Uvod

Do nedavno otac je izbegavao razgovore vezane za svoje doživljaje izrata. Međutim, oni su me pratili od detinjstva. Iz ove knjige, koju samnašao u kućnoj biblioteci u svojoj 12 godini, saznao sam zbog čega nemamdedu i babu s očeve strane i zbog čega se to u mišoj kući nikada nijepominjalo. Ova sećanja pomogla su mi da se upoznam s nepoznatim delomnaše porodične istorije... mada i dalje nismo govorili o tome. Zbog toga je,možda, mojoj pažnji promaklo, da očevi doživljaji mogu interesovati inekog drugog. U smisao izdavanja ove knjige uverio me je moj prijatelj,veliki nemački pesnik Volf Birman, koji mi je ukazao na njenunesvakidašnju dokumentarnu vrednost.

Već mnogo godina živim u Nemačkoj i uočavam stanje bolne ćutnjekoja postoji medu Jevrejima, Nemcima i Poljacima. Nadam se da će ovaknjiga doprineti zaceljivanju još uvek otvorenih rana.

Moj otac Vladislav Špilman nije bio pisac već pijanista, kompozitor iinspirator kulturnog života, „čovek u kome živi muzika“, kako jesvojevremeno okarakterisan. Studije je završio na Berlinskoj muzičkojakademiji klavir kod Artura Šnabla, a kompoziciju kod Franca ŠrekeraKada je Hitler 1933. preuzeo vlast, vratio se u Varšavu i kao pijanistazaposlio u Poljskom radiju. Do 1939. komponovao je simfonijsku ifilmsku muziku kao zabavne pesme, od kojih su mnoge postale hitovi. Jošpre rata koncertirao je sa svetski slavnim violinistima: BronjislavomGimpelom, Henrikom Šeringom, Idom Hendl i Romanom Totenbergom.

Posle 1945. nastavio je kao pijanista i kamerni muzičar. Stvorio jebrojne simfonijske kompozicije i oko hiljadu zabavnih pesama, od kojih jedovoljno pomenuti: „Kišu“, „0ne godine niko neće povratiti“, „Nema srećebez ljubavi“, „Ne verujem pesmi“, „Crveni autobus“, „Tiha noć“, „Doći ćei za to vreme“ ili „Sutra će biti lep dan“.

Komponovao je preko 50 pesmica za decu, muziku za mnoge radiodrame, filmove, kao i svima dobro poznat signal za Poljski filmski žurnal.

U to vreme delovao je i u upravi ZAIKS-a, Saveza poljskihkompozitora, reaktivirao je ZAKR, dao ideju i bio suorganizatorMeđunarodnog festivala zabavne muzike u Sopotu.

Do 1963. rukovodio je Redakcijom Zabavne muzike u Poljskomradiju. Taj posao je napustio da bi se posvetio koncertnoj delatnosti u

Varšavskom kvintetu koji je organizovao sa Bronjislavom Gimpelom iTadeušem Vronjskim, sa kojima je nastupao više od dve hiljade puta pokoncertnim salama širom sveta.

Ovu knjigu otac je napisao odmah posle rata, 1945. godine. Njenoprvo izdanje pojavilo se 1946, ali ubogaljeno i osakaćeno od stranecenzure. I pored toga, čini mi se, knjiga je obavila svoj zadatak, pomoglamu je da oslobodi košmara doživljenih tokom rata i vrati normalnomživotu.

Početkom šezdesetih godina razne izdavačke kuće pokušavale su daknjigu učine dostupnom sledećim generacijama čitalaca. Iz nepoznatih, aistovremeno dobro poznatih razloga, nisu to uspele. Po svoj prilici ljudikoji su odgovorni imali su za to svoje razloge.

Nakon više od pedeset godina knjiga se ponovo pojavila, najpre uNemačkoj. Odmah je zauzela značajno mesto, kao jedan od važnijihdokumenata o poslednjem ratu. Najrenomiraniji nemački magazin „DerSpiegel“ posvetio joj je osam strana. Prošle godine objavljena je uEngleskoj, Holandiji, Italiji, Švedskoj, Japanu i Sjedinjenim AmeričkimDržavama. Godine 1999. našla se na top listama novina kao što su „LosAngeles Times“, „The Times“, „The Economist“ ili „The Guardian“.

Sada je objavljena u Poljskoj. Ovo izdanje je izmenjeno i prošireno upoređenju s verzijom iz 1946. godine. Sadrži pogovor Volfa Birmana sinformacijama ko|e se odnose na epilog događaja razmatranih u knjizi.

Fragmenti potresnih memoara kapetana Vermahta Vilma Hozenfelda,priključeni ovom izdanju, pridaju knjizi nov kvalitet. Osporavaju tezu kojaje postojala u Nemačkoj, da nemačko društvo nije znalo za zločine koje jepočinila hitleristička armija na terenu Poljske i drugih okupiranih zemalja.Istovremeno, herojska dela tog Nemca svedoče o tome da su se pojedincimogli suprotstavljati nacističkom režimu. Uključujući fragmente memoarau sadašnje izdanje, rukovodio sam se željom, odnosno moralnomobavezom, da lik Vilma Hozenfelda sačuvam od zaborava.

Mart 2000.Andžej Špilman

1. Rat!

31. avgusta 1939. nije bilo gotovo nikog u Varšavi, ko je smatrao dase rat s Nemcima može izbeći. Jedino su nepopravljivi optimisti verovalida se Hitler prepao nepopustljivosti Poljaka. Njihov optimizam bio je znakoportunizma, vere lišene svake logike, da do izbijanja rata neće doći i daće se i dalje živeti u miru, jer je život bio tako lep.

Grad je uveče brižno zamračivan. U kućama su zaplivane sobeizabrane za protivgasnu zaštitu, jer smo se najviše bojali bojnih otrova.

Istovremeno u zamračenim kafanama i barovima svirali su orkestri,gosti su plesali, pili alkoholna pića i stvarali štimung, pevajući vojničkepesme.

Obavezno zamračivanje prozora, nošenje gas-maski na ramenu ivraćanje noću taksijem, izmenjenim ulicama, pridavali su životu posebnečari, utoliko pre što se još uvek nije osećala nikakva opasnost.

U to vreme stanovao sam s roditeljima, bratom i sestrama u Klizavojulici, a kao pijanista radio u Poljskom radiju. Pomenutog avgustovskogdana vratio sam se kasno kući i odmah legao da spavam. Naš stan nalaziose na trećem spratu, što je imalo svoje vrline: prašina i ulični mirisi padalisu dole, a odozgo, s neba od strane Visle kroz otvorene prozore ulazio jesvež vazduh. Iz sna su me trgli odjeci detonacije. Svitalo je. Pogledao samna sat: bilo je skoro šest. Eksplozije nisu bile previše jake, činilo se dadopiru izdaleka, u svakom slučaju odnekud izvan grada. Po svoj prilicibile su to vojne vežbe, na koje smo se od pre nekoliko dana navikavali.Posle nekoliko minuta usledila je tišina. Razmišljao sam da li da nastavimda spavam, ali već se bilo razdanilo. Odlučio sam da do doručka čitam.

Mora da je već bilo osam sati, kad su se naglo otvorila vrata mojesobe. Na pragu je stajala majka, obučena, kao da će za trenutak izaći ugrad. Bila je bleđa nego obično i nije krila ljutnju, što još uvek ležim ukrevetu. Otvorila je usta kao da hoće nešto da kaže, ali joj je glas zastao ugrlu, te je morala duboko da udahne vazduh. Na kraju je žurno i nervoznorekla:

- Ustaj, izbio je rat!Odlučio sam da smesta odem u Radio. Tamo bih sreo prijatelje.

Tamo se nalazio izvor najsvežijih vesti.Obukao sam se, doručkovao i izašao iz stana. Na zidovima kuća i na

oglasnim stubovima već su se videle bele plahte plakata sPredsednikovom porukom narodu, u kojoj obaveštava o nemačkom napaduna Poljsku. Ljudi su stajali u grupicama i čitali, neki su nervozno trčali uraznim pravcima, po svoj prilici želeći da obave svoje najvažnijeneobavljene poslove. U radnji na ćošku blizu naše kuće vlasnica je lepilatrake od belog papira na prozorska stakla, što je trebalo da spreči njihovoispadanje u slučaju nagoveštavanog bombardovanja.

Za to vreme njena ćerka je dekorisala tanjire sa salatom, šunkom ikobasicom malim zastavicama i portretima nacionalnih junaka. Ulicama subez daha trčali kolporteri, prodajući specijalna izdanja. Nije se osećalanikakva panika. Raspoloženje se kolebalo između znatiželje, šta će iz togaproizići i začuđenosti zbog ovakvog obrta stvari.

Pred jednim oglasnim stubom zaustavio se sedi, sveže obrijan i brižnoodeven, elegantan muškarac, čiji su vrat i lice pocrveneli od iznerviranosti.Šešir mu se s čela povukao na potiljak, što u normalnoj situaciji sebinikada ne bi dopustio. Čitao je, s nevericom vrteo glavom, čitao dalje, sveviše pritiskajući naočare o nos. Neke reči ponavljao je glasno i ogorčeno:

- Napali... bez upozorenja...Okrenuo se prema ljudima koji su ga okruživali, očekujući njihovu

reakciju, podigao ruku da popravi naočare i uzviknuo:- Pa to nije pristojno!Malo kasnije, već idući, još uvek ne mogavši da se smiri, mrmljao je

sebi u bradu, sležući ramenima:- Ne. Tako se ne radi...Put do Radija, iako sam stanovao veoma blizu, pokazao se nimalo

lakim zadatkom, oduzeo mi je dvostruko više vremena nego obično. Većsam bio na pola puta kada je sa zvučnika okačenih o ulične svetiljke, iznadulaza u radnje i prozora kuća odjeknuo zvuk alarma. Zatim se čuo glasspikera: „Alarm za grad Varšavu! Pažnja, pažnja, dolazi...“, nakon čega suusledile serije brojki i slova vojnih šifri, koje su u ušima civilnogstanovništva zvučale kao tajne formule. Da li su brojke označavalebrojeve aviona koji nadleću, a slova mesta, na koja će, možda, uskoropasti bombe? Među njima je, možda, i ovo na kome upravo stojimo?

Ulica je brzo opustela. Prestrašene žene žurile su prema podrumima.Muškarci nisu hteli da se sklanjaju u njih, stajali su u kapijama kuća,psovali Nemce, demonstrirajući svoju hrabrost i bes prema nesposobnojvladi koja je prekasno izvršila opštu mobilizaciju. Na praznim, gotovo

izumrlim ulicama čule su se svađe članova protivavionske odbrane sneposlušnima, koji su samo iz sebi poznatih razloga izvirivali iz kapijakuća ili promicali duž zidova. Nešto kasnije čule su se opet bombe, ali iovoga puta ne tako blizu.

U zgradu Radija uspeo sam da stignem u trenutku oglašavanja trećegalarma. Međutim, tu nikom nije padalo na pamet da svakog časa silazi usklonište.

Radio program nalazio se u stanju raspada, samo što bi u najvećojžurbi bivao nekako sklopljen, ponovo je prekidan, čim bi stigle nove ivažne vesti s fronta ili političke informacije, koje su prenošene bezodlaganja, ilustrovane vojnim marševima ili Narodnom himnom. Uhodnicima pojedinih redakcija vladao je haos. Osećalo se da ljudeobuzima ratno raspoloženje.

Jedan od činovnika pozvanih u vojsku, došao je da se pozdravi skolegama, a istovremeno pokaže svoju novu uniformu. Verovatno jezamišljao da će ga svi okružiti i da će doći do uzbudljive scene oproštaja.Mora da se razočarao: niko nije imao vremena da obrati pažnju na njega.Stajao je i zaustavljao kolege u prolazu, da bi svoj program rastanka s„civilom“, o kome će kasnije moći da priča unucima, bar delimičnosproveo. Pri tom nije podozrevao da dve nedelje kasnije niko takođe nećeimati vremena da ga počastvuje prisustvom na pogrebu.

Ispred radijskog studija uhvatio me je za rukav stari, zaslužni radiopijanista, profesor Urštejn. Godinama je vreme odmeravao muzičkompratnjom, kao što ga drugi ljudi odmeravaju danima i satima. Kada jeprofesor pokušavao nečeg da se seti, uvek je započinjao rečima: Kada samsvirao... Odnosno, kada mu je polazilo za rukom da u vremenu lokalizujemesto te muzičke pratnje, poput krajputaškog kamena na ivici puta, tada jesvom sećanju dopuštao da pravi sve šire krugove i obuhvata nova, madamanje bitna i udaljenija sećanja.

Sada je stajao ispred studija, ošamućen i dezorijentisan: kako ćeizgledati taj rat lišen muzičke pratnje?

- Niko ne može da mi kaže - bespomoćno se žalio - da li ću danasraditi...

Ispostavilo se da ćemo popodne raditi, svako za svojim klavirom.Muzičke emisije će ići, iako drugačijim redosledom nego što su planirane.

Međutim, bližilo se vreme doručka i neke kolege su osetile glad.Dakle, napustili smo Radio, da bismo nešto pojeli u obližnjem restoranu.

Grad je delovao kao da se ništa nije dogodilo. Po glavnim ulicamasaobraćaj je bio veoma živ. Radnje su bile otvorene, a kako je PredsednikPoljske molio da se ne prave zalihe, jer su, po njegovom mišljenju,nepotrebne, niko nije stajao u redovima. Ulični prodavci su s velikimuspehom prodavali igračku od papira koja je predstavljala svinju, koja se,kad se odvije iz duhovito složenog papira, pretvarala u Hitlerov portret.

S naporom smo pronašli slobodan sto u restoranu. Mnogih jela, kojasi uvek mogao naručiti, nije bilo. Ostala su prilično poskupela. Špekulantisu očigledno stupili u akciju.

Razgovor se uglavnom koncentrisao na što skorije uključivanjeFrancuske i Engleske u rat. Osim nekoliko nepopravljivih pesimista svi susmatrali da će se to dogoditi tokom najbližih sati ili minuta. Neki sunajavljivali da će i Amerikanci objaviti rat Nemcima. Pri tome, navođeniargumenti zasnivali su se na iskustvima stečenim u prethodnom ratu.Zvučali su: „Onda je vođen tako da znamo kako i sada treba ratovati“.

Francuska i Engleska uključile su se u rat tek 3. septembra.Toga dana, iako je sat pokazivao već jedanaest sati, još uvek sam se

nalazio kod kuće. Radio smo sve vreme držali uključen, da ne bismoizostavili nijednu svežu vest. Međutim, izveštaji s fronta nisu ispunjavalinaša očekivanja. Istina, naša konjica je ušla u istočnu Prusku, a naši avionibombardovali nemačke vojne položaje, ali poljska vojska morala jeneprestano da se povlači sa zauzetih terena, s obzirom na vojnu nadmoćneprijatelja. Kako je to bilo moguće kada su Nemci imali avione i tenkoveod kartona i sintetički benzin, koji nije bio ni za punjenje upaljača kako jetvrdila naša vojna propaganda?! Mnogi nemački avioni pogođeni su iznadVaršave i očevici su pričali da su tobož videli leševe neprijateljskih pilotau odelima i sa cipelama od papira. Kako je onda mogla ta bedna rulja danas primorava na povlačenje? To niko nije mogao da shvati.

Majka se muvala po sobi, otac je vežbao na violini, ja sam neštočitao sedeći u fotelji, kada je prekinut neki beznačajan program i spikerpatetičnim glasom nagovestio prvorazrednu vest. Ja i otac približili smo seradiju, dok je majka istrčala iz sobe, da bi pozvala moje dve sestre i brata.Iz zvučnika se začuo vojnički marš, zatim je opet ponovljeno obaveštenje,pa su nam ponovo naložili da slušamo marševe, da bi trenutak kasnijeponovo rekli da će uskoro uslediti veoma važna vest. Nervna napetostpostala je nepodnošljiva kada je odjeknula poljska Narodna himna, aneposredno posle nje engleska. Iza toga saznali smo da nismo usamljeni u

borbi s neprijateljem, da imamo jakog saveznika i da ćemo sada sigurnodobiti rat, čak ako bi se njegov tok promenio ili neko vreme za nas bionepovoljan.

Teško je opisati uzbuđenje koje nas je tada obuzelo. Majci su se uočima pojavile suze, otac je jednostavno ridao, a moj brat Henrik, koristećisituaciju, pred nosom mi mahao pobednički mkom, uzbuđeno uzvikujući:

- Vidiš li? Zar ti nisam rekao!Regina je smatrala da se u ovom času ne treba svađati. Stala je

između nas i mimo izjavila:- Prestanite! Svako od vas je znao da će biti ovako...A nešto kasnije dodala je:- Uostalom, to je proisticalo iz međunarodnih ugovora.Regina je bila advokat, prema tome i autoritet za slična pitanja. Tu

nije bilo nikakve diskusije.Halina se pozabavila radijem, pokušavajući da nade Radio London,

jer je odlučila da do informacija dođe iz direktnih izvora.Dve moje sestre behu najspokojnije u porodici. Na koga su u tome

povukle? Ako su bile na nekog, onda je to sigurno majka, međutim ona jeu poređenju sa njima sada ostavljala utisak osobe koja ne vlada sobom.

Četiri sata kasnije Nemačkoj je objavila rat i Francuska. Popodneotac je odlučio da učestvuje u manifestaciji koja je trebalo da se održiispred Ambasade Velike Britanije. Majka mu to nije dozvoljavala, ali on jeostao pri svome. Posle se vratio kući veoma uzbuđen, uzrujan i izgužvanogodela. Pričao nam je kako je tamo video poljskog ministra spoljnihposlova i ambasadore Engleske i Francuske. Nešto je uzvikivao, zajedno sostalima pevao, sve do trenutka kada su ih pozvali da se zbog opasnostiod vazdušnih napada što pre raziđu kućama. Gomila je slušala te pozivetako napaljena, da je otac u njoj mogao biti ugušen. I pored svega što jedoživeo bio je zadovoljan i dobro raspoložen.

Nažalost, naša radost je kratko potrajala. Vesti s fronta bile su svealarmantnije. 7. septembra ujutru neko je glasno zakucao na naša vrata. Nastepeništu je stajao komšija od preko puta, lekar, obuven u vojničkečizme, sa sportskom kapom i u nekakvoj lovačkoj jakni, s rancem naramenu. Veoma se žurio, međutim osećao se obaveznim da nas obavestida se Nemci već približavaju Varšavi, da je naša vlada otputovala uLublin, da svi muškarci moraju napustiti grad, preći na drugu stranu Visle,gde će biti organizovana nova linija odbrane.

U početku mu niko od nas nije verovao. Odlučio sam da skoknem doostalih komšija i posavetujem se. Henrik je uključio radio, međutim ueteru je vladala tišina. Stanica je ćutala.

Mnoge komšije nisam zatekao, da bih saznao nešto od njih. Većinastanova bila je zaključana, u drugima žene su ispraćale svoje muževe ibraću na put, uplakane i spremne na najgore. Lekar je nesumnjivo govorioistinu.

Bez premišljanja odlučio sam da ostanem. Nisam video nikakvogsmisla u nekakvom ratnom potucanju. Ako sudbina želi da poginem, nekase to dogodi kod kuće. Osim toga mislio sam neko mora brinuti o majci isestrama, ako otac i Henrik odu. Nakon savetovanja ispostavilo se da su ioni odlučili da ostanu.

Iz čistog osećanja obaveze majka je i dalje pokušavala da nasnagovori na bekstvo. Nervozno nas je gledala širom otvorenih očiju,tražeći sve novije i novije argumente koji će nas uveriti u nužnostnapuštanja grada. Kad je ipak shvatila da nije u stanju da slomi naš otpor,na njenom lepom, izražajnom licu oslikalo se osećanje olakšanja izadovoljstva; neka bude što biti mora, bolje je da ostanemo zajedno!

Čekao sam do osam sati i čim se malo smračilo odlučio sam daizađem u grad. Varšava se promenila do neprepoznatljivosti. Kako je bilomoguće da za samo nekoliko sati toliko dijametralno izmeni svoj izgled?

Sve radnje bile su zatvorene, zamro je tramvajski saobraćaj, samo suautomobili, natovareni do vrha, promicali neverovatnom brzinom u pravcumosta Ponjatovski.

Maršalovom ulicom 1 marširala je četa vojnika. Išli su gordo,pevajući, iako se među njima moglo zapaziti nešto neviđeno: kape su imstajale nepravilno, svaki od njih nosio je karabin onako kako mu je bilozgodno, nisu marširali u nizu, njihova lica odavala su da svako ide u boj nasvoju ruku, da odavno nisu deo precizne i perfektne mašinerije, kakvupredstavlja dobro organizovana armija. Dve mlade žene bacale su im strotoara crvene lepe kate, s vremena na vreme uzvikujući patetične reči.Niko na to nije obraćao pažnju. Ljudi su užurbano trčali, osećalo se dabeže na desnu obalu Visle. Sada su imali da obave još par stvari, trudećise da to učine pre odlučnog napada Nemaca. I oni su delovali drugačijenego prethodne večeri. Varšava je bila neobično elegantan grad. Kuda suse denuli svi oni muškarci i žene obučeni kao na stranicama modnihžurnala?

Oni koji su se danas kretali u raznim pravcima kao da su krenuli nanekakvu turističku ili lovačku maskaradu. U vojničkim ili skijaškimcipelama, skijaškim pantalonama, s maramama na glavi, natovarenizavežljajima ili rancima, sa štapovima u mci, obučeni nehajno, žureći, nisuse trudili da izgledaju bar malo civilizovano.

Ulice, juče još tako čiste, danas su bile pune smeća i prljavštine. Ujednom od bočnih sokaka po ivičnjacima, na trotoaru i kolovozu sedeli suili ležali vojnici koji su se vratili direktno s fronta. U izrazima njihovihlica, u pozama i gestovima videla se ogromna iscrpljenost i mrzovolja. Tosu i demonstrativno isticali, da ljudi koji ih okružuju ne posumnjaju u njih,što su tu, a ne na frontu, da je to samo zato što nema nikakvog smisla, daje to jednostavno beznadežno. Ljudi koji su stajalo malo dalje ugrupicama, prenosili su jedni drugima vesti s bojnog polja koje su čuli odvojnika. Bile su krajnje mučne.

Podsvesno sam počeo da se osvrćem, tražeći zvučnike. Možda ih jeneko odneo? Nije, još uvek su se nalazili na svojim mestima, ali su ćutali.

Prema tome, požurih u Radio. Zbog čega nisu emitovali bilo kakvevesti? Zbog čega niko nije hrabrio ljude, da zaustavi njihovo kolektivnobekstvo? Radio nije radio. Direkcija je napustila grad. Samo su blagajnici,u najvećoj mogućoj žurbi, isplaćivali radnicima i umetnicima tromesečnuotpremninu.

- Šta sada da radimo? - zgrabih jednog višeg činovnika za rame.Pogleda me odsutnim pogledom, pogledom u kome se manifestovao

prezir povezan s besom. Na kraju pošlo mu je za rukom da se oslobodimog stiska.

- Koga se to tiče? - dreknu na mene, sleže ramenima i istrča na ulicu,zalupivši besno vrata.

Postaje neizdržljivo. Niko i ne pokušava da zaustavi Ijude da ne beže.Zvučnici okačeni o ulične svetiljke ćule. Niko ne uklanja đubre s ulica.Đubre? Da. Niti ublažuje paniku. Zar nije sramno bežati ulicama umestoboriti se?

Niko gradu neće povratiti izgubljeno dostojanstvo!Bila je to slika poraza. Slomljena srca vratio sam se kući. Sledećeg

dana uveče jedna od prvih granata nemačke artiljerije udarila je u skladištedrva preko puta naše kuće. Prva su izletela stakla radnje na ćošku,nedaleko od naše kuće, brižno oblepljena trakama od belog papira.

2. Prvi Nemci

Sledećih dana, hvala Bogu, situacija se znatno popravila. Grad jeproglašen utvrđenjem, dodeljen mu je komandant, koji se obratiostanovništvu, pozivajući ga da ostane u gradu i pripremi se za odbranu. IzaBuga već je organizovan protivnapad poljskih odreda. Naš zadatak je bioda zaustavimo glavne neprijateljske snage pred Varšavom, dok se armijane pripremi za priticanje u pomoć. I u samoj Varšavi situacija sepopravila: granate nemačke artiljerije prestale su da padaju na prostorgrada.

Međutim, pojačali su se vazdušni napadi. Više nije bilo alarma. Čestosu paralizovali grad i onemogućavali pripreme za njegovu odbranu. Takoreći svakoga sata pojavljivale su se visoko, na te jeseni izuzetno plavomnebu, siluete aviona, okružene belim oblačićima granata našeprotivavionske artiljerije, koje su eksplodirale oko njih. Tada se smestatrebalo skrivati po podrumima. Tu više nije bilo šale: podovi i zidoviskloništa vibrirali su, kada su na prostor celog grada padale bombe i svakaod njih, kao metak u tom ruletu uništenja, pogađala kuću, u čijem sepodrumu neko skrivao, što je značilo smrt. Kroz grad su neprestano jurilakola hitne pomoći: kada ih nije bilo dovoljno, uključivali su se fijakeri,čak obične taljige, da bi prevezli ranjenike i stradalnike izvučene izruševina.

Među ljudima vladalo je pozitivno raspoloženje, iz časa u čas čak jeraslo oduševljenje. Još nismo bili, kao onda, 7. septembra, prepušteni namilost i nemilost sudbini. Predstavljali smo organizovanu armiju, koja jeimala vlastiti komandni štab, raspolagala municijom, pred sobom imalajedinstven cilj: odbranu grada. Samo je od nas zavisio njen efekat. Sada jetrebalo angažovati sve snage.

Glavnokomandujući general apelovao je na ljudstvo da uzme učešćau akciji kopanja odbrambenih rovova oko grada, koji će otežavati napadenemačkih tenkova. Svi su se javljali za taj posao. U našoj kući ostajala jesamo majka, da bi čuvala stan i kuvala ručak.

Kopali smo na periferiji grada, duž jednog od brežuljaka na Volji. 2

Iza nas pružala se lepa četvrt s vilama, ispred nas mlada šuma. Taj posaopričinjavao bi mi čak zadovoljstvo, da nas nisu progonile bombe. Istina

nisu padale previše blizu, ali sam se osećao nelagodno, slušajući njihovozviždanje, svestan da bi nas neka mogla i pogoditi.

Pored mene prvoga dana kopao je stari Jevrejin u kaftanu i saokruglom jevrejskom kapicom bez danca. Kopao je s biblijskomsamopredanošću, bacajući se na ašov kao na smrtnog neprijatelja, s penomna ustima, sivom od umora, potresan drhtajima mišića, škrgućući zubimasplet cmog kaftana i brade. Rad koji je premašivao njegove snage, izvođens gnevom, nije donosio nikakve vidljive rezultate. Lopata se samo vrškomzabadala u tvrdu zemlju, a grudve iskopane na taj način ponovo su klizileu rov, pre nego što mu je polazilo za rukom da ih prebaci van njegoveivice. Svakoga časa oslanjao se o ivicu rova, kašljao i krkljao. Smrtnobled pio je čaj od nane, koji su stare žene, koje nisu mogle fizički da rade,a želele su da još nečim da doprinesu, donosile radnicima da se osveže.

- Vama je očigledno teško - rekoh mu za vreme jedne pauze. - Morateprestati, ako nemate snage.

Bilo mi ga je žao, pokušavao sam da ga nagovorim da odustane.Očigledno je da je posao tog tipa nadmašivao njegove mogućnosti.

- Uostalom, niko vas ne primorava...Pogledao me je teško dišući, podigao pogled visoko ka nebu, po

čijem su plavetnilu leteli delovi granata koje su eksplodirale. U njegovompogledu primećivao se izraz sreće, kao da se na firmamentu u tom trenutkupojavio Jehova u svem svom sjaju.

- Imam radnju - prošaputao je.Duboko je udahnuo vazduh, zaridao, na njegovom licu ocrtalo se

očajanje i ponovo se s ogromnim naporom bacio na lopatu.Dva dana kasnije prestao sam to da radim. Saznao sam da Radio

obnavlja delatnost pod rukovodstvom novog direktora EdmundaRudnjickog, bivšeg šefa Muzičke redakcije. Nije pobegao kao drugi.Okupljao je raspršene radnike, da bi pokrenuo radio stanicu. Zaključiosam da ću tamo biti korisniji nego pri kopanju rovova. Tako je i bilo: punosam svirao, i kao solista i kao muzička pratnja.

Uslovi života u gradu počeli su se izrazito pogoršavati, da ne kažem:bili su obrnuto proporcionalni sve većoj kuraži civilnog stanovništva.

Nemačka artiljerija počela je da tuče grad, u početku predgrađa,kasnije i centar. Videli smo sve više kuća bez prozora, s tragovima granataili s oštećenim zidovima. Noću je nebo bilo crveno od požara, a vazduhtežak od dima. Ponestajala je hrana. Bila je to jedina tačka, u vezi s kojom

hrabri predsednik Stažinjski nije bio u pravu: nije trebalo da odvraća ljudeod pravljenja zaliha. Grad ne samo što je hranio sebe već i vojskuzatvorenu u njemu Armiju „Poznanj“, koja je dolazeći sa zapada uspela dase probije do Varšave i pojača njenu odbranu.

Oko 20. septembra naša porodica se iz stana u Klizavoj preselila kodprijatelja u Gospodnjoj, jer su stanovali na prvom spratu. Niži spratovičinili su se mnogo manje ugroženi, a za vreme napada nećemo morati dasilazimo u podrume. Svi smo osećali strah od protivavionskih skloništa, snjihovim ustajalim vazduhom, koji nam nije dopuštao da dišemo i s niskimtavanicama koje su ostavljale utisak da će se svakog trenutka stropoštati isve pokopati pod ruševinama višespratnica. Ni u našem stanu na trećemspratu nismo se osećali drugačije: kroz prozore bez stakala čuli smozvižduke granata koje preleću, od kojih je svaka mogla udariti u naš stan.Prema tome, izabrali smo prvi sprat naših prijatelja, iako se u njemusklonilo puno ljudi, vladala je gužva i moralo se spavati na podu.

Bližio se kraj opsade Varšave.Sve teže sam stizao do Radija. Na ulicama su svuda ležali leševi,

čitavi delovi grada goreli su, odavno nije bilo ni govora o gašenju požara,jer je neprijateljska artiljerija oštetila gradski vodovod. Rad u studiju bioje veoma opasan. Nemački topovi gađali su sve važnije objekte u gradu, utrenutku kada je spiker najavljivao koncert, pojačavala se paljba po radiostanici.

Histeričan strah stanovnika od sabotaže u to vreme dostigao jevrhunac. Svako je mogao biti osumnjičen za špijunažu i streljan, pre negošto bi se situacija razjasnila.

U kući, u koju smo se preselili, na četvrtom spratu stanovala je žena,profesorka muzike. Imala je peh da joj je prezime Hofer i da jeneustrašiva. Njenu hrabrost pre bi valjalo smatrati čudaštvom. Nije bilovazdušnog napada koji bi je primorao da siđe u sklonište i odustane odsvakodnevnih prepodnevnih vežbi na klaviru koje su trajale po dva sata.Sa samo sebi svojstvenom upornošću triput dnevno hranila je ptice koje jedržala u kavezima na balkonu. Takav način života u opsednutoj Varšavibio je doista neobičan. Služavke iz cele kuće, koje su se svakoga danaokupljale kod domara na političke konferencije, smatrale su to veomasumnjivim. Posle dužih debata došle su do zaključka da je nastavnica sastranim prezimenom po svoj prilici Nemica, da svojom svirkom na klaviru,svojevrsnom tajnom šifrom signalizira stranoj avijaciji gde da baca bombe.

Pre nego što smo se osvestili, te razjarene žene su upale u stan čudakinje,sprovele je dole, u podrum, zajedno sa njenim pticama, koje supredstavljale dokaz njene špijunske delatnosti. I nehotice na taj načinspasile su joj život. Nekoliko sati kasnije njen stan potpuno je uništiojedan projektil koji je pao na njega.

23. septembra poslednji put sam svirao pred mikrofonima Poljskogradija. Ni sam ne znam kako sam se našao u Radio stanici. Jurio sam odkapije do kapije, na trenutak skrivao, trčao dalje, dok u najbližoj okolini nebih začuo zvižduke bombi. Na vratima sam sreo predsednika Stažinjskog.Bio je nemarno obučen, neobrijan, na njegovom licu ocrtavao se izrazsmrtnog umora. Nije spavao danima, bio je duša odbrane i heroj grada. Nanjegovim leđima ležala je odgovornost za sudbinu Varšave. Nalazio sesvuda. Kontrolisao je prve linije rovova. Rukovodio podizanjem barikada.Bavio se bolnicama, pravednom raspodelom skromnih zaliha hrane,organizacijom protivavionske odbrane i vatrogasnom službom i pored toganalazio vreme da se svakodnevno preko radija obraća narodu. Svi suočekivali ta obraćanja i iz njih crpli optimizam. Niko nije imao razloga zagubljenje hrabrosti, sve dok nije osećao Predsednikovu sumnju. Situacijauopšte nije bila najgora. Francuzi su prekoračili Zigfridovu liniju, Englezisu bombardovali Hamburg. U svakom trenutku očekivala se invazija naNemačku. Tako nam se bar svima činilo.

Toga dana trebalo je da sviram Šopena. To je bila, kako se kasnijeispostavilo, poslednja emisija žive muzike sa antene Poljskog radija.Bombe su svakog časa padale u neposrednoj blizini studija, okolne kućebile su u plamenu. U takvoj buci tako reći nisam čuo zvuk vlastitogklavira. Posle koncerta morao sam da čekam dva sata, pre nego što jeartiljerijska vatra prestala, da bih krenuo kući. Roditelji, sestre i brat većsu se pribojava- tla mi se nešto desilo, zbog čega su me pozdravili kao dasam se vratio s onog sveta. Samo je naša kućna pomoćnica smatrala da jesva ta uznemirenost izlišna. Tumačila je: „Ta imao je sa sobomdokumente, doneli bi ga kući...“

Istoga dana, nešto posle tri sata, radio stanica je ućutala.Reprodukovana je ploča s Koncertom u c-molu Rahmanjnova, ali upravo utrenutku kada se završavao lep i veoma miran drugi deo, nemačka bombaoštetila je električnu centralu i zvučnici u gradu su umukli. Uveče sam idalje pokušavao da i pored divljajuće artiljerijske vatre radim nakompoziciji mog Končertina za klavir i orkestar. Time sam bio zauzet i

kasnije, sve do kraja septembra, iako mi je to sa sve većim naporompolazilo za rukom.

U suton pogledao sam kroz prozor. Ulica osvetljena vatrom bila jepusta, a s vremena na vreme u njoj su odjekivale eksplozije. S leve stranegorela je Maršalova, iza mene Kraljevska i Gžibovski trg, pravo Senjačka.Teški, krvavo-crveni kolutovi dima vukli su se nisko iznad kuća. Kolovozii trotoari bili su zasipani nemačkim lecima, koje niko nije podizao, jer sukako se govorilo bili zatrovani. Ispod jedne bandere ležala su dva mrtvatela, jedno raširenih ruku, drugo zgrčeno kao u snu. Ispred ulazne kapijenaše kuće ležao je ženski leš otkinute glave i ramena. Pored njegaprevrnuta kofa. Žena je, očigledno, nosila vodu iz bunara. Trag njene krvije u vidu tamnog, dugog mlaza vodio ka uličnom kanalu i dalje karešetkastom slivniku.

Gvozdenom ulicom od strane Velike lagano je dolazi fijaker. Teškoje shvatiti kako mu je pošlo za rukom da stigne čak ovde i zbog čega su sei konj i kočijaš ponašali tako mimo, kao da se naokolo ništa nije događalo.Na raskrsnici sa Borovom ulicom fijakerista je zaustavio konja,razmišljajući kuda dalje da krene. Nakon kraćeg premišljanja izabrao jepravo, coknuo je i konj je nogu pred nogu krenuo napred. Prošli su desetakmetara, kada se začu fijukanje i tutnjava. Zaslepeo me je jak bljesak, kadasam se ponovo navikao na pomrčinu, fijakera više nije bilo. Razlupanodrvo, ostaci rude, delovi tapacirunga, razneta tela čoveka i konja ležali surazbacani pored zidova kuća. A mogli su da skrenu u Borovu...

25. i 26. nastupili su pakleni dani. Eksplozije su se pretvorile uneprekidnu grmljavinu, čemu se priključila i buka aviona koji su nadletaliu brišućem letu, podsećajući na električne bušilice. Vazduh, težak od dimai prašine, uvlačio se u svaku pukotinu, ne dopuštajući ljudima sakrivenimu podrumima ili u stanovima udaljenim od ulice da slobodno dišu.

Ni sam ne znam kako sam preživeo ta dva dana. Parče bombe ubiloje čoveka koji je sedeo pored mene u spavaćoj sobi naših prijatelja. Dvenoći i jedan dan proveo sam sa još deset osoba zatvoren u malom toaletu.Kada smo nekoliko nedelja kasnije razmišljali o tome, kako nam je to tadauspelo, pokušavajući ponovo da uđemo u njega, ispostavilo se da se unormalnim uslovima tamo ne bi smestilo više od osam osoba.

27. septembra, u sredu, Varšava je kapitulirala. Još dva dana nisamse usuđivao da izađem u grad. Kući sam se vratio smrvljen: činilo mi se daje Varšava prestala da postoji.

Ulica Novi svet 3 svela se na uzanu stazicu, koja krivuda izmeđugomila ruševina. Na svakom uglu trebalo je mimoilaziti barikadepodignute od prevrnutih tramvaja i ploča povađenih iz trotoara. Naulicama gomile leševa u stanju raspada. Ljudstvo izgladnelo za vremeopsade gramzivo se bacalo na konjske strvine koje su svuda ležale. Još sutinjale ruševine mnogih kuća.

Upravo sam išao Jerusalimskom alejom, kada su od strane Visle namotociklu prispela dvojica vojnika, sa čeličnim šlemovima, obučena uzelene, meni nepoznate uniforme. Imali su velika, tupa lica i oči boje vode.Zaustavili su se pokraj ivičnjaka i pozvali dečaka koji je upravo prolazio.Prišao im je.

- Marschallstrase! Marschallstrase!Dubokim, hrapavim glasovima ponavljali su neprestano tu jednu

jedinu reč. Dečak je stajao nemo, otvorenih ustiju, ne mogavši da izusti nireči.

Vojnici su izgubili strpljenje. Jedan od njih opsova sebi u bradu,odmahnu prezrivo rukom, dade gas i ode.

Bili su to prvi Nemci.Nekoliko dana kasnije na zidovima Varšave pojavile su se dvojezične

objave nemačkog komandanta, u kojima je poljskom življu obećavaoposao, a usput i zaštitu nemačke države. Specijalno poglavlje u objavamabilo je posvećeno Jevrejima, kojima su garantovana sva prava,nedodirljivost svojine i potpuna sigurnost.

3. Očevo klanjanje

Vraćali smo se u Klizavu, bez nade da ćemo svoj stan zatećineoštećen. Međutim, osim par prozorskih stakala sve je bilo na mestu.Vrata su bila zaključana, kao što smo ih ostavili izlazeći, unutra su svesitnice ležale na svome mestu. I ostale kuće u okolini bile su neoštećene.Kada smo posle nekoliko dana počeli da izlazimo na ulicu, da bismosaznali nešto o svojim prijateljima, ispostavilo se da je grad i pored velikihoštećenja funkcionisao. U stvari, gubici su bili znatno manji nego što bi seočekivalo posle avionskih napada. U početku se govorilo o sto hiljadapobijenih, svi su bili duboko potreseni tom brojkom, koja je predstavljaladeset procenata celokupnog stanovništva Varšave. Kasnije se pokazalo daje broj žrtava iznosio oko dvadeset hiljada. Među njima su se nalazili inaši prijatelji, koje smo pre nekoliko dana videli žive, a danas su ležalizatrpani ruševinama, raskomadani bombama. Poginula su dva druga mojesestre Regine. Zatrpala ih je kuća srušena u Košikovoj ulici. Kada smokasnije prolazili kraj tog mesta, trebalo je stavljati maramicu na nos. Krozzatrpane prozore podruma i pukotine u zidu širio se smrad osamdesetaktela u raspadu, koji je trovao vazduh u čitavoj okolini. U Mazovjeckojulici jednog mog druga raznela je artiljerijska granata. Samo zahvaljujućitome što je pronađena glava, moglo se ustanoviti, da raskomadani ostacipripadaju čoveku, koji je nekada bio talentovani violinista. Bile su toužasavajuće vesti. Međutim, ništa nije moglo da naruši našu gotovoživotinjsku radost, stidljivo skrivanu u podsvesti, zbog toga što smo živi iništa nam ne preti. U toj novoj stvarnosti sve što je pre mesec danapredstavljalo nekakvu trajnu vrednost, izgubilo je značenje. Stvari, kojepre toga nisu zasluživale pažnju, zauzele su novo, važno mesto: lepa iudobna fotelja, bela kaljeva peć, na kojoj si za trenutak mogao zaustavitipogled ili škripa patosa koja je dopirala iz stana iznad našeg bile suobeležja normalnog života i kućne atmosfere.

Otac se prvi ponovo počeo baviti muzikom. Satima je svirao naviolini, bežeći na taj način od stvarnosti., Kada je neko, ko je doneo nove irđave vesti, pokušavao da ga odvoji od posla, udubljivao se u tozabrinuto, naborana čela, da bi trenutak kasnije, razgaljena lica rekao: „Ali,to ne svedoči ni o čemu! i tako će ovde najdalje za mesec dana bitisaveznici!“. Ovaj standardni odgovor na sva pitanja i probleme u to vreme

bio je njegov jedini način izolacije od okoline, beg u vanzemaljski svetmuzike, u kome se osećao najbolje.

Nažalost, prve informacije koje su doneli ljudi, koji su uspeli dapomoću akumulatora pokrenu svoje radio aparate, nisu potvrdile očevoptimizam. Stvari su loše stajale: Francuzi nisu pokušavali da probijuZigfridovu liniju, Englezi nisu bombardovali Hamburg, nije bilo pomena obilo kakvim planovima invazije na Nemačku. U Varšavi, međutim,započele su prve racije. U početku činili su to nespretno, kao da se stide tenove metode mučenja ljudi. Nedostajalo im je iskustvo za nešto drugo.Mali privatni automobili prolazili su ulicama, neočekivano su sezaustavljali u blizini Jevreja koji su išli trotoarom, kroz vrata koja su seotvarala pružala se ruka, čiji je savijen kažiprst pozivao gestom: „Komm,komm!“ Oni koji su se vraćali iz takvih racija pričali su o prvimslučajevima prebijanja: tada još nisu bila opasna uglavnom su se svodilana udarce po licu ili na par šuteva. Ti događaji doživljavani su posebnobolno od strane onih, koji su ih smatrali nečim uvredljivim, još uvek neshvatajući da ne predstavljaju, na osnovu etičkih kriterijuma, ništa drugoveć da su to najobičniji udarci ili šutiranje nekakve stoke.

U početku opšta ogorčenost na članove poljske vlade i rukovodstvoarmije, koji su pobegli u inostranstvo, ostavivši zemlju na milost i nemilostsudbini, bila je snažnija od mržnje prema Nemcima. S tugom su se sećaliMaršalovih reči, kada je izjavljivao da neprijatelju neće dati ni dugme oduniforme. Doista ga nije ni dao, jer je uniformu poneo sa sobom,napuštajući Poljsku. Bilo je i onih koji su proricali da će sada biti bolje,jer će Nemci izaći na kraj s haosom koji je vladao u Poljskoj.

Iako su Nemci dobili oružani rat protiv nas, u političkom pogledupočeli su da gube. Odlučan poraz pretrpeli su decembra 1939. godine,kada je u Varšavi streljano prvih sto nevinih muškaraca. Tada je samo zanekoliko sati između Poljaka i Nemaca izrastao zid mržnje, koji nijemogao biti uklonjen, premda su okupatori tokom kasnijih godina rataispoljavali dobru volju za to.

Istaknute su prve nemačke naredbe, za čije se nepridržavanjekažnjavalo smrću. Najvažnija se odnosila na trgovinu hlebom: svako kobude prodavao ili kupovao pecivo po višoj ceni od one pre rata i u tomebude uhvaćen, biće kažnjen streljanjem. Ta naredba ostavljala je na naspotresan utisak. Danima nismo jeli hleb, hraneći se krompirom i nekakvimjelima od brašna. Henrik je kasnije primetio, da hleb ipak postoji, da se

kupuje i da one koji ga kupuju na licu mesta ne streljaju. Prema tome, i mismo počeli kupovati hleb. Zabrana nikada nije ukinuta. To što se kupovaoi jeo hleb tokom svih pet godina rata, značilo bi izvršenje miliona smrtnihkazni u celoj Generalnoj guberniji. 4 Prošlo je još mnogo vremena pre negošto smo se uverili, da nemačke naredbe ne predstavljaju za nas istinskuopasnost. Da nas snalazi krajnje neočekivano, kao grom iz vedra neba, onošto nije nagovešteno bilo kakvim propisom.

Ubrzo posle toga usledila su nova šikaniranja, u prvom redu Jevreja.Nemci su počeli preuzimati nekretnine koje su pripadale Jevrejima.Takođe je objavljeno da nijedna porodica nema prava da poseduje više oddve hiljade zlota. Ostalu ušteđevinu i vredne predmete trebalo jedeponovati u banci. Niko, naravno, nije bio toliko naivan da dobrovoljnopreda bilo šta u neprijateljske ruke. I mi smo odlučili da sve sakrijemo,iako se celokupan naš imetak sastojao od očevog zlatnog džepnog sata ipet hiljada zlota u gotovini.

O tome gde sve to sakriti burno smo diskutovali. Otac je predložiometod proveren u prethodnom ratu: izbušiti rupu u nozi od stola i u nju svesakriti.

- A šta će biti ako odnesu sto? - ironično je upitao Henrik.- Gluposti - odgovorio je ogorčeno otac. - Šta će im ovakav sto?S prezirom je pogledao komad nameštaja, čija je sjajno politirana

ploča nosila brojne tragove prosute tečnosti, dok se na jednom mestuorahov furnir malčice i podigao. Otac se približio naglo stolu i gurnuo prstispod ploče. Komadić se odlomio s glasnim praskom, pokazujući golodrvo. To je nameštaju oduzelo i poslednju mrvicu sjaja.

- Šta to radiš? - planula je majka.Henrik je imao drugi predlog. Po njegovom mišljenju, trebalo je ići na

psihološke efekte sat i novac treba položiti na sto, na vidno mesto. Nemcikoji će pretraživati sva moguća skrovišta, neće ih primetiti.

Na kraju smo se nekako dogovorili: sat smo stavili ispod ormana,lanac od sata u futrolu očeve violine, a novac zalepili za prozorski ram.

