titanik na savi.pdf

7/25/2019 Titanik na Savi.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/titanik-na-savipdf 1/12

Трагедија брода „Ниш ”

ТИТАНИК

Све се збило у трептају ока . Ветар олујне снаге устремио се на лађу која је превозила путнике од Београда ка Земуну . Ни шездесет година касније не зна се тачан број страдалих ...

рама српског „Титаника ”, како су овај брод називали ретки преживели бродоломници , започела је у 13 сати и 7минута 9. септембра 1952. године , када је брод на редовној

путничкој линији од Београда до Земуна испловио са Савског пристаништа , а завршила се десетак минута касније , код Великог ратног острва , на самом ушћу Дунавског рукавца , где га је олујни ветар преврнуо и гурнуо у речни муљ , 14 метара испод површине .

Несрећу је преживело тридесетак путника , међу којима и три члана посаде , али се тачан број страдалих вероватно никада неће сазнати , баш као ни податак колико је у том тренутку било људи на броду чији је максимални капацитет био 60особа . Познато је једино да је тог кобног дана „Ниш ” превозио најмање два и по пута више путника .



– Потонуће брода „Ниш ” уистину је био сплет невероватних ,несрећних околности , које су се поклопиле у свом најгорем ,трагичном низу – сећа се Бранко Најхолд , хроничар Земуна и добар познавалац догађаја који је завио у црно делове града с обе стране реке .

Да тих дана није обнављан Савски мост , да на броду парна машина није замењена дизел мотором , да се капетан придржавао возног реда и сачекао са испловљавањем , да радници пре тога нису багерима продубљавали дно у рукавцу Дунава , да Београд баш тог дана није захватила незапамћена

олуја , да се ветар није подигао баш у тренутку када је „Ниш ”



зашао у рукавац , да је било мање путника ... Да је ишта од тога било другачије , несрећа се, вероватно , не би ни догодила .

Удари на ушћу

Почетком септембра 1952. године Савски мост је био затворен за саобраћај због обнове , па се у Земун из Београда и натраг ишло бродом или аутобусима који су долазили до моста , а путници су га затим прелазили пешице . Међутим , тога дана мост је био затворен и за пешаке , па је путницима преостао једино бродски превоз . Речни саобраћај су тада обављали бродови „Загреб ” и „Ниш ”, капацитета до 60



путника , који су тих дана , због отежаног друмског саобраћаја ,превозили знатно већи број путника од дозвољеног .

Видећи да се спрема невреме , а и да не би још више оптеретио већ препун брод путницима који су и даље пристизали ,капетан „Ниша ” Фердинанд Нобило одлучио је да крене за Земун пре одређеног времена , за шта је добио и одобрење

надлежног службеника београдске Капетаније – каже Најхолд .– Међутим , да је мало сачекао , односно да се придржавао



возног реда , видео би олују и вероватно не би ни испловио док она не прође . Нажалост , то није била и једина лоша околност .

Непосредно пре тога парна машина у броду замењена је новим , знатно лакшим дизел -мотором , иако су искусни морнари још тада тврдили да ће лађа , уколико се не угради додатно оптерећење , бити знатно нестабилнија , поготову у случају већег броја путника . Нажалост , на ова упозорења нико од надлежних није реаговао .

Било како било , „Ниш ” је из београдског пристаништа испловио у 13 сати и 7 минута , али га је већ код Великог ратног острва , код ушћа рукавца Дунава у Саву , захватила олуја с кишом , градом и ветром који је дувао брзином већом од 100километара на сат – сећа се Најхолд . – Један снажан талас га је нагнуо , па крманош Јован Гвоздић није успео да окрене

прамац ка ветру , нити да брод приближи обали , како је гласила капетанова команда . Нови удар ветра преврнуо је брод



у 13 сати и 12 минута , а само три минута касније завршио је на дну реке .

Лађари и рибари , али и неки грађани који су се задесили у том часу на београдском пристаништу , похитали су да помогну дављеницима , али је олуја отежавала спасавање . Спасло се само тридесетак путника и чланова посаде , док су сви други нашли смрт у таласима . У првим извештајима саопштено је да су се удавиле 104 особе , а касније је тај број повећан на 126.Ипак , званичан податак о броју жртава никада није саопштен .

Гробница у потпалубљу

Један од ретких преживелих био је и Михаило Гркинић ,пензионисани професор географије Земунске гимназије , који је тада био бруцош Природно -математичког факултета .Затекли смо га у породичној кућу у Земуну и , премда је прошло пуних шест деценија , и данас се сећа сваког детаља несреће .



Преживео ka тастрофу : Михаило Гркинић ( доле десно ) са сатом који је стао у време несреће

и цртеж настао одмах после ње

Ништа тог јутра није наговештавало трагедију – каже Гркинић , који се на брод укрцао међу последњима што му је,по свему судећи , и спасло живот . –Освануо је диван ,

сунчан дан , а ја сам отишао за Београд да бих решио нека студентска питања . Око поднева почело је да се облачи , а брод се већ одвојио од пристана када сам успео да се закачим на њега . Сећам се, једној пријатељици сам причао да сам уписао метеорологију , а она ме је, у том тренутку , питала какво ће бити време .Погледао сам у правцу Земуну и видео салауку како се подиже .Више у шали него у збиљи , рекао сам : „Биће тумбања !”Нажалост , било је горе него што сам могао и да замислим .

