Dr Živorad Milić

INŽENJERSKA EKONOMIJA

1 Uloga inženjera u savremenim poslovno-proizvodnim sistemima

Karakteristike savremenih tokova u industrijskoj proizvodnji :

• Konkurentnost• Sofisticiranost proizvoda• KvalitetInženjeri u savremenim uslovima poslovanja pri izradi i oceni

inženjerskih projekata na centralno mesto moraju postaviti ekonomiju.

Inženjeri se, pri tome, suočavaju sa brojnim problemima i različitim metodološkim postupcima. Oni moraju posebnu pažnju da posvete razvijanju alternativnih inženjerskih projekata, izboru jednog od njih i primeni izabranog projekta radi ostvarivanja odredjenog poslovnog cilja.

U osnovu svakog tehno-ekonomskog izbora inženjeri moraju ugraditi

princip da se pod datim objektivnim uslovima sa najmanjim ulaganjima postigne maksimalan poslovni rezultat

Najvažnije pitanje kada se ulazi u investiciju, a koje

inženjeri treba da postave, glasi:

Koliko će investicija doneti dobiti, odnosno koliko je ona isplativa?

Pitanje se postavlja zbog toga da bi se na osnovu odgovarajućih procena moglo unapred znati da li će izabrani projekat biti profitabilan.

Greške u tom pogledu mogu izazvati nesagledive posledice za dalji razvoj preduzeća, pa čak i za njegovo poslovanje, jer mogu dovesti u pitanje profitabilnost proizvodnje na dugi rok.

Nepoznavanjem svoje stvarne uloge pri izboru projekata inženjeri prouzrokuju štetu preduzeću koja se ogleda u smanjenju dobiti, neopravdano uvećanom angažovanju kapitala (ljudi, opreme, tehnologije i sl.).

Najvažnije pitanje kada se ulazi u investiciju, a

koje inženjeri treba da postave, glasi:

Koliko će investicija doneti dobiti, odnosno koliko je ona isplativa?

Pitanje se postavlja zbog toga da bi se na osnovu odgovarajućih procena moglo unapred znati da li će izabrani projekat biti profitabilan.

Greške u tom pogledu mogu izazvati nesagledive posledice za dalji razvoj preduzeća, pa čak i za njegovo poslovanje, jer mogu dovesti u pitanje profitabilnost proizvodnje na dugi rok.

Nepoznavanjem svoje stvarne uloge pri izboru projekata inženjeri prouzrokuju štetu preduzeću koja se ogleda u smanjenju dobiti, neopravdano uvećanom angažovanju kapitala (ljudi, opreme, tehnologije i sl.).

Do pravog izbora projekta inženjeri mogu

doći samo primenom složenih naučno-analitičkih postupaka, metoda i kriterijuma, čijim korišćenjem treba obezbediti postupno uvodjenje u tehno-ekonomsku analizu pojedinih relevantnih momenata, tržišnih, tehnoloških, finansijskih, kadrovskih, ekoloških, društvenih i drugih varijabli, vodeći računa o mnogostranim povezanostima koje postoje izmedju preduzeća i njegovog okruženja.

Savremeno poslovanje preduzeća zahteva od inženjera-

stručnjaka da poseduje analitičke i kreativne sposobnosti. On mora biti sposoban za pronalaženje i istraživanje činjenica, za njihovu selekciju, sistematizovanje i ocenjivanje, sa ciljem donošenja efikasnih predloga i odluka. On, takodje, mora biti kreativan, sposoban da generališe i uoči nove ideje i alternative. No, pored toga što treba da bude kreativan, savremeni inženjer-stručnjak mora uvažavati i analitički pristup u procesu donošenja inženjerskih odluka.

Zadatak izučavanja

inženjerske ekonomije je razumevanja teorijskih i konceptualnih osnova inženjerske ekonomije, koja su uglavnom zasniva na ocenjivanju inženjerskih projekata i donošenju odluka o investiranju.

2 Pojam i značaj inženjerske ekonomije

Inženjerska ekonomija je primenjena nauka koja proučava inženjerske i njima odgovarajuće ekonomsko-finansijske procese i nastoji da otkrije odnose, veze i pravila po kojima se oni odvijaju pri generisanju i izboru optimalnih varijanti projekata, radi uspešnog ostvarivanja razvojnih ciljeva preduzeća.

Ovakvo pojmovno odredjenje

inženjerske ekonomije sastoji se iz :• inženjerskih procesa,• odgovarajućih ekonomsko finansijskih

procesa• generisanja optimalnih varijanti

projekata za rešavanje poslovno-proizvodnih problema,

• izbora izmedju više varijanti projekata i

• razvojnih ciljeva.

Inženjerski proces predstavlja skup

planiranih i povezanih aktivnosti koje pretvaraju input-e (ulazne veličine) u output-e (izlazne veličine) preduzeća. Rezultati inženjerskog procesa pored proizvoda mogu biti i poluproizvodi, softveri i usluge.

Indentifikovanje proizvodno-tehnoloških i

programskih problema, te generisanje i izbor optimalnih varijanti projekata u odgovarajućim fazama inženjerskog procesa, zahteva angažovanje sveukupnog potencijala inženjera, njegovih znanja i veština

Indentifikovanje proizvodno-

tehnoloških i programskih problema, te generisanje i izbor optimalnih varijanti projekata u odgovarajućim fazama inženjerskog procesa, zahteva angažovanje sveukupnog potencijala inženjera, njegovih znanja i veština

Inženjeri, takodje, pri izboru

projekata vode računa i o njihovom doprinosu ostvarivanju razvojnih ciljeva preduzeća (povećanje rentabilnosti, uštede u troškovima, uvodjenje novog proizvoda, novih tehnologija, poboljšanje položaja na tržištu itd.).

Vrednovanje optimalne varijante projekta je složen proces . Inženjerska ekonomija u tu svrhu koristi, pored odgovarajuće ekonomske teorije, i odredjene metode, modele, kriterijume i principe.

Veliki značaj ekonomske teorije

vidimo u tome što ona može da pruži prethodna saznanja o ekonomskim pojavama koja istražujemo za potrebe pravilne procene projekata. Tako, na primer, treba znati šta su tražnja, ponuda, cene, profit, profitabilnost, vremenska vrednost novca, ekonomski i finansijski tok, rizik investiranja i slično, pre nego što pristupimo konkretnom istraživanju njihovih uticaja na vrednovanje projekta.

Pomoću inženjerske ekonomije inženjeri i poslovni ljudi mogu aktivno da utiču na inženjersko-ekonomske procese i da ih putem upravljačkih odluka stave pod svoju kontrolu, kako bi se ti procesi odvijali u smeru koji najviše odgovara njihovim preduzećima i organizacijama. Time ona pomaže da se visokovredni resursi preduzeća usmeravaju u profitabilne projekte. Pri tome treba imati u vidu da izbor odgovarajućeg projekta isključuje sve ostale alternativne projekte. Stoga se u inženjerskoj ekonomiji govori o pojmu ekonomske isključivosti koja podrazumeva isključivanje svake druge alternativne upotrebe resursa u odnosu na izabranu alternativu. Dakle, treba znati da nismo učinili pravilan izbor, ako je dobit od izabranog i realizovanog projekta manja od dobiti neizabrane varijante projekta.

Inženjerska ekonomija počiva na

širokoj teorijskoj i konceptualnoj osnovi koju čine:

• teorija i koncept tehnoloških promena,

• teorija i koncept marketinga,

• teorija i koncept finansijskih resursa,

• teorija i koncept razvojne i investicione politike,

• teorija i koncept troškova i

• teorija i koncept nauke o odlučivanju.

Uspešnost inženjera u svim fazama inženjerskog

procesa meri ekonomskim efektima. Ako je proizveo upotrebljiv, ekonomičan, dopadljiv, štedljiv, ekološki pogodan, konkurenten i proizvod prihvatljiv za tržište i kupca, onda će i poslovni rezultat biti dobar i preduzeće će dobro poslovati i ostvarivati rast i razvoj.

Za sve to inženjeri moraju da poseduju odgovarajuća znanja iz ekonomije proizvodnje koje se zove inženjerska ekonomija.

3Proizvodnja i njene odrednice

Proizvodnja- pretvaranje sirovine i/ili komponente, uz pomoć radne snage i realnog kapitala u gotov proizvod,

Proizvoditi: -Šta? -Kako? -Za koga?

Kapital može biti fizički i finansijski Fizički kapital čine: Obrtni kapital (materijali), koji proizvodnja u

potpunosti apsorbuje, odnosno koji može poslužti u samo jednom ciklusu proizvodnje i

Stalni kapital (mašine) koji nije utrošen pri prvoj upotrebi i zato može da se koristi u više ciklusa proizvodnje.

Finansijski kapital se javlja u obliku obveznica, akcija, depozita i sl.

Osnovni elementi proizvodnje su radna snaga, zemlja (prirodna bogatstva) i kapital. Inženjersko-ekonomska analiza uzima u obzir samo dva faktora - rad i kapital, jer zemlju i prirodne resurse ubraja u kapital.

Savremena industrijska tehnologija se zasniva na korišćenju velikih količina fizičkog (realnog)kapitala: mašina, postrojenja, nekretnina, materijala, komponenti itd.

Proizvodnja se može odvijati na

dva načina. Prvi način je pojedinačna proizvodnja po porudžbini, u skladu sa specifikacijom kupca, a drugi način je linijska proizvodnja koja se odvija na proizvodnim trakama.

Kod proizvodnje po porudžbini (na primer

brodogradnja I građevinarstvo) preduzeće nije u mogućnosti planirati proizvodnju sve dok kupci ne poruče odgovarajuće proizvode. Za ovu proizvodnju karakteristične su minimalne mogućnosti za standardizaciju delova ili integraciju procesa. Zaposleni moraju biti obučeni za obavljanje više različitih zadataka i poslova.

Proizvodnja pomoću proizvodnih traka može biti

serijska i kontinuirana masovna proizvodnja sa standardizovanim, homogenim proizvodima. Ova proizvodnja počiva na angažovanju velikog kapitala, te i na korišćenju robota na potpuno automatizovanim proizvodnim trakama.

Automatizacija proizvodnje može biti fiksna i fleksibilna. Fiksna automatizacija pretpostavlja preradu ili montaže putem unapred određenog redosleda radnji koji se, zbog svojstava opreme, ne može izmeniti. Fleksibilna automatizacija dopušta izmene u redosledu i obliku radnji, što omogućava periodičnu izmenu proizvoda. Sve veće korišćenje robota i kompjutera u ove svrhe vodi ka stvaranju potpunih fleksibilnih proizvodnih sistema.

Novi roboti poseduju kompjutere koji se

mogu reprogramirati, što im omogućava da obavljaju više različitih funkcija: sklapanje (hvatanje, obrada i pomicanje dobra sa određenog mesta), rukovanje materijalima (premeštaj sa jednog na drugo mesto), čišćenje radnog prostora, farbanje, označavanje proizvoda na skladištu - zalihi itd.

Ekonomija masovne proizvodnje zahteva da se

rad i fizički kapital potpuno iskoriste, da bi se na taj način umanjili opšti (režijski) troškovi po jedinici proizvoda.

Iz izloženog se lako može zaključiti da izabrana i primenjena proizvodna metoda utiče na primenu određenog stepena podele rada, postizanje većeg stepena poslovanja, na troškove proizvodnje, kao i na zahtevani stepen veština i obučenosti radnika.

Menadžment preduzeća, koji ide za ostvarenjem profita, određuje kako će se proizvoditi odnosno koja će se proizvodna metoda primeniti (težeći pri tome da pronađe koji su to najmanji troškovi rada i kapitala koji učestvuju u proizvodnji svakog proizvoda), s tim što će ga konkurencija eliminisati ako se ne bude koristio najboljom proizvodnom metodom.

Fizički kapital

Obrtni kapital

Stalni kapital

Finanijski kapital Obveznice, akcije, depozit

Proizvodnja

PojedinačnaSerijska

Masovna

Linijska

Automatizacija

proizvodnje

Fiksna

Fleksibilna

4Poslovne organizacije

Preduzeće:

• Samostalni preduzetnici• Partnerstvo• Korporacija

Preduzeće je organizovan sistem,koji ima svoju strukturu,način funkcionisanja,funkcije,cilj,misiju,viziju,strategiju i poslovnu politiku za obavljanje privredne delatnosti.

Da bi preduzeće obavljalo

određene funkcije u procesu društvene reprodukcije preduzeće mora da ispuni odgovarajuće zakonske, organizacione i ekonomske predpostavke.

Osnivanje preduzeća započinje donošenjem odluke o osnivanju,pisanim saopštenjem osnivača o nameri da uloži svoj kapital u određenu privrednu delatnost.

Odluka o osnivanju sadrži firmu, sedište i delatnost preduzeća, vrednost imovine (kapitala) i visinu osnivačkog uloga, ime lica ovlašćenog za zastupanje preduzeća i obaveze osnivača. Upisom u sudski registar, preduzeće stiče pravni subjektivitet i preuzima obaveze u pravnom prometu prema trećim licima.Definisanjem delatnosti preduzeća i ispunjavanjem tehničkih uslova, preduzeće ispunjava zakonske uslove za osnivanje i početak rada.

U okviru materijalnih predpostavki koje preduzeće treba da ostvari dva pitanja su od velike važnosti:

- Lokacija- Veličina preduzeća

Samostalno preduzetništvo je vlasništvo jedne

osobe nad firmom sa neograničenom odgovornošću. To znači da vlasnik preduzeća samostalno ulaže celokupnu imovinu, novac i vreme i da donosi upravljačke odluke. On je odgovoran za sva dugovanja firme.

Dobit od poslovanja u potpunosti pripada vlasniku.

Prednosti ovog oblika preduzeća su:• lako se formiraju,• vlasnik ima potpunu kontrolu u

upravljanju,• odluke se donose brzo,• zahteva minimalan obrtni kapital,• odnosi sa zaposlenima su bliski,• nema hijerarhijskog upravljanja,• privatnost poslovanja, jer se ne

zahteva objavljivanje rezultata poslovanja,

• lako prilago|avanje zahtevima tržišta,

•celokupna dobit pripada vlasniku.

Nedostaci ličnog (inokosnog)

preduzeća su:

• neograničena odgovornost za nesavesne radnje koje čine zaposleni za vreme rada,

• vlasnik neograničeno vlastitom imovinom odgovara za sva dugovanja firme,

• limitiranost u rastu kapitala, što se može odraziti na kvalitet prostorija, opreme, nameštaja, te i na nemogućnost odgovarajućeg reklamiranja.

Naročito pogodan oblik delatnosti za ova preduzeća je maloprodaja, konsalting,trgovina automibilima i dr.

Partnerstvo nastaje kada dva ili više lica investiraju svoj kapital i vreme u stvaranje većih poslovnih celina. Ortaci se međusobno razlikuju po veštinama koje poseduju. Zajednički su odgovorni za dugovanja preduzeća. Uobičajeno je da ortaci sastave sporazum kojim se utvrđuju poslovi koje treba da obavlja svaki ortak, način podele dobiti, kako će učestvovati u eventualnom gubitku, podeli imovine i sredstava nakon prestanka rada firme, upravljanje firmom, način rešavanja sporova, primanja novih ortaka i sl. Svi partneri učestvuju u upravljanju preduzećem, mada je moguće postojanje "spavajućeg partnera", partnera koji ulaže sredstva ali ne učestvuje u vođenju posla. Ovaj partner se može ograditi od obaveze podmirenja dugova, tako što će pri ragistraciji firme insistirati da se ona registruje kao ograničeno partnerstvo.

Prednosti partnerstva su:

• jednostavnost i lakoća formiranja, jer nema potrebe da partnerski sporazum bude predmet državnih agencija,

• visoka motivisanost da biznis uspe

• jevtino organizovanje,• nekoliko izvora finansijskog

kapitala,• privatnost poslovanja i

bliskost odnosa sa zaposlenima i kupcima,

• brzo prilagođavanje promenama tržišta,

• široka upravljačka osnova, koja zavisi od oblika uloženog kapitala,

• prednosti u pogledu taksa,• imovina pripada partnerima.

4 Nedostaci ovog oblika

organizovanja su:• svaki ortak je neograničeno

odgovoran, u punom obimu svoje lične imovine, za sve dugove koje stvori partnersko preduzeće,

• nedostatak kontinuiteta u slučaju smrti jednog od partnera,

• podeljen autoritet,• personalni konflikti,• teškoće u pronalaženju novih

pogodnih partnera,• teškoće u rastu kapitala iz

eksternih izvora,• skupi rad i kapital,• visok rizik poslovanja.

Korporacija je oblik privrednog preduzeća u kome se odvija najveći deo privrednih aktivnosti savremenih tržišnih ekonomija. U razvijenim zemljama one su dominantne organizacione forme u privredi. Po učešću u ukupnom broju preduzeća korporacije su brojčano manje od inokosnih i partnerskih preduzeća, ali su po vrednosti proizvodnje i prodaje daleko veće od njih. Mnoge od tih korporacija predstavljaju multinacionalne kompanije. Međutim, treba imati u vidu da u obliku korporacije deluje i niz većih i srednjih firmi.

Vlasnici koji investiraju u korporaciju,

po pravilu, ne učestvuju u menadžmentu. Sve važnije odluke donosi menadžment i upravni odbor firme. Operativne odluke donose izvršni direktori i ostali zaposleni. Takođe, treba istaći da korporacija predstavlja pravno lice koje u svoje ime i za svoj račun kupuje, proizvodi dobra i usluge, prodaje, pozajmljuje novac i zaključuje poslovne ugovore.

Prednosti korporacije su sledeće:

• vlasnici korporacije, tačnije oni koji poseduju njene akcije, imaju ograničenu odgovornost do iznosa koji je plaćen za te akcije;

• lakoća tranfera vlasništva i trajnost postojanja, bez obzira na to koliko puta akcije prelaze iz ruke u ruke;

• vlasništvo, po pravilu, nije vezano za upravljanje, pa se stoga mogu uposliti profesionalni menadžeri;

• opstanak korporacije ne može biti doveden u pitanje zbog smrti akcionara zato što ona poseduje vlastitu pravnu sposobnost;

• lakoća u rastu kapitala zato što korporacije mogu prikupljati sredstva ponudom akcija na tržištu kapitala.

Nedostaci korporacije su:• skup zakonski zahtev za godišnjom

spoljnom kontrolom poslovanja;• neophodnost ekstezivnog vođenja

statutom određenih knjiga, na primer registra akcionara, obveznica kompanije i slično;

• gubitak privatnosti, zato što se godišnji obračuni rezultata poslovanja moraju javno objavljivati;

• dohodak korporacije je dvostruko oporezovan i to prvo kao korporacijski profit, a zatim i kao pojedinačni dohodak dividendi.

Uloga inženjera u poslovnoj organizaciji Uloga inženjera u poslovnoj organizaciji je u funkciji vrste

organizacije.U proizvodnji inženjerska znanja su uključena u sve faze stvaranja proizvoda, počev od pripreme proizvodnje, nabavke, rasporeda obavljanja poslova, odabira proizvodnih metoda, planiranja rasporeda pogona i radnog osoblja, izučavanja i merenja rada, održavanja, kontrole kvaliteta, oblikovanja, istraživanja i razvoja proizvoda, skladištenja, pa sve do prodaje i servisiranja proizvoda.

Sve ove faze u stvaranju proizvoda prate određeni troškovi. U okviru toga, inženjerske odluke najvećim delom uzrokuju troškove proizvoda. Stoga inženjeri moraju stvarati mogućnosti za efikasnu upotrebu kapitalnih dobara, uključujući tu zgrade i opremu. U stvari, jedan od primarnih inženjerskih zadataka jeste blagovremeno planiranje pribavljanja realnog kapitala, kako bi se omogućilo korporaciji da ekonomično projektuje i proizvodi proizvod.

Po predlaganju poslovne ideje o potencijalno dobrom projektu: -Menadžment praduzeća donosi odluku o povećanju realnog

kapitala. -Formulišu se predlozi za nove investicione projekte (varijante). -Procenjuju se buduće koristi i troškovi za svaki alternativni

projekat i formira predlog za izbor najpovoljnijeg. -Zatvara se finansijska konstrukcija na osnovu sopstvenog i

pozajmljenog kapitala, sa ciljem da se pokriju svi troškovi investiranja.

-Vrši se neposredno investiranje, tj. prikupljena novčana sredstva se upotrebljavaju za kupovinu mašina, opreme, postrojenja i sl.

-Fizički kapital se, zajedno sa sa drugim faktorima proizvodnje, koristi za proizvodnju novog proizvoda ili modifikovanog postojećeg proizvoda ili za smanjenje troškova proizvodnje. Na taj način preduzeće počinje da ostvaruje odgovarajuće prinose od investiranja.

Inženjeri treba da imaju u vidu da netačne procene potreba za fizičkim kapitalom mogu imati vrlo ozbiljne posledice. Ako je investirano previše u opremu, postrojenja, mašine i slično, preduzeće se izlaže opasnosti da ima visoke troškove. Ako je, pak, investiranje u fizički kapital nedovoljno, onda je to, takođe, štetno, zato što oprema i mašine koje preduzeće angažuje za proizvodnju proizvoda može biti zastarela u odnosu na opremu i mašine konkurentskih firmi. Zbog neadekvatno formiranih kapaciteta firma će izgubiti deo prodaje odnosno jedan svoj udeo na tržištu će prepustiti rivalima. Ponovno pridobijanje izgubljenih potrošača povećava troškove marketinga koji su ravni smanjenju cena poboljšanih proizvoda.

U razvoju svakog proizvoda inženjeri su pozvani da prevedu ideju u stvarnost. Firmin rast i razvoj oslanja se na kontinuirano stvaranje ideja za nove proizvode, poboljšanje postojećih ili za proizvodnju sa manjim troškovima. Uobičajeno je da marketinško odeljenje daje preporuke za proizvod koje treba da prihvati inženjersko odeljenje. Inženjeri zatim rade na projektovanju i konstruisanju proizvoda i izboru proizvodnih metoda koje će omogućiti njihovu proizvodnju. Razvojni ciklus novog proizvoda, zavisno od vrste, može da traje nekoliko meseci ili celu godinu dana do pojave na tržištu.

5Proizvodna funkcija,ukupni,

prosečni i granični proizvod

Proizvodna funkcija predstavlja odnos

između količine potrebnih input-a i količine output-a koji se može dobiti pri datom nivou tehnološkog znanja u datom vremenskom periodu.

Transformacioni procesinput output

Povratni proces(tehnička kontrola)

Sredstva za rad

Rad

Predmeti rada

Energija

informacija

Količina

proizvoda

Granični proizvod nekog input-a (faktora) proizvodnjepredstavlja dodatni proizvod ili priraštaj obima proizvodnje koji se duguje povećanoj upotrebi datog input-a za jednu jedinicu,uz pretpostavku da su drugi input-i nepromenjeni.

Prosečan proizvod predstavlja količnik ukupnog proizvoda i vrednosti promenljivog inputa

• Tabela i grafikon pokazuju da ukupan proizvod radne snage raste, ali to se ostvaruje po opadajućoj stopi. To znači da granični proizvod radne snage opada. Primećuje se da najveći granični proizvod stvara prvi radnik, drugi manje, a posledni najmanje. Dijagram pokazuje ovo stalno opadanje graničnog proizvoda sa povećanjem broja jedinica rada. Dijagram takođe pokazuje da ukupan proizvod raste sve sporije kada ostale faktore (input-e) proizvodnje, osim radne snage, držimo nepromenjenim. Menadžment preduzeća plaća radnike u visini graničnog proizvoda poslednjeg radnika. To znači da višak graničnog proizvoda prethodnih radnika ostaje preduzeću.

• Granični proizvod podleže delovanju zakona opadajućih prinosa.

Inženjerski primer: centrifugalna

pumpa Proizvodnu funkciju, ukupni, prosečni i

granični proizvod možemo ilustrovati ekonomikom korišćenja centrifugalne pumpe za protok vode kroz potisni cevovod. Proizvodna funkcija u ovom slučaju predstavlja odnos između količine vode koja se transportuje kroz potisni cevovod (što je proizvod ili autput) i inputa predstavljenih snagom centrifugalnih pumpi i veličine cevi. Inženjeri koji su izučavali ovaj problem izvršili su pažljiva merenja i ostvarili su brojčani odnos između inputa i autputa. Njihova saznanja poslužila su nam za određivanje proizvodne funkcije zajedno sa ukupnim i graničnim proizvodima.

0 1

10

20

30

40

50

60

70

2 3 4 5 R ad

U kupan i g ran ični p ro izvod

Količina rada

Ukupan proizvod

Prosečan proizvod

Granični

proizvod

o o1234

5

1528

4839

55

151311

9

7

15141312

11

Ukupni proizvod

Granični proizvod

Tabela i grafikon pokazuju da ukupan

proizvod radne snage raste, ali to se ostvaruje po opadajućoj stopi. To znači da granični proizvod radne snage opada. Primećuje se da najveći granični proizvod stvara prvi radnik, drugi manje, a posledni najmanje. Dijagram pokazuje ovo stalno opadanje graničnog proizvoda sa povećanjem broja jedinica rada. Dijagram takođe pokazuje da ukupan proizvod raste sve sporije kada ostale faktore (input-e) proizvodnje, osim radne snage, držimo nepromenjenim. Menadžment preduzeća plaća radnike u visini graničnog proizvoda poslednjeg radnika. To znači da višak graničnog proizvoda prethodnih radnika ostaje preduzeću.

Granični proizvod podleže delovanju zakona opadajućih prinosa.

Inženjerski primer: centrifugalna

pumpa Proizvodnu funkciju, ukupni, prosečni i

granični proizvod možemo ilustrovati ekonomikom korišćenja centrifugalne pumpe za protok vode kroz potisni cevovod. Proizvodna funkcija u ovom slučaju predstavlja odnos između količine vode koja se transportuje kroz potisni cevovod (što je proizvod ili autput) i inputa predstavljenih snagom centrifugalnih pumpi i veličine cevi. Inženjeri koji su izučavali ovaj problem izvršili su pažljiva merenja i ostvarili su brojčani odnos između inputa i autputa. Njihova saznanja poslužila su nam za određivanje proizvodne funkcije zajedno sa ukupnim i graničnim proizvodima.

