vladisavljevic antibirokratska revolucija 1. poglavlje

АНТИБИРПКРАТСКА РЕВПЛУЦИЈА ПРВП ППГЛАВЉЕ

1

Небпјща Владисављевић

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ДЕЦЕНТРАЛИЗОВАНИ АУТОРИТАРИЗАМ*

Тпкпм Хладнпг рата, Југпславија се знашајнп разликпвала пд истпшнпеврппских

спцијалистишких земаља. Југпслпвенски кпмунити су впдили сппљну пплитику независнп

пд Спвјетскпг блпка и усппставили либералнији пблик спцијализма и слпжену

вищенаципналну федерацију. Пве пдлике спцијалистишке Југпславије препвлађују у

литератури.1 Слишнпсти између пвих земаља маое су разматране, псим пних у раним

фазама југпслпвенскпг пплитишкпг развпја, и истраживаое каснијег развитка Титпве

Југпславије се све вище усредсређивалп на вищенаципналне пдлике државе.2 Ипак,

спцијалистишка прирпда режима се не мпже запбићи у анализи неуједнашенпг пплитишкпг

развпја Југпславије, укљушујући раздпбља пплитишке стабилнпсти и раздпбља сукпба.

Прпменљиве фпрмалне и нефпрмалне пплитишке устанпве режима, и оегпв пднпс према

друщтву, снажнп су пбликпвали пптенцијал за прптесте, време ппкретаоа и щиреое

нарпдне мпбилизације, кап и оене пблике и ппследице. Југпславија је пре свега била

спцијалистишка држава, иакп је оен аутпритаризам у ппследое две деценије Хладнпг рата

бип вепма непбишан – виспкп децентрализпван, у функципналнпм и теритпријалнпм

смислу.

Главна пдлика спцијалистишке Југпславије, нарпшитп накпн раних седамдесетих

гпдина прпщлпг века, била је слпжена прирпда оених пплитишких устанпва, укљушујући

радикалнп децентрализпване институције федералне и лпкалне власти, и сампуправљаоа.

Пва слпженпст, наглащена вепма слпженим нефпрмалним пднпсима унутар и између

регипналних пплитишких елита, пбележила је пплитишки миље у пквиру кпјег су пплитишке

прпмене у гпдинама накпн Титпве смрти изазвале распад режима и државе. У првпм делу

пвпг ппглавља прати се пплитишки развпј спцијалистишке Југпславије пд виспкп

централизпване партијске државе, нпминалнпг или фасаднпг федерализма и јединственпг

кпмунистишкпг рукпвпдства накпн Другпг светскпг рата дп лабавпг аутпритаризма, виспкп

децентрализпване пплитишке структуре и прпменљивих, све лабавијих савеза пплитишких

елита. Затим се излажу главне пдлике стратегије кпмунистишкпг рукпвпдства према

прптестима и разматрају пгранишене мпгућнпсти за пплитишка неслагаоа и прптесте у

време Тита. На крају, разматра се нашин на кпји су пдлазак Тита и смена пплитишких

генерација ппткппали пплитишку стабилнпст Југпславије тпкпм псамдесетих гпдина

двадесетпг века.

Ствараое партијске државе, вишенаципналнпг федерализма

и пграниченпг плурализма

Кпмунистишке партије су псвпјиле власт щирпм Истпшне Еврппе између 1946. и

1948. гпдине, пре свега уз ппдрщку Стаљинпвпг Спвјетскпг Савеза. Југпслпвенски

кпмунисти су, насупрпт тпме, већ дпщли на власт углавнпм свпјим напприма у задоим

фазама Другпг светскпг рата. Кпмунистишка партија Југпславије (КПЈ), мала и ппдељена пд

псниваоа 1919. гпдине ппстепенп се ушврстила накпн усвајаоа нпве пплитике Кпминтерне

– пплитике Нарпднпг фрпнта – и бпљщевизације партије пд стране нпвпизабранпг

* Превпд из Nebojša Vladisavljevid (2008) Serbia’s Antibureaucratic Revolution: Miloševid, the Fall of

Communism and Nationalist Mobilization (Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan).


2

генералнпг секретара Јпсипа Брпза Тита накпн 1937. гпдине, и ппстала важан пплитишки

шинилац тпкпм рата. Пјашани искуствпм илегалнпг рада између два рата и растућпм

пппуларнпщћу једине вищенаципналне пплитишке групе, кпмунисти су успещнп впдили

нарпдни ппкрет пслпбпђеоа пд страних псвајаша и уппредп ушествпвали у грађанскпм рату,

бпрећи се прптив свпјих дпмаћих пплитишких прптивника. Јединственпст оихпвпг ратнпг

искуства и дпмаће кпмунистишке ревплуције снажнп је пбликпвала пплитишки развпј

Југпславије. У сппљнпј пплитици, сампппуздаое југпслпвенскпг рукпвпдства, уз ппдрщку

велике, искусне впјске и безбеднпснпг апарата, впдилп је щирпкпј сампсталнпсти пд

сппљних пплитишких шинилаца, иакп је рукпвпдствп у ппшетку пдлушилп да следи спвјетску

сппљну пплитику. У унутращопј пплитици, јединственп искуствп рата и ревплуције се

изразилп крпз ствараое и прилагпђаваое партијске државе и кпмандне екпнпмије

спвјетскпг типа раније негп у другим истпшнпеврппским земљама и крпз ствараое шврстпг

впђства кпје је преживелп у разним пблицима у следећим деценијама.

Накпн краткпг раздпбља пгранишенпг пплитишкпг плурализма ппсле рата и

нерегуларних избпра за уставптвпрну скупщтину у нпвембру 1945. гпдине, југпслпвенски

кпмунисти су укинули мпнархију, прпгласили нарпдну републику и угущили пстатке

предратних пплитишких странака и пплитишкп дисиденствп уппщте. КПЈ је затим птппшела

изградоу великпг и виспкп централизпванпг државнпг апарата и пгранишила екпнпмски и

спцијални плурализам. Накпн пдузимаоа пкп 80% индустрије пд страних псвајаша и

оихпвих навпдних дпмаћих сарадника накпн рата, партијска држава је преузела кпнтрплу

над пстаткпм индустрије и услуга путем закпна п наципнализацији из 1946. и 1948. гпдине.

Партија је уппредп усппставила кпмандну екпнпмију, заснпвану на петпгпдищоем плану

пд априла 1947. гпдине, са нагласкпм на тещку индустрију, и ппкренула ппстепену

кплективизацију ппљппривреде. Истпвременп, пплитика у пбразпваоу и култури је

непрестанп блатила предратну елиту и пплитишки систем и славила Спвјетски Савез,

Стаљина, Тита и улпгу југпслпвенских кпмуниста у рату и ревплуцији.3

Накпн рата, највище рукпвпдствп је шинила мала и теснп ппвезана група људи кпју

је Титп пкупип крајем тридесетих гпдина прпщлпг века. Већина оих је накпн рата јпщ увек

била у свпјим тридесетим гпдинама. Срдашни пднпси унутар рукпвпдства извирали су из

заједнишкпг предратнпг илегалнпг рада и ратпваоа. Затп се пдлушиваое у пплитишкпм врху

у дужем раздпбљу пдвијалп крпз непрестанп дпгпвараое блиских сарадника и пријатеља,

унутар затвпренпг, тајнпвитпг и гптпвп свемпћнпг Пплитбирпа. Мада су се Титп, Едвард

Кардељ, Александар Ранкпвић и Милпван Ђилас истицали кап главне партијске впђе, Титп

је задржап улпгу кпнашнпг арбитра кап најстарији и најцеоенији шлан рукпвпдства, ратни

впђа и генерални секретар КПЈ. Рукпвпдствп је председавалп щирпким и теснп ппвезаним

слпјем виспкп мптивисаних партијских и државних функципнера средоег и нижег нивпа,

већина кпјих су јпщ увек били у свпјим двадесетим и тридесетим гпдинама. КПЈ је пстала

прикривена иза Нарпднпг фрпнта Југпславије, маспвне прганизације кприщћене за

пшуваое привида пплитишкпг плурализма накпн рата и ради мпбилизације нарпда у

пствариваоу партијских циљева. Централни кпмитет КПЈ изабран 1940. гпдине се никада

није састап и није се шак зналп кп су били стални и ппвремени шланпви Пплитбирпа.4

Кпмунисти су такпђе препбликпвали унутращоу структуру Југпславије. Између два

рата, истпријске и културне границе нису пзбиљнп узете у пбзир, имајући у виду ппкущај

ствараоа југпслпвенске нације крпз интеграцију Срба, Хрвата, Слпвенаца и других

наципналних и етнишких група у унитарнпј држави. Пдсуствп званишнпг признаоа

идентитета и теритпријалне аутпнпмије, у време парламентарне демпкратије и краљевске


3

диктатуре свеједнп, стваралп је напетпсти у пплитишкпм живпту и псталп један пд кљушних

извпра пплитишке нестабилнпсти и брзпг распада државе у априлу 1941. Сукпби између

разних наципналних група су ппјашани услед генпцидне пплитике устащкпг режима према

Србима и узвратних злпшина шетнишких снага над Хрватима и Муслиманима. Пппуларнпст

кпмуниста у нарпду тпкпм рата је делпм извирала из вищенаципналнпг састава КПЈ и

партизанских снага, кап и оихпве пдлушнпсти да пбнпве вищенаципналну државу.

Накпн рата КПЈ је препбликпвала Југпславију на пснпви кплективних права и

теритпријалне аутпнпмије нпвппрпклампваних кпнститутивних нарпда са правпм на

сампппредељеое – Срба, Хрвата, Слпвенаца, Македпнаца, Црнпгпраца и, касније,

Муслимана – и прпмпвисала наципналну тплеранцију и „братствп и јединствп“ нарпда и

наципналних маоина. Устав Југпславије из 1946. гпдине увеп је федерализам спвјетскпг

типа, мада је КПЈ већ најавила неке оегпве елементе крпз децентрализацију предратне

партијске прганизације и партизанскпг ппкрета. Југпславија се састпјала пд щест република

– Србије, Хрватске, Слпвеније, Бпсне и Херцегпвине, Македпније и Црне Гпре – уставнп

названих државама кпнститутивних нарпда, и са партијским кадрпм и низпм друщтвених и

културних устанпва заснпваних на кпнститутивним нарпдима. Ипак, републике су углавнпм

биле вищенаципналне пп саставу. Унутращое административне границе сада су вище

пратиле истпријске границе из раздпбља пре ствараоа Југпславије негп щтп су пдгпварале

наципналнпм саставу станпвнищтва на терену, и све републике, псим Слпвеније,

укљушивале су веће групе кпје нису припадале пдгпварајућем кпнститутивнпм нарпду.

Бпсна и Херцегпвина је усппстављена кап вищенаципнална држава Срба, Хрвата и (касније)

Муслимана и у неким делпвима пве републике, кап и других федералних јединица,

станпвнищтвп је билп у пптпунпсти мещпвитп.

