TPAMBAJброј 1. // август 2012. // бесплатан примерак

TPAMBAJброј 5. // април - мај 2013. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJброј 6. // јун - јул 2013. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJброј 4. // фебруар - март 2013. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJброј 3. // децембар - јануар 2012. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJброј 2. // октобар 2012. // бесплатан примерак

TPAMBAJброј 1. // август 2012. // бесплатан примерак

TPAMBAJброј 5. // април - мај 2013. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJброј 6. // јун - јул 2013. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJброј 4. // фебруар - март 2013. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJброј 3. // децембар - јануар 2012. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

TPAMBAJброј 2. // октобар 2012. // бесплатан примерак

Издавач: Алтернатива за ЧачакУредник: Јована ВасилићРедакција: Војин Малетковић, Јована Василић, Никола Маринковић, Милан Ћендић, Страхиња Бабић, Милан Ристановић, Исидора Обрадовић, Стефан Пајовић, Бојана Јовановић, Стефан Проловић, Софија Каралић, Милош Кувекаловић Лектура и коректура: Аница ГавриловићДизајн и прелом: Јована Радовановић, Јана Ненадић Штампа: МЕДИГРАФ, Чачак Тираж: 1000 E-mail: alternativazacacak@gmail.com Сајт: http://www.alternativazacacak.rs/ ISSN 2217 - 9763

04/05 Манифест трамвајџија

06/07 Ретроспектива

08/10 ДУХОВНО БЛАГО ЧАЧКА

11/13 Канцеларија за младе

14/17 Млади песнички гласови: Милица Милосављевић

18/19 Шта је било раније, писаћу вам касније

20/22 ТОП 5/ најбољих српских гумаца

23/28 Биџолина

29/31 Петар Пеца Поповић

32/33 P…S… Fashion…

34/35 Да ли птицама у Чачку има живота?

36/37 Сећаш ли се видеотека?

38/39 Још један успешан круг ИПАК СЕ ОБРЋЕ!

40/41 Креативци

04

„Бау-бау“ vs.

365 дана = 6 бројева = 4 бебина зуба = 60 ЕСПБ бодова = 8760h = 5 500 примерака = трећа сезона „Игре престола“ = љубавна веза Вучић-Дачић = потребно време да се изгради затворен базен = 256 страна = још 3 године до Олимпијаде = „Фарма“ (колико траје?; делује као вечност) = труднички период магарца = премало времена да РТС прикаже све епизоде „Бољег живота“ (опет) = потребно Сулејману да са јаничарима заузме Београд = ТРАМВАЈ!

Да, часопис слави први рођендан у богатом тиражу, црно-белој штампи, квалитетном дизајну и, да куцнемо у дрво, здрав и читав. Година искушења, у сваком смислу, само је учврстила стремљења мале, неискусне, али и независне редакције. Основни циљ је испуњен; једном у два месеца, уз веће или мање потешкоће, дакле, периодично како је утврђено првим годишњим планом, излазио је из штампе први самостални омладински часопис у Чачку. Други циљ је такође испуњен, сви бројеви су били бесплатни и свима доступни.

Међутим, свесни смо да није све тако бајно и склони смо интроспекцији, том ваљаном

„Трамвај“

Манифест „Трамвајџија“

Војин Малетковић

психолошком методу. Нису увек сви текстови на високом професионалном новинарском нивоу. Провуче се и по нека грешка у штампи или тексту. Знамо да нас прати образован и опрезан чачански аудиторијум, зато нас саме највише погађају такви пропусти.

Места за напредак има доста, али исто тако се надамо да је приметaн напредак од првог до последњег броја, те да је и сам пораст квалитетних чланака, као и њихова разноврсност, уочљив. Барем се надамо да се крећемо у том правцу, док је на вама да оцените. Радујемо се томе, без обзира какав је суд.

Подршка и укључивање у активности организације су неопходни. Темељи су постављени, потребно је даље градити и стварати, а то је немогуће без још младих и талентованих људи који ће дати свој допринос. Позив је отворен. Будите свесни да је ово један од ретких јавних позива где не морате да имате „везу“ како би почели да радите нешто конструктивно. Потребно је само да су вам намере искрене, да имате идеје и да сте пуни елана. И да познајете председника.

05

Стефан Југовић

06

Изложба фотографија Војислава Пештерца

Шеста самостална изложба фотографија Војислава Воје Пештерца, члана Фото-кино клуба „Чачак“, отворена је 2. августа у Ликовном салону Дома културе у Чачку. На изложби је представљено педесeт фотографија. Пештерац је прву фотографију изложио 1964. године на изложби „Деца Југославије“, а фотографијом се активно бави од 1977. године.

Чачак добија регионалну телевизију?

Телевизија „Телемарк“ једина је поднела пријаву на конкурсу за регионалну фреквенцију, која покрива подручје Чачка, Краљева, Горњег Милановца, Драгачева, Ариља, Севојна, Ивањице и Косјерића. Након разговора са емитерима и анализе документације, РРА ће донети коначну одлуку о додели фреквенције. Вредноваће се професионалност, програм, економска одрживост медија и сл. Ако телевизија „Телемарк“ прође процедуру добиће фреквенцију телевизије „Чачак“ која је престала са радом пре годину дана.

Нови сингл Николе Радовића

Кантаутор Никола Радовић, финалиста 4. сезоне емисије „Ја имам таленат“, потписао је уговор са издавачком кућом ПГП РТС за издавање првог албума. Радовић је завршио и свој први сингл „Дилема“, који је премијерно емитован у емисији „Буђење“ на РТС-у.

Потребни вајари!

Галерији „Надежда Петровић“ у Чачку потребна су три млада вајара за рад на пројекту Галерије. Детаљније информације о пројекту можете добити у Галерији!

07Аниманима

Међународни фестивал „Аниманима 2013“ одржава се од 5. до 8. септембра у Великој сали Дома културе. Биће приказано 56 филмова из 21 земље.

Liftmusic.org

Културни центар „Лифт“ покренуо је сајт liftmusic.org са идејом да се на једном месту нађу сви музичари из Србије и региона. То је одлична прилика младим бендовима да представе ауторске радове и промовишу свој рад. Регистрација на сајту бесплатна, а до сада су се осим Чачана, на liftmusic.org пријавили и музичари из Београда, Новог Сада, Ниша, Загреба...

Монографија „Манастири Овчарско - кабларске клисуре“

Монографија „Манастири Овчарско - кабларске клисуре“, аутора Делфине Рајић и Милоша Тимотијевића, биће предстаљена 12. септембра у Великој сали Дома културе у Чачку од 19.30 часова. Монографија је објављена 2012. године у издању Народног музеја Чачак и „Службеног гласника“.

Музеј кошарке у Чачку

Идеја кошаркаша Жељка Јеркова и Радмила Мишовића да Чачак добије Музеј кошарке прихваћена је од стране руководства града. У музеју би били изложени трофеји са великих такмичења као што су Олимпијске игре, затим европска и светска првенства. Према речима Војислава Илића, градоначелника града Чачка, идеја ће бити реализована, а тренутно се тражи погодна локација. Чачак је једини град из Србије (осим Београда) који се 23 сезоне такмичио у савезном рангу такмичења, а до сада је имао 54 репрезентативца.

Како преноси портал Озон прес, градоначелник Илић је рекао да је постигнут договор са КК „Борац“ да се започне са реконструкцијом хале. Предвиђено је да се хала реконструише следеће године, а град ће финансирати израду пројекта.

08

Чачак кроз векове

Војин Малетковић

ДУХОВНО БЛАГО ЧАЧКА

Ни читав један број не би био довољан да би се истакао значај који су манастири Овчарско-кабларске клисуре имали у историји Чачка и Србије. Не само да су значајан утицај имали у далекој и блиској прошлости, они и данас образују велики број најистакнутијих православних духовника. Незаобилазна су тачка за све ходочаснике и велики број верника, који живе у нашем граду.

Део манастира настао је још у средњем веку, док су неки настали за време владавине Турака. У периоду када су овим просторима владали Турци писмени монаси су очували идентитет, док је православна црква била једина институција око које се српски живаљ окупљао, посебно после обнове Српске патријаршије 1557. Турска управа је цркву у Чачку претворила у џамију, а у варош се населио велики број муслиманског становништва. Манастири су постали једино стециште многобројног српског елемента, а њихово свештенство је представљало најобразованији слој српског становништва, што се најбоље огледа у сачуваним изворима на српском језику, које су махом писали монаси. Прелепи иконостаси један су од стубова културе читавог средњег века, као и потоњих времена.

Значај се не може измерити речима. Ипак, то је најбољи начин да се сачувају од заборава велики догађаји, а манастири Овчарско-кабларске клисуре су вековима учествовали и били сведоци многих историјских процеса. Самим тим подухват писања књиге о овим манастирима се чини епохалан. Монографију „Манастири Овчарско-кабларске клисуре“ написали су Делфина Рајић, историчарка уметности и директорка Народног музеја у Чачку, и Милош Тимотијевић, историчар који је запослен у истом музеју. „Службени гласник“ је препознао значај пројекта и књига је изашла из штампе 2012. године. Разговарали смо са госпођом Делфином Рајић о књизи.

09

Колико је времена било потребно да се припреми књига, тј. колико сте дуго радили на обради извора?

Досадашњи приказ овчарско-кабларских манастира као целине углавном је био сужен и ограничен на општа знања, а понекад застарела и нетачна, преношена више деценија у бројним радовима публициста. Научна литература била је недоступна највећем броју читалаца, парцијална и разбацана по бројним часописима, а понекад и неразумљива због специфичне лексике. Намера аутора ове књиге била је да још 2004. године први пут дају целовиту слику овчарско-кабларских манастира поштујући досадашње научне резултате, али и са додатком сопствених вишегодишњих истраживања.

Наши суграђани имали су прилику да 1990. године виде изложбу „Ризнице овчарско-кабларских манастира“, коју је отворио тадашњи владика жички Стефан Боци. Уследио је и рад на научно-документарном филму о манастиру Никољу

1988, у трајању од 63 мин. и 2 000. филм о свим овчарско-кабларским манастирима. Истраживања и после толико година и даље трају.

Са каквим сте се све изворима сусретали и колико су они разноврсни?

Готово редовна разарања и уништавања овчарско-кабларских манастира, однели су многобројне трагове прошлости на основу којих би се могла стећи целовита слика о историји манастирске целине, иако је била у видокругу многих научника и истраживача скоро два века, који су оставили вредне радове и студије. Поред постојећих освојених знања, аутори су и својим истраживањима, радом на терену, прикупили до сада необјављене податке и покушали да осветле до сада занемарене или слабо наглашене периоде у историји овчарско-кабларских манастира, њиховој архитектури, сликарству, иконопису. Изучавање манастира у модерној српској држави почело је са Вуком

Караџићом, који је 1820. године обишао овчарско-кабларске манастире, а своје белешке недуго затим и објавио.

Поред бројних текстова, објављивање турских пописа из XV и XVI века донело је нове податке и прве до сада познате писане помене ових манастира што је истраживањима дало нови материјал за аналогије и анализе.