Snaga koju troši pumpa izračunava se na osnovu sledeće formule:

gHQ

PP – Snaga kW

Q – Protok m3/S

H – Visina izbacivanja tečnosti

Podešavanje radne tačke prigušnim ventilom

Q

P = Q x H = 0,7 x 1,25 = 0,875 kW

1.25

Podešavanje radne tačke poluprovodničkim regulatorom brzine

Q

H

P = Q X H = 0,7 X o,7 = 0,49

Q = 0,09 m3 /S H = 80 m

P= 85 kW

Q = 0,4 H =1,6 PA1= 54,4 kW

Q = 0,55 H = 1,4 PA2 =65,45 kW

Q = 0,7 H =1,25 PA3 = 74,37 kW

Q = 0,85 H = 1,2 PA4 = 86,7 kW

Q = 0,95 H =1,18 PA5 =95,29 kW

11.013,7424.159,182.365.52095,29

12.788,3225.461,592.207.52086,7

17.677,1327.562,732.049.84074,37

22.831,4928.910,011.892.16065,45

30.144,711.639.87254,4

(4)(3)(2)(1)

Grani~ni proizvodpo KW

Prose~ni proizvodpo KW

Ukupni proizvod

m3/godina

Potrebna snaga pumpe(KW)

Izmereni protoci

52,60,65,70,73 l/s

Q = 0,4 H = 0,8 PB1= 27,2 kWQ = 0,55 H = 0,75 PB2 =35.06 kWQ = 0,7 H = 0,7 PB3 = 41,65 kWQ = 0,85 H = 0,65 PB4 = 46,96 kWQ = 0,95 H = 0,63 PB5 =50,87 kW

16.130,9552.074,382.428.27250,87

17.816,9553.052,472.365.20046,96

19.141,7354.516,012.270.59241,65

32.016,2461.165,092.144.44835,06

69.564,711.892.16027,20

(4)(3)(2)(1)

Granični proizvod

po KW

Prosečni proizvo

dpo KW

Ukupniproizvod

m3/godina

PotrebnaSnagapumpe(KW)

Utrošena energija varijanta A

WA = PA x t = 74,37 x 4135 = 307 kWh

Utrošena energija varijanta BWB = PB x t = 41,65 x 4135 = 172 kWh

Ušteda energije 30%

Izmereni protoci

60,68,72,75,78 l/s

6 Ekonomija obima i produktivnost

• Konstantna ekonomija obima• Opadajuća ekonomija obima• Rastuća ekonomija obima

Ekonomija obima govori o korelaciji promena svih inputa i ukupnog proizvoda.

Ekonomija obima direktno deluje na kretanje produktivnosti.

Produktivnost predstavlja odnos ukupnog proizvoda i ponderisanog proseka inputa.

Prosečna produktivnost PPR = ---------------------------Obim proizvodnje

Broj zaposlenih radnika

Kada se ovaj izraz pomnoži sa cenama proizvoda dobijamo vrednosnu produktivnost rada.

6 Ekonomija obima i produktivnost

• Konstantna ekonomija obima• Opadajuća ekonomija obima• Rastuća ekonomija obima

Ekonomija obima govori o korelaciji promena svih inputa i ukupnog proizvoda.

Treba imati u vidu da granična ili dodatna

produktivnost rada pokazuje za koliko će se povećati output ako se zaposli još jedan radnik. Ovo povećanje autputa nazivamo graničnim proizvodom radne snage, koji pomnožen sa njegovom tržišnom cenom daje granični prihod preduzeča. Menadžment preduzeća zapošljavaće nove radnike sve dok je granični odnosno marginalni prihod veći od njihovih plata. U tim okolnostima prihod preduzeća raste brže od porasta troškova što utiče i na rast profita. Prema tome, tržišna cena radne snage utiče na odluke o njenom zapošljavanju, a preko toga i na obim proizvodnje, odnosno ponude roba.

Postavlja se sada pitanje koliko će kapitala menadžment

preduzeća da upotrebi da bi proizveo proizvode i izneo na tržište radi prodaje?

Na ovo pitanje odgovaramo na isti način kao i kod pitanja angažovanja radne snage. Prvo, treba da odredimo produktivnost kapitala na sledeći način:

(ma{ina) kapitala jedinica brojeproizvodnj obim

PK

Nakon toga, definišemo

graničnu (marginalnu) produktivnost kapitala koja pokazuje koliko će se povećati obim proizvodnje ako se angažuje još jedna jedinica kapitala. Granični prihod proizvoda kapitala jednak je graničnom proizvodu kapitala pomnožen sa cenom koje preduzeće dobija za prodate dodatne jedinice proizvoda. Sve dok je granični prihod kapitala veći od cene dodajnog proizvoda, rukovodstvo preduzeća će zapošljavati nove jedinice kapitala (mašine).

Na osnovu prethodno iznetih činjenica

dolazimo do vrlo važnog zaključka koji glasi: optimalna kombinacija inputa (radne snage i kapitala) zavisi od njihove produktivnosti i njihovih tržišnih cena.

Menadžment velikog preduzeća često zapostavlja činjenicu da je izložen konkurenciji velikog broja malih i preduzimljivijih preduzeća. Sve to pokazuje, da tehnologija može da obezbedi rastuću ekonomiju obima, ali pogrešne odluke menadžmenta u velikim preduzećima vezane za tržište i konkurenciju, mogu dovesti do opadajuće ekonomije obima.

Tehnološke promene nastaju kao posledica progresivnog rasta sveukupnog naučnog znanja, napretka prakse i mnogih naučnih disciplina koje svoju primenu nalaze u proizvodnji i poslovanju.

Tehnološka promena odnosi se na promene tehnologije - pronalaženje novih dobara ili novih vrsta poznatih proizvoda; primenu novih načina i metoda proizvodnje, povećanje obima proizvodnje i smanjenje tehnoloških parametara u proizvodnji.

Merenje produktivnost rada kao odnosa

između obima proizvodnje i angažovanih inputa (radnika i kapitala) u poslovnoj praksi izaziva teškoće oko utvrđivanja ekvivalenata za sve faktore proizvodnje.

Stoga se nastoji da se svi proizvodi i utrošene količine svih inputa svedu na zajednički imenitelj.

Tako se produktivnost može odrediti odnosom obima godišnje proizvodnje izražene ekvivalentnim proizvodom, s jedne strane i brojem prosečno zaposlenih u godini, ekvivalentnog rada u opremi, uslugama i u prerađenim materijalima, s druge strane. Na osnovu takvih ekvivalenata ukupna produktivnost bi izražavala sledeća formula:

KL

S

L

U

L

MR

PUP

gde je:

• UP - ukupna produktivnost,

• P - obim godišnje proizvodnje,

• R - prosečan broj zaposlenih u godini,

• U - godišnji troškovi usluga,

• M - godišnji troškovi materijala i sirovina,

• L - prosečna zarada u industriji,

• K - broj godina trajanja opreme.

• S - vrednost opreme Unošenjem vrednosti proizvoda i

tržišne cene rada dobijamo vrednostno izraženu produktivnost rada,koja predstavlja pravi parametar uspešnosti poslovanja.

U okviru teorije proizvodnje središno mesto ima proizvodna funkcija kojom se predstavljaju odnosi između količine utrošenih inputa i outputa, odnosno količine proizvedenih gotovih proizvoda. Za razliku od toga, u okviru teorije troškova centralno mesto zauzima funkcija troškova koja povezuje odnos između količine gotovih proizvoda i ukupnih troškova preduzeća. Polazeći od ovih saznanja potrebno je da teoriju troškova stavimo u funkciju praktičnih proučavanja radi donošenja racionalnih poslovnih odluka.

Troškovi leže u srcu svih poslovnih odluka... Preduzeća donose odluke o proizvodnji i prodajama na

osnovu troškova i cena. Troškovi su bez ikakve sumnje najkvalitetniji pokazatelj uspeha preduzeća. Povećanje ili smanjenje troškova neposredno se odražava na pozitivan ili negativan rezultat poslovanja preduzeća. Osnovni cilj menadžmenta preduzeća je da ovlada troškovima i time omogući postizanje optimalnih poslovnih rezultata.

7Inženjersko – ekonomska analiza troškova

Da bi to postigao on mora stalno imati uvid u veliki broj informacija o kretanju troškova u prethodnom periodu i tendencijama kretanja u narednom periodu. Stalan razvoj preduzeća takođe, zahteva nove dodatne informacije o troškovima, što njihovu analizu čini još složenijom. Može se slobodno reći da, pored menadžmenta, problem troškova praktično interesuje inženjere, ekonomiste, kao i sve zaposlene u preduzeću. To zbog toga što povećanje konkurencije traži od preduzeća da stalno ispituju troškove i da pronalaze načine da smanji jedinične troškove proizvodnje.

Visina jedinične cene proizvoda je najvećim delom karakteristika njihove konkurentnosti na tržištu.

U uslovima tržišnog poslovanja pažnja inženjera i proizvodnog menadžera mora biti usmerena na internu sferu poslovanja preduzeća, na praćenje i kontrolu troškova, na kontrolu i ocenu interne ekonomije poslovanja, koje utiče na ostvarivanje finansijskog rezultata - dobiti preduzeća.

Proizvodno trošenje predstavlja trošenje rada i realnog kapitala u cilju proizvodnje proizvoda i usluga.

Ukupna veličina utrošaka T jednaka je proizvodu intenziteta i trajanja trošenja

T =

tq

t

T – količina utrošakat – vreme trošenjaq – količina utrošenih faktora

Polazeći od šireg shvatanja pojma troškova

formira se cena koštanja koja predstavlja zbir svih troškova nastalih pri proizvodnji određene jedinice ostvarenog učinka :

IRIZOPUDRKZD

n

1iik TTTTTTTC

gde je:

• Ck - cena koštanja, • Ti - ukupni troškovi, • Tzd - troškovi zarade, • Trk - troškovi fizičkog kapitala, • Tud - troškovi usluga drugih

(troškovi usluga u transportu, zakupnina, osiguranja, propagande i sajmova, patenata i licenci itd.),

• Top - opšti troškovi proizvodnje (troškovi projektovanja, konstruisanja, ispitivanja, razvoja, planiranja i pripreme proizvodnje, organizovanja, troškovi amortizacije i održavanja postrojenja i opreme, interni transport i sl.),

• Tiz - troškovi izdataka za preduzeće kao što su članarine, kamate, provizije, po osnovu usluga platnog prometa itd.,

• Tir - troškovi zakonskih obaveza po osnovu poreza i doprinosa koji imaju relativno fiksni karakter.

Cena prodaje predstavlja Cp se sastoji iz cene koštanja Ck i razlike u ceni odnosno profita Rc

Cp = Ck + Rc

Posmatrano sa inženjerskog stanovišta navodimo kriterijume za podelu vrsta troškova prema:

• Poreklu ili načinu nastajanja troškova,

• Mestu nastanka troškova ili funkcionalnoj, tehnološkoj i radnoj celini,

• Nosiocima troškova • Dinamičnosti troškova

Prema poreklu ili načinu nastanka troškovi se svrstavaju u:

• Troškove osnovnih sredstva odnosno stalnog kapitala

• Troškove materijala i energije• Troškove zarada (plata)• Troškove usluga drugih organizacija• Troškove zakonski drugih

ugovorenih obaveza• Troškove marketinga• Troškove finansijskog poslovanja• Troškove istraživanja i razvoja

• troškove pripreme proizvodnje, planiranja, konstrukcije i projektovanja,

• troškove nabavke,• troškove neposredne proizvodnje,• troškove kvaliteta,• troškove marketinga,• troškove finansijskog poslovanja,• troškove istraživanja i razvoja i dr.

Prema mestu nastanka razlikujemo:

Kao što je poznato dva ključna parametra

koje opredeljuju prođu proizvoda su cena i kvalitet proizvoda.Pošto najveći uticaj na cenu imaju proizvodni faktori koje ćemo u narednim izlaganjima detaljno obraditi,na ovom mestu će mo se osvrnuti na analizu troškova kvaliteta.

Troškovi kvaliteta obuhvataju sve troškove

preduzeća koji nastaju zadovoljavanjem potreba, zahteva i želja kupaca. Suprotno tome, troškovi nekvaliteta obuhvataju sve troškove preduzeća koji nastaju usled neispravnosti u postojećoj proizvodnji i najčešće se iskazuju u novčanim iznosima, satima ili masom otpadnog materijala.

U ukupne troškove kvaliteta

proizvoda ubrajamo:

• preventivni troškovi kvaliteta • troškovi proveravanja kvaliteta • interni troškovi nekvaliteta • troškovi eksternog nekvaliteta

Troškovi kvaliteta proizvoda predstavljaju veliki deo u ukupnim troškovima preduzeća. Zato je potrebno da se, pre bilo kakve izmene kvaliteta, istraživanjem tržišta dođe do saznanja koje karakteristike proizvoda čine kvalitet prema shvatanjima kupca. Takođe je neophodno da se utvrde troškovi za svaki nivo kvaliteta i zatim da se uporede sa cenom koju su kupci spremni da plate. Neophodno je da različiti nivoi kvaliteta prouzrokuju različite troškove, jer nivo kvaliteta je u direktnoj vezi sa materijalom, mašinama i opremom pomoću koje se izrađuje, kao i troškovima radne snage. Potrebno je, dakle, doći do iznosa troškova za pojedine nivoe kvaliteta.

Međutim, ovde dolazimo do jednog vrlo značajnog pitanja:

Da li je moguće ostvariti viši nivo kvaliteta proizvoda uz smanjenje troškova?

U odgovoru na ovo pitanje može da se koristi trade-off analiza koja inače predstavlja u nekim oblastima ekonomije osnovu za donošenje odluka. Trade-off analiza se zasniva na odnosu između dve ili više stvari, u kojem se veća količina jedne od njih može postići jedino dobijanjem manje količine druge od tih stvari. Kada kupci kupuju proizvode oni žele da ih kupe po što manjoj ceni. Osnovno pravilo je, dakle, da se sa padom cena povećavaju kupljene količine proizvoda i da se one smanjuju kada cene rastu.

U industrijskoj proizvodnji

trade-off je bio više prisutan u razmišljanjima nego u stvarnim relacijama između kvaliteta i troškova. Uostalom, tradicionalni pristup, pogled na kvalitet smatra da je proizvodnja proizvoda sa skoro nula grešaka (mana) veoma skupa za većinu proizvoda. Kada proizvođač mora da radi sa visokim standardom kvaliteta, onda troškovi proizvodnje zahtevaju enormno visoke cene. Kao posledica toga dobija se izjednačenje između krive troškova i krive kvaliteta, kao što je prikazano na slici

Napor da se smanje prepravke, opravke,

garantni troškovi i gubitak ugleda prouzrokuju, u stvari, povećanje troškova koji su povezani sa vremenom, materijalom, inženjerstvom i opštim troškovima, koji su potrebni da bi se ostvario taj napor. Međutim, sa ekonomskog aspekta, tačka u kojoj je granični (marginalni) trošak za poboljšanje kvaliteta jedne jedinice jednak marginalnom gubitku zbog lošeg kvaliteta je tačka u kojoj se postiže optimum.

8Raspoređivanje troškova po nosiocima troškova

Prema učešću u proizvodu ili usluzi ukupni troškovi se sastoje iz dve komponente:

,TTT OPDU odnosno iz direktnih To i indirektnih

troškova Top.

Podela troškova na direktne i indirektne ima veliki praktični značaj sa aspekta utvrđivanja cene koštanja učinka, bez koje se ne može utvrditi finansijski rezultat (dobit ili gubitak).

U direktne troškove spadaju svi troškovi koji neposredno učestvuju u stvaranju proizvoda ili usluge. Stoga ove troškove čine direktni materijal i direktni troškovi rada.

Direktni materijal (materijal za izradu) čine sirovine, materijal i delovi koji se koriste za proizvodnju gotovog proizvoda (koji čine njegovu supstancu) i čiji se utrošak neposredno može pratiti po veličini proizvedenih proizvoda. Na primer, materijal izrade u proizvodnji kotrljajnih ležajeva čine hladno - valjane bešavne cevi, kuglice, kavezi itd). Treba imati u vidu da se materijal za izradu i gotov proizvod definišu sa aspekta svakog individualnog preduzeća. Na primer, fabrika automobila vodi kotrljajni ležaj kao materijal za izradu ili deo, dok fabrika ležajeva vodi kotrljajne ležajeve kao gotov proizvod.

Napor da se smanje prepravke, opravke, garantni

troškovi i gubitak ugleda prouzrokuju, u stvari, povećanje troškova koji su povezani sa vremenom, materijalom, inženjerstvom i opštim troškovima, koji su potrebni da bi se ostvario taj napor. Međutim, sa ekonomskog aspekta, tačka u kojoj je granični (marginalni) trošak za poboljšanje kvaliteta jedne jedinice jednak marginalnom gubitku zbog lošeg kvaliteta je tačka u kojoj se postiže optimum.

Direktne troškove rada čine zarade proizvodnih radnika koji rade ručno ili pomoću mašina i alata na proizvodnji proizvoda. Operateri na mašinama, radnici na pokretnim trakama, na doradi i sl. su proizvodni radnici. Troškovi direktnog rada lako se obračunavaju i raspoređuju po jedinici proizvoda.

U indirektne troškove spadaju:

a) opšti troškovi proizvodnje ili troškovi pogonske spremnosti

b) administrativno - prodajni troškovi.

Opšte troškove proizvodnje čine sledeći troškovi:

1. Indirektni materijal u upotrebi (TOP1):

-Fabrički inventar koji nije sastavni deo gotovih proizvoda, kao što je ulje za podmazivanje i delovi koji se koriste za održavanje i popravku opreme i postrojenja,

2. Indirektni troškovi rada (TOP2):- Plate poslovođa,- Plate radnika održavanja, osiguranja i

zdravstvene zaštite,

Napor da se smanje prepravke,

opravke, garantni troškovi i gubitak ugleda prouzrokuju, u stvari, povećanje troškova koji su povezani sa vremenom, materijalom, inženjerstvom i opštim troškovima, koji su potrebni da bi se ostvario taj napor. Međutim, sa ekonomskog aspekta, tačka u kojoj je granični (marginalni) trošak za poboljšanje kvaliteta jedne jedinice jednak marginalnom gubitku zbog lošeg kvaliteta je tačka u kojoj se postiže optimum.

6

1iOPi6OP5OP4OP3OP2OP1OPOP TTTTTTTT

Drugu grupu opštih troškova, pored opštih troškova proizvodnje, čine administrativno-prodajni troškovi. Struktura ovih troškova sastoji se:

– TAP1 - zarada i naknada zarada upravno - prodajnog osoblja,

– TAP2 - troškovi projektovanog i konstrukcionog sektora,– TAP3 - troškovi amortizacije, održavanja i osiguranja

upravnih zgrada,– TAP4 - troškovi neproizvodnih usluga (kao što su troškovi

revizije finansijskih izveštaja ili revizije poslovanja, advokatskih usluga, konsalting usluga, zdravstvenih usluga, stručnog obrazovanja, usluga za izmene koje se vrše na postojećim programima za računare, itd.,

– TAP5 - troškovi reprezentacije (troškovi učinjeni u odnosu na poslovne partnere, obeležavanje marke, troškovi poklona, dati sopstveni proizvodi za reprezantaciju, jubileja, puštanje u rad novih pogona i sl.),

– TAP6 - troškovi ekonomske propagande i unapređenja prodaje,

– TAP7 - troškovi platnog prometa u zemlji i sa inostranstvom, bankarske usluge i dr.

- TAP8 - troškovi članarina (članarine poslovnim udruženjima, međunarodnim organizacijamai ostrale članarine poslovnih i

drugih udruženja u vezi sa obavljanjem delatnosti preduzeća),

– TAP9 - troškovi transporta proizvoda,– TAP10 - troškovi doprinosa,

– TAP11 - troškovi poreza ( porez na imovinu, naknada za uređenje građevinskog zemljišta, porez na upotrebu i namene dobara - motornih vozila, mobilnih telefona i sl.),

– TAP12 - troškovi taksa (sudove, registracione i lokalne),

– TAP13 - troškovi energije upravno - prodajnih zgrada,

– TAP14 - troškovi čuvarskih (bezbedonosnih) službi,

– TAP15 - troškovi negativnih kursnih razlika,

– TAP16 - ostali troškovi administrativno - prodajne režije.

Sve ove troškove možemo izraziti sledećom relacijom:

Na kraju, opšti izraz ukupnih indirektnih troškova glasi:

n

1iAPi3AP2AP1APAP T...TTTT

n

1iAPi

n

1iOPiUI TTT

Iz prethodno izloženog proizilazi da je direktne troškove veoma lako obračunati i preneti na jedinicu učinka odnosno proizvoda ili usluge. Direktni troškovi materijala se identifikuju pomoću trebovanja i vežu se za nosioce troškova, tj. proizvoda i usluga. Direktni troškovi zarada utvrđuju se na osnovu isplatnih lista zaposlenih na proizvodnji određenih proizvoda, odnosno na na osnovu evidencije o broju časova rada tih zaposlenih na stvaranju zajedničkih proizvoda odnosno usluga. Međutim, za cene koštanja na pojedinim proizvodima ili uslugama potrebno je da se izabere način kako će se indirektni troškovi raspoređivati na pojedine proizvode ili usluge.

Indirektne troškove najpre snimamo, odnosno evidentiramo po mestima nastanka, (područjima odgovornosti), i tek odavde ih raspoređujemo na učinke, služeći se odgovarajućim metodama, kalkulacija troškova, i to:

• divizionom kalkulacijom,• kalkulacijom ekvivalentnih brojeva, • kalkulacijom vezanih proizvoda i • dodatnom kalkulacija. Diviziona kalkulacija je najjednostavniji oblik

obračuna i raspore|ivanja troškova po jedinici proizvoda. Primenjuje se kod preduzeća koja proizvode jednu vrstu proizvoda ili seriju proizvoda. Raspoređivanje troškova sprovodi se tako što se ukupni troškovi dele sa brojem proizvedenih proizvoda. Npr. ako su ukupni troškovi preduzeća u jednom periodu iznosili 5000000 dinara, a ostvareni obim proizvodnje 2000 jedinica, onda troškovi po jedinici proizvoda iznose 2500 dinara.

Kalkulacija ekvivalentnih brojeva primenjuje se u onim preduzećima koja nije moguće precizno odrediti koji je deo troškova izrade i opštih troškova prouzrokovao svaki proizvod. Ovde se radi o preduzećima koja proizvode različite proizvode dobijene iz istog tehnološkog procesa i iste sirovine.

Na primer u valjaonici aluminijuma od iste sirovine valjaju se profili različitih oblika i dimenzija. Posebna evidencija troškova za svaki proizvod ove vrste bila bi neracionalna i skupa. U ovom slučaju raspoređivanje troškova po jedinici proizvoda vrši se kalkulacijom ekvivalentnih brojeva. Ona kao ključeve za raspoređivanje troškova po proizvodu koristi tehnički normativ materijala izrade, normativ rada izrade ili pogonsku energiju.

Dodatna kalkulacija se koristi onda

kada se ne može koristiti nijedan drugi način obračuna troškova po jedinici proizvoda. Ovom kalkulacijom se uglavnom vrši raspored opštih troškova (opštih troškova proizvodnje i administrativno - upravnih) i to po ključu koji predstavlja najrealniji odnos između pojedinih učinaka, odnosno proizvoda i usluga. Dakle, najvažnije je izabrati ključ za raspoređivanje opštih troškova po nosiocima troškova. U najvećem broju slučajeva kao ključ se koriste materijal za izradu, zarade izrade ili zbir materijala izrade i zarada izrade. Posebni problem predstavlja alociranje opštih troškova na pojedine proizvode i usluge kod preduzeća koja imaju širi asortiman proizvoda. Što je asortiman širi i učešće opštih troškova veće u ukupnim troškovima, to zahtev za preciznošću rasporeda troškova postaje značajniji.

Kalkulacija vezanih proizvoda primenjuje se kod preduzeća kod kojih je nemoguće odvojeno evidentirati opšte troškove i troškove materijala izrade po proizvodima. To je slučaj kada preduzeće proizvodi više proizvoda od kojih je jedan glavni, a ostali sporedni. Iz nafte se, na primer, dobija benzin kao glavni proizvod, ali i ulje za loženje, petrolej, plinsko ulje i sl. kao sporedni proizvodi. U ovim slučajevima alociranje troškova po proizvodima vrši se na jedan od sledeća dva načina:

- Prvi način: izračuna se učešće proizvoda u ukupnoj vrednosti proizvodnje i na osnovu tako dobijenog procenta određuje se njegovo učešće u ukupnim zajedničkim troškovima.

- Drugi način: Za glavni proizvod se vezuju ukupni troškovi umanjeni za vrednost proizvoda ostalih troškova.

Zahvaljujući razvijenim softverskim rešenjima, savremena ekonomska nauka indirektne troškove i cenu rada u ceni koštanja proizvoda valorizuje kroz cenu norma sata koja se definiše za pojedinačna mesta troškova (pogone, radionice,radna mesta).Na taj nacin se na jednostavan način i sa velikim stepenom tačnosti mogu vršiti obračun pojedinačnih kalkulacija cena koštanja operacija, delova,sklopova i finalnih proizvoda

Tako cenu koštanja izračunavamo prema obrascu:

Ck Cm tCh

Ck

t

Ch

Ck Cm tCh CkCmtCh

- Cena koštanja

-Trošak materijala

-Vreme izrade

-Vrednost norma sata din/h

9 FIKSNI,VARIJABILNI I

UKUPNI TROŠKOVI

Fiksni troškovi su oni koji u svom ukupnom iznosu ostaju nepromenjeni i onda ako se veličina proizvedenih učinaka menja. Oni redovno nastaju zbog toga što je preduzeće instaliralo određeni potencijalni kapacitet, bez obzira da li se proizvodi ili ne. To je razlog zašto neki autori fiksne troškove zovu još i troškovima kapaciteta. Fiksne troškove možemo izraziti jednačinom:

n

1iti3t2t1tnt F...FFFF

Varijabilni troškovi su troškovi

koji se u svom ukupnom iznosu menjaju sa promenom obima proizvodnje(direktni materijal izrade, zarade i dr.). Oni su, dakle, uslovljeni stepenom zaposlenosti, tj. korišćenjem raspoloživih kapaciteta.

QPP tpt

Na sledećoj slici su dati dijagrami proporcionalnih troškova po jedinici proizvoda i ukupnih proporcionalnih troškova

Ukupni troškovi Menadžment preduzeća koji vodi

računa o profitu posebnu pažnju poklanja troškovima sa ciljem da održi profitabilnost poslovanja. Zato je bitno da se izračunaju ukupni troškovi za svaki nivo proizvodnje, odnosno stepen korišćenja kapaciteta. Pri tome, ukupni troškovi predstavljaju zbir svih fiksnih i varijabilnih troškova.

Na narednim slikama je prikazan

grafički prikaz dinamike ukupnih troškova i dinamike ukupnih troškova po jedinici proizvoda.

1 1

n n

i i

Ut Fti Pti

gde su:

• Ft1 - amortizacija, • Ft2 - opšti troškovi proizvodnje ili pogonske režije,• Ft3 - administrativno - prodajni troškovi,• Ft4 - investiciono i tekuće održavanje,• Ft5 - troškovi premija i osiguranja,• Ft6 - kamate ne kredite za osnovna sredstva,• Ft7 - kamate na kredite za obrtna sredstva (o opštim troškovima proizvodnje i administrativno - upravnim troškovima detaljnije smo govorili u prethodnim izlaganjima). Grafički prikaz zavisnosti ukupnih fiksnih troškova (Ft) od stepena korišćenja kapaciteta dat je na narednoj slici .

Ukupni fiksni troškoviJedinični fiksni troškovi

gde je:Pt - ukupni varijabilni troškovi,Ptp - varijabilni troškovi po jedinici

proizvoda,Q - obim proizvodnje.

Ukupni i prosečni varijabilni troškovi

Ukupni troškovi Jedinični troškovi

10 Kontrola troškova i mogućnosti

za njihovo sniženje

Kontrola troškova i mere

za sniženje troškova predstavljaju veoma značajnu aktivnost koja može trajno delovati na budući razvoj svakog industrijskog preduzeća.

Dve osnovne poluge koje omogućavaju opstanak na tržištu su cene i kvalitet. Pod kvalitetom se podrazumeva i estetski izgled i upotrebna vrednost.

