veronauka u srbiji - · pdf filesvet, prava na ... ‘ne demokratije zapadne evrope i...

VERONAUKA U SRBIJI1

BOJAN ALEKSOV

Izvođenje nastave veronauke kao fakultativnog pred-meta učenika prvih razreda osnovnih i srednjih škola za-počelo je u Srbiji novembra 2001. godine. Istovremeno,kao alternativni predmet veronauci uvedeno je građanskovaspitanje. Srbija se tako pridružila susednim zemljama,Hrvatskoj i Bosni Hercegovini, u kojima se, na zahtev do-minantnih verskih zajednica, konfesionalna veronaukaizvodi još od 1991. godine, odnosno, od raspada zajed-ničke države. U Bosni i Hercegovini Međunarodni Viso-ki Predstavnik 2000. godine predložio je uvođenje reli-gijske kulture, predmeta koji bi obuhvatao učenja sve če-tiri tradicionalne verske zajednice i to pre svega iz per-spektive kulture.2 Tri velike verske zajednice u Bosni iHercegovini su međutim odbile svaki drugačiji pristupverskoj nastavi koji bi ugrozio njenu konfesionalnu pri-rodu.

UVOĐENJE VERONAUKEU Srbiji je Srpska pravoslavna crkva (SPC) inicirala zahtevza konfesiju veronauke u državnim školama. Zahtev zakonfesionalni karakter obrazložio je bivši savezni ministarvera Bogoljub Šijaković stavom da “ne postoji neki opštipojam, a još manje neka opšta religija – da mi možemosteći religijsko iskustvo jedino kroz neku veru i konkretnuveroispovest”.3 Uvođenje veronauke traženo je na osnovu

1 Ovaj rad rezultat je istraživanja koje je sprovedeno u okviru progra-ma “International Policy Fellowship” Instituta za otvoreno društvoiz Budimpešte.

2 Valery Perry, Reading, Writing and Reconciliation: Educational Reform in Bosniaand Herzegovina (ECMI Working Paper N. 18. 9. 2003, dostupno nawww.ecmi.de), str. 37.

3 Bogoljub Šijaković, “Država, crkva, vjeronauka” u: Momir Vasilje-vić, Zoran Milošević, Pravoslavna veronauka u Republici Srpskoj (Sarajevo:Dabar, 2001), str. 43. Isto u: Upoznajmo decu s jevanđeljem Hristovim(Kraljevo: Specijalni broj Žičkog blagovesnika posvećen vraćanju vero-nauke u škole, 2001), str. 23.

prava na obrazovanje, prava na izbor pogleda nasvet, prava na veroispovedanje i prava roditeljada vaspitavaju decu u skladu sa svojim verskimuverenjima, koja su priznata međunarodnimkonvencijama.4 Slično kao u drugim bivšim so-cijalističkim zemljama, najjači argument SPC idrugih zagovornika verske nastave u prilog uče-nju veronauke bio je njeno nedemokratsko uki-danje od strane komunističkih vlasti.5 ProfesorBogoslovskog fakulteta SPC Radomir V. Popo-vić čak smatra da se radilo o “uzajamnoj sprezi isporazumevanju” komunističkih komesara i la-žne demokratije zapadne Evrope i Amerike s ci-ljem “sejanja duhovne pustoši i praznine u,uglavnom, pravoslavnim zemljama”.6 Mini-starstvo vera i SPC insistirali su da je reč o po-vratku, a ne uvođenju veronauke, prenebrega-vajući činjenicu da veronauke nije bilo skorošezdeset godina, te da se sada uvodi u drastičnopromenjenim okolnostima.7 Potreba za uvođe-njem veronauke isticana je i zbog sveprisutnograsta kriminala, nasilja u porodici i navodnepojave i širenja takozvanih destruktivnih sekti.Istovremeno, stavovi pojedinih intelektualacaprotiv uvođenja veronauke karakterisani su ucrkvenim časopisima kao govor mržnje i borbaprotiv srpskog naroda.8

Zagovornici konfesionalne veronauke (uSPC i van nje) ukazivali su na njenu prihvaće-nost u drugim evropskim i demokratskim ze-mljama i nudili primere gde ona postoji (Irska,Austrija, Nemačka, Grčka, Hrvatska, Poljska).S druge strane, u mnogim zemljama je konfesi-onalna veronauka fakultativna (Portugalija,Italija, Bugarska, Španija, Mađarska, Češka iSlovačka) a postoje i zemlje u kojima je konfesi-onalna veronauka zamenjena religijskom kul-turom (Velika Britanija, Danska) ili uopšte nepostoji (SAD i Francuska bez Alzasa i Lorena).Insistiranjem na jednom modelu zanemaren ječitav dijapazon rešenja i iskustava koja postoje uevropskim zemljama i čiji je pregled bio dostu-pan našoj javnosti.9 Ovom treba dodati da je ubrojnim evropskim zemljama u toku debata okarakteru verske nastave, te da je sveprisutnatendencija zamene striktno konfesionalnogmodela i uključivanje sadržaja drugih svetskihreligija potaknutno okruženjem religijskogpluralizma u kojem živimo. Sve je veća ulogaprosvetnih vlasti u utvrđivanju plana i progra-ma za predmet koji je do sada uglavnom bio udomenu verskih zajednica da bi obezbedilenjegovu realizaciju, povezivanje sa nastavnimsadržajima drugih predmeta, kao i afirmisanje

100

Reč no. 71/17, septembar 2003.

4 Bogoljub Šijaković, “Država, crkva, vjeronauka”, ibid.5 “Peticija 60 profesora, akademika i javnih ličnosti za povratak verske nastave u javne škole u

Srbiji”, Beta news service, 23. 9. 2001. 6 Radomir V. Popović, “Veronauka – pravo i obaveza” u: Pustite ih, i ne branite im. Zbornik rado-

va o veronauci (Beograd: Hrišćanska misao, 2001), str. 8. 7 Ž. Jevtić, “Vojislav Milovanović, ministar vera, o buri oko verske nastave. Svi smo pomalo izi-

grani” u: Glas javnosti, 28. 9. 2001.8 Vladimir Dimitrijević, “Veronauka u školama i govor mržnje” u: Pustite ih, i ne branite im, ibid. 9 Iskra Maksimović, “Religijsko obrazovanju i nastava religije u državnim školama u Evropi”,

Nastava i vaspitanje, br. 4 (1998).

savremenih pedagoških principa, društvenihpromena i integracionih procesa.10 I u sused-nim pravoslavnim zemljama Grčkoj i Bugarskojvode se žive debate o opravdanosti, ciljevima,nastavnim sadržajima i metodama verske nasta-ve koje kod nas nažalost nisu imale odjeka.11

U manjini su ostala mišljenja pojedinih ver-nika i sveštenika SPC da hrišćanina može da ob-likuje samo živa vera i učestvovanje u životu Cr-kve kroz Bogosluženja, ispovedanja, pričešćiva-nja; te da Crkva ne bi smela da se oslanja na se-kularnu državu i njen obrazovni sistem kao narešenje za pastirski rad i duhovnu misiju. Poovom stavu, sveštenici i monasi treba da se aktivi-raju kroz misionarski rad u samoj Crkvi, kao štoi pobožni roditelji moraju sami da se pobrinu ohrišćanskom vaspitanju svoje dece obraćanjemCrkvi, a ne sekularnoj školi, ministarstvima isličnim institucijama. Uprkos uputstvima dakvantitet nije uvek bitan u odnosu na kvalitetpodučavanja u veri, i da imajući u vidu prethod-na iskustva decu ne treba izlagati nikakvim pri-moravanjima na ovu vrstu nastave, prevagnuo jestav o obaveznosti veronauke, odnosno, obave-znog izbora između veronauke i njoj alternativ-nog predmeta. Zagovornici ovakvog statusa vero-nauke trvrdili su da deca ne mogu sama da dono-se odluke o nastavnim sadržajima i da ona ne bi

fakultativno pohađala ni druge predmete. Iako jeveronauka nova i nepoznata oblast, kako za uče-nike, tako i za roditelje, odbacivane su ankete kaomogućnost ispitivanja javnog mnenja po pitanjuveronauke jer je određivanjem pomoću njih onečem što je nepoznato “nevalidno i nemero-davno”, pa je tako zagovaran monopol crkve i dr-žave na odlučivanje o ovom pitanju.

Tokom priprema za uvođenje novog pred-meta u publikacijama SPC je ispoljen stav da unastavu treba uneti nove metode, koristiti vi-deo, audio i ostalu tehniku, razvijati slobodne ivannastavne delatnosti. Govorilo se o neophod-nosti prihvatanja predloga, posebno u metodo-loškom pristupu već iskusnih pedagoga, psiho-loga, dobronamernih sociologa (sic), andragogai drugih stručnjaka čija bi iskustva doprinelapoboljšanju nastave. Za razliku od Katoličke cr-kve u Hrvatskoj, SPC i druge verske zajednice uSrbiji zastupale su stav da deci koja se izjasne dane pohađaju veronauku treba ponuditi alterna-tivni predmet, neku vrstu etike, koju treba daosmisle prosvetni stručnjaci.12 Što se tiče pro-cedure uvođenja veronauke, profesor Teolo-škog fakulteta Dragomir Sando je u Pravoslavljuizneo stav da ne treba insistirati da se veronaukauvede odjednom u sve škole, ukoliko za to nemauslova.13

101

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

10 O debatama u Austriji i prevazilaženju uskokonfesionalnog modela u: Anton A. Bucher,Religionsunterricht: Besser als sein Ruf? Empirische Einblicke in ein umstrittenes Fach (Innsbruck: Tyrolia,1996).

11 O ovim debatama u: Bojidar Andonov, Der Religionsunterricht in Bulgarien (Essen: Die Blau Eu-le, 2000) i Georg Tsakalidis, Der Religionsunterricht in Griechenland (Hamburg: EB Verlag Ris-sen, 1988).

12 U Hrvatskoj deca koja ne pohađaju veronauku u osnovnim školama nemaju alternativnunastavu već se nastoji da se zbrinu vannastavnim aktivnostima u biblioteci, radom domaćihzadataka, i slično.

13 Dragomir Sando, “Veronauka pred vratima srpskih škola”, Pravoslavlje broj 810, (2000).

Nakon dvogodišnje eksperimentalne pri-mene i njene stručne analize, brojne nevladineorganizacije i eksperti za obrazovanje ukazivalisu na to da se način uvođenja veronauke u dr-žavne škole kosi sa Ustavom zemlje i ustanovlje-nom procedurom i standardima pri uvođenjunovih predmeta u nastavu. Bez verske i politič-ke indoktrinacije kampanju protiv uvođenjaveronauke vodio je Odbor za pravo na obrazo-vanje Udruženja nastavnika, saradnika i istraži-vača Univerziteta u Novom Sadu, čijim se akci-jama i proglasima pridružilo devedeset nevla-dinih organizacija.14 Protiv uvođenja veronau-ke u državne škole bili su i Veće Univerziteta uBeogradu, svi rektori i brojni nastavnici uni-verziteta u Srbiji, Obrazovni forum, Savez pe-dagoških društava Jugoslavije i druge ekspertskeorganizacije koje se bave obrazovanjem.15 Apo-strofirana je po Ustavu odvojenost crkve od dr-žave kao i mogućnost diskriminacije dece na

konfesionalnoj osnovi. Iz SPC su ovu moguć-nost kategorički odbacili koristeći i u samoj od-brani svog stava jezik diskriminacije.16 Kon-kretnim javnim predočavanjem sadržaja crkve-nih knjiga i modela vaspitanja upozoravano jena marginalizaciju i diskriminaciju žena, kojebi uvođenjem veronauke bile proširene i najavne škole.17 Istovremeno, u publikacijamaSPC se čak i uvođenje veronauke argumentova-lo diskriminatorskim stavovima prema žena-ma.18 Protivnici veronauke su insistirali da nepostoji nijedna međunarodna konvencija kojabi obavezala državu da organizuje i finansiraveronauku u školama dok Crkva određuje pre-davače i piše nastavni program i udžbenike,tvrdeći pri tom da konfesionalna veronauka ni-je objektivno proučavanje religija već indoktri-nacija u istom smislu kao što je to bio marksi-zam.19 Podsećano je da su na Balkanu vere raz-dvojene, da je podela na konfesionalne verona-

102


14 O detaljima i aktivnostima kampanje vidi na www.geocities.com/veronavika. 15 Savez pedagoških društava je još 1992. godine organizovao simpozijum pod naslovom “Re-

ligija i škola” na kome su se pedagoški stručnjaci izjasnili za uvođenje nastavnih sadržaja ve-zanih za religiju kroz postojeće predmete ili posebni predmet, ali ne konfesionalnog karak-tera. Radovi sa ovog skupa objavljeni su u časopisu za pedagošku teoriju i praksu Nastava i vas-pitanje 4/5, 1992.

16 Protojerej Radomir V. Popović piše da se niko iz verskih zajednica u Srbiji nigde nije poža-lio da bi bio ugrožen zbog uvođenja veronauke izuzev predstavnika Jevrejske zajednice, kojije izjavio kako bi neki pravoslavac mogao reći malom Jevrejinu da su Jevreji razapeli Hrista.Na ovo je profesor Popović odgovorio: “Kinezi sigurno nisu razapeli Hrista, a da Jevreji je-su, tome sami hrišćani nisu krivi (sic).”

17 Nada Sekulić, “Obuka za domaćice i ratnike”, Danas, 23-24. 6. 2001.18 Tako, jedini strani autor zastupljen u zbornicima o potrebi uvođenja veronauke, đakon An-

drej Kurajev iz Ruske pravoslavne crkve smatra da dečaci pokazuju više zanimanja za religijujer imaju težnju ka univerzalnoj istini, i njihov svet je teoretskiji nego svet devojaka, koje naj-češće prilaze veri tako što se u njima jave simpatije prema konkretnom čoveku Crkve (na pri-mer, prema svešteniku) u: “Veronauka ili istorija religije”, Pustite ih i ne branite im, ibid., str. 21.

