upravljanje prirodnim resursima

1

Недељко Магдалиновић

Марија Магдалиновић-Калиновић

УПРАВЉАЊЕПРИРОДНИМ РЕСУРСИМА

НАУКАБеоград , 2007.

2

Проф. др Недељко МагдалиновићМарија Магдалиновић-Калиновић, дипл. ецц.

ЕКОНОМИКА ПРИРОДНИХ РЕСУРСА

Рецензент:Др Родољуб Јовановић, доц.

Издавач:ИП "Наука", Београд

За издавача:Никола Дончев

Технички уредници:Саша Калиновић, дипл. инж.Драган Јеленковић

Штампа:"Графомед" Бор

Тираж: 500

Copyriдht:2007, Наука, БеоградИздавач и аутори задржавају сва права. Репродукција појединих делова или целине није дозвољена!

ISBN

3

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР………………………………………………………………..УВОД………………………………………………………………………..

ГЛАВА I

ПРИРОДНИ РЕСУРСИ И ПРИРОДНИ УСЛОВИ……………1. ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ………………………………………………….……..2. КЛАСИФИКАЦИЈА ПРИРОДНИХ РЕСУРСА………………………………

ГЛАВА II

НЕОБНОВЉИВИ РЕСУРСИ…………………………..МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ.............................................

1. ОПШТИ ПОЈМОВИ О МИНЕРАЛНИМ СИРОВИНАМА…………………..2. КЛАСИФИКАЦИЈА МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА…………………………3. БИЛАНСИРАЊЕ МЕТАЛА У ПРОЦЕСУ ПРИМАРНЕ ПРЕРАДЕ РУДЕ4. БИЛАНСИРАЊЕ МЕТАЛА ПРИ ПРЕРАДИ ПОЛИМЕТАЛИЧНЕ РУДЕ...5. САДРЖАЈ МЕТАЛА У СМЕШИ КОНЦЕНТРАТА (РУДА).........................6. СПЕЦИФИЧНОСТИ ЕКОНОМСКОГ ВРЕДНОВАЊА ПРОИЗВОДЊЕ

МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА………………………………………………….6.1 ОДНОС ПРОИЗВОДЊЕ И ТРОШКОВА У РУДАРСТВУ..........................6.2 ГРАФИК ПРИХОДА И ТРОШКОВА У ФУНКЦИЈИ ПЛАНИРАЊА И

УПРАВЉАЊА ПРОИЗВОДЊОМ……………………………………………6.3 ДОЊИ ГРАНИЧНИ САДРЖАЈ МЕТАЛА У РУДИ......................................6.4 КВАЛИТЕТ МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА КОНЦЕНТРАТА И ЦЕНА.....6.5 ЕКОНОМСКА ОЦЕНА ЛЕЖИШТА …………………………..…………...6.6 ЗНАЧАЈ ИСТРАЖЕНОСТИ ЛЕЖИШТА У ДОНОШЕЊУ

ИНВЕСТИЦИОНИХ ОДЛУКА .......................................................................7. МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ СРБИЈЕ ...................................................................

7.1 МЕТАЛИЧНЕ СИРОВИНЕ .............................................................7.1.1.Руде бакра ............................................... .................................7.1.2.Руде олова и цинка ....................................................................................7.1.3.Боксит .........................................................................................................7.1.4.Остале металичне сировине ..........................................................

7.2 НЕМЕТАЛИЧНЕ МИНЕРАЛНЕ СИРОВИНЕ ..............................................7.3 ЕНЕРГЕТСКЕ СИРОВИНЕ .............................................................................

7.3.1.Чврсте енергетске минералне сировине....................................7.3.1.1. Угаљ ...................................................................................................7.3.1.2. Нуклеарне сировине ..........................................................7.3.1.3. Уљни шкриљци ..................................................................

7.3.2. Нафта и гас ...............................................................................8. УТИЦАЈ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА НА

ЖИВОТНУ СРЕДИНУ........................................................................................9. РЕЦИКЛАЖА ОТПАДА И РАЦИОНАЛНО КОРИШЋЕЊЕ

МИНЕРАЛНИХ РЕСУРСА.................................................................................10. РАЗВОЈ НОВИХ ТЕХНОЛОГИЈА И ШТЕДЊА ПРИМАРНИХ

МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА ............................................................................11. ЕКОЛОГИЈА И ПРИВРЕДНИ РАСТ ................................................................

37

99

12

15151721233038

3943

47515559

6366666873757678808181858687

88

91

103106

4

ГЛАВА III

ОБНОВЉИВИ РЕСУРСИ ...........................................1. ОБНОВЉИВИ ЕНЕРГЕТСКИ ИЗВОРИ ............................................1.1 ХИДРОЕНЕРГЕТСКИ ПОТЕНЦИЈАЛ .......................................................1.2 ГЕОТЕРМАЛНА ЕНЕРГИЈА ..........................................................

1.2.1. Стање коришћења геотермалних ресурса у свету и у Србији ................1.3 СУНЧЕВА ЕНЕРГИЈА.....................................................................

2. ЗЕМЉИШТЕ .....................................................................................2.1 ПЕДОЛОШКИ ПОКРИВАЧ ............................................................2.2 КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА У

СРБИЈИ...............................................................................................................3. ВОДЕ ─ ХИДРОСФЕРА ...................................................................3.1 ХИДРОЛОШКЕ ОДЛИКЕ СРБИЈЕ .................................................

3.1.1. Термо – минералне воде ...........................................................4. ШУМЕ ..............................................................................................4.1 ШУМЕ У СРБИЈИ ..........................................................................

ГЛАВА IV

ПРИРОДНИ УСЛОВИ.....................................1. РЕЉЕФ .............................................................................................1.1 РЕЉЕФНЕ ОДЛИКЕ СРБИЈЕ .........................................................

2. КЛИМА ............................................................................................2.1 КЛИМА КАО ЕНЕРГЕТСКИ ИЗВОР ..............................................2.2 КЛИМАТСКЕ ОДЛИКЕ СРБИЈЕ ....................................................

2.2.1. Падавински режим у Србији 1961-1990 ....................................

ГЛАВА VЗНАЧАЈ ПРИРОДНИХ РЕСУРСА ЗА РАЗВОЈ ПРИВРЕДЕ И

РАЗМЕШТАЈ ПРОИЗВОДЊЕ У ОДНОСУ НА ПРИРОДНЕ ИЗВОРЕ И УСЛОВЕ .................................................

1. ПРИРОДНИ ИЗВОРИ И РАЗМЕШТАЈ ПРОИЗВОДЊЕ ....................1.1 РАЗМЕШТАЈ РУДАРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ И ОБЈЕКАТА

ПРИМАРНЕ ПРЕРАДЕ МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА.....................1.1.1. Енергетска привреда .................................................................1.1.2. Неке специфичности експлоатације неметаличних минералних

сировина ...................................................................................1.2 РАЗМЕШТАЈ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРОИЗВОДЊЕ.........................

1.2.1. Специфичности пољопривредне производње............................1.2.2. Размештај бињне производње ...................................................1.2.3. Карактеристике и законитости размештаја сточарства .............1.2.4. Карактеристике и законитости размештаја шумске привреде ...............1.2.5. Неке одлике пољопривредне производње у Србији ..................

2. САОБРАЋАЈ ....................................................................................ЛИТЕРАТУРА............................................

109109109111113117118118

121124128131134135

137137138139141142144

147148

148150

152153154158162163164167

174

6

ПРЕДГОВОР

Књига "Економика природних ресурса" је настала као резултат вишедеценијског научног и стручног рада првог аутора у својству професора на Рударском одсеку Техничког факултета у Бору, на предметима из области минералних технологија и петогодишњег стручног рада другог аутора у својству стручног сарадника на пословима Плана и анализе у Рударско-топиони-чарском басену Бор. Поглавље 6 у књизи је скраћени извод из магистарског рада другог аутора који је у припреми за одбрану. Својим садржајем, књига у целости покрива наставни програм предмета: Економика природних ресурса на Факултету за менаџмент у Зајечару. Стога ће бити од користи студентима овог Факултета, али и свима онима који истражују и изучавају област економике природних ресурса.

Захваљујемо рецензенту Др Родољубу Јовановићу на корисним сугестијама током припреме рукописа.

Техничким уредницима, Драгану Јеленковићу и Саши Кали-новићу дугујемо захвалност и признање за квалитетно припремљен текст за штампу.

Аутори

У в о д

ГЛАВА I

У В О Д

У основи индустријског развоја сваке земље су природни ресурси. Природни ресурси су извори природних сировина и енергије на којима се темељи развој свих индустријских грана. Из ове чињенице, за експло-атацију и примарну прераду сировина из природних ресурса, проистекао је назив базна индустрија. Сам назив, истиче њен значај за развој свих других индустријских грана.

Ако изузмемо земљиште и воде, као обновљиве изворе, онда закљ-учујемо да основу већег дела индустријског развоја чине необновљиви минерални ресурси (руде, неметали и енергетске сировине: угаљ, нафта и гас).

У корелацији између достигнутог степена индустријског развоја и расположивих минералних ресурса уочавамо својеврстан апсурд. Наиме, индустријска производња бележи сталну стопу раста, а њена развојна основа, оличена у природним минералним ресурсима, бележи сталну стопу смањивања расположивих резерви. Јасно се намеће питање - хоће ли једног дана убрзани раст индустријског развоја довести до потпуног исцрпљивања своје сировинске основе, а тиме и до свог колапса? Светска привреда је, дакле, суочена са питањима граница привредног раста. Драматична упозорења на овакву будућност су задњих деценија све мање оспоравана. Протагонисти оспоравања драматичности ситуације, као је-дан од главних аргумената, истичу чињеницу да је Земља још увек мало истражена и да су могућности за проналажење нових резерви минералних сировина још увек велике, а посебно извори обновљивих енергената (сунце, ветар, геотермална енергија, биомаса). То је тачно, или боље рећи делимично тачно, али не и довољно за опуштање и занемаривање следећих чињеница:

- доступни део земљине коре, у којем су депонована лежишта минерални сировна, је ограничен,

- већина богатих лежишта минералних сировина је углавном исцр-пљена, а међу новопронађеним и истраженим су све ређа богата, а све чешћа сиромашна, са тенденцијом сталног опадања квалитета

- земљиште, воде и ваздух су изложени све већој деградацији и згађењу, због интензивне експлоатације природних ресурса, и

7

8 У в о д

- број становника на Земљи убрзано расте, а тиме и потребе за храном, водом и индустријским производима

Дакле, у условима ограничених природних ресурса, надомештање исцрпљених резерви новопронађеним не отклања поменути колапс, већ га само одлаже за извесно време.

Човечанство је, свесно ових чињеница, на првој светској конферен-цији о заштити животне средине у Рио Де Жанеиру 1992. год. донело резолуцију о промовисању Стратегије одрживог развоја, која је по циљевима равна новом филозофском правцу у даљем развоју људске цивилизације.

Суштина стратегије одрживог развоја своди се на захтев да свака генерација ради и развија се задовољавајући своје потребе, али не ускраћујући могћности даљег развоја будућих генерација. У основи, то значи развој уз рационално коришћење и штедњу природних ресурса и очување животне средине, која је управо највише угрожена од њихове експлоатације и прераде.

Стога, управљање природним ресурсима, као ужа научна област, има циљ да промовише и истражује економске специфичности индустр-ије која се бави експлоатацијом и прерадом природних ресурса, и да свеукупну економику базне индустрије стави и изучава у контексту Стратегије одрживог развоја. Овакав циљ даје јој много шири значај од самог назива и сврстава је у мултидисциплинарну област, са темељним значењем за даљи индустријски и социјално-економски развој у Свету.

1. ОСНОВНИ ПОЈМОВИ

Често се сусрећемо са терминима: природни ресурси, при-родни извори, природни услови, природни потенцијали и при-родна богатства.

Ресурс потиче од француске речи re s source и значи извор из кога се добављају сировине и енергија за привреду. Према томе, у ресурсе спадају активна лежишта минералних сировина (рудници, нафтна и гасна поља), обновљиви енергетски извори, све врсте вода и земљиште као подлога за развој пољопривреде. Дакле, природни ресурси значе исто што и природни извори и односе се на приро-дна добра која су у функцији – приведена коришћењу.

Код овакве дефиниције природних ресурса, неминовно се поставља питање шта представљају природна добра која се још не користе. Јасно је да таква добра представљају резерве. Резерве

У в о д

могу одлуком и деловањем човека, у сваком тренутку, прећи у кат-егорију ресурса.

Неке компоненте природе могу да имају директну употребну вредност (минералне сировине, воде, земљиште са вегетацијом), у смислу да се могу привести експлоатацији и коришћењу или коришћењу као сировине у некој производњи.

Друге пак компоненте природе (клима, рељеф, врста земљишта и близина воде за наводњавање) имају индиректну вредност, у смислу погодних услова за развој неких привредних грана. Те компоненте природе сврставамо у природне услове.

Природни услови су елементи географске средине. Они, по правилу, нису извор сировина и енергије, те се не могу сврстати у природне ресурсе. Међутим, без неких природних услова нема ни природних извора у пољопривреди. Примера ради, неке биљке и пољопривредне културе могу да успевају само у одређеним климат-ским условима и на одређеним врстама земљишта. Према томе, строго узевши, земљиште није природни ресурс, јер није извор ни енергије ни сировина за индустрију, али је подлога за развој биљака и плодова који представљају природне изворе сировина за индустрију или непосредну употребу.

Неки природни услови могу у одређеним условима и окол-ностима постати природни извори и обрнуто, или пак да истовре-мено представљају и природни извор и природни услов. Навешћемо неке примере. Земљиште је истовремено и природни услов и при-родни извор. Услов је у смислу поседовања одређених хемијских и минеролошких карактеристика, неопходних за развој одређених би-љака и истовремено извор ових ресурса. Воде су неопходан приро-дни услов за наводњавање, узгој риба и водоснабдевање, али ако се на њима изграде хидроцентрале онда су оне и природни извор енер-гије. Море је услов за развој риболова и прекоморског транспорта, али ако се из морске воде добијају соли и неки метали (магнезијум), онда морска вода представља и природни извор. Сунце и ветар, као елементи климе, могу постати природни извор ако се користе за добијање енергије (соларна енергија и енергија ветра). С друге стране, рељеф не може постати природни извор, али је за неке гране привреде важан природни услов.

За разлику од других компоненти природе, већина природних услова испољава свој утицај независно од воље човека, а само је питање у којој мери ће то он искористити у стварању нових вред-ности. Природни услови се називају и природни фактори. Реч фактор потиче од латинске речи f ace re која у различитим обла-стима има различито значење: чинилац, околност, сила која нешто

9

10 У в о д

ствара итд. Са становишта одређења утицаја, употреба термина фактор уместо услов није спорна.

Дакле, класификација елемената природе, на природне изво-ре и природне услове је, у најширем спектру посматрања и вредно-вања, условна, будући да се неки елементи природе могу сврстати и у изворе и у услове.

Подела елемената природе на природне ресурсе (изворе) и природне услове није терминолошко питање, већ она има суштин-ски значај у вредновању утицаја појединих елемената на развој производње.

Потенцијал потиче од латинске речи po t en t i a l i s , која значи моћан, поседује могућу или скривену (латентну) моћ. У при-вреди и економији, то би значило природна добра која човеку могу бити од користи или то већ јесу. Та добра су: минералне сировине, воде, земљиште са вегетацијом и природни услови. Дакле, ова природна добра, док нису у употреби, чине резерве и представ љају само могућу (латентну) вредност. Ако их човек приведе кориш-ћењу, онда оне имају своју вредност. Сагласно оваквој дефиницији, јасно је да природни ресурси (извори) са резервама природних доб-ара и природни услови представљају природни потенцијал.

Природно богатство је описна вредносна одредница за при-родни потенцијал.

Имајући у виду да су неки природни услови истовремено и природни ресурси, као и да експлоатација и коришћење неких ресурса зависи од природних услова, у овом тексту ће и њима бити посвећена одговарајућа пажња.

2. ЗНАЧАЈ УПРАВЉАЊА ПРИРОДНИМ РЕСУРСИМА

2.1 ОДРЖИВИ РАЗВОЈ

Значај управљања природним ресурсима проистиче из њихо-вог значаја за развој и опстанак људске цивилизације. Индустриј-ски и технолошки развој условљен је постојањем природних извора сировина и енергената, а опстанак цивилизације производњом здра-ве хране, свих других индустријских производа и очувањем здраве животне средине, која је управо највише угрожена од индустриј-ског и технолошког развоја.

Неке природне сировине и енергенти су необновљиви. Њи-хове количине у земљиној кори су ограничене. Једном извађене и потрошене резерве руда, угљева, нафте и гаса, природа више не надокнађује. Због тога, њихова рационална експлоатација, у складу

У в о д

са принципима одрживог развоја, је стратегијско питање опстанка људске цивилизације. Стратешки значај рационалне експлоатације необновљивих ресурса, проистиче и из тога што њихову експло-атацију и коришћење прати и велико загађење животне средине.

И обновљиви природни ресурси, као што су земљиште и во-де, у ери наглог индустријског развоја постају условно обновљиви, будући да су од интензивног коришћења и индустрије изложени све већој деградацији и загађењу.

Одрживи развој је складан однос привреде и екологије, како би се природно богатство и здрава животна средина сачували и за будуће генерације. Другим речима, одрживи развој подразумева развој усклађен са ограничењима природе и економским и еколош-ким интересима, како на локалном тако и на глобалном плану.

Прва озбиљна упозорења о неконтролисаном расту произво-дње, рапидном расту потрошње необновљивих природних ресурса и све већем загађењу животне средине, објављена су у књизи Границе раста коју је објавио Римски клуб 1972. год. Исте године одржана је Прва Конференција Уједињених нација о животној средини у Стокхолму, која је означила промену односа према животној средини. Ова два догађаја била су непосредан повод за оснивање Светске комисије за животну средину и развој (World Commision on Environment and Development).

Године 1982. у Најробију је одржана Друга Конференција УН о животној средини, на којој је упозорено да неконтролисани инд-устријски развој и прекомерна експлоатација природних ресурса остављају неповољне последице по животну средину.

Светска комисија за животну средину и развој поднела је извештај под називом "Наша заједничка будућност" (Our Common Future) на Конференцији УН о животној средини и развоју у Рио де Жанеиру 1992. год., кроз који је понудила идеју о одрживом развоју.

Концепт одрживог развоја подразумева очување природног блага на начин да степен потрошње обновљивих ресурса не прева-зилази оквире у којима природни системи могу то да надокнаде и да степен потрошње необновљивих ресурса не превазилази оквир према коме се могу заменити обновљивим ресурсима. Овај концепт даље подразумева такав развој да емисија полутаната не превази-лази капацитет земљишта, воде и ваздуха да сачувају свој квалитет, према стандардима који су увек најмање довољни за живот и благостање људи, биљног и животињског света.

У сагласности са тим, одрживи развој (Sustainable Development) је дефинисан као развој којим се испуњавају потребе садашњости, без ускраћивања могућности будућим генерацијама да задовоље

11

12 У в о д

своје потребе. Он обухвата и потребу компромиса између преко-мерног трошења природних ресурса у богатим земљама и потреба слаборазвијених земаља за бржим развојем, односно постизање социјалног приближавања сиромашног света богатијем. Уз то, у први план се истичу захтеви за заштиту природе и дугорочно очу-вање природних ресурса. Ово се може остварити само уз рацио-нално глобално смањење коришћења необновљивих ресурса, како би се остварио развој који спаја потребе садашњих и будућих гене-рација. Националне стратегије одрживог развоја дефинисане су као процес планирања и деловања који омогућује интеграцију економ-ских, друштвених и еколошких циљева у правцу остваривања одрживог развоја. Саставни део такве стратегије, или као посебан документ, је Стратегија управљања животном средином (Product Stewardship Environmental Manaдement Strateдy) која обухвата пројекто-вање, производњу, продају и употребу производа уз минимизирање утицаја на животну средину у току целог "животног циклуса" про-извода.

Конференција у Рио де Жанеиру је преломни тренутак за глобално прихватање концепта одрживог развоја. Потписано је неколико важних докумената за успостављање процедура које тре-ба да стање промене на боље:

- Декларација о животној средини и развоју- Конвенција о промени климе, и-Конвенција о биолошкој разноврсностиЈедан од најважнијих докумената ове Конференције је Аген-

да 21, у којој се дају препоруке за управљање необновљивим и обновљивим природним ресурсима и обавезивање на одрживи раз-вој у 21. веку, укључујући и препоруке које се односе на здравство, глобално сиромаштво, упраљање отпадом и заштиту животне средине. У преамбули Агенде 21 пише: "Човечанство се налази на одлучујућој тачци историје. Сведоци смо неједнакости међу наро-дима, сиромаштва, глади, неписмености, болести и оштећења еко-система од којих зависи наш даљи живот. Уједињавањем разво-јних интереса и интереса заштите животне средине, њиховим поштовањем, може нам успети да осигурамо покривање основних потреба човечанства, побољшамо животни стандард свих људи и остваримо већу заштиту екосистема, а да при томе имамо веће приносе и да тако себи осигурамо будућност".

У глави 30 Агенде 21 налазе се препоруке за јачање улоге предузећа у еколошки рационалној развојној политици:

- Промовисање нових , еколошки оправданих технологија- Прилагођавање постојећих технологија конкретним еколо-

У в о д

шким условима- Интеграција предузећа на глобалном нивоу и економски

погодан трансфер нових технологија- Сарадња на међународном нивоу и обрачун трошкова по

принципу "загађивач плаћа"- Примена концепције и критеријума за одрживи развој- Развијање еколошке свести и оснивање националних савета

за одрживи развој- Формирање фондова за програме одрживог развоја- Јачање производних сегмената предузећа у складу са наци-

налном концепцијом одрживог развоја- Повезивање предузећа у еко-технолошку целину и развој

кооперативних односа у области екологије- Увођење еко-менаџмента- Повећање енергетске ефикасности и рационално кориш-

ћење природних ресурса- Смањење отпада и продужење "животног циклуса" произ-

вода- Увођење еколошких норми и правила у привредним органи-

зацијама- Информисање о свим еколошки релевантним

активностима- Еколошка едукација,и-Истраживање и развој чистих технологија - екотехно-

логијаКонцепт одрживог развоја треба остварити на глобалном,

регионалном и локалном плану. У Агенди 21 пише да су локалне власти одговорне за консултацију са становништвом у погледу осмишљавања и реализације Стратегије одрживог развоја на локал-ном плану.

Прве активности на плану остварења одрживог развоја одно-се се на политички и правни оквир, односно на доношење закона и стварање услова за њихово спровођење.

Светска комисија за одрживи развој одобрила је 1995. год. Програм рада на индикаторима одрживог развоја и позвала УН, владине и невладине организације да их спроведу.

На 19. Ванредној седници Генералне скупштине УН, 1997. год. афирмисана је важност Програма рада на индикаторима одржи-вог развоја, ради проналажења практичног усаглашеног скупа индикатора који су подесни за сваку земљу и који се могу корис-тити у надгледању напредовања ка одрживом развоју на национал-ном нивоу.

13

14 У в о д

Десет година након Конференције у Рио де Жанеиру, одржа-на је конференција у Јоханесбургу 2002. год. да би се оценио напре-дак ка одрживом развоју за протеклих десет година, са посебним нагласком на проблем све већег сиромаштва људи у одређеним деловима Света и могућностима да се сиромаштво смањи и искорени.

2.2 ИНДИКАТОРИ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА

Индикатори одрживог развоја представљају лако разумљиве, корисне и комплексне информације за инвеститоре и акционаре који доносе одлуке о планирању развоја. Индикатори морају бити погодни за анализу, саопштавање, објашњавање и оцену перфор-манси алтернативних решења, преко лако упоредивих вредности, како би се лакше донела исправна одлука.

Не постоји јединствени приступ у дефинисању индикатора одрживог развоја, већ свака држава креира сопствени модел одржи-вог развоја, у складу са природним потенцијалима, историјским, политичким, културним и еколошким околностима, са могућношћу редефинисања постављених циљева. Индикатори треба да пруже информације неопходне за доношење одлука које земљи омогућа-вају кретање у правцу одрживог развоја. Они морају бити лако индентификовани током читавог "животног циклуса" развојног система.

При дефинисању индикатора треба имати у виду да одрживи развој, поред захтева за заштиту природе и дугорочно очување природних ресурса, подразумева и компромис између прекомерног трошења природних ресурса у богатим земљама и потреба сиро-машних за бржим развојем и приближавање богатим.

Индикатори одрживог развоја треба посебно да дефинишу механизме обезбеђивања средстава за остваривање циљева одржи-вог развоја.

Генерално, индикатори одрживог развоја могу се сврстати у следеће групе (комплете):

- Индикатори коришћења ресурса- Индикатори менаџмента- Индикатори производа- Регионални индикатори- Локални индикатори, и- Секторски индикаториСваки комплет индикатора треба да садржи индикаторе: про-

сперитета, користи за људе, структуру популације, производње,

У в о д

рециклирања, складиштења отпада, климе и утицаја на климу, квалитета земљишта, воде и ваздуха, биодиверзитета, коришћења необновљивих и обновљивих енергената, утицаја производње на здравље људи и др.

За успешно праћење реализације Националне стратегије одр-живог развоја потребно је преко индикатора успоставити систем мерења степена реализације у одређеном временском оквиру циље-ва утврђених Стратегијом.

Индикатори треба да омогуће и прогнозирање прихватљиво-сти пословања, преко информација о садашњим условима и претпо-ставкама о променама у току времена.

Да би индикатори били делотворни у току времена потребно је њихово стално дограђивање, у складу са технолошким иноваци-јама и променама друштвених вредности.

Добар индикатор указује на проблем и помаже препознавање начина његовог решавања.

3. КЛАСИФИКАЦИЈА ПРИРОДНИХ РЕСУРСА

У литератури су присутне различите класификације при-родних ресурса, које проистичу из различитих критеријума класи-фикације.

Са становишта тематике овог наслова, значајна је класифи-кација природних ресурса према њиховом трајању, што је у сушти-ни критеријум економског карактера. Према овој класификацији, природне ресурсе можемо сврстати у две групе:

1. Необновљиви ресурси: минералне сировине или мине-рални ресурси, и

2. Обновљиви ресурси: земљиште и воде са флором и фау-ном, геотермална енергија и енергије: ветра, сунца, био-масе, плиме и таласа, као и неки неметали за грађевинску индустрију (шљунак и песак) и морске соли.

Са становишта индустријске производње и развоја земаља на тој основи, од посебног интереса су необновљиви природни ресур-си металичних, неметаличних и енергетских сировина. Будући да су ови ресурси исцрпиви, њихова рационална експлоатација и кори-шћење има изузетан значај, како са економског тако и са друшт-веног аспекта. Истовремено, експлоатација ових ресурса изазива деградацију великих површина земљишта, често пута и врло квали-тетног пољопривредног, што само по себи представља велику ште-ту. Такође, експлоатацију минералних ресурса прати велика коли-чина отпада за чије депоновање се заузимају велике земљишне

15

16 У в о д

површине, а сам отпад представља велики загађивач животне сре-дине.

Рударска индустрија, која се бави експлоатацијом и прера-дом минералних сировина, је на самом врху активних загађивача водених токова, земљишта и ваздуха. Експлоатација минералних ресурса значи непосредно и посредно делимично, трајно или при-времено, угрожавање, па и уништавање других природних ресурса (земљишта, воде и ваздуха).

Из ових разлога, планска и рационална дугорочна стратегија експлоатације минералних ресурса, за сваку државу, има значај нај-вишег ранга у сваком погледу.

Необновљиви ресурси

ГЛАВА II

НЕОБНОВЉИВИ МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ

Минерални ресурси имају важну улогу у развоју привреда већине земаља у Свету. Њихов утицај на развој националне еко-номије може бити различит по карактеру, димензијама и усмерено-сти. За неке земље, минерални ресурси могу бити основни извор привредног развоја, а за неке чинилац који га успорава. Има и зема-ља за које је карактеристично и једно и друго.

Значај минералних ресурса за привреду једне земље зависи од степена њене економске и технолошке развијености, изграђене привредне структуре и положаја националне економије у међуна-родној подели рада.

Иако поседовање минералних ресурса није, само по себи, довољно за привредни развој, ипак је боље имати их у вишку него у мањку. Бројни су примери земаља које су пребогате минералним ресурсима, а и даље су на ниском степену развоја. Основни проб-лем таквих земаља је одсуство ефикасног управљања приносима од експлоатације минералних ресурса.

Сировински или енергетски дефицит не мора да значи велику препреку за развој неке земље. Пример за то су: Швајцарска, Јапан, Исланд, Нови Зеланд, Хонг Конг и Сингапур, као земље са разви-јеном економијом, иако не поседују значајније изворе енергије и метала.

Дакле, поседовање квалитетних минералних ресурса није довољан, па чак ни потребан, услов за индустријски развој, али по-маже.

Непрестани привредни и економски раст земаља, заснован на експлоатацији минералних ресурса, може да у једном тренутку пос-тане и развојна баријера, па чак и разлог за опадање националне економије. Ово из разлога, што су минерални ресурси необнов-љиви. Стално повећање њихове експлоатације и потрошње убрзава њихово исцрпљивање, тако да, наједанпут, земља из стања обиља минералних ресурса, дође у стање њихове знатне оскудице. Још, ако до тада није у довољној мери развијала друге гране индустрије,

17

као замену за минералну индустрију, јасно је да ће се суочити са великим проблемима и неминовним падом националне економије. Такве примере имамо и у нашој земљи. Наиме, још и сада имамо уџбенике у којима пише да смо земља богата минералним ресур-сима (угљем и рудама). Истина је да смо то били, када је о рудама метала реч. У периоду после Другог светског рата имали смо ста -лни раст потрошње расположивих резерви руда метала и за , рела-тивно, кратко време потрошили њихов највећи део. У истом пери-оду није довољно улагано у геолошка истраживања ради пронала-жења нових резерви. Као резултат тога, више нисмо земља богата рудама метала, већ у њима оскудевамо.

Богате, индустријски развијене, земље имају јасно дефиниса-ну дугорочну стратегију експлоатације својих минералних резерви. У основи такве стратегије је штедња, па чак и одлагање експло-атације. Таква стратегија се остварује: рециклажом, супституци-јом и увозом.

У новије време, све је чешће пресељење грана индустрије које користе минералне сировине у земље које их поседују. По пра-вилу су то неразвијене или мање развијене земље.

1. ЗНАЧАЈ УПРАВЉАЊА МИНЕРАЛНИМ РЕСУРСИМА

Значај управљања минералним ресурсима, управо, проистиче из њихове необновљивости и великог негативног утицаја на живот-ну средину. Њихове количине у земљиној кори су ограничене. Јед-ном извађене и потрошене резерве руда, угљева, нафте и гаса, при-рода више не надокнађује.

Глобални резултати у правцу одрживог развоја човечанства, свакако, ће добрим делом зависити од "газдовања" минералним ресурсима, односно заштите од исцрпљивања и нерационалне експ-лоатације.

Управљање минералним ресурсима, првенствено, значи њи-хову рационалну експлоатацију, усмерену ка одрживом развоју. То доследно значи поштовање три основне компоненте одрживог развоја: економске, еколошке и социјалне, уз поштовање принципа интергенерацијске једнакости (уважавање интереса и права будућих генерација на минералне ресурсе) . Наравно, само по себи, управљање (менаџмент) минералним ресурсима је четврта врло битна компо-нента одрживог развоја.

Ограниченост и исцрпљивост минералних ресурса илуструју подаци о трајању светских резерви неких метала ( таб.1).

Свет веома убрзано троши метале (сл.1). За 6.000 година, извађено је из земљине коре и потрошено око 17x109 t метала, а од

18


тога 12x109 t за последњих 50 година.

Таб.1 - Трајање светских резерви неких метала

МеталГодишња стопа раста потреба, (%)

Резервех106 t

Период трошења, (год)

I I I I I I

Алуминијум 5,1 1170 5 7 91 Бакар 3,4 308 4 6 95Цинк 2,5 123 8 6 101Молибден 4,0 54 6 7 104Сребро 1,5 0,2 4 2 117Титан 2,7 147 1 27 152

I- при коришћењу познатих резерви 1990. год. (ПР) II- при увећању познатих резерви (ПР) од 10 % годишње III- при увећању познатих резерви од 10 % годишње и задовољењу 50 % потрошње из секундарних сировина

Сл.1 Кумулативни дијаграм потрошње метала у Свету

Пораст производње и потрошње метала и енергије је у непо-средној вези са порастом броја становника на Планети. На почетку

19

Нове ере, на Земљи је живело око 160x106 људи; на почетку 18. века око 600x106; на почетку 20. века око 1,6x109, а на почетку 21. века око 6,2x109 људи. Према тренду раста, 2030. год. очекује се 10x109 станов-ника.

Сл.2 Кретање становништва на Земљи

Експлоатација минералних сировина изазива велико загађење животне средине. Оно је праћено следећим појавама:

Велика деградација земљишних површинаВелика количина отпада (рудничке и флотацијске јаловине

као и пепео, угљендиоксид и гасни оксида азота и сумпора код сагоревања угља у термоелектрана)

Велике количине отпадних вода, и Нафтне мрљеПрва темељита имплементација препорука о одрживом

развоју у минерално-сировинском комплексу начињена је 1999. год., формирањем "Глобалне рударске иницијативе" од стране водећих рударских компанија са задатком да размотре актуелне проблеме и убрзају неопходне промене у рударству, а као одговор на изазове инициране концепцијом одрживог развоја. Најконкретнији допри-нос будућем развоју, мониторингу и индикаторима одрживог раз-воја у минералном сектору дале су Прва, Друга и Трећа интерна-ционална конференција о индикаторима одрживог развоја у мине-ралној индустрији (Sustainable Development Indicators in the Minerals Industry, Milos 2003., Ahen 2005. i Milos 2007).

20


У Србији управо теку интензивне активности на изради Националне стратегије одрживог развоја и Националне страте-гије одрживог коришћења природних ресурса. Други документ је од посебног значаја за минералне ресурсе, јер предвиђа израду неко-лико секторских стратегија са индикаторима по групама, и то: минерални ресурси, шуме, биодиверзитет, водни ресурси, рибљи ресурси, земљиште и обновљиви извори енергије.

У теорији система, индикатор је нумерички израз односа између елемената на улазу и излазу из система (однос између масе утрошених сировина и количине добијених производа, између улагања и добити и сл.).

Раније коришћени индикатори, као што су: бруто национални доходак, количина одређених ресурса или обим загађења и сл. нису обезбеђивали одговарајуће изражавање одрживости. Због тога је настала потреба развоја индикатора одрживог развоја као поузда-нија основа за одлучивање и саморегулацију интегрисаних система животне средине и развоја.

У Европској Унији, за неенергетску екстрактивну индустри-ју, утврђен је сет од 14 индикатора на нивоу компанија и седам на нивоу држава - чланица:

- Запосленост- Трошкови истраживања- Инвестиције у истраживање и развој- Транспорт - врсте и ограничења- Здравље и сигурност запослених- Односи са локалном заједницом- Обучавање кадрова- Квалификованост кадрова- Ефикасност коришћења енергије- Потребе у води- Потребе у просторима за истраживање- Управљање земљиштем- Употреба опасних супстанци по тони руде, и- Инциденти у животној срединиСвака држава и компанија, у складу са својим специфично-

стима, разрађује ове и уводи додатне индикаторе и подиндикаторе.Сет индикатора који се припрема у Србији обухватиће: Ста-

ње минералних ресурса; Производни капацитети; Утицај на живо-тну средину и Друштвено-економска корист.

2. ОПШТИ ПОЈМОВИ О МИНЕРАЛНИМ СИРОВИНАМА

Минералне сировине су минералне материје неорганског

21

или органског порекла које, при одређеном ступњу развоја технике и технологије, могу економично да се користе у природном стању или након прераде.

У природи се мали број хемијских елемената, и у ретким слу-чајевима, појављује у елементарном облику. Елементарни облици појављивања срећу се код злата, сребра, платине, бакра, сумпора и угљеника (у виду графита и дијаманата). Највећи број хемијских еле-мената се у земљиној кори појављује у виду различитих постојаних хемијских једињења која се називају минерали.