Устав Југпславије је јамшип иста права шланпвима кпнститутивних нарпда без

пбзира на тп да ли су живели у „свпјпј“ републици или не, нарпшитп пнима кпји су живели у

наципналнп мещпвитим срединама. Наципналне маоине, или нарпднпсти, такпђе су

уживале щирпка кплективна права и аутпнпмију, псим права на сампппредељеое.

Аутпнпмна ппкрајина Впјвпдина, са знатнпм мађарскпм маоинпм, и Аутпнпмни регипн

Кпспвп и Метпхија, са албанскпм већинпм, пснпвани су унутар Србије делпм и из пвпг

разлпга. Дакле, југпслпвенски кпмунисти су развили слпжену мрежу кплективних права и

теритпријалне аутпнпмије какп би усагласили пптенцијалнп супрптстављене захтеве за

сампппредељеое кпнститутивних нарпда и република, и да би зајамшили защтиту

идентитета и интереса свих наципналних група. И ппред тпга, југпслпвенски федерализам

је у ппшетку имап нпминални или фасадни пблик. Републишка рукпвпдства нису имала

стварну мпћ услед превласти виспкп централизпване партијске прганизације и

кпнцентрације мпћи у рукама виспких савезних партијских функципнера.

Упркпс растућем аутпритаризму и централизацији, већи деп станпвнищтва је

сматрап владавину КПЈ легитимнпм. Не самп да је партија успещнп впдила маспвни

пслпбпдилашки ппкрет, щтп је бип једини слушај у щирем регипну, већ су грађани углавнпм

прихватили тврдоу партијских впђа да су ујединили југпслпвенске нарпде у бпрби прптив

страних пкупатпра и „дпмаћих издајника“ и пнда препбликпвали заједнишку државу на

нашин кпји је пкпншап грађански рат, и шак рещип наципналнп питаое. Кпмунисти су такпђе

спрпвели аграрну рефпрму и кплпнизацију накпн рата, збринувщи такп вище пд 300.000

сељашких ппрпдица, и рукпвпдили убрзанпм и успещнпм пбнпвпм ратпм унищтене

инфраструктуре и индустрије. Ппред тпга, рукпвпдствп је углавнпм тплерисалп

децентрализпвану лпкалну иницијативу у ппслератнпј пбнпви и екпнпмскпм развпју, щтп је


4

плакщалп прихватаое режима у нарпду и впдилп пздрављеоу екпнпмије, уз велику

ппдрщку Агенције за ппмпћ и пбнпву Уједиоених нација. Дпк је шланствп у КПЈ билп

птвпренп самп верним и ппсвећеним кадрпвима, придружене маспвне прганизације –

Нарпдни фрпнт, Савез синдиката, Нарпдна пмладина и Антифащистишки фрпнт жена –

пбухватиле су су знатан деп оихпвих циљних група.

Сукпб Тита и Стаљина из јуна 1948. примпрап је југпслпвенскп рукпвпдствп да

ппнпвп размптри свпју унутращоу и сппљну пплитику и прирпду партијске државе.

Пдгпвпр КПЈ бип је да пшисти свпје редпве пд неппузданих кадрпва – пкп петине шланства

партије, пд кпјих је најмаое 14.000 шланпва притвпренп ппд пптужбпм да су били агенти

Кпминтерне5 – и да ппјаша кпнтрплу над друщтвпм, делпм и убрзанпм кплективизацијпм

ппљппривреде. Јакп впђствп и прихватаое режима у нарпду, уз ппдрщку виспкп

централизпваних институција, кљушнп су дппринели успещнпм супрптстављаоу Спвјетскпм

Савезу и „нарпдним демпкратијама“ Истпшне Еврппе. Пвај успех, заједнп са тещким

пплпжајем изплпване земље све зависније пд ппмпћи Запада, дпвели су дп ппстепене

измене припритета и идеплпщкпг усмереоа режима. Првп је усппрена кплективизација

ппљппривреде, а затим се и пптпунп пдусталп пд пвпг прпграма, углавнпм збпг щирпкпг

птппра сељащтва.6 Партијске впђе су најавиле изградоу нпвпг мпдела спцијализма, у жељи

да прпщире ппдрщку режима у нарпду, кап и услед растућег незадпвпљства ппјашанпм

репресијпм режима у предвешерје спвјетскп-југпслпвенскпг сукпба. Партијски идеплпзи и

прппагандисти, нарпшитп Кардељ и Ђилас, ппшели су да псуђују етатизам и

бирпкратизацију спцијализма спвјетскпг типа и да наглащавају, пкрећући се такп пд

Стаљина, па и Леоина Марксу, да спцијалистишка држава треба да „пдумре“.

КПЈ ппкреће децентрализацију 1950. гпдине. Један деп нпве пплитике пзнашип је

увпђеое раднишкпг сампуправљаоа, схваћенпг кап раднишкп ушещће у управљаоу

предузећима и већа сампсталнпст предузећа пд државе. Други се састпјап пд ствараоа

устанпва лпкалне сампуправе. Тпкпм педесетих гпдина двадесетпг века, кпмунисти су се

усредсредили на пве стране децентрализације, а не на федерализам. Уставне прпмене

1953. гпдине увеле су интегрисан пирамидални систем функципналнпг и кпмуналнпг

представнищтва, пд предузећа и ппщтина дп федерације, и такп дппуниле хијерархијску

структуру партије и придружених маспвних прганизација. У време сукпба са Стаљинпм и

ппкущаја да се развије независна сппљна пплитика, сампуправљаое и децентрализација су

давали легитимитет захтевима за пплитишке и екпнпмске рефпрме.

Децентрализација је птвприла пдређени, мада пгранишени, прпстпр за ушещће

щирег круга људи у јавним ппслпвима и ствприла услпве за ппјаву нпвих ушесника у

пплитишкпм живпту, кап щтп су регипнални и лпкални партијски и државни функципнери и

управљашкп-технпкратска елита. Партија се пслпбпдила тајнпвитпсти и све вище

институципнализпвала прпцес дпнпщеоа пплитишких пдлука, делпм и раздвајаоем

делатнпсти државних пргана пд функципнисаоа КПЈ и Нарпднпг фрпнта. На Кпнгресу КПЈ

1952. прпглащенп је да се партија ппвлаши из текућег управљаоа државпм и да ће

делпвати идеплпщким убеђиваоем и пплитишким усмераваоем, а КПЈ је преименпвана у

Савез кпмуниста Југпславије (СКЈ). Накпн тпга, дпщлп је дп рефпрме Нарпднпг фрпнта

Југпславије и оегпвпг преименпваоа у Спцијалистишки савез раднпг нарпда Југпславије

(ССРНЈ). Партија је такпђе пппустила стеге у култури, и у пдређенпј мери плабавила цензуру

и кпнтрплу щтампе.7 Међутим, партијске впђе су убрзп пдустале пд дела нпвпг прпграма.

СКЈ је пстап виспкп централизпван, а партијски секретари су задржали кљушну улпгу у

прганизаципним и перспналним питаоима щирпм партијске прганизације. Мада је


5

пгранишена децентрализација и најава других рефпрми пзнашила знашајне пплитишке

прпмене, јпщ увек је иста група људи, псим Ђиласа, задржала шврсту кпнтрплу над свим

пплугама мпћи, укљушујући партију и оене маспвне прганизације, државни апарат, впјску,

безбеднпсне службе и највећи деп екпнпмије.

Прпмене у пднпсима елита, државе и друштва

Дп пплпвине щездесетих гпдина двадесетпг века, убрзана мпдернизација,

ппдстицана брзим екпнпмским развпјем тпкпм педесетих, у пснпви је изменила

југпслпвенскп друщтвп и гптпвп га дпвела на нивп западнпеврппских друщтава. Између

1953. и 1961. индустријска прпизвпдоа је расла 12,7% а извпз 11% у прпсеку гпдищое, дпк

је удеп гптпвих индустријских прпизвпда у извпзу знашајнп ппрастап. Истпвременп су

шиоени наппри да се пдустане пд екстензивнпг раста заснпванпг на тещкпј индустрији,

типишнпг за спцијалистишке екпнпмије, и да се ппвећају пптрпщоа и улагаоа у

ппљппривреду. Урбанизација се пдвијала уппредп са индустријским развпјем такп да се

удеп ппљппривреднпг станпвнищтва смаоип са 67% у 1948. на 50% у 1961. гпдини, и

наставип да се убрзанп смаоује. Мпгућнпсти за виспкпщкплскп пбразпваое су знатнп

прпщирене, кап и размена студената и наставника са Западнпм Еврпппм и САД. Живптни

стандард је у ппшетку каснип за пвим прпменама, али је знашајнп унапређен тпкпм

щездесетих, делпм већпм и квалитетнијпм дпмаћпм прпизвпдопм и делпм путем увпза са

Запада. Један ппсматраш је запазип да је у тп време јединп Бепград међу престпницама

спцијалистишких земаља имап недпстатак паркинг прпстпра.8 Пвакп знашајне друщтвене и

екпнпмске прпмене је делпм пмпгућила и пдлушна прпмена међунарпднпг пплпжаја

земље. У свега некпликп гпдина пд Стаљинпве смрти, Југпславија је прещла дугашак пут пд

изплације дп щирпких веза са Западпм, нарпшитп САД, кпје су наставиле да пружају

знашајну екпнпмску ппмпћ у замену за пплитику независну пд Спвјетскпг Савеза, кап и са

Спвјетским блпкпм и вище нпвппслпбпђених земаља Трећег света.9

Друщтвене и екпнпмске прпмене и децентрализација тпкпм педесетих ппјашали су

притисак „пдпздп“ на виспке партијске функципнере и на крају изазвали ппделе у

рукпвпдству. Републишки и лпкални функципнери и управљашкп-технпкратска елита,

пјашани претхпдним рефпрмама, пшекивали су већи уплив на државну пплитику; такпђе, на

ппврщину је изащап и захтев щире јавнпсти за вище лишних слпбпда и за тплерисаое

друщтвенпг и екпнпмскпг плурализма. Истпвременп, убрзани екпнпмски раст тпкпм

педесетих впдип је ппвећаоу разлика између развијених република, нарпшитп Слпвеније,

Хрватске и делпва Србије, и пстатка Југпславије. Услед тпга, виспки партијски функципнери

све вище су се заузимали за интересе свпјих република у пбликпваоу савезне пплитике.

Присталице децентрализације су биле у већини у рукпвпдству. Пва група се

састпјала пд заступника разлишитих пплитика, пд щиреоа тржищних рефпрми и

смаоиваоа улпге партије у државним ппслпвима и друщтвенпм живпту дп щиреоа

надлежнпсти република. С друге стране, централисти, ущаншени у централним партијским

и државним прганима, видели су у централнпм апарату главнп пруђе екпнпмскпг развпја и

пплитишке стабилнпсти. Сукпб између две групе се прпщирип у првпј пплпвини

щездесетих, делпм и услед неизвеснпсти кп ће наследити Тита на шелу државе и партије.

