svet: intervju, stefan sabli]: vatikanska za ...zahvalnica zahvaljujemo se gospodinu singeru iz be...

FOTO VEST Ljubljana

Godina XVIII (LV) Broj 3 Beograd MART 2009. ADAR / NISAN 5769.

SVET:

Vatikanskabanka opralanovac otet Srbima,Jevrejima i Romima

Srbija izvoznik oru`ja u Izrael

Biskup koji seruga Holokaustu

strana 18strana 18

strana 18strana 18

strana 16strana 16

jevrejski

INTERVJU, STEFAN SABLI]:

strane 6 - 8 strane 6 - 8

strane 20 - 21 strane 20 - 21

Za sinagogu sam vezan muzikom

RI^ARD VILIJAMSON:

GRAFITI OVIH DANA

ISPOVEST,D@OE GOTFRID:

Pitanje bez odgovora

2 mart 2009. Jevrejski

PREGLED

Piše: Saša Risti}

Stara, valjda ruska, izreka o tome kako besplatnog sira ima samo u mišolovci, ne mora da bude sasvim tačna. Nju demantuju Dnevni centar Jevrejske opštine Beograd i njegova Košer kuhinja smešteni u zgradi Sinagoge. Posetili smo ih jednog četvrtka, baš kada su članice kluba Zlatno srce imale sastanak sa potpred-sednicima Opštine dr Markom Zdravkovićem i prof. Jovanom Elazarom da bi im iznele svoje viđenje rada Dnevnog centra. Toga dana, umesto sira, na meniju je bio podvarak sa šniclom i voće. Naravno, ne savim besplatno jer Centar nije mišolovka, ali klop-ka jeste – neodoljiva. Zašto? Zato što ima sve što čoveku treba. Ipak, posećenost je slaba.

- Košer kuhinja je osmišljena, pre svega, da bi se obrocima op-skrbili stariji članovi, ljudi koji su preživeli Holokaust – kaže Vesna Kovačević, mašgijah, čiji je zadatak da vodi brigu o Kuhinji, ulasku i izlasku namirnica, pakovanju, gramaži…- Ima među njima onih koji iz zdravstvenih razloga ne mogu da dođu u Dnevni centar. Njima nos-imo obroke na kućnu adresu i “pokriveni” su šest dana u sedmici.

Onih kojima se odnosi hrana je tridesetak što znači da Košer kuhinja “liferuje” oko 1.000 obroka mesečno po celom Beogradu, a cena je, za njih, 150 dinara po obroku. Uz ručak uvek ide neko voće, kompot ili kolač. Međutim, kuvanog jela ima za svakog i izdaje se od 13 do 15 časova. Od svih ljubavi, reče jedan cinik, čovek je najverniji onoj prema hrani. Košer kuhinja nije jedini sadržaj Dnevnog centra. Drugo što se tamo može dobiti, a ništa manje važno, jeste lekarski na-dzor. Doktorka Lucija Rajner, kardiolog i pulmolog, od aprila prošle godine vodi Zdravstveno savetovalište.

- Ovde naši članovi mogu da urade EKG, da izmere pritisak, da imaju kompletan pregled – podseća Radmila Amodaj, medicinska sestra koja sa dr Rajner radi u Savetovalištu. - Od skoro smo uveli i to da svako od njih ima svoj zdravstveni karton. Takođe, pacijenti mogu da dođu sa urađenim analizama da im to doktorka pogleda, da ih pos-avetuje… U sezoni gripa u Savetovalištu se može dobiti i vakcina, a od 1. Marta u njemu će raditi i dr Mirko Caran, hirurg ortoped.

Ako želite da izbegnete gužve u čekaonicama domova zdrav-lja ili plaćanje medicinskih usluga, potrebno je samo da zovete Jevrejsku opština Beograd i zakažete preko Nine Atijas da vas prime u Savetovalištu. Rekoše nam još i da imaju i nešto lekova povučenih iz apoteke SJOS kojima još nije istekao rok.

Šta još ima besplatno ta “klopka” smeštena u velikom prostoru, opremljena foteljama i stolovima, strunjačama i onim “inkvizitors-kim” spravama za telesno vežbanje, stolom za ping-pong… Pa, ima ono najlepše – dobro društvo. Nažalost, ne veliko, a zašto - nikom nije jasno. U Dnevnom centru se mogu popiti kafa, čaj, pojesti kolač… Ko voli može da gleda televiziju, odigra partiju karata ili domina, organi-zuje se i tombola – sve kao stvoreno za dobro druženje, još samo da društvo – dođe. Vrata su otvorena svakog dana, međutim…

DNEVNI CENTAR

Izvolite u klopku, oS obzirom na bogatstvo usluga i aktivnosti Dnevnog centra slab

odziv ~lanova srednje generacije prava je misterija

Dnevni centarje otvoren od 9 do 16 ~asova.

Frizer radi ponedeljkom, ali po potrebi, uz dogovor, može da dođe bilo koji dan. Pranje kose, feniranje i šišanje ukupno 300 dinara

Pedikir dolazi po najavi, a ide i u kućne posete starijim članovima što, takođe, treba najaviti. Cena: 450 dinara u kući, 400 u Centru.

Krojač radi utorkom, cena usluge je po dogovoru. Za članove koji su preživeli Holokaust i njihovog bračnog druga obrok je 150 dinara, bez obzira na to da li jedu u Centru ili im se donosi na kućnu adresu. Za mlađe je 200. Do 1. Marta te cene su bile 100 i 150 dinara, ali su infl acija i poskupljenje energenata koji su nas snašli poslednjih meseci uzeli svoj danak.