19 Karakterističan je stav, na primer, Veselina Markovića u razgovoru za Vikend Danasa,15. 12. 2001.

uke podržavanje zatvorenosti, učvršćivanje et-ničke podvojenosti i prepreka za društvenu ko-heziju, te je umesto konfesionalne veronaukepredlagana nastava o religiji, njenim univerzal-nim vrednostima, značaju za život društva i po-jedinca, uticaju na istorijska kretanja i razvojumetnosti, ali tako da omogući zbližavanje decerazličitih konfesija.20

Neki kritičari zalagali su se za praktično sta-novište, kao profesor Ljubiša Rajić na primer,tvrdeći da dok su škole u Srbiji u tako jadnomstanju, kad se nastava pohađa u dve i tri smene isa 50 učenika u odeljenju, bez nastavnih poma-gala i sa nedovoljno obrazovanim kadrom, uvo-đenje veronauke predstavlja namerno izbegava-nje suočavanja sa pravim problemima i nastavakje prakse prethodnog režima.21 Najdalekose-žnije sumnje u uvođenje veronauke izneo jeprofesor Ivan Ivić na osnovu svog 35-godišnjegiskustva u obrazovanju u Srbiji.22 Ocenjujućida je obrazovanje u Srbiji neefikasno, nedemo-kratsko i u nemogućnosti da formira određenevrednosti i podsećajući da postmoderna kulturamladih odbacuje sve velike vrednosne sisteme,Ivić je upozorio da veronauka ili neće imati ni-kakvog efekta, ili će oni biti samo negativni.Sam ministar prosvete Gašo Knežević zastupao

je stav da umesto veronauke treba uvesti pred-met koncipiran kao istorija religije kako bi seizbegla podela dece na konfesionalnoj osnovi.Ukoliko bi prevagnulo mišljenje da treba uvestikonfesionalnu veronauku, zalagao se da onabude fakultativna.23 Knežević je takođe predla-gao da se uvođenje veronauke odloži do školske2002/2003. godine kako bi se pripremio od-govarajući kadar i nastavni materijal, a da semeđuperiod iskoristi za testiranje različitih op-cija ne bi li se izbegli problemi nastali nakonbrzopletog uvođenja veronauke u Hrvatskoj iBosni i Hercegovini.24

Paralelno sa raspravama o svrsishodnosti ikarakteru veronauke, preduzimani su konkret-ni koraci na uvođenju novog predmeta u škole.U martu 2001. Odbor za prosvetu SkupštineSrbije zatražio je da se verska nastava uvede kaoredovan predmet. Iako je u javnosti rasprava ouvođenju veronauke, u kojoj su učestvovali ibrojni sveštenici trajala niz godina, SPC je tekposle zasedanja Svetog arhijerejskog sabora umaju te godine prvi put državnim organima Re-publike Srbije uputila zvaničan zahtev. Istovre-meno, u crkvenim publikacijama iznošene susumnje da je ovaj zahtev pratio konkretan na-stavni plan i program, detaljno razrađen po uz-

103


20 Jelena Đorđević, “Hristova patnja nije dovoljna”, Danas, 21-22. 7. 2001. Ljiljana Somer,profesorka Medicinskog fakulteta u Novom Sadu dala je i svoj predlog za zajednički nastav-ni plan i program za sve učenike kojim bi se prevazišla podvojenost na konfesionalnoj osno-vi – www.geocities.com/veronavika.

21 Roksanda Ninčić, Darwin or Adam and Eve? AIM Belgrade, 22. 12. 2000.22 Ivan Ivić, “Laičko ili konfesionalno obrazovanje” u: Crkva, država i civilno društvo (Beograd:

Centar za demokratiju, 2000), str. 172. 23 Vreme, 20. 12. 2000. 24 Branko Bjelajac, Keston News Service, 4. 6. 2001. Sličan stav izneo je i Milan Vukomano-

vić, profesor Sociologije religije na beogradskom Filozofskom fakultetu u: “Kakvo religij-sko obrazovanje (jedan model)”, Crkva, država i civilno društvo.

rastu, kao i u pedagoške i duhovno-bogoslovskekriterijume obrazovnih institucija SPC.25 Vrlobrzo međutim, nakon razgovora sa Svetim si-nodom SPC, pokojni predsednik Vlade SrbijeZoran Đinđić se 5. jula sreo i sa predstavnicimadrugih šest verskih zajednica i objavio uvođenjeverske nastave od jeseni. Uredbom Vlade, ovihsedam verskih zajednica proglašeno je tradicio-nalnim i dato im je pravo na versku nastavu udržavnim školama i o državnom trošku.26

Ustanovljena je i državna Komisija za verskunastavu od predstavnika verskih zajednica ozva-ničenih kao tradicionalne i predstavnika mini-starstava prosvete i vera. Komisija je ovlašćenaza osmišljavanje, primenu i nadzor nad ver-skom nastavom, dok je odgovornost Ministar-stva prosvete bila isključivo u stvaranju organi-zacionog okvira za rad Komisije i primenu nje-nih rešenja u praksi. S druge strane, Ministar-stvo prosvete je dobilo zaduženje da pripremialternativni predmet koji tokom odlučivanja overonauci nije imao ni ime, ni jasno definisa-nu ulogu i sadržaj.

Izbor sedam verskih zajednica ovlašćenihda u školama održavaju versku nastavu na osno-vu svojih tradicionalnih, odnosno istorijskih

utemeljenosti, u suprotnosti je sa principomjednakosti verskih zajednica pred zakonom.Ovo rešenje predstavlja presedan, jer predlognovog zakona o verskim zajednicama, dugo dr-žan u tajnosti, nije usvojen, posle brojnih pri-medbi izrečenih, između ostalog i na predlogovakve njihove podele.27 Male verske zajednicesu bile posebno pogođene ovom odlukom uvreme dok se u javnosti zahuktavala kampanjaprotiv njihovog delovanja koja je rezultovalabrojnim fizičkim napadima na njihove objektei predstavnike. Štaviše, jedna tradicionalna cr-kva, Rumunska pravoslavna crkva (RPC), kojaje uz to i sestrinska crkva SPC i zvanično delujena području Banata nije uvrštena u sedam pri-znatih verskih zajednica.28 Protivpravno is-ključenje ove crkve dodatno komplikuje činje-nica da ona okuplja pripadnike rumunske na-cionalne manjine čija deca po svim zakonimaimaju pravo na obrazovanje na maternjem jezi-ku, pa time i na veronauku koja se izvodi u dr-žavnom obrazovnom sistemu. Razlog za ovo is-ključenje je konflikt između SPC i RPC oko ni-voa crkvene organizacije RPC na teritoriji Ba-nata (vikarijat ili eparhija), što je isključivo cr-kvena stvar koja ne bi smela da ima implikacije

104


25 Radomir V. Popović, “Veronauka – pravo i obaveza”, ibid., str. 9 i 13.26 Uredbom o organizovanju i ostvarivanju verske nastave objavljenoj u Službenom glasniku

RS br. 46 od 27. 7. 2001. za tradicionalne crkve i verske zajednice proglašene su: Srpskapravoslavna crkva, Islamska zajednica, Katolička crkva, Slovačka evangelistička crkva a.v.,Jevrejska zajednica, Reformatska hrišćanska crkva i Evangelistička hrišćanska crkva a.v.

27 A. Grubeša u članku “Nismo 'lica sa verskim ciljevima', već crkve” iznosi stavove protestant-skih crkava koje nisu priznate za “tradicionalne” i koje su pozvale svoje vernike na bojkot ve-ronauke u školama dok im se ne obezbedi veronauka crkava kojima pripadaju, Dnevnik, 25. 8. 2001. Laslo Sekelj je izneo brojne kritike nacrta zakona o verskoj slobodi koji je pri-premilo Ministarstvo vera u “Opšta klerikalizacija”, Danas, 23-24. 6. 2001.

28 Detaljnije u: “Efekti uvođenja verske nastave u državne škole” (istraživanje Centra za razvojcivilnog društva – Zrenjanin )(3), Danas, 14. 8. 2003.

na izvođenje veronauke u državnim školama. Iposle dve godine, ova verska zajednica i njenivernici i dalje su uskraćeni za pravo na verskunastavu na maternjem jeziku i od veroučiteljazajednice kojoj pripadaju. Što se tiče drugihverskih zajednica, među kojima je veličinomnajrelevantnija Hrišćanska adventistička crkva,one su takođe diskriminisane neobezbeđiva-njem njihovog pristupa školama. U Nemačkoj,kao i u susednim zemljama, Hrvatskoj i Bosni iHercegovini, koje su uzimane kao primer primodelovanju verske nastave u Srbiji, veronaukaAdventističke crkve je dozvoljena ukoliko zanjom postoji želja i mogućnost za njeno prak-tično izvođenje.

Uredbom o uvođenju veronauke predloženje alternativni predmet koji treba da promoviševrednosti građanskog društva, demokratiju,ljudska prava i toleranciju. Ovo rešenje naišlo jetakođe na brojne kritike, pre svega zato što senovi predmet, docnije nazvan građansko vaspi-tanje, uvodi na prečac i bez javne rasprave. Be-ogradski centar za ljudska prava poručio je daova odluka implicira da pohađanje veronaukeznači neverovanje u demokratiju, ljudska pravai toleranciju. Zato su protivnici uvođenja vero-nauke pozvali na bojkotovanje nastave i jednog idrugog novouvedenog predmeta.29

Ministarstvo vera je pred prvo izjašnjavanjeroditelja i učenika za nastavu veronauke u sep-tembru 2001. pripremilo brošuru “Verska na-stava u Srbiji” s ciljem da predstavi novouvede-ni predmet i pomogne pri odlučivanju između

pohađanja verske nastave ili nastave alternativ-nog predmeta. “Vraćanje verske nastave” obra-zloženo je pravom roditelja da “obezbede vaspi-tanje dece u skladu sa sopstvenim verskim ube-đenjima”, koje proizlazi iz prava na slobodu ve-roispovesti i Konvencije UN o pravu deteta iz1990. Ističe se da je “verska nastava prirodan ineophodan deo školovanja u gotovo svim de-mokratskim zemljama (primeri Grčke, Rusije,Nemačke, Švedske, Irske, Engleske, Danske,Češke, Belgije...)”, kao i da istraživanja poka-zuju da “87 odsto građana čine vernici, a da 82odsto srednjoškolaca želi da pohađa veronau-ku”. Ukratko se izlažu osnovni ciljevi i sadržajverske nastave i posebno naglašava da “sukobnauke i vere ne postoji, jer je skoro 90 odstonaučnika religiozno”. Ovakva argumentacijanaišla je na brojne kritike, najviše u domenubrojki i postotaka kojima obiluje. Sociolozi suupozorili da statistički podaci o konfesionalnojpripadnosti ne znače i religioznost opredelje-nih.30 Procenti srednjoškolaca koji su za vero-nauku i religioznih naučnika ocenjeni su kaoproizvoljni, a za uzvrat su ponuđeni rezultati is-traživanja Centra za proučavanje alternativa ko-jim je rukovodio Srećko Mihailović o uvođenjuveronauke sprovedenog juna 2001. Ovo istraži-vanje je pokazalo da su stavovi građana o vero-nauci pomešani i nekonzistentni te da se uz do-sta uopštavanja može zaključiti da je jedna treći-na građana za uvođenje veronauke, jedna treći-na protiv, a trećina neodlučna i neobaveštena.31

Institut za pedagoška istraživanja iz Beograda,

105


29 Proglas Odbora za pravo na obrazovanje bez verske i političke indoktrinacije na www.geocities.com/veronavika.

30 Stjepan Gredelj, “Slova i brojke oko veronauke” u: Filozofija i društvo XIX-XX, 2002.31 Srećko Mihailović, “Vera u veronauku o demokratiji”, Danas, 29. 8. 2001. i Gredelj, ibid.

uz finansijsku podršku Saveznog ministarstvavera, i Centar za empirijska istraživanja religijeiz Novog Sada takođe su nedavno sprovodili is-pitivanje srednjoškolaca, studenata i roditelja ouvođenju veronauke i došli do drugačijih re-zultata od onih ponuđenih u brošuri Ministar-stva vera Srbije.32 Sledeće godine su procentiizostavljeni iz brošure. Ljubiša Rajić i Laslo Se-kelj su argumentovano opovrgli zaključak opravu na versku nastavu u javnim školama naosnovu prava na veroispovest i Međunarodnekonvencije o pravima deteta, jer one ne obave-zuju državu na versku nastavu i upravo insisti-raju na zaštiti dece od uticaja koji podstiču ver-sko ili bilo koje drugo podvajanje.33 Po među-narodnim konvencijama, država je samo dužnada omogući slobodnu versku nastavu, odnosnoda je ne ometa.

Najžešće konfrontacije između Ministar-stva prosvete sa jedne i Ministarstva vera i ver-skih zajednica sa druge strane izbile su zbograzličitog tumačenja izbornosti nastave verona-uke i alternativnog predmeta, što nije preciznorešeno u Uredbi Vlade. Ministarstvo prosveteje, dosledno tumačeći zakonom propisan fondčasova koji ne uključuje dodatni predmet, go-vorilo o fakultativnosti, odnosno mogućnostida se odabere jedan od dva novouvedena pred-meta oba ili nijedan; dok su verske zajednice

protestovale protiv mogućnosti da đaci ne po-hađaju nijedan predmet. Episkop braničevskiIgnjatije tim povodom je optužio Ministarstvoprosvete da se “sve vreme borilo protiv verona-uke”.34 Episkop bački Irinej je ocenio da mini-star prosvete i njegovi pomoćnici učestvuju u“sistematskoj i orkestriranoj hajci protiv verskenastave u javnim školama Srbije” nasuprot sta-vu Skupštine Srbije i Uredbe Vlade Srbije. Poepiskopu Irineju, svojim tumačenjem fakulta-tivnosti, Ministarstvo prosvete je prekoračilosvoje zakonske nadležnosti jer je prema Uredbi(član 14) za praćenje procesa organizovanja iostvarivanja verske nastave “pa, u tom kontek-stu, i za pitanje dometa i granica njene fakulta-tivnosti, nadležna isključivo Radna komisija (zaveronauku)”.35 U istom saopštenju episkopIrinej je ponudio da verske zajednice u saradnjis Ministarstvom vera “urede i sve što treba za al-ternativni predmet, i to po zapadnoevropskimstandardima”, aludirajući na nespremnost Mi-nistarstva prosvete za alternativni predmet, doksu verske zajednice dostavile sve planove i pro-grame, udžbenike i spiskove kandidata za vero-učitelje.

Reagujući na ove optužbe ministar Kneže-vić je ostao pri stavu da bez izmena Zakona oosnovnoj i srednjoj školi nije moguće drugači-je tumačenje fakultativnosti, ali je najavio da će

106


32 Izneto u: Snežana Joksimović i dr., “Religijsko obrazovanje u državnim školama” u: Izazovidemokratije i škola (Beograd: Institut za pedagoška istraživanja, 2002) i Zorica Kuburić, “Ve-ronauka kao deo reforme obrazovanja” u: Religija, veronauka, tolerancija, (Novi Sad: Centar zaempirijska istraživanja religije, 2002), str. 117-127.

33 Ljubiša Rajić, “Zašto ministar vera laže”, Danas, 19. 6. 2001. i Laslo Sekelj, “Opšta klerika-lizacija” Danas, 23-24. 6. 2001.