Ljudi nisu dopuštali da budu zastrašeni strogošću nemačkog prava,radovali su se što će Nemci Varšavu svakog časa predati sovjetskojRusiji, koja će prostore koje je tobož zauzela vratiti Poljskoj, kada to budemoguće. Granica na Bugu još nije bila utvrđena, s druge strane Visleneprestano su dolazili ljudi koji su se kleli da su na vlastite oči videliruske odrede u Jablonoj ili u Garvolinu. Bilo je i onih koji su se kleli da

su sreli Ruse koji se povlače iz Vilna i Lavova, prepuštajući te gradovenemačkoj kontroli. Nije bilo lako snaći se, niti ikome verovati.

Mnogi Jevreji nisu čekali Ruse. Prodavali su svoj imetak u Varšavi iupućivali se na istok, u jedinom pravcu, u kojem su još mogli pobeći odNemaca. Gotovo svi moji drugovi spremali su se za put, pokušavali da meuvere da krenem sa njima. Međutim, porodično smo odlučili da i ovogaputa ostanemo zajedno.

Jedan poznanik se vratio posle dva dana, bez ruksaka i novca, sav umodricama i potišten. Video je petoricu Jevreja obešenih za ruke nadrveću u blizini granice, s tim što su ih prethodno išibali. Bio je svedoksmrti doktora Haskjeleviča, kome su Nemci, saznavši da se uputio prekoBuga, zapretili streljanjem, a onda ga naterali da uđe u reku i da se krećesve dublje i dublje, dok konačno nije izgubio tlo pod nogama i udavio se.Mnogim Jevrejima, iako su pokradeni i mučeni, pošlo je za rukom dastignu u Rusiju. Mom kolegi ukrali su samo novac i stvari, pretukli ga iproterali. Sažaljevali smo jadnička, smatrajući da bi mu bilo bolje da jepostupio kao mi. Naša odluka nije bila doneta na osnovu nekakvihlogičkih pretpostavki i premda ne želim da zvuči patetično, moram dakonstatujem, da je pri njenom donošenju glavnu ulogu odigrala našavezanost za Varšavu.

Kada kažem „naša“ imam u vidu sve svoje bližnje s izuzetkom oca.Ostao je samo zato što nije hteo da se suviše udaljuje od Sosnovca, izkoga je poticao. Varšavu nikada nije suviše voleo i što je za nas ovde bilogore, više je čeznuo za svojim rodnim gradom i idealizovao ga. Samo tamobilo je dobro i lepo, ljudi su voleli muziku, cenili kako svira na violini isamo tamo mogao se napiti dobrog, hladnog piva, dok ovde, u Varšavisluže odvratan bućkuriš. Posle večere položio bi ruke na stomak, zavaliose ugodno u fotelji, zatvorio oči sanjareći, ulepšavajući nam životmonotonim pričama o Sosnovcu, koji je postojao samo u njegovoj maštiispunjenoj čežnjom.

Poslednjih nedelja jeseni, nepuna dva meseca nakon ulaska Nemaca,Varšava se iznenada vratila u svoj uobičajeni ritam života. Ekonomskooživljavanje koje je proticalo bez teškoća za sve je predstavljalo još jednoiznenađenje u tom najneobičnijem od svih ratova, u kome je sve proticalodrugačije nego što se očekivalo. Ogroman grad, delimično uništenuprestonicu višemilionske države, s armijom nezaposlenih činovnikazapljusnuo je talas iseljenika iz Šleske, s Primorja i iz okoline Poznanja.

Neočekivano za te ljude, ljude bez krova nad glavom, bez šansi da dobijuposao i bilo kakvih izgleda za budućnost, ispostavilo se da se novac možezarađivati nepoštovanjem nemačkih uredbi. Što ih je više donošeno,mogućnosti za nepoštenu zaradu bivale su sve veće.

Život se kretao na dva koloseka: prvim, u skladu s obavezujućimzakonima, u kome su ljudi morali da rade od jutra do sutra, gotovogladujući, i drugim, nelegalnim, ispunjenim fantastičnim mogućnostimabogaćenja, sa sjajnom trgovinom dolarima, brilijantima, brašnom, kožom ililažnim dokumentima i pored neprestanih pretnji smrtnom kaznom,ispunjenim zabavama u luksuznim restoranima, u koje se ulazilo rikšama. 5

Samo malobrojni su živeli u izobilju. Kada sam se uveče vraćao kući,svakodnevno sam viđao ženu koja je sedela u lođi jedne kuće u Senjačkoji pevala tužne ruske pesme. Uvek je počinjala da prosi u sumrak, kao dase bojala da će je neko prepoznati. Imala je sivi kostim, čiji je elegantanizgled svedočio o tome da je njegova vlasnica nekada živela bolje. Njenolepo lice pri sivoj svetlosti sumraka delovalo je mrtvo, oči su joj bileuperene u jednu tačku, negde iznad glava prolaznika. Pevala je prijatnim,dubokim glasom, prateći sebe na harmonici. U čitavom stavu i u tomekako se oslanjala o zid, mogla se prepoznati žena iz viših krugova, koju jesamo rat mogao primorati da na taj način zarađuje za svoje izdržavanje.Međutim, nije joj išlo loše. U tamburinu ukrašenom svetlim trakama, kojije po svoj prilici smatrala simbolom prosjačkog reda i koji je stavljalapored svojih stopala, nalazilo bi se prilično novčića, ponekad i novčaniceod pedeset zlota.

I ja sam izlazio, kad god sam mogao, međutim ne pre sumraka, iako izpotpuno drugih razloga. Među mnogim mučnim naredbama, uperenimprotiv Jevreja postojala je i jedna nepisana, koje se bespogovomo moralopridržavati: muškarci jevrejskog porekla morali su se klanjati svakomnemačkom vojniku koga sretnu. Ta idiotska i uvredljiva naredba dovodilaje Henrika i mene do belog usijanja. Činili smo sve što je bilo u našojmoći, da je izbegnemo. Kada bismo izdaleka ugledali Nemca kako dolazi,prelazili smo na drugu stranu ulice, a kada nismo mogli izbećikonfrontaciju, okretali smo glavu, praveći se da ga ne primećujemo, iakonam je u najboljem slučaju pretilo prebijanje.

Sasvim drugačije postupao je otac. Pronalazio je veće ulice, pokojima je šetao i klanjajući se, pozdravljao Nemce prenaglašenim,ironičnim gestom, ushićen kada mu je vojno lice, obmanuto njegovim

radosnim licem, ljubazno i s osmehom odgovaralo kao starom znancu.Svake večeri nakon povratka kući nije mogao da se nahvalizadovoljstvima koja je usput doživljavao i dokle su sve stigli njegovikontakti: bilo je dovoljno da na trenutak izađe na ulicu pa da ga okružedesetine poznanika. Nije mogao da ih se otarasi, ruka mu je trnula odneprestanog dodirivanja šešira. 0 tome nam je pričao vragolasto sesmeškajući i trljajući ruke od zadovoljstva.

Pa ipak, nisu se mogla umanjivati sva ona šikaniranja od straneNemaca. Bila su deo programa, koji je imao za cilj da nas drže uneprestanoj nervnoj napetosti i brizi za budućnost. Svakih nekoliko danapojavljivale su se nove, naizgled beznačajne naredbe, mada su namneprestano davale do znanja, da Nemci misle na nas i ne pomišljaju da nasgube iz vida.

Jevrejima je bilo zabranjeno da putuju vozom. Za vožnju tramvajemmorali su plaćati četiri puta veću cenu nego Arijevci. Počele su se širitiprve glasine o formiranju geta. Kružile bi po dva dana i ljude dovodile doludila, da bi iznenada utihnule.

4. Geto

Kada su se krajem novembra sunčani dani, te godine izuzetno dugejeseni, proredili i sve češće padala hladna, jaka kiša, ja, otac i Henrik prviput smo se očešali o smrt. Jedne večeri sva trojica zasedeli smo se kodjednog poznanika i kada sam pogledao u sat, s užasom sam primetio da zatrenutak počinje policijski čas. Trebalo je smesta krenuti. Nismo imalimogućnosti da na vreme stignemo kući, mada malo zakašnjenje tobož nijepredstavljalo veliki greh. Odlučili smo da probamo. Obukli smo mantile,ubrzano se oprostili i istrčali na ulicu. Bilo je mračno i gotovo pusto. Kišanas je šibala po licu, udarci snažnog vetra čupali su table s natpisima firmi,ceo taj prostor bio je ispunjen kloparanjem. Podignutih okovratnika trudilismo se da idemo duž zidova kuća, što smo mogli brže i tiše. Već smo biliu Biljnoj ulici i činilo se da ćemo srećno stići kući, kad se iznenada izaugla pojavi žandarmerijska patrola. Nije bilo vremena ni da se vratimo nisakrijemo. Stali smo pri zaslepljućoj svetlosti džepnih lampi, jedan odžandarma nam se približio, da bi što bolje osmotrio naša lica.

- Da li ste Jevreji?Pitanje je pre imalo retorički karakter, jer nije očekivao odgovor:- Pa da...U njegovom glasu osećala se nota trijumfa, jer je uspeo da ulovi tako

sjajne zverke, a takođe osećala se i pretnja i podsmeh. Pre nego što smouspeli da se snađemo, šta nameravaju, postavili su nas licima prema zidu,udaljili se par koraka od nas i otkočili karabine. Tako je trebalo da izgledanaša smrt... Nastupiće za par sekundi. Zatim ćemo ležati u lokvama krvi,rascopanih lobanja, sve do sledećeg dana, dok za sve ne saznaju sestre imajka i ne dotrče ovde. Poznanici će zamerati sebi što su nam dopustili daizađemo od njih onako kasno. Sve te misli prolazile su mi kroz glavu, nedopirući sasvim do moje svesti, kao da su se odnosile na nekog drugog.Tada začuh kako neko reče:

- Ovo je kraj!Tek trenutak kasnije shvatio sam da je to bio moj vlastiti glas. Neko

je glasno zaplakao. Okrenuo sam glavu i u svetlosti lampi ugledao ocakako kleči na mokrom asfaltu. Jecao je i molio žandarme da nam darujuživot. Kako je mogao da se tako ponižava?! Henrik je stajao nagnut nadocem, nešto mu je šaputao, pokušavajući da ga podigne. Henrik, moj brat,

sa svojim večno sarkastičnim smehom, imao je u sebi nečegrazoružavajućeg i prefinjenog. Nikada ga takvog nisam video. Mora da jeu njemu, posve sigurno, čučao još jedan, potpuno drugačiji čovek, sakojim sam se mogao čak dobro razumeti, a ne neprestano svađati, samo dasam imao priliku da ga ranije upoznam. Ponovo sam se okrenuo premazidu. Naša situacija je i dalje bila beznadežna. Otac je plakao, Henrik jepokušavao da ga smiri, a Nemci su i dalje ciljali u nas. Nismo ih videli izazida svetlosti. Odjednom, u deliću sekunde instinktivno sam osetio da namsmrt više ne preti. Prođe par sekundi i oni dreknuše:

- Šta ste po profesiji?Henrik, potpuno vladajući sobom, krajnje mirnim glasom, kao da se

ništa ne dešava, odgovorio je u naše ime:- Mi smo muzičari.Jedan od žandarma prišao nam je bliže, ščepao me za okovratnik i

besno prodrmao, iako za to nije imao nikakvog razloga, s obzirom da namje već poklonio život.

- Imate sreću što ste naleteli na muzičara!Tako me je udario da sam se zateturao pored zida.- Bežite!Jurnuli smo u mrak, da što brže napustimo prostor koji osvetljuju

lampe, u strahu, da mogu promeniti svoju odluku. Sa sve veće udaljenostičuli smo kako se svađaju. Ostala dvojica žandarma zamerala su našemspasiocu, tvrdeći da ne zaslužujemo samilost, da je rat, u kome sada ginunevini Nemci i da se razbuktao našom krivicom.

Nažalost, Nemci nisu ginuli onako brzo, koliko su brzo uspevali da sebogate. Sve češće nemačke bande su posećivale stanove Jevreja, krale imdragocene predmete i nameštaj, koje su kamionima odvozili. Užasnuti ljudilišavali su se skupocenijih stvari, zamenjivali ih bezvrednim, koje nećenikog privući. I mi smo prodali gotovo sve, što je imalo bilo kakvuvrednost, ali ne u strahu od napada već zato što nam je bivalo sve teže.Niko iz naše porodice nije imao mrvicu smisla za trgovinu. Regina jepokušavala, ali joj nije polazilo za rukom. Kao pravnik imala je jakoosećanje za pravednost, zbog čega nije mogla da traži dvostruko veću cenuza neki predmet. Brzo je odustala od trgovine, da bi se kao i nekadpozabavila davanjem časova. Otac, majka i Halina davali su časovemuzike, a Henrik engleskog. Samo ja u to vreme nisam mogao nateratisebe da se bavim nečim što donosi zaradu. Utonuo u duboku depresiju, s

vremena na vreme sam uspevao jedino da radim na instrumentaciji svogkončertina.

U drugoj polovini novembra Nemci su bez navođenja bilo kakvihrazloga započeli bodljikavom žicom da ograđuju severnu stranu Maršaloveulice. Krajem meseca pojavila se objava, u koju u početku niko nijemogao da poveruje. Prevazilazila je naša najcrnja očekivanja: u perioduizmeđu 1. i 5. decembra svi Jevreji morali su da stave beli povez sanašivenom belo-plavom Davidovom zvezdom. Dakle, trebalo je dabudemo obeleženi, da se javno razlikujemo u gomili, tj. „određeni smo zaodstrel“. Time je poništeno nekoliko stotina godina humanizma, koji jezamenjen metodama mračnog srednjevekovlja.

Jevrejska inteligencija je sada počela da sebe nedeljama drži udobrovoljnom kućnom pritvora. Niko nije imao hrabrosti da sa povezomna raci izađe na ulicu, a kada se to ni na koji način nije moglo izbeći,pokušavalo se da se neopaženo prolazi, lica usmerenog prema zemlji,punog stida i bola.

Nastupili su meseci neočekivano teške zime. Mraz kao da je dodatnopomagao Nemcima u proganjanju ljudi. Trajao je nedeljama, tako nisketemperature nisu pamtili ni najstariji ljudi u Poljskoj. Gotovo nigde nije semogao kupiti ugalj, a njegova cena je porasla do neviđenih granica. Sećamse dana koje smo provodili u krevetu, jer se u stanu od hladnoće nijemoglo izdržati.

Za vreme najvećih mrazeva u Varšavu su stizali transporti Jevreja,iseljavanih iz zapadnog dela Poljske. U grad je stizao samo deo njih. Unova mesta boravka stizali su u stočnim vagonima, plombiranim, tako dasu ljudi zatvoreni na taj način voženi bez jela, vode i grejanja, često i poviše dana. Kada je transport stizao na cilj, u životu je bilo retko više odpolovine ljudi, a i ti su bili sa užasnim promrzlinama. Ostali, mrtvi,ukočeni od hladnoće, stajali su sabijeni među živima, prevrtali se nazemlju, kada bi otvarali vrata vagona.

Činilo se da ne može biti gore. Tako su mislili samo Jevreji, dok suNemci imali drugačije mišljenje. U skladu sa svojim načelima postepenogjačanja terora, izdavali su nove naredbe. Prve su nagoveštavale odvođenjena rad u koncentracione logore, u kojima će Jevreji steći odgovarajućedruštveno vaspitanje, koje će im omogućiti „da prestanu da budu parazitina zdravom organizmu arijevske rase“. Trebalo je da rade muškarci oddvanaest do šezdeset godina i žene od četrnaest do četrdeset pet. Druga

objava određivala je tok registracije i deportacije. Nemci nisu želeli da sebave time i taj zadatak su predložili Jevrejskoj opštini. Trebalo je dabudemo vlastiti dželati, da vlastitim rukama pripremamo svoj kraj, davršimo neku vrstu pravno sankcionisanog samoubistva. Deportacije suplanirane za početak proleća.

Opština je odlučila da učini sve i koliko je moguće poštediinteligenciju. Za hiljadu zlota po osobi zamenjivala je fiktivnoregistrovanog intelektualca nekim radnikom iz redova jevrejskogproletarijata. Naravno, novac sakupljen na taj način nije u celostidospevao u ruke onih jadnika: opštinski činovnici finansirali su sebe, životbogato ispunjen votkom i ručkovima.

Na kraju, stiglo je proleće.Nije došlo do očekivanih deportacija. I ovoga puta ispostavilo se da

zvanične odluke Nemaca nisu uvek ispunjavane. Cak naprotiv došlo je dopopuštanja u jevrejsko-nemačkim odnosima, koje je potrajalo nekolikomeseci i činilo se realno, jer su obe strane posvećivale pažnju događajimana frontu.

Očekivali smo da se saveznici, koji su imali dosta vremena, tokomzime pripreme, u proleće istovremeno napadnu Nemce iz Francuske,Belgije i Holandije, da slome Zigfridovu liniju, da zauzmu Bavarsku,Sarsku oblast i severni deo Nemačke, osvoje Berlin i najkasnije do leta daoslobode Varšavu. Čitav grad živeo je u nervoznom iščekivanju tognapada, neke vrste praznika. Za to vreme Nemci će ući u Dansku, što je pomišljenju lokalnih „političara“ bez ikakvog značaja, jer će tamo bitiopkoljeni.

10. maja započela je ofanziva, ali ne saveznička već nemačka.Holandija i Belgija su pale pred neprijateljem, napadnuta je Francuska,međutim nismo gubili nadu. Ponavljala se 1914. godina. Francuskimsnagama rukovodili su čak isti ljudi, kao i nekada: Peten, Vejgan sjajnitaktičari Fošove škole. Verovalo se da se Nemcima neće slabijesuprotstaviti nego onda.

20. maja u vreme ručka posetio nas je kolega violinista. Trebalo je damalčice sviramo, da bismo se podsetili jedne od naših omiljenihBetovenovih sonata, koju odavno nismo svirali. Došlo je i nekoliko drugihprijatelja. Majka da bi nam priredila zadovoljstvo, spremila užinu. Bio jelep, sunčan dan, pili smo divnu kafu, jeli kolač koji je majka ispekla, biliizvrsno raspoloženi; svi smo znali da su Nemci zauzeli položaje oko

Pariza, ali se niko zbog toga nije naročito uzbuđivao. Još je postojalaMama, klasična linija otpora, na kojoj se sve moralo, kao u fermatu drugogdela Šopenovog Skerca u h-molu, zaustaviti i Nemci, koji su se dotlekretali napred brzo, u jurišnom, osminskom taktu, biće primorani da sevrate i povuku na svoje granice, a kasnije još dalje, sve do konačnogakorda savezničke pobede.

Popili smo kafu i hteli da počnemo da sviramo. Seo sam za klavirokružen grupom prefinjenih slušalaca, koji su umeli da cene zadovoljstvo,koje će za trenutak doživeti. Sa moje desne strane stajao je violinista, saleve je sedela mlada i lepa Reginina prijateljica, koja je trebalo da okrećenote. Šta mi je još moglo nedostajati za sreću? Čekali smo Halinu, koja jemorala da siđe na trenutak u prodavnicu, odakle će nekome telefonirati.Vratila se noseći specijalno izdanje nekih novina. Velikim slovima, valjdanajvećim kojima je raspolagala štamparija, na prvoj strani bile suodštampane dve reči: OSVOJEN PARIZ!

Naslonio sam glavu o klavir i prvi put tokom tog rata briznuo u plač.Sada će Nemci opijeni pobedom, nakon kratkog predaha, ponovo

imati vremena da se koncentrišu na nas, premda se nije moglo reći datokom borbi na zapadnom frontu nisu mislili na nas. Neprestano supljačkali, iseljavali Jevreje, odvodili ih na rad u Nemačku, na šta su se sviveć navikli. Sada se moglo očekivati nešto gore. Septembra mesecakrenuli su prvi transporti u radne logore u Belžecu i Hrubješovu. Jevreji,koji su tamo stekli „odgovarajuće vaspitanje“, stajali su danima u vodi dopojasa, radeći na izgradnji melioracionih kanala. Dnevna porcija hraneiznosila je sto grama hleba i tanjir vodnjikaste supe. Rad nije potrajao dvegodine kako su nagoveštavali već tri meseca, ali i to je bilo dovoljno da teljude fizički potpuno iznuri, a mnogi od njih su oboleli od tuberkuloze.

Muškarci koji su ostali u Varšavi, trebalo je da se prijave za rad;svako je najmanje šest dana nedeljno trebalo fizički da radi. Činio sam svešto je bilo u mojoj moći da to izbegnem. Radilo se pre svega o mojimprstima: bilo je dovoljno sitno oštećenje zglobova, ogrebotina mišića ililaka povreda, pa da moja pijanistička karijera bude zapečaćena. Henrik jeto video sasvim drugačije: po njegovom mišljenju, oni koji se bavestvaralačkim radom trebalo bi da iskuse i ukus teškog, fizičkog rada, da bimogli da cene njegovu vrednost. Zbog toga se dobrovoljno prijavio zanjega, iako je to prekinulo njegove dalje studije.

Javno mnjenje ubrzo su uzdrmala sledeća dva događaja: prvi od njih

bio je nemački avionski napad na Englesku, a drugi da su se u ulicamakoje vode u geto pojavile table koje su informisale o epidemiji tifusa inužnom zaobilaženju te četvrti. Ubrzo posle toga u jedinim novinama uVaršavi koje su Nemci izdavali na poljskom jeziku pojavio se zvaničnikomentar na tu temu: Jevreji su društveno štetni i prenosioci zaraze. Nisuzatvarani u geto, čak nije trebalo koristiti tu reč. Nemci, velikodušan,kulturan narod nikada ne bi zatvarali u geta ni parazite kao što su Jevreji,za koje kao relikte srednjeg veka nema mesta u novom, evropskomporetku. Čak naprotiv, planira se stvaranje specijalne četvrti, u kojoj ćeisključivo živeti Jevreji, gde će moći da se osećaju slobodno, da seprepuštaju svojim ritualima i razvijaju vlastitu kulturu. Jedino izhigijenskih razloga ta četvrt biće odvojena zidom, kako se tifus i druge„jevrejske“ bolesti ne bi prenosile na ljude u ostalim delovima Varšave.Komentaru je priključen plan grada, u koji su precizno ucrtane granicegeta. Jedino smo se mogli radovati što se naša ulica nalazila u okviru getai što nismo morali tražiti nov stan. Jevreji koji su stanovali van njegovihgranica nalazili su se u znatno težoj situaciji. Morali su da plaćaju visokecene za ustupninu, da bi pre kraja oktobra našli nov krov nad glavom. Onisrećniji zauzimali su slobodne sobe u Senjačkoj, koja je avanzovala doJelisejskih polja geta ili u njenoj neposrednoj blizini. Ostali su bili osuđenina prljave rupe, koje je od drevnih vremena naseljavala jevrejska sirotinja,u blizini Guščije, Zmajeve i Zamenhofove ulice.

15. novembra zatvorene su kapije geta. 6 Te večeri imao samnekakvog posla u završnom delu Senjačke ulice, na raskrsnici sGvozdenom. Iako je padala kiša, za to doba godine beše neobično toplo.Mračne uličice rojile su se od ljudi s belim povezima na ruci. Svi su,iznervirani, trčali tamo amo, kao životinje zatvorene u kavezu, na koji sejoš nisu navikle. Duž zidova kuća, na gomilama mokrih perina isprskanihblatom, sedele su žene koje su kukale i deca koja su pištala od užasa. Bilesu to jevrejske porodice ubačene u poslednjem trenutku u geto, koje nisuimale nikakve šanse da dođu do bilo kakvog zaklona. U odavnoprepunjenoj četvrti, u kojoj se moglo smestiti sto hiljada, sada je moraloda živi više od pola miliona ljudi.

U pozadini mračne ulice videla se rešetka kapije geta osvetljenareflektorima, istesana od svežeg drveta, koja nas je odvajala od slobodnihljudi, smeštenih na dovoljnom prostoru, u ostalim delovima iste Varšave.

Od toga dana niko od nas nije smeo da prekorači tu kapiju.

Jednom prilikom sreo sam jednog očevog prijatelja. Bio je muzičarkao i on i kao i on bio blage, žovijalne naravi.

- Šta kažete za ovo? - nasmejao se nervozno, dok je njegova rukanapravila krug, pokazujući gomilu ljudi, zidove geta i kapiju.

- Šta? - odgovorih mu. - Dokrajčiće nas.Međutim, stariji gospodin nije hteo ili nije mogao da se složi sa

mnom. Ponovo se nasmejao, malo na silu, potapšao me po ramenu iuzviknuo: Ne uzbuđujte se! uhvatio me je pri tom za dugme od mantila,mome licu približio svoje, crveno i izjavio s dubokim uverenjem ilipretvarajući se: I tako će nas ubrzo osloboditi. Dovoljno je da za ovosaznaju Amerikanci..

5. Igranke u Hladnoj

Kada danas pokušavam da se u sećanju vratim na svoje doživljaje izVaršavskog geta tokom one dve godine, od novembra 1940. do juna 1942,stapaju mi se nekako u jednu sliku, koja kao da je trajala samo jedan dan,i pored napora ne polazi mi za rukom da je razbijem na delove, hronološkisredim, što se uvek čini, kada se pišu memoari. Naravno, događaji iz togperioda, kao i kasniji, spadaju u opšte poznate. Između ostalog lov naradnu divljač bio je isti, onakav kakav su nemački progoniteljiorganizovali u celoj Evropi koju su okupirali. Jedino s tom razlikom što jeu proleće 1942. iznenada prekinut. Jevrejska divljač određena je za drugusvrhu. Zahtevan je kao za svaku drugu divljač uoči sezone lova, zaštitniperiod, da bi kasnije planirani veliki lov ispao što bolje i, nikog ne birazočarao. Pljačkali su nas isto kao Grke, Francuze, Belgijance iliHolanđane, samo s tom razlikom, što je to kod nas to rađeno sistematičnijei u ime zakona. Neopunomoćeni Nemci nisu imali pristup terenu geta.Nisu smeli da nas pljačkaju na svoju ruku. To punomoćje posedovala jesamo nemačka policija, koja je raspolagala objavama komandanta, izdatimna osnovu prava na krađe, koje je ustanovila vlada Rajha.

1941. godine Nemci su napali Rusiju. Bez daha smo u getuposmatrali tok te nove ofanzive, u početku s pogrešnim uverenjem, da ćemožda neko uspeti da savlada Nemce, kasnije sa sumnjom, ispunjenistrahom za svoju sudbinu i sudbinu čovečanstva. Sumnja se pojačavala sakretanjem Hitlerove vojske u dubinu ruske teritorije, ustupala mestooptimizmu, kada su Nemci pod pretnjom smrtne kazne rekvirirali sva krznakoja su posedovali Jevreji. To nas je navodilo da mislimo: ne može im bitidobro, ako njihova pobeda zavisi od bundi od lisičjeg krzna ili oddabrovine.

Sužavale su se granice geta. Njegova površina je sistematskismanjivana, nalik na teritorijalne promene u Evropi, gde su Nemci,zauzimajući pojedine zemlje, pomerali granice deleći ih na dva delaslobodan i okupiran. Kao da Varšavski geto ne predstavlja manje značajnopitanje od Francuske ili da je odsecanje Zlatne i Biljne ulice od terena getapodjednako bitno za proširivanje nemačkog životnog prostora kao iotkidanje Alzasa i Lotaringije od Francuske. Međutim, nijedan od tihdogađaja nije imao takav značaj kakav je imalo uverenje, koje nas je

neizbežno obuzimalo, zauzimajući centralni položaj u našoj svesti: mi smosužnji. Čini mi se da bi naša situacija bila podnošljivija da je naša slobodabila konkretnije ograničavana kao, na primer, u zatvorskoj ćeliji. Takavnačin zatvaranja definisao bi jasno i nepogrešivo odnos prema svetu kojinas okružuje. Zna se šta se tamo može očekivati; zatvorska ćelija je svetza sebe, lišen iluzija o normalnom životu, o kome se može samo sanjati,ispunjenom zatvorskom svakodnevicom, a ne, kao u getu, iluzijom, što senameće na svakom koraku, ma gde se nalazio, što u svakom trenutkupodseća na ukus izgubljene slobode. Tako da je život u getu bivao svenepodnošljiviji, što su više stvarani prividi slobodnog života. Mogao siizaći na ulicu i imati utisak da si u normalnom gradu. Trake na mišici višenam nisu smetale svi su ih nosili, a nakon dužeg postojanja geta, hvataosam sebe, kako sam se na njih veoma navikao: kada bih sanjao svojeprijatelje od pre rata, video sam ih s trakama, kao da su bile sastavni deoodeće nalik na kravatu ili maramicu. Pa ipak, ulice geta nikud nisu vodile.Uvek su se završavale zidom. Često mi se događalo da idem napred ineočekivano naiđem na zid. Iznenada preprečavao je put i čak kad bihimao želju da svoju šetnju nastavim, nije postojalo nikakvo logičnoobjašnjenje zbog čega je to nemoguće. Nastavak ulice, s druge strane zida,dobijao je u meni razmere nečeg, čega se nisam mogao odreći, nečegnajdražeg na zemlji, gde se događalo nešto za šta bih dao sve što imam. Ugetu si mogao otići u restoran ili kafanu. Tamo si sretao prijatelje i moglose činiti da ti ništa ne može smetati da tamo provodiš vreme u prijatnojatmosferi, nalik na onu, koja je vladala u svakoj drugoj kafani sveta. Ali,neminovno je nastupao trenutak, kada je nekom od prijatelja iz društva,koje tu sada sedi, padalo na pamet da jedne sunčane nedelje krene, recimo,u Otvock. Leto je, lepo vreme i čini se da će talas vrućina još dugopotrajati, da ništa ne može omesti ostvarenje te tako banalne namere, čakako bi trebalo da se to dogodi za časak. Bilo je dovoljno platiti kafu, izaćina ulicu i zajedno sa nasmejanim drugovima poći na stanicu, kupiti karte isesti u prigradski voz. Živeli smo u lažnom svetu iluzija, ograničenomzidinama geta... Taj gotovo dvogodišnji period mog života podseća nadogađaj iz mog detinjstva, koji je ipak potrajao znatno kraće. Trebalo je dabudem operisan od slepog creva. Relativno laka operacija, nije bilonikakvih razloga za zabrinutost. Zakazana je za iduću nedelju, već je bioodređen termin, rezervisana soba u bolnici. Da bi mi iščekivanje učiniliprijatnijim, roditelji su mi priređivali razna sitna zadovoljstva. Svakoga

dana išli smo na sladoled, kasnije u bioskop i pozorište, dobijao samknjige i igračke koliko mi duša želi. Činilo mi se da mi ništa ne nedostajeda bih bio srećan. Pa ipak, dobro do danas pamtim, da sam se tokom celeone nedelje bez obzira da li sam se nalazio u bioskopu, pozorištu ili jeosladoled, bavio nečim drugim, opsesivnim, što je angažovalo svu mojupažnju nikada me nije napuštao podsvesni strah od nečeg određenijeg,mada nisam znao od čega: od operacije koja me je očekivala! Sličaninstinktivni strah nije napuštao ni ljude koji su živeli u getu čitave dvegodine. U poređenju s onim, što će nastupiti kasnije, bio je to periodrelativnog spokojstva, u kome je naš život postajao sve košmarniji, jer smooseća- strah od nečeg što se u svakom trenutku može desiti, samo što nikonije mogao predvideti koja opasnost i sa koje strane vreba.

Svakoga jutra izlazio sam iz kuće, obično odmah posle doručka. Usvakodnevni ritual spadala je duga šetnja po Miloj ulici, zaključno smračnom, sumornom rupom, u kojoj je stanovao Jehuda Ziskind sa svojomporodicom.

Izlazak iz kuće nešto naizgled najobičnije u uslovima geta, posebno zavreme uličnih racija, dostizalo je rang istinskih događaja. Najpre je trebaloposećivati susede, slušati njihove žalbe i jadanja, usput saznati kakva jedanas situacija u gradu: šta je s racijama, da li je neko nešto čuo ohajkama i šta se događa kraj stražarske kule u Hladnoj. Tek posle mogaosi se odvažiti i izaći iz kuće, jer si na ulici morao biti veoma oprezan: nasvakom koraku zaustavljali smo prolaznike iz suprotnog pravca, da bismodobili nove informacije o aktuelnoj situaciji. Tek tako obezbeđenamaršruta pružala je nekakve garancije, omogućavala da se izbegnu racije.

Geto se delio na veliki i mali. Mali geto, smešten između Velike,Senjačke, Gvozdene i Hladne ulice, nakon poslednjeg smanjivanja bio jesamo na jednom mestu povezan s velikim: na sastavu Hladne i Gvozdene.Veliki geto obuhvatao je čitav severni deo Varšave s mnoštvom malih,smrdljivih uličica i sokaka, koje su vrvele od jevrejske sirotinje, koja segnezdila u bedi, prljavštini i teskobi. I u malom getu vladala je teskoba,mada nije prekoračivala granice zdravog razuma. U jednoj sobi živele sutri, najviše četiri osobe, a ulicama, uz malo pažnje, mogao si prolaziti nečešući se o druge ljude. Čak ako se to događalo, nije nas dovodilo u bilokakvu opasnost; u malom getu živeli su pretežno inteligencija i imućnograđanstvo, sa relativno malo vašljivih, koji nisu raznosili gamad, čega jenesumnjivo bilo u velikom getu. Košmar je započinjao, kada si za sobom

ostavljao Hladnu ulicu, jer da bi je prešao, trebalo je imati mnogo sreće iosećanja za situaciju. Hladna ulica se u celini nalazila u „arijevskom“ delugrada. U njoj je vladao oživljeni saobraćaj automobila, tramvaja i pešaka.Propuštanje jevrejskog življa Gvozdenom ulicom, iz malog u veliki geto iliu obrnutom pravcu, zahtevalo je zaustavljanje saobraćaja u Hladnoj.Nemcima to nije bilo zgodno pa su zbog toga Jevreje propuštali.

Dok sam išao Gvozdenom, izdaleka sam video gomilu ljudi na ugluHladne. Žureći da obave svoje poslove, nervozno su stajali čas na jednojčas na drugoj nozi, očekujući da se žandarmi smiluju, jer je od njihoveodluke zavisilo: da li je gomila u Gvozdenoj dovoljno „gusta“ te da otvoreprolaz. Kada je takav trenutak nastupao, stražari su se razmicali inestrpljiva masa je nadirala s obeju strana, međusobno se sudarajući,prevrćući, čak gazeći, da bi se što brže udaljila od opasne blizine Nemacai razišla u uličicama oba dela geta. Zatim se špalir stražara iznova zatvaraoi započinjalo nervozno iščekivanje, puno nemira i straha.

Nemački stražari su se dosađivali na svojim stražarskim mestima,pokušavajući iz sve snage da se nečim zabave. Jedna od najomiljenijihzabava bile su im igranke. Iz obližnjih uličica terali su muzičare uličneansamble, kojih je sa sve većom bedom bivalo više i više zatim su izgrupe ljudi, koji su čekali, birali veselije, kojima su naređivali da igrajuvalcer. Muzičare su postavljali pored zida neke kuće, na kolovozu suoslobađali mesto i jedan od vojnika preuzimao je ulogu dirigenta, izmeđuostalog bijući članove orkestra, ako su, po njemu, svirali suviše sporo.Ostali su pazili da se plesovi izvode savesno. Pred očima prestrašenegomile okretali su se parovi bogalja, staraca, debeljuca ili nekakvihslabunjavih jadničaka. Oni niski ili deca igrali su u parovima s onima kojisu se isticali rastom. Naokolo su stajali Nemci, koji su se previjali odsmeha i uzvikivali: Brže! Kreći se! Svi na ples! Ako je izbor parova biouspešan i smešan, igre su se produžavale. Prolaz je otvaran, zatvaran iponovo otvaran, a malerozni su i dalje đuskali u ritmu valcera, dahćući iplačući od umora, koristeći poslednje mrvice snage, očekujući milost.

Tek kada bih srećno prošao Hladnu ulicu, ukazivala mi se prava slikageta. Ovde ljudi nisu posedovali imetak ili skriveno blago. Živeli su odtrgovine. Što se čovek dublje upuštao u gustiš tesnih uličica, trgovina jebivala življa i nametljivija. Žene sa decom, koja su im se držala za suknje,preprečavale su prolaznicima put, pokušavajući da im prodaju kolačpostavljen na ivicu kartona, koji je predstavljao celokupan njihov imetak,

od čije prodaje je zavisilo da li će njihova deca uveče pojesti frtalj crnoghleba. Pored su stajali neverovatno izgladneli stari Jevreji koji su pokušalida promuklim kricima skrenu pažnju ljudi na nekakvu starudiju, u nadi daće im poći za rukom da je prodaju. Mladi muškarci trgova- su zlatom idevizama, vodili besnu i upornu borbu oko iskrivljenih danaca satova,kopči za lance ili prljavih i pohabanih dolarskih novčanica, koje surazgledali ispod svetiljki, da bi utvrdili da slučajno nisu lažne ilibezvredne, iako se prodavac zaklinjao da su „kao nove“.

Zakrčenim ulicama, uz lupu i zvonjavu, kretali su se konjski tramvaji,takozvani kohnhelleri, presecajući rudom i telima konja zbijenu masuljudske gomile, kao što brod kljunom seče vodu. Tako su nazvani premaimenima svojih vlasnika Kona i Helera, dvojice jevrejskih bogataša, kojisu se stavili u službu gestapovaca, zahvaljujući čemu im je posao cvetao.S obzirom na visoku cenu za prevoz vagoni su bili ispunjeni isključivoimućnima, koji su zbog trgovine ulazili u geto. Izlazeći iz tramvaja nastanicama, pokušavali su da što pre uđu u nekakvu radnju ili biro, gde jetrebalo da obave nekakav posao, a onda su munjevito ponovo uskakali utramvaje, koji su ih izvozili iz te strašne četvrti.

Nije bilo lako savladati rastojanje od stanice do najbliže radnje. Nasusret s imućnim čovekom čekalo je sijaset prosjaka, koji su ga, gurajućise, vukli za odelo, preprečavali mu put, plačući, vičući ili preteći.Međutim, nije bilo razumno osećati samilost i davati prosjaku milostinju.Vika se tada pretvarala u zavijanje, a u odgovoru na taj znak sa svih stranahrlili su naredni siromasi i opkoljavali dobrotvora, okruženog izgladnelimlicima koja su sejala tuberkulozu, bacajući mu pod noge decu pokrivenugnojavim gukama, gestikulirajući patrljcima ruku, podmećući mu oči lišenesvetlosti i bezuba, smrdljiva usta, koji su molili za milost u poslednjemtrenutku uoči smrti, čiji kraj se mogao odložiti trenutno udeljenom pomoći.

U unutrašnjost geta mogao si dospeti jedino Karmelićankom ulicomjedinom ulicom, koja je tamo vodila. Bilo je nemoguće ne češati se oprolaznike. Gusta ljudska masa nije išla već se gurala, provlačila napred,stvarajući kovitlace oko kramarskih tezgi ili oaze spokojstva u kapijamakuća, iz kojih je dopirao hladan, ustajali smrad neprovetrene posteljine,užegle masnoće i trulih otpadaka. Iz svakog, bilo kog razloga gomilu jeobuzimala panika, te je kretala čas na jednu čas na drugu stranu, gušeći se,grleći se i psujući sve na svetu. Karmelićanska ulica spadala je u izuzetnoopasne. Svakodnevno njom su prolazila zatvorska vozila. Prevozila su

zatvorenike iz logora u Pavjaku u centralni gestapo u Aleji Suha, koji senisu videli iza malih, mlečnih prozorčića s rešetkama i nazad ono što je odnjih posle saslušanja ostajalo: krvave otpatke polomljenih kostiju,odvaljenih bubrega i iščupanih noktiju. Sprovodnici nisu dopuštali nikomda se približi tim vozilima, iako su bila oklopljena. Kada su skretali uKarmelićansku, koja je bila toliko zakrčena, da ni uz najveće napore ljudinisu mogli da se sakriju u kapijama kuća, gestapovci su provirivali izautomobila i na slepo palicama udarali gomilu. To ne bi bilo tako opasnoda su to bile normalne gumene palice. Na one koje su koristili gestapovcibili su pričvršćeni ekseri i žileti.

U Miloj, blizu raskrsnice s Karmelićanskom stanovao je JehudaZiskind. Bio je stražar, a kada mu se pružala prilika nosač, kočijaš,trgovac, a takođe je krijumčario robu kroz zidine geta. Zarađivao je kakoje mogao, da bi svojom okretnošću i snagom prehranio porodicu, čijuveličinu nikako nisam mogao da procenim, jer je toliko bila brojna. Poredtih krajnje običnih zanimanja, Ziskind je bio čovek pun ideala. Radio je uilegalnoj organizaciji, tajno je proturao letke u geto, pokušavajući da nanjegovom terenu razvije ilegalnu aktivnost, iako je to činio s ogromnimnaporom. Tretirao me je s izvesnim omalovažavanjem, kao što, po njemu,treba tretirati umetnike ljude koji nisu za ilegalni rad. I pored toga voleome je, dopuštao mi da svakodnevno svraćam kod njega i iz štamparskeprese direktno čitam najsvežije vesti, do kojih se dolazilo tajno, putemradija. Jehuda je spadao u izrazite optimiste. Kada danas o njemu mislim,posle toliko užasnih godina, koje me odvajaju od dana kada je još bio živ imeđu ljudima širio dobre vesti, osećam divljenje prema njegovojnesalomivosti. Nije bilo zloslutne vesti na radiju koju nije umeo dainterpretira pozitivno. Jednom pročitavši poslednje vesti, pun sumnje,udario sam rukom o novine i uzdahnuo: „Danas ćete konačno morati dapriznate da je sve izgubljeno“, Ziskind se nasmejao, izvadio je cigaretu,smestio se ugodno u fotelju i odgovorio mi: „Gospodine Špilman, vi ništane razumete, ama baš ništa!“, nakon čega je započinjao jedno od svojihsledećih političkih predavanja. Od onoga što je govorio malo sam shvatao,mada je posedovao način govorenja, koji je sadržao snažnu, sugestivnuveru u ono što svet nalazi u najboljem poretku, te sam i sam, ne znajućikako i kada sticao slično uverenje. Od Jehude Ziskinda izlazio sam uvekokrepljen. Tek kod kuće, dok sam ležao u krevetu i ponovo u mislimaanalizirao političke vesti, zaključivao sam da su Ziskindovi zaključci

besmisleni. Međutim, sledećeg dana opet sam išao k njemu, sebe samuveravao da sam napravio grešku i ponovo ga napuštao s injekcijomoptimizma, koji me je držao do večeri i omogućavao mi da preživim.

Ziskind je stradao tek u zimu 1942. godine. Uhvaćen je na delu: nastolu su ležale gomile letaka, Jehuda ih je sa ženom i decom sortirao. Svisu streljani na licu mesta, nije pošteđen čak ni njihov mali sin trogodišnjiSimha. Kako mi je bilo teško da opstanem, kada je ubijen Ziskind i nijebilo više nikog, ko će mi sve tumačiti. Tek sada znam da nismo bili upravu ni ja ni vesti već Ziskind. Kasnije, sve je bilo kako je predviđao,iako nam se onda to činilo neverovatnim.

Kući sam se vraćao istim putem: Karmelićanska, Lešno, Gvozdena.Usput sam na trenutak svraćao kod poznanika, da im javim novosti kojesam čuo od Ziskinda. Zatim sam odlazio u ulicu Novolipki, da pomognemHenriku da odnese korpe sa knjigama.

Henrikov život nije bio lak. Sam ga je tako smislio ne pokušavajućida ga promeni, jer je smatrao da je drugačiji nedostojan. Poznanici, koji sucenili njegove humanističke sposobnosti, savetovali su mu da stupi ujevrejsku policiju. U nju je, bezbednosti radi, ulazio veći deo mlađih ljudiporeklom iz intelektualističkih krugova. U njoj se osim toga, uz izvestansmisao za trgovinu, moglo dobro i zarađivati. Međutim, Henrik jeodbacivao takve savete. Čak se ljutio i vređao zbog toga. Sa sebisvojstvenim strogim poštenjem odgovarao je da ne namerava da sarađuje sbanditima. Poznanike je to pogađalo, a Henrik je svakoga jutra odlazio skorpom punom knjiga u ulicu Novolipki. Trgovao je njima leti u znoju licasvog, zimi, za vreme mrazeva smrzavajući se, ne predajući se, ostajućinesalomivo pri svome; ako mu kao intelektualcu nije bilo dato dadrugačije kontaktira sa knjigama, onda će bar ostati onakav kakav je, jerniže od toga nije smeo.

Kada sam se s Henrikom i njegovom korpom vraćao kući, tamo suobično bili svi, čekajući samo nas, da zajedno ručamo. Majka je pridavalaveliki značaj zajedničkim obedima to je spadalo u njene obaveze. Na tajnačin nas je podržavala. Brinula je o tome da sto bude prekriven čistimstolnjakom i sa salvetama, lepo postavljen. Pre nego što bismo seli za sto,puderisala je blago lice, popravljala kosu, proveravajući u ogledalu da liizgleda elegantno. Nervoznim pokretom ruku popravljala je haljinu.Međutim, nije joj polazilo za rukom da izgladi bore oko očiju, čije su crteiz meseca u mesec bile sve izrazitije. Takođe nije mogla da spreči da joj

proseda kosa naglo ne osedi. Kada smo već sedeli za stolom, iz kuhinje jedonosila supu i sipajući je, počinjala sa nama razgovor. Pri tom jeizbegavala neprijatne teme. Ako se nekom od nas dogodila neka nezgoda,govorila je: „Videćete, sve će biti drugačije“. Smesta menjajući temu,obraćala se ocu: „Samuele, kako ti se dopada?“

Otac nije imao razloga za preteranu zabrinutost. Češće je preterivao sdobrim vestima. Kada se događala racija, nakon koje je, zahvaljujući mitu,puštano tuce muškaraca na slobodu, raspoloženo je tvrdio da zna iznajboljeg izvora kako su oslobođeni svi muškarci iznad i ispod četrdesete,obrazovani i neobrazovani, nasumice, i da to valja smatrati utešnim. Kadasu iz grada dopirale rđave vesti, sedeo je potišten za stolom. Međutim,nada mu se vraćala. Kod drugog jela, koje se uglavnom sastojalo odpovrća, razveseljavao se i prelazio na bezbrižno ćaskanje.

Henrik i Regina najčešće bi utonuli u vlastite misli. Regina se u sebipripremala za posao, koji je obavljala tokom popodneva. Radila je ujednoj advokatskoj kancelariji. U njoj je zarađivala siću, međutim ona jeradila solidno kao da zarađuje hiljade. Kada se Henrik odvajao od svojihmisli, to je bilo samo zato da bi se sa mnom upustio u kavgu. Neko vremeposmatrao me je ljutito, slegao ramenima i gunđao, da bi dao oduškasvojoj sablazni:

- Treba biti majmun i nositi kravate kakve nosi Vladek! - dobacivaomi je.

