vanja stanišić - o nekim terminima slovenske paleografije
DESCRIPTION
razvojTRANSCRIPT
В а њ а С т ан и ш и ћ
Београд
О Н Е К И М Т Е РМ И Н И М А С Л О В Е Н С К Е
П А Л Е О Г РА Ф И ЈЕ
САЖЕТА К . Двојака природа писма, која је равноправно везана и за језички садржај
и за његов културноисторијски израз, сведочи о томе да ј е писмо свој им планом
израза и даље везано за културну историју и ова добро позната чврста веза писма и
цивилизације представља заједничку нит која повезује науку о писму и палеографију.
Тема овога рада јесу управо неки њихови заједнички културноисторијски аспекти.
КЉУ ЧНЕ РЕЧИ: палеографиј а, графетик а, орнамент, културна историј а
Науку о писму и палеографију обј едињује исти предмет проучавања
- визуелно, графичко преношење људске мисли у времену и простору.
Обе такође имају зај едничко порекло: настале су као помоћне дисципли-
не културне историје и развијале се углавном као саставни део пој единих
наука историј ско-филолошког усмерења. Међутим, док ј е наука о писму
већ крај ем XIX в. почела да се развиј а у самосталну научну област,1 пале-
ографиј а ј е и даље остала оно што ј е била - помоћна научна дисциплина.
Захваљујући свој ој општој тематици, наука о писму се у самосталну науку
развила постепеним изграђивањем два основна семиотичка плана - плана
израза и плана садржај а, који су разоткрили двострану природу писмених
знакова, чију унутрашњу структуру условљавају ј езичке пој аве а споља-
шњу форму- културна историја.2 За разлику од ње, палеографија ј е остала
везана само за план израза, и то је један од основних разлога зашто се она
ниј е развила из научне дисциплине у самосталну науку. То се ј асно види
из њене и данас важеће дефиниције, кој у ј е ј ош почетком XX в. дао руски
палеограф Виктор Шчепк ин: „Грчк и неологизам палеографиј а (naXaioq'стари
' + урафсо
'пишем
') означава помоћну дисциплину историј ско-
фи-
лолошких наука, кој а проучава писмене споменике с њихове спољашње
стране, са циљем утврђивања времена и места њиховог настанка".3
1 Бугарски: 15.
2 О томе детаљниј е в. Станишић 2003.
31Цепкин: 20.
266 В ан>а С т ан и ш и ћ
Ову је разлику међу њима потврдио и низ зај едничких поступака
преузетих из науке о језику, који су у њима започели да се примењују од
средине XX в., захваљујући томе што је њихов заједнички предмет проу-
чавања у многим европским филолошким школама почео да се сагледа-
ва као „писмени језик", кој и има своју самосталну системно-структурну
природу, релативно независну од „усменог језика".4 То у првом реду важи
заграфолингвистички или т ек ст уални п р ист уп , кој исепаралелно
примењује у обе дисциплине, и који се заснива на постулату самостал-
ности и независности текста, кога одликуј у не само особита структура
него и сопствена историја, блиско повезана с историјом усменог ј езика,
али ипак не и сасвим зависна од ње.5 Два савремена типа анализе текста,
који су израсли из графолингвистичког приступа, подједнако истичу и
функционалну подударност и структурно јединство језика и писма - је-
зичке основе и графичке форме одређеног текстуалног корпуса. Тако се
за палеографски тип анализе, кој и се ограничава искључиво анализом
графема, алографа и свих оних графијских знакова који не преносе језич-
ку поруку, већ служе визуелној организацији текста, последњих деценија
усталио назив г р аф ет и к а ,док за анализу засновану налингвистичким
параметрима, у првом реду на фонолошком плану и функ ционалној ве-
зи фонема и графема, преовлађују паралелни називи г р афемат и к а
и г р афем и к а .6 Очигледна ј е надахнутост ових назива лингвистичком
поделом на фонологиј у и фонетику, тј . разликовањем функционалне од
нефункционалне компоненте језичког знака. Попут раликовања фоноло-
гије (или фонематике) од фонетике, као и фонеме, као најмање језичке
јединице са самосталним значењем, од фона или гласа, као њеног звуков-
ног остварења, тако се и графем/ат/ика разликује од графетике, одно-
сно графема од графа. Независно од овог паралелизма, за науку о писму
широко се примењује и назив г р ам ат ол о г иј а, с кој им се ова наука,
од појаве истоимене књиге америчког стручњака Цеја Гелба 1952/1963.,
како по своме називу, тако и по методу приближила науци о ј езику и у
неким радовима последњих деценија почела да се сагледава као својевр-
сна „графичка лингвистика".7
Захваљујући равноправном обраћању пажње и ј езичкој материји и
њеном културноисториј ском садрж ају овај графолингвистички приступ
означио ј е и повратак лингвистичке анализе начелима традиционалне
филологије. Томе ј е допринела и двојака природа писма, кој а ј е омогу-
ћила да фундаментална лингвистичка подела на површинску и дубинску
структуру (или подела на „план израза" и „план садрж аја
") постане са-
ставни део савременог приступа науци о писму. Ова двој ак а природа
писма истовремено сведочи о томе да је писмо својим планом израза и
4 Ст ани ш и ћ 2000: 558 .