Титп (рпђен 1892) је већ бип у гпдинама када се пшекује пдлазак у пензију, а главни

кандидати за наследника су били Александар Ранкпвић, пптпредседник Југпславије и

симбпл ппслератнпг централизма и пплицијске државе, и Едвард Кардељ, главни партијски


6

идеплпг и кљушни ппкрпвитељ децентрализације. Срединпм щездесетих, прптивници

централизације су усппставили кпнтрплу над прпцеспм пдлушиваоа, стекли Титпву

ппдрщку и уклпнили Ранкпвића са власти у јулу 1966.

Већ ппшеткпм щездесетих, ппраст пплитишкпг утицаја прптивника централизма

пмпгућип је слпбпдније унутарпартијске разгпвпре п смеру пплитике у разним пбластима

друщтвенпг живпта, даље екпнпмске рефпрме и живахнију скупщтинску активнпст. Накпн

шистке централистишке фракције, владајућа кпалиција је плабавила партијске стеге и

умаоила утицај тајне пплиције на пплитишки и друщтвени живпт. Партија је временпм

ппстала тплерантнија према непплитишким удружеоима и друщтву уппщте щтп је, ппред

слпбпднпг путпваоа у инпстранствп и заппщљаваоа на Западу, знатнп прпщирилп слпбпде

у приватнпм и друщтвенпм живпту. Ппущтеније унутарпартијске дебате су затим изазвале

слишна пплитишка супшаваоа у знатнп пјашаним мас-медијима. На скупщтинским избприма

1967. и 1969. гпдине изабранп је некпликп кандидата ван естаблищмента кпје партија није

претхпднп ппдржала. Ппред тпга, екпнпмска рефпрма из 1965. је птвприла вище прпстпра

за делпваое тржищта и пјашала екпнпмски и пплитишки пплпжај рукпвпдилаца великих

банака и предузећа. Ппбеда анти-централиста је такпђе изазвала радикалну

федерализацију Југпславије, претварајући такп републике и аутпнпмне ппкрајине у

средищта пплитишке мпћи на рашун знатнп пслабљених савезних пргана.

Пплитишки запкрети из щездесетих драматишнп су утицали на структуру пплитишкпг

впђства и прпцес пдлушиваоа. Првп, истпвременп ппкретаое екпнпмске и пплитишке

либерализације, кап и радикалнп пренпщеое пплитишке мпћи на регипнална рукпвпдства,

легитимисанп идеплпгијпм сампуправљаоа и сажетп израженп парплпм „деетатизација“,

пресуднп је пслабилп савезне устанпве. Пдлушиваое у савезним прганима сагласнпщћу

свих регипналних представника кприщћенп је у прпцесу фпрмулисаоа пплитике у разним

пбластима и у уставним и партијским рефпрмама с краја щездесетих и ппшетка

седамдесетих.10 Другп, накпн уклаоаоа централистишке фракције, ппбеднишка кпалиција

није имала заједнишку пплитику. Оени шланпви, ппкрпвитељи разлишитих пплитика, ищли

су супрптним правцима, углавнпм у складу са интересима свпјих република и аутпнпмних

ппкрајина. Треће, делимишна смена генерација у вищим ещалпнима партијске државе,

птппшела већ раних щездесетих, убрзана је ппщтп су прптивници централизма тражили

савезнике у млађим, дпбрп пбразпваним кадрпвима, пд кпјих су неки заузели кљушне

пплпжаје у регипналним рукпвпдствима.11 Услед тпга, главни шинипци пплитишке

стабилнпсти у ппслератнпм раздпбљу, кап щтп су блиске лишне везе кпје су пбезбеђивале

јединствп пплитишке елите и ппдупирући институципнални и прганизаципни аранжмани,

знатнп су пслабљени. Већ крајем щездесетих, Титп је пстап једини независан центар

пплитишке мпћи у федерацији. Ппщтп је пдржавап неппсредне пднпсе са сваким

републишким и ппкрајинским рукпвпдствпм ппсебнп, и сматрап препстале савезне

надлежнпсти – пдбрану и сппљну пплитику – лишнпм свпјинпм,12 савезни државни и

партијски пргани су дпдатнп урущени, а централнп се рукпвпдствп нащлп на ивици

распада.

Такпђе, истпвременп пдвијаое либерализације и радикалне федерализације

ствприлп је нпве прпблеме. Сукпб пкп фпрмулисаоа савезне пплитике, нарпшитп пкп

екпнпмских питаоа, јављап се и раније услед дугп присутнпг расцепа између развијених и

неразвијених делпва земље. Птппшиоаоем либерализације, републишке впђе су изгубиле

пуну кпнтрплу над базпм и заузврат ппкущавали да пбезбеде ппдрщку за свпју пплитику

међу функципнерима средоег и нижег нивпа, и у щирпј јавнпсти, радикализпваоем


7

захтева упућених савезним прганима. Ппщтп су републике сматране државама пдређених

нарпда, пвп је прпузрпкпвалп ппраст наципналних псећаоа у оима и емпципнални сукпб

између републишких впђа.13 Ппшеткпм седамдесетих, јашаое наципналних псећаоа и раст

утицаја недржавних ушесника у пплитишкпм живпту, у тренутку слабљеоа савезних пргана

и избијаоа сукпба међу регипналним рукпвпдипцима, изазвалп је пплитишку

нестабилнпст. Титп је затим уклпнип са власти впдеће ппкрпвитеље кпнфедерализације и

либерализације, и оихпве савезнике из републишких елита, нарпшитп присталице

радикалне децентрализације из Хрватске и тзв. либерале из Србије. Такп је дпщлп дп јпщ

једнпг запкрета у пднпсима унутар пплитишке елите и између државе и друщтва.

Титп је за пплитишку нестабилнпст и усппн наципналнпг шинипца у пплитишкпм

живпту пкривип пплитишке рукпвпдипце, а не радикалну федерализацију. Устанпве и

прпцедуре у темељу пдлушиваоа на нивпу федерације – правп вета представника

република и аутпнпмних ппкрајина на пдлуке савезних пргана и оихпве щирпке

надлежнпсти – нису дирани, али је ппнпвп усппстављенп јединствп у рукпвпђеоу на

савезнпм нивпу. Циљ је бип да се ппврати узајамнп ппвереое међу регипналним

рукпвпдствима и оихпвим представницима у савезним партијским прганима и такп

ппстави пснпва за делптвпрну сарадоу. Већ 1969. Титп је расппредип регипналне впђе у

савезнп партијскп Председнищтвп у Бепграду ппкущавајући да их пдвајаоем пд базе веже

за пплитику федерације. Накпн тпга, ствпренп је кплективнп Председнищтвп Југпславије, а

шланствп се у пва два пргана преклапалп. Нпве мере су пбезбедиле да се ппгпдбе

регипналних рукпвпдстава пдвијају далекп пд пшију јавнпсти да би се избеглп

радикализпваое пплитишких захтева. Скрпмнп јашаое савезних партијских пргана на рашун

републишких и ппкрајинских рукпвпдстава и неппсреднп ушещће Тита у пдлушиваоу

пбезбедили су глаткп дпнпщеое и спрпвпђеое савезне пплитике.14

Чистка је пмпгућила ствараое нпвпг савеза између делпва пплитишке елите, тј.

„старе гарде“ и прптивника рефпрми, партијских идеплпга, млађег кадра забринутпг

ппрастпм спцијалних разлика и свих пних забринутих усппнпм наципнализма. Квалитет

рукпвпђеоа је, међутим, знатнп ппап ппщтп су рефпрмски усмерени и независни

ппјединци уклпоени са важних пплпжаја у партији, држави и екпнпмскпм живпту. Титп,

претхпднп углавнпм усредсређен на сппљну пплитику, ппвратип је пплпжај кпнашнпг

арбитра у унутращоим пплитишким дещаваоима и редпвнп ушествпвап у впђеоу

кадрпвске пплитике. Ппвратак леоинистишкпм схватаоу партије и „класнп“ усмеренпј

пплитици пзнашип је прпмену пднпса државе и друщтва, пре свега шврщћу кпнтрплу мас-

медија, виспкпг щкплства и прпфесипналних и других удружеоа.15 Чистка у мас-медијима

и културним устанпвама, ппјашаваое идеплпщкпг рада и шврщћа кпнтрпла над кадрпвима у

разним пбластима друщтвенпг живпта пдвијали су се уппредп са щирпкпм кампаопм

прптив великих предузећа, банака и управљашкп-технпкратске елите. Ппвратак „класнпј“ и

сампуправљашкпј пплитици је дакле циљап на све пне кпји су раније пзнашени кап

прптивници партијске линије. Пва кампаоа је, ипак, била пгранишена на елите, а грађани

су задржали щирпке слпбпде у приватнпм живпту, знатнп щире негп у другим

истпшнпеврппским земљама.

Радикална децентрализација спцијалистичке Југпславије

Пплитишке прпмене щездесетих и раних седамдесетих гпдина прпщлпг века

пставиле су за спбпм неупбишајенп децентрализпване устанпве и такп у великпј мери


8

утицале на каснија пплитишка дещаваоа. Федерације пдликује аутпнпмија теритпријалнп

пдређених регипна (република, држава, прпвинција) – уставпм утемељених, и са

закпнпдавним и ппреским надлежнпстима – и заједнишка владавина регипна на савезнпм

нивпу, институципнализпвана делпм крпз оихпвп представљаое у гпроем дпму савезне

скупщтине. Украткп, федерализам шини „аутпнпмија плус заједнишкп врщеое власти“.16

Уставне прпмене с краја 60-тих и ппшетка 70-тих, кпдификпване у Уставу из фебруара 1974,

радикалнп су прпмениле прирпду југпслпвенске федерације. Надлежнпсти над већинпм

пплитишких, екпнпмских и културних питаоа пренете су републикама и аутпнпмним

ппкрајинама, а извпрне надлежнпсти савезних пргана су знашајнп умаоене. Клатнп

пплитишке мпћи се дакле пресуднп ппмерилп ка републикама. Савезни пргани пслабљени

су и на други нашин. Рукпвпдства република и ппкрајина преузимају кпнтрплу над

именпваоем виспких савезних функципнера, а пви виде свпју улпгу пре свега у заступаоу

интереса свпјих република и ппкрајина. Усвајаое пплитике у пбластима у кпјима су савезни

пргани задржали извпрну надлежнпст сада захтева сагласнпст свих регипналних

представника, пбезбеђујући им такп правп вета на пдлуке федерације. Чак и спрпвпђеое

пплитике усвпјене на савезнпм нивпу, тј. изрщаваое дпгпвпра република и ппкрајина,

пстаје углавнпм ван дпмета савезних пргана.

Партијске рефпрме се пдвијају уппредп са уставним прпменама, и радикална

децентрализација партијске прганизације битнп дппринпси јашаоу федералних јединица.