У појединим ограниченим деловима земљине коре, садржај неког елемента може бити знатно већи од његовог просечног садр-жаја у земљиној кори. Такви делови земљине коре чине лежиште минералне сировине.

Таб.2 - садржај неких хемијских елемената у земљиној кори,

њиховим лежиштима и захтеви металургије

ЕлементПросечни садржај, (%) Захтев металургије

(%)у земљиној кори у лежиштима Гвожђе, Fe 5,0 25 - 60 > 35

> 18 Бакар, Cu 0,01 0,3 - 2,5 Олово, Pb 0,0016 1,5 - 5 > 65 Цинк, Zn 0,0013 2 - 4 > 47 Калај, Sn 0,004 1,0 > 50 Манган, Mn 0,1 20 > 40 Антимон. Sb 0,00001 1,5 - 2 > 45 Сребро, Ag 0,000001 0,05 - Злато, Аu 0,0000001 0,001 -

Из таб.2 видимо да је садржај гвожђа у његовим лежиштима

већи 5-12 пута у односу на просечни садржај у земљиној кори. Код бакра је то 30–250; код олова и цинка 1.500-3.000; код злата 10.000, а код антимона чак 200.000 пута.

Минерали метала називају се металични минерали. Сиро-вина која чини металично лежиште назива се руда.

Руде које садрже само један метал називају се монометали-чне руде. Оне су најједноставније за прераду, али их је данас све мање, јер су већ потрошене.

Руде које садрже више метала називају се полиметаличне - комплексне руде. Оне се чешће срећу и сложеније су за прераду. За неке ни до данас нису пронађене технологије за економски и еколошки оправдану прераду.

Са техно-економског становишта, све присутне минералне компоненте у једној сировини могу се сврстати у пет група:

22


1. основне корисне компоненте2. корисне компоненте3. корисне примесе4. некорисне компоненте, и5. штетне примесеОсновне корисне компоненте су минерали носиоци елемен-

та или елемената због којих се минерална сировина експлоатише.Корисне компоненте су корисни минерали пратиоци основ-

них корисних минерала. Због њих се сировина не експлоатише, али се они добијају уз основне корисне компоненте, чиме се повећава економска вредност сировине.

Корисне примесе су корисни елементи који се јављају у ма-лим количинама. Пример за то су племенити метали у рудама обо-јених метала. Они се најчешће издвајају у концентрате основних корисних минерала и повећавају њихову економску вредност.

Некорисне компоненте су минерали стенске масе у којој је дошло до орудњења и остали минерали који, у датом тренутку, не-мају економску вредност.

Штетне примесе су елементи чије присуство преко одре-ђеног садржаја у сировини или концентратима отежава, а некад и онемогућава њихово коришћење. Арсен је штетна примеса у свим концентратима. Гвожће је штетна примеса у неметалима. Олово, цинк и бакар су штетни елементи у концентратима гвожћа и вол -фрама. Сумпор је штетан елемент у угљевима.

Садржај метала у рудама је знатно мањи од садржаја кога захтева металургија, да би прерада била економски оправдана. Зато се руда, након откопавања, подвргава примарној преради - тзв. концентрацији (флотацији или сепарацији). Концентрацијом се из руде издвајају корисне компоненте и корисне примесе у један или више одвојених производа, који се називају концентрати. Садржај корисне компоненте у концентрату је вишеструко већи од садржаја у руди, и одговара захтеваном садржају од потрошача.

Некорисне компоненте и штетне примесе чине одвојени про-извод који се назива јаловина.

Да би се истакао економски и технолошки значај примарне прераде руде, важно је нагласити да је технолошки могуће добити метал и из сиромашне руде. Међутим, то би било економски крајње неоправдано (неисплативо), због великих трошкова и већих губитака метала у шљаци. Примера ради, да би се добила 1 t бакра из руде са 0,35 % бакра, потребно је претопити 360 t руде. Ако се таква руда подвргне флотацији, добиће се свега 5 t концентрата који треба претопити да би се добила 1 t бакра. Из истог примера видимо да,

23

без флотације, од рудника до топионице треба транспортовати 360 t

руде, што захтева велике транспортне трошкове. Уместо тога, на -кон флотације, транспортоваће се свега 5 t концентрата, што је 72 пута мање.

24

Необновљиви ресурси 25


Сл.3 Шематски приказ примарне прераде руде

27

руде, што захтева велике транспортне трошкове. Уместо тога, на -кон флотације, транспортоваће се свега 5 t концентрата, што је 72 пута мање.

Јаловина чини посебан проблем код експлоатације свих врста минералних сировина, а посебно код руда обојених метала. Иако у њој, у датом тренутку, нема употребљивих компоненти, она не сме да се хаотично баца - растура, већ се мора одлагати на одговарајуће припремљено место које се назива јаловиште.

Два су основна разлога због којих се јаловина одлаже на јаловиште. Први је еколошки. Јаловина се мора одлагати на припр -емљено место, да би се спречило загађивање животне околине. Други проистиче из потребе рационалног "газдовања" минералним ресурсима. То што у датом тренутку компоненте јаловине немају употребну вредност, не значи да и у будућности то неће имати. Може се десити да, са развојем нових технологија, неке компоненте јаловине постану употребљиве и економски интересантне.

Депоновање јаловине изискује велике просторе и трошкове. То је посебно изражено код руда обојених метала, код којих и до 98% откопане руде чини јаловина.

3. КЛАСИФИКАЦИЈА МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА

28


Сл.3 Шематски приказ примарне прераде руде

неоправдано (неисплативо), због великих трошкова и већих губита-ка метала у шљаци. Примера ради, да би се добила 1 t бакра из руде

29

са 0,35 % бакра, потребно је претопити 360 t руде. Ако се таква ру-да подвргне флотацији, добиће се свега 5 t концентрата који треба претопити да би се добила 1 t бакра. Из истог примера видимо да, без флотације, од рудника до топионице треба транспортовати 360 t руде, што захтева велике транспортне трошкове. Уместо тога, на -кон флотације, транспортоваће се свега 5 t концентрата, што је 72 пута мање.

Јаловина чини посебан проблем код експлоатације свих врста минералних сировина, а посебно код руда обојених метала. Иако у њој, у датом тренутку, нема употребљивих компоненти, она не сме да се хаотично баца - растура, већ се мора одлагати на одговарајуће припремљено место које се назива јаловиште.

Два су основна разлога због којих се јаловина одлаже на јаловиште. Први је еколошки. Јаловина се мора одлагати на припр -емљено место, да би се спречило загађивање животне околине. Други проистиче из потребе рационалног "газдовања" минералним ресурсима. То што у датом тренутку компоненте јаловине немају употребну вредност, не значи да и у будућности то неће имати. Може се десити да, са развојем нових технологија, неке компоненте јаловине постану употребљиве и економски интересантне.

Депоновање јаловине изискује велике просторе и трошкове. То је посебно изражено код руда обојених метала, код којих и до 98% откопане руде чини јаловина.

3. КЛАСИФИКАЦИЈА МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА

Минералне сировине се могу класификовати према начину постанка или према технолошкој намени.

Са техно-економског становишта, прихватљива је техноло-шка класификација која се заснива на индустријској намени мине -ралних сировина. По технолошкој класификацији, минералне сиро-вине се сврставају у три групе:

1. Металичне сировине2. Неметаличне сировине, и3. Енергетске сировине

Металичне сировине обухватају руде из којих се добијају метали. Руде метала сврставају се у следеће подгрупе:

- руде обојених метала (Cu, Pb, Zn, Al, Mд)- руде црних метала (Fe, Mn, Cr, Тi)- руде племенитих метала (Аu, Ад, Pt)- руде ретких метала (Ni, Cо, Мо, W, Sn, Bi, As, Sb, Hд)

30


- руде ретких и расејаних елемената (Bе, Li, Ga, Ge, Та, Zr, Cd, In, La и др.)

Неметаличне сировине имају данас велику и веома разно-врсну примену. Навешћемо најважније:

- У хемијској индустрији и пољопривреди (натријумове и калијумове соли, фосфорит, апатит, сумпор, барит, флуорит, зео-лит, борати)

- У грађевинарству и индустрији грађевинских материјала (метаморфне стене, кречњаци, лапорци, пешчари, гипс, кварцити, шљунак, песак, глине)

- У стакларској и ливачкој индустрији (кварцни песак)- У керамичкој и ватросталној индустрији (глине, каолин,

кварц, кварцит, хромит, магнезит, азбест, графит, талк, анде-зит)

- Абразивни материјали (дијамант, корунд, гранат, боксит, дијатомит)

- драго камење (дијамант, рубин, топаз, нефрит, малахит).

Енергетске сировине или горива служе за добијање топло-тне и других видова енергије. С обзиром на агрегатно стање, енер -гетске сировине деле се на:

- чврста горива (угљеви, уљни шкриљци и радиоактивни еле-менти),

- течна горива (нафта)- гасовита горива (земни гас),и- геотермални флуиди (термалне воде и водена пара), који

спадају у групу обновљивих енергетских извора.

Треба нагласити да је достигнути индустријски развој довео до тога да неке минералне сировине имају вишеструку намену. Навешћемо неколико примера. Хромит се подједнако користи како за добијање металног хрома, тако и за производњу ватросталних опека. Магнезит се користи за производњу ватросталних опека, али и за производњу металног магнезијума. Угљеви, а нарочито нафта, као типичне енергетске сировине, имају велику примену у хемиј -ско-технолошкој индустрији, као полазна сировина за производњу широког спектра најразличитијих производа савремене индустрије и широке потрошње. Због тога, технолошку класификацију мине-ралних сировина не треба схватити као апсолутну и идеалну.

31

4. БИЛАНСИРАЊЕ МЕТАЛА

У процесу примарне прераде руде (флотацијом или сепара-цијом) издваја се концентрат метала и јаловина (сл.4).

R,r J,j

K,k Сл.4 Производи примарне прераде руде

Симболи на сл.4 означавају:R,К и Ј - масе руде, концентрата и јаловине, (t) r,к и ј - садржај метала у руди,концентрату и јаловини, (%)Према усвојеним симболима, масе метала у руди (Мr),

концентрату (Мk) и јаловини (М ј) износе:

Mr = , (t) (1)

Mk = , (t) (2)

Мј = , (t) (3)

У процесу флотације, метал се дели на већи део који одлази у концентрат и мањи који одлази у јаловину и представља губитак. Сагласно томе, једначина материјалног биланса метала гласи:

Мr = Mk + Mj

односно:

= + (4)

R∙r = K∙k + J∙j (5)

Маса руде, која се преради у флотацији, дели се на мањи део који одлази у концентрат и већи који одлази у јаловину. Сагласно томе, једначина материјалног биланса сировине гласи:

32

ФЛОТАЦИЈА


R = K + J (6)

Из једначине (6) следи да је:

Ј = R – K (7)

Ако се израз за Ј из једначине (7) уврсти у једначину (5), до-бија се израз за масу концентрата:

K = R∙ , (8)

Подаци о садржајима метала r,k и j добијају се хемијским анализама узорака руде, концентрата и јаловине.

Знајући масу концентрата, маса јаловине добија се из једна-чине (7).

Ако се маса концентрата K жели изразити у процентима од прерађене руде R, онда у једначини (8) треба уврстити R =100, односно:

K = ∙100, (%) (9)

Процентуално учешће јаловине Ј износи:

Ј = 100 - K, (%) (10)

Поред масе концентрата K и садржаја метала у њему k, други важан показатељ у примарној преради руде је искоришћење метала I. Искоришћење метала у концентрату представља колич-ник масе метала у концентрату Mk и масе метала у руди Mr, изра-жен у процентима или деловима јединице:

I = ∙100 = ∙100= ∙100, (11)

Технологије примарне прераде руде нису "савршене" (идеа-лне), у смислу да се сав метал из руде преведе у концентрат. Увек се један мањи део метала губи са јаловином. Губитак метала у јало-вини зависи од структурно-текстурних и минералошких карактери-стика руде и примењене технологије за примарну прераду. Губитак се, за различите руде и метале, у пракси креће од 10─30 %.

33

Аналогно искоришћењу метала у концентрату, израчунава се искоришћење метала у јаловини, које представља губитак метала, и стога ћемо га означити са G:

G = ∙100 = ∙100= ∙100 , (%) (12)

Приликом билансирања, губитак метала се одређује из раз-лике:

G = 100 - I (13)

И на крају, поменимо још два корисна показатеља процеса примарне прераде руде. Први је степен концентрације метала α, а други степен редукције масе сировине β.

Степен концентрације метала α дефинисан је односом сад-ржаја метала у концентрату и руди:

α = (14)

и показује за колико је пута повећан садржај метала у концентрату у односу на садржај у руди.

Степен редукције масе руде β дефинисан је односом маса руде и концентрата:

β = (15)

Током геолошких истраживања, на узорцима руде врше се хемијска, минералошка и технолошка истраживања у циљу дефини-сања оптималне технологије примарне прераде руде. На основу так-вих истраживања сачињава се биланс метала који служи као пола-зна основа за израду техно-економске студије оправданости отвара-ња рудника.

Биланс метала је основа и за обрачун периодичних и годиш-њих резултата рада рудника и постројења за прераду. Општи облик биланса метала дат је у таб.3.

Једначине биланса сировине и метала у процесу примарне прераде су полазна основа за сачињавање биланса и у слачајевима када се из руде добијају два или више концентрата и јаловина.

34


Таб.3 - Општи облик биланса метала монометаличне руде

Производ

Маса

(t)

Садржај метала

(%)

Маса метала

(t)

Искоришћење метала

I (%)

1 2 3 4 5

Руда R r 100,00

Концентрат K k100

kK ∙100

Јаловина J j ∙100

Таб.4 - Годишњи биланс метала флотације бакра

Производ Маса, (t)Садржај

бакра, (%)Маса

бакра, (t)Искоришћење

бакра, (%)

Руда 2.000.000 0,5 10.000 100,00

Концентрат 34.000 25,0 8.500 85,00

Јаловина 1.966.000 0,0763 1.500 15.00

5. САДРЖАЈ МЕТАЛА У СМЕШИ КОНЦЕНТРАТА ( РУДА)

Нека су на располагању n различитих концентрата истог мет-ала: K1(t), K2(t), ......Kn(t) са садржајем метала у њима: k1(%), k2(%), .....kn(%). Предпоставимо да смо их помешали, те је потребно одредити средњи садржај метала у смеши ksr.

Садржај метала у смеши представља однос масе метала у смеши Мm(s) и укупне масе смеше Мs, изражен у процентима:

(%) (16)

Маса метала у смеши Мm(s) једнака је збиру маса метала у појединим концентратима, а маса смеше збиру маса концентрата, те једначина (16) добија облик:

(17)

35

одакле следи да је:

, (%) (18)

6. СПЕЦИФИЧНОСТИ РУДАРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Експлоатацију и примарну прераду минералних сировина одликују неке специфичности у односу на друге гране индустрије. Овде се указује на те специфичности, посебно на оне које су од значаја за управљање рационалном експлоатацијом минералних ресурса.

Производи рударства су руде, концентрати и минералне сировине, уопште. Са становишта специфичности вредновања, пос-ебан интерес заслужују металичне минералне сировине (руде).

У фазама експлоатације и прераде руде сви настали трош-кови (како у физичким нормативима, тако и у номиналним изно-сима) исказују се по јединици масе руде (једна тона). Кад се руде или концентрати појаве на тржишту, њихова цена није зависна само од понуде и тражње, већ и од њиховог квалитета. На тржишту се, у суштини, не продају оне, већ се продају метали (корисне компо-ненте) садржани у руди или концентрату. А квалитети руда и концентрата могу бити веома различити. Због тих различитости, неопходно је успоставити вредносне критеријуме који их узимају у обзир, а истовремено су у вредносном смислу једнозначни.

Док је у лежишту, руда има само потенцијалну вредност. Чим се откопа она добија вредност која зависи од њеног квалитета. Ако може да се прода, онда она има употребну вредност. Ако не може да се прода, мора да се преради да би се добио концентрат који, ако има одговарајући квалитет, има и одговарајућу употребну вредност и цену. Значи, сваки концентрат не мора да има употр eб-ну вредност, па самим тим ни вредност. То се дешава онда када , из технолошких или еколошких разлога, концентрат неће нико да пре-рађује.

Означимо јединицу масе произведене руде са q (q = 1 t).Mаса метала у једној тони руде m износи:

m = = , (t) (19)

где је: r – садржај метала у руди, (%)

Маса метала mk која се у процесу прераде (флотације) једне тоне руде преведе у концентрат износи:

36


mk = m∙ , (t) (20)

где је: I – искоришћење метала у флотацији, (%)

Сменом m из релације (19) у релацију (20), добија се:

(21)

Приход p који се остварује продајом концентрата, који је добијен из једне тоне руде,износи:

(22)

где је: Cmk–цена метала у концентрату, (дин/t)

Ако се израз за mk из релације (21) уврсти у једначину (22), иста добија облик:

p= ∙Cmk, (дин/t) (23)

Једначина (23) дефинише вредност једне тоне руде, односно, приход који се остварује по свакој тони произведене руде, када се прода концентрат, из ње произведен.

Из једначине (23) јасно се види да је вредност једне тоне руде директно пропорционална садржају метала у руди r, искоришћењу метала у концентрату I и цени метала у концентрату Cmk. Једино цена метала у концентрату Cmk има тржишни карактер. Садржај метала у руди r има карактер природног услова, а искоришћење метала у концентрату I је технолошки параметар. Произвођач руде, односно концентрата, нема могућности да утиче на цену метала у концентрату Cmk и садржај метала у руди r, али може да утиче на искоришћење метала у концентрату I, путем управљања техноло-гијом. Веће искоришћење значи, директно, и већу вредност руде. У томе лежи основна специфичност и разлика руде као "робе" од осталих роба којима цену одређује тржиште.

У суштини, руда као "роба" је фиктивна категорија, јер се на тржишту појављује концентрат произведен из руде, док се у свим економским анализама као "роба" која има своје трошкове појављу-је руда.

Везивање и праћење трошкова за јединицу масе произведе-ног концентрата знатно би отежало анализу и управљање трошко-вима, у свим фазама, почевши од откопавања руде до добијања кон-центрата.

Пре издвајања концентрата, што је иначе последња фаза прераде, претходи више фаза: откопавање (бушење, минирање, уто-

37

вар и транспорт), дробљење и млевење, које могу да носе и преко 80 % укупних трошкова. У овим фазама, предмет технолошког третма-на је руда огромне масе.

Сви трошкови експлоатације и прераде руде (највише екс-плозиви, транспорт и енергија) зависни су од масе откопане и прерађене руде, а не од количине концентрата који се добија као производ. Концентрат, у смислу његове количине и квалитета, није превасходно резултат уложеног рада, већ је највећим делом резул-тат природних услова (садржаја метала у руди) и мањим делом успешности технологије (искоришћења метала). Са смањењем или повећањем садржаја метала у руди, при истој производњи и истом уложеном раду, смањује се или повећава количина концентрата. Упркос повећању производње руде, може се десити да се добије мање концентрата, ако садржај метала у руди значајно опадне, и обрнуто, да и уз смањење производње добијемо већу количину концентрата, ако се садржај метала знатно повећа. Овакав случај немамо ни код једне друге индустријске производње. Код свих других индустријских производњи, број јединица призведене робе је пропорционалан маси прерађених сировина – више прерађених сировина значи и више произведене робе, и обрнуто. У рударству то није случај. Илустроваћемо то следећим примером. За производ-њу једне тоне концентрата из руде са 0,5 % бакра треба 47 t руде, док из руде са 1 % бакра треба дупло мање руде – 23,5 t. Свакако да је у другом случају преполовљен и трошак и људски рад. Међутим, на тржишту, оба концентрата имају исту цену. Јасно је да ће концентрат из богатије руде донети дупло већи профит. Такав резултат није проистекао из људског рада, већ искључиво из пово-љнијих природних услова (већи садржај метала у руди). Овакав случај, није могућ код производње роба у другим индустријским гранама. Дата анализа јасно одсликава специфичности и разлике у вредносној оцени рударске производње, у односу на све друге.

Из једначине (23) видимо да се вредност јединице масе руде повећава са повећањем искоришћења метала, и обрнуто. Искориш-ћење је технолошки фактор који зависи од особина руде, техноло-гије и способности човека да њоме управља тако да се остваре највећа могућа искоришћења метала.

Искоришћење метала у концентрату може се упоређивати са искоришћењем сировина у другим врстама производњи, а губитак метала у јаловини са шкартом у производњи.

38


6.1 ПРОИЗВОДЊА, ДОБИТ И ТРОШКОВИ У РУДАРСТВУ

Једначина (23) представља основу економике минералних си-ровина, посебно код руда метала. Ако је годишња производња руде Q (t/год.), а вредност једне тоне дефинисана једначином (23), онда је годишњи приход рудника Р једнак:

P=Q∙p=Q∙ ∙Cmk, (дин/год) (24)

Добит D добијамо кад од прихода одузмемо трошкове произ-водње Т:

D = P – T (25)

Трошкове производње чине фиксни Tf и варијабилни трош-кови Tv.

Фиксни трошкови нису зависни од производње (режија, трошкови одводњавања, трошкови вентилације у јами, трошкови одржавања и заштите јаловишта и сл.).

Варијабилни трошкови су зависни од производње (трошкови експлозива, транспорта, енергије, метала, реагенаса и сл .). Вари-јабилни трошкови су директно пропорционални производњи Q:

Tv=Q∙tv, (дин/t) (26)где је: tv – трошкови по јединици произведене руде, (дин/t)

Укупни трошкови рударске производње износе:

T = Tf + Tv = Tf + Q∙ tv , (дин/год) (27)

Ако израз за Р из релације (24) и за Т из релације (27) увр-стимо у једначину (25), иста добија облик:

D = Q∙ ∙Cmk – Tf - Q∙ tv , (дин/год) (28)

Једначина (28) дефинише добит рудника при годишњој прои-зводњи руде Q. Уз помоћ ње може се одредити потенцијална вред-ност лежишта, доњи гранични садржај метала у руди и планирати производња.

Графички приказ прихода и трошкова у функцији произ-водње Q дат је на сл.5.

Једначина (28) је дефинисана за производњу Q која је мања или једнака максимално могућој производњи Qmax (Q ≤ Qmax). Максимални годишњи капацитет производње дефинисан је изгра-ђеним капацитетима за откопавање и прераду руде.

39

губитак

D

P

Приход,

Трошкови

Dmax

T

добит

TV

D=T R

F T f

0 Qo Q Qmax производња Q

Сл.5 Графици прихода и трошкова

Са сл.5 се види да рудник остварује максималну добит при максималном капацитету производње Qmax. Са смањењем производ-ње смањује се добит. У тачци R су приходи изједначени са трошко-вима (P = T), а добит је једнака нули (D=0). Тачка R представља праг рентабилитета, коме одговара производња Qo. За Q < Qo

приходи су мањи од трошкова, те рудник остварује губитак.Права прихода ОР на сл.6 може да мења нагиб, без да се ме-

ња цена метала у концентрату Cmk. Наиме, промене садржаја ме-тала у руди r и искоришћења метала I, доводе до промене нагиба праве прихода ОР , а тиме и до промене добити D.

Ако се повећа искоришћење метала, повећава се нагиб праве прихода (права ОР2). При непромењеним трошковима, то доводи до повећања добити. Смањење искоришћења изазива супротан ефекат (права ОР1). Аналогне промене добити изазива и промена садржаја метала у руди. За константне вредности r и I, промене нагиба праве прихода може да изазове промена цене метала у концентрату Cmk .

Силазак тачке R по правој укупних трошкова FТ, значи пове-ћање добити, док њено узлазно померање према тачци K значи сма-њење добити. Ако се тачка R поклопи са критичном тачком K, онда рудник и при свом максималном капацитету Qmax не остварује доб-ит (D = 0), али не остварује ни губитак.

40


P2 P

Приход P1

Трошкови

K Tu

R R1 Tv

R2

F Tf

0 Qo2 Qo Qo1 Qmax Q

Сл.6 Различити нагиби праве прихода

За праг рентабилности R важи да је приход Р једнак укупн-им трошковима Т:

Р = Т (29)

односно:

Qo∙ ∙Cmk = Tf + Qo∙ tv (30)


Qo = (31)

Све што је Qo мање (ближе координатном почетку), то је за рудник боље, јер при било којем капацитету Q > Qo остварује добит, и обрнуто.

Једначина (28) и њена графичка интерпретација путем графи-ка прихода и трошкова (сл.5 и 6) представљају основни модел за пла-нирање и управљање производњом рудника.

41

6.2 ГРАФИК ПРИХОДА И ТРОШКОВА У ФУНКЦИЈИ ПЛАНИРАЊА И УПРАВЉАЊА ПРОИЗВОДЊОМ

Производња и прерада руда је много мање прилагодљива променама цена на тржишту, него што је то случај са другим врста-ма производње.

Ако цена метала у концентрату опадне до тог нивоа да права прихода OPI (сл.7) пролази кроз критичну тачку K, онда ће рудник у читавом распону могућег капацитета пословати са губитком G. Математички, по једначини (28), губитак означава негативну вред-ност добити (G = - D).

Исти је случај и са свим правама прихода које се, у распону капацитета 0 < Q ≤ Qmax, налазе испод праве укупних трошкова FT. На пример, права OPII се налази испод праве FT. Све што се права прихода, по нагибу, више приближава прави варијабилних трошкова OTv, губици који се остварују су све већи и већи. При томе, губитак је мањи при већој проиводњи, и обрнуто, што је супротно од, готово, свих других производњи. Tо је, такође, специ-фична одлика рударске производње, као капитално интензивне. Када се права прихода поклопи са правом варијабилних трошкова, онда је губитак исти у целом распону капацитета 0 < Q ≤ Qmax и једнак је фиксним трошковима G3 = Tf. Другим речима, у том случају приходи покривају само варијабилне трошкове. Ако права прихода заузме положај испод праве варијабилних трошкова (права OPIV на сл.7), онда се губитак повећава са порастом производње Q.

Ако рудник послује са губитком због ниске цене метала у концентрату, поставља се питање шта предузети? На рсполагању су две могућности: обуставити производњу и сачекати пораст цене ме-тала у концентрату или извршити анализу технолошких могућности за елиминацију губитка. Обустављање производње у руднику је, по правилу, компликована и скупа одлука. Привременом обуставом производње не елиминишу се фиксни трошкови. Зато се овом реше-њу, готово, никад не приступа, већ се изналазе и анализирају тех-нолошке могућности за елиминацију губитка. Те могућности препо-знајемо у једначини (28), коју овде поново дајемо:

D = Q∙ ∙Cmk - Tf - Q∙ tv

Из ове једначине видимо да при Tf = const, на повећање доб-ити D можемо да утичемо повећањем производа rI. У пракси, могу-ћности за повећање искоришћења, обично, нису велике, те се само преко повећања искоришћења не може увек елиминисати губитак.

42


Понекад су знатно веће могућности да се губитак елиминише пре-ко већег садржаја метала у руди r.

P

Приход

Трошкови

PIII

PI T K PII

Tv

G1 G2 G3=Tf

R PIV

F Tf

0 Qо Qmax Q

Сл.7 Графици прихода и трошкова

Поједини делови лежишта имају различит садржај метала у руди. У нормалним условима, они се истовремено експлоатишу, и њихова руда меша у одређеном односу, да би се добила мешавина са просечним садржајем метала која одлази на прераду.

У периодима пословања са губитком због ниске цене метала у концентрату, може се донети одлука да се, док је ниска цена, већи део руде производи из делова са већим садржајем метала и тиме елиминише губитак. Након скока цене метала, нарушена пропор-ција у експлоатацији појединих делова лежишта поправиће се тако, што ће се у извесном временском периоду више производити руда из сиромашнијих делова лежишта.

Посматрајмо случај када је права прихода испод праве укупних трошкова (права 0PII на сл. 7). Могућност да се њен нагиб повећа налази се увек у повећаном садржају метала у руди. Постав-ља се питање, који садржај метала у руди обезбеђује пословање без губитка. Одговор на то питање добијамо из једначине (28), за услове прага рентабилитета (P=T):

43

(32)


, (33)

где је Qo ≤ Qmax. Пожељно је да Qo буде што мање, да би се руда сачувала за боље услове пословања.

6.3 ДОЊИ ГРАНИЧНИ САДРЖАЈ МЕТАЛА У РУДИ

Доњи гранични садржај метала у руди је минимални садржај метала при коме је експлоатација руде економски оправдана. Економска оправданост постоји ако се оствари прихватљива мини-мална добит Dmin. Примењујући овај услов на једначину (28) имамо:

(34)

одакле следи да је доњи гранични садржај метала у руди rg једнак:

(35)

Ако су трошкови оптимизирани и рудник ради максималним капацитетом, онда из једначине (35) видимо да на доњи гранични садржај метала утичу само искоришћење метала I и цена метала у концентрату Cmk . Будући да су, код доброг управљања процесом, могућности за повећање искоришћења мале, закључујемо да на доњи гранични садржај метала у руди највећи утицај има цена метала концентрату. Са порастом цене метала у концентрату, доњи гранични садржај метала у руди опада, и обрнуто.

Уважавање доњег граничног садржаја метала у руди, током експлоатације лежишта, је од изузетног значаја за максимално иско-ришћење резерви и продужење века рада рудника. Смањење доњег граничног садржаја метала у руди увек резултира повећањем експло-атационих резерви.

6.4 КВАЛИТЕТ МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА И КОНЦЕНТРАТА И ЦЕНА

Параметри квалитета минералних сировина или концентра-та, од којих зависи њихова цена су: садржај корисних компонен-ти (k), садржај корисних примеса (Pk), садржај штетних примеса

44


(Pš) и садржај влаге (W). Генерално, већи садржај корисних ком-поненти и корисних примеса, уз нижи садржај штетних примеса и влаге, значи бољи квалитет и већу цену, и обрнуто.

Код неких минералних сировина и концентрата (гвожђе, манган, хром, као и многи неметали ) врло важан параметар квали-тета је и крупноћа (гранулометријски састав).

Већина руда обојених, племенитих и ретких метала се под-вргава примарној преради , те се на тржишту појављују њихови концентрати. Детаљнији коментар утицаја појединих параметара квалитета на цену даје се на примеру концентрата метала.

Садржај метала у концентрату је најважнији показатељ квалитета. Већи садржај метала значи већу продајну цену концен-трата, и обрнуто. Потрошачи–купци концентрата (топионице) има-ју дефинисане стандарде којима је, између осталог, прописан и нај-нижи дозвољени садржај метала у концентрату kmin.

Када се говори о продајној цени концентрата треба нагла-сити да се, у суштини, не продаје концентрат, већ метал који се у њему налази.

У јединици масе концентрата (1 t), маса метала износи:

Mm = = , (t)

(36)

Продајна цена концентрата Ck представља производ масе ме-тала Mm и цене метала у концентрату Cmk:

Ck=Mm∙Cmk= ∙Cmk , (дин/t) (37)

за kmin ≤ k < kt

Из једначине (37) видимо да је продајна цена концентрата директно пропорционална садржају метала у концентрату k и цени метала у концентрату Cmk. Вредност kt је теоретски могући највећи садржај метала у концентрату, који практично није могуће оствари -ти, нити се њему тежи, јер је то економски неоправдано. Постоји оптимални садржај метала у концентрату ko, изнад кога није економски оправдано повећавати садржај, иако продајна цена кон-центрата расте, јер укупни економски ефекти опадају због опадања искоришћења метала у концентрату.

За концентрате бакра, оптимални садржај бакра ko у концен-тратима одређује се по формули:

45

, (%) (38)

где је: Т – топионички коефицијент, (дин/t)

а и I t – параметри флотацијског процеса

Cmk – цена бакра у концентрату, (дин/t)

Садржај бакра ko обезбеђује руднику максималан приход приликом продаје концентрата топионици.

Доњи садржај метала у концентрату kmin ограничава се због топионичких трошкова прераде. Наиме, са опадањем садржаја ме-тала у концентрату, расту трошкови топљења и губици метала у топионичкој шљаци.

Корисне примесе у концентратима повећавају његов ква-литет, а сходно томе и цену. Примера ради, корисне примесе у кон-центратима бакра су: племенити метали, платина, селен,паладијум, германијум; у рудама и концентратима гвожђа: манган и хром, итд. Међутим, као и код основног метала, постоји доњи гранични садр -жај корисних примеса Pk(min), испод којег се оне не валоризују кроз цену концентрата

3. Штетне примесе умањују квалитет концентрата, па тиме и његову цену. За све руде и концентрате метала дефинисани су максимално дозвољени садржаји појединих штетних примеса Pš(max). За неке штетнe примесe, Pš(max) значи "праг" изнад којег се врши "пеналисање" (умањење) цене концентрата. За друге пак, Pš(max)

значи "праг" употребљивости, изнад којег концентрат није уопште употребљив, па самим тим нема ни цену.

Штетне примесе могу негативно да утичу на процес и квали-тет добијеног метала, на животну средину и истовремено на процес и животну средину. Задње је најчешћи случај. Примера ради, ште-тне примесе у концентратима бакра су: олово, цинк, арсен, жива итд. Максимално дозвољени садржаји ових метала су: олово 2 %, цинк 2 %, арсен 0,2 %, жива 0,0005 %. Ови метали су штетни и за процес и за животну средину. Имајући у виду све строжије захтеве и прописе у области заштите животне средине, треба очекивати још ригорозније стандарде и смањење цене концентрата и за најмање садржаје штетних примеса. На рачун смањене цене концентрата, купац унапред калкулише средства за повећане трошкове заштите животне средине.

46


4. Влага је штетна у свим рудама и концентратима. Она се у концентратима обојених метала креће од 10–15 %, у зависности од врсте и крупноће концентрата и технологије. Пожељно је да садр-жај влаге у концентратима буде што мањи.

Влага (вода) у концентратима изазива двоструку штету: по-већава трошкове транспорта концентрата до топионице, јер се тран -спортује и одређена количина воде, и у топионици повећава трош-кове топљења, јер се један део енергије утроши на испаравање воде. Најчешће се у пракси, кроз цену, пеналише садржај влаге већи од 10 %.

Да би смо илустровали утицај повећане влаге у концентрату на трошкове његовог транспорта, послужићемо се примером. За ма-су концентрата бакра од 200.000 t/год, што одговара руднику про-сечне величине, повећан садржај влаге од 2 % значи 4.000 t/год. воде за транспорт.

У најопштијем случају, продајна цена концентрата може да се дефинише следећом једначином:

Ck = + Cpk - pš - w, (дин/t) (39)

где је: Cpk – увећање цене на име корисних примеса, (дин/t)

∆Cpš – умањење цене на име штетних примеса, (дин/t)

∆Cw - умањење цене на име повећане влаге, (дин/t) Цене минералних сировина и концентрата се формирају под

утицајем краткорочних и дугорочних чинилаца понуде и тражње. Са дугорочног становишта, на страни понуде утицајни су следећи чиниоци: количина и квалитет, инветиције у рударству, развој руд-арских технологија, трошкови производње и др. Са краткорочног становишта, значајни су: производња из активних лежишта, варија-билни трошкови, понуда отпадног метала, итд.

У дугорочном погледу, на страни тражње су значајни следе-ћи чиниоци: индустријски раст, технолошки напредак, супститу-ција и сл., а са краткорочног становишта: шпекулативна тражња, стратешке резерве, куповина ради стварања залиха, итд.

Самом карактеру минералних ресурса и њихове експлоата-ције примерена је рентна концепција цене. Независно од величине резерви, квалитета и услова експлоатације, рента увек постоји. Утврђивање ренте се, у основи, своди на одвајање ефеката природ-них услова (квалитет минералне сировине, повољни услови експло-атације и транспорта и др.) од ефеката инвестиционих улагања и људског рада.