„Службени гласник“, као највећа издавачка кућа у Србији, препознао је значај и потребу да се монографија одштампа и да се нађе на тржишту?

Монографија „Манастири Овчарско-кабларске клисуре“, из 2004. године пробудила је научно интересовање и постала основа за сва озбиљнија истраживања која су у протеклих осам година донела видне доприносе у проучавању прошлости манастира у Oвчарско-кабларској клисури. Као вредна књига доспела је до свих крајева света, као предмет који речју и сликом на најбољи начин сведочи о најзначајнијој

Пролазећи кроз село Бању (Овчар Бања) 1661/2, Евлија Челебија, познати турски путописац, забележио је: То је село... од хиљаду душа... Ту има седам манастира и неколико дућана, тако да личи на... касабу. У близини овог... насеља... налазе се купке села Бање. Ту се... одржавају панађури и тргује. То је излетиште и место за уживање.

Чачак кроз векове

10

културној баштини чачанског краја. После само осам година цео тираж издања из 2004. године је „нестао“, тако да се појавила потреба за новим издањем коју је „Службени гласник“ препознао.

Како је књига дочекана у јавности? Да ли је награђивана?

Због великог интересовања за нову, допуњену књигу, у издању Народног музеја Чачак и „Службеног гласника“, Народна библиотека Србије je 4. октобра 2012. године организовала њено представљање. Награђена је на 17. Међународном сајму књиге „Бањалука 2012“ наградом „Ступље“, за неговање српске традиције и православне духовности, наградом „Даница Марковић“, Градске библиотеке у Чачку за књигу године 2012, наградом Националног комитета ICOM-a за Србију за 2012. годину.

По квалитету се издваја читав низ фотографија. Да ли су коришћене неке до сада необјављене фотографије?

Посебан допринос ове публикације чини низ цртежа и фотографија без којих није могуће сагледати све вредности, уметнички и културни значај овчарско-кабларских манастира. Фотографије, чији уметнички домети сами по себи говоре о клисури и манастирима, настале су заслугом Саше Савовића и чине посебну вредност овог издања. Циљано су снимане да на најбољи и уметнички начин репрезентују овчарско-кабларске манастире и буду прва импресија читаоцима. Монографија је илустрована са нове 403 фотографије и цртежа.

Који манастир се издваја по богатству своје културне баштине?

Данас, почетком 21. века, у Oвчарско-кабларској клисури

постоји девет манастира, две капеле и једна црква. Издвојила бих манастир Никоље, данас најстарији храм међу овчарско-кабларским манастирима, подигнут испод стрмих и кршевитих литица Каблара, на самој левој обали Западне Мораве. Први писани помен манастира, забележен у турском попису из 1476. године, недвосмислено говори о његовом постојању пре османског доба. То је најстарији уопште писани помен било ког манастира у Овчарско-кабларској клисури. У ризници манастира Никоље чува се једна од најзначајнијих рукописних књига у српској култури с почетка 17. века. То је Каранско јеванђеље, настало 1608. године у цркви Благовештења, познатој као Бела црква каранска у селу Карану код Пожеге. Књигу је написао поп Вук, син протопопа Ралета.

Постоји ли свест код људи у Чачку да се у њиховој непосредној близини налази непроцењива културно-историјска баштина?

Основна мисија овог пројекта своди се на презентацију највреднијег културног, уметничког и историјског наслеђа чачанског краја које је садржано у богатој и веома разноврсној прошлости овчарско-кабларских манастира. Циљ је да се целокупна јавност Србије упозна са овим наслеђем које превазилази локалне оквире не само чачанског краја већ и читаве земље. Циљне групе су сви слојеви друштва, од научне и културне јавности, до средњошколске популације. На најбољи начин презентовали смо сопствено културно наслеђе за више генерација које имају могућност сазнавања сопственог идентитета и

сведочи о културној повезаности са ширим простором Источне и Средње Европе као и Медитерана. Наши суграђани су схватили да је ова манастирска целина занимљива и вредна због својих историјских, уметничких и културних вредности, као и због лепоте природног окружења и да представља најзначајније културно и историјско наслеђе чачанског краја које је стварано шест векова.

Сматрате ли да се може више искористити туристички потенцијал манастира и на тај начин помоћи развој града?

Модернизација у 20. веку, као и ратови изменили су и географски опис целе клисуре. У исто време, клисура је постала туристичко одредиште, препуна угоститељских објеката и кућа за одмор, са два вештачка језера за хидроелектране, аутомобилском магистралом, железничком пругом, релејима и антенама за мобилну телефонију и телевизијске станице. Законским одредбама Овчарско-кабларска клисура је 2000. године проглашена за природно добро од изузетног значаја, а у циљу очувања пејзажне разноликости и лепоте ове значајне културно-историјске целине. Значај и утицај манастира Овчарско-кабларске клисуре никада није био већи.

Будућност ће сигурно донети нова искушења и недоумице, али и снагу за досезање вечитих монашких идеала, као што је то било и у протеклим столећима. Овчарско-кабларска клисура засигурно ће остати простор, који је по много чему предодређен, за такве духовне подвиге. Иако су настали пре више стотина година, ови манастири и данас остављају снажан утисак на све посетиоце.

11

Канцеларија за младе ШЕСТ МЕСЕЦИ РАДА

Јована Василић

Канцеларија за младе у Чачку почела је са радом 18. фебруара 2013. године. Техничка неопремљеност Канцеларије, незапосленост младих, али и њихова неактивност у друштвеном животу су неки од кључних проблема са којима се Александар Симоновић, координатор Канцеларије, суочио. Како је изгледао рад Канцеларије првих шест месеци?

Почетак рада Канцеларије за младе и проблеми?

Прво што ме је сачекало је недостатак техничке опремљености Канцеларије. Нисмо имали рачунар, штампач, телефон, али после смо све то средили. Такође, још један проблем, али и част, је то што сам први. Нико у Чачку пре мене није радио овај посао, тако да нисам имао кога да питам, да ме посаветује, усмери. То сам премостио тако што сам се посаветовао са колегама уз других градова.

Први дани рада Канцеларије?

Оно што сам приметио у првих пет дана је да је проблем свих проблема посао. И баш у тих пет дан људи нису знали шта је Канцеларија за младе па су долазили да питају за посао. Овде је простора за маневрисање најмање, а што се мене тиче, када год је била нека прича о запошљавању младих ја сам одлазио да видим о чему је реч.

Која је била прва активност Канцеларије?Као грађанин Чачка, непосредно пре него

што сам почео да се бавим овим послом, негде сам прочитао или чуо да Чачак за разлику од свих осталих градова нема ниједну локацију покривену бесплатним интернетом. Тако да прво што сам урадио било је да се провајдерима који обезбеђују интернет у Србији обратим са молбом да обезбеде бар једну локацију. То се није завршило повољно. Иако нисам причао о томе, баш зато што нисам желео да дајем празна обећања, то је доспело у јавност, па ме људи и данас питају за то. За сада није остварено, али од септембра ћемо покушати поново, бићемо досаднији, упорнији, па ћемо видети шта ће бити.

Да ли су млади заинтересовани за рад Канцеларије?

Искрено, ја нисам чекао да видим да ли су заинтересовани, зато што сам у првих месец дана обилазио школе и састајао се са њиховим ученичким парламентом. Нажалост, пажњу ми је привукао висок степен апатије међу младим људима. То ми смета, зато што када сам ја био у њиховим годинама нису ствари биле пуно боље, али смо ми били активнији. Можда ми се и чини зато што сада нисам у њиховим годинама па идеализујем. На пример, питао сам ученички парламент у вези са

Касица прасица

Касица прасица

12

волонтирањем, да ли су заинтересовани да се укључе. Питање је било хипотетичко, то сам нагласио, радило се о волонтирању само у оним областима које их занимају. Од њих 40-ак, колико их је било, јавило се 5 или 6 оних који би били спремни да волонтирају.Тако да, ако причамо о проблемима, то би био највећи. Није лако мобилисати младе људе који су недовољно заинтересовани. Још увек нисам рашчистио са собом да ли се концентрисати на оне који су већ активни, јер у Чачку има активних удружења и људи, или се усмерити на омладину која је по цео дан у кладионицама, кафићима, на фејсбуку, или би то било бацање ресурса и времена. С друге стране, и они су битан део младих Чачку. Тренутно се борим на оба поља, сарађујем са неким удружењима, али се трудим и да активирам остале. За сада је било и позитивних резулата. На пример, Културни центар „Лифт“ је за месечак дана кроз неке активности успео да прошири своје удружење за 10-ак чланова. Такође, ту су и волонтери са Фестивала „Карусел“, затим и у Овчар бањи је одржана радионица Младих истраживача Србије, који се најозбиљније баве волонтерским радом. Ето, то је већ 30-ак људи који до сада нису били активни у смислу омладинског активизма. Од септембра крећемо активније да радимо и са средњим школама.

Колико је новца одвојено за рад Канцеларије?

Буџет за Канцеларију за младе је 550 хиљада динара, с тим што се 150 хиљада односи на путне трошкове координатора, сарадника са стране који долазе због неких активности, тако да остаје 400 хиљада за остале пројекте. Од тога је за сада потрошено 30 хиљада. Моја политика је

била да тамо где не мора да се потроши новац – да се не троши, јер све што је потрошено требало би да има неку сврху. Међутим, од септембра ће трошкови бити повећани из два разлога. Први је зато што чим сам дошао, мало се окренуо око себе, видео у каквим условима радим, са ким могу да сарађујем, шта су проблеми итд. почео је распуст, па се омладина и разбежала из Чачка до нове школске године. Други разлог је то што ми је добронамерно скренута пажња да моја логика не пије воду, јер се на то гледа другачије – дали смо ти новац, требало би да га потрошиш. Мислим да би ипак требало да се гледа шта је урађено, а не колико је потрошено. За мене би успех био да део новца вратим у буџет, а да се ипак спроведу разне активности, али као што рекох, добронамерно ми је скренута пажња да то није успех, већ глупост.

Неке од активности којима ће се Канцеларија бавити?

Тренутно правим списак свих активности. Сви предлози за активности Канцеларије су добродошли. На пример, у септембру би требало да се организује радионица

13

Дебатног клуба. Један дечко из Гимназије је пред распуст дошао код мене са идејом да покрене Дебатни клуб. С обзиром да има заинтересованих средњошколаца, идеја ће бити реализована. У Србији има и светских првака у дебати, који ће доћи и на радионицама упознати полазнике шта је дебата, која су правила и сл. Вероватно ће и на фејсбуку бити постављене анкете, где ће млади људи моћи да кажу шта им је занимљиво, које радионице организовати. Такође, још једна активност коју ћемо спровести уз помоћ једне лозничке НВО је превенција ширења наркоманије.