Дп пплпвине щездесетих гпдина, СКЈ је задржап виспкп централизпвану прганизацију, с

Изврщним кпмитетпм на шелу, и ппд кпнтрплпм мпћних партијских секретара. Рефпрме

сада пренпсе кљушне надлежнпсти републишким и ппкрајинским партијским

рукпвпдствима, а партијска прганизација пдражава виспкп децентрализпвану структуру

државе. Насупрпт ранијпј пракси, републишки партијски кпнгреси се пд 1964. заказују пре

савезних, и дају смернице за рад савезнпм кпнгресу и нпвпизабраним шланпвима савезних

партијских пргана. Све већа кпнтрпла републишких и ппкрајинских партијских рукпвпдстава

над савезним партијским апаратпм и замена сразмернпг представљаоа регипналних

представника једнаким представљаоем ушврщћује нашелп пуне сагласнпсти пвих

представника у пдлушиваоу у савезним партијским и државним прганима. Извпрна

пплитишка мпћ савезних пргана даље слаби смаоеоем савезнпг партијскпг апарата и, пд

краја седамдесетих гпдина, шестим смеоиваоем функципнера на партијским и државним

пплпжајима услед увпђеоа једнпгпдищоих мандата.

Југпславија стише све пдлике кпнспцијације, или система заједнишкпг врщеоа

власти представника кљушних делпва плуралнпг друщтва. Тзв. велика кпалиција

представника разлишитих наципналних група, тј. оихпвих република и аутпнпмних

ппкрајина, ствпрена је у кплективнпм савезнпм државнпм и партијскпм Председнищтву и

савезнпј влади. Једнакп или сразмернп представљаое делпва слпженпг друщтва увпди се

щирпм јавнпг сектпра. Аутпнпмија заједница је изражена крпз федерализам а регипнални

представници стишу правп вета на усвајаое пплитике у савезним прганима.17

Једнпнаципналне федерације, или пне пснпване у сврху ствараоа или уједиоаваоа

нације, Немашка или САД на пример, извиру из жеље да се уједине заједнице кпје деле

заједнишки језик и културу али живе у разлишитим теритпријалним јединицама. Насупрпт

тпме, вищенаципналне федерације, кап щтп су Белгија, Канада, Швајцарска и Југпславија,

стреме „изражаваоу, институципнализпваоу и защтити две или вище наципналних или

етнишких култура, шестп на трајнпј пснпви“. Затп вищенаципналне федерације, нарпшитп

пне успещније, шестп увпде кпнспцијалне аранжмане да би пбезбедиле узајамне гаранције


9

защтите идентитета и једнаких мпгућнпсти припадника свих нација.18 Кпнспцијална

рещеоа, дакле, сасвим су пдгпварала прирпди Југпславије кап вищенаципналне државе.

Међутим, пстала су гптпвп искљушивп пгранишена на савезни нивп иакп су недпстајала у

републикама услед оихпвпг вищенаципналнпг састава.19 Насупрпт већини савремених

кпнспцијација, кпје делују унутар щирег склппа демпкратских устанпва, Југпславија је

пстала аутпритарна држава.

Уставнп уређеое Србије и оена партијска прганизација сада пдражавају виспкп

децентрализпвану структуру Југпславије. Насупрпт претхпдним уставним рещеоима,

Впјвпдина и Кпспвп, раније самп аутпнпмни регипни унутар Србије, дпбијају статус слишан

републикама. Мада фпрмалнп пстају у саставу републике, аутпнпмне ппкрајине стишу свпј

устав, закпнпдавну, изврщну и судску власт, и партијску кпнтрплу гптпвп истпветну

републишкпј, кап и неппсреднп представљаое у свим савезним и партијским прганима и

правп вета на пдлуке савезних пргана. Партијски и државни пргани Србије губе стварну

кпнтрплу над делпвима теритприје републике, а оихпви шланпви из аутпнпмних ппкрајина

и даље ушествују у пдлушиваоу п питаоима кпја се тишу јединп централне Србије.

Фпрмалнп, пргани републике и ппкрајина требају се дпгпварати п усвајаоу и спрпвпђеоу

пплитике на целпј теритприји Србије; у пракси, правп вета впјвпђанскпг и кпспвскпг

рукпвпдства на пдлушиваое у републици пнемпгућава такав дпгпвпр. Мада Србија

фпрмалнп и даље пстаје суверена држава, кап и пстале републике, оен уставни карактер

битнп се разликује пд унитарне структуре псталих република и негативнп се пдражава на

оен пплпжај у федерацији.

Устав из 1974. и Закпн п удруженпм раду из нпвембра 1976, тзв. мали устав,

претварају сампуправљаое – пд раднишкпг ушещћа у управљаоу предузећима и

сампсталнпсти предузећа према државним прганима – у свепбухватну мрежу друщтвене,

екпнпмске и пплитишке прганизације. Мада је сампуправљаое уведенп пре свега из

практишних разлпга накпн раскида са Стаљинпм и касније кприщћенп углавнпм ради

легитимисаоа владавине кпмуниста, либералнији функципнери кпристили су нпву

фпрмулу да ппдстакну пплитишку либерализацију и убрзају екпнпмски развпј крпз

децентрализацију, тржищне рефпрме и пслпбађаое раднишких енергија.20 Пслаоајући се

на марксистишку и спцијалистишку традицију, нарпшитп Маркспвп тумашеое Париске

кпмуне (1871), партијски идеплпзи и оихпв щеф Кардељ виде пснпвни правац

спцијалистишкпг развпја у пдумираоу државе.21 У екпнпмији, сампуправљаое ппшиое у

ппгпнима и радним јединицама, удруженим на угпвпрнпј пснпви у предузећа, а пва затим

усппстављају угпвпрне пднпсе између себе. Радници пдлушују п расппређиваоу дпбити и

развијаоу ппслпвних планпва прекп свпјих представника у прганима пдлушиваоа на свим

нивпима.

Паралелна структура гради се у сектпру друщтвених услуга у кпјима „прпизвпђаши“

и „пптрпщаши“ пвих услпга усппстављају угпвпрне пднпсе крпз предузећа и лпкалне

заједнице и неппсреднп угпварају финансираое и пптребни нивп услуга, без укљушиваоа

државних пргана. Пплитишке устанпве се прилагпђавају пвпм мпделу такп да израста

слпжен пирамидални систем институција ппсреднпг функципналнпг, теритпријалнпг и

пплитишкпг представљаоа. Наравнп, пплитишкп представљаое пстаје пгранишенп на

прганизације режима. Систем има пснпву у ппгпнима и радним јединицама, у месним

заједницама и лпкалним пгранцима партије и других режимских пплитишких прганизација,

а врх у скупщтинама република и аутпнпмних ппкрајина. На савезнпм нивпу, јединп су

републике и ппкрајине представљене, щтп указује на даље слабљеое савезнпг нивпа.


10

Ширпка ппщтинска сампсталнпст делпм извире из децентрализације заснпване на

идеплпгији сампуправљаоа, а делпм из прихватаоа Маркспвпг виђеоа Париске кпмуне. У

пракси, сирпмащнијим ппщтинама недпстају средства за финансираое битнп прпщиренпг

круга услуга. Ппщтине све вище функципнищу кап прптп-државе, псуђене на

сампдпвпљнпст и пружаое вепма неуједнашенпг нивпа услуга.22 Ствпрене су шак и устанпве

неппсредне демпкратије на лпкалнпм нивпу, збпр грађана на пример, верпватнп ради

мпбилисаоа станпвнищтва за пствариваое партијских циљева.

Децентрализпвана прирпда система, кап и ппсреднп али шестп смеоиваое

сампуправљаша на вепма великпм брпју избпрних пплпжаја у екпнпмским, друщтвеним и

пплитишким устанпвама и прганизацијама, птвприли су щирпке мпгућнпсти за ушещће у

управљаоу. Гптпвп један пд пет заппслених је активнп ушествпвап у прпцесу

сампуправљаоа. Имајући у виду шесту рптацију делегата и забрану узастппних мандата,

већина заппслених је стекла пдређенп искуствп п функципнисаоу пплитишкпг и екпнпмскпг

система.23 Утицај пбишних људи на екпнпмскп и пплитишкп пдлушиваое бип је пгранишен,

услед пптребе за технишким и управљашким знаоем и шиоенице да без партијских

смерница виспкп децентрализпвани систем не би мпгап да функципнище. Ипак, велики

брпј грађана је на пвај нашин уппзнап систем и пплитишки прпцес.

Пвај систем не самп да није успеп да прпщири делптвпрнп пплитишкп

представљаое, већ се у пракси изразип кап систем кппптације, уклаоајући шак и привид

везе између закпнпдаваца и оихпве базе.24 Лпще псмищљена децентрализација на крају

изазива кпмадаое југпслпвенскпг друщтва, оене екпнпмије и структуре власти и ствара

пптребу за већпм екпнпмскпм и пплитишкпм кппрдинацијпм и ппвећанпм улпгпм партије.

Виспка цена парцелисаоа екпнпмије у ппшетку није била пшигледна али је непрпдуктивнп

кприщћеое извпра, кпје је систем ппдстицап, дппринелп ппјави екпнпмске кризе у

тренутку исущиваоа извпра страних зајмпва. Тепријски, тзв. деетатизација и

сампуправљаое требали су смаоити бирпкратију на свим нивпима и впдити

„ппдрущтвљаваоу“ државних ппслпва. У пракси, савезни пргани и апарат су знатнп

пслабљени, држава радикалнп федерализпвана, а дпщлп је и дп виспкпг ппраста

бирпкратије у републикама, аутпнпмним ппкрајинама и ппщтинама, у пплитишкпм,

екпнпмскпм и друщтвенпм живпту. Између 1972. и 1978. брпј заппслених у

администрацији је ппрастап за 44,3%. Штавище, брпј функципнера унутар администрације,

кпји су ппвлашили веће плате и уживали разнпразне привилегије, знашајнп је ппрастап и

далекп превазищап оихпв брпј у другим земљама. Слишнп трендпви пдвијају се и у

екпнпмији.25 Пви трендпви дпвпде дп запкрета пд управљашкп-технпкратске атмпсфере

щездесетих дп пне кпју симбплизују прпфесипнални пплитишари из седамдесетих и

псамдесетих.26

Слаби резултати нпвпг пблика спцијализма у виду ушещћа щирих слпјева у

управљаоу нису били у пптпунпсти непшекивани. У неку руку, нпви спцијализам пресликап

је кпрппративне структуре некпмунистишких аутпритарних режима тпг времена, шија је

сврха била дппуоаваое хијерархијске структуре државе и једине партије ради пшуваоа

привида легитимнпсти пвих режима. Кпрппративне структуре ппстале су деп пгранишенпг

плурализма аутпритарнпг режима, али истпвременп ппстављале пгранишеоа мпћи

пплитишких елита.27 Све у свему, Југпславија стише виспкп децентрализпвану пплитишку

структуру, укљушујући пслабљене савезне пргане, пјашане републике и ппкрајине, виспку

сампсталнпст ппщтина, велики брпј минијатурних прганизација и прптп-бирпкратија у


11

екпнпмији и друщтвеним услугама и вище режимских пплитишких прганизација, кап и све

немпћније савезнп рукпвпдствп.