- Sam si majmun, plus magarac! - odgovarao sam i kavga jezapočinjala. Nije shvatao da moram biti pažljivo obučen, ako javnonastupam. Nije shvatao ništa što se odnosilo na mene i moje probleme.Sada, kada ga odavno nema, znam da smo se na svoj način voleli, iakosmo se često peckali. U stvari imali smo slične karaktere.

Najmanje imam da kažem o Halini. Bila je jedina osoba u porodicikoja je živela po strani. Bila je zatvorena, u kući nije obelodanjivala ništašto se u njoj događa i što je pokreće. Svakoga dana jednostavno je sedalaza sto, ne ispoljavajući bilo kakvo interesovanje za naše probleme. Nemogu da kažem, kakva je stvarno bila niti ću o njoj više bilo šta saznati.

Naši ručkovi behu veoma skromni. Meso gotovo više nismo viđali.Sve obroke majka je pripremala krajnje štedljivo. I pored toga bili sucarski u poređenju s onim što su drugi ljudi u getu imali u tanjirima.

Bila je zima, vlažan decembarski dan, pod nogama je šljiskalo blatopomešano sa snegom, na ulici je duvao leden vetar, kada sam slučajno

prisustvovao „ručku“ jednog starog „pecaroša“. U getu „pecarošima“ suzvali ljude koji su dospevali u takvu bedu da su morali da kradu, kako bipreživeli. Recimo, bacali su se na prolaznika koji je nosio neki paket,otimali mu ga i bežali, nadajući se da će u njemu naći nešto za jelo.

Išao sam preko Bankarskog trga, nekoliko koraka iza mene išla jeneka sirota žena, noseći u levoj ruci lonac zavijen u novine. Između mene ižene vukao se stari skupljač krpa, pogrbljenih ramena, tresući se od zime,vukući po blatu noge u pocepanim cipelama, iz kojih su izvirivalasivoljubičasta stopala. Iznenada starac se bacio napred, ščepao lonac,pokušavajući da ga ženi iščupa iz ruku. Nije imao snage ili je žena lonacčvrsto držala u svakom slučaju nije došao do posude, koja je pala natrotoar i gusta supa koja se isparavala prosula se na prljavu ulicu.

Sve troje stajali smo kao okamenjeni. Ženi se od užasa oduzeo govor,otimač je gledao čas u lonac, čas u ženu, iz njegovih grudi oteo se uzdahkoji je podsećao na jauk. Naglo se bacio u blato i počeo da loče supudirektno s trotoara, štiteći je obema rukama, da ne izgubi nijednu kap,neosetljiv na reakcije žene koja ga je udarala po glavi, vičući i od očajanjačupajući kosu.

6. Vreme dece i ludaka

Moja karijera ratnog pijaniste započela je u kafani „Savremena“, kojase nalazila u ulici Novolipki, u samom centru Varšavskog geta. Još prezavršetka 1940. godine, kada su zatvarane njegove kapije, prodali smo svešto se dalo prodati, čak našu najvredniju kućnu stvar, klavir. Život me jenaterao da prevaziđem apatiju i potražim mogućnost da zaradim hleba. Pritom sam imao i puno sreće. Posao mi je ostavljao manje vremena zarazmišljanje, a svest da od moje zarade zavisi egzistencija cele porodice,pomogla mi je da se izborim sa stanjem rane depresije, u kome sam senalazio.

Moj radni dan počinjao je u podne. Da bih stigao do kafane, išao samkrivudavim uličicama kroz centar geta. Kada sam hteo da posmatram zamene fascinantan posao švercera, išao sam pored njegove granice dužzidina.

Popodnevni sati pogodovali su švercu. Vojnici umorni od jutarnjihobaveza, zadovoljni dobrom zaradom, popodne su bili manje budni inajviše ih je apsorbovalo preračunavanje dobiti. U kapijama i naprozorima kuća koje su stajale duž zidina geta, pojavljivali su se iiščezavali nervozni tipovi, koji su s krajnjim nestrpljenjem iščekivalikloparanje dolazećeg vozila. Povremeno, iščekivana buka se pojačavala ikad bi se vozilo s robom našlo u odgovarajućoj blizini, čuli su sedogovoreni zvižduci, preko zida su prebacivane vreće i paketi. Iz kapija suistrčavali oni koji su čekali, brzo hvatali svoj plen, sakrivali se u kapijamai ponovo bi usledila prividna tišina, ispunjena iščekivanjem, nervoznomnapetošću i tajanstvenim šapatima. Onih dana, kada su se vojnici budnijebavili svojim obavezama, čuli su se odjeci pucnjeva koji su se mešali sabukom vozila, a iza zidina umesto vreća padale su bombe, koje su bučnoeksplodirale, izazivajući prilična oštećenja.

Zid je tako reći čitavom svojom dužinom bio udaljen od kolovoza. Uodređenim delovima na nivou zemlje nalazili su se izduženi otvori, koji suslužili za oticanje vode iz „arijevskog“ dela ulice u kanalizacione cevi, dužtrotoara sa strane geta. Te otvore koristila su deca koja su se bavila sitnimšvercom. Ta mala bića hitala su sa svih strana, tankih, šibičastih nožica,prestrašenih očiju kradom su se osvrtala čas na levo čas na desno, a male islabašne ručice kroz one otvore često su vukle vreće veće od samog

švercera.Kada se ceo tovar nalazio u getu, mališani su ga zabacivali sebi na

leđa i duboko se ugibajući pod njegovom težinom, teturajući se, nabreklihplavih žilica na slepoočnicama, širom otvorenih ustiju, s naporom suhvatali vazduh, rastrčavajući se na kraju u svim pravcima kao uplašenipacovi.

Jednoga dana, kada sam ponovo išao duž zida, bio sam svedokjednog takvog šverca, koji će se, kako mi se učinilo, srećno okončati.Radilo se samo o tome da se mali jevrejski dečak provuče s one stranezida kroz otvor, sledeći svoju robu. Njegova sitna figura već se napolavidela, kad je dete počelo užasno da vrišti. Istovremeno, sa „arijevskestrane“ čula se promukla vika Nemca. Potrčao sam prema dečaku da mupomognem, ali na nesreću bedro mu se zakačilo za ivicu kanalizacionogodvoda. Vukao sam ga za ramena iz sve snage, dok je njegov krik bivaosve očajničkiji. S druge strane zida dopirao je odjek teških udaražandarmovih potpetica. Kada sam na kraju uspeo da izvučem dete, umrlomi je na rukama. Kičma mu je bila slomljena.

Vreće i paketi prebacivani preko zida bili su uglavnom pokloniPoljaka za najsiromašnije Jevreje, jer se glavno snabdevanje geta temeljilona švercu koji se nalazio pod kontrolom moćnika, kakvi su bili Kon iHeler. Odvijalo se glatko, bez komplikacija, na krajnje bezbedan način.Podmićeni stražari bi u određene sate prestajali da vide i tada su prednjihovim nosevima i ćutljivim nadzorom kroz kapiju geta prolazile čitavekolone vozila punih hrane, skupocenih pića, luksuznih slatkiša, duvana,direktno iz Grčke ili sa francuskom odećom i kozmetikom.

Tu robu viđao sam svakodnevno u izlogu kafane „Savremena“. Tamosu dolazili bogataši, okićeni zlatom, blještavim dijamantima i napadnonašminkane „dame“, sedale su za stolove postavljene poslasticama i uritmu pucnjeva čepova od šampanjca koji su leteli uvis, one su tim ratnimšpekulantima nudile svoje usluge. Tamo sam izgubio dve svoje iluzije:jednu o opšte vladajućoj solidarnosti, drugu o muzikalnosti Jevreja.

Prosjaci nisu smeli da stoje ispred „Savremene“. Debeli portiri teralisu ih palicama. Iz rikši koje su tu stizale izlazili su elegantni muškarci ižene, koji su zimi bili odeveni u odela od skupocene vune, a leti nosiliskupocene šešire i francusku svilu. Da bi dospeli do prostora koji suportiri štitili palicama, morali su s izrazom gađenja na svojim iskrivljenimlicima štapovima da krče sebi put kroz gomile prosjaka. Nikada nisu

davali milostinju. Po njihovom mišljenju, to bi ih demoralisalo. Trebalo jeda rade i zarađuju novac kao oni. Na kraju krajeva svako je mogao to daradi i svako da snosi krivicu zbog toga što ne ume da organizuje svojživot.

Sedali su za stolove velikog lokala koje su posećivali zbog poslova ipočinjali da se žale na teška vremena i nesolidarnost američkih Jevreja.Šta to znači?! Ovde umiru ljudi, nemajući parčence hleba, događaju senajstrašnije stvari, a s druge strane okeana američka štampa ćuti, jevrejskibankari ne čine ništa da Amerikanci objave Nemcima rat, iako bi usvakom trenutku, samo da hoće, mogli uticati na to.

U „Savremenoj“ mojoj muzici niko uopšte nije posvećivao pažnju.Što sam glasnije svirao, glasnije su razgovarali i svakoga dana ja i publikatakmičili smo se u tome, ko će koga da zagluši. Jednoga dana dogodilo seda je jedan gost zamolio kelnera da mi kaže da na kratko prekinemsviranje, jer mu smeta da za susednim stolom proverava čistotu upravokupljenog zlatnog novca u apoenima od dvadeset dolara. Hteo je da novackucka o mermernu ploču, da ga podiže do visine uha i u njemu osluškujezvuk jedine muzike, koja ga interesuje. Nisam dugo izdržao na tom mestu.Na sreću dobio sam posao u sasvim drugačijem tipu lokala, u Senjačkojulici, gde je dolazila jevrejska inteligencija i slušala moju svirku. Tamosam učvrstio svoj položaj cenjenog umetnika, upoznao ljude, sa kojimasam kasnije proveo mnoge prijatne trenutke, a doživeo i mnoge užasne. Ustalne goste te kafane spadao je i slikar Roman Kramštik, veomatalentovan umetnik, prijatelj Artura Rubinštajna i Karola Šimanovskog.Radio je na prekrasnom ciklusu grafika, koje su prikazivale život u okviruzidina geta, ne predosećajući da će kasnije biti ubijen i da će veliki deo tihcrteža propasti.

U kafanu u Senjačkoj svraćao je i jedan od najplemenitijih ljudi kojesam u životu sreo Januš Korčak. Bio je pisac, svojevremeno prijateljŽeromskog, poznavao tako reći sve važnije umetnike Mlade Poljske, 7 okojima je pričao na jednostavan, a istovremeno zanimljiv način. Nijesmatran piscem prvog reda, možda i zbog toga što su njegove zasluge napolju literature bile specifične prirode. Njegovo stvaralaštvo svodilo se nana pisanje o deci i za decu. Korčakove knjige odlikovale su se dubokimrazumevanjem dečje psihologije i nisu nastajale radi podmirenjaumetničkih ambicija već iz potrebe srca rođenog društvenog radnika ivaspitača. O Korčakovoj velikoj vrednosti nije odlučivalo ono što je pisao

već kako je živeo. Svaki minut slobodnog vremena i svaki zlot koji jeimao od samog početka svog profesionalnog rada posvećivao je pitanjimadeteta. Bio je nesalomiv u tom stavu, sve do smrti. Organizovao jesirotišta, sakupljao brojne priloge za siromašnu decu, obraćao se decipreko radija, zahvaljujući čemu je stekao veliku popularnost kao Staridoktor ne samo među decom. Kada su zatvarali kapije geta, preskočio ihje, iako je mogao da ih izbegne. U getu je nastavio svoju misiju oca popozivu, zbog gomile jevrejske siročadi, one najbednije i najusamljenije odsve dece na svetu. Onda, kada smo razgovarali u Senjačkoj, nismo nisanjali kakvim će čudesnim i krajnje posvećeničkim gestom okončati svojŽivot.

Posle Četiri meseca prešao sam u drugu kafanu u „Umetnost“ koja senalazila u ulici Lešno. Bio je to najlepši lokal geta i imao različiteambicije. U sali „Umetnosti“ izvođeni su koncerti, a takođe je pevalaMarija Ejzenštat, koja bi sigurno postala veoma slavna i poznata milionimaljudi, da je Nemci nisu ubili. Tamo je nastupala u duetu s AndžejemGoldfederom, tamo sam postigao neverovatan uspeh sa svojom parafrazomvalcera iz Kazanove Ludomira Ružickog, prema tekstu VladislavaŠlengela, pesnika koji je tamo svakodnevno nastupao zajedno sa LeonidomFokčanjskim i pevačem Andžejem Vlastom, poznatim satiričarem,„sudijom Vacušom“ kao i s Polom Braunuvnom u „Živom dnevničiću“zabavnoj hronici geta, punoj oštrih i kamufliranih aluzija na račun Nemaca.Pored koncertne sale nalazio se bar, u kome su ljudi koji su manje žudeliza umetnošću, a bili više zainteresovani za jelo i piće, mogli da dobijuizvrsna pića ili veoma ukusno pripremljene cotelettes de volaille ili pakboeufs a la Stroganoff. I u koncertnoj sali i u baru sva mesta su gotovouvek bila zauzeta. Tada sam dobro zarađivao i mogao, uz izvesne teškoće,da podmirujem potrebe naše šestočlane porodice.

U pauzama između nastupa tu sam sretao mnoge poznanike, sa kojimasam mogao da porazgovaram, čak bi se moglo reći da mi se u „Umetnosti“dopadalo, da nije bilo večernjeg povratka kući koji me je mučio celopopodne.

Za geto zima 1941/1942. beše veoma teška. Ostrvca relativnogblagostanja jevrejske inteligencije i raskošnog života špekulanatapotkopavalo je more jevrejskih bednika, koje je glad već tada bila potpunoiznurila, more vašljivih i neizbežno promrzlih. U getu vrvelo je od insekatai nije bilo načina da se spaseš od njih. Vašljiva su bila odela prolaznika,

unutrašnjost tramvaja i radnji, vaši su šetale trotoarima, stepeništima kuća,padale s plafona javnih institucija, koje smo morali da posećujemo u vezi smnogim stvarima. Nalazile su se u presavijenim novinama, međunovčanicama, čak su prekrivale kom sveže kupljenog hleba i svako od tihstvorenja bilo je prenosilac pegavog tifusa.

U getu je izbila epidemija... Broj smrtnih slučajeva popeo se na pethiljada mesečno. Tifus je bio osnovna tema razgovora svih siromašnih ibogatih: siromašni su mislili kada će umreti, a bogati kako da se spasu, tj.gde da nađu vakcinu doktora Vajgela. Taj poznati bakteriolog postao jenajpopularnija ličnost posle Hitlera: dva krajnje različita simbola dobra izla jedan pored drugog. Pričalo se da je doktor uhapšen u Lavovu, ali dana sreću nije ubijen, jer je smesta proglašen „Pranemcem“ honoris causa,ponuđeni su mu sjajna laboratorija, vila i ništa manje luksuzan autonaravno, potpavši pod „sjajan“ nadzor gestapoa, da bi proizvodio što jemoguće više vakcina za vašljivu nemačku armiju na istoku.

Ne znam kako je doista stvar stajala sa njim. Jedino znam da jepreživeo i da mu Nemci nekim čudom nisu, iako im je odao tajnu svojevakcine i prestao da im bude potreban, poklonili jednu od svojih„čudesnih“ gasnih komora. U svakom slučaju, zahvaljujući njegovomotkriću i korumpiranosti Nemaca od tifusa su se tada spasli mnogivaršavski Jevreji, koji su kasnije bili osuđeni na smrt, mada smrt drugačijeprirode.

Nisam se vakcinisao. Imao sam para samo za jednu vakcinu, samo zasebe, ali ne i za ostali deo porodice. Prema tome, nisam hteo.

Nije bilo govora o sahranjivanju pomrlih od tifusa onom brzinomkojom su umirali. Zbog toga su se odlučili na kompromis: leševi, sada bezdragocenog odela, ređani su uvijeni u papir ispred kuća, na trotoar, gde sučesto morali da čekaju i više dana, pre nego što su ih opštinska vozilaodvozila u masovne grobnice na grobljima. Umrli od tifusa ili gladi činilisu moje večernje povratke iz kafane sablasnim.

Lokal sam napuštao među poslednjima, zajedno sa šefom, pošto biovaj izbrojao dnevni pazar i meni dao moju zaradu. Ulice su bile tako rećipuste i mračne. Put sam sebi osvetljavao baterijskom lampicom, tražećileševe, da se ne bih spoticao o njih. Ledeni januarski vetar duvao mi je ulice ili me nosio napred, šuškao papirom, u koji su bili zavijeni umrli,podizao ga, pokazujući osušene kosti cevanica, duboko upale stomake,lica iscerenih zuba ili oči zagledane u prazninu.

Tada još nisam bio naviknut na leševe ljudi. Ispunjen strahom iužasom promicao sam ulicama, da bih što pre stigao kući, gde me ječekala majka s činijicom špiritusa i pincetom. U tim užasnim vremenimazaraze brinula je što je mogla više o zdravlju naše porodice. Nikog nijepuštala iz hodnika u kuću, ne proverivši prethodno kaput, šešir i odelo, neuklonivši vaši iz njih, daveći ih u alkoholu.

U proleće, kada sam se veoma sprijateljio sa Romanom Kramštikom,često sam posle posla, umesto kući, odlazio u njegov stan u Izbornoj, gdesmo se sretali i razgovarali do kasno u noć.

Vlasnik stana spadao je u srećnike. Imao je svoje malo carstvo:sobicu sa kosim plafonom na poslednjem spratu jedne najamne građevine.U njoj je nagomilao sva svoja blaga, koja je uspeo da sačuva od Nemacapljačkaša: široko kanabe pokriveno ćilimom, dve skupocene stare fotelje,prelepu, malu, renesansnu komodu, persijski tepih, nekakvo staro oružje,nekoliko slika i mnoge sitnice koje je sakupljao godinama širom Evrope,od kojih je svaka bila malo umetničko delo i uživanje za oči. Lepo sesedelo u onoj njegovoj sobici, pili smo kafu i veselo čavrljali prižućkastoj, zatamnjenoj svetlosti lampe, ukrašene abažurom koji jesvojevremeno napravio sam gospodin Kramštik. Pre nego što bi pao mrak,na trenutak smo izlazili na balkon, da udahnemo svež vazduh, koji je ovde,gore, bio čistiji nego u klancima prašnjavih i zagušljivih ulica. Bližio sepolicijski čas, ljudi su se zatvarali u kuće, prolećno sunce koje je visilonisko na nebu prekrivalo je ružičastim sjajem metalne krovove kuća, jatabelih golubova kružila su plavim nebom, a iz obližnjeg Saskog vrtadopirao je miris jorgovana, čak ovde, do nas, do četvrti ukletih. Nastupaloje vreme ludaka i dece. Gospodin Roman gledao je zajedno sa mnom nizIzbornu ulicu, pronalazeći „damu u šeširu“, kako smo zvali svojuludakinju. Delovala je krajnje neobično. Obraze je mazala drečavimružem, a santimetarski debele obrve jednom dugom linijom, koju jepovlačila od jedne slepoočnice do druge. Preko crne, iznošene haljineprebacivala je stam zavesu od zelenog somota s resama, dok je na njenomslamnatom šeširu štrčalo uvis veliko, ljubičasto, paunovo pero, koje seprefinjeno talasalo u taktu njenih ubrzanih i nesigurnih koraka. Usput jesvakog časa zaustavijala prolaznike, ljubazno i s osmehom ih zapitkujući osvom mužu koga su Nemci ubili na njene oči:

- Oprostite... Da slučajno niste sreli Isaka Šermana? Visokog,elegantnog gospodina sede brade...

Napregnuto se unosila u lice svog sagovornika, a kada je dobijalaodričan odgovor, razočarano je uzvikivala:

- Ah, ne?! - njeno lice se na trenutak bolno grčilo, međutim ubrzo sesmirivala i na njemu pojavljivao se ljubazan, iznuđen osmeh.

- Oprostite mi, poštovani gospodine - rekla bi i brzo se udaljavala,vrteći glavom, delimično postiđena, što je nekom oduzela vreme, adelimično začuđena, što neko ne poznaje njenog muža Isaka, takoelegantnog i simpatičnog gospodina.

U isto vreme Izbornom je promicao i Rubinštajn, obučen u poderane,prljave rite koje su letele na sve strane. Vitlao je štapom, trčao skačući,mrmljajući i pevušeći sebi nešto u bradu. Bio je veoma popularan u getu.Prepoznavao se izdaleka po izreci: „Drži se, momče!“, imajući samo jedancilj: hrabriti ljude humorom. Njegovi vicevi i šale kružili su getom i širiliveselost. Jedna od njegovih specijalnosti bilo je približavanje nemačkimstražarima, izazivanje, skakutanje i pravljenje grimasa, nazivajući ih„budalama, banditima, lopovskom bandom“. Nemci su se time sjajnozabavljali i često Rubinštajnu zauzvrat bacali cigarete i sitniš, jer ludakanisu mogli tretirati ozbiljno. U njegovo ludilo nisam bio uveren kao Nemci,do dana današnjeg ne znam da li je Rubinštajn spadao u one brojne, koji suizgubili razum zbog proživljenih užasa ili se samo pravio lud, da bizahvaljujući kapi dvorske lude izbegao smrt, što mu na kraju nije pošlo zarukom.

Ludake uopšte nije uzbuđivao policijski čas. Za njih je bio bezznačaja. Za njih i za decu. Iz podruma, sokaka, tremova, gde su spavala, tadečja priviđenja su iskrsavala, u nadi da će možda ipak, tokom poslednjihdnevnih sati izazvati saosećanje u ljudskim srcima. Poređala bi se ispodsvetiljki, zidova kuća, katkad na kolovozu i podižući glave, monotonocvilela da su gladna. Muzikalnija su pevala. Tanušnim, slabim glasićimapevala su o mladom vojniku, koji je ranjen i od svih na bojnom poljunapušten, koji je umirući uzviknuo „Mama!“ Međutim, mame nije bilopored njega. Daleko je i ne zna da joj sin umire, te ga za večni počinakljulja samo zemlja, šumom drveća i trava: „Spavaj sinko, spavaj mili!“;cvet s drveta koji je pao na njegove mrtve grudi jedini je Krst za ratnezasluge.

Druga deca pokušavala su da deluju na savest ljudi, uveravajući ih:„Stvarno smo veoma, veoma gladni. Odavno ništa nismo jeli. Dajte namparčence hleba, a ako nemate hleba ono bar jedan krompir ili crni luk, da

preživimo makar do jutra“.Međutim, gotovo niko nije imao glavičicu luka, a ako ju je neko i

imao, nije imao srca. Rat ga je pretvorio u kamen.

7. Gest gospođe K.

U rano proleće 1942. godine iznenada su prekinute dotle sistematičnoizvođene racije. Da se dogodilo pre dve godine, to je moglo olakšati život,videli bismo u tome nekakav razlog za radost, nadu, poverovali bismo daje došlo do poboljšanja. Međutim, posle dvoipogodišnjeg suživota sNemcima niko se nije zavaravao. Ako su prestali da nas love, to je samozato što su došli na nekakvu drugačiju ideju, pomoću koje će nas jošuspešnije mučiti. Postavljalo se samo pitanje: koja je to ideja? Ljudi su seprepuštali pretpostavkama punim fantazije, ali umesto da ih one smiruju,postajali su još uznemireniji.

U svakom slučaju moglo se mirno spavati kod kuće, nismo morali prinajmanjoj panici da odlazimo preko noći u ambulantu. Henrik je tamospavao na operacionom stolu, a ja u ginekološkoj stolici. Kad bih se ujutruprobudio, moj pogled je padao na rendgentske snimke okačene iznad mene,koji su se sušili, bolesnih srca, pluća pojedenih sušicom, žučnih kesicapunih kamenja i polomljenih kostiju. Lekar s kojim smo se sprijateljili, šefte ambulante, s pravom je tvrdio, da i u slučaju najtežih noćnih racijagestapovcima nikada ne bi palo na pamet da nekog tu traže i da samo natom mestu možemo mimo spavati.

Naizgled apsolutni mir trajao je sve do aprila, kada je iznenada krozgeto prošao uragan straha. Činilo se da za njega nema osnova, jer kada sipitao ljude čega se boje, šta će se, po njihovom mišljenju, dogoditi, nikonije umeo konkretno da odgovori. I pored toga još tog popodneva sveradnje su zatvorene, a ljudi su se sakrili po kućama.

Nisam znao šta će biti s kafanama. Kao i obično krenuo sam u„Umetnost“, ali i „Umetnost“ je bila zamandaljena. Na putu kući postajaosam sve nervozniji, utoliko pre što i pored truda, raspitivanja kod dobroobaveštenih poznanika, nisam mogao da saznam o čemu je reč. Niko ništanije znao.

Do jedanaest dežurali smo obučeni, očekujući razvoj događaja, alikako je napolju vladao mir, odlučili smo da legnemo da spavamo. Bili smotako reći sigurni da su paniku izazvale apsurdne glasine. Ujutru otac jeprvi izašao u grad i posle par minuta vratio se bled i užasnut: Nemci sutokom noći bili u mnogim kućama, izvukli su sedamdesetoricu muškaracana ulicu i streljali ih. Leševi još nisu pokupljeni.

Šta je to trebalo da znači? Šta su učinili ti ljudi? Bili smo potreseni iljuti.

Tek popodne dobili smo odgovor. Na bezljudnim ulicama lepili suplakate s objavama. Nemačke vlasti obaveštavale su da su primorane današu četvrt očiste od „nepoželjnih elemenata“, ali da se ta akcija ne odnosina lojalni deo stanovnika i da radnje i kafane treba smesta ponovo otvoriti,da ljudi treba da počnu normalno da žive i da im ne preti nikakvaopasnost.

Sledeći mesec protekao je mirno. Bio je maj i u retkim baštamarasutim po getu cvetao je jorgovan, a sa bagrema visili su cvetovi, koji suiz dana u dan postajali sve belji, ali kada je trebalo da se potpunorascvetaju Nemci su nas opet podsetili na sebe. Ovoga puta malodrugačije: nisu se sami pozabavili nama već su racije prepustili jevrejskojpoliciji i jevrejskom Uredu za zapošljavanje.

Henrik je bio u pravu kada nije hteo da uđe u policiju, nazivajući ječoporom bandita. Sastojala se uglavnom od mlađih ljudi iz imućnijihslojeva. Među njima imali smo veću grupu poznanika, zbog čega nas jeobuzelo još veće gađenje, primećujući kako se do nedavno pristojni ljudi,kojima smo pružali ruku i koje smo tretirali kao prijatelje, pretvaraju ušljam. Zarazili su se duhom gestapoa, otprilike tako bi to trebalo nazvati.U trenutku kada bi oblačili policijske uniforme i kape, dobijali u rukepalice, postajali su zveri. Njihov najvažniji cilj bilo je uspostavljanjekontakta sa gestapovcima, stavljanje u njihovu službu, paradiranje zajednos njima po ulicama, pravljenje važnima što znaju nemački i isticanje predsvojim šefovima u brutalnosti prema jevrejskom stanovništvu. To im nijesmetalo da osnuju, uostalom sjajan, policijski džez orkestar.

Za vreme velike racije u maju okružili su ulice s preciznošćudostojnom rasnih esesovaca, trčali su u svojim elegantnim uniformama,glasno vikali i po ugledu na Nemce brutalno tukli ljude gumenimpalicama.

Još sam bio kod kuće, kad je iznenada utrčala majka, donoseći vestio raciji: uhvatili Henrika! Odlučio sam da ga oslobodim po svaku cenu. Pritom sam mogao da računam samo na svoju popularnost pijaniste, jer nimoji dokumenti nisu bili u redu. Probijajući se kroz nekoliko špalirapolicajaca, čas zaustavljan čas oslobađan, na kraju sam stigao u zgraduUreda za zapošljavanje. Ispred njega stajali su uhvaćeni muškarci, koje jepolicija doterivala sa svih strana, kao što to čine psi koji čuvaju ovce,

okupljeno stado se svakog trenutka uvećavalo novim isporukama izobližnjih ulica. S naporom sam stigao do zamenika direktora i od njegaiznudio obećanje, da će Henrik biti kod kuće pre mraka.

Dogodilo se i to što je za mene bilo krajnje neočekivano da Henrikbude besan na mene! Po njegovom mišljenju nisam smeo da se ponižavami molim nekakve podlace, u kakve su spadali ti policajci iz Ureda zazapošljavanje.

Zar je bolje da te odvedu u koncentracioni logor?!To te se ne tiče odgovorio je gunđajući. Mene će odvesti. Zbog čega

se mešaš u tuđe stvari?...Slegao sam ramenima. Zašto se svađati s ludakom?Uveče su nagovestili da će se policijski čas pomeriti do dvanaest

noću, da bi porodice „onih koje šalju na rad“ imale dovoljno vremena daim donesu ćebad, rublje za promenu i hranu za put. Tolika „velikodušnost“Nemaca bila je stvarno dirljiva, a jevrejski policajci su je podvlačili, da bistekli naše poverenje.

Znatno kasnije saznao sam da je tada hiljadu uhvaćenih muškaracaodvedeno iz geta direktno u koncentracioni logor u Treblinki, da bi nanjima isprobali uspešnost sveže sagrađenih gasnih komora ikrematorijumskih peći.

I ponovo je protekao čitav mesec relativnog mira, sve do onogslavnog junskog pokolja u getu. Uopšte nismo sumnjali u ono što ćenastupiti. Beše vrelo, posle večere podigli smo roletne koje su inačezamračivale i otvorili širom prozore, da bismo udahnuli malo svežeg,večernjeg vazduha. Gestapovski auto pojavio se ispred kuće preko putatakvom brzinom i tako hitro su pali hici upozorenja, da pre nego što smouspeli da ustanemo sa stola i priđemo prozoru, kapija te kuće već bešeširom otvorena, iz njene unutrašnjosti dopirala je vika esesovaca. Otvoreniprozori bili su zatamnjeni, pa ipak osećala se uznemirenost, prestrašenalica izranjala su iz tame i ponovo brzo u njoj iščezavala. Svetlo se palilosprat po sprat, prema tome kako su se Nemci stepenicama peli gore. Prekoputa nas stanovala je trgovačka porodica, koju smo dobro znali iz viđenja.Kada je i tamo bljesnulo svetlo i esesovci u šlemovima, s mašinkamaspremnim za pucanje upali u sobu, njeni žitelji su, kao i mi, samo trenutakranije, sedeli za stolom, ne pomerivši se od užasa. Podoficir koji jekomandovao četom to je protumačio kao uvredu. Od besa oduzeo mu segovor. Stajao je zanemevši, obuhvatajući pogledom one koji su sedeli za

stolom i tek posle par trenutaka besno viknuo:- Ustaj!Ustali su što su brže mogli, osim starca, oca porodice, čije su noge

bile paralizovane. Podoficir je kipteo od besa. Približio se stolu, oslonio seo njega s obema rukama, upro ukočen pogled u paralizovanog i ponovoviknuo:

- Ustaj!Stari čovek oslonio se jako o naslon stolice, čineći očajničke napore,

ali bez uspeha. Pre nego što smo shvatitli situaciju, Nemci su se bacili nanjega, podigli ga uvis s foteljom, izneli na balkon i bacili s trećeg sprata naulicu.

Majka je kriknula, pokrivajući oči. Otac se udaljio s prozora u dubinusobe. Halina je požurila prema njemu, a Regina zagrlila majku i reklazapovedničkim tonom, veoma glasno i jasno:

- Mir!Ja i Henrik nismo mogli da se odvojimo od prozora. Videli smo

starca, kako je još sekundu visio u fotelji nad ulicom, a kasnije kada jeispao iz nje, čuli smo kako je fotelja odvojeno udarila o kaldrmu, a ljudskotelo lupilo o ploče na trotoaru. Stajali smo nepomično, nesposobni da sepovučemo ili skrenemo pogled od onog što se tamo zbivalo. Istovremenoesesovci su izveli još nekoliko grupa muškaraca na ulicu. Uključivali sureflektore automobila, primoravali uhvaćene da stanu u krug te svetlosti,zatim uključivali motor i tim ljudima naređivali da trče u belom krugusvetlosti. Na prozorima čuli su se grčeviti jecaji i u tom trenutku izautomobila bi usledio rafal iz mitraljeza. Oni koji su trčali ispred autapadali su jedan za drugim, podizani uvis mecima, prevrtali se preko glaveili vrteli u krug, kao da je prekoračivanje granice između života i smrtimoralo biti povezano s izvođenjem tako teškog i složenog skoka. Samojednom pošlo je za rukom da izađe iz svetlosnog kruga. Trčao je iz svesnage, činilo nam se da će uspeti da stigne do najbliže raskrsnice.Međutim, auto je imao za takve situacije visoko pričvršćen pokretnireflektor. Uključen je, begunac je pronađen, usledili su pucnjevi i on jetakođe poskočio uvis: podigao je ruke iznad glave, savio se u skoku nazadi pao na leđa.

Esesovci su seli u auto i krenuli napred, prešavši preko leša, vozilose pritom neznatno zatreslo, kao kad prelazi preko nekakvih malih džombi.

Te noći u getu je streljano sto muškaraca, međutim ta akcija nije

ostavila ni na koga snažan utisak kao prethodna. Radnje i kafane sledećegdana bile su normalno otvorene.

Ljudi su se osim toga interesovali i za nešto drugo: svakodnevnozanimanje Nemaca sada je postalo filmsko snimanje. Zbog čega? Utrčavalisu u restorane, naređivali kelnerima da postave stolove najboljim jelima ipićima, a ljudima u lokalu naređivali su da se smeju, jedu i piju i taj prizorbi ovekovečivali na traci. U bioskopu „Femina“ u ulici Lešno snimali suoperete, a jednom nedeljno simfonijske koncerte koji su se tamo održavali,pod dirigentskom palicom Marjana Nojteha. Predsedniku Jevrejske opštinepreporučili su da priredi elegantan prijem i na njega pozove sve značajnijeličnosti geta i o tom prijemu snimljen je film. Jednoga dana uterana jegrupa muškaraca i žena u kupatilo, naređeno im je da se skinu goli ikupaju u zajedničkoj prostoriji i ta neobična scena je takođe detaljnosnimljena. Tek znatno kasnije saznali smo da su ti filmovi bilipredodređeni za Nemce u Rajhu i inostranstvu. Trebalo je da omalovažeuznemirujuće glasine, u slučaju da dan uoči likvidacije geta bilo kakvevesti prodru van njega. Trebalo je da posvedoče da je Jevrejima u Varšavidobro, kada se muškarci i žene kupaju zajedno, bestidno se obnažujućijedni pred drugima.

Manje-više u isto vreme getom su sve češće kružile razne, sveuznemirujućije vesti. Kao i obično nije se znalo odakle potiču niti semogao otkriti njihov autor ili neko ko bi mogao da potvrdi da se zasnivajuna istinitim događajima. I pored toga, smatrane su proverenim. Iz čista mirapočinjale su priče o tome kako su, na primer, strašni životni uslovi ulođskom getu, u kome su Jevreji primoravani da stave u opticaj svojvlastiti, metalni novac, za koji se ništa van geta nije moglo kupiti i sadahiljade ljudi umiru od gladi. Neke su takve vesti pogađale u srce, drugi sučuli na jedno uvo, a propuštali na drugo. Posle dužeg vremena prestalo jeda se govori o Lođu, a započelo o Lublinu i Tamovu, gde su po svoj priliciJevreje otrovali gasom, u šta niko nije hteo da poveruje. Verovatnija sečinila glasina o tome da će se geta u Poljskoj svesti na četiri velikeskupine, u Varšavi, Lublinu, Krakovu i Radomu. Posle toga pričalo se oprebacivanju Varšavskog geta na istok, u transportima od šest hiljada ljudidnevno. Po mišljenju nekih, ta akcija izvedena bila i ranije, da nije bilotajne konferencije u upravi Jevrejske opštine, na kojoj su uspeli da ubedegestapo po svoj prilici pomoću mita da odustane od našeg preseljenja.

18. juna, u subotu, trebalo je da sa Golfederom u kafani „Kod

fontane“ u ulici Lešno učestvujem na koncertu u čast Leona Borunjskog,dobitnika nagrade Šopenov konkurs, koji je oboleo od tuberkuloze, ostaobez ikakvih sredstava za život, boraveći u otvockom getu. Kafanska baštabila je prepuna. Okupilo se blizu četiri stotine osoba iz društvene elite ipoluelite. Prethodnu „masovnu priredbu“ više niko nije pamtio, a ako suljudi i bili uzbuđeni onda je to bilo iz krajnje prozaičnih razloga: elegantnedame iz redova plutokratije i elegantni skorojevići bili su znatiželjni, da liće se gospođa L. danas pozdraviti s gospođom K. Obe dame radile su udobrotvorne svrhe. Aktivno su učestvovale u akcijama komiteta, koji suformirani u mnogim bogatijim kućama, čiji je cilj bio pomoć siromašnima.Takve aktivnosti bile su zgodne, jer su pokretane zahvaljujući čestimbalovima, na kojima se igralo, zabavljalo i pilo, a sakupljeni novac jedavan u dobrotvorne svrhe.

Razlog za nesporazum među dvema damama predstavljao je događaj,koji se pre nekoliko dana odigrao u kafani „Umetnost“. Obe dame bile suveoma lepe, svaka na svoj način. Mrzele su jedna drugu iz dubine duše,trudeći se da jedna drugoj preotmu obožavaoce, među kojima je unajatraktivnije spadao Maurici Kon gestapovski agent i vlasnik tramvajskelinije, čovek zanimljivog, senzibilnog lica koje je podsećalo na liceglumca.

Pomenute večeri obe su se sjajno zabavljale u „Umetnosti“. Sedele sukraj bara, svaka u malom krugu svojih obožavalaca. Trudile su se dalicitiraju najskupoceniji alkohol koji je postojao na raspolaganju kao isnobističke hitove, koje je harmonikaš džez orkestra svirao za stolovima.Prva je izašla gospoda L, ne znajući da je ispred samih vrata bara palažena obamrla od gladi i smesta umrla. Gospođa L., zaslepljena svetlom,izlazeći se spotakla o leš. Ugledavši ga, nije se mogla da se smiri. Sasvimdrugačije postupila je gospođa K., koja je u međuvremenu obaveštena ocelokupnom događaju. Stala je na vrata, oteo joj se krik užasa, ali ju jeobuzelo duboko saosećanje, prišla je umrloj i iz tašne izvadila petsto zlota,koje je predala Konu koji je išao iza nje, rekavši mu:

- Molim vas, učinite mi uslugu, pobrinite se da bude sahranjena.Jedna od žena iz njenog društva prošaptala je da svi čuju:- Anđeo, kao i uvek!Gospođa L. to nije mogla da oprosti gospođi K. Sledećeg dana

nazvala ju je „podlom ženturačom“, izjavivši da više nikad neće videti njennaklon. Danas je trebalo da se obe pojave u kafani „Kod fontane“. Zlatna

omladina geta zainteresovano i napeto je iščekivala kako će se odigrati tajsusret.

Prvi deo koncerta bližio se kraju, ja i Goldfeder izašli smo na ulicuda na miru popušimo cigaretu. Zajedno smo nastupali već čitavu godinu iveoma smo se sprijateljili. Danas ga nema, iako je imao veće šanse odmene da preživi! Bio je sjajan pijanista, uz to pravnik. Završio jekonzervatorijum i prava, ali je bio veoma zahtevan u odnosu na sebe,zaključio je da neće postati prvoklasni pijanista i počeo je da radi kaoadvokat, da bi kasnije, za vreme rata, ponovo bio pijanista.

Zahvaljujući svojoj inteligenciji, ličnom šarmu i eleganciji bio jeveoma popularan i omiljen u predratnoj Varšavi. Kasnije mu je pošlo zarukom da pobegne iz geta, preživi dve godine kod pisca GabrijelaKarskog, koji ga je sakrivao. Nedelju dana pre ulaska sovjetske armijeNemci su ga ubili u jednom gradiću blizu porušene Varšave.

Pušili smo cigarete, ćaskali i sa svakim novim daškom osećali semanje umornim. Dan je bio tako lep! Sunce se sakrilo iza kuća, samo se sakrovova i prozora viših spratova odražavao purpurni sjaj. Intenzivnoplavetnilo neba pretvaralo se u bledo plavetnilo, ispresecano prugamalastavičjeg leta. Gomila na ulici se proredila, ostavljajući utisak manjeprljave i nesrećne, krećući se te večeri utonula je u ružičastopurpurni izlatasti sjaj.

U jednom trenutku ugledasmo Kramštika, koji je išao prema nama.Obojica smo se obradovali. Hteli smo da ga uvedemo na drugi deokoncerta: nameravao je da naslika moj portret, te smo hteli i o tome daporazgovaramo. Međutim, nisam uspeo da ga nagovorim. Bio je nekakoslomljen i ophrvan najcrnjim mislima. Iz pouzdanih izvora nešto pre togasaznao je da ovoga puta nećemo uspeti da izbegnemo preseljenje geta: sdruge strane zida za akciju počeo je da se priprema nemački„Vernichtungskommando“ (Odred smrti).

8. Ugroženi mravinjak

U to vreme, za godišnjicu postojanja našeg dueta, ja i Goldfederpokušavali smo da organizujemo podnevni koncert. Trebalo je da se održiu bašti kafane „Umetnost“, u subotu, 25. jula 1942. godine. Bili smo dobroraspoloženi. Veoma nam je bilo stalo do tog koncerta i uložili smo punotruda u njegovu organizaciju. Sada, dan uoči toga, jednostavno nismomogli da poverujemo da se koncert neće održati. Verovali smo da će seglasine o preseljenju ispostaviti neosnovane. U nedelju, 19. jula nastupaosam i u bašti još jedne kafane u ulici Novolipki, čak ne predosećajući daće to biti moj poslednji koncert u getu. Mada, iako je bašta bila prepuna,atmosfera beše tužna.

Posle nastupa svratio sam u „Umetnost“. Bilo je kasno i u lokalu nijebilo više nikog. Samo su se radnici muvali tamo amo, završavajući svojesvakodnevne obaveze. Za trenutak seo sam kod šefa bara. Bio je smožden,neuverljivo je izdavao naređenja, pre da bi sačuvao privid.

- Pripremate li salu za naš subotnji koncert? - zagovorih ga.Pogledao me je, kao da ne zna o čemu govorim i na njegovom licu

ocrtalo se ironično saosećanje prema meni koji nisam znao za odluke kojesu odavno zapečatile iznenadni obrt sudbine geta.

- Da li doista smatrate da ćemo u subotu još biti živi? - upita me,podvukavši to, naginjući se iznad stola prema meni.

- Siguran sam u to! - odgovorih.Kao da je moj odgovor otvarao pred njim nove perspektive za spas

njegova sudbina zavisi od mene, uhvati me za ruku i uzbuđeno mi reče:- Ako ostanemo u životu, možete na moj račun u subotu večerati, šta

god hoćete, i... - tu se na trenutak pokoleba, međutim očigledno je odlučioda nastavi ... - takođe možete da naručite najskuplja pića, koja postoje upodrumu „Umetnosti“, koliko vam duša želi!

Prema glasinama akcija iseljavanja trebalo je da počne u noći izmeđunedelje i ponedeljka. Noć je prošla ipak mimo, u ponedeljak ljudi suponovo bili raspoloženi. Možda su to ponovo samo glasine?

Međutim, uveče je izbila panika: prema najnovijim informacijamaakcija je trebalo da počne te noći, iseljavanjem malog geta ovoga putaposve sigurno. Preko mosta, koji su Nemci izgradili iznad Hladne ulice, dabi nam oduzeli poslednju mogućnost kontaktiranja sa „arijevskom četvrti“,

uzbuđena gomila započela je seobu iz malog u veliki geto, s ogromnimkoferima i decom na rukama, pokušavajući da pobegnu iz ugrožene četvrti,pre policijskog časa. U skladu s našim fatalizmom, ostali smo gde smobili. Kasno uveče susedi su preko komesarijata poljske policije saznali daće uslediti uzbuna.

Prema tome, spremalo se nešto loše. Do četiri ujutru oka nisamsklopio, dežurao sam kraj otvorenog prozora, međutim i ta noć je prošlamimo. U utorak sam s Goldfederom otišao u Jevrejsku opštinu. Još uveknismo gubili nadu, smatrajući da će se sve srediti. Hteli smo da tamodobijemo zvaničnu informaciju o namerama Nemaca u najskorije vreme uvezi s getom. Bili smo blizu zgrade, kada nas je mimoišao otvoreni auto, ukome je sedeo šef Odeljenja za pitanja zdravlja u Opštini, pukovnik Kon,bled i gologlav, okružen žandarmima. Istovremeno, kako smo saznali neštokasnije, uhapšeni su i mnogi drugi opštinski činovnici. Započele su žestokeulične policijske hajke.

Istoga dana, popodne, došlo je do incidenta, koji je potresao celuVaršavu, s obe strane zida: poznati poljski hirurg, slavan u svojoj oblasti,doktor Rašeja, profesor Poznanjskog univerziteta, pozvan je u geto daizvrši tešku operaciju. Kao što je uobičajeno u takvim slučajevima, naulazu dobio je od komandanture nemačke policije propusnicu, ali kada seveć nalazio na licu mesta i spremao da počne s intervencijom, u stan suupali esesovci i ubili pacijenta koji je ležao na operacionom stolu podnarkozom, zatim hirurga i na kraju sve stanare kuće koji su se u tomtrenutku tu našli.

U sredu, 22. jula, negde oko deset ujutru krenuo sam u grad.Atmosfera na ulici nije bila toliko napeta kao prethodne večeri. Jer,proširile su se glasine da su uhapšeni opštinski činovnici pušteni naslobodu. Pa ipak, Nemci nisu imali namere da nas isele, iako su u takvimslučajevima u provinciji, gde su odavno iseljene mnogo manje skupineJevreja, kako smo čuli, uvek počinjali ukidanjem Jevrejskih opština.

Kada sam se našao blizu mosta u Hladnoj, bilo je oko jedanaest sati.Utonuo u misli, približavao sam se tamo, ne primećujući da se ljudi namostu zaustavljaju i da jedni drugima pokazuju nešto prstima pa seogorčeni brzo razilaze.

Upravo je trebalo da krenem stepenicama drvenog luka, kada mezgrabi za rame jedan poznanik, koga odavno nisam video.

- Šta radite ovde? - bio je veoma uzbuđen, dok je govorio njegova

donja usna podrhtavala je kao u zeca.- Smesta se vratite kući!- Šta se ovde događa?- Kroz jedan sat započeće akcija.- Nije moguće!- Nije moguće?! - zakikotao se nervozno i ogorčeno. Okrenuo me je

prema naslonu i rukom mi pokazao prema Hladnoj. - Vidite i sami!Hladnom je marširala četa vojnika u žutim, meni nepoznatim

uniformama, koju je predvodio nemački podoficir. Svakih par koraka četaje zastajkivala i jedan od vojnika bi stao kraj zida koji nas je okruživao.