Локално - акциони план?Формирана је радна група, до сада се

састајала 3 - 4 пута. Дефинисани су проблеми и приоритети, а кроз даље састанке ћемо их решавати. Не могу се сви решити одједном. Локално - акциони план се доноси на пет година. На крају прве године правиће се ревизија активности, да се види шта је урађено до тада и да се прави план за наредну годину. Овај документ се доноси под покровитељством Министарства омладине и спорта, тако да његова израда општину неће коштати ништа. Међутим, да би се активности спровеле морају бити укључени сви општински органи. Ми ћемо њима изнети план активности, а од њих зависи шта ће бити остварено. Тако да без подршке општине овај документ ће остати само мртво слово на папиру.

Шта је Канцеларији још неопходно за рад?Мени лично као координатору тренутно не

треба ништа. За сада имам све. Међутим, Канцеларији за младе потребан је други простор. Иако тренутно радим са људима који ми помажу и можемо да сарађујемо,

простор није адекватан. На пример, било је ситуација када је код мене долазило 10-ак људи, па смо морали да изађемо у хол да стојимо и причамо.

Световалиште за младе?Саветовалиште за младе је концепт који

нисам ја измислио, али ће у Чачку радити на другачији начин. Оно неће коштати никога ништа. Стручно особље из средњих школа ће у договору са директором радити два сата сваки дан, у оквиру свог радног времена, дакле неће радити волонтерски. На пример, у неким местима ради се једне суботе у току месеца. Мислим да је то мало, јер ако неко има проблем данас, не може чекати 20 дана за савет. Такође, има младих који не желе да разговарају са психолозима у својој школи јер се плаше да се не прочује за то, али ако би постојао други простор, ствари би биле другачије. Са стручним особљем и директорима школа сам се договорио, једино је остало да решимо проблем простора. Када би Канцларија имала одговарајући простор, могла би послужити и за то. Простор који је имала Туристичка организација би био одговарајући, али чекамо да видимо за шта је он намењен.

Културни нокаут

14

Никола Маринковић

Млади песнички

гласови: Милица

Милосављевић

У серији текстова под заједничким називом „Млади песнички гласови“ читаоци „Трамваја“ ће бити упознати са младим песницима, превасходно из Чачка, који нису довољно афирмисани да би о њиховим песмама писали неки од постојећих књижевних часописа, а који су већ стекли неке позиције на младој песничкој сцени Србије и самим тим представљају људе којима би Чачак могао да се поноси у наредним годинама.

Песникиња која отвара овај низ текстова (који нема унапред одређен век трајања нити количину, јер то зависи од самих песника) је Милица Милосављевић.

Рођена је у Чачку, неизвесне 1991. године, и у нимало мање извесним годинама које су дошле, основну и средњу школу завршила је у родном граду. Тренутно је на студијама књижевности на Филолошком факултету (Катедра за српску књижевност и јужнословенске књижевности). Учествовала је на више песничких конкурса, заступљена у више зборника. Део је већ култног пројекта „Песничење“, а учествовала је и у пројектима „Гете института“ у Београду (Отворена библиотека).

Још увек нема ниједну објављену књигу поезије, иако има довољно квалитетних песама за то. Њене радове могуће је пронаћи на сајтовима bundolo.org (под именом emildirkem), као и на afirmator.org и libartes.com.

15

Како пева Милица Милосављевић?

Већина младих песника већ од самог почетка изабере везани римовани стих (доминантан до авангарде у српској књижевности) или се определи за слободан. Ово опредељење, само по себи, битно утиче на стил и ритам поезије. Милица је, недвосмислено, на страни слободног стиха.

Њен слободан стих, за разлику од авангардног слободног стиха, одликује спорији ритам, врло често поклапање реченичних и метричких целина (нпр. једна реченица чини један, највише два стиха), и изразито одсуство риме. На овај начин, ритам њене поезије близак је ритму говора, што има посебну важност.

Наиме, у већини њених песама песнички глас (у школи кажу лирски субјекат) се обраћа некоме, у складу са поетиком женског писма: мушкарцу, који најчешће није именован:

„Прекуцаваш моје патње из једног фолдера

у други. Кад треба да се сачува више ниси сигуран.“

(Циклус А сад остаје вјера, нада, љубав. Ово троје, из необјављене збирке Снага и друге слабости)

Међутим, недостатак риме, која би онеобичила крај стиха и додала посебан акценат на одређене речи и мотиве надомештен је прекорачењем,

што се у цитираним стиховима и види. Такође, као битан чинилац ритма су и кратке реченице, које су биле доминанте у ранијим Миличиним песмама (попут песме Зидови: „Неко те је закључао / неко ти не да да изађеш / неко те је осудио да се с њим довека рукујеш.“), које се у каснијим песмама, поготово у поменутој збирци, спајају у дуже стихове, са обилатом употребом опкорачења:

„нисмо се ни нашли. оно што ме брине је моја потреба

која се појачава кад све прође. и људи и све што је

људско много више обеспокојава. много више ремети.“

(Spa therapy, Снага и друге слабости)

У складу са овом истовременом и близином и даљином од свакодневног говора, везаног за битну особину ове поезије која саопштава, у коју је читалац укључен, је и употреба метафора и других стилских фигура.

Метафоре у поезији Милице Милосављевић нису честе, али нису ни сасвим одсутне – што је, као у случају ритма, једна врста игре са говором. Њихово значење није сасвим мутно, као код симболиста или песника модерне (нпр. Дисове песничке метафоре), али није ни прозаично, па ће пажљиви читалац осетити потребу да застане код њих и обрати мало више пажње:

„Толика тела по чаршавима крваре. Зима ће и нигде

ми се не излази.Како је жељан човек кад умире.Ја живим и нигде се то не

примећује. Ни у овој собикоја мирише на хибискус, на

остатак самоће запакованеза пут.“

(Позвани корисник тренутно није доступан. Молимо Вас позовите касније, bundolo.org)

У ових шест карактеристичних стихова присутне метафоре лако се „дешифрују“, иако захтевају мало више пажње. На првом месту, сасвим је јасно да се концентришу око теме љубави, поготово у послењем стиху: „остатак самоће запаковане / за пут“. Мотивима зиме, самоће и собе, ови стихови показују да је у питању урбани пејзаж и осећање модерне отуђености, где је субјекат-човек-песнички глас одвојен од других људи духом времена у којем живи. Овим темама се прикључује и својеврсно осећање недостатка аутентичности љубави, њеног свођења на искључиво телесну компоненту, што је, као особину урбаног менталитета, први наговестио још Милан Ракић. Милица Милосављевић овој теми најбоље прилази у епиграмским стиховима попут:

„синоћ смо се случајно срели на тргу

и поново растали у кревету.“

(Memento (s)mori, Снага и друге слабости)

16

Културни нокаут

У тим тренуцима, који су разасути по различитим песмама, епиграмски стихови скоро филозофског значења излазе из интимног простора собе, или других затворених и омеђених урбаних простора (попут паркова, улица) и говоре о актуелном, савременом тренутку. Такви тренуци – стихови, готово по правилу у себе укључују речи везане за модерни, технолошки инвентар појмова:

„сва наша побољшања постају вакумирана“

(Далеко је киша, bundolo.org)

„сасвим брижно стиже пролећеа ја се гасимкао твоја последња цигараоне ноћикада је између наших фајловадувао маестрал.“

(Take it easy, Снага и друге слабости)

Контрастни, оксиморонски спој масетрала и фајлова је, заправо, и особина света који је саопштен у поезији Милице Милосављевић. На тај начин ова поезија, превазилази своје мане, које су, пре свега, у понављању истих тема, најчешће љубавних, (уз то и понекад претеране вулгаризације израза), и долази до сведочења о времену у којем је настала, што је њен највећи квалитет.

Ако се вратимо на особине њеног ритма, доступност метафора, проблематику модерног, урбаног сензибилитета, као и поуздано сведочење овог времена, мора се закључити да је пред нама један снажан песнички таленат, не без мана у свом изразу, али са довољно квалитета да једног дана постане нешто битно у савременој српској поезији.

Сама телесна љубав, као тема, има значајно место у овој поезији, што одређује сам песнички глас Милице Милосављевић. Он не бежи од битних егзистенцијалних тема савремености, има храбрости да се суочи са њима, али истовремено, кроз благо песимистички тон, говори и о потрази за нечим искренијим, истинитијим, које је присутно управо као скривена, непотврђена жеља која чињеницом да није испуњена и диктира тамне тонове ове поезије. У том смислу, песнички глас који се из ових и других стихова Милице Милосављевић обраћа је глас који трпи, глас у коме има бола због модерне егзистенције, онаква каква је.

Мали речник књижевних термина:

Метафора – вероватно најпознатија песничка фигура. Метафором се по начелу сличности преносе појмови и називи из једног подручја живота и света у друга подручја, успостављају се везе и односи међу појавама и стварима какве се у свакодневном језику тешко уочавају.

Оксиморон – стилска фигура која, спајањем противречних појмова, ствара нови појам, нпр. зимско летовање (назив романа Владана Деснице).

Парадокс – стилска фигура у којој се итиче нека мисао наизглед противречна у себи или супротна општем начину мишљења.

Опкорачење – настаје када неколико речи исте реченице прелази у други стих.

Везани стих – стих који је организован по правилима, има доследан број слогова, најчешће римован на крају. Познати облици су: епски и лирски десетерац, лирски осмерац, дванаестерац (александринац – Ракић и Дучић), шеснаестерац, двоструко римовани дванаестерац и сл.

Слободни стих – у слободном стиху се не поштују било каква устаљена правила у градњи стихова, строфа или у распореду риме. Стихови који се нижу су редовно различите дужине, а ритам је организован претежно појединачним, различитим чиниоцима и припада једино песми у којој је остварен.

(Према: Миливој Солар, Теорија књижевности)

17

Избор из поезије:

Мука и запад

простори обухваћени намасамо су места која нам више нико неће уступитипрестала сам да мислим о тежишним тачкама из дана у дани живот је некако у својој празнини смисленији

чувај се туђих пасаја сам на сигурном

затворила сам српско-српски речникне тражим објашњења

слушала сам цео дан туђу патњуретко коме сам у стању своју да објасним

ако можемо да одложимо разговорза неку наредну годину.

Неке ствари и заостало

прошло је од те ноћи пар годинакада ми је рекаода у августу пуни тридесетуја сам тад имала осамнаестбио је инструктор фитнесаи желела сам само да вежбам доклесу моји осећаји у стању да стигнуод тог тренутка кад смо се нашлипочела сам постепено да осећам ништакажем имала сам тада осамнаест годинаи успут док смо ходалинесмотрено су ми из очију испадале речикао мала славља овом животу кога живимонадолазило је пиво у желуцуговорили смо како ћемо имати терасус погледом на слепу улицутај занос ме је много касније убиоево садакада мислимкако је живот тек пред њима не преда мномкажем могла сам да имам неговано телои да се љубимо измеђусваког тренинга

Све или ништа

имаш кућу на мору, aрнолдеaрнолде, имаш тугу непоновљивих размерау коју се обоје укрцавамо и не можемо да испловимо.а није тешко оно што долазиколико овај пут мучан и исцрпљујућидо неког моста који спаја близу и далекодо нечега што ће нас заиста повезати.ово што видиш на мом врату је показатељда нећу никада престати да верујем људима.као и то да ће ме једна проведена ноћ са мушкарцемвратити у лежиштеи оспособити за даљи наставак живота.ја сам изгубила своје сопствене покретаче, арнолдекада си ме погледао и ниси ништа рекао.разоружана и усмрћена пала сам од твог неизазивања.постали смо два парчета месасува, без трагова крви и борбеспремна да се одложе у замрзивач касапнице.али арнолде, играјне можемо више ништа толико вредно изгубитиарнолде, играјубацила сам жетон.