47

У тржишним условима, лежишта минералних сировина јав-љају се као предмет купопродајних уговора, док је њихова вредно-ст, по правилу, условљена величином профита. Као основа такве вредносне процене лежишта служи годишњи износ профита дис-контован за период обезбеђене експлоатације. Од уложеног капи-тала у истраживање, изградњу рудника и експлоатацију лежишта очекује се да, уз повраћај средстава, обезбеди прихватљив профит и истовремено, услед ризика који прате рударску производњу, до-несе и одговарајући екстрарпрофит.

И најжешћи заступници тржишних критеријума и модела, доводе под извесну сумњу улогу тржишта у формирању цена мине-ралних сировина и концентрата. Ово, пре свега, због могућег ути-цаја великих компанија на формирање цена мимо тржишних крите-ријума (монопол над опремом, зајмовима и сл. ). Међутим, и поред тога, закон понуде и тражње је, у основи, главни критеријум за формирање цене.

6.5 ЕКОНОМСКА ОЦЕНА ЛЕЖИШТА

Истраживање потенцијалног лежишта минералне сировине има пуни смисао и оправдање ако се пронађе лежиште са билан-сним резервама које се могу економично експлоатисати.

Економичност експлоатације утврђује се техно-економском оценом лежишта.

Експлоатација билансних резерви је економски оправдана ако се током n година поврате уложена средстава у инвестиције и оствари прихватљива добит.

Највећи део инвестиција је на почетку отварања рудника (изградња објеката, инфраструктуре и набавка опреме ). Међутим, током експлоатације неопходно је вршити стално инвестирање у припремне радове за експлоатацију појединих делова лежишта. То је, такође, специфична одлика рударске производње.

Основно питање које се поставља пре доношења одлуке о отварању рудника је одређивање капацитета рудника Q. Из једна-чине (28), види се да је добит већа ако је већи капацитет. Међутим, треба истаћи да већи капацитет значи и већа почет-на инвестициона улагања у објекте и опрему. С друге стране, капа-цитет рудника мора бити и у некој сразмери са утврђеним експло-атационим резервама, као и на што реалнијој предпоставци о могу-ћностима њиховог повећања, додатним геолошким истраживањима, током рада рудника.

Другим речима, на малим резервама није оправдано пројек-товати велики годишњи каапацитет производње, што значи кратак

48


век експлоатације, имајући у виду друштвени и социјални аспект утицаја рудника на локални развој. Друштвени је интерес локалне средине да се током века рада рудника створе могућности за развој друге производње, која ће упослити радну снагу након затварања рудника.

На капацитет рудника велики утицај има и садржај метала у руди. Наиме, годишњи капацитет треба одредити тако да он годиш-ње, и укупно за цео век рада, обезбеђује минимум прихватљиве добити Dmin. У том случају, из једначине (28) следи да је годишњи капацитет рудника једнак:

(40)

где је: rs – средњи садржај метала у руди, (%)

Средњи садржај метала у руди rs, приликом прорачуна капа-цитета, има значај у томе што се садржај метала у појединим дело-вима лежишта разликује. У најопштијој представи о лежишту, може се рећи да садржај метала опада идући од централног дела лежиш-та према периферији, али се, не ретко, мења и по дубини. Исто тако, дешава се да лежиште чине више мањих, на блиском одстоја-њу, одвојених рудних тела, која се по садржају метала разликују.

У техно-економској анализи оправданости експлоатације лежишта могућа су два приступа.

Први приступ је да се, по једначини (28), одреди очекивана просечна годишња добит Dpr за цео век експлоатације. У том слу-чају, једначина (28) добија облик:

(41)

где је: Dpr – просечна добит, (дин/год) Qg –капацитет експлоатације, (t/год) rsr – средњи садржај метала у руди, (%) Ipr – просечно искоришћење метала , (%)Tf(pr) – просечни фиксни трошкови, (дин/год) Cmk(pr) – просечна цена метала у концентрату, (дин/t) tv(p) – просечни варијабилни трошкови, (дин/t)

Други приступ је прецизнији и квалитетнији, а састоји се у томе да се за сваку годину експлоатације (1,2,...,n) израчуна очеки-вана добит: D1,D2,...,Dn по једначини (41). Овај приступ уважава све могуће промене параметара од којих зависи добит током експлоата-ције. Мењају се садржај метала уруди, искоришћење, трошкови и

49

цена метала у концентрату. Цена метала у концентрату је подложна променама због промена цена метала на берзи. То је параметар који је најтеже планирати, нарочито на дуги период. Због сигурности, треба рачунати са доњом границом очекиване цене. Трошкови су, такође, променљиви. Посебно се то односи на варијабилне трошко-ве који се повећавају са развојем рудника, због повећане дужине транспорта, повећаних трошкова одводњавања, вентилације и сл.

Очекиване добити од експлоатације лежишта морају се дис-контовати на садашњу вредност. Свођење будуће вредности на сад-ашњу, врши се применом формуле сложеног интереса:

(42)

где је: Ds – садашња вредност будуће добити из n – те године, (дин)

Dn – очекивана вредност добити у n – тој години, (дин)

i – интересна стопа, (%)

n – број година

Дисконтовање очекиване добити врши за све године експло-атације (Ds1,Ds2,...,Dsn) и потом саберу да би се добила укупна сада-шња нето вредност добити UDs:

(43)

Уколико је укупна садашња вредност добити UDs од експло-атације читавог лежишта већа или једнака очекиваној минималној добити Dmin (UDs>Dmin), онда је економски оправдана експлоатација лежишта, а у супротном није.

Укупну нето садашњу вредност добити UDs од експлоатације лежишта можемо назвати потенцијалном вредношћу лежишта. Термин потенцијална вредност одговара суштини дефиниције вредности. Наиме, руда у лежишту нема вредност, већ може да је има тек кад се откопа и прода, или преради и прода у виду концен-трата.

6.6 ЗНАЧАЈ ИСТРАЖЕНОСТИ ЛЕЖИШТА У ДОНОШЕЊУ ИНВЕСТИЦИОНИХ ОДЛУКА

Истраживање лежишта минералних сировина је сложен поду-хват који захтева велика финансијска улагања и ангажовање вели-ког броја разноврсних стручњака и опреме. Уз то, потребно је и до-ста времена. Време условљава неопходан редослед извођења поје-диних фаза истраживања, које се не могу прескочити нити истовре-

50


мено изводити. Основне фазе истраживања су:- Основна геолошка истраживања- Регионална геолошка истраживања- Полуgетаљна геолошко-руgарска истраживања, и- Детаљна геолошко-руgарска истраживањаРезултати претходне фазе истраживања чине базу за израду

програма наредне фазе. Истраживање лежишта обавља се помоћу сателитских снима-

ња, снимања из авиона, геофизичких испитивања, дубинског буше-ња и рударских истражних радова.

Геолошко-рударским истраживањима утврђује се велики број података и показатеља, од којих су најважнији:

- облик лежишта са количином резерви- положај у односу на површину терена-структура и компактност руде и пратећих стена-квалитет минералне сировине-хемијско-технолошка истраживања -хидрогеолошке карактеристике лежишта и околине-физичко-механичке особине сировине и пратећих стена.Геолошко-рударским истраживањима дефинише се и врши

категоризација рудних резерви, која служи за доношење инвестици-оних одлука.

У зависности од степена истражености лежишта, дефинишу се и категоришу следеће резерве: А, В, C1, C2 и прогнозне резерве D1 и D2 категорије.

Билансне резерве представљају базу за израду студија и инв-естиционих пројеката и доношење пословних одлука. У билансне резерве спадају резерве А и В категорије и делимично C1 катего-рије, док већи део резерви C1 и C2 категорије спадају у ванблансне резерве.

Категорија А резерви утврђује се највећим обимом истраж-них радова и представља најбоље дефинисане делове лежишта.

Код резерви В категорије је нешто мања густина истражних радова, те је могућа већа грешка код прорачуна резерви.

Код резерви C1 категорије је знатно мања густина истражних радова, те се зато мањи део ових резерви сврстава у билансне.

Приликом израде економских студија, одређивања капаци-тета и века рудника мора се имати у виду да су експлоатационе резерве мање од билансних. Ово због тога, што се током експло-атације појављују неминовни губици. Већина ових губитака зависи од начина експлоатације лежишта (површинска или подземна екс-плоатација). Код површинске експлоатације ови губици износе око

51

10%, док код подземне износе 30%, па и више, у зависности од примењене методе откопавања.

Дакле, у економске анализе могућности отварања и рентаби-лне експлоатације мора се рачунати са експлоатационим резервама:

Qe = K∙Qb

где је: Qe - експлоатационе резерве

K - коефицијент искоришћења билансних резерви, K = 0,6 - 0,9

Qb - билансне резерве

Време за реализацију програма геолошко-рударских истра-живања је веома важан ограничавајући фактор. Од времена трајања истраживања зависе трошкови, висина улагања у истражне и при-премне радове, квалитет изведених истражних и припремних радо-ва и, што је веома важно, благовременост доношења појединих одл-ука. Из тих разлога је тежња за скраћивањем времена истраживања, у пракси, редовно присутна. Наравно, она не сме доводити у пита-ње потребан обим и квалитет истраживања.

Код великих лежишта, могуће је истражити само део и потом започети отварање рудника. Предуслови за овакав приступ су:

- да је лежиште велико, тако да експлоатација једног дела не ремети истраживање преосталог дела

-да билансне резерве истраженог дела лежишта омогућавају рентабилан капацитет производње за одређени период, у којем би се истражио и преостали део.

- да објекти и радови на отварању тог дела лежишта не ремете коначни програм експлоатације читавог лежишта.

За истраживање металичних лежишта потребно је 10-12 годи-на. Овај податак указује на значај пројекта ове врсте, а посебно на ризик који носи. Отуда је веома важно да избор локалитета за истраживање почива на потенцијално довољно поузданим прелими-нарним резултатима истраживања и студији која оправдава улагање и при претпостављеним најлошијим условима на тржишту.

6.5 ВЕК РУДНИКА

Век рудника (век експлоатације лежишта), дат бројем годи-на рада n, одређује се на бази експлоатационих резерви Qе и годишњег капацитета рудника Qg:

52


, (44)

где је: Qe – експлоатационе резерве, (t)

Qg – капацитет рудника, (t/год) Дешава се да рудник не стартује пројектованим

капацитетом. У првој години ради са мањим капацитетом Q1,

а затим исти, током неко-лико наредних година, повећава до постизања пројектованог капацитета Qp = Qmax . Разлози за овакав приступ у активирању рудника могу бити економски или рударско-геолошки. Најчешће су присутни и једни и други, нарочито код отварања рудника великог капацитета.

Економски разлози се огледају у недостатку финансијских сред-става за сву опрему, постројења и припремне радове за старт пуним капа-цитетом. Рударско - геолошки разлози огледају се у немогућности да се на старту припреме потребне откопне површине руде.

Уведимо следеће симболе:Q1 - почетни капацитет рудника, (t/год)QP - пројектовани капацитет, (t/год)p - годишња стопа раста капацитета рудника , (дел. јед.)k - број година за који рудник достиже пројектовани капацитетn - век рудника, (год.)

Размотримо кретање капацитета по годинама: Година Капацитет I Q1

II Q2 = Q1 x p III Q3 = Q2 x p = Q1 x p2

IV Q4 = Q3xp =Q1 x p3

----------- ----------------------------

k Q k = Qk-1 xp = Q1xpk-1 = QP (45)Укупна производња руде од прве до k-те године представља

збир производње по годинама:Q1-k = Q1 + Q2 + Q3 + .... + Qk

Q1-k = Q1 + Q1 x p + Q1 x p2 + Q1 x p3 + .... + Q1 x pk-1

Q1-k = Q1 (1 + p + p2 + .... + pk-1) (46)

Jедначина (46) представља геометријску прогресију, чија је сума чланова једнака:

Q1-k = Q1 (pk - 1)/(p -1) (47) Из једначине (45):QP = Q1xpk-1 (48)

може се израчунати просечна годишња стопа раста капацитета p, ако је задат број година k, за који се предвиђа достизање пројек-

53

тованог капацитета QP, или се за дату просечну годишњу стопу рас-та капацитета p израчунава потребан број година k за достизање пројектованог капацитета QP.

Логаритмовањем једначине (48), добија се:ln QP = ln Q1 + (k-1) ln pодакле следиln p = (ln QP -ln Q1)/(k-1)односноp = eln p = e (ln Q

P - ln Q1)/(k-1) (49)

илиk = 1 + (ln QP -ln Q1)/ ln p (50)

Век рудника износи:n = k + (Qе - Q1-k)/QP (51)Велика лежишта се у фази рударско-геолошких истраживања

не истражују у потпуности, јер би за то требало превише времена и пара. Кад се утврде довољне резерве за рентабилно отварање руд-ника, започиње се инвестирање и експлоатација, током које се вр-ши доистраживање лежишта.

Нека су стартне резерве Qо на основу којих рудник започиње рад пројектованим капацитетом Qp. Током експлоатације лежишта врше се перманентна геолошка истраживања, којима се сваке годи-не изналазе нове експлоатационе резерве. Нека је просечна годиш-ња стопа повећања стартних резерви p.

Након прве године експлоатације, преостале резерве износе:Q1 = Qо - QP + Qо x p = Qо (1+p) - QP

Након друге године, преостале расположиве резерве износе:Q2 = Q1 - QP + Qо x p = Qо (1+p) - QP - QP + Qо x p Q2 = Qо (1+2p) -2 QP

Након треће године, преостале расположиве резерве износе:Q3 = Q2 - QP + Qо x p = Qо (1+2p) - 2QP - QP + Qо x p Q3 = Qо (1+3p) - QP

Након n-те године експлоатације, преостале расположиве резерве износе:

Qn = Qо (1+np) -n QP (52)

Потпуно исцрпљивање резерви настаје онда када је Qn = 0:Qn = Qо (1+np) -n QP = 0одакле следи да је век рудника n једнак:n = Qо/(QP -p Qо) (53)

7. МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ СРБИЈЕ

54


Према резултатима досадашњих истраживања и сазнања, на територији Србије има минералних појава, мањих и већих лежишта различитих минералних сировина, које се данас мањим делом екс -плоатишу, а делом истражују.

Са становишта развоја наше индустрије минерала, веома су значајна открића нових лежишта олова и цинка, кварцита, бакра, борних минерала, воластонита, зеолита, волфрама, фосфора и флуо-рита. Њихова детаљна истраживања тек треба да покажу у којој су мери интересантна за рентабилну експлоатацију.

Од енергетских сировина, значајни су угљеви, нафта и уљни шкриљци.

7.1. МЕТАЛИЧНЕ СИРОВИНЕ

7.1.1. РУДЕ БАКРА

Од преко 160 познатих минерала бакра, индустријски значај имају свега десетак (таб.5).

Таб.5 - Индустријски значајнији минерали бакра

Минерали Хемијска формула Садржај бакра (%)

Сулфиди

ХалкозинКовелинБорнитХалкопирит

Cu2SCuS

Cu3FeS3

CuFeS2

79,466,455,534,5

Сулфосоли ТетраедритЕнаргит

(As)(Cu2S∙FeS)4∙As2S3

3Cu2S∙As2S3

30-5536-48

Оксиди КупритТенорит

Cu2OCuO

88,879,8

Карбонати МалахитАзурит

CuCO3∙Cu(OH)2

2CuCO3∙Cu(OH)2

57,455,2

Око 85 % светске производње бакра потиче из сулфидних ру-да, и то највише из тзв. порфирских руда, у којима је главни мине-рал бакра халкопирит. Лежишта порфирских руда имају велике рез-ерве са, релативно, малим садржајем бакра (до 0,7%). Мали садржај бакра у овим рудама је, између осталог, резултат доминације халко-пирита, у коме је садржај бакра свега 34,5 %.

Врло су лоше руде бакра у којима се налази минерал енаргит. Енаргит је носилац арсена који је врло штетан по здравље људи и животиња. Из истог разлога, у рудама бакра су штетни минерали олова, цинка, живе, урана и још неких метала.

US Geological Survey је почетком 2006. године објавио стање

55

резеви бакра у Свету (таб.6). У истраженим резервама руде има 474x106 t бакра, док у укупним истраженим и идентификованим резервама има 937x106 t.

Резултати из таб. 6 и 7 показују да производња бакра не мора да буде сразмерна расположивим резервама. Очити пример је Јапан који, у светским релацијама, готово да нема резерви руда бакра, а по производњи бакра је на трећем месту. Јапан своју производњу базира на увозним концентратима и секундарном бакру. Индоне-зија је по истраженим резервама на тређем месту, а не налази се ни међу 17 највећих произвођача. Чак шест земаља (Индонезија, Перу, Мексико, Кина, Аустралија и Казахстан) које се по резервама налазе међу првих 12, по производњи их нема међу првих 12 у Свету. Међутим, то не значи да оне немају призводњу руде која је сраз-мерна расположивим резервама, већ значи да немају своје топио-нице, или их немају са довољним капацитетом, већ су упућене на извоз концентрата.

Структура светске потрошње бакра показује да се он највише троши у грађевинарству (40%), а затим следе: електроиндустрија и електроника (25%), индустрија машина и опреме (15%), транспортна средства - највише у аутомобиле (10%) и хемијска индустрија и разна потрошна добра (10%). Са другим металима (цинк, никл, калај) даје легуре изванредних карактеристика које имају веома широк спектар примене у различитим гранама технике.

У Србији се лежишта бакра налазе у источној, западној и југозападној Србији. Највећи привредни значај имају лежишта бак-ра у источној Србији (подручје од Бора до Мајданпека). У њима, поред бакра, има и племенитих метала (злата и сребра), који повећавају вредност руде. Процењено је да у истраженим и потенцијалним резервама има преко 20x106 t бакра и око 1000 t злата. У неким рудама бакра појављују се високовредни ретки метали (молиб-ден,селен, платина, паладијум).

У Свету има примера експлоатације руда у којима је низак садржај бакра, али је садржај племенитих метала такав да, заједно са бакром, омогућавају економски рентабилну експлоатацију.

Таб. 6 - Резерве бакра у рудама у Свету у 2003. год.Редослед

по учешћу у

истр. резерв-

ама

Земља

Истражене резерве

Укупне резервеРедослед

по произв-одњи х106 (t) % х106 (t) %

Редослед по

учешћу

1 Чиле 150 31,6 360 38,4 1 1

56


2 САД 35 7,4 70 7,5 2 23 Индонезија 32 6,7 38 4,1 84 Перу 30 6,3 60 6,4 45 Пољска 30 6,3 48 5,1 5 56 Мексико 27 5,7 40 4,3 77 Кина 26 5,5 63 6,7 38 Аустралија 24 5,1 430 4,6 69 Русија 20 4,2 30 3,2 10 4

10 Замбија 19 4,0 35 3,7 9 811 Казахстан 14 3,0 20 2,1 1112 Канада 7 1,5 20 2,1 12 7

Остале земље 60 12,7 110 11,8

СВЕТ 474 100 937 100

Таб.7 - Највећи произвођачи катодног бакра у 2002. год.Редослед по производњи Земља

Производњах103 (t)

Учешће, (%)

1 Чиле 2.850 18,6

2 САД 1.502 9,8

3 Јапан 1.401 9,1

4 Руска федерација 858 5,6

5 Пољска 509 3,3

6 Јужна Кореја 499 3,2

7 Канада 494 3,2

8 Замбија 347 2,3

9 Шпанија 322 2,1

10 Шведска 224 1,5

Остале земље 6.345 41,3

СВЕТ 15.351 100,00

Активна лежишта бакра у Србији карактерише значајно ма-њи садржај бакра и племенитих метала, у поређењу са сличним ру-дама у свету (Велики Кривељ - 0,36 % Cu; Мајданпек - 0,38 % Cu) . Године 2004. у Србији је произведено око 35.000 t бакра, од чега око 15.000 t из сопствених руда, а преостало из увознох концентрата.

Лежишта са условно-билансним резервама, C1 категорије, могу се сврстати у три групе:

1. Лежишта са великим резервама и релативно великим сад-ржајем бакра (Борска Река), али на великој дубини.

2. Лежишта са великим резервама и малим садржајем бакра и племенитих метала (Церово, Кисељак, Леце), и

57

3. Лежишта са релативно великим садржајем бакра и мал-им резервама (Чока Марин, Стојадиновићи, Каравансалија).

Лежиште Чока Марин (код Мајданпека) је комплексно поли-металично лежиште бакра, олова и цинка, са значајним садржајем племенитих метала. Иако је по садржају метала врло интересантно, експлоатација још није могућа, јер досадашња истраживања нису резултирала технологијом за успешну селекцију бакра, олова и цинка.

Све руде бакра се подвргавају флотацији, којом се добија концентрат са више од 18% Cu, који се прерађује у металургији ра-ди добијања бакра.

Светска производња бакра износи око 15x106 t/год. Око 25% добија се лужењем (растварањем бакра из уситњене руде и коповске јаловине, раствором сумпорне киселине). Добијени раствор се обогаћује и шаље директно у електролизу. Тиме се избегавају скупи процеси (флотација и топионица), те су трошкови добијања бакра, готово, упола мањи. Нажалост, ова технологија није применљива на свим рудама, већ само на оксидним и мешаним оксидо-сулфидним рудама.

7.1.2. РУДЕ ОЛОВА И ЦИНКА

Међу 130 познатих минерала олова, највећи индустријски значај има галенит PbS, који садржи 86,6 % олова. Од око 50 мине-рала цинка, највећи индустријски значај има свалерит ZnS, који садржи 67,1 % цинка.

До пре две деценије Србија је, у светским оквирима, имала велику производњу руда олова и цинка. Било је 17 активних рудни-ка са укупном годишњом производњом од 2.600.000 t руде. У међу-времену, већина је престала са радом због исцрпљености истраже-них резерви. Данас су активна само два рудника: Рудник на плани-ни Рудник и Грот код Врања, са укупном годишњом производњом од око 200.000 t. Њихове билансне резерве су мале, и биће исцр-пљене у наредних неколико година. Стога, одржавање производње, а нарочито повећање, захтева знатна улагања у истраживања нових локалитета и лежишта.

Већину олово-цинкових руда карактерише економски знача-јан садржај сребра, а ређе и злата. За руде са нижим садржајем олова и цинка, сребро може да буде одлучујуће за отварање рудни-ка. Неке олово-цинкове руде су носиоци економски интересантних количина кадмијума и бизмута.

У садашњим условима, за истраживање су интересантна лежишта у којима је збирни садржај метала (Pb + Zn) већи од 5% (Велики Мајдан, Леце, Космај, Грот, Бело Брдо, Стари Трг и још нека лежишта у копаоничкој и шумадијској области).

58


За разлику од лежишта бакра, која се претежно откопавају површинским путем, лежишта олово-цинкових руда се откопавају јамским путем, јер се претежно налазе на већим дубинама.

Све руде олова и цинка се подвргавају примарној преради (флотација или гравитацијска концентрација). Металургија захтева концентрате олова са више од 65% Pb и концентрате цинка са више од 47% Zn.

7.1.3 БОКСИТ

Боксит је сировина из које се добија алуминијум. Захваљују-ћи чврстоћи његових легура, електропроводљивости и топлотној проводљивости, алуминијум има веома широку примену у многим гранама индустрије.

Алуминијум је веома распрострањен у земљиној кори и, после кисеоника и силицијума, представља главни елемент горњих делова земљине коре. Средњи садржај у земљиној кори је 7,45 %.

Србија нема производњу боксита и алуминијума. У новије време утврђена су лежишта боксита у западној Србији (Тара, Мач-кат, Почута), са просечним садржајем од 25-30 % Al. Квалитет ових боксита је низак, због високог садржаја силицијума.

Боксит се најчешће не подвргава примарној преради. Бок-сити лошијег квалитета могу се подврћи мокромеханичкој сепара-цији, ради одстрањивања глине и побољшања квалитета.

7.1.4 ОСТАЛЕ МЕТАЛИЧНЕ СИРОВИНЕ

Гвожђе. Садржај гвожђа у земљиној кори износи 5 %, и по заступљености је на четвртом месту (иза кисеоника, силицијума и алуми-нијума). У Свету има још доста богатих руда гвожђа које се директно топе, без претходне примарне прераде. Калцијум, магне-зијум, манган и ванадијум су корисни елементи у рудама гвожђа, док су штетни: фосфор, сумпор, бакар, олово и цинк.

У Србији нема активних рудника гвожђа, иако су регистро -ване велике потенцијалне резерве. Карактеристика ових резерви је мали садржај гвожђа, те се у скоријој будућности не могу очекива-ти интензивнија геолошка истраживања. Целокупне потребе желе-заре Смедерево за рудом гвожђа обезбеђују се из увоза.

Таб. 8 - Економски значајни минерали гвожђа

Минерал Хемијска формулаСадржај гвожђа

Магнетит FeO∙Fe2O3 72,4

Хематит Fe2O3 70,0

59

Лимонит Fe2O3∙nH2O 43-63

Сидерит FeCO3 48,3

Ништа повољније није ни сировинска база мангана, хрома и титана. Регистроване потенцијалне резерве имају мали садржај метала, и за сада нису економски интересантне.

Антимон је стратешки метал (користи се за производњу наору-жања). До пре десетак година, Србија је имала значајну произ-водњу антимона у лежиштима Зајаче код Крупња, али је она обустављена због исцрпљености билансних резерви. Регистроване ванбилансне и потенцијалне резерве руда антимона сврставају Србију у интересантна подручја, чак и у светским размерама.

У Србији су регистроване могуће интересантне резерве руда никла и кобалта, који су индустријски и стратегијски значајни метали. Међутим, свега 1/5 тих резерви је сврстано у билансне, а остало у ванбилансне и потенцијалне резерве. Никл и кобалт обич-но у рудама иду са гвожђем и другим металима. Све билансне резерве су у једином активном налазишту феро-никла код Глогов-ца. Садржај метала у овим резервама је доста низак (Ni = 1,1 - 1,3% и Co = 0,06%).

Руде калаја и молибдена у Србији су евидентиране у значај-ним резервама, али су врло мало истражене и зато се сврставају у потенцијалне. За лежишта калаја је утврђено да често садрже и ретке метале (тантал, ниобијум, белиријум, литијум и др.). Слична је ситуација и са волфрамом.

Злато и сребро се у природи највише појављују у самород-ном облику, у виду легура злата и сребра и као механичке примесе у минералима обојених метала. У Србији нема већих и значјнијих лежишта злата и сребра. Потенцијално значајније резерве налазе се у златоносним жицама на подручју Црног Врха, Бора, Дели Јована, Мајданпека и Благојевог Камена код Кучева. Златоносне жице, иако са садржајем злата и до 50 g/t, нису превише интересантне јер су мале дебљине и са честим прекидима. То отежава њихово истра-живање и поскупљује експлоатацију. Поред ових примарних лежи-шта, значајно је поменути и секундарна (алувијална) лежишта нас-тала у долинама река: Пек, Шашка, Црнајка, Поречка Река и Трго-вишки Тимок. Општа одлика алувијалних лежишта источне Србије је релативно мали и неуједначен садржај злата и сребра. Због тога, нису занимљива за већу и организованију експлоатацију.

Светска производња злата у 2002. год. износила је око 2.250 t. Око 15 % светске прозводње злата и преко 20 % сребра добија се прерадом руда бакра. У Србији је 2002. год. произведено око 90 kg

60


злата и 2 t сребра. Целокупно злато и највећи део сребра потичу из руда бакра.

7.2. НЕМЕТАЛИЧНЕ СИРОВИНЕ

Неметаличне минералне сировине имају веома широку и разноврсну примену у многим гранама индустрије. У развијеним земљама, количина и вредност добијених неметала је три до пет пута већа од вредности метала. Многе савремене индустрије би биле незамисливе без неких неметала. Цела грађевинска индустрија почива на неметалима. Стога се, с пуним правом, неметаличне сир-овине називају индустријским минералима, изузев драгог камења.

Према намени, индустријски минерали се сврставају у групе: - абразиви- керамичке сировине- сировине за хемијску инgустрију- конструкциони материјали- минерали који се користе у оптици и електроници- минерали за произвоgњу вештачких ђубрива- пунила, филтери и абсорбенти- топитељи- ливачки песак- сировине за стакло- минерални пигменти- ватростални материјали, и- флуиgи за бушотине

Многи неметалични минерали имају врло разноврсну приме-ну. На пример, каолин се користи: као абразив и пунило, у кера-мичкој, хемијској, електронској и индустрији ватросталних матери-јала и др. Бентонити се користе као материјали за стабилизацију и рафинацију уља и масти, као катализатори, пигменти, пластифика-тори керамичких маса, као везива за ливачке пескове и др.

Новији развој примене неметала (зеолита, бентонита, глина, каолина, кречњака, доломита, перлита, фелдспата, апатита и др.) у пољопривреди, као донора микро и макро биогених елемената, као абсорбенти токсина, катјона тешких метала, радионуклида и сл. и коректора особина земљишта (киселости, хемијског састава) омогућио је развој бројних нових биотехничких материјала.

Већина индустријских минерала не налази примену у при-родном стању, већ након одређене технолошке прераде, чиме им се обезбеђују неопходне физичко-хемијске и друге особине за приме -ну у одређеној грани индустрије.

61

Србија има значајну производњу многих неметала, као што су: грађевински и архитектонски камен, опекарске и керамичарске глине, кварцни песак, кварцит, азбест, лапорац, барит и др.

Значајна лежишта кварцног песка су Рготина код Зајечара, Доња Бела Река код Бора, Лазаревац, Ваљево, Вршац и др. Највећи део кварцног песка троши се у стакларској и ливачкој индустрији.

Магнезита има у околини Чачка (Бели Брег и Прањани) , Рашке (Бела стена) и на Златибору. Највећи део магнезита троши се за производњу ватросталних опека и магнезијум метала.

Азбест је специфичан влакнасти минерал, отпоран на топло-ту, атмосферилије и киселине. Служи за производњу ватросталних тканина. Значајнија лежишта азбеста су Корлаће код Баљевца на Ибру и Страгари и Руиште код Крагујевца.

Значајније лежиште фосфата је Лисина код Босилеграда, која је детаљно истражена, али још није у експлоатацији.

Треба поменути да постоје и значајна лежишта кречњака, доломита, лапорца, фелдспата, глина, барита, зеолита, каолина, бентонита и других неметала, која се експлоатишу.

У целини, може се рећи да неметаличне сировине представ-љају значајан развојни ресурс наше привреде.

7.3. ЕНЕРГЕТСКЕ СИРОВИНЕ

Највећи део енергетског потенцијала Србије чине резерве угља (око 85 %). Нафта и природни гас чине 5 %, уран - 3 % и уљни шкриљци, хидроенергија и остали обновљиви извори енергије чине 7 %. У поменутом високом учешћу угља доминира лигнит са 94 %. Ако се овоме дода да је то лигнит ниске калоричне моћи , онда је јасно да је структура енергетских извора Србије једнострана и неповољна.

У структури бруто потрошње енергије у Србији (2004. год.) највеће учешће има угаљ (49 %), а затим следе: нафта (29 %), при-родни гас (15 %) и хидроенергија (7 %). Највећи потрошачи угља су термоелектране (95 %), а преосталих 5 % троши се за грејање стано-ва и у индустрији. Сав угаљ је из домаће производње. У производ-њи електричне енергије, термоелектране дају 70 %, а хидроелек-тране 30 %, што је на нивоу светске структуре.

Веће термоелектране у Србији и њихове инсталисане снаге су: Никола Тесла А (1502 MW) Никола Тесла Б (1160) , Костолац А (281), Костолац Б (640), Косово А (617), Косово Б (618), Колубара (245) и Морава (281).

Око 47 % нафте троши се у саобраћају; као енергетско гори-во (мазут, лож уље, течни гас) - око 38 %, док се преосталих 15 % троши

62


као сировина у индустрији. У укупној потрошњи, домаћа на-фта учествује са око 20 %.

Од расположивог природног гаса, 2/3 се троши за енергетске потребе, док 1/3 као сировина у хемијској индустрији. Око 90 % гаса је из увоза.

Око 40 % потрошње енергије зависи од увоза, а у томе нафта учествује са око 60 %. Стога би се нафта морала заменити угљем и обновљивим енергентима, свуда где је то технолошки и економски оправдано (грејање станова, шећеране, уљаре, циглане и сл.).

На подручју Србије расположива су за коришћење четири најважнија извора примарне енергије: угаљ, преостали хидропо-тенцијал, нафта и гас. Одређени значај имају и обновљиви извори енергије, као што су геотермална енергија, биомаса, сунце, ветар и недовољно истражене нуклеарне сировине и уљни шкриљци.

7.3.1 ЧВРСТЕ ЕНЕРГЕТСКЕ МИНЕРАЛНЕ СИРОВИНЕ

7.3.1.1. УГАЉ

Угаљ је најзначајнији енергетски извор у Србији. До сада утврђене резерве угља (билансне, ванбилансне и потенцијалне) износе више милијарди тона. Међу њима, око 40 % су билансне.

У структури билансних резерви угља, највећи удео имају лигнити (94 %), а затим следе: мрко-лигнитски угљеви (5%), мрки угљеви (0,6%) и камени угљеви са свега 0,4%. Дакле, Србија нема квалитетних угљева.

Билансне резерве карактерише мало учешће А и B катего-рије. Већином су резерве C1 категорије.

Наши угљеви припадају групи ниско-квалитетних енергет-ских сировина. Камени и мрки угљеви имају повећан садржај сум-пора и пепела, што им умањује квалитет, првенствено из еколош-ких али и из технолошких разлога. Лигнити се одликују повећаним садржајем влаге и пепела, а неки и повећаним садржајем сумпора.

Општа одлика свих врста наших угљева је релативно мала доња топлотна вредност, у односу на типове угља којима припа-дају. Према садашњој производњи и потрошњи, расположиве била-нсне резерве обезбеђују век експлоатације од око 100 година.

Таб. 9 - Топлотне вредности угља Врста угља DTE , (kJ/kg)

Камени 21.900

Мрки 17.500

Мрко-лигнити 12.600

63

Лигнит 7.100

Производња угља у Србији 2005.год. износила је око 35,6x106 t, од чега лигнит чини 98,5 %, мрки 1 % и камени 0,2 %.

Лежишта каменог угља

У Србији се врши експлоатација каменог угља у два лежиш-та у оквиру Ибарских рудника (Јарандо и Ушће) и у Вршкој Чуки. Њихове билансне резерве учествују у укупним резервама каменог угља са свега 20 %. То значи да се највеће резерве каменог угља налазе у лежиштима ван експлоатације. Перспектива Вршке Чуке је доста неизвесна, због сложених природних услова појављивања угљених слојева.

Лежишта мрког угља

У Србији постоји више издвојених басена са лежиштима и појавама мрког угља: Звиски, Млавско-Петровачки, Слатински, Црнотимочки, Тимочки, Сврљишки, Сењско-Ресавски, Поповачки, Ћићевачки, Ражањски, Алексиначки, Нишки, Лесковачко-Власо-тиначки, Јужноморавски, Крагујевачко-Рековачки, Топлички, Гњи-лански, Косјерићки, Таковски, Рађевски, Гружански, Западномо-равски и Ибарски басен.

Знатан део ових басена нема економски значај, а један део је недовољно истражен, услед чега данас егзистирају само три активна рудника: Рембас, Боговина и Јасеновац. Сва три рудника имају угаљ доброг квалитета: влага (15-33 %); пепео (5-17 %);сумпор (0,8–3 %); DTE =17.500 kJ/kg. Удео резерви ових рудника у укупним билансним резервама мрког угља износи 47 %. То значи да се већи део билансних резерви мрког угља налази у лежиштима ван експлоатације. Боговина и Јасеновац имају мале резерве.

Перспективе за проналажење нових билансних резерви мрк-ог угља постоје у Млавско-Петровачком басену, који је до сада ма-ло истражен.

Лежишта мрко-лигнитског угља

Ови угљеви се, по особинама и квалитету, налазе на прелазу из мрких у лигнитне угљеве.

На подручју Србије се појављују у следећим басенима (леж-иштима): Соко-бањски (Соко), Сјенички (Штаваљ), Драгачевски,

64


Западноморавски, Млавско-Петровачки (Пољана и Мелница) и Тимочки (Лубница). Актини рудници су: Соко, Штаваљ и Лубница. После лигнита, имају највећи привредни и економски значај. Одли-кују се добрим квалитетом: влага (13–37 %); пепео (6–32%); сумпор (0,9–2,5 %); DTE = 12.600 kJ/kg.

