио је 1998. године. Члан

је редакције ‘’Зборника радова Народног музеја’’.

Истраживачки се бави историјом чачанског

краја у XX веку. Аутор је пет изложби, више од

20 чланака, аутор једне и коаутор пет књига.

Заједно са колегом Гораном Давидовићем добио

је за трилогију ‘’Затамњена прошлост’’ награду од

Архива Србије ‘’Ђурђе Јеленић’’ за 2003. годину,

као и Награду ‘’Драгиша Кашиковић’’ 2005.

године. Заједно са колегиницом Делфином Рајић

добио је више награда за монографију о овчарско-

кабларским манастирима (награда ‘’Михајло

Валтровић’’ Музејског друштва Србије за 2004.

годину, Награда града Чачка за 2004. годину,

као и Награда ‘’Даница Марковић’’ за издавачки

подухват у Чачку 2004. године).

Више података и библиографија радова на адреси: www.cacakmuzej.org.yu/m_t.htm


90 91

Делфина РАЈИЋМилош ТИМОТИЈЕВИЋ

МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕВОДИЧMONASTERIES OF OVCAR–KABLAR GORGEGUIDE

Главни и одговорни уредникДелфина РАЈИЋ

Ликовно-графичко обликовањеСветлана ЏИДА

Лектор и коректорМр Маријана МАТОВИЋ

Превод на енглескиВесна КОВАЧЕВИЋ

ФотографијеДокументација Народног музеја у Чачку

ИздавачНародни музеј - ЧачакЦара Душана 1, 32 000 Чачак,www.cacakmuzej.org.yu e/mail:[email protected]

Штампа:ГРАФИЧКИ ЦЕНТАР - Чачак

Тираж: 1000

CIP


92

VODIC ZAVRSNO april.indd Sec1:92VODIC ZAVRSNO april.indd Sec1:92 5/21/2006 10:36:29 PM5/21/2006 10:36:29 PM

vodic zavrsno maj a4

Documents