18

Културни нокаут

Стефан Пајовић

Шта је било раније, писаћу

вам касније

Интервју с писцем: Владаном Матијевићем

Владан Матијевић је рођен 16. новембра 1962. године у Чачку где и данас живи. До сада је написао пет романа, збирку прича, збирке песама, есеје, као и три драме. Широј читалачкој публици је вероватно најпознатији по свом роману Писац издалека за који је 2003. године добио НИН-ову награду. Добитник је бројних домаћих књижевних награда, попут „Андрићеве награде“, коју је добио за збирку прича Прилично мртви (2000) и награде „Меша Селимовић“ за роман Врло мало светлости (2010). Дела су му превођена на француски, немачки, шпански и друге светске језике, укључујући руски и арапски.

Данас је запослен у уметничкој галерији „Надежда Петровић“, где смо га и затекли уочи изласка из штампе најновијег издања романа Ван контроле, о коме нам казује нешто више:

„Издавач и овог романа је Агора из Зрењанина, с том издавачком кућом сам

остварио одличну сарадњу и ово је пета књига коју ту објављујем.“

Поменути роман се може, као и остала Матијевићева дела, наћи у књижари „Речи“ у Дому културе. Градска библиотека „Владислав Петковић - DIS“ такође поседује читав пишчев опус, с обзиром да је завичајни писац.

Иначе, роман Ван контроле Матијевић je први пут објавио 1995. године (написан две године раније) у издању „Дечијих новина“, а 2005. је доживео друго издање. Да ли се, и шта, променило у трећем издању?

„Радио сам само на реченици, нека реченица је издељена, неке реченице су спојене у једну, у многим реченицама је промењен редослед речи. Негде сам изменио редослед читавих реченица. Нису то велике измене, мало речи је дописано, још мање избачено. Измене јесу мале, али сматрам да је резултат с њима много бољи.“

19

Иако су садржај и форма претрпели незнатне измене, уводна белешка, сачињена када је писац био у раним тридесетим, остала је иста:

„У белешци о писцу остала је иста тврдња: „Tрудим се да пишем што мање, не волим госте“. Осамнест година је сувише кратак период да би се поводом тога нешто променило, можда за сто осамдесет година буде неких битнијих промена.“

У животу је промена важна и неопходна, те се ситуација у књижевности не разликује превише јер:

„Свако ново издање књиге писцу пружа могућност да се поново бави старим рукописом, да га преради, да нешто измени. Писац тако има привилегију да се бави светом који је једном већ створен и који је, као и сваки други свет, увек несавршен. Има писаца који не желе то да искористе, неки зато што су лењи, неки из страха да нешто не покваре. Ја сам овог пута искористио прилику.“

У марту ове године, Матијевић је издао и збирку песама Не реметећи расуло, којом по његовим речима престаје важење претходне две збирке Не реметећи расуло (1991) и Самосвођење (1999). Оваква, готово циклична путања којом креће Матијевићево старалаштво, заинтригирала нас је да приупитамо писца да ли, следећи хронологију првих издања, можемо очекивати ново издање романа Р. Ц. Неминовно, објављеног 1997. године:

„Да, за коју годину ће поново изаћи роман Р. Ц. Неминовно. Ишчитаћу га пажљиво и тек онда одлучити да ли да га прерадим као што сам урадио са две приче из књиге Прилично мртви и са читавим романом Ван контроле, или ћу га објавити нетакнутог као поновна издања романа Часови радости и Писац издалека“.

Како сам писац признаје, проза му је „изразито несижејна и тамна“, што за последицу увек има несрећан живот и још несрећнији свршетак за већину протагониста. Питали смо писца да ли ће некада успети да исприповеда причу са срећним завршетком:

„Надам се да хоћу. Био сам близу циља пишући драму Сачувати крила, али она ми се на крају истргла и постала тужна“.

Матијевиће приче су посве особене, тако да траже и специфичну публику. Или то пак није тако?

„Можда бих могао рећи да је моје дело намењено младим људима; нажалост, они најмање читају. Зато ми се чини да пишем за

ретке. И уместо да због тога жалим, ја себе уздижем и у исто време те ретке проглашавам посебним. Чудно је то, можда и непоштено и охоло.“

Управо је овај пасус из једног од Матијевићевих есеја био повод за наше питање да ли уметност, књижевност конкретно, треба да буде високопарна и езотеријска, или разумљива широј публици, на шта писац виспрено одговара:

„Не мислим да књижевност треба да буде високопарна, ни езотеријска, ни мудра, ни разумљива широкој публици, она мора да буде књижевност, да буде уметничко дело, то је важно, а може да буде и све то што сте набројали и не мора ништа од тога да буде.“

Прошле године је наш суграђанин објавио збирку есеја Мемоари, амнезије у издању Службеног гласника, за коју је добио „Кочићево перо.“ Пренећемо вам само део пасуса из есеја „Споменик и крава“, из кога се може спознати пишчев однос према родном граду, посве критичан:

„Пре неки дан видео сам да је преко пута поште ископана нова рупа, ваљда ће и ту бити зграда. Радови трају. И трајаће још дуго. Млади људи који су рођени и стасали у овом граду, не могу да замисле центар без песка, шута, крша и лома, јер он ниједног тренутка није био без њих, већ двадесет година.“

И друге мане Чачка о којима пише у збирци есеја, Матијевић изводи искључиво након дужег периода проматрања, те је врло вероватно да би се већина нас, како млађих тако и старијих, сложила с његовим опажањима. Све што писац примећује ипак није потпуно тамно, светлости је врло мало, али свеједно постоји:

„Увек сам осећао да град у коме живим жели да ме отера, да ме не воли. Али, не волим ни ја њега. Сматрам да је превише агресиван, дрчан, препотентан, набеђен. Затворен, ксенофобичан. Иако је такав, не значи да ћу га икада напустити. Он има и своје врлине. Некада је имао и блиставе тренутке, ту су живели и велики људи.“

За крај, да ли сматрате да ће Вас критика и читаоци проматрати на исти начин кроз неколико деценија или пак векова, као што то чине данас?

„Надам се најбољем, као што се надају и сви други писци, али време ми не дозвољава да о томе превише размишљам, брзо се троши.“

20

Културни нокаут

најбољих српских глумаца

Бојана Јовановић

Не можемо да замислимо никог другог да игра улоге који су они играли, памтимо њихове реплике и сматрамо их најбољим српским глумцима. Анкете су рађене у више наврата од стране „Вечерњих новости“, „Преса“, по различитим интернет страницама и форумима. Издвајамо пет имена која су била у врху сваке анкете.

Подсетник: Има их, на срећу свих нас, још много.

1.Зоран Радмиловић

Радован, Краљ Иби, Били Питон, Живота Говедаревић...

Рођен је у Зајечару 11. маја 1933. године, преминуо у Београду 21. јула 1985. године.

Студирао право, архитектуру, енглески и на крају уписује глуму на ФДУ. Дипломирао је 1963. године.

Годину дана касније добија улогу у представи „Краљ Иби“ која се играла на сцени „Атељеа 212“. До изражаја долази његов смисао за комику и импровизацију. Остварио низ улога у позоришту (стални је члан „Атељеа 212“ од 1968. године до смрти).

Све остале улоге су можда остале у сенци, само због једне. Године 1973. Душко Ковачевић пише комедију „Радован Трећи“, коју је у „Атељеу 212“ режирао Муци Драшкић. „Радован Трећи“ последњи пут је изведен 1985, а 21. јула исте године Зоран Радмиловић је умро и представа се више никада није играла на сцени „Атељеа 212“. Једном је покушано да се „Радован“ врати у београдски позоришни живот, али без великог успеха.

Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, „Седмојулску награду“ СР Србије.

Награда „Зоранов брк“ се додељује сваке године у част Зорана Радмиловића на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару. Награда је установљена 1991. године.

Улица у Зорановом родном Зајечару носи његово име. Постоји и његов споменик у истом граду.

Испред главног улаза у „Атеље 212“ је споменик Зорану Радмиловићу у костиму Краља Ибија, главног лика представе која никад није била иста.

На његовој кући у Милешевској улици у Београду 2010. постављена је спомен плоча у Радмиловићеву част, у организацији „Атељеа 212“ и челника општине Врачар.

Његова ћерка, Ана Радмиловић, пише две књиге посвећене свом оцу: „Залажем се за лаж“ (2009. године), „Кад је свет имао бркове“ (2011. године).

И још: „Марш на Дрину“, „Мајстори, мајстори“, „Срећна породица“, „Шеста брзина“, „Маратонци трче почасни круг“, „Шећерна водица“, „Држање за ваздух“, „Шмекер“...

ТОП 5//

21

2.Данило Бата Стојковић

Илија Чворовић, Лаки Топаловић, Брка, Бубулеја, Веселин Цветковић...

Рођен је у Београду 11. августа 1934. године, преминуо је 16. марта 2002. године у Београду, а његова урна је након кремације смештена у Aлеју великана на Новом гробљу.

Завршио је ФДУ 1959. године у Београду.Био је члан две позоришне куће, „ЈДП-а“ и

„Атељеа 212“, где је остварио своје најзначајније улоге, а публика га је посебно заволела у „Звездара театру“, у улогама које је Душан Ковачевић писао за њега.

Остварио је велики број улога на филму и у позоришту. Најпознатије су му улоге у филмовима: „Ко то тамо пева“, „Маратонци трче почасни круг“ и „Балкански шпијун“ за које је награђиван бројним наградама.

У 14. години је понављао разред.У Врњачкој Бањи се у знак сећања на чувеног

глумца од 2007. године одржава фестивал „Батини дани“.

Његово име носи нова сцена „Звездара театра“ у Београду.

Бата Стојковић је кремиран на Новом гробљу у Београду, а последње речи упутио му је поново његов „лични писац“ Душан Ковачевић: Драги Бато, данима покушавам да ти кажем нешто налик на опроштај, а да се ти не намрштиш или насмејеш. Београд је имао великих глумаца, али никада некога као што си ти. Прошао си нашом сценом као олуја. Нашим пријатељима који те чекају реци да смо боље него што јесмо...

И још: „Убиство с предумишљајем“, „Урнебесна трагедија“, „Кажи зашто ме остави“, „Три карте за Холивуд“, „Црни бомбардер“, „Секс - партијски непријатељ бр.1“, „Сабирни центар“, „Последњи круг у Монци“, „Време чуда“, „Варљиво лето ‘68“,

„Чудо невиђено“, „Како сам систематски уништен од идиота“, „Национална класа“, „Пас који је волео возове“, „Чувар плаже у зимском периоду“, „Салаш у Малом Риту“, „Дипломци“...