Потенцијалне резерве C2 категорије налазе се у басенима у којима постоји експлоатација, од чега у Сокобањском 73 %, Сјени-чком 24 % и Лубничком 3%. Оне представљају реалну основу да се истраживањима обезбеди значајан прираст билансних резерви.

Лежишта лигнита

Основна обележја наших лежишта лигнита су: велике резер-ве, велика дебљина угљених слојева, мала дубина и низак квалитет . Повољна су за површинску експлоатацију и масовну производњу угља који се, због ниског квалитета, највећим делом сагорева у термоелектранама ради производње електроенергије.

Укупне билансне резерве (А+B+C1) лоциране су по басенима и лежиштима: Косовски басен - 64 %, Колубарски басен - 18 %, Метохијски басен - 12 %, Костолачки басен - 5 % и лежиште Ковин - 1%. Експлоатације нема једино у Метохијском басену. У Ковину је примењена једна од ретких подводних технологија откопавања угља.

Квалитет лигнита варира у границама: влага (35-49 %); пепео (13-30 %) ; сумпор (0,35–2,79 %) ; DTE = 6.500–8.700 kJ/kg.

7.3.1.2. НУКЛЕАРНЕ СИРОВИНЕ

Карактеристика откривених лежишта урана у Србији је низак степен истражености. Изузетак су лежишта на Старој планини, која су детаљније захваћена геолошко-рударским и технолошким истра-живањима.

Иако 1kg урана U235 располаже енергијом колико и 2500 t квалитетног каменог угља, његово добијање је веома скупо. Садр-жај урана у нашим рудама је недовољан за рентабилну експло-атацију. Осим тога, производња нуклеарне енергије је скопчана са великим ризицима по природну средину и људе (услед могућих кварова реактора и проблема складиштења нуклеарног отпада). Због свега тога, активирање наших потенцијалних лежишта урана није извесно у блиској будућности.

7.3.1.3. УЉНИ ШКРИЉЦИ

65

Регистроване појаве и лежишта уљних шкриљаца у Србији налазе се у три области: источна, западна и јужна Србија.

На основу резултата геолошких истраживања у наведеним областима, као потенцијални енергетски извори издвојени су сле-дећи перспективни простори:

1. Подручје Бољевца (Влашко поље - Рујиште), 2. Алексиначки басен (Алексинац,Пруговац, Бован) 3. Западноморавски басен (Чачак - Петница).4. Врањски басен (Власе – Големо село), и 5. Ваљевско - Мионички басен ( Рибница- Шушоке)Утврђене ванбилансне и процењене потенцијалне резерве из-

носе неколико милијарди тона. Од тога, 2/3 припада Алексиначком басену. Лежиште Алексинац је једино детаљно истражено.

Уљни шкриљци алексиначких лежишта имају средњи садржај уља око 10,2 %, што омогућава технолошки успешну екстракцију уља. Постоји читав низ проблема због којих истражене резерве нису преведене у класу билансних. Они се односе на експлоата-ционе факторе који проистичу из природних услова. Посебан проблем представљају они делови лежишта у којима је откопан угљени слој, у чијој се подини и повлати налазе уљни шкриљци. Наиме, у тим деловима лежишта је немогуће организовати екстрак-цију уља на месту ("in sity"), као најекономичнији процес експлоа-тације. Производња електричне енергије из уљних шкриљаца, има-јући у виду актуелне и очекиване цене осталих извора енергије, није извесна у ближој будућности.

7.3.2. НАФТА И ГАС

Познате резерве нафте у Свету износе око 160x109 t, док је

годишња производња и потрошња око 4x109 t. Ове резерве би се

потрошиле за наредних 40 година, што је брзо и забрињавајуће.Србија има производњу нафте и гаса, али недовољну за све

потребе. У 2005. год. произведено је 648.000 t нафте и 282x106 m3

природног гаса.Истраживани су сви простори који су имали одређене нафт-

но-геолошке предуслове. Експлоатационе резерве откривене су у Војводини и Стигу.

Око 99 % производње нафте и укупна производња гаса поти-че из нафтних и гасних поља Војводине.

Већина активних лежишта нафте и гаса откривено је пре више од 25 година и налазе се у поодмаклој фази експлоатације. То значи да су нова истраживања предуслов за очување достигнуте производње.

Код експлоатације нафте и гаса постоји и природни пад про-изводње. У Војводини се код лежишта нафте креће од 6-8 %, а код

66


гаса око 10 % годишње.Извесне појаве нафте и гаса регистроване су и у неким дело-

вима централне Србије, али значајнијих резултата и очекивања не-ма.

8. УТИЦАЈ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

Од почетка техничке и индустријске револуције, крајем 18. века, у експлоатацији минералних ресурса настаје стални раст про-изводње и потрошње. Посебно је то изражено у другој половини 20. века. Са таквом тенденцијом у производњи и потрошњи метала убрзано се смањују њихове богатије резерве. Као последица, још брже расте експлоатација све сиромашнијих руда. Примера ради, садржај бакра у рудама је данас 4–5 пута мањи, у поређењу са пе-риодом од пре 50 година.

За 1t бакра треба ископати 300–400 t руде и 300–1000 t јало-вине. Експлоатацију таквих руда прате све веће количине јаловине, за чије су одлагање потребне све веће и веће земљишне површине. Истовремено, јаловишта су велики и дуготрајни извори загађења животне средине (воде, ваздуха и земљишта). За годишњу произ-водњу бакра у Свету од око 15∙106 t, маса флотацијске и коповске јаловине износи око 4,5∙109 t. Ова количина јаловине заузима запре-мину од око 3∙109 m3. Ако би се депоновала у слоју дебљине 30 m, била би потребна површина земљишта од око 10.000 ha (100 km2), за само годину дана и само из производње руда бакра.

Процењује се да на одлагалиштима и јаловиштима у Србији има око (1,4-1,7) x 109 t коповске јаловине и око 700 x 106 t флотацијске и сепарацијске јаловине. Све то скупа заузело је око 12.000 ha. Од тога је рекултивисано пошумљавањем и озелењавањем свега око 2.000 ha.

На срећу, рудници метала се, по правилу, налазе у планин-ским и брдовитим пределима где нема висококвалитетног пољопри-вредног земљишта.То није велика утеха јер се заузимају земљишта погодна за пашњаке, ливаде и шуме. Уочавамо, дакле, да искориш-ћавањем једног природног ресурса, делимично али дуготрајно, са тенденцијом раста, уништавамо друге природне ресурсе. То је директна и одмах видљива штета на самом почетку експлоатације руде. Остале штете манифестују се кроз загађивање животне око-лине. Оне су, по последицама, много веће и временски далекосе -жније.

Јаловине рудника метала изложене су непрекидном дејству ветра и атмосферилија. У њима се перманентно и дуготрајно одви-јају хемијски процеси растварања већине присутних минерала теш-

67

ких метала и спирања њихових јона у водотокове, чиме се угро-жавају, а негде и у потпуности уништавају биљне и животињске врсте. Ерозијом одлагалишта и јаловишта површинским водама од атмосферских падавина, такоже, настају озбиљна загађења водотокова. Тако загађени водотокови нису више употребљиви за било које намене. Код наиласка великих вода (нагло топљење снега, велике и дуготрајне кише) плави се приобално, по правилу, квалитетно пољопривредно земљиште и трајно загађује штетним јонима тешких метала.

Еолска ерозија (ерозија деловањем ветра) флотацијских јаловишта изазива загађење прашином, у кругу пречника неколико десетина километара.

Очитих Примера има много, чак и у нашем окружењу, где је јаловином из борске флотације у долини Тимока трајно уништено на хиљаде хектара најплоднијег пољопривредног земљишта. Сада су прописи у области заштите животне средине знатно строжији. То ће натерати рударску индустрију да примењује технологије којима ће загађење животне средине свести на најмању могућу меру. То, наравно, захтева и значајна средства, како у току инве-стирања у отварање рудника, тако и током читавог века експлоата-ције. Дакле, трошак за заштиту животне средине постаје реална економска категорија, присутна у свим техно-економским елабора-тима за отварање рудника.

На крају анализе штетних последица од експлоатације мине-ралних сировина треба нагласити да, и поред предузимања свих мера заштите, апсолутна сигурност није загарантована. Активна флотацијска јаловишта увек представљају потенцијалну опасност, са становишта могућности попуштања брана и замуљивања великих површина и загађивања речних токова. Такве хаварије на флота-цијским јаловиштима не могу се апсолутно искључити, због могу-ћих елементарних непогода или катастрофа (обилне и дуготрајне падавине или земљотреси велике јачине), па и могућег људског пропуста у правилној изградњи и одржавању јаловишта.

Други, по реду, велики загађивачи животне средине су руд-ници лигнита и термоелектране у којима се лигнит сагорева ради производње електроенергије. За разлику од металичних, лежишта лигнита су највећим делом у равничарским теренима са високо-квалитетним пољопривредним земљиштем. То су, по правилу, ко-пови са великом производњом, због чега заузимају велике повр-шине. Истовремено су неопходне и велике површине за депоно-вање коповске јаловине и великих количина пепела из термоелек-трана. Пошто се у нашим термоелектранама сагоревају нискоква-литетни лигнити са великим садржајем пепела (10-30 %), количине пепела су велике. Скоро потпуна годишња производња лигнита у Колубари и Костолцу (34,5x106 t) сагорева у термоелектранама и при

68


томе се годишње издваја око 6x106 t пепела. Пепео из термоелек-трана је велики загађивач животне средине. Загађивање околине може бити врло интензивно, а понекад и врло опасно за људе и животиње. Иначе, проблем депоновања пепела из термоелектрана је далеко сложенији и скупљи од депоновања флотацијских јаловина.

Трећи по реду велики загађивач животне средине јесте производња и транспорт нафте. Загађење нафтом највише настаје у њеном поморском и речном транспорту. Процене су да нафтне мрље покривају 5 % светског мора.

Из ове краће анализе угрожавања и загађења животне среди-не експлоатацијом минералних ресурса, јасно се може закључити да је рударска индустрија велики загађивач у глобалним размерама.

Према томе, ако се тражи одговор на питање због чега се Свет определио за рационалну потрошњу и штедњу минералних ресурса, промовишући то кроз одрживи развој, онда одговор лежи у двема чињеницама:

Прво, минерални ресурси су необновљиви и као такви имају ограничене резерве, и

Друго, смањеном експлоатацијом минералних ресурса ума-њују се загађење и штетне последице по животну средину.

9. РЕЦИКЛАЖА ОТПАДА И РАЦИОНАЛНО КОРИШЋЕЊЕ МИНЕРАЛНИХ РЕСУРСА

Потрошња метала и енергије у Свету има забрињавајући тем-по раста. Резерве примарних сировина метала и енергената се брзо троше. Прогнозе указују да ће оне, при садашњој стопи годишњег раста потрошње, бити исцрпљене за неколико наредних деценија. И најоптимистичније прогнозе указују да ће се човечанство, релати-вно брзо, суочити са озбиљним недостатком минералних сировина и енергије.

Предмети и уређаји од метала старе, ломе се или на други начин окончавају своју употребну функцију и завршавају на отпад, као потенцијални или активни загађивачи животне средине. Упра-во тај метални отпад представља врло значајан секундарни ресурс ─ секундарне сировине, чијим се сакупљањем и враћањем у про-цес поновне прераде значајно смањује потрошња примарних сиро-вина, продужује век трајања њихових резерви и смањује загађење животне средине. Поновно коришћење метала из отпада, као и уопште поновно коришћење других материјала назива се рецикли-рање (рециклажа).

Наравно, један део произведеног метала се неминовно губи, али се правилном организацијом сакупљања и третмана отпада, већи део може да рециклира. Од целокупног, до сада, произведеног

69

бакра, процењује се да је неповратно изгубљено око 15 %, док је преостали део уграђен у ствари и предмете које користимо или нас окружују. Слично је и са челиком. Око 75 % челика се данас изнова претапа и користи. Неки произвођачи у металној индустрији и производњи пластичних маса већ заснивају своју производњу на тзв."пројектованом отпаду", који се прерађује у оквиру исте или неке друге технологије.

Добар пример у рационализацији потрошње примарних сиро-вина је аутомобилска индустрија. Маса просечног аутомобила из 1975. год. је до данас смањена за више од 400 кг, захваљујући заме-ни челика алуминијумом и пластиком. Лакши аутомобил троши мање горива,што је допринос смањењу потрошње нафте.

Укупна количина чврстог отпада достигла је забрињавајуће размере, јер захтева велике просторе и трошкове за депоновање и елиминисање негативног утицаја на животну средину.

У глобалној подели, имамо две врсте отпада: индустријски (настаје у индустријским процесима) и комунални (настаје у домаћин-ствима).

Само комунални отпад износи око 1t по становнику Света годишње. Од тога, 1/3 чини амбалажа. Одговарајућом прерадом овог отпада значајно се смањује потрошња примарних сировина за проиводњу стакла, челика, алуминијума, обојених метала, папира пластике и др. Потрошња метала по становнику у директној је зависности од развијености земље (таб.10). Сразмерно томе, већи је удео метала у отпадима равијених земаља. Отуда оне предњаче у технологијама и степену рециклаже метала.

Структура чврстог комуналног отпада у САД приказана је у таб.11. За Србију нема поузданијих података о структури, осим што се у Националној стратегији за управљање отпадом помиње да око 40 % комуналног отпада чини амбалажа.

У развијеним земљама се комунални отпaд третира у постро-јењима за сортирање. Неорганске компоненте се поново враћају у прераду, док се органске (осим папира) компостирају или делом спаљују ради производње топлотне или електричне енергије. У земљама ЕУ сагорева се око 33 % комуналног отпада. Једна тона смећа даје енергију колико и 150–250 kg нафте. Након таквог третмана, преостали део отпада је мање масе и захтева мање површине за депоновање.

Таб.10-Потрошња основних метала 1989. год.(kд/ст./год)

70


Al Cu Pb Zn Сирови челик

Становништвох106

Развијене земље 10,5 6,3 3,3 3,9 418 1.400

Средње развијене земље

3,0 2,4 1,1 1,5 151 500

Земље у развоју 0,5 0,3 0,2 0,3 37 3.400

Свет 3,4 2,1 1,1 1,4 149 5.300

Таб.11 - Просечан састав комуналног отпада у САД

Чврсти отпад Састав, (% масе)

Папир 31,3

Стакло 9,7

Метал 9,5

на бази гвожђа 8,5

на бази алуминијума 0,6

други обојени метали 0,4

Пластика 3,4

Гума и кожа 2,6

Текстил 1,4

Дрво 3,7

Отпаци од хране 17,6

Баштенски отпад 19,3

Разни неоргански отпади 1,5

Сортирање отпада започиње на месту његовог настајања (од-војени контејнери за поједине врсте отпада: метал, стакло, папир , пластика итд.). Пример успешне рециклаже на месту настајања је град Seattle у САД, где се остварује рециклажа од око 45 % отпада у односу на просечних 17 % за САД. Успех овог програма лежи у примени принципа "плати колико одбацујеш". Градске власти рентирају грађанима контејнере за несортирани отпад по 15 $/конт. Ако не сортирају отпад, онда ће им бити потребно више контејнера које ће морати да плаћају.

Од свих компоненти комуналног отпада, најлакше се реци-клира челик, који се сматра 100 % рециклабилним. Он се може небр-

71

ојено пута рециклирати. Челик из конзерве може бити претопљен у аутомобилски лим, а потом да заврши у бетонској арматури, итд.

Алуминијум из рециклаже представља идеалну сировину за израду амбалаже за прехрамбене производе. Рециклирана алуми-нијумска конзерва је за око 20 % јефтинија од исте произведене из примарне сировине. Ово је разлог што у западним земљама степен рециклаже алуминијумске конзерве достиже чак 65 %.

Хартија је најзаступљенија компонента у комуналном отпа-ду, и креће се од 20–40 %. Она се у САД рециклира преко 30 %, у Шведској 50 %, Данској и Холандији 30 %.

За производњу 1 t целулозе потребно је утрошити 3,6 m3 дрв-не масе и 580 kWh енергије. За производњу 1t папира потребно је 1,3 t старог папира и 500 kWh енергије.

У рециклабилне компоненте комуналног отпада спада и ста-кло. Оно се рециклира са преко 30 %, у виду стакленог крша који се враћа у процес производње стакла и део боца и тегли које се поно-во враћају на коришћење.

Према недовољно поузданим подацима, у Србији има преко 130 депонија градских насеља, које заузимају око 1200 hа. На њима се годишње депонује око 2,4x106 t чврстог отпада. Грубе процене указују да се годишње може рециклирати: обојени метали 1.200 t, алуминијум 2.400 t, гвожђе 51.000 t, стакло 77.000 t и папир 100.000 t.Ове цифре су за Србију значајне и у економском и у развојном смислу. Примера ради, у Србији се рециклира око 50.000 t папира, а још толико увози отпадног папира. Производња папира из реци-клаже је јефтинија, а истовремено се штеде и знатне количине дрвне масе за целулозу од које се производи папир. Слично је и са рециклажом стакла. За 77.000 t стакла, које се може добити рецикла-жом из комуналног отпада, треба утрошити око 55.000 t квалитет-ног кварцног песка, кога имамо све мање.

У Србији се тек однедавно појављују прва постројења за сепарацију комуналног отпада. Постепено се уводи и сепарација на месту настајања. Према статистичким подацима за 2005. год., од рециклираног металног отпада произведено је: гвожђа и нелеги-раних челика око 150.000 t, бакра и легура од бакра око 2.000 t, алуминијума и његових легура око 1.600 t и олова и легура од олова око 2.500 t. Произведено је и око 37.000 t папира из отпадног папира. Националном стратегијом за управљање отпадом предвиђена је изградња 17 рециклажних центара који ће покривати све општине у Србији. Предвиђена је и изградња 7 центара за компостирање био-разградљивих органских компоненти из комуналног отпада и четири инсинератора (постројења за спаљивање).

72


Развијене земље, а нарочито оне које оскудевају у сирови-нама основних метала, имају високо учешће метала који потиче из рециклаже (таб. 12 и 13).

Највећи пораст удела рециклираног метала у Свету је код алуминијума. За свега шест година, удео рециклираног алумини-јума је порастао са 5,9 на 30,7 % (таб.12). То је, понајвише, резултат високог степена рециклаже алуминијумских конзерви. Западна Евр-опа, која у целини оскудева у примарним сировинама основних метала, има врло висок удео рециклираних метала (таб.13). Насу-прот томе, Јужна Америка, која је врло богата бакром, има упола мање учешће рециклираног бакра у односу на светски просек.

Код производње сировог метала из отпадног метала оства-рује се велика уштеда у потрошњи енергије: код алуминијума 95 %, цинка 85 %, олова 68 %, челика 53 %, стакла до 30 % итд.

Прерада комуналног отпада доноси профит. Фирма Flakt у Шведској, прерадом комуналног отпада и рециклирањем: хартије, гвожђа, алуминијума и стакла остварује профит од 7,3 $/t, односно 18,3 $/t отпада, за постројења капацитета 5.000 t/год.,односно 15.000 t/год., респективно.

Ефекти рециклаже огледају се у следећем: Производња метала, папира, стакла и других материјала

из отпада је јефтинија. Смањује се количина отпада који се депонује, те су по

том основу мањи трошкови за закуп земљишта, припрему и одржавање депоније.

Мање депонованог отпада, значи мање загађивање животне средине.

Смањује се потрошња примарних необновљивих минерал-них сировина, чиме се продужава век њихове експлоатације.

Мања производња метала из примарних сировина значи мању количину јаловине,, а тиме и мање површине и трошкове за одлагање, као и мање загађење животне средине.

Правилно изабрана стратегија и технологије за прераду отпада доносе профит и упошљавају људе.

Таб. 12 - Удео из рециклаже Р, за алуминијум и бакар1984 1986 1988 1990

73

- Алуминијум (потрошња)

Канада 415 19.0 390 19.8 523 16.4 505 17.8

САД 6214 28.0 6068 29.2 6720 31.6 6718 35.6

Западна Европа

5171 27.0 5522 27.7 6273 31.5 13272 65.3

Јужна Америка 734 12.8 934 10.8 824 13.4 842 10.7

Јапан 2320 32.2 2415 32.9 2981 28.8 3300 26.8

Укупно 16734 5.9 17470 7.3 19817 10.4 25714 30.7

- Бакар (производња)

Канада 536 6.3 517 4.6 574 8.1 559 7.8

САД 1814 17.9 1885 21.5 2303 19.6 1459 18.2

Западна Европа

1982 27.2 1978 27.1 2070 30.4 2182 32.0

Јужна Америка 1432 6.0 1485 7.0 1586 7.2 1790 6.2

Јапан 1200 19.2 693 36.0 1195 20.0 1270 20.6

Укупно 11242 12.5 11371 12.5 12152 13.0 12365 13.6

Таб.13- Удео метала из рециклаже у СР Немачкој, 1989. год.

Потрошњах103 t

Удео из рециклаже

х103 t %

Олово 374 184 49

Цинк 567 216 38

Бакар 1.128 553 49

Алуминијум 1.979 689 35

Челик 39.700 17.356 44

Пластика 8.100 500 6

10. РАЗВОЈ НОВИХ ТЕХНОЛОГИЈА И ШТЕДЊА МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА

Имајући у виду да су минерални ресурси ограничени и необ-новљиви, стратегијски је важно да их што рационалније трошимо. То је могуће остварити, поред рециклаже, и развојем нових техно-

74


логија откопавања лежишта и валоризацијe свих корисних компо-ненти из минералних сировина. Многа полиметалична лежишта се сврставају у ванбилансна због недостатка адекватних технологија за њихову прераду. Tакви случајеви се појављују и код активних лежишта, где се поједини делови сировине, због немогућности прераде, депонују на јаловиште.

Код већине лежишта метала, у просеку 5 % чини најбогатији део руде, до 35 % је руда са средњим садржајем метала, на бази које се одвија експлоатација и око 60 %, је сиромашна ванбилансна руда, која се код површинског откопавања делом откопава и депонује заједно са коповском јаловином, а у условима подземног откопава-ња остаје у земљи. Управо те ванбилансне сиромашне руде чине највећи и најзначајнији секундарни извор за добијање метала, уко-лико се, приликом откопавања, обезбеди да оне буду посебно депо-новане и сачуване за неку будућу прераду. Коначно, критеријум билансности руде проистиче из односа садржаја и цене метала на берзи. У условима већих цена, ванбилансне руде могу постати билансне и, као такве, профитабилне за експлоатацију и прераду.

Врло важан показатељ рационалног коришћења минералних сировина је искоришћење билансног дела лежишта, које код повр-шинског откопавања износи 80-90 %, а код подземног 60-75 %. Нижи степен искоришћења лежишта при подземном откопавању је резул-тат примењених метода за откопавање, које знатан део руде остав-љају у тзв. "сигурносним стубовима".

У Свету су пројектоване и у пракси доказане нове техноло-гије подземног откопавања, које омогућавају знатно веће искориш-ћење лежишта.

Уопште узев, развoј нових технологија откопавања лежишта, као и развој технологија за валоризацију метала из заосталих неот-копаних делова лежишта и депонованих ванбилансних руда, су вр-ло значајни правци у рационалном коришћењу минералних ресурса. Развијене су, и примењују технологије за прераду и доискоришћа-вање метала из секундарних сировина (заостали делови руде у јами, стара флотацијска и коповска јаловишта, ванбилансни делови лежишта и старе топионичке шљаке). Томе, поред нових технологија, доприноси и пораст цена метала. Типичан пример добијања метала из секундарних сировина је лужење бакра из ванбилансних руда и коповских јаловишта.

Захваљујући савременим технологијама, практично су сви метали из периодног система елемената постали индустријски важ-ни (до почетка 60-тих година прошлог века било их је свега девет). Исто-времено, расте и потреба за њиховим што бољим квалитетом, у

75

циљу производње нових и квалитетнијих легура и легираних чел-ика. Мења се и структура потреба за металима, померајући се у смеру потреба за лаким, чврстим и корозионо отпорнијим, као што су: алуминијум, титан, манган, силицијум, магнезијум, итд.

Монометаличне руде су углавном потрошене. Руде бакра, гвожђа, олова , цинка и др. су истовремено и руде из којих се доби-јају племенити и ретки метали. Дакле, на располагању је све више полиметаличних комплексних руда за добијање више метала. На тој основи се развијају нове технологије прераде, тзв. "безотпадне технологије. Њима се тежи да се из комплексних сировина валори-зује што већи број корисних компоненти, а јаловина сведе на нај-мању могућу меру. Јасно је да ће такве технологије имати велики позитиван еколошки значај и дати велики допринос рационалној експлоатацији минералних ресурса.

Брзина исцрпљивања минералних ресурса, у знатној мери, зависи од могућности њихове супституције, као и од кретања диск-онтне и пореске стопе. Сматра се да пад дисконтне стопе резултира већом штедњом ресурса, и обрнуто. Висока пореска стопа може да доведе до одлагања експлоатације неких сировина.

11. ЕКОЛОГИЈА И ПРИВРЕДНИ РАСТ

Седамдесетих година 20. века, екологија је постала проблем већине индустријских грана и предмет економске теорије и праксе, посебно у свери утицаја екологије на границе привредног раста. Тада настаје озбиљна забринутост због брзог исцрпљивања необ-новљивих природних ресурса и истовременог све већег загађења животне средине. Била је то озбиљна опомена да одржавање таквог тренда озбиљно ограничава могућности будућег привредног и друштвеног развоја, и у први план ставила основна питања одрж-ивог развоја:

-очување еколошке равнотеже-праведна расподела природних ресурса између генерација, и-опстајање и развој недовољно развијеног дела светаАнализе показују да је динамична стопа светског економског

раста у индустријској ери (од средине 18. до краја 20. века), у великој мери, остварена захваљујући интензивној експлоатацији при-родног богатства (35-40 % - природно богатство; 35-40 % -капитал, људски рад и предузетништво; 20-25 % - технолошки развој). Улазак у нову информатичку еру доводи до промена у структури фактора економског раста, тако да технолошки развој учествује са 60-80 %, а сви остали фактори (природни ресурси, новчани капитал, људски рад и предузетништво) са 20-40 %.

76


Илузија неограничене моћи економског раста, на таласу нових технологија, створила је уверење да су решени сви проблеми производње, јер ће технологија, наводно,увек имати решења за све настале проблеме. Међутим, пракса је убрзо показала да је број решења (одговора) увек био мањи од броја проблема (питања). Само по себи, то не би било драматично да није дошла у питање природна основа човековог постојања - животна средина. То је отворило питања другачијих критеријума вредновања и мерења економског раста и развоја, који све више, поред квантитативних, задобијају и вредносну, посебно етичку важност.

Негативни утицај експлоатације природних ресурса на живо-тну околину је дуго био запостављен. Штете и последице нико није плаћао. Чак шта више, плаћали су их они који их нису проузро-ковали – грађани. Али то је већ прошло време. Данас се економија и екологија морају заједно и равноправно посматрати у сваком вредновању природних ресурса. То значи, да један део добити мора да се уложи у заштиту животне средине.

Данас, дакле, постоје три фактора производње: капитал, рад и екологија. Еколошки трошкови постају обавезна категорија у свим економским анализама. Добит од експлоатације природних ресурса мора се делити са природом.

У ери сталног привредног и економског раста, заснованог на све већој експлоатацији природних ресурса, истовремено расту и количине отпада и потребна средства за његово депоновање и заш-титу животне околине. Све gок је остварена gобит оg веће произв-оgње, већа оg трошкова екологије, такав раст се може сматра-ти оправgаним. Тачка на графику раста производње, за коју је остварена добит једнака трошковима екологије, је горња граница оправданог привредног раста.

За менаџере живот постаје све компликованији. Екологију, њен значај и трошак, морају прихватити као неминовност, и код сваке одлуке морају узети у обзир еколошке критеријуме. Такав менаџмент има и свој назив – еколошки менаџмент.

ISO 14000 је серија међународних стандарда намењених еко-лошком менаџменту, односно управљању пословањем предузећа у циљу смањивања штетних утицаја на животну околину.

Према томе, еколошки менаџмент није управљање животном средином, већ је управљање организованим људским активностима ради смањења њиховог негативног утицаја на животну средину.

12. ИНДЕКС ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА У ЕКСПЛОАТАЦИЈИ МЕТАЛИЧНИХ СИРОВИНА

77

Одрживи развој је складан однос привреде и екологије, како би се природно богатство и здрава животна средина сачували и за будуће генерације.

Квантитативни параметар за оцену одрживости развоја у екс-плоатацији металичних минералних сировина могуће је дефинисати само у односу на трошење њихових резерви, а не и у односу на сте-пен негативног утицаја на животну средину.

Проблем одрживог развоја може се посматрати глобално (на нивоу планете Земље) или локално (на нивоу региона, државе или заједнице држава).

Укупне резерве метала на Земљи су ограничене. Исто важи и за поједине регионе и државе. У оба случаја, проблем одрживог развоја може се сликовито приказати једним општим моделом, који повезује потребе за металима и могућности задовољавања тих пот-реба.

Модел одрживог развоја у експлоатацији металичних мине-ралних сировина почива на следећим чињеницама:

-Укупне резерве одређеног метала Ru су ограничене и непознате

- Истраживањима се познате резерве R повећавају, да би у далекој будућности досегле ниво укупних резерви

- Потребе за одређеним металом Po могу се, у начелу, задовољити:

а) производњом из примарних резерви PR б) из рециклаже PRC в) увозом PU

г) субституцијом SПотрошња неког метала P, у одређеном временском пери-

оду, дефинисана је једначином:P = PO - S = PR + PRC + PU (54)

Једначина (54) важи ако се проблем одрживог развоја посма-тра локално. Ако се посматра планетарно, онда је трећи члан у једначини (54) једнак нули (PU = 0), будући да у "догледно време" није известан "увоз" са других планета.

Стратегија одрживог развоја у области експлоатације мета-личних минералних сировина своди се на континуирано, дугорочно смањивање потрошње примарних резерви метала, уз истовремено стално повећање производње метала из рециклаже, до "коначног" (идеалног) циља да се она изједначи са потрошњом (PRC = P). Из оваквог циља проистиче могућност да се индекс одрживог развоја IOR дефинише односом производње метала из рециклаже PRC и потрошње P:

IOR = PRC/P (55)

78


Индекс одрживог развоја може да има вредности од 0 (када је PRC = 0, а сва потрошња обезбеђује из других извора) до 1 (када је PRC = P, а сва потрошња обезбеђује из рециклаже) . Све што је вредност IOR ближа јединици, то су предпоставке за одрживи развој бо-ље, и обрнуто.

Графички приказ модела тежње одрживом развоју експлоа-тације металичних минералних сировина приказан је на сл.8 Тачка А на сл.8 означава почетак производње метала из рециклаже. За тачку А је IOR = 0. Преломна тачка B означава почетак смањења производње метала из примарних резерви. За тачку C је PR = PRC, а IOR = 0,5. За "потпуни" одрживи развој је циљна тачка D, за коју је PR =0, односно тачка E за коју је P= PRC, а IOR = 1. Од тачке E до тачке F, целокупна потрошња метала се подмирује из рециклаже.

Сл.8 Модел тежње одрживом развоју

Иако је индекс одрживог развоја IOR дефинисан само у односу на очување резерви сировина, а не и у односу на степен негативног утицаја на животну средину, он имплицитно, у квали-тативном смислу, говори и о томе. Наиме, већи IOR значи позити-ван допринос очувању животне средине, и обрнуто.

79

Обновљиви ресурси

ГЛАВА III

ОБНОВЉИВИ РЕСУРСИ

1. ОБНОВЉИВИ ЕНЕРГЕТСКИ ИЗВОРИ

Обновљива енергија се обнавља истом брзином којoм се екс-плоатише.

У обновљиве енергетске изворе спадају:1. Хидроенергија2. Геотермална енергија3. Соларна (сунчева) енергија4. Енергија ветра5. Енергија биомасе 6. Енергија плиме и таласаКоришћење обновљивих енергетских извора је од изузетног

значаја за сваку земљу. Овај се значај огледа у штедњи необнов -љивих енергетских извора и заштити животне средине. Сви обнов-љиви енергетски извори су у еколошком смислу чисти.

Европа увози 50 % потребних енергената, а процењује се да ће 2030. увозна зависност износити 70%, при чему би код нафте изн-осила чак 90 %. Из ових разлога се енергетској стабилности и сигу-рности придаје изузетан значај. Стабилност и сигурност се могу остварити штедњом необновљивих енергетских извора на рачун већег коришћења обновљивих и штедњом и рационализацијом потрошње.

Кјото протокол обавезује земље потписнице да до 2012. год. смање емисију угљендиоксида за 8 %, а до 2020. год. за 20 %, у одно-су на 1990. год. Угљендиоксид и оксиди азота и сумпора, који нас-тају сагоревањем фосилних горива, су главни узрочници повећања ефекта стаклене баште и климатских промена на Земљи. Кјото протокол (1997) су потписале 84 земље света, али су га ратифико-вале свега 55 (одговорних за емисију око 55 % штетних гасова), међу којима нису САД и Аустралија.

Стремећи ка овим циљевима, владе земаља ЕУ поставиле су циљ да дуплирају учешће обновљиве енергије, и то са 6 % (1997) на 12 % (2010). Процене указују да ће за то требати око 1.100x109 €. Тако

71


велики новац је проблем и за богату Европу. Стога се сматра да најпре треба почети са штедњом енергије из "прљавих" извора. Јед-на од значајнијих могућности је боља изолација стамбених зграда.

Таб.14 Емисија CO2 (t/GWh) при производњи електрoенергије Енергент Конструкција Припрема

енергентаКонверзија Укупно

Угаљ 1 1 962 964Нафта 1 1 961 963Гас - - 726 726Нуклеарна 1 2 5 8Хидропотенцијал 4 - - 4Ветар 7 - - 7Сунце 5 - - 5Геотермална 1 1 56 58Биомаса (дрво) 3 -1509 1346 -160

Светска фондација за заштиту природе тврди да 10 % укупне емисије угљендиоксида на територији ЕУ емитује 30 великих термо-електрана ("прљава тридесетица") од који се по 10 налазе у Немачкој и Британији.

Постоје четири групе решења за смањење штетних гасова:1. енергетска ефикасност;2. обновљиви извори енергије;3.геолошко складирање угљендиоксида, и 4. нуклеарна енергијаБудући да прва два решења нису довољна да, у блиској буду-

ћности, ублаже негативне последице примене фосилних енергената, а нуклеарна енергија није доступна свим земљама, а и носи велике ризике по радну и животну средину, геолошком складирању CO2

посвећује се све већа пажња у Свету, као једној од реално прихват-љивој могућности ублажавања негативних последица на климу.

CO2 се складишти у дубоким геолошким формацијама (слат-ководни и слани аквифери и лежишта нафте, гаса и угља). Порозне гео-лошке формације су јако повољне за складирање. Одлике геолошког складирања CO2 су: чистоћа, сигурност, дугорочна перспектива, енергетска безбедност, економичност, ефикасност и прих-ватљивост јавног мњења. Из подземних складишта CO2 мигрира ка површини, али је то веома споро и може се пратити. Досадашња сазнања указују да постоје огромни капацитети за потенцијално складиштење овог гаса у јако дугом временском периоду.

Земље ЕУ дефинисале су циљ да 2010. год. учешће обновљивих извора у производњи електроенергије износи 21 %. Исто тако, поставиле

72


су циљ да учешће биогорива у укупно потребном гориву за транспорт у 2010. год. износи 5,75 %, а 2020. год. 20 %.

Сл.9 Процена светских енергетских потреба и извора до 2100. год.

Дневни енергетски потенцијал обновљивих извора енергије у Свету је 20.000 пута већи од дневне потрошње. Из тога би се дало закључити да нема места забринутости, ако се прихвати другачија енергетска стратегија.