- Ukrajinci... Opkoljeni smo! - tu reč je pre izjecao nego izgovarao,bez pozdrava strčavši niz stepenice.

U dvanaest sati započelo je pražnjenje staračkih i invalidskih domova,noćnih skloništa, u kojima su se u varšavskom getu gusto naselili Jevreji izokoline Varšave, kao i Jevreji preseljeni iz Nemačke, Čehoslovačke,Rumunije i Mađarske. Već u podne visile su plakate koje su obaveštavaleo početku preseljenja na istok svih Jevreja nesposobnih za rad. Svako jesmeo da ponese dvadeset kilograma prtljaga, rezerve hrane za dva dana inakit. Sposobni za rad biće smešteni u kasarne u mestu i poslati na rad ulokalne nemačke fabrike. To nije obavezivalo samo funkcionere jevrejskihdruštvenih organizacija i Opštine. Prvi put obaveštenje nije nosilo potpispredsednika Jevrejske opštine, inženjer Černjakov izvršio je samoubistvo,progutavši cijankalij.

Tako je, dakle, započelo najgore iseljavanje polumilionske četvrtigrada, prividan apsurd, u koji niko nije mogao poverovati.

Prvih dana akcija je izvođena po principu lutrije. Slučajno suopkoljavane kuće, jednom jednog, drugi put drugog dela geta. Jednimzviždukom stanovništvo je terano u dvorište, odatle tovareno na teretnakola, bez izuzetka, bez obzira na pol i uzrast, počev od odojčadi, završnosa starcima, koja su ih prebacivala na Umschlagplatz. Tamo su žrtveuguravane u vagone i slate u nepoznato.

Tih prvih dana akciju je izvodila isključivo jevrejska policija, na čelusa trojicom dželata: pukovnikom Serinjskim i kapetanima Lejkinom iErlihom.

Nisu bili ništa manje opasni i nemilosrdni od Nemaca, a možda iništavniji od njih: kada su pronalazili ljude, koji su se negde skrivaliumesto da siđu u dvorište, lako su sebi dopuštali podmićivanje, ali samo u

novcu. Nisu ih se doticali ni suze ni preklinjanja, čak ni očajnički kricidece.

Kako su radnje bile zatvorene i geto bio odsečen od bilo kakvedostave prehrambenih namirnica već posle nekoliko dana počela se širitiglad, ovoga puta opšta. Međutim, to nije bio naš najvažniji problem.Važnije od gladi bilo je dobijanje uverenja da si radno sposoban.

Kada hoću da približim sliku našeg života tih dana i sati, ispunjenihužasom, nameće mi se samo jedno poređenje: s ugroženim mravinjakom.

Kada brutalna noga nekog lakomislenog glupaka počne da uništavagrađevine tih insekata, mravi beže na sve strane, vrzmaju se, traže puteve imogućnosti za spas. Zaglušeni iznenadnim napadom ili zauzetispasavanjem potomstva i imetka, vrte se u krug kao pod uticajem otrova iumesto da pobegnu van njegovog delovanja, vraćaju se istim putevima,nazad, na ista mesta, nisu u stanju da napuste smrtonosni krug i takostradaju. Tako je bilo i sa nama...

Taj po nas strašan period za Nemce je bio vreme sjajnih poslova.Nemačke firme u getu rasle su kao pečurke posle kiše, svaka od njih bilaje spremna da izda uverenje o zaposlenju, naravno za odgovarajuću sumu,koja se pela na hiljade. Međutim, visina tih suma nikog nije plašila. Ispredfirmi stajali su redovi, koji su ispred kancelarija važnih i velikih fabrika,kao što su „Tebens“ ili „Šulc“, dostizali ogromne razmere. Oni koji susrećno dobijali uverenje o zaposlenju, pričvršćivali su za revere kartončićes nazivom organizacije, u kojoj tobož rade. Verovali su da će ih to spasitiod preseljenja.

Mogao sam lako doći do takvog uverenja, ali ponovo, kao u slučajuvakcine protiv tifusa, samo za sebe. Niko od mojih poznanika, čak oni sakojima sam bio u najboljim odnosima, nije hteo da čuje da mi izdauverenje za celu porodicu. Šest besplatnih uverenja bilo bi zaista mnogo, anisam bio u stanju da za sve platim ni najnižu cenu. Zarađivao samsvakodnevno, međutim to što sam zarađivao odlazilo je na prehranjivanje.Početak akcija u getu iznenadio me je sa par stotina zlota u džepu. Biosam slomljen svojom nemoći, pogotovu videći kako moji bogatijipoznanici s lakoćom obezbeđuju svoje porodice. Zapušten, neobrijan, neokusivši hranu trčao sam od jutra do sutra, od jedne firme do druge,proseći milostinju. Tek posle šest dana, upotrebivši sve svoje uticaje ipoznanstva, pošlo mi je za rukom da nekako pribavim uverenja.

Otprilike nedelju dana pre početka akcije poslednji put sam sreo

Romana Kramštika. Bio je omršaveo i s naporom krio nervozu. Obradovaose kada me je video.

- Niste na tournee? - pokušao je da se našali.- Nisam - odgovorih kratko. Nije mi bilo do šale. Postavio sam

pitanje koje su tada svi jedni drugima postavljali:- Šta mislite? Da li će nas sve iseliti?Nije odgovorio već je pokušao da zabašuri stvar.- Loše izgledate! - pogledao me je sažaljivo. - Suviše sve to uzimate k

srcu.- A kako se drukčije može? - slegoh ramenima.Nasmeja se, zapali cigaretu, za trenutak poćuta a onda reče:- Videćete, jednog lepog dana sve će se ovo okončati... - sleže

ramenima jer sve ovo ipak nema nikakvog smisla...Reče to šaljivim, malčice bespomoćnim tonom, kao da je apsurd sam

po sebi dovoljan argument, koji može promeniti tok događaja.Međutim, nije ga promenio. Počelo je čak da biva gore, kada su u

akciju sledećih dana uvedeni Litvanci i Ukrajinci. Bili su po svoj prilicipodmitljivi kao jevrejska policija, samo na drugi način. Uzimali su mito ičim bi ga dobili, ubijali su ljude od kojih su uzeli novac. Veoma rado suubijali: sporta radi ili da bi sebi olakšali posao, radi treninga u pucanju ili,jednostavno, zabave radi. Ubijali su decu na oči majki, veseleći senjihovom očajanju. Pucali su ljudima u stomak, da bi posmatrali kako semuče ili je nekolicina njih bacala s izvesnog rastojanja bombe premažrtvama u redu, da bi proverili koje bolje dejstvuju. U svakom ratu napovršinu isplivavaju nacionalne grupe, koje su prevelike kukavice da bi seborile otvoreno i suviše bedne da bi igrale bilo kakvu samostalnu političkuulogu, i dovoljno nemoralne da prihvate ulogu plaćenih dželata, jedne odsila u ratu. U tom ratu takvu ulogu igrali su ukrajinski i litvanski fašisti.

U to vreme dobili su ono što zaslužuju gestapovski agenti Kon iHeler. Nisu se dovoljno vešto obezbedili ili su bili suviše štedljivi. Plaćalisu samo jednoj od dveju varšavskih SS centrala, a nesreća je htela dapadnu u ruke ljudi one druge. Legitimacije koje je predložilo konkurentskoodeljenje SS još više su razbesnele rivale. Nisu se zadovoljili ubistvomKona i Helera već su naredili da se dovezu đubretarska kola i na njima su,među smećem i otpacima, obojica magnata obavila svoje poslednjeputovanje kroz geto, do masovne grobnice.

Ukrajinci i Litvanci prestali su da obraćaju pažnju na radne

dokumente. Čitav moj šestodnevni napor, povezan s njihovim dobijanjem,bio je uzaludan. Trebalo je ponovo istinski raditi na tome. Ali, šta? Izgubiosam poslednje mrvice nade. Ležao sam danima u krevetu, osluškujućibuku koja je dopirala sa ulice. Svaki udar točka po kaldrmi izazivao je umeni paničan strah. Bila su to kola koja su odvozila ljude naUmschlagplatz druga sada i nisu više prolazila kroz geto svaka od tihmogla su se zaustaviti pred našom kućom i u svakom trenutku u dvorištuse mogao začuti zvižduk. Iskakao sam iz kreveta, pritrčavao prozoru, aonda se ponovo vraćao u krevet. I ponovo pritrčavao sam prema prozoru...

Od cele porodice samo sam se ja tako sramno ponašao. Možda zbogtoga što sam samo ja s obzirom na svoju popularnost kako-tako mogao daje spasavam, zbog čega sam osećao presiju odgovornosti koja je počivalana meni.

Roditelji, brat i sestre znali su da su bespomoćni. Sav svoj naporkoncentrisali su na savlađivanje sebe i održavanje iluzije o normalnomživotu. Otac je od jutra do večeri svirao na violini, Henrik je studirao,Regina i Halina su čitale, a majka krpila naše rublje.

I ovoga puta Nemci su došli na novu ideju, kako sebi da olakšajuzadatak. Na zidovima grada pojavila su se obaveštenja, koja suinformisala o tome da će svi, koji se zajedno s porodicama prijave zaUmschlagplatz, radi odlaska, dobiti veknu hleba i kilogram marmelade poosobi a da porodice dobrovoljaca neće biti razdvajane. Započeo jemasovni priliv dobrovoljaca, s jedne strane zbog gladi, a s druge u nadi daće zajednički proći nepoznat i težak put sudbine.

Neočekivano u pomoć nam je pritekao Goldfeder. Imao je mogućnostda određen broj ljudi smesti na Umschlagplatz-u, gde se sortiraju nameštaji stvari iz stanova deportovanih Jevreja. Tamo je smestio mene, oca iHenrika, a kasnije nam je pošlo za rukom da dovedemo sestre i majku,koja nije radila sa nama već se bavila našim novim domaćinstvom uzgradi, u kojoj smo bili smešteni. Domaćinstvo je bilo prilično skromno:svako od nas je svakodnevno dobijao pola vekne hleba i četvrt litra supe.Trebalo je vešto, što se bolje moglo određivati porcije s jelom, da bi sezavaravala glad.

Bio je to moj prvi posao kod Nemaca. Od jutra do večeri vukao samnameštaj, ogledala, tepihe, lični veš i posteljinu, odela stvari koje su dosamo pre nekoliko dana nekome pripadale, davale lični pečat nekomenterijeru, u kome su živeli ljudi koji su imali ukusa ili ga nisu imali,

bogati ili siromašni, dobri ili rđavi. Sada su to bile ničije stvari, lošetretirane, mada katkad, dok sam prenosio naramke veša, iz njega je dopiraofini, blag, poput uspomena, miris nečijeg omiljenog parfema ili su usekundi promicali monogrami u boji na beloj pozadini. Uostalom, tadanisam imao vremena da razmišljam o tome. Svaki trenutak zamišljenosti ilinepažnje povlačio je za sobom udarac gumenom palicom ili žandarmov šutpotkovanom cipelom, a moglo je koštati i života, kao one mlade ljude, kojisu streljani na licu mesta zbog toga što su ispustili i razbili salonskoogledalo.

2. avgusta naređeno je Jevrejima koji su ostali u malom getu da ga došest uveče napuste. Pošlo mi je za rukom da dobijem slobodan dan i uručnim kolicima, što je zahtevalo veliki napor, iz našeg stana u Klizavojdovezem u kasarnu malo ličnog rublja, posteljine, moje kompozicije,zbirku kritika o koncertima i recenzije o mom kompozitorskomstvaralaštvu, kao i očevu violinu. Bio je to naš celokupan imetak.

Nekoliko dana kasnije, čini mi se 5. avgusta, pošlo mi je za rukom dase na kratko iščupam od posla i da prolazeći Guščijom ulicom slučajnobudem svedok odlaska Januša Korčaka i njegove siročadi iz geta.

Tog jutra planirano je, u skladu s naredbom, pražnjenje jevrejskogsirotišta kojim je Korčak rukovodio. Trebalo je da deca krenu sama,njemu se pružala šansa da se spase, međutim, s velikim naporom, pošlomu je za rukom da uveri Nemce da mu dopuste da prati decu. Provela susa njim mnoge godine svog života i sada, na njihovom poslednjem putu,nije hteo da ih ostavi same. Želeo je da im olakša taj put. Siročadi jeobjasnio da imaju razloga za radost, jer tobož putuju na selo. Konačno,moći će da zamene odvratne, zagušljive zidove za livade s cvećem, izvoreu kojima će moći da se kupaju, za šume u kojima ima puno borovnica ipečuraka. Naredio je da se svečano obuku i tako lepo obučena, veseloraspoložena postroje u parovima u dvorištu.

Malu kolonu predvodio je esesovac, koji je kao i svaki Nemac voleodecu, posebno onu koju će uskoro poslati na onaj svet. Posebno mu sedopao dvanaestogodišnji dečak violinista, koji je svoj instrument nosioispod ruke. Naložio mu je da izađe na čelo kolone i svira. I tako su krenulina svoj put.

Kada sam ih sreo u Guščijoj ulici, deca su, idući, pevala u horu,ozarena, dok ih je mali muzičar pratio. Korčak je na rukama nosio dvojenajmlađe dece, koja su takođe bila nasmejana i pričao im nešto veselo.

Verovatno im je u gasnoj komori, dok je gas štipao dečje grkljane, astrah u srcima siročadi zauzimao mesto radosti i nade, Stari doktor skrajnjim naporom šaputao:

- Ništa to nije, deco! Ništa to... - da makar svoje štićenike poštedistraha od prelaska iz života u smrt.

16. avgusta 1942. došao je red i na nas. Na zbornom mestu izvršenaje selekcija i samo su Henrik i Halina proglašeni sposobnima za dalji rad.Ocu, Regini i meni preporučeno je da se vratimo u kasarnu, a kada smostigli tamo zgrada je bila opkoljena, začuo se zvižduk.

Nije se isplatilo dalje se boriti. Učinio sam sve što sam mogao, daspasem svoje najbliže i sebe. I pored toga, očigledno je da spasa nije bilo.Možda će bar biti za Henrika i Halinu...

Oblačili smo se, dok su iz dvorišta dopirali krici i pucnjevi koji suprimoravali na žurbu. Majka je spakovala zavežljaj, ono što joj se nalazilopri mci i sišli smo niz stepenište.

9. Umschlagplatz

Pretovarni trg nalazio se na kraju geta. Bio je okružen mrežomprljavih ulica, uličica i ćorsokaka, pre rata skrivao je, i pored svogmračnog izgleda, velika blaga. Sporednim kolosekom tu su stizalitransporti robe iz celog sveta, oko koje su se cenjkali jevrejski trgovci,kojom su se iz magacina u Nalevkama i Simonovog pasaža snabdevalevaršavske prodavnice. Trg je imao oblik ogromnog kruga, delimičnoopkoljenog kućama, a delimično ograđenog plotom. Na njega je izlazilopar sporednih uličica, koje su ga dobro povezivale s gradom. Završeciulica bili su zatvoreni, njegova površina mogla je sada da primi oko osamhiljada ljudi.

Kada smo stigli na trg, bilo je sasvim pusto. Ljudi su trčali tamo-amo,bezuspešno tražeći vodu. Bio je divan, vreo dan kasnog leta. Nebo je biloplavosivo, kao da je trebalo da se pod uticajem jare koja je izbijala izutabane zemlje i zaslepljujućih zidova kuća preobrazi u pepeo, dok jepržeće sunce iz umornih tela istiskalo poslednje kapi znoja.

Na kraju jedne ulice nije bilo nikog. Svi su izdaleka mimoilazili tomesto, ne zaustavljajući se, odmeravajući ga s užasavanjem. Tamo suležala tela onih koji su juče ubijeni zbog nekakvog prestupa, kao što je,recimo, pokušaj bekstva. Među leševima muškaraca ležao je i leš mladežene, kao i leševi dveju devojčica, potpuno smrskanih lobanja. Jednidrugima smo pokazivali zid s izrazitim tragovima krvi i rasprsnutog mozga,ispod koga su ležala tela. Deca su ubijena omiljenom nemačkommetodom: hvatana su za noge, obrtana u krug, a onda su njihove glaverazbijane o zid. Po leševima i krugovima osušene krvi šetale su velike,crne muve. Jasno se videlo kako se tela koja se raspadaju na žezinaduvavaju.

Smestivši se sasvim podnošljivo, čekali smo voz. Majka je sela nazavežljaj sa stvarima, Regina je čučnula kraj nje na zemlji, ja sam stajao,otac je hodao nervozno, držeći pozadi ruke, četiri koraka u jednom i četirikoraka u drugom pravcu. Tek sada, u zaslepljujućoj svetlosti sunca, kadaje razmišljanje o nekakvim iluzornim planovima za spasavanje izgubilosmisao, imao sam malo vremena, da se bolje zagledam u svoju majku.Izgledala je loše i pored potpune samokontrole, kako se to činilo. Njenanekada lepa i uvek uredna kosa, koja do nedavno nije bila seda, sada je

potpuno osedela i u vidu sedih pramenova padala na umorno liceprekriveno borama. Crne, blistave oči sada kao da su iznutra ugasle, oddesne slepoočnice preko obraza do ugla ustiju svakoga časa prolazio jenervozni grč, koji pre toga nikada kod nje nisam primećivao, koji jeotkrivao koliko je bila uzbuđena onim što se oko nas događalo. Regina jeplakala, pokrivajući lice rukama, dok su joj suze klizile niz prste.

Pred kapiju trga stizala su svakog časa neka kola, na koja su tovarenegomile ljudi određenih za preseljenje.

Nisu krili svoje očajanje: muškarci su govorili povišenim tonom, ažene, kojima su oduzeta deca, jecale su ili histerično ridale. Ubrzo i na njihje počinjala da deluje atmosfera apatije i otupelosti koja je vladala naUmschlagplatz-u. Smirivale su se i samo je pokatkad na kratko nastupalapanika, kada bi neki esesovac u prolazu pucao u nekog, ko mu se nijedovoljno brzo sklanjao s puta ili njegovo lice nije izražavalo dovoljnoponiznosti. Nedaleko od nas na zemlji je sedela mlada žena. Haljina joj jebila pocepana, a kosa raščupana, kao da se malo pre sa nekim rvala. Sadaje sedela mirno, očiju uprtih u nekakvu tačku u prostoru. Raširenih prstijudržala se za grlo i s vremena na vreme monotonom pravilnošću uzvikivalapitanje:

- Zbog čega sam ga ugušila?Mladi muškarac, sigurno njen muž, koji je stajao pored nje,

pokušavao je da je smiri, tiho je uveravajući u nešto, ali činilo se da tonije dopiralo do njene svesti.

Među doteranima na trg viđali smo sve više naših poznanika. Prilazilisu nam, pozdravljali se i iz navike započinjali razgovor, koji nije trajaodugo, jer je brzo posustajao. Odlazili su u stranu, da u samoći savladajusvoju uznemirenost.

Sunce se pelo sve više i više, peklo sve vrelije i sve više su nasmučili glad i žeđ. Nije se moglo sedeti na jednom mestu, te sam odlučio daprošetam po trgu. Možda će tako biti bolje?

S dotokom ljudi postajalo je sve tešnje, te je trebalo mimoilazitigrupe onih koji su stajali ili ležali. Svi su razgovarali o jednoj jedinoj temi:kuda će nas odvesti, da li stvarno na rad, kako nas je sve ubeđivalajevrejska policija.

Na jednom mestu, na trgu, razmestila se na zemlji grupa staraca žena imuškaraca, po svoj prilici dovezena iz nekog staračkog doma. Bili suzastrašujuće izmršaveli, iscrpljeni glađu i žegom na ivici snage. Neki su

ležali zatvorenih očiju, da je bilo teško utvrđivo da li su mrtvi ili upravoumiru. Ako će nas poslali na rad, šta onda ovde rade ovi stari ljudi?

Od grupe do grupe vukle su se žene s decom na rukama. Preklinjalesu za kap vode, čiji su dotok na Umschlagplatz Nemci namerno odsekli.Deca su imala mrtve oči, s napola spuštenim kapcima, njihove glavice suse klatile na mršuljavim vratićima, njihove osušene usne bile su otvorene,kao ustašca sitne ribe, koju su ribari izbacili na obalu.

Kada sam se vratio svojima, više nisu bili sami. Kraj majke je sedelanaša dobra poznanica, a kraj oca stajao njen muž, nekada vlasnik velikeradnje. Zajedno sa njima stajao je i jedan zajednički prijatelj, zubar, koji jeordinirao blizu naše kuće u Klizavoj. Trgovac je generalno bio raspoložen,dok je zubar sve video crno. Bio je nervozan i ogorčen.

- Ovo je sramota, koja nas sve izvrće ruglu! - gotovo je vikao. -Dopuštamo da nas vode u smrt kao stado ovaca! Da se nas pola milionaljudi baci na Nemce, razbili bismo geto. Ili, bar bismo umrlidostojanstveno, ne bismo postali sramna mrlja u istoriji sveta.

Otac je to slušao. Delimično stidljivo, delimično s dobrodušnimosmehom, sležući blago ramenima, a onda rekao: - Otkud znate da će nassve poslati u smrt?

Zubar je pljesnuo rukama.- Naravno da ne znam! Otkud bih mogao da znam? Hoće li nam oni to

reći? Devedeset procenata sa sigurnošću se može reći da hoće sve da naslikvidiraju.

Otac se ponovo nasmejao, kao da je posle njegovog odgovora postaosigurniji u sebe.

- Pogledajte - reče i pokaza širokim pokretom gomilu naUmschlagplatz-u - nismo nikakvi junaci! Obični smo ljudi, zbog toga viševolimo da izaberemo rizičnu šansu od deset procenata i ostanemo u životu.

Trgovac je podržavao oca. I on je imao sasvim drugo mišljenje negozubar: ta Nemci nisu toliko glupi, da će tek tako spiskati tako veliku radnusnagu, kakvu predstavljaju Jevreji. Mislio je na radne logore, možda i naone teške, u kojima sigurno niko nikoga neće ubijati.

Istovremeno trgovčeva žena je pričala Regini i majci o svom srebru,koje je uzidala u podrumu. Bilo je vredno i lepo. Očekivala je da će gaposle povratka iz izgnanstva naći.

Bilo je već popodne, kada su na trg doterali sledeću grupu iseljenika.Među njima smo s užasom prepoznali Halinu i Henrika. Dakle, i oni će

podeliti našu sudbinu. A tako veliku utehu predstavljalo nam je to, da ćemožda njih dvoje preživeti.

Poleteo sam u pravcu Henrika sigurno je kriva njegova pravolinijnost,što se ni on ni Halina nisu spasli. Zasipao sam ga pitanjima i zamerkama,međutim nisam zasluživao nikakav odgovor. Slegao je ramenima, izvukaomalo oksfordsko izdanje Šekspira, stao po strani i počeo da čita.

Tek nam je Halina ispričala kako su se ovde našli: saznali su za našudeportaciju i dobrovoljno se prijavili za Umschlagplatz, jer su hteli dabudu zajedno sa nama.

Bio je to idiotski izliv osećanja s njihove strane. Odlučio sam da ihpo svaku cenu izvedem odavde, jer se nisu nalazili na listi deportovanih imogli su da ostanu u Varšavi.

Ovde ih je sproveo jevrejski policajac, koji me je znao iz„Umetnosti“, računao sam s tim da ću uticati na njegovu savest, jerformalno gledano to dvoje nije bilo nužno deportovati. Nažalost,preračunao sam se. Nije hteo ni za šta da čuje. Kao i svaki drugi policajacimao je obavezu da samostalno, svakoga dana na Umschlahplatz dovedepet osoba, ako tu obavezu ne izvrši takođe mu preti deportacija. Halina iHenrik dopunjavali su njegovu današnju petorku. Bio je umoran i nijenameravao da ih oslobađa, jer bi morao ponovo u poteru. A sem toga,kuda, kog đavola, ići?! Po njemu, takva potera nije bila nimalo laka stvar,jer ljudi nisu olakšavali policiji izvršenje zadatka, čak su ga otežavali,krijući se. A i svega mu je bilo dosta.

Vratio sam se svojima praznih ruku. I poslednji pokušaj spasavanjabar dela naše porodice, kao i svi ostali pokušaji pre toga, propao je.Skrhan, seo sam pored majke.

Iako je bilo pet popodne, žega se nije smanjivala, a gomila je iz sata usat bivala sve gušća. U gužvi koja je vladala ljudi, međusobno se uzaludnonadgovarajući, gubili su jedan drugog iz vida. Iz susednih ulica dopirali suodjeci pucnjeva i vike tipične za racije. Napetost je rasla, što se više bližiočas, kada će biti postavljen voz.

Situaciju je pogoršavala žena koja je sedela u blizini, ponavljajućineprestano sebi u bradu pitanje: „Zbog čega sam ga ugušila?“. Već smoznali šta joj se dogodilo. To je saznao naš trgovac. Dok su svi napuštalikuću, žena se sakrila s mužem i detetom u pripremljenom skloništu. Kadaje policija prolazila pored njega, dete je počelo da plače i majka ga je izstraha ugušila vlastitim rukama. Plač i kasnije krkljanje deteta su se čuli i

sklonište je otkriveno.U jednom trenutku u našem pravcu se kroz gomilu progurao dečak,

koji je na traci o vratu nosio kutiju s bonbonama. Prodavao ih je poneverovatnoj ceni, iako bi sam Bog znao šta bi kasnije uradio sa takozarađenim novcem... Za ostatak sakupljenog sitniša kupili smo jednujedinu karamel bonbonu, koju je otac perorezom podelio na šest jednakihdelova naš poslednji zajednički obrok.

Negde oko šest sati na trgu je zavladala napeta uznemirenost. Stigloje nekoliko automobila sa žandarmima, koji su počeli da biraju mlade ijake među određenima za deportaciju. Ti srećnici najočiglednije će bitiposlati na druge zadatke. Gomila od više hiljada lica krenula je da se gurau tom pravcu, nadvikivali su se, pokušavali da se probiju napred, da bihvalili svoje fizičke vrednosti. Nemci su odgovorili pucnjevima. Zubar,koji se i dalje nalazio blizu nas, nije mogao da savlada ogorčenost. Besnoje napadao moga oca, kao da je ovaj za sve kriv.

- Sada mi valjda verujete, da će nas sve dokrajčiti. Ostaće samosposobni za rad, dok nas tamo očekuje smrt!

Njegov glas se utanjio, kada je pokušavao da nadviče gomilu ipucnjavu. Ispružio je ruku, pokazujući pravac, kuda je trebalo da nasodvezu. Otac uzbuđen i zabrinut nije odgovarao. Trgovac je slegaoramenima i ironično se smejao: - Ne padati duhom! Selekcija od parstotina osoba, po njegovom mišljenju, nije dokazivala ništa.

Nemci su pronašli radnu snagu za sebe i otišli, ali se iznerviranostgomile nije smanjila. Ubrzo posle toga u daljini se začuo zvižduklokomotive i sve bliže kloparanje vagona. Prošlo je još par minuta iugledali smo voz. Sijaset teretnih, marvenih vagona kretalo se u našempravcu, dok je ćarlijanje večernjeg vetrića, koji je dopirao sa te strane,nosilo talas zagušljivog mirisa hlora.

Istovremeno se lanac jevrejske policije i esesovaca koji je opkoljavaotrg suzio, počeo je da gura ljude ispred sebe ka sredini, a odjeknuše i hiciupozorenja. U gusto stešnjenoj gomili čuli su se glasno naricanje žena iplač dece.

Krenuli smo napred. Šta da čekamo? Biće bolje da se što pre nađemou vagonima. Nekoliko koraka ispred njih poređao se špalir policajaca, a zagomilu je ostavljen širok hodnik. Jedini njegov završetak predstavljala suotvorena vrata hlorisanih vagona.

Pre nego što smo uspeli da se približimo vozu, bliže postavljeni

vagoni behu već puni; ljudi su stajali u njima nagurani jedan uz drugog.Esesovci su ih još uguravali puščanim kundacima, iako su se iznutra čulikrici ljudi lišenih vazduha. Naime, miris hlora otežavao je disanje i navećem rastojanju od vagona, a šta se tek odigravalo unutra, gde je podpokrivao debeo sloj istoga?

Upravo je prošlo pola vagona, kad iznenada začuh nečije dozivanje:- Vidi! Vidi! Špilman!Nečija ruka me je ščepala za okovratnik i ja sam bio izbačen van

kordona policije.Ko se usudio da se sa mnom tako ophodi? Nisam hteo da se

razdvajam od svojih. Hteo sam da budem zajedno sa njima!Pred sobom sam sada video samo tesno poređana leđa policajaca.

Bacio sam se na njih, ali ona nisu popuštala. Iznad njihovih glava videosam kako majka i Regina, koje pridržavaju Halina i Henrik, ulaze u vagon,dok se otac osvrtao za mnom.

- Tata - kriknuo sam.Ugledao me je, napravio je nekoliko koraka u mome pravcu, ali se u

tom trenutku pokolebao i zastao. Bio je bled, usne su mu nervoznopodrhtavale. Pokušavao je da se osmehne, nekako bespomoćno i s bolom,podigao je ruku i mahnuo mi za oproštaj, kao da se vraćam u život, a onme pozdravlja već s druge strane. Posle sam se okrenuo i uputio premavagonima.

Ponovo sam se iz sve snage bacio na policajce.- Tata! Henriče! Halina!...Vikao sam kao lud, obuzet strahom, što upravo sada, u najvažnijem

momentu, ne mogu da doprem do njih i da ćemo zauvek ostati razdvojeni.Jedan policajac se okrenuo i besno me pogledao:- Šta izvodite? Bolje je da se spasavate!Spasavate? Pred čim? U sekundi sam shvatio šta je čekalo ljude

nagurane u vagone. Kosa mi se digla na glavi. Pogledao sam iza sebe: trgje opusteo, a iza železničkih šina i rampi nalazili su se završeci ulica.Počeo sam da bežim u tom pravcu, rukovođen nekontrolisanim, gotovoživotinjskim strahom. Uspelo mi je da se umešam u kolonu radnikaJevrejske opštine koja je u tom trenutku napuštala trg i da zajedno sanjima prođem kroz kapiju.

Kada sam se osvestio, već sam stajao na nekakvoj stazici izmeđukuća. Iz jedne od njih izašao je esesovac u pratnji jevrejskog policajca.

Esesovac je imao tupo i arogantno lice, dok je policajac puzao pred njim,skačući i topeći se od osmeha i ljubaznosti. Rukom je pokazao na voz naUmschlagplatzu i s drugarskim poverenjem, mada glasom koji je odavaoprezir, reče mu:

- Sve to ide u staro gvožđe!Pogledao sam u tom pravcu: vrata vagona već su bila zatvorena, voz

je polako i teško kretao.Okrenuo sam se i glasno plačući, pošao sredinom opustele ulice

napred, praćen sve tišim kricima ljudi zatvorenih u vagonima, koji suodjekivali poput pištanja ptica stavljenih u kavez, koje su u smrtnojopasnosti.

10. Šansa za preživljavanje

Išao sam jednostavno napred. Bilo mi je svejedno kuda. Iza meneostali su Umschlagplatz i vagoni, koji su odvozili moje. Više nisam čuovoz sada se nalazio daleko van grada, ali sam i pored toga u sebi osećao,kako se udaljuje. Sa svakim sledećim korakom osećao sam se usamljeniji.Obuzelo me je osećanje bespovratnog raskida sa svim što je predstavljalomoj dotadašnji život. Nisam znao šta me još čeka, ili pre sam znao da mečeka najgore. U kuću u kojoj je bila smeštena naša porodica, ni u komslučaju nisam smeo da se vraćam. Stražari esesovci bi me ubili na licumesta ili poslali nazad na Umschlagplatz, kao nekog ko je omaškomisključen iz iseljeničkog transporta. Nisam imao pojma gde ću daprenoćim, trenutno mi je bilo svejedno. U mojoj podsvesti jedino je vladaostrah od nastupajućeg mraka.

Ulica je bila počišćena, kapije zamandaljene ili otvorene širom ukućama iz kojih su deportovani svi stanari. Iz suprotnog pravca dolazio jejevrejski policajac. To me nije uzbuđivalo, čak na njega ne bih obratio ninajmanju pažnju, da me nije zaustavio, uzviknuvši:

- Vladek!Kada sam stao, dodao je začuđeno:- Šta radiš u ovo vreme?Tada sam ga prepoznao. Bio je to moj rođak, koji nije bio naročito

omiljen kod moje porodice. Sklanjali su mu se s puta, kao čovekusumnjivih moralnih načela. Umeo je da se izvuče iz svake situacije, uvekse dočekujući na sve četiri šape, često zahvaljujući sredstvima, koja sudrugi smatrali nepoštenim. Kada je postao policajac, njegova rđavareputacija se još više učvrstila.

Kada sam ga prepoznao u uniformi, sve te misli prošle su mi krozglavu, ali u sledećem trenutku za mene je postalo očigledno, da je mojrođak i sada jedini moj bližnji. Neko ko me je na određen način podsećaona porodicu.

- Znaš, da... - hteo sam da ispričam o deportaciji roditelja, brata isestara, ali nisam mogao da izgovorim nijednu jedinu reč. I pored toga,shvatio je. Približio mi se i uzeo me ispod ruke.

- Možda je tako i bolje - prošaputao je. Odmahnuo je rezigniranorukom. - Što brže, to bolje. Sve nas to čeka...

Trenutak poćuta i dodade:- U svakom slučaju poći ćeš sa mnom, kod nas. To će te malo

povratiti.Složio sam se i tu prvu usamljeničku noć proveo sam kod njih. Rano

ujutru otišao sam sinu predsednika Jevrejske opštine, MječislavuLihtenbaumu, koga sam poznavao iz vremena kada sam nastupao ukafanama geta. Predložio mi je da sviram u kasini nemačkog„Vernichtungskommando“, gde su se gospoda iz gestapoa i SS, umorna odcelodnevnog ubijanja Jevreja, prepuštala večernjim zabavama. Služili su ihoni koje će ranije ili kasnije takođe ubiti. Naravno da nisam mogao daprihvatim takav predlog, a Lihtenbaum nije mogao da shvati zbog čega mise nije dopao, čak se zbog mog odbijanja osetio pogođenim. Bez daljihdiskusija preporučio je da me upišu u grupu radnika, koji su rušili deogeta priključen „arijevskom“ delu grada.

Sledećeg dana prvi put posle dve godine napustio sam jevrejskučetvrt. Bio je lep, vreo dan, 20. avgust. Lep kao i mnogi drugi dani pretoga kao poslednji koji sam proveo među svojima na Umschlagplatz-u. Išlismo u grupi, po četvorica, predvođeni jevrejskim majstorima, čuvala sunas dvojica esesovaca. Zaustavili smo se na Trgu Gvozdene kapije. Dakle,negde je još postojao takav život!

Ispred zatvorene trgovinske hale, koju su Nemci po svoj prilicipretvorili u nekakve magacine, stajali su sitni trgovci s kotaricama punimrobe. Jaka sunčeva svetlost oživljavala je boje voća i povrća, presijavalase na krljuštima izložene ribe i svetlucala na blještavim poklopcimakonzervi. Pored trgovaca muvale su se žene, cenjkale se, išle od korpe dokorpe, kupovale i udaljavale se prema centru grada. Trgovci zlatom ivalutom uzvikivali su monotono:

- Zlato, zlato kupujem. Dolari, rubljice...Nakon izvesnog vremena u jednoj od poprečnih ulica zatrubio je auto

i u vidnom polju pojavila se sivozelena silueta policijskog kamiona.Trgovce je obuzela panika, brzo su spakovali svoju robu i bacili se ubekstvo. Na čitavom trgu zavladali su vreva i neopisivi haos. Dakle, ni tunije bilo sve u redu.

Pri rušenju zida trudili smo se da radimo što sporije, da bi posaopotrajao što duže. Jevrejski majstori nas nisu požurivali, a i esesovci su seovde ponašali drugačije nego u getu. Stajali su sa strane, razgovarali iosvrtali se.

Kamion je prošao preko trga i nestao, trgovci su se vratili na svojastara mesta i trg je ponovo izgledao kao da se ništa nije dogodilo. Kolegesu jedan po jedan napuštale grupu, da bi kupile nešto na tezgama, topotrpale u torbe, nogavice od pantalona ili džepove vatiranih jakni.Nažalost, nisam imao novca i to sam mogao samo da posmatram, iako mije pozlilo od gladi.

Od strane Saskog vrta u pravcu naše grupe približavao se mladi par.Oboje su bili savršeno obučeni. Mlada žena izgledala je čarobno. Nisamoči mogao da odvojim od nje. Njena našminkana usta su se smejala,njihala se blago u kukovima, a sunce se presijavalo zlatasto na njenojplavoj kosi, stvarajući utisak oreola oko glave. Kada su prolazili porednas, žena je usporila korak i uzviknula:

- Vidi, vidi.Muškarac nije razumeo. Pogledao ju je upitno. Prstom je pokazala na

nas:- Jevreji!Začudio se.- Pa šta? - slegao je ramenima. - Da li su prvi koje vidiš?Žena se zbunjeno nasmejala, priljubila uz svog partnera i krenuli su

dalje prema trgu.Popodne uspeo sam da od jednog kolege pozajmim pedeset zlota.

Kupio sam krompir i hleb, odlomivši parče i odmah ga pojevši. Ostatakhleba i krompir poneo sam sa sobom u geto. Još iste večeri izveo samprvu transakciju u svom životu. Za hleb kupljen za dvadeset zlota u getusam dobio pedeset. Krompir kupljen za tri zlota prodao sam za osamnaest.Prvi put posle dugog vremena bio sam sit, a osim toga imao sam maliobrtni kapital za kupovinu sledećih dana.

Rad na rušenju bio je monoton. Geto smo napuštali u rano jutro i dopet popodne stajali pored gomila cigli, praveći se da radimo. Kolegama sevreme nije činilo dugačko, bili su zauzeti kombinacijama vezanim zakupovinu robe i razmišljanjem šta kupiti, kako prokrijumčariti u geto itamo najkorisnije prodati. Kupovao sam najprostije stvari, da bih zaradioza jelo. Ako sam mislio na nešto, mislio sam na svoje najbliže: gde susada, u koji su logor odvedeni i kako im je.

Jednoga dana kraj naše grupe prolazio je moj stari prijatelj. Bio je toTadeuš Blumental, Jevrejin, koji je imao tako „arijevske“ crte lica, da nisuodavale njegovo poreklo, tako da je mogao živeti van zidina geta.

Obradovao se kada me je ugledao, a istovremeno zabrinuo, videći me utako teškom položaju. Dao mi je malo novca i obećao da će pokušati dami pomogne. Sledećeg dana doći će žena, koja će me odvesti, ako mi pođeza rukom i neopaženo pobegnem u grad, gde ću moći da se sakrijem. Tažena je stvarno došla, ali nažalost s vestima da ljudi, kod kojih je trebaloda stanujem, neće da skrivaju Jevrejina.

Drugoga dana ugledao me je, prolazeći preko trga, koncertmajstorVaršavske filharmonije Jan Dvorakovski. Videvši me iskreno se uzbudio.Poljubio me i počeo da se raspituje za sudbinu mojih najbližih. Kada sammu rekao da su deportovani iz Varšave, pogledao me je kako mi se činiloočima punim saosećanja, otvorivši usta, kao da hoće nešto da kaže. Uposlednjem trenutku se ipak uzdržao.

- Šta o tome mislite?- Gospodine Vladislave! - Srdačno me zagrlio. - Možda je bolje da

znate istinu... da pazite na sebe - na trenutak se pokolebao, stegao mi rukui dalje govoreći tiho, gotovo šapatom prozborio - više ih nikada nećetevideti.

Brzo se okrenuo i otišao. Prešao je nekoliko koraka, okrenuo se iponovo mi prišao, da me na rastanku poljubi, međutim nisam imao snage,da mu na srdačnost uzvratim istom srdačnošću.

Podsvesno sam od samog početka bio siguran da su nemačke bajke ologorima za Jevreje s „dobrim uslovima za rad“, koji očekuju deportovane,najobičnija laž. Od nemačkih ruku mogli smo očekivati samo smrt. Paipak, gajio sam iluziju, kao i drugi Jevreji u getu, da može biti i drugačije,da su obećanja Nemaca ovoga puta poštena. Kada sam mislio na svojuporodicu, pokušavao sam da je zamišljam živu u nadi da ćemo se i poredsvega jednoga dana opet videti. Dvorakovski je u meni uništio iluziju kojusam s naporom gajio. Tek kasnije sam se uverio da je bio u pravu; uodlučujućim trenucima svest o smrti koja mi preti davala mi je snagu da sespasem.

Sledeće dane proveo sam kao u polusnu; ujutru sam mehaničkiustajao, mehanički se kretao, uveče mehanički sam se bacao na ležaj umagacinu s nameštajem koji je nekada pripadao Jevrejima, sadadodeljenom Jevrejskoj opštini, gde sam imao svoj brlog za spavanje.Nekako sam morao da naučim da živim sa svešću da sam izgubio majku,oca, Halinu, Reginu i Henrika.

Rusi su izvršili vazdušni napad na Varšavu. Svi su se sakrili u

sklonište. Nemci su bili ogorčeni i besni, Jevreji su se radovali, iako nisusmeli to da ispoljavaju. Svaka grmljavina bombi koje padaju razvedravalanam je lica; za nas je predstavljala znak pomoći koja se približuje i porazNemaca, koji nam jedino može doneti spas. Nisam silazio ni u kakvaskloništa bilo mi je svejedno da li ću ostati živ ili ću poginuti.

U tom periodu uslovi rada pri rušenju zidova su se sve višepogoršavali. Litvanci, koji su nam sada dodeljeni, smatrali su da ne smemoda kupujemo bilo šta na pijaci, a u glavnoj stražarnici na povratku u getosve smo detaljnije bili kontrolisani. Jednog popodneva neočekivanoizvršena je selekcija naše grupe. Pred stražarnicu je stao mlad žandarm,prekrstio ruke i počeo da nas sortira po sistemu lutrije i ličnom nahođenju;levo smrt, desno život. Meni je naredio da idem desno. Onima na levojstrani naredio je da legnu na zemlju, licem okrenutim na dole, i pobio ihrevolverom.

Otprilike nedelju dana kasnije na zidovima geta izlepljena je novaobjava o opštoj selekciji preostalih Jevreja. Od sto hiljada trista hiljadaveć je deportovano trebalo je da ostane dvadeset pet hiljada Nemcimaneophodni specijalisti i radnici.

Opštinski činovnici trebalo je da se određenog dana okupe u dvorištuOpštine, a ostatak ljudi u getu između ulica Novolipki i Guščije. Radibezbednosti ispred opštinske zgrade postavljen je jedan jevrejski policajac,oficir Blaupapijer, s korbačem u ruci. Svojeručno je tukao sve koji supokušavali da uđu unutra.

Ljudima određenim da ostanu u getu podeljeni su brojevi naodgovarajuće štampanim karticama. Opština je imala prava da zadrži pethiljada ljudi među svojim radnicima. Prvoga dana nisam dobio broj, ipored toga prespavao sam celu noć, dok su moji drugovi ludeli odzabrinutosti. Sledećeg dana, već ujutru dobio sam broj. Poređali su nas početvoricu i tako poređani čekali smo da nemačka kontrolna komisija saUntersturmfuhrerom Brantom dođe i prebroji nas, da slučajno veći broj neizbegne smrt.

Po četvorica, ravna koraka, marširali smo okruženi policijom upravcu kapije Opštine, ka Guščijoj, gde je trebalo da budemo ukonačeni.Iza nas ostala je gomila osuđenih na smrt, koja se bacala čas na jednu časna drugu stranu, vikala, plakala i proklinjala nas, što smo se čudom spasli.Litvanci koji su čuvali granicu između života i smrti pucali su u njih, da biih na taj način, u to vreme normalan, smirili. tog puta pružila mi se šansa

da preživim. Ali, koliko dugo?

11. „Ej, strelci skupa..“

Ponovo sam promenio stan. Koji već od vremena kada je izbio rat,kada smo stanovali u Klizavoj? Ovoga puta dodeljen mi je smeštaj ili predata prostorija nameštena najnužnijim kućnim potrepštinama i strunjačom,koju je trebalo da koristim zajedno s tročlanom porodicom Pružanjski i sgospođom A., ćutljivom ženom, koja je, iako je delila sobu sa nama,vodila vlastiti život. Još prve noći sanjao sam san koji me je lišio svihiluzija. Predstavljao je poslednju potvrdu pretpostavki koje su se odnosilena sudbinu moje porodice. Sanjao sam svog brata Henrika. Približavao mise, naginjući se iznad moje prične, a onda mi je rekao:

- Više nismo živi.U šest ujutru probudili su nas odjeci glasnih razgovora i ubrzanih

koraka u hodniku. Grupa „privilegovanih“ radnika, koji će pomagati urekonstrukciji palate za šefa varšavskog SS-a u Ujazdovskoj aleji, odlazilaje na posao. Njihova privilegija sastojala se u tome što su pre izlaskadobijali činiju hranljive supe s mesom, koja je tokom par sati čoveka činilasitim. Kretali smo ubrzo posle njih, tako reći praznih stomaka, pojevšičorbu na vodi, koja je bila bez ikakvog sadržaja, kao što je bio i našposao. Trebalo je da čistimo đubre iz dvorišta Jevrejske opštine.

Drugog dana mene i Pružanjskog poslali su zajedno sa njegovimmlađanim sinom u zgradu u kojoj su se nalazili opštinski magacini istanovi opštinskih činovnika. Bilo je to oko dva popodne, kad se iznenadarazleže poznati zvižduk, nastupi tipična vika Nemaca, koji su sve teralidole, u dvorište. Premresmo od straha. Prošla su tek dva dana otkad smodobili svoje „brojeve za život“. U toj kući svi su ih imali, prema tome,ovoga puta, nije se moglo raditi o blokadi. A o čemu se onda radilo?

Požurismo dole: ipak, u pitanju je bila selekcija! Među ljudimaponovo se rodila sumnja, oni esesovci opet su vikali, mahnitali, razdvajaliporodice, sortirajući ljude na leve i desne, psujući i bijući ih. Naša radnagrupa, s malim izuzecima, bila je određena da preživi. Među tim izuzecimanašao se i sin Pružanjskog, dobar dečak, s kojim sam se sprijateljio i kojimi je legao na srce, iako smo stanovali zajedno tek dva dana. Nećuopisivati očajanje njegovog oca. Onako kako je on očajavao tih meseci ugetu su očajavale još hiljade očeva i majki. Karakteristično je bilo neštodrugo: porodice značajnih ličnosti Jevrejske opštine iskupljivale su se na

licu mesta iz ruku „nepodmitljivih“ gestapovaca. Umesto njih, samo da sepoklapaju brojke, na Umschlagplatz dovođeni su i odvođeni u smrt stolari,kelneri, frizeri i druge profesije koje su Nemcima istinski mogle koristiti.Mali Pružanjski kasnije je uspeo da pobegne sa Umschlagplatza i još nekovreme ostane u životu.