3.Павле Вујисић

Милутин Топаловић, Павле-Паја Чутура, Кондуктер, професор Коста Вујић...

Рођен је 10. јула 1926. године у Београду где је и преминуо 1. октобра 1988. године.

Студирао права и безуспешно покушавао да упише ФДУ.

Један од ретких истакнутих филмских глумаца који ништа не дугују позоришту, све улоге је остварио на филму (преко 100 улога).

Колеге тврде да је био толико добар глумац да је ретко понављао сцене.

Упоређиван је са Жаном Габеном, Спенсером Трејсијем, Орсоном Велсом...

Глумачка награда за животно дело, која се додељује на Филмским сусретима у Нишу носи његово име од 1994. године.

Прича се да на снимању „Маратонаца“, Бата Стојковић није хтео да сними сцену кад га Паја удара даском по глави. Паја узме тестеру и засече даску са једне стране да би лакше пукла. На снимању кад је требало да удари Бату, окрене даску на незасечену страну и удара га. Кад је Бата кренуо да кука, Паја је кренуо свима да се хвали како је чекао двадесет година да му направи такав штос.

И још: „Отац на службеном путу“, „Живот је леп“, „Маратонци трче почасни круг“, „Сећаш ли се, Доли Бел“, „Ко то тамо пева“, „Мајстори, мајстори“, „Петријин венац“, „Пас који је волео возове“, „Повратак отписаних“, „Валтер брани Сарајево“, „И Бог створи кафанску певачицу“, „Камионџије“, „Шешир професора Косте Вујића“, „Битка на Неретви“...

22

Културни нокаут

4.Миодраг Петровић Чкаља

Живадин Јарић Јаре, Јованча Мицић, Благоје Поповић Фирга , Јордан...

Миодраг Петровић је рођен 1. априла 1924. године у Крушевцу, умро је 20. октобра 2003. године у Београду.

Уписује студије ветерине у Београду, а успут се бави и глумом.

Године 1946. постаје члан Драмског студија Радио Београда.

Од 1976. године имао је статус слободног уметника.

Имао је успешну сарадњу са колегом Мијом Алексићем.

Остварио је велики број улога на филму и у ТВ серијама ( „Камионџије“, „Врућ ветар“, „Љубав на сеоски начин“, „Орлови рано лете, „Паја и Јаре“, „Камионџије опет возе“).

У Крушевцу пред Чкаљином кућом подигнут је споменик.

Некадашња улица Миланка Кушића, на Звездари у Београду, сада се зове по Миодрагу Петровићу Чкаљи.

Надимак Чкаља добио је као дете. Надимак му је дао школски друг Јефтић, јер је као дете био „сувоњав и штркљаст“.

И још: „Сервисна станица“, „Лопови, таленти и обожаваоци“, „Вишња на Ташмајдану“, „Бог је умро узалуд“, „Силом отац“, „Камионџије поново возе“, „Авантуре Боривоја Шурдиловића“, „Само за двоје“, „Сијамци“....

5.Велимир Бата Живојиновић

Валтер, Аранђел Голубовић, Отац Макарије, Крста Клатић Клаја...

Рођен је 5. јуна у Кораћици под Космајем.Завршио је средње глумачке школе у Нишу

и Новом Саду и покушао је да се упише на Позоришну академију у Београду и успео из трећег покушаја 1954. године.

У својој каријери је глумио у преко 340 филмова и серија, а глумио је и хероје и зликовце.

Живојиновић је био иницијатор, оснивач и неко време председник Удружења филмских глумаца Србије, такође је био и директор филмског програма Слободарских свечаности у Сопоту.

Познат по свом блиском пријатељству са хрватским глумцем Борисом Дворником.

Глумио је у 35 партизанских филмова. („Битка на Неретви“, „Валтер брани Сарајево“, „Сутјеска“...)

Имао је 7 својих филмова у званичној конкуренцији на Канском филмском фестивалу.

Вероватно је једини глумац на свету који је имао у 4 узастопне године 3 филма, у којима је играо главне улоге, у номинацији за „Оскара” за најбољи страни филм и то: „Три” (1966), „Скупљачи перја” (1967) и „Битка на Неретви” (1969).

И још: „Лед“, „Рат уживо“, „Мртав ладан“, „Нож“, „Породично благо“, „Буре барута“, „Ране“, „Лајање на звезде“, „Птице које не полете“, „Лепа села лепо горе“, „Срећни људи“, „Бољи живот“, „Тамна је ноћ“, „Пун месец над Београдом“, „Оригинал фалсификата“, „Секс - партијски непријатељ бр. 1“, „Како је пропао рокенрол“ , „Тајна манастирске ракије“, „Балкански шпијун“, „Шећерна водица“, „Игмански марш“, „Сок од шљива“, „Дечко који обећава“, „Чудо невиђено“...

23

БиџолинаЈована Василић

Mилан Ристановић

Данас у свету постоји преко милијарду бицикала, двоструко више него осталих превозних средстава на друмовима широм света. Релативно јефтина израда и доступност свима заслужни су за толику распрострањеност овог двоточкаша. С обзиром на то да је много мање опасан по загађење околине и има доста позитивног учинка на здравље људи који га возе, у градовима широм света за бициклисте је осигурана инфраструктура која им олакшава вожњу – одвојене бициклистичке стазе, посебна места за одлагање бицикала, као и делови града до којих је могуће доћи једино бициклом (или пешке). Последњих година производња бицикала порасла је на око 100 милиона годишње.

Највише бицикала по становнику има Холандија, у којој на 100 становника има 99 бицикала. Уједно, ово је и најбезбеднија земља за бициклисте. Још један интересантан податак, који говори о присуству бицикла у животу Холанђана, је да сваки четврти становник користи управо ово превозно средство свакодневно на путу за посао. За њом следи Данска, а у ове две земље бициклизам је нарочито популаран због високе еколошке освешћености, затим због високих пореза на аутомобиле, као и одлично уређених бициклистичких траса широм земље.

Осим њих бициклизам као начин живота популаран је и у Немачкој, Шведској, Норвешкој, с тим да по укупном броју убедљиво предњачи Кина, која има преко пола милијарди бицикала.Претече бицикла представљају конструкције записане у белешкама Леонарда да Винчија с почетка 16. века. Међутим, откриће бицикла није везано за одређено време , тј. за конкретног изумитеља. Постоје подаци у којима се као први возач бицикла наводи немачки барон Карл фон Драјз, који је 1817. године развио својеврсни бицикл на гурање. Током 19. века у Француској се јавља први бицикл са педалама на предњем великом точку. Оваквим бициклима је било изузетно тешко управљати те је вожња њима представљала и опасност због честих падова. Проблеми управљања су донекле умањени увођењем управљача и померањем седишта у бољи положај, међутим прави напредак је био увођењем ланчаног погона који су осмислили Старли, Лоусон и Шерголд. Модел бицикла из 1875. године, дело поменутог Старлија се сматра првим модерним бициклом, а даље побољшање је омогућено увођењем пнеуматских гума, које је изумео Џон Данлоп. Основни концепт се није битно променио до данашњих дана, с тим да је технолошки развој омогућио боље управљање и сигурнију вожњу.

У Данској на 5,560.628 становника има 4,500.000 бицикала, што би значило да у овој земљи има око 80% бициклиста. У Немачкој их има око 76%. У првих пет земаља са највећим бројем бициклиста спадају Шведска са око 64% и Норвешка са око 61% бициклиста.

24

Пети елемент

Бициклизам у Србији

Бициклизам је у Србији трећи најстарији спорт. Пре велосипедиста у организовано бављење спортом спадају само гимнастика/борење, јер је 1857. године у Београду основано „Прво српско друштво за гимнастику и борење Стеве Тодоровића“и стрељаштво, а „Савез стрељачких дружина Краљевине Србије“ основан је 1877. године у Београду. „Прво српско велосипедско друштво“ основано је 23. децембра 1884. године, на иницијативу неколико угледних Београђана. Први председник био је Милорад Терзибашић, а пошто је у то време бицикл – велосипед био веома скуп, и мали број људи га је могао себи приуштити, ово друштво је бројало свега двадесет чланова. Међутим, већ у првој години постојања „Првог српског велосипедског друштва“ популарност бициклизма је расла, а друштво је постало члан међународне организације „Сајклист туринг клуб“ чије седиште је било у Лондону. Тај корак је био значајан, јер је та организација окупљала око 23 хиљаде чланова – велосипедиста из 36

најразвијенијих земаља широм света. Након велосипедског друштва у Београду, 1885. године било је формирано и у Ваљеву, а до Првог светског рата у Србији је радило десетак клубова и друштава.

Године 1887. у Београду се појавио бицикл са предњим и задњим точком једнаког пречника. До тада бицикли су имали велики предњи точак, чији је пречник износио 1,5 метар, а задњи, мали точак био је пречника 37, 5 центиметара. Ти старији модели били су нестабилни и тешки за вожњу, док су нови, модерни бицикли били бржи, лакши за управљање, па тиме и погоднији за спортска такмичења, а цене су им биле доста мање. Управо ти нови модели названи су бицикл и заменили су старији назив велосипед.

Велосипедисти су доста заслужни и за популаризацију овог спорта, а у јануару 1887. изашао је и „Велосипедски лист“, који је излазио једном у месец дана. Овај лист је претеча спортске штампе у Србији. У њему су се налазили разни текстови о активности друштва, вести из света, датуми такмичења и сл.

Да ли сте знали?!

- На једно паркинг место за аутомобил може се паркирати 15 бицикала- Најдужи „тимски“ бицикл

био је дугачак преко 20 метара, и на њега је могло да се смести 35 људи- Сваке године произведе

се између 50 и 100 милиона нових бицикала, а статистичари никада не могу одредити њихову тачну количину- Вожња бицикла три сата

или 30 километара недељно за 50% смањује могућности срчаног обољења и можданог удара- Поседовање и вожња

бицикла је 20 пута јефтиније, него поседоване и коришћење аутомобила- Изглед бицикла који је

данас свима познат – два точка истих димензија, био је готово исти и 1900. године- Гуме напуњене ваздухом

на бициклу су се нашле пре него на мотору- Најбржи возач бицикла

је Американац Џон Ховард, који је свој бицикл возио брзином од око 250 киломатара на сат. Ту брзину омогућио му је специјално дизајниран аутомобил, иза кога се бициклиста лакше кретао (низак притисак му је омогућио ту брзину)- У поређењу са

аутомобилима, за 16 километара дневно, бициклисти уштеде око 10 евра (1000 динара), 5 килограма угљен – диоксида, и сагоре око 360 калорија

25

Истраживали смо

Редакција часописа „Трамвај“ спровела је мини истраживање под називом „Бициклом кроз Чачак“, у којем је учествовало 200 суграђана старости до 35 година. Циљ анкете био је стицање увида у заступљеност бицикла у свакодневици Чачана - разлозима и учесталости коришћења као и њиховом ставу о безбедности тог вида превоза.

Резултати показују да чак 80 % испитаника поседује бицикл, што би значило да сваки пети испитаник нема ово превозно средство.

Да ли поседујете бицикл?

20%80%ДА НЕ

Колико често возите бицикл?