34 U izjavi za požarevački nedeljnik Reč naroda, preneto na www.geocities.com/veronavika. 35 Episkop bački Irinej, “Dužni odgovor na ružni izazov”, Dnevnik, 28. 8. 2001.

od sledeće 2002-2003. godine novouvedenipredmeti biti svrstani u kategoriju izbornih,odnosno, da će biti uveden obavezan izbor iz-među dve opcije.36 Nakon rezultata prvog izja-šnjavanja u septembru 2001. godine, koji jepokazao relativno mali odziv, protestom koji jeSveti arhijerejski sinod SPC poslao na adresuRepubličkog ministarstva prosvete, službeniciovog ministarstva i nadležni u školama ponovosu optuženi da su “zloupotrebili svoj službenipoložaj i protivno svim postignutim dogovori-ma i osnovnom demokratskom načelu ravno-pravnog tretmana verske nastave i alternativnoggrađanskog vaspitanja, vrše organizovanu hajkuprotiv verske nastave i duhovno nasilje nad ro-diteljima i učenicima koji tu nastavu žele”.37

Ovom su se protestu pridružili i biskupi Kato-ličke crkve u Srbiji optužujući školske vlasti zadiskriminaciju katolika i propagandu protiv ve-ronauke.38 Izuzev pojedinačnih slučajeva dis-kriminacije, situacija u školama teško da biopravdala izraze kao što su hajka i duhovno na-silje. U Ministarstvu prosvete je, međutim, bioevidentan otpor prema modelu koji je namet-nut političkom odlukom i bez konsultovanja sastručnjacima i prosvetnim institucijama. Re-zultati ankete koja je sprovedena među nastav-nicima osnovnih škola pokazala je da većina na-

stavnika smatra da bi konfesionalnu veronauku,koja je uvedena u osnovne škole u Srbiji, treba-lo zameniti drugačijim modelom verskog obra-zovanja.39

UREĐENJE VERSKE NASTAVEU Prosvetnom glasniku, godina L – broj 5 od 20.oktobra 2001. izašao je Pravilnik o vrsti struč-ne spreme nastavnika verske nastave i kriteri-jumima i načinu ocenjivanja učenika koji po-hađaju versku nastavu. Po Pravilniku, od vero-učitelja u srednjim školama zahteva se visokoteološko obrazovanje ili druga visoka stručnasprema i osposobljenost za izvođenje verskenastave. Za veroučitelje u osnovnim školamadovoljno je više obrazovanje, a predviđeno jeda nastavu mogu da izvode učitelji i nastavnicisa srednjom i višom stručnom spremom koji suosposobljeni za izvođenje verske nastave. Kri-terijumi osposobljenosti nisu naznačeni, iz če-ga se može zaključiti da ih utvrđuju crkve. Mi-nistarstvo prosvete je istog meseca, na predlogverskih zajednica, usvojilo i objavilo listu na-stavnika verske nastave.40 Po toj listi veronau-ku u Srbiji izvodi oko 1500 nastavnika, od ko-jih oko 1200 izvodi pravoslavni katihizis, pre-ko 200 katolički vjeronauk, 50 veronaukuSlovačke evangelističke crkve, 40 versku nasta-

107


36 O. Nikolić, “Veronauka ipak fakultativna”, Glas javnosti, 3. 9. 2001.37 Informativna služba SPC, 27. 9. 2002. 38 Branko Bjelajac, Keston News Service, 12. 10. 2001.39 Prikazano u: Saša Todorović, “Sistemna proučavanja kao teorijsko-metodološka osnova

optimizacije rada u pedagoškom sistemu osnovna škola, s posebnim osvrtom na versku na-stavu i nastavu građanskog obrazovanja” (Magistarski rad odbranjen na Tehničkom fakul-tetu “Mihailo Pupin” Zrenjanin 2002).

40 “Rešenje o utvrđivanju liste nastavnika verske nastave za osnovnu i srednju školu”, Mini-starstvo prosvete i sporta 080-04-19/2001-08/2 od 26.10.2001.

vu – ilmudin Islamske verske zajednice, 19versko vaspitanje Reformatske hrišćanske cr-kve, 5 evangelističke hrišćanske crkve, a jednaosoba je osposobljena za veronauku Jevrejskezajednice.

Pravilnikom o nastavnom planu i progra-mu verske nastave član 1, stav 2 propisano je dase ona izvodi kao fakultativi predmet. Ovakavstatus predmeta, dobilo je i građansko vaspita-nje, pa su učenici mogli da biraju jedan od ovadva predmeta; oba, ili nijedan. Uz Pravilnik iz-dat prve godine objavljeni su i nastavni progra-mi za versku nastavu za prvi razred osnovnih isrednjih škola svih verskih zajednica koje su ob-uhvaćene Uredbom Vlade. Nastavni programse sastoji iz ciljeva, zadataka kao i sadržaja verskenastave, te načina ostvarivanja programa, od-nosno kratkog upustva. Ovi programi su u pot-punosti kreirani od strane verskih zajednica bezučešća stručnjaka pedagoškog profila i isku-stvom rada u prosveti. Nema većih razlika u ci-ljevima i zadacima različitih konfesija osim usadržaju i detaljnosti izrade i prezentacije. Onisu već podvrgnuti kritičkoj analizi stručne jav-nosti koja je ukazala na neuvažavanje didaktič-kih i metodičkih principa, terminološke ne-preciznosti i neprilagođenost uzrastu.41 Pra-vilnik o nastavnom planu i programu verskenastave za druge razrede osnovnih i srednjihškola nije bio objavljen u vreme kad je rađenoovo istraživanje.

Mali odziv i brojni problemi u nastavi nisupokolebali protagoniste uvođenja novog pred-meta, te se od samog početka računalo na pro-

menu statusa veronauke i građanskog obrazo-vanja sa fakultativnog na izborni karakter. Ma-ja 2002. godine Skupština Srbije usvojila jepromene Zakona o osnovnom i srednjem škol-stvu kojim su statusi veronauke i građanskogobrazovanja sa fakultativnog prešli u obaveznipredmet. Roditelji učenika do četrnaest godi-na, a sami učenici iznad te granice bili su dužnida izaberu jedan od ova dva predmeta čije bipohađanje postalo obavezno. Posle ove odlukeMinistarstvo prosvete štampalo je letke saosnovnim informacijama o veronauci i građan-skom vaspitanju koji su korišćeni prilikomopredeljivanja roditelja i đaka početkom škol-ske 2002/2003. godine. Učenici koji su svoješkolovanje započeli dok je veronauka bila fakul-tativni predmet nisu bili obuhvaćeni ovom iz-menom.

Sa XV sastanka Komisije za organizovanje iostvarivanje verske nastave Vlade Srbije održa-nog 17. decembra 2002. godine, izdato jeUputstvo za ostvarivanje verske nastave. OvimUputstvom je objašnjena priroda predmeta,njegova obaveznost nakon izbora, kao i vremeza opredeljivanje. Za razliku od prve dve školskegodine, kada se opredeljivanje vršilo početkomškolske godine što je izazivalo veliko kašnjenjepočetka nastave, predviđeno je da se opredelji-vanje za narednu školsku godinu ubuduće vrši umaju mesecu tekuće školske godine. Uputstvoreguliše i radno-pravni odnos nastavnika ver-ske nastave propisujući sklapanje jednogodi-šnjeg ugovora sa školom u kojoj rade. Time seoni izjednačuju sa ostalim nastavnicima u svim

108


41 Vidi: Snežana Dačić, “Verska nastava u školi: između znanja i verovanja” u: Religija, veronau-ka, tolerancija, ibid., str. 51-70.

radnim pravima, a ograničenje ugovora omo-gućuje crkvi da utiče na izbor veroučitelja, od-nosno da neodgovarujuće veroučitelje menja.Ugovorom je propisano da veroučitelji imaju isva druga prava i obaveze u aktivnostima i raduškole. Nastavu mogu posetiti pedagog škole iovlašćeni predstavnik verske zajednice. Eviden-cija nastave se vodi kao i za druge predmete.Utvrđeni su i kriterijumi za opisno ocenjivanjesa tri ocene: Ističe se, Dobar i Zadovoljava. Ovese ocene upisuju i u dnevnike i u đačke knjižice,ali ne utiču na uspeh, odnosno prosek ocena.Uputstvo predviđa slobodne aktivnosti i do-punsku nastavu, kao i upotrebu posebnog na-stavnog materijala koje su škole dužne da obez-bede nastavniku.

Pored dokumenata načelne sadržine, u Mi-nistarstvu prosvete još uvek ne postoje nikakveanalize i istraživanja o efektima i rezultatimanastave veronauke iako je od njenog uvođenja uosnovne i srednje škole prošlo već više od dvegodine. Informacije o nastavi i eventualnimproblemima samo povremeno nalaze mesto uštampi. Predstavnici crkvenih zajednica nisuprihvatili predlog za zajedničku evaluaciju na-stave veronauke i građanskog vaspitanja pod po-kroviteljstvom UNESKO-a, UNICEF-a i Fon-da za otvoreno društvo.42 Objašnjeno je da je zatako što suviše rano, pogotovo ako se taj posaopoveri stručnjacima iz inostranstva, mada je in-strumente, analizu podataka i organizovanje is-traživanja nacionalnog uzorka uradila domaća

agencija Stratedžik marketing iz Beograda.Zbog odbijanja verskih zajednica da se izvršisveobuhvatna evaluacija veronauke na nacional-nom uzorku, i pasivnog stava ministarstava verai prosvete, bio sam prinuđen da se u svom istra-živanju okrenem etnografskom metodu u pri-kupljanju podataka. Moja analiza bazira se naličnom uvidu stečenom pri posećivanju verskenastave u 15 škola širom Srbije i razgovorima sanekoliko desetina veroučitelja, predstavnicimanajbrojnijih verskih zajednica, direktorimaškola, službenicima ministarstava prosvete i ve-ra, nastavnicima, roditeljima i učenicima. U iz-boru škola rukovodio sam se načelima repre-zantativnosti uzorka obilazeći gradske i seoskeškole, škole u jedno i višekonfesionalnim sredi-nama, škole sa nekoliko desetina đaka i one sapar hiljada, osnovne i srednje, gimnazije istručne škole.

VERONAUKA U PRAKSIZajednički stav prosvetnih radnika, veroučiteljai drugih zainteresovanih tokom istraživanja je-ste zaključak da je veronauka prebrzo uvedena unastavu. O statusu veronauke odlučeno je ne-posredno pre uvođenja, dok su planovi i pro-grami stigli kad je verska nastava već bila održa-vana. Direktori su očajavali što izuzev UredbeVlade nisu dobili nikakva preciznija uputstva.43

U srednjim školama, kojima hronično nedosta-je prostor, nisu mogli da reše problem raspore-da za održavanje nastave.

109


42 Evaluacija je obavljena samo za građansko vaspitanje i objavljena je na srpskom i engleskomjeziku u posebnoj brošuri Građansko vaspitanje u osnovnim i srednjim školama u Republici Srbiji (Beo-grad: UNICEF, UNESCO, Fond za otvoreno društvo – Srbija, 2002).

43 Sandra Dimitrijević, “Škole bez uputstva”, Politika, 1. 8. 2001.

Velečasni Josip Temunović iz Suboticesmatra da se sa veronaukom krenulo nepripre-mljeno, bez kadrova, u školskom sistemu koji jeprethodno kritikovan kao neadekvatan i ne-funkcionišući, što će sve pogubno doprinetimarginalizaciji predmeta. Temunović upozo-rava da se u ovim uslovima sa školskom verona-ukom malo postiže, a da je veći gubitak slablje-nje pohađanja župskog veronauka, pogotovukod katolika, gde je on bio vrlo prisutan. Po-sebna zamerka Temunovića odnosi se na odlu-ku o tradicionalnim verskim zajednicama poštosu kriterijumi na kojima se ona zasniva podlo-žni kritici. Slične zamerke izneo je i pater Ta-dej Vojnović, profesor na Katehetsko-teolo-škom institutu Subotičke katoličke biskupije,iznoseći strahovanje da će veronauka u školamaproći kao marksizam, dosadan i omrznut pred-met, jer je uvedena iz političkih, a ne verskihpobuda. Insistirao je da veronauka ostane pricrkvama, a da škole pružaju osnovne informa-cije o veri, kao i o glavnim svetskim religija-ma.44

Najveća verska zajednica koja UredbomVlade nije dobila pravo na veronauku u škola-ma, Hrišćanska adventistička crkva izdala jeuputstvo roditeljima da svoju decu upišu nagrađansko vaspitanje, a da pohađanje veronau-ke nastave u svojim crkvama gde imaju udžbe-nike i obrazovane veroučitelje. Ova crkva je ve-ronauku uspešno organizovala i u doba komu-nizma, ističući da je sad lakše jer je veća tole-rancija države. Postojeću veronauku u školamaAdventistička crkva smatra neodgovarajućom,jer je konfesionalno obojena te zagovara vero-

nauku samo kao proučavanje Svetog pisma.Nakon uvođenja veronauke bilo je podozrivostikod učenika prema učenicima njihovih vernikakoji su se opredelili za građansko vaspitanje, alinije bilo nikakve drastične diskriminacije iliincidenata koje bi trebalo da prijave.

Branka Josimov, pedagog u Subotičkojgimnaziji i nastavnica građanskog vaspitanja,najveći problem u uvođenju dva nova predme-ta vidi u tome što niko nije pitao roditelje,srednjoškolce i sve ostale zainteresovane za ob-razovanje u zemlji. Uvođenje veronauke jesprovođeno odozgo, u dogovoru crkava i drža-ve. Građansko vaspitanje je po njenom mišlje-nju uvedeno samo kao nužna alternativa, madaje još manje inicijative bilo u tom pravcu.

Direktorka OŠ “Vladislav Ribnikar” VesnaFila takođe smatra da je uvođenje veronaukebilo naprečac, bez pripreme đaka, roditelja,kolektiva, koji uglavnom nisu učestvovali u de-bati. Mišljenje ove direktorke je da zakonskoregulisanje verske nastave, uvedene UredbomVlade, nije bilo izloženo ni adekvatnoj javnojraspravi. Prenošeni su modeli sa strane (Ne-mačka, Austrija, Hrvatska) pri čemu nije u pu-noj meri uvažena specifičnost situacije u Srbiji,a problemi su rešavani po inerciji, odnosnoprihvatanjem modela rešenja iz Vladine Ured-be, iako je bilo predloga i za drugačija rešenja.Njena škola je izuzetno zadovoljna veroučite-ljem ali sumnja u uspešnost izvođenja nastave udrugim školama zbog pedagoške nepripremlje-nosti veroučitelja, odsustva edukacije, koja jepak organizovana za predmet građansko vaspi-tanje. Po mišljenju direktorke Fila i udžbenici

110


44 Tadej Vojnović, “Veronauka u školama može proći kao marksizam”, Danas, 29. 8. 2001.

koji su se prvi pojavili su neodgovarajući. Obra-zovanje o veri smatra neophodnim jer stvarapodlogu za znanje o civilizacijskim osnovama,ali upozorava da treba proučavati i učenja dru-gih vera. Kao posebno problematično, Fila isti-če da nije učinjen ni najmanji pokušaj od stra-ne državnih prosvetnih organa da se izvrši eva-luacija veronauke u školama.

