TUMORI KOŽE

Tumori kože su velika grupa raznovrsnih promena, koje sredstavljaju povećanje mase tkiva, koje se

po svojoj strukturi i osobinama razlikuje od normalnog tkiva kože.

Zbog velike raznolikosti u etiologiji, etiopatogenezi, kliničkoj i histološkoj slici, kao i prognozi bolesti

ne postoji idealna definicija ovih promena , koja bi uključivala i pojedine specifične osobine nekih

tumora. Takođe ne postoji ni jedinstvena klasifikacija tumora kože jer je teško napraviti podelu koja

bi obuhvatala sve bitne karakteristike tumora kože.

U načelu, tumori kože se mogu podeliti u dve velike grupe: benigne i maligne tumore, mada ni ovde

nije moguće napraviti apsolutnu razliku između pojedinih tumorskih promena.Ova podela se zasniva

na mogućnosti tumora da ugroze život ili ne.

BENIGNI TUMORI KOŽE

Ova grupa tumora se odlikuje ograničenim rastom ćelija, koje su slične ili homologne normalnim

ćelijama tkiva. Svojim autonomnim rastom potiskuju okolno tkivo, ali ga ne infiltruju i ne razaraju,

kako to čine maligni tumori. Sporijeg su rata, jasno ograničeni od okoline, četo inkapsulisani,

pomični i ne metastaziraju.

Seboroična keratoza

Seboroična keratoza (ili seboroična veruka) potiče iz epiderma i često se viđa kod starijih osoba oba

pola. Može da se javi u velikom broju, obično na seboroičnim regijama trupa, lica i vrata, mada se

mogu javiti i na drugim regijama, osim dlanova i tabana.Nema subjektivnih tegoba.

Ove keratoze počinju kao manje ili više izbočene okrugle ili ovalne lezije, nekoliko milimetra u

dijametru, boje normalne kože, ili žućkasto smeđe, somotaste površine. Vremenom se povećavaju i

mogu dostići nekoliko santimetara u prečniku,postaju tamnije mrke do antracitno crne. Površina je

verukozna, masna i lako se mrvi. Praktično nikad ne regrediraju spontano.

U difirencijalnoj dijagnozi se razmatraju vulgarne veruke, pigmentni bazocelularni karcinom,

pigmentni nevus lentigo maligna, maligni melanom.

Terapija podrazumeva uklanjanje krioterapijom, elektrokoagulacijom, laserom, topikalnim

preparatima ili kiretažom.

Dermatofibrom

Ovo su pojedinačni ili multipni intradermalni čvorići nastali reaktivnom hiperplazijom vezivnog tkiva,

usled (često minimalne) traume ili uboda insekta.

Javlja se najčešće na donjim ekstremitetim u vidu tvrdog kupolastog čvorića, promera do 1cm,

pokretnog prema osnovi, boje kože, ili mrko prebojeni, ponekad keratotične površine. Ako se čvorić

stisne između dva prsta, u centru se pojavljuje udubljenje – „znak rupice“.

Terapija obično nije potrebna.

Keloid

Keloidi su tumori koji nastaju zbog povećane aktivnosti fibroblasta i pojačane produkcije kolagena.

Obično nastaju posle povrede (mehaničke traume, opekotine, operativne rane, BCG vakcinacija), ali

mogu nastati i spontano, kod predisponiranih osoba.

Lokalizuju se najčešće na gornjem delu trupa (leđa, grudi, ramena, retroaurikularno). Javljaju se

obično 3 – 4 meeca posle traume, u vidu čvrste ružičaste papule, koja može biti bolna ili praćena

svrabom. Vremenom se promene šire i uvek su veće od inicijalnog defekta, glatke su površine, čvrste

konzistencije, a vremenom mogu postati pigmentovani i bezbolni.

Terapija keloida je neizvesna. Moguća je primena kompresije pomoću specijalnih flastera, primena

flastera impregniranih silikonom, intraleziono ubrizgavanje kortikoida, kao i hirurška resekcija.

Hirurška intervencija može ponekad da dovede do recidiva.

Lipom

Lipomi su tumori masnog tkiva, poreklom iz mezenhima, viđaju se češće kod žena posle četrdesete

godine života i obično se javljaju u predelu vrata, leđa i gornjih ekstremiteta. Mogu biti promera od

2- 10 cm, mekane konzistencije, pokretni u odnosu na podlogu i kožu iznad. Bezbolni su, a koža iznad

promene je normalne boje.