Никада2 - 3 пута месечно2 - 3 пута седмичноСвакодневноИзузетно ретко

За сваког четвртог испитаника дан без бицикла изгледа незамисливо, док свега 5% на бицикл и не помишља. Два до три пута у току недеље ово превозно средство користи 18%, тј. сваки шести, док сваки осми вози два до три пута месечно. Изузетно ретко бицикл користи 40% младих. Дакле, можемо доћи до закључка да бар једном у току недеље бицикл вози сваки трећи момак или девојка, док је скоро половина готово неактивна што представља лош индикатор, с обзиром на европске, али и светске тенденције да се бицикл као економично и у потпуности еколошко средство превоза користи када год је то могуће.

У међуградском саобраћају

У приградском подручју (рекреација, посао,...)

У локалу (продавница, пријатељ, пошта,...)

4%

56%

40%

26

Пети елемент

Свакодневне обавезе и навике код чак 56% представљају мотив да се бицикл искористи у путу ка продавници, пошти, пријатељу итд. Рекреација, одлазак до радног места или неке друге дистанце које захтевају дужу вожњу, карактеристичну за приградска подручија, 40 % испитаника прелази уз помоћ бицикла. Међутим, свега 4% њих, овог двоточкаша користе у међуградском саобраћају. Ово се, између осталог, може образложити непостојањем потребе за прелажењем тако великих дистанци бициклом, или пак не постојањем адекватних услова за то. Како желимо да резултате анкете што веродостојније представимо, можемо споменути и испитаника који је на ово питање, где је био понуђен опциони одговор, као најчешћу локацију навео двориште (своје или туђе?).

Због рекреације/спорта

Због економичности

Да

Не

Немам мишљење

Да, али у неким деловима града

Због еколошких мотива

Зато што волим бицикл

На путу до посла/школе

38%36%

10%

27%

61%

8%

8%8%

Пробајући да одгонетнемо мотиве, које би омладина у Чачку могла имати, у анкети смо као одговоре понудили неке од разлога који су се нама самима чинили као могући, а међу њима су: љубав према бициклу, еколошки разлози, економичност, рекреација и пут до посла/школе/факултета. Економичност је, иако важан фактор у сваком аспекту свакодневице, један од најређих разлога коришћења бицикла, што с обзиром на стандард суграђана може изгледати као парадокс, јер тек сваки десети испитаник у овоме препознаје један вид штедње. Еколошки разлози су још потцењенији, па тако сваки дванаести испитаник користи ово превозно средство мислећи на животну средину. Наравно, такво закључивање може бити релевантно уколико суграђани користе нека од осталих превозних средстава, попут аутомобила, а не иду пешке.

Због којих разлога возите бицикл?

Да ли сматрате да је у Чачку омогућена безбедност

бициклистима?

27

Ако у обзир узмемо податак из 2012. године, према коме дужина бициклистичке траке у граду Чачку износи 1,04 километара, тада никако не чуди чињеница да 61 % испитаника не сматра град безбедним за бициклисте. Када би овом проценту придодали 27 % испитаника који су задовољни безбедношћу у само неким деловима Чачка, долазимо до забрињавајуће статистике према којој се тек сваки 10 становник, возећи бицикл, осећа безбедним на улицама Чачка. Према подацима јавног предузећа за урбанистичко и просторно планирање, грађевинско земљиште и путеве „Градац“ Чачак, вредност индикатора „проценат бициклистичких трака“ износи 0,4%. Вредност је добијена на основу дужине бициклистичких трака и укупне дужине путева града. Како град има преко сто хиљада становника, вредност овог индикатора је веома мала. Велики број грађана користи бицикл, а непостојање бициклистичких стаза и трака веома угрожава њихову безбедност и безбедност других учесника у саобраћају.

Када је већ реч о безбедном превозу, односно опасностима које нуде улице општине Чачак, представићемо вам податке о броју погинулих и повређених лица у последње три године, из намере да истакнемо бицикл, као један од безбеднијих начина да се одређена дистанца пређе. Иако подаци заиста нису драматични, не би требало заборавити оних 0,4% са почетка, а ни евидентно незадовољство испитаника о сигурности вожње бициклом.

Погинула лица2010 2011 2012

28 200 101 025 013 1

Повређена лица2010 2011 2012146 145 87

21 233 26 1549 51 171021 05 44

28

Пети елемент

Да ли су вам некада украли бицикл?

Које Вам је омиљено бициклистичко такмичење које пратите?

Да ли сте некад учествовали на бициклистичком такмичењу

Питање, које је плански и циљано постављено, дало је сасвим очекиване резултате. Наиме, из прича рођака, пријатеља и познаника, младих и старих, забрињавајуће често ћете чути да је некоме од наших суграђана бицикл „нестао“. Анкетом смо хтели да створимо приближну слику о ком проценту је овде реч, а како је у питању сваки трећи испитаник, резултат не служи на част нашим суграђанима. 31%69%

33%

4%

3%

60%

94% 6%

НЕ

НЕ

ДА

ДА

Свакако је важно у теми, која обухвата многе сегметне вожње бициклом, истаћи позитиван аспект, а у нашем граду он би се односио на традиционални „CLASSIC Београд - Чачак“. Реч је о међународној бициклистичкој трци, незваничном првенству Балкана, која се ове године одржала двадесети пут заредом. Почетком маја, такмичење је окупило преко 100 такмичара из 12 земаља, а резултати су били бодовани за „Euro tur“, јер се трка нашла у календару „Међународне бициклистичке федерације“. Иначе, међу младима, као најпопуларније такмичење фигурира очекивано „Tour de France“, које прати сваки трећи испитаник, док само пасионирани љубитељи бициклизма, којих међу нашим испитаницима и нема много, прате велику трку кроз Италију. Такође, треба издвојити да је изузетно мали број испитаника, свега 6%, учествовао на неком бициклистичком такмичењу, што се може објаснити недовољном развијеношћу бициклизма, незаинтересованошћу младих, непостојањем трка полуаматерског или аматерског карактера, или једноставно недовољно великим узорком испитаника.

Tour de France

Не пратим такмичења

Остало

Giro d’Italia

29

Петар Пеца Поповић

Душан Веселиновић

„Нама је музика била питање живота и смрти“

Познати новинар и рок критичар Петар Пеца Поповић већ преко 40 година са великом љубављу и страшћу обавља свој посао пишући о рокенролу и бројним музичким групама и извођачима који су га обележили. Пореклом из Чачка, већ цели живот живи у Београду. Без његових плоча донесених са разних путовања многе београдске журке не би биле могуће. Од 1974. до 1977. године је био главни урендик часописа Џубокс, да би након тога у подруму Политикине зграде са четири особе основао часопис Рок – најтиражнији часопис о рок музици на овим просторима. Поред тога, у склопу Политике основао је још два листа – Интервју и Спортски журнал. Аутор је књига „Рукописи“ и са Михајлом Пантићем, „Бити рокенрол“. Ове године је учествовао у снимању документарног филма о Брусу Спрингстину „Springsteen & I“. За Трамвај прича о музици од 60-их до данас, о утицају који је рокенрол имао у његово време и о својим тадашњим пријатељима.

Зашто сте почели баш рок музиком да се бавите?Почео сам средином 60-их, а рокенрол тада није

ни постојао у Југославији. Мика Антић је ’62. године покренуо часопис ,,Ритам’’, исте седмице када су Битлси објавили своју прву плочу. На Радио Београду је Никола Караклајић водио емисију ,,Састанак у девет и пет’’ и уредник му је рекао да не пушта Битлсе јер ће то проћи за три месеца. Међутим, ја сам знао и веровао да се то свих нас тиче. Многи моји другови су тада свирали и ја сам хтео да им будем близу у том пољу јер сам знао да и ти близу могу користити за нешто. Мој отац је хтео да будем инжењер, пилот

или доктор, али сам већ после прве гитаријаде у Београду знао шта ћу бити. То што смо ми знали и осећали није писало у новинама. Старије генерације то нису разумеле. Много сам путовао по свету аутостопом 60-их и посећивао разна необична места и музичке фестивале по Европи. Моје дневнике са аутостоперских путовања су објављивали у тада најпопуларнијој емисији на Радио Београду Вече уз радио. Писао сам и у ,,Илустрованој политици’’ од 1970. године док сам ’72. основао Хит страну у ,,Политикином забавнику’’. После тога сам био главни уредник ,,Џубокс’’-а и ,,Рок’’-а. Никада нисам био члан партије. Рок је престао да постоји 1989. године, три године пошто сам из њега отишао.

Шта је часопис Рок представљао у то време?То су биле најтиражније новине о рок музици од

150.000 примерака и једине новине које су добиле награду на сајму књига у Франкфурту. Ми смо те новине основали у подруму ,,Политике’’ за једним столом и једном писаћом машином. Многа имена која су писала за те новине су отишла у свет и остварила изузетне каријере – Драган Тодоровић, Каменко Пајић, Бранислав Брајан Рашић, Горан Вејвода, Слободан Цицмил, Снежана Голубовић и многи други. Први смо уз те новине избацивали плоче. Никада нисмо припадали партији и били смо актуелни на светском нивоу. Југославија је тада била велико тржиште са 22,5 милиона људи и озбиљно су нас третирали. Увек смо имали једнак третман и домаћих и страних извођача у тим новинама. Оптуживали су нас да смо растурили Рибљу чорбу, измислили Бајагу и сл.

30

Пети елемент

групе и извођачи су имали различите поетике, нису припадали једни другима и самим тим је бујала музичка сцена. Последица тога је Шарло акробата, Електрични оргазам, па ЕКВ, Последња игра лептира и сл. Без тих извођача данашњи легат рок музике би био сасвим другачији.

Колико су медији тада били заступљени у тој сфери?

До ’68. године је било веома компликовано. Излазио је музички двонедељник у Новом Саду који је радио Мика Антић. Никола Караклајић је 1966. године покренуо ,,Џубокс’’, али ни он није припадао нашој генерацији. Али без Николиног ауторитета као шаховског првака Југославије и Антића као уваженог песника, то не би могло даље да се развија. Ми други нисмо могли да радимо исту ствар. Године 1968. креће важна емисија ,,Вече уз радио’’, а ’67. на телевизији ,,Концерт за млади луди свет’’ где почињу да се праве музички спотови. Кључна ствар је била ослобађање медија 70-их када је основан Студио Б, а као реакција на то је Београд 202. Одједном се појављују локалне радио-станице из Крагујевца, Врњачке Бање и сл. Без те мреже радио-станица и без напаљених клинаца музичких сарадника који су имали плоче и знали шта се догађа у свету музике, не би све то могло да се деси. Када вода нађе пут више се не зауставља. Већ 90-их су криминалци покуповали радио станице и запослили своје швалерке и децу и главни музички уредници нису били људи који су бирали музику него пиратски ЦД-ови из Бугарске које су целе пуштали. Ми смо се борили за нашу музику, а они су је само пуштали и није им била важна. Нама је музика била питање живота и смрти. Све у животу памтим по песми. Ко се сећа ко је био председник Владе – нико! Сада су звезде они што се мангупирају да нешто одлучују, а ништа не одлучују.