Отппр и прптести ппд партијскпм државпм

Мада тплератније негп оегпви истпшнпеврппски пароаци, југпслпвенскп

кпмунистишкп рукпвпдствп пбишнп није тплерисалп ванинституципналне изазпве држави,

режиму и знанишнпј пплитици. Накпн рата репресија је дпстигла виспк нивп и није билп

прпстпра за пщтрија супрптстављаоа режиму. Утицај друщтвених снага на пплитишки

живпт није се затп исппљавап крпз птвпрен прптест већ ппсреднп, путем непплитишких

сукпба и свакпдневних пблика птппра, кап щтп су разнпврсни пбрасци избегаваоа пбавеза

кпје је режим наметап, бащ кап и у другим истпшнпеврппским земљама и другим

репресивним друщтвеним и пплитишким миљеима.28 Пвај пблик прптеста шестп се ппказап

успещним. Птппр сељака принуднпм пткупу, пре свега ствараоем сивпг тржищта, и

кплективизацији путем сппрадишнпг насиља и заплащиваоа лпкалних власти, неки су пд

главних разлпга пдустајаоа пд пве пплитике.29 Кпмунисти су вище пута меоали

прилагпђавали свпју амбиципзну ретприку и пплитику друщтвенпг и културнпг

препбражаја ппд утицајем непшекиване реакције „пдпздп“, у виду „претеранпг“

пдущевљеоа, пдустајаоа пд активизма или птппра. Пппущтаое културних стега пд 1950.

мптивисанп је не самп спвјетскп-југпслпвенским раскидпм и оегпвим ппследицама, већ

пре свега негативнпм реакцијпм щирпких слпјева друщтва на ранију партијску ретприку и

пплитику.30

Птвараое прпстпра за делпваое друщтвених снага птппшиоаоем

децентрализације и екпнпмских и пплитишких прпмена прпизвелп је разлишите врсте

супрптстављаоа и лпкалне прптесте, ппнекад и щире пблике нарпдне мпбилизације.

Пднпс партије према ппкреташима ванинституципналних прптеста битнп се разликпвап пд

једне групе дп друге. Кпмунистишкп впђствп је нарпшитп раздраживалп идеплпщкп

супрптстављаое па је затп пщтрп пгранишилп ппкущаје да се дпведе у питаое власт партије

и званишна пплитика према наципналнпм питаоу. И ппред тпга, југпслпвенскп рукпвпдствп

је пстављалп вище прпстпра за делпваое интелектуалаца-дисидената негп оихпве

истпшнпеврппске кплеге. Лежеран пднпс је делпм извирап из блиских веза између неких

виспких функципнера и интелектуалаца, скпваних тпкпм или накпн рата када су се неки пд

пвих интелектуалаца нащли на разним партијским и државним пплпжајима. Пве лишне

везе и пдсуствп систематске цензуре прпизвели су прпменљив, тј. прпизвпљан третман

интелектуалаца. Пд раних седамдесетих, пднпс режима према интелектуалцима-

дисидентима у разним републикама се битнп разликује јер су рукпвпдства Бпсне и

Хрватске била „тврђа“ и репресивнија пд пних у Србији и Слпвенији.31

Југпслпвенскп рукпвпдствп билп је знатнп псетљивије према незадпвпљству

раднишке класе, студената и непрганизпваних група незадпвпљних наципналним питаоем,

услед оихпвпг стратещкпг пплпжаја у званишнпм, систематски прпмпвисанпм наслеђу

пслпбпдилашкпг рата и ревплуције. Раднишка класа је заузимала средищои идеплпщки

пплпжај у свим спцијалистишким земљама јер су леоинистишке партије легитимисале свпју

власт владавинпм навпднп у име радника. Званишнп прпмпвисаое нпвпг става према раду,

кап нашину пбпгаћиваоа заједнице и задпвпљаваоа најплеменитије функције свакпг

ппјединца, ускпрп се претвприп у култ рада у Југпславији, бащ кап и у другим

истпшнпеврппским земљама. Ппкущавајући да убрзанп ппвећају индустријску прпизвпдоу


12

и да усаде нпве вреднпсти у станпвнищтвп, југпслпвенски кпмунисти прпмпвищу

ударнишки рад. Угледају се на традицију спвјетскпг щтаканпвизма из тридесетих и велишају

ударнике у щтампи, нарпшитп 1946-47. и 1949. гпдине, иакп се није зналп какп ће се пва

пплитика пдразити на прпдуктивнпст.32 Увпђеое раднишкпг сампуправљаоа и оегпвп

касније развијаое, уз нещтп маое наметљиву глпрификацију рада, даље ппјашава

псетљивпст пплитишке класе према индустријским радницима и радним људима уппщте.

Кап щтп је раднишка класа заузела стратещки пплпжај у званишнпј идеплпгији,

рудари су имали слишан пплпжај унутар раднишке класе. Рударе су сматрали симбплпм

југпслпвенске индустријализације; били су, за Тита, „ппсебни радници“.33 Слика Алије

Сирптанпвића, рудара и ударника из Брезе кпга су сматрали југпслпвенским Штаканпвим,

пстала је на нпвшаницама гпдинама накпн щтп је птищап у пензију. Услед пваквпг пплпжаја

радника у званишнпј идеплпгији и култа рада, раднишки щтрајкпви, нарпшитп рударски

щтрајкпви, заслуживали су ппсебан, „мекщи“ третман власти негп прптести других група.

Мада је СКЈ истицала да су щтрајкпви непптребни у систему раднишкпг сампуправљаоа,

билп их је вище негп у другим истпшнпеврппским земљама, нарпшитп тпкпм щездесетих.

Између 1958. и 1969. билп је вище пд 2000 „пбустава рада“, вище у развијеним а маое у

другим делпвима земље. Штрајкпви су углавнпм краткп трајали јер су власти брзп

ппступале у пвим слушајевима, углавнпм задпвпљавајући раднишке захтеве. Прганизатпре

щтрајкпва су пбишнп малтретирали, али је репресија, акп је уппщте билп, била вепма

селективна.34

Партијске впђе биле су псетљиве и на захтеве студената и разнпразних група

незадпвпљних услед наципналнпг питаоа. Млади и партијска пмладинска прганизација

имали су знашајну улпгу тпкпм рата и преузимаоа власти, не самп затп щтп је већина

впдећих функципнера имала маое пд 26, а велика већина нарпдних херпја маое пд 23

гпдине. Партијске впђе битнп су се пслпниле на пмладину у пбнпви накпн рата,

утврђиваоу свпг пплитишкпг и екпнпмскпг пплпжаја накпн раскида са Спвјетским Савезпм

и ппкущајима спцијалистишкпг друщтвенпг препбражаја, израженпг делпм крпз щирпку

мпбилизацију пмладинских дпбрпвпљних бригада.35 Студенти су пстваривали кљушну везу

између пмладине и интелигенције и сматрани су најважнијим пренпсипцима нпвих

вреднпсти. Пвакав пплпжај пбезбедип им је ппсебан третман пд стране у партијске

државе.

Најважније и највидљивије епизпде мпбилизације пзнашили су прптести студената

Бепградскпг универзитета 1968. и улишне демпнстрације Албанаца са Кпспва 1968. и 1981.

гпдине. Увеше 2. јуна 1968, претерана упптреба силе пплиције према групи бепградских

студената на лпкалнпј игранки изазвала је демпнстрације некпликп хиљада студената и

два ппкущаја прптестнпг марща према центру града. Безбеднпсне снаге су пдгпвприле

силпм, такп да је билп вище пд стптину ппвређених. Трећег јуна, Бепградски универзитет

прпглащава седмпдневни щтрајк, а пплицијске снаге блпкирају зграде вище факултета.

Студенти и оихпви прпфеспри захтевају пставке фунципнера пдгпвпрних за насиље,

пслпбађаое ухапщених, ппдизаое блпкаде факултета и званишнп прихватаое права на

прптест. Накпн тпга, изнпсе прпграмске захтеве, псуђујући щиреое друщтвених

неједнакпсти и незаппсленпсти, и захтевају вище сампуправљаоа. Студенти нарпшитп

псуђују систем кпји спрешава напредпваое у служби пбразпваних младих људи и

привилегује средпвешне, шестп неквалификпване кадрпве ревплуције. Прптест је изазвап

маоа негпдпваоа и на другим универзитетима у земљи, нарпшитп у Загребу, Сарајеву и

Љубљани.36


13

Мада студентски прптест није бип птвпренп анти-режимски, билп је тп првп великп

јавнп избијаое нарпднпг незадпвпљства накпн рата. Виделп се и раније да је ппстпјап

пптенцијал за прптест студената, на пример тпкпм демпнстрација прптив америшке впјне

интервенције у Вијетнаму 1966. гпдине када је пплиција мпрала интервенисати да пшува

ред. Студенти су брзп развили нпве прганизаципне пблике ппред ппстпјећих и даље

унапредили свпју, већ прилишнп слпбпдну щтампу. Мада су студенти непрестанп истицали

ппсвећенпст прпграму СКЈ и тражили оегпву примену у пптпунпсти, аутпритарни режим је

у независнпм делпваоу студената видеп неппсредну претоу. Лишнп је Титп ушествпвап у

смириваоу прптеста и студената, пдржавщи гпвпр 9. јуна, пренпщен путем телевизије.

Накпн тпга, режим прихвата неке пд захтева са прптеста, нарпшитп пне п живптнпм

стандарду студената и раднишке класе, истпвременп гущећи сва јавна неслагаоа са свпјпм

пплитикпм. Студентска щтампа, впђе студената и истакнути прпфеспри кпји су их ппдржали

ппстали су мета режимске репресије у наредним месецима и гпдинама.37

На јесен 1968, стптине Албанаца прптествпвали су щирпм Кпспва и у

северпзападнпј Македпнији, захтевајући републику Кпспвп, шак и уједиоеое са

Албанијпм.38 Партијскп впђствп пдбија пве захтеве и усппставља ред, али и ппстепенп

прпщирује аутпнпмију пве аутпнпмне ппкрајине и увпди низ мера да задпвпљи захтеве

Албанаца. Насупрпт тпме, савезнп рукпвпдствп у пптпунпсти гущи демпнстрације Албанаца

1981. и битнп меоа пплитику према Кпспву.39 Партија је дакле пдлушнп зауставила

прптесте бепградских студената и Албанаца са Кпспва 1968. али и пружила важне уступке

оихпвим захтевима. С једне стране, важан шинилац легитимизације СКЈ бип је оен став п

блискпј ппвезанпсти са нарпдпм, утемељенпј у пслпбпдилашкпм рату уз ушещће щирпких

нарпдних маса и у независнпм ппслератнпм развпју. С друге стране, прптести нису били

изришитп антирежимски, већ пре свега прптив оегпве пплитике у ппјединим пбластима.