Preduzeća koja sprovode kontrolu troškova i utvrdjuju i sprovode kontrolu troškova i utvrđuju i sprovode mere za njihovo sniženje imaće prednost u odnosu na konkurentska preduzeća.

Računovodstvo troškova uz primenu odgovarajućeg sistema planiranja i obračuna troškova stvara kalkulaciju cene koštanja.

Kalkulacije imaju zadatak da obezbede tačne podatke i informaciju o troškovima po mestima njihovog nastanka i po učincima.

Izdvajaju se dva sistema

obračunavanja troškova:

• Sistem obračunavanja po stvarnim troškovima

• Sistem obračunavanja po planskim troškovima

Sistem obračunavanja troškova prema stvarnim troškovima se zasniva na obuhvatanju i uključivanju u cenu koštanja svih stvarno nastalih troškova na osnovu realizovanog radnog naloga.

Ovaj sistem predstavlja “skupljanje mrtvih” jer samo konstatuje postojeće stanje.

U cilju prevazilaženja

nedostataka sistema obračunavanja po stvarnim troškovima primenjuje se obračun cene koštanja po planskim (standardizovanim) troškovima,

Pri tome se cena koštanja učinka vrši na osnovu standardnih troškova, koji predstavljaju unapred predviđene troškove neophodne za proizvodnju jedinice proizvoda ili usluga.Standardi koji služe za kontrolu troškova su naučno i stručno utvrđen a između ostalog koriste metodologiju obračuna cene koštanja na osnovu vrednosti norma sata.

Standardi za direktne troškove se relativno lako utvrđuju, dok kod utvrđivanja standarda za indirektne troškove nastaju problemi zbog različitih troškova sa različitim karakteristikama.Ovi problemi se prevazilaze metodologijom obračuna vrednosti norma sata

Standardi za direktne troškove se relativno lako utvrđuju, dok kod utvrđivanja standarda za indirektne troškove nastaju problemi zbog različitih troškova sa različitim karakteristikama.Ovi problemi se prevazilaze metodologijom obračuna vrednosti norma sata

Mogućnosti sniženja troškova materijala

Troškovi materijala u strukturi troškova proizvodnje učestvuju sa visokim procentom(i do 80%), tako da uštede u materijalu predstavljaju značajnu komponentu u ukupnim uštedama.

Na troškove materijala utiču:• Projektna rešenja proizvoda i njihovih elemenata• Projektna rešenja tehnoloških procesa• Karakteristike materijala• Procentualno ostvarivanje škarta u proizvodnji• Uslovi rada• Izabrana vrsta opreme i postrojenja• Kvalitet konstrukcije• Standardizovanost materijala,delova i proizvoda

Ocena rasipanja materijala se može izraziti na sledeći način:

ostvareni utrošak materijala po jedinici proizvoda

Ep = planirani utošak materijala po jedinici proizvoda

Mogućnost sniženja troškova radne snage

Vrednosno iskazivanje utrošaka radne snage izražava se zaradom koja je funkcija cene rada i količine utrošenog rada. U cilju racionalisanja radne snage potrebno je obezbediti konkretizaciju gesla “pravi čovek na pravo mesto”.Takođe treba sprovoditi stalno obrazovanje i osposobljavanje zaposlenih za upravljanje kvalitetom i razvoj sistema autokontrole.

Nejednaki utrošci radne snage u preduzećima su posledica:

• Nejednake kvalifikacije zaposlenih• Nejednakog iskustva i veštine• Nejednakog intenziteta rada• Nejednake organizacije rada • Nejednakih uslova rada• Nejednakih metoda plaćanja zaposlenih

Radi smanjenja troškova radne snage u preduzeću se mora primenjivati studija rada koja se sastoji od studija metoda,merenja rada i organizacije njihove primene.

Primenom studije rada smanjuje se zamor koji izazivaju fizički napori,buka,osvetljenje,buka,osvetljenje,napori,buka,osvetljenje,buka,osvetljenje,temperatura,vlaga,ritam rada,prašina i dr.

Studijom rada se postiže povećanje produktivnosti,ušteda u vremenu i smanjenje troškova proizvodnje.

Mogućnost za smanjenje troškova sredstava za rad

Trošenje vrednosti sredstava za rad u procesu proizvodnje nastaje:

• Njihovim korišćenjem,pri čemu veći intenzitet korišćenja podrazumeva i veće trošenje opreme i postrojenja, kao i alata i pomoćnih pribora koji se smatraju osnovnim sredstvima

• Fizičkim starenjem usled protoka vremena,pri čemu sredstvo može gubiti od svoje upotrebne vrednosti i kada se ne koristi

• Usled tehnološkog zastarevanja• Usled neodgovarajuće upotrebe

Stepen istrošenosti sredstava rada prema iznosu novčanih sredstava

izdvojenih na ime obračunate amortizacije omogućuje nam da sagledamo da li se iz sredstava amortizacije mogu obnoviti dotrajala sredstva rada.

Stepen zaposlenosti kapaciteta se može islkazati formulom Sz= Pmč/Mmč gde su:

Sz - planirani stepen zaposlenosti Pmč-planirani mašinski časovi kojima izražavamo mogući obim tehničkih kapaciteta

Mmč-mogući mašinski časovi prema postojećim kapacitetima

Stepen iskorišćenosti raspoloživih kapaciteta je direktno povezan sa postignutim rezultatima proizvodnje i troškovima proizvodnje,jer izgubljeni mašinski časovi povećavaju indirektne troškove,ne samo zbog stajanja mašina već i zbog neuposlenosti radne snage.

Blagovremeno i kvalitetno održavanje opreme značajno utiče na smanjenje kvarova i zastoje u proizvodnji uz minimizaciju direktnih i indirektnih troškova.

Ukupne troškove održavanja proizvodne opreme možemo predstaviti na sledeći način:

To = Trd + Tm + Tk + Tnz + Tup

gde su:

To – ukupni troškovi održavanja

Tr - troškovi rezervnih delova

Tm- troškovi materijala za održavanje

Tk – troškovi kadrova u održavanju

Tnz – troškovi neplaniranog zastoja

Tup – Troškovi usluga drugih preduzeća

Ukupni troškovi održavnja i zastoja

Troškovi preventivnog održavanja

Tro

šk

ov

i o

drž

av

an

ja i

za

sto

ja

Optimalni intenzitet održavanja

Troškovi popravki i

zastoja proizvodnje

Troškovi zastoja proizvodnje

Intenzitet održavanja

Dijagram intenziteta i troškova održavanja

Informatičke tehnologije (CNC i CIM) su doprinele prihvatanju novog koncepta održavanja osnovnih sredstava(mrežno povezivanje,monitoring,dijagnostika na daljinu i otklanjanje kvarova od strane proizvođača opreme). Na taj način se minimiziraju troškovi održavanja.

11 Inžinjering vrednost metoda

za sniženje troškova proizvoda Ova metoda se odnosi na sniženje

troškova putem sistematskog istraživanja svih funkcija proizvoda.

U okviru informacije se vrši identifikacija funkcija i dodeljivanje troškova funkcijama,vodeći računa o konkurenciji (bench marking).

U okviru analize treba odgovoriti na pitanja:

Koje sve funkcije obavlja proizvod? Da li su sve funkcije,koje obavlja

proizvod zaista potrebne? Da li se može smanjiti broj elemenata? Da li postoje alternativna jeftinija

rešenja? Sinteza obuhvata uporednu analizu

varijanti i izveštavanje naručiocu posla. Značaj tehnike inženjeringa vrednosti može se videti i iz sledećeg dijagrama gde je prikazan obim prodaje jednog proizvoda u toku životnog veka proizvoda. Prikazane su dve granične krive: gornja koja prikazuje obim prodaje kada je proizvod pravovremeno podvrgavan analizi sa aspekta inženjeringa vrednosti i donja koja prikazuje obim prodaje istog proizvoda koji je podvrgavan povremenoj analizi ali samo sa aspekta tehničkih poboljšanja postojećih performansi. Šrafirana oblast pokazuje stepen u kome proizvođač može uticati na prodaju u zavisnosti od "količine" primenjene Inženjering vrednosti.

Troškovi i životni ciklus proizvoda

IstraživanjeI razvoj

Istraživanje

I razvojRast ZrelostU

KU

PN

I V

OL

UM

EN

PR

OIZ

VO

DN

JE

Dijagram životnog ciklusa proizvoda

12 Upravljanje

zalihama materijala

U preduzeću je neophodno stalno raditi na optimizaciji zaliha materijala t.j. na obezbeđenju takvog nivoa zaliha koji će omogućiti kontinuitet proizvodnje uz minimalni nivo zaliha.

Optimizacija zaliha materijala

obuhvata određivanje:

• Minimalnih zaliha• Optimalnih zaliha• Prosečnih optimalnih

zaliha• Maksimalnih zaliha• Signalnih zaliha i • Optimalne(ekonomične)

količine nabavke

Minimalne zalihe materijala

predstavljaju onu količinu materijala ispod koje nivo zaliha ne sme da spadne, jer bi bio ugrožen kontinuitet proizvodnje.

Minimalne zalihe materijala se određuju prema obrascu:

Smin = Dp x Vn + Sf gde je:

Dp – Dnevna potrošnja Vn - Vreme nabavke Sf - Sigurnosni faktor

Optimalna zaliha je količina materijala koja obezbeđuje kontinuitet proizvodnje uz najniže troškove držanja zaliha i minimalne ukupne troškove nabavke.

Ona se sastoji iz dva dela:• Fiksni deo,t.j.minimalna

zaliha koja mora da postoji u svakom trenutku

• Varijabilni deo, t.j.zatečeni deo optimalnog priliva zaliha, koji se obezbeđuje stalnom nabavkom ekonomičnih količina

Prosečne optimalne zalihe

materijala su prosečni nivo zaliha u toku godine i izračunavaju se prema obrascu

Sop = Smin + Q/2 gde je Q – optimalna količina nabavke

Maksimalne zalihe

su jednake zbiru minimalnih zaliha i optimalne količine nabavke

Smax = Smin + Q

Signalne zalihe se određuju na

osnovu ustaljenog vremena nabavke Vn i trenda potrošnje zaliha po jedinici vremena (danu) (Dp) i veličine minimalne zalihe Smin prema obrascu:

Ss =Smin +Dp x Vn ili Ss = 2DpVn +Sf

Obično se uzima da je vrednost signalnih zaliha jednaka dvostrukoj visini minimalnih zaliha.

Troškovi nabavke (Tn) uslovljeni su načinom nabavljanja i predstavljaju troškove, od pripremanja narudžbe do dospeća materijala u skladište. U ove troškove ubrajamo: troškove organizacije i funkcionisanje nabavne službe, troškove transporta i osiguranja, troškove prijema i ispitivanje primljenog materijala, troškove evidencije u vezi sa nabavkom i ostale troškove nabavke materijala. Troškovi nabavke su proporcionalni broju narudžbi u toku godine, tj. oni su veći što je veći broj narudžbi u toku godine, i obratno.

Troškovi držanja zaliha (Td)

obuhvataju:• troškove uskladištenja zaliha

koji se odnose na kamate na zalihe materijalala, osiguranje, gubitke (kvar, lom, rasipanje, zastarevanje) i druge troškove održavanja zaliha

• troškove rada koji se odnose na plate zaposlenih u magacinu

• troškove prostorija, kao što su zakupnine i kirije, amortizacija, grejanje, osvetljenje, osiguranje objekta i dr.

• troškovi manipulacije koji sadrže sve troškove koji su vezani za manipulaciju sa zalihama: premeštanje, raspoređivanje, međuskladišni prevoz i dr.

• troškovi evidencije i kontrole kvaliteta materijala.

Troškovi držanja zaliha su veoma širok pojam. Obuhvataju sve vrste troškova koji su direktno ili indirektno vezani za zalihe. Za potrebe analize relevantnih troškova važnije su varijabilne stavke držanja zaliha. U okviru ovih troškova poseban značaj imaju troškovi koji su nastali kao posledica vezivanja kapitala za ulaganje u zalihe. Radi se o kamatama koje se moraju platiti na angažovani pozajmljeni kapital koji je uložen u zalihe. Međutim, ovde se radi o troškovima kapitala koji se mogu definisati i kao oportunitetni trošak investiranja u zalihe koji se može izjednačiti sa propuštenim prinosom koje bi preduzeće ostvarilo plasmanom kapitala u najbolju odbačenu alternativu. Naime, zalihe su novčana sredstva. Da su ova sredstva stavljena na depozit kod banke dobijala bi se kamata (oportunitetni trošak), ali pošto su uložena u zalihe preduzeće plaća kamate.

Troškovi držanja zaliha su u obrnutoj srazmeri sa brojem narudžbi u toku godine. Veći broj narudžbi tokom godine smanjuje troškove držanja zaliha i obrnuto.

Na osnovu prethodnih izlaganja možemo istaći da je optimalna količina nabavki (Q) uslovljena sa troškovima nabavki (Tn) i troškovima držanja zaliha (Td). Treba naći onu količinu ulaza materijala koja će formirati najpovoljniju zalihu sa aspekta ekonomičnosti i rentabilnosti poslovanja preduzeća. Za rešenje ovog problema postoji više načina. Međutim, u daljim razmatranjima daće se direktan način utvrđivanja optimalnog obima nabavke.

Za obeležavanje pojedinih elemenata koristiće se sledeći simboli:

Q - količina naručene robe S - iznos troškova porudžine C - nabavna cena po jedinici D - tražnja odnosno potrošnja

materijala (poznata i konstantna) K - stopa godišnjih troškova držanja

zaliha

Q

D

K2

CQ

K2

CQS

Q

DTT dn

SQ

D

CQ

broj godišnjih porudžbi

godišnji troškovi nabavke

vrednost porudžbine

godišnji troškovi držanja zaliha

Izračunavanje minimalne količine materijala (Q) ili ekonomske količine porudžbi (EDQ) predstavlja onaj kvantum kod koga je zbir troškova (Tn) i (Td) najniži.

CK

SD2EOQ

vrednost prosečnih zaliha 2

CQ

Minimiziranjem ove jednačine (prvi izvod po Q) dobićemo optimalnu količinu nabavke.

Prema navedenim elementima imamo:

14ABC metod (Metod prioriteta)

Model optimizacije zaliha dolazi do punog izražaja u automatizovanom sistemu poslovanja. Primena računara u poslovanju i vođenju preduzeća omogućava primenu metoda optimizacije zaliha. Međutim, svakako bi bilo neracionalno da se svaki materijal, deo ili proizvod, a ima ih u velikim količinama, tretira na isti način.

Svi materijali se ne troše u velikim količinama, a i angažovanje sredstava je različito. Neki materijali su od većeg značaja, dok su drugi manje bitni. Utvrđeno je da se najveći deo finansijskih ulaganja u zalihe materijala angažuje u relativno mali broj vrsta materijala. Zbog svega rečenog za izbor prioriteta optimizacije treba primeniti ABC metod, odnosno metodu prioriteta. Ova metoda zasniva se na Pareto – Lorencov-om postupku izdvajanja važnih od nevažnih materijala. Po ovoj metodi sve vrste materijala, delova ili proizvoda dele se u tri grupe, s obzirom na troškove koje stvaraju. Grupu "A" čine materijali koji stvaraju najveće troškove, a to znači da se upotrebljavaju u većim količinama i imaju visoku vrednost po jedinici.

Prema tome grupu "A" čine veoma uticajni materijali. Grupu "B" sastoji se od uticajnih materijala i čine srednju grupu s obzirom na troškove. Najzad, grupu "C" čine neuticajni materijali, čiji ukupni troškovi su vrlo niski. Polazeći od ovih saznanja može se istaći da se metoda ABC može koristiti i za predviđanje potrebnih zaliha materijala, jer omogućava uočavanje onih vrsta materijala koje su najpotrebnije u procesu proizvodnje.Koncepcija pažnje, kontrole i upravljanje zalihama, srazmerna je učešću pojedinih grupa u strukturi ukupnih zaliha.

A B C

U ~e{}e uzal iham a

(% )

vrste m ater ijala bro j pozici ja

A 10-15% 70-80%A

B 20-30% 20-30%B

C 50-70% 5-10%C

iznos tro{k ova

Na grafikonu su povučene dve linije za granicu vrlo uticajnih vrsta materijala na nivou 75% i za granicu neuticajnih vrsta materijala na nivou 95%. Date granice su sve vrste materijala razdvojile u tri grupe: na grupu veoma uticajnih materijala A, grupu uticajnih vrsta materijala B i na grupu najmanje uticajnih materijala C. Pravila za granice A,B i C nisu kruta i određuju se na sledeći način:

• u grupu A spadaju materijali koji čine 10-15% svih vrsta materijala iz ukupnog asortimana i predstavljaju 70-80% vrednosti zaliha,

• u grupu B spadaju materijali 20-30% svih vrsta materijala i predstavljaju oko 20-35% troškova zaliha, što znači da zajedno sa grupom A daju 90-95% ukupnih troškova,

• u grupu C spadaju materijali koji čine 50-70% od svih vrsta materijala, a nose jedva 5-10% ukupnih troškova.

Određivanje pripadnosti

materijala odgovarajućoj grupi vrši se po sledećem postupku:

• napravi se popis materijala koji se troši u preduzeću, uzimajući u obzir dimenzije, kvalitet i oblik,

• utvrdi se utrošak svakog materijala za određeni vremenski period,

• utvrde se cene materijala po jedinici,

• izračunavaju se vrednosti za svaki materijal,

• izvrši se rangiranje materijala po veličini ukupnih troškova

Značaj ABC metode

ogleda se u tome što se prioritet optimizacije i posebna briga daje grupi A, pa tek potom grupi B i na kraju grupi C, što omogućuje da se ostvari visoka ekonomičnost. Na materijalima grupe A primeniće se prvenstveno izračunavanje ekonomičnih nabavki, posebna pažnja će se posvetiti isporučiocima ovih materijala i aranžmani isporuke itd.

Svi materijali se ne troše u velikim količinama, a i angažovanje sredstava je različito. Neki materijali su od većeg značaja, dok su drugi manje bitni. Utvrđeno je da se najveći deo finansijskih ulaganja u zalihe materijala angažuje u relativno mali broj vrsta materijala. Zbog svega rečenog za izbor prioriteta optimizacije treba primeniti ABC metod, odnosno metodu prioriteta. Ova metoda zasniva se na Pareto – Lorencov-om postupku izdvajanja važnih od nevažnih materijala. Po ovoj metodi sve vrste materijala, delova ili proizvoda dele se u tri grupe, s obzirom na troškove koje stvaraju. Grupu "A" čine materijali koji stvaraju najveće troškove, a to znači da se upotrebljavaju u većim količinama i imaju visoku vrednost po jedinici.

Prema tome grupu "A" čine veoma uticajni materijali. Grupu "B" sastoji se od uticajnih materijala i čine srednju grupu s obzirom na troškove. Najzad, grupu "C" čine neuticajni materijali, čiji ukupni troškovi su vrlo niski. Polazeći od ovih saznanja može se istaći da se metoda ABC može koristiti i za predviđanje potrebnih zaliha materijala, jer omogućava uočavanje onih vrsta materijala koje su najpotrebnije u procesu proizvodnje.Koncepcija pažnje, kontrole i upravljanje zalihama, srazmerna je učešću pojedinih grupa u strukturi ukupnih zaliha.

Na grafikonu su povučene dve linije za granicu vrlo uticajnih vrsta materijala na nivou 75% i za granicu neuticajnih vrsta materijala na nivou 95%. Date granice su sve vrste materijala razdvojile u tri grupe: na grupu veoma uticajnih materijala A, grupu uticajnih vrsta materijala B i na grupu najmanje uticajnih materijala C. Pravila za granice A,B i C nisu kruta i određuju se na sledeći način:

• u grupu A spadaju materijali koji čine 10-15% svih vrsta materijala iz ukupnog asortimana i predstavljaju 70-80% vrednosti zaliha,

• u grupu B spadaju materijali 20-30% svih vrsta materijala i predstavljaju oko 20-35% troškova zaliha, što znači da zajedno sa grupom A daju 90-95% ukupnih troškova,

• u grupu C spadaju materijali koji čine 50-70% od svih vrsta materijala, a nose jedva 5-10% ukupnih troškova.

Određivanje pripadnosti

materijala odgovarajućoj grupi vrši se po sledećem postupku:

• napravi se popis materijala koji se troši u preduzeću, uzimajući u obzir dimenzije, kvalitet i oblik,

• utvrdi se utrošak svakog materijala za određeni vremenski period,

• utvrde se cene materijala po jedinici,

• izračunavaju se vrednosti za svaki materijal,

• izvrši se rangiranje materijala po veličini ukupnih troškova

Značaj ABC metode

ogleda se u tome što se prioritet optimizacije i posebna briga daje grupi A, pa tek potom grupi B i na kraju grupi C, što omogućuje da se ostvari visoka ekonomičnost. Na materijalima grupe A primeniće se prvenstveno izračunavanje ekonomičnih nabavki, posebna pažnja će se posvetiti isporučiocima ovih materijala i aranžmani isporuke itd.

15ODREĐIVANJE OPTIMALNE SERIJE PROIZVODA

U proizvodnom preduzeću se slično određivanju ekonomske veličine nabavke postavlja pitanje i ekonomske veličine serije proizvoda. Proizvodi i njihovi delovi mogu se planirati u manjim ili većim serijama. Međutim, samo je jedna veličina serije ekonomski optimalna, odnosno ima najmanje troškove po jedinici. Optimalna veličina serije zavisi od procenjenih troškova držanja zaliha, troškova pripreme proizvodnje, troškova izrade po jedinici proizvoda, odnosno cene koštanja proizvedenih proizvoda. Ona, takođe, zavisi i od procenjene prodaje proizvoda i maksimalnog godišnjeg kapaciteta proizvodnje. Ako se ovo ima u vidu postavljaju se pitanja kako planirati dinamiku proizvodnje nekog proizvoda, u koliko serija, koliko proizvoda proizvoditi u okviru svake serije i kada plasirati radni nalog za otpočinjanje nove proizvodne serije. Za odgovore na ova pitanja razvijena je jedinstvena matematička formula koja glasi:

DPk

Pk

CK

SD2ELS

gde je:

• ELS - ekonomska veličina serije,

• D - procenjena godišnja prodaja ili tražnja,

• S - procenjeni troškovi pripreme jedne serije,

• K - procenjeni troškovi držanja zaliha u % od njihove cene koštanja,

• C - cene koštanja proizvoda,

• Pk - maksimalni godišnji kapacitet

proizvodnje.

gde je:

• ELS - ekonomska veličina serije,

• D - procenjena godišnja prodaja ili tražnja,

• S - procenjeni troškovi pripreme jedne serije,

• K - procenjeni troškovi držanja zaliha u % od njihove cene koštanja,

• C - cene koštanja proizvoda,

• Pk - maksimalni godišnji kapacitet

proizvodnje.

16 LEAN SISTEM

PROIZVODNJE I POSLOVANJA Danas u uslovima globalizacije preduzeća

nastoje da usklade tražnju, odnosno potrebe i zahteva kupaca sa svojim mogućnostima. Međutim, proces ostvarivanja tog sklada je veoma složen. Preduzeća, u okviru toga, traže nova strateška rešenja koja će im obezbediti odgovarajuću poziciju na tržištu. Jedno, od tih rešenja koje je prisutno u poslednjih nekoliko godina, jeste LEAN sistem proizvodnje. Neki autori izraz LEAN u proizvodnji i poslovanju prevode bukvalno kao oslonac na mogućnosti redukovanja troškova i vremena kroz ceo poslovni sistem. Neki pak drugi ovaj izraz prevode, što i jeste prihvatljivije, kao štedljivost u proizvodnji i poslovanju.

Osnovna ideja LEAN

proizvodnje i poslovanja je zadovoljavanje potreba i želja kupaca uz konstantno eliminisanje nepotrebnih gubitaka u svim aspektima poslovanja. Primeri gubitaka su: držanje visokih zaliha, preterano druga priprema proizvodnje, neorganizovano korišćenje prostora, dorada itd. U centru pažnje moraju da budu specifične potrebe kupaca i zato se postavlja pitanje: da li radimo bilo šta što kupac ne želi da plati i kako da prestanemo to da radimo? U uslovima kada u najvećem broju slučajeva tržište određuje cenu potrebno je primenom LEAN principa eliminisati sve nepotrebne troškove u svim organizacionim delovima preduzeća kao poslovnog sistema i ostvariti kvalitet proizvoda i cenu koja će obezbediti profitabilnost.

Često se kao sinonimi za LEAN sistem proizvodnje koriste: Just-In-Time proizvodnja, fleksibilna proizvodnja i agilna proizvodnja. U osnovi LEAN proizvodnje nalazi se filozofija Just-In-Time koja je potekla iz Tojotinog proizvodnog sistema. Sve ove varijante postale su preokupacija savremenih zapadnih privreda. Razmatrajući razloge visokog držanja zaliha Tojotini inženjeri rešili su problem neposredno na samom izvoru. Oni su među razlozima za držanje visokih zaliha prepoznali sledeće:

• zaštita od lošeg kvaliteta materijala, • dugi vremenski period pripreme

proizvodnje, • nesigurnost u blagovremene isporuke

dobavljača.

Prvi razlog držanja visokih zaliha eliminisali su uvođenjem totalne kontrole kvaliteta. Drugi razlog je eliminisan tako što su japanski inženjeri većinu svog posla posvetili smanjenju vremena pripreme

proizvodnje. Poređenja radi, američkim inženjerima

priprema proizvodnje je oduzimala šest sati. Ove razlike su rezultat pogrešne orijentacije američkih inženjera koji su najveći deo svog radnog dana posvećivali smanjivanju vremena proizvodnog ciklusa. Suprotno tome, Tojotini inženjeri koncentrisali su pažnju na smanjenje vremena pripreme proizvodnje. Treći razlog za držanje visokih zaliha eliminisali su uspostavljanjem dugoročnih veza i odnosa sa dobavljačima i njihovo povezivanje sa kontinuitetom proizvodnje. Proizvođač je dobavljačima predočio proizvodni raspored prema kome treba da se obezbede neophodni materijali, delovi i sklopovi u manjim količinama, blagovremeno (Just-In-Time), onako kako su oni njemu potrebni u njegovom proizvodnom procesu. Primena JIT uslovljena nabavkom i isporukama tačno na vreme.

Međutim, LEAN sistem

proizvodnje i poslovanja nije isključivo vezan za nabavku, isporuke i proizvodni proces. Primenom Just-In-Time i u svim ostalim organizacionim delovima preduzeća kao poslovnog sistema dolazi se do LEAN sistema. Primenom LEAN sistema neke kompanije uspele su ne samo da smanje zalihe i vreme pripreme proizvodnje, nego i da smanje vremena proizvodnje i neefikasno korišćenje prostora.

Osnovne elemente LEAN sistema proizvodnje predstavljaju sledeći principi :

• Lean oprema,• Elimisanje gubitaka

prilikom projektovanja,• Fleksibilnost,• Vizuelna fabrika,• Eliminacija grešaka u

pripremi radnog mesta,• Skladištenje na mestima

upotrebe,• Smanjenje vremena

pripreme mašina,• Organizacija radnog

mesta,• Just-In-Time proizvodnja

(Tačno-na-vreme).