5 А мирова: 48-49.
6 Žagar: 165.
7 Daniels 1996; Ст анишић 2000.
О неким шермишша словенске Гшлеографиј е 267
даље везано за културну историју и та добро позната чврста веза писма
и цивилизације, неопходна за правилно разумевање и класификовање пи-
смених система, представља зај едничку нит кој а повезује науку о писму
и палеографију. Тема овога рада ј есу управо неки њихови зај еднички
културноисториј ски аспекти.
Место и улогу културноисториј ског контеКста у обј ашњењу типоло-
шког развој а пој единих врста писама добро илуструј е проблематика поре-
кла грчког алфабета, коју бисмо у нај краћим цртама могли да опишемо на
следећи начин. Оно што ј е зај едничко за три особена деривата семитске
писмености, грчки, индиј ски и етиопски, ј есте да, с ј едне стране, све три
писмености одступају од семитског извора у корист свој их ј езичких осно-
ва, дакле, у корист свога плана садржај а, и да су, с друге стране, све оне
и временски и просторно подј еднако удаљене од семитског света. К ао и
у случају настанка саме семитске писмености, која ј е била довољно уда-
љена и од Египта и од М есопотамије да би се њена самост алност могла
одразити и на графички сегмент културе, и ове три писмености јесу ориги-
нална остварења кој а су селективно искористила само семитски графички
модел, али не и његов културно-историј ски садрж ај - дакле, његов план
садрж ај а - што им ј е омогућило независност према оригиналу. И док су
се и з сем ит ск о г к о н со н ант ск о г п и см а евол у т и вни м пу т ем у п р ви м век о ви -
ма н.е. развиле етиопск а и староиндиј ск а слоговна писменост,8 дотле је
грчки алфабет не само далеко најстариј и од ова три деривата семитске
писмености, него и структурно нај слободниј и према своме оригиналу.
Без обзира на различита тумачења порекла овога нај старијег фонемског
типа писма, опште ј е прихваћено гледиште да пој ава грчког алфабета
представља револуционарни догађај у типологији писма.9
Исти овај принцип „еволуције и револуције" (А мирова: 48) лежи у
основи палеографске анализе и овде ј е показан на примеру неких основ-
них елемената словенске палеографије, нераздвој но повезаних с култур-
ноисторијском судбином саме словенске писмености.
Словенска писменост и писменост Словена. Словенска палеографија
представља саставни део словенске филологиј е (Ђорђић: 9), али се бави
само пореклом и развојем оригиналне словенске писмености, а не и других
писмених система који се употребљавају код Словена и који представљају
предмет других палеографск их описа, иако су и они део словенске фило-
логије, као што ј е нпр. случај с употребом латиничке писмености код Сло-
вена.10 У овом критеријуму етнокултурне индивидуалности садржана ј е и
принципијелна разлика између пој мова словенска писменост и писменост
Словена. Словенска писменост је, дакле, синоним за ћирило-методијевско
8 Prakash & Malatesha Joshi 1995; Haile 1996.
Т елћб: 162-183; Фридрих: 127-132; Бугарски: 84-94.
10 О томе подробније: Moszynski: 7-24; Cubberley 1993.
268 В ан>а Ст ан и ш ић
културно наслеђе, а словенска палеографија проучава развој писмености
засноване на најстариј ем словенском књижевном језику.