Заједничка карактеристика већине технологија коришћења обнов-љивих енергетских извора је релативно висок степен почетне инвести-ције, а касније ниска оперативна цена. Извесно је да убрзани развој ових технологија прати пад цена инсталација. Како су еколошки трошкови код конвенционалних технологија све већи, а технологије обновљивих извора готово их немају (таб.15), то су оне већ сада економски конкурентне конвенционалним технологијама производње енергије. У прилог већем коришћењу обновљивих извора енергије иду и бројне подстицајне мере земаља Европске уније (субвенције, пореске олакшице и сл.). Подстицајне мере

73


су усмерене према свим потрошачима, почевши од домаћинстава до индустрије. Дају се пореске олашице при градњи стамбених зграда и других објеката који ће користити обновљиве изворе енергије.

Таб.15 - Трошкови производње електричне енергије и трошкови екологије, из различитих енергената

ЕнергентТрошкови

производње(€ -цент/kWh)

Трошкови екологије(€-цент/kWh)

Угаљ 3-5 4Гас 2-4 1Нуклеарна 4-6 0,3

Хидроенергија2-10, зависно од

снаге0,25

Ветар 3-10 0,15

Соларна12-80, зависно од

инсолације0,6

Геотермална2-10 - електране0,5-5 -топлане

-

Биомаса5-15 - електране1-5 - топлане

1

Производне јединице које користе обновљиве енергетске изворе су релативно малих снага, па се обично везују на ниско-напонску и средњенапонску дистрибутивну мрежу. Овакви извори су раштркани у дистрибутивном систему, према погодним локаци -јама њихове изградње.

Дистрибуирана производња има низ позитивних ефеката на електроенергетски систем и потрошаче, јер омогућава извесну ау-тономност и већи конфор у локалном управљању напонским прили-кама у мрежи. Осим тога, обезбеђује и већу сигурност у напајању потрошача, смањује губитке активне снаге и растерећује преносну мрежу.

Акумулационе мале хидроелектране омогућавају покривање вршних оптерећења у дистрибутивном систему. Исту функцију мо-гу да имају и ветроелектране, јер ветра највише има онда када је потрошња електроенергије највећа (лоше временске прилике).

1.1. ЕНЕРГЕТСКИ ПОТЕНЦИЈАЛ ОБНОВЉИВИХ ИЗВОРА ЕНЕРГИЈЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Технички искористив енергетски потенцијал обновљивих из-вора енергије у Републици Србији је врло значајан и износи преко 3,83 Mtoe годишње (Mtoe - милион тона еквивалентне нафте - Million tonnes

74


of oil eqvivalent; 1 toe = 41.868 GJ = 11,63 MWh). Учешће појединих обновљивих извора у овом потенцијалу износи:

- око 2,4 Mtoe (62,7 %) у биомаси, од чега око 12,4 Mtoe у дрвној маси (сеча дрвета, отпаци при преради дрвета ), а 1,4 Mtoe у пољо-привредној биомаси (остаци пољопривредних и ратарских култура, укључујући и течни стајњак);

- око 0,4 Mtoe (10,4 %) у малим водотоцима на којима се могу изградити мале хидроелектране;

- око 0,2 Mtoe (5,2 %) у постојећим геотермалним изворима;- око 0,19 Mtoe (5 %) у енергији ветра, и- око 0,64 Mtoe (16,7 %) у соларној енергији, под предпо-

ставком да свака стамбена јединица угради по 4 m2 колектора, што су просечне потребе индивидуалног стамбеног објекта.

Број изграђених објеката за експлоатацију обновљивих изво-ра енергије у Србији и њихова годишња производња енергије су занемарљиво мали.

1.1. ХИДРОЕНЕРГИЈА

Хидроенергија је важан извор електроенергије. У структури

светске производње учествује са око 16 %.Међу обновљивим изворима енергије , једино је хидроенер-

гија концентрисан енергетски извор. Остали обновљиви извори су веома расути, те је неопходна њихова сложена и скупа концентра-ција, да би се омогућило коришћење. Сунце и ветар су временски врло променљиви, тако да њихово коришћење не смањује потребну инсталисану снагу других електрана, које покривају потрошњу у време када није могуће располагати соларном енергијом или енер-гијом ветра.

Хидроенергија зависи од протока и пада водотокова. По том критеријуму, у Србији су најзначајнија два реона: слив Дрине и Ђердапски сектор Дунава. Хидроенергетски потенцијал река Срби-је износи око 27 TWh/год. Технички је искористиво око 20 TWh/год., а искоришћено је 10 TWh/год. Дакле, хидроенергетски потенцијал на-ших река није у довољној мери искоришћен. Налази се, пре свега, на мањим рекама. Tу лежи значајна могућност повећања произ-водње електричне енергије, чиме би се умањила потрошња необ-новљивих фосилних енергената (угаљ, нафта, гас).

Електроенергетски систем Србије има нето инсталисани кап-ацитет од 8.789 MW, од чега у термоелектранама 5.608 MW (63,8 %), а у хидроелектранама 3.181 MW (36,2 %). Производња електроенергије у

75


2005. год. износила је 36.474 GWh, од чега у хидроелектранама 12.032 GWh (33 %).

На неким рекама, хидроенергетски потенцијал ће бити само делимично искоришћен, јер су планиране као изворишта регионалних водоводних система (Топлица, Црни Тимок, Расина, Студеница, Велики Рзав, Млава, Лепенац , ..)

Исцрпљивост фосилних енергената, њихов негативни утицај на животну средину, и добрим делом већ искоришћен хидроенер-гетски потенцијали великих река, довели су до повећања интереса за коришћење енергетског потенцијала малих водотокова. То је резултирало развојем нових турбина, које могу да раде на малим протоцима и падовима - мини хидроелектране.

Будући да је наш преостали неискоришћени хидроенергетски потенцијал, највећим делом на мањим рекама, то изградња мини хидроелектрана, у будућности, има приоритетан значај. Евиденти-рано је 868 локација на којима се могу изградити мале хидроелек-тране, снаге до 10 MW. Њихова укупна снага износила би око 450 MW и производиле би око 1.600 GWh/год. За ову производњу у термо-електранама би требало утрошити преко 2,3x106 t лигнита или 400.000 m3 гаса из увоза. За производњу 1 kWh електроенергије треба утрошити око 1,4 kg лигнита. То би био значајан допринос нашем одрживом развоју , не само у погледу очувања резерви угља, већ и у погледу заштите животне средине.

Изградња малих хидроелектрана има стратешки значај, како са становишта сигурности снабдевања локалних потрошача елек-троенергијом, тако и са становишта запошљавања домаћих преду-зећа за производњу опреме и извођење радова.

1.2. ГЕОТЕРМАЛНА ЕНЕРГИЈА

Геотермална енергија је топлота Земље. Температура зем-љине коре (литосфере) расте са повећањем дубине. На сваких 33 m температура расте за 10 C - геотермски ступањ. Ако се најтеже топиве стене и минерали топе на температури од 1600-18000 C, jед-ноставном рачуницом долази се до закључка да је просечна дебљи-на земљине коре око 60 km. То је свега око 1% средњег полупреч-ника земље, који износи 6.367 km. Дубљи део Земље је усијан и истопљен - магма. Oko 98,5 % запремине Земље чини магма тем-пературе преко 1.6000 C. Истраживању и експлоатацији доступан је само мали део ове огромне количине топлоте, и то онај који доспе-ва и акумулира се у првих неколико километара земљине коре.

Геотермална енергија у Земљи налази се у:

76


1. порозним стенама (слободне подземне термалне воде и врела водена пара у порама стена)

2. непорозним, "сувим" стенама 3. истопљеним стенама - магми

Сл.10 Шематски приказ Земљине полулопте У вези са срединама где се налази, геотермална енергија се

дели на: - хиgрогеотермалну (енергија акумулирана у подземним

термалним водама чија је температура већа од 10º С);- петрогеотермалну (енергија акумулирана у сувим стена-

ма, испод дубине на којој је њихова температура око 10º С), и - магмогеотермалну (енергија акумулирана у магми).Садржаји геотермалне енергије у доступном делу земљине

коре (до 7 km, колико се савременим технологијама бушења може остварити) нису равномерни. Ако су акумулације геотермалне ене-ргије такве да се она из њих може економично експлоатисати , онда оне представљају налазишта геотермалне енергије. Према томе, у земљиној кори постоје: налазишта термалних вода и водене паре, налазишта топлих и врелих стена, и налазишта магме.

Геотермални ток је главни параметар на основу којег се

77


процењује геотермални потенцијал неког подручја. Он представља количину геотермалне топлоте која у свакој секунди кроз повр-шину од 1m2 долази из земљине унутрашњости до њене површине.

Када се говори о геотермалној енергији, обично се мисли на хидрогеотермалну енергију, јер човек одвајкада користи благодети термалних извора. Експлоатација хидрогеотермалне енергије је до данас потпуно освојена. При крају је развој технологије за експло-атацију петрогеотермалне енергије, док се на развоју експлоатације магмогеотермалне енергије убрзано ради.

Подземна слободна вода је најпогодније транспортно сред-ство геотермалне топлоте из земљине коре до њене површине и ује-дно материја у којој се постиже највећа концентрација топлоте по јединици масе.

Број могућих начина непосредног коришћења геотермалних флуида (термалне воде, водена пара) највише зависи од њихове температуре:

1) вода ниске температуре (50-75º C), која се користи за грејање станова, радног простора, стакленика и у појединим инду-стријским процесима

2) вода средње температуре (до 140º С) која се користи у индустријским процесима и за производњу електроенергије, и

3) вода високе температуре и сува пара (140-350º С), која се користи за производњу електроенергије.

Када је температура хидрогеотермалних флуида у налазишту већа од 100º С, тада они експандирајући прелазе у двофазни систем пара - течност.

У развијеним земљама, грејање просторија и снабдевање санитарном топлом водом, применом термалних вода температуре од 50-75º С, представља далеко највећу појединачну категорију при-мене геотермалне енергије. Велики градски топлификациони систе-ми успешно функционишу у Швајцарској и САД-у.

По коришћењу геотермалних вода у индустрији, на првом месту су Нови Зеланд и Исланд. Коришћење геотермалних вода у агри и аквакултури је нарочито развијено у Кини и САД.

Коришћење геотермалне енергије је веома интензивно у зем-љама ЕУ, и то за: грејање станова, радних простора и стакле-ника, санитарна топла вода, производња електричне енергије, узгој риба и аквакултура, индустрија и технологија.

Нарочито су велике могућности коришћења геотермалне енергије у различитим технолошким процесима: сушење, испара-вање, дестилација, прање и бојење, процесно загревање и грејање индустријских постројења..

78


Електроенергија се још с краја 19. века успешно производи из геотермалне паре (изнад 150º С, углавном изнад 200º С). Међутим, налазишта паре су веома ретка и налазе се само у активним вулканским областима. Због тога је овај начин коришћења геотер-малних флуида ограничен. Ограниченост производње електроенер-гије из високотемпературне паре био је додатни мотив за развој технологија производње електроенергије из геотермалних флуида ниже температуре (90-150º С). Данас се електроенергија у геотермо-електранама производи у више од двадесет држава.

Највеће количине геотермалне енергије налазе се у топлим и врелим сувим стенама, на дубинама 3-7 km. Достигнути развој тех-нологије за експлоатацију петрогеотермалне енергије много обе-ћава. Суштина ове технологије своди се на томе да се кроз бушо-тине вода упумпава у подземне топле стене где се загрева, а потом испумпава на површину и тако врши пренос енергије из топлих стена.

У подручјима активних вулкана акумулиране су огромне количине топлоте. То је био повод за развој магмогеотермалне тех-нологије, а достигнути резултати су у складу са развојем произ-водње нових материјала, отпорних на високе температуре и агре-сивно дејство магме.

Крајем прве деценије овог века очекује се завршетак развоја технологија експлоатације петрогеотермалних и магмогеотермал-них ресурса. То ће омогућити да геотермална енергија постане гла-вна енергија овог миленијума, како предвиђају експерти земаља у којима се на развоју геотермалних енергетских технологија најви-ше ради (сл. 11).

Сл.11 Развој производње енергије из различитих енергената

79


Геотермална енергија има велике предности у односу на фосилне изворе енергије. Због тога се у развијеним земљама стиму-лише њено коришћење.

Геотермална енергија је домаћа, аутономна. Њена експлоа-тација и коришћење не зависе од међународних политичких, еко-номских, ратних и других криза и условљавања. То је јако важно, ако се има у виду да су фосилни енергенти у Свету веома неравно-мерно распоређени. Наиме, према стању из 1993. год., осам земаља располаже са 80 % светских резерви нафте, шест земаља је власник 70 % резерви гаса, а осам земаља располаже са 90 % светских резер-ви угља.

Геотермалне топлане су јефтиније од топлана на фосилним енергентима.

Јединичне цене топлотне и електричне енергије, добијене из геотермалне енергије, су увек ниже од цена енергија добијених из фосилних енергената.

Трошкови експлоатације геотермалне енергије су најнижи у односу на исте код других енергената.

Светска искуства показују да сваки проценат замене фосил-них енергената геотермалном енергијом доноси исти проценат повећања националног дохотка.

Геотермална енергија је еколошки "чиста". Само се понекад у неким геотермалним флуидима као загађивач животне средине може појавити сумпорводоник (H2S), који се може ефикасно неутр-алисати.

Геотермална енергија се у Србији веома мало, може се рећи симболично, користи са свега 86 MW инсталисаних капацитета, иако по геотермалном потенцијалу спада у богатије земље. Просечна вредност геотермалног тока у Војводини, централној Србији и цен-тралном делу јужне Србије износи преко 100 mW/m2, док је та вред-ност за континентални део Европе око 60 mW/m2.

Веће коришћење геотермалне енергије у Србији значило би већу енергетску безбедност и мањи увоз енергената (нафте и гаса). На пример, топлотни еквивалент енергије термалних извора Србије за годину дана, а која се расеје у атмосферу, је око 250.000 t нафте (око 40% њене садашње домаће годишње производње). Резултати, истраживања геотермалних ресурса показују да би њихово потпуно коришћење било еквивалентно 500.000 t нафте годишње.

Највећи значај за Србију има и имаће коришћење геотермал-не енергије за потребе грејања, развој агри и аквакултуре и развој бањског здравственог и рекреативног туризма.

80


Међу нашим геотермалним подручјима највише је истражена Војводина, у којој су регистроване температуре флуида и до 230º С. Експлоатишу се топли флуиди из 23 бушотине и користе за грејање пословних просторија и стакленика, у производним процесима фабрике коже и текстила и у бањским и спортско-рекреативним објектима, укупне топлотне снаге 24 MW.

Остали део територије Србије је, осим термоминералних и минералних вода , у геотермалним смислу недовољно истражен. Геотермалне воде са температуром већом од 150 C регистроване су на 160 природних извора. Укупна њихова издашност износи око 4.000 l/s. Највећу температуру имају воде Врањске Бање (960 C), Јошаничке Бање (780 C), Сијеринске Бање (720 C), итд. Геотермалне воде у Врањској Бањи користе се за загревање стакленика, живи-нарске фарме и пословних просторија текстилне фабрике и бањског рехабилитационог центра. У Нишкој Бањи изграђен је систем за грејање хотелско-туристичко-рехабилитационог центра са топлот-ним пумпама, снаге 5 MW.

Топлотна пумпа је уређај за преношење топлотне енергије из једног простора (флуида) у други. Класичан пример употребе топлотне пумпе је фрижидер. Топлотне пумпе се данас масовно користе за грејање или хлађење у уређајима за климатизацију. За пренос топлоте, топлотна пумпа користи електроенергију. У завис-ности од температурних разлика и других услова, топлотна пумпа постиже коефицијент корисног дејства од 2:1 до 5:1. То значи да са утрошеним 1kWh електроенергије изврши пренос 2-5 kWh топлотне енергије. Најповољнији резултати са топлотним пумпама се пос -тижу код термалних вода ниске температуре (10-300 C), које се не могу користити за директно загревање. Примера ради, ако је за грејање једне индивидуалне куће у сезони потребно 4.000 l лож уља, односно 28.000 kWh електроенергије, употребом топлотне пумпе и термалне воде утрошиће се 5.600-14.000 kWh електроенергије, у зависности од локалних климатских услова и температуре термалне воде.

Искуства многих земаља показују да развој новог енергетског ресурса није могућ без законске и финансијске подршке државе. То важи и за геотермални енергетски извор. Развој геотермалне технологије треба да постане примарни интерес земље. Разлог више за такву стратегију је потреба одрживог развоја. Једна од препрека развоју геотермалне технологије и осталих обновљивих извора енергије је и недовољна информисаност о предностима и конкурентности овог енергетског изво-ра, у односу на фосилне енергенте.

81


1.3 СУНЧЕВА ЕНЕРГИЈА

Сунчева (соларна) енергија која у току једне године доспева на Земљу је око 10.000 пута већа од целокупне потребне енергије на нашој планети. Процењује се да само један одсто доступне енергије сунца може да подмири енергетске потребе наше Планете у 21. веку. Око 37 % светске потрошње енергије односи се на ектроенергију (око 16.000 TWh у 2001. год.). Ако би се ова енергија генерисала из сунчеве енергије, фотонапонским системима скромне годишње излазне снаге од 100 kWh/m2 , требало би покрити сунчевим колек-торима површину од 150x150 km. Већи део ове површине сместио би се на крововима и зидовима зграда, тако да се не би заузела повр-шина на земљи.

Годишњи просек доступне соларне енергије у Србији је око 1.450 kWh/m2 и међу највећим је у Европи, где је годишњи просек 1.000 kWh/m2 . На Блиском Истоку је 1.800 kWh/m2.

Сунчева енергија се може користити технологијом фотона-понске конверзије у електроенергију или соларним колекторима у топлотну енергију.

Могућност директне конверзије сунчеве енергије у електро-енергију (фотонапонски ефекат) уочио је пре два века француски научник Edmond Becquerel, али је тек развојем квантне теорије овај ефекат објашњен , чиме је омогућена израда фотонапонских уре-ђаја.

Прва соларна ћелија направљена је 1954. год. у Bell Labo-ratories. Фотонапонске ћелије убрзо су постале основни извор енергије на сателитима, искључиво због своје поузданости. Истра-живања примене соларне енергије за потребе домаћинстава су интензивирана у време светске енергетске кризе, седамдесетих година 20. века.

Фотонапонски уређај је искључиво потрошач сунчеве енер-гије, нема покретних делова који могу да се похабају и задовољава највише еколошке стандарде. Компоненте фотонапонског система (сл.12) су: фотонапонски модул (фотонапонска ћелија), контролер пуњења, акумулатор, проводници и инвертори који претварају једносмерну у наизменичну струју.

Соларна ћелија производи једносмерну струју која се помоћу проводника одводи у контролер пуњења. Основна функција контро-лера је спречавање прекомерног пуњења акумулатора, али има и друге регулаторне намене. Ако акумулатор није потпуно напуњен, контролер усмерава струју до акумулатора где се складишти за каснију употребу. Ако систем треба да покреће уређаје који раде на

82


наизменичну струју, онда контролер усмерава једносмерну струју у инвертор, који је претвара у наизменичну.

Сл.12 Шематски приказ фотонапонског система

Постоје три типичне конфигурације фотонапонских система: аутономни, системи повезани на електро-дистрибутивну мрежу и хибридни (комбинација ветрогенератора и соларне ћелије ). Ауто-номни и хибридни системи су намењени за самосталну примену.

Фотонапонски системи могу бити димензија величине нов-чића, па до већих од фудбалских игралишта и да обезбеђују енерги-ју за било који уређај, од часовника до читавих насеља. При томе користе само сунчеву енергију. Раст производње фотонапонских ћелија, уз смањивање њихове цене, отворио је широк спектар при-мене: осветљавање, грејање санитарне воде, телекомуникације, расхладни системи, пумпање воде, као и обезбеђивање електро-енергије за читава насеља, нарочито у удаљеним областима, где су се показали конкурентни и профитабилни у односу на класичне енергенте и технологије.

83


Најновији продор у овој области је појава фотонапонских система који замењују класичне фасадне и кровне грађевинске еле-менте објеката. Цена по јединици површине фасадног фотонапон-ског система је скоро индентична цени најквалитетнијих фасадних материјала (мермер, украсни камен), а добијена електроенергија бесплатна.

Фотонапонски системи могу да се уграде у скоро сваку гра-ђевинску структуру. Лако је закључити да ова технологија има велике перспективне могућности. Чак и у подручјима које каракте-рише осредња сунчева озраченост, кров једне куће је довољан за постављање фотонапонског система који домаћинству обезбеђује потребну електроенергију током читаве године.

Развијене земље стимулишу истраживања и примену соларне енергије. У Немачкој се од 2000 год. субвенционишу власници умрежених фотонапонских система са 51 €-цент/kWh произведене електроенергије. То је за две године повећало инсталисану снагу за 350 MW. Индустрија фотонапонских система има годишњи раст од 30 %, што је један од највиших гранских пораста. Занимљиво је истаћи, да су носиоци развоја фотонапонске индустрије највеће нафтне компаније.

Циљ Европске Уније је да до 2010 год. инсталирани фотона-понски системи достигну 3 GW. Ово се може остварити ако цене система, са садашњих 4-8 €/W, падну на 2,75-3 €/W, што је реално могуће уз садашњи развој и пораст производних капацитета.

Изградњу фотонапонских уређаја за нискотемпературне пот-ребе у Србији, као што су загревање воде и грејање, треба стиму-лисати посебним мерама државе. Тиме би се оствариле значајне уштеде на увозним енергентима (нафта, гас) и угљу као великом загађивачу. Не каже се без разлога – "чист као сунце".

Најчешће коришћење сунчеве енергије је непосредно кориш-ћење топлотне енергије. У ту сврху служе соларни топлотни колек-тори. По типу флуида који апсорбује и преноси топлоту, соларни колектори могу бити са течним флуидом и са ваздухом.

Код инсталација са течним флуидом, носилац топлоте може бити вода, вода помешана са антифризом или течност на бази антифриза, намењена за примену у соларним инсталацијама. Загре-јани флуид из соларног колектора се пумпом потискује у размењи-вач топлоте, у коме се греје санитарна или технолошка вода. Типи-чан пример соларне инсталације са течним флуидом је компактни соларни бојлер (сл.14).

Соларни колектор у комбинацији са бојлером чини компакт-ни систем за грејање воде. У бојлер се уграђује и електрични гре-

84


јач, чиме се обезбеђује стабилно снабдевање топлом водом. Овај систем грејања воде је применљив у областима где су зиме блаже, да не би дошло до смрзавања воде.

Сл.13 Компоненте фотонапонског система у згради

Код соларних инсталација са ваздухом, загрејани ваздух из колектора се помоћу вентилатора убацује у грејане просторије. Вишак топлоте може се складиштити испод земље, најчешће испод грејаног објекта, у термоизолованом објекту са чврстим матери-јалом високе топлотне капацитативности. У ту сврху може послу-жити ломљени камен или стаклене боце напуњене водом.

Ако би 300.000 домаћинстава у Србији имало по 5 m2 солар-них колектора за грејање санитарне воде или ваздуха, уштедело би се 1.500 GWh годишње, што одговара производном капацитету елек-тране од око 400 MW. Таква инвестиција би се отплатила за две године.

На територији Србије, зими је знатно слабији ефекат солар-них колектора, али још увек довољан за ефикасно коришћење. У грејној сезони може се добити 1,2-3 kWh/m2 колектора дневно (зави-сно од месеца у години и локације ). Инвестиције у инсталацију за грејање санитарне воде за једно домаћинство износе 900-1.500 € (скупљи системи имају размењивач топлоте, систем за принудну циркулацију и систем аутоматске регулације рада). Таквом инста-лацијом, у периоду од априла до октобра, покрива се 80% потребне енергије, а у зимском периоду око 30%.

85


Услови за обезбеђивање грејања стамбеног простора су знат-но сложенији, а инвестициона улагања већа (3.000-6.000 €/домаћин-ству, зависно од квалитета термоизолације објекта ). Годишње потребе за енергијом грејања, код стандардно изграђених објеката, покривају се са око 50%.

Сл.14 Систем за грејање санитарне воде

Све у свему, соларни енергетски потенцијал на територији Србије је задовољавајући и могуће је ефикасно коришћење. Међу-тим, коришћење је безначајно, иако је еколошки и економски најприхватљивији енергетски извор. Усклађивање цене електро-енергије са ценама у ЕУ и недостатак домаћих енергената избациће економски ефекат у први план, што ће убрзати примену најрацио-налнијих извора енергије. Пореске олакшице државе за инстали-рану опрему убрзало би развој примене соларне енергије и вишест-руко би се исплатиле, у поређењу са новим инвестицијама у елек-тропривреду.

4. ЕНЕРГИЈА ВЕТРА

Ако се изузме хидроенергија, енергија ветра је најозбиљнији обновљиви извор енергије.

86


У поређењу са другим обновљивим изворима, ветроенер-гетика захтева знатно мања инфраструктурна улагања, а ресурси, технички искористивог потенцијала, вишеструко превазилазе гло-балне потребе за електроенергијом у Свету.

Претварање енергије ветра у електроенергију врши се помо-ћу ветрогенератора. Добијена енергија је пропорционална трећем степену брзине ветра. Ветрогенератори могу да произведу електро-енергију већ при брзини ветра од 2,5 m/s, а из безбедносних разлога се заустављају при брзини ветра од 25 m/s. Производња електро-енергије је економична при брзини ветра већој од 6 m/s.

Мали ветрогенератори (снаге до 3 kW) намењени су инди-видуалној примени и служе за пуњење акумулатора, а енергија користи за осветљење и тв пријемник. Ветрогенератори већих снага дају трофазну наизменичну струју и повезани су на електроенер-гетски систем. Модерни ветрогенератори имају снагу од 500 kW до 3 MW. Најекономичнија примена ветрогенератора је њихово удру-живање на одређеној локацији у тзв. фарму ветрењача. Таква елек-трана може да има капацитет и до неколико стотина MW. Најновији ветрогенератори, снаге 5 MW и више, су по економичности изједна-чени са класичним изворима енергије. Конкурентност им се значај-но повећава када се у поређења уврсти утицај на животну средину.

У протеклих 20 година, индустрија ветрогенератора је имала динамичан развој, готово, индентичан развоју рачунарских техно-логија, а данас се сматра врло стабилном и перспективном. До кра-ја 2001. год. у Свету је инсталирано 56.000 ветрогенератора, снаге 25 GW. Већ у следећој години, капацитети су повећани за 52%. Око 90 % светских произвођача ветрогенератора је из Европе, где се налази и највише инсталисаних капацитета. Немачка има највеће инсталисане капацитете ветрогенератора и почетком 2006. год. је око 6 % електроенергије ебезбеђивала ветрогенераторима (више него у хидроелектранама). За Немачком, следи Данска која је у 2006. год. 22 % потрошње енергије обезбеђивала ветрогенераторима, са перспективом да у блиској будућности то достигне чак 50 %. Од средине 80-тих година прошлог века, Данска је постала водећа велесила у штедњи енергије и заштити животне средине.

Европска Унија је донела низ директива којима обавезује своје чланице на изградњу обновљивих извора енергије, пре свега ветрогенератора. Циљ ЕУ је да учешће електроенергије из ветро-електрана у укупној потрошњи у 2010. год. достигне 5,5 %, а 2030. год. 22,6 %.

Све у свему, ветрогенератори су, као реакција на глобалне еколошке и енергетске проблеме, имали у последњих десет година

87


изузетан технолошки и технички напредак. Даље прогнозе развоја ветроенергетике су врло оптимистичке, и у свим варијантама пред-стављају ветрогенераторе као врло битан извор електроенергије.

Примена ветрогенератора у Србији, осим ретких поједина-чних примера, није ни започела. Нису вршена ни детаљнија мерења брзине ветра у циљу процене енергетског потенцијала. Грубе про-цене указују на ветропотенцијал од 8-15 GW. Погодне локације за инсталацију ветрогенератора (брзине ветра веће од 6 m/s) су: Војво-дина, источна Србија и подручја Златибора, Копаоника и Див-чибара.

5. ЕНЕРГИЈА БИОМАСЕ

Биомаса је органска материја биљног или животињског поре-кла из које се могу добити течни енергенти (биодизел и биоетанол), или сагоревањем добијати топлотна енергија.

Сагоревањем биомасе, целокупна количина ослобођеног угљендиоксида се искористи за пораст нове биомасе, тако да нема вишка који би изазвао ефекат стаклене баште на глобалном нивоу. Енергија добијена из биомасе је често и већа од енергије која се добија из неких угљева. Сагоревањем сировог дрвета добија се 8 MJ/kg , сушеног биљног материјала 20 MJ/kg, а угља 7-25 MJ/kg.

Употреба биомасе или енергената из ње добијених, захтева њихово сагоревање и ослобађање топлоте која се непосредно кори-сти, или се помоћу генератора трансформише у електроенергију. Енергија акумулирана у биомаси је хемијске природе. Са овог асп-екта, биомаса има више карактеристика фосилних горива, која су, у ствари, фосилни облик биомасе.

Биомаса је била први основни извор енергије за човечанство, углавном у облику дрвета које се користило за грејање и спремање хране. Тек су у време индустријске револуције примат добила фос-илна горива. Биомаса данас учествује са 15% у укупној потрошњи енергије у Свету.

Извори биомасе су многобројни:- Отпаци у пољопривреди: слама, лишће, делови воћака, - Пољопривредни производи: шећерна репа, шећерна трска,

сунцокрет, соја, уљана репица, кукуруз, кромпир, итд. Сунцокрет, Соја и уљана репица су најпогодније сировине за добијање биоgи-зела, а шећерна трска, кукуруз и пшеница за производњу биоетанола који се додаје моторним бензинима.

- Дрво које брзо расте и шумски отпаци: врба, хибридни платан, неискоришћено техничко дрво, отпадак у преради дрвета, дрво које није за прераду (шибље)

88


- Индустријски органски отпад: прехрамбена индустрија, производња пића и сл.

- Органски део комуналног отпадаБиодизел (метанол) има, готово, све предности текућих

угљоводоникових горива и постаје све значајнији енергент. Најбоље културе за производњу биодизела су уљарице: соја, уљана репица, сунцокрет и палма. Најзаступљеније уљне културе у Свету су соја и уљана репица. У Србији су најзаступљеније соја и сунцо-крет. У нашим условима могуће је знатно више гајити и уљану репицу. Просечни приноси уљане репице, у нашим условима, су 2,1 t/ha, док су у Свету 3-5 t/ha. Међутим, висок садржај уља у семену и ниски захтеви у односу на квалитет земљишта (могућност кориш-ћења закишељених земљишта, којих у Србији има доста) сврста-вају ову културу међу најзначајније изворе за производњу биоди-зела.

Основна предност биодизела је значајно смањење емисије угљендиоксида, сумпорних оксида, угљенмоноксида и суспендо-ваних честица. Технологијом прераде семена уљарица у биодизел добијају се и нуспроизводи: глицерол, сточна храна, ђубриво и неки други индустријски и пољопривредни нузпроизводи. Екстракцијом уља из соје, добија се и значајна маса остатка-сојина сачма која представља квалитетну сточну храну.

У зависности од удела биодизела у мешавини са фосилним дизелом, биодизели се називају: B 100 (чист биодизел), B 5 (5 % биодизел и 95 % фосилни дизел), B 20 (20 % биодизел и 80 % фосилни дизел) итд. Додатак биодизела фосилном дизелу побољшава његова енергетска и еколошка својства. Стремећи ка циљевима ЕУ, пот-ребне количине биодизела у Србији 2010. год износиће око 180.000 t.

Биоетанол може да се произведе из кукуруза или пшенице. У САД-у се већ годинама прерађује око 250x106 t кукуруза (30 % годишње производње) у етил алкохол који се додаје моторном бен-зину (до 20 %), чиме се побољшавају његове енергетске и еколошке карактеристике и, наравно, смањује потрошња сирове нафте. При томе није потребна никаква интервенција на постојећим моторима. Србија има реалне услове да годишње усмери 1,5x106 t кукуруза у производњу биоетанола, чиме би се смањио увоз око 600.000 t дери-вата нафте. Процес производње биоетанола из кукуруза даје и нус-производ који служи као сточна храна, вреднија и од самог кукуруза. Годишње би се добило око 355.000 t сточне хране, дово-љне за узгој 180.000 товљеника. Примера ради, у екстензивном тову 5 kg кукуруза даје 1 kg прираста стоке, док у интензивном тову 4,6 kg кукуруза прерађеног у алкохол даје 1 kg прираста и 1l биоетанола као горива. За ову производњу требало би ангажовати око 75.000 ha

89


земљишта. То би значајно унапредило пољопривредну производњу у великом броју сеоских домаћинстава.

Биогас се добија као резултат анаеробног разлагања стај-њака, отпадних вода и џибре (остатак након дестилације алкохо-ла) у одсуству кисеоника. Дакле, анаеробне бактерије, као најста-рији облик живота на земљи, које су у давној прошлости стварале природни гас, користе се и данас за производњу биогаса.У случају разлагања течне фазе стајњака, као продукти се добијају биогас и врло квалитетно органско ђубриво. Сагоревањем 1m3 биогаса добија се енергија од 7 kWh. Поређења ради, природни гас даје 10 kWh, а водоник 3 kWh.

Једноставна производња биогаса је важна са еколошког и енергетског становишта. Њоме се елиминишу непријатни мириси на сеоским газдинствима и фармама, и решава питање снабдевања енергијом на селу. Веће фарме или више мањих домаћинстава могу обезбедити континуелно снабдевање електричном енергијом помо-ћу мале електричне централе, која се састоји од мотора који троши биогас и елктрогенератора.

Сл.15 Шема постројења за добијање биогаса из стајњака

Србија има велики енергетски потенцијал у биомаси, који се процењује на око 115.000 TJ/год. Од тога је 30.000 TJ/год. остатак од прераде дрвне масе, 20.000 TJ/год. огревно дрво и 65.000 TJ/год. отпа-дак пољопривредне производње. Велики значај енергетског потен-цијала биомасе је уочљив ако се има на уму да је енергетски

90


потенцијал производње лигнита у Србији 247.000 TJ/год. Дакле, енер-гетски потенцијал биомасе је приближно једнак половини годишње производње лигнита (око 17,5 x 106 t). Реална су предвиђања да би 2010. год. учешће биомасе у укупној производњи енергије у Србији могло достићи 4,5 % ( у 2004.год. је око 1,5 %).

Коришћење енергетског потенцијала биомасе може значајно смањити потрошњу нафте и угља за грејање у домаћинствима. Кол -ико ће се овај енергетски потенцијал користити, зависи од више фактора: расположивост технологија, цена опреме, поузданост сна-бдевања, цена биомасе и цена других енергената.

Кључни фактор који утиче на цену биомасе јесте то да ли је биомаса произведена или прикупљена само за енергетске потребе или је прикупљена као нуспроизвод пољопривредне производње или прераде дрвета.

Поражавајућа је чињеница да пољопривредна домаћинства, због ниске цене, користе електричне термоакумулационе пећи за грејање, иако би за то могла користити биомасу којом располажу. Посебним мерама државе треба их стимулисати да што више кори-сте остатке биомасе за сопствене енергетске потребе.

6. ЕНЕРГИЈA ПЛИМЕ И ТАЛАСА

Часопис Економист (бр.176) из октобра 2003. год. објавио је следеће: "У недељу 20. септембра у Норвешкој је на електричну мрежу прикључена прва комерцијална хидроелектрана на Свету ко-ја користи енергију плимних струја мора."

Лопатице турбине смештене на дну канала Kvalsund почеле су да се окрећу теране плимном струјом. Турбина, налик на под -водну ветрењачу, снабдева локалну мрежу са око 700.000 kWh елек-троенергије годишње, што је довољно за загревање и осветљавање 30 домова у оближњем граду Hemerfestu. Иако прототип, ово је први уређај таквог типа у Свету прикључен на елктромрежу. Уређај користи енергију плиме и осеке на исти начин на који ветрењача користи ваздушне струје. Вода покреће лопатице турбине, чија се ротациона брзина, преко мењачке кутије, повећава до потребне брз -ине осовине генератора електроенергије. Цела инсталација је укот-вљена на морском дну. Ако се покаже успешном, компанија Hamm-erfest Stroem намерава да инсталира двадесетак таквих инсталација уз Норвешку обалу. Након тога се надају масовној производњи за светско тржиште.