Lipome je moguće zameniti sa drugim benignim tumorima, kao i sa supkutanim metastazama

malignih tumora.

Terapija najčešće nije potrebna, a mogu se ukloniti hirurškim putem.

Ksantom (Xanthoma)

Ksantomi nastaju zbog poremećenog metabolizma lipida u organizmu, kada se u koži nagomilavaju

makrofagi ispunjeni mastima.

Klinički mogu da se manifestuju u više oblika.

Ksantelazme (Xanthelasma) su jasno ograničene, zaravnjene ploče žute ili narandžaste boje, obično

lokalizovane na koži očnih kapaka. Kod jedne trećine pacijenata sa ksantelazmom nađe se

hiperholesterolemija.

Xantoma papulosum (tuberosum) se javlja u vidu perzistirajućih žuto narandžastih papula i nodusa,

lokalizovanih na laktovima i kolenima. Ove promene su obično znak hiperlipoproteinemije, a zaostaju

i posle izlečenja metaboličkog poremećaja.

Xantoma erutptivum su promene uglavnom lokalizovane na koži trupa i ekstenzornih strana

ekstremiteta , u vidu žućkastih ili narandžastih papula, sa eritemnom okolinom. Obično su znak jako

povišenih nivoa triglicerida u krvi i povlače se spontano nakon lečenja koje dovodi do normalizacije

triglicerida. Zbog opasnosti od sistemskih komplikacija (infarkt miokarda) lečenje hiperlipidemije je

neophodno.

Epidermoidne ciste

Epidermoidne ciste nastaju zbog funkcionalnog ii traumatskog proširenja folikula dlake. U zavisnosti

od nivoa procesa mogu se manifestovati u dva oblika.

Epidermalne ciste nastaju zbog opstrukcije gornjeg dela folikula (infundibulum). Predilekciona mesta

su lice, vrat i sternalna regija. Mogu biti pojedinačne i multipne, u vidu mekih, elastičnih čvorića, do

veličine zrna graška, pokrivene normalnom kožom. Uvećanjem ciste, koža iznad nje se istanjuje i

dobija žućkastu nijansu. Ponekad ciste mogu biti centrirane komedonom, posle čijeg uklanjanja se

secernira žućkasti sadržaj neprijatnog mirisa. Zid ciste histološki podseća na keratinizovni epiderm.

Pilarne ciste se javljaju u dubljim delovima folikula (u nivou istmusa), najčešće na poglavini. Čvršće

su konzistencije i nemaju izvodni kanal. Često dolazi do inflamacije, a histološki su sličnije

folikularnom epitelu.

Terapija cisti je hirurška, u periodu kada nema inflamacije, a za potpunu sanaciju neophodno je

ukloniti zid ciste.

Angiomi

Angiomi su tumori koji nastaju iz krvnih sudova, a razlikuju se po izgledu, strukturi i toku.

Naevus flammeus je kongenitalna vaskularna malformacija koja se javlja od novorođenčadi. Ove

promene su glatke, ravne i mogu biti svetlo do tamno crvene, različitog promera. Promene

lokalizovane medijalno na licu obično se povlače u prvim godinama života, dok u potiljačnoj regiji

obično perzistiraju. Lateralne forme (na licu ili ekstremitetima) se obično ne povlače sa godinama.

Kod perzistirajućih formi može se pokušati sa laseroterapijom, koja daje zadovoljavajuće kozmetske

rezultate.

Hemangiomi su među najčešćim benignim tumorima u detinjstvu i sačinjeni su od velikog broja

endotelnih ćelija, koje oblažu krvne sudove. Češće se javljaju kod devojčica, kod prematurusa i dece

sa malom porođajnom težinom.

Infantilni hemangiomi se obično pojavljuju u prvim nedeljama po rođenju i najbeže rastu u prvih tri

do šest meseci života. Obično je rast i proliferacija hemangioma završena do uzrasta od godinu dana,

i potom obično nastupa involucija promena, koja se kod većine završi do pete godine života. Ponekad

iza regresije zaostaju fibroza, ožoljak, rezidualne teleangiektazije ili pigmentacije.

Pošto najveći broj hemangioma regredira bez rezidua terapija najčešće nije potrebna. Terapijske

opcije uključuju intralezionu i sistemsku kortikosteroidnu terapiju, propranolol, terapiju pulsnim

laserom i hiruršku eksciziju.