Словенск а писменост дели се хронолошк и на споменике старосло-
венског канона и млађу редакциј ску писменост (тзв. изводе - термин
који се у средњовековним ћирилским рукописима среће од XIII в. [КМЕ
II]). Најчешћи критериј уми поделе словенске писмености ј есу следећи
(Moszyri ski: 108; СтбГрам: 52):
а) само за споменике старословенског канона важи подела по садрж а-
ју на религијске (библијске, литургијске, патристичке, проповедне итд.)
и световне (историјске, правне, књижевне);
б) по врсти писма њени споменици се деле на глагољске и ћирилске,
при чему су оба писма била заједничка пре свега споменицима старосло-
венског к анона, као и нај старијем периоду српско-хрватске редакциј е
старословенског језика, да би се у касниј им временима њихова употреба
поклопила с конфесионалним разликама међу словенским културама;
в) по врсти материј ала она се дели на пергаментску писменост и
епиграфику (камени натписи и текстови), при чему се у руској редакцији
срећу и оригиналне новгородске „брезове повеље", док се од XV в. поја
-
вљују и прве штампане књиге (венецијански глагољски мисал из 1483. и
краковски ћирилски Октоих из 1491. [Moszyri ski: 101- 102]).
Значај ну улогу ових културноисторијских чинилаца налазимо и на
плану графетике. Они ће овде бити показани на примеру неких декора-
тивних елемената словенске палеографије кој и добро осветљавају поме-
нути утицај културноисториј ских чинилаца на судбину саме словенске
п исм ено ст и .11
Орнамент. Због природе саме теме, овде ћемо се ограничити само на
неколико основних чињеница о развоју орнамента, иначе добро познатих
историчарима уметности. Орнамент представља врсту примењене умет-
ности, кој а се састој и од ритмички поновљених уметничких мотива са
циљем естетског доживљај а текста (1Депкин: 65) . К ао што ј е познато, код
Јужних Словена ј е зај едно с преузимањем византијских цивилизациј ских
тековина преузет и византиј ски орнамент као саставни део писмености.
К ао и средњовековни хришћански орнамент, и византиј ски рукописни
орнамент се дели на з аст ав и ц е и на и н иц иј ал е . Прво ј е украс кој и
стоји у ширини читаве странице на почетку већег дела текста, а друго ј е
уметнички обликовано слово које стоји на почетку мањег дела текста.
Велике заставице пој ављују се у IX в. у периоду нај већег успона Ви-
•зантиј е и тај монументални и раскошни стил ускоро прелази и у јужно-
словенске ћириличке рукописе (каква ј е нпр. добро позната византијска
заставица Мирослављевог јеванђеља). К ао и код заставица, и у основи
грчког алфабета налази се геометријски принцип, при чему стилизовани
11 Примери су описани према класичном уџбенику руске палеографије Виктора
Шчепкина (1Депкин 1999 [1918]).
О нек им шерминима словенске палеографиј е 269
украс инициј ала без обзира на богатство детаља не нарушава основни
облик слова, кој е остај е основа целог цртеж а. Репрезентативан пример
овога визант иј ског Геомешриј ск ог ст ила представљају инициј али и за-
ставице староруских споменика из времена пре татарске нај езде - Остро-
мирово, ј еванђеље, Изборник Свј атослава, Мстислављево јеванђеље итд.
(1Цепкин: 73).
Изван држ авних средишта овај геометриј ски византиј ск и стил већ у
византиј ским провинциј алним калиграфиј ама дож ивљава упрошћавање
и деформисање свој их облика. Њихова ј е основна одлика нарушавање
одмерености и пропорционалности византиј ског украса продором народ-
но-фантастичних, у првом реду животињских мотива, кој и правилне укра-
сне облике претварају у чудовишне фигуре. Биљни се елементи доследно
претварају у ж ивотињске додавањем очију, репа и ушију, лоза постаје
змиј а а гранчица чудовишна ж ивотиња. Типичан пример овога провин-
циј алног варварског прелазног ст ила представљају старословенск и спо-
меници XI в. настали у М акедонији, као што је нпр. Савина књига, чиј и
су груби инициј али простих облика украшени ж ивотињск им њушкама и
ч удо в и ш н и м р аст и њ ем .