Када су људи почели да се интересују за рокенрол?

Људи у Београду су се интересовали и кад нису имали довољно информација. Те информације су до њих долазиле на чудан начин. Ноћу смо слушали Радио Луксембург и пиратске радио станице када су почеле да се појављују ’67. и ’68. године. У подземном пролазу између робне куће Београд и хотела Балкан је била једна продавница где су стизали примерци ,,New Musical Express’’-а и ,,Melody Maker’’-а. Имао сам срећу јер сам имао родбину у Шкотској и од 1964. године био претплаћен на ,,New Musical Express’’ и вероватно сам први претплатник ,,Rolling Stone’’-а у овом делу Европе. И данас имам све новине које су излазиле од 1964. до 1985. године. Ко је имао знање био је у предности. Ко је имао плочу, он дође на жур с њом, први добије сендвиче и сок од малине са киселом водом и, ако се којим случајем наљути, узима плочу и нема жура више. То је тако било 60-их. Гитаријада 1966. и студентске демонстрације 1968. године отвориле су простор за музику.

Како је „Нови талас“ успео да направи толику пометњу 80-их?

Ако подразумевамо да је панк био одговор на друштвену ситуацију у Енглеској, код нас то није био одговор већ реакција на то. Најважније је да је то охрабрило једну генерацију младих да се укључе у музику. Није било важно колико знаш него да си у моди. Крајем 70-их као реакција су се појавили Леб и сол, Рибља чорба и Ђорђе Балашевић. Након њих, Прљаво казалиште, Идоли, Џони, а Бреговић има теорију да је једини одговор на „Нови талас“ Забрањено пушење. По његовом мишљењу су се једино они борили против медија и изашли са новим вредносним системом. Одједном су почеле да се дешавају одређене ситуације у Југославији које су имале алиби у свету. Те нове музичке

31

Шта смо ми као нове генерације тиме изгубили?Нисте само ви. Изгубио је цео свет. Музика више

нема социјални значај као у моје време и који је негде нестао са „Новим таласом“.

А шта је условило то?Цео свет је у кризи, а не само ми. Више нема неке

идеје иза које би стао цео свет. Нема више великог узора који би вас занео и залудео. Данас половина људи стварно мисли да су ове домаће нарикаче диве. У априлу сам о томе предавао на Филолошком факултету. У класичној музици се само једна особа могла назвати дивом, а то је Марија Калас. У забавној музици то је Витни Хјустон. Нико други. А овде у Србији се дивом називају две особе које и не знају да певају.

Зашто су се многи домаћи извођачи 90-их повукли са музичке сцене?

Не заборавите да смо у 90-им годинама живели у сасвим другом времену – ратном амбијенту. Једном ми је Данило Киш рекао да када се зачују ратне трубе, хармоника и гитара иду у орман. Наш највећи пораз је што нисмо хтели да се мешамо у рат. Мислим на целу генерацију музичара. Ко није хтео да се меша је испадао непатриота и самим тим није имао приступ медијима.

Значи режим је домаћу музичку сцену и упропастио?Тако је. Ко је био близу, он је био дворска музика. Ко

је био далеко, остављен је на цедилу. Тада је много енергије отишло узалуд јер нису могли да се чују. Тако су пропале многе нове музичке генерације које су имале све што им је потребно, али им је пролаз до публике био блокиран. На првим демократским изборима су са телевизије јурили музичке групе да дају подршку Слободану Милошевићу и све групе су рекле НЕ. Онда је неко рекао – „Е, сад ћете видети ко ће бити популаран“.

32

Пети елемент

P…S… Fashion…Јер вам добро стоји

Исидора Обрадовић

P.…S….Fashion је водећи домаћи бренд на модној сцени у производњи женске гардеробе. Бави се креирањем и производњом оригиналних модела врхунског дизајна, који се дистрибуирају кроз велепродају, франшизу и малопродају у сопственим малопродајним објектима.

Почеци

Модна кућа P....S.... почела је са радом 1996. године у Чачку. За веома кратак период P....S.... је постао један од водећих предузетника у региону, бројећи преко 400 запослених. Нарочито захваљујући радној атмосфери која се гради на дијалогу, узајамном поверењу и тимском раду, али и учењу из сопствених грешака, постали су једна од водећих компанија која се бави дизајном, производњом, пласирањем и продајом одевних предмета, пратећих детаља и накита за жене.

Организација пословања

Брачни пар Пантовић је прави пример непобедивог тима предузетника. Госпођа Слађана Пантовић је главни дизајнер и заједно са својим креативним тимом осмишљава савремени модни стил за самосвесну и динамичну жену. Господин Предраг Пантовић је извршни директор и на модеран и ефикасан начин руководи и успешно организује посао.

Бренд

Били бисмо скромни када бисмо рекли да бренд P....S.... не спада у водеће домаће, модне брендове, али га без устручавања можемо сврстати и у најозбиљније и најперспективније европске брендове. Вечита инспирација овог бренда је визија снажне и успешне модерне жене. P….S.…Fashion је препознатљив по свом врхунском квалитету производа, на шта су, како истиче маркетинг и ПР менаџер Јелена Каранац посебно поносни, али и по многобројним специфичним, пратећим детаљима. Својим дизајном и квалитетом, свака нова колекција иде корак даље у односу на претходну.

Од стране престижног

часописа „The Men“ и његових

читалаца, P.…S.…Fashion је 2012.год. и званично

проглашен за најбољи српски

бренд.

33

Модна кућа P….S….Fashion је однедавно

проширила своје пословање и на

тржиште Хрватске. Након радње у Вуковару,

отворена је и радња у Загребу, 5. јуна.

Ускоро се очекује и отварање нове радње у

Скопљу.

Капацитети и дистрибутивна мрежа

Месечни производни капацитети износе преко 30 000 комада готових производа који укључују одевне предмете и пратеће детаље. P.... S.… Fashion сам одређује границу и број одевних предмета које ће произвести сваке сезоне.

Модна кућа P….S….Fashion развила је мрежу пласмана својих производа кроз ланац малопродајних објеката под сопственим именом, а велепродаја се успешно одвија кроз ексклузивне малопродајне објекте у више од 60 градова, са тенденцијом даљег ширења.

Визија

„Наша визија је да P….S.…Fashion постане међународно признат бренд“, говори за „Трамвај“ Јелена Каранац. „Циљ коме стремимо јесте бренд који ће постати синоним за квалитет и модни стил, намењен, пре свега, онима који поштују високе професионалне стандарде“. Ми се из сезоне у сезону уверавамо да млади и креативни тим константно тежи напретку и трага ка новим могућностима у модној индустрији.

P….S.…Fashion и „ТРАМВАЈ“

P…S…Fashion је компанија која је међу првима препознала у нама оно што сигурно и сами поседују и због чега су ту где и јесу, а то је склоп младих људи као непресушног извора идеја, њихових амбиција и константне жеље и тежње ка напретку. „Трамвај“ је у бренду P….S…. осетио праву подршку у свему што радимо, зато га и истичемо као прави пример сарадње (на коју, нажалост морамо признати, и нисмо често наилазили), и помоћи младим и неискусним студентима у борби за здравију и што квалитетнију свакодневницу у нашем граду. Стога им се овим скромним чланком захваљујемо на финансијској помоћи, али и моралној подршци и усмеравању ка бољем пословању, што је нама можда и више значило.

34

Пети елемент

Милан Ћендић

Да ли птицама у Чачку има живота?

Урош Пантелић, завршио је Гимназију у Чачку, дипломирао биологију на Биолошком факултету у Београду, а тренутно је на мастер студијама Природно-математичког факултета у Новом Саду, Департман за биологију и екологију. Године 2007. у Шпанији je волонтирао шест месеци у центру у прихватилишту за лешинаре у оквиру пројекта „Black vulture conservation foundation“, а 2012. организовао је истраживачки камп за презервацију и заштиту кречњачких клисура Србије. Током протекле две године обилазио је ток Западне Мораве у циљу пописивања зимског цензуса птица водених станишта, реч је о птицама које на овим просторима зими проналазе своја станишта. За часопис „Трамвај“ говори о птицама у нашем крају и односу људи према њима.

Одакле толика љубав према птицама? Љубав према птицама је произашла

из опште љубави према природи, још из детињства. Пошто сам одрастао у непосредној близини Мораве сваки дан сам проводио у природи. Нисам

сигуран како сам се баш заинтересовао за птице. Мислим да ме је фасцинирала сама способност летења, која је код птица еволуирала до савршенства. Прве смернице ка биологији као науци и као будућој професији сам добио у Истраживачкој станици Петница, коју сам похађао током средње школе. Ту сам стекао основне појмове о биологији што је битно утицало на мене при избору факултета. Међутим, највећи утицај на мене, имало је повезивање и упознавање људи са истим интересовањима. Већ од првог разреда гимназије, заједно са неколико људи окупљених око биолошке секције „Клуба младих истраживача“, почиње моје истраживање птица чачанског краја. Касније се упознајем са радом више невладиних организација које се баве заштитом птица и природе уопште. Међу њима се највише истицало Друштво за заштиту и проучавање птица Србије из Новог Сада, чији сам и данас активан члан. Од тада почиње моје бављење птицама у једном озбиљнијем оквиру.

35

У ком делу Србије има највише угрожених и ретких врста?

На ово питање није баш лако дати једностран одговор. Птице, као и остатак живог света, могу бити угрожене глобално, национално, локално. Тако рецимо, једна врста птица која је у Србији веома честа, у другој европској земљи може бити изузетно малобројна и ретка, а опет на глобалном нивоу једна од најбројнијих врста птица и са аспекта заштите неитересантна. Србија је генерално изузетно богата врстама и битна за европске популације многих врста. Имамо среће што се наша земља налази на Балканском полуострву, за које знамо да је било једно од центара диверзитета и поновне колонизације живог света након последњег леденог доба. Такође, Србија захвата и део Панонске низије, која са својим степским и слатинским стаништима додатно обогаћује фауну птица Србије. Птице су пре свега везане за своја специфична станишта, тако да је угроженост једне врсте у блиској вези са угроженошћу њеног станишта, везаности одређене врсте за специфичан тип станишта и бројне друге аспекте екологије саме врсте. Тако рецимо у одговарућим стаништима Војводине живи степски соко, једна од најугроженијих грабљивица на свету. За њега се може рећи да је са глобалног аспекта заштите наша најзначајнија врста. Српска популација је тренутно трећа најважнија популација ове врсте у Европи. Са друге стране, јужни и југоисточни делови Србије, који су под израженијим медитеранским утицајем, насељени су врстама које су типичније за овај климат.

Каква је ситуација у Чачку?Чачански крај, иако је богат

диверзитетом птица, ипак нема јединствених врста птица. Са аспекта заштите неке од најзначајнијих врста су прдавац, црна жуна, модроврана, сиви соко. Током јесење и пролећне сеобе, као и током зимских месеци могу се видети многе ретке и угожене врсте птица које се гнезде на крајњем северу Европе.

Да ли је општина у Чачку заинтересована за заштиту угрожене врсте?