Плима и осека су дневно подизање и спуштање нивоа мора и океана, под дејством гравитационих сила Месеца и Сунца и ротаци -

91


је Земље. У периоду нешто већем од 24 сата догоде се две плиме и две осеке. Неки обалски региони у свету изложени су већим плима-ма него други. Ово је последица појачавања плиме због локалних географских карактеристика (заливи и теснаци) и топографије мор-ског дна. На Свету постоји бар 40 места на којима је разлика између плиме и осеке већа од пет метара. Таква места су нарочито погодна за инсталирање постројења за производњу електроенергије.

Енергија плиме може да се искористи на два начина: упо-требом потенцијалне енергије разлике у нивоу мора за време плиме и осеке или употребом кинетичке енергије плимних струја.

Први концепт захтева подизање брана за затварање морских базена у време надоласка плиме. За то су погодни заливи и теснаци. Кад плима надође, вода се хвата у резервоаре иза бране. Кад нас-тупи осека, вода иза бране се испушта као код класичних хидро-електрана. Да би ово успешно радило, потребна је висока плима, каква постоји само на неколико места на Планети. Неколико електрана овог типа је већ изграђено. Највећа, снаге 240 MW, налази се у Француској у La Ranceu. Француска је, за сада, једина земља која успешно користи овакав извор енергије.

Међутим, овакве бране могу имати негативан утицај на животну средину и екосистеме, јер смањују проток воде и узрокују накупљање муља. Интересантно је да су француски инжењери изра-чунали да би, ако би се енергија плиме искоришћавала на овај на-чин на глобалном нивоу, Земља успорила своју ротацију за 24 сата сваких 2.000 година.

Други концепт подразумева употребу водених турбина уро-њених у плимне струје. Употреба енергије плимних струја је анало-гна употреби енергије ветра са класичним ветрењачама.

Предности плимних струја у односу на енергију таласа су у томе што су предвидљиве и понављају се у познатим циклусима, без већих колебања у интензитету.

Плимне хидроелектране могле би да обезбеде огромну коли-чину електроенергије. Европска комисија је проценила да би мор-ске струје око Велике Британије могле да произведу годишње око 48 TWh електроенергије. Потенцијално искористива енергија плиме у светским размерама процењена је на преко 450 TWh. Већи део локација налази се у Азији и Америци.

Дакле, енергија плиме представља вредан извор обновљиве енергије. Технологија њеног искоришћавања је већ развијена. Њено веће искоришћавање у будућности искључиво ће зависити од цене електроенергије из других извора.

92


Таласи настају деловањем ветра, а ветар је последица делова-ња сунчеве енергије. Дакле, у суштини, енергија таласа је посредно топлотна енергија сунца , која се трансформише у механичку енер-гију ветра која покреће површинске водене масе. Основне карак-теристике таласа су висина, дужина и амплитуда. Енергија таласа је сразмерна квадрату висине таласа, а обрнуто сразмерна времену између две амплитуде. Енергија нагло пада са дубином, тако да на дубини од 20 m износи свега 20 % од енергије коју талас има непо-средно испод површине, а на дубини од 50 m износи свега 2 %.

Снага таласа се дефинише по јединици површине, управно на смер кретања таласа или по јединици дужине таласа на морској површини. Снага таласа се веома мења, јер зависи од брзине ветра, годишњег доба и климатских прилика. Примера ради, за подручје северног Атлантика, на отвореном мору између Шкотске и Ислан-да, у 50 % времена лети је снага 10 kW/m или већа, а зими 95 kW/m или већа.

Дужина обала уз океане свих пет континената (без полова) износи око 100x106 m. Ако се рачуна са просечном снагом таласа од 10 kW/m, добија се просечна годишња снага од око 1 TW, односно годишња енергија од око 9.000 TWh што је око 60 % светске годиш-ње производње електроенергије.

Свакако да ће, због лакшег преноса енергије до потрошача на копну, бити једноставније и јефтиније искоришћавати енергију непосредно уз обалу, иако је енергија таласа на отвореном мору много већа. То су за сада значајни и велики ограничавајући факто-ри за веће искоришћење енергије таласа.

Истраживања везана за искоришћавање енергије таласа и ње-но претварање у електроенергију су, може се рећи, на самом поч-етку. Изграђене експерименталне инсталације функционишу на сле-дећи начин: На обали се изгради велика бетонска "осцилациона" комора. Наилазак таласа подиже ниво воде у комори и сабија ваз-дух у њој (сл.16). Сабијени ваздух истиче кроз мали отвор и пок-реће генератор који производи електроенергију. Прва таква инста-лација у Свету изграђена је и пуштена у рад 2002. год. на обали Шкотске (сл.17). Она снабдева електроенергијом 400 домова на оближњем острву.

93


Сл.16 Шематски приказ сабијања ваздуха у комори

Сл.17 Изглед инс талације Limpet у Шкотској

За сада, велики проблем у искоришћавању енергије таласа су огромне димензије осцилационе коморе за сабијање ваздуха. З већу производњу електроенергије требало би на обали изградити велики број гигантских комора, а онда би нестало и обале и плаже. Велики проблем је и тај што су таласи нестални и јако варирају у интензи-тету.

Други експериментални покушај искоришћења енергије таласа је преко вертикалне двосмерне турбине (сл.18).

94


Сл.18 Изглед двосмерне турбине на морској површини

2. ЕНЕРГЕТСКО ВРЕДНОВАЊЕ ИЗВОРА ЕНЕРГИЈЕ

И поред неспорних предности често се и у стручној јавности са пренаглашеним оптимизмом најављују перспективе у примени различитих обновљивих извора енергије. Притом се заборављају неке веома важне чињенице:

- сви обновљиви извори енергије, осим хидропотенцијала, су веома расути, те је неопходна њихова сложена и скупа концентра-ција да би се омогућило коришћење;

- због велике расутости по простору, треба утрошити велике количине материјала (челика, алуминијума, бакра , стакла, бетона итд.), до којих се долази утрошком великих количина примарне енергије, тако да је њихов укупни нето енергетски принос доста мали;

- за неке обновљиве изворе, као што је биомаса троши се знатна количина друге енергије (нафта) за производњу и сакупља-ње, као и за надокнађивање макро и микронутријената употребом вештачких ђубрива, за чију се производњу троше велике количине енергије, а што се често потпуно превиђа, и

- неки обновљиви извори енергије (ветар, сунце) су времен-ски врло променљиви, тако да они не смањују потребну инстали-сану снагу других електрана

Због свега тога, неопходно је да се енергетски извори бриж-љиво разматрају упоређивањем примарних енергија које се троше за производњу и одржавање уређаја за њихово коришћење и енер-гије која се добије током века њихове експлоатације. Таква анали-за је неопходна да се не би начинила стратешка грешка да се изгра-де,

95


енергетски, мало приносна постројења, која су потрошила више примарне енергије него што ће дати енергије током њихове експлоатације. Стратешки, ово је једно од најзначајнијих питања које се, веома често, заборавља при разматрању могућности кориш-ћења појединих обновљивих енергетских извора.

У показатеље енергетског приноса спадају:- време враћања примарне енергије утрошене за произ-

воgњу свих материјала који се користе у изграgњи као и енергије утрошене у самој изграgњи и енергије која ће се утрошити у оgржавање постројења (електране), и

- инgекс стратешког приоритетаВреме враћања примарне енергије tv дефинише се односом

укупно утрошене примарне енергије Eu за изградњу и одржавање постројења и годишње производње енергије из дотичног извора Ep:

tv = Eu/ Ep

По овом критеријуму, најбрже се враћа енергија утрошена за градњу термоелектрана и гасних електрана код којих је tv око годину дана, а затим следе хидроелектране са tv =1,5-2 год. и нукле-арне електране са око две године. Знатно су неповољнија постро-јења за коришћење неких обновљивих извора енергије, код којих је tv веће од 10 година.

Индекс стратешког приоритета ISP дефинисан је односом:ISP= Ep/( Eu/te + Epp)

где је : Epp - потрошња примарне необновљиве енергије у процесу производње корисних облика енергије (потрошња угља, гаса, теч-них горива итд.)

Ако је ISP>1, ради се о извору енергије који има дугорочну стратешку ваљаност, јер је енергетски приход већи од суме свих расхода - потрошених примарних енергија. Критеријум за оцену дугорочне стратешке ваљаности енергетског извора може се, дакле, формализовати у облику:

ISP→maxСви необновљиви извори енергије имају ISP<1, али и неки

обновљиви извори који због велике расутости захтевају велика специфична улагања по јединици произведене енергије.

Уколико је ISP<1, такав енергетски извор, чак и ако је обно-вљив, не може да носи атрибут "обновљивости", јер се за његову производњу и одржавање утроши више енергије него што он може да произведе током свог века експлоатације.

96


По овом критеријуму, хидроелектране разних типова су, нес-порно, на првом месту са ISP>5. По томе, и мале хидроелектране имају велики значај и предност.

По истим критеријумима треба енергетски вредновати и све мере за рационализацију потрошње и штедњу енергије. Највреднија мера штедње је термичка изолација зграда, посебно ако се ради у фази градње, за коју је ISP>7. Стамбена зграда површине 100 m2 без топлотне изолације, ако се греје на 200 C док је напољу 00C, има топлотне губитке еквивалентне снази од 12 kW. Ако се изведе топ-лотна изолација зидова, пода и тавана, губици се смањују на око 6 kW, уз могућност додатног смањења губитака ако се класично застакљивање замени тзв. вакуум-стаклом и бољим дихтовањем при затварању.

Електране на фосилна необновљива горива имају ISP<1. Међутим, то не значи да их, надаље, не треба градити, јер без њих се не може задовољити енергетски биланс у већини земаља. Али, ISP кватифицира једну логичну стратешку чињеницу, да је једина ваљана дугорочна енергетска политика она која форсира оне изворе енергије и мере штедње које имају највећи ISP, како би се што ви-ше успорило трошење необновљивих извора енергије.

На крају ове вредносне анализе може се закључити да је хидроенергија једини обновљиви извор који, захваљујући својој концентрисаности, омогућава врло рационално коришћење у окви-ру великих енергетских система. Коришћење већине осталих обнов-љивих извора енергије је веома отежано због њихове велике расу-тости. Зато се они могу користити у оквиру мале енергетике, за подмиривање потреба малих потрошача. Њихово непосредно кори-шћење, уз што мањи број конверзија, врло је корисно за супсти-туцију енергије преузете из великих система (грејање станова, санитарне топле воде, пословних просторија, топлих леја и сл. )

Од могућих мера штедње енергије, највећи учинак има топ-лотна изолација стамбених зграда, посебно када се изводи током градње објекта. Њен стратешки значај је изузетан. Но и поред тога, ова мера се споро реализује у пракси, због већих инвестиција у градњи и још увек ниске цене енергије. Стимулативне мере државе, на том плану, дале би знатну подршку овој мери штедње, што многе државе то већ врло успешно раде.

97


2. ОБНОВЉИВИ ИЗВОРИ МЕТАЛА И НЕМЕТАЛА

У обновљиве изворе метала и неметала могу се сврстати алувијална лежишта племенитих и ретких метала и ретких земаља и лежишта шљунка и песка, која настају деловањем ерозије површи-нских водених токова, као и морски извори соли и метала.

Строго узевши, имајући у виду дефиницију обновљивости, правилније би било ове изворе назвати "условно обновљивим" из два разлога:

- прво, њихово обнављање не иде истом брзином којом се експлоатишу или би се могли експлоатисати, и

- друго, стварање алувијалних лежишта, у суштини предст-авља "пресељење" и концентрацију одређених врста материјала са једних делова земљине површине на друге. Дакле, посматрајући њихов глобални биланс на Планети, они се не обнављају.

Ерозија је, као процес деградације површинских слојева зем-љине коре под дејством механичке енергије површинских водених токова, са становишта одрживости биосфере глобално оцењена као штетан процес. То је апсолутно тачно када се ради о ерозији пољо-привредног земљишта. Ако се ерозија посматра селективније у од-носу на врсту терена на којима се одвија, онда се оцена о њеној глобалној штетности доводи у питање. Наиме, ерозија која се одви-ја на теренима на којима нема биљног света, због геолошког саста-ва земљишта, не чини никакву штету. Напротив, ако је минерални састав таквих терена окарактерисан присуством племенитих и рет-ких метала, онда је ерозија таквих терена врло корисна јер допри-носи стварању нових алувијалних лежишта ових метала у равничар-ским деловима корита водотокова. Да нема ерозије, не би било ни обновљивих лежишта шљунка и песка за грађевинарство.

Циклус земаљске ерозије чине три фазе:- метеоролошко разарање стена или тла;- транспорт разореног материјала, и- таложење (седиментација) материјалаСвака од ових фаза ствара специфичне површинске морфоло-

шке облике. Просечна ерозија на Земљи износи 1м за 12.000 година. На бази тога долази се до закључка да је потребно девет милиона година да се цела земљина површина претвори у равницу. Из овога је јасно да површински водотокови континуирано мењају рељеф земљине површине.

Метеоролошко разарање стена настаје физичким и хемијским путем. Физичко разарање је најинтензивније и настаје услед замр-завања воде у пукотинама и порама стена. Залеђена вода повећава

98


запремину и притиском разбија стене. У зависности од порозности стена, овакво разарање може да поприми облик праве "експлозије".

Површинско распадање стена настаје и услед одвијања хеми-јских процеса, што доприноси бржој ерозији. Минералне компонен-те у стенама имају различиту отпорност према разарајућем делова-њу водених токова и атмосферилија. Неке се стене под дејством атмосферилија (киша, снег, лед) брже, а неке спорије распадају. Уопштено посматрајући, ерозиони ефекат површинских водотокова зависи од геолошког састава земљишта, рељефа, вегетације, климе и отпорности тла према физичком и хемијском распадању.

Јасно је да ће већ на месту настајања ерозије (разарања сте-на) настати извесна селекција конституитивних минерала стена. Комаде, зрна и честице разорених стена водотокови транспортују у ниже равничарске делове корита, где због опадања брзине водене струје настаје њихово селективно таложење. Најпре ће се у кориту таложити зрна највеће густине и крупноће, а потом, са опадањем брзине, зрна све мање и мање густине и крупноће. На тај начин настају нова алувијална лежишта неких метала у којима је садржај метала вишеструко већи него што је садржај у примарној матичној стени, која је разорена ерозијом. Оваква ерозија, са становишта њених крајњих резултата, не да није штетна, већ је врло корисна јер ствара нова лежишта неких метала, који би, да су остали у при-марној матичној стени, били економски апсолутно неинтересантни и безвредни, због њиховог занемарљиво малог садржаја у матичној стени.

Ерозијом су, дакле, у прошлости настала, а и данас се пер-манентно стварају алувијална лежишта племенитих и ретких метала и ретких земаља, као и огромна лежишта грађевинског шљунка и песка, широм наше Планете. Процес стварања лежишта шљунка и песка је релативно брз. Он се на мањим рекама може уочити и пра-тити из године у годину. Иако се из реке током једне летње сезоне покупи сав шљунак и песак, догодине она се поново напуни овим материјалима, поготову ако период од јесени до пролећа обилује великим снеговима и кишама.

Минерални састав створених наноса у коритима и приобаљу река зависи од минералног састава стена које покрива дотични слив. Сваки, иоле, већи водоток ствара наносе шљунка и песка. Међутим, стварање лежишта метала није заступљено код свих водотокова, већ само код оних чији слив покрива терене са стенама које садрже одговарајуће метале. Познате су неке наше реке (Пек, Трговишки Тимок, Топлица, Млава и још неке ) и њихове притоке у чијем се приобаљу налазе мања или већа алувијална лежишта пле-

99


менитих и ретких метала, која су раније експлоатисана или се данас експлоатишу. На њима се одвајкада, па и данас, врши испирање злата и сребра.

Има, дакле, таквих терена на Планети где ерозију не треба спречавати, већ напротив, ако је могуће треба је поспешити да би се убрзало стварање нових алувијалних лежишта неких метала. У том погледу су занимљиве и перспективне голе стеновите површине на којима се појављују корисни метали. Данас постоје техничко-технолошке могућности за убрзавање распадања и ерозије таквих стена у циљу коришћења механичке енергије водотокова за селек-цију и концентрацију племенитих и ретких метала. Чак шта више, треба размишљати и о томе да се на погодним местима у средњим и доњим деловима корита река могу изградити системи за селекцију зрна у нагнутој воденој струји и тиме оствари контролисано и селективно таложење еродованих зрна и честица.

Воде мора и океана представљају "непресушне" изворе соли натријума, калијума и магнезијума. Из морске воде се добија кухињска со и магнезијум метал.

3. ЗЕМЉИШТЕ

Под земљиштем или педолошким покривачем земљине коре подразумева се растресити површински слој. Земљиште је природ-но добро од општег значаја. Оно је у пољопривредној производњи средство за рад и предмет рада.

Земљиште се састоји од минералних материја (око 45 % ма-се), воде (30 %), органских материја (5 %) и ваздуха (20 %).

Минералну компоненту у земљишту карактерише хемијски, минерални и гранулометријски састав. Од њих зависи структура земљишта и густина пора (25-60%). Oд густине пора зависи циркула-ција воде и ваздуха, отпорност на ерозију, могућност обраде и ђубрења, што у крајњем утиче на плодност и продуктивност.

Вода у земљишту има врло важну улогу, пре свега као раст-варач неорганских и органских материја потребних биљкама, а и као компонента коју црпе саме биљке.

Органску компоненту земљишта чини мртва органска мате-рија и живи организми (бактерије, гљиве, инсекти, црви и др .) који условљавају одређене хемијске и биолошке процесе.

Ваздух у земљишту је врло важан извор кисеоника и азота. Недостатак кисеоника ограничава развој кореновог система биљака и акумулацију азота.

100


У зависности од хемијских, минералних и гранулометријских карактеристика, може се издвојити већи број различитих типова земљишта. На тип земљишта и његову продуктивност утичу и локални климатски, хидрогеолошки и други фактори, те стога у Свету не постоји јединствена категоризација земљишта.

Ако се имају у виду педолошке специфичности и висинске зоне, сва земљишта на Земљи могу се сврстати у две групе: равни-чарска и планинска.

Обрадиве површине на Земљи износе око 15 %, пашњаци и ливаде око 25 %, шуме 20 %, неискоришћена земљишта око 30 % и непродуктивно земљиште око 10 %.

Када је у питању плодност земљишта, треба разликовати природну и економску плодност.

Природна плодност се мери годишњим прирастом биомасе под природним условима.

Економска плодност представља принос пољопривредних култура који је резултат, не само природних услова, већ и додат-них човекових активности: неутралисање штетних хемијских еле-мената, успостављање оптималног водног и ваздушног режима, употреба ђубрива, одговарајућа обрада, примена заштитних хемиј-ских средстава и др. Дакле, плодност је условљена саставом и структуром земљишта, али се она знатно може и повећати приме-ном савремених агротехничких мера, односно смањити у недостат-ку таквих мера.

За нормалан развитак вегетације на одређеном земљишту морају бити испуњени следећи услови:

-Присуство потребних хемијских елемената за исхрану биљака (азот, фосфор, калијум, калцијум, гвожђе, манган );

-Довољна количина воде и кисеоника; -Погодна структура земљишне масе за успостављање пог-

одног водног и ваздушног режима, и-Одсуство штетних елемената и једињењаИспуњење ових услова, у великој мери, зависи од активно-

сти човека, што се директно одражава на висину приноса биомасе.Најопаснији деградациони процес земљишта је ерозија, која

настаје деловањем површинских вода, а мањим делом и ветра. Процесом ерозије спира се, односи и уништава површински слој који је хумусом најбогатији. Деградација и уништавање обрадивог земљишта дешава се и због активности човека, као што су: неадек-ватна примена агротехничких мера (закисељавање вештачким ђуб-ривима), заузимање рударским, индустријским, саобраћајним и стамбеним објектима, депонијама отпада и сл. Дакле, упркос стал-

101


ном порасту становништва у Свету, површине обрадивог земљишта се смањују.

3.1. КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА У СРБИЈИ

Од укупне површине Србије (8.836.100 hа), око 70 % чини пољопривредно земљиште. У оквиру пољопривредног земљишта, обрадиве површине износе 78% (0,46 ha/ст.).

Пољопривредно земљиште има тенденцију смањивања због ненаменског коришћења (изградња индустријских објеката, стам-бених насеља, саобраћајница и др.). Значајне површине земљишта стављају се ван функције због површинских рударских копова, руд-ничких одлагалишта и јаловишта, депонија пепела термоелектрана и депонија комуналног и инустријског отпада.

Да би се онемогућило коришћење пољопривредних површина у друге сврхе, Законом је забрањено да се обрадиво земљиште I-V катастарске класе (њиве, баште,воћњаци, виногради и ливаде) кори-сти у непољопривредне сврхе.

Обрадиво земљиште има неповољну структуру коришћења, која се споро мења. У структури обрадивих површина доминирају оранице и баште (66%). Мало је учешће површина под воћњацима (4,8%), виноградима (1,3%) и интензивним културама, преко којих се остварује релативно висок приход. Површине под ливадама, које су углавном природне, износе 12 %, а пашњаци 16%.

Сл.19. Ораничне површине по начину коришћења у Србији

102


На основу педолошких истраживања, на територији Србије, могу се издвојити две основне групе земљишта:

-земљишта у равницама и на брежуљкастим теренима и -земљишта у брgским и планинским преgелима. Педолошки покривач равничарских и брежуљкастих терена

чине следећи типови земљишта: чернозем, смоница, гајњача, црвеница, параподлози и ритске црнице .

Чернозем је црно, економски најзначајније земљиште. Бога-то је хумусом, растресито и повољно за механичку обраду. Нарочи-то је погодно за гајење житарица и индустријских култура.

Смоница садржи доста глине и тешко се обрађује. Међутим, захваљујући високом садржају хранљивих материја, спада у наша најбоља земљишта. Користи се за гајење житарица, индустријског и крмног биља.

Гајњача је настала под великим утицајем листопадних шу-ма. Има осредње производне могућности, али се може користити за разне културе. Уз локалне геоморфолошке и климатске услове, пос-ебно је повољна за развој воћарства и виноградарства.

Црвеница је типично земљиште крашких предела, са непо-вољним минералним и хемијским саставом и малим садржајем ху-муса.

Параподлози су доста распрострањен тип земљишта. Сиро-машни су хумусом, те захтевају ђубрење.

Ритске црнице настају у мочварним пределима, најчешће у алувијалним равнима великих река. Богато је хумусом и, уколико је ослобођено вишка воде, даје добре приносе повртарских и крмних култура.

Педолошки покривач планинских предела чине: смеђа зем-љишта на кречњацима, рендзине, подзоли, стеновита и хуму-сно-силикатна земљишта.

Равничарски региони су погодни за механизовану ратарску и повртарску производњу.

Брдовити и брежуљкасти предели су повољни за развој воћа-рске, виноградарске и сточарске производње и шумарства.

Многе пољопривредне површине у Србији нису адекватно заштићене од поплава и обилних атмосферских падавина. Нерегу-лисани бујични токови изазивају ерозију земљишта, која односи плодни слој, чиме се умањује његова продуктивна способност.

103


3.2 УПРАВЉАЊЕ ЗЕМЉИШТЕМЗемљиште уопште, а посебно пољопривредно, иако се

сврстава у обновљиве ресурсе, суштински је "условно обновљиво". Наиме, интензивна пољопривредна производња, која се на одређе-ној површини усмерава на једну пољопривредну културу, доводи до смањења плодности и његове деградације, поремећаја биодивер-зитета и загађења земљишта, воде и ваздуха. Вишегодишње гајење једне пољопривредне културе, на истој површини, доводи до исцр-пљивања само одређених микроелемената из земљишта. Њихово надокнађивање путем вештачких ђубрива изазива деградирање и загађење земљишта, воде и ваздуха. Врло озбиљна деградација земљишта настаје закисељавањем земљишта услед примене вештачких ђубрива. У циљу смањења киселости земљишта неопходно је додавање калцијумкарбоната (млевеног кречњака). У интензивној пољопривреди је велика употреба и различитих хемијских средстава (пестицида) за заштиту биљака. Све то скупа значи нарушавање природне равнотеже у земљишту које се време-ном одражава негативно на његову плодност и животну средину.

Са еколошке тачке гледишта, негативне последице монокул-турне пољопривредне производње на великим површинама су вишеструке:

- нарушено је кружење нутријената, енергије, воде и отпадних материја, чиме је неопходан круг отворен, за разлику од природних екосистема, где је затворен. Стајњак више није испла-тиво вратити на земљу, због удаљености парцела и фарми. Тако се дошло до апсурда да су пољопривредни остаци постали терет, уме-сто вредних извора нутријената.

- повећана је концентрација штетних организама за дотичну биљку и истовремена инхибиција раста и намножавања корисних инсеката

- претходни разлози захтевају све већу примену ђубрива и пестицида, а временом ефекти њихове примене опадају, јер су приноси култура достигли максималне нивое, а на неким подру-чјима почињу и да опадају. Агроеколози су упорни у тврдњама да су максимални приноси остварени максималном деградацијом зем-љишта, услед примене неодрживих метода пољопривредне произ-водње. Иако је у првом моменту специјализација у пољопривреди створила утисак да је пољопривреда чудо савремене науке у произ-водњи хране, убрзо се показало да претерано ослањање на монокул-турну производњу и све већу примену пестицида и хемијских ђубрива има веома негативне последице по квалитет производа и

104


животну средину. Трошкови ових мера су код неких пољопри-вредних система порасли до те мере да превазилазе корист од такве производње. Опадање приноса услед различитих обољења код многих усева достиже чак и 20-30 %, упркос значајном повећању утрошка пестицида.

Ово представља озбиљан симптом кризе животне средине у пољопривреди. Биљке које се сеју у генетски хомогеним монокул-турама не поседују неопходне еколошке одбрамбене механизме да поднесу притисак пораста популације штетних организама. Дакле, савремена пољопривредна наука је селекцијом дошла до усева који дају високе приносе и имају жељени нутритивни квалитет, али су истовремено много осетљивији према разним болестима. Ово је, уствари, последица жртвовања природне отпорности на рачун продуктивитета.

Све већа примена пестицида, поред директних трошкова, има и одређену индиректну цену, која се огледа у нарушавању природне и животне средине и негативном утицају на здравље људи и животиња. Примена агрохемикалија уништава и неке, за биљке, веома корисне микроорганизме у земљишту. Истраживања показују да је пораст неких обољења људи у непосредној корелацији са повећаном, а поготову са неконтролисаном употребом пестицида.

Обилне жетве које су остварене применом вештачких ђубри-ва имају иза себе и прикривену цену, која се огледа кроз загађење животне средине. Наиме, расипничка примена ових средстава довела је до тога да их биљке у целости не искористе већ део остане у животној средини, већином у површинским и подземним водама. Контаминација нитратима из ђубрива уочена је готово код свих површинских и подземних вода, у концентрацијама које постају опасне по људско здравље.

Вештачка хемијска ђубрива могу да буду и загађивачи ваз-духа. Истраживања су показала да она утичу на оштећење озонског омотача и опште загревање Планете. Њихова претерана употреба доводи се у везу са закисељавањем земљишта и чешћом појавом штетних инсеката и болести услед или посредством негативних промена у биљкама.

Јасно је да су проблеми у животној средини дубоко укоре-њени у социјално-економском систему који фаворизује интензивну монокултурну производњу, као и пољопривредној пракси која води деградацији природних ресурса.

Значајна деградација пољопривредног земљишта перманен-тно настаје и деловањем ерозије површинских водотокова.

105


Пољопривредно земљиште је угрожено и нерационалним коришћењем у непољопривредне сврхе (градња индустријских, стамбених и других објеката на пољопривредном земљишту ).

3.3 РАЗЛОЗИ ЗА РАЗВОЈ ОДРЖИВЕ (ОРГАНСКЕ) ПОЉОПРИВРЕДЕ

Бројне негативности по земљиште и природну и животну средину које је проузроковала интензивна монокултурна пољопри-вредна производња конвенционалног типа , условиле су да све већи део популације на Планети увиђа потребу прихватања новог систе-ма пољопривредне производње здравствено квалитетне и безбедне хране. Овај правац одрживе пољопривреде познат је као органска пољопривреда, биофарминг или еко-пољопривреда, где су под-једнако усаглашени интереси пољопривреде, екологије и економије.

Органска пољопривреда има, превасходно, следеће циљеве:

- производња хране која задовољава све физиолошке и здрав-ствене захтеве људског организма

- унапређење квалитета животне средине

- очување природних ресурса од којих зависи пољопривредна производња

- максимално могуће коришћење обновљивих ресурса у пољопривредној производњи

- интегрално искоришћавање природних биолошких циклуса и биолошке контроле

- унапређење животног стандарда непосредних пољопривред-них произвођача

Производња здравствено безбедне хране се, тек од пре неко-лико година, интензивније шири у многим земљама. То је подстак-нуто све већом заинтересованошћу потрошача за биолошки квали-тетну храну и производњу која не угрожава животну средину. Тако је у ЕУ 2002. год . на свега 2 % обрадивих површина производила ова храна, али је годишњи пораст ових површина у неким земљама и до 40 %. Све више производа здраве хране се налази у продаји у супер-маркетима, а не само у специјализованим продавницама. И највеће светске компаније (McDonalds, Danone и др.), које су до сада своје велике профите обезбеђивале на интензивној пољопривреди, укљу-чују се у програме органске пољопривреде.

106


Основно усмерење у органској пољопривреди је смањење до потпуне елиминације агрохемије (вештачких ђубрива и пестицида). Алтернативни извори нутријената који одржавају плодност земљи-шта налазе се у органским ђубривима (стајско ђубриво, прерађени канализациони муљ и органски остаци-компост) и природним ђубривима (природни фосфат, поташа, млевени кречњак, пепео дрвета). Примена плодореда (наизменична сетва различитих кул-тура, из године у годину) је такође основна предпоставка органске пољопривреде. Предност плодореда лежи у биолошки фиксираном азоту и у прекиду животних циклуса корова, болести и штетних инсеката за усеве који су пре тога били гајени на таквим парцелама.

Органска пољопривреда значи да сточарство мора бити инте-грисано са производњом житарица и других култура, чиме се обез-беђује стајско ђубриво и боље искоришћава произведена сточна храна. Максимум користи од оваквог приступа остварује се на фар-ми у којој се гаји стока и различити усеви, чиме се затвара циклус кружења нутријената и заштите усева.

Примена покровних усева у воћњацима и виноградима побо-љшава плодност тла, његову структуру, циркулацију воде, мења микроклиматске услове, спречава ерозију и смањује опасност од појаве корова и штетних инсеката.

Подаци са фарми које су примениле систем органске производње показују да он заиста обезбеђује оптимално кружење нутријената, органске материје и енергије и да доприноси заштити водених слојева у земљишту и заштити саме структуре земљишта, као и заштити од корова, болести и штетних инсеката. Дакле, таква производња се карактерише разноликошћу агроекосистема која је усклађена у заокружену целину, кроз различите комбинације усева дрвећа и животиња у просторном и временском распореду.

Еколошки рационална производња хране је велики изазов. На први поглед, она није и економски рационална, јер се не може прои-звести у рекордним количинама, због осетно мањег приноса по јединици површине. Прерађује се у мањим серијама што не одговара организацијама са великим прерађивачким капацитетима, како због еколошких захтева који се морају испоштовати, тако и због поскупљења процеса производње.

Наведене специфичности у производњи и преради биолошки квалитетне здраве хране довољан су разлог да таква храна на тржи-шту мора бити осетно скупља, што је цена незагађене и очуване

107


природне вредности, изражене кроз висок биолошки квалитет добијених производа.

Еко-пољопривреда, заснована на природном биолошком ква-литету земљишта, воде и ваздуха не завршава се стварањем произ-вода и његовим пласманом до потрошача, већ прати процес до краја, преко потрошње и добијања течног и чврстог отпада, до његове рецилаже, коришћења нуспроизвода, и поновног враћања материје земљишту, води и ваздуху, али без присутног загађења.

4. ВОДЕ ─ ХИДРОСФЕРА

Под хидросфером подразумевамо укупне количине слобод-них вода Земље. Структура светских вода је веома неповољна, јер су 94 % слане воде, 4 % подземне воде и 2 % све преостале воде (ледници, језера, влага у земљишту, водена пара у атмосфери и речне воде). Слатке воде, које су од посебног интереса, чине свега 2 % светских вода.

Вода је природни услов и природни извор живота, индустриј-ске и биљне производње, туристичке и комуналне привреде и сао-браћаја.

За живот и сваку врсту производње и делатности, најважније су воде на копну, које се јављају у четири основна вида: подземне воде, реке, језера и ледници.

Подземне воде су неравномерно распрострањене , зависно од климатских услова и хидрогеолошких особина стена. Највећи део подземних вода је пореклом од атмосферских падавина. Подземне воде обично садрже растворене различите минералне материје.

Подземне воде се појављују на површини истицањем у виду извора. Воде чија је температура већа од средње годишње темпе-ратуре ваздуха места у коме извиру називају се термалне воде. Воде које садрже више од 1 g/l растворених минералних материја називају се минералне воде. Најчешће, минералне воде имају и повишену температуру, те се називају термоминералне воде.

Могућности искоришћавања подземних вода и извора су многобројне, у зависности од хидрогеолошких особина терена, изд-ашности, резерви и квалитета (физичке, хемијске и бактериолошке особине). Подземне воде и извори се користе за водоснабдевање становништва, индустрије и пољопривреде. Термалне воде налазе примену као енергетски извор, а термоминералне воде са лекови-тим својствима за лечење, опоравак и туризам.

Највише заступљени облик копнених вода су реке. На Земљи има око 3х106 река, укупне дужине 9,6x106 km. Од свих вода на

108


Земљи, на воде река отпада врло мали део (свега 0,0001 %). Речне воде су човеку најдоступније за коришћење, али су и највише изложене свим видовима загађења.

Индустрија троши велике количине воде, које се највећим делом обезбеђују из река. За производњу једне тоне азотних ђу-брива потребно је 600 m3 воде, хартије 400-800 m3, никла 4000 m3, итд. У нуклеарним и термоелектранама, за 1 kWh електроенергије треба утрошити 3 l воде за хлађење генератора.

Наводњавање је значајан вид коришћења речних вода.Реке које испуњавају одређене услове у погледу димензија и

хидролошког режима користе се за водени саобраћај.Следећи важан облик коришћења река је риболов, туризам и

рекреација.Највећи загађивачи река су отпадне индустријске воде, веш-

тачка ђубрива, заштитна средства у пољопривреди и отпадне кому-налне воде. Реке поседују способност "самоочишћења" својих вода, али само до одређене границе. Оно највише зависи од сунчеве радијације и деловања микроорганизама и речне флоре. Отуда је ова способност највише изражена у летњем, а најмање у зимском периоду.

На Земљи постоји око 2,8x106 језера, укупне површине око 9,6x106 km2. По природи настанка њихових басена, језера се деле на природна и вештачка.

Значај језера се огледа у развоју риболова, туристичке прив-реде, електропривреде, водоснабдевања индустрије и становниш-тва, а код великих језера и у развоју воденог саобраћаја.

Део слатких вода, који је вишеструко већи од речних и језер-ских, налази се у виду леда у најхладнијим климатским подручјима (Арктик и Антарктик). Високопланински ледници у време отапања пуне водом ледничка језера и реке.

Ледене масе Арктика и Антарктика садрже огромне резерве слатке воде, о чијем се коришћењу све више рзмишља, будући да се са порастом броја становника на Земљи све више осећа недостатак воде.

Иако копнене воде учествују у укупним светским резервама са веома малим процентом, оне за становништво и привреду имају највећи значај, јер се стално обнављају и спадају у групу неисцрп-них природних извора и услова.

Да би копнене воде биле употребљиве, оне морају да поседу-ју одређен степен временске постојаности и квалитет (таб.16). Ова-ква категоризација вода проистиче из потреба квалитета за поједине намене. Примера ради, питка вода треба да је I А, за наводњавање II А и III А, итд.