Само што је брод кренуо низ Саву , Београд је захватило незапамћено невреме . Почео је да дува јак ветар , а небо се отворило . Због јаке кише , праћене градом , већина путника сишла је с палубе у утробу брода , у доњи салон . Међу њима и Гркинић , који је због велике гужве стигао само до врата . Када се брод нагнуо и почео да тоне , излетео је напоље . Пре него што је схватио шта се дешава , нашао се у води .



Био сам добар пливач и нисам се успаничио – сећа се Гркинић .– Имао сам на себи штофане панталоне и летњу кошуљу , на руци сат , а у џепу пенкало , поклон од мајке за положену матуру . Признајем да сам у том тренутку више размишљао о

томе како да не изгубим драгу успомену , него како ћу се докопати обале . Око мене је било много људи , неке даске су пловиле , дављеници су се панично хватали за њих , на све стране су пловиле разбацане ствари . Река је врила од удара кише и праћакања немоћних људи , којих је око мене било на десетине . Почео је да пада и страховито велики град , леденице су нам буквално разбијале главу , а спасао ме је нечији шешир који сам нашао у води . Жао ми је што га нисам сачувао за успомену , али и данас имам сат на коме су казаљке остале поклопљене , тачно у тренутку када је брод потонуо .

Упоредо с драмом коју је преживљавао Гркинић , дешавале су се праве појединачне трагедије . Како је већина путника била у салону , чим је брод почео да тоне , капетан Нобило и машиниста Душан Јовановић почели су да разбијају прозоре и да буквално ваде путнике из утробе брода . Путник Живан Миљковић успео је да се извуче из салона и докопа неке даске



за коју су се убрзо ухватили и један младић и девојка . Таласи су окретали даску која их је ударала по телу и глави , и девојка није издржала . Обале су се докопали само Миљковић и тај младић .

Једна друга девојка успела је да исплива , али је само минут касније , на обали , напрасно преминула – прича нам Бранко Најхолд . – Један мајор је пливајући једном руком спасао дете за које је тек на обали утврдио да је туђе , његово се утопило заједно с мајком . Земунац Драгољуб Јовановић је тога јутра сазнао да је постао отац , па је отишао у Београд да купи поклоне , али никада није успео да их уручи , нити да види новорођенче . Марија Димитријевић се утопила заједно с две

малолетне кћерке , док је трећа девојчица избегла злу коб :мајка ју је поверила једној познаници коју је замолила да је превезе у Земун следећим бродом . Ученицу Велинку Вучковић је греда , за коју се ухватила у води , ударила у главу па се онесвестила , али су је касније спасли рибари који су притекли у помоћ дављеницима .

Звона у тишини

Београђанин Љубиша Петровић , иако није знао да плива , успео је да се одржи на води све док нису стигли спасиоци у чамцу . Земунски занатлија Раде Рашљанин , иако је био одличан пливач , удавио се јер није успео да се у општој паници извуче из бродског салона .

У мноштву невероватних прича , једна је, можда , била и најчуднија – сећа се Најхолд . – Професорку земунске гимназије Емилију Катић спасао је један ученик да би га она непуну годину касније оборила на годину ! Тај момак био је Благоје Цветковић , који је касније ипак успео да заврши гимназију , па чак и да постане инжењер да би се по пензионисању вратио у родно село Шумане код Лесковца .



Остало је забележено да су се многи непливачи спасли , али и многи пливачи удавили , сви они који нису успели да напусте утробу брода . Бродоломнике је спасавало десетак чамаца који су са обале одмах похитали у помоћ , али је само у бродском салону нађено 56 лешева утопљеника . Међу њима и три члана посаде : крмар Фрања Јаворан , машиниста Јован Гвоздић и морнар Бора Кекић .

Знатно више него током саме несреће , размере трагедије Михаило Гркинић је схватио касније , на дан масовне сахране у Земуну и Београду , када су одјекнула сва црквена звона .

– Нису ми дозволили да присуствујем самом чину сахране ,али тај звук никада нећу заборавити – прича Гркинић . –Причали су ми да су отворени ковчези били изложени пред обе

земунске капеле , да су занатлије затвориле радње , да су кафеџије угасиле музику , а на последњи испраћај сјатило се



више од 10.000 људи . Сахрана је било и касније , када су поједини утопљеници накнадно налажени , и увек их је пратила маса света .



Иако су новине нашироко писале о овој несрећи , занимљиво да вест о томе није нашла место на насловним странама „Политике ”, „Борбе ” и других дневних новина . Можда и зато што је истог дана обележавана десетогодишњица

Југословенске ратне морнарице , чијој је прослави присуствовао и сам маршал , Јосип Броз Тито .

Аутор : Влада Арсић и Бошко Антић

Илустровао : Драган Максимовић

број : 3161/ 2012

titanik na savi.pdf

Documents