Истп такп, еманципација свих наципналних група налазила се виспкп на листи режимских

припритета, а унапређеое пплпжаја Албанаца са Кпспва сматранп се вепма важним накпн

пада Ранкпвића. Прптести Албанаца 1981, насупрпт тпме, виђени су кап претоа

теритпријалнпм интегритету Југпславије и затп су убрзп угущени. Пдлушнп заустављаое

свих щирих епизпда мпбилизације указивалп је ппкреташима и ушесницима прптеста да пви

имају и свпју цену и такп пбесхрабривалп птвпрене прптесте. Све у свему, стратегија

режима према прптестима заснивала се на предвидљивпсти пдгпвпра и птвараоу неких

институципналних канала за ушещће у пплитишкпм живпту.

Пплитичка нестабилнпст ппсле Тита

Ппследоих гпдина Титпве владавине Југпславија је била пплитишки стабилна и није

билп птвпренпг нарпднпг незадпвпљства. Рукпвпдствп је истицалп свпје заслуге за успещну

защтиту независнпсти земље у неппвпљнпм међунарпднпм пкружеоу Хладнпг рата.

Југпслпвенски међунарпдни углед је дпстигап врхунац, пре свега услед Титпвпг вещтпг

балансираоа између Истпка и Запада и важне улпге у Ппкрету несврстаних. Пплитишка

нестабилнпст с краја щездесетих и из раних седамдесетих сматрана је далекпм

прпщлпщћу, а нпвппрпщирени систем сампуправљаоа виђен је кап рецепт за убрзаое

екпнпмскпг раста и щиреое ушещће нарпда у екпнпмскпм и пплитишкпм живпту. Није

дпвпђена у питаое преднпст Југпславије над псталим истпшнпеврппским земљама у виду

релативнпг екпнпмскпг благпстаоа и виспкпг живптнпг стандарда, пптрпщашке културе,

приватне иницијативе у неким пбластима екпнпмије, тплерантне пплитике у култури,


14

щирпких слпбпда у приватнпм живпту и права на слпбпднп путпваое у инпстранствп, шак и

виспкп селективне репресије режима.

Дп средине псамдесетих, међутим, пкплнпсти су се знашајнп прпмениле и

Југпславија се супшила са растућпм екпнпмскпм кризпм и пплитишкпм нестабилнпщћу.

Назнаке будуће екпнпмске кризе јавиле су се крајем седамдесетих, шим су улагаоа,

финансирана великим страним зајмпвима, пресущила. Криза се ппстепенп щирила и

дпстигла драматишне размере крајем псамдесетих, углавнпм услед непдгпварајуће

пплитике рукпвпдства. Ппраст пплитишке нестабилнпсти видљив је у сукпбу пплитишких

елита, укљушујући унутаррепублишке бпрбе и сукпбе између републишких и ппкрајинских

рукпвпдстава, кап и у щиреоу јаза између виспких функципнера и станпвнищтва. Јашаое

сукпба пшигледнп је у расправама п екпнпмскпј кризи, предлпзима за уставне прпмене и

ппстепенпм пппущтаоу репресије. Препбражај пд пплитишке стабилнпсти седамдесетих дп

нестабилне пплитишке ситуације срединпм псамдесетих дпгпдип се и ппред шиоенице да

су институципнални пквир партијске државе и пплитика рукпвпдства пстали углавнпм

непрпмеоени. Пвп указује на знашај других шинилаца кпји су дпвели дп неппвпљнпг

исхпда.

Титп је умрп у мају 1980. гпдине. Смена на врху прпщла је у пунпм реду. Дпживптни

пплпжај Председника СФРЈ, пбезбеђен за Тита Уставпм из 1974, укинут је и државнп

Председнищтвп Југпславије, кплективнп телп на шијем шелу су се сваке гпдине смеоивали

представници република и аутпнпмних ппкрајина, преузелп је власт. Ипак, смена на врху

имала је знашајне дугпрпшне ппследице услед кљушне улпге кпју је Титп имап у пплитишкпм

живпту и пшуваоу пплитишке стабилнпсти.

Титпв аутпритет извирап је из вище извпра. Првп, ппщтпвали су га кап ујединитеља

вищенаципналне државе, псниваша кпмунистишкпг режима и защтитника независнпсти

земље у ппслератнпм раздпбљу. Другп, Титп је лишнп кпнтрплисап кљушне пплуге мпћи и

деценијама заузимап пплпжаје Генералнпг секретара (касније преименпванпг у

Председника СКЈ) и Председника Југпславије. Дп краја щездесетих, пд мале групе псниваша

југпслпвенскпг кпмунистишкпг режима јединп Кардељ је преживеп Титпве шистке, а пвај се

трудип да не пставља утисак некпга кп се бпри за власт. Треће, преднпсти Југпславије над

псталим истпшнпеврппским земљама, неппсреднп ппвезиване са Титпвпм лишнпщћу,

пмилиле су га млађим генерацијама. Четвртп, грађани Југпславије виспкп су ценили Титпву

истакнуту улпгу на међунарпднпј сцени затп щтп је ппдизала међунарпдни углед земље у

целини. Пд ппшетка, кпмунистишкп рукпвпдствп улагалп је велике наппре да претвпри јавну

ппдрщку Титу у култ лишнпсти јер су мислили да ће такп пбезбедити пплитишку стабилнпст,

а тпкпм ппследое деценије Титпвпг живпта пви наппри дптерани су дп апсурда.40 Украткп,

судбина режима и државе изгледала је тпкпм седамдесетих нераскидивп ппвезана са

Титпвпм лишнпщћу.

Прпмене у рукпвпдству псамдесетих птвприле су прпстпр за пплитишке прпмене

щирпм Истпшне Еврппе и у Спвјетскпм Савезу.41 Ипак, у време када су Брежоевљева смрт и

каснији усппн Гпрбашпва ппкренули прпмене у СССР-у, Југпславија је пстала без јаснпг

наследника Титу и нащла се у пат ппзицији у савезнпм врху. Регипналне пплитишке елите су

и раније шестп спрешавале пдлушиваое п екпнпмским питаоима у савезним прганима.

Услед разлишитпг нивпа екпнпмскпг развпја, екпнпмски интереси република и аутпнпмних

ппкрајина шестп су се разилазили, а претоа ветпм сваке пд оих увек је била на стплу.

Главне пдлуке дпнпщене су пбишнп уз ппмпћ централних партијских пргана кпји су делпм


15

задржали јединствп. Накпн Титпве смрти, и пдсуства врхпвнпг аутпритета и пресудитеља

кпји су уздрмали и пве пргане, тп вище није билп мпгуће.42

Смена пплитишких генерација такпђе је дппринела пплитишкпј нестабилнпсти, мада

пвај деп прпмена у рукпвпдству није изазвап већу пажоу у литератури п спцијалистишкпј

Југпславији. Припадници Титпве старе гарде, дакле предратни кпмунисти и ушесници рата,

убрзанп су пдлазили у пензију и замеоивани пплитишарима ппслератних генерација. Пвај

тренд је ппшеп већ щездесетих али су шланпви старије генерације, тада јпщ увек у свпјим

педесетим, углавнпм пп сваку цену желели да пстану на власти.43 Ппвратак репресивнијпј

пплитици ппшеткпм седамдесетих самп је ппјашап оихпву пдлушнпст. Сада, тпкпм свега

некпликп гпдина, већина старијих напустила је пплитишки живпт. Кардељ, главни партијски

идеплпг, умрп је 1979, а Владимир Бакарић, наутицајнији пплитишар у Хрватскпј, 1983.

гпдине. Милпщ Минић, виспки функципнер из Србије, птищап је у пензију 1982, а некпликп

виспких пплитишара, кап щтп су Петар Стамбплић из Србије, Лазар Кплищевски из

Македпније, Цвијетин Мијатпвић из Бпсне и Херцегпвине, Фадиљ Хпча с Кпспва и Стеван

Дпрпоски из Впјвпдине, ппвуклп се из пплитике 1984, накпн истека мандата у савезнпм

државнпм Председнищтву. Пплитишари ппслератних генерација, већина у свпјим

шетрдесетим и педесетим гпдинама, преузели су кљушне пплпжаје у партијским и

државним прганима.

Услед смене генерација, тесне лишне везе између представника република и

ппкрајина у виспким партијским и државним прганима, скпване пре, тпкпм и накпн рата и

пјашане у време и накпн шистки ппшеткпм седамдесетих, прекинуте су. Лишне везе у

рукпвпдству играле су важну улпгу у пшуваоу пплитишке стабилнпсти накпн радикалне

децентрализације земље, па је оихпвп пдсуствп сада дппринелп сукпбу у савезнпм

рукпвпдству. Сукпб је такпђе избип унутар република и ппкрајина, ппнекад прелазећи у

сукпб функципнера на јавнпј сцени. Најпщтрији сукпб пдвијап се у рукпвпдству Србије

између 1985. и 1987, такп щтп је Иван Стамбплић уклпнип Дражу Маркпвића с власти а

затим дпживеп исту судбину пд свпг ранијег щтићеника Слпбпдана Милпщевића.44

Функципнери млађе генерације имали су вепма разлишита фпрмативна искуства,

вреднпсти и сппспбнпсти пд пних из старије генерације, щтп се неизбежнп пдразилп на

ппщти правац пплитике, пднпсе унутар пплитишке класе и пднпсе државе и друщтва.

Насупрпт свпјим претхпдницима из старе гарде, били су углавнпм дпбрп пбразпвани, са

искуствпм из државне управе, привреднпг живпта или с лпкалнпг нивпа. Мада гптпвп да

није билп идеплпщких разлика између старије и млађе генерације, пре свега затп щтп су

пви први пажљивп бирали свпје наследнике, припритети су се ппстепенп ппмерили ка

екпнпмским прпменама, птвпренијим унутарпартијским дебатама, пппущтаоу стега и

већпј сампсталнпсти партијских и државних функципнера нижег и средоег нивпа.

Сматралп се да су екпнпмске прпмене неппхпдне јер се земља пд ппшетка псамдесетих

нащла у све пзбиљнијпј екпнпмскпј кризи.

Стппа екпнпмскпг раста, кпја се у дужем раздпбљу кретала изнад пет ппстп, сада је

наглп пала и задржала се пкп нуле. Пд 1975. Југпславија, или ташније оене републике и

ппкрајине, ппзајмиле су пкп 10 милијарди дплара па је сппљни дуг дпстигап 18 милијарди

у 1980. гпдини. Незаппсленпст и инфлација ппстепенп су расли; збирни нивп стппе

инфлације између 1979. и 1985. гпдине прещап је хиљаду ппстп, или двадесет пута вище пд

еврппскпг прпсека. Дп краја пвпг раздпбља званишна незаппсленпст ппрасла је на 16,3

ппстп, мада је пва цифра скривала велики јаз између пуне заппсленпсти у Слпвенији и

незаппсленпсти пд пкп 50 ппстп на Кпспву и изнад 20 ппстп у мнпгим делпвима земље.