Piogeni granulom (Granuloma pyogenicum)

Piogeni granulom je benigni hemangiom koji nastaje nekoliko dana ili nedelja posle povrede.

Najčešće se javlja na koži lica ili prstiju, kod dece ili mlađih osoba u vidu crvene tumorozne formacije,

meke konzistencije. Može imati promer do jednog centimetra i lako krvari.

Terapija obuhvata kiretažu i elektrokauterizaciju promene.

Nevusi (Mladeži)

Nevusi su cirkumskriptne anomalije kože nastale kao posledica poremećaja u embironalnom razvoju.

Mogu postojati već pri rođenju i tada govorimo o kongenitalnim nevusima , a mogu da se jave i

kasnije u životu. Radi se o velikom broju različitih promena na koži i postoji veliki broj podela nevusa.

Najčešće korišćena podela je na: epidermalne, pigmentne i vaskularne nevuse.

Epidermalni (verukozni) nevusi su benigne hiperplazije ćelija epiderma. Mogu postojatii na rođenju

ili se javljaju u ranom detinjstvu. Manifestuju se u vidu pojedinačnih , jasno ograničenih papula, ploča

ili nepravilnih uzanih traka, različite veličine, žućkasto braon boje, neravne, grube površine.

U histološkoj slici dominira hiperkeratoza, akantoza i papilomatoza, a u terapiji se primenjuje

topikalni tretinoin, uklanjanje tečnim azotom, dermoabrazijom, laserom ili klasičnim hirurškim

tehnikama.

Sebacealni nevusi su benigne malformacije zrelih sebacealnih ćelija i pilosebacealne jedinice. Postoje

najčešće na rođenju, ili se javljaju u ranom detinjstvu. Uglavnom su lokalizovani na kosmatom delu

glave, u vidu glatke, sjajne žućkaste do crvenkastobraon ploče, koja vremenom dobija verukoznu

površinu, bez dlaka. Zbog moguće maligne alteracije u bazocelularni, ređe u skvamocelularni

karcinom (u 15 – 30%) potrebno je ove promene redovno pratiti, i po potrebi hirurški ukloniti.

Pigmentni nevusi

Nevomelanocitni (pigmentni) nevusi su najčešći od svih nevusa i javljaju se kod gotovo svih osoba i

svih rasa. Mogu da se jave na rođenju, ali je njihov broj mali, da bi se uvećavao tokom prve dve do tri

dekade života, a kasnije tokom života se njihov broj može smanjiti. Češći su kod osoba bele rase i

smatra se da svaka osoba bele rase ima prosečno 20 mladeža. Genetski faktori mogu da igraju ulogu

u broju nevusa, kao i faktori spoljašnje sredine (izlaganje suncu).

Nevomelanocitni nevusi vode poreklo od melanoblasta poreklom iz neuralne kreste, koji migriraju u

epiderm. Danas se smatra da su nevusi građeni od ovih lako izmenjenih melanocita, ili nevusnih

ćelija.

Pigmentni nevusi se manifestuju najčešće kao nejednake, ravne, lako uzdignute ili papilomatozne

promene od veličine glave čiode do više santimetara u prečniku. Boja može da varira od boje

normalne kože do tamno mrke ili crne.

Prema histološkoj lokalizaciji nevusnih ćelija razlikujemo tri tipa nevusa:

1. Junkcioni (epidermalni)nevusi su građeni od nakupina nevusnih ćelija lokalizovanih na spoju

epiderma i derma, a klinički izgledaju kao jasno ograničene ravne , okrugle ili ovalne makule

svetlo do tamno smeđe boje.

2. Dermalni (intradermalni) nevusi su građeni od nakupina nevusnih ćelija smeštenih u dermu,

a klinički se prikazuju kao kupolaste ili pendularne formacije, boje kože ili svetlije smeđe.

Često sadrže i dlaku u sebi.

3. Složeni (compound) nevusi su građeni od nakupina ćelija koje su smeštene nešto dublje

nego kod junkcionalnih, i histološki imaju kombinovnu sliku junkcionalnih i dermalnih

nevusa. Klinički izgledaju kao lako uzdignute papule , najčešće nešto svetlije smeđe boje nego

junkcionalni nevusi.