Ministar vera izjavio je da se prve godine zaveronauku prijavilo 50% učenika osnovnih i20% učenika srednjih škola, mada zbog teh-ničkih, kadrovskih i ostalih nedostataka nastavanije svima organizovana.45 Branko Bjelajac iz-nosi brojke od 36,2%, a Stjepan Gredelj od39% roditelja učenika osnovnih škola koji su seza veronauku opredelili prve godine.46 Po re-čima Biljane Stojanović, načelnice Odeljenjaza plan i program predškolskog i osnovnog ob-razovanja u Ministarstvu prosvete, druge godi-ne se, prema nepotpunim podacima, oko 49odsto učenika prvih razreda opredelilo za ovajpredmet. Upravni nadzor je pokazao da se na-stava veronauke odvija uglavnom bez problema.Osobe zadužene za veronauku pri određenimeparhijama SPC, koje nisu radnici Ministarstvaprosvete, takođe su uočile neke probleme. Ra-dilo se pre svega o isplaćivanju veroučitelja kojipredaju u više škola, što je u međuvremenu re-šeno.

Programi veronauke za drugi razred su ka-snili jer su ih verske zajednice predale u različi-tim formama, pa je trebalo mnogo vremena dase svi programi obrade i uobliče.

Rešenju, po kome Ministarstvo prosveteoko svih pitanja u vezi sa veronaukom sarađujesa Ministarstvom vera i crkvenim zajednicamačija se verska nastava izvodi u školama, nedosta-je čvršći okvir da bi moglo da funkcioniše. Poštoprograme verske nastave i odabir udžbenika inastavnika vrše verske zajednice, Ministarstvuprosvete preostaje samo da ih odobrava i pri-prema za objavljivanje u Prosvetnom glasnikuRepublike Srbije. U Ministarstvu, međutim, nepostoji niko ko je stručan i kompetentan zaoblast verske nastave, te ono ne razmatra nastav-ne programe, već ih u potpunosti prepušta ver-skim zajednicama. I kada iznosi određene za-merke i zahteva korekcije ne radi se o jasno de-finisanoj praksi na osnovu odgovarajuće zakon-ske regulative. Tako udžbenik islamskog ilmu-dina nije na vreme odobren, jer je stigao samorukopis bez recenzije, odnosno bez stručnogmišljenja.47 Ilustracija za (ne)učešće Ministar-stva prosvete je i izjava jedne okružne načelniceovog Ministarstva za dnevnik Danas, koji je istra-živao funkcionisanje nastave veronauke. Ona jerekla da je nastava u isključivoj nadležnosti Mi-nistarstva vera u dogovoru sa mesnom eparhi-jom.48

Po rečima Dimitrija Dimitrijevića, ured-nika za veronauku u Zavodu za udžbenike i na-stavna sredstva, svi udžbenici kasne. Štampan jePravoslavni katihizis za prve razrede, dok je zadrugi razred izašao sa skoro godinu dana zaka-šnjenja. Udžbenici kasne zbog odluke da se pi-šu novi i da svaki udžbenik treba da pregledaju

111


45 U izjavi za Sloboda, Čikago br. 1804 – 10. 11. 2001. 46 Keston News Service, 12. 10. 2001, i “Slova i brojke oko veronauke”.47 V. Andrić, “Intervju sa Biljanom Stojanović”, Danas 6-7. 1. 2003.48 Danas 6-7. 1. 2002.

i ostali članovi komisije ispred drugih verskihzajednica kako se ne bi pojavili sadržaji kojiizazivaju versku netrpeljivost. Time je učinjenznatni pomak u odnosu na situaciju u Repu-blici Srpskoj, odnosno Bosni i Hercegovini.49

Za razliku od drugih predmeta, Zavod za udž-benike za predmet veronauke funkcioniše sa-mo kao tehnički servis bez prava na svoje ured-ničke ingerencije, čak ni kad se radi o ilustra-cijama i tehničkoj opremi iako Zavod, odno-sno država, snosi sve troškove izdavanja udžbe-nika. Po dogovoru, Zavod vrši lektorsku uslugute je zaključio da je prevod udžbenika za islam-sku veronauku vrlo loš, nerazumljiv i koristinestandardizovan jezik. Islamska zajednicaSandžaka je zatim, suprotno zakonu, samaštampala udžbenik za drugi razred osnovneškole. Islamski veroučitelji u Sandžaku takođe,i pored zakonskih prepreka, koriste udžbenikislamske veronauke za srednje škole iz Bosne iHercegovine.

Udžbenici pravoslavne veronauke se prevo-de na romski, mada nije poznato gde se koriste,u kom tiražu, i da li su prevedeni na odgovara-jući dijalekt. Katolički vjeronauk pisan na hr-vatskom preveden je i na mađarski, rusinski iukrajinski jezik. I ovde nije utvrđeno u kojimškolama se koristi rusinski, a u kojim ukrajinski

prevod i da li je bilo potrebe za dvostrukim pre-vođenjem, i štampanjem koje iziskuje veliketroškove. Druge (protestantske) verske zajedni-ce uopšte nisu dostavile udžbenike pa se nastavaizvodi bez njih, ili se koriste udžbenici koji ni-su odobreni i štampani u Zavodu.

Većina veroučitelja smatra da je programpreobiman a udžbenici neprilagođeni dečjemuzrastu i poznavanju materije. Veroučitelji go-tovo po pravilu ne prate propisani plan i pro-gram za koji takođe smatraju da nije prilagođenuzrastu đaka i njihovom predznanju. Mnogiveroučitelji iz SPC kritikuju činjenicu da prak-tično jedan čovek sastavlja plan i program i pišeudžbenik. Pojedine lekcije su vrlo teško razu-mljive jer se upuštaju u savremena teološka tr-venja. Ne postoji ni razlika u udžbenicima zagimnazije i trogodišnje stručne škole, iako jerazlika u predznanju i interesovanjima učenikau ovim školama ogromna. Iznose se primedbeda udžbenici veronauke koji su se dosada poja-vili nisu povezani ni sa sadržajima drugih pred-meta koji se u školi izučavaju, niti se posebnapažnja poklanja konkretnom iskustvu učenika istvarnosti u kojoj živimo. U izradi planova iprograma za nekoliko postojećih udžbenika ni-su uvaženi ni razlozi i motivi roditelja i učenikaza nastavu veronauke izneti u nekoliko dosada

112


49 Neki od udžbenika koji se koriste u Republici Srpskoj rađeni su na osnovu kurikuluma Kra-ljevine Jugoslavije iz 1939. godine. U njima se mogu sresti i stavovi koji su u suprotnosti saopšteprihvaćenim načelima tolerancije i uvažavanja drugih versko-etničkih grupa. Zako-nom priznate Protestantske crkve nazivaju se sektama, verovanja Katoličke crkve i protesta-nata naopako umovanje, Svetski savez crkava masonskom institucijom koju pravoslavni štopre treba da napuste. Inače, udžbenici u Republici Srpskoj pate i od neprilagođenosti uz-rastu učenika: imaju mnogo informacija i stavova koji su neshvatljivi bez prethodnih zna-nja, nemaju razvijen didaktički aparat te na kraju svake lekcije donose pitanja koja od uče-nika traže da ponove navode iz prethodne lekcije.

sprovedenih istraživanja o stavovima za njenouvođenje.50

Rudolf Vajs, predavač veronauke Evangeli-stičke crkve u Subotici, smatra da veronauka tre-ba da sadrži svakodnevne i za učenike bitne te-me, kao što su narkomanija, seks, trudnoća,ljudska prava, sida, i to posmatrano iz ugla vere icrkve. Evangelisti naime, čuvajući svoju tradici-onalnu religioznu ideju, liberalizuju konceptveronauke. Akcenat je na dijalogu kao osnov-nom metodu edukacije dece. Autori i izdavačisavremenih udžbenika u svetu sve više smanjujuosnovni udžbenički tekst, odnosno informativnideo, i posvećuju prostor didaktičko-metodič-kom delu koji se sastoji od pitanja, vežbi, zada-taka, ilustracija, pregleda i drugih načina da sepribliže učeniku što još ne postoji u udžbenici-ma koji su se dosada pojavili u Srbiji. Još ozbilj-niji problem od nedostatka udžbenika ili njiho-vog kašnjenja je to što nema nikakvih drugih na-stavnih resursa, za razliku od građanskog vaspi-tanja koje ima priručnike za nastavnike i obim-nu dodatnu literaturu. Postoje upustva za vero-učitelje koja izdaju verske zajednice (na primerSPC) ali ona nisu usklađena sa programom.51

Tako su veroučitelji prepušteni sami sebi i sop-stvenoj kreativnosti i inicijativi. Imajući u vidunepripremljenost i nedovoljnu obrazovanost zaizvođenje nastave najvećeg broja veroučitelja ovoje od njih teško očekivati. Sami veroučitelji pri-znaju da nisu dovoljno obrazovani i pripremlje-

ni za savladavanje predviđenog programa, nisuupoznati sa načinom pripreme za čas ili obrađi-vanje nastavnog materijala i često su u procepuizmeđu ispunjavanja obrazovnih ciljeva i vaspit-nih zadataka. Ne snalaze se u izboru nastavnihmetoda, postupaka, medija, a nedostaju i broj-na nastavna sredstva i pomagala.

Prema “Pravilniku o vrsti stručne spremenastavnika” veroučitelj za pravoslavlje može bitisamo lice koje je završilo bogosloviju, duhovnuakademiju, ili pak neki drugi fakultet, uz obave-znu obuku za izvođenje verske nastave. Ove od-redbe je u velikom delu Srbije gotovo nemogu-će ispuniti. U Vranjskoj eparhiji SPC na pri-mer, svega četiri do pet ljudi poseduje ove kva-lifikacije. Takođe nije poznato da su nadležnecrkvene vlasti u ovoj eparhiji organizovale obu-ku za katihete, ili, ako jesu, kada su je, gde, podkojim uslovima i sa kojim kadrovima izvodile.52

Slično je u Niškoj, Mileševskoj, Timočkoj, Ra-ško-prizrenskoj i drugim eparhijama. Premajednom svešteniku Subotičke biskupije od 160katoličkih veroučitelja samo 10% ima odgovara-juću spremu, dok su ostali priučeni, bez obra-zovanja iz didaktike i pedagogije, a kriterujumiza odabir, po svedočenju ljudi iz Crkve, bili suodanost Crkvi i pobožnost.

Iako su i Ministarstvo prosvete i zajedničkaKomisija za versku nastavu insistirali na orga-nizovanju seminara za dodatno obrazovanje ve-roučitelja, razmenu iskustava i pre svega upo-

113


50 Uporedi sa f. 31.51 Na Sajmu knjiga 2003. u Beogradu predstavljene su radne sveske za veronauku za niže raz-

rede osnovne škole koje je izdala Sremska eparhija SPC, Informativna služba SPC, 27. 10.2003.

52 Saša Stojković, “Đakon Vladimir Savić na mukama. Vladika Pahomije ne prašta”. Vranjskenovine (preneo Danas, 18.9.2003).

znavanju sa pedagoškim i didaktičkim pristupi-ma u nastavi, ova inicijativa se ne primenjuje upotpunosti u praksi, odnosno, prepuštena jepojedinačnim verskim zajednicama, odnosnoeparhijama u okviru SPC. U Austriji, gde SPCveć deset godina održava pravoslavnu veronau-ku koju finansira austrijsko Ministarstvo zaprosvetu i kulturu, za pravoslavne veroučiteljese redovno organizuju seminari na kojima seobrađuju didaktičke teme kao i metode inter-kulturalnog i interreligijskog učenja.53 U Sr-biji, čak i u jednoj od najbogatijih i najvećiheparhija, kao što je Banatska, održavaju se samogodišnji sastanci veroučitelja, a nikakva dopun-ska obuka ili seminari nisu organizovani. Nijebilo ni sastanaka veroučitelja na međukonfesi-onalnom nivou, iako na teritoriji Banata delu-ju gotovo sve verske zajednice koje po zakonuimaju pravo da izvode versku nastavu. Čini seda je izuzetak jedan takav sastanak upriličen uNovom Sadu 1. marta 2003. u organizaciji mi-nistarstava prosvete i vera, Bačke eparhije i Su-botičke biskupije. Beogradska i Braničevskaeparhija organizovale su seminare za svoje ve-roučitelje. Jedan od polaznika seminara, vero-učitelj iz Beogradske mitropolije ističe kako sumu seminari pomogli da nauči da deca ne mo-gu da se koncentrišu duže od petnaestak minu-ta, te da mora da osmisli i organizuje razne ak-tivnosti na času kako bi im održao pažnju. Dru-gi se pak žale da se na seminarima uglavnompredaje ex-catedra, a manje pažnje posvećujepreko potrebnim metodičkim veštinama, psi-hologiji i pedagogiji. Na seminaru u NovomSadu predlagano je i da se veroučitelji organi-

zuju i na teritorijalnom, a ne samo konfesio-nalnom nivou, i tako zajednički rešavaju odre-đene probleme.

Pošto se radi o verskoj nastavi u školama gdeodgovornost dele i verske zajednice i škola, od-nosno nadležne prosvetne vlasti, ne mogu se za-nemarivati zahtevi za stručnim kvalifikacijamakoje postavlja svaka strana, odnosno za teološkui pedagošku stručnu spremu. Definicija stručnespreme veroučitelja objavljena u podzakonskomaktu bi, po mišljenju velike većine zaposlenih uprosveti, pored teološke morala da sadrži ikomplementarnu pedagošku dimenziju i takobude što je moguće sličnija određenju stručno-sti drugih učitelja i profesora. Veroučitelj trebada je svestan vaspitno-obrazovne i društveneuloge ne samo porodice i crkvene zajednice, ne-go i škole, te svoju nastavu mora da oblikuje pri-lagođavajući je ostalim školskim predmetima injihovoj vaspitno-obrazovnoj ulozi. Naime, ia-ko je cilj svake verske zajednice uvođenje i rast uveri, odnosno u iskustvu vere u verskoj zajedni-ci, ovo ne znači da se u verskoj nastavi prene-bregnu rezultati drugih vaspitnih nauka i do-stignuća (pedagogija, didaktika, psihologija),kao i očekivanja roditelja i opšta atmosfera uškoli i sredini u kojoj se verska nastava odvija.Bez analize konkretnog stanja i učeničkih vas-pitno-obrazovnih potreba, veroučitelj je pre-pušten sopstvenoj intuiciji, prilagođava seshodno svojim mogućnostima i improvizuje.Briga za permanentno obrazovanje veroučiteljatakođe nije precizno artikulisana mada je stalnaobrazovno-pedagoška formacija veroučiteljaprincip prihvaćen najnovijom reformom obra-

114


53 Informativna služba SPC, 20. 6. 2002. godine

zovnog sistema. S tim u vezi koristilo bi nam ne-mačko iskustvo praktikovanja dvostruke forma-cije veroučitelja, odnosno njihovo dvostrukostručno usmerevanje na studijama. U Nemačkojse studenti istovremeno pripremaju za poziv ve-roučitelja i pedagoga, psihologa, ili za nekudrugu društvenu nauku.