Jednoga dana pozvao me je predvodnik grupe i obavestio me da muje pošlo za rukom da me smesti u grupu koja radi na izgradnji kasarni SS-ana dalekom Mokotovu. Zahvaljujući tome dobijaću bolju hranu i uopštetrebalo je da mi bude bolje. Naša nova grupa morala je ustajati dva sataranije, da bi prošavši kroz čitav grad i savladavši više desetina kilometarastigla tačno na posao. Kada smo umorni od marša stizali na mesto,naređivano nam je da smesta počnemo da radimo. Taj posao je u znatnojmeri prevazilazio moje snage. Morao sam gore da nosim cigle poređane nadasci, koju sam držao na leđima. U pauzama vukao sam kofe s krečomgvozdene šipke. Možda bih izašao s tim na kraj da nije bilo nadzornika izSS-a budućih žitelja tih kasarni, koji su smatrali da radimo suviše sporo.Naređivali su nam da nosimo gomile cigli i gvozdene šipke trčeći, a ako jenekog obuzimala slabost ili je zastajao, tukli su ga korbačima od kože, supletenim olovnim kuglicama.

Ne znam kako bih izdržao tu prvu etapu teškog fizičkog rada danisam izmolio kod onog istog šefa grupe da me prebaci na posao priizgradnji palate za Hauptfuhrera SS-a u Ujazdovskoj aleji. Bilo je tamopodnošljivije i moglo se nekako izdržati. Ta podnošljivost sastojala se uuglavnom u tome što smo radili zajedno s nemačkim majstorima i poljskimstručnjacima, koji su delimično radili pod prinudom, a delimično naosnovu ugovora. Kako se tu nismo sve vreme pojavljivali kao jedinstvenagrupa Jevreja, nismo padali toliko u oči i nekako smo se snalazili.Uostalom, u tome su nam pomagali Poljaci koji su se sa namasolidarizovali protiv nemačkih nadzornika. Pomagalo nam je i to što jefaktički rukovodilac bio Jevrejin inženjer Blum, s njemu potčinjenimtimom jevrejskih inženjera, najsjajnijih stručnjaka. Nemci zvanično nisupoštovali te funkcije i šef gradnje, majstor Šiltke, tipičan nemački sadista,smeo je da bije inženjere koliko mu duša želi. Pa ipak, bez jevrejskihstručnjaka ništa se nije pomeralo napred. Zbog toga su nas tretiralirelativno blago, osim onog bijenja, koje u to vreme nije predstavljalo ništaneobično.

Postao sam pomoćnik zidara Bartčaka, Poljaka, koji je u suštini bio

čestit čovek. Naravno, i pored svega, među nama je dolazilo do koškanja.Bilo je momenata kada su nam Nemci stajali nad glavama i morali smopedantno da radimo. I ja sam tada radio koliko sam mogao, ali kako?Prevrtao sam merdevine, prosipao kreč ili obarao cigle sa skele, zbog čegasmo Bartčak i ja gutali uvrede. Tada je besneo na mene. Mrmljao sebi ubradu, crvenog lica, čekajući da Nemci odu, onda bi skidao kapu sa čela,podbočivao se i tresući prezrivo glavom zbog moje nespretnosti uzidarstvu, počinjao govor:

- Špilmane, kako si ti mogao da sviraš u onom Radiju? - tobož čudiose. - Kraj takvog muzičara, koji ne ume lopatom da pokupi kreč sa daske,mora da su svi spavali.

Slegao je ramenima, gledao me sumnjičavo, pljuvao, vikao iz svesnage, da bi na kraju još jednom iskalio svoj bes:

- Šeprtljo!Kada sam ponekad zaboravljao gde sam, počinjući da razmišljam o

svojim stvarima i prestajući da radim, na vreme me je uvek upozoravao nanekog nemačkog nadzornika koji se približavao.

- Malter - galamio je toliko da se čulo na celom trgu, a ja sam sebacao na prvu kofu ili mistriju, praveći se da oduševljeno radim.

U svemu tome najviše me je obespokojavalo približavanje zime, načijem smo se pragu nalazili. Nisam imao nikakvu odeću niti - naravno -rukavice. Uvek sam bio prilično osetljiv na hladnoću, a ako bi mi rukepromrzle, pri tom teško fizički radeći, morao bih da zaboravim ubudućnosti na profesiju pijaniste. Sa sve većom zabrinutošću zagledaosam se u sve žuće lišće na drveću u Ujazdovskoj aleji, a iz dana u danduvao je sve hladniji vetar.

Nekako u to vreme naši privremeni „brojevi za život“ pretvoreni su uvremenski neograničene, istovremeno prebacili su me na novo mestostanovanja u getu - u Kokošiju ulicu. Promenili smo i radno mesto s„arijevske" strane. Rad na palati u Aleji se završavao, ne zahtevajući višetoliko radnika. Deo nas prebačen je u Narbutovu 8, gde smo sređivalistanove za neku formaciju oficira SS-a. Bilo je sve hladnije i sve češće zavreme rada prsti su mi tmuli. Ne znam kako bi se to završilo da mi slučajnije pritekao u pomoć, neka vrsta sreće u nesreći. Jednoga dana nosećikreč, spotakao sam se i iščašio gležanj. Postao sam nesposoban za rad nagrađevini. Tada me je inženjer Blum rasporedio u magacin. Bio je krajnovembra, poslednji trenutak da spasem ruke. U prostorijama magacina

bilo je toplije nego napolju.Sve više radnika iz Ujazdovskoj aleji sada je prebacivano kod nas. I

sve više esesovaca koji su tamo bili nadzornici, prelazilo je na gradilište uNarbutovoj ulici. Jednoga jutra tu se pojavio strah i trepet za radnike,bezimeni sadista, koga smo zvali „Cik-cak“. Mučenje ljudi na jedanspecifičan način pružalo mu je erotsko zadovoljstvo: naređivao je svojojžrtvi da se savije, svojim udovima hvatao joj glavu, stezao je i bled odbesa, pri tom kroz stegnute zube siktao: „cik-cak, cik-cak!“, udaraokorbačem nesrečnika po zadnjici. Žrtvu nikada nije ispuštao, sve dok se nebi onesvestila od bola.

Po getu ponovo su odjeknule glasine o „preseljenju”. Da su seostvarile, postalo bi očigledno da Nemci nameravaju da nas istrebe doposlednjeg. Na kraju ostalo nas je samo oko šezdeset hiljada i kakav jedrugi cilj mogao postojati osim da im je stalo da i tu grupicu udalje izgrada. Sve češće se razmatralo pitanje pružanja otpora Nemcima. Naborbu posebno je bila odlučna jevrejska omladina i ponegde u getu počelesu da se utvrđuju kuče, da se u slučaju potrebe iz njih može braniti. Nemcimora da su to naslućivali, jer su se na zidovima geta pojavila obaveštenjau kojima su nas toplim rečima uveravali da novo iseljavanje ne dolazi uobzir. Nadzornici naše grupe svakodnevno su nas uveravali zbog sebe i dabi učinili verodostojnim njihove reči, tako da nam je od tog dana bilodopušteno da zvanično svakodnevno kupujemo pet kilograma krompira iveknu hleba i s „arijevske” strane grada to unosimo u geto. Nemci su otišlitoliko daleko da su dopuštali delegatu naše grupe da se svakodnevnoslobodno kreće po gradu i kupuje za celu grupu. Pronašli smo hrabrogmladića, čije je prezime bilo „Majorčić“. Nemci nisu predvideli samojedno, da će „Majorčić“ - na našu preporuku - postati veza između Pokretaotpora u getu i sličnih organizacija van njegovih zidina.

To što smo posedovali zvaničnu dozvolu za unošenje određenekoličine prehrambenih namirnica u geto izazvalo je veliku trgovinskuaktivnost oko naše grupe. Svakodnevno, kada smo napuštali geto, s drugestrane zida čekala nas je gomila trgovaca, koji su sa mojim drugovimamenjali hranu za „krpice“ ili za staru, iznošenu odeću. Ta trgovina me nijenaročito interesovala, kao što su me interesovale vesti, koje smo tomprilikom čuli od trgovaca. Saveznici su se iskrcali u Africi, Staljingrad sebranio treći mesec, a u Varšavi je izvršen već treći atentat: bačene sugranate u nemački „Kafe klub“.

Svaka od tih vesti dodavala nam je hrabrost, jačala našu istrajnost iveru u blisku propast Nemaca. Ubrzo posle toga u getu su započeli prvislučajevi oružanog revanširanja, u početku uglavnom usmerenog protivizdajnika. Ubijen je jedan od najvećih nitkova iz redova jevrejske policije,koji je uživao slavu hvatača ljudi i dostavljača kontigenata zaUmschlagplatz - Lejkin. Ubrzo posle toga smrt je snašla od ruku našihjevrejskih atentatora izvesnog Firsta - vezistu koji je posredovao izmeđuJevrejske opštine i gestapoa. Prvi put je špijune u getu obuzeo strah.

Polako sam duhovno jačao, rasla je moja želja za preživljavanjem.Zbog toga sam se jednoga dana obratio „Majorčiću“ s molbom da iz gradatelefonira mojim poznanicima: da me nekako odavde izvuku i sakriju.Tokom popodneva, čekajući njegov povratak, srce mi je užasno lupalo.Vratio se ne donevši mi nikakve dobre vesti: poznanici su mu rekli da nemogu snositi rizik krijući Jevrejina. - Na kraju, za to je pretila i smrt! -ljutito su objašnjavali, kako je moguće da sam im tako nešto i mogaopredložiti. Da. Tu se ništa ne može uraditi. Ovi su rekli ne, ali će semožda sledeći pokazati milostiviji. U svakom slučaju nije trebalo gubitinadu.

Pred nama je bila Nova godina.31. decembra 1942. godine iznenada je stigao veliki transport uglja.

Sav smo morali istoga dana da rastovarimo i unesemo u podrum kuće uNarbutovoj. Bio je to težak posao koji je potrajao neobično dugo. Umestoda prema getu krenemo u šest uveče, krenuli smo kasno noću.

Išli smo po trojica našom svakodnevnom trasom: Poljskom,Halubinjskog i dalje duž Gvozdene, do kapija geta. Već smo se nalazili uUlici Halubinjskog, kada se od čela kolone začula užasna vika. Usporilismo korak. Trenutak kasnije znali smo šta se događa: sasvim slučajnonaleteli smo na dvojicu pijanih esesovaca. Jedan od njih bio je „Cik-cak“.Bacili su se na nas i počeli da nas tuku korbačima, od kojih se nisurastajali ni tokom pijanačkih eskapada. Radili su krajnje sistematično,tukući trojku za trojkom, od početka kolone. Kada su završili posao,popeli su se na trotoar, udaljivši se od nas nekoliko koraka, izvadilipištolje i „Cik-cak“ je viknuo:

- Inteligencija, istupi.Nije bilo nikakve sumnje, hteli su da nas pobiju na licu mesta. Nisam

se mogao odlučiti. Nepoštovanje naredbe moglo je da ih još više razjari. Sdruge pak strane, mogli su nas sami izvući iz kolone i pre ubistva za kaznu

još izmasakrirati, zbog toga što nismo istupili dobrovoljno. Istoričar,doktor Zajčik, univerzitetski docent koji je stajao pored mene tresao sečitavim telom, kao i ja i kao i ja bio je neodlučan. Kad su drugi putdreknuli, istupili smo iz kolone. Nas sedmorica. Stajao sam licem u lice sa„Cik-cakom“, koji mi se obratio vičući:

- Naučiću vas redu! Šta ste dosad radili?! - mahao mi je pištoljemispred nosa. - Trebalo je ovde da prođemo u šest, a sada je već deset.

Nisam odgovorio, u veren da ću i tako za trenutak biti streljan.Pogledao mi je u oči mutnim pogledom, zatim se oteturao do svetiljke ikrajnje mirnim glasom rekao mi:

- Vaša sedmorka odgovara lično za sprovođenje kolone u geto.Možete ići.

Već smo se bili okrenuli, kad dreknu:- Vratite se!Sada je ispred sebe imao doktora Zajčika. Sčepao ga je za

okovratnik, protresao i promuklim glasom rekao:- Znate li zbog čega smo vas tukli?Doktor je ćutao.- Znate li zbog čega?Neko od onih koji su stajali dalje, po svoj prilici preneražen, stidljivo

je upitao:- Zbog čega?- Da znate da je danas Nova godina!Već smo stajali u koloni kada začusmo sledeću naredbu:- Pevajte!Začuđeno smo pogledali u „Cik-caka“. Zateturao se, dreknuo i

dovršio:- ... veselo!Nasmejao se glasno svojoj dosetki, okrenuo se i posrnuvši, krenuo

napred. Za časak zaustavio se i preteči viknuo:- Glasno!!!Više ne znam ko je prvi od nas intonirao melodiju, niti više znam zbog

čega je upravo to bila poznata vojnička pesmica. Svi smo se priključili.Na kraju bilo nam je svejedno šta pevamo.

Tek danas, kada se prisećam tog trenutka, postajem svestan koliko setada mnogo tragizma ispreplitalo s komikom. Išli smo sredinom ulicegrada, u kome se manifestovanje poljskog patriotizma već godinama

kažnjavalo - grupica izmaltretiranih Jevreja - vičući na sav glas inekažnjeno, te novogodišnje noći pevajući:

- „Ej, strelci skupa...!“

12. „Majorčić“

Prvi dan 1943. godine - godine u kojoj su Nemci, po Ruzveltovommišljenju, trebalo da dožive poraz. I stvarno se tako dogodilo. Sreća jepočela da ih napušta na svim frontovima. Samo da linija nekog od tihfrontova prolazi bliže! Stigla je vest o njihovom porazu kod Staljingrada,veoma bolna, da bi se mogla sakriti ili ignorisati običnim novinskimsaopštenjem, da „taj događaj nema nikakvog značaja za pobednički tokrata“. Ovoga puta moralo se priznati da ima. Nemci su objavili trodnevnužalost. Naši prvi radosni dani posle mnogo meseci. Optimisti su trljaliruke, uvereni da će se rat ubrzo završiti. Pesimisti su imali drugačijemišljenje: rat će potrajati još dugo, s tim što sada nema nikakve sumnjekako će se završiti.

Istovremeno sa sve utešnijim političkim vestima, jačala je delatnostilegalnih organizacija u getu. Uvučeni smo u nju. „Majorčić“ sesvakodnevno bavio snabdevanjem naše grupe vrećama s krompirom, ispodkoga je švercovao municiju. Kasnije smo je međusobno delili, sakrivali unogavice pantalona i unosili u geto. To je bilo opasno i malo je falilo pada se po sve nas završi tragično.

„Majorčić“ je kao i obično vreće dovlačio u moj magacin. Trebalo jeda ih raspakujem, municiju da sakrijem i uveče da je razdelim drugovima.Međutim, samo što ih je spustio na zemlju i nestao iz magacina, vrata su senaglo otvorila i na njima se pojavio Untersturmfuhrer Jung. Osvrnuo se,ugledao vreče i približio im se munjevitim korakom. Noge su mi seoduzele. Ako proveri šta je unutra, gotovi smo. Prvi ću dobiti metak učelo. Jung je stao kraj vreča i pokušao jednu da odveže. Kanap se vezao učvor i razvezivanje je išlo teško. Esesovac je nestrpljivo opsovao ipogledao me.

- Razveži! - promrmljao je.Prišao sam bliže, trudeći se da savladam nervozu. Namerno polako i

naizgled smireno, počeo sam da razvezujem. Nemac je stajao iznad mene,podbočivši se.

- Šta je unutra?- Krompir. Dopušteno nam je da ga svakog dana unosimo u geto.Vreća je konačno bila otvorena. Usledilo je sledeće naređenje:- Pokaži!

Promuvao sam po vreći. To nije bio krompir. Upravo tog danaumesto krompira „Majorčić“ je kupio nešto kaše i pasulja. Nalazili su sena samom vrhu, a krompir dublje, ispod njih. Pokazao sam pregrštžućkastog zrnevlja.

- A krompir? - Jung se ironično nasmejao, a onda naredio:-Potraži dublje!Ovoga puta izvadio sam pregršta kaše. Svakog trenutka očekivao sam

batine, zbog pokušaja obmane Nemca. Želeo sam da me bije. Možda će toodvratiti esesovčevu pažnju od ostale sadržine vreća. Međutim, on me nijeudario. Okrenuo se na peti i izašao. Za trenutak ponovo se vratio unutra,kao da je hteo da me uhvati na delu. Stajao sam u sredini magacina, teškodišući od uzbuđenja. Najpre sam morao da se priberem. Tek kada su seJungovi koraci u hodniku udaljili i sasvim nestali, brzo sam isprazniovreće i municiju sakrio ispod gomile kreča ostavljenog u uglu magacina.Te večeri, približivši se zidu geta, prebacili smo kao i obično preko njegaodgovarajuću količinu metaka i bombi. I toga puta nam je uspelo.

14. januara, u petak, Nemci pobesneli zbog neuspeha na frontu isuviše demonstrativno ispoljavane radosti poljskog društva zbog toga,ponovo su se bacili na racije - ovoga puta istovremeno na prostoru celeVaršave. Trebalo je da traju neprekidno tri dana. Svakodnevno, na putu zaposao ili nazad, na ulicama smo videli kako hvataju ili zaustavljaju ljude.U pravcu zatvora kretali su se nizovi „marica“ - policijskih kamiona, punihuhapšenika. Iz zatvora su se vraćali prazni, spremni da prime novu zamenuza buduće zatvorenike koncentracionih logora. Jedna grupa „arijevaca“pokušavala je da nađe sklonište u getu. U ta teška vremena došlo je do jošjednog okupacijskog paradoksa: prevez sa Davidovom zvezdom,najopasniji znak, iznenada, iz dana u dan je postajao simbol koji štiti iosigurava, jer Jevreje u to vreme nisu lovili.

Posle dva dana i mi smo došli na red. Kada sam u ponedeljak krenuona posao, umesto cele naše grupe našao sam samo nekoliko radnika, kojesu po svoj prilici smatrali nezamenjivim. U njih sam svrstan i ja, kaomagacioner. Pod nadzorom dvojice žandarma krenuli smo u pravcu kapijegeta. Obično ju je čuvala samo jevrejska policija, međutim danas se tamonalazio čitav odred žandarmerije, koji je strogo pro vera vao dokumenteonih koji su prolazili kroz kapiju geta na putu za posao. Trotoarom jegrabio desetogodišnji dečak. Bio je bled i veoma uplašen, pa je zaboravioda skine kapu pred jednim žandarmom koji je dolazio iz suprotnog pravca.

Nemac je zaustavio dečaka, bez reči izvadio revolver, prislonio mu ga naslepoočnicu i pucao. Dete je skliznulo na zemlju, grčeči se zatresloramenima, ispružilo i umrlo. Žandarm je mimo vratio revolver u futrolu inastavio put. Pogledao sam ga: čak nije ni imao brutalan izraz lica niti jedelovao razdraženo. Bio je to normalan, miran čovek, koji je upravoobavio jedan od svojih manje važnih, brojnih, svakodnevnih zadataka i zatrenutak na to zaboravio, zauzet drugim, značajnijim stvarima koje su gačekale.

Naša grupa se već nalazila sa „arijevske" strane, kad smo začuliodjeke pucnjeva. Opkoljene grupe Jevreja koje su još ostale u getu prviput su pucnjevima odgovorile na nemački teror.

Smoždeni išli smo na posao, razmišljajući o tome šta će se sadadogađati u getu. Nije bilo nikakve sumnje da počinje nova etapa njegovelikvidacije. Pored mene je išao mali Pružanjski, brinući da li će njegoviroditelji, koji su ostali kod kuće, uspeti da se u pravom momentu negdesakriju i izbegnu deportaciju. Mene je mučila drugačija, specifična briga:ostavio sam u sobi na stolu sat i nalivpero - čitav svoj imetak. Moj plan jepredviđao da te predmete prodam, ako uspem da pobegnem i za dobijeninovac preživim nekoliko dana, do vremena kada ću se uz pomoć prijateljanekako srediti.

Te večeri nismo se vratili u geto. Ostali smo neko vreme uNarbutovoj. Tek kasnije smo saznali šta se za to vreme događalo u getu:ljudi su se branili kako su umeli, da ih ne odvezu u smrt. Krili su se uranije pripremljenim skloništima, žene su polivale stepeništa vodom, kojase zamrzavala i Nemcima otežavala da se popnu u stanove na višimspratovima. Neke od kuća bile su jednostavno zabarikadirane i stanari supucali u esesovce, odlučivši da poginu u borbi s oružjem u rukama,umesto da dopuste da budu usmrćeni u gasnoj komori. Bolesnike jevrejskebolnice umotali su u posteljinu, natovarili u ledene vagone i odvezli uTreblinku. Zahvaljujući tom prvom oružanom otporu koji su Jevreji pružili,Nemci su uspeli da za pet dana deportuju jedva pet hiljada lica, umestoplaniranih deset hiljada.

Petoga dana uveče „Cik-cak“ nas je obavestio da je akcija „čišćenjageta od parazitskih elemenata” završena i da možemo da se vratimo kući.Naša srca udarala su kao čekići. Ulice geta pokazivale su potresneprizore. Trotoari su bili zasuti parčićima polomljenog stakla. Ulični kanalibili su puni perja iz pocepanih jastuka. Svuda perje. Svaki dašak vetra

dizao je naokolo oblake perja, kao da pada sneg, samo u obrnutom pravcu- od zemlje ka nebu. Na svakom koraku leševi pobijenih. Naokolo jevladala duboka tišina, tako da su naši koraci dugo odjekivali, odbijajući seo zidove kuća, kao kada u planinama presecamo klisuru. Soba je bilaopljačkana, u njoj nismo zatekli nikog. Odnosno, sve je bilo onako kako suostavili deportovani roditelji Pružanjskog. Prične su ostale nenameštenenakon njihove poslednje noći, a na ugašenoj peči stajao je lonac s kafomkoju im nije bilo suđeno da popiju. Na stolu su ležali nalivpero i sat,onako kako sam ih ostavio.

Sada se trebalo najenergičnije i u najvećoj žurbi baciti na posao.Prilikom sledeće eksterminacije, koja će sigurno nastupiti ubrzo, takođe seja mogu naći među deportovanim. Preko „Majorčića“ sam se dogovorio sprijateljima - parom mladih umetnika. On, Andžej Bogucki bio je glumac,a ona pevačica, koja je nastupala pod devojačkim imenom: JanjinaGodlevska. Jednoga dana „Majorčić“ me je obavestio da će doći po meneu šest uveče. Iskoristio sam trenutak kada su „arijevski” radnici kretalikući da neopaženo izađem ispred kapije. Došli su oboje. Tako reći nismorazgovarali. Uručio sam im kompozicije, nalivpero i sat - sve što sam hteoda ponesem sa sobom i što sam ranije doneo iz geta i sakrio u magacinu.Dogovorili smo se da Bogucki dođe i odvede me u subotu u pet. U zgradije trebalo da obavi inspekciju jedan od SS generala. Računao sam da ću ugužvi koja nastane lakše pobeći.

Međutim, atmosfera u getu postajala je sve nervoznija, puna nemira iiščekivanja. Komandant jevrejske policije - pukovnik Serinjski - izvršio jesamoubistvo. Najočiglednije da je dobio vrlo loše vesti, kad on, čovekveoma tesno povezan s Nemcima, neophodan im - i u svakom slučaju biobi deportovan poslednji - za sebe nije video drugi izlaz osim smrti. I straniJevreji su se svakodnevno pojavljivali među nama, radnicima, da bi -nalazeći se van zidina - pobegli. Svima to nije polazilo za rukom. S„arijevske” strane nas, begunce, čekali su „šmalcovnici“ (ucenjivači) -plaćeni agenti ili dobrovoljci, koji su uživali u tom zanimanju, u nekoj odsporednih ulica napadajući Jevrejina koji beži, primoravajući ga da im danovac i nakit koji je imao kod sebe. Tako pokradenog kasnije su predavaliNemcima u ruke.

U subotu od ranog jutra bio sam smrtno iznerviran. Da li će mi planuspeti? Popodne general se zaista pojavio u inspekciji. Esesovci zauzetitim trenutno nisu obraćali pažnju na nas. Oko pet „arijevski” radnici su

završavali posao. Obukao sam mantil, prvi put posle tri godine skinuo samtraku sa svetloplavom zvezdom, i sa njima prošao kroz kapiju.

Na uglu Višnjine ulice stajao je Bogucki. Dotle je sve išlo glatko.Kada me je primetio, krenuo je brzo napred. Išao sam nekoliko koraka izanjega, visoko podignutog okovratnika, trudeći da ga u mraku ne izgubim izvida. Ulice su bile opustele, veoma retko osvetljene svetiljkama, u skladus naredbom koja je obavezivala od početka rata. Jedino sam morao dapazim da pri svetlosti koju bacaju svetiljke ne naletim na nekog Nemca,koji može da vidi moje lice. Išli smo brzim korakom, izabrali smo najkraćiput, i pored toga sam imao utisak, da je beskonačno dug. Konačno smopostigli naš cilj - kuća u ulici Noakovskog 10, gde je trebalo da sesakrijem u slikarskom ateljeu na petom spratu, kojim je trenutnoraspolagao jedan od vođa muzičke ilegale - kompozitor Pjotr Perkovski,preskačući po tri stepenice, ustrčali smo gore. U ateljeu nas je čekalaiznervirana i zabrinuta Godlevska. Kada nas je ugledala s olakšanjem jeodahnula.

- Konačno ste stigli!Od radosti je pljesnula dlanovima i obratila mi se:- Kad je Andžej već bio uveliko na putu ka tebi, setila sam se da je

13. februar, a trinaestica, kao što znamo, donosi nesreću...

13. Svađe s druge strane zida

Atelje, u kome sam se sada nalazio i neko vreme je trebalo daostanem u njemu, bio je prilično velika prostorija, vrsta sale sazastakljenim plafonom. S obe strane imao je male spavaće sobe bezprozora, odvojene vratima. Bogucki su mi pripremili poljski krevet. Poslekasamskih kreveta, na kojima sam dotle spavao, činio mi se veomaudobnim. Bio sam srećan zbog same činjenice što ne srećem Nemce i neslušam njihovu dreku, kao ni to što ne moram da se bojim, da će me usvakom trenutku tući ili će me neki esesovac ubiti. Tih dana pokušavaosam da ne mislim šta me još čeka, pre nego što se rat završi i da li ću tajkraj uopšte doživeti. Snagu mi je pružala vest koju mi je jednoga danadonela Bogucka, da je sovjetska vojska povratila Harkov. Ali, šta će bitisa mnom? Morao sam da računam s tim da moj boravak u ateljeu nećepotrajati dugo. Perkovski je morao u najskorije vreme da nađe stanara, akone zbog drugog ono zbog toga što su Nemci nagovestili popis stanovništva,tokom koga će policija pretraživati stanove i proveravati da li su stanariodgovarajuće prijavljeni i imaju prava da stanuju. Tako reći svakoga danajavljali su se novi kandidati za stanare, koji su razgledali prostorije. Tadasam morao da nestanem u jednoj od spavaćih soba i vrata zatvorim iznutra.

Dve nedelje kasnije Bogucki se dogovorio sa bivšim muzičkimdirektorom Poljskog radija, Rudnjickim - mojim predratnim šefom - koji sejedne večeri pojavio u društvu inženjera Gembčinjskog. Trebalo je da sepreselim u krilo iste kuće, u stan Gembčinjskih. Te večeri prvi put poslesedam meseci dotakao sam klavijature. Sedam meseci tokom kojih samizgubio sve svoje drage, doživeo likvidaciju geta, rušio njegove zidove, akasnije nosio kreč i cigle. Dugo sam se opirao nagovaranjima gospođeGembčinjske, da bih na kraju popustio. Ukočeni prsti kretali su seneposlušno po dirkama, a njihov zvuk me je nervirao kao nešto strano iteško podnošljivo.

Te večeri dogodila se još jedna senzacionalna stvar. Gembčinjskomje telefonirao jedan dobro informisani prijatelj, rekavši mu da se sutraočekuju racije u celom gradu. Svi smo se užasno zabrinuli. Ali, kako sečesto u to vreme događalo, bio je to lažni znak za uzbunu. Sledećeg danadošao je naš nekadašnji kolega iz Radija, koji mi je kasnije postao blizakprijatelj - dirigent Česlav Levicki. Složio se da stanujem u njegovoj

garsonjeri u Pulavskoj ulici broj 83, kojom je raspolagao, a nije je koristio.Bilo je sedam uveče, subota, 27. februar, kada smo napustili stan

Gembčinjskih. Na sreću bio je potpuni mrak. Na Trgu unije uhvatili smorikšu i bez problema stigli u Pulavsku, uspeli smo i da ustrčimo na četvrtisprat, ne susrevši nikog na stepeništu.

Stan je bio komforan, elegantno nameštena garsonjera, ne naročitovelika, s nišom, u kojoj se nalazio ulaz u toalet. Na suprotnoj strani niše, uzidu veliki orman, a kraj njega šporet na gas. U sobi su se nalazili velikokanabe, orman za odela, mala polica s knjigama, stočić i udobne stolice.Mala biblioteka imala je veliki izbor nota i partitura. U njoj sam našao inekoliko naučnih knjiga. Osećao sam se kao u raju. Prve noči spavao samkratko, jer sam hteo da uživam u ugodnom ležanju na pravom kanabeu, sasavršenim federima.

Sledećeg dana došao je Levicki sa svojom prijateljicom, gospođomMalčevskom i doneo mi moje stvari. Tom prilikom dogovorili smo se okomoje ishrane i toga kako da se ponašam za vreme popisa stanovništva, kojiće se obaviti sledećeg dana. Trebalo je da čitav dan provedem u toaletu,zaključan iznutra, kao nekad u niši slikarskog ateljea. Pretpostavljali smoda policajci, koji za vreme popisa uđu nasilno u stan, neće primetiti malavrata, iza kojih ću se sakriti. U najgorem slučaju smatraće ih zatvorenimvratima zidnog ormana.

Držao sam se precizno našeg strateškog plana. Natovaren knjigamauputio sam se od samog jutra na ono ne suviše prijatno mesto, pogotovuako se u njemu boravi duže i tamo strpljivo odsedeo do večeri, pri čemusam od podneva jedino sanjao da mogu da ispružim noge. Čitava akcijaispostavila se suvišnom: niko nije došao osim Levickog, koji je svrationegde predveče, znatiželjan i uznemiren, da vidi šta se sa mnom događa.Doneo je votku, kobasicu, hleb i puter. Jeli smo kao bogovi. Popisstanovništva trebalo je da bude izvršen da bi Nemci jednim udarcemotkrili sve Jevreje koji se kriju u Varšavi. Nisu me našli i ja sam stekaonovu nadu.

Levicki, koji je stanovao daleko, dogovorio se sa mnom da će meposećivati dvaput nedeljno i donositi mi hranu. Morao sam nečim daispunim vreme između žudno očekivanih poseta. Puno sam čitao ipripremao najukusnija jela, postupajući prema kulinarskim savetimadoktorke Malčevske. Morao sam sve da radim bešumno, da hodam naprstima, usporenim tempom, da ne daj Bože u nešto ne udarim rukom ili

nogom. Zidovi su bili tanki i svaki neoprezan pokret mogao je da oda mojeprisustvo susedima. Sam sam do tančina čuo šta se kod njih događa,posebno u stanu s leve strane. Sudeći po glasovima, tamo je stanovao nekimladi par, koji je svoja večernja ćaskanja započinjao maznim „kuco“,„maco“. Nakon frtalj sata harmonija među njima počinjala je da senarušava, podizali su glasove, a međusobni epiteti posle toga obuhvatalisu čitavu skalu životinja, počev od domaćih, a završavali sa stokom. Zatimje po svoj prilici sledio čin nagodbe. Glasovi su se na duže vremestišavali, na kraju tome se priključivao treći glas - klavir, po kome jemlada žena udarala pogrešno, mada osećajno. Na sreću to drndanje nijetrajalo suviše dugo. Zvuk se prekidao i ženin iznervirani glas započinjao jeiznova svađu:

- Neću dalje da sviram! Uvek se okreneš, kada sviram. ..I ponovo je odjekivala serija životinjskih imena.Kada sam se u to udubljivao, počinjao sam da mislim, često ganuto,

šta bih dao i koliko bih bio srećan, da ovde imam klavir, makar iraštimovan, kao što je onaj s druge strane zida, koji je dovodio do takvihsvađa.

Dani su prolazili. Dvaput nedeljno redovno me je obilazila gospođaMalčevska, na smenu sa Levickim, donoseći mi hranu i vesti o najnovijimpolitičkim događajima. Nisu bile utešne: nažalost, sovjetska vojska sepovukla iz Harkova. Saveznici su se povukli iz Afrike. Primoran napasivnost, provodeći većinu dana u razmišljanjima, čas vraćajući se usećanju na užasne doživljaje, na ubijene roditelje, brata i sestre, počinjaosam sve više da sumnjam i gubim nerve. Dok sam kroz prozor posmatraonepromenljiv saobraćaj na ulici i Nemce koji se još uvek mimo kreću,počinjao sam da verujem da sve može ostati ovako kako je, zauvek. A štaće tada biti sa mnom? Posle godina i godina besmislenih patnji jednogadana biću otkriven i ubijen. U najboljem slučaju izvršiću samoubistvo, dane bih pao u ruke Nemcima.

Moje raspoloženje počelo se popravljati, kada je započela velikaofanziva saveznika u Africi, ovenčavana brojnim uspesima. Bio je vreo,majski dan. Upravo sam kuvao supu za ručak, kada se iznenada pojavioLevicki. Teško je disao posle ustrčavanja na četvrti sprat, još priličnodugo dahćući, pre nego što mi je saopštio vest, koju je doneo: nemačko-italijanski otpor u Africi potpuno je slomljen.

Da je sve to započelo ranije! Kad bi saveznički odredi sada pobedili

u Evropi, a ne u Africi, možda bih se i obradovao. U tom slučaju ustanakkoji su organizovali ostaci Jevreja u Varšavskom getu možda bi imaonekakve šanse na uspeh. Sa sve povoljnijim vestima koje je donosioLevicki, pristizali su sve strašniji detalji o toku tragične borbe mojesabraće, šačice ljudi, koji su odlučili u poslednjoj etapi života da seaktivno suprotstave Nemcima i da demonstriraju svoj protest protivnjihovog varvarstva. Iz ilegalnih novina, koje sam dobijao, saznao sam zajevrejski otpor, o borbama za svaku kuću i parče ulice, kao i za velikegubitke Nemaca, koji nedeljama nisu mogli savladati znatno slabijeustanike, iako su u getu upotrebili artiljeriju, tenkove i avijaciju. NijedanJevrejin nije dopuštao da bude uhvaćen živ. Kada su Nemci zauzimalineku kuću, žene koje su se našle u njoj, nosile su decu na poslednji sprat ibacale se zajedno sa njom s balkona na ulicu. Uveče pred spavanje mogaosam, nagnuvši se kroz prozor, da vidim na severu Varšave bljesak vatre iteške oblake dima, koji su prekrivali prozračno, zvezdano nebo.

Bio je početak juna, kada se jednoga dana, iznenada, u neobičnom zanjega satu - usred podneva - pojavi Levicki. Toga puta nije mi doneodobre vesti. Bio je neobrijan, ispod očiju imao podočnjake, kao posleneprospavane noći i veoma zabrinut izraz lica.

- Oblači se! - naredi mi šapatom.- Šta se dogodilo?- Prošle večeri gestapo je zapečatio moju sobu kod doktora

Malčevskih, svakog časa mogu se pojaviti i ovde. Moramo smesta dabežimo.

Da bežimo? Usred bela dana, u podne? Za mene je to bilo isto što isamoubistvo.

Levicki postade nestrpljiv.- Požuri, požuri! - insistirao je, dok sam ja stajao nepomično, umesto

da u skladu s njegovim očekivanjem pakujem torbu. Odlučio je da meohrabri i osokoli.

- Nemaš čega da se bojiš - poče nervozno da objašnjava - sve jespremno; nedaleko odavde neko te čeka. Odvešće te na sigurno mesto.

I pored toga nisam nameravao da se odavde pokrenem. Neka bude štabude! Levicki će pobeći, gestapo ga neće naći. Više sam voleo da završimsa sobom ovde nego da rizikujem dalje skitanje - jednostavno nedostajalami je snaga. Uspeo sam čudom da ga uverim u to. Na oproštaju smo sepozdravili, gotovo sigurni da se više u životu nećemo videti, nakon čega

Levicki izađe.Počeh da kružim po sobi, koja mi se dosad činila jednim od

najbezbednijih mesta na svetu, a sada je ostavljala utisak kaveza. Bio samu njemu zatvoren kao zver. Samo je bilo pitanje vremena kada će doćikasapi, koji će me naći i ubiti - zadovoljni lovinom. Ja, koji dotle nikadanisam pušio, toga dana ispušio sam stotinak cigareta koje je ostavioLevicki, očekujući smrt, odlaganu iz sata u sat. Znao sam da gestapodolazi obično uveče ili u rane jutarnje sate. Nisam se svlačio, nisam paliosvetio, gledao sam kroz rešetku balkona i osluškivao i najtiše šumove kojisu dopirali s ulice i stepeništa. U ušima neprestano su mi odzvanjale rečiLevickog. Njegova ruka nalazila se već na bravi, kada se još jednomokrenuo, prišao mi i ponovo grleći me, rekao:

- Ako dođu i provale u stan, skoči s balkona. Ne smeš živ da impadneš u ruke!

Zatim je dodao, da bi mi olakšao donošenje te odluke:- Sa sobom nosim otrov i ja im neću pasti u ruke.Bilo je već kasno. Saobraćaj na ulici sasvim je prestao, u kući preko

puta gasila su se svetla - jedno za drugim. Nemci se još uvek nisupojavljivali. Bio sam nervno iscrpljen. Tada sam želeo da dođu što pre,ako već moraju da dođu. Nisam hteo predugo da čekam smrt. Kasnije sampromenio odluku u vezi sa načinom samoubistva. Palo mi je na pamet dase obesim umesto da se bacim s balkona. Ta vrsta smrti učinila mi selakšom i bržom, mada mi je teško da kažem zbog čega. Još uvek nisampalio svetio, ali sam počeo u sobi da tražim konopac. Na kraju sam našaoprilično jako parče užeta iza police s knjigama. Skinuo sam sliku sa zidaiznad police, proverio sam, koliko je kuka čvrsta, pripremio sam omču ičekao. Gestapo nije došao.

Nije došao ni ujutru ni sledećih nekoliko dana. Tek u petak prepodne, dok sam posle tako reći cele neprospavane noći ležao obučen nakanabeu, čuo sam odjeke pucnjave na ulici. Smesta sam prišao prozoru.Širom ulice i preko trotoara kretao se napred front čete žandarma, koji suhaotično pucali u ljude koji su bežali. Trenutak kasnije došao je kamion sesesovcima, opkolio veći deo ulice, u kome se nalazila i moja kuća.Gestapovci su u grupama ulazili u sve kuće i uskoro iz njih izvodilimuškarce. Ušli su i u kuću u kojoj sam živeo.

Sada nije bilo nikakve sumnje da me neće naći. Pomerio sam stolicudo biblioteke, da lakše dohvatim kuku, pripremio sam konopac i prišao

vratima, da bih oslušnuo. Sa stepeništa na nižim spratovima dopirala jedreka Nemaca. Pola sata kasnije sve se utišalo. Izvirio sam kroz prozor:blokada je nestala, esesovski kamioni su odlazili.

Dakle, nisu došli.Posle ovog perioda života u strahu nastupio je sledeći: vreme takvog

gladovanja kakvog nije bilo ni u getu u vreme najveće nestašice namirnica.

14. Šalasova prevara

Od bekstva Levickog prošla je nedelja dana. Gestapo se nije pojavio.Polako počeo sam da se smirujem. Međutim, pojavila se nova opasnost:iscrple su mi se zalihe hrane. Ostalo mi još malo pasulja i kaše. Sveo samjelo na dva obroka dnevno. Spremao sam sebi supu, u koju sam svaki putdodavao kašiku kaše i deset zrna pasulja, ali i pored tog skromnogdoziranja, hranu sam imao dovoljno samo za nekoliko dana. Jednoga jutrau kuću u kojoj sam živeo ponovo je došao nemački vojni automobil. Iznjega su izašla i ušla u zgradu dvojica esesovaca s nekakvim papirom uruci. Bio sam ubeđen da su došli po mene i ponovo sam se pripremio zasmrt. Međutim i ovoga puta nije se radilo o meni.

Ponestala mi je hrana. Već dva dana ništa nisam okusio. Ostale sudve mogućnosti: da umrem od gladi ili da rizikujem i kod najbliže uličnetrgovkinje kupim hleb. Izabrao sam drugu. Lepo sam se obrijao, obukao i uosam ujutru, trudeći se da sačuvam krajnji mir, izašao sam iz kuće. I poredmojih izrazitih „nearijevskih“ crta lica, niko nije obraćao pažnju na mene.Kupio sam hleb i vratio se kući. Bilo je to 18. jula 1943. godine. Timjednim hlebom, jer za više nisam imao para, hranio sam se do 28. jula iličitavih deset dana.

29. jula pre podne začuo sam tiho kucanje na vrata. Nisam reagovao.Malo kasnije neko je oprezno stavio ključ u bravu i okrenuo ga. Vrata suse otvorila i ušao je meni nepoznat mladi muškarac. Brzo je zatvorio vrataza sobom i šapatom me upitao:

- Da li je bilo nečeg sumnjivog?- Nije.Tek tada posvetio mi je trenutak pažnje. Odmeravao me je odozgo do

dole i u njegovim očima video sam iznenađenje:- Živi ste?Slegao sam ramenima. Nisam ostavljao utisak umrlog, prema tome

nije imalo smisla odgovarati. Na njegovom licu pojavio se osmeh. Nakraju odlučio je da se predstavi i kaže ko je: bio je brat Levickog. Došaoje da mi kaže da će mi sledećeg dana doneti hranu, kao i da ću za nekolikodana biti prebačen u drugo skrovište, jer gestapo i dalje traga za Levickimi može se i ovde pojaviti.

Sutradan došao je inženjer Gembčinjski u društvu muškarca koga mi

je predstavio kao radiotehničara Šalasa - poverljivog saradnika ilegalneorganizacije. Gembčinjski mi se bacio u zagrljaj: bio je uveren da samumro od iscrpljenosti. Ispričao mi je da su svi zajednički prijatelji brinulizbog mene, da je dugo vremena bilo nemoguće približiti se kući, jer je podstalnom kontrolom tajnih agenata. Sada je to posmatranje prestalo, te suodlučili da se pozabave mojim telom i organizuju mi odgovarajućusahranu. Od tog trenutka u ime ilegalne organizacije mnome će se bavitiŠalas.

Međutim, Šalas se pokazao prilično neobičnim zaštitnikom: svraćaoje svakih deset dana, donoseći veoma malo hrane, objašnjavajući mi da zaviše nema para. Davao sam mu da proda ostatke mojih stvari, s tim što sesvaki put događalo da mu ih neko ukrade i ponovo je dolazio sminimalnim količinama hrane, koja mi je u najboljem slučaju bila dovoljnaza dva dana, a trebalo je bar za dve nedelje. Dok sam krajnje iscrpljen odgladi ležao u krevetu, uveren da ću ovoga puta sigurno umreti, Šalas sepojavljivao i ponovo mi nešto donosio, toliko da ne umrem i imam snageda se mučim. Uvek raspoložen i odsutan, postavljao mi je jedno jedinopitanje:

- Šta, još si živ?Bio sam živ, mada sam od gladi i teških briga dobio žuticu. Šalas se

time nije naročito uzbuđivao. Ispričao mi je, po njegovom mišljenju,zanimljivu priču o svome dedi, koga je zbog žutice verenica ostavila. PoŠalasovom mišljenju, žutica je sitnica, zbog koje se ne treba previšeuzbuđivati. Utehe radi obavestio me je da su se saveznici iskrcali naSiciliji, nakon čega se pozdravio i izašao. Bio je to naš poslednji susret, jerse više nije pojavljivao, iako je prošlo već deset, dvanaest dana, dvenedelje...

Ništa nisam jeo. Toliko sam bio iznemogao, da nisam imao snage daustanem i dovučem se do česme i napijem vode. Da je tada došao gestapo,ne bih mogao ni da se obesim. Veći deo dana ležao sam u letargiji. Ubudnom stanju jedino sam preživljavao užasne muke. Već su počeli da miotiču lice, noge i ruke, kada je iznenada došla doktorka Malčevska, zakoju sam znao da je morala da pobegne s mužem i Levickim iz Varšave ida se kriju. Bila je uverena da mi je dobro, jedino je poželela da svrati domene, da popričamo i popijemo čaj. Ispričala je da je Šalas sakupljao zamene novac po celoj Varšavi, da ga niko tada nije žalio za spasavanjeljudi, te ga je imao u većim količinama. Uveravao je moje prijatelje da me

svakodnevno posećuje i da mi ništa ne nedostaje.Doktorka je otputovala iz Varšave posle nekoliko dana, prethodno me

snabdevši dovoljnom količinom hrane i osiguravši mi solidnije staranje.Nažalost, ne za dugo.

12. septembra u podne, kada sam kao i obično kuvao svoju supu,neko je iznenada pokušao da provali u stan. Nije bilo uobičajenog kucanja,kao kada su me posećivali prijatelji već je bila lupnjava. Nemci! Međutim,glasovi koji su pratili lupnjavu bili su ženski. Jedna od žena uzviknula je:

- Otvaraj, inače ćemo pozvati policiju!Udaranje u vrata bivalo je sve bučnije. Nesumnjivo da je moje

sklonište otkriveno i da su stanari, bojeći se kazne zbog sakrivanjaJevrejina u kući, odlučili da me predaju.

Brzo sam se obukao, spakovao svoje kompozicije i par sitnica utašnu. Lupnjava se na trenutak stišala. Besne zbog mog ćutanja žene susigurno već ispunjavale svoju pretnju, odnosno na putu su ka najbližojmilicijskoj stanici. Tiho sam otvorio vrata, izašao na stepenice, međutim,tu sam naleteo na jednu od njih, koja je po svoj prilici postavljena dastražari, da ne bih pobegao. Preprečila mi je put:

- Da li ste iz ovog stana? - pokazala je rukom vrata. - Nisteprijavljeni!

Odgovorio sam da pored stanuje moj drug i da ga nisam zatekao kodkuće. To objašnjenje bilo je besmisleno i razbesneloj ženi nije bilodovoljno.