Potrebno je naglasiti da može da postoji kliničko i dermoskopsko preklapanje u slici melanocitnih

nevusa između sve tri varijante i ova podela ne može da se smatra idealnom.

Postoji i više varijanti nevocelularnih nevusa, koji imaju svoje specifične kliničke karakteristike, po

kojima se često dijagnostikuju .

Halo nevus –Sutton je pigmentni nevus koji je okružen dapigmentovanim haloom. Češće se javlja kod

muškaraca, na koži leđa, i najčešće se javlja u drugoj dekadi života. Često može da se desi da nevus

iščezne u potpunosti a depigmentovana plaža ostane ili se repigmentiše vremenom.

Kongenitalni melanocitni nevusi se javljaju na rođenju ili u prve dve godine života (naevus

congenitalis tardus) i karakterišu se lako uzdignutim, ovalnim, smeđim lezijama. Može biti izražena

hipertrihoza, a vremenom mogu da postanu deblji, tamnije smeđi , neravne površine i sa gušćom

dlakom. U zavidsnosti od dijametra dele se na male (<1,5 cm), intermedijarne (1,5 – 19,9 cm) i velike

(gigantne, sa dijametrom > 20cm).

Atipični (displastični) nevusi

Ovi mladeži imaju mnogo sinonima (B-K nevus, Klarkov nevus, FAMM sindrom, Nevus sa

poremećajem arhtekture) . Ove lezije nose veliku kontroverzu, jer ne postoji konsenzus u naučnoj

javnosti o njihovoj prirodi, morfološkim kriterijumima, histološkim karakteristikama ,korelaciji

između htološke i kliničke slike, riziku koji nose i dr.

Danas atipični melanocitni nevusi predstavljaju heterogenu grupu promena koje mogu da imaju samo

kliničku, samo histološku ili i kliničku i histološku sliku abnormalnih pigmentnih lezija.

Atipični nevusi mogu da budu solitarni ili multipni, javljaju se sporadično ili kod osoba koje imaju

pozitivnu porodičnu istoriju atipičnih nevusa i/ili melanoma. Mogu da se jave u bilo koje životno

doba i na bilo kom delu tela.

U kliničkom dijagnostikovanju atipičnih nevusa i postavljanju sumnje na melanom najčešće se

koristimo ABCD pravilom, koje se odnosi na:

A: asimetriju promena;

B: ivice (borders), koje su kod atipičnih nevusa nepravilne ili slabo definisane;

C: boju (color), jer se kod atipičnih mladeža obično javlja više od jedne boje, odnosno postoje

nepravilnosti i iregularna prebojenost lezije;

D: dijametar promena je obično veći nego kod stečenih melanocitnih nevusa i obično se navodi da su

atipični nevusi od 3 – 15mm a postojipozitivna korelacija između dijametra i atipije same promene.

U diferencijalnoj dijagnozi nevusa najznačajnije mesto ima prepoznavanje kliničkih i dermoskopskih

karakteristika melanoma, kao veoma malignog tumora, koji može da nastane i iz pojedinih

melanocitnih nevusa. Smatra se da 20 – 50% melanoma nastaje na mestu prethodno postojećeg

melanocitnog nevusa, a u 50 – 80% na zdravoj koži.

Iako je histopatološka analiza uklonjene lezije zlatni standard za postavljanje dijagnoze svake

promene ponaosob, danas se kao pomoćna dijagnostička metoda mnogo koristi dermoskopija –

neinvazivna tehnika , jednostavna za izvođenje, koja značajno podižen preciznost pri diferentovanju

različitih pigmentnih promena na koži

Uopšte uzev, smatra se da je rizik za malignu alteraciju kod stečenih melanocitnih nevusa veoma

nizak, u odnosu na atipične i džinovske kongenitalne nevuse, kod kojih se preporučuje regularno

praćenje, preventivno hirurško uklanjanje i izbegavanje izlaganja ultravioletnom zračenju

(fotoprotekcija), kao najvažnijem faktoru iz spoljašnje sredine koji doprinosi nastanku melanoma.

Prekanceroze

Prekanceroze su lezije na koži iz kojih se sa manjom ili većom verovatnoćom može razviti neki od

malignih tumora kože.

Na pojavu prekanceroznih promena na koži najčešće utiču spoljašnji faktori, kao što su dugotrajne

ekspozicije ultravioletnom zračenju, jonizujućem zračenju, nekim hemijskim jedinjenjima, ali i neke

genetski uslovljene osobine (svetao ten, plava kosa i oči, pozitivna porodična istorija nekih malignih

oboljenja kože, poznate genske mutacije).