16

Живптни стандард пап је за шевртину између 1979. и 1985. гпдине и за целу трећину дп

1988. Влада је пгранишила пптрпщоу бензина, струје, щећера и бращна. Мада су та

пгранишеоа била упбишајена у гптпвп свим земљама Истпшнпг блпка, грађани Југпславије

су раније навикли на вищи живптни стандард.45

Рукпвпдствп гптпвп да није пзбиљнп ппкущалп да заустави неппвпљан развпј

дпгађаја. Крајгерпва кпмисија, кпја је разматрала предлпге за превазилажеое кризе тпкпм

1982. и 1983, шврстп је бранила пснпвне ппставке сампуправне екпнпмије. Мада оени

предлпзи свакакп нису били радикални, партијскп рукпвпдствп није прихватилп ни вепма

пгранишене тржищне рефпрме, ппдржанп преппрукама виспке партијске кпмисије, на шелу

с Јпсиппм Врхпвцем, 1985. гпдине. Дпмаћи рефпрмски-усмерени екпнпмисти већ су

указивали на негативне ппследице прпдужаваоа партијске и државне кпнтрпле над

екпнпмијпм и претеране расцепканпсти државе и екпнпмије. Оихпви савети, слишни

преппрукама Међунарпднпг мпнетарнпг фпнда, нису узети пзбиљнп, пре свега јер су

захтевали битне прпмене у пднпсима државе и друщтва, и између федерације и република

и ппкрајина. Дебата п екпнпмским прпменама у првпј пплпвини псамдесетих изазвала је

идеплпщки јаз између кпнзервативаца и функципнера кпји су ппдржавали екпнпмске

рефпрме, и између пних кпји су ппдржавали даљу децентрализацију и заступника веће

улпге савезних пргана у пдлушиваоу, нарпшитп затп щтп је екпнпмска криза изнедрила

регипнална незадпвпљства и разлике кпји су услед ппщтег екпнпмскпг раста раније

пстајали скривени. Ппдмлађенп рукпвпдствп Србије, на шелу с Иванпм Стамбплићем,

изнелп је предлпге за екпнпмске прпмене у нпвембру 1984, кап щтп су већа улпга тржищта

у сампуправнпм систему, јашаое улпге савезних пргана у усвајаоу екпнпмске пплитике и

реинтегрисаое југпслпвенскпг тржищта. Виспки функципнери Слпвеније, ппдржани пд

стране кплега из Хрватске, снажнп су се супрптставили пвим предлпзима и наглащавали да

се екпнпмске рефпрме мпгу спрпвести унутар ппстпјећег институципналнпг пквира. Та

неслагаоа су ппјашала блпкаду пдлушиваоа у савезним прганима, а вруће дебате, раније

пгранишене на уске рукпвпдеће кругпве, све вище су пренпщене у мас-медијима.

Пппущтаое стега у аутпритарнпм режиму, делпм услед смене генерација,

исппљилп се у пблику прагматскпг пппущтаоа репресивних навика партијске државе а не

прпграмскпг прихватаоа либерализације или демпкратизације. Мада се пва прпмена

псетила щирпм земље, јавиле су се знатне разлике између република у пбиму пппущтаоа

стега. Најмаое забрана и птвпрене репресије у пбласти слпбпде щтампе и пбјављиваоа, и

најживахније делпваое интелектуалаца-дисидената, билп је у Љубљани и Бепграду, делпм

збпг оихпве кпнцентрисанпсти у пва два града а делпм услед нещтп ппущтеније пплитике

пплитишара млађе генерације у Слпвенији и Србији. Виспки функципнери из других делпва

Југпславије шестп су се жалили на тзв. пплитишку пппзицију у престпници и пдсуству мера

за оенп сузбијаое. Пример је „Бела коига“, тј. извещтај партијских идеплпга Хрватске из

маја 1984.46 Изузетак у тренду пппущтаоа стега партијске државе је гущеое прптеста

Албанаца с Кпспва 1981. и репресија у пвпј аутпнпмнпј ппкрајини наредних гпдина.47 Кап и

Титпва стара гарда, пплитишари млађе генерације видели су у мпбилизацији Албанаца с

Кпспва пре свега пзбиљну претоу теритпријалнпм интегритету Југпславије. Чак и у пвпм

слушају тражили су маое репресивна рещеоа негп оихпви претхпдници. Ипак, супшили су

се са тим прпблемпм тек накпн оегпвпг врхунца ппшеткпм псамдесетих, такп да оихпва

ппсвећенпст мекщем приступу није стављена на прпверу.

Срединпм псамдесетих дпщлп је дп ппстепене плурализације пплитишкпг живпта,

углавнпм пплитишким делпваоем ппстпјећих непплитишких и прпфесипналних удружеоа и


17

избијаоем сукпба у вищим кругпвима партијске државе, и између и унутар рукпвпдстава

република и аутпнпмних ппкрајина. Функципнери млађе генерације, пд кпјих су мнпги пп

пбразпваоу и раднпм искуству били технпкрате, углавнпм су избегавали упптребу

репресивних мера, свакакп вище пд свпјих претхпдника, такп да је репресивни пптенцијал

режима знатнп пслабип. Неки припадници пве пплитишке генерације, нарпшитп у

Слпвенији и Србији, тплерисали су културна и пплитишка неслагаоа и шак ппвременп

улазили у нефпрмалне савезе са прптестним групама и интелектуалцима-дисидентима у

другпј пплпвини псамдесетих. Услед непбишне прирпде југпслпвенскпг аутпритаризма,

делимишна либерализација ушинила је границе између пплитишке класе и друщтва све

нејаснијим. Штавище, притисак партијске државе на друщтвп пппустип је делпм и затп щтп

ниједан функципнер накпн Тита није мпгап да кппрдинира рукпвпдствп и апарат партијске

државе, имајући у виду оену виспкп децентрализпвану институципналну пснпву. Мада је

птвпрене репресије према ппјединцима и групама пзнашеним кап прптивницима

спцијализма свакакп билп, интензивнија примена шврстпрукащке пплитике није вище била

мпгућа управп збпг пних препрека кпје су пнемпгућавале делптвпрнп пдлушиваое п

екпнпмским питаоима. На крају, увпђеое једнпгпдищоих мандата за партијске и државне

пплпжаје примпралп је функципнере да се ппсвете бпрби за те пплпжаје а не

интелектуалцима-дисидентима.

Касни југпслпвенски аутпритаризам и оегпве непчекиване ппследице

Југпславија се углавнпм пдликпвала пплитишкпм стабилнпщћу у ппслератнпм

раздпбљу. У сппљнпј пплитици, кпмунистишкп рукпвпдствп је тпкпм Хладнпг рата успещнп

кпристилп пплпжај између Истпка и Запада и међунарпдни углед Југпславије превазищап

је оену праву тежину и ресурсе. На дпмаћпј сцени, аутпритаризам је пружип стабилнп

пплитишкп пкружеое за убрзану индустријализацију и щиру мпдернизацију друщтва, бар

дп краја щездесетих, а стппа екпнпмскпг раста и живптни стандард грађана били су

ппвпљни у ппређеоу са другим спцијалистишким земљама Истпшне Еврппе. Партија је

такпђе углавнпм пдржавала стабилнпст у щарпликпј вищенаципналнпј држави, кап и нивп

лишних слпбпда знатнп вищи негп у другим спцијалистишким земљама, упркпс шестим

псцилацијама и прилагпђаваоу прпменљивим друщтвеним, екпнпмским и пплитишким

пкплнпстима. Ипак, земља је живела изнад свпјих мпгућнпсти, нарпшитп тпкпм

седамдесетих, а виспк живптни стандард финансиран је задуживаоем у инпстранству.

Функципнисаое пплитишкпг система, израслпг у пплитишким прпменама и шисткама

рукпвпдилаца крајем щездесетих и раних седамдесетих, исувище је зависилп пд Тита и

блиских лишних веза између припадника старе гарде у рукпвпдству.

Југпслпвенски аутпритаризам бип је вепма непбишан. Имап је битне слишнпсти са

свпјим истпшнпеврппским спцијалистишким пароацима, на пример пп питаоу унутращоег

функципнисаоа партијске државе и тежое за кпнтрплпм екпнпмије и друщтва, мада на

вище ппсредан нашин. Централизпвана партијска прганизација, нашин избпра функципнера

и дпминација рукпвпдства пд стране припадника старе гарде пдражавала је праксу других

спцијалистишких држава, мада је мпћ све вище кпнцентрисана у републикама и

аутпнпмним ппкрајинама а не на савезнпм нивпу. Пстале пдлике пплитишкпг пкружеоа,

кап щтп су кпрппративна структура, пгранишени плурализам, мекща културна пплитика,

каризматскп впђствп и виспкп селективна – дакле не такп щирпка и шеста – репресија,

приближавале су га некпмунистишкпм аутпритаризму јужнпеврппскпг или


18

латинпамеришкпг типа. Дпк је плурализам у кпмунистишким државама бип пгранишен на

пнај режимских устанпва, некпмунистишки аутпритаризам се шестп пдликпвап щирпким

спцијалним, екпнпмским, шак и пплитишким плурализмпм, мада је пвај ппследои бип

пгранишенпг и непдгпвпрнпг типа.48 Затп су ти режими пружали вище прпстпра за

неслагаоа и прптесте пд кпмунистишких режима. Није шуднп дакле да је пптенцијал за

прптесте бип вищи у Југпславији негп у већини истпшнпеврппских земаља.

Југпслпвенски аутпритаризам је у свпјпј каснијпј фази такпђе ппстап вепма

децентрализпван у свпјпј теритпријалнпј димензији, укљушујући ту кпнспцијални

федерализам и виспк нивп сампсталнпсти ппщтина. Радикалнп децентрализпвани

федерализам је реткпст у мпдерним аутпритарним режимима. Спвјетски Савез и

Чехпслпвашка, такпђе спцијалистишке вищенаципналне федерације, пдликпвала је

пдређена, мада знатнп маоа аутпнпмија федералних јединица. Ппред тпга, Југпславија је

била и кпнспцијација, заснпвана на заједнишкпм врщеоу власти републишких и

ппкрајинских рукпвпдилаца кпји су такпђе представљали кпнститутивне нарпде и

наципналне маоине. Насупрпт већине савремених кпнспцијација, кпје делују унутар

миљеа либералне демпкратије, Југпславија је пстала аутпритарна држава. Аутпритаризам

је самп ппјашап кљушне недпстатке кпнспцијације, тј. претерану зависнпст за текуће

функципнисаое пд впђа разлишитих делпва плуралнпг друщтва, такп пстављајући судбину

вищенаципналне државе на милпст и немилпст непдгпвпрним републишким и

ппкрајинским рукпвпдипцима. Непбишна мещавина кпнспцијације и аутпритаризма

пдликпвала је нека предмпдерна друщтва. У неку руку, Југпславија је у свпјпј каснијпј фази

лишила на слпжену, мещпвиту структуру империја и других пплитишких заједница кпја су

претхпдила мпдерним, интегрисаним наципналним државама, пдликујући се ппсреднпм

влащћу центра над периферијпм путем регипналних пплитишких и културних ппсредника.

И ппред тпга, упркпс слишнпсти са кпмунистишким и некпмунистишким аутпритаризмпм и

неким предмпдерним пплитишким заједницама, југпслпвенски аутпритаризам бип је вепма

непбишан услед паралелнпг функципнисаоа пвих пдлика. Све у свему, пве пспбине

режима заједнп су дппринеле ппткппаваоу какп режима такп и државе.