109


Таб. 16 - Категоризација вода

Степен постојаности

Квалитет вода

Висок А Средњи B Низак C

Висок I I А I B I C

Средњи I I I I А I I B I I C

Низак I I I I I I А I I I B I I I C

Терминолошки треба разликовати потребе за водом од коришћења воде. Под потребама за водом подразумева се кориш-ћење воде за задовољење физиолошких и хигијенских потреба љу-ди, у индустријској и пољопривредној производњи, након чега се тако коришћена вода, највећим делом, али са измењеним квали-тетом поново враћа у хидросферу.

Под коришћењем вода подразумевамо производњу електро-енергије, наводњавање, коришћење као средине за узгој риба и сао-браћај и као елемента природе за развој туризма и рекреације.

Потрошња воде у Свету има интензивну стопу раста. Године 1970. износила је 2.600 км3, а 2000. око 6.000 км3.

Светско море заузима 71 % земљине површине и 94 % водене масе хидросфере. Оно је главни извор влаге у атмосфери.

Дно светског мора је посебно интересантно, као потенцијал-ни извор минералних сировина, од којих се за сада једино експлоа-тишу лежишта нафте и гаса. Морско дно је богато гвожђем, манга-ном, оловом, угљем, сумпором, бакром и другим металима. Под-морска лежишта мангана садрже и до 45 % метала, а резерве су око 2000 пута веће од копнених.

Сама морска вода представља раствор у коме су заступљени, готово, сви хемијски елементи, па је самим тим важан природни извор. Основне минералне компоненте морске воде су соли, од чега око 80 % отпада на кухињску со (NaCl). Уколико би се она у потпу-ности екстраховала из воде и распрострла по копну, био би то слој дебљине 135 m.

Средња концентрација соли у морској води (салинитет) износи 35 g/l, али у појединим деловима мора јако варира, од 1 g/l (Балтичко) до 237,5 g/l (Мртво морe). При тако високој концен-трацији соли, у води нема живих бића, те је по томе и добило назив. Морска со је неопходан прехрамбени артикал и важна инду-стријска сировина. Она се производи испаравањем морске воде у соланама, али и другим физичкo-хемијским процесима који издва-

110


јају со и дају велике количине слатке воде. Из морске воде се доби-јају: јод, калијум, магнезијум, бром и други елементи.

Светско море је огроман потенцијал за развој риболова, тури-зма, спортова на води и поморског саобраћаја. Робни промет у пом-орском саобраћају чини око 75 % укупног робног промета у Свету. Највише се превозе нафта и њени деривати, руде и концентрати, камени угаљ, боксит, глиница, фосфати, житарице, итд.

4.1 ХИДРОЛОШКЕ ОДЛИКЕ СРБИЈЕ

Хидролошке карактеристике и водне резерве Србије услов-љене су елементима природне средине и људском активношћу. Зна-чајно је учешће транзитних вода река (Дунав, Сава, Тиса и др.). Транзитним рекама, у Србију годишње пристигне око 160 km3 воде. Од атмосферских падавина (кише и снега) годишње настаје око 64 km3 воде. Од вода које настају од кише и снега, око 30 % отиче домаћим рекама, а преостали део испари или се инфилтрира у земљиште. Расподела падавина је веома различита у различитим пределима. У Панонском пределу чак 74 % падавина испари; у планинским пределима највећи део отекне у реке, а у крашким се претежно инфилтрирају у стеновиту подлогу.

Подземне воде износе износе око 47 km3 годишње. Ове воде представљају посебно значајан и квалитетан природни ресурс, јер поседују карактеристику самопречишћавања. Као такве, имају изузетан значај за водоснабдевање становништва пијаћом водом и производњу здраве хране у пољопривреди. Највећи значај имају јака крашка врела у западној Србији (Перућац, Рашка, Подпеће) и источној Србији (Жагубичко врело, Крупојско врело, врело Моравице).

Врло значајан водни ресурс у Србији представљају и термоминералне воде. По броју и квалитету извора ових вода, наша земља је у самом врху у Европи.

Реке су најважнији вид копнених вода. Њихова укупна дужи-на износи преко 40.000 km, а просечна густина мреже око 470 m/km2, стим што варира од 50 у крашким, до 3500 у равничарским теренима. Пловне су једино Дунав, Сава, Тиса и Бегеј, а свега незнатно Тамиш и Велика Морава (по 3 km). Укупна дужина пловних путева износи 1043 km, а са каналима 1716 km.

У снабдевању становништва водом, 60 % потреба се покрива из подземних вода, 30 % из каптираних извора, а само 10 % из повр-шинских вода. Свега 56 % становништва снадбева се водом из јав-них водовода, а преостали део из бунара, извора и река.

111


Велики део воде, пре свега из река, користи се за потребе индустрије.

Наводњавање пољопривредних површина је врло значајан вид коришћења вода, највише речних. Међутим, површине земљи-шта које се код нас наводњавају су врло мале и далеко испод реал-них потреба и могућности.

Природна језера у Србији захватају релативно малу повр-шину и располажу малом количином воде, због чега је њихов значај углавном локалног карактера. Далеко већи значај имају вештачка језера.

Формирање вештачких језера проистекло је из одређених водопривредних потреба: производња електроенергије, снабдевање становништва и индустрије, наводњавање, туризам и рекреација. Сва већа језера у Србији су вештачка: Ђердапско (253 km2), Власин-ско (16 km2), Перућко (12,4 km2), Газиводе (11,9 km2).

Србија има значајне могућности за узгој риба и развој рибо-ловног туризма. У том погледу, перспективне су хладне воде Злати-бора, низијске воде Ечке и воде Тимочког региона. У рекама и језерима Србије живи око 70 врста риба, од којих су најпознатије: шаран, сом, поточна и језерска пастрмка, смуђ, кечига и штука. Најраспрострањенији је шаран, а најкрупнији сом (достиже тежину до 100 kд).

4.1.1 ТЕРМОМИНЕРАЛНЕ ВОДЕ

У поређењу са европским земљама, Србија је богата термо- минералним изворима. Регистровано је више од 130 таквих извора, од којих је око 50 уређено и користе се у туристичке и лечилишне сврхе (Соко Бања, Врњачка Бања, Гамзиградска Бања, Брестовач-ка Бања, Бања Врујци, Врањска Бања, Нишка Бања, и др.).Многе бање, по количини воде и термоминералитету, превазилазе најпоз-натије бање у Европи.

Термалне, минералне и термоминералне воде се ређе појав-љују у односу на обичне воде. Стога се називају и "ретке" воде. Термалне воде имају повишену температуру, а минералне воде повећан садржај растворених минерала. У природи се чешће појав-љују термоминералне воде, будући да, долазећи са већих дубина, на свом путу се греју од топлих стена и растварају минерале.

Температуре термалних и термоминералних вода крећу се од 15º C до преко 100º C. Најтоплије воде имају: Врањска Бања (92º C), Јошаничка Бања (78º C), Сијеринска Бања (71º C), Куршумлијска Ба-ња (58º C), итд.

112


Према садржају три основна анјона: хидрокарбоната (HCО3), сулфата (SО4) и хлорида (Cl), термоминералне воде се сврставају у три класе: хидрокарбонатне, сулфатне и хлоридне.

Према садржају катјона: натријума (Nа), магнезијума (Mд) и калцијума (Cа), разврставају се на: натријумове, магнезијумове и калцијумове.

Све напред наведене воде могу бити гасоносне, са једним или више различитих гасова, а неке могу бити и радиоактивне (садрже гас Радон-Нишка Бања). Гасоносне воде се сврставају у седам група:

1. Угљендиоксидне2. Сумпорводоничне3. Радиоактивне4. Угљендиоксидно-сумпорводоничне5. Угљендиоксидно-радиоактивне6. Сумпорводонично-радиоактивне, и7. Угљендиоксидно-сумпорводонично-радиоактивне

Тврдоћа воде је мерило садржаја растворених једињења кал-цијума и магнезијума. Мањи садржај одговара мекшим водама. Од тврдоће воде зависи њена употреба за пиће, индустријске и друге сврхе. Према тврдоћи, воде се сврставају у шест група, по степени-ма немачког стандарда (таб. 17):

Таб. 17 - Тврдоћа водеГрупа Тврдоћа Степени

1 Веома меке воде <52 Меке воде 5-103 Средње тврде воде 10-154 Прилично тврде воде 15-225 Тврде воде 22-306 Веома тврде воде >30

У привредно-економском смислу, најважније функције тер-

моминералних вода су: здравствено-лечилишна, рекреативно-тури-стичка, производно-експлоатациона (минерална вода за пиће) и термичка (грејање стакленика и станова и разноврсна примена у индустрији).

113


4.2 УПРАВЉАЊЕ ВОДНИМ РЕСУРСИМА

Вода је услов живота на Земљи и услов за, готово, све врсте производњи и услуга. Управљање водним ресурсима значи њихово рационално коришћење и заштиту од свих видова загађивања.

Под рационалним коришћењем подразумева се потпуно коришћење хидропотенцијала за производњу електроенергије, за наводњавање у пољопривреди, развој рибарства, воденог транспорта, коришћење термоминералних вода за енергетске потребе и развој туризма и лечилишних услуга, у свим случајевима када је то економски оправдано. Степен коришћења водних ресурса за ове намене је од изузетног значаја за привредни и економски развој једне земље и њен бржи "ход" према одрживом развоју. У којој мери ће то једна земља искористити зависи од много унутрашњих и спољњих фактора, али свакако највише од дефинисане стратегије дугорочног привредног и економског раста, засноване на принципима одрживог развоја.

Далеко већи проблем у управљању водним ресурсима представља њихова заштита од све већег и озбиљнијег загађења, а посебно загађења извора и река, на које су људи упућени за пијаћом и санитарном водом и водом за наводњавање у пољопривреди.

Готово да нема индустријске гране и технологије, која не троши веће или мање количине воде - тзв. технолошке воде. Неке индустријске гране, попут екстракције метала из руда, троше и по неколико хиљада кубних метара воде по једној тони произведеног метала. Све технолошке воде су прљаве - загађене широким спектром штетних састојака, најчешће у садржајима који су већи од дозвољених. Такве воде се не смеју испуштати у водотокове, јер би изазвале недопустива загађења, како површинских, тако и подземних вода и извора. За управљање оваквим водама, у пракси су на располагању две могућности:

-затворни циклус технолошких вода, где се технолошке воде поново враћају у процес, без или након извесног пречишћавања, и

-пречишћавање технолошких вода, пре испуштања у водото-кове

Друге по реду значаја од загађених вода су санитарне воде. Једина могућност за управљање овим водама је њихово пречишћавање пре испуштања у водотокове.

Велики загађивач површинских и подземних вода постала је интензивна пољопривредна производња, због све веће употребе вештачких ђубрива и пестицида. Смањење загађивања може се

114


остварити строго контролисаном употребом вештачких ђубрива и пестицида. Право решење овог проблема је прелазак на органску пољопривреду.

Да апсурд буде већи, кружни ток воде у природи је планетарни подстицај загађивању свих вода на Планети. Нажалост, готово свака једном искоришћена вода је већ загађена и као таква представља загађивач

4. ШУМЕ

Размештај, продуктивност и економска вредност вегетације на Земљи су врло неуједначени, што је у тесној вези са педолошким саставом земљишта, елементима климе и рељефом.

У економском и еколошком погледу, највећу вредност од свих биљних формација имају шуме. Оне на Земљи захватају 4x109

hа, са резервом дрвне масе од око 360x109 m3. Од тога, највећи део се налази у Латинској Америци (34 %).

Економска оцена шумског фонда обухвата утврђивање њего-ве вредности са аспекта трошкова експлоатације, уређења шумског комплекса, пошумљавања, квалитета дрвне масе и потреба за њом.

Еколошка оцена шума проистиче из улоге и способности одржавања равнотеже у природи, првенствено у регулисању оти-цања падавина и заштити земљишта од ерозије. Као извор кисеони-ка и елемент одређене естетске вредности, шуме се могу валоризо-вати и у туристичке и балнеолошке сврхе.

4.1 ШУМЕ У СРБИЈИ

Шуме чине 22 % површине Србије. Од тога је у државном власништву 47 %, а у приватном 53 %.

Од укупне површине шума, 86 % заузимају лишћари, а 14 % четинари, што је врло неповољан однос. У структури шума најза-ступљенија је буква (33 %), а затим следе: храст (30 %) и остали лишћари (цер и граб) и четинари (смрча, црни бор и јела).

Укупна дрвна маса у шумама Србије износи око 235x106 m3 (102 m3/hа), а годишњи прираст око 6x106 m3 (2,7 m3/hа). Поређења ради, годишњи прираст у Аустрији је 4,9 m3/hа, а у Немачкој 3,9 m3/hа.

Поред бесправне сече која угрожава шуме, оне су угрожене шумским пожарима, губаром, елементарним непогодама и биљним болестима. Половина свих штета отпада на шумске пожаре.

115


Поред дрвне масе, шуме су станишта разноврсног животињ-ског света, који, поред економске, има и еколошку улогу регу-латора односа и процеса у природи. Економски значај животињског света у шумама огледа се, пре свега, у равоју ловног туризма. Валоризација животињског света конкретне шумске области полази од његове структуре и броја примерака појединих врста. При томе се оцењују услови егзистенције и могућности размножавања појединих врста и њихов утицај на природну средину. На бази свих тих показатеља могуће је дефинисати оптималан обим улова - одстрела и његове економске ефекте.

За развој туризма, посебно су значајни национални паркови (Ђердап, Тара, Копаоник, Фрушка Гора и Шар Планина).

Таб. 18 - Бројно стање и одстрел дивљачи 2003. год. у Србији

Дивљач Бројно стање Одстрел

Јелен, ком 4934 892

Срна, х103 ком 103 5

Дивокоза, ком 402 17

Медвед, ком 81 ─

Зец, х103ком 583 95

Дивља свиња, ком 20970 3592

Пољска јаребица, х103 ком 239 7

Фазан, х103 ком 391 127

4.2 УПРАВЉАЊЕ ШУМСКИМ РЕСУРСИМА

Будући да шуме представљају стратешки природни ресурс од великог економског и еколошког значаја, управљање њима и експлоатација, у духу концепта одрживог развоја, имају првораз-редни значај за сваку земљу. Управљање шумским ресурсима, пре свега, значи:

- очување и повећање шумског фонда, и- рационалну експлоатацијуОчување шумског фонда се остварује на више начина и пош-

тујући неке принципе и правила у заштити и експлоатацији. Прво и основно правило у очувању шумског фонда је да годишња сеча дрв-не масе Sg не превазилази годишњи прираст GP:

Sд ≤ GP

116


Уведимо следеће симболе:P - површина шумског комплекса, (ha)p - специфични прираст дрвне масе, (m3/ha/god.)Према усвојеним симболима, годишњи прираст дрвне масе GP

износи:GP = P p , (m3/ god)Ако је Sg=GP, онда се обезбеђује само очување шумског фон-

да. Ако је Sg<GP, онда се шумски фонд повећава за GP-Sg (m3/ god).Прави квалитетан приступ у повећању шумског фонда је

пошумљавање нових површина, које нису употребљиве за друге пољопривредне потребе, као и раније искрчених површина из било којих разлога (сеча старих стабала и оштећених стабала). Пошумљавање треба вршити оним врстама садница које на дотич-ном терену успевају и дају највећи прираст. Свака врста дрвећа тражи одговарајући педолошки састав земљишта и климатске услове (температура, влага, надморска висина, сунчева светлост ).

Шумски фонд, у најширем смислу, не чини само дрвна маса и њен квалитет, већ и дивљач чије су шуме станиште, као и читав низ специфичних и корисних шумских биљака и плодова. Стога, повећање шумског фонда подразумева и повећање и побољшање структуре и квалитета дивљачи, кроз плански узгој и одстрел. Организован и дугорочно планиран развој ловног туризма је од изузетног економског и еколошког значаја.

За очување шумског фонда је од посебног значаја заштита шума од пожара, губара, болести и бесправне сече.

Рационална експлоатација шумског фонда, првенствено, подразумева експлоатацију у складу са принципима одрживог раз-воја - усклађени економски и еколошки интереси и очување перс-пективе развоја за будуће генерације. Рационална експлоата-ција, пре свега, значи следеће:

- годишња експлоатација дрвне масе највише до износа год-ишњег прираста;

- планска сеча, усмерена првенствено на стабла која су достигла потребно старосно доба и оштећена стабла (пожари, болести, губар, елементарне непогоде и др.), као и сеча стабала ради проређивања;

- пласман дрвне масе у, зависно од квалитета, намене које доносе највећу добит;

- очување и унапређење биодиверзитета шумског комплекса;- изградња ловишта, узгој дивљачи и развој ловног туризма, - пошумљавање површина на којима је обављена чиста сеча- очување спољњег естетског изгледа шумског комплекса

117

Обновљиви ресурси 118

Природни услови

ГЛАВА IV

ПРИРОДНИ УСЛОВИ

У природне услове сврставамо рељеф и климу одговара-јућег географског простора. У ширем смислу, за неке производње и делатности у природне услове сврставају се и неки природни ресу -рси (вода и могућност наводњавања у пољопривредној производњи дају води карактер природног услова; термоминералне воде су природни услов за развој бањског лечења и туризма). С друге стра-не, неки елементи климе могу да имају и карактер природног ресу -рса-извора. На пример, сунчева енергија као природни услов за раз -вој биосфере може да има и карактер природног извора ако се користи као соларна енергија. Исто тако, ако се енергија ветра користи за производњу електроенергије, онда ветар као елемент климе, постаје природни ресурс. Све у свему, неки природни ресур-си и природни услови могу, у одређеним условима, да имају двозн-ачни карактер.

1 РЕЉЕФ

Рељеф одређене, географски дефинисане, територије предст-авља скуп морфолошких облика на земљиној површини, (депресије, равнице, узвишења и теснаци, водени токови и басени ) различите величине у хоризонталном и вертикалном пресеку.

Данашњи рељеф површине Земље створен је пре више десетина милиона година и не мења се. Морфолошки посматрано, рељеф је изложен извесним променама које су последица ерозије , деловањем воде и ветра и деловања човека. Оне су приметно вид -љивије на локалном плану, док су у планетарним оквирима безна -чајне.

Промене рељефа настале деловањем човека (експлоатација лежишта минералних сировина;изградња великих брана хидроенер-гетских система) могу имати утицај на локалне климатске прилике и животну средину.

Површина Земље износи 510∙106 km2. Од тога, 71 % чине мора и океани, а 29 % копно. Висинска разлика између најниже тачке у океану и највише тачке на копну износи близу 20 km.

119


У континенталном делу издвајају се два основна морфо-лошка облика рељефа: висије и низије .

Утицај рељефа на размештај неких видова производње и услуга је велики и значајан. Тај утицај може бити посредан и непо-средан. Посредан утицај се огледа преко утицаја на микроклиму на одређеној територији, нагиба пољопривредних и других површина, осунчености земљишта, веће или мање изражене ерозије, присуства водених токова и сл. Примера ради, нагнути терени нису погодни за ораничне површине, а и сам педолошки састав земљишта на наг -нутим теренима је стално изложен већој или мањој деградацији услед ерозије, што није случај са равничарским теренима. Дакле, такви терени нису погодни за механизовану и продуктивну пољо-привредну производњу. Непосредни утицај рељефа огледа се у лоцирању транспортних путева, размештају шумске вегетације (на различитим висинским зонама успевају различите врсте дрвне ма-се) и туристичке привреде.

Србија се налази између 41º 52' и 46º 11' северне географске ширине и 18º 06' и 23º 01' источне географске дужине. Површина Србије износи 88.361 km2.

Северни део Србије је претежно равничарски, док су њени централни и јужни делови брдовити и планински. Равнице су претежно у Војводини (панонска низија и њени ободни делови: Мачва, Посавина, Поморавље, Стиг и Неготинска крајина у источ-ној Србији).

2. КЛИМА

Климу предодређују климатски елементи: радијација, темпе-ратура ваздуха, температура површине земље, ваздушни притисак, ветрови и њихов интензитет, влажност ваздуха, облачност, трајање сунчевог сјаја и падавине. Непосредни утицај на климу и њене еле-менте има атмосфера и кретање ваздушних маса у њој. Сунце, односно његова зрачна енергија (инсолација ) је главни покретач појава и процеса у атмосфери. Предуслови за циркулацију ваздуш-них маса у атмосфери су различити ваздушни притисци, а они су последица различитог загревања земљине површине у појединим регионима. Разлике у ваздушним притисцима, у планетарним раз-мерама, условљавају планетарну циркулацију (стални ветрови), док промене ваздушних притисака током године изазивају сезонске ветрове. Локалне разлике у ваздушном притиску изазивају локалне ветрове.

120


Треба нагласити разлику између термина време и клима . Време означава тренутно стање атмосферских елемената климе, док клима означава њене средње вредности.

На елементе климе утичу и климатски фактори: земљина ротација, географска ширина, распоред копна и мора, надморска висина, експозиција, врста подлоге (лед, снег, тип земљишта), вегетација и активности човека. Климатски фактори су модифи-катори климе.

Будући да су климатски фактори варијабилни и да је могућ велики број њихових комбинација, елементи климе на земљиној површини су подложни честим и наглим променама. Расподела сунчеве енергије је различита на различитим географским ширина-ма, те се стога мења интензитет кружења топлоте и влаге, идући од екватора према половима. Стога се могу издвојити различити климатски појасеви и типови, идући од екватора према половима:

1. Тропски кишни климатски појас: Прашумска клима, Монсунска клима, Саванска клима

2. Суви климатски појас: Степска клима, Пустињска клима

3. Умерено топли кишни климатски појас: Умерено топла кишна клима, Средоземна клима, Умерено топла и влажна клима

4. Бореални снежно-шумски климатски појас: Бореална клима са сувом зимом, Влажна бореална клима

5. Снежни климатски појас:Поларна клима, Клима вечитог леда

Човек је од давнина, својим активностима, на известан начин имао како позитиван, тако и негативан утицај на климу.

Преко ратарске и сточарске производње стално је вршио негативан утицај на климу. Сечом и паљењем шума, као и прете-раном испашом утицао је на промену термичког режима и влаге у земљишту, а тиме и на локалну климу.

Пример позитивног утицаја човека на климу јесте пошумљавање и изградња вештачких језера, чиме се позитивно утиче на веће испаравање воде и влажност ваздуха, а тиме и на годишње суме падавина.

Клима има велики утицај на све биљне и животињске врсте на Земљи, те и на човека. Географско распростирање биљних и животињских врста у директној је зависности од климе, поготово од температуре. Биљне врсте су нарочито осетљиве на температуре,

121


влажност ваздуха и суму падавина, као и њихов интензитет у току године.

Климатски услови су посебно утицајни на пољопривредну производњу и стога је њен размештај на Земљи добрим делом условљен климатским погодностима. Исто тако, клима има велики утицај и на размештај туризма и саобраћаја.

Утицај климатских услова на размештај индустријске производње је знатно мање изражен и, по правилу, изнијансиран на поједине индустријске технологије. Наводимо негативан утицај ниских температура на технолошке процесе који се одвијају у воденој средини.

2.2 КЛИМАТСКЕ ОДЛИКЕ СРБИЈЕ

Клима Србије се може описати као умерено-континентална. Просторна расподела параметара климе условљена је географским положајем, рељефом и локалним утицајима, као и резултатом комбинације рељефа, расподеле ваздушног притиска већих размера, експозицијом терена, присуством речних система, вегетацијом, урбанизацијом итд. Од географских одредница које карактеришу битне синоптичке ситуације значајне за време и климу Србије треба поменути Алпе, Средоземно море, Панонску низију и долину Мораве, Карпате и Родопске планине, као и брдовито планински део са котлинама и висоравнима. Преовлађујући меридијални положај котлина река и равничарски предео на северу земље, омогућују дубоко продирање поларних ваздушних маса на југ.

У зависности од рељефа и експозиције падина, свуда на подручју наше земље сусрећемо одлике локалне климе. Највећи део територије припада клими умереног појаса. Југозападни део налази се на граници средоземне суптропске и континенталне климе.

Просечна годишња температура ваздуха за период 1961-1990. за подручја на надморским висинама до 300 m износи 10,9º C, од 300 до 500 m око 10,0º C, а преко 1000 m око 6,0º C. Апсолутни максимуми температуре измерени су у јулу, и крећу се од 37,1 до 42,3º C у нижим пределима и од 27,6 до 34,0º C у планинским подручјима. Апсолутне минималне температуре регистроване су у јануару, у опсегу од -30,7 до -21,0º C у нижим пределима, док се у планинским подручјима крећу од -35,6 до -20,6º C.

Годишње суме трајања сијања Сунца крећу се у интервалу од 1.500-2.200 сати годишње.

У топлијем делу године преовлађују ветрови са северозапада и запада. Током хладнијег дела године доминира источни и југоис-

122


точни ветар – кошава. У планинским областима на југозападу Срб-ије преовлађују ветрови са југозапада.

Падавине су један од најважнијих климатских елемената. Оне су на територији Србије, временски и просторно, неправилно распоређене, зависно од атмосферских процеса и рељефа. Нормал-на годишња сума падавина за целу земљу износи 896 mm. Годишње количине падавина расту са надморском висином. Сувље области, са падавинама испод 600 mm, налазе се на североистоку земље, у долини Јужне Мораве и делу Косова. Подунавље и долине Велике Мораве и Нишаве имају до 650 mm падавина. Област Хомољских планина и планински предели југоистока Србије достижу вредно-сти близу 800 mm. Према Пештерској висоравни и Копаонику вред-ности расту до 1000 mm, а неки планински врхови на југозападу Србије имају падавине и преко 1000 mm годишње.

Већи део Србије има континентални режим падавина, са ве-ћим количинама у топлијој половини године. Највише кише падне у мају и јуну. Најмање падавина је у фебруару и октобру. Подручје југозападне Србије, услед рељефа и утицаја медитеранске климе, има медитерански режим падавина, са максимумом у новембру, децембру и јануару, а минимумом у августу.

Појава снежног покривача карактеристична је за период од новембра до марта, а понекад у октобру и априлу, док га на плани-нама изнад 1000 m може бити и дуже. Највећи број дана са снежним покривачем је у јануару.

123

Природни услови124

Размештај производње

ГЛАВА V

РАЗМЕШТАЈ ПРОИЗВОДЊЕ У ОДНОСУ НА ПРИРОДНЕ ИЗВОРЕ И УСЛОВЕ

Природни ресурси су важни за развој привреде већине зема-ља у свету. За неке земље природни ресурси су основни генератор привредног развоја, за неке су чинилац који успорава привредни развој, а за неке представљају и једно и друго. Значај природних ресурса за привреду једне земље, првенствено, зависи од степена њене технолошке и економске развијености, изграђене привредне структуре, инфраструктуре, места националне економије у међуна-родној подели рада, као и стратегијских и политичких фактора који усмеравају развој експлоатације природних ресурса.

Свакако да је располагање енергентима и осталим природним ресурсима важна потенцијална предност у развоју националне еко-номије. Међутим, не мора да буде и одлучујућа. На то указују при-мери земаља које су сиромашније природним ресурсима, а оства-риле су велике успехе у економском развоју (Јапан, Хонг-Конг, Јужна Кореја, Тајван, Сингапур). То су земље које извозе високо вредна индустријска добра, а увозе сировине. Оне су недостатак сопствених сировина надоместиле огромним утицајем савремених технологија и људског фактора на економски развој. Јапан је у том погледу право технолошко и економско чудо. У озбиљнијим коли-чинама, не поседује готово ниједан природни ресурс. Међутим, Јапан је острвска земља која има приступ свим поморским тран-спортима, те уз ниске транспортне трошкове увози сировине и ене-ргенте. Уз то има умерену климу и становништво наклоњено раду.

Базна индустрија која почива на сировинама из природних извора лоцира се на локацијама тих извора. Ово је искључиво последица економских критеријума који проистичу из анализе транспортних трошкова. Наиме, већина примарних сировина за индустрију (руде, неметали, дрвна маса, нискоквалитетни угљеви и др.) производе се у великим количинама, те би њихов дужи транс-

113


порт био сложен и скуп. Стога се њихова примарна прерада врши на што ближој локацији до извора, а потом даље транспортују полупроизводи и производи много мањих маса.

Сама локација индустријских објеката предпоставља претхо-дно детаљна геолошка и геотехничка испитивања терена на коме ће се изградити одговарајући индустријски објекти. Сеизмичке карак-теристике терена и ширег реона су посебно важне са становишта примене одговарарајућих материјала у градњи објеката. Климатске прилике су од мањег значаја, али утичу на нормално одвијање производње (нарочито ако се ради у веома хладним или топлим и пустињским подручјима) и могу повећати трошкове. Ако дотична индустрија троши доста воде, онда могућности водоснабдевања могу утицати одлучујуће на локацију индустријских објеката. Коначно, близина насеља и расположиви простори за депоновање отпада такође утичу на избор локације за изградњу одговарајућих индустријских објеката.

1.1 РАЗМЕШТАЈ РУДАРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Рудаска производња се лоцира тамо где се налази истражено лежиште одговарајуће минералне сировине. У непосредној близини се лоцирају и индустријски објекти за примарну прераду сировине. Терен за локацију објеката за прераду мора бити детаљно истра-жен, са становишта крајњих граница развоја руднка, како се не би касније испоставило да их треба рушити због развоја експлоатације дотичне сировине.

За сировине код којих се примарном прерадом издваја велика количина јаловине (нарочито за руде обојених метала), врло је важно да објекти буду што ближи руднику како би се транспортни трошкови свели на минимум. Исто тако, веома je важно да терен буде нагнут како би се за унутрашњи транспорт у највећој мери користио гравитациони транспорт. Локација објеката за примарну прераду непосредно зависи и од локације јаловишта. Између њих, где је год могуће, треба да постоји одговарајућа висинска разлика која омогућава гравитациони транспорт јаловине, што знатно умањује трошкове прераде сировине.

Лежишта већине минералних сировина (изузев нафте, гаса, лигнита и неких неметала и грађевинских материјала – шљунка и песка) налазе се у брдовитим, често врло неприступачним тере-нима. Отварање рудника на таквим локацијама, готово по правилу, значи не само улагање у рудник и објекте за прераду, већ и знатна улагања у инфраструктуру: путеве, железницу, далековод, водо-снабдевање, телефонске линије и др. Дакле, за дотични крај, отва-

114


рање рудника значи много више од самог рудника. Не ретко, ти крајеви отварањем рудника, по први пут, добијају: пут, железницу, телефон, здраву пијаћу воду, здравствене установе, школске и кул-турне институције и др. Становништво добија запослење, расте стандард, развија се трговина као и друге мале и средње произ-водње потребне рударским капацитетима. Насупрот позитивним ефектима, појављују се и негативни: локална промена рељефа и климе и загађење животне околине.

Отварање рудника, поготову већег, привлачи квалификовану радну снагу и високообразоване стручњаке, што за последицу има измену социолошко–културолошке структуре становништва у пози-тивном смислу.

Отварање великих површинских копова лигнита, који се спаљује у термоелектранама ради производње електричне енергије, прате огромне штетне последице по животну средину. Лежишта таквих угљева се у већини случајева налазе у равничарским краје-вима са квалитетним пољопривредним земљиштем. Такви копови, са својом јаловином и пепелом из термоелектрана, трајно дегра-дирају и уништавају огромне површине квалитетног пољопривред-ног земљишта. То је класичан пример како коришћење једног при-родног ресурса уништава други природни ресурс.

У светским размерама, производња и потрошња неметали-чних минералних сировина вишеструко надмашује производњу металичних сировина. За већину неметала важи да су захтеви у погледу квалитета врло строги, а да су јединичне цене релативно мале. Стога, производња ових сировина не подноси дугачак транс-порт. Зато је отварање рудника и прерада ових сировина у великој зависности од близине тржишта или индустрије која их користи као сировине. Расположиве резерве великог броја неметаличних мине-ралних сировина у свету, и то одличног квалитета, су врло велике. Прерада ових сировина производи вишеструко мању количину јаловине, него што је то случај код металичних сировина. Неке од њих су, као што су шљунак и песак, захваљујући ерозивном деловању копнених текућих вода, обновљиве.

Када је у питању експлоатација лежишта минералних сировина, треба нагласити значај неких природних услова – факто -ра, који су специфично значајни за отварање рудника: величина и облик лежишта, дубина простирања , хидрогеолошке карактерис-тике околине и самог лежишта и погодан рељеф у близини, у виду котлина, усека и сл., који се преграђивањем претварају у простор за депоновање флотацијске јаловине. Ови природни услови су од

115


изузетног значаја за величину укупних инвестиција и трошкова експлоатације минералне сировине.

1.1.1 ЕНЕРГЕТСКА ПРИВРЕДА

Под енергетском привредом или енергетиком подразумева се експлоатација и коришћење енергетских ресурса за производњу различитих облика енергије и њихову дистрибуцију до потрошача. Енергетика представља основну полугу индустријског, економског и друштвеног развоја.

Током 20. века, структура енергената у свету мењала се како је приказано у таб. 19. Као што се види, промене су врло изразите и своде се на четвороструко смањење учешћа угља и близу десето-струког повећања учешћа нафте и гаса.

Таб. 19 - Структура енергената у свету

ГодинаУчешће, (%)

Угаљ Нафта и гас Хидроенергија Атомска енергија

1910 90,5 6,9 2,6 -

1960 47,0 44,5 8,5 -

1970 32,0 60,0 7,0 1,0

1980 22,0 66,0 5,0 7,0

Иако је учешће угља у структури енергената током 20. века опадало, његова производња у истом периоду је расла због све већих потреба у металургији (кокс) и хемијској индустрији.

Током 20. века, нафта је имала изузетан и сталан пораст производње и потрошње, условљен развојем аутомобилске индустрије и друмског саобраћаја. Земни гас има велику предност у односу на угаљ и нафту, јер не загађује животну средину. За веће коришћење земног гаса у светској енергетици, лимитирајући фак-тор су капацитети изграђених гасовода. Коришћење атомске енергије је више присутно у земљама које оскудевају у другим енергентима. Данас у свету ради око 500 атомских централа, а највише их има у Француској, Шведској, Енглеској, Италији, САД и Јапану. Међу четири основна вида енергената, једино је хидроенергија обновљива. Уз то је еколошки чиста и од изузетног је значаја за сваку земљу ако њоме располаже. Хидроенергетски

116


потенцијал је у Свету прилично неравномерно распоређен и иско-ришћен.

Остали видови обновљиве енергије (сунце, ветар, геотермална енергија, биомаса и отпад ) још увек имају безначајно учешће у светској производњи и потрошњи.

Таб.20 - Структура енергената за производњу електроенергије у Свету

Енергент 2005.год., (%) 2030. год., (%) -проценаУгаљ 40 43Нафта 7 3Гас 19 23Нуклеарна енергија 16 10Хидропотенцијал 16 14Обновљиви енергенти 2 7 Сунце 0,1 0,5 Геотермална 0,3 0,5 Ветар 0,4 3,5 Биомаса и отпад 1,2 2,5

Значајан део светске производње енергената користи се за производњу електроенергије. Светска производња електроенергије 2005. год. износила је 17.408 TWh, а процењује се да ће 2030. год. износити око 33.750 TWh, што је готово дупло више. Процењује се да ће у томе нафта преполовити своје учешће, а да ће учешће обновљивих енергената порасти за 3,5 пута (таб.20). Међу обновљивим енергентима, највећи пораст учешћа имаће енергија ветра (близу 9 пута). Највећи део електроенергије и даље ће се добијати из угља (43 %) и гаса (23 %).

Имајући у виду постојећу структуру производње електричне енергије, може се закључити да се сваке године у Свету у атмосферу емитује око 109 t CO2, као директна последица саго-ревања фосилних енергената. У Србији се годишње емитује око 24x106 t CO2. Опште је правило да развијене земље производе и троше ви -ше електроенергије по становнику, него неразвијене. Примера ради, Норвешка производи 28.000 kWh/ст., а Руанда 20 kWh/ст.