Nerešeno pitanje u vezi statusa veroučiteljaje i nostrifikacija dokumenata o završenom ško-lovanju u inostranstvu, na školama ili smerovi-ma kakvih nema u našem obrazovnom sistemu.Ništa se ne preduzima ni u vezi sa integracijomobrazovnih ustanova verskih zajednica u Srbijikoje pripremaju buduće veroučitelje. Nakonpokušaja devedesetih godina da se Teološki fa-kultet SPC vrati u okrilje Univerziteta u Beo-gradu izgleda da je taj entuzijazam splasnuo,pre svega zbog brojnih nedoumica oko usklađi-vanja sistema nastave i finansiranja.54 Nekedruge verske zajednice, kojima je Uredbom ouvođenju veronauke u škole priznato to pravo,uopšte i nemaju verske škole u Srbiji. Samo sutri velike verske zajednice u novije vreme osno-vale verske pedagoške škole s ciljem da pripremeveroučitelje, mada čitava oblast verske pedagogi-je kod nas ostaje nerazvijena u poređenju sa, re-cimo Bugarskom, gde postoji oko 100 raznihpriručnika iz te oblasti.55

Pozitivan primer pruža Beogradska mitro-polija koja ima posebnu kancelariju za koordi-niranje svih poslova u vezi sa školskom veronau-

kom, dok druge eparhije tek planiraju da otvo-re slične službe, a koordinaciju sada vrše uglav-nom sveštenici ili neko od veroučitelja već pre-zauzet drugim obavezama. Planirano je da kan-celarije za veronauku pri eparhijama SPC orga-nizuju i nadzorne komisije kojih za sada nema.Pri Beogradskoj mitropoliji postoji nadzornakomisija koja ima sastavljen anketni list i pri-premljene metode evaluacije, ali ne stiže kao štoje predviđeno da obiđe sve škole. Izdaje se do-datni materijal za nastavnike kao što su spisakmetodskih jedinica i operativni i globalni plansa metodama rada. Beogradska kancelarija jeorganizovala i nekoliko seminara, a svi beo-gradski veroučitelji se redovno sreću sa koordi-natorkom za veronauku kojoj je to i jedino za-duženje. Organizovan je i međubalkanski semi-nar “Veronauka u crkvi i crkva u veronauci”.Beograd ima 103 veroučitelja od kojih je 85 la-ika. Među njima je više od polovine žena. Ko-misija za izbor veroučitelja u Beogradu je uglav-nom primala mlade veroučitelje koji su nedav-no završili Teološki fakultet ili Institut, i raspo-ređivala ih prema želji, odnosno prema mestustanovanja ili u one škole u kojima su svojevre-meno bili đaci i poznaju kolektiv.

S druge strane, u seoskim sredinama i ma-njim gradovima veronauku najčešće izvode sve-štenici. Sami veroučitelji-laici iz SPC smatrajuda sveštenici-veroučitelji nemaju odgovarajućustručno-pedagošku spremu i da su prezauzeti

115


54 Sveti arhijerejski sinod SPC je i na svom poslednjem zasedanju 2003. ponovio ovaj zahtevmada se u crkvenim publikacijama iznose i suprotni stavovi (i predlozi) da je Univerzitet tajkoji treba da traži puteve i načine vlastitog pripajanja Teološkom fakultetu. Vidi: Dušan Va-siljević, “Pakao srpske prosvete bez Boga” u: Upoznajte decu s jevanđeljem Hristovim, ibid., str. 58.

55 Radi se o Islamskoj pedagoškoj školi u Novom Pazaru i Katehetskim institutima SPC u Be-ogradu i Katoličke crkve u Subotici.

drugim obavezama. Ističu da veronauku treba dapredaju laici koji su nedavno završili teologijunakon što je ona reformisana, a staro juridičkotumačenje zamenjeno interpretacijama svetihotaca koji su prevedeni na srpski jezik (savreme-na patristička teologija). Mnoštvo obaveza sve-štenika u parohiji dovodi u pitanje svrhu i mo-gućnost njihovog istovremenog delovanja kaoveroučitelja, te je izostajanje sa nastave u selimagotovo redovna pojava. Žalbe pojedinih škola uNiškoj eparhiji dostavljene su i odeljenju Mini-starstva prosvete i eparhiji ali se problemi ne re-šavaju. I same verske zajednice ponekad ne voderačuna o prioritetu nastave. Tako su tokom mo-je posete Novom Pazaru gotovo svi veroučiteljiIslamske verske zajednice bili odsutni zbog odla-ska na dženazu Aliji Izetbegoviću. Verske zajed-nice često menjanju veroučitelje što takođe nai-lazi na negativne reakcije kod učenika i školskihkolektiva jer zainteresovanost za veronauku opa-da i gubi se kontinuitet u nastavi. Slično je i uškolama gde se nastava ne odvija redovno većjednom u dve nedelje, ili ređe.

Što se tiče tehničkih rešenja u školama seiznose i primedbe na način izjašnjavanja i pri-javljivanja. Nastavnici ne znaju šta da rade sapojedinačnim slučajevima učenika druge vero-ispovesti. Direktori se stalno žale da nemajuuputstva iz Ministarstva i tako se jedni skrivajuiza drugih. Od Ministarstva prosvete su u ško-lama dobili samo dopis o promeni statusapredmeta, ali bez drugih instrukcija. Sve škole

su dobile i letak za opredeljivanje za koji sma-traju da nije dovoljno precizan i da ne pružadovoljno informacija za izbor. Ove godine uNovom Pazaru nisu dobili listiće pa se oprede-ljivanje vršilo na školskim formularima pokonfesionalnoj inerciji. Biljana Dimitrijević,direktorka III gimnazije u Beogradu smatra dasu đaci nepripremljeni za izborni sistem. Čestobiraju u inat roditeljima i tokom godine prela-ze s jednog predmeta na drugi. Po rečima ovedirektorke učenici njene škole su se opredelji-vali na osnovu informacija iz medija ili onog štosu čuli od drugova. I veroučitelji priznaju da jeteško zavoleti nešto što se ne poznaje, a ni rodi-telji pri opredeljivanju nemaju dovoljno infor-macija, pa im je izbor otežan. Srednjoškolcinajradije ne bi ni veronauku ni građansko vas-pitanje ističući da su oba predmeta dosadna.

Opredeljenost za veronauku varira. Naj-veći broj prijavljenih je u Raškoj oblasti/ San-džaku i to pre svega među decom islamske ve-roispovesti i kreće se između 80 i 100%. Sle-de pojedine oblasti u zapadnoj i centralnojSrbiji, Beograd i Vojvodina su u sredini, dokje najslabiji odziv zabeležen u južnoj i istočnojSrbiji. Opredeljivanje za veronauku koje uSrbiji iznosi u proseku 50% i dalje je znatnoispod proseka zemalja u susedstvu sa zajednič-kom prošlošću.56 Po procentu prijavljenih zaveronauku u Srbiji prednjače škole u rural-nim sredinama mada ima izuzetaka.57 Poseb-no mali odziv za veronauku ili građansko vas-

116


56 Tako u Hrvatskoj veronauku u osnovnim školama pohađa preko 90% učenika, a u Federa-ciji BiH 94% učenika muslimanske veroispovesti.

57 Kako je u razgovoru za Danas od 6-7. 1. 2002 ocenio Budimir Radojičić, načelnik odeljenjaMinistarstva za prosvetu i sport u Zlatiborskom okrugu, primetno je da su se za versku na-stavu opredeljivala deca iz seoskih, a za građansko vaspitanje iz urbanih sredina.

pitanje bio je registrovan u Vranjskom okru-gu. Za veronauku se nisu prijavili Romi, inačebrojni u ovom kraju.58 Drastično manji brojopredeljenih za veronauku ili građansko vas-pitanje registrovan gotovo u celoj Srbiji bio jeu II razredima. Izbor između ova dva predme-ta nije bio obavezan što puno govori o raspolo-ženju same dece. Ovo je posebno uočljivo usrednjim školama, a pre svega u gimnazijama.Protojerej Slavko Milovanović, arhijerejskinamesnik u Leskovcu, smatra da je razlog sla-bijeg interesovanja učenika viših razreda pre-opterećenost gradivom.

U mnogim krajevima verska nastava nijeorganizovana u isturenim odeljenjima, na pri-mer u osam isturenih odeljenja škole Sveti Savau Pirotu. Niko u eparhiji i od školskih vlasti ni-je razmatrao kako rešiti problem seoske dece ineizvođenje nastave. Nadležni u crkvi kažu dasu se oni držali minimuma od 10 đaka pa zatonisu organizovali veronauku po selima. I u Ti-močkoj eparhiji, koja pokriva istočnu Srbijutakođe postoji nedostatak kadrova za organizo-vanje verske nastave u seoskim sredinama.59

Problem u isturenim odeljenjima je i taj što če-sto postoji samo jedna učionica, a zbog dva no-va predmeta učenici treba da je dele. Još je težasituacija u Novom Pazaru gde škole rade u trismene zbog hroničnog nedostatka prostora, pauvođenje novih predmeta i podela po konfesi-onalnoj osnovi izazivaju ogromne praktičneprobleme.

Iako je Komisija za versku nastavu načelnoodlučila da se nastava organizuje i kad je brojprijavljenih manji od zakonskog minimuma,ova se odluka vrlo teško sprovodi. Na sastankuKomisije je dogovoreno da se u slučaju malogbroja pripadnika jedne verske zajednice onimogu priključiti veronauci većinske verske za-jednice, ili nastavi građanskog vaspitanja. I po-red svega, problem učenika pripadnika manjin-skih verskih zajednica ostaje nerešen. Zbog teh-ničkih problema i nedostatka kadrova manjeverske zajednice, ili velike verske zajednice kadasu u manjini, nisu u stanju da organizuju nasta-vu. Zato manje verske zajednice koje nemajumogućnosti, kapacitete i kadar da organizujuveronauku strahuju od diskriminacije posred-nim putem, iako su im pružene sve mogućnostii potpuna ravnopravnost. Neorganizovanost isiromaštvo muslimana (mahom Roma) u kraje-vima van Sandžaka ima za posledicu da Islamskaverska zajednica nije u mogućnosti da organizu-je veronauku. I druge manje verske zajedniceimaju slične probleme. Slovačka evangelističkacrkva ne izvodi veronauku u mnogim mestimagde žive njeni vernici pa čak ni u velikom naseljukao što je Kovačica.60 Deca manjinskih veroi-spovesti idu na građansko vaspitanje ali nije re-dak slučaj da idu na većinsku pravoslavnu vero-nauku, jer roditelji ne žele da razdvajaju svojudecu od druge. U Somboru spajaju prijavljeneza katoličku veronauku iz više škola, ali je u timuslovima teško voditi evidenciju i održati regu-

117


58 Slađana Veljković, “Veronauka i građansko vaspitanje”, Vranjske novine, br. 219, 2001.59 “Sastanak veroučitelja Eparhije timočke”, Informativna služba SPC, 8. 2. 2003. godine. 60 Vidi: “Efekti uvođenja verske nastave u državne škole” (istraživanje Centra za razvoj civil-

nog društva – Zrenjanin )(3), Danas, 14. 8. 2003.

larnost posećivanja nastave. Reformatska crkvaima u svim srednjim školama u Subotici učeni-ka za samo jedan razred. U Beogradu, Nišu,Smederevu i mnogim drugim sredinama u sva-kom se razredu nađe učenik katoličke ili islam-ske veroispovesti, ali veronauka ovih verskih za-jednica se ne drži. U beogradskim školama, akosu učenici drugih vera upućeni na svoje verskezajednice, ne prati se da li je za njih organizova-na veronauka. U manjim sredinama čak i uz do-bru volju nemoguće je obezbediti versku nasta-vu za pripadnike manjinskih verskih zajednica.U Medveđi, gde po statističkim podacima žive igrađani muslimanske veroispovesti, nije bilointeresovanja za organizovanje islamske verona-uke. U Lebanu se za islamsku veronauku prija-vilo 73 učenika u osnovnim, ali nijedan u sred-njim školama.

Same brojke i podaci o održavanju nastavenaravno nisu i ne smeju da budu jedini kriteri-jumi u evaluaciji veronauke. Veroučitelji sma-traju da je najveći problem osipanje i motivaci-ja učenika. Izborni predmet deca ne shvatajuozbiljno, pogotovu zbog statusa koji je imao pr-ve godine kada je fakultativnost doživljena kaoneobaveznost, te je izostajanje bilo masovno. UGimnaziji u Pirotu za učenje veronauke izja-snilo se 30 učenika ali na nastavu nikada nijedošlo ni njih 80 posto. Osipanje se objašnjava ineusklađenošću rasporeda, preopterećenošćugradivom i slabom motivacijom za predmet ko-ji se ne ocenjuje brojčano. I retki novinari, ko-ji su i nakon što je veronauka ušla u škole nasta-vili da se bave ovom temom, isticali su da pre-opterećenost i neprilagođenost programa deč-

jem uzrastu kod dece izaziva bojkot, nezainte-resovanost i često nedisciplinu koja onemogu-ćuje i obesmišljava nastavu.61 Veroučitelji kaoprobleme motivisanosti iznose i to što nemaadekvatnih udžbenika, prostora za rad i odgo-varajućeg rasporeda. Deca često prelaze sa jed-nog na drugi izborni predmet, pogotovu ako ujednom od predmeta nešto “škripi”. Osipanjusu doprinele i same verske zajednice zbog kaš-njenja pri postavljanja veroučitelja. U školi uNiškoj Banji problem osipanja đaka pripisujunepripremljenosti veroučitelja. U nekolikosrednjih stručnih škola u Nišu i Beogradu (ma-šinska, ekonomska, ugostiteljska) koje sam po-setio, učenici su posebno nemotivisani i nedi-sciplinovani. Na pitanje zašto su se uopšte pri-javili na veronauku ako neredovno i nezainte-resovano pohađaju nastavu odgovaraju da su naveronauci zato što su Srbi.

Ima i drugačijih primera. U Vrčinu u OŠ“Miroslav Jovanović Cerovac” je veronauka nainicijativu direktora uvedena u sve razrede ipohađa je 80% đaka, dok su se svi roditelji uče-nika prvog razreda opredelili za veronauku, ta-ko da građansko vaspitanje u školi uopšte nijeni uvedeno. U školi kažu da nastava veronaukepozitivno utiče i na kolektiv, i na ponašanje đa-ka. Zadovoljni su veroučiteljom koji je bivši đakškole, i roditelji su puni pohvala. Da li iz iskre-ne želje ili da ne štrče, tek i roditelji muslimanisu u ovoj školi svoju decu opredelili za pravo-slavnu veronauku. Direktor se protivi predme-tu građansko vaspitanje kao alternativi jer po-stojanje ovog predmeta implicira da su deca ko-ja pohađaju veronauku građanski nevaspitana.