И з овога варварског прелазног стила само ј е на словенском тлу у
XI I в. настао особен народно-фантастични или управо т ерат олошки
(„чудовишни") ст ил, како се иначе назива у словенској палеографији
(од грч. терас; „ чудовиште" [Ц епкин: 76]), чиј а је принципијелна одлика
нарушавање облика слова до непрепознатљивости. Док ј е прелазни стил
ј ош увек чувао и ок вир и облик слова, у тератололошком инициј алу ј е
народно-фантастични украс потпуно ослобођен и претворен у самостал-
ну миниј атуру - слово се раствара и нестај е у своме украсу. Расадник оба
стила на словенском тлу била ј е Македониј а, где ј е словенска писменост
у XII—XIII в. била лишена крупниј ег културног и политичког центра,
одакле се овај други шири на Бугарску и у XIII в. постај е владајући стил
дворске калиграфије Другог бугарског царства. Захваљујући томе добија
знатно богатиј и карактер (тзв. т ехнинка т ерат олоГиј а), па се уместо
раниј е скромних комбинациј а животињских и биљних мотива, какви су,
на пример, карактеристични за Вуканово ј еванђеље,12 појављују целе фи-
гуре фантастичних птица и ж ивотиња, чији ј е репрезентативан пример
Болоњск и псалтир, настао у X III в. у Охриду за владавине бугарског цара
Ј о ван а А се н а I I .
У XIV в. тератологију код балканских Словена потискуј у два нова
византиј ска стила - дворск и неовизант иј ски ст ил и провинциј ални бал-
кански ст ил. Регтрезентиван пример првог стила представља Томићев
псалтир, раскошни споменик дворске калиграфиј е бугарског цара Јована
А лександра, у кој ем се неовизантијски стил меша с остацима тератоло-
гиј е.
12 Које ј е у овом погледу најсродниј е орнаменту Савине књиге и македонског ј еван-
ђеља попа Јована с крај а XII в. (Врана 1967: 5).
270 В ан»а С г ан и ш и ћ
После пада балканских народа у турско ропство, ј уж нословенски и
византиј ски орнамент ј е од XV в. наставио да живи на руском тлу, при
чему ј е особиту популарност стекао народни балкански стил, округластих
линија с разноврсним плетеним орнаментом. Међутим, већ од XVI в. у
југозападним руским рукописима појављује се чисто италијански ренесан-
сни орнамент, чиј и мотиви продиру у московске споменике тога времена.
Унутар неовизантиј ске заставице појављују се украсне ренесансне шаре и
печати у виду крупних трава са стилизованим плодовима из чијег ј е спој а
настао руски ст аропечат ни ст ил, чији ј е најпознатији споменик царски
А постол из 1564. године (1Цепкин: 82).
У току XVII в. преостале византијске елементе старопечатног стила у
целини потискује барок немачког и пољског порекла, који постаје водећи
стил не само државних него и црквених канцеларија. Овај сегмент култу-
ре, истовремено, илуструје постепену промену духовне климе у Русиј и и
пр ип р ем ањ е т ер ен а за р адик ал ну пр ом ен у њ ен е к улт ур н е и п ол ит ич к е
оријентације у XVIII в., што ј е означило крај средњовековних, византиј-
ск их корена словенске палеографије.
Вез. Особен вид примењене уметности представља врста старог ћири-
личког декоративног писма, у руској писмености познатог под називом
„вез" (рус. eH3b [1Депкин: 50]), које је имало за циљ да помоћу разноврсних
украсних лигатура и скраћења повеже читав део текста у непрекидни и
равномерни орнамент. По своме пореклу вез ј е византијски декоративни
стил заглавља, натписа и потписа који је настао у XI в., био у процвату у XII
в., да би у следећим вековима почео нагло да опада и до XV в. се сасвим уга-
сио. По својим естетским и техничким одликама ова врста декоративног
писма није на висини осталих видова византиј ске примењене уметности
и у доба свога највећег процвата није се готово уопште развила даље од
оног облика у којем се пој авила. Томе су разлог фонолошка и графичка
ограничења грчког ј езика и писма. Основни структурни елемент овог
лигатурног писма ј е стубић, а од 24 знака грчког писма само 12 знакова
има овај структурни елемент, услед чега је грчко писмо у просеку имало
свега нешто више од 40 лигатура. Очигледно је да на тако ограниченом
материјалу није могло да буде изграђено неко нарочито богато декоратив-
но писмо овога типа. А ли су, како ј е истакао Шчепкин (53), Византинци
нашли принцип, који ј е на другом тлу могао да дож иви успешан развој .