Aktinična keratoza (Keratosis actinica)

Ovo je jedna od najčešćih prekanceroznih lezija iz koje se može razvitiplanocelularni karcinom kože.

Obično se javlja na koži koja je hronično izložena ultravioletnom zračenju(mornari, zemljoradnici,

građevinski radnici), a češće se javlja kod osoba svetle puti i plavih očiju.

Obično se manifestuje kao jedna ili više eritemnih makula, ovalnog ili okruglog oblika,prekrivenih

adherentnom beličastom skvamom. Vremenom se uvećavaju, kako po dimenzijama, tako i po broju.

U oko 10% ( po nekim autorima i do 20%) slučajeva iz aktiničnih keratoza nastaje skvamocelularni

(planocelularni) karcinom, koji ima nešto bolju prognozu i manji metastatski potencijal od istog

tumora koji se javlja na drugim mestima.

Zbog mogućnosti nastanka maligne promene, savetuje se uklanjanje aktiničnih keratoza, koje se

može sprovoditi tečnim azotom, elektrokauterizacijom, aplikacijom lokalnog citostatika ii topikalnog

imunomodulatora, ili hirurškom ekscizijom.

Cornu cutaneum

Ovo je piramidalna izraslina koja podseća na životinjski rog. Može biti duga do nekoliko santimetara,

čvrste konzistencije, žućkasto mrke boje, ponekad eritemne ili infiltrovane osnove.

U osnovi promene može se naći aktinična keratoza, Morbus Bowen ili planocelularni karcinom. Zbog

toga se preporučuje uklanjanje ovih promena i histopatološko ispitivanje njene osnove.

Leukoplakia

Leukoplakija je najčešća prekancerozna tvorevina na sluzokoži i semisluzokoži. Javlja se u vidu

plavičaste ili sivo beličaste plaže, jasno ograničene od okoline, može bit glatke ili verukozne površine,

a ne pričinjava tegobe. Najčešće se javlja na spoljnim trećinama donje usne kod pušača, ili dejstvom

UV zraka, a u usnoj duplji na mestima hronične iritacije (kariozni zubi, loše proteze, dejstvo katrana i

dr). Definitivna dijagnoza se postavlja histopatološkim pregledom, a uklanjanje je moguće u ranim

stadijumima tečnim azotom ili elektrokauterizacijom , odnosno hirurškom ekscizijom kod većih

promena.

Pseudoepiteliomska hiperplazija

Keratoakantom (Keratoacanthoma)

Ovo je benigni brzorastući tumor, koji potiče iz keratinocita dlačnog folikula, a može posle faze vrlo

brze proliferacije da dođe do spontane regresije. Češće se javlja kod muškaraca posle 50.godine

života, na fotoeksponiranim regijama.

Značaj ovog tumora leži u činjenici da ga je histološki ponekad teško razlikovati od planocelularnog

karcinoma.

U slučaju da ne regredira indikovano je hirurško uklanjanje i histopatološki pregled.

MALIGNI TUMORI KOŽE

Maligni tumori kože su najčešći tumori ljudskog organizma i njihova incidenca se stalno uvećava, pa

se tako u SAD procenjuje da je svake godine broj novodijagnostikovanih tumora kože veći nego broj

novootkrivenih tumora dojke, pluća prostate i debelog creva zajedno , a u Velikoj Britaniji se

procenjuje da se broj slučajeva karcinoma kože udvostručuje na svakih 10 – 20 godina.

Procenjuje se da je preko 80% svih tumora kože posledica prekomernog izlaganja kože

ultravioletnom zračenju (uključujući i solarijume), što naglašava značaj prevencije u nastanku ovih

tumora.

Najčešći maligni tumori kože su bazocelularni karcinom, skvamo(plano)celularni karcinom (koji se

često zajednički nazivaju nemelanomskim tumorima kože) i melanom.

Bazocelularni karcinom (Carcinoma basocellulare cutis)

Bazocelularni karcinom (BCC) kože je najčešći kožni tumor i predstavlja 50 – 75% (po nekim autorima

i preko 80%) svih tumora kože. Razvija se iz ćelija bazalnog sloja epiderma i ima veoma malu

sklonost ka razvijanju udaljenih metastaza ( u oko 0,03% slučajeva), te je njegova stopa izlečenja

preko 95%, ukoliko se na vreme primeni neki od terapijskih postupaka.