118


61 “ Veronauka i građansko vaspitanje. Polako i nesigruno”, Vranjske novine, 23.12. 2001.

Veroučitelj Igor Kosta radi na osnovu plana iprograma koji sam sastavlja. Deci daje brojčaneocene grafitnom olovkom jer smatra da to pod-stiče motivisanost i odgovornost, ali se kod zavr-šnih ocena pridržava propisa i ocenjuje opisno.Smatra da veroučitelji moraju da shvate da je topredmet kao i svi drugi i da se tako i ponašaju –vode striktnu evidenciju o prisustvu i tako utičuda deca prihvate odgovornost za svoj izbor. Posličnim principima se već jedanaest godina ve-ronauka izvodi i u školi “Laza Kostić” u Koviljukod Novog Sada.

RIVALSTVO DVA PREDMETANajozbiljniji strukturalni problem postojećegrešenja veronauke i građanskog vaspitanja je tošto su u školskom sistemu postavljeni kao alter-native, mada to nisu ni po sadržaju, ni po zada-cima i ciljevima. U tom smislu, odluka o obave-znom izboru između veronauke i građanskogvaspitanja nema nikakvu stručnu, već isključivopolitičku utemeljenost. Usled ovog prinudnogizbora zagovornici jednog od ova dva predmeta uonom drugom vide konkurenciju. U situacijikada je svake godine u školama u Srbiji iz demo-grafskih razloga sve manje dece, mnogi nastav-nici suočeni su sa mogućnošću da izgube posao.Neki od njih se zbog toga stručno osposobljava-ju za novouvedeni predmet građanskog vaspita-nja i ispoljavaju negodovanje zbog veronaukekoja u škole uvodi dodatni nastavni kadar. Slič-ni strahovi postoje i s druge strane. Često takvinegativni stavovi, koji postoje između nastavnikaova dva predmeta, rezultiraju u ogorčenom tak-

mičenju za decu i roditelje kako bi ovi izabralibaš njihov predmet. Đakon Miroslav Vasiljević,veroučitelj u Drugoj tehničkoj školi u Kragujev-cu osnovni problem vidi u pogrešnom shvatanjuda je građansko vaspitanje suprotstavljeno vero-nauci. Smatra da se ova dva predmeta ne isklju-čuju već dopunjuju pa zato i sarađuje sa nastav-nicom građanskog vaspitanja i zajednički raz-matraju mnoge teme. S druge strane, Vasiljevi-ćeva bojazan je da su učenici preopterećeni dru-gim predmetima i da vrlo malo ili gotovo ništane usvajaju od nastave izbornih predmeta.

Uzrok rivalstva dva predmeta je i neprevazi-đeni antagonizam između SPC i Ministarstvaprosvete. U SPC preovlađuje stav da država tre-ba samo da pomogne, odnosno izdržava nastavuveronauke, dok je na crkvi da samostalno odlu-čuje o svim ostalim segmentima.62 Kao primerse uzima Republika Srpska, gde rezultati verskenastave, kako navodi vladika Lavrentije, ohra-bruju i raduju. Moj skromni uvid u problemeizvođenja verske nastave u Srbiji poklapa se samnogim već iznetim kritičkim opaskama na na-stavu veronauke u Republici Srpskoj, ali tomenažalost nije pridat nikakav značaj. Sumirajućiiskustva iz Republike Srpske protojerej-stavro-for Nedeljko Pajić izneo je pet osnovnih propu-sta u verskoj nastavi 1) kadrovska nepripremlje-nost i izostajanje sveštenika usled parohijskihobaveza, 2) neuvažavanje činjenice da deca ne-maju predznanja, 3) neprilagođenost plana iprograma uzrastu dece, 4) preopterećenost de-ce u školama, 5) preobiman plan i program zaversku nastavu.63

119


62 “Intervju sa Vladikom Lavrentijem”, Danas, 6-7. 1. 2002.63 Nedeljko Pajić, “O nastavnom planu i programu vjeronauke u Republici Srpskoj” u: Mo-

mir Vasiljević, Zoran Milošević, Pravoslavna veronauka u Republici Srpskoj, ibid., str. 70-71.

Najozbiljnija primedba SPC na funkcioni-sanje verske nastave je ta da se izbor između ve-ronauke i građanskog vaspitanja vrši na početkusvake godine, a ne za svih osam ili četiri razredaškolovanja. Takođe, brojni veroučitelji predla-žu da se izjašnjavanje za sledeću vrši pred krajškolske godine, odnosno, pri upisu u prve raz-rede, da bi se znale potrebe i shodno tome or-ganizovao i pripremio nastavni kadar. Nekimškolama se zamera što pri odlučivanju dece nijeprisutan veroučitelj već samo pedagog. Kao ne-ravnopravnost u tretiranju predmeta se ističe išto učitelji(ce) često predaju građansko vaspita-nje pa se učenici za njega češće i opredeljuju.Iako je problema sada manje i dalje se iznosežalbe veroučitelja na raspored časova u pojedi-nim školama u kojima je veronauka predčas ilisedmi čas pa se tako marginalizuje. Kriterijumiza opisno ocenjivanje su neusklađeni sa kriteri-jumima za građansko vaspitanje koje je uspo-stavljeno kao pandan, pa se stiče utisak da suučenici ovako diskriminisani jer za veronaukupostoje tri moguće ocene, a za građansko dve.Veroučitelji smatraju da ukoliko se i dalje zadr-ži opisno ocenjivanje ono treba da bude preci-znije i više iznijansirano.

Na prijem veronauke u školama posebno sežale na jugu Srbije. U mnogim sredinama seoseća netrpeljivost između kadrova, te verouči-telji i ne ulaze u zbornicu. Njih ne pozivaju nanastavna veća. U mnogim školama negodujuzato što veroučitelji-sveštenici u škole dolaze u

mantijama. I u Zlatiborskom okrugu, po sve-dočenju Budimira Radojičića, tamošnjeg na-čelnika odeljenja Ministarstva za prosvetu, naj-veći problem je antagonizam koji još uvek po-stoji između verske nastave i građanskog vaspi-tanja.

S druge strane, na predavanju o sektama,koje je na poziv jedne škole u Pirotu održao ta-mošnji sveštenik, došlo je do skandala jer je,nabrajajući sekte, sveštenik istakao i građanskovaspitanje. Niška eparhija distribuira letak u50 000 primeraka (izdanje Manastira Lipo-vac) u kome se takođe navodi da građansko vas-pitanje spada u sekte. I Sveti arhijerejski sinodSPC u svojim saopštenjima govori o “takozva-nom građanskom vaspitanju”.64 VeroučiteljiRaško-prizrenske eparhije i Islamske zajedniceu Sandžaku govorili su deci da onaj ko se opre-deli za veronauku ne može istovremeno da idena građansko vaspitanje, što nije bio slučaj niprve, a ni treće godine od uvođenja ova dvapredmeta. U jednoj školi u Beogradu verouči-telj je ostvario odličnu saradnju sa profesorkomgrađanskog vaspitanja koja ga je i uputila u dr-žanje časa i rešavanje drugih praktičnih proble-ma, i odlučio je da se dodatno obrazuje na se-minarima koje ona pohađa. U SPC su ga me-đutim savetovali da ne ide na seminare koji seodržavaju za nastavnike građanskog vaspitanjajer su štetni. U mnogim školama se žale da ver-ske zajednice svake godine kasne sa veronau-kom. U školama oko Niša veroučitelji ne pri-

120


64 U istom saopštenju povodom kontroverznih događaja u letnjim kampovima za mlade u or-ganizaciji Ministarstva prosvete čija se interpretacija od strane Crkve kasnije pokazala netač-nom, Ministar i vaspitači se optužuju da potkopavaju duhovne i moralne vrednosti svog na-roda, a moderna edukacija se karakteriše kao perfidno pranje mozga. Informativna službaSPC, 31. 8. 2002.

premaju nikakve vannastavne aktivnosti, nema-ju saradnju sa kolektivom i ne žele da im se pri-sustvuje času. Neki veroučitelji ne upisuju časpravdajući se neznanjem što predstavlja velikiproblem za školsku administraciju, a optužujuškolske vlasti ako se deca ne prijave. Sveštenik uselu Mramoru ucenjivao je roditelje da neće daim sveti vodicu ako ne upišu decu na veronauku.U Užicu je sveštenik, koji je bio određen za ve-roučitelja, dobio svoju parohiju i više nije dola-zio na časove, a novoodređeni veroučitelj se ni-kad nije pojavio.65

Brojni problemi u održavanju i integracijiverske nastave prouzrokovani su i nepostoja-njem zakonskih rešenja i tehničkih preduslova.Tako na primer, akreditovanim katalozima zastručno usavršavanje nastavnika, koje je objavi-lo Ministarstvo za prosvetu i sport, jedino vero-učitelji nisu obuhvaćeni, iako im nedostajuznanja i iskustva iz metodologije i klasične me-todike vođenja časa – mišljenje je načelnika Bu-dimira Radojičića. Reformom obrazovanja nijeprecizirano napredovanje u službi veroučitelja.Nisu predviđena takmičenja i druge uobičajeneškolske aktivnosti. Veroučitelji SPC se u škola-ma angažuju uglavnom samo oko proslave Sve-tog Save. Integracija u kolektiv je otežana jer ve-roučitelji zbog malog fonda časova uglavnompredaju u više škola pa nemaju mogućnosti zaupoznavanje i povezivanje sa kolegama. Posetedirektora i pedagoga časovima veronauke su vr-lo retke. U veoma malo škola se dešava da učite-ljica ili nastavnik građanskog vaspitanja i vero-

nauke međusobno prisustvuju časovima onogdrugog, mada bi ovo moglo da ima korisneefekte pri razmeni iskustava, smanjivanju tenzi-ja između ova dva predmeta, kao i na motivacijudece. Časove veronauke skoro nikad ne poseću-ju ni osobe iz verskih zajednica koje su odgovor-ne za versku nastavu. Veroučitelji su uglavnomprepušteni sami sebi i u obezbeđivanju materi-jalno-tehničkih i vizuelnih pomagala u nastavi.Ukoliko veroučitelj ima i druge obaveze u ver-skoj zajednici, onda je on samo posetilac u ško-li pa zato u mnogim školama smatraju da on netreba da ima druge obaveze, ukoliko se želi da seostvare zadati ciljevi i ne dođe do osipanja đaka.S druge strane, mnogi veroučitelji, novi u svomposlu, puni su entuzijazma; posebno se ističumlađi jer drugačije doživljavaju svoj predmet,dok su predavači građanskog vaspitanja postoje-ći nastavnici škole kojima ovaj predmet spada urok službe, ili kojim popunjavaju mali fond ča-sova.

Eparhija vranjska izostavila je sa liste verou-čitelja đakona Vladimira Savića, nakon što je nasudu svedočio protiv vladike vranjskog Pahomi-ja. Ovaj đakon je diplomirao teologiju i pret-hodne dve godine predavao u ekonomskoj i he-mijskoj školi u Vranju.66 Umesto njega, Epar-hija je predložila penzionera, što je suprotnozakonu o radu. Slično je iskustvo u ekonomskojškoli u Nišu, gde je po tvrđenju školskog peda-goga prvo predavao lepi i pametni mladi verou-čitelj Ivan Cvetković, koji je privukao mnogoučenika, da bi iz Crkve potom poslali pop-Rašu

121


65 Danas, 6-7. 1. 2002.66 Saša Stojković, “Đakon Vladimir Savić na mukama. Vladika Pahomije ne prašta.” Vranjske

novine (preneo Danas, 18. 9. 2003).

(sic) na čijoj nastavi je ostalo samo troje učeni-ka, a u školi su se osećali prevarenim jer nisubili konsultovani. Škole izražavaju nezadovolj-stvo što Ministarstvo prosvete na osnovu člana14 Zakona o izmenama i dopunama Zakona oosnovnoj školi samo utvrđuje listu nastavnikaverske nastave na predlog verskih zajednica.67

Po ovom rešenju verske zajednice svake školskegodine upućuju u školu nastavnika sa utvrđeneliste, dok se škole staraju samo o tome da iza-brani ispunjavaju sve zakonske uslove predvi-đene za rad u školi. U školama smatraju da seovakvim rešenjem dovode u krajnje neravno-pravan položaj, kao i da zakonskim rešenjemnije predviđena nikakva mogućnost žalbe ilipravne zaštite veroučitelja. U drugim zemljamagde postoji veronauka ovo pitanje je drugačijerešeno bez zadiranja u pravo verskih zajednicada imenuju kandidate za veroučitelje. Naime,verske zajednice samo daju predloge kandidata,odnosno daju im ovlašćenje da predaju, dokškole i prosvetne instance biraju i postavljajuveroučitelje.

U Pravoslavnoj i Katoličkoj crkvi postoje idodatne tenzije između laika i sveštenika-vero-učitelja. Katolička crkva je u Suboticu čak do-vela nekoliko sveštenika sa ciljem da predaju ve-rounauku u školama. Sveštenici obe crkve vrločesto smatraju da laici ne treba da predaju ve-ronauku jer nisu dovoljno kompetentni, iuglavnom za sebe obezbeđuju bolja mesta ugradskim i srednjim školama, dok žene-laiki-nje raspoređuju u osnovne škole. U Islamskojverskoj zajednici je ova praksa najizraženija.

Nasuprot tome ogromna većina učenika, rodi-telja i nastavnika smatra da se bolji kontaktostvaruje sa veroučiteljima-laicima.