- Molim vas legitimišite se! Pokažite papire! - vikala je sve glasnije.Sve više stanara kuće, zainteresovano bukom, počelo je da otvara

vrata i izviruje iz stanova. Odgurnuh ženu i potrčah niz stepenice, začuvšiza sobom dreku:

- Zatvorite kapiju! Ne puštajte ga!U parteru sam protrčao pored domarke, koja na sreću ništa nije

razumela od vike koja je dopirala odozgo. Dokopao sam se kapije i izleteona ulicu.

Uspeo sam da izbegnem smrt, ali vrebala me je druga opasnost:nalazio sam se na ulici usred podneva, neobrijan, već mesecimanepotšišivan, u izgužvanom i prljavom odelu. Samo to je bilo dovoljno dana sebe skrenem pažnju, a da i ne pominjem crte svoga lica. Skrenuo samu prvu bočnu ulicu i potrčao pravo. Kuda da idem? Jedini moji najbližipoznanici, Boldokovi stanovali su u Narbutovoj. Odlučio sam da idem kod

njih. Međutim, bio sam toliko iznerviran, da sam zalutao u četvrti grada,čije ulice sam tako dobro znao. Lutao sam gotovo sat vremena, pre negošto sam stigao na cilj. Dugo sam se kolebao pre nego što sam pozvonio navrata, iza kojih sam se nadao da ću naći sklonište. Znao sam kojojopasnosti izlažem te ljude svojim prisustvom. Ako bi me našli kod njih,streljali bi i njih i mene. Međutim, nisam imao izbora. Kada su mi otvorili,smesta sam podvukao, da sam došao samo na trenutak, da se poslužimtelefonom i saznam gde ću moći da nađem novo sklonište. Telefoniranjenije donelo željene rezultate. Jedni moji prijatelji nisu mogli da me prime,drugi nisu mogli da izađu iz kuće, jer su tog dana upravo naši partizaniizvršili napad na jednu od najvećih banki u Varšavi i policija je zauzelaceo Centar grada. U toj situaciji Boldokovi su odlučili da spavam u stanukoji se nalazi sprat niže, od koga su imali ključeve. Tek sledećeg dana pomene je došao moj kolega iz Radija - Zbignjev Javorški, koji je odlučio dasledečih nekoliko dana budem kod njega.

Opet sam se spasao. Boravio sam kod dragih i blagonaklonih ljudi.Odmah sam se okupao, posle čega je usledila ukusna večera, koju smozalili votkom, što je, nažalost, naškodilo mojoj jetri. I pored prijatneatmosfere, a pre svega zbog mogućnosti da se posle dugih meseciprinudnog ćutanja ispričam do mile volje, nisam hteo da zloupotrebimgostoljubivost mojih domaćina i da ih svojim prisustvom dovodim usmrtnu opasnost. Gospođa Zofja Javorška i njena hrabra majka,sedamdesetogodišnja gospođa Bobrovnjicka, iskreno su me nagovarale, daostanem kod njih koliko je potrebno.

Sva moja staranja da nađem novo sklonište završavala su seuzaludno, sa svih strana dolazili su odrični odgovori. Niko nije hteo daskriva Jevrejina, jer je za to pretila jedna jedina kazna - smrtna. Već samse nalazio u stanju krajnje depresije, kada mi je sudbina iznenada, uposlednjem trenutku, poslala spasenje, u vidu gospođe Helene Levicke -bratanice gospođe Zofje Javorške.

Nikada me pre toga nije srela, a sada, videći me prvi put i naslušavšise o mojim dogodovštinama, smesta se složila da me primi kod sebe.Plakala je nad mojom sudbinom, mada ni njen život nije bio lak i po svojprilici je bilo razloga za plakanje nad sudbinom njenih prijatelja i bliskih.

21. septembra, nakon poslednje noći kod gospođe Javorške, tokomkoje je gestapo divljao po okolini, držeći nas čitave noći u strahu, preseliosam se u veći blok u Aleji nezavisnosti. Bilo je suđeno da to bude moje

poslednje sklonište uoči Varšavskog ustanka i rušenja grada, povezanog snjim. Prostrana soba na četvrtom spratu direktno je izlazila na stepenište.U njoj je bilo gasa i struje, ali ne i vode. Po nju je trebalo izlaziti u hodnik,gde se pored zajedničkog toaleta nalazila česma. Pored mene stanovali suinteligentni ljudi, ljudi s višim obrazovanjem od onog koje su imali susediiz Pulavske ulice, koji su se svađali danima, udarali po raštimovanomklaviru, a kasnije hteli da me predaju Nemcima. Ovde su mi susedi bilibračni par ilegalaca, koje su tražili, zbog čega nisu smeli da spavaju kodkuće. Za mene to nije bilo dovoljno bezbedno, ali sam više voleo to negokomšiluk primitivaca, koji će me iz straha izdati. U susednim kućamapretežno su živeli Nemci, odnosno bili su smešteni razni vojni uredi.Nasuprot mojim prozorima stajala je nedovršena bolnička zgrada, koja sesada koristila za magacine. Pred njom sam svakodnevno viđao ruskezarobljenike, koji u nju unose ili iz nje iznose razne teške škrinje. Ovogaputa boravio sam u srcu jedne od najnemačkijih četvrti Varšave, u lavljojpećini. Možda je tako bilo bolje i sigurnije.

U svom novom skrovištu možda bih se osećao sasvim dobro da seubrzo nisam razboleo. Sve više me je mučila jetra. Početkom decembradoživeo sam tako jak napad bola, da sam se samo snagom volje uzdržavaoda ne vičem. Trajao je cele noći. Lekar, koga je dovela gospođa Levicka,konstatovao je jako zapaljenje žučne kesice i preporučio mi strogu dijetu.Na sreću u to vreme nisam bio prepušten na milost i nemilost Šalasa većje o meni brinula jedna od najpožrtvovanijih žena koje su postojale,gospođa Helena. Zahvaljujući njoj, zdravlje mi se polako vraćalo.

Nastupila je 1944. godina. Iz sve snage trudio sam se da vodimsređen način života. Od devet do jedanaest učio sam engleski, do jedansam čitao, posle sam kuvao ručak, a između tri i sedam ponovo sam sebavio engleskim i čitao.

U to vreme Nemci su doživljavali poraz za porazom. Još nije bilogovora o bilo kakvim kontraofanzivama. Sa svih frontova povlačili su se„u skladu s planom”, tumačeći u štampi, da odstupajući sa beznačajnihpoložaja, korisno skraćuju liniju fronta. Međutim, u dosluhu sa njihovimporazima na frontu rastao je unutrašnji teror u zemljama koje su biliokupirali. Javne egzekucije koje su počeli izvoditi u Varšavi u jesenprethodne godine, sada su izvođene tako reći svakodnevno. Nemci, uvek usvemu sistematični, sada su još nalazili vremena za detaljno „čišćenje”geta od ljudi, a usput ga „čistili” i od zidina. Rušili su kuću po kuću, ulicu

po ulicu i ruševine vozovima izvozili van grada. Ti „Gospodari sveta“,uvredeni otporom Jevreja, odlučili su da u njemu ne ostane kamen nakamenu.

U mom monotonom životu s početka godine dogodilo se nešto štosam najmanje očekivao. Jednoga dana neko je pokušavao da uđe na mojavrata - polako, tiho, uporno, praveći pauze. U početku nisam razumeo kobi to mogao biti. Tek posle dužeg razmišljanja, zaključio sam da bi mogaobiti samo lopov! Iz toga je proisticao problem: u svetlosti prava obojicasmo bili prestupnici, ja zbog biološke činjenice što sam Jevrejin, a on zbogtoga što je lopov. Da li treba da mu zapretim da ću pozvati policiju, akouđe unutra? Ili je verovatnije da on meni time preti? A možda ćemo i jedani drugi dospeti u policijsku stanicu? Da li onda treba sklopiti pakt onenapadanju, kakav sklapaju kriminalci? Na kraju nije provalio u stan, jerga je uplašio neki stanar.

6. juna 1944. godine, popodne, kod mene je došla gospođa Helena,radosna lica i donela mi vesti o iskrcavanju Amerikanaca i Engleza uNormandiji. Slomili su nemački otpor i sada napreduju. Međutim, počelesu se munjevito množiti i druge, neobične vesti: zauzeta Francuska,kapitulacija Italije, Crvena armija na granici Poljske, oslobođen Lublin.

Ruska avijacija sve češće je vršila napade na Varšavu, a oganjeksplozija video se s mog prozora. Sa istoka čula se tutnjava. U početkuslaba, kasnije sve jača: to je bila ruska artiljerija. Nemci evakuišuVaršavu, evakuišu i nedovršenu zgradu bolnice preko puta. Na to gledam snadom i sve jačim uverenjem u srcu, da ću ipak ostati živ! Da ću bitislobodan!

29. jula svratila je gospođa Levicka: u Varšavi će svakog časa izbitiustanak! Naše organizacije prikupljaju žurno oružje od demoralisanihNemaca koji se povlače.

Mom nezaboravnom domaćinu iz Falatove ulice, ZbignjevuJavorškom naloženo je da kupi određen broj mitraljeza. Nažalost, naleteoje na gore od Nemaca - na Ukrajince. Da bi mu predali oružje koje jekupio, odveli su ga u dvorište Poljoprivredne akademije i tamo ga streljali.

1. avgusta gospođa Helena je došla oko četiri popodne da me odvedeu podrum. Ustanak će izbiti svakog časa! Rukovođen nepogrešiviminstinktom, koji me je mnogo puta spasao, odlučio sam da ostanem gore.Moja pokroviteljka se oprostila od mene kao od sina, sa suzama u očima ipodrhtavajućim glasom postavila mi je poslednje pitanje:

- Vlatko, da li ćemo se ikada više videti?

15. U kući koja gori

I pored uveravanja gospođe Helene da će Ustanak izbiti u pet ili kroznekoliko minuta, nisam mogao poverovati u to. Za vreme okupacije stalnosu kružile glasine o događajima koji će nastupiti, a do kojih kasnije nijedolazilo. Evakuacija Varšave od strane Nemaca, koju sam takođe mogaoposmatrati s mog prozora i panično bekstvo kamiona natovarenih do vrha iprivatnih automobila u pravcu zapada, poslednjih dana je potpuno prestalo.I grmljavina ruskih tenkova, koje se tako jasno čulo pre nekoliko dana,sada se nekako udaljilo od grada, postajalo sve slabije.

Približio sam se prozoru: na ulici je vladao mir i normalno, madanešto manje oživljeno kretanje prolaznika nego obično, međutim u ovomdelu Aleje nezavisnosti saobraćaj nikada nije bio intenzivan. Iz pravcaPolitehnike stigao je tramvaj i zaustavio se na stanici. Bio je gotovoprazan. Izašlo je nekoliko osoba: neke žene i stariji muškarac sa štapom.Razišli su se na različite strane. Trenutak kasnije izašla su još trojicamlađih ljudi, koji su u rukama nosili nekakve dugačke predmete uvijene unovine. Zastali su pred prvim vagonom. Jedan od njih pogledao je u sat,zatim se osvrnuo naokolo, odjednom je klekao na kolovoz, namestio paketna rame i odjeknuo je rafal brzih pucnjeva, koji su usledili jedan zadrugim. Papir na kraju paketa počeo je da gori, otkrivajući cev mitraljeza.

Pucnji mladog čoveka bili su neka vrsta pozivnog znaka za celuokolinu: trenutak kasnije svuda se već pucalo, a kada su obližnjeeskplozije na trenutak utihle, začuli.bi se pucnji u centru grada, bezbrojni,gusti, koji su se slivali u jedan zvuk, koji je podsećao na klokotanje vodeu ogromnom kotlu pokrivenom poklopcem. Ulica je opustela. Njom jesamo još išao onaj stariji gospodin sa štapom, žureći i s naporom hvatajućivazduh, međutim i on se dokopao nekakve kapije, u kojoj je uspeo da sesakrije.

Prišao sam vratima i na njih stavio uvo. U hodniku i na stepeništuvladali su vreva i muvanje. Vrata stanova su se bučno otvarala i zatvarala.Čula se haotična jurnjava. Neka žena je vikala „Isuse, Marija!". Druga jevikala prema stepeništu: „Ježi, pazi na sebe!“. Odozdo se čuo odgovor:„Dobro, dobro!“ Žene su počele da plaču, jedna od njih, ne mogavši dasavlada sebe, nervozno je ridala. Nekakav muški, dubok glas ju jepoluglasno smirivao: „Neće to trajati dugo. Svi su na to čekali...“

Helenine informacije bile su tačne. Ustanak je izbio.Seo sam na otoman da razmislim šta u ovoj situaciji da uradim.Izlazeći, Helena me je kao i obično zaključala spolja. Prišao sam

prozoru. U kapijama su stajale grupe Nemaca. Uskoro su dolazili odstrane Mokotovskih polja. Svi su imali u rukama mitraljeze, na glavamašlemove i za pojas zataknute bombe. U našem delu ulice nisu se borili.Ako su Nemci s vremena na vreme pucali, onda su to činili samopojedinačno, u prozore i ljude, koji su gledali kroz njih. Istinska kanonadatek je počinjala, kada su mimoilazili Ulicu 6. avgusta i otvarali vatruprema Politehnici i u suprotnom pravcu - prema Filtrima. Možda bih uspeoda prodrem do Centra, ako bih išao kroz dvorišta kuća prema Filtrima, alinisam imao nikakvo oružje, a osim toga bio sam zatvoren. Smatram dasusedi zbog zauzetosti svojim stvarima ne bi obratili pažnju na buku, akobih počeo da lupam u vrata. Osim toga morao bih da ih molim da obavesteprijateljicu gospođe Helene, koja je jedina u celoj kući znala da se ovdekrijem i imala ključ od vrata, da me u slučaju potrebe oslobodi. Zato samodlučio da pričekam do sledećeg dana i tada odlučim šta ću dalje.

Međutim, pucnjava se pojačavala. Mitraljeskoj vatri priključile su sesnažnije eksplozije ručnih bombi, čak artiljerijska vatra, koja jenajverovatnije takođe uključena u akciju. Uveče, kada se smrklo, videli suse prvi požari. Njihov bljesak, još uvek slab, žario se u različitim tačkamaneba, čas pojačavajući se čas gaseći se. Kada je pao mrak pucnjava jeutihla. Sada su se čule samo pojedinačne eksplozije i kratki rafali izmitraljeza. Na stepeništu gužva je potpuno zamrla: stanari su se po svojprilici zabarikadirali u svojim stanovima, da bi sredili utiske iz prvog danaUstanka. Kasno uveče iznenada sam zaspao čvrstim snom, umoran odnervne napetosti, ne uspevši čak ni da se svučem.

Isto tako iznenada sam se probudio. Bilo je veoma rano - tek jesvitalo. Prvi odjek koji sam čuo bilo je kloparanje fijakera. Izvirio samkroz prozor: kretao se s podignutim krovom, polako, kao da se ništa nedogađa. Osim toga ulica je bila pusta. Samo je trotoarom išao jedan par,muškarac i žena, oboje podignutih ruku. S prozora nisam mogao da vidimNemce koji su ih pratili s oružjem. U jednom trenutku oboje su se dali ubekstvo. Žena je viknula: „Levo, levo!“. Muškarac je skrenuo i nestao izmog vidnog polja. U istom trenutku začuo sam rafal pucnjeva, žena sezaustavila, uhvatila za stomak i mekim pokretom skliznula na zemlju,savivši kolena. Nije pala već je klekla, oslanjajući se desnim obrazom o

asfalt kolovoza, ukočivši se u tom teškom, izveštačenom položaju.S razdanjivanjem pucnjevi su postajali češći. Kada se na veoma

čistom nebu pojavilo sunce, cela Varšava je prosto klokotala odmitraljeske vatre, koja se preplitala sa sve češćim eksplozijama bombi,teške artiljerije i minobacača.

Oko podneva došla je prijateljica gospođe Helene. Donela mi malohrane i vesti. Što se naše četvrti tiče, nisu bile naročito povoljne: odpočetka se nalazila pod potpunom kontrolom Nemaca, ustanici su jedvaimali vremena, odnosno omladinci iz borbenih organizacija da se probiju uCentar. Sada nije bilo govora o izlasku iz kuće. Treba sačekati odrede izcentra.

- Možda bih uspeo da se nekako provučem? - upitao sam je.Sažaljivo me je pogledala.- Godinu i po dana niste izlazili iz skrovišta! Noge su vam otkazale

poslušnost. Teško da ćete preći i pola puta.Klimnula je glavom, uzela me za ruku i smirujući me dodala:- Bolje je da ostanete ovde. Da sačekamo.Pravilno je razmišljala. Izvela me je na stepenište, kraj prozora, sa

koga se pružao pogled na pozadine kuća. Celo naselje višespratnih kućaStašicove kolonije, sve do Filtrova, gorelo je. Čuli su se tresak rožničnihkrovova, lupa tavanica koje padaju, ljudski krici i odjeci pucnjeva.Crvenomrki oblak dima prekrivao je nebo. Kada ga je vetar na trenutakproredio, u daljini, na horizontu, jasno se videla belo-crvena zastava kojase vijori.

Dani su prolazili. Pomoć iz Centra nije dolazila. Već godinamanaviknut na život u skrovištu, skriven od svih, s izuzetkom grupe prijateljakoji su mi pomagali, nisam umeo da nateram sebe da napustim sobu, daostalim stanarima obelodanim da sam tu i da sa njima vodim zajedničkiživot u našoj zgradi, odsečenoj od sveta. Svest da se tu krijem, ne bipopravila njihovo samoosećanje. Ako bi Nemci otkrili da se u kući krije„nearijevac“, poneli bi se veoma strogo prema njima. Osim toga, ličnonisam mogao da olakšam njihov položaj. Zbog toga sam odlučio da se idalje ograničim na osluškivanje razgovora koji se vode na stepeništu.Vesti nisu uvećavale moj optimizam: borbe u Centru su trajale i dalje,pojačanje izvan grada nije stizalo, a na terenu naše četvrti jačao je nemačkiteror. U jednoj kući u Langjevičevoj ulici Ukrajinci su stanare spalili žive,u drugoj streljali sve su, u blizini je ubijen poznati glumac Marjuš

Mašinjski. Komšinica odozdo prestala je da me posećuje, verovatno jeimala dosta vlastitih briga. Ponestajala mi je hrana, njene rezerve sada suse sastojale isključivo od ostataka dvopeka.

11. avgusta iznerviranost i uznemirenost na prostoru kuće su seznatno pojačale. Osluškujući kroz vrata, nisam se mogao orijentisati, očemu se istinski radi. Svi stanari su se okupili i savetovali na nižimspratovima, govoreći čas povišenim čas utišanim glasovima. Kroz prozorsam video grupice ljudi koji su s vremena na vreme izlazili iz susednihkuća, prikradali se našoj, zatim trčeći promicali dalje. Uveče su se stanarisa nižih spratova stepenicama popeli gore i deo se našao na mom spratu. Iznjihovih šaputanja saznao sam da su u zgradu upali Ukrajinci. Međutim,ovoga puta nisu došli da bi sve pobili. Muvali su se po podrumima,kradući odatle zalihe hrane, a onda su otišli. Uveče sam začuo struganje namojim vratima: neko je skinuo katanac i brzo strčao dole. Šta je toznačilo? Ulice su toga dana bile zasipane lecima iz aviona, ali iz čijih?

12. avgusta na stepeništu je ponovo izbila panika. Užasnuti ljuditrčali su njima, čas na dole čas na gore. Iz delova razgovora koje sam čuo,zaključio sam da su Nemci opkolili kuću i da je smesta treba napustiti, jerće je artiljerija srušiti. Prvi refleks me je naveo da se obučem, mada samuskoro postao svestan da ne mogu da izađem na ulicu, jer ću upasti u rukeesesovaca i biti streljan. Odlučio sam da ne izlazim. Sa ulice su se čulipucnjevi i glas koji je grlenim diskantom pozivao:

- Izađite svi! Molim vas smesta napustite kuću!Izvirio sam na stepenište: bilo je pusto i tiho. Sišao sam na polusprat i

kroz prozor koji gleda na Sudijsku ulicu ugledao sam tenk čija je cevuperena u našu kuću, u visini moga sprata. Trenutak kasnije ugledao samplamen, cev se povukla i začuo sam huku zida koji se u neposrednojblizini ruši. Oko tenka trčali su vojnici zasukanih rukava, držeći u rukamaplehane kante. Od partera na gore, spolja duž zidova i iznutra stepeništem,počeli su se penjati klobuci crnog dima. Nekoliko esesovaca upalo je ukuću i stepenicama brzo popelo gore. Zatvorio sam se u sobi, u ruku samprosuo bočicu jakih tableta za spavanje, koje sam koristio za vremenapada jetre, a pored stavio bočicu s opijumom. Hteo sam da progutamtablete za spavanje i ispijem opijum, kada Nemci počnu da provaljujumoja vrata. Za trenutak, vođen teško objašnjivim instinktom, promenio samodluku. Izleteo sam iz sobe, potrčao prema merdevinama koje su vodile natavan, popeo sam se ispod krova, izvukao merdevine i za sobom zalupio

poklopac od ulaza. U međuvremenu Nemci su kundacima mitraljeza većrazbijali vrata stanova na trećem spratu. Jedan od njih ustrčao je na spratviše i ušao u moju sobu. Ostali su valjda shvatili da je dalji boravak u tojkući opasan i pozvali su ga:

- Schneller, Fischke!Kada su njihovi koraci utihli, sišao sam s tavana, na kome sam se već

gušio od dima, koji je dopirao kroz ventilacione otvore iz nižih stanova ivratio u svoju sobu. Nadao sam se da je vatra podmetnuta samozastrašivanja radi i da će zahvatiti samo parter, a da će se stanari nakonkontrole dokumenata vratiti u svoje stanove. Uzeo sam u ruke nekakvuknjigu i pokušavao da je čitam, međutim nisam razumevao ni reči iz njenogsadržaja. Ostavio sam je u stranu, zatvorio oči i čekao, ne otvarajući ih,dok ne čujem ljudske glasove.

Odlučio sam ponovo da izađem u hodnik, tek kada padne mrak. Mojasoba je bila sve ispunjenija čađi i dimom, pocrvenevši od bljeska vatre,koja je ulazila kroz prozor. Na stepeništu dim je bio tako gust da nisammogao da vidim ogradu stepeništa. Sa nižih spratova čuli su se hukabesnećeg požara, tresak drveta koje puca i lupa tavanica koje padaju. Nijebilo govora o tome da siđem tim stepenicama.

Prišao sam prozoru. Kuću su na izvesnom rastojanju opkolili Nemci.Od civila nije se video niko. Cela zgrada bila je u ognju, Nemci su po svojprilici čekali da vatra zahvati najviše spratove.

Dakle, tako će izgledati moja smrt - smrt koju sam čekao pet godina,kojoj sam dan za danom izmicao da bi me stigla upravo danas. Mnogoputa pre toga pokušavao sam da je zamislim. Očekivao sam da će meNemci uhvatiti i mučiti, zatim streljati ili ugušiti u gasnoj komori. Nikadanisam pretpostavljao da ću živ izgoreti.

Nasmejao sam se perfidnosti sudbine. Bio sam krajnje spokojan,uveren da se tok događaja ne može izmeniti. Osvrnuo sam se po sobi:njeni obrisi u sve gušćem dimu i mraku bili su nejasni, što je ostavljalostrašan, deprimirajući utisak. Disao sam sve teže, osećao sam sve većišum u glavi, malo je falilo pa da se onesvestim. Prvi znaci delovanjaugljenmonoksida!

Ponovo sam legao na otoman. Nije imalo smisla da dopustim da meživog spale, ako to mogu da izbegnem gutanjem tableta za spavanje. Ipored svega moja smrt biće znatno lakša od smrti mojih roditelja, brata isestara, ubijenih u Treblinki. U tim poslednjim trenucima mislio sam

isključivo na njih.Izvadio sam bočicu sa tabletama, strpao ih sve u usta i progutao.

Hteo sam da posegnem i za opijumom, da bih se obezbedio i timnarkotikom, ali nisam uspeo. Tablete za spavanje upotrebljene na prazanstomak delovale su munjevito. Utonuo sam u san.

16. Smrt grada

Nisam umro. Očigledno je pilulama prošao rok i nisu bile dovoljnojake. Ujutru sam se probudio. Osećao sam mučninu. U glavi mi je šumelo,u slepočnicama sam osećao bolno pulsiranje, oči su mi bile iskolačene,ruke i noge paralizovane. Zapravo probudilo me je golicanje po vratu. Pomeni je hodala muva, po svoj prilici poluživa, ošamućena onim što sedogađalo prošle noći. Upotrebio sam svu silu, da je oteram.

Prvo moje osećanje nije bilo razočarenje zbog toga što nisam umroveć radost što sam živ. Osećao sam nesputanu, tako reći životinjsku voljuza životom po svaku cenu. Samo da se sada nekako spasem, kada sampreživeo noč u kući koja gori.

Ležao sam još neko vreme, pre nego što sam se dovoljno povratio, dasam mogao da skliznem s otomana i dovučem se do vrata. Soba je i daljebila puna dima, a kvaka, kada sam je uhvatio, tako vrela, da sam je smestapustio i tek drugi put, savladavši bol, povukao. Na stepeništu je bilomanje dima nego u sobi. Izlazio je kroz izgorele otvore visokih prozora nastepeništu. Stepenice su bile cele i mogao sam rizikovati i sići dole.Sakupio sam svu snagu i ustao, uhvatio sam se za ogradu i počeo dasilazim. Sprat ispod mene bio je potpuno izgoreo - na njemu se požarzaustavio. Još su tinjali ragastovi od ulaznih vrata stanova, unutra su seosećale vibracije vazduha zagrejanog plamenom. Na podu dogorevali suostaci nameštaja i stvari, tako reći sasvim pretvoreni u pepeo.

U visini prvog sprata na stepeništu je ležao izgoreli leš muškarca, uugljenisanom odelu, mrke boje, užasno naduven. Preprečavao mi je put.Morao sam nekako savladati tu prepreku, da bih sišao dole. Zavaravaosam se da će mi poći za rukom da podignem noge, koje sam jedva vukao,da bih mogao da ga preskočim. Međutim, pri prvom koraku sapleo sam seo njegov stomak, izgubio sam ravnotežu, pao na leš i zajedno sa njimkotrljao pola sprata, utoliko srećan što je telo ležalo ispod mene, te sambez teškoća mogao da se krećem u pravcu partera. Izašao sam u dvorište,ograđeno niskim zidom, obraslim vinovom lozom. Dopuzao sam do togzida i sakrio u udubljenju na uglu, udaljenom nekoliko metara od spaljenekuće. Pokrio sam se lišćem vinove loze i natom od krompira, čije sukućice rasle na leji pored kuće, i čekao.

Pucnjava nije prestajala. Iznad mene preletali su meci, čuo sam

glasove Nemaca koji su prolazili trotoarom s druge strane zida. Uveče samna zidu kuće koja je gorela primetio naprslinu. Kada zid padne sigurno ćeme prignječiti. I pored toga odlučio sam da ostanem nepomičan, sve dok sene spusti mrak i ne povratim snagu posle jučerašnjeg trovanja sredstvimaza spavanje. Kada se smrklo, vratio sam se na stepenište, ali se nisamusudio da se popnem gore. Unutrašnjost stanova je i dalje gorela, usvakom trenutku vatra je mogla zahvatiti sprat, na kome sam stanovao.Stoga sam se odlučio za nešto drugo. S druge strane Aleje nezavisnostistajala je ogromna nedovršena bolnička zgrada, u kojoj su se nalazilinemački vojni magacini. Pokušaću da uđem u tu zgradu.

Kroz drugi ulaz izašao sam u Aleju nezavisnosti. Iako je bilo veče,nije bilo tamno. Širok kolovoz bio je prekriven leševima, među njima jeležao još neodnet leš žene ubijene drugog dana Ustanka. Zgrada je u celinibila osvetljena rumenilom požara. Legao sam na stomak i počeo da puzimu pravcu bolnice. Svakoga časa pored mene su prolazili Nemci, u grupamaili pojedinačno. Tada sam na trenutak zamirao, praveći sam da sam jedanod leševa. Od tela se širio miris truleži, pomešan sa mirisom paljevine,koji je ispunjavao vazduh. Trudio sam se da se što brže krećem, ali mi se ipored toga kolovoz činio beskrajno širok, a moje prelaženje beskonačno.Konačno sam uspeo da doprem do mračne bolničke zgrade. Upao sam uprvi ulaz, gde sam smesta utonuo u dubok san.

Sledećeg dana, u rano jutro, odlučio sam da osmotrim zgradu. Sužasom sam primetio da je u njoj puno otomana, madraca, metalnog iporcelanskog posuđa i drugih kućnih potrepština, po koje će Nemcisigurno često dolaziti. Međutim, nisam našao ništa za jelo. U udaljenomuglu pronašao sam nekakvu ropotarnicu: skladište otpada, cevi i peći. Tusam se smestio i preležao sledeča dva dana.

15. avgusta, koji sam izračunao pomoću džepnog kalendara, koji samimao pri sebi i u kome sam pedantno precrtavao dan za danom, osetio samtako užasnu glad, da sam odlučio da po svaku cenu pronađem nekakvuhranu. Ali, uzalud. Popeo sam se na parapet jednog od prozora preko kogasu bile ukucane daske i kroz pukotinu počeo da posmatram ulicu. Iznadleševa koji su ležali na kolovozu dizali su se rojevi muva. U blizini, nauglu Filterske ulice, nalazila se vila, čiji su žitelji vodili neobično normalanživot. Sedeli su na terasi i pili čaj. Iz Ulice 6. avgust dolazio je ukrajinskiodred SS vojnika. Sakupljao je leševe, slagao ih u gomile, polivaobenzinom i - palio. U jednom trenutku iz hodnika sam začuo bat koraka

koji se približavao. Skočio sam sa parapeta i sakrio iza jedne škrinje. Usepare, u kome sam se nalazio, ušao je esesovac. Osvrnuo se na sve stranei izašao. Istrčao sam u hodnik, dočepao se stepenica, njima potrčao gore isakrio u svom skladištu. Ubrzo u zgradu bolnice ušao je veći odredvojnika i počeo da pretresa sve njene prostorije. U mom skrovištu nisubili, iako sam sasvim izbliza čuo njihov smeh,'pevušenje, zvižduke ipožurujuća pitanja: „Da li je već sve pretraženo?"

Dva dana kasnije a pet otkad sam poslednji put jeo, ponovo samkrenuo u potragu za vodom i hranom. U zgradi nije bilo vodovoda, ali suse nalazila burad ispunjena do vrha s vodom protiv požara, prekrivenasvetlucavim kožuhom, odnosno puna muva, komaraca i paukova. I poredtoga počeo sam lakomo da pijem. Međutim, morao sam da prestanem, jerje voda smrdela, a bilo je i teško da prilikom srkanja izbegavam mrtveinsekte. U stolarskoj radionici našao sam korice hleba. Bile su plesnive,prašnjave i s mišijim izmetom, međutim za mene su bile pravo blago. Nekibezubi stolar nije mogao da pretpostavi da će mi, ostavljajući ih, spasitiživot.

19. avgusta Nemci su uz dreku i pucnjavu izbacili stanovnike vile uFilterskoj. Ostao sam sam u celoj četvrti. U zgradu, u kojoj sam se krio,sve češće su dolazili esesovci. Koliko ću još dugo ovako živeti? Nedeljudana ili možda dve? Kasnije mi je ostajalo samo samoubistvo. Tada bihsebi jedino mogao iseći vene starim žiletom. Nije mi ostao više nijedannačin za samoubistvo. U jednom separeu pronašao sam malo ječma. Noćusam ga skuvao u stolarskoj radionici, na vatri u peči koju sam založio,došavši na taj način do hrane za sledečih nekoliko dana.

30. avgusta odlučio sam da se ponovo vratim u ruševine moje zgrade,koja je - činilo se - potpuno izgorela. Iz bolnice sam uzeo bokal s vodom ioko jedan noću prešao preko ulice. Najpre sam hteo da se sakrijem upodrum, međutim tamo je još uvek tinjao ugalj, koji su Nemci namernozapalili. Prema tome, zauzeo sam ruševine stana na trećem spratu. U kadije bilo dovoljno vode, koja je, iako prljava, predstavljala pravo blago. Ušpajzu, koji nije izgoreo, pronašao sam vrećicu s dvopekom.

Nedelju dana kasnije, pod uticajem rđavog predosećanja, još jednomsam promenio sklonište, prebacivši se na tavan, ispod spaljenog krova.Istoga dana kuću su triput posetili Ukrajinci, tražeći skupocene predmete uneizgorelim stanovima. Nakon njihovog odlaska sišao sam u stan, u komesam se tokom poslednje nedelje krio. Peči su bile poslednja, dotle

neuništena stvar. Ukrajinci su ih razbili, izvadivši sistematično pločicu popločicu, po svoj prilici tražeći zlato.

Sledećeg dana, od jutra, vojska je postavila s obe strane Alejenezavisnosti špalire vojnika i kroz njih gonila kordone ljudi sa zavežljajimana leđima i s decom na rukama. Svakoga časa esesovci i Ukrajinciizvlačili su iz kordona muškarce i bez razloga ih ubijali naočigled ostalih,kao što su pre toga radili u getu, dok je još postojao. Da li se Ustanakzavršio neuspehom?...

Nije! I dalje, svakoga dana, vazduh su presecali teški projektili, čijiodjek je podsećao na zujanje bumbara u letu, zatim se u blizini čulo neštošto je podsećalo na navijanje starih satova, iza kojih su iz centra gradadopirali odjeci jakih eksplozija koje su sledile jedna za drugom.

18. septembra preleteli su avioni koji su iznad grada bacili pojačanjeustanicima. Video sam padobrane - nisam znao da li su to bili ljudi ilisamo oružje.

Tokom niza sledečih dana avioni su bombardovali četvrti Varšavekoje su se nalazile pod kontrolom Nemaca, a noću iz aviona spuštali tereteiznad Centra. Pojačavala se artiljerijska vatra sa istoka.

5. oktobra, kroz špalire nemačkih vojnika, počeli su napuštati gradodredi ustanika obučenih u uniforme ili samo sa belocrvenim prevezima narukama. Bili su u krajnjem kontrastu sa odredima Nemaca koji su nadziralipokrete trupa, u savršenim uniformama, dobro uhranjeni i punisamopouzdanja. Smejali su se ustanicima, pravili filmove o njima,fotografisali ih. Ustanici, koji su prolazili bili su izmršaveli, prljavi,pocepani, s naporom su se držali na nogama. Na Nemce nisu obraćalipažnju, kao da ih uopšte nije bilo, kao da su sami sebi odredili trasu maršaAlejom nezavisnosti. Bili su zauzeti isključivo sobom, pazeći da idu ustroju, da pridržavaju one koji nisu imali snage da se sami kreću, međutim,iako su u poređenju sa svojim pobednicima delovali bedno, nisu se osećaliporaženima.

Isterivanje iz grada ostataka civilnog stanovništva trajalo je još osamdana. Poslednji žitelji napustili su grad 14. oktobra. Već je padao mrak,kada je pored kuće u kojoj sam se krio prošla zakasnela grupica, koju supožurivali esesovci. Nagnuo sam se kroz izgoreli prozor i posmatrao ljudepogrbljene pod težinom zavežljaja, dok nisu iščezli u mraku.

Sada sam ostao sam, s mrvicama dvopeka na dnu torbe i s prljavomvodom u kadi, celokupnim zalihama hrane. Postavljalo se pitanje, koliko

dugo ću izdržati u tim uslovima, uzimajući u obzir sve kraće jesenje dane idolazeću zimu?

17. Život za špiritus

Bio sam sam. Ne u prostoru kuće ili čak četvrti već u celom gradukoji je do nedavno brojao milion i po ljudi i bio jedan od bogatijih i lepšihgradova Evrope. Danas je, međutim, ležao u ruševinama, pun spaljenih isrušenih kuća, ispod kojih su sahranjeni spomenici kulture čitavog narodasakupljani vekovima i hiljade tela pobijenih ljudi, koja su se raspadala natoploti poslednjih dana te jeseni.

Ruševine grada preko dana su obilazile grupice ljudi sa strane -prigradski lopovi. Kradomice su ulazili, s lopatama na ramenima ipljačkali podrume kuća. Jedan od njih došao je u ruševine kuće u kojojsam boravio. Nije smeo da me nađe tu. Niko ne sme da sazna da sam tu.Dok se penjao stepenicama i nalazio blizu mog sprata, grmnuo samdubokim i pretečim glasom:

- Was ist los? Rrrraus!!!Pobegao je kao preplašeni pacov - poslednji bednik koji se mogao

prepasti od moga glasa, glasa poslednjeg bednika.Krajem oktobra sa svog tavana video sam kako su Nemci uhvatili

jednu takvu grupu hijena. Pljačkaši su pokušavali da opravdaju sebe.Stalno su ponavljali: „Iz Pruškova, iz Pruškova...“, pokazujući pri tomprema zapadu. Esesovci su poredali četvoricu tih ljudi kraj najbližeg zida iuprkos preklinjanja da ih ostave u životu, streljali su ih na licu mesta.Ostalima je naređeno da u bašti jedne vile iskopaju jamu, da sahrane tela ida beže. Od tog vremena pljačkaši su prestali da posečuju četvrt, čiji samjedini stanovnik tog trenutka bio.

Bližio se 1. novembar, postajalo je hladno, posebno noću. Da ne bihpoludeo od samoće, odlučio sam da sebi organizujem što smisleniji život. Idalje sam imao sat, moju predratnu Omegu, pored nalivpera jedini ličniimetak, koji sam čuvao kao oči u glavi. Celoga dana ležao bih nepomično,da bih sačuvao ono malo snage, koja mi je preostala. Samo jednom sam,obično oko podneva, pružao ruku prema dvopeku i bokalu s vodom, kojisu se nalazili pored mene da bih pojeo oskudno odmerenu porciju. Odjutra do ovog obroka prisećao sam se, takt po takt, svih kompozicija kojesam nekada svirao. Ti repetitoriji, kako se kasnije ispostavilo, imali susmisla; kada sam se nakon povratka profesionalnom radu našao uPoljskom radiju za klavirom, mnemotehnički sam vladao repertoarom, kao

da ni za trenutak tokom ratnih godina nisam prestajao da vežbam. Poslemog podnevnog „obeda“ u sećanje sam dozivao sadržaj svih mogućihknjiga, koje sam ikada čitao ili ponavljao engleske reči. Sam sam sebidavao časove engleskog: postavljao sam sebi pitanja na koja samodgovarao što je moguće pravilnije i iscrpnije.

U sumrak bih obično zaspao i negde do jedan noću spavao, poslečega sam, osvetljavajući sebi put šibicama, koje sam našao u jednomsasvim neizgorelom stanu, kretao u potragu za hranom. Kopao sam popodrumima i zgarištima stanova, nalazeći preostale ostatke kaše, ubuđalekomade hleba, plesnivo brašno i vodu po kupatilima, u kofama i loncima.Na svojim putovanjima svake noći prolazio sam nekoliko puta krajugljenisanog leša muškarca na stepeništu, jedinog druga u tom periodu,čijeg se prisustva nisam bojao. Jednom, u nečijem podrumu, neočekivanosam našao pravo pravcato blago: pola litra špiritusa. Odlučio sam da gasačuvam i popijem kada se završi rat. Danju, dok sam ležao na tavanu, ukuću su u potrazi za plenom često upadali Nemci i Ukrajinci. Svaka od tihposeta izazivala je novu napetost nerava i smrtni strah, da će me naći iubiti. Na tavan se nijednom nisu popeli, iako sam nabrojao tridesetaktakvih poseta.

Stigao je 15. novembar. Pao je prvi sneg. Hladnoća mi je sve višesmetala, iako sam ležao pokriven gomilom krpa, koje sam nalazio zavreme mojih pretraživanja. Sada, kada sam se budio, bile su prekrivenebelim, rastresitim slojem snega. Ležaj sam sebi namestio u uglu tavana,ispod sačuvanog dela krova, ali je veći njegov deo bio oštećen i sneg jesada upadao sa svih strana.

Jednoga dana ispod parčeta stakla koje sam našao, stavio sam komadčoje i u tom improvizovanom ogledalu se pogledao. U prvom trenutkujednostavno nisam poverovao, da sam ta grozna maska, koja se pojavilapred mojim očima, ja. Već više meseci nisam se šišao, brijao ni umivao.Na glavi mi se nalazilo visoko, zamršeno svračije gnezdo od kose. Mojelice bilo je zaraslo u impozantne crne brkove i bradu. Koža na licu nadelovima nezaraslim u bradu bila mi je crna, očni kapci crveni, a čeloprekriveno krastastim lišajevima.

Najviše me je mučilo odsustvo informacija o tome šta se događa nabojnim poljima: frontovskim i ustaničkim. Ustanak u Varšavi završio seporazom. Bilo je teško zavaravati se. Mada su možda trajale borbe naperiferiji grada? Možda s druge strane Visle, u Pragi, odakle su se čuli

odjeci pucnjeva artiljerije? Kako je protekao Ustanak van Varšave? Gdese nalazila sovjetska vojska? Kako su napredovali saveznici na zapadu?Odgovori na ta pitanja odlučivali su o mom životu ili smrti, koja je moralauskoro nastupiti, ako ne od gladi ono od zime, čak ako me Nemci pre togane bi otkrili u mom skloništu.

Sledećeg dana odlučio sam da deo skromnih zaliha vode iskoristim zaumivanje. Istovremeno sam odlučio da zapalim neki od sačuvanih šporeta isebi skuvam ostatak kaše koju imam. Više od četiri meseca u ustimanisam osetio toplu hranu, čiji sam nedostatak sa nadolazećim mrazevimasve više osećao. Da bih ostvario obe svoje odluke, trebalo je da izskrovišta izađem po danu. Kada sam se našao na stepeništu, primetio sam,da se preko puta, ispred vojne bolnice, zaustavio odred Nemaca i počeoda razgrađuje drvenu ogradu. Međutim, toliko sam se bio uželeo toplekaše da sam odlučio da ne menjam svoj plan. Činilo mi se da ću serazboleti ako smesta kašom ne zagrejem želudac.

Muvao sam se pored šporeta kada iznenada začuh korake vojnikakoji su se peli stepenicama. Umakao sam. Nemci su i ovoga puta njušnuliovde-onde i otišli. Ponovo sam sišao u kuhinju. Da bih zapalio vatru,morao sam da nađenim zarđalim nožičem iseckam drvo od neizgorelihvrata. Oštar vrh jednog parčeta, treska duga nešto više od santimetra,zabila mi se ispod nokta desnog palca. Ušla je tako duboko i nesrećno, danije bilo načina da je izvadim. Ta sitnica mogla je imati opasne posledicepo mene: nisam imao nikakvo dezinfekciono sredstvo, živeo sam uprljavštini i mogao sam da dobijem trovanje krvi. U najboljem slučaju, akobi se trovanje ograničilo samo na prst, sigurno bi se deformisao, što biokončalo moju karijeru pijaniste, naravno, ako preživim rat. Odlučio samda sačekam do sledećeg dana i ako to bude neophodno da žiletomodsečem nokat.

Stajao sam zabrinut, razgledajući prst, kad na stepenicama ponovoodjeknuše koraci. Bacih se prema izlazu na tavan, ali ovoga puta bilo jekasno. Stajao sam licem u lice sa nemačkim vojnikom, tupog lica,poluinteligentnim, u šlemu i s mitraljezom u ruci.

Nije bio ništa manje prestrašen iznenadnim susretom u ruševinama,samo što se trudio da ostavi utisak silnika. Na lošem poljskom upitao meje šta ovde radim. Odgovorio sam mu da živim u blizini Varšave i da samse vratio da uzmem nešto svojih stvari. S obzirom na moj izgled toobjašnjenje je bilo apsurdno. Nemac je uperio cev mitraljeza u mene i

naredio mi da pođem sa njim. Izjavio sam da ću poći, ali da će imati nasavesti moju smrt, a ako mi dozvoli da tu ostanem, daću mu pola litrašpiritusa. Rado se složio sa takvim oblikom otkupa, upozorivši me, da ćedoći još jednom i da mu moram dati više špiritusa. Samo što sam ostaosam, popeo sam se što sam brže mogao na tavan, uvukao merdevine i zasobom zatvorio poklopac od ulaza. Posle frtalj sata stvarao se vratio,ovoga puta u društvu još nekoliko vojnika i podoficira. Začuvši njihovekorake, iskobeljao sam se sa tavana na sačuvani deo krova. Bio je strm.Ležao sam na njemu poleđuške, oslanjajući se stopalima o oluk. Da sesavio ili odvalio, ne bih više imao oslonac i tresnuo bih s petog sprata naulicu. Izdržao je i ja, zahvaljujući tom očajnom položaju novootkrivenogskloništa, još jednom sam se spasao. Nemci su pretražili celu kuću.Poredavši u piramidu nekakve stolove i stočiće popeli su se i na tavan,jedino im nije palo na pamet da pogledaju na krov. Nije im se činiloverovatnim da neko može tamo ležati. Psujući, otišli su praznih ruku. Odtog trenutka - prepadnut susretom s Nemcima, koji je mogao dovesti i dodrugih - odlučio sam da danima ležim na krovu i tek u sumrak da silazimna tavan. Pleh je bio leden, kočile su mi se ruke i noge, a telo oduzimalo uneugodnom, napetom položaju. Toliko toga sam izdržao, a vredelo jenapatiti se još nedelju dana, pre nego što četa Nemaca, koji su znali da setu krijem, ne završi svoje poslove u bolnici i ne preseli se u drugu četvrt.