Cilj primene LEAN principa je identifikovanje i eliminisanje svih nepotrebnih troškova, skraćivanje vremena razvoja, proizvodnje i isporuke proizvoda.

Primenom principa LEAN opreme podrazumeva opremu koja obezbe|uje brzu promenu alata za različite proizvode, minimalno održavanje, pripremu radnih mesta bez grešaka i eliminisanje gubitaka u fazi projektovanja radnog mesta.

Princip fleksibilnosti zahteva brzo prilagođavanje radnih mesta, procesa proizvodnje ili rasporeda u pogonima, neophodnim promenama. Modularni sistemi su fleksibilni sistemi i odlikuju se mogućnošću jednostavnog kreiranja različitih rasporeda tako da se pojedinačna radna mesta mogu kombinovati i premeštati. Fleksibilnost podrazumeva i brzo prilagođavanje na promene u zahtevima potrošača, organizaciju i pokretanje proizvodnje prema njihovim narudžbinama.

Princip vizuelne fabrike ili vizuelnog menadžmenta odnosi se na sposobnost da se brzo oceni stanje proizvodne aktivnosti posmatranjem procesa. Jasne granice, na primer, između operacije pomažu u uočavanju uskih grla, pokreta operatora i nedostatka materijala.

Princip eliminisanja grešaka u pripremi radnog mesta podrazumeva izradu uputstva za pripremu radnog mesta koja treba da sadrže podatke o operaciji, materijalu i alatu koji se koristi. Ova priprema se mora obaviti sa minimalnim šansama na grešku.

Skladištenje na mestima upotrebe u pogonu ili radionici treba da sadrži dovoljno delova za proizvodnju. Potrebno je obezbediti da materijal bude smešten blizu radnog mesta, ili ako jeste moguće, na samom radnom mestu.

Princip smanjenja vremena pripreme mašina ima izuzetan značaj, s obzirom da zbog smanjenja proizvodne serije i sa povećanjem varijacija proizvoda radnici moraju da vrše promene alata veoma često. Radno mesto mora biti tako projektovano da je to sve efikasno i bez, ako je to moguće, angažovanja drugih radnika.

Organizacija radnog mesta je bitan faktor smanjenja vremena proizvodnje i kontrole procesa. Raspored alata i materijala na radnom mestu treba da bude ostvaren na bazi učestalosti njihovog korišćenja i lakoćom povratka na određena postolja i

držače posle upotrebe.

Najzad, princip Just-In-Time proizvodnja, u ovom slučaju, podrazumeva proizvodnju samo onoga što je potrebno, i to u količinama koja je definisana ritmom u kojim kupac kupuje proizvod. To podrazumeva manje serije i veći varijetet proizvoda. Mora se, pri tome, voditi računa da radna mesta budu tako organizovana i pripremljena, da i manja serija, uključujući i seriju samo jednog komada, bude praktično izvodljiva i ekonomski opravdana.

Lean sistem proizvodnje zasniva se

na eliminisanju svih troškova koji mogu da se grupišu kao:

• troškovi prevelike proizvodnje • troškovi čekanja delova, radnika i

kupaca, • troškovi transporta nastali zbog loše

organizacije u samom procesu proizvodnje,

• troškovi neprikladne obrade koji su rezultat nemogućnosti proizvodnog sistema da zadovolji zahtev kupaca u pogledu kvaliteta,

• troškovi nepotrebnih zaliha koji dodatno poskupljuju proizvodnju usled potrebe uskladištenja viška proizvoda,

• troškovi praznih hodova koji nastaju zbog viška pokreta radnika na radnim mestima,

• troškovi grešaka koje što duže ostanu neotkrivene to više uzrokuju troškove vremena i finansija.

INŽENJERSKO-EKONOMSKA ANALIZA I OCENA EFEKTIVNOSTI PROJEKATA

Preduzeće ne može da se u dužem vremenskom periodu zadrži na istom proizvodnom programu, tehnologiji, organizaciji i upravljanju. Jačanje globalne konkurencije i sve veći zahtevi kupaca traže od preduzeća da se menja i razvija. Proizvodni program nije statična kategorija, sa stalno istim količinama i strukturom proizvoda, već kategorija koja se neprekidno menja, zbog toga što su proizvodi podložni "zakonu nastanka i nestanka". Za preduzeće je veoma važna spoznaja da svaki proizvod ima svoj životni vek, jer ga neprestano upozorava da će mu opstanak biti doveden u pitanje ako u dužem vremenskom periodu zadržava isti proizvodni program. Osnov rasta i razvoja preduzeća je pronalaženje i iznošenje na tržište novih ili modifikovanih postojećih proizvoda. Neprekidno kreiranje novih i promene karakteristika postojećih proizvoda najbolja je strategija razvoja industrijskog preduzeća u poslovnom okruženju.

Uvođenje inovacija u proizvodni program može da ima dvostruko značenje za industrijsko preduzeće: prvo, pruža mu veće izglede u konkurentskoj utakmici na tržištu i drugo, kvalitativna je promena u njegovom razvoju. Preduzeća koja uvode inovacije pod kojima podrazumevamo primenu nove ideje o tome kako da se unapredi proizvod, proces ili usluga, obično doživljavaju ubrzan razvoj. U stvari, preduzeća koja nova naučno - tehnološka znanja, putem inovacije pretvaraju u ekonomsku vrednost imaju nadprosečne stope rasta i ostvaruju nadprosečne finansijske rezultate zato što im se ulaganja u istraživanje i razvoj proizvoda, procesa i tehnologija relativno brzo vraćaju.

Međutim, neprekidni proces inovacija proizvoda, procesa, tehnologija i usluga primorava preduzeće da investira. A investiranje nije ništa drugo nego sadašnje ulaganje radi postizanja budućih efekata. Razvoj novih programa i projekata, kontroliše se i usmerava uglavnom investicionim ulaganjima. Ostavljajući po strani razlike među programima i projektima, može se istaći da se razvojni put svakog od njih sastoji od više međusobno povezanih faza od kojih svaka ima svoje proizvodne i ekonomske karakteristike, pa se zbog toga i različito reflektuju na poslovni uspeh preduzeća. Neosporno je, dakle, da je razumevanje ovih faza neophodno da bi se mogla uspostaviti kontrola nad resursima preduzeća, a radi ostvarivanja razvojnih ciljeva.

Aktivnosti izbora i realizacije projekta su takvog karaktera da zahteveju precizan postupak - redosled faza od ideje o projektu pa do faze njegovog izvršenja. Ove faze razvoja projekta poznate su kao faze životnog ciklusa projekta. U okviru svake faze projekta ispituju se, analiziraju i ocenjuju različiti elementi sa ciljem da se dođe do najbolje odluke. Jer, treba imati u vidu da se strateški ciljevi ostvaruju sa realizacijom jednog ili više pojedinačnih inženjersko - investicionih projekata. Svaki projekat predstavlja celovit poduhvat i njime se može odvojeno upravljati. Pri tome, svaki poduhvat sadrži:

• ideju o preduzimanju neke akcije, • razradu te ideje (npr. u vidu poslovnog plana ili studije izvodljivosti) i • njenu realizaciju. Analogno ovome, a i na osnovu iskustva u realizovanju projekata smatra

se da postoje tri osnovne faze u životnom veku projekata: • faza oportuniteta, • faza analize izvodljivosti i • faza izvršenja.

Faza oportuniteta usmerena na pronalaženje i prikupljanje ideja i njihovo preliminarno ocenjivanje.

U drugoj fazi ideje od kojih se najviše očekuje moraju biti izložene detaljnoj poslovnoj analizi odnosno fizibiliti analizi, koja mora da odgovori na brojna pitanja. Analizira se i ocenjuje rizik, troškovi i koriste izabrane ideje i sagledavaju posledice po ukupnu uspešnost poslovanja preduzeća.

Treća faza, faza izvršenja počinje donošenjem odluke o realizaciji projekta i obuhvata sve aktivnosti do početka redovne proizvodnje - pregovaranje i ugovaranje, projektovanje, gradnju i puštanje u rad kao i kontrolu realizacije projekta (kontrola vremena, resursa i troškova).

IDENTIFIKOVANJE POSLOVNIH IDEJA I NJIHOVA ANALIZA

Polazni faktor u koncipiranju svakog projekta

predstavlja odabrana poslovna ideja. Kreiranje i prikupljanje ideja mora biti organizovan proces, jer jedino se na taj način može dati odgovor na pitanje koju ideju o određenom proizvodu prihvatiti. Prema kriterijumu kreativnosti sve ideje delimo na:

• originalne poslovne ideje koje omogućavaju proizvodnju i prodaju potpuno novih proizvoda,

• korektivne poslovne ideje koje se odnose na menjanje već osvojenih proizvoda i

• reproduktivne poslovne ideje koje se odnose na proizvode i usluge kojih ima na tržištu, ali je tražnja za njima veća od ponude.

Početni korak u svakom inženjersko - ekonomskom procesu mora biti identifikovanje potencijalno dobrih projekata. To je moguće postići primenom dva ključna postupka:

• Pronaći potrebu, a zatim tražiti proizvod koji tu potrebu zadovoljava,

• Imati ideju o određenom proizvodu, a zatim definisati obim potrebe za takvim proizvodom na tržištu.

Prvi pristup podrazumeva raspolaganje velikim bazama podataka i velikim brojem analiza, kao što su:

• proučavanje kataloga proizvedenih proizvoda i imenika sa proizvođačima u određenoj oblasti na osnovu kojih se može doći do podataka o potrebama za proizvodima koje trenutno ne zadovoljava lokalna industrija, potencijalima tražnje, odnosno potrebama tržišta za određenim proizvodom i mogućnostima da se neke specijalizovane komponente koje koriste više proizvođača i koji ih proizvode samostalno za svoje potrebe, proizvede na jednom mestu uz nižu cenu

• proučavanje demografskih trendova zato što promene u starosti stanovništva dovode do promena na odgovarajućim tržištima,

• proučavanje planova razvoja i saradnje sa agencijama za razvoj koje raspolažu podacima o raspoloživim resursima i nedostajućim proizvodima na određenoj teritoriji,

• proučavanje državne regulative koja često utiče na kreiranje mogućnosti za nove poslove kao što su propisi o zaštiti životne sredine, i javni tenderi. Sama država može da ima inovacijski odnos prema industriji i to putem inovativne nabavne politike.Nabavke državnim institucijama služe kao inovacijski projekat vlastitoj industriji (tenderi za nabavke opreme, licitacije za termo i hidrocentrale, vagone i lokomotive itd.

Drugi pristup sadržan je u stimulisanju ideja za novi proizvod. U okviru postupka ispituju se lokalno raspoložive sirovine i resursi, mogućnosti supstitucije uvoza, proučava se kvantifikaciona struktura lokalnog stanovništva, proučavaju implikacije novih tehnologija, koriste industrijski imenici, obilaze sajmovi i izložbe.

Osnovni izvor ideja za nove proizvode i projekte mogu biti i naučno - istraživački instituti, fakulteti, kupci, privredna udruženja, stručna štampa i komercijalne publikacije.

Prethodna izlaganja su pokazala da različiti pristupi nude različite mogućnosti za generisanje ideja. Međutim, konačan izbor projekta mora biti u saglasnosti sa strateškim ciljevima investitora. Prelinarna istraživanja za izbor ideje o novom proizvodu moraju da uzmu u ozbiljno razmatranje sledeća dva kriterijuma:

• ekonomski potencijal koji u sebi nosi projekat novog proizvoda i

• tehničku izvodljivost ideje u novi proizvod - sposobnost službe istraživanja i razvoja da što pre razvije novi proizvod i raspoloživost odgovarajućih kapaciteta i kadrova za njegovu proizvodnju.

FAZA IZVODLJIVOSTI PROJEKTA Ako se u prvoj fazi oportuniteta prihvatila odgovarajuća

investiciona ideja i došlo do zaključka da treba nastaviti dalji rad na projektu, onda se prelazi na sledeću fazu u njegovom životnom veku, tj. fazu izvodljivosti. U ovoj fazi izrađuje se studija izvodljivosti projekta. U procesu upravljanja projektima ova studija zauzima važno mesto. Međutim, ovde treba dodati da pojmovi kao što su studija izvodljivosti, poslovno plan (business plan) i investicioni programi označavaju studije koje se bave istom i sličnom problematikom, s tim što im se pojedini elementi razlikuju po dubini analize. No, ovde treba istaći i definiciju projekta koji je, prema standardu 10006-2001, jedinstven proces ograničen po vremenu, troškovima i resursima, sastavljen od skupa koordiniranih i upravljačkih aktivnosti sa datumom početka i završetka, koji je preduzet radi postizanja cilja usaglašenog sa definisanim zahtevima.

Studija izvodljivosti izabranog projekta treba da prikaže osnovnu ideju, scenarije, projekcije tržišta, tehnologija, kadrova i finansijskih efekata projekta. Ona opisuje prošlost, sadašnjost i budućnost preduzeća koje želi da realizuje odgovarajući projekat. Ona pomaže da se identifikuju faktori koji presudno utiču na uspeh projekta. Prema tome, celovita studija o izvodljivosti projekta na osnovu koje se donose odluke o rentabilmosti, likvidnosti i riziku obuhvata analizu tržišta, tehničko - tehnološku analizu i finansijsku analizu.

ANALIZA TRŽIŠTA Utvrđivanje tržišne perspektive za IIP mora da bude

polazna tačka za preduzeće-investitora. Osnovni, iako ne i jedini, uzroci koji dovode do toga da se realizacija investicionih projekata ne ostvaruje nalaze se u tome što se zanemaruje istraživanje tržišta, u lošoj prognozi tražnje i nepovoljnoj kombinaciji kapitala i rada. Prema tome, ako se želi postići takva realizacija IIP koja će istovremeno značiti i razvoj investitora, neophodno je, pre svega, seriozno obaviti istraživanje tržišta.

Efektivna tražnja predstavlja ukupnu količinu specifičnog proizvoda nabavljenog za određenu cenu na određenom tržištu u određenom vremenskom periodu. Tržište se, opet, može definisati kao skup postojećih i potencijalnih potrošača.

Pod ukupnom tražnjom podrazumevamo oblik ekonomske snage potrošača (kupaca) za materijalnim dobrima i uslugama na tržištu.

Na tražnju najveći uticaj imaju cene, potrošački preferencijali, poverenje u kvalitet proizvoda,mogućnost dobijanja kredita,ugled preduzeća,navike kupaca,dizajn proizvoda,prezentacija proizvoda,kanali prodaje i dr.

Pod ukupnom ponudom podrazumevamo celokupnu količinu ponuđene robe u privredi kao celini u određenom vremenskom periodu. Struktura ponude zavisi od strukture proizvodnje,odnosno količina ponuđene robe zavisi od proizvedene količine po obimu i asortimanu.

Na sledećem grafiku je prikazana zavisnost ponude i potražnje od obima proizvodnje i cene proizvoda,kao i uticaj povećanja kupovne moci na tražnju proizvoda i promena cene koštanja na ponudu proizvoda.

E

VIŠAK

MANJAK

PONUDATRAŽNJA

Q

C

CE

QE

Jednakost ponude i potražnje je tačka u kojoj su ponuđači spremni da po određenoj ceni ponude određenu količinu proizvoda a kupci da za ponuđenu količinu proizvoda plate ponuđenu tržišnu cenu.

Jedan od ključnih elemenata analize projekata je detaljna ocena dimenzija, strukture i karakteristika tražnje proizvoda čija se proizvodnja predviđa. Dimenzija tražnje je u svako doba zavisna od nekoliko promenljivih faktora, kao što su struktura tržišta, konkurencija, elastičnost cena, putevi distribuiranja proizvoda, porast tražnje itd. Zbog toga se analiza tržišta mora vršiti studiozno, uzimajući u obzir sve relevantne faktore, jer neodgovarajuća i neprecizna analiza tražnje i rasta tržišta dovodi ili do predimenzionisanja proizvodnih kapaciteta i njihovog slabog korišćenja ili do podizanja kapaciteta koji je nedovoljan da zadovolji potrebe tržišta.

Cilj proučavanja tržišta je prezentovanje analize tražnje i tržišta prodaje i nabavke.

TRŽIŠTE PRODAJE

Osnovne karakteristike proizvoda

Analiza prodaje i projekcija tražnje proizvoda na domaćem tržištu

Projekcija tražnje treba da obuhvati:

• Predviđanje potencijalne tražnje za pojedini proizvod ili proizvode;• Ocenu potencijalnih dobavljača;• Ocenu stepena prodora na tržište predloženog projekta;• Karakteristike potencijalne tražnje u toku razmatranog perioda.

Tražnja i ponuda na tržištu

StavkaMernajedinic

a

Godine

proteklog razdobljaekonomskog veka

projekta

-8 -7 -6 -5 -4 ... -1 0 1 2............

.....n

1. Domaća potrošnja

2. Domaća proizvodnja3. Izvoz4. Uvoz

5. Domaća ponuda (2-3+4)6. Višak ili manjak (1-5)

Projekcija cena proizvoda

Projekcija cena proizvoda na domaćem i inostranom tržištu

Ovaj deo analize se izvodi posebno za domaće tržište i posebno za sva strana tržišta na koja preduzeće-investitor namerava da izvozi. Kao što se iz sledeće tabele vidi, potrebno je navesti vlastitu prodajnu cenu, cene domaće konkurencije, izvozne cene i uvozne cene za poslednjih 6 do 8 godina i ekonomski vek projekta.

Projekcija cena proizvoda

Stavka

Godine

proteklog razdoblja ekonomskog veka projekta

-8 -7 -6 -5 -4 ... -1 0 1 2 ................. n

1. Proizvod 1a) Domaća prodajna cena - investitor - konkurent 1 - konkurent 2 ......... .........b) Izvozna cena - u Zemlju 1 - fakturna vrednost - premija - transp. i ostali tro{kovi - u Zemlju 2 ......... .........c) Uvozne cene - iz Zemlje 1 - fakturna vrednost - carina - transp. i ostali tro{kovi - iz Zemlje 2 ......... .........2. Proizvod 2a) Domaća prodajna cena ......... .........

Metode predviđanja tražnje

• Metodi predviđanja tražnje se mogu podeliti na:

• Analitičke metode (trend, poligonalni trend, regresija)

• Subjektivne metode (delfi, anketni metod, scenario metod).

Primer predviđanja vrednosti tražnje papira

GodinaDohodak postanovniku

(din)

Povećanjedohotka uodnosu napočetnu go

dinu (%)

Povećanje

tražnjepapira

(%)

Tražnjapapira

postanovni

ku(kg)

Brojstanovni

ka(mil)

Tražnja

papira(hiljad

etona)

Početnagodina2004.

800 - - 2,00 10,00 20,0

Projekcija:

2005. 840 5 10 2,20 10,5 23,1

2006. 848 6 12 2,24 10,7 24,0

2007. 864 8 16 2,32 10,8 25,0

2008. 880 10 20 2,40 11,0 26,4

2009. 920 15 30 2,60 11,2 29,1

TRŽIŠTE NABAVKE

• Tržište nabavke je recipročno tržištu prodaje. Svaka realizacija investicionog projekta podrazumeva nabavku sirovina, poluproizvoda, energenata, opreme itd. U širem smislu, nabavka obuhvata planiranje nabavke, izbor dobavljača, praćenje izvršenja nabavke, transport i evidenciju. Zato od racionalnog i uspešnog sprovođenja nabavke umnogome zavisi i krajnji rezultat realizacije projekta.

Osnovne karakteristike planiranih sirovina, materijala i delova

• Nabavku sirovina treba orijentisati na domaće izvore

• Utvrditi količine, kvalitet i cenu• Analizirati nabavku u predhodnih 5 godina i

prognozirati nabavku u narednih 5 godina

Nabavke sirovina,repromaterijala,pomoćnih materijala i delova

Sirovine, repromaterijali, pomoćni materijali i delovi -5 -4 -3 -2 -1

1. Sirovina 11.1 Dobavljač 1

- prosečni nabavni rok- količina- jedinična cena- vrednost- 1.2 Dobavljač 2.............1. Sirovina 2.............

1 2 3 4 5

Godine proteklog razdoblja Godine budućeg razdoblja

TEHNIČKO-TEHNOLOŠKA ANALIZA PROJEKTA Inženjerko-investicioni projekat je jedna

kopleksna celina, sastavljena iz više međusobno povezanih i usaglašenih elemenata, kao što su tržišni, tehnički, tehnološki, organizaciono, ekološki, ekonomski, finansijski i drugi.

Projekat treba da predstavlja jedno tehno - ekonomsku celinu, a pri oceni svakog projekta, jedan od osnovnih zahteva je obezbeđenje takve njegove celovitosti, kao jednog od osnovnih preduslova efikasnosti investicionog poduhvata.

Tehničko - tehnološki deo projekta ima zadatak da za projektovani program proizvodnje definiše tehnologiju proizvodnje, dimenzioniše proizvodne kapacitete i da prikaže sve ostale veličine potrebne za izvođenje ekonomsko - finansijske analize opravdanosti ulaska u datu investiciju.

Faze tehničko – tehnološke analize projekta

Izbor tehnologije u proizvodnji nekog proizvoda je kompleksan proces, uslovljen specifičnošću proizvoda. Tehničko - tehnološka analiza treba da definiše potrebnu tehnologiju, da uzme u razmatranje više alternativnih tehnologija (ako je to moguće) i da izabere za dati projekat najpovoljniju alternativu. Aspekt odnosa veličine uloženog kapitala i angažovane radne snage ima značajan uticaj na izbor tehnologije. U zemljama sa relativno jeftinom radnom snagom ovaj odnos je bitan, kako zbog ciljeva zapošljavanja, tako i zbog pitanja direktnih troškova na nivou preduzeća.

Kroz izbor opreme treba u osnovnim crtama definisati optimalne grupe mašina i opreme potrebne za specifični proizvodni kapacitet korišćenjem specifičnih proizvodnih metoda. Značaj selekcije zavisi od vrste projekta. Za većinu procesnih industrija mašine ili grupe mašina treba definisati za pojedine faze proizvodnog procesa na taj način da se pojedine faze uklapaju jedna u drugu. Zbog toga je potrebno u svakoj procesnoj fazi definisati opterećenje kapaciteta i uporediti ga sa potrebnim kapacitetom mašina u sledećoj fazi proizvodnje.

Pri izboru opreme neophodno je izvršiti njenu klasifikaciju koja se u zavisnosti od vrste i složenosti određene delatnosti može podeliti na:

• proizvodnu (tehnološku) opremu,• transportnu opremu, • skladišnu opremu, • opremu za kontrolu kvaliteta,• opremu za održavanje,• energetsku opremu,• opremu za zaštitu okoline i zaštitu na radu i• infrastrukturnu opremu.

Pregled potrebne opreme

Red.

brojNAZIV OPREME

Nazivoperac.iz tehn.procesa

Tehnol.

kapacit.

Obim proizvodnj

e

Broj oprem

e

Broj radn. po

smenama

Ukupan broj

potrebne

opreme

1.

Proizv. (tehnološka oprema)

(Detaljna specifikacija)

2.Transportna oprema(Detaljna

specifikacija)

3.Skladišna oprema(Detaljna

specifikacija)

4.

Oprema za kontrolu kvaliteta

(Detaljna specifikacija)

5.

Oprema za održavanje

(Detaljna specifikacija)

6.Energetska oprema(Detaljna

specifikacija)

7.

Oprema za zaštitu na radu

(Detaljna specifikacija)

8.

Infrastrukturna oprema

(Detaljna specifikacija)

KAPACITET I OBIM PROIZVODNJE Kapacitet označava proizvodnu sposobnost pojedinačne opreme na

kojoj se može proizvesti određena količina proizvoda. Sa stanovišta tehnoloških aspekata investiranja poseban značaj se

pridaje kategoriji tehničkog kapaciteta koji se klasifikuje na:• maksimalni,• tehnološki ili radni i • minimalni kapacitet• Maksimalni kapacitet (Cmax) je vrednost proizvodnje koju proizvodna

oprema ne može prekoračiti s obzirom na tehničke karakteristike, a ostvaruje se angažovanjem opreme i radne snage maksimalnim opterećenjem, bez zastoja u procesu proizvodnje.

• Tehnološki kapacitet (Cteh), uzima u obzir i potrebna vremena za održavanje normalne radne sposobnosti opreme.

• Minimalni kapacitet (Cmin), je onaj kapacitet opreme ispod koga određena proizvodnja nije celishodna.

• Optimalni kapacitet (Copt) nalazi se u granicama između minimalnog i maksimalnog kapaciteta. Optimalni kapacitet proizvodnje u zavisnosti od tipa i vrste proizvodne delatnosti kreće se uglavnom u granicama od 75-90%.

Pregled kapaciteta i obima proizvodnje

Red.broj

Proizvodni asortiman ili reprezentat

proizvoda

Jed.mere

Prva godina veka

projekta

(n-1) godina veka

projekta

n-ta godina veka

projekta

1. PROIZVOD 1 (REPREZENTANT)

-Tehnološki kapacitet-Planirani obim

proizvodnje-Ostvareni obim

proizvodnje-Stepen iskorišćenosti

kapaciteta

3. PROIZVOD (n-1)(REPREZENTANT)-Tehnološki kapacitet-Planirani obim

proizvodnje-Ostvareni obim

proizvodnje-Stepen iskorišćenosti

kapaciteta

4. PROIZVOD n (REPREZENTANT)

-Tehnolo{ki kapacitet-Planirani obim

proizvodnje-Ostvareni obim

proizvodnje-Stepen iskorišćenosti

kapaciteta

KVALIFIKACIONA STRUKTURA I BROJ RADNIKA

Procena potrebe za kadrovima je složena aktivnost i zasniva se na definisanju broja radnika, odgovarajućeg obrazovanja, osposobljenosti i iskustva.

MATERIJALNI INPUTI PROIZVODNJE

Za realizaciju planiranog obima proizvodnje po usvojenom tehnološkom procesu potrebno je nesmetano snabdevanje materijalima koji ulaze u sastav proizvoda (sirovine i gotovi delovi) i materijalima koji omogućavaju izvođenje postupka promene stanja (ulja za podmazivanje, sredstva za hlađenje, različiti pomoćni materijali).

Na bazi definisanog obima proizvodnje i podataka o jediničnim normativima utroška materijalnih inputa, izračunavaju se njihove ukupne količine po godinama ekonomskog veka projekta za pojedinačni proizvodni asortiman ili ako je to neophodno za reprezentant proizvoda.

Pregled materijalnih inputa

Red.broj NAZIV INPUTAJed.mer

e

Prva godina veka

projekta

(n-1) godina veka

projekta

n-ta godina veka

projekta

1.

INPUT 1 (REPREZENTANT) (Specifikacija po proizvodnom asortimanu ili reprezentatu)

2.

INPUT 2 (REPREZENTANT) (Specifikacija po proizvodnom asortimanu ili reprezentatu)

3.

INPUT (n-1) (REPREZENTANT) (Specifikacija po proizvodnom asortimanu ili reprezentatu)

4.