BCC se najčešće sreće kod osoba bele rase, i znatno češće što je manja geografska širina. Češće se

javlja kod starijih osoba, a glavni etiološki faktor za nastanak BCC je hronično izlaganje UV zračenju,

mada i neki drugi faktori (jonizujuće zračenje, hemijski agensi, imunodeficijencija, genetski faktori)

mogu da igraju ulogu u nastanku ovog tumora.

BCC se najčešće javlja kod osoba svetle puti, plave kose i očiju i u oko 92 – 94% slučajeva javlja se na

fotoeksponiranim regijama kože.

Evolucija BCC je spora i traje mesecima i godinama, a u početku je klinička slika nespecifična.

Može da se javi u nekoliko kliničkih oblika:

- Nodularni tip BCC je najčešći i manifestuje se u vidu čvorića obično boje kože ili ružičastog, u

čijem centru može da se vremenom razvije mala rana, pokrivena krustom, koja ne zarasta

spontano;

- Superficijalni tip BCC se manifestuje sporom evolucijom površnih plaža, sa nešto uzdignutom

ivicom;

- Morfeiformni oblik BCC se karakteriše čvršćom konzistencijom zvog veće količine vezivne

strome ;

- Ulcus rodens je oblik BCC kod koga je dominantna ulceracija, koja se postepeno širi i

produbljuje, pokrivena krustom. Ova rana može vremenom da dobije veće dimenzije i da

dovede do destrukcije dubljih tkiva, čak i kosti.

Dijagnoza BCC se postavlja na osnovu karakteristične kliničke slike, dermoskopskog pregleda i

histopatološkog nalaza biopsirane promene.

U terapiji se primenjuje uklanjanje promene krio destrukcijom, elektrokoagulacijom, primenom

lokalnih citostatika, primenom lokalnih imunomodulatora, kao i hirurško uklanjanje kod većih lezija.

Planocelularni karcinom (Carcinoma squamocellulare, Carcinoma spinocellulare cutis)

Planocelularni karcinom (SCC) je invazivni epidermalni tumor koji se javlja na koži i vidljivim

sluzokožama. Građen je od tumorski izmenjenih ćelija spinoznog sloja epiderma , koje u svom rastu

infiltrišu okolne strukture.

I njegova učestalost raste u savremenom svetu, mada ne u takvom procentu kao kod BCC. Češće se

javlja kod osoba bele rase, kod muškaraca, kod starijih od 60 godina, kod nekih profesija . Utvrđena

je direktna povezanost između direktne ekspozicije suncu i pojave SCC. Pored UV zračenja, na pojavu

SCC utiču i jonizujuća zračenja (rentgen zračenje), neki hemijski agensi (katrani, smola, mineralna

ulja, duvan), hronična iritacija i inflamacija (nelečeni varikozni ulkusi, ožiljci, leukoplakija, aktinična

keratoza).

U preko 90% slučajeva razvija se na fotoeksponiranoj koži, najpre kao neupadljiv čvorić ili lako

infiltrovana lkezija, koja brzo raste, sa znacima infiltracije u okolno tkivo.

U kliničkoj slici može da se ispolji kao pretežno egzofitični tip, čvorastog izgleda, obično pokriven

žućkastim do mrkim naslagama, čvrste konzistencije, bezbolan. Može da nekrotizuje u centru

formirajući ulceraciju nepravilnog oblika.

Endofitični SCC nekrotizuje u centru na samom početku, manifestujući sa kao ulceracija sa čvrstim,

infiltrovanim dnom i okolinom.

Bez obzira na izgled SCC ima sklonost ka metastaziranju, sa tim što SCC nastali na aktiničnim

keratozama metastaziraju sporije i u manjem procentu nego SCC nastali na ožiljcima, na mukozi ili na

genitalijama.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i histopatološkog pregleda.

Terapija izbora je kompletno hirurško uklanjanje i histopatološka verifikacija. Postoperativna zračna

terapija se sprovodi kod slabo diferentovanih oblika tumora, kod SCC na sluzokoži usne duplje i

genitalija i sl.

MELANOM

Melanom je jedan od najmalignijih tumora kod ljudi i odlikuje agresivnim rastom i sklonošću ka

ranoj pojavi metastaza.