Tokom ovog istraživanja, suprotno nekimpredviđanjima u javnosti, nisam došao do sa-znanja da je uvođenje veronauke u multikon-fesionalnim sredinama u Vojvodini i Sandžakudovelo do registrovanih problema ili inter-konfesionalnih konflikata. Ipak, predviđenoposvećivanje četiri časa godišnje upoznavanjusa učenjima i verovanjima drugih verskih za-jednica se u praksi ne poštuje i ne ostvaruje.Ovi sadržaji nedostaju u postojećim udžbeni-cima i veroučitelji ih uglavnom nisu imali to-kom svog obrazovanja te se ne osećaju kompe-tentnim da druge upoznaju sa nečim o čemusami vrlo malo znaju. No, registrovani su i po-zitivni primeri, poput onoga u PrijepoljskojŽupi, kada je pravoslavni veroučitelj održao časjer se na nastavu nije pojavio veroučitelj Islam-ske verske zajednice. S druge strane, izvođenjeveronauke u školama se vezuje i za isticanje ver-skih simbola i obavljanje sveštenih radnji što jepostalo uobičajeno u mnogim školama u Srbi-ji. One su predmet podozrenja posebno umultikonfesionalnim sredinama. U NovomPazaru se direktori ne slažu da veroučiteljicedolaze na nastavu pokrivene. Svojevremeno jeVrhovni sud odlučio da se radi o građanskompravu te naložio školi u Novom Pazaru koja jeprethodno suspendovala jednu nastavnicu, daje vrati na nastavu.68 Suprotno mojim sazna-njima, izvestilac Ustavnog suda po pitanjuustavnosti veronauke Ljubomir Popović izjavio

122


67 Službeni glasnik RS, br. 22, 26. 4. 2002.68 Po svedočenju Budimira Radojičića, načelnika odeljenja Ministarstva za prosvetu u Zlati-

borskom okrugu za Danas, 6-7. 1. 2002.

je da nema informacija da se crkveni obrediuvode u škole.69

Iako je rasprava u štampi pred uvođenje ve-ronauke nagoveštavala moguće konflikte međuučenicima čini se da se oni malo obaziru na ver-sku nastavu. Još je manja zainteresovanost i an-gažovanost roditelja koji uglavnom nemaju ak-tivan odnos prema ovom predmetu što se na-ravno odnosi i na druge predmete. Roditelji skojima smo razgovarali kažu da su svoju decuusmerili na izučavanje veronauke kako bi sazna-la nešto o svojim korenima. Uglavnom se ne ra-di o praktikujućim vernicima nego o osobamakoje ističu želju da im deca budu “dobro” vaspi-tana, da poznaju “svoju” ili “srpsku” veru, iličak da “na veronauci ne mogu da nauče ništa lo-še”. No i pored takvog nonšalantnog odnosaprema orazovanju svoje dece bilo bi korisno,primenjujući istu metodologiju, obnoviti an-kete vođene među roditeljima pred uvođenjeveronauke i podrobnije ispitati njihovo mišlje-nje nakon dvogodišnjeg iskustva i upoznavanjasa verskom nastavom.70

OBNAVLJANJE PITANJA STATUSA VERSKE NASTAVE

Tokom mog istraživanja Ministarstvo prosvetepripremilo je novi Zakon o osnovnom i sred-njem obrazovanju koji je oslikavao strategiju re-forme obrazovanja koje ovo Ministarstvo pro-pagira. Sam zakon ne pokriva status verske na-stave koja se reguliše Odlukom ministra, odno-sno Vlade Srbije, kao što je to bilo slučaj kod

uvođenja pre usvajanja zakonskih amandmanau Skupštini, ali je reformom obrazovnog siste-ma Srbije bila predviđena i promena statusa ve-ronauke.71 Ministarstvo prosvete je predlagaloda učenici trećih razreda i dalje zadrže opcijuveronauke kao fakultativnog predmeta, učeniciprvih i drugih razreda srednjih škola kao i dru-gih razreda osnovnih nastave sa modelom oba-veznog izbora između veronauke i građanskogvaspitanja, ali da prvaci u osnovnim školamakoji su nosioci predviđene reforme imaju mo-gućnost izbora između najmanje četiri pred-meta, od kojih će dva biti veronauka i građanskovaspitanje, dok će druge ponuditi škole u skladusa svojim mogućnostima. Takav izborni statusimali bi i predmeti kao što su informatika, kre-ativno pisanje, obrazovanje za životnu sredinu,drugi strani jezik, itd. Po ovom modelu učeniciće morati da izaberu dva izborna predmeta, alije moguće da to ne budu ni veronauka ni gra-đansko vaspitanje. Minimum za izvođenje jed-nog izbornog predmeta postavljen je na petna-est učenika. O ovom predlogu obaveštena je iKomisija za versku nastavu ali nije bilo zvaničnereakcije. S druge strane, svi veroučitelji i sve-štenstvo SPC sa kojim sam razgovarao, žestokosu kritikovali ovakav model plašeći se da će rodi-telji u tom slučaju izabrati druge 'korisnije'predmete.

Prihvatajući zaključke “Rezolucije protivnasilja nad decom i školom” grupe književnika iprosvetnih radnika, SPC je naknadno optužilaMinistarstvo prosvete između ostalog i da refor-

123


69 O.D. “Verska nastava u skladu sa Ustavom”, Danas, 4. 11. 2003.70 Istraživanja navedena pod f. 29 i 31.71 Aleksandra Brkić, “Učiteljica do sedmog razreda” u: Politika, 1. 4. 2003. str. A 11.

mom školstva ne doprinosi zdravom društvu idruštvu znanja već kloniranoj ideologiji post-modernističkog deteta ravnoj zločinu nad pro-svećenošću i duhovnošću koja je podložna i kri-vičnoj odgovornosti. Sveti Arhijerejski SinodSPC uputio je pisani zahtev Narodnoj Skupšti-ni Republike Srbije da iz procedure odmah po-vuče nacrt Zakona o osnovama sistema obrazo-vanja i vaspitanja.72 U kritikama upućenim odstrane crkve kao ni u gorepomenutoj rezolucijinema reči o promeni statusa veronauke. Mini-star Knežević tvrdio je da je Ministarstvo za svojzakonski koncept tada dobilo podršku svih ver-skih zajednica pa i SPC. Mada, kada je pome-nuti zakon usvojen i to bez protesta SPC, ispo-stavilo se da je kamen spoticanja ipak bio statuspredmeta veronauke.

Zagovornici veronauke očekivali su da ćepostojeći model opstati zbog značaja koji vero-nauka i verske zajednice imaju na lokalnom ni-vou, ali i po inerciji, pošto je veronauka većprihvaćena, a uvođenje novih predmeta zahte-va dodatne napore i troškove. Nažalost, debatao predloženoj reformi ponovo je otvorena uleto, kada je pažnja javnosti najslabija, i pono-vo pred početak školske godine, što je nagove-štavalo nove probleme u primeni bilo kogusvojenog rešenja i nezadovoljstvo zaintereso-vanih strana.

Istovremeno, udruženje građana Forum jurisiz Novog Sada kome se pridružio i Komitetpravnika za ljudska prava poslalo je peticijuUstavnom sudu Srbije kojom se zahtevalo pre-

ispitivanje ustavnosti uvođenja veronauke udržavne škole.73 Forum juris smatra da zakonskiamandmani, kojima je Skupština ozakonilauvođenje veronauke krše ustavne principe od-vojenosti crkve i države, ravnopravnosti građa-na i ravnopravnog statusa verskih zajednica.Jedan dan nakon objavljivanja ove vesti, Patri-jarh SPC i ostali članovi Svetog arhijerejskogsinoda sastali su se sa ministrom obrazovanja injegovim saradnicima povodom tekuće disku-sije o obrazovnoj reformi, a sastanku je prisu-stvovao i ministar vera. U nejasnom saopštenjuizdatom sa sastanka istaknuto je da će ministarKnežević podržati postojeći model verske na-stave u državnim školama.74 Istog dana je mi-nistar vera Milovanović održao konferenciju zaštampu na kojoj je doveo u pitanje peticijuudruženja Forum juris pozivajući se na rezultatepopisa iz 2002. godine na kojem se 95 % gra-đana Srbije izjasnilo kao vernici, dok je ateistabilo samo 0,5 %, a neopredeljenih ili neutvr-đenog statusa 4,5 %.75 Na popisu se 85 % od 7498 000 građana Srbije izjasnilo kao pravo-slavni, 5,5 % kao katolici, 3,2 % kao muslima-ni, dok se oko 1 % izjasnilo kao članovi različi-tih protestantskih crkava. Ovi rezultati su in-terpretirani kao jasan znak državi da poštujeverska prava svojih građana. Istom prilikom,profesor Pravnog fakulteta u Beogradu SimaAvramović predložio je novi model “koopera-tivne odvojenosti” crkve i države, po kojem bidržava zajedno sa crkvama rešavala pitanja ver-ske nastave, denacionalizacije državne imovine

124


72 Informativna služba SPC 10. 6. 2003.73 Beta News Service, 3. 7. 2003.74 Informativna služba SPC, 4. 7. 2003.75 Danas, 5-6. 7. 2003. i Informativna služba SPC, 5. 7. 2003.

i socijalne brige. Konačno, ministar Kneževićsastao se sa članovima Komisije za veronauku10. jula i tom prilikom je usvojeno saopštenje ukojem se garantuje nastavak postojećeg statusaverske nastave.76 Po ovom dogovoru obavezanizbor između veronauke i građanskog vaspita-nja neće biti pogođen uvođenjem izbornihpredmeta prilikom reforme obrazovanja. Zauzvrat, predstavnici verskih zajednica izrazilisu podršku reformi. Zajednička izjava naglasilaje poštovanje sporazuma između pokojnogpremijera Đinđića i predstavnika verskih za-jednica, podvlačeći još jednom politički spora-zum kao osnovu za status verske nastave. Odlu-čivanje o statusu veronauke tokom leta ostalo jemahom van domašaja, učešća i zainteresovano-sti javnosti, potvrđujući napred navedeni argu-ment inercije.

Poslednju reč u sporu oko veronauke daoje Ustavni sud Srbije koji je početkom novem-bra 2003. godine ocenio da su zakonske od-redbe kojim su u škole uvedeni verska nastava ialternativni predmet u skladu sa Ustavom i ti-me odbacio zahteve nevladinih organizacija Fo-rum jurisa i Komiteta pravnika za ljudska prava.Sudija izvestilac Ljubomir Popović naveo je dase uvođenjem verske nastave u državne škole nenarušava princip odvojenosti crkve od države.Kao argumente za usaglašenost zakonskih od-redbi o veronauci sa Ustavom i međunarod-nim normama Popović je naveo i da program

verske nastave zajednički usvajaju ministarstvaprosvete i vera, uz prethodnu konsultaciju sacrkvenim zajednicama, zatim, da deca nisuprimorana da uče veronauku već da postojislobodan izbor između veronauke i građanskogvaspitanja, kao i da nije povređeno pravo uče-nika i roditelja da se ne izjašnjavaju o verskojpripadnosti. Pored toga, Popović je naveo i dasu ocene iz tog predmeta opisne i ne utiču nakonačan uspeh učenika. Predsednik Ustavnogsuda Slobodan Vučetić saglasio se sa ocenomsudije Popovića da u zakonskim normama ne-ma nesaglasnosti sa Ustavom, ali je primetio dau nastavnom planu, pre svega za pravoslavnikatihizis ima i odredbi koje su možda sporne sastanovišta ustavnosti.77 Izjave obojice sudijaostale su nedorečene. Stavovi sudije Popovića oučešću Ministarstva prosvete u usvajanju pro-grama verske nastave u suprotnosti su sa nala-zima ovog istraživanja, i ne garantuju principodvojenosti crkve od države. Postojanje samojedne alternative kao i opisane situacije u ne-kim multikonfesionalnim sredinama takođene ostavljaju prostor za stav o veronauci kaoslobodnom izboru, dok je uloga opisnog oce-njivanja u ovom kontekstu posebno nejasna.78

U svakom slučaju, i bez obzira na ponuđenuargumentaciju, ovo je definitivna odluka te ćuse u završnom delu rada usredsrediti na mo-gućnosti poboljšanja izvođenja verske nastave uškolama.

125


76 Informativna služba SPC, 11. 7. 2003.77 O.D. “Verska nastava u skladu sa Ustavom”, Danas, 4. 11. 2003.78 U jednoj školi u Novom Pazaru bio sam u prilici da vidim listiće za opredeljivanje za versku

nastavu na kojima je ispisano Srbin odnosno Musliman, u zavisnosti od nacionalne pripad-nosti učenika.

ZAKLJUČNA RAZMIŠLJANJA I PREPORUKE

Najznačajniji problemi uočeni tokom ovog is-traživanja su (ne)integrisanost veronauke u ob-razovni sistem, kao i polarizacija i tenzije koje umnogim školama postoje između veronauke igrađanskog vaspitanja. Veronauka za školskipredmet ne može da bude prihvaćena kao znaknečije dobre volje, prećutni ili javni dogovor sjednom ili više političkih stranaka ili političara,kao ni tas na vagi u odnosima države i verskih za-jednica nego samo kao njihova zajednička odgo-vornost i angažovanost. I pored činjenice da jestatus veronauke u državnim školama potvrđendvogodišnjom praksom, kao i zakonskim i sud-skim rešenjima, ona je u našim uslovima i daljedaleko od standarda drugih zemalja gde postoji,i čiji primeri se često uzimaju kao argument zaopravdanost njenog učenja. U Nemačkoj, koja usvim izuzev u tri savezne države ima versku na-stavu u školama, a slično je i u drugim zemljama,država i prosvetne instance uzimaju aktivno uče-šće u organizovanju, pripremi, odobravanju inadzoru nad svim aspektima verske nastave bezobzira na, u ovom domenu, Ustavom zagaranto-vana prava verskih zajednica. U Srbiji su među-tim brojni aspekti nastave i rešavanje mogućihproblema prepušteni Komisiji za veronauku,instituciji kojoj, budući da funkcioniše van

okvira Ministarstva prosvete nedostaje legitimi-tet u obrazovnom sistemu. Štaviše, pošto se ovaKomisija retko sastaje ona nije ni praktično umogućnosti da vodi evidenciju i bavi se svim zaversku nastavu relevantnim temama.

Verska nastava u javnim školama mora daima poseban status jer se ona i sa organizacij-skog ali i sadržajnog aspekta razlikuje od crkve-ne kateheze. Verske zajednice treba da prihvatečinjenicu da za aktivno učestvovanje u javnomobrazovanju i drugim sferama života društvanije dovoljna politička volja i njihova puka za-interesovanost, već za veronauku pripremljeneustanove i tesna saradnja sa prosvetnim vlasti-ma u svim organizacijskim ali i sadržinskim pi-tanjima o nastavnim planovima, metodama,udžbenicima, nadzoru, kao i odgovornost obestrane u nastavnom procesu. Država, odnosnoMinistarstvo prosvete mora biti nadležno i zaformiranje, zapravo usavršavanje veroučitelja,ukoliko se zalaže za veronauku kao školski pred-met. Imajući u vidu sve već navedeno, potrebnoje da verske zajednice čiji predstavnici čine Ko-misiju i oba ministarstva pri Ministarstvu pro-svete formiraju konkretne timove imenujućikvalifikovane osobe koje će biti direktno odgo-vorne za artikulisanje i rešavanje svih problemaverske nastave, kao što se to radi sa drugimpredmetima.79

126


79 Tokom rada na završnoj verziji ovog teksta primio sam informaciju da je pri Ministarstvuvera imenovana nadzornica za veronauku koja je preko Mešihata Islamske verske zajedniceveć organizovala sastanak sa veroučiteljima u Novom Pazaru. Nejasno je zašto je imenovanjeizvršeno pri Ministarstvu vera, i zašto se ovi poslovi obavljaju preko verskih zajednica a nerelevantnih prosvetnih instanci što je i u suprotnosti sa članom 9 Zakona o izmenama i do-punama Zakona o osnovnoj školi kojim se Komisija ovlašćuje “za davanje mišljenja mini-stru prosvete u postupku izbora prosvetnih savetnika za versku nastavu i za praćenje organi-zovanja i ostvarivanja programa verske nastave”.