Таб.21 Емисија CO2 (t/GWh) при производњи електрoенергије Енергент Конструкција Припрема

енергентаКонверзија Укупно

Угаљ 1 1 962 964Нафта 1 1 961 963

117


Гас - - 726 726Нуклеарна 1 2 5 8Хидропотенцијал 4 - - 4Ветар 7 - - 7Сунце 5 - - 5Геотермална 1 1 56 58Биомаса (дрво) 3 -1509 1346 -160

1.2 РАЗМЕШТАЈ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Пољопривреда је најстарија индустријска грана. Њеним се настанком сматра период када је човек почео припитомљавање неких дивљих животиња (муфлона – дивље овце) и култивирање неких дивљих биљака (јечам, пшеница). То се догодило пре око 10.000 година на Источној обали Медитерана.

Кроз период од око десет миленијума, пољопривреда је добила планетарни развој и данашњу структуру производње, која се може сврстати у следеће гране: Земљорадња, Сточарство и Шумарство, као специфична грана пољопривреде.

У односу на све друге привредне делатности, пољопривреда показује највећу зависност од природних услова (климе, рељефа и присуства воде за наводњавање). Модеран назив за пољопривредну производњу је аграр.

Када се посматрају све пољопривредне гране на Земљи, долази се до закључка да аграр захвата на копну око 70 % територије. Од тога је око 30 % под шумама, 25 % под ливадама и пашњацима, а свега 15 % чине оранице. При томе, треба нагласити да границе између ораница и осталих површина нису строге и активношћу човека могу се знатно мењати. Мелиорацијом и обрадом, површине под ливадама и пашњацима, па и шумама, могу се превести у оранице, и обрнуто.

1.2.1. Специфичности пољопривредне производње

Пољопривредна производња има неке специфичности по којима се јасно разликује од индустријске производње. Те специ-фичности произилазе из начина организовања и управљања пољо-привредним предузећем, одвијања производног процеса и карак-тера земљишта, као извора и услова за пољопривредну производњу.

За разлику од индустријске производње где се производни програм не може значајније мењати (он је дефинисан изграђеном технологијом), у пољопривредној производњи он се може мењати

118


од сезоне до сезоне. Једне сезоне се гаје једне пољопривредне кул-туре, а следеће друге, у складу са захтевима тржишта и другим околностима значајним за пољопривредну производњу.

Пољопривредна производња у великој мери зависи, поред човековог рада, од природних услова (клима, рељеф, географски положај, плодност земљишта и сл.)

Спајајући рад са модерним средствима за пољопривредну производњу, човек је у стању да само у релативно мањој мери утиче и убрзава природни процес раста и развоја биљака и животиња (агротехничким и зоотехничким мерама). На њихов раст и развој највише утичу природни услови и вегетациони периоди. Свака биљка и животиња има свој временски период раста и развоја, дефинисан законима природе.

Неподударност времена биљне производње и радног периода је специфична одлика само ове производње. Време производње је дуже од радног периода, јер биљка расте и сазрева и у времену када човек не ради непосредно око ње. Из ове чињенице проистичу низ посебних карактеристика пољопривредне биљне производње:

- сезонски карактер производње, из које проистичу органи-зационе и управљачке специфичности у пољопривредним преду-зећима.

- спори обрт капитала. Мало се може утицати на обрт капитала помоћу боље организације.

- одсуство строге специјализације пољопривредне произ-водње. Док се у индустрији, у оквиру једне организационо-производне јединице често, може говорити о производњи само једног производа, или само једног дела финалног производа, дотле у пољопривреди може да се говори само о одређеној комбинацији бар неколико производа. То је последица сезонског карактера пољопривредне производње и потребе рационалног и потпунијег коришћења фактора производње (механизације, радне снаге и земљишта).

- сложеност кадровске функције и коришћења радне снаге. Спектар познавања различитих послова радника у пољопривреди је много шири него код радника у индустрији. То је условљено сезонским карактером одвијања пољопривредне производње. Док се у индустрији радник може оријентисати и специјализирати за само једну радну операцију у технолошком ланцу производње, дотле је то у пољопривредној производњи немо-гуће јер би било крајње нерационално. Примера ради, незамисливо је да се радник у пољопривреди специјализира само за окопавање кукуруза. Када би то тако било, онда би он био без посла ван сезоне окопавања.

119


Дакле, он мора бити оспособљен да обавља све радне операције од припреме земљишта и сетве до бербе. За трактористу у пољо-привреди није довољно да зна да вози и одржава трактор. Он мора познавати и низ агротехничких мера у којима се користи трактор: на коју дубину и како орати поједине парцеле, како поступати код сетве, заштите хемијским средствима итд. У сезони бербе, трактористи треба да знају да рукују комбајнима. Дакле, традиционално мишљење и гледање на радника у пољопривреди као на радника са нижом квалификацијом, који обавља мање сложене послове, је крајње погрешно.

- значај годишњег обрачуна успеха пословања. Пошто пољопривредна производња има сезонски карактер, то пословна година као јединица обрачуна има далеко већи значај него у индустрији. Месечни и квартални обрачуни пословања у пољопривреди су, такорећи, безначајни.

- посебан значај благовременог обављања појединих радова. Сетва, ђубрење, окопавање, заштита хемијским средствима и берба морају се обавити у тачно одређено "оптимално" време, да би приноси били максимални. Будући да су периоди оптималног времена релативно кратки, то је за њихово обављање у кратком периоду потребно ангажовати довољно механизације и радне снаге, за чије ангажовање у осталим периодима нема потребе.

- велики ризик у производњи. Елементарне непогоде, као што су: поплаве, град, провале облака, ниске температуре, одсуство падавина и сл. могу да преполове па чак и да униште целокупну производњу.

- земљиште на коме се одвија пољопривредна производња је истовремено услов, средство за рад и предмет рада.

У природне карактеристике земљишта које су од значаја за пољопривредну прозводњу и њене трошкове спадају: непокретност, груписаност,неумноживост на дефинисаном простору, неистроши-вост (условно) и различита плодност.

Земљишна парцела има своју локацију и не може се премес-тити на друго место. Удаљеност земљишта се одражава кроз потре-бу изградње одређене мреже путева, а то утиче на инвестиције и транспортне трошкове.

Груписаност земљишта (површина парцеле) директно се одражава на економику коришћења пољопривредне механизације, интерне трошкове и сл.

Неумноживост подразумева територијалну ограниченост одређене парцеле. То треба одвојити од појма повећања обрадивих

120


пољопривредних површина, путем активирања других површина (ливада, пашњака или шума).

Неистрошивост пољопривредних површина треба посматрати условно, у смислу неистрошивости основног елемента – тла. Биљке које се гаје на одређеној површини троше неке елементе из земљишта који су неопходни за њихов раст и развој. Међутим, то земљишту може да се надокнади одређеним агро-техничким мерама (ђубрење, додатак микроелемената и сл.) Додатком одређених минералних материја земљишту, не само да се надокнађују потрошени елементи, већ се често пута и значајно може поправити квалитет земљишта.

Различита плодност је последица различите структуре земљишта и садржаја хранљивих материја у њему. Од природне плодности зависе приходи појединих култура. Чак и у условима високих улагања по јединици површине, приноси на мање плодном земљишту су мањи него на природно плоднијем земљишту. Код пољопривредне производње, ова чињеница је веома важна због трошкова производње, а из тога проистиче потреба свестране анализе и избора програма производње са културама које боље успевају на дотичном земљишту. У том смислу, економика пољопривредне производње је у великој мери зависна од одлука менаџмента пољопривредног предузећа.

1.2.2 Размештај биљне производње

Висинска граница биљне производње је зависна од географске ширине. У екваторијалном појасу она прелази висину од 4.000 m, док у умереном појасу иде до 1.200 m, уз даље законито опадање са порастом географске ширине. Овакав размештај биљне производње је резултат великог утицаја климе, педолошког састава земљишта, хидролошких прилика и рељефа.

За биљну производњу, најзначајнији климатски параметри су топлота, влага и сунчева светлост. Пољопривредне културе исказују различиту потребу за топлотом. Неке од њих се задово-љавају минимумом топлоте (јечам, лан, кромпир, сочиво), док друге захтевају обиље топлоте (тропско воће, памук, пиринач). Температурни режим дотичног поднебља је врло важан од клијања, преко развоја, до сазревања плодова. Претерано ниске температуре могу да успоре, па чак и онемогуће клијање или да знатно оштете младе биљке. Исто тако, претерано високе температуре током лета могу довести до оштећења биљака.

121


Одређена количина влаге у земљишту, која се обезбеђује преко падавина и наводњавањем, као и дужина вегетационог пери-ода који захтева одређени број сунчаних дана у том периоду, су специфични и различити за сваку биљку.

Различите биљке имају различиту потребу за појединим минералним материјама и микроелементима у земљишту. Иако се на овом плану састав земљишта може вештачки поправљати, ипак је боље и јефтиније тамо где је то природа сама обезбедила.

Утицај рељефа на биљну производњу је, пре свега, изражен у односу на начин обраде земље, примену наводњавања, па самим тим и избор култура за гајење.

Облик власништва над земљиштем и социјално-економски статус власника, такође, имају утицај на размештај биљне производње.

Све биљне културе могуће је сврстати у следеће групе:

- житарице (пшеница, кукуруз, јечам, овас, пиринач, просо, сирак)

- индустријско биље (памук, конопља, кокосова и уљевита палма, маслина, сунцокрет, соја, уљана репа, шећерна трска, шећерна репа, кафа, какао, дуван, чај, хмељ, каучуково дрво и др.)

- крмно биље (разне врсте трава, луцерка, детелина, сточна репа, силажни кукуруз, грахорица, мухор и др)

- повртарско биље (кромпир, купус, кељ, спанаћ, салата, пасуљ, боб, грашак, сочиво, парадајз, лук, паприка и др.)

- воће и винова лоза (тропско воће: банана, ананас, урма и кокосов орах; субтропско воће: поморанџа, лимун, мандарина, греипфрут, смоква, нар, бадем; воће које успева у умерено-континенталној клими: јабука, шљива, крушка, бресква, кајсија, орах, трешња, вишња, јагодасто воће и близу 8.000 различитих врста винове лозе)

Житарице

Најзаступљеније житарице на свету су пшеница, кукуруз, пиринач, раж и јечам.

Пшеница се гаји између 66º северне и 40º јужне географске ширине.

122


Кукуруз се користи као људска и сточна храна и као индустријска сировина. Гаји се између 54º с.г.ш. и 44º ј.г.ш.

Пиринач се гаји у влажним тропским и субтропским пределима, уз перманентно натапање земљишта. Годишње се остварују 2-3 жетве.

Раж успева северно од појаса пшенице. Овој житарици погодује хладна клима, те се гаји у северним планинским областима.

Јечам, такође, подноси хладну климу, тако да на север допире даље од било које житарице. Има кратак вегетациони период, те је омогућено гајење до 70º с.г.ш. и надморске висине до 4.000 m. Користи се као сточна храна и сировина за производњу пива.

Индустријско биље

Индустријско биље обухвата велики број култура које се, пре свега, користе као сировине за индустријску прераду. Највећи значај имају биљке за производњу текстила (памук, конопља и лан), биљке за добијање шећера (шећерна трска и шећерна репа), уља (кокосова и уљевита палма, кикирики, сусам, маслина, сунцокрет, соја и уљана репа), каучука и средства за уживање(кафа, чај, дуван и какао).

Крмно биље

За исхрану стоке, поред природне вегетације (пашњаци и сено) гаје се и користе разне врсте трава, тзв. култивисане ливаде које дају и до три косидбе годишње. Посебан значај имају луцерка и детелина које истовремено побољшавају квалитет земљишта, обогаћујући га одређеним хемијским елементима. За исхрану стоке гаје се још и сточна репа, силажни кукуруз, грахорица, мухор и др.

Повртарско биље

Повртарство је најсавременији вид ратарске производње јер се може организовати и у условима вештачке климе (топле леје, стакленици). За локацију и развој повртарске производње, посебно су од значаја близина тржишта и брз транспорт, будући да је већина повртарских производа подложна брзом кварењу. Због тога је повртарство нарочито концентрисано у приградским реонима.

123


Воћарство и виноградарство

Специфичност гајења воћа и винове лозе, у односу на другу биљну производњу, огледа се у томе што су то вишегодишње биљке.

Различите врсте воћа захтевају различите климатске услове. Стога воће можемо поделити у три основне групе: тропско воће (банана, ананас, урма, кокосов орах), субтропско воће (поморанџа, лимун, мандарина, грејпфрут, смоква, нар, бадем и рогач) и воће умерених географских ширина (јабука, шљива, крушка, орах, трешња, вишња и јагодасто воће). Ово воће се индустријски знатно више прерађује, него што је то случај са тропским и субтропским воћем.

Воће умерених географских ширина је осетљиво на ниске температуре у периоду цветања и захтева доста топлоте у фази сазревања плодова. Због тога су за воћњаке најпогоднији терени са јужном експозицијом и ван речних долина.

1.2.3 Карактеристике и законитости размештаја сточарства

Законитости размештаја сточарске производње су резултат природних услова и друштвено-економских односа.

Од природних услова су најзначајнији климатски и фитогеографски. Климатски дефинишу животне услове и продукти-вност домаћих животиња на отвореном простору, док се код стајског гајења стоке њихов утицај знатно смањује. Поред тога, климатски услови предодређују врсту и приносе трава и крмног биља на одређеном простору, а преко тога посредно, утичу на могућност развоја сточарства.

Фитогеографски услови се одражавају на могућност и карактер искоришћавања пашњака, као природне хране за стоку. Ту се јављају велике разлике између различитих реона и висинских појасева. Области са обиљем траве (степе и саване) су нарочито погодне за развој сточарства на отвореном. Према начину гајења стоке и врсте коришћене сточне хране, разликујемо:

1. Екстензивно номадско сточарство које је током целе године оријентисано на природну храну – пашњаке (Тибет, Блиски Исток)

2. Екстензивно сточарство уз коришћење пашњака током већег дела године и обезбеђивања крмне базе за период када није могуће користити пашњаке (Кавказ, Казакстан, Туркменија).

124


3. Полиномадско сточарство које зими користи припремљену храну (сено, силажа, житарице), а лети планинске пашњаке (Србија, Бугарска и др.).

4. Стајско сточарство се ослања на интензивну биљну производњу и концентрисану сточну храну (развијене земље).

У структури светског сточног фонда, најзаступљеније и економски најзначајније су: говече, свиње, овце и живина.

Посебне и специфичне гране сточарства су: пчеларство, лов, риболов и гајење свилене бубе.

1.2.4 Карактеристике и законитости размештаја шумске привреде

Шумска привреда се бави експлоатацијом дрвне масе и других шумских производа, подизањем, гајењем и заштитом шума.

Шуме имају велики, не само привредно-економски, већ и изузетан еколошки значај. Стога се овом ресурсу мора посвећивати изузетна пажња, како у погледу рационалне експлоатације, која никако не би смела бити већа од годишњег прираста, тако и у погледу пошумљавања и узгоја нових шумскх површина.

Шумска привреда производи дрвну масу за механичку и хемијску прераду и грејање.

Главни производ дрвне индустрије је производња резане грађе која служи као сировина за производњу широке лепезе производа од дрвета (паркет, амбалажа, намештај) или за директну употребу у грађевинарству.

Хемијска прерада дрвета врши се ради производње дрвењаче, целулозе и папира.

Шуме су природни простори за живот и развој различитих врста дивљачи, те према томе представљају и природни извор и природни услов за развој ловства и туризма.

1.2.5. Неке одлике пољопривредне производње у Србији

У Србији има око 1.3 милиона пољопривредника, што чини 17,3 % укупне популације. Највећи део обрадивог земљишта (85 %) је у приватној својини. Породично газдинство је врло изпарцелисано, има изражену натуралну производњу и знатно нижи степен комерцијализације у односу на европске фарме.

Недовољно је развијена саобраћајна инфраструктура, а пољопривредне машине и опрема су старе. Потрошња минералних ђубрива износи свега 36 килограма активне материје по хектару.

125


Примена агрохемикалија је веома ниска. Свиње су најзаступљеније у сточном, а оранице и баште у земљишном фонду. Потенцијали ливада, пашњака и ораница нису довољно искоришћени за интензивнију и већу сточарску производњу. Најразвијеније гране пољопривреде су сточарство (43 %) и ратарство (42 %), а затим следе воћарство и виноградарство (12 %), и остале културе (3 %).

Србија располаже довољним количинама воде, која може да се користи за потребе пољопривреде. Међутим, због неизграђених система за наводњавање и недовољног коришћења расположивих система, сушни периоди наносе велике штете пољопривредној про-изводњи. Наводњавају се врло мале површине (1-2)%.

За наводњавање могу да се користе канали: Дунав – Тиса - Дунав и Ибар - Лепенац, као и системи за наводњавање у подручјима: Бела Паланка, Алексинац, Трстеник, Крушевац, Чачак, Прешево. Највећи број ових система нису у функцији, што пред-ставља велику друштвену штету.

Табела 5 - Сеча дрвета у шуми и изван шума у 2003 години

ВРСТАУкупнох103 m3

Државнасвојинах103 m3

Приватна својина

х103 m3

2593 1766 827

Лишћари

Свега 2400 1622 778

Храст 460 178 282

Буква 1168 815 353

Остали тврди 313 211 102

Топола 245 232 13

Остали меки 214 186 28

Четинари

Свега 193 144 49

Јела и смрча 143 106 37

Бор 37 26 11

Остали 13 12 1

Судећи по сечи, Шуме у државном влаништву се више искоришћавају, јер од укупне сече у 2003 години 68 % је у

126


државним шумама, иако је у приватном власништву 53 % шума. У истој години пошумљавање је било врло мало, свега 3660 hа.

127


2. САОБРАЋАЈ

Саобраћај није природни ресурс, али је од изузетног, често пута, одлучујућег значаја за експлоатацију природних ресурса. Неке врсте саобраћаја се развијају на природним ресурсима. Ово су основни разлози што му се овде посвећује одговарајућа пажња.

Саобраћај је привредна грана која не ствара нове производе, већ транспортује сировине и робе до места потрошње. Зато, стварање нове вредности у саобраћају нема свој материјални облик, већ се укључује у вредност свих превезаних роба, увећа-вајући их за износ транспортних трошкова. Тиме, транспортни процес представља продужење производног процеса, тј. његов завршни део.

Саобраћај је велики потрошач горива (25 % светске производње, електричне енергије, разних уља, метала, каучука и др., па тиме и велики загађивач животне средине.

Саобраћај има прворазредну улогу у развоју и размештају привреде.

На просторни размештај, изградњу и функционисање појединих саобраћајних грана утичу многи природни и друштвено – економски фактори. Ту, пре свега, спадају: геолошка грађа терена, климатске и хидролошке прилике, присуство минералних и других природних ресурса за развој појединих грана индустрије, степен привредног развоја, географски размештај производних снага, регионални биланси производње и потрошње и др.

Виши степен привредног развоја не мора да за собом повлачи и већи промет роба, дакле и развијену саобраћајну мрежу, иако је то најчешће случај. Подручја са развијеном енергетиком, металургијом, дрвном индустријом и пољопривредном произ-водњом имају већи промет роба – имају активан транспортни биланс, те према томе захтевају и развијенији саобраћај. Насупрот томе, подручја са развијеном прерађивачком индустријом, које се снабдевају сировинама, а отпремају скупе робе мањег обима, имају пасиван транспортни биланс.

На развој и интензитет саобраћаја утиче однос између размештаја привредних снага и величине робних токова. На развој и интензитет саобраћаја утиче и однос између таквих целина и међусобни размештај производних средишта. Неравномеран размештај становништва и његова потреба за кретањем у великој мери опредељује карактер, интензитет и обим путничког

128


саобраћаја. У условима савременог и комплексно развијеног саобраћаја, између његових појединих грана видљиве су разлике у брзини, обиму превезаних роба и сл., а стим у вези и јасна оријентација робних токова према оним видовима транспорта који пружају најповољније услове, уз најмање транспортне трошкове. Када је у питању путнички саобраћј, његове техничко – експлоатационе предиспозиције се изражавају кроз удобност, безбедност и брзину превоза путника. Подела саобраћајних грана може се вршити на бази различитих критеријума, као на пример. Копнени, водени и ваздушни; путнички и теретни; интерни, градски, приградски, регионални, међуградски и интерконтинен-тални (на бази величине простора који покрива), и на крају према карактеру саобраћајних средстава: друмски, железнички, поморски, речно – језерски, ваздушни, цевоводни и поштанско – телекомуникациони. Последња подела је опште прихваћена.

Друмски саобраћај обавља се различитим врстама друмских моторних возила. У односу на друге врсте саобраћаја има следеће предности: велика маневарска способност, достављање роба без претовара, значајна брзина, прилагодљивост за транспорт различитих врста роба, али има и неке недостатке: релативно велики број запослених, осетљивост на пораст цена горива и мали јединични капацитет возила.

И поред сталног усавршавања градње путева и возила, утицај природних услова на изградњу путне мреже је још увек доста изражен. Трасирање путева у великој мери опредељују инжињерско – геоморфолошке карактеристике терена и климатски услови.

Железнички саобраћај је други основни вид копненог саобраћаја који се допуњује са друмским. Одликује се значајним брзинама, знатно већим капацитетом у односу на друмски и мањом зависноћу од климатских прилика, што му обезбеђује већу поузданост и тачност.

Цевоводни транспорт се користи за транспорт нафте, воде, земног гаса, житарица, угља и још неких расутих терета. Првенствено је намењен за транспорт нафте и нафтних деривата, гаса и воде. Највећа предност овог вида транспорта су трошкови, који су у односу на железнички транспорт мањи за шест пута, а у односу на речни два пута.

Поморски саобраћај карактерише релативно мали утрошак рада, велики јединични и укупни капацитет и готово неограничена пропусна моћ поморских путева. Полазне и завршне тачке поморских и веза са другим видовима транспорта су луке. Луке су изграђене у привредно развијеним областима света. Највећи број

129


поморских путева и највећи робни промет обавља се на Атлантику (преко 60 %), затим на Пацифику (25 %) и Индијском океану (15 %). Робни промет у поморском саобраћају чини више од 75 % укупног робног промета у свету. Поморским саобраћајем се највише превозе нафта и њени деривати, гвоздена руда, житарице, камени угаљ, боксит, глиница и фосфати.

Унутрашњи водени саобраћај се одвија на пловним рекама, језерима и каналима. Он је у већој мери завистан од природних услова (нагиб корита и површина, брзина воде, режим леда, магла, ветар, водостај). Слично поморском, у транспорту на унутрашњим воденим путевима доминирају: нафта и њени деривати, руде, дрво, неметали, грађевински материјал, вештачка ђубрива и житарице.

Ваздушни саобраћај је грана саобраћаја са највећом брзином. Овај саобраћај показује одређену зависност од климатских прилика и захтева одређене геоморфолошке карактеристике терена на којима се граде аеродромске писте. Око 300 аеродрома у свету има међународни карактер и они су релативно правилно распоређени да покривају целу Земљу. Ваздушни саобраћај има највећу улогу у превозу путника и високо вредне робе малих габарита, на великим раздаљинама.

Поштанско – телекомуникациони саобраћај преноси и испоручује писма, штампу, књиге, вредносне хартије, новац, пакет (поштански), вести, разговор и слику (телекомуникациони). Поштански саобраћај користи друге видове саобраћаја на копну, води и ваздуху. Телекомуникациони саобраћај користи савремена средства за пренос разговора, информација и слика. Његова мрежа покрива целу земаљску куглу. Развијене и богатије земље имају и развијенији поштански, а посебно телекомуникациони саобраћај. Овај вид саобраћаја је посебно интензивиран појавом и широком применом мобилне телефоније и интернета.

Саобраћајна инфраструктура у Србији није на завидном нивоу. Железничке пруге су старе и знатним делом дотрајале, тако да се на њима не могу остварити задовољавајуће брзине и капацитет транспорта. Слично се може рећи и за путеве, мада је ту стање нешто боље. Што се тиче речног саобраћаја, највеће потенцијалне могућности пружа Дунав, преко којег се може остварити и транспорт великим поморским средствима. Остали унутрашњи речни транспорт, с обзиром на локацију пловних река и дужине пловних путева, нема већи значај за привредни развој Србије.

Са међународног становишта, најзначајнији путни и железнички правац је коридор 10, који преко праваца Београд –

130


Загреб – Љубљана и Београд – Суботица повезује западну Европу са Средоземљем (Београд – Ниш – Скопље – Ђевђелија) и Блиским Истоком (Београд – Ниш – Софија – Истамбул).

131


Сл.4. Карта железничких праваца у Србији и Црној Гори

132


Сл.5. Мрежа путних праваца Републике Србије

133


У Србији, без Косова и Метохије, има 3.800 km железничких пруга, од чега је електрифицирано око 1.200 km. Железницом је у 2003. години превезено око 12,9 милиона тона робе.

Укупни промет робе у речним пристаништима у 2003. години износио је око 6,9 милиона тона, од тога утовар око 2,4, а истовар око 4,5 милона тона. У промету са иностранством утоварено је око 0,4, а истоварено око 2,6 милиона тона. Узводни транзитни транспорт Дунавом износио је око 2,6 милиона тона, а низводни око 0,9 милиона тона. Пловне реке су Дунав, Сава, Тиса и Бегеј. Укупна дужина пловних путева, са каналима, износи 1.716 km.

Кад се тиче ваздушног саобраћаја, у Србији, без Косова и Метохије, је 2003. године отпремљено са домаћих аеродрома око 20.000 авиона са око 930.000 путника у домаћем и међународном саобраћају. Истовремено је из иностранства приспело 690.000 путника. У истој години, авионима је отпремљено у домаћем саобраћају око 400 t, а у иностранство око 2.300 t робе, док је из иностранства приспело 4.700 t робе.

У укупном транспорту роба у Србији, без Косова и Метохије, у 2003 години, железнички саобраћај учествује са око 45 %, друмски са око 31 % и водени са око 24 %. Учешће ваздушног транспорта је безначајно.

134

Литература 175

ЛИТЕРАТУРА

1. Bogdanović G., Magdalinović N., Trumić M., Influence of Climatic Conditions on Thickeninд Process. 5 th Conference on Environment and Mineral Processing, Ostrava (2000)

2. Božović M., Poljoprivreda Juдoslavije, stanje i moдućnosti- ekološki aspekt. Održivi razvoj poljoprivrede i zaštita životne sredine, Megatrend univerzitet, Beograd (2003)

3. Bošković J., Ivanc A., Hojka Z., Sarić R., Osnovne determinante razvoja održive poljoprivrede . Održivi razvoj poljoprivrede i zaštita životne sredine, Megatrend univerzitet, Beograd (2003)

4. 5. Бабић М., Гордић Д., Деспотовић М., Лукић Н., Шуштречић В.,

Јовичић Н., Бабић В., Развојно-легислативни орјентири програма остваривања Стратегије развоја енергетике Републике Србије у области обновљивих извора енергије, Енергетика (2007)

6. Динић Ј., Економска географија, Економски факултет Београд (1994)

7. Ђорђевић Б., Хидроенергетски потенцијал СЦГ, Водопривреда, бр. 189 – 194 (2001/1-6)

8. Đurić Z., Neka pitanja odnosa ekonomije i održivoд razvoja . Održivi razvoj poljoprivrede i zaštita životne sredine, Megatrend univerzitet, Beograd (2003)

9. Економист, (176), 2003.10. Закић-Вујатовић З., Аграрна економија, Економски факултет

Београд (1995)11. Ivanc A., Bošković J., Simić J., Sarić R., Značaj obrazovanja u razvoju

održive poljoprivrede. Održivi razvoj poljoprivrede i zaštita životne sredine, Megatrend univerzitet, Beograd (2003)

12. Ilić M., Miletić S., Osnovi upravljanja čvrstim otpadom . IMS, Beograd (1998)

13. Ilić m., Miletić S., Uticaj eksploatacije mineralnih resursa na bezbednost životne sredine u Srbiji . Održivi razvoj i priprema mineralnih sirovina, RGF Beograd (2007)

14. Јанковић С., Миловановић Д., Економска геологија и основи економике минералних сировина , Рударско-геолошки факултет, Београд (1985)

15. Јанковић С., Јеленковић Р., Вујић С., Минерални ресурси и прогноза потенцијалности металичних и неметаличних сировина Србије и Црне Горе на крају 20 век. Инжењерска академија Србије и Црне Горе, Београд (2003)

16. Jovanović R., Magdalinović-Kalinović M., Magdalinović N., Upravljawe kvalitetom koncentrata bakra . X Internacionalni simpozijum iz Project

174 Литература

Managementa, Zlatibor (2006) 17. Jovanović R., Magdalinović-Kalinović M., Upravljanje kvalitetom

koncentrata metala u cilju maksimizacije profita. Megatrend revija, vol. 3 (1) (2006) 18. Јовановић Љ.,Дражић Д., Веселиновић М., Нешић Н., Могућности

коришћења перена и зељастих биљака за добијање енергије из биомасе. Енергија 3-4 (2006)

19. Јовановић Р., Економско-технолошки модел управљања флотацијом бакра, Магистарски рад, Мегатренд, ФПС Београд (2005)

20. Кнежић Л., Индустријски екосистем – основа будућег привредног развоја. Научни скуп: Рециклирање отпадног материјала и секундарних сировина у функцији заштите животне средине, Београд (1995)

21. Kostović M., Priprema mineralnih sirovina-mesto, uloдa i značaj u reciklaži sekundarnih sirovina i prečišćavanju otpadnih voda . Održivi razvoj i priprema mineralnih sirovina, RGF Beograd (2007)

22. Кочовић Ј., Финансијска математика, Економски факултет Београд (2004)

23. Коматина-Петровић С., Енергетика, глобалне промене и одрживи развој. Енергетика (2007)

24. Kuburović M., Jovović A., Tehnološka opremljenost i pravci razvoja opreme za preradu komunalnih i industrijskih otpadaka. Recikliranje otpadnog materijala i sekundarnih sirovina u funkciji zaštite životne sredine, Beograd (1995)

25. Liber Perpetuum, Knjiдa o obnovljivim izvorima enerдije u Srbiji i Crnoj Gori, OEBS Misija u Srbiji i Crnoj Gori (2004)

26. Магдалиновић Н., Технологија припреме минералних сировина, Научна књига, Београд (1981)

27. Magdalinović N., Uloдa pripreme mineralnih sirovina u valorizaciji sekundarnih sirovina. PMS i zaštita životne sredine, Beograd (1991)

28. Magdalinović N., Tehnoдeni sistemi za eksploataciju i preradu metaličnih mineralnih sirovina kao značajan izvor sekundarnih sirovina. Recikliranje otpadnog materijala i sekundarnih sirovina u funkciji zaštite životne sredine, Beograd (1995)

29. Magdalinović N., Tehnoloдije za eksploataciju i primarnu preradu ruda bakra i njihov uticaj na životnu sredinu. Naša ekološka istina, Borsko Jezero (1995)

30. Мagdalinović N., Marković Z., Trumić M., Exploration of Copper Ore in Yuдoslavia and the Environment, Otpady 96, Slovakia (1996)

31. Магдалиновић Н., Будић И., Митровић З., Минерални ресурси – основа економије, Југословенско-бугарски симпозијум Софија (1997)

32. Мagdalinović N., Mitrović Z., Marković Z., Trumić M. , Valorisation of Copper and Precious Metals from Wasted Retractory Bricks , New Trends in Mineral Processing Recyclace Otpady, Ostrava (1997)

33. Магдалиновић Н., Аћић Р., Трумић М., Шутуловић Љ., Одводњавање и јаловишта, "Наука" Београд (2001)

Литература 175

34. Магдалиновић Н., Магдалиновић-Kалиновић М., Економика природних ресурса. Наука, Београд (2006)

35. Magdalinović N., Magdalinović-Kalinović M., Mihajlović D., Prilog definisanju indeksa održivog razvoja. VII Kolokvijum o pripremi mineralnih sirovina, Beograd (2006)

36. Magdalinović N., Jovanović R., Erozija- šteta ili korist za održivi razvoj. VII Kolokvijum o pripremi mineralnih sirovina, Beograd (2006)

37. Магдалиновић Н., Ерозија као користан процесу стварању нових лежишта минералних сировина. Развитак 223-224 (2006)

38. Magdalinović-Kalinović M., Mihajlović D., Magdalinović N., Indeks održivoд razvoja u eksploataciji metaličnih sirovina. Održivi razvoj i priprema mineralnih sirovina, RGF Beograd (2007)

39. Magdalinović N., Jovanović R., Simeonović N., Erosion-Advantaдes and disadvantaдes of sustainable development and the process of mineral resources. 3rd International Conference on Sustainable Development Indicators in the Minerals Industry, Milos island, Greece (2007)

40. Magdalinović N., Jovanović R., Simeonović N., Еrozija kao koristan proces za održivi razvoj. Održivi razvoj i priprema mineralnih sirovina, RGF Beograd (2007)

41. Magdalinović N.,Magdalinović-Kalinović M., Mihajlović D., An addition to the definitionof the sustainable development index in the field of metal rawmaterials. 3rd International Conference on Sustainable Development Indicators in the Minerals Industry, Milos island, Greece (2007)

42. Марсенић Д., Економика Југославије, Економски факултет Београд (1996)

43. Milovanović D., Tošović R., Koncept održivoд razvoja i mineralni sektor Srbije- Kriterijumi i indikatori . Održivi razvoj i priprema mineralnih sirovina, RGF Beograd (2007)

44. Миливојевић М., Зборник радова са симпозијума: о значају и улози геолошке науке у Србији у новим условима привређивања. Рударско-геолошки факултет Београд (1996)

45. Mitrović Z., Magdalinović N., Valorizacija bakra i plemenitih metala iz otpadnih vatrostalnih opeka pirometalurških peći u Boru . Bakar 47 (1989)

46. Mitrović J., Janković V. Predin S., Furman T., Biodizel- ekološki značajan i enerдetski obnovljiv izvor enerдije. Energetika (2006)

47. Ранђеловић В., Економика пољопривреде и задругарство, Пољопривредни факултет Београд (2001)

48. Rakin P., Bebić Z., Rakin D., Nacionalni proдram razvoja proizvodnje alkohola iz kukuruza u Srbiji sa дlobalno enerдetskoд stanovišta zamene fosilnih дoriva. Energetika (2006)

49. Системско инжењерство у индустрији минерала , Рударско-геолошки факултет Београд (1999)

50. Tošović R., Trumić M., Mineralni resursi u Nacionalnoj strateдiji održivoд korišćenja prirodnih resursa . Održivi razvoj i priprema mineralnih

174 Литература

sirovina, RGF Beograd (2007)51. Цветановић Н., Бакар у свету. Наука, Београд (2005)52. Ćalić N., Marinko M., Recikliranje i valorizacija sekundarnih sirovina

nastalih pri eksploataciji i preradi nemetaličnih mineralnih sirovina . Recikliranje otpadnog materijala i sekundarnih sirovina u funkciji zaštite životne sredine, Beograd (1995)

53. Ćalić N., Priprema mineralnih sirovina i indikatori održivoд razvoja. Održivi razvoj i priprema mineralnih sirovina, RGF Beograd (2007) 54. Ćirić V., Petrović A., Relevantni faktori za definisanje rizika kao priloдa pri opredeljivanju za izbor obnovljivoд izvora enerдije. Energetske tehnologije 5 (2006) 55. Đurović-Petrović M., Stevanović Ž., Energetski potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji. Energetika (2006) 56. Đorđević B., Stanković D., Sretenović M., Vrednovanje hidroenerдetskoд korišćenja voda kao jedinoд koncentrisanoд obnovljivoд izvora enerдije. Energetika (2006)

57. Mikičić D., Radičević B., Aktuelno stanje vetroenerдetike u Evropi početkom 2006. i budući trendovi . Energetika (2006)

58. www.voanews.com, Okeanski talasi kao alternativni izvor energije.59. www.well.org.yu , Energija morskih talasa.60. http://home.clara.net/darvill/altenerg/wave.htm

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије – Београд

upravljanje prirodnim resursima

Documents