Incidenca pojave melanoma se u stalnom porastu i procenjuje se da se broj novih slučajeva

udvostručuje na svakih 10 godina.

Procenjuje sa da je u SAD u 2016.godini obolelo od melanoma preko 76 000 osoba, a da od

melanoma svakog sata umre jedna po jedna osoba .

Ovaj tumor potiče od melanocita, ćelija koje se normalno nalaze između keratinocita bazalnog sloja

epiderma, pa je najčešći na koži , ali se može javiti i u drugim organima koji sadrže melanocite (oko,

meninge, sluzokoža unutrašnjih organa) .

Smatra se da je povećanje učestalosti melanoma posledica prekomernog izlaganja UV zračenju,

naročito kod osoba svetle puti, a najveći rizik predstavlja ponavljano pregorevanje na suncu sa

stvaranjem opekotina u dečijem uzrastu.

Melanom u manjem broju slučajeva nastaje iz postojećih mladeža (najčešće iz displastičnih nevusa),

ali se u 50 – 80% slučajeva (u zavisnosti od studija) javlja na neizmenjenoj koži.

Sa većim rizikom za nastanak melanoma su i osobe koje imaju veliki broj mladeža(preko 100

melanocitnih nevusa), osobe sa pozitivnom porodičnom istorijom melanoma (u 4 – 10% pojavljuje se

familijarno), a kod dece se može razviti iz gigantskih kongenitalnig nevusa.

Klinički tok i progresija melanoma su veoma nepredvidivi .

Sumnju na pojavu melanoma treba postaviti ako se na prethodno neizmenjenoj koži pojavi

pigmentna lezija, odnosno ako na postojećoj pigmentnoj promeni dođe do morfoloških promena.

Za lakše postavljanje sumnje na melanom kreirani su tzv ABCD kriterijumi, koji se odnose na:

A – asimetričan izgled lezije (asymmetry);

B – nepravilne, nazubljene ivice (border);

C – promena boje lezije (color);

D - dimenzije lezije sa prečnikom većim od 6mm (diameter).

Klinički. Melanom se najčešće javlja u jednoj od sledećih formi:

Lentigo maligna melanoma - koji se najčešće javlja na licu, u vidu nepravilne, smeđe, najčešće

glatke lezije, koja obično ima sporu progresiju;

Melanom sa površinskim širenjem (Superfitial Spreading Melanoma – SSM) u vidu pločaste

neznatno uzdignute nehomogeno smeđe lezije koja se u početku širi horizontalno, a pojava čvorića

je obično znak vertikalne progresije;

Nodularni melanom (Melanoma nodulare) se ispoljava obično kao nodus, ponekada

kupinaste površine, koji brzo vertikalno progredira;

Akralni lentiginozni melanom (Melanoma acrolentiginosum) se pojavljuje na dlanovima,

tabanima i prstima šaka i stopala, uglavnom na neizmenjenoj koži i ima veoma agresivan rast.

Kao veoma agresivan tumor melanom rano daje metastaze neposrednim širenjem u okolna tkiva,

limfogenim ili hematogenim putem.

Dijagnoza se postavlja na osnovu dobro uzete anamneze, kliničkog pregleda, dermoskopskog nalaza ,

dok je i dalje zlatni standard za dijagnostikovanje melanoma histopatološko ispitivanje hirurški

uklonjene lezije.

Dermoskopski pregled je neinvazivna metoda koja omogućava bolju vizualizaciju površine pigmentnih

struktura kože i moža da pomogne u determinisanju morfoloških struktura koje nisu vidljive golim

okom.

Pri histopatološkom ispitivanju lezije određuje se stepen invazije tumora u dubinu po Klarku (Clark) i

merenje debljine tumora po Breslovu (Breslow), što uz određivanje mitotskog indeksa i dodatnih

ispitivanja omogućava stadiranje tumora i određivanje prognostičkih kriterijuma.

U diferencijalnoj dijagnozi melanoma treba da se razmotri veliki broj drugih benignih i malignih lezija

na koži.

Lečenje podrazumeva hirurško uklanjanje tumora, uz dodatne terapijske procedure u zavisnosti od

raširenosti bolesti.

Prevencija melanoma podrazumeva adekvatnu fotoprotekciju i regularne dermatološke kontrole,

naročito kod osoba sa poznatim faktorima rizika za nastanak melanoma.