Digitalna štampa i solventni printeri

Istorija

Prvi štampač je nastao davne 1938 godine, i osmislio ga je Čester Karlson. Bio je baziran na procesu suve štampe zvanom elektrofotografija, poznatiji pod nazivom Zeroks (Xerox). Posle toga prvi brzi printer je osmišljen 1953. i koristio se na takozvanom UNIVAC računaru.

Prvi pravi laserski štampač zvani EARS razvijen je u Xerox-ovim labaratorijama 1969. a kompletiran je 1971. Prema Xerox-ovim podacima, prvi Xerox 9700, koji je pušten u prodaju, bio je direktni potomak, EARS-a. Nakon toga se IBM uključuje u trku 1976. a istorija razvoja ih vodi do početka '90-ih godina, kada su kroz kompaniju HP (Hjulet Pakard) i popularnim modelom LaserJet 4, ušli u masovnu upotrebu. Smatra se da je od tih godina postao kućni ili kancelarijski uređaj, jer pre toga su samo retki mogli priuštiti sebi tako nešto.

U svetu inkjet štampe je stvar bila poprilično slična. 1976. godine je izmišljen prvi inkjet štampač, ali je tek 1988. ponovo kroz HP postao dostupan običnim smrtnicima. Sa cenom od 1000$ prvi takozvani DeskJet je stigao na tržište. Na našem tržišu se sada može kupiti HP DeskJet po ceni od 50$ sa višestruko boljim performansama i mogućnostima u odnosu na model iz '88. Tok razvoja i upotrebe ovih štampača je jasan, a njihova pojava u domaćinstvima i kancelarijama je svakodnevica.

Još sredinom '70. velike kompanije su shvatile potencijal inkjet štampača i od tada radile na njihovom razvoju. Cilj je bio napraviti jeftinu mašinu koja daje vrhunski kvalitet otiska. Gledajući rezultate tačno 30 godina kasnije, vaše kolege su se lično mogle uveriti da se na Fespi 2006. (FespaDigital 2006) upravo to i desilo. Na hiljade različitih modela, napravljenih od strane više desetina različitih proizvođača su bile izložene i svakog sekunda dokazivale tu činjenicu. Sada davne, 1994. godine u Beogradu, je prvi model na našem tržištu Epson StylusColor, pljucnuo prve kapi boje, i ostavio svoj otisak. Počela je revolucija.

Tehnologija

Radeći dugo na razvoju inkjet tehnologije Canon i HP su rešili ključnu stvar koja je nosile čitavu priču i ponajviše uticala na kvalitet štape: odnos između boje, glave za štampu i papira. Najteže je bilo izvesti kontrolisan protok mastila kroz glavu do samog papira, a pritom izbeći sušenje mastila na površini glave. Za razliku od IBM-ovih rešenja inkjet printera koji su trošili dosta mastila, Canon, HP i Lexmark su prema Siemens-ovom patentu iz 1977. godine razvili takozvanu "drop-on-demand" tehnologiju, koja u bukvalnom prevodu znači, da mastilo treba baciti samo na željenu površinu i to po zahtevu. Takav pristup je imao mnogo više uspeha i jako brzo je bio prihvaćen. Pomenuti proizvođači su svoju tehnologiju bazirali na termalnom principu kako bi boju u vidu spreja izbacivali iz glave za štampu. Nasuprot njima Epson je razvio sopstvenu tehnologiju nazvanu piezzo-electric, kako bi postigao istu stvar. Bukvalno rečeno, električnim impulsom se izazivaju sitne vibracije opne, koja izbacuje mastilo poput spreja. U zavisnosti od frekvencije impulsa izlazi željena količina boje.

Današnje glave za štampu, mogu imati i po nekoliko hiljada sitnih dizni smeštenih na površini od 1cm2.

Jedini problem koji je i danas ostao praktično nerešiv, je čuvanje samih glava kada printer ne radi. Glave za štampu ne smeju nikako biti direktno izložene kiseoniku, a da pritom ne rade. Usled brzog sušenja boje dizne na glavi ostaju trajno začepljene, što direktno utiče na kvalitet štampe. Stoga je preporučljivo koristiti original mastilo, i štampač bar s vremena na vreme uključiti kako bi pročistio

dizne. U zavisnosti od vrste štampača, mastila i glava, taj proces je potrebno ispuniti nekada i jednom dnevno.

Veliki format

Od 1995. pa sve do danas, praktično 10 godina se radilo na razvoju inkjet štampača velikog formata. Želja za prenošenjem fotografije ili reklame na veliki format je oduvek postojala, a druga skupa rešenja su navela proizvođače inkjet štampača da se pozabave ovim problemom. Jako brzo su se pojavili ploteri velikog formata, koji su mogli da crtaju ili štampaju linije u jednoj ili više boja. Današnji vodeći predstavnici te grupe jesu upravo Graphtec Cutting Plotter-i, pa je i velika čast biti deo jedne takve priče. Još od 1949. godine Graphtec je razvijao merne instrumente koji su mogli da plotuju (ispisuju) poput olovke. Od tuda i kreće priča sa plotovanjem i od 1978. razvijaju inteligentne plotere.