У овом погледу фонолошке и графичке одлике словенске ћирилице
неупоредиво су богатиј е од грчког алфабета. Од 36 ћириличких знакова
чак 26 има стубић као структурни елемент, тако да је и поред свих ограни-
чења ћирилица у пракси располагала с око 450 лигатура (Шепкин: 52).
Н ајраниј и примери овога декоративног писма код Јужних Словена
датирају из XIII в. (натпис бугарског цара Јована А сена II из 1230. на цр-
кви Четрдесет Мученик а у Трнову и српски Шестоднев Јована Егзарха из
1263), али се тек у XIV в. оно ослобађа скромнога грчког узора и развиј а
оригиналне и богате лигатурне комбинације кој е су већ само словенске.
О нек им шерминима словенске палеографиј е 27 1
Упадљива ј е његова типолошка веза с духовним струј ањима код балк ан-
ск их Словена у томе времену, кој а су дошла до израж ај а у архитектури,
слик арству и књижевности, и кој а су с пој авом исихазма од средине XIV
в. била обј едињена у ј едан идеј ни правац. Све је то створило услове за
пој аву особеног књижевног стила кој и ј е под називом „ плетениј е словес"
овладао код Јуж них и Источних Словена управо крајем XIV в.13 С тим у
вези, могло би се рећи да својеврстан графички израз овога стила епохе
представља и поменуто декоративно писмо, које је, с падом јужнословен-
ских држ ава у турско ропство, наставило да се развиј а у Русиј и и тамо
до ж и в ел о п р ав и п р о цв ат .
Током XV и XVI в. у Русиј и ј е дошло до териториј алне поделе овога
декоративног писма на два стила - природни стил заобљених линиј а, кој и
ј е преовлађивао у ј угозападним крај евима, и њему супротан геометријски
стил на североистоку. И з овог другог стила ј е током XVI в. у калиграф-
ским центрима Пскова и Новгорода настао оригинални руски стил сечених
линиј а, кој е су свој им белинама истицале границе међу словима и тако
ослободиле естетске могућности писма без нарушавања читљивости. У
другој половини XVI в. овај монументални геометријски стил постај е во-
дећи у М осковској к алиграфској школи И вана Грозног . М еђутим, и ово
руско декоративно писмо прати судбина читавог орнамента, и већ при
крај у истог век а у њега продиру западни елементи, кој и ће захваљујући
„Смутноме времену", кој е ј е захватило Русију почетком XVII в., довести
до распада калиграфског стила И вана Грозног и до стварања руске верзи-
је готичког фрактурног стила. Док се у рукопису М аксима Грка из 1587.
среће мешавина готичких и традиционалних руско-ј уж нословенских ка-
лиграфских елемената, дотле је у другој половини XV II в. створен нови
руски монументални стил „ западног типа" у кој ем су раниј е обле ивице
доследно замењене изломљеним готичк им луковима, при чему ј е читљи-
вост овог стила упркос његовој геометриј ској ј едноличности очувана
захваљујући биљним детаљима („травни орнамент" [1Депкин: 57]), који
остају неопходан декоративни елемент и готово ј едини средњовековни
сл о в ен ск и о ст ат а к о в о г а дек о р ат и вн о г п и см а.
Очигледан ј е паралелизам ових декоративних елемената писмености
с развојем саме словенске писмености. Њихова судбина у основи подсећа
на познато смењивање еволутивног развој а и револуционарних промена
у историј и старога словенског књижевног ј езика и његових редакциј а, на
кој е су свој евремено обратили паж њу Владимир Мошин и Никита Тол-
стој ,14 при чему се револуционарни заокрети показују к ао центрифугалне
силе, као удари на јединство услед распада или промене зај едничке култур-
не ориј ентациј е. Током читаве историј е старога словенског к њижевног
ј езика, као и словенске писмености у целини, непрестано се смењивало
15 Трифуновић: 252- 254.