Bilo je deset pre podne. Toga dana esesovci su doveli grupumuškaraca obučenih u civilno odelo da im pomognu u radovima na terenubolnice. Ležao sam pljoštimice na krovu, kad iznenada začuh u bliziniispaljen rafal iz mitraljeza, koji je podsećao na fijuk ili cvrkutanje jatavrabaca koji preleću iznad glave. Meci su se rasprštali oko mene. Osvrnuosam se: na krovu bolnice, na suprotnoj strani ulice stajala su dvojicaNemaca i pucala u mene. Skliznuo sam na tavan i zgrčen potrčao kaizlazu. Za mnom odjeknuše uzvici: „Halt! Halt!“. Rafali i desetine metakaproletali su iznad moje glave. Srečno sam skočio na stepenište. Nisamimao ni trenutka za razmišljanje: otkriveno je moje poslednje sklonište naprostoru kuće. Morao sam smesta da bežim. Strčao sam niz stepenice,izleteo u Sudijsku ulicu, pretrčao je i sakrio se u ruševinama jednospratnihkuća u Stašicovoj koloniji. Moj položaj je ponovo, po ko zna koji putpostao beznadežan. Lutao sam među potpuno izgorelim kućama, u kojimanije bilo ni najmanje šanse da nađem vodu i hranu, a da i ne pominjemskrovište. Tek nakon isteka izvesnog vremena primetio sam u daljini,

između Aleje nezavisnosti i Sudijske visoku kuću. To je bilo jedino mesto,gde sam mogao da se sklonim. Krenuo sam u tom pravcu. Nakon bližegrazgledanja, ispostavilo se da je središnji deo kuće sasvim izgoreo, ali sukrila ostala netaknuta. U stanu se nalazio nameštaj, u kadama rezerve vodenačinjene još u vreme Ustanka, dok je u špajzu bilo ostataka neukradenehrane. Po starom običaju smestio sam se na tavanu. Krov je bio tako rećineoštećen, samo su ga ponegde probušili šrapneli. Tu je bilo i znatnotoplije nego u mom prethodnom skrovištu, međutim odavde nisam imaogde da pobegnem. Nisam čak mogao da se sa krova bacim na ulicu, da mene uhvate živog. Na poslednjem poluspratu kuće nalazilo se prozorče sastaklićima u boji, kroz koje sam mogao da posmatram okolinu. I poredmnogih pogodnosti, nisam se osećao dobro u novom okruženju. Moždazbog toga što sam se bio navikao na prethodnu kuću... Međutim, u ovomtrenutku nisam imao nikakvog izbora. Morao sam da ostanem tu. Sišaosam na polusprat i počeo da posmatram okolinu, videči pred sobom stotineizgorelih malih kuča-vila, velike izumrle četvrti. U baštama mnogih od njihnalazili su se grobovi pobijenih stanara. Sudijskom je išla četa, poredana učetvorke, civilnih radnika s lopatama i pijucima na ramenu. Kraj njih nijebilo nikoga u uniformi. Rukovođen iznenadnim refleksom čežnje zaljudskim govorom, pod utiskom nedavnog bekstva, odlučio sam da posvaku cenu porazgovaram s tim ljudima. Strčao sam brzo niz stepenice iizašao na ulicu. U međuvremenu četa je odmarširala nekoliko desetinametara dalje. Stigao sam je.

- Da li ste Poljaci?Zaustavili su se. Iznenađeno su me posmatrali. Četovođa reče:- Da.- Šta radite tu? - govorio sam s naporom, uzbuđeno, posle četiri

meseca potpune čutnje, ako ne računam par reči izmenjanih s nemačkimvojnikom, koji je uzeo od mene otkupninu u vidu špiritusa.

- Kopačemo nasipe. A vi, šta vi ovde radite?- Krijem se.Četovođa me je pogledao, s izrazom sažaljenja.- Pođite s nama - reče - radićete, dobićete supu...Supa! Na samu pomisao da mogu pojesti porciju tople, prave supe,

zbog gladi sam osetio takve grčeve u želucu, da sam na kratko biospreman da krenem sa njima, čak ako bi me posle streljali. Samo dapojedem tu supu i konačno se sit najedem. Razboritost je ipak pobedila.

- Neću! - odgovorih. - Neću Nemcima...Predvodnik se cinično i podsmešljivo nasmeja.- Eh! - dodade - Nemci nisu tako loši...Tek sada primetih ono na šta dotle nisam obraćao pažnju. Sa mnom je

razgovarao samo predvodnik, dok su ostali ćutali. Na ruci je imao nekakavprevez u boji, s pečatom. Na njegovom licu se ocrtavao njegov rđav,bedan i služinački karakter. Dok je govorio nije me gledao u oči već negdeiza mene, preko mog desnog ramena.

- Neću! - ponovio sam. - Hvala vam, neću da pođem s vama.- Kako hoćete! - promrmlja.Okrenuo sam se. Kada je četa krenula, dodadoh za njima:- Doviđenja!Predosećajući ili pre vođen instinktom samoodržanja, koji sam

godinama izoštravao, ne uputih se prema kući, na čijem se tavanu nalazilomoje novo sklonište. Krenuh u najbližu vilu, kao da mi je sklonište unjenom podrumu. Kada sam se našao na pragu izgorelih vrata, još jednomsam se osvrnuo - četa je marširala, dok se njen predvodnik svakog časaosvrtao, gledajući kuda idem. Tek kada sam ga izgubio iz vida, vratio samse na svoj tavan ili pre na polusprat kuće i počeo da osmatram okolinu.Nije prošlo deset minuta a civil s pre vezom se vratio u društvu dvojicežandarma. Pokazao im je vilu u koju sam ušao. Pretražili su je, a kasnije ijoš nekoliko drugih. U moju kuću uopšte nisu zavirili. Možda su se bojalida će naići na veću grupu partizana koji se još uvek kriju u Varšavi.Zahvaljujući kukavičluku Nemaca, koji su bili hrabri samo onda kada suosećali apsolutnu prevagu nad protivnikom, mnogi ljudi su za vreme rataspaseni. Posle dva dana ponovo sam krenuo u potragu za jelom. Hteo samda ovog puta nagomilam veće rezerve, da prečesto ne napuštam skrovište.U potragu sam morao danju, jer nisam dovoljno poznavao tu kuću, da bihpo njoj cunjao noću. Naleteo sam na neku kujnu. Iza nje je bio špajz.Tamo se nalazilo nekoliko konzervi, vrećica i torbi, čiji sadržaj sam moraonužno da proverim. Od vezivao sam kanape, otvarao poklopce. Bio samtako zanet da me je iz zamišljenosti prenuo glas koji je dopirao iza mojihleđa:

- Was suchen Sie hier?Iza mene je stajao vitak, elegantan nemački oficir, s rukama

prekrštenim na grudima, oslonjen o kuhinjski kredenac.- Šta tražite ovde? - ponovio je. - Znate li da se ovog časa ovde

preseljava štab odbrane Varšave?...

18. Nocturno cis-moll

Sručio sam se na stolicu kraj vrata koja su vodila u špajz. Iznenada,osetio sam da nemam više snage da se izvučem iz ove nove klopke. Snagame je napustila kao kod onesvešćivanja. Sedeo sam, zagledan tupimpogledom u oficira, teško dišući. Tek nakon izvesnog vremena smogaosam snage da odgovorim:

- Radite sa mnom što hoćete. Ja se odavde ne pomeram.- Nemam namere da vam uradim bilo šta loše! - oficir je slegao

ramenima.- Ko ste vi?- Ja sam pijanista.Počeo je pomnije da me osmatra, očigledno ne verujući. Za trenutak

prebacio je pogled ka vratima koja su iz kuhinje vodila u sobe, kao da jepostao svestan nečeg.

- Pođite sa mnom.Prošli smo kroz prvu sobu, koja je nekada sigurno bila trpezarija i

ušli u sledeću, u kojoj se pored zida nalazio klavir. Oficir mi ga jepokazao rukom:

- Svirajte.Zar nije pomislio na to da zvuk klavira može smesta dovesti esesovce

koji su se nalazili u blizini? Pogledao sam upitno, ne pomerajući se smesta. Shvatio je moje strahovanje, jer je ubrzo dodao:

- Svirajte. Ako neko dođe, sklonite se u špajz, a ja ću reći da samsam svirao da bih isprobao instrument.

Kada sam položio prste na klavijaturu zadrhtali su mi. Ovoga putatrebalo je da kupim život sviranjem na klaviru. Nisam vežbao već dve i pogodine, prsti su mi odrveneli, bili su prekriveni debelim slojem prljavštine,dok nokte nisam sekao od početka požara kuće, u kojoj sam se krio. Soba,u kojoj je klavir stajao, kao i mnoge druge sobe u gradu nije imala staklana prozorima, te je mehanizam nabrekao od vlage, zbog čega su dirkeodgovarale neposlušno na pritisak prstiju.

Počeo sam da sviram Šopenov Nokturno cis-moll. Staklast, bučanzvuk, koji je dopirao iz raštimovanog instrumenta, odbijao se o praznezidove stana i stepeništa, odjekujući utišano i tužno u ruševinama kuća sdruge strane ulice. Kada sam dovršio, tišina koja je vladala u gradu

postala je još gluvlja i avetinjskija. S izvesne razdaljine doprlo jemjaukanje mačke, a odozdo, ispred kuće, čula se grlena vika nanemačkom. Oficir je stajao duže vremena, posmatrao me ćutke, ondauzdahnuo i rekao: - Ne smete ostati ovde. Izvešću vas van grada, u nekoselo. Tamo ćete biti bezbedni. Zatresao sam glavom. - Ne mogu da izađemodavde! - rekoh, podvukavši rečeno. Tek tada je shvatio, koji je pravirazlog mog skrivanja u ruševinama. Počeo je nervozno da hoda, upitavšime:

- Vi ste Jevrejin?- Da.Spustio je ruke koje je dotle držao prekrštene i seo na fotelju pored

klavira, kao da ga je cela situacija primoravala da dublje razmisli.- Da, da. U tom slučaju vi zaista ne možete izaći.Razmišljao je još neko vreme, zatim mi se obratio s novim pitanjem:- Gde je vaše sklonište?- Na tavanu.- Pokažite mi, da vidim kako izgleda.Krenuli smo stepenicama gore. Izvršio je inspekciju tavana, pedantno

i profesionalno. Otkrio je nešto što do tog vremena nisam primetio. Tamose nalazio još jedan sprat; nekakav polusprat napravljen od dasaka, iznadulaza na tavan, a ispod otvora za krov. Na prvi pogled zbog mraka koji jevladao na tavanu bio je teško uočljiv. Savetovao mi je da se od sadakrijem na tom poluspratu, nakon čega mi je pomogao da u jednom stanunađem merdevine. Posle ulaska u sklonište trebalo je da ih izvučem zasobom. Zatim me je pitao imam li dovoljno hrane.

- Nemam - odgovorih. - Upravo sam tražio hranu, kada ste naleteli namene.

- Ništa, ništa - dobaci u žurbi, kao da se stidi čitave situacije. -Doneću vam hranu.

Sada sam se odvažio da mu postavim pitanje, jer se nisam mogaoviše uzdržavati:

- Da li ste Nemac?Pocrveneo je i gotovo kriknuo od uzbuđenja, kao da ga vređam:- Jesam. Nažalost, Nemac sam. Dobro znam šta se ovde, u Poljskoj,

događalo i veoma se stidim zbog svog naroda.Grubim pokretom pružio mi je ruku i izašao.Prošla su tri dana, pre nego što se ponovo pojavio. Bilo je veče,

potpun mrak, kada sam odozdo, sa tavana čuo šapat:- Halo! Da li ste tamo?- Da, tu sam - odgovorih.Malo kasnije, nešto teško palo je kraj mene. Kroz hartiju sam napipao

nekoliko vekni hleba i nešto meko, što se kasnije ispostavilo da jemarmelada umotana u pergament papir. Odložio sam brzo paket iuzviknuo:

- Pričekajte malo!Glas u pomrčini je zazvučao nestrpljivo:- O čemu se radi? Požurite. Video me je stražar, kada sam ušao ovde.

Ne mogu dugo da ostanem.- Gde je sovjetska vojska?- Na Pragi. Izdržite. To je još samo nekoliko nedelja. Čitav rat

završiće se najkasnije na proleće!Glas je ućutao. Nisam znao da li je oficir još tu ili je već otišao.

Trenutak kasnije opet se javio:- Morate izdržati! Čujete li me?! - rekao je tvrdo, gotovo

zapovednički, kao da je želeo da u mene presipa svoju veru u srećanzavršetak rata po nas. Tek kada je to rekao, začuo sam škripu vrata kojase zatvaraju.

Opet su počele prolaziti nedelje u beznadnoj monotoniji. Artiljerija odstrane Visle oglašavala se sve ređe. Bilo je dana kada tišinu nijenarušavao nijedan jedini huk eksplozije. Čini mi se da bih tada nervnopopustio i izvršio toliko puta planirano samoubistvo, da nije bilo novina, ukoje je bio uvijen hleb koji sam dobio od Nemca. Bile su sveže, čitao samih više puta, krepeći se u njima vestima o porazima nemačke vojske, kojase povlačila na svim frontovima, sve brže, u dubinu Rajha.

Štab u krilima kuće radio je uobičajeno. Po stepenicama su trčalivojnici, često zavirujući na tavan, unoseći i odnoseći nekakve pakete,međutim moje sklonište je bilo veoma dobro izabrano, jer nikom od njihnije palo na pamet da zaviri na polusprat. Ispred kuće, od strane Alejenezavisnosti, neprekidno su šetali stražari. Danju i noću čuo sam kako nazimi trupkaju. Iz svog skloništa izlazio sam samo noću, da bih doneo voduiz uništenih stanova, u kojima su se nalazile kade napunjene vodom.

12. decembra video sam oficira poslednji put. Doneo mi je većukoličinu hleba nego prethodni put i perinu. Rekao je da sa svojom četomnapušta Varšavu, da ne gubim nadu, jer će sledečih dana Rusi uzvršiti

napad.- Da li na Varšavu?- Da.- A kako ću preživeti ulične borbe? - upitao sam zabrinuto.- Lepo, s obzirom da ste i vi i ja preživeli više od pet godina ovog

pakla - odgovori on - očigledno nam je suđeno da ostanemo u životu.Treba verovati u to.

Morao je da krene, te se pozdravismo. U poslednjem trenutku palo mije napamet da bi trebalo da mu nekako zahvalim, problem je bio što ni zašta na svetu nije hteo da primi moje jedino blago, koje sam mu mogao dati- svoj sat.

- Čujte me! - uzeo sam ga za ruku i počeo uzbuđeno da ga ubeđujem.- Ne znate ni moje prezime. Niste me pitali za njega, međutim ja bih hteoda ga upamtite. Ne zna se kakav če biti dalji tok rata. Čeka vas dalek putdo kuće. Sto se mene tiče, ako preživim, sigurno ću odmah početi daradim, ovde, u onom istom Poljskom radiju, u kome sam radio pre rata.Ako bi vam se dogodilo nešto loše i ja mogu da vam pomognem, molimvas upamtite: Vladislav Špilman - Poljski radio.

Nasmejao se, kao i obično tvrdo, stidljivo, s osećanjem nelagodnosti,mada sam osetio da mu je moja naivna želja da mu pomognem u ovojsituaciji pričinila zadovoljstvo.

Polovinom decembra nastupio je prvi talas teških mrazeva. Noćuizmeđu 13. i 14. decembra krenuo sam u potragu za vodom i utvrdio da sesve smrzlo. U jednom neizgorelom stanu, u sledečem ulazu, našao samčajnik i lonac, vratio sam se na svoj tavan i iz lonca iskopao parče leda istavio ga u usta. Voda koju sam dobio na taj način, međutim nije gasilažeđ. Zbog toga sam došao na drugu pomisao: uvukao sam se ispod perine,stavio lonac s ledom na go stomak. Posle izvesnog vremena led je počeoda se topi. Na taj način dolazio sam do vode za piće i za niz sledečih dana,dok mraz nije popustio i led nije počeo da se topi na temperaturi vazduhana tavanu.

Stigli su Božić i Nova 1945. godina: šesti praznici tokom ovog rata,najteži od svih koje sam dosad preživeo i koje sam uopšte bio u stanju dapreživim. Ležao sam u mraku i slušao vetar koji je kloparao limomkrovova, prevrtao ostatke nameštaja u spaljenim i bombardovanimstanovima. U pauzama između naleta vihora čula se piska i čegrtanjemiševa ili pacovi kako trče po tavanu. Povremeno su se upućivali na moju

perinu, kada sam spavao peli su mi se i na lice, grebući me u trku svojimnoktima. Setio sam se prošlih, predratnih, a kasnije i ratnih praznika: imaosam dom, roditelje i brata i sestre. Posle nismo imali dom, ali smo bilizajedno. Posle toga ostao sam sam samcit, ali okružen ljudima. Danas sambio tako sam, kao po svoj prilici nijedan čovek na svetu. Kada je Defokonstruisao idealnu sliku usamljenog čoveka - Robinzona Krusoa - ostaviomu je nadu u kontakt sa ljudima i Robinzon je mogao da se raduje samojpomisli na takav susret, koji je mogao uslediti svakoga dana, što mu je svevreme predstavljalo duhovnu podršku. Ja sam od ljudi koji su meokruživali - kada su mi se približavali - morao da bežim, u strahu od smrtikrijući se od njih. Ako je trebalo da preživim, morao sam biti sam,apsolutno sam.

14. januara ujutru probudilo me je neobično kretanje na prostoru kućei na ulici ispred kuće. Dolazili su i odlazili automobili, stepenicama sutrčala vojna lica, čuli su se povišeni, nervozni glasovi, iz kuće je stalnonešto iznošeno, po svoj prilici da bi bilo utovareno na kamione. Sledečenoći čula se grmljavina topova od strane fronta na Visli koji je dotle ćutao.Projektili nisu dosezali do četvrti, u kojoj sam se krio. Od neprestane,gluve tutnjave zemlja je drhtala, a i zidovi kuća, vibrirao je lim na krovu, asa zidova otpadao malter. Sigurno su to bili slavni sovjetski minobacači -„kaćuše“, o kojima se puno govorilo još pre ustanka. Od radosti iuzbuđenja dopustio sam sebi ludost, nedopustivu u mojim uslovima: popiosam ceo lonac vode.

Uraganska artiljerijska vatra prestala je posle tri sata, međutim ja samse nalazio i dalje u stanju krajnje euforije. Tokom noći oka nisam sklopio.Da su Nemci imali nameru da brane ruševine Varšave, svakoga časamorale su nastupiti ulične borbe, tokom kojih sam mogao poginuti, što biuostalom predstavljalo konačni završetak mojih patnji.

Međutim, noč je protekla mimo. Oko jedan noću čuo sam kako seposlednji Nemci okupljaju na ulici i odlaze. Nastupila je tako dubokatišina, kakva nikada pre toga nije bilo u Varšavi koja je već tri meseca bilamrtva. Više se nisu čuli koraci stražara ispred kuće. Nisu se čuli ni odjecibitke. Prestao sam da se orijentišem u situaciji. Gde su sada borbe?

Tek sledeče noći, pred jutro, tišina je prekinuta najmanje očekivanombukom. Zvučnici, postavljeni negde u blizini, emitovali su vesti napoljskom o porazu Nemaca i o tome da su Armija Žimjerskog i Crvenaarmija osvojile Varšavu.

Dakle, Nemci su se predali bez borbe.Samo što se razdanilo, počeo sam se grozničavo pripremati da izađem

na ulicu. Već sam oblačio nemački šinjel koji sam dobio od oficira, daimam u čemu da idem po vodu, kad iznenada, začuh ponovo korakestražara po kaldrmi ispred kuće. Znači li to da su se poljska i sovjetskavojska povukle?... Potpuno skrhan padoh na ležaj. Ležao sam tako, dokme ne prenuše novi odjeci. Glasovi žena i dece, koje nisam čuo mesecima,koji su sada mirno razgovarali, kao da se ništa ne događa, kao da nekemajke s decom jednostavno šetaju ulicom. Odlučio sam da po svaku cenuizvidim nastalu situaciju. Jer, neorijentisanje u situaciji je postajalonepodnošljivo.

Strčao sam brzo niz stepenice i kroz glavna vrata napuštene kućeizvirio na Aleju nezavisnosti. Bilo je sivo, magličasto jutro. Nedalekoodatle, s leve strane stajao je vojnik u uniformi, međutim iz ove razdaljinebila je teško prepoznatljiva. Sa desne strane dolazila je neka žena sazavežljajem na leđima. Kada se približila, skupio sam hrabrost da jezaustavim.

- Molim vas, molim vas! - pokušavao sam da je polušapatompozovem.

Pogledala me je, viknula iz sve snage: „Nemac!“ i dala se u bekstvo.Istovremeno, na mene je i vojnik obratio pažnju, i bez razmišljanja, u mompravcu usmerio rafal iz svog mitraljeza. Meci su udarali o zid odmahpored mene. Na licu sam osetio komade maltera koji se rasprskavao. Bezikakvog kolebanja ustrčao sam stepenicama na tavan i sakrio se.

Kada sam posle nekoliko minuta pogledao odozgo kroz prozorče,konstatovao sam da je cela kuća opkoljena. Čuo sam nagovaranja vojnikakoji su pretraživali podrume, odjeke pucnjeva i eksplozije ručnih bombi.

Moj položaj je za razliku od prethodnog bivao sve apsurdniji. Poslesvega što sam preživeo, na pragu slobode, u oslobođenoj Varšavi, trebaloje da me greškom ubiju poljski vojnici. Počeo sam da razmišljam kako daim dam do znanja da sam Poljak, pre nego što me ubiju, smatrajući meNemcem koji se krije. Međutim, kući se približila još jedna četa vojnika,ovoga puta u tamnoplavim uniformama - kako sam kasnije saznao bila jeto jedinica koja je štitila železnicu i slučajno tu prolazeći pozvana upomoć. Međutim, sada su na moj život vrebale dve naoružane čete.

Počeo sam polako da silazim dole, vičući što sam glasnije mogao:- Ne pucajte! Ja sam Poljak!

Trenutak kasnije začuo sam korake nekog ko se brzo penjao gore. Izaograde pojavila se figura mladog oficira u poljskoj uniformi, s orlom nakapi. Uperio je u mene pištolj i povikao:

- Hande hoch!Ponovio sam svoje:- Ne pucajte! Ja sam Poljak!Poručnik je od besa pocrveneo.- Zbog čega, dođavola, ne silazite dole?! - dreknuo je. - Zbog čega se

smucate u nemačkom šinjelu?!...Tek kada su me pretresli i pažljivije osmotrili, postali su sigurni u

moje nenemstvo. Odlučili su da me odvedu u svoje prebivalište, da moguda se umijem i najedem, pre nego što odlučim šta ću dalje da radim.

Međutim, nisam mogao tek tako da krenem. Morao sam da ispunimobećanje koje sam sebi dao: da zagrlim prvog Poljaka, koga budem sreona završetku nemačke okupacije. Ispostavilo se da to nije lako. Poručnikse dugo opirao, braneći se svim mogućim argumentima, osim jednim, kojinije potezao zbog svoje finoće. Tek kada sam ga konačno poljubio,izvukao je džepno ogledalce i stavio mi pred oči i rekao smejući se:

- Ta, pogledajte se, kako izgledate, tek tada precenjujte mojpatriotizam!

Po isteku dve nedelje, kada me je vojska nahranila, umiven iodmoran, prvi put posle šest godina išao sam bez bojazni, kao slobodančovek, sredinom ulica Varšave. Išao sam na istok, prema Visli, da stignemu Pragu, nekada siromašno i udaljeno predgrađe, koje je danas bilo celaVaršava, jer su ostale njene delove Nemci uništili.

Išao sam sredinom široke gradske arterije, nekada pune ljudi, a sadasam samcit čitavom njenom dužinom. Sve dok mi je pogled dopirao, dužnje nije bilo nijedne nespaljene kuće. Na svakom koraku mimoilazio samgomile krša, preko kojih sam se penjao, kao preko planinskih visova. Nogesu mi se zaplitale u koturove pokidanih telefonskih i tramvajskih žica, uotpatke od materijala, koji je ranije ukrašavao stanove ili oblačio ljudekoji danas više nisu živi.

Kod jedne kuće, u blizini ustaničke barikade, ležao je nesahranjenljudski skelet, nevelik, sitnih kostiju, sigurno neke devojke, jer se nalobanji još uvek sačuvala duga plava kosa koja se opirala raspadanju.Pored skeleta ležao je zarđali karabin, na kosti desne nadlaktice poreddelova odeće videla se belo-crvena traka s izbledelim slovima „AK“. 8

Od mojih sestara, lepe Regine i veoma mlade Hale nisu ostali ni takvidelovi niti ću bilo kada naći grob, nad kojim ću moći da se pomolim zanjihove duše.

Na trenutak sam zastao, da se odmorim. Pogledao sam premasevernom delu grada: tamo, gde se nekada nalazio geto, gde je pobijenopola miliona ljudi, gde nije ostalo ništa. Na zemlju su se čak srušili zidovispaljenih kuća - Nemcima pred noge.

Od sutra ću morati da započnem novi život. Ali, kako započeti život,kada za sobom imaš samo smrt? Kako crpsti snage za život iz smrti?...

Krenuo sam napred. Silovit vetar kloparao je gvožđem u ruševinama,zviždao i zavijao u izgorelim prozorskim otvorima. Počelo se smrkavati.Sa sve tamnijeg, teškog neba sipio je sneg.

Postscriptum

Dve nedelje kasnije jedan od mojih kolega iz radija, violinistaZigmunt Lednjicki, vraćao se nakon ustaničkih lutanja u Varšavu. Išao je -kao i mnogi drugi - pešice, da što pre stigne u svoj grad. Jednoga danaprošao je kraj logora za nemačke zarobljenike, koji su ležali kao snopljeiza bodljikave žice, kao što je pre par meseci ležalo iza žica preživelostanovništvo Varšave: muškarci, žene i mala deca.

Ispričao mi je o događaju, koji mu se tada desio. Smatrao je da jepostupio krajnje neodgovarajuće, međutim nije mogao da ovlada svojimrefleksima. Prolazeći približio se žicanim preprekama i rekao Nemcima:„Tvrdili ste da ste civilizovan narod, a meni, umetniku oduzeli stecelokupan imetak - violinu”. Jedan oficir ustao je s naporom sa svogležaja i nesigurnim korakom prišao žici. Bio je mršav, neobrijan i pocepan.Upro je u Lednjickog očajnički pogled:

- Znate li možda Špilmana?- Naravno da ga znam!- Ja sam nemački oficir - šaputao je grozničavo - pomagao sam

Špilmanu koji se krio na tavanu zgrade odbrane Varšave. Recite mu dasam ovde. Neka me spase, preklinjem vas...

U tom trenutku prišao je jedan stražar.- Zabranjeno je razgovarati sa zarobljenicima. Molim vas, udaljite se

što pre!Lednjicki se udaljio. Ubrzo je shvatio da ne zna ime onog Nemca.

Ponovo se približio žici, ali stražar je već prilično daleko sproveo onogoficira.

- Kako se zovete? Kako vam je prezime?Nemac se okrenuo, nešto uzviknuo, međutim Lednjicki nije razumeo

šta.Ni ja nisam znao njegovo prezime. Nisam hteo da znam za njega, iz

predostrožnosti. Ako bi me uhvatili i proverili ko mi je donosio hleb, poduticajem brutalnih tortura, koje je nemačka policija u načelu primenjivala,mogao sam da odam ime tog oficira.

Iako sam činio šta sam mogao, nisam naleteo na njegov trag. Nemačkilogor prebačen je dalje. Gde - nisam uspeo da utvrdim. Bila je to vojnatajna. Možda se onaj oficir - jedini čovek u nemačkoj uniformi, koga sam

sreo - na kraju srečno vratio kući.Ponekad sviram u zgradi u Narbutovoj ulici 8, u Varšavi, gde sam

1942. nosio cigle i kreč, gde je radila brigada radnika iz geta, koji sustreljani čim su dovršili stanove za oficire gestapoa. Ti oficiri, međutim,nisu dugo uživali u tim lepim stanovima. U toj sačuvanoj zgradi danas ješkola. Sviram tamo za decu, koja ništa ne znaju o tome, kolike sam patnjei kakav smrtni strah preživljavao u tim osunčanim školskim salama.

Fragmenti dnevnika kapetana Vilma Hozenfelda

19. januar 1942.

Nacionalsocijalistička revolucija pre svega odlikuje se polovičnošču.Istorija govori o okrutnim činjenicama i potresnoj neljudskosti Velikefrancuske revolucije. I za vreme boljševičkog prevrata životinjski instinkti„podljudi“ ispunjenih mržnjom dopustili su im da izvrše strašne zločinenad vladajučim slojem. I pored osude i osečanja žalosti, nemoguće jesuprotstaviti se bezobzirnosti, odlučnosti i determinaciji koji to prate. Nijebilo pregovora, iluzija a ni kompromisa. Prevratnici, bez obzira na to šta suučinili, išli su do kraja, težeći ka cilju bez obzira na etiku i glas savesti ilipak na svoje poreklo. I jakobinci i boljševici poklali su predstavnikevladajuće klase i izvršili smrtne kazne nad vladarskim porodicama.Raskidali su s hrišćanstvom i vodili razorne borbe protiv katoličke ilipravoslavne religije. Pošlo im je za rukom da stanovništvo svoje zemljeuvuku u ratove, koje su vodili sa zamahom i angažovano - nekada su tobile revolucionarne borbe, danas je to nemački rat. Njihove teorije i idejeo prevratu imale su ogroman opseg, koji je prevazilazio granice njihovihvlastitih zemalja.

Metode nacista su drugačije, mada se u načelu rukovode istommišlju: istrebljenje i smrt onih koji misle drugačije. Ponekad se streljaju ineki svoji, mada se to pred javnim mnjenjem retušira i prećutkuje. Ljudi sezatvaraju u koncentracione logore i polako uništvaju i ubijaju. Javnomnjenje ne saznaje o tome ništa. S obzirom da se hvataju neprijateljinaroda, treba imati hrabrosti i javno ih žigosati i predavati osudi društva.

S jedne strane, nacionalsocijalisti povezuju se sa finansijskim iindustrijskim vladajučim slojevima, podržavaju načela kapitalizma, a sdruge - opredeljuju se za socijalizam. Propagira se pravo pojedinca naslobodan razvoj ličnosti i slobodu veroispovesti, a istovremeno uništavajuhrišćanske crkve ili se sa njima krišom vodi borba. Govori se o pravu naslobodan razvoj interesovanja, istovremeno sve se svodi na partijskupripadnost. Čak najsposobniji i najgenijalniji podnose ostavke, kada senađu van partije. Hitler nudi svetu mir, a istovremeno naoružava zemlju usupersilu. Nagoveštava svetu da ne namerava da osvaja druge narode i

oduzima im pravo na samoodređenje, a šta tek radi s Česima, Poljacima,Srbima? U Poljskoj sigurno nije bilo nužno da narod u vlastitim granicamabude lišen državnosti.

Prema tome, razmotrimo nacionalsocijaliste, odnosno u kojoj merižive prema načelima koja proklamuju. Na primer: „Opšte dobro nadpojedinačnim”. Zahtevaju to od običnog, tzv. sivog čoveka, a samima nepada na pamet da tako žive. Ko se bori s neprijateljem? Narod, a nepartija. U službu armije sada se uključuju i invalidi, a u partijskimkancelarijama i policiji vide se najzdraviji i najjači mladi ljudi, koji radedaleko od fronta. Zbog čega su baš oni pošteđeni?

Poljacima i Jevrejima oduzimaju njihova dobra, prisvajaju ih za sebe isami ih koriste. Sada ovi nemaju šta da jedu, žive u bedi i smrzavaju se.Otimaju im sve za sebe, što nikom od Nemaca ne smeta.

Varšava, 17. april 1942.

Živim ovde mimo, dan za danom, u sportskoj školi. Istina nemamposla sa ratnim događanjima, ali nisam srećan. S vremena na vremeponešto saznajem. Ovde su najvažniji događaji oni koji se zbivaju upozadini, egzekucije, slučajevi i si. U Lođu je streljano sto nevinih lica, jersu banditi streljali trojicu policajaca, u Varšavi isto to. Međutim,užasnutost i bojazan nisu reakcija več zadrtost, gnev i sve veći fanatizam.Na Praškom mostu dvojica pripadnika Hitler-Jugend zaustavila su Poljaka.Kada je počeo da se brani, pozvali su u pomoć policajca. Poljak je upucaosvu trojicu. Na Poštanskom trgu veliki vojni auto pregazio je rikšu satrojicom ljudi - njen šofer je poginuo na mestu. Šofer vojnog vozilanastavio je dalje da vozi, vukući za sobom rikšu, u kojoj je još sedeočovek. Nastala je ulična gužva, međutim, auto je nastavljao vožnju. JedanNemac pokušao je da ga zaustavi, rikša se uplela među točkove, tako daje auto morao da stane. Šofer je izašao, otkačio rikšu i otišao dalje.

U Zakopanima Poljaci nisu hteli da predaju skije, pretražene su kuće i240 muškaraca je poslato u Aušvic, koncentracioni logor na istoku koji jestrava. Gestapo tamo muči ljude na smrt. Da bi skratio proceduru, teranesrečnike u gasne komore, gde ih ubijaju. Za vreme saslušavanja, biju ihneljudski. Postoje i specijalne komore za mučenja, u kojima žrtvamavezuju ruke i ramena za stub, stub se podiže i čovek visi sve dok ne izgubisvest. Ili, žrtva se sabija u škrinju, u kojoj može da sedi čučeći, tu jedržana dok ne poludi. Kakva su sve varvarstva izmišljena, koliko potpuno

nevinih ljudi robija po zatvorima? Svakoga dana sve je manje hrane. UVaršavi iz dana u dan sve veća glad.

Tomašuv, 26. jun 1942.

U katoličkoj crkvi čujem zvuk orgulja i pevanje, ulazim unutra, ispredoltara stoje deca koja primaju Prvu pričest, obučena u belo. U crkvi jepuno ljudi, pevaju Tantum ergo, sveštenik blagoslovi sve, između ostalih imene. Stoje mala nevina deca, ovde u poljskom gradu, isto kao unemačkom gradu ili u drugoj državi i sva se mole Bogu, a za par godinakrenuće u boj, zaslepljena mržnjom i međusobno če se ubijati. I nekadadavno, kada su narodi bili hrišćanskiji i svoje vladare nazivali Božijimpomazanicima, bilo je isto kao danas, kada se udaljujemo od hrišćanstva.Čovek je, kako se čini, osuđen na to da čini više zla nego dobra. Ljubavprema bližnjem smatra se jednim od najviših ideala na zemlji.

Varšava, 23. jul 1942.

Kada se čitaju novine i slušaju vesti na radiju, čini se da je sve uredu, da je mir zagarantovan, rat dobijen, a budućnost nemačkog narodaispunjena nadom. Međutim, ja ne verujem i ne mogu da verujem,jednostavno zbog toga što bezakonje ne može zauvek vladati i nemačkemetode vladavine u osvojenim zemljama, ranije ili kasnije, moraju naići naotpor. Poznati su mi samo odnosi koji vladaju u Poljskoj i to ograničenogobima, jer mi najmanje saznajemo. Međutim, iz brojnih opservacija,razgovora, informacija koji svakodnevno dopiru do nas, izranja jasna slikasituacije. Metode administriranja i vršenja vlasti, učene stanovništva kao iponašanje gestapoa izuzetno su drastični i po svoj prilici nisu drugačijinego u drugim osvojenim zemljama.

Svuda vladaju teror, zastrašivanja, nasilje. Hapšenja, deportacije, čakstreljanja su na dnevnom redu. Ljudski život i lične slobode izgubili suznačaj. Međutim, instinkt slobode urođen je svakom čoveku i narodu i naduže staze se ne može prigušivati. Naše planove dodatno opterećujenepodnošljivo bezakonje, kao što je, na primer, ubijanje jevrejskogstanovništva. Još uvek traje akcija likvidacije Jevreja, koja jepredstavljala cilj nemačke civilne administracije, policije i gestapoa odpočetka okupacije istočnih zemalja, koja sada, očigledno, treba da seokonča energično i radikalno.

Postoje verodostojni dokazi ljudi o tome da je ispražnjen lublinski

geto, da su Jevreji prognani, da je većina pobijena u obližnjim šumama, amali deo se zatvorio u logoru. Za Lođ i Kutno se pričalo da Jevreje -muškarce, žene i decu - truju u kamionima-gasnim komorama, a posle seleševi svlače i bacaju u masovne grobnice, a odeća radi daljeg koriščenjašalje u fabrike odeče. Odigravaju se užasne scene. Sada se na sličan načinprazni Varšavski geto, koji broji 400 hiljada ljudi. Umesto nemačkepolicije za to se koriste bataljoni ukrajinske i litvanske policije. Teško jepoverovati u sve to. Pred tim se ne branim zato što brinem za budućnostnemačkog naroda, koji će jednom morati da ispašta zbog tog varvarstva,već zato što ne mogu da po verujem da Hitler nešto tako želi, da postojeNemci koji izdaju takve naredbe. Postoji samo jedno objašnjenje: to subolesni, ludi ljudi.

25. juli 1942.

Ako je istina ono što pričaju ljudi od poverenja, onda nije nikakvačast biti nemački oficir i više nema načina da se u tome učestvuje. Nemogu da poverujem u to.

Ove nedelje iz geta je deportovano 30 hiljada Jevreja, negde na istok.Šta sa njima rade - već se zna i pored pokušaja strogog čuvanja tajne.Negde u blizini Lublina sagradili su prostorije po ugledu na krematorijume,opremljene električnim pećima. U te peći teraju se nesrećni ljudi i živispaljuju. Svakoga dana, na taj način mogu se ubiti hiljade. Štedi se namuniciji i ne gubi vreme na kopanje i zatrpavanje masovnih grobnica.Takvu virtuoznost u masovnom ubijanju nisu postigli ni giljotinaFrancuske revolucije ni metode koje je u svojim podrumima primenjivaoruski GPU. Pa ipak, to je ludilo i ne može biti istina. Čovek postavlja sebipitanje: zbog čega se Jevreji ne brane? Mnogi od njih, većina, nažalost,tako su iscrpljeni od gladi i bede, da nisu u stanju da pruže bilo kakavotpor.

Varšava, 13. avgust 1942.

Poljski trgovac iz Poznanja, iseljen odatle početkom rata, otvorio jeradnju u Varšavi. Cesto kupujem kod njega voće i povrće. Tokom Prvogsvetskog rata četiri godine je služio na zapadnom frontu, u uniforminemačkog vojnika. Pokazao mi je svoju vojničku knjižicu. Veomasimpatiše Nemce, ali je Poljak i ostaće to. Očajan je zbog užasnebestijalnosti Nemaca u getu. Trebalo bi sebi postaviti pitanje: otkud u

našem narodu toliko šljama? Da li su pušteni prestupnici i duševnibolesnici iz zatvora i ludnica? Nisu. Krivicu za to snose ljudi koji igrajuznačajne uloge u zemlji, koji su uspeli da tako odgaje ljude, koji u drugimsituacijama nisu opasni. U dubini čoveka ima mnogo zla i životinjskihinstinkata. Da, neophodni su najniži instinkti, da bi se ubijali Jevreji iPoljaci.

Pomenuti trgovac održava trgovačke veze s Jevrejima u getu i čestoboravi u njemu. Priča, kako ne može da podnese ono što tamo vidi.Obuzima ga užas kad mora tamo da ode, vozi se po getu rikšom. Jednomje tamo video kako je neki gestapovac izveo Jevreje iz neke kapije ikasnije pucao u njih. Ubio je desetak osoba na mestu. Jedna žrtvapokušavala je da pobegne, stigao ju je i stavio joj revolver na slepoočnicu,međutim šaržer je bio prazan. Umirućim ranjenicima niko nije pomagao,lekari su već deportovani ili pobijeni, uostalom ti ljudi bi i tako trebalo daumru. Jedna žena ispričala je mom sagovorniku, da je nekolicinagestapovaca upala u jevrejsko porodilište, odande je izvuklanovorođenčad, potrpala ih u torbe, izašla i pobacala na kola s leševima. Tenitkove ni najmanje nije pogađao plač male dece i krici majki koji surazdirali srca. Teško je u to poverovati, ali je istina. Dve takve stoke - skorbačima u rukama - vozile su se juče sa mnom tramvajem, upravoizašavši iz geta. Najradije bih takve pse bacio pod tramvaj. Koje smo mikukavice kada nešto takvo dopuštamo, iako ne želimo. Zbog toga ćemozajedno sa njima biti kažnjeni. To će platiti i naša nevina deca, jerdopuštajući takve zločine postajemo sukrivci.

Posle 21. avgusta 1942.

Najveće zlo je laž. Iz njega proističu svi drugi đavoluci. Kako samoobmanjuju nas i celokupno javno mnjenje. Nema novina koje nisu lagale.Bez obzira na to da li se radi o političkim, ekonomskim, istorijskim,društvenim ili kulturnim pitanjima - svuda se nad istinom vrši nasilje,deformiše se, izvrće i krivotvori. Može li to i dalje trajati? Ne može. Nesluži na čast slobodnom ljudskom biću i slobodnom ljudskom duhu! Daljetako ne može! Lažovi i krivotvorci istine moraju nestati i izgubiti svojudiktatorsku vlast, da bi se upraznilo mesto za plemenitije čovečanstvo.

1. septembar 1942.

Zbog čega je moralo doći do ovog rata? Trebalo bi da ljudi jednom

postanu svesni dokle su došli u svojoj bezbožnosti. Najpre su boljševicipobili milione, da bi uveli nov poredak u svetu. To je bilo moguče samozato što su Bogu i hriščanskom učenju okrenuli leđa, a sada isto postupajunacionalsocijalisti u Nemačkoj. Zabranjuju religiozne običaje, vaspitavajuomladinu u bezverju, vode rat protiv Crkve, otimaju joj imetak, napadajuljude koji misle drugačije. Nemcima se ograničava sloboda i svode se nanivo prestrašenih robova, lišenih poslovne sposobnosti. Od njih se krijeistina. Ne mogu da utiču na sudbinu naroda. Božije zapovesti izgubile suznačaj: ne kradi, ne ubij, ne laži. Iz odbacivanja Božijih zapovesti proističusve nemoralne pojave, kao što su želja za profitom, nezakonito bogaćenje,mržnja, prevare, seksualna razuzdanost i neplodnost koja proističe iz nje,odnosno propast naroda. Bog sve to dopušta, ne ometa te sile u vršenjuvlasti, dopušta ubijanje mnogih nevinih ljudi, po svoj prilici zbog toga dabi čovečanstvo shvatilo: bez mene ste životinjske kreature, koje jednedrugima smetaju i smatraju da se međusobno moraju istrebljivati. Ne želiteda se držite Božije zapovesti: „Voli bližnjega svoga“? Pa dobro. Isprobajtesuprotno, držite se đavolje zapovesti: međusobno se mrzite! Iz Svetogpisma poznata nam je priča o potopu. Šta je predstavljalo razlog tetragedije na početku istorije čovečanstva? Ljudi su napustili Boga i moralisu da umru. Sami su zaslužili Božiji sud. Tako je i danas.

6. septembar 1942.

Jedan od predvodnika grupe koja je učestvovala na mačevalačkomturniru, ispričao je o okrutnostima specijalnog odreda u sreskom graduSjelce. Bio je tako ogorčen i besan da je zaboravio da se nalazimo uvećem društvu, iz koga potiče i jedan viši činovnik gestapoa. „Jednogadana Jevreje su isterali iz geta i vodili ih ulicama - decu, žene i muškarce.Deo je streljan na ulici, javno, naočigled tamošnjeg nemačkog i poljskogstanovništva. Ranjene žene su ostavili da zapomažu u lokvama krvi, nažezi. Decu koja su pokušavala da se sakriju, bacali su kroz prozore.Isterane su hiljade ljudi na trg blizu železničke stanice, gde je trebalo da senalaze vozovi koji če ih prebaciti. Držali su ih tamo tri dana, da leže naužasnoj žezi, bez jela i pića, a svako ko je pokušao da ustane, smesta jebivao ubijen. Sve se to događalo naočigled lokalnog stanovništva. Kasnijesu ih deportovali Bog te pita gde, u stočnim vagonima, po 200 osoba usvakom, iako se u takvom vagonu smeštalo najviše 42. Šta su uradili sanjima? To niko ne zna! Međutim, to se ne da sakriti. Nekima uspeva da

pobegnu i zahvaljujući njima ti zločini izlaze na videlo. Gradić se nazivaTreblinka, nalazi se u istočnom delu Generalne gubernije. U njemurastovaruju vagone, u kojima mnogi putnici više nisu živi, čitav trg ograđenje zidom, vagoni ulaze unutra i tu ih rastovaruju. Umrle redaju u slojevimapokraj šina, zdravi muškarci među pristiglima moraju da pomeraju brdaleševa, da kopaju jame, a posle da ih zatrpavaju. Kasnije i njih ubijaju.Dolazi nov transport i pomera leševe prethodnog. Hiljade žena i decemoraju da se svuku, zatim ih teraju u pokretnu baraku i tamo usmrćujugasom. Baraka prilazi jami i pomoću uređaja, koji otvara bočni zid inaginje dno, u nju se ubacuju leševi. To se već poodavno događa. Iz svihdelova Poljske sakupljaju te nesrećnike, deo njih ubijaju na licu mesta,kada ne postoji mogućnost transportovanja. Užasan smrad širi se po celojokolini”. Jedan begunac ispričao je mom sagovorniku o svemu - njemu ijoš sedmorici Jevreja pošlo je za rukom da odande pobegnu. Sada živi uVaršavi. Čini se da je ovde dosta takvih ljudi. Spašeni je pokazaonovčanicu od dvadeset zlota, koju je izvukao iz džepa jednog leša. Ukraoje tu novčanicu, iz koje miris leševa neće izvetriti i koja će ga podsećati nato da mora da osveti svoju braću.

Nedelja, 14. februar 1943.

U nedelju, kada nisam na službi i mogu da razmišljam o svojimstvarima, padaju mi na pamet razne misli, koje normalno ostaju upodsvesti. Reč je o strahu od budućnosti, istovremeno o pogledu unazadna događaje iz rata - potpuno je neshvatljivo kako smo mogli da počinimotako užasne zločine nad bespomoćnim civilnim stanovništvom, nadJevrejima. Stalno postavljam sebi pitanje: - Kako je to bilo moguće?Postoji samo jedno objašnjenje. Ljudi, koji su to mogli učiniti i izdavatitakve naredbe, izgubili su apsolutno osećanje moralne odgovornosti,krajnje su bezbožni i egoistični, prizemni materijalisti. Kada su se tokomposlednjeg leta dogodili gnusni zločini nad Jevrejima, pokolji žena i dece,posve sigurno sam znao da ćemo izgubiti ovaj rat, jer je time izgubljensmisao borbe za životni prostor, ona se pretvorila u nekontrolisani,neljudski zločin nad ljudima, usmeren protiv kulture, koji se ne možeopravdati pred nemačkim narodom i koji će svet strogo oceniti. Takođe sene mogu opravdati mučenja Poljaka po zatvorima i bestijalno tretiranje istreljanje ratnih zarobljenika.

14. jun 1943.

Danas me je posetio jedan mladi čovek. Upoznao sam njegovog oca uOberzigu. Radi ovde u vojnoj bolnici. Bio je svedok ubistva jednog civila,koga su streljala trojica nemačkih policajaca. Od zaustavljenog zatražili sudokumenta i konstatovali da je Jevrejin. Odveli su ga u kapiju i ubili.Skinuli su sa njega mantil, a leš ostavili.

Drugi svedok, Jevrejin, mi priča: „Nalazili smo se u jednoj kući ugetu, tj. proveli smo sedam dana u podrumu kuće koja je nad nama gorela,žene su izašle napolje, kasnije i mi - muškarci. Deo nas je ubijen, moj bratje popio otrov. Preostale u životu odveli su na Umschlagplatz, potrpali ihu stočne vagone i deportovali u Treblinku. Žene su tamo odmah spaljene.Ja sam dospeo u radni logor. Užasno su nas tretirali, nismo dobijali ništaza jelo, morali smo teško da radimo. Napisao sam prijateljima: „Pošaljitemi otrov, ne mogu ovo da izdržim, mnogi umiru“.