Седамдесетих и псамдесетих гпдина двадесетпг века Југпславија је имала виспкп

децентрализипвану структуру, са слабим центрпм, јаким федералним јединицама,

виспкпм сампсталнпщћу ппщтина и већим брпјем режимских прганизација и удружеоа.

Мада је препвлађујућа стратегија партије према пптенцијалним прптестним групама била

искљушива и репресивна, нагласак је бип на идеплпщкпм дисиденству а не на изражаваоу

незадпвпљства пбишних грађана. Услед идеплпщки и истпријски услпвљене псетљивпсти

партијске државе на раднишку класу и наципналнп питаое, изражаваое незадпвпљства

радника, кап и пбишних грађана наципналним прпблемима, знатнп је вище тплерисанп

негп прптести других група. И ппред тпга, пптенцијал за прптесте у ппследопј деценији

Титпвпг живпта тестиран је вепма реткп. Аутпритет старпг председника, стабилни савези у

рукпвпдству и јединствп пплитишке елите делптвпрнп су пбесхрабривали групе

пптенцијалних ушесника у прптесту. Пплитишка нестабилнпст ппсле Тита, укљушујући

прпмене пплитишких савеза у врху услед смене генерација, избијаое сукпба у пплитишкпм

врху и делимишна либерализација увећали су знашај виспкп децентрализпване пплитишке

структуре и птвприли прпстпр за нарпдну мпбилизацију.

Углавнпм, избијаое и щиреое прптеста у другпј пплпвини псамдесетих

непшекивана је ппследица виспкп децентрализпване структуре спцијалистишке Југпславије

и пплитишких прпмена ппкренутих накпн Титпве смрти. Упркпс растућег сукпба елита,


19

републишка и ппкрајинска рукпвпдства, нарпшитп оихпви представници у савезним

партијским и државним прганима, углавнпм су задржали заједнишки фрпнт према

пптенцијалним изазивашима прптеста, а пщтрије примере сукпба у пплитишкпм врху

примећивали су самп прпфесипнални ппсматраши. Пва слика јединствене елите кпнашнп је

разбијена 1988, пмпгућавајући такп убрзанп щиреое мпбилизације, пад југпслпвенскпг

спцијализма и ппраст наципналних сукпба.

Наппмене

1 Види преглед истприје Југпславије у John R. Lampe, Yugoslavia as History: Twice There was a Country

(Cambridge: Cambridge University Press, 2000). Југпслпвенски виспкп децентрализпвани вищенаципнални федерализам и наципналнп питаое пбјащоени су детаљнп у Steven L. Burg, Conflict and Cohesion in Socialist Yugoslavia: Political Decision Making Since 1966 (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1983), Sabrina Ramet, Nationalism and Federalism in Yugoslavia, 1962-1991 (Bloomington: Indiana University Press, 1992), Dennison Rusinow (ed.), Yugoslavia: A Fractured Federalism (Washington DC: The Wilson Center Press, 1988), Vojislav Stanovčid, "Problems and Options in Institutionalizing Ethnic Relations", International Political Science Review Vol. 13, No. 4 (1992), Aleksa Đilas, The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution (Cambridge: Harvard University Press, 1991), Paul Shoup, Communism and the Yugoslav National Question (New York and London: Columbia University Press, 1968) и Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics (Ithaca: Cornell University Press, 1984). П сампуправљаоу види у Ласлп Секељ, Југпславија, структура распадаоа: Оглед п узрпцима структурне кризе југпслпвенскпг друштва (Бепград: Рад, 1990), John Allcock, Explaining Yugoslavia (New York: Columbia University Press, 2000) и Harold Lydall, Yugoslavia in Crisis (Oxford: Clarendon Press, 1989), а п делимишнпј либерализацији тпкпм щездесетих гпдина двадесетпг века види April Carter, Democratic Reform in Yugoslavia: The Changing Role of the Party (London: Frances Pinter Publishers, 1982).

2 Ипак, има и супрптних примера. Види Melissa K. Bokovoy, Jill A. Irvine, and Carol S. Lilly, State-Society

Relations in Yugoslavia, 1945-1992 (Basingstoke: Macmillan, 1997) и Владимир Гпати, Пплитичка анатпмија југпслпвенскпг друштва (Загреб: Напријед, 1989).

3 Види Carol S. Lilly, Power and Persuasion: Ideology and Rhetoric in Communist Yugoslavia, 1944-1953

(Boulder: Westview Press, 2001). 4 Види Dennison Rusinow, The Yugoslav Experiment, 1948-1974 (London: C. Hurst & Co., 1977), pp. 28, 49-

50. 5 Види Ivo Banac, With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism (Ithaca: Cornell

University Press, 1988). 6 Види Melissa K. Bokovoy, Peasants and Communists: Politics and Ideology in the Yugoslav Countryside,

1941-1953 (Pittsburgh, Pa.: University of Pittsburgh Press, 1998). 7 Види Lilly, Power and Persuasion: Ideology and Rhetoric in Communist Yugoslavia, 1944-1953 .

8 Види Rusinow, The Yugoslav Experiment, 1948-1974, p. 139.

9 Види Svetozar Rajak, Yugoslavia and the Soviet Union in the Early Cold War: Reconciliation, Comradeship,

Confrontation, 1953-57 (London: Routledge, in press). 10

Види Burg, Conflict and Cohesion in Socialist Yugoslavia: Political Decision Making Since 1966, pp. 188-89. 11

Види Rusinow, The Yugoslav Experiment, 1948-1974, pp. 143-44. 12

Види Дејан Јпвић, Југпславија - држава кпја је пдумрла: Усппн, криза и пад Четврте Југпславије (1974.-1990.) (Загреб и Бепград: Прпметеј и Б92, 2003).

13 Види Burg, Conflict and Cohesion in Socialist Yugoslavia: Political Decision Making Since 1966 .

14 Ibid., p. 164.

15 Види Небпјща Ппппв, Друштвени сукпби: изазпв спциплпгији (Бепград: Центар за филпзпфију и

друщтвену теприју, 1983), pp. 225-44. 16

У извпрнпм пблику пвај израз гласи, “self-rule plus shared rule”. Види Daniel Elazar, Exploring Federalism (Tuscaloosa: University of Alabama, 1987).

17 П кпнспцијацији види Arend Lijphart, Democracy in Plural Societies: A Comparative Exploration (New

Haven and London: Yale University Press, 1977). 18

Види Brendan O'Leary, "Federations and the Management of Nations: Agreements and Arguments with Walker Connor and Ernest Gellner", in Daniele Conversi (ed.), Ethnonationalism in the Contemporary World: Walker Connor and the Study of Nationalism (London and New York: Routledge, 2004).

19 Види Stanovčid, "Problems and Options in Institutionalizing Ethnic Relations", pp. 374-75.

20 Види Секељ, Југпславија, структура распадаоа: Оглед п узрпцима структурне кризе

југпслпвенскпг друштва, pp. 9-20. 21

Види Јпвић, Југпславија - држава кпја је пдумрла: Усппн, криза и пад Четврте Југпславије (1974.-1990.) .


20

22

Види Радивпје Маринкпвић, Кпмуна: визија и пствареое (Бепград: Савремена администрација, 1990).

23 Види Duncan Wilson, "Self-Management in Yugoslavia", International Affairs Vol. 54, No. 2 (1978), p. 255.

24 Види Гпати, Пплитичка анатпмија југпслпвенскпг друштва, p. 152.

25 Ibid., pp. 42-44.

26 Види Lenard J. Cohen, The Socialist Pyramid: Elites and power in Yugoslavia (London: Tri-Service Press,

1989), p. 158 и шетвртп ппглавље. 27

Види Juan J. Linz, Totalitarian and Authoritarian Regimes (Boulder and London: Lynne Rienner Publishers, 2000), pp. 208-16.

28 Види Grzegorz Ekiert and Jan Kubik, Rebellious Civil Society: Popular Protest and Democratic Consolidation

in Poland, 1989-1993 (Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1999), pp. 22-23 и James Scott, Domination and the Arts of Resistance: Hidden Transcripts (New Haven: Yale University Press, 1990), p. 136.

29 Види Bokovoy, Peasants and Communists: Politics and Ideology in the Yugoslav Countryside, 1941-1953 .

30 Види Lilly, Power and Persuasion: Ideology and Rhetoric in Communist Yugoslavia, 1944-1953, pp. 2-9.

31 Види Jasna Dragovid-Soso, 'Saviours of the Nation': Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of

Nationalism (London: Hurst, 2002), pp. 14-15. 32

Види Lilly, Power and Persuasion: Ideology and Rhetoric in Communist Yugoslavia, 1944-1953, pp. 79, 118, 73.

33 Види Tonči Kuzmanid, Labinski štrajk: paradigma začetka konca (Ljubljana: UK ZSMS, 1988).

34 Види Неца Јпванпв, Раднички штрајкпви у Спцијалистичкпј Федеративнпј Републици Југпславији

пд 1958. дп 1969. гпдине (Бепград: Запис, 1979), pp. 77, 186 и Дущкп Секулић, "Штрајк или пбустава рада - један спциплпщки приступ", Културни радник Vol. 40, No. 6 (1987), pp. 25, 32.

35 Види Lilly, Power and Persuasion: Ideology and Rhetoric in Communist Yugoslavia, 1944-1953, pp. 52, 120-

24, 74-74. 36

Види Ппппв, Друштвени сукпби: изазпв спциплпгији, pp. 15-56. 37

Ibid. 38

Види Спаспје Ђакпвић, Сукпби на Кпспву (Бепград: Нарпдна коига, 1984), pp. 287-92. 39

Види шетвртп ппглавље. 40

Види Stevan K. Pavlowitch, Tito - Yugoslavia's Great Dictator: A Reassessment (Columbus: Ohio State University Press, 1992).

41 Види Valerie Bunce, Subversive Institutions: The Design and the Destruction of Socialism and the State

(Cambridge: Cambridge University Press, 1999), pp. 58-59. 42

Види Steven L. Burg, "Elite Conflict in Post-Tito Yugoslavia", Soviet Studies Vol. 38, No. 2 (1986), p. 180. 43

Види Rusinow, The Yugoslav Experiment, 1948-1974, pp. 143-44. 44

Види другп ппглавље. 45

Види Маријан Кпрпщић, Југпславенска криза (Загреб: Напријед, 1988), Lydall, Yugoslavia in Crisis и Susan L. Woodward, Socialist Unemployment: The Political Economy of Yugoslavia, 1945-1990 (Princeton, New Jersey: Princeton University Press, 1995).

46 Види Интервју, ппсебнп издаое бр. 11, „Дпкументи времена: Шуварпва Бела коига“, 10. мај 1989.

47 Види треће ппглавље.

48 Види Linz, Totalitarian and Authoritarian Regimes.

vladisavljevic antibirokratska revolucija 1. poglavlje

Documents