14 Мошин 1972 [1964]; Толстои 1961: 59- 60.
2 72 В ањ а Ст ан и ш ић
деловање центрипеталних (интеграционих) и центрифугалних (дезинте-
грационих) сила. При томе је на спољашњем плану важну улогу играла
миграциј а културних средишта, а на унутрашњем плану - смена еволу
-
тивних промена и револуционарних заокрета. У томе контексту, овде
поменута биљна орнаментика може да послужи као свој еврстан симбол
културноисториј ске димензије писма, које се попут биљке пузавице током
свога развој а непрестано повиј а у потрази за ј аким политичким дрветом
кој е би га одрж ало.
Л И Т Е РА Т У РА
1
Cubberley 1993: Р. Cubberley, „Alphabets and Transliteration", The slavonic
languages (Ed. by B. Comrie and G. G. Gorbett), London, New York.
Daniels 1996: P. T. Daniels, ,,Grammatology", The World
's Writing Systems
(Ed. by P. T. Daniels & W. Bright), Oxford UP, 1- 18.
Haile 1996: G. Haile, „Ethiopic Writing", The World
's Writing Systems (Ed.
by P. T. Daniels & W. Bright), Oxford UP, 569-576.
M oszynski 1984: L . Moszynski, Wstqp do fi lologii siowianskiej , Warszawa
PA N .
Pr ak ash & M alatesha Joshi 1995: P Prakash & R. M alatesha Joshi, „ Orto-
graphy and reading in Kannada: a Dravidian language», Scr ip ts and Literacy. Rea-
ding and learning to read alphabets, syl labaries and characters (Ed. by I . Taylor &
D. R. Olson), London, 95- 108.
Žagar 2000: M. Žagar, „Neke grafetičke osebujnošti u najstarij im hrvatsko-
glagolj skim tekstovima", Glagolitica. Zum Ursprung der slavischen Schriftkultur
(Hrsg. von H. Miklas), Verlag der Osterreichische Akademie der Wissenschaf ten,
W ien, 165- 173.
2
А мирова 1977: T . A . А мирова, K ucmopuu u meopuu графемики,
М о с к ва .
Бугарск и 1996: P. Бугарски, Писмо, Нови Сад, М атица српска.
Врана 1967: Ј. Врана, Вуканово еванђеље, Посебна издања СА НУ ,
Одељење литературе и ј езика, књ. 18, Београд, Н аучно дело.
ГелБб 1982: И . Е . Гелвб, Onbim изу ченил nucbMa (основм
граммат ологии) , (Под ред. и с предисловием И . М . Двнконова), Москва
[Gelb I. J., А Study of writing, Chicago UP 1963].
Ћорђић 1971: П . Ђорђић, Ист орија српске ћирилице, Београд.
О неким шерминима словенске иалеографиј е 273
К МЕ - К ирило-мет одиевска енциклопедил, I (А-3), Софил, 1985; II
(И-О), Софии, 1995.
Мошин 1972 [1964]: В. Мошин, ,,'Револуције
' у историји старог срп-
ског правописа", Ст ара књиж евност (под ред. Ђ. Трифуновића), Београд
[1. изд. 1964]), 250- 262.
Станишић 2000: В. Станишић, „ Грамматологии - графическаи
лингвистика", Српски ј език , V, 1
- 2, 585- 593.
Станишић 2003: В. Станишић, „Неки основни појмови науке о писму",
Н ССВД 32/3, 255- 261.
СтбГрам 1993: Грамат ика на ст аробЂлгарскил език (И . Букж лиев
и др.), Софил БА Н .
Толстои 1961: Н . И . Толстои, „К вопросу о древнеславлнском изи ке
к ак обшем литературном нзи ке го жнн х и восточнн х славнн", Bonpocbi
лзи к ознанип 1, 52- 66.
Трифуновић 1990: Ђ. Трифуновић, А бучник српских средњовековних
књиж евних појмова, Београд, Нолит.
Фрндрнх 1979: И . Фридрих, Ист орин писг>ма, Москва, Наука [Friedrich
Ј., Geschichte der Schrift, Heidelberg 1966].
1Цепкнн 1999: B. A . 1Цепкин, Русскан палеографил, 3-е дополнен-
ное издание, М осква, „ К ласическии учебник", А СП ЕК Т П РЕСС [1
-4
изд. 1918 г .] .