Gospođa Jait provela je godinu dana u sedištu Službe bezbednosti ičesto bila svedok strahovitog iživljavanja nad Jevrejima koji su tamoradili. Gadno su ih tukli. Jedan Jevrejin morao je čitav dan da provede bezodela, na gomili koksa, po jakom mrazu. Neki gestapovac prošao je poredi ubio ga. Mnogi Jevreji su ubijeni na taj način - bez ikakvog razloga ismisla.

Sada su pobijeni i ostali žitelji geta. Jedan esesovac se hvalio da jepucao u Jevreje koji su iskakali iz zapaljenih kuća. Čitav geto su ruševinei zgarišta.

Na takav način, beštije, hoćemo da dobijemo ovaj rat. Tim masovnimzločinom nad Jevrejima izgubili smo poslednji rat. Osramotili smo se do temere da ne možemo sprati to, zauvek ćemo ostati prokleti. Ne zaslužujemomilost. Svi smo sukrivci.

Stidim se da izlazim u grad. Svaki Poljak ima prava da nam pljune ulice. Svakodnevno neko puca u nemačke vojnike. Biće i gore. Nemamprava da se žalim, jer ništa bolje ne zaslužujemo. Ovde se svakodnevnoosećam sve nelagodnije.

6. juli 1943.

Zbog čega je Bog dopustio ovaj užasni rat, s njegovim jezivimžrtvama? Pri tom mislim na strahovite napade avijacije, na strah nevinogcivilnog stanovništva, na neljudsko iživljavanje nad zatvorenicima

koncentracionih logora, na ubijanje stotina hiljada Jevreja.Da li je Bog kriv? Zbog čega ne interveniše, zbog čega sve to

dopušta? To su pitanja koja se mogu postavljati, ali su bez odgovora.Najradije krivicu tražimo u drugima, umesto u sebi. Bog dopušta zlo, jerga ljudi sami biraju, a sada osećaju nesreću koja se svaljuje na njih, zbognjihovog zla i nesavršenstva. Ništa nismo uradili da sprečimo dolazaknacista na vlast, izneverili smo vlastite ideale, ideale lične slobode,demokratije i verskih sloboda.

Radnici su to podržavali, Crkva je to posmatrala iz prikrajka,građanstvo je bilo krajnje kukavičko, a i više sveštenstvo. Dopustili smoda sindikati budu razbijeni, ugnjetavane verske grupe, likvidirana slobodareči u štampi i na radiju. Kasnije, dopustili smo da budemo uvedeni u rat.Bili smo zadovoljni što Nemci nisu imali parlament ili smo prihvataliparlament koji nema šta da kaže. Ideali se ne mogu nekažnjenoizneveravati i sada svi moramo snositi posledice.

5. decembar 1943.

Već godinu dana doživljujemo poraz za porazom. Sada se još borimona Dnjepru. Izgubili smo celu Ukrajinu. Čak ako bi nam pošlo za rukom dasačuvamo ostatak, nema govora o ekonomskoj eksploataciji. Rusi su takojaki, da nas sve više potiskuju iz svoje zemlje. U Italiji je započelakontraofanziva Engleza. Gubimo položaj za položajem. Uništavaju senemački gradovi jedan za drugim. Sada je došao red na Berlin, a od drugogdecembra bombe padaju na Lajpcig. Podmornice su potpuno zatajile. Sačim još računamo, govoreći neprestano o pobedi. Naši saveznici: Bugari,Rumuni i Mađari mogu nam pomoći samo lokalno. Zadovoljni su kadaizlaze na kraj sa unutrašnjim teškoćama, pripremaju se za odbranu uslučaju napada neprijatelja na njihove granice. Podržavaju nas samoekonomski, Rumunija npr. snabdevajuči nas naftom. Njihova vojna pomočje bez većeg značaja. Od fašističkog prevrata Italija ima za nas jedinovrednost kao scena za ratna bojišta i to što se rat trenutno odigrava vanteritorije Rajha.

Prevaga neprijatelja izbacuje nam oružje iz ruku. I onaj ko se još drži,pašće. Tako je već danas. Kako se još možemo nadati da ćemo nagnutiterazije u našu korist?

U Nemačkoj nema više nikog ko veruje da ćemo rat dobiti, međutimniko ne vidi izlaz iz toga. U našoj zemlji neće doći do prevrata, jer niko

nema hrabrosti da istupi protiv gestapoa, bojeći se za vlastitu glavu. Izpojedinačnih pokušaja ništa ne može proisteći. Mase bi se možda ipriključile, ali su im ruke vezane. Već više od deset godina lična slobodane postoji, naročito među masama stanovništva. Smesta bi u akciju stupiogestapo. Prevrat se ne može očekivati ni od armije. Lako dopušta da budeodvedena u smrt. I tu se svaka misao o otporu, koja bi se mogla pretvoritiu masovni pokret, brzo gasi. Prema tome, moramo dalje koračati, sve dogorkog kraja. Za sve zlo i nesreće, za sve zločine, koje smo počinili, sadaće morati da plati ceo narod. Sve te nevine treba osvetiti, da bi se iskupilikrvavi zločini. To pravo se ne može ukinuti.

I. januar 1944.

Nemačke novine negoduju što Amerikanci odnose iz južne Italijeumetnička dela. Ta reakcija na prestupe drugih je naivna, ako se uzme uobzir, koja smo sve kulturna blaga iznosili iz Poljske i šta smo uništili uRusiji.

Ako onaj ko predstavlja stanovište: dobra ili rđava otadžbina uvek jemoja, i danas ne pokušava ni da se zamisli nad tim, licemeran je i time nasizvrgava podsmehu.

II. avgust 1944.

Smatra se da je Firer izdao naređenje da se Varšava sravni sazemljom. Već se krenulo s tim. Čitavi nizovi ulica, koje uspevamo dazauzmemo, uništavamo vatrom, tj. palimo. Stanovništvo mora da napustigrad i gomile od više hiljada ljudi kreću se ka zapadu. Ako doista postojitakva naredba Hitlera, čini mi se da predajemo Varšavu, Poljsku i ceo rat.Napuštamo sve što smo držali pet godina i što smo pred svetom proglasiliratnim plenom. Uložili smo ogromna sredstva, ponašali smo se kao da smogospodari, koji nikada neće otići odavde. Sada kada moramo da priznamoda je sve izgubljeno, uništavamo sve napore i rušimo ono zbog čega jecivilna administracija, koja je za sebe tu videla značajne zadatke na poljukulture, bila tako ponosna i čime je pokušavala da pred svetom opravdapotrebu za svojim postojanjem. To je bankrotstvo naše istočne politike.Rušeći Varšavu, toj politici sami podižemo spomenik.

Volf Birman

Most između Vladislava Špilmana i Vilma Hozenfelda sastavljeniz 33 fragmenta

Ovoj knjizi nije potreban ni predgovor ni pogovor. Odnosno, nije jojpotreban bilo kakav komentar. Međutim, Vladislav Špilman me je zamolioda na kraju, pedeset godina od njenog prvog izdanja, iznesem par opaski.Hteo je da bude jasno da je ovaj tekst nastao u Varšavi neposredno posleDrugog svetskog rata, tj. u vreme, kada se autor još uvek nalazio podnjegovim dubokim utiskom ili u stanju najdubljeg šoka.

Poznate su nam mnoge knjige u kojima su ljudi opisali Holokaust.Većina tih izveštaja, međutim, napisana je mnogo godina posle završetkarata. Ne moram da objašnjavam zbog čega.

Čitaoci će sigurno primetiti i sami, iako su ova sećanja pisana ustanju piščevog „ usijanja”, dok su se ruševine još uvek dimile, a pepeosvetskog požara još tinjao, da je jezik koji Vladislav Špilman koristiiznenađujuće uzdržan. Autor tako reći sa melanholičnom distancomopisuje sve što je preživeo. Stičem utisak da se tada još uvek nije biopovratio od putovanja po različitim krugovima pakla, pa je pripovedao kaošto se pripoveda o nekom drugom, o nekom ko je to postao u trenutkukada su Nemci zauzeli Poljsku.

Za ljude, naročito u Nemačkoj, senzacionalnost ove knjige proizilaziiz toga što su joj prvi put dodati fragmenti iz dnevnika Vilma Hozenfelda,oficira Vermahta, bez koga Vladislav Špilman, poljski Jevrejin,najverovatnije ne bi preživeo.

Hozenfeld je po zanimanju bio učitelj, u Prvom svetskom ratu, boriose u rangu poručnika, prema tome 1939. bio je prestar za front. Tačinjenica objašnjava zbog čega je taj oficir poslat da rukovodi sportskimcentrima Vermahta u okupiranoj Varšavi, u kojima su nemački vojnici,baveći se sportom, održavali svoju Fizičku kondiciju.

Kapetan Hozenfeld poslednjih dana rata bio je zarobljen i sedamgodina kasnije umro u Rusiji.

Hozenfeldove ratne zapise, međutim, smatram senzacionalnim izdrugog razloga: osporavaju u Nemačkoj popularnu tezu da u pozadini

fronta, u dubini Rajha, niko ništa nije znao o događajima u okupiranojVaršavi.

1.Knjiga Vladislava Špilmana objavljena je u Poljskoj 1946. godine,

pod naslovom Smrt grada, kako je glasilo jedno od njenih poglavlja. Nainsistiranje poljskih staljinista brzo je povučena iz opticaja i od togvremena više nikada nije bila objavljivana.

Što su se zemlje koje je osvojila Crvena armija više gušile ugvozdenom „bratskom” zagrljaju „oslobodioca”, vlasti zemalja istočnogbloka sve manje su mogle prihvatati autentično svedočanstvo, kakvo jeovo. Sadržalo je previše neugodnih istina, između ostalog istinu okolaboraciji okupiranih naroda - Rusa, Poljaka, Ukrajinaca, Litvanaca iJevreja - s nemačkim nacistima.

Ni u Izraelu ljudi nisu hteli o svemu tome ništa da znaju. To jeneverovatno, ali razumljivo: ta tema bila je nepodnošljiva za obe strane,kako za žrtve tako i za dželate, premda iz različitih razloga.

2.Jezik kao znak prepoznavanja! Nisu samo izmršavelo lice, bedna

odeća i karakteristični gestovi otkrivali beskućnika i progonjenog čoveka.S arijevske strane Varšave bila je dovoljna senčica jevrejskog akcenta,tako reći savršenog poljskog pa da lovci na Jevreje, tako zvanišmalcovnici odvuku čoveka u najbližu kapiju. Tamo su mu skidali pantalone i proveravali „dokument”, koji je bilo teško krivotvoriti. Nesrećnikje bio pljačkan, a zatim za nekoliko kilograma brašna i šećera predavan uruke gestapoa. Treba znati da je Vladislav Špilman govorio poljski boljeod većine Poljaka, kao i da nije znao jevrejski.

3.Onaj što odmeravaše sate naše,

i dalje ih odmerava.Šta odmeravati može, reci.

Pa ipak, meri li meri...Paul Celan

Cifre. Cifre. Od tri i po miliona poljskih Jevreja rat je preživelo

dvesta četrdeset hiljada. Antisemitizam je besneo u Poljskoj mnogo prenapada Nemaca. I pored toga između trista i četristo hiljada Poljaka jerizikovalo život, da bi spasavalo Jevreje. Od šesnaest hiljada Arijevacakoji su u Evropi spasavali Jevreje i stekli počasno pravo na tzv. „drvcepravednika", koje se sadi u Jad Vašemu, trećinu čine Poljaci.

Zbog čega treba navoditi ove brojke? Jer ceo svet zna kako jeantisemitizam među Poljacima snažno ukorenjen u njihovoj tradiciji.Međutim, samo malobrojni znaju, da nijedan drugi narod nije sakrio odhitlerovaca tako mnogo Jevreja, kao što su to učinili Poljaci. Onaj ko jeskrivao Jevrejina u Francuskoj rizikovao je zatvorsku kaznu ilikoncentracioni logor, u Nemačkoj to bi ga koštalo života, a samo uPoljskoj cenu je predstavljao vlastiti život i život cele porodice.

4.Svako, ko se bilo kada bavio istorijom Holokausta, poznajući je iz

literature ili znajući istoriju spasenih ljudi iz porodičnih priča, osetiće da jesvako, kome je uspelo da se iščupa iz tog pakla, neka vrsta ciničnogdokaza da Bog postoji. Po svoj prilici spasenje od pogroma je čudo,međutim svaki spaseni pre svega je mrtvac na godišnjem odmoru,priviđenje u ljudskom telu. Bio je potreban neobično srećan skup okolnostiili neverovatna slučajnost, pa da se neko ko se već nalazio u tomzločinačkom aparatu iščupa iz njega.

5.Odabir: Darvin. Selekcija: Mengele.Hitlerovci su bili najbolji učenici pseudoscipline zvane „društveni

darvinizam”.Darvin: At some future period, not very distant as measured by

centuries, the civilized races of man will almost certainly exterminate andreplace the savage races throughout the world.

Charles Darwin, The Decent of Man

Ovaj iskaz ne moram da tumačim: Adolf Hitler ga je u praksiperfektno preveo na nemački.

6.Šezdesetih godina u Nemačkoj je suđeno jednom lekaru SS-a, koji je

na rampi u Aušvicu vršio selekciju dovoženih Jevreja. Advokat jezahtevao da ga proglase nevinim: njegov klijent je svakodnevno spasavaoživote stotina ljudi sposobnih za rad, koji zahvaljujući njemu nisu odmahslati u gasne komore. Da, ti Jevreji su dužni da mu posade drvce u JadVašemu...

Da li sam osvetoljubiv? - Pravedan sudija, kakvog želim, trebalo bitog advokata da osudi na doživotni zatvor, da robija zajedno sosuđenikom, koga je branio.

7.Kakvi su bili Jevreji, koji su preživeli Holokaust?Jaki? - Sigurno, ma šta to značilo.Hrabri? - Da, čak ako je to bilo iz osećanja smrtnog straha.Lukavi? - Možda.Da li su u tim kataklizmama žrtvovana prijateljstva? - Da. Ponekad.Da li su ti očajnici znali i za čistu ljubav prema bližnjima? - Da.

Često.Da li je medu tim ukletim bilo brutalnog egoizma? - Bilo ga je kod

mnogih.Da li je imetak, npr. novac igrao neku ulogu? - Da. Povremeno.Da li su uspostavljali dobre kontakte? - Naravno, kao i uvek u životu.A kako stoji stvar sa sposobnostima? Znanjem jezika? Slavom?

Zdravljem i mladalačkom energijom? Budnošću uma?Da li je među onima koji su gladovali bilo slučajeva kanibalizma? -

Da, ali iznenađujuće retko, slično kao u opsednutom Lenjingradu. Praviljudožderi bili su savršeno hranjeni hitlerovci.

Šta je u vreme masovne smrti predstavljalo najživotvorniji eliksir? -Beznadežna nada ili nada za koju se kaže da uvek poslednja umire.

Ponekad je spasavao komadić ubuđalog hleba, nađen u džepu nekogumrlog. A šta je pomagalo tamo gde više ništa nije pomagalo? - Čestonekakva, potresno lakomislena i povezana s najvećim rizikom, pomoćspolja.

Da. To su bili aduti u borbi za preživljavanje, mada ih nikada nijebilo puno. Odnosno, nije postojao bilo kakav put spasenja.

8.Svojevremeno sam u Izraelu sreo svoju staru prijateljicu iz NRD. U

Izraelu je postala vatreno ortodoksna, odnosno bezgranično je verovalasvom poludelom rabinu: Aušvic je bio kazna Božija! Bog je još jednomhteo da pokaže grešnim Jevrejima, ko je stvarno Bog! Po meni, to je suludaglupost o sumanutim zločinima Holokausta. Osim toga: najgluplji Nemciosećaju se oslobođeni greha. I više od toga: smatraju se - o užasa! -oruđem u Božijim rukama.

Ovde mislim na užasni fragment iz Knjige ponovljenog prava, 28poglavlje, stihovi 49 do 62, u kojima je Bog svom grešnom jevrejskomnarodu proricao:

„I Gospod če poslati na vas izdaleka narod... čiji jezik ne razumete...ješče priplod vaše stoke i vaše zemlje, dok vas ne istrebi; i ništa nećeostaviti od pšenice, mladog vina, ulja i voća... i stajaćete užasnuti u svimgradovima... ješćete plodove vlastitog tela, tela vaših sinova i kćeri... toćete u nedostatku svega jesti. Potajno, u strahu i iz nužde... jer neposlušaste glas Gospodnji - glas vašeg Boga...“

9.Nije moje da rešavam zagonetke iz Talmuda, ali pitam tiho: zbog

čega stradaše upravo najsiromašniji i najpobožniji Jevreji sa Istoka, dokpar stotina hiljada najbezbožnijih, asimilovanih zapadnih Jevreja uEngleskoj ili na američkom kontinentu spase se? Prema kom ključuđavolje slučajnosti je Bog pojedinim Jevrejima, već zatvorenim u stočnevagone, omogućio da pobegnu iz njih kroz ventilacione otvore s rešetkamaod žice?

10.I još jedno pitanje koje se odnosi na ovu knjigu: zbog čega je jedan

od jevrejskih policajaca koji zaslužuju prezir na Umschlagplatzu spasaobaš polonizovanog Vladislava Špilmana? „Jevrejskiji“ Jevreji poslušno sudopuštali da ih uguraju u vagone koji su smrdeli na hlor, a kasnije ugasnim komorama do poslednjeg daha molili se: „Čuj, Izraele...!“, a nahebrejskom Sz’ma Jisrael! Otkud su mi poznati tako apsurdni detalji, kaoda imam vesti s „one strane“? Postojali su Hofjuden, zarobljenici-radnici uTreblinki. Posle ustanka nekolicina njih je pobegla.

U logoru smrti u Treblinki nije bilo selekcije kakva je postojala uAušvicu, gde je deset procenata onih koji pristižu po pravilu registrovanokao radna snaga i na levom ramenu im je tetoviran plavi broj. U Treblinki

nije bilo nikakve selekcije. Tamo nisu ubijali gasom Ciklon-B koji brzodeluje već izduvnim gasovima dizel motora.

11.Često opisivani fenomen spasenih iz geta ili logora predstavlja

sledeče: muči ih parališući stid, što su upravo oni preživeli. Na njihovimleđima su planine leševa - prijatelja, porodice, vlastite dece, tako rećicelog naroda. I tako ti koje je sudbina poštedela muče muke neskrivljenekrivice, koja se, kako vreme odmiče, pojačava.

Mnoge žrtve koje su preživele, osečaju strah pred nevinim pitanjem:zbog čega si upravo ti preživeo? (to pitanje postavljaju sami sebi). Onajkoji postavlja takvo pitanje, utuvio je sebi u glavu pravilo, koje rađaosećanje krivice: brutalni egoisti prošli su kroz pakao ne pretrpevši štetu,dok su plemeniti i dobri stradali. Taj tip razmišljanja pokazuje glupost, čakje i uvredljiv.

12.Dok u ovoj knjizi čitam o železničkim šinama, o transportima, koji su

odlazili u Treblinku, kada razmišljam o vozovima smrti u Aušvicu, u menise pojavljuje stari bol: zbog čega saveznici, koji su znali za sve, nisu bacilisamo nekoliko bombi na koloseke i železničke mostove? Upravo topredstavlja belu mrlju u istoriografiji...

Jirgen Fuks (poznati nemački istoričar) svojevremeno je postaviomudro, a istovremeno naivno pitanje: zbog čega plemeniti vojniciVermahta nisu pobili nekolicinu esesovaca i pustili Jevreje iz vozovasmrti?

13.Uoči samog Ustanka u Varšavskom getu (1943) Vladislav Špilman je

uspeo da se u Varšavi prebaci na „arijevsku“ stranu. Dakle, nijeučestvovao u poslednjem očajničkom, oružanom činu borbe u getu. To nijebila „borba na život i smrt“. To je bila „borba na smrt“. Borba da se umre,boreči se.

14.Nema žrtava prve i druge kategorije. Jedni su umirali u gasnoj komori

među ljudima koji su cvileli, a drugi - prema rečima partizanske pesme iz

Vilnjanskog geta - „s pištoljem u ruci...“ Ko sme da etički razvrstava ovežrtve?

Vladislav Špilman spada u obe kategorije - u kategoriju borca ikategoriju žrtve: iz njegovih sečanja vidi se da je neposredno učestvovao uherojskom Pokretu otpora. Spadao je u one koji su u kolonamasvakodnevno vođeni na rad na „arijevsku” stranu grada. Pri tom je u getopored hleba i krompira krijumčario municiju za jevrejske borce. Tajjunački čin pominje se na plemenit način - kao nešto uzgredno.

15.Primetio sam još nešto: autor ne zna za osečanje osvetoljubivosti.

Jednom mi je u Varšavi, umoran od svojih pijanističkih turneja po svetu,sedeči za svojim raštimovanim klavirom, poluironično, poluozbiljno rekao:„Kao mlad čovek studirao sam dve godine muziku u Berlinu. Ne mogu dashvatim šta se dogodilo sa Nemcima... uvek su bili tako muzikalni!”

16.Ova knjiga savršeno karakteriše odnose u Varšavskom getu. Špilman

o njemu pripoveda tako da dublje razumemo ono u šta smo ranijesumnjali: geta i koncentracioni logori s njihovim barakama, stražarskimkulama i gasnim komorama ni u kom slučaju nisu bili izolovani centri kojisu formirali plemenite karaktere. Glad ne čini čoveka plemenitim.

Jednostavnije rečeno: onaj ko je bio nitkov, ostajao je to i izabodljikavih žica. Mada, za to nisu postojala nikakva pravila. Mnogiprimitivni lopovi ponašali su se u getu ili logoru bolje od obrazovanih iopšte poštovanih građana.

17.Vladislav Špilman opisuje Holokaust jezički uzdržanom prozom, ali s

intenzitetom poezije. Scenu na Umschlagplatzu upamtio sam zauvek:Vladislav Špilman već se nalazio na drugoj strani granice života, izabran jeza transport u nepoznato, svako je znao da to označuje sigurnu smrt.Autorovi roditelji, brat i sestre dele međusobno karamel bombonuiseckanu na šest delova - njihov poslednji zajednički obed. Tu je inestrpljivi zubar koji čeka voz smrti, a nešto kasnije vodi se neverovatandijalog:

- Ovo je sramota, koja će pasti na sve nas! - gotovo je vikao. -

Dopuštamo da nas vode u smrt kao stado ovaca! Ako bi se ovih polamiliona ljudi bacilo na Nemce, razbili bismo geto. Odnosno, bar bismoizginuli tako da posle nas ne ostane sramna mrlja u istoriji sveta.

- Vidite - rekao je (Špilmanov otac) i širokim gestom pokazao gomiluna Umschlagpatzu - nismo nikakvi junaci. Samo smo obični ljudi i zbogtoga više volimo da izaberemo rizik koji se sastoji u desetoprocentnojšansi da ostanemo u životu.

Kao što obično biva u pravoj tragediji: i zubar, i Špilmanov otac bilisu u pravu. Jevreji su se hiljadu puta posvađali oko tog nerešivog pitanja isledeče generacije činiđe to. Ako o tome razmišljamo iz praktičnog ugla:kako su ti civili - izgladneli i bolesni, žene, deca i starci, koje su Bog i ceosvet zaboravili - imali da se brane pred onom perfektnom mašinerijomsmrti?

Premda onemogućavan - jevrejski pokret otpora je postojao! Oružanirat u Varšavskom getu i hiljade herojskih akcija jevrejskih partizanadokazuju da je otpor pružan. Do ustanaka je došlo, u Sobiboru, čak uTreblinki. Prisećam se Lidije Vago i Sare Erenhalt iz Izraela, koje supreživele Aušvic, radeći kao robijašice u nemačkoj fabrici municije„Union“, iz koje potiče dinamit korišćen za dizanje krematorijuma uvazduh.

18.Normalno je da srce ocenjuje podlosti zemljaka mnogo strožije nego

prestupe drugih zločinaca. U porodici se jače oseća stid zbog vlastitesramote. Međutim, glava ne može zaboraviti da su poljski „ucenjivači“ uVaršavi, kapoi u koncentracionim logorima, lovci na ljude u jevrejskojpoliciji u getu, čak jevrejski doušnici gestapoa - na kraju krajeva svi biližrtve nemačkih fašista.

19.Na početku priče Špilmana od smrti spasava upravo jedan od tih

odvratnih jevrejskih policajaca. Na kraju to če učiniti jedan od oficiraHitlerove armije, koji poluživog pijanistu nalazi u pustim ruševinamaVaršave i... ne ubija ga. Kapetan Hozenfeld čak mu donosi u skrovištehranu, perinu i šinjel.

To zvuči kao holivudska bajka, a zapravo je istina: odnosno, jedan odonih mrskih ljudi u toj krvavoj priči igra ulogu anđela, koji donosi

spasenje.

20.Kako je za hitlerističku Nemačku rat na neki način već bio izgubljen,

onaj koji se krio daje svom anonimnom spasiocu važnu, proročanskuinformaciju: „Ako bi vam se dogodilo nešto rđavo, a ja bih mogao da vampomognem, upamtite: Vladislav Špilman - Poljski radio“.

Od Vladislava Špilmana saznao sam da je pokušavao da pronađeHozenfelda još 1945. godine, ali mu to nije pošlo za rukom. Kada je stigaou logor, Hozenfeld, koga je video violinista Lednjicki, več je bio prebačennegde drugde.

21.Sudbina kapetana Hozenfelda sama po sebi je već priča. Umro je u

zarobljeničkom logoru blizu Staljingrada, godinu dana uoči Staljinovesmrti. U zarobljeništvu je veoma mučen, jer su sovjetski oficiri njegovepriče o spasavanju Jevreja smatrali krajnje sumnjivim lažima. Kasnije jedoživeo nekoliko izliva krvi u mozak i pred kraj života vegetirao upolusvesnom stanju, kao maltretirano dete, ne shvatajući zbog čega gatuku. Umro je psihički potpuno slomljen.

22.Vilmu Hozenfeldu uspelo je da u Nemačku pošalje svoja sećanja.

Poslednji odmor u otadžbini Kapetan je proveo maja 1944. godine. Iz togperioda potiče lepa fotografija: oficir prljavog rata u snežnobeloj uniformi,kraj njega žena i voljena deca - bajkovita idila, kao da na zemlji vladavečni mir.

Poslednji zapis u dnevniku nosi datum 11. avgust 1944. To znači daje Hozenfeld svoje senzacionalne beleške poslao kući vojnom poštom.Strah je čoveka i da pomisli šta bi se dogodilo da su pale u ruke gospodeu kožnim mantilima! Iseckali bi Hozenfelda na komade!! Njegova porodicaskrivala je njegove dve gusto ispisane sveske. U Špilmanovoj knjizisadržani su samo neki fragmenti.

23.Od sina oficira Hozenfelda dobio sam informaciju, koja pruža živu

sliku njegovog oca:

„Moj otac je bio rođeni učitelj, čovek vatrenog srca. U međuratnomperiodu, kada se u školama po pravilu primenjivalo batinanje, sa svojimučenicima postupao je nekonvencionalno, ispoljavajući prema njima punoljubavi. Prvake, koji su imali problema s čitanjem, stavljao je na kolena. Udžepu je uvek imao dve maramice, jednu za sebe, drugu za svoje musavepitomce.

U zimu 1939/40. odred vojnika pešaka, sa kojim je krenuo u Poljsku,bio je stacioniran u gradiću Vengruv, istočno od Varšave. Nemci su unjemu rekvirirali zalihe sena koje su pripadale Poljskoj vojsci. Jednogzimskog dana otac je primetio kako neki esesovac sprovodi dečaka uškolskom uzrastu. Uhvaćen je u krađi rekviriranog sena. Koliko je mogaoukrasti? Naramak? Očigledno je zbog toga trebalo da bude streljan, da bise zastrašili oni koji bi ga oponašali. Otac se, kako mi je kasnije pričao,bacio na esesovca sa suzama u očima, vičući: - Ne možete ubiti to dete!Esesovac je izvukao revolver, uperio u oca i upozoravajući ga rekao mu: -Ako smesta ne odeš odavde, streljaćemo i tebe!

Posle te epizode otac dugo nije mogao da se povrati. O tome mi jeispričao posle dve-tri godine, jedino meni u našoj porodici”.

24.Posle je sve proteklo onako kako opisuje knjiga. Pijanista Špilman je

stvarno odmah posle završetka rata počeo da radi u Poljskom radiju. Uprvoj posleratnoj emisiji koju je varšavski radio emitovao uživo Špilmanje svirao isto Šopenovo delo, koje je svirao sat ranije pre nego što sunemačke bombe uništile predajnik, septembra 1939. godine. Ovo zvučikao nekakav kičerajski filmski scenario - međutim, bilo je upravo tako.

Moglo bi se reći: program Šopenovog recitala s Nokturnom cis-mollsamo je na trenutak prekinut, da gospodin Hitler, za vreme kratke,šestogodišnje pauze, odigra svoju ulogu u interludijumima pozorišta sveta.

25.Do 1949. godine Špilman ništa nije znao o sudbini svoga spasioca.

Ali, 1950. nešto se dogodilo. Iz Poljske je emigrirao Poljak jevrejskogporekla - Leon Varm. Posetio je porodicu Hozenfeld u ZapadnojNemačkoj. O njemu Hozenfeldov sin piše:

„Prvih posleratnih godina majka je sa mojom mlađom braćom isestrama stanovala u delu službenog stana u školi rajnskog gradića Talau.

14. novembra 1950. godine posetio nas je simpatični mladić iz Poljske,raspitujući se za mog oca, koga je sreo za vreme rata u Varšavi. Na putuza Treblinku uspelo mu je da otvori vrata stočnog vagona, u kome je biozatvoren i iskoči iz vagona u pokretu. U Varšavi je preko poznanika došaou vezu s mojim ocem, koji mu je sredio lažne papire i zaposlio ga nastadionu. Posle rata radio je u Poljskoj kao hemičar, sada namerava da uAustraliji osnuje vlastitu firmu“.

26.Tada je Leon Varm saznao od gospođe Hozenfeld da je njen muž

umro. Pre toga slao je pisma i dopisnice. U njima je Leon Varm naišao naŠpilmanovo ime, koje je ratni zarobljenik Hozenfeld pomenuo svojoj ženi.Gospođa Hozenfeld mu je pokazala i dopisnicu od 15. jula 1946, koja jesadržala listu s imenima Jevreja i Poljaka koje je njen muž spasao.Trebalo je da od njih zatraži pomoć. Na toj dopisnici pod brojem četiristoji:

„Wladislaus Spielmann, pianist im Warschauer RundfunkLeon Varm je pronašao adresu pijaniste i poslao mu informaciju.

27.Tri osobe iz porodice Ćećora znaju drugu priču vezanu za kapetana

Hozenfelda. Prvih dana tzv. septembarske kampanje 9 odigrala se sledećascena: žena Stanislava Ćećore krenula je u zarobljenički logor uPabijanicama, gde se nalazio njen uhapšeni muž, vojnik poražene armije,koji je očekivao smrt od ruku Nemaca. U blizini logora srela je nemačkogoficira na biciklu. Ovaj ju je upitao šta tu traži... Paralisana od strahapriznala je istinu: „Moj muž je vojnik, leži bolestan u logoru... bojim se zanjega. Trudna sam“.

Nemac je zapisao njeno ime i poslao je kući, obećavši: „Za tri danavaš muž biće kod kuće“. Tako se i dogodilo.

Kasnije je Hozenfeld nekoliko puta posetio porodicu Ćećora isprijateljio se sa njom. Taj neobični Nemac počeo je da uči poljski. Kakoje bio veliki katolik, u uniformi Vermahta sa svojim poljskim prijateljimaišao je u crkvu na poljsku misu.

Kakav prizor! „Germanin u zločinačkom kaftanu“ (B. Breht) nakolenima pred poljskim sveštenikom - vuk pred pastirom - prima naforu izruku „slovenskog Unternescha“.

28.Porodica Ćećora bojala se za život jednog od svoje braće - Stanislava

- sveštenika koji je radio u ilegali i za njim je tragao gestapo. Hozenfeld jei njega spasao. Kasnije je pomogao rođaku Ćećora, koga je otkrio ujednom kamionu. Kako se to dogodilo, saznao sam od oficirove kćeri:

„U proleće 1973. godine posetio nas je Maćej Ćećora iz Poznanja,koji nam je ispričao sledeče:

Njegov ujak, katolički sveštenik po ulasku Nemaca, u jesen 1939.godine morao je da beži od gestapoa. Moj otac, kome su kao oficiruzaduženom za pitanja sporta pripadali sportski tereni u Varšavi, koje jerekvirirao Vermaht, kasnije je svešteniku dao utočište, zaposlivši ga podlažnim imenom Ćihocki, kao radnika na jednom stadionu. Preko ocaĆećore, sa kojim se brzo sprijateljio, moj otac je upoznao njegovog šurakaKošela.

U to vreme (po svoj prilici 1943. godine) u četvrti Varšave, u kojoj ježivela porodica Košel, poljski partizani su ubili nekolicinu nemačkihvojnika. Za osvetu SS je organizovao raciju, u njoj je među drugimmuškarcima uhvaćen i Košel. Uhapšeni su strpani u kamion, a kasnije jetrebalo da budu streljani.

Slučaj je hteo da moj otac tada ide pešice ka Centru i na jednojraskrsnici primeti taj kamion. Košel je ugledao oficira koga je poznavaokako stoji na trotoaru i počeo da mu maše rukom. Otac je smesta shvatio očemu se radi, izašao na ulicu i dao znak šoferu da stane. „Potreban mi jemuškarac za rad!“ - rekao je zapovedničkim tonom SS starešini, prišao jekamionu, pogledom prošetao po ljudima i tobož slučajno pokazao Košela,kome je dopušteno da siđe s kamiona i ode s mojim ocem“.

29.Kako je svet mali! Sin Stanislava Ćećore je danas, osam godina posle

pada komunizma, poljski konzul u Hamburgu. Od njega sam saznao o jošjednom uzbudljivom detalju te priče: njegovi zahvalni roditelji koji suživeli u Karolinu, slali su porodici Hozenfeld, lišenoj oca (još za vremerata!), iz Poljske koja je gladovala, pakete s kobasicom i puterom uhitlerističku Nemačku. Nije li u svetu sve postavljeno naglavačke?!

30.Leon Varm je poslao Špilmanu iz Poljskog radija u Varšavi imena

spasenih, s molbom da ih informiše o Hozenfeldovoj sudbini. Od togvremena prošlo je skoro pola veka.

1957. godine Vladislav Špilman nalazio se na turneji po ZapadnojNemačkoj s genijalnim violinistom Bronjislavom Gimpelom. Ova dvojicamuzičara odlučila su da posete porodicu Vilma Hozenfelda u Talau.Njegova žena Anemarije dala je Špilmanu fotografiju svoga muža, koja semože videti u ovoj knjizi.

31.U leto 1997. godine, kada se pouzdano znalo da će se ova gotovo

zaboravljena knjiga pojaviti na nemačkom jeziku, pitao sam gospodinaŠpilmana za nastavak priče. Vladislav Špilman mi je rekao sledeče:

„Znate, nerado o tome govorim. Još nikada o tome ni s kim nisamrazgovarao, ni sa ženom ni sa sinovima. Zbog čega? Jer se stidim. Kadasam 1950. godine na kraju saznao prezime onog Nemca, savladao samstrah i prezir. Obratio sam se s molbom zločincu, sa kojim nijedanpristojan čovek u Poljskoj ne bi razgovarao - Jakubu Bermanu.

Kao šef poljskog odseka NKVD bio je najuticajniji čovek u Poljskoj.Bio je svinja - to je svako znao, međutim Jakub Berman imao je više dakaže od tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova. Odlučio sam da učinimsve što je moguće, prema tome otišao sam k njemu i ispričao mu o svemu.Hozenfeld nije spasavao samo mene već i malu jevrejsku decu, kojoj je napočetku rata kupovao cipele i hranu. Ispričao sam mu i o Leonu Varmu iporodici Ćećora, rekavši: - Mnogi ljudi zahvalni su mu za život. Berman jebio ljubazan i obećao mi da će uraditi sve šta može. Posle nekoliko danasam mi je telefonirao: „Nažalost, tu se ništa ne može uraditi!“ i dodao: „Daje taj Nemac u Poljskoj mogli bismo da ga izvučemo, međutim sovjetskidrugovi ga ne puštaju. Kažu da je bio u sastavu jedinice koja se bavilašpijunažom. Tu Poljaci ne mogu ništa da urade i sam sam bespomoćan" -rekao je onaj koji je za svoju svemoć zahvalan Staljinovoj milosti.

32.Odmah posle Drugog svetskog rata u Poljskoj se nije mogla objaviti

knjiga koja prikazuje nemačkog oficira kao pristojnog i hrabrog čoveka.Zbog toga je Hozenfeld u poljskom izdanju pretvoren u Austrijanca.Austrijski anđeo očigledno „nije bio tako strašan”. Kakav apsurd!

Za vreme hladnog rata Austriju i Nemačku povezivalo je isto

licemerje. Obe zemlje trudile se da ostave utisak da su se za vremeDrugog svetskog rata nalazile pod nemačkom okupacijom.

33.U Jad Vašemu, glavnom mestu sećanja na ubijene Jevreje, postoji

„Aleja pravednika”. Tamo se sadi drvce za svakog goja, koji je za vremeHolokausta spasavao Jevreje. Kraj svakog drvceta, u kamenitoj zemljistoji tablica s urezanim imenom i prezimenom „junaka“. Onaj ko uđe umuzej, proći će kraj hiljada takvih tablica. Potrudiću se da se tamo ubrzonađe i drvce za kapetana Hozenfelda, poškropljeno vodom iz Jordana. Koće ga zasaditi? Vladislav Špilman, a u tome će mu pomoći njegov sinAndžej.

Uz srpsko izdanje Pijaniste

Zbilja je neobična sudbina knjige Vladislava Špilmana.Premijerno, ona se u Poljskoj pojavila 1946. godine, odmah po

okončanju Drugog svetskog rata. Njen naslov je tada glasio Smrt grada,ali je propaganda u Poljskoj iz različitih, svakako ideoloških razloga,uspela da Špilmanov memoarski spis udalji od očiju šire javnosti i knjigu,pokazalo se privremeno, potisne u tamu. Poljskim socijalističkimcenzorima je smetalo mnogo šta: Špilmanova iskrenost i nepotkupljivost,njegova nenametljiva težnja da svedoči o istini rata, posebno o odnosuPoljaka prema Jevrejima, o sudbini jevrejskog geta u Varšavi, opostupcima oslobodilaca u zadnjim mesečima i danima rata. Verovatno ihje posebno iritirala pojava nemačkog oficira koji je pomogao VladislavuŠpilmanu, u najtežim trenucima njegove višegodišnje kalvarije i skrivanjapo varšavskim stanovima, da živ dočeka završetak rata.

Preko pola veka docnije ovu knjigu je obnovio sam pisac, uz pomočsina Andžeja, koji je i autor kraćeg predgovora. Promenjen je njen naslov,a osnovnom tekstu sećanja Vladislava Špilmana dodati su autentičnidnevnik nemačkog oficira Vilma Hozenfelda (čija se sudbina u jednommomentu preplela sa Špilmanovom) da bi se sadašnje izdanje knjige, uPoljskoj, Nemačkoj, Japanu, SAD itd. završavalo tekstom savremenognemačkog pesnika Volfa Birmana, naročitim pogovorom celog projekta.Dalji tok sudbine Špilmanovog teksta je poznat. Knjiga je postalaapsolutni svetski hit, kako se to kaže; Roman Polanski je u njoj našaojunaka i temu koju je, izgleda, čekao ceo život da bi se pozabavio temomholokausta... Pijanista, Što nije slučajno, u ovom i ovakvom izdanju, kojesada nudimo srpskom čitaocu u prevodu Biserke Rajčič, izazivakontroverzne odjeke, ne samo u Poljskoj, ali u njoj, rekao bih ponajviše.Zašto?

Odmah da kažem, pre svega, zbog prirode teksta koji je Špilmannapisao pre više od pola veka. Od početka rata u Poljskoj, osvajačkogprodora nacista, pada Varšave, formiranja Varšavskog geta u njegovomratnom obliku pa sve do čuvenog ustanka, njegove propasti i docnijegporaza hitlerovaca, te oslobođenja Poljske - Vladislav Špilman je skoro izdana u dan vodio dnevnik. Taj dnevnik je bio osnova na čijim je temeljimanapisao Pijanistu. U tekstu ovog memoarskog spisa, slavni pijanista i

kompozitor (1911-2000) je sasvim autentično i nepotkupljivo zabeležiomomente iz svog i porodičnog života tokom trajanja celog rata. U početkuse, dakle, Pijanista čita kao jedna vrsta porodičnog romana - budući da jeŠpilman živeo sa roditeljima, bratom i dve sestre u istom velikom stanu.Pratimo odnose Špilmana prema roditeljima, njegovim sestrama i bratu, sakojim se najmanje razumevao. Istovremeno imamo priliku da iznutraposmatramo promene u svakodnevnom životu Varšavljana, posebnoJevreja, u momentu izbijanja rata, pod okupacijom, i posebno u tragičnimdanima kada se nacistička soldateska svim silama obrušila na Jevreje. Zlou najbrutalnijem vidu, praćeno sve većom opštom bedom, nesigurnošću,glađu, polako je „osvajalo" Varšavu, počele su pojedinačne masovneegzekucije, zacarevalo je sasvim iracionalno nasilje Nemaca i njihovihpomagača, kvislinga raznih vrsta i porekla. U narednom delu Pijaniste,čitalac će imati priliku da prati sasvim ličnu, pojedinačnu dramuVladislava Špilmana, budući da su svi njegovi najbliži rođacitransportovani u Treblinku, gde su kao i stotine hiljada ljudi poubijani, uHitlerovom planu osvajanja „životnog prostora" i „čišćenja terena"odnosno obračuna sa „nižim rasama", pre svega Jevrejima, Slovenima, apotom su na redu bili i drugi. Tada drama Vladislava Špilmana postajepriča o preživljavanju u ekstremno teškim okolnostima: usamljenost,skrivanje, progonjenost, glad, svest o smaknuću najbližih. Prizori uličnihborbi, propasti Varšavskog ustanka, nemačkog divljanja po ulicama staroggrada, prizori apokaliptičnih požara i pri kraju ulaska Rusa u Varšavu, teŠpilmanovog susreta sa oslobodiocima pred čitaocem se smenjujufilmskom brzinom. Pijanista se čita bez daha, kao autentično svedočanstvoo zlu istorije, o beznačajnosti pojedinačne ljudske sudbine i konačno oneugasivosti iskrice nade, koja, čini mi se, nikada nije zgasnula uŠpilmanu, mada je nekoliko puta, u najkritičnijim situacijama potpunogbezizlaza, izgledalo da je mrak nasilne smrti ili samoubistva ono što ćeneminovno nastupiti.

Smatram da je sam spis Vladislava Špilmana vanserijski tekst, kojemnikakav pogovor, dnevnik drugog i sl. nije potreban. Da je Pijanistabesmrtno ostvarenje, svedočanstvo o pošasti nacizma i zlu u ljudskojprirodi koje će biti čitano dok bude ljudi koji žele da se suoče sa istinom unjenom ogoljenom, najtragičnijem vidu. Ne smemo zaboraviti - poručujeova knjiga.

Ipak, odlučili smo, kao i inostrani izdavači, a na to se opredelio i sin

Vladislava Špilmana, da i u srpskom izdanju Pijaniste odštampamodnevnik njegovog spasioca Vilma Hozenfelda, kao i lirski pogovor pesnikaBirmana. Hozenfeldov dnevnik, iz pozicije nemačkog oficira, svedoči da jenjemu i ne samo njemu, nego, rekao bih, svakom nemačkom vojniku bilojasno u čemu učestvuje i kakvim se poslom bavi. Tragična sudbina ovogplemenitog oficira Vermahta ne umanjuje ni njegovu odgovornost, a jošmanje odgovornost bilo kog drugog učesnika rata s nemačke strane, kao isa strane svih nemačkih saveznika. Sam Hozenfeld na stranicama svogkratkog dnevnika nema mnogo iluzija o tome. O odgovornosti nemačkognaroda, posle dva svetska rata u XX. veku, Pijanista, takođe, ne ostavljamnogo dilema. Ako među redovima Špilmanove knjige potražimo njegovstav prema ovom problemu, naslutićemo, čini se, upravo ono što o celomkompleksu piše pesnik Volf Birman. Zaborava ne bi smelo da bude, a ooproštaju, na ovaj ili onaj način, neka svaki čitalac porazmisli u sebi, poštopročita Špilmanovo gorko, pošteno sećanje.

Konačno, na kraju, nama u Srbiji i Jugoslaviji, čiji su preci u dvasvetska rata većinom učestvovali na ispravnoj strani, koji smo u 90-imgodinama minulog veka dozvolili da zaratimo sa svojim dojučerašnjimkomšijama i sudržavljanima, Pijanista je potreban da bi još jednom, hladneglave, razmislili o vlastitoj odgovornosti. Bolje je biti među progonjenimanego među hajkačima, zabeležio je Danilo Kiš.

Vasa Pavkovič

1 Nazvana po maršalu Franjćišeku Bjelinjskom. Prim. prev2 Volja, jedna od većih četvrti Varšave. - Prim. prev.3 Novi svet je jedna od najstarijih i najznačajnijih ulica u centru

Varšave. Prim. prev4 Generalna gubernija deo poljskih zemalja, pet okruga, koje su

okupirali Nemci, ali ih nisu uključili u Rajh. Prim. prev5 Rikša u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata predstavlja- la je

ručna kolica ili tricikl za prevoz lica i robe. - Prim. prev.6 Prema planu Varšavskog geta objavljenom 15. X. 1940. u listu

Nowy Kurier Warszawski bilo ih je 19. Prim. prev7 Umetnički pravac (1894-1918) blizak simbolizmu. Prim. Prev.8 Skraćenica za Zemaljsku armiju, ilegalnu vojnu organizaciju, pod

rukovodstvom izbegličke vlade u Londonu, oformljenu 1942, arasformiranu 1945. - Prim. prev.

9 Misli se na septembar 1939. i ulazak Nemaca u Poljsku. -Prim.prev.

Kazalo vsebineUvod 31. Rat! 52. Prvi Nemci 123. Očevo klanjanje 184. Geto 245. Igranke u Hladnoj 316. Vreme dece i ludaka 407. Gest gospođe K. 488. Ugroženi mravinjak 559. Umschlagplatz 6310. Šansa za preživljavanje 7011. „Ej, strelci skupa..“ 8612. „Majorčić“ 9313. Svađe s druge strane zida 9814. Šalasova prevara 10415. U kući koja gori 11116. Smrt grada 11717. Život za špiritus 12218. Nocturno cis-moll 129Postscriptum 137Fragmenti dnevnika kapetana Vilma Hozenfelda 140Volf Birman 150Uz srpsko izdanje Pijaniste 165