Не нарочито. Може се рећи да у одређеним случајевима постоји сарадња са општинским властима, али не постоји никаква суштинска иницијатива или интересовање о дугорочном плану заштите врста и њихових станишта.

Којих угрожених врста у Чачку има највише?

На ово питање не могу дати конкретан одговор.

Постоји ли у Србији и Чачку свест људи о угрожености одређених врста?

Мислим да не постоји. Људи прво не схватају да се нека врста не може заштитити сама по себи, тј. заштита саме врсте без заштите што више локалитета, који пружају одговарајуће станиште тој врсти, краткорочно је и не значи пуно само по себи. Са друге стране, у Србији постоји огроман број криволоваца који илегално убијају, заробљавају и трују заштићене и строго заштићене врсте, као и друге врсте птица. Велики проблем имамо и са голубарима, који из неоправданих разлога имају невероватну мржњу према птицама грабљивицама и директо су одговорни за драстично смањење популација врста као што су сиви соко и јастреб.

На који начин се може повећати свест људи?

Потребно је развијати свест људи о природи од малена. Најбоље је почети са едукацијом деце док су још у основној школи, учити их како да се сналазе и понашају у природи, учити их о значају природе за људе, као и да свако живо биће има своје место под сунцем, баш као и ми сами. Такође, потребан је много већи напор надлежних инспекција и државних установа у контроли и примени закона усмерених на заштиту природе и живог света. Слободно се може рећи да наша држава не показује никакво интересовање ка заштити своје природе и живог света, већ је више усмерена на експлоатацију свих могућих природних ресурса.

Пети елемент

36

Софија Каралић

Сећаш ли се видеотека?

Постери са којих нас гледају филмски јунаци, полице испуњене филмовима, потрага за најзанимљивијим насловом. Пажљиво опхођење према диску који није твој и журба да пре поноћи вратиш филм у видеотеку, како не би платио дупли износ. Препоруке видеотекара који филм да одгледаш, јер он прати твоје „филмско образовање“ годинама, и зна који ће филм одговарати твом укусу. Време у којем си филмове „новијег датума“ могао одгледати само ако их изнајмиш из видеотеке.Сећаш ли се? Где је све то данас? Где су видеотеке данас?

У потрази за одговорима са јединим видeотекаром Чачка – Душком Вукосављевићем.

Врста која изумире

„Број видеотека се из године у годину смањује . И код нас, а и у свету“, истиче за „Трамвај“ Душко Вукосављевић, власник видеотеке „М“, једине видеотеке која у нашем граду још увек „живи“. „Раније су постојали и „Видеограф“, „Рио“, „Миленијум“, „Жабац“, а данас у Чачку ради само „М“, додаје Вукосављевић.

Видеотека која у Чачку и данас „живи“

Смештена на адреси Косанчићев венац број 10, последња видеотека у Чачку, успешно одолева тренду „изумирања видеотека“. Ипак, власник „М“-а објашњава да би и његова видеотека престала са радом да се њен опстанак темељи само на изнајмљивању филмова: „Ја и данас купујем најновије филмове, али много већу зараду остварујем захваљујући интернет сервису, који сам увео пре неколико година. Тада сам купио неколико рачунара, увео интернет, и сада људи чешће долазе ради интернета и игрица, него да би изнајмили филмове . Да то нисам учинио, и „М“ би данас био затворен“.

37

Борба против интернета

„Интернет је победио“ писало је, лета 2011, изнад обавештења да видеотека „Видеограф“ више неће радити. „Видеотеке, нажалост, губе у бици против интернета. То је логично. На интернету можете пронаћи скоро сваки филм или серију и одгледати их. И то бесплатно! Наравно, све те радње су незаконите, али људе то не интересује. Они оду на интернет, одгледају оно што их интересује, и крај приче. Једноставно и јефтино. Поред тих могућности долазак у видеотеку само ради филмова многима се чини бесмисленим“, описује Вукосављевић актуелну „борбу“.

Некад и сад „Данас млади скоро уопште не изнајмљују филмове. Они су

упознати са начинима како да дођу до филмова не користећи услуге видеотека. Чешће муштерије су они старији, којима је коришћење технологије још увек старно, или они који немају времена да траже филм по интернету“, истакао је Вукосављевић. Он се присетио и деведесетих и времена у којем би дневно издао и по хиљаду филмова, поредећи тај број са данашњим бројем дневно издатих филмова који, како наводи, „једва догура до двадесет“.

Свраћали су и „чисто онако“Једини видеотекар нашег града објашњава да разлика

између видеотека пре десет година и видеотека данас није само у броју издатих филмова: „ Нису људи долазили само ради филмова. Свраћали су и „чисто онако“, да виде како сам, шта радим, да мало попричамо. Увек је неко био ту, и у видеотеци никада није било досадно.“

Ко још троши кинту на тоКада ме другари угледају са филмом из видеотеке у руци

најчешће прокоментаришу: „Имаш све то на „нету“, и то бесплатно! Немој безвезе узимати филмове из видеотеке. Ко још троши кинту на то?“ И, иако су вероватно у праву, и давање новца у те сврхе, нарочито данас, и није најпрактичнији потез, ја видеотеке и даље посећујем! Наравно, знатно ређе него раније, али и даље то чиним! Волим да ушетам у тај простор испуњен постерима и кутијама од филмова, да разменим са видеотекаром мишљење о одгледаном филму и присетим се времена у којем је одлазак у видеотеку био скоро свакодневна активност. И свима препоручујем да понекад то учине. Да изнајме филм у нашој видеотеци. Док је још увек имамо.

38

Јована Василић

Још један успешан круг

ИПАК СЕ ОБРЋЕ!

Пето издање Фестивала „Карсуел“ одржано је од 15. јула до 12. августа под слоганом „У ОБА СМЕРА/ ИНОВАТИВНОСТ И ТРАДИЦИЈА“. Фестивал је настао 2009. године, са идејом да музичку сцену Чачка учини видљивијом и да представи ауторску музику чачанских музичара. Својим препознатљивим и квалитетним програмом створио је верну публику, коју чине сви – од најмлађих па до најстаријих. Идејни творац овог пројекта је Душан Даријевћ, новинар и културни активиста. Кроз разговор са њим откривамо још неке необичности и занимљивости овог догађаја.

Због чега баш назив „Карусел“?Карусел је направа која се окреће,

симболизује кретање, акцију. На „Каруселу“ никада није исто, поглед на свет око себе увек је другачији. Његово окретање, круг који представља пуноћу живљења – Фестивал „Карусел“, настао је са циљем да музичку сцену у Чачку учини видљивијом и представи јавности музику чачанских аутора. Међутим, Фестивал има и друге циљеве – да успостави неку врсту дијалога између савремене ауторске музике, иновативног и истраживачког приступа, који спаја и повезује у једну целину различите музичке стилове, жанрове и традиције, савремене спознаје, богате музичке баштине, како националне тако и светске.

39

Зашто је галерија „Надежда Петровић“ изабрана за локацију Фестивала?

Уметничка галерија „Надежда Петровић“ је један од најзначајних промотера, пре свега савременог визуелног, али и свих других видова уметничког изражавања. Галерија, али и наша славна уметница Надежда Петровић, по којој је ова установа културе од националног значаја и добила име, обавезују нас да чувамо своје музичке корене, али и да будемо отворени за друге културе и њихову посебност. Надежда Петровић је на ове просторе у своје време донела нов, савремени уметнички језик Европе, али је у свом бићу задржала дух народа коме припада и коме је остала верна цео свој живот.

Који музички жанрови се могу чути на Фестивалу?

Овај фестивал амбијенталне и етно музике је круг састављен од тонова амбијенталне, експерименталне, класичне, џез, поп, рок музике и многих других музичких стилова и жанрова. Због тога је „Карусел“ специфичан и јединствен Фестивал, не само у Србији већ и шире.

Постоји ли публика за овај вид догађаја у Чачку?

Публика се ствара, негује. „Карусел“ већ пету годину ствара и негује своју публику концертима, али и кроз радионице које обликују музичко интересовање првенствено најмлађих, али и осталих довољно заинтересованих за музичку авантуру, истраживање и откривање својих креативних капацитета. На нашим музичким радионицама окупљају се музичари са искуством, али и они без њега – сви који имају потребу за новим, без обзира на узраст и певачке и свирачке способности. Фестивал се посећује породично, деца расту уз њега, долазе и млади, средовечни, али врло радо и наши најстарији суграђани. Наравно, ту су и

гости града у летњим месецима, наше драге комшије из суседних градова, понеки странац у пролазу привучен необичним, оригиналним звуцима.

По чему се ово издање Фестивала разликује од осталих?

Свако издање фестивала је прича за себе. Из године у годину „Карусел“ расте и програмски и организацијски. Велику помоћ и подршку ове године имамо од наших волонтера, чачанских средњошколаца, које је Тамара Јовановић, ПР и маркетинг менаџер фестивала, обучила за рад и акцију.

Круг наставља да се окреће.

Фестивал „Карусел“ има будућност и обезбеђен даљи развој и напредак, бар када је подмладак у питању. Финансијски проблеми прате свеукупну културну сцену у Србији и све њене актере, а нарочито ванинституционалне пројекте. То је судбина и „Карусела“. Од самог почетка сналазимо се и довијамо како знамо и умемо уз помоћ пријатеља Фестивала и наших драгих музичара, посебно из Чачка, али и из других градова без чије помоћи и подршке Фестивал не би постојао. Очекујемо да то препознају и надлежни у локалној самоуправи и да што пре „Карусел“ прогласе манифестацијом од посебног значаја за културу града, што он и јесте као дугогодишњи носилац програма „Летњих дана културе“ у Чачку. Интересовање је фантастично за све фестивалске програме – од концерата преко пратећих програма. Чачак је добио музички Фестивал којим може да се поноси, а то грађани својом заинтересованошћу и потврђују. Да закључимо: квалитетан програм, добра организација, задовољни и музичари и публика, а све бесплатно. Мало ли је на ову скупоћу? Ми смо урадили довољно, сада су други на потезу.

Име презиме: Горан Ковачић

Година и место рођења: 1984.године, Чачак

Пребивалиште: Београд

Занимање: До скоро сам се бавио flash анимацијом и веб дизајном, а тренутно радим као илустратор. Не сећам се тачно које године сам почео да се бавим карикатуром, али ме веома интересује од 2003. године, када сам сео са друге стране платна једног мађарског карикатуристе.Е сад зашто?Као дугогодишњи цртач графита, навикао да до течности деформише слова, логично је зашто ми је пало на памет да исто урадим и портретима. И даље сваком раду приступам као да ће осванути на зиду. Проблем у томе је што сам често скицама задовољан, да на крају мислим да им и не треба даља изведба.

Контакт: goshoni@gmail.com 064/1556747

40

Креативци

alternativazacacak.rs

Посетите нас на сајту и читајте текстове из претходних бројева.

laneobe

TRŽNI CENTAR STARI VAVILON

PRVI SPRATTEL: 032 344 960MOB: 064 444 96 14EMAIL: info@slanesobecacak.rs

32000

tel. 066/9760007