INPUT n(REPREZENTANT) (Specifikacija po proizvodnom asortimanu ili reprezentatu)

SVEGA UKUPNOINPUTI

(REPREZENTANT)

ENERGENTI

Ograničena raspoloživost izvorima energije i njena sve viša cena nameću potrebu da se posebna pažnja posveti korišćenju energije, bilo za direktne proizvodne potrebe (tehnološke), bilo za ostale potrebe koje su u vezi sa proizvodnjom

U zavisnosti od vrste delatnosti, potreba za energentima sastoji se u potrebi za:

• električnom energijom za pokretanje proizvodnje opreme za osvetljenje i termičku upotrebu;

• vodom potrebnom za industrijske svrhe i za piće i

• komprimovanim vazduhom, acetilenom.

Pregled tehnološke potrošnje energenata

Red.broj

NAZIV OPREME

Faktor optereće

nja opreme

Broj časova rada

opreme

Instalisana snaga opreme po vrsti

energ.

Potrošnja energ.

u prvoj godini veka

projekta

Potrošnja energ.

u (n-1) godini veka

projekta

Potrošnja energ.

u n-toj godin

i veka projekta

1.Proizvodna

oprema po specifikaciji

2. Transportna

oprema po specifikaciji

3.Skladišna oprema

po specifikaciji

4.

Oprema za kontrolu kvaliteta po specifikaciji

5.

Oprema za održavanje po specifikaciji

6.Energetska

oprema po specifikaciji

7.

Oprema za zaštitu okoline i zaštitu na radu po specifikaciji

8.Infrastrukturna

oprema po specifikaciji

EKOLOŠKA ANALIZA PROJEKATA

Faktor koji se posebno analizira u investicionoj studiji odnosi se na zaštitu životne sredine. Danas skoro svaki projekat zahteva od inženjera usvajanje etičkog principa da tehnička rešenja za čoveka imaju smisla tek ako mogu da se uklope u opšti sklad prirode. Sve što nam je korisno, a šteti nekome i negde, u krajnjem bilansu neće biti korisno ni za nas. Taj mali aksiom moralne ispravnosti, zbog koga se grade filtri, recikliraju papir, staklo i metal, zbog koga ćemo se, u budućnosti, sve više okretati biotehnologijama, stavlja pred inženjere niz novih problema koje mora da rešava. Zakonski propisi u tom pogledu su sve strožiji, kao i zahtevi običnih ljudi da žive u sredinama koje su najmanje moguće zagađenje. Zaštita životne sredine je karika između ekologije i tehnike.

• U svakoj investicionoj studiji moraju sagledati svi aspekti problema u vezi sa zaštitom životne sredine. Time ekologija dobija značaj faktora za koji se mora osigurati da ne bude prepreka realizaciji odgovarajućeg projekta. A da bi odgovarajući projekat bio u funkciji zaštite životne sredine, inženjeri moraju, pre svega, imati saznanja iz odgovora na sledeća pitanja:

• kako sprečiti da industrijske otpadne vode zagađuju slatkovodne i morske sisteme;

• šta raditi sa otpacima koji narušavaju prirodni i biološki ciklus i bitno smanjuju površine bioproduktivne zemlje;

• kako sprečiti zagađenje vazduha sagorevanjem goriva organskog porekla;

• kako izvršiti zaštitu od različitih vrsta buke, vibracija i radijacija, koje negativno deluju na životnu funkciju čoveka, životinja i biljaka?

Ova, kao i druga pitanja u vezi zaštite životne sredine traže od inženjera pronalaženje odgovarajućih ekoloških rešenja u svakom industrijskom projektu. Značaj ovih rešenja za naša preduzeća je utoliko veći ako se ima u vidu činjenica da će morati da se prilagođavaju evropskom sistemu standarda za ekološki menadžment. Serija novih standarda ISO 14000 će u budućnosti širom sveta normirati i kontrolisati ekološki relevantno ponašanje preduzeća".

Da bi odgovarajući projekti udovoljili zahtevima evropskog sistema ekomenadžmenta, potrebno je da se obezbedi primena onih tehnologija i postrojenja koja će se, pored proizvodnih i ekonomskih parametara, posedovati i parametre životne sredine. U stvari, inženjeri mogu tragati za onim tehnologijama i postrojenjima koja će u svim fazama pripreme i realizacije projekta omogućiti zaštitu čovekove okoline. "Projektovanje takvih postrojenja zahteva posebnu pažnju kod sprezanja tokova materijala i energije uz automatizaciju procesa prema raspoloživim rešenjima i novim rešenjima koja bi se ugradila tokom eksploatacije postojenja... Proizvodnja i strožije norme zaštite životne sredine, podrazumevaju u najvećoj mogućoj meri štednju prirodnih izvora materijala i energije".

Međutim, pri definisanju i projektovanju novog proizvoda mora se voditi računa ne samo o utrošku materijala i energije, već i o zameni jednih materijala drugim, zameni fizičkih materijala informacionim inputima odnosno znanjem, masi proizvoda (manji po obimu i težini - laka konstrukcija - koja obezbeđuje manje troškove transporta i lakšu manipulaciju u prevozu), periodu trajanja, mogućnostima popravke i regeneracije proizvoda. Zato, vredno pažnje je i sledeće upozorenje: "Naučno-tehnički napredak ne sme da se koči merama zaštite životne sredine, nego naprotiv, mere zaštite životne sredine treba da obogate racionalnijim i jednostavnijim rešenjima i da uklope u sklad prirode tehniku koja se predugo, i na štetu svih nas, iz nje izdvajala.

Izbor odgovarajućih postupaka i postrojenja za sprečavanje zaga|enja vazduha, vode kao i za preradu otpadaka, predstavlja složen problem za inženjere. Pri tome tehničke karakteristike procesa i opreme, stepen složenosti životne sredine i ukupni troškovi treba da budu osnovni kriterijumi za ovaj izbor.

Kriterijumi za izbor procesa i postrojenja za prečišćavanje gasova su:

• Stepen razvoja i primene - vlažno prečišćavanje gasova u odnosu na suvi i polusuvi postupak ima najdužu industrijsku primenu i najveći broj izgrađenih postrojenja;

• Stepen izdvajanja zagađujućih komponenti - kod vlažnih postupaka stepen izdvajanja SO2, HCL i teški metali iznose iznad 90%, a kod nekih suvih i polusuvih postupaka stepen izdvajanja, na primer SO2 iznosi 40% do 50%;

• Složenost postrojenja - broj, veličina i raznovrsnost opreme;• Karakteristike produkata - pri izradi glavnog projekta mora se dati

rešenje uklanjanja-deponovanja produkata iz procesa;• Potrošnja radnih materijala i energije;• Elastičnost postrojenja u radu - prilagođavanje postrojenja u radu u

uslovima promene protoka dimnih gasova i promene koncentracije zaga|ujućih komponenti;

• Potrebne građevinske površine;• Pogonska sigurnost;• Raspoloživost postrojenja.

Međutim, na izbor odgovaraju}eg postrojenja za prečišćavanje dimnih gasova bitno utiču investicioni i ekploatacioni troškovi. Jer, treba imati u vidu da će ukupni troškovi izabranog postrojenja teretiti proizvodnju budućeg novog proizvoda. Da bi se to izbeglo, mora se razmotriti i mogućnost dorade ili prerade izlaznog produkta odsumporovanja dimnih gasova u odgovarajući proizvod i njegov plasman na tržištu. Na primer, dorada podrazumeva sušenje i briketovanje izlaznog produkta radi dobijanja gipsa tržišnog kvaliteta, ili prerada koja podrazumeva proizvodnju veštačkog đubriva od izdvojenog SO2 i sl. Doradom ili preradom i prodajom produkta sistema za odsumporovanje dimnih gasova obezbeđuje se povećanje prihoda glavnog projekta. Prema tome, planirano ulaganje može da ima kako ekološki tako i proizvodni karakter, tj. njegovom realizacijom ostvariće se veća zaštita okoline, s jedne strane i osiguraće se novi proizvodi, bilo za sopstvene namene, bilo za tržište, s druge strane.

U svakom slučaju, poređenje različitih postrojenja za odsumporavanje dimnih gasova mora da se vrši i na osnovu:

• Iznosa ukupnih investicija koje obuhvataju materijalna ulaganja (zemljišta, građevinske objekte i opremu), nematerijalna ulaganja (otkup materijalnih prava), trajna obrtna sredstva i troškove probnog pogona.

• Godišnjih materijalnih troškova koji obuhvataju poslovne rashode (materijalne troškove, amortizaciju i plate) i rashode finansiranja.

• Specifične pokazatelje koji treba da izraze uticaj izgradnje postrojenja za odsumporavanje na profitabilnost noseće proizvodnje, i daju osnovne parametre za sve posmatrane varijante (neto sadašnja vrednost svih izdataka, troškovi po toni odstranjenog SO2 i sl.).

Međutim, kod uvođenja procesa odsumporavanja dimnih gasova treba sagledati i eksterne koristi i troškove, tj. posredne ekonomske efekte. Prvi i najvažniji efekat postrojenja treba da bude poboljšanje vazduha u reonu prostiranja dimnih gasova. To dalje vodi do smanjenja pojave "kiselih kiša", što posredno dovodi do pozitivnih efekata u poljoprivredi, opštem zdravlju ljudi i sl. No, drugi efekat se najčešće ostvaruje povećanjem cene koštanja, na primer, električne energije, a time i njene prodajne cene, jer se troškovi zaštite okoline moraju uračunati u prodajnu cenu. Negativni efekti ove eksternije dovešće do porasta troškova kod svih privrednih subjekata koji se snabdevaju električnom energijom, što će sa svoje strane uticati na pad konkurentnosti domaćih proizvoda na stranom i nacionalnom tržištu. Najzad, bitan posredan efekat predstavlja i oportunitetni trošak.

Posmatrano sa šireg društvenog aspekta, uvođenje prečišćavanja dimnih gasova proizvodi negativne efekte u vidu pojave oportunitetnog troška neostvarivanja pozitivnih efekata ulaganja tog dela novčanog kapitala u druge svrhe. Znači ako se preduzeće opredelilo za ulaganje u postrojenje za odsumporavanje, onda se ono odriče kamate koju je moglo zaraditi da je ta novčana sredstva stavilo na depozit kod banke.

Postupci za preradu otpadnih voda u neposrednoj su vezi sa karakteristikama proizvodnih procesa. Otuda pri izboru novih ili racionalizacije postojećih procesa treba polaziti od sledećeg:

• Dati prednost onim rešenjima sa manjom potrošnjom vode i manjim zagađivanjem otpadnom vodom;

• Od zahteva za što većim dobijanjem sekundarnih sirovina iz procesa korišćenja i prerade otpadnih voda;

• Dati prednost onim rešenjima koja zamenjuju vodu drugim sredstvima, posebno vazduhom u procesima hlađenja;

• Ako proizvodi imaju istu vrednost, tj. istu cenu, onda prednost treba dati proizvodnji sa manjom specifičnom potrošnjom vode.

Izbor i primena odgovarajućih procesa i metoda za preradu otpadnih voda (mehaničke, hemijske, toplotne i biološke) zavisi i od visine ukupnih ulaganja i troškova. Naime, ukoliko je vrednost nekih parametara ni`i za jedan metod, a drugih za drugi, rangiranje za vrši na bazi preferencija u pogledu važnosti sledećih parametara:

a) visine investicija i b) godišnjih troškova rada. Najzad, konkretan izbor odgovarajućeg postupka za

preradu otpadnih voda zavisi}e, pre svega, od budućih standarda iz oblasti zaštite životne sredine.

Mehanički postupci su: izdvajanje grubih nečistoća pomoću rešetki i sita, taloženje, flotacija, filtriranje, centrifugiranje. U grupu toplotnih postupaka spadaju: isparavanje, destilacija, ekstrakcija, membranska filtracija, hlađenje. Hemijski postupci su: taloženje, flokulacija, neutralizacija, katalitička oksidacija, izmena jona i dezinfekcija.

Kategorizacija otpadaka bitno utiče na izbor odgovarajućih procesa i postrojenja za njihovo otklanjanje. Prema agregatnom stanju otpaci mogu biti čvrsti, tečni i gasoviti, a sa stanovišta primene mera zaštite, na postrojenjima i opremi za uklanjanje otpadaka otpaci se dele na: industrijske (specifične), ekplozivne, raspadajuće (hemijske), infektivne, radioaktivne, gasovite (opasne), laboratorijske. Očigledno je, dakle, da ove razne vrste otpadaka utiču i na izbor postupka za njihovu preradu u proizvode tržišnog kvaliteta ili za njihovo odlaganje na deponije, potapanje u more, sipanje u kanalizaciju ili pak za njihovo sagorevanje bez iskorišćenja toplote. U svakom slučaju, pri izboru odgovarajućeg postupka za preradu ili otklanjanje otpadaka treba poći od toga u kojoj meri on obezbe|uje zaštitu okoline i kakvi su ekonomski efekti njegove primene. Tako, na primer, pri izboru tehnološkog procesa za preradu smeša treba se držati sledećih preporuka:

• a) izabrati što jednostavniju tehnologiju; na primer, bolje je izabrati jednostepeni, nego višestepeni proces;

• b) prethodne i naknadne procese svesti na što je moguće manju meru;

• c) angažovati minimalni broj kadrova za rad na postrojenju;

• d) primeniti tehnologije i uređaje sa proverenim eksploatacionim tehničko-ekonomskim karakteristikama;

• e) izabrati takva tehnološka rešenja koja u budućnosti mogu zadovoljiti i strožije zakonske norme od postojećih.

Ekonomski uslovi za izbor tehnologije za preradu smeša su:

• troškovi rada postrojenja treba da su što manje osetljivi na kratkovremene ili dugovremene oscilacije cena, opreme, produkata, energije...";

• da postrojenje ima elastične radne karakteristike pri izdvajanju mogućih sekundarnih sirovina.

Objašnjeni izbor i primena odgovarajućih procesa i postrojenja za zaštitu okoline od tri glavna izvora zagađenja (zagađenja vode, zaga|enja vazduha i otpaci) nisu jedini zadaci inženjera, jer u metaloprera|ivačkim preduzećima kao zadatak javlja se i zaštita od buke i tome slično. Velika slabost našeg dosadašnjeg investiranja u nove tehnologije ogledala se u tome što nije posvećivana adekvatna pažnja ekološkim rešenjima i troškovima. Danas, problem ekologije ne može biti samo problem preduzeća - investitora. Zaštita životne sredine mora biti i stvar naše države i njenih organa. Naravno, država mora zakonodavno utvrditi standarde (norme) mogućeg zagađenja okoline. Svaki investitor pri tome može samostalno da odlučuje da li će ispuniti samo propisane standarde ili će učiniti i više u oblasti zaštite životne sredine.

Propisani standardi mogu čak destimulativno delovati na pronalaženje i primenu odgovarajućih ekoloških rešenja u projektima. no, problem zaštite okoline država može pospešiti odgovarajućim subvencijama potencijalnim investitorima u industriji. Ako investitor "zagađivač" sam snosi troškove zagađenja, onda ih, po pravilu, uračunava u cenu koštanja i time povećava prodajnu cenu proizvoda, što može, samo po sebi, izazvati lančani rast cena, odnosno porast inflacije. Samo je integracijom ekološke regulacije i ekonomske politike u različitim oblastima privrede, moguće obezbediti čuvanje i poboljšavanje zdrave čovekove okoline

20 FINANSIJSKO

PLANIRANJE INŽENJERSKO - INVESTICIONIH PROJEKATA

Finansijsko planiranje je veoma značajan element inženjersko - investicionog projekta. Ovo planiranje međusobno povezuje sve prethodne delove projekta - proizvodne, tehnološke, tržišne i organizaciono - kadrovske. Finansijski plan je novčani izraz svih investitorskih operativnih planova. Njih treba uraditi posle analiziranja tržišta i tačno utvrđenih činjenica vezanih za efikasnost, alokacije resursa i efikasnosti njihovog korišćenja.

Cilj projektnog finansijskog planiranja je dobijanje informacija za:

1) vrednovanje projekta,

2) utvrđivanje potrebnih investicionih ulaganja i

3) pronalaženje adekvatnih izvora finansiranja projekta

Za projekat je potrebno da se ponude budući finansijski podaci odnosno finansijske projekcije. Ove projekcije se odnose na projekcije bilansa stanja i bilansa uspeha, finansijske i ekonomske novčane tokove. Upravo, zbog toga se u finansijskom planiranju projekta služimo istovremeno sa dve metodologije: metodologijom novčanih tokova i računovodstvenom metodologijom.

Metodologijom novčanih tokova utvrđuju se:

• početno investiciono ulaganje,• godišnji neto novčani tok od

eksploatacije projekta i • likvidaciona ili preostala vrednost

projekta. Za sve ove novčane tokove utvrđuje

se njihov vremenski raspored za ceo korisni vek projekta. Time se stvaraju uslovi za praćenje likvidnosti projekta i primenu odgovarajućih metoda, koje uvažavaju vremensku vrednost novca, za njegovu ocenu. Vremenska vrednost novca se zasniva na shvatanju opornutitetnih troškova novca prema kome novac nije besplatan, već i on ima svoju cenu koja je jednaka propuštenom prinosu koji bi se mogao ostvariti ulaganjem raspoloživog novca u najpovoljniju odbačenu alternativu, na primer, u neki drugi projekat ili banku. Na cenu novca utiče i rizik koji nosi neko ulaganje. Koncept vremenske vrednosti novca zahteva vremensko usklađivanje vrednosti očekivanih prihoda i nastalih troškova. Oportunitetni troškovi se definišu kao propuštena dobit koja je izgubljena ili žrtvovana kada izbor jednog projekta zahteva napuštanje drugog projekta. Kao takvi oni nisu predmet računovodstvenog obuhvatanja. Međutim, oni su uvek značajni u situacijama kada su resursi preduzeća oskudni, odnosno ograničeni. U tim slučajevima postaju mera racionalnog poslovnog odlučivanja.

Na osnovu prikupljenih podataka

o vrstama nekretnina, opreme, postrojenja, uređaja, sirovina i materijala, njihovom obimu i cenama, o ulaganjima u zalihe nedovršene proizvodnje i u gotovim proizvodima i potraživanjima, uvažavajući pri tome koeficijent obrta, utvrđuje se plan ukupnih investicija koji obuhvata i obračun potrebnih ulaganja u trajna obrtna sredstva.

Plan ukupnih investicija treba da obuhvati i nematerijalne investicije kao što su ulaganja u razvoj proizvoda i tržišta, obuka kadrova, kupovina licenci i sl.

Trajna obrtna sredstva

angažuju se uglavnom u:

– prosečne zalihe gotovih proizvoda,

– prosečne zalihe sirovina i materijala,

– prosečnu vrednost nedovršene proizvodnje,

– kupce.

Na osnovu plana

ulaganja u trajna obrtna sredstva i plana ulaganja u opremu i građevinske objekte i plana ostalih ulaganja (doprinosi i takse, projektna dokumentacija i sl.) sastavlja se plan ukupnih investicija. Međutim, ovde će se prikazati samo primer konačnog plana ukupnih investicija.

Pored utvr|ivanja ukupnih investicionih

ulaganja, Metodologija novčanih tokova obuhvata i utvrđivanje godišnjih novčanih tokova od eksploatacije projekta koji obrazuju dve vrste tokova: negativni, odlivi za tekuća ulaganja u poslovanje i pozitivni, prilivi od prodaje proizvoda i usluga. Razlika između ovih dvaju veličina je neto gotovinski tok. On se planira za ceo ekonomski vek projekta. Najzad, na kraju procenjenog ekonomskog veka projekta ostaje likvidaciona ili preostala vrednost u građevinskim objektima, opremi i postrojenjima, instalacijama i obrtnim sredstvima. Likvidaciona vrednost je procenjeni neto iznos koji preduzaće očekuje da će dobiti za sredstvo na kraju njegovog ekonomskog veka po odbitku troškova otuđenja.

Finansijsko upravljanje projektom zasniva se na predvi|anjima o investicionim ulaganjima, neto gotovinskim tokovima, likvidacionoj vrednosti i ekonomskom veku trajanja projekta. Međutim, buduće novčane tokove nemoguće je predvideti sa sigurnošću, pa je stoga potrebno, uz korišćenje odgovarajućih metoda procene rizika, sagledati prihvatljivost projekta i u nepovoljnim uslovima poslovanja. Metode ocene projekta u uslovima rizika obradićemo na kraju razmatranja inženjersko - ekonomskih analiza i ocena projekata.

Sastavni deo finansijskog planiranja projekta, je, kako je već istaknuto, računovodstvena metodologija. U ovoj metodologiji javljaju se dva međusobno povezana bilansa: bilans stanja i bilans uspeha. Pomoću bilansa stanja ocenjujemo finansijski položaj projekta na dan otpočinjanja realizacije projekta, a pomoću bilansa uspeha dinamičku sliku promena finansijskog položaja projekta u određenom obračunskom periodu. Ovi bilansi se mogu raditi samo za prvu godinu, za svaku godinu ili kao prosek u veku trajanja projekta.

• Investiciona ulaganja planiraju se na osnovu projekcije dugoročnih sredstava (nekretnina, opreme, postrojenja, uređaja i sl.) i obrtnih sredstava, pri čemu se ne vodi računa o vremenskom rasporedu plaćanja za njihovo nabavljanje. Ukoliko se koriste krediti sa grejs periodom i krediti u periodu gradnje, obračunava se kamata i interkalarna kamata koje se uključuju u vrednost osnovnih sredstava.

• Na osnovu projekcije prihoda i rashoda i računovodstvenih principa prikazuje se bilans uspeha projekta. Plan prihoda se zasniva na očekivanoj prodaji proizvoda ili usluga po godinama. Na osnovu prethodnih tržišnih istraživanja o mogućem obimu prodaje i tržišnoj ceni dolazi se do

vrednosti prihoda po godinama. U našem hipotetičkom primeru plan prihoda od

prodaje u prvoj godini projektovanog perioda iznosio bi 70 miliona dinara. U narednim godinama doći će do povećanja prihoda koji će, pri punom korišćenju kapaciteta, iznositi prosečno godišnje 110 miliona dinara računato po stalnim cenama.

Analogno planiranim prihodima planiraju se i rashodi koji će nastati u vezi sa sticanjem tih prihoda, obračunati prema računovodstvenim pravilima. Dakle, potrebno je predviteti ukupne rashode za svaku godinu ekonomskog veka projekta, u koje u principu spadaju troškovi materijala, amortizacije, bruto zarada, energije, transporta, održavanja i ostali troškovi. Međutim, pre nego što izvršimo projekciju rashoda analiziraćemo izvore finansiranja i s tim u vezi obračun kamata koje ulaze u te rashode. Takođe će se prikazati formiranje neto gotovinskog toka na bazi projektovanog bilansa uspeha.

Primer obračuna potrebnih ulaganja u trajna obrtna sredstva

Redni broj Elementi Godišnji iznos Dani vezivanja Koeficijent obrta Potreban iznos

I Obrtna sredstva - - - 12292

1. Zalihe 41000 30 12 3417

2. Potraživanja 71000 45 8 8875

II Tekući izvori - - - 7551

1.

2.

3.

4.

Dobavljači 41000 60 6 6834

Amortizacija 1700 30 12 142

Bruto zarade 4500 30 12 375

Ostale obaveze 2400 30 12 200

Ukupno potrebna ulaganja u trajna obrtna sredstva (I-II) 4741

Primer plana ukupnih investicija (u 000 din)

Redni broj Elementi Vrednost u %

I

1.

2.

II

III

Osnovna sredstva 43000 89,14

Gra|evinski objekti 25000 58,14

1.1. Postojeći objekti 0 0,00

1.2. Investicija u objekte 25000 58,14

Oprema 18000 41,86

2.1. Postojeća oprema 1000 5.56

2.2. Oprema koja se nabavlja

17000 9,44

Trajna obrtna sredstva 4741 9,83

Ostala ulaganja 500 1,03

Ukupno 48241 100%

ANALIZA IZVORA FINANSIRANJA Na osnovu plana ukupnih investicija utvrđuju se neophodna

ulaganja koja treba uskladiti sa izvorima finansiranja. Pri tome, analiza finansijskih mogućnosti preduzeća - investitora mora biti vezana za utvrđivanje potreba za ukupnim i sopstvenim sredstvima. Analizom bilansa stanja, bilansa uspeha i izveštaja o gotovini za prethodne tri godine moguće je proceniti finansijske mogućnosti investitora. Za ovu analizu se koristie razne vrste racio brojeva, kao što su pokazatelji likvidnosti i solventnosti, pokazatelji aktivnosti ili upravljanja, pokazatelji finansijske strukture, rentabilnosti i kapitalizacije

Analiza konstrukcije finansiranja projekta

predstavlja postupak za utvrđivanje visine sredstava koja su potrebna za njegovo finansiranje. Ona ukazuje i na moguće učesnike u zatvaranju finansijske konstrukcije projekta. Izbor načina za finansiranje projekta zavisi ne samo od vrste projekta nego i od stepena razvijenosti tržišta kapitala i funkcionisanja tržišta u zemlji. Nesporno je, dakle, da nivo razvijenosti tržišnih institucija u zemlji utiče na potencijalne izvore finansiranja projekta.

Izvori dugoročnih finansijskih sredstava su interni i eksterni. Interni izvori predstavljaju sopstvena sredstva investitora a

eksterni izvori su izdavanje akcija, obveznica, kreditiranje u vidu pozajmljenog kapitala, lizing i drugi dugoročni zajamni aranžmani.

• Formiranje sopstvenih sredstava je značajan izvor sredstava za finansiranje projekta. Radi se o oslanjanju investitora na sredstva koja čine zadržana dobit (akumulacija) i amortizacija. Visina akumuliranog dobitka koja bi se mogla upotrebiti za finansiranje projekta, prvenstveno zavisi od veličine ostvarene dobiti, a zatim i od njene raspodele na dividendu, rezerve i zadržanu dobit. Prema tome, faktori koji utiču na veličinu akumuliranog dobitka koji bi mogao biti namenjen finansiranju projekta, jesu oni faktori koji utiču na veličinu dobiti i oni koji utiču na njegovu raspodelu.

Eksterna finansijska sredstva• Krediti• Lizing (operativni i finansijski)• Obveznice• Akcijski kapital

Lizing (zakup) je ugovor o zakupu imovine u kome davalac lizinga (zakupodavac) daje primaocu (zakupcu) pravo korišćenja imovine u određenom vremenskom periodu u zamenu za periodična plaćanja zakupnine. Ovako shvatanje lizinga upućuje na zaključak da se on može koristiti za finansiranje projekta koji za zasniva na principu da se profit može ostvariti korišćenjem stvari, a ne njenim posedovanjem. Pribavljanje opreme moguće je putem : 1) operativnog lizinga i 2) finansijskog lizinga.

• Operativni lizing predstavlja klasičan zakup opreme, tehnologije i proizvoda pri čemu se ne prenose rizici i koristi u vezi sa vlasništvom na predmetu zakupa sa najmodavca na najmoprimaoca. Takođe, kod operativnog lizinga rok zakupa je znatno kraći od predviđenog ekonomskog veka trajanja sredstva. Šta više, zakup se može otkazati pre isteka roka zakupa, a ukupan iznos zakupa koji zakupac plaća po pravilu je manji od poštene vrednosti sredstava koje se daje u zakup. Poštena vrednost je iznos za koji se sredstvo lizinga može razmeniti ili obaveza izmiriti između dobro obaveštenih i voljnih strana, međusobno suočenih. U stvari, poštena vrednost treba da predstavlja najverovatniju cenu koja se može postići na tržištu za sredstvo koje je predmet lizinga. Za operativne lizinge, lizing rate (izuzimajući troškove održavanja i osiguranja) se priznaju kao rashod u bilansu uspeha.