Mastilo i glave za štampu

Nakon toga kreće razvoj inkjet štampača velikog formata i to sa velikim uspehom. Ista tehnologija je samo usavršena i primenjena na velikom formatu. Problemi su nastajali sa izborom materijala, visokom cenom glava i mastila, i tržištem koje nije bilo upućeno u novonastalu situaciju. Trajnost mastila na vodenoj bazi i njegova postojanost na spoljašnjim uslovima, pod uticajima vode i sunca je bila toliko niska da je štampa praktično bila neupotrebljiva. Ukoliko bi pokušali da stave trajnije mastilo na bazi jakih razređivača u štampač, ili bi se glave zapušile ili bi ih razređivač bukvalno istopio. Razvijajući nove glave i nova mastila, krajem '90-ih godina, dobijena su rešenja u vidu izuzetno skupih mašina, sa izuzetno visokom cenom delova, eksploatacije i sveukupna priča je bila jako skupa. Ulažući milione dolara u razvoj upravo tehnologije trajnih mastila nastao je takozvani solvent koji je mogao sarađivati sa novim glavama. Kvalitet štampe je bio daleko lošiji nego kod njihove starije braće koji su koristili mastilo na vodenoj bazi. Konica, Xaar, Epson i ostali, danas lideri u svetu digitalne štampe, mukotrpno su radili na razvoju novih sistema i novih glava koje bi izašle u susret tržištu. Samo nekoliko godina kasnije zahuhtala kolona je stigla sa obiljem rešenja za širi krug korisnika. Glave su štampale sve kvalitetnije, u sve višim rezolucijama, i uskoro dostigle zadovoljavajuće kvalitete. Sa cenama od oko 100.000$ bile su dostupne onima koji su želeli da ulažu u digitalnu štampu. Upravo ti ljudi su stvorili prvi, neophodni zamajac, pa je ta tehnologija stigla i do nas. "Jefitini" štampači velikog formata sa dalekog istoka su preplavili tržište početkom 21. veka i postali uobičajeni.

Vrste štampača

Danas postoji mnogo vrsta štampača, ali ćemo se osvrnuti na dve bitne kategorije: klasični inkjet (vodena baza) i solvent (baza jačih i agresivnih razređivača).

U svetu klasičnih inkjet štampača vodeća imena su ostala ista, Canon, Epson, HP, Encad, dok se u svetu solventnih štampača gotovo svake godine pojavljuju neka nova imena, sa novim rešenjima. Inkjet tehnologija je u međuvremenu unapređena do te mere da se o kvalitetu same štampe ne može više raspravljati. Bukvalno rečeno, ne zna se koji je od kojeg bolji, i šta novo ubaciti u čitavu priču. Graphtec i Roland su ponudili tržištu izuzetne inkjet štampače sa ugrađenim katerom, gde su praktično napravili 2 mašine u jednoj, takozvane hibride. Inkjet štampačima je preporučen laminator, mašina koja odštampanu sliku može presvući slojem zaštitne plastike, kako bi produžila vek trajanja same slike i pod težim klimatskim uslovima. U priču su ubačene i pigmentne boje koje imaju i do nekoliko puta

trajniji otisak, a u kombinaciji sa foto papirima, kako se proizvođači hvale, slike mogu trajati i do 100 godina.

Solventni štampači imaju nekoliko bitnih karakteristika po kojima se mogu razlikovati. To su pre svega vrsta mastila koje koriste, vrsta glave za štampu, rezolucija štampe, i krajnja namena. Varijacijama na temu, dobili smo, klasičan solvent, mild solvent, eko solvent i sublimatik. Ova podela se najpre odnosi na same boje. Klasičan solvent je ubedljivo najagresivniji i najtrajniji od svih. Njegova agresivnost utiče i na to da se uglavnom moraju koristiti grublje glave, jer je toliko jak ta i njih može bukvalno istopiti. Druge mane su mu prejak i neprijatan miris, uz veliku štetnost po zdravlje korisnika (izaziva kancer) uz štetnost i po samu okolinu. Mild solvent je ređe, ali opet bolje rešenje, jer je nešto blaži. Eko solvent, je prvo sledeće rešenje koje nije opasno po korisnika, ali mu je i trajnost na spoljašnjim uslovima skraćena. Sublimatik predstavlja boju za štampu na tekstilu i koristi se u kombinaciji sa termo presom, kako bi se boja pod visokom temperaturom, prebacila kroz nekoliko agregatnih stanja i u vidu jarkih boja zadržala u samoj tkanini.

Sveukupni proces štampe

Za sam proces štampe, potrebno je ispuniti nekoliko uslova. Stabilne klimatske uslove, kvalitetan materijal, dobru boju, kvalitetan softver i naravno visoko stručno osoblje koje će kontrolisati sam proces. Iako stvar izgleda jednostavno, postoji nebrojeno mnogo faktora koji mogu uticati na krajnji kvalitet štampe, tako se čitava priča svakodnevno unapređuje. Svake godine na velikim svetskim sajmovima predstavljaju se nove mašine, koje naravno postavljaju neke nove standarde i nova pravila igre. U toj trci mnogi su ispali iz igre, što su opet zakonitosti samog tržišta, dok drugi opet opstaju uprkos godinama, unoseći inovacije i zadajući domaći zadatak ostalim konkurentima. HP je može se reći progutao tržište štampača u svakom pogledu i očekuje se njegov veliki udar u narednih par godina.

Zaključak

Sve u svemu, ostaje nam da čekamo neka nova rešenja sa dalekog istoka i nadamo se boljoj podršci od strane proizvođača i njihovih distributera. Naš cilj je da tu priču ispratimo do krajnjih granica i budemo u toku sa trenutnim i budućim tendencijama tržišta. Obrazovanjem i informisanošću o savremenim tehnologijama ove delatnosti možemo rešiti sve situacije i pomoći klijentima u krajnjem izboru mašine ili repro-materijala. Bez sveukupnog znanja koje mora poklapati nekoliko paralelnih oblasti nemamo šta da tražimo u svetu digitalne štampe, i moramo raditi na tome da s vremena na vreme pogledamo šta se dešava u ovom uzbudljivom i interesantnom svetu mašina.

14. Jun 2006.Marko MitrovićDifol d.o.o.