Postojećim statusom veronauke i građan-skog vaspitanja praktično je onemogućeno daučenici stiču znanja iz oba predmeta iako je naprvi pogled jasno da se radi o različitim sadrža-jima koji nikako ne predstavljaju alternative.Glavna preporuka evaluacije građanskog vaspi-tanja da se ne uvodi obavezan izbor između ovadva predmeta i da se razbije shvatanje o njihovojalternativnosti ne poštuje se. Budući da nemaizgleda da se status ova dva predmeta promeni,moguće je nastojati na povećanju njihove sadr-žajne alternativnosti kao načinu eliminacije ri-valiteta. Jedna mogućnost za prevazilaženje po-stojeće situacije je da se barem u višim razredi-ma, odnosno u srednjoj školi, u sadržaj građan-skog vaspitanja uvede nekonfesionalno upozna-vanje sa religijama sveta. Prepreka u realizova-nju ovog predloga je pre svega nedostatak ka-drova koje postojeće obrazovne ustanove u Sr-biji ne pripremaju. Insistirajući na principimaizbornosti i učeničke slobode Ministarstvo pro-svete bi u novoj reformi trebalo da pređe na re-šavanje ovog propusta formiranjem novih odse-ka na filozofskim fakultetima, a za početak do-datnim obrazovanjem kvalifikovanih istoričara,sociologa i filozofa.

Integracija pretpostavlja učešće i nadzordržavnih obrazovnih institucija pri obrazovanjuveroučitelja, integraciju verskih škola u obra-zovni sistem, precizno definisan sistem prizna-vanja diploma verskih škola stečenih u ino-stranstvu s akcentom na pedagoške kvalifikacijekandidata. Jasno je da se kandidati za sveštenikenisu obrazovali u oblasti pedagogije ali je zabri-njavajuće koliko je malo urađeno da se ova situ-acija promeni od kada su sveštenici i drugi pre-davači verskih škola uvođenjem veronauke po-

stali nastavnici i deo zvaničnog obrazovnog si-stema. Samo neke verske zajednice i to vrlo ne-sistematično organizuju dodatno obučavanjeveroučitelja. Najveći broj nema iskustva u radusa decom u školi, u pripremama za čas, i često suu raskoraku između ostvarivanja ciljeva verskenastave i moralne uloge koju im javnost name-će. Radi podizanja efikasnosti u nastavi neop-hodno je da obrazovne institucije verskih zajed-nica uključe, odnosno prošire pedagoško-di-daktički sadržaj svojih studija. Pored ove dugo-ročne mere, a zbog različitih mogućnosti ver-skih zajednica, nužno je da Ministarstvo pro-svete preuzme organizovanje stručnih seminaraza veroučitelje svih verskih zajednica na celoj te-ritoriji Srbije. Cilj seminara treba da bude po-spešivanje integracije veroučitelja u obrazovnisistem, a sadržaj da se temelji na osnovama di-daktike školske veronauke koja obuhvata plani-ranje (pripremu) časa, analizu polazne situaci-je, određenje ciljeva u nastavi, izbor sadržaja,nastavnih metoda i sredstava i na kraju, evalua-ciju ili vrednovanje. Kao što je već naglašeno ureformi koja je u toku nužno je permanentnoobrazovanje i usavršavanje predavača u školamai ovaj princip treba da važi i za versku nastavu.Veroučitelji sa kojima je razgovarano tokom is-traživanja predlažu i regionalne susrete sa nad-ležnim ministarstvima, komisijama i direktori-ma zbog rešavanja konkretnih problema, kakose seminari ne bi time opterećivali nego bi sefokusirali na didaktičke aspekte.

Radi pune integracije i izjednačavanja ve-ronauke sa ostalim pedmetima potrebno je daveroučitelji takođe imaju mogućnost za napre-dovanje u službi kao što je reformom predviđe-no za ostale predmetne nastavnike. Ministar-

127


stvo prosvete u saradnji sa školama treba da is-traži i preporuči i ostale načine integracije ve-roučitelja i veronauke od mogućnosti razred-nog starešinstva za veroučitelje, do učešća uškolskim proslavama, ekskurzijama, pripre-mama izložbi. Brojna organizaciona pitanja itehnički problemi kao što su opredeljivanjeučenika, raspored i prostor održavanja, takođedoprinose marginalizaciji verske nastave. Oviproblemi mogu da budu rešeni samo sarad-njom obrazovnih struktura i verske zajedniceuz otvorenost, strpljivost, međusobno razume-vanje i kompromis, a ne međusobnim optuži-vanjem koje je dosad dominiralo, posebno od-nosom verskih zajednica prema školama.

Potrebno je da se utvrde institucionalninačini uvida u ostvarivanje veronauke za učeni-ke iz manjinskih verskih zajednica, što barem uvelikim gradovima ne bi trebalo da predstavljaproblem. Što se tiče predavanja veronauke umalim seoskim školama kao i isturenim odelje-njima potrebno je utvrditi alternativne modeleza njeno izvođenje. Reformom obrazovanjapredviđeno je i rešavanje problema malih iudaljenih škola. Pre realizacije ovog dela refor-me moguće je preduzeti neke privremene kora-ke. Ukoliko je održavanje veronauke zaista ne-moguće zbog brojnih praktičnih prepreka, de-ci u ovim školama treba ponuditi posebne vido-ve nastave poput ekskurzija ili letnjih kampovagde bi se ostvarivali skraćeni i posebno prilago-đeni programi za veronauku kao i za građanskovaspitanje.

Jedan od uočenih problema u izvođenjuverske nastave predstavlja često odsustvovanjeveroučitelja-sveštenika. Ogromne obaveze op-služivanja parohije/župe i priroda svešteničkog

poziva često onemogućuju ispunjavanje dužno-sti veroučitelja. U slučaju veroučitelja-svešte-nika izraženi su i drugi problemi vezani za izvo-đenje nastave kao što su stručne kvalifikacije,mesto u rasporedu i odnosi unutar škole. Reša-vanje ovih problema je izuzetno sporo ili nika-kvo. Direktori škola retko prijavljuju odsustvo-vanje veroučitelja želeći da izbegnu konflikte.Čak i u prijavljenim slučajevima reakcija ver-skih zajednica je spora. Ministarstvo prosvete iverske zajednice dužni su da se odgovorno od-nose prema ovom problemu jer se on direktnotiče integracije veronauke, statusa u školi i mo-tivacije učenika.

Odustvovanje učenika je još dramatičnijeposebno zbog brojnih razloga koji im pretho-de. Promenu statusa sa fakultativnog na izbor-ni predmet nisu ozbiljno shvatili ni učenici, niroditelji, ni škole, pa ni sami veroučitelji. Bezpune integracije veronauke u školsko-obrazov-ni sistem ona neće imati puni legitimitet, a sa-mim tim ni odgovoran odnos učenika premaprisustvovanju nastavi. Potrebno je sprečiti od-sustvovanje veroučitelja, onemogućiti verskimzajednicama česte izmene veroučitelja, izuzevako se ne radi o grubim povredama radne disci-pline ili pogrešnom učenju, insistirati u škola-ma na fiksno utvrđenom prostoru održavanjačasa i mesta u rasporedu kao i razmotriti načinocenjivanja.

Evidentno je da Komisija za veronauku svo-jim aktivnostima na izdavanju udžbenika nasto-ji da stvori utisak ozbiljnosti i važnosti veronau-ke u obrazovnom sistemu. Ova strategija među-tim ima dve slabosti. Prva je tipično i raspro-stranjeno shvatanje da su udžbenici najvažnijiako ne jedini element nastave. Usredsređiva-

128


njem energije i pažnje na udžbenike, pripremanastavnika, priručnici za nastavnike, seminari,rad sa roditeljima, školski kolektivi i senzibilisa-nje javnosti zapostavljeni su. Druga slabost je daudžbenici pripremljeni u žurbi često imajumnoge nedostatke. Najznačajniji je možda onajoko koga gotovo da postoji konsenzus među ve-roučiteljima, a to je neprilagođenost saznaj-nom, obrazovnom i starosnom uzrastu dece.

Problem vrednovanja svih dimenzija –evaluacije, procene, provere, ocenjivanja – je-dan je od najtežih i najosetljivijih u vaspitno-obrazovnom sistemu, a pogotovu u verskoj na-stavi. Ocenjivanje je važan elemenat podstica-nja i kontrole rada učenika, te su nastavnicidužni da učenicima objasne načine i oblikova-nje vrednovanja znanja. Za sada većina verou-čitelja bira najlakši pristup, a to je da svim đa-cima daju najbolju ocenu – ističe se. I ovo pi-tanje treba vezati za generalni pristup u refor-mi obrazovanja i rešiti ga kao kod drugih pred-meta. Bez obzira na izabrani pristup (nume-rički ili opisni) nužno je da on reflektuje jasnodefinisane kriterijume koji će obuhvatiti i ci-ljeve verske nastave i rezultate savremenih pe-dagoških istraživanja o ocenjivanju. Zagrebač-ki pedagog verske nastave Baričević predlažekao najznačajnije kriterijume: znanje (usvoje-nost programskih sadržaja), kreativno izraža-vanje (usmeno, pismeno, likovno, scensko,muzičko), zalaganje (motivisanost, marljivost)i kulturu međusobnog komuniciranja.80

No ne radi se samo o ocenjivanju učenika,što se najčešće ističe kao problem, već i vredno-

vanju nastavnika i svih onih koji učestvuju ustvaranju i primeni nastavnih planova i progra-ma. Pitanje nadzora u ostvarivanju verske na-stave za sada nije lako rešiti, ali zato treba uspo-stavili uslove za postupno i sveobuhvatno reša-vanje ove dimenzije nastave. Ministarstvo pro-svete se izgovara nemanjem kompetentnih ka-drova za veronauku. Čak se i tehnički, odnosnodisciplinski nadzor od strane za to zaduženihdirektora i pedagoga u školama retko sprovodipod izgovorom nemešanja u autonomiju verskenastave. Kao i kod drugih predmeta, za kreati-van i kvalitetan nadzor verske nastave nužna jetesna saradnja prosvetnih vlasti (škola, prosvet-no-pedagoških službi, ministarstva) i verskihzajednica. Kvalitetan nadzor moguć je samoukoliko ga obavljaju kvalifikovane osobe te tre-ba početi sa izborom i adekvatnim osposoblja-vanjem stručnog kadra za te prosvetne službe.

U duhu reforme obrazovanja, pored meranužnih za poboljšanje nastave veronauke i nje-nu integraciju u obrazovni sistem, potrebno jejavnosti učiniti vidljivim i dostupnim rad Ko-misije za versku nastavu kao i svih instanci u ob-razovanju koje se bave veronaukom. Potreba zaupoznavanjem javnosti sa izvođenjem veronau-ke naglašena je zbog prirode ovog predmeta kaoi činjenice da je njeno uvođenje izazvalo tolikokontroverzi i rasprava. Posebno je važno o ve-ronauci permanentno informisati roditelje inastavne kolektive škola. Do sada se sve infor-misanje završavalo na samom početku – letkomna osnovu kojeg su se roditelji i učenici opre-deljivali.

129


80 Josip Baričević, “Aktualna pitanja nastave vjeronauka u osnovnoj školi”, Život i škola (Zagreb)2/1992, str. 185.

Uvođenje i dosadašnje odvijanje nastave veronauke karakterisali su principi kritikovani unedavnom izveštaju “Sveobuhvatne analize sistema osnovnog obrazovanja u SRJ” koje je u sarad-nji sa republičkim ministarstvima prosvete Srbije i Crne Gore preduzeo UNICEF. U ovom iz-veštaju ocenjeno je da su odluke u našem obrazovanju donošene centralistički, primenjivane bezobzira na kontekst, nastava regulisana nefleksibilno. I obrazovni dokumenti doneti u vezi sa ve-ronaukom u najvećoj meri su spiskovi namera, želja, deklaracija i programa bez mehanizama iresursa koji će garantovati njihovo ostvarivanje. Učenici, njihovi roditelji, pa ni budući verou-čitelji nisu konsultovani pri utvrđivanju ciljeva verske nastave, dok planovi i programi nisu us-klađeni sa postojećim planovima u školstvu, a još manje sa reformama i modernizacijom koje suu toku. Posebno je uočljiv nedostatak mehanizama i institucija za kontrolu kvaliteta obrazova-nja, odnosno eksternu evaluaciju svih učesnika u izvođenju veronauke kao školskog predmeta.Smatram da aktuelno reformisanje obrazovanja ne bi trebalo da zaobiđe planove i programe no-vouvedenih predmeta koji, bez obzira na motive njihovog uvođenja treba da budu predmet stal-nog ispitivanja, inovacije i usavršavanja kao rezultata koordiniranih napora prosvetnih organa iverskih zajednica, a u duhu reforme. Savremena pedagogija religije smatra da je verska nastavasmislena i svrsishodna ukoliko je kontekstualizovana i obraća se posebnim potrebama i očekiva-njima, te se suočava sa konkretnim pitanjima, stavovima i problemima učenika u našim sada-šnjim životnim prilikama.81 Verska nastava takođe treba da uvažava razvoj i iskustva verske nasta-ve u drugim zemljama, kao i da bude u korelaciji sa opšteobrazovnim kurikulumom, odnosnonastavnim planovima drugih predmeta i njihovim didaktičko-metodičkim aparatom. Pozivaju-ći se na konvencije o ljudskim pravima pri argumentovanju prava na versku nastavu u školama,verske zajednice moraju da prihvate da, shodno tim konvencijama, škola neguje demokratski ipluralistički karakter koji podrazumeva tolerisanje i otvorenost za sadržaje različitih konfesija,religija i različitih pogleda na svet. Ukoliko ne sledi principe reforme školstva i ne teži integri-sanju s ciljevima, sadržajima i metodama u nastavi, te kontekstualizaciji u pluralističkoj školi isvetu oko nas, veronauka će zadržati status gosta (ili uljeza u očima njenih protivnika) u školskomsistemu.

130


81 Pille Valk & Tunu Lehtsaar,”Developments of Practical Theology in Today's Estonia” in In-ternational Journal of Practical Theology vol 7, 2003/1, 101 – 130, Bojidar Andonov, Der Religionsunter-richt in Bulgarien, str. 357-370 i Georg Tsakalidis, Der Religionsunterricht in Griechenland, str. 297-304.

veronauka u srbiji - · pdf filesvet, prava na ... ‘ne demokratije zapadne evrope i...

Documents