• Ekonomski vek je period za koji se očekuje da će jedan ili više korisnika moći da ekonomski koristi sredstvo koje je predmet lizinga ili broj proizvedenih jedinica za koje se očekuje da će biti ostvarene od sredstva lizinga od strane jednog ili više korisnika.

• Finansijski lizing kao specifični oblik kupoprodaje opreme delimo na dve vrste: indirektni i direktni finansijski lizing. Kod indirektnog lizinga zaključuju se dva odvojena ali međusobno uslovljena ugovora. Jedan (kupoprodajni) zaključuje sa proizvođačem opreme kojim se davaoc lizinga obavezuje da isplati proizvođaču ili isporučiocu ugovorenu nabavnu cenu opreme koja je predmet ugovora, pa tako oprema postaje vlasništvo davaoca lizinga. Drugi ugovor (odgovor o finansijskom lizingu) davalac lizinga (sada u ulozi zakupodavca) zaključuje sa primaocem lizinga (zakupoprimac) na osnovu kojeg on stiče pravo korišćenja opreme uz obavezu plaćanja odgovarajuće naknade davaocu lizinga tokom ugovorenog perioda.

Direktni lizing predstavlja poslovni aranžman u kojem davalac lizinga zaključuje ugovor o zakupu sa primaocem lizinga koji na osnovu tog ugovora stiče pravo korišćenja iznajmljene imovine i obavezuje se na plaćanje odgovarajuće naknade. Oprema ostaje u vlasništvu davaoca (zakupodavca) i ne ulazi u bilans primaoca (zakupca). Da bi davalac lizinga koji daje opremu na korišćenje rešio pitanje sopstvenog finansiranja, može se obratiti banci i s njom sklopiti ugovor o finansiranju lizinga. U tom slučaju, oprema koja je predmet lizinga može da posluži kao instrument osiguranja potraživanja banke.

Putem finansijskog lizinga pribavlja se savremena oprema bez angažovanja sopstvenog kapitala ili sredstva dobijenih putem kredita. Ovaj lizing omogućava privremeno korišćenje opreme za čiju kupovinu ne postoji trajan interes. Činjenica da davalac lizinga ostaje vlasnik opreme koja se zakupcu ustupa na korišćenje i samim tim ne snosi rizike koji su, po pravilu, vezani za kredite, učinila je finansijski lizing izuzetno povoljnim mehanizmom za brže i jeftinije pribavljanje opreme. Finansijski lizing kao nova i mlada trgovinska institucija obezbeđuje stvaranje zdrave konkurencije na tražnju finansijskih usluga, proširenje kapitalnih investicija, povoljne uslove za pribavljanje savremene opreme, poboljšanje kvaliteta proizvoda i proizvodnje, razvoj privrednih subjekata, posebno malih i srednjih preduzeća.

Finansijski lizing se u knjigovodstvu kod najmodavca evidentira kao prodaja na kredit, a kod najmoprimca kao nabavka dugoročnog sredstva. Prihod od lizinga (kamate) najmodavac treba da rasporedi po periodima tokom trajanja lizinga. Istovremeno sa tim najmoprimac zaračunatu lizing naknadu iskazuje kao trošak po periodima trajanja lizinga, s tim što pored ove naknade on obračunava i troškove amortizacije primljenog sredstva. Takođe, treba istaći da kod finansijskog lizinga vlasništvo nad sredstvom lizinga prelazi na najmoprimca lizinga tek nakon otplate poslednje lizing rate, a kod prodaje na kredit odmah nakon isporuke sredstva. Još jednom naglašavamo da korišćenjem lizinga preduzeće-investitor može sa manjom količinom finansijskih sredstava da realizuje projekat.

Obveznice predstavljaju dužničke hartije od vrednosti i po svome značaju u okviru izvora finansiranja projekta, dolaze odmah iza dugoročnih kredita i lizinga. One se emituju radi prikupljanja dodatnog kapitala za finansiranje projekta. Preduzeće može da emituje obveznice samo ako očekuje da će zarada od projekta biti veća od kamate koju moraju da plate na stvoreni dug.

Primer plana izvora finansiranja (u 000 din)

Red.br.

Elementi

Izvori finansiranja

Kreditor banka

Lizing Investitor

1.

Građevinski objekti

1.1. Postojeći objekti

1.2. Investicije u objekte 25.000

2.

Oprema

2.1. Postojeća oprema 1.000

2.2. Oprema koja se nabavlja 7.000 10.000

3. Trajna obrtna sredstva 4.741

4. Ostala ulaganja 500

UKUPNO 7.000 10.000 32.241

Plan otplate kredita (anuitetni plan). Predvi|ena kreditna sredstva u iznosu od 7.000.000 dinara obezbediće se pod sledećim uslovima:

• kamatna stopa 8% na godišnjem nivou,• grace period 1 godina,• anuiteti polugodišnji,• rok vraćanja 5 godine,• rok otplate 4 godine.

• Obračunom je utvđeno 8 polugodišnjih anuiteta. Ukupan kreditni dug iznosi 7.560.000 din. Kamata na vrednost iskorišćenog dela kredita od datuma puštanja kredita u opticaj do datuma kada je kredit u celosti iskorišćen i počinje njegova otplata, obračunata je i pripisana dugu.

• gde je:• A - anuitet• S - iznos glavnice• k - kamata (8 : 2=4)• n - broj perioda otplate (42=8)

41,870.122.11)04,01(

)04,01(04,0000.560.7

1)k1(

)k1(kSA

8

8

n

n

Polugodišnji anuitet iznosi

Plan otplate kredita

Period otplate Ostatak duga Anuitet Kamata Otplata glavnica

1 7.560.000 1.122.870,41 302.400 820.470,41

2 6.739.529,59 1.122.870,41 269.581,18 853.289,23

3 5.886.240,36 1.122.870,41 235.449,61 887.420,80

4 4.998.819,56 1.122.870,41 199,952,78 922.917,63

5 4.075.901,93 1.122.870,41 163.036,08 959.834,14

6 3.116.067,50 1.122.870,41 124.642,70 998.227,70

7 2.117.839,98 1.122.870,41 84.713,59 1.038.156,90

8 1.079.683,10 1.122.870,41 43.187,32 1.079.683,10

SVEGA 8.982.963,28 1.422.963,26 7.560.000,00

PLAN OTPLATE FINANSIJSKOG LIZINGA

Davalac lizinga prema planu izvora sredstva daje preduzeću u lizing opremu u vrednosti od 10.000.000 din. Ugovor o lizingu sklopljen je na 4 godine, uz polugodišnje plaćanje lizing naknade na kraju perioda. Korisni vek trajanja opreme date u lizing je 5 godina. Otplatom poslednje rate lizing naknade, preduzeće postaje vlasnik opreme. Kamatna stopa iznosi 10% na godišanjem nivou.

Očito je da ovaj ugovor o lizingu ima karakter finansijskog lizinga jer se period lizinga odnosi na veći deo korisnog veka trajanja sredstva i otplatom poslednje lizing - naknade vlasništvo opreme prelazi na zakupoprimca.

• Lizing od 10.000.000 din. obezbeđen je pod sledećim uslovima:

• kamatne stope (k) 10% na godišnjem nivou,• glavnica (S) 10.000.000 dinara,• broj perioda otplate (n=8).

Polugodišnji anuitet iznosi:

13,218.547.11)05,01(

)05,01(05,0000.000.10A

8

8

Primer plana otplate finansijskog lizinga

Period otplate

Lizing naknada

KamataOtplata glavnice

lizingaOstatak lizing

duga

0 10.000.000,00

1 1.547.218,13 500.000,00 1.047.218,13 8.952.781,87

2 1.547.218,13 447.639,09 1.099.579,04 7.853.202,83

3 1.547.218,13 392.660,14 1.154.558,99 6.698.643,84

4 1.547.218,13 334.932,19 1.212.285,94 5.486.357,90

5 1.547.218,13 274.317,89 1.272.900,24 4.213.457,66

6 1.547.218,13 210.672,88 1.336.545,25 2.876.912,41

7 1.547.218,13 143.845,62 1.403.372,51 1.473.539,90

8 1.547.218,13 73.677,57 1.473.539,90 -

Svega 12.377.745,04 2 .377.745,38 10.000.000,00

Primer planiranog bilansa uspeha u projektovanom veku projekta

Redni broj ElementiGodine

1 2 3 4 5

A Ukupni prihodi 70 000 110 000 110 000 110 000 110 000

I Poslovni prihodi 70 000 110 000 110 000 110 000 110 000

1.Prihodi od prodaje

proizvoda70 000 110 000 110 000 110 000 110 000

B Ukupni rashodi 37 500 75 645 75 288 74 897 74 471

I Poslovni rashodi 37 500 74 125 74 125 74 125 74 125

1 Materijalni troškovi 30 000 60 000 60 000 60 000 60 000

2 Tro{kovi amortizacije 1 700 2 425 2 425 2 425 2 425

3 Tro{kovi bruto zarada 2 700 5 500 5 500 5 500 5 500

4Tro{kovi proizvodnih

usluga1 600 3 200 3 200 3 200 3 200

5 Nematerijalni troškovi 1 500 3 000 3 000 3 000 3 000

II Finansijski rashodi - 1 520 1 163 773 346

C Bruto dobit 32 500 34 355 34 712 35 103 35 529

D Porezi iz dobiti 4 550 4 810 4 860 4 914 3 974

E Neto dobit 27 550 29 545 29 852 30 189 31 555

PROJEKCIJA NETO NOVČANOG TOKA

Projekcijom neto novčanog toka treba da se predvidi uticaj poslovnih operacija i finansijske strukture na poziciju gotovine u veku projekta. Tačnim projektovanjem novčanih tokova po osnovu poslovnih, investicionih i finansijskih aktivnosti, preduzeće obezbeđuje likvidnost, solventnost i rentabilnost projekta. Neto novčani tok omogućava primenu savremenih metoda ocene efektivnosti projekta.

Primer neto novčanog toka

Redni broj

Elementi

Godine

1 2 3 4 5

I Prilivi 118 241 110 000 110 000 110 000 110 000

1. Ukupan prihod 70 000 110 000 110 000 110 000 110 000

2. Sopstvena sredstva 31 241 0 0 0 0

3. Kredit i lizing 17 000 0 0 0 0

4.Likvidaciona vrednost

projekta 0 0 0 0 0

II Odlivi 88 091 81 850 81 900 81 954 81 014

1.Investicija u osnovna

sredstva 43 000 0 0 0 0

2.Investicije u obrtna

sredstva 4 741 0 0 0 0

3.Poslovni rashodi bez

amortizacije 35 800 71 700 71 700 71 700 71 700

4.Obaveza prema izvorima

(anuiteti) 0 5 340 5 340 5 340 5 340

5. Porez na dobit 4 550 4 810 4 860 4 914 3 974

III Neto nov~ani tok 30 150 28 150 28 100 28 046 28 986

PROJEKCIJA BILANSA STANJA Projekcija početnog bilansa stanja treba da obuhvati

pozicije imovine (aktive), obaveza i kapitala (pasive) na dan otpočinjanja realizacije projekta. On pokazuje strukturu sredstava i izvora sredstava po dobijanju kredita i lizinga u vidu potrebne opreme.

Bilans stanja u totalu pokazuje jednakost aktive i pasive. Razlika između ukupne aktive preduzeća (48.241 din.) i ukupnih obaveza (17.000 din) predstavlja neto imovinu preduzeća, odnosno njegov sopstveni kapital. Neto imovina preduzeća jamči da će obaveze, odnosno dugovi biti isplaćeni poveriocima.

Primer početnog bilansa stanja

Red. br. ElementiIznos

u 000 din.

A Aktiva - imovine 48.241

1. Osnovna sredstva 43.500

1.1. Građevinski objekti 25.000

1.2. Oprema 18.000

1.3. Ostalo 500

2. Obrtna sredstva 4.741

B Pasiva - kapital i obaveze 48.241

1. Sopstvena sredstva 31.241

2. Pozajmljena sredstva 17.000

21 VREMENSKA VREDNOST

NOVCA

Svima je poznato da novac

ostavljen na štedni račun banke "zarađuje" kamatu ili interes, tako da je iznos novca vremenom više nego suma depozita. Uopšte, novac ima moć zarađivanja tokom vremena. Zbog toga novac primljen danas ima veću vrednost nego novac primljen u neko buduće vreme, tj. što ranije neku sumu novca primite, to je veća njena vrednost, jer vremenom novac može da zaradi još novca ili kamatu. To znači da postoji vremenska vrednost novca.

Cena novca je utvrđena i izmerena

kamatnom stopom, procentom koji se periodično primenjuje i dodaje na iznos novca tokom određenog perioda vremena. Kada je novac pozajmljen od nekog, plaćanje kamate je cena pozajmljivaču za korišćenje pozajmljenih sredstava, a kada se novac pozajmljuje nekome, kamatna zarada je dobit od pozajmljivanja. Kamata se, dakle, može definisati kao cena posedovanja novca koji stoji na raspolaganju za korišćenje.

Cena novca je utvrđena i

izmerena kamatnom stopom, procentom koji se periodično primenjuje i dodaje na iznos novca tokom određenog perioda vremena. Kada je novac pozajmljen od nekog, plaćanje kamate je cena pozajmljivaču za korišćenje pozajmljenih sredstava, a kada se novac pozajmljuje nekome, kamatna zarada je dobit od pozajmljivanja. Kamata se, dakle, može definisati kao cena posedovanja novca koji stoji na raspolaganju za korišćenje.

• Ai - pojedinačni iznos na kraju nekog kamatnog perioda

• k - kamatna stopa za kamatni period,• n - ukupan broj kamatnih perioda,• S - suma novca u vremenu koje je izabrano u

svrhe analize kao nulto vreme (vreme 0) ili kao sadašnja vrednost,

• B - buduća suma novca na kraju analiziranog perioda (može da se označi i kao Bn - suma na kraju n kamatnih perioda),

• A - iznos na kraju kamatnog perioda u uniformnoj seriji, kontinualno za n perioda (ovo je specijalni slučaj gde je A1=A2=...=An).

22 OSNOVNI ELEMENTI KAMATNIH

TRANSAKCIJA,

PROST I SLOŽEN KAMATNI RAČUN, NOMINALNE

i EFEKTIVNE KAMATNE STOPE

PROST KAMATNI RAČUN

K=k·S·n

B= S + K = S(1+k·n)

SLOŽEN KAMATNI RACUN

B=[S(1+k)] +k [S(1+k)] =S(1+k)²

posle n perioda B=S(1+k)ⁿ

K=B-S=[S(1+k)ⁿ-1]

NOMINALNE I EFEKTIVNE KAMATNE STOPE

subperiod. za stopa kamatnam

k

dana, godinu za perioda kamatnih broj-m

dana, godinu za stopa kamatna nominanlnak

n

n

eg

mn

mn kS1

mk

1SSn

k1SSBK

1

m

neg m

k1k

METODI OBRAČUNA KAMATE

PROST KAMATNI RAČUN

K=k·S·n

B= S + K = S(1+k·n)

SLOŽEN KAMATNI RACUN

B=[S(1+k)] +k [S(1+k)] =S(1+k)²

posle n perioda B=S(1+k)ⁿ

K=B-S=[S(1+k)ⁿ-1]

NOMINALNE I EFEKTIVNE KAMATNE STOPE

eg

mn

mn kS1

mk

1SSn

k1SSBK

subperiod. za stopa kamatnam

k

dana, godinu za perioda kamatnih broj-m

dana, godinu za stopa kamatna nominanlnak

n

n

1

m

neg m

k1k

Primer

Pretpostavimo da banka pozajmljuje novac sa kamatnom stopom od 24% računatu mesečno. Znači da je nominalna kamatna stopa kn=24%, a mesečna kn/m=24%/12=2%. Ako ste pozajmili 10.000 dinara, koliko treba da vratite posle godinu dana?

• Godišnja kamata iznosi:

26,82%0,2682112

0,2411

mk

1k

je stopa kamatna efektivna a dinara, 2.68210.000-12.682S-BK12m

neg

dinara 12.68212

0,24110.000

m

k1SB

12mn

23 22. KAMATNE FORMULE

OBRAČUN BUDUĆE VREDNOSTI NA OSNOVU POZNATE SADAŠNJE VREDNOSTI

nk1SB

označimo kao faktor buduće vrednosti,

nkBS

n )(fk)(1

nkBS)S(fB onda je

Ako

• OBRAČUN SADAŠNJE VREDNOSTI NA OSNOVU POZNATE BUDUĆE VREDNOSTI

S=B(1+k)-n

-nnkSB k)(1)(f

nkSB)B(fS

kAooznačimo kao faktor sadašnje vrednosti

onda je

• OBRAČUN BUDUĆE I SADAŠNJE VREDNOSTI KOD ULAGANJA JEDNAKIH PERIODIČNIH IZNOSA (A)

1n32 k1A...k1Ak1Ak1AAB

n432 k1A...k1Ak1Ak1Ak1Ak1B

Ak1ABk1B n

k

1k1AB

n

nkBA

nf

k

1k1

nkBAfAB

nk1SB

k

1k1AB

n

n

n

k1k

1k1AS

nkSAf

nn

k1k

1k1

nkSAfAS

Iz veza između B, S i A sledi

,fS1k1

k1kSA

fB1k1

kBA

nkASn

n

nkABn

1k1

kf

nnkAB

1k1

k1kf

n

nnkAS

nkBA

nf

k

1k1

nkBAfAB

k

1k1AB

n

=

primer

0drediti vrednost jednakih uplata, ako je sadašnja vrednost (nulto stanje) 120.000din a kamata 8% sa 6 kamatnih perioda.

A=S(fAS ) kⁿ Iz tablica za k=8 i n=6

(fAS)= 0,2163 pa je A=25956 din

24 METODE OCENE EKONOMSKE

EFEKTIVNOSTI INŽENJERSKIH INVESTICIONIH PROJEKATA

Metodi koje inženjeri upotrebljavaju za procenu ekonomske efektivnosti investicionih projekata mogu biti veoma jednostavni, ali i veoma složeni i suptilni. Inženjeri moraju dobro poznavati te metode, pošto je njihova primena značajna za objektivnu selekciju inženjerskih investicionih projekata. Inženjeri, moraju razlikovati investicione kriterijume od metoda izračunavanja ekonomske efektivnosti investicija. Investicioni kriterijumi su težnja za postizanjem nekog određ|enog efekta (maksimalizacija profita, minimiziranje troškova po jedinici proizvoda, maksimalizacija ukupne proizvodnje i si.), a metodi procene ekonomske efektivnosti investicija omogućuju nam da na bazi već utvrđenih kriterijuma izvršimo izbor između više investicionih projekata.

Kada postoje dva ili više

alternativnih projekata, načelno oni mogu biti međusobno u sledeća dva odnosa: ili su međusobno nezavisni ili su zavisni jedan od drugoga.

Nezavisni projekat je onaj koji može biti prihvaćen ili odbačen bez uticaja na odluku o prihvatanju ili odbacivanju drugog nezavisnog projekta. Na primer, nabavka glodalice i nabavka viljuškara predstavljaju dva nezavisna projekta. Samo ovakvi projekti, koji su međusobno ekonomski nezavisni, mogu se ocenjivati odvojeno.

U mnogim problemima odlučivanja nekoliko inženjerskih investicionih projekata mogu biti u takvom međusobnom odnosu da prihvatanje ili odbacivanje jednog projekta utiče na verovatnoću prihvatanja drugih. Postoje dve vrste zavisnosti: međusobno isključivi projekti i uslovljeni projekti.

Međusobno isključivi znači da će svaki od više projekata ispuniti iste potrebe i da biranje jedne alternative podrazumeva da će druge biti odbačene. Na primer, kupovina automobila umesto lizinga.

Dva ili više projekata su uslovljeni ako prihvatanje jednog zahteva prihvatanje drugog. Na primer, nabavka kompjuterskog štampača zavisi od nabavke kompjutera, ali kompjuter može biti nabavljen bez razmatranja nabavke štampača.

.

METOD ROKA POVRAĆAJA

ULOŽENIH SREDSTAVA

,

Metodom roka povraćaja uloženih sredstava procenjuje se vreme potrebno da se povrati iznos dugoročno uloženih sredstava. Da bi se izračunalo vreme koje je potrebno da se uloženi kapital povrati, neophodno je staviti u odnos ukupna uložena sredstva sa prosečnim neto gotovinskim tokom iz ekonomskog veka projekta. Prema tome, rok povraćaja dugoročno uloženih sredstva izračunavamo po sledećem obrascu:

PNGT

It

gde je:

t - rok povraćaja uloženih sredstava,

I - ukupno uložena sredstva,

PNGT - prosečni neto gotovinski tok.

n

NGT

PNGT

n

1ii

Važno je istaći da se vreme (broj godina) povraćaja sredstava nikako ne mora podudarati sa

ekonomskim vekom investicionog projekta, koji je, po pravilu, duži. Izbor roka povraćaja uglavnom je baziran na tehnološkom napretku.

Naime, industrijske kompanije se suočavaju sa sve kraćim životnim ciklusom tehnologije, kao i sa rastućom konkurencijom na tržištu, pa je otuda potrebno da t bude što kraće, jer brži povraćaj investicionih ulaganja znači i veću sigurnost i likvidnost investicija kompanije koja vrši ulaganje. Drugim rečima, projekat sa kraćim rokom povraćaja uloženih sredstava smanjuje rizik investiranja.

Stepen rizika srazmerno raste sa dužinom roka povraćaja.

n

NGT

PNGT

n

1ii

Iz dobijenih rezultata jasno je da je projekat A, sa stanovišta metoda roka povraćaja, prihvatljiviji projekat, jer ima kraći rok povraćaja uloženih sredstava.

Metod roka povraćaja uloženih sredstava u investiciju podvrgnut je kritici iz sledećih razloga: 1. zato što analiza roka povraćaja ne uzima u obzir razliku između sadašnje i buduće vrednosti novca; 2. zato što ne uzima u obzir rezultate investicije u toku čitavog njenog životonog veka, već samo u periodu za koji se povrate uložena sredstva u investiciju; 3. zato što ne uzima u obzir kamatnu stopu, pa stoga ne može pružiti tačnu procenu o ostalim mogućim ulaganjima, odnosno kamata se ovde ne javlja u vidu oportunitetnog troška.

Projekat

Investic. ulaganj

e(din)

Neto gotovinski tok u ekonomskomveku projekta od 6 godina 1 2 3 4 5 6

A 150.000 52.000 64.000 58.000 52.000 52.000 92.000

B 1.000.000

200.000 220.000 240.000 200.000 250.000 270.000

667.616

000.92.......000.64000.52

6

NGT

PNGT

6

1ii

A

000.2306

000.270...000.220000.200

6

NGT

PNGT

6

1ii

B

43,2667.61

000.150

PNGT

It

A

AA 35,4

000.230

000.000.1

PNGT

It

B

BB

METOD NETO SADAŠNJE VREDNOSTI

Neto sadašnja vrednost predstavlja apsolutnu meru profitabilnosti projekta. Ona se definiše i izračunava na bazi vrednosti neto gotovinskog (novčanog) toka investicije (net cash from an investment), koji predstavlja razliku između toka ukupnih prihoda (ili priliva) i toka ukupnih rashoda (ili odliva) projekta u njegovom celim ekonomskom veku. U stvari, neto gotovinski tok projekta može predstavljati dobit nakon oporezivanja uvećanu za amortizacione iznose. Amortizacioni iznosi se, dakle, u ovom slučaju oduzimaju od prihoda da bi se izračunao porez koji firma treba da plati, a potom se dodaju na firmine prihode posle oporezivanja, da bi se izračunao neto novčani tok projekta. Ovo se radi zbog toga što amortizaciona sredstva stoje na raspolaganju firmi tokom celog ekonomskog veka opreme, tj. sve dok se oprema ne zameni, amortizacija se mora izdvajati.

Međutim, da bi se mogla izračunati neto sadašnja vrednost potrebno je, pored prihoda (priliva) i rashoda (odliva), utvrditi i diskontnu stopu po kojoj se vrši svođenje finansijskih rezultata predviđenih da će biti ostvareni svake godine za vreme ocenjenog veka trajanja projekta na sadašnju vrednost. Pri tome treba izabrati onu diskontnu stopu koja najbolje odražava kretanje rentabilnosti za industrijsku ili neku drugu granu kojoj projekat pripada. Od realnosti izabrane diskontne stope u velikoj meri zavisi konačan rezultat rangiranja inženjerskih investicionih projekata.

Pošto je izvršen izbor diskontne stope i izračunat nediskontovani neto gotovinski tok za svaku godinu, potrebno je svaku godišnju sumu neto gotovinskog toka svesti na vrednost u početnoj godini, množeći je diskontnim (eskontnim) faktorom . Prema tome, neto sadašnja vrednost računala bi se prema obrascu:

nk1

1

gde je: • Pt - tok ukupnih prihoda (ili priliva) projekta,• Rt - tok ukupnih rashoda (ili odliva) projekta, • NPt - neto prilivi ili neto tok projekta na kraju perioda t,• n - ekonomski vek projekta, • k - diskontna stopa.

Ako od neto sadašnje vrednosti oduzmemo vrednost ukupnih investicija dobijamo:

n

0t

n

0tt

tttt

2nn

22211

)k1(

NP

)k1(

RP

)k1(

RP...

)k1(

RP

k1

RP)k(NSV

n

0t

n

0tt

tttt I

)k1(

NP

)k1(

RPI)k(NSV

n

0t

n

0tt

t2

t

)k1(

I

)k1(

NP)k(NSV

NSV>0 Projekat je profitabilanNSV=0

NSV<0 Projekat donosi gubitak

Ako je investiranje u dužem periodu to sledi svođenje svih ulaganja na sadašnju vrednost

Primer

Neka su procenjeni troškovi za kupovinu, prevoz i instaliranje nove mašine za proizvodnju određenog proizvoda na 100 000 dinara. Očekivani životni vek je 4 godine. Neto gotovinski tok je procenjen tako da u prvoj godini iznosi 64 000 dinara, u drugoj 52 000 dinara, u trećoj 58 000 i u četvrtoj 52 000 dinara. Izračunati neto sadašnju vrednost ovog inženjerskog investicionog projekta pri diskontnoj stopi od 20%.

Neto sadašnja vrednost projekta je:

• Vidimo da je NSV veća od nule, te se ovaj projekat može prihvatiti.

dinara480861000004823,0520005787,058000

6944,0520008333,06400010000020,0152000

20,015800020,015200020,0164000%)20(NSV4

321

METOD ANUITETA

Ovaj metod je samo jedna varijanta metoda sadašnje vrednosti investicije. On je, u stvari, godišnja mera za procenu finansijske efikasnosti preduzete investicije. Primenjuje se onda kada se iznosi po godinama jednaki. tj. kada se računa sa godišnjim procesima. Investiciona odluka se donosi na osnovu razlike između godišnjih priliva i godišnjih odliva povećanih za godišnji anuitet. Ako je razlika pozitivna, onda je inženjerski investicioni projekat profitabilan i vredi ga realizovati. No, poređenje inženjerskih investicionih projekata je lakše i zbog toga što je moguće izračunati godišnji očekivani prinos od ukupnog kapitala. Ako se razmatraju samo odlivi, onda se oni obično izražavaju u terminima kao što su godišnji trošak i odgovarajuća vrednost jednakog godišnjeg troška.