2 74 В ањ а Ст ан и ш и ћ
О Н Е К О Т О Р Б 1Х Т Е РМ И Н А Х СЛ А В Н И С К О И П А Л Е О Г РА Ф И И
Р е з к >м е
Графолингвистическии подход в изучении тексгуалвного корпуса, которБШ вошел
в научнБТ обиход в середине XX в., ознаменовал возврат ение лингвистического
анализа принципам традиционнои филологии, благодари своему равноправному
обравд ениго вниманил и к избжовои основе и к ее кулБтурноисторическому вБ1ражениго .
Зтому способствовала и двухстороннан природа писћма, которал в то же времл свиде-
т ел Бст вует о т о м , чт о п и сбм о сво и м пл ан о м вБф аж ен и и все еш е свизан о с к ул вт у р н о и
историеи и зта хорошо известнаи прочнаи свизб писБма и цивилизации, необходимал
длн правилБного пониманил и класфикации писБменБ1х систем, лвлкетсн обгцеи нитбго
свлзБге акзшеи наук у о писме и палеографиго . Темои даннои работБ1 ивлнго тсл именно
некоторБ1е их обшие кулБтурноисторическ ие аспек тБ!.
В ан н а С ш ан ш и и ч
Садржај
Љубомир Поповић (Београд)
СТ РА Т ИФИ К А Ц ИЈА ЈЕЗИ К А У ТРА ДИ Ц ИОНА ЛН И М
Г РА М А Т И К А М А 5
Јелица Јокановић-Михајлов (Београд)
СУ П РА СЕ ГМ Е Н Т Н И Н И ВО ОРГА Н И ЗА Ц И ЈЕ ГО ВО РА -
П О ЈМ О В И И Т Е РМ И Н И У В Е З И СА Т О Н О М 35
Милан Стакић (Београд)
В О К А ЛС К Е А ЛТ Е РН А Ц И ЈЕ У СРП СК О М ЈЕ З И К У 41
Весна Ломпар (Београд)
ЗН АЧ А Ј П ОЈЕД И Н АЧ Н И Х П РИ М ЕРА ЗА Д ЕФИ Н И СА ЊЕ
ЈЕ З И Ч К И Х П О ЈМ О В А 47
Божо Ћорић (Београд)
К О М П Л Е К СН Е ЈЕД И Н И Ц Е Т В О РБ ЕН О Г СИСТ Е М А 55
Рај на Драгићевић (Београд)
О Т Е РМ И Н И М А З А К ОЛО К А ЦИЈУ И ЊЕН Е СЕ ГМ ЕН Т Е 61
Радоје Симић (Београд)
ЗН АЧА Ј СТЕВА НО ВИЋЕВИ Х ПОГЛЕДА НА
П РОШ И РЕ Н У РЕ Ч Е Н И Ц У' 71
Радој е Симић (Београд)
Н Е К И В А Ж Н И ЈИ С И Н Т А К С И Ч К И П О ЈМ О В И 8 1
Љубомир Поповић (Београд)
И НФО РМ АТ И ВНЕ А К ТУА ЛИ ЗА ЦИЈЕ И П РЕЗЕН ТА ЦИ ЈЕ
ОСН ОВН И Х РЕЧЕН И ЧН ИХ КОНСТ РУ К Ц ИЈА 91
Јелена Јовановић (Београд)
О Н Е К И М СТ Е В А Н О В И Ћ Е В И М П О ЈМ О В Н И М
РА ЗГРА НИ ЧЕЊИМ А И ЊИХОВОМ ЗНАЧА ЈУ СА ГЛЕДИ ШТА
ПОЈМОВНО-ТЕРМ ИНОЛОШК Е ИЗГРА ДЊЕ СРПСК Е СИ НТА К СЕ
(О редукованим реченичним типовима) 123
276
Тања Самарџић и Балша Стипчевић (Београд)
ПОДЕЛА ГЛА ГОЛА НА ВРСТ Е И ОДГОВА РА ЈУЋА
Т Е РМ И Н О Л О Г И ЈА У СА В РЕ М Е Н О М СРП СК ОХ РВ А Т С К О М
ЈЕ З И К У II М . СТ Е В А Н О В И Ћ А 133
Душка К ликовац (Београд)
О М ЕТАФОРИЧНОСТИ У ТЕРМ ИНОЛОГИЈИ (на примеру