Elementi na kojima se zasniva metod anuiteta su dosta jednostavni. Najznačajnije je "izravnati" sve buduće prihode i troškove inženjerskog investicionog projekta, primećujući pri tome da sve veličine moraju biti svedene na njihovu sadašnju vrednost. Diskontna stopa na osnovu koje se vrši "izravnavanje" svih veličina je ista kao kod neto sadašnje vrednosti. Dakle, pretpostavlja se da su godišnji prihodi i tekući rashodi stalni, pa se u anuitet proračunava samo nabavna vrednost i eventualno preostala (likvidaciona) vrednost osnovnog sredstva. Očito je, prema tome, da se ovaj metod zasniva na pretvaranju iznosa koji su važni za donošenje odluke u tekuće troškove (anuitete).

Izračunavanje za pojedine investicione projekte se vrši na taj način što se anuitet na neto sadašnju vrednost računa pomoću tzv. anuitetnog faktora:

1)k1(

)k1(k)f(

n

nnkAS

1)k1(

)k1(k)k1(NPt...)k1(NPt)k1(NPtNSV

n

nn

n2

21

1a

1)k1(

)k1(kNSVNSV

n

n

a

odnosno

gde je: NSVa - anuitet za neto sada{nju vrednost,

NPt - neto gotovinski tok u svakoj od n godina trajanja projekta, NSV - neto sada{nja vrednost,

1)k1(

)k1(kn

n

- anuitetni faktor

1)k1(

)k1(kI

1)k1(

)k1(kNSVINSV

n

n

n

n

aa

okL)f()LI()f(NSV

01)k1(

kL)f)(INSV(

nkAS

nkAS

nnkAS

100I

kL)f()LI()f(NSVr

nkAS

nkAS

a

Sva napred data izvo|enja možemo prikazati i na drugačiji način:

nkAS )f)(IS(MA

gde je: MA - metod anuiteta odnosno godi{nji anuitetni iznos,

S - sadašnja vrednost nov~anog toka, I - sadašnja vrednost investicionog ulaganja.

Ako uzmemo u obzir i likvidacionu vrednost, onda dobijamo:

nkAB

nkAS )f(L)f)(IS(MA

Primer Jedna kompanija koja proizvodi poljoprivrednu

opremu razmatra mogućnost izgradnje pogona za proizvodnju kosačica. Taj samostalni projekat bi zahtevao investiciju od 17000000 dinara i ostvario bi godišnju dobit od 4 miliona dinara u sledećih 8 godina korišćenja. Po završetku eksploatacionog veka, preostala (likvidaciona) vrednost bila bi 1700000 dinara. Pod pretpostavkom da je kamatna stopa 12%, oceniti ovaj investicioni projekat metodom anuiteta.

Prvo bi trebalo izračunati anuitet na neto sadašnjuvrednost:

1)k1(

)k1(kNSVNSV

n

n

a

Međutim, u primeru nam je već data ta vrednost i ona iznosi 4000000 dinara, odnosno NSVa=4000000 dinara.

Drugo, izračunavamo anuitet na investicione ulaganje:

.din34221002013,017000000)f(I1)k1(

)k1(kII n

kSAn

n

a

Treće, oduzimamo anuitet na investiciono ulaganje od anuiteta na neto sadašnju vrednost:

.dinara57790034221004000000INSV aa

četvrto, izračunavamo anuitet na preostalu odnosno likvidacionu vrednost i isti dodajemo na dobijenu razliku između NSVa i Ia:

dinara1382100813,017000000)f(L1)k1(

kLL n

kABna

Konačno dobijamo da je: MA=577900+ 138210

MA=716110 dinara. Nastaje, dakle, pozitivna razlika od 716110 dinara. Ako je ta razlika veća nego kod

drugih inženjerskih investicionih projekata, investitor će se odlučiti za ovaj.

Očekivani prosečni godišnji prinos ove investicije je:

%21,410017000000

716110ra

27. IZRAČUNAVANJE ANUITETA PRI KORIŠĆENJU ZAJMA

Anuitet se najčešće računa pri korišćenju zajma (kredita). On sadrži godišnju otplatu i

ukamaćivanje zajma. Anuitet je konstantan iznos, s tim što unutar njega deo koji se odnosi na otplatu raste, a iznos koji se odnosi na

kamatu opada.Me|utim, ovde moramo posebno da naglasimo da se metod

anuiteta ne koristi samo za onaj deo investicija koji se finansira iz kredita. Pomoću metoda anuiteta se ocenjuje efikasnost ukupnih

investicionih ulaganja, bez obzira na izvore finansiranja.No, ako se radi samo o zajmu odnosno kreditu kojim se finansira

projekat, onda na osnovu sledeće jednačine mo`emo utvrditi visinu anuiteta:

n

n

a)k1(k

1)k1(ASV

gde je: SVa - sadašnja vrednost anuiteta

A - godišnja visina anuiteta

n

n

)k1(k

1)k1(

- diskontni faktor

nkSA )f(=

Primer

Jedna kompanija počinje proizvodnju termo -akomulacionih peći za čije pokretanje joj je potrebno 1400000 dinara, koje želi da pribavi iz zajma od banke. Pri tome kompanija želi da otplati ceo kredit kroz 7 jednakih godišnjih anuiteta. Ako je kamatna stopa 14%, koliki treba da bude anuitet?

U ovom slučaju kompanija zna sadašnju vrednost zajma (1,4 miliona dinara), kamatnu stopu (14%) i broj perioda u kojima se vrši otplata (7 godina). Iz jednačine

n

n

a)k1(k

1)k1(ASV

dinara326470

)14,01(14,0

1)14,01(

1400000

)k1(k

1)k1(

SVA

7

7

n

na

Prema tome, kompanija bi godišnje trebalo da otplaćuje 326470 dinara.Međutim, na osnovu jednačine za utvr|ivanje sadašnje vrednosti anuiteta možemo izračunati i broj perioda za otplatu kredita.

29 UTVRĐIVANJE TROŠKOVA I PROFITA PO JEDINICI PROIZVODA U uslovima tržišnog poslovanja pažnja poslovnih ljudi je

usmerena i na internu sferu poslovanja preduzeća, na praćenje i kontrolu troškova, kontrolu i ocenu interne ekonomije poslovanja koja utiče na ostvarivanje finansijskog rezultata - profita preduzeća. U tom kontekstu, menaddžerski tim preduzeća nastoji da smanji jedinične troškove proizvodnje kao i da poveća profit po jedinici proizvoda. U visini jedinične cene proizvoda sadržana je sva njegova konkurentnost. Uz velike i često nepotrebne troškove nije moguće ostvariti maksimalan profit po jedinici. Preko analize jediničnih troškova rukovodstvo preduzeća uspostavlja svoju vezu sa alternativnim poslovnim odlučivanjem.

U stvari, ono na osnovu troškova i ostvarene dobiti, između ostalog, pronalazi odgovore na pitanja: prodavati ili dalje prera|ivati; proizvoditi ili kupovati; eliminisati ili zadržati proizvod; uvesti ili ne novi proizvod. Pri traženju odgovora na neka od ovih pitanja koristićemo i metod anuiteta. Uostalom, suština ovog metoda je u tome da se transformišu u anuitete:

• godišnji prihodi, • godišnji troškovi, • investiciona sredstva i • likvidaciona vrednost.

UTVRĐIVANJE JEDINIČNIH TROŠKOVA PRIMENOM METODA ANUITETA

Pomoću ovog metoda, kao što smo rekli, mogu se godišnji troškovi angažovanog kapitala pretvoriti u anuitet koji može poslužiti za izračunavanje jediničnih troškova. Pri tome, izračunavanje godišnjih troškova kapitala pretpostavlja poznavanje angažovanja, odnosno uloga kapitala (nabavne vrednosti investicionog dobra), kalkulativne stope i životnog veka investicionog dobra. Polazeći od toga, godišnji troškovi kapitala su proizvod zahtevanog uloga kapitala i faktora anuiteta koji odgovara očekivanom životnom veku investicionog dobra i kalkulativnoj kamatnoj stopi, što se utvrđuje pomoću tablica. Za konkretno izračunavanje jediničnih troškova koristićemo sledeći primer.

Primer Beogradske toplane razmatraju mogućnost da

instaliraju jedan parni kotao. Koliko iznose ukupni troškovi grejanja po kWh korisne toplote, kada se zna da je: kapacitet kotla 20 kW, investiciono ulaganje (I) 30000 dinara, vreme punog korišćenja 1800 h/god., korisna toplota Q=1800x20=36000 kWh/god., planirani životni vek 18 godina, kamata 7%, cena ložnog ulja 2 din/kg, toplotna moć (Hu) iznosi 11,86 kW/kg, srednji stepen korisnosti kotla je 70%, tekući i režijski troškovi iznose 2% ulaganja

Na osnovu ovog primera mo`emo zaključiti da se troškovi po jedinici toplote (l kWh) sastoje iz tri dela:

• troškova ulaganja,• tekućih i režijskih troškova,• troškova energije. Troškovi ove investicije služe za plaćanje kamata i

amortizaciju odnosno otpisivanje uloženih sredstava. Amortizacija investicije zavisi od predviđenog vremenskog korišćenja postrojenja. Iz kamate i amortizacije (otplate) dobija se anuitet. Investicioni troškovi su uglavnom nepromenjeni iz godine u godinu i praktično su nezavisni od korišćenja postrojenja, u našem slučaju parnog kotla. Ovi troškovi su viši ako se postrojenje manje koristi.

Anuitet investicionih troškova po jedinici izračunavamo na osnovu sledeće jednakosti:

1)k1(

)k1(k

Q

IMA

n

n

inv

Izraz u zagradi je anuitetni faktor nkASf

Cenu finalne energije, za čiju ekonomičnost nije merodavna cena goriva, već cena toplote, izračunavamo pomoću sledećeg obrasca:

,H

PK

u

Tekuši troškovi (T0) su troškovi za održavanje kotla, čišćenje, kontrolu sigurnosnih uređaja i nadzor. Režijski troškovi (Tr) su troškovi poreza, osiguranja i odgovarajući administrativni troškovi.

Konačno, ukupne troškove grejanja po l kWh možemo dobiti na osnovu sledeće jednakosti:

u

r0nkASuk H

PTT)f(

Q

IMA

Prema tome, na osnovu našeg primera dobijamo:

.kWh/din357,0241,0116,0MAuk

7,086,11

202,002,00994,0

36000

30000MAuk

Ako nabavljeno i instalirano sredstvo nakon isteka predvi|enog trajanja ima neku likvidacionu vrednost, onda i tu vrednost treba uzeti u obzir. To se čini na taj način što se ona ili dodaje prihodima ili oduzima od investicionih rashoda. I u jednom i u drugom slučaju likvidacionu vrednost treba svesti na sadašnju vrednost a potom je rasporediti na određene periode.

ODLUKA O PRODAJI ILI DALJOJ PRERADI

Mnoga preduzeć se često nalaze pred dilemom, da li proizvedeni proizvod dalje prera|ivati ili prodavati. To je naročito slučaj sa onim preduzećima koja proizvode više proizvoda iz date sirovine koja prolazi kroz više tehnoloških faza prerade. U stvari, donošenje odluke o prodaji ili daljoj preradi ima izuzetan značaj, pre svega, u mnogim preduzećima hemijske, poljoprivredne, prehrambene ili tekstilne proizvodnje. Dakle, naročito u onim proizvodnjama u kojima se pojavljuju mnogobrojni i raznovrsni poluproizvodi koji se mogu ili prodavati na tržištu ili dalje prerađivati u narednim fazama proizvodnog procesa. Odlučujuću ulogu jediničnih troškova i u ovom domenu odlučivanja pokazuje primer koji sledi.

Primer Rafinerija nafte Pančevo može kerozin koji proizvodi

prodavati ili ga odgovarajućim postrojenjima prerađivati u benzin. Projektovana brzina proizvodnje benzina je 80000 litara nedeljno za 45 nedelja rada godišnje. Nabavna cena postrojenja za preradu kerozina u benzin je 1000000 dinara. Životni vek je 6 godina. Troškovi za proizvodnju kerozina iznose 0.35 din. po litru. Prodajna cena kerozina je 0.90 din. po lit. Operativni troškovi za preradu kerozina u benzin iznose 0.30 dinara po litru. Prodajna cena benzina je 1.35 dinara po litru. Ako je kmin=10%, da li se Rafineriji isplati da prerađuje kerozin u benzin?

Da bi menadžerski tim Rafinerije mogao da donese ispravnu odluku, potrebno je, pre svega, izračunati vrednost godišnjih investicionih troškova nabavke postrojenja za preradu kerozina u benzin:

dinara229600)f(1000000MA nkAS

Obim proizvodnje benzina iznosi

36000004580000

Prema tome, dobijamo da su investicioni troškovi po litru benzina jednak 229600:3600000=0.06 din/lit.

Konačno izračunavamo jedinični trošak benzina: 0.35 (jedinični trošak proizvodnje kerozina) + 0.30

(operativni trošak prerade kerozina u benzin) + 0.06 (godišnji investicioni trošak po litru benzina) = 0.71 din.

Zakljucak je da je rentabilnije prerađivati kerozin u bezin

litara

31. ODLUKA O PROIZVODNJI ILI KUPOVINI PROIZVODA

Poslovni ljudi nastoje da daju optimalne odgovore na pitanja da li određeni proizvod ili deo kupovati ili proizvoditi. Naravno, i u ovom slučaju oni će se rukovoditi jediničnim troškovima, te i doprinosom jedne ili druge alternative ukupnom poslovnom rezultatu preduzeća.

Odlučivanjem na bazi alternative kupovati ili proizvoditi treba da se odredi do koje mere osvojiti novi složeni proizvod (automobil, radio TV aparat, numerički obradni sistem, kompjuter i sl.) koji se proizvodi na osnovu poluproizvoda koji pripadaju različitim oblastima proizvodnje. U stvari, menadžerski tim preduzeća treba da se odluči da li određeni deo kupovati ili proizvoditi u sopstvenom preduzeću. Alternativa proizvoditi ili kupovati naročito postoji kod onih proizvođača koji imaju sopstvenu maloprodajnu mrežu. Tako, na primer proizvođač odela može proizvoditi određene modele, ali može neke kupovati od drugih proizvo|ača i prodavati u svojim prodavnicama. Slična je situacija kod mnogih proizvođača prehrambenih proizvoda, kože i obuće, proizvođača nameštaja itd.

Odlučujući faktor za prihvatanje alternative kupovati jeste nabavna cena dela ili proizvoda koji čini osnovnu stavku njihovih troškova. Nasuprot tome, alternativa proizvodnje dela ili proizvoda mora voditi računa, pre svega, o visini jediničnih troškova. Naravno, opredelenje za jednu ili drugu alternativu ne zavisi samo od jediničnih troškova. Ono će zavisiti i od toga da li proizvo|ač ima neiskorišćene kapacitete, da li ima dovoljno kapitala, zatim, od kvaliteta i strukture ponude, rizika proizvodnje, tražnje na tržištu, servisa, promocije i sl. No, ovde bismo posebno izdvojili dva važna faktora, i to:

1) kvalitet kupljenog proizvoda - da li je bolji, jednak ili lošiji od onog koji bi preduzeće proizvelo,

2) pouzdanost dobavljača (onog od koga se kupuje) da u ugovorenim rokovima snabdeva preduzeće potrebnim količinama proizvoda. Lošiji kvalitet i slaba pouzdanost dobavljača isključuju alternativu kupovine.

Međutim, ovom prilikom mi razmatramo prihvatanje jedne ili druge alternative samo sa aspekta jediničnih troškova i u tom smislu analiziramo odgovarajući primer.

Preduzeće IKL iz Beograda proizvodi kotrljajne ležajeve koji se sastoje iz tri podsklopa (poluproizvoda): prstenova, kaveza i kuglica. IKL sam proizvodi prstenove i kuglice, a kaveze nabavlja od švedskog proizvođača ležajeva SKF. Međutim, zahvaljujući tehnološkom napretku, pojavio se veći broj proizvođača koji proizvode specijalizovanu opremu za proizvodnju kaveza. IKL se stoga nalazi pred odlukom: dalje kupovati ili otpočeti sa sopstvenom proizvodnjom kaveza. Projektovana brzina proizvodnje kaveza pomoću opreme koju IKL želi da angažuje je 159907 komada nedeljno za 48 nedelja rada godišnje.

Planirani životni vek opreme je 5 godina. Nabavna cena opreme je 840000 dinara, a likvidaciona vrednost na kraju pete godine je 200000 dinara. Ukupni godišnji troškovi proizvodnje za proizvodnu alternativu su 15498704 din. Nabavna cena kaveza od SKF je 1.5 dinara. Ako je kalkulativna kamatna stopa 7%, izračunati jedinične troškove za proizvodnu alternativu, i ekonomski oceniti koja je alternativa profitabilnija.

Da bismo mogli da uporedujemo ove dve alternative "proizvoditi" ili "kupovati", potrebno je izračunati vrednost godišnjeg investicionog troška (anuiteta) nabavke opreme za proizvodnju kaveza:

Obim proizvodnje iznosi komada, pa su onda jedinični troškovi za proizvodnu alternativu:

(15498704+170096):7675536=2.00 dinara po komadu Kako je nabavna cena kaveza od SKF manja, jer iznosi

1.50 dinara po komadu, to predlog odluke treba da glasi: podsklop kavez treba i dalje kupovati, a ne proizvoditi u sopstvenom preduzeću, jer je alternativa "kupovati" ekonomičnija.

PRIMENA METODA ANUITETA KOD POREĐENJA MEĐUSOBNO ISKLJUČIVIH ALTERNATIVA

Da bi se izbor inženjerskih projekata mogao obaviti što bolje, korisno je pomoću metoda anuiteta izvršiti komparaciju međusobno isključivih investicionih alternativa. Pri tome, polazeći od analize perioda, možemo imati dve situacije, i to:

l)period analize jednak životnom veku projekta i 2) period analize različit od životnog veka

projekta.

Period analize jednak životnom veku projekta

Kompariranje inženjerskih investicionih projekata kod kojih je životni vek jednak predstavlja jednostavan primer primene metoda anuiteta. Naime, u ovoj situaciji jednostavno se izračunavaju godišnji iznosi troškova (anuiteta) za svaki projekat, pa se bira onaj sa najnižim jediničnim troškovima. Ovakve situacije su u praksi ređi slučaj.

Primer

Pretpostavimo da korporacija "Lola" iz Beograda mo`e da bira izme|u dva proizvodna sistema za proizvodnju spojnica: 1) ćelijski proizvodni sistem (CPS) i 2) fleksibilni proizvodni sistem (FPS). Operativni tro{kovi, inicijalne investicije i likvidaciona vrednost za svaku alternativu procenjeni su na sledeći način:

StavkeĆPS FPS

Prosečni broj komada godišnje

222.000 222.000

životni vek 4 godine 4 godine

Godišnje plate izrade 562.000 din. 353.000 din.

God. potrošnja materijala izrade

416.000 din. 299.400 din.

Godišnji fiksni troškovi1.100.000

din.970.000 din.

God. troškovi alata 225.000 din. 150.000 din.

God. porez na prihod 800.000 din. 970.000 din.

Ukupni god. operativni troškovi

3.103.000 din.

2.742.400 din.

• Vrednost investicionog ulaganja iznosi za ĆPS 3.000.000 dinara, a za FPS 6.000.000 din. Likvidaciona vrednost: ĆPS - 200.000 din., FPS - 400.000 din. Ako je minimalna kamatna stopa 7%, primenom metoda anuiteta oceniti koja je alternativa prihvatljivija.

• Pošto oba proizvodna sistema obezbeduju isti nivo prihoda za posmatrani period, to ih možemo razmatrati samo na osnovu godišnjeg iznosa troškova.

• Godišnja vrednost troškova (anuiteta) za alternativu CPS je:• Troškovi kapitala 3000000.0,2951 – 200000.0,7629.0,2952 = 840558• Operativni troškovi.......................................................................................3103000 din.• Ukupno..........................................................................................................3943558 • Troškovi po jedinici proizvoda....................................(3943558:222000)= 17,76• Godišnja vrednost troškova (anuiteta) za alternativu FPS:• Troškovi kapitala..............6000000.0,2951 – 400000.0,7629.0,2952 = 1681117• Operativni troškovi.........................................................................................2742400 • Ukupno............................................................................................................442357• Troškovi po jedinici proizvoda........................................ (4423517:222000)= 19.93 • Pošto je MA(7%)}PS< MA(7%)FPS, korporacija "Lola" mo`e izabrati ćelijski proizvodni sistem za

proizvodnju spojnica. Međutim, ako fleksibilni proizvodni sistem proizvodi uz jeftiniji materijal i radnu snagu, kao i uz manju potrošnju alata i obezbeđuje bolji kvalitet proizvoda, te shodno tome i porast tražnje za proizvodom koji on obezbeđuje, onda taj sistem može biti profitabilniji od ĆPS sistema.

• Primena metoda anuiteta kod projekata sa nejednakim životnim periodima

• Primena metoda anuiteta kod projekata sa nejednakim životnim vekom omogućuje efikasnije dobijanje određenih pokazatelja od metoda neto sadašnje vrednosti. No, zato moraju biti ispunjena dva uslova :

1) da postoji potreba za izborom odgovarajućeg alternativnog projekta i

2) da svaka alternativa može biti zamenjena za neku drugu sa istim sredstvima koja imaju iste troškove i performanse.

Strug AStrug B

Nabavna cena Godišnji troškovi upotrebe Likvidaciona vrednost Životni vek

21250 din. 8500 din. 3400 din.

3 god.

25500 din. 6800 din. 2550 din.

4 god.Koji strug odabrati, ako je minimalna kamatna stopa

15%?

Primer 5.18. Pretpostavimo da proizvodna firma "Metalac" iz Beograda može da bira između dva struga A i B koji po svojim kapacitetima zadovoljavaju njene potrebe. Za oba struga dati su sledeći podaci:

.din328,84380,06575,034004380,021250MA )A( .din1682885008328MA

uk)A(

.din1522268008422MAUK)B(

Prvo ćemo da izračunamo godišnji investicioni trošak (anuitet) za alternativu A:

Ukupni godišnji troškovi alternative A iznose:

Godišnji investicioni trošak alternative B:

Ukupni godišnji troškovi alternative B su:

.din84223503,05718,025503503,025500MA )B(

AMORTIZACIJA Jedna od činjenica sa kojom preduzeće mora da računa

jeste da osnovna sredstva (mašine, oprema, postrojenja, fabričke zgrade, poslovne prostorije, itd.) sa radom i vremenom gube svoju upotrebnu vrednost. Dakle, za razliku od materijala ili sirovina koji u celini svojom supstancom ulaze u novi proizvod i uvećavaju njegovu vrednost, osnovna sredstva ne ulaze u punoj vrednosti u novi proizvod, nego samo gube deo svoje vrednosti tokom proizvodnje proizvoda ili vremena.

Suština amortizacije jeste da iskaže utroške osnovnih sredstava na način koji odgovara njihovom opadanju vrednosti tokom rada i vremena.

Do fizičkog trošenja osnovnih sredstava može doći zbog: a) funkcionalnog trošenja upotrebom osnovnih sredstava u procesu

proizvodnje; b) pogoršanja interakcije sa spoljnom sredinom, uključujući takve

uzroke kao što su korozija, truljenje i druge hemijske promene i

c) habanja, kvara i oštećenja zbog korišćenja. Fizičkim trošenjem pogoršavaju se performanse sredstava i

povećavaju se troškovi njihovog održavanja. Međutim, osnovna sredstva fizičkim trošenjem materijalno ne nestaju, nego samo menjaju oblik upotrebne vrednosti. Srazmerno fizičkom trošenju odgovarajući deo njihove ukupne vrednosti se prenosi na novoproizvedene proizvode.

Ekonomsko (moralno) trošenje osnovnih sredstava. Do ovog trošenja dolazi nezavisno od fizičke dotrajalosti osnovnih sredstava. Ekonomsko trošenje podrazumeva zastarevanje osnovnih sredstava zbog napretka u tehnologiji. Pojava na tržištu produktivnijih i proizvodno - tehnološki rentabilnijih sredstava rada isključuje iz procesa proizvodnje brojne oblike osnovnih sredstava, iako fizički ona još uvek nisu istrošena odnosno dotrajala. Dakle, bez obzira na to što osnovna sredstva nisu fizički istrošena, ona su tehnološki zastarela, ekonomski obezvređena i ekonomski potpuno amortizovana.

EKONOMSKO OBRAČUNAVANJE AMORTIZACIJE

Glavni zadatak proračuna amortizacije jeste da, na osnovu odgovarajuće metode, izračuna iznos godišnje amortizacije, koji nazivamo amortizacionom kvotom. Podelom amortizacione kvote sa dvanaest dobija se mesečni iznos amortizacije, koji se uračunava u cenu koštanja proizvoda. Na taj način se u cenu koštanja proizvoda, pored troškova materijala izrade, troškova rada izrade, pogonske električne energije, troškova nabavke poluproizvoda i delova, troškova pakovanja i drugih troškova, kalkuliše i vrednost utroška osnovnih sredstava. Zapravo, ovako obračunatom amortizacijom osnovnih sredstava vrši se njihova transformacija u obrtna sredstva. Prodajom proizvoda ostvaruje se nadoknada amortizacije i drugih troškova. Time se utrošeni deo osnovnih sredstava pretvara u novčani iznos, čime se obezbe|uje siguran finansijski izvor, koji će biti u stanju, kada za to dođe vreme, da obezbedi nabavku novih osnovnih sredstava.

Svrha izdvajanja novčanog iznosa amortizacije je:

• da se u cenu koštanja proizvoda ukalkuliše utrošeni deo osnovnih sredstava, čije trošenje je nastalo tokom njihove proizvodnje i vremena i

• da se obezbedi odgovarajući novčani kapital za nabavku novih osnovnih sredstava koja će zameniti dotrajala, izrabljena osnovna sredstva.

SISTEMI AMORTIZACIJE Pre nego što se pređe na razmatranje metoda obračuna

amortizacije, potrebno je učiniti nekoliko preliminarnih određenja.1. Prvo treba utvrditi koja sredstva (imovina) podležu amortizaciji,

odnosno za koja firma može da radi amortizaciona odbijanja u dobiti. Takva sredstva moraju da ispunjavaju uslove kao što su:

• mora biti korišćeno u poslovanju firme odnosno držano za ostvarivanje dobiti,

• mora da ima konačan vek upotrebe, a taj vek mora biti duži od jedne godine,

• mora biti nešto što se haba, korodira, zastareva ili gubi vrednost zbog prirodnih uzroka.

• Sredstva podložna amortizaciji su zgrade, mašine, oprema, vozila itd. Sredstva (imovina) koja nemaju konačan vek upotrebe ne mogu biti podvrgnuta amortizaciji (na primer zemlji{te).