термина који означавају постојање и стварање језичких варијетета) 147
Јелена Јовановић (Београд)
Т ЕО РИ ЈСК И СИ СТ ЕМ ФУ Н К Ц И ОН А ЛН О -СТ И ЛИ СТ И Ч К И Х
П О ЈМ О В А И Т Е РМ И Н А 157
Вељко Брборић (Београд)
И Н Т Е РП У Н К Ц И ЈСК А Т Е РМ И Н ОЛОГИ ЈА ОД ВУ К А
ДО ДА НА С 195
Драгана Мршевић-Радовић (Београд)
ЈЕЗИЧ К А К УЛТУ РА И Ч ИСТОТА ЈЕЗИ К А (I) 207
Драгана Вељковић-Станковић (Београд)
Т Е РМ И Н Л И Н Г В О М Е ТОД И ЧК И ТЕ К С Т 215
Небојша Маринковић (Београд)
О ОДРЕЂИ ВА ЊУ СА ДРЖ А ЈА Н ЕК ИХ ПОЈМ ОВА И З
ГЛОТОДИДА К Т И К Е 223
Милорад Дешић и Михаило Шћепановић (Београд)
О (НЕ)УЈЕДНАЧЕНОСТИ СРПСК Е ДИЈА ЛЕК ТОЛОШК Е
Т Е РМ И Н О Л О Г И Ј Е 229
Бранкица Чигој а (Београд)
РЕ З У Л Т А Т И И С П И Т И В А Њ А Н А З И В А С РП С К О Г К Њ И Ж Е В Н О Г
ЈЕ ЗИ К А У П РО Ш ЛО СТ И У РА ДО В И М А А Л Е К СА Н Д РА
М ЛА Д ЕН О ВИ ЋА 235
А лександар Милановић (Београд)
СТ А Т У С П О ЈМ А И Т Е РМ И Н А П О СРБ И Ц А 245
Предраг Дилпарић (Београд)
А Н А Л О Г И ЈА И А Н А Л О Ш К Е П РО М Е Н Е 253
Снеж ана Баук (Београд)
О С Х В А Т А Њ У ЈЕ З И Ч К О Г О С Е Ћ А Њ А И Њ Е Г О В О М М Е С Т У У
Т Е РМ И Н О Л О Ш К О М К О РП У С У С РП С К О Г ЈЕ З И К А 259
Вања Станишић (Београд)
О Н Е К И М Т Е РМ И Н И М А СЛ О В Е Н С К Е П А Л Е О Г РА Ф И ЈЕ
З а издавача:
Проф. др Злат а Бој овић
Редактори:
Проф. др Љубомир Поповић
Проф. др Драгана Мршевић-Радовић
Доц. др Јелица Јокановић-М ихај лов
Технички уредио и штампу водио:
М илан Крсмановић
К оректор:
М илан К рсмановић
Овај Зборник је финансирало
М инистарство за науку, технологиј е и развој Републике Србије
И здавач :
Међународни славистички центар
на Филолошком факултету
Филолошк и факултет , Београд,
Студентски трг 3
Рукописи се не враћају
Ш т ам п а :
Ч И Г О ЈА Ш Т А М П А
Београд, Студентски трг 13
CIP - К аталогизациј а у публикацији
Народна библиотека Србиј е, Београд
811.163.4Г 34(082)
811.163.41'36(082)
Н А У ЧН И састанак слависта у Вукове дане (33
; 2003 ; Београд)
Терминолошк а стандардизациј а
лингвистичког описа савременог српског ј езика
I I. 3 / 33. научни састанак слависта у
Вукове дане, Београд, 10-14. 9. 2003. -
Београд : Међународни славистички центар на
Филолошком факултету, 2004 (Београд :
Чигој а штампа). - 280 стр. : табеле ; 24
cm. - (М СЦ , ISSN 035 1 -9066)
Тираж 300. - Напомене и библиографске
референце уз радове. - Summaries ;
Р е з го м е .
а) Српск и ј език - Граматика - Зборници
CO B ISS.SR - ID 116 89 8 82 8