2. Potrebno je zatim utvrditi nabavnu cenu nabavljenog sredstva za rad. Nabavnu cenu čine, pored stvarne cene koštanja sredstva za rad, i drugi sporedni troškovi, kao što su prevozni troškovi, priprema ugradnje i ugradnja sredstava za rad itd. Ova nabavna cena (ukupni troškovi nabavke) je amortizaciona osnova troškova kao troškova za vreme veka upotrebe sredstava, jer svi troškovi napravljeni u nabavci nekog sredstva za rad su troškovi upotreba koji će biti vraćeni korišćenjem sredstava.

3. Ostatak vrednosti (ostatna vrednost) ili likvidaciona vrednost sredstva na kraju njegovog upotrebnog života je iznos koji se na kraju tog vremena može dobiti natrag kroz prodaju, zamenom starog za novo (uz doplatu) ili na drugi način. Eventualna ostatna vrednost nekog sredstva mora biti procenjena kada je odre|en raspored amortizacije. Ako se ova procena zatim pokaže netačnom, mora se učiniti podešavanje.

4. Amortizacioni vek sredstava za rad se bazira na njegovom upotrebnom veku. Dužinu upotrebnog veka nekog sredstva nije uvek lako odrediti i često je u nadležnosti državnih organa, koji izdaju direktive i slično za vek upotrebe pojedinih kategorija sredstava.

Imajući u vidu rečeno, treba istaći da se amortizacija sredstava za rad najčešće utvrđuje na dva načina:

1) na bazi procenjenog veka korisne upotrebe redstava i 2) na bazi intenziteta trošenja sredstava za rad. Polazeći od

ovoga, u inženjersko-ekonomskoj literaturi se uglavnom koriste dva sistema izračunavanja amortizacije, i to:

• vremenski sistem i• funkcionalni sistem.

VREMENSKI SISTEM AMORTIZACIJE

Ovaj sistem je funkcija procenjenog broja godina korisne upotrebe osnovnog sredstva (na primer mašine), bez obzira na to koliko će se upotrebljavati i trošiti u različitim periodima tog procenjenog veka trajanja. Utvrdi se, dakle, vek trajanja osnovnog sredstva (osam godina za jedno sredstvo, pet godina za neko drugo itd.), zatim se odlučuje o izboru metoda računanja iznosa amortizacije. Zavisno od izabranog metoda, možemo imati:

a) sukcesivni porast amortizacije, tako da je njen iznos najmanji na početku, a najveći na kraju procenjenog veka trajanja;

b) ravnomernu tj. istu amortizaciju za sve vreme procenjenog amortizacionog veka (proporcionalni ili ravnomerni sistem amortizacije) i

c) sukcesivno smanjenje iz godine u godinu, tako da je iznos amortizacije najveći u prvoj godini, a potom se u svakoj narednoj godini smanjuje u odnosu na prethodnu.

Saglasno učinjenim konstatacijama, možemo istaći da vremenski sistem amortizovanja obuhvata sledeće metode obračuna amortizacije:

• 1. Metod linearnog obračuna amortizacije,• 2. Metod progresivnog obračuna amortizacije,• 3. Degresivni metod ili metod sve manjeg

ostatka,• 4. Kumulativni metod ili metod zbira brojeva.

Metod linearnog obračuna amortizacije

Ovaj metod pretpostavlja da vrednost sredstva za rad opada sa vremenom njihove upotrebe u jednakim godišnjim iznosima. Ako obeležimo sa: Tk -amortizacioni trošak za godinu, I - nabavnu cenu osnovnog sredstva, L -likvidacionu vrednost na kraju upotrebnog veka, n - vek upotrebe i l/n -linearnu stopu amortizacije, onda možemo uspostaviti sledeću relaciju:

n

LITk

Metod progresivnog obračuna amortizacije Metod progresivnog obračuna amortizacije zasniva se na

sukcesivnom porastu amortizacije. U stvari, on pretpostavlja da se osnovna sredstva najmanje koriste i troše u početku, a najviše na kraju procenjenog veka trajanja. To drugim recima znači da je obračunati amortizacioni iznos najmanji na početku, a najveći na kraju amortizacionog perioda. Ovo pretpostavlja i to da će sa tokom procenjenog veka trajanja kapaciteti osnovnih sredstava biti bolje korišćeni, i da će to omogućiti lakšu nadoknadu uvećane amortizacije. Obračun amortizacije za svaku godinu, po ovom metodu, vrši se na osnovu sledeće formule:

22

k n

1k

n

kIT

Degresivni metod amortizacije ili metod sve manjeg ostatka

Metod sve manjeg ostatka (SMO metod) polazi od toga da je procentualno opadanje vrednosti sredstva za rad po godinama njihove upotrebe konstantno. Procentualno opadanje vrednosti sredstava obično se označava sa α, pri čemu je (m je konstanta - multiplikator, a najopštije korišćeni multiplikatori su 1.5 i 2). Tako ovim metodom dobijamo najveći amortizacioni iznos u prvoj godini korišćenja sredstva i njegovo opadanje tokom upotrebnog veka sredstva.

U prvoj godini amortizacioni trošak iznosi:

IT1

a zatim sledećih godina:

222

213

12

1I21IIIIITTIT

1IIITIT

Ukupni amortizacioni trošak (UTn) na kraju n godina iznosi:

nn 11IUT

Knjigovodstvena vrednost (Bn) na kraju n godina je jednaka u ovom slučaju

nnnn 1I11IIUTIB

Ukoliko se knjigovodstvena vrednost na kraju amortizacionog veka ne poklapa sa procenjenom ostatnom vrednošću (što je češći slučaj u praksi), moraju se vršiti određena podešavanja.

• Primer 6.1. Dati su slede}i podaci o jednom sredstvu za rad:• - nabavna cena I=20000 dinara,• - upotrebni vek n=6 godina.• Izra~unati amortizacione odnose i knjigovodstvenu vrednost na kraju veka

upotrebe, ako je =0.25 (m=1.5), a procenjena ostatna vrednost (L) iznosi:• a) 3560 dinara• b) 10% od nabavne cene,• c) 25% od nabavne cene.• Godi{nji amortizacioni iznosi jednaki su:

.din11871IT

.din15821IT

.din21091IT

.din28121IT

.din375075,02000025,01IT

.din50002000025,0IT

56

45

34

23

2

1

Godina Bk-1 Tk Bk

1 20000 5000 15000

2 15000 3750 11250

3 11250 2812 8438

4 8438 2109 6329

5 6329 1582 4747

6 4747 1187 3560

Knjigovodstvena vrednost na kraju 6-to godi{njeg perioda iznosi:

.din356011873750500020000TTTIB 6216

b) U ovom slučaju je L=0,1x 20000 =2000 dinara, odnosno Bn je veće od L, pa moramo da vršimo podešavanje našeg amortizacionog računanja. Potrebno je pronaći optimalnu godinu prelaza sa SMO na linearnu amortizaciju i zatim obračunavati dalje amortizaciju linearnim metodom. Krenućemo od druge godine:

Godina Bk-1 Tk Bk

1 20000 5000 15000

2 15000 3750 11250

3 11250 2812 8438

4 8438 2146 6292

5 6292 2146 4146

6 4146 2146 2000

;din26005

200015000T

lin2

SMOlinSMO 222 TTdin3750T

;din23134

200011250T

lin3

SMOlinSMO 333 TTdin2812T

;din21463

20008438T

lin4

SMOlinSMO 444 TTdin2109T

Znači godina 4 je optimalna za prelaz sa SMO na linearni metod. pa ćemo prve tri godine obračunavati po SMO metodu, a sledeće tri godine amortizovati po linearnom metodu.Godišnji amortizacioni iznosi (Tk) sada izgledaju ovako:

Modifikovani sistem ubrzanog povraćaja troškova

Modified Accelerated Cost Recovery System - MACRS

MACRS metod ustanovljuje amortizacionu stopu, tzv. procente povratnog iznosa, za sva sredstva unutar jedne klase. Godišnji amortizacioni iznosi se dobijaju množenjem amortizacione osnove sredstva sa odgovarajućim procentima povratnog iznosa.

Sledeći primer ilustruje amortizaciju MACRS metodom.Primer Pretpostavimo da je firma nabavila mašinu vrednu

15000 dinara i da je amortizuje po MACRS metodu. Mašinu svrstavamo u 7-godišnju klasu.

Sledeći korak je izračunavanje MACRS procenata, pri čemu koristimo metod sve manjeg ostatka (SMO) dokle god su MACRS procenti dobijeni ovim metodom veći nego procenti dobijeni linearnim metodom, a zatim prelazimo na linearni metod. Takode koristimo i pravilo "pola godine".

Godina Način računanja MACRS procenata MACRS procenti

1 1/2god. SMO amort. 0,5 × 0,2857(100%) 14,29%

2 SMO amort.=0,2857(100%-14,29%)=

Linear. amort. (l/6,5)(100%-I4,29%)=

24.49%

13.17%

3 SMO amort.=0,2857(100%-38,78%)=

Linear. amort.=(l/5,5)(100%-38,78%)=

17.49%

11.13%

4 SMO amort =0,2857(100%-56,27%)=

Linear. amort.=(l/4,5)(100%-56,27%)=

12.49%

9.72%

5 SMOamort.=0,2857(100%-68,76%)=

Linear. amort.=(l/3,5)(100%-68,76%)=

8.93%

8.93% 6 Linear. amort.=(l/2,5)(100%-77,69%)= 8.92% 7 Linear. amort.=(1 /l,5)( 100%-86,61%)= 8.93%

8 1/2 god. Linear. amort.=0,5˖8,92%= 4.46%

Iznose koji su jače naglašeni koristimo kao MACRS procente. Sa ovim procentima sada možemo da vršimo amortizaciju datog sredstva. Amortizacioni iznosi su:

dinara 18730,124915000T

dinara 26240,174915000T

dinara 36740,244915000T

dinara 21440,142915000T

4

3

2

1

dinara 6690,044615000T

dinara 13390,089315000T

dinara 13380,089215000T

dinara 13390,089315000T

8

7

6

5

FUNKCIONALNI SISTEM AMORTIZACIJE

Ovaj sistem amortizacije se bazira na intenzitetu trošenja osnovnih sredstava ili na učinku datog osnovnog sredstva. Zato se vek trajanja osnovnog sredstva izražava sa brojem jedinica rada, a ne vremenskih jedinica. Na primer treba da procenimo broj kilometara, težinu tovara ili drugih jedinica koje će neko transportno sredstvo (kamion, vagon, lokomotiva i sl.) u svom veku trajanja biti u stanju da obavi.

Q

ITjt gde je:

Tjt - amortizacija po jedinici proizvoda ili po jedinici rada,Q - broj jedinica proizvoda koje se mogu proizvesti u toku

veka trajanja osnovnog sredstva ili mogući broj vremenskih

jedinica određenog osnovnog sredstva u toku njegovog veka

trajanja.

ANALIZA ELEMENATA NOVČANIH TOKOVA INŽENJERSKIH

INVESTICIONIH PROJEKATA

Kada kompanija nabavi neko sredstvo za rad, proširi kapacitete ili izgradi novu fabriku, onda ona čini investiciju. Kompanija angažuje novčana sredstva danas u očekivanju da će ih povratiti u budućnosti. Takva investicija je slična onoj koju čini banka kada pozajmljuje novac. Za bančinu pozajmicu budući novčani tok sastoji se od kamate i vraćanja glavnice. Za sredstvo za rad budući povraćaj je u obliku novčanih tokova od profitabilnog korišćenja sredstva. U oceni neke kapitalne investicije od interesa su samo oni novčani tokovi koji direktno rezultuju iz investicije. Ovi novčani tokovi predstavljaju promenu u kompanijinim ukupnim novčanim tokovima koja se dešava kao direktan rezultat investicije.

U svim prethodnim primerima korišćeni su već unapred dati novčani tokovi (ulazni i izlazni), pomoću kojih je, na osnovu datih metoda (NSV, MA i slično), vršena ocena nekog ili nekih inženjerskih investicionih projekata i donošena odluka o prihvatanju ili odbacivanju. U ovom delu bi}e prikazani elementi novčanih tokova, njihova klasifikacija i način dobijanja novčanih tokova potrebnih za ocenu nekog projekta.

ELEMENTI NOVČANIH TOKOVA

•Investicija u osnovna sredstva

• Likvidaciona vrednost (ostatak vrednosti) osnovnih sredstava

•Investiranje u obrtni kapital (obrtna sredstva)

1.Izlazni novčani tokovi,- početna investicija (investiranje u sredstva za rad),- investiranje u obrtni kapital,- troškovi u proizvodnji,- otplata pozajmljenih iznosa i plaćanje kamate,- porezi na dobit,- troškovi lizinga. 2. Ulazni novčani tokovi:- prihodi od prodaje,- redukcije u troškovima,- poreske olakšice,- likvidaciona vrednost osnovnih sredstava,- likvidaciona vrednost obrtnog kapitala,- kratkoročne i dugoročne pozajmice.

Neto novčani tok=ulazni novčani tok - izlazni novčani tok

KLASIFIKACIJA ELEMENATA NOVČANIH TOKOVA

• Klasifikacija elemenata novčanih tokova može se izvršiti u tri oblasti:

• a) elemeti novčanih tokova vezani za operativne aktivnosti,

• b) elemeti novčanih tokova vezani za investicione aktivnosti,

• c) elemeti novčanih tokova vezani za finansijske aktivnosti.

Operativni (poslovni) novčani tokovi

Neto operativni tok = neto dobit + amortizacija

Dobijanje neto dobiti: +Prihodi - Proizvodni tro{kovi - Amortizacija - Troškovi kamata Oporezivana dobit - Porez na dobitDobijanje neto operativnog novčanog toka: Neto dobit + Amortizacija Neto operativni novčani tok

b) Investicioni novčani tokovi Sledeći elementi novčanih tokova vezani su za investiranje: početna investicija,

ostatak vrednosti na kraju upotrebnog perioda, porez na dobit od prodaje starog sredstva (dobit od prodaje starog sredstva je razlika između vrednosti za koju je sredstvo prodato i njegove knjigovodstvene vrednosti), investiranje u obrtni kapital i likvidaciona vrednost obrtnog kapitala. Obično se pretpostavlja da se glavna investicija i investicija u obrtni kapital dešava godini 0 (nula). Oni predstavljaju izlazne novčane tokove, dok su ostatak vrednosti sredstava za rad i obrtnih sredstava na kraju upotrebnog perioda projekta ulazni novčani tokovi:

- Investiranje u sredstva za rad - Investiranje u obrtni kapital + Likvidaciona vrednost sredstava za rad + Likvidaciona vrednost obrtnog kapitala - Porez na dobit od prodaje starog sredstva Neto investicioni novčani tok

c) Finansijske aktivnosti• Novčani tok klasifikovan kao finansijska aktivnost obuhvata sledeće: • + Pozajmljivanje - Otplata glavnice• Neto finansijski novčani tok

ANALIZA OPERATIVNIH I INVESTICIONIH AKTIVNOSTI PROJEKTA Primer Jedna hemijska kompanija planira izgradnju nove fabrike za proizvodnju PVC praha i granulata.

Predvi|ena je sledeća struktura ulaganja:• - građevinski objekti - 4.000.000 dinara,• - oprema - 23.000.000 dinara,• - ostala ulaganja (projektovanje, inženjering, obuka kadrova,montaža i dr. - 3000.000 dinara• Ulaganja u obrtni kapital (obrtna sredstva) iznosi 2.000.000 dinara • Marketinško odeljenje firme je procenilo da bi se moglo godišnje prodavati oko 35.000 tona PVC

praha i granulata po ceni od 1400 din/t, sa godišnjim prihodom od 35.000 1.400=49 miliona din.

• Inženjersko odeljenje je, opet, procenilo varijabilne troškove, kao što su rad i materijal na 740 din/t odnosno ukupno 25900000 dinara godi{nje. Fiksni troškovi procenjeni su na 6 miliona dinara godišnje.

• Firma očekuje 8-godišnji upotrebni vek projekta, u kojem se, prema procenama, ne očekuju promene u potražnji i jediničnoj ceni proizvoda.

• Amortizacija svih ulaganja bi se vršila linearnim metodom Amortizacioni vek gra|evinskih objekata je 40 godina, opreme 8 godina, ostalih ulaganja 5 godina. Vrednost svih ulaganja na kraju amortizacionog vek je nula.

• Posle 8-godišnjeg upotrebnog perioda planira se prodaja fabričke zgrade za 3.500.000 dinara.• Naći neto novčani tok ovog inženjerskog investicionog projekta, ako se porez na dobit

obračunava po stopi od 30%. Oceniti metodom sadašnje vrednosti ovaj projekat, ako je firmina kamatna stopa (diskontna stopa) 10%.

Za dobijanje neto novčanog toka ovog projekta, potrebni su prethodno sledeći proračuni:

a) Izračunavanje amortizacije

n

LITk

gde je: Tk - godišnji amortizacioni iznos,I - početna investicija,L - likvidaciona vrednost investicije na kraju amortizacionog

veka.- Godišnji amortizacioni iznos za građevinske objekte (Tk1 )

I1=4.000.000din., n1=-40god., L1=0

.din10000040

4000000T 1k

- Godišnji amortizacioni iznos za opremu (Tk2 )

I2=23.000.000din., n2=8god., L2=0

.din28750008

23000000T

2k

- Godišnji amortizacioni iznos za ostala ulaganja (Tk3 )

I3=3.000.000 din., n3=5god., L3=0.din600000

5

3000000T

3k

• Ukupni godišnji amortizacioni iznos za prvih pet godina iznosi:• Tku=Tk1+Tk2+Tk3=3575000• a za preostale tri godine:• Tku=Tk1+Tk2=2975000• b) Izračunavanje poreza na dobit od prodaje zgrade• Dobit od prodaje zgrade je razlika između cene prodaje i knjigovodstvene

vrednosti u vreme prodaje. Knjigovodstvena vrednost zgrade posle 8 godina iznosi:

• B8=4.000.000 - 800.000=3.200.000 dinara• pa je dobit od prodaje 3.500.000 -3.200.000=300.000 dinara. Porez na ovu

dobit je (poreska stopa 30%) 300.000 x 0.3=90.000 dinara.

Radi ocene ovog projekta koristićemo metod neto sada{nje vrednosti:

.398275471827250012862500

128625001304250032000000%108

107

10

610

510

dinff

ffNSV

SBSB

SBSA

Sledeća tabela daje neto novčani tok ovog projekta.

• Primer 7.2. Pretpostavimo da je firma iz primera 7.1. pozajmila 85% (odnos duga 0.85) potrebnog novca za ulaganje u osnovna sredstva projekta po kamatnoj stopi od 10% i da će dug vraćati tokom 8 godina trajanja projekta u jednakim godišnjim iznosima. Da li bi pod ovim uslovima projekat bio prihvatljiv?

• S obzirom da druge podatke već imamo, potrebno je još izračunati godišnje iznose plaćanja kamate i vraćanja glavnice. Odnos duga od 0.85 nam kazuje da je 0.85x30000000=25500000 dinara pozajmljeno spolja. Sad prvo treba da izračunamo veličinu godišnjih iznosa vraćanja pozajmice:

• 25500000 = 4779822 dinara.

• Ovaj iznos u sebi sadrži godišnje plaćanje kamate i otplatu glavnice.

• Uzimajući u obzir kamatnu stopu od 10% na pozajmljena sredstva, sledeća tabela daje odnos između plaćanja kamate i otplate glavnice za osmogodišnji upotrebni period projekta:

Godina

Početni iznos

Iznos kamate

Iznos glavnice

Krajnji iznos

1. 25500000 2550000 2229822 23270178

2. 23270178 2327018 2452804 20817374

3. 20817374 2081737 2698085 18119289

4. 18119289 1811929 2967893 15151396

5. 15151396 1515140 3264682 11886714

6. 11886714 1188671 3591151 8295563

7. 8295563 829556 3950326 4345237

8. 4345237 434524 4345237 -

dinara42612162

f13623096f8331485f8439279

f8717220f8806257f8887199

f8960783f90276786500000%10NSV

810SB

710SB

610SB

510SB

410SB

310SB

210SB

110SB

Ovaj rezultat kazuje da je projekat i pod ovim uslovima profitabilan.Čak štaviše, neto sadašnja vrednost je veća ako se deo novca pozajmljuje. Mi smo ovde napravili pretpostavku da se veći deo novca pozajmljuje, što znači da smo prilično sigurni u pretpostavljene rezultate projekta, čime je umanjen nivo poslovnog rizika (što u praksi nije uvek slučaj).

ANALIZA INŽENJERSKIH INVESTICIONIH PROJEKATA POD UTICAJEM INFLACIJE

U stvarnosti ekonomiju svake države prati inflacija (češći slučaj) ili deflacija (ređe). To znači da cena nekog proizvoda teži povećanju tokom vremena ili drugačije rečeno, ista suma novca može kupovati sve manje nekog proizvoda tokom vremena. Deflacija, suprotno inflaciji, znači da cene opadaju tokom vremena i stoga određena suma novca dobija na kupovnoj moći.

Opšta inflaciona stopa (k0i ) se bazira na potrošačkom indeksu cena (IC), koji za osnovu ima tipičnu potrošačku korpu proizvoda i usluga (hrana, stanarina, odeća, prevoz i drugi proizvodi i usluge) za kojima ima potrebe prosečni potrošač. Indeks cena upoređuje cenu potrošačke korpe proizvoda i usluga pre izvesnog vremena (tzv. bazično vreme) i danas, ili danas (sada je to bazično vreme) i nekog budućeg vremena (predviđanje inflacije).

Na osnovu indeksa cena dobija se opšta inflaciona stopa iz sledeće jednačine:

nOiOn k1ICIC

1IC

ICk

n

1

O

nOi

odnosno

gde je:

• k0i - opšta inflaciona stopa,

• ICn - indeks cena na kraju perioda n,

• IC0 - indeks cena za bazično vreme.

• Kada se znaju IC vrednosti za dve uzastopne godine, onda je opšta inflaciona stopa:

1k

1kkOi IC

ICICk

Radi razmatranja inženjerskih projekata pod uticajem inflacije, potrebno je uvesti i pojam tržišne kamatne stope (kt). To je kamatna stopa koja uzima u obzir kombinaciju efekata moći zarađivanja i kupovne moći novca (inflaciju). Veza između stvarne (k) i tržišne kamatne stope (kt) se dobija na sledeći način:Ranije je već rečeno da pod uticajem moći zarađivanja novca postoji sledeća veza između sadašnje vrednosti i neke buduće vrednosti

nk1BS

nOi

n k1k1BS

Ako se sada uzme u obzir i uticaj kupovne moći novca (inflacija ili deflacija), onda ova veza postaje

S druge strane, ta se veza između sadašnje i buduće vrednosti pod uticajem oba faktora može izraziti i pomoću tržišne kamatne stope, tj. Sada se može napisati da je n

tk1BS

nt

nOi

n k1Bk1k1B

nt

nOi

n k1k1k1

OiOit kkkkk

odnosno

Konačno imamo da je:

Inflacija nema uticaja na sve elemente novčanih tokova projekta. Inflacija ne utiče na troškove amortizacije, jer su oni računati na iznos nabavke sredstava u neko bazično vreme (t=0). Isto tako uticaju inflacije ne podležu troškovi plaćanja kamate i vraćanja glavnice, jer su ti iznosi obračunati na dan pozajmice sa određenom kamatnom stopom (u koju može biti ugrađena inflacija). Ostali elementi novčanih tokova menjaju se pod uticajem inflacije.

RIZIK PROJEKTA

U prethodnim delovima ovog teksta se pretpostavljalo da su novčani tokovi projekta poznati ili da se na osnovu procenjenih elemenata novčanih tokova (prihodi, troškovi, likvidaciona vrednost itd.) mogu dobiti, pa su se onda naše analize bavile procenom projekata i odabiranjem najboljeg. U ovom delu, međutim, mi ćemo razmatrati mnogo uobčajeniju situaciju u kojoj su predviđanja novčanih tokova funkcija izvesnog stepena neizvesnosti. U praksi, rukovodstvo preduzeća retko ima precizna očekivanja u pogledu budućih novčanih tokova nekog projekta. U stvari, najbolje što preduzeće može da učini jeste da oceni stepen verovatnoće budućih troškova i dobiti i relativne šanse za postizanje sigurnog povraćaja investicije. U opisivanju inženjerskih investicionih projekata, čiji novčani tok nije unapred poznat sa apsolutnom izvesnošću, ali za koji su raspored alternativnih rezultata i njihova verovatnoća poznati, upotrebljava se termin rizik. Termin rizik projekta upućuje na promenljivost u neto sadašnjoj vrednosti projekta. Veći rizik projekta podrazumeva veću promenljivost u NSV projekta.

Svaka investicija zahteva informacije o novčanim tokovima tokom celog života projekta. Ocena profitabilnosti projekata zavisi od procena novčanih tokova koje su generalno neizvesne. Faktori koji se procenjuju su:

Ukupna potražnja za proizvodom, prodajna cena proizvoda, troškovi proizvodnje proizvoda, porast potražnje, životni vek proizvoda, troškovi i upotrebni period potrebne opreme itd.

Mnogi od ovih faktora su funkcija znatne neizvesnosti. Jedan mogući prilaz je da se učini samo jedna "najbolja procena" za svaki od neizvesnih faktora i onda da se izračuna mera profitabilnosti, kao što je neto sadašnja vrednost ili interna stopa rentabilnosti za projekat. Međutim, ovaj prilaz ima najmanje dve manjkavosti:

1) nema garancije da će "najbolja procena" odgovarati aktuelnim vrednostima i

2) nema načina da se izmeri rizik projekta (jednostavno, rukovodilac projekta nema načina da odredi verovatnoću da će projekat doneti gubitke ili verovatnoću da će ostvariti veliki profit).

Kako je vrlo teško proceniti novčane tokove, menadžeri projekta češće prilaze ovom problemu razmatranjem opsega mogućih vrednosti za elemente novčanih tokova. Ako postoji opseg mogućih vrednosti za pojedinačne novčane tokove, onda to znači da postoji opseg mogućih vrednosti i za NSV datog projekta. Jasno, analitičar će pokušati da izmeri verovatnoću i pouzdanost događanja pojedinih novčanih tokova i, konsekventno, nivo izvesnosti sveobuhvatne vrednosti projekta.

Kvantitativni obračuni rizika daju se kao brojčane vrednosti za verovatnoću događanja. Dodeljivanje verovatnoća različitim rezultatima projekta uopšteno se naziva analiza rizika.

SENZITIVNA ANALIZA Ova analiza određuje uticaj promenljivih kao što su prihodi, operativni

troškovi, likvidaciona vrednost itd., koje se koriste u proceni novčanih tokova, na neto sadašnju vrednost projekta. Senzitivna analiza otkriva koliko će se promeniti neto sadašnja vrednost u zavisnosti od menjanja datih promenljivih.

Senzitivna analiza počinje od "osnovnog slučaja", koji je dobijen korišćenjem najverovatnijih vrednosti za svaku promenljivu. Onda se menja određena promenljiva za određeni procenat iznad i ispod najverovatnije vrednosti, držeći druge promenljive konstantnim. Zatim se izračunava neto sadašnja vrednost za svaku od tih vrednosti. Pogodan i koristan način da se predstave rezultati senzitivne analize je grafički prikaz. Nagib linije pokazuje koliko je senzitivan NSV pri menjanju pojedine promenljive - što strmiji nagib, to je senzitivniji NSV kod menjanja određene promenljive. Tako se mogu identifikovati najvažnije promenljive koje najviše utiču na konačan rezultat.