DOGA\AJI

3ADAR/NISAN 5769.Jevrejski

PREGLED

- Svašta činimo da ljude privučemo – kaže Olga Gabaj, domaćica Centra, koja uz ostalo, ima zadatak da animira članstvo. – Osim Medicinskog savetovališta čije su usluge besplatne, Košer kuhinje i restorana u kojem serviramo ručak po simboločnoj ceni, ovde se mogu dobiti usluge frizera, manikira, pedikira, masera, šnajdera… takođe po cenama kakvih nigde u gradu nema. Čak razmišljamo i da, u sara-dnji sa Omladinskim klubom, otvorimo mogućnost ostavljanja dece. Da ljudi, ako imaju nekog posla u gradu, mogu na par sati ostaviti dete na čuvanje. Ipak, dolazi nam mali broj ljudi, uglavnom najstarijih, a tako bismo voleli da ovde vidimo i pripadnike srednje generacije.

- Šteta je da ovaj potpuno opremljen prostor zvrji prazan - nadove-zuje se na Olgine reči Ela Rojnik, zvanično menadžer Dnevnog centra ili, kako za sebe kaže, Katica za sve. - Možda su razlog tome nezdravi međuljudski odnosi u našoj jevrejskoj opštini? Ela, čiji je zadatak da organizuje i osmisli rad Centra, poziva ljude da dođu, da iznesu ideje o tome kako da njegove aktivnosti budu još atraktivnije.

- Organizujemo izlete i putovanja. Jedne godine smo išli u Albenu, druge u Nesebar…Pazite, šest dana u Bugarskoj na moru, u hotelu sa pet zvezdica, ol inkluziv, za 100 evra! Primera radi, Bejahad je 450 evra. Mogli su u tom Nesebaru, ako žele, ceo dan da provedu na predavanjima i slušaju odlične predavače, da se druže, jer tamo je bilo oko 500 Jevreja, da vreme provode na plaži ili u nekim aktivnostima po sopstvenom izboru. Ma, napišite to slobodno: kada bi ljudi samo pet posto vremena i energije koje troše na ogovaranje i izmišljotine upotrebili da nešto korisno urade, Opština bi cvetala, pa samim tim i Dnevni centar. Meni je jako žao, ali tako je.

A šta kažu oni koji dolaze u Centar? Uzeli smo nekoliko izjava: Branka Milojević:- Dnevni centar je perfektan. Samo, nekada u početku bila su pre-

davanja, pa smo imali raspored tako da je svako mogao da čuje šta je želeo. Trebalo bi da se i mi sami malo više aktiviramo. Dođemo, popi-jemo kafu, popričamo, ali stalno smo jedni isti. Trebalo bi da se malo proširi krug ljudi i na srednju generaciju. Prijatno mi je da dođem četvrtkom, jer imam s kim da porazgovaram o normalnim ljudskim stvarima, van politike i televizije. Dolazila bih i drugim danima, ali da čujem prikaze novih knjiga, predavanja iz jevrejske istorije i tradicije, o lekovitom bilju, možda. Volela bih da neko i nas starije upozna sa tim šta se radi na istraživanju Holokausta, na primer.

Rahela Altaras:- Pa, lepo je ovde. Družimo se, razgovaramo, imamo tombolu,

mnogi ostanu posle i na ručku… Olga (Gabaj) brine o nama kao da smo joj deca. Jednostavno rečeno – vodimo društveni život. Sve u svemu, prijatno je, a to je, valjda i cilj. E sad, šta bi još moglo da se uradi da nam bude još lepše. Po mom mišljenju bilo bi dobro da ponekad bude neko predavanje.

Estera Princ-Tomić:- Slušajte, kada čovek pogleda uvek se nešto može kritikovati.

Radije bih da govorim o tome šta mi se sviđa ovde. Ja imam 83 godine i četvoro dece, ali živim sama i ovo druženje u klubu (Zlatno srce) mi mnogo znači. Idem na izlete iako nekad nisam zdravstveno baš najbolje, ali hoću da budem sa ljudima i da se družim. Ovo što imam ovde retko gde mogu da nađem. Mislim da bi samo malo bolje treba-lo osmisliti rad. Malo nedostaje kulturnog sadržaja. Evo, čitala sam zagrebački Ha-kol gde su dali omaž o raznim Jevrejima muzičarima. Što ne bismo i mi ovde to mogli. Zatim, malo mi je problem povratka kući kada idemo na neki koncert ili u pozorište. Ne, ja imam za taksi, meni ne treba refundirati taj trošak, ali ne volim uveče da ulazim u kola nepoznatom čoveku, da me, kakva su vremena, umesto kući, od-vede u neki šiprag i opljačka. Zato mislim da bismo morali da imamo i organizovan prevoz, da to, naravno platimo.

Jadranka Stojković, volonter Centra:- Ovde se osećam jako lepo, pogotovo što volim da radim sa stari-

jim ljudima, da budem od pomoći. S obzirom na to da sam u penziji, imam vremena da volontiram i to me kao čoveka ispunjava. Bilo bi mi mnogo draže da imamo više članova. Imamo frizera, masera i tako dalje, ali vrlo je teško održati to u jednom tako malom krugu ljudi. Normalno je da će, recimo, frizer reći da mu se ne isplati da dolazi i izgubi silno vreme da bi ošišao jednu osobu. Tako i žene koje su spremne da rade kažu: “Slušaj, ne mogu ja da dolazim ovde zbog jed-nog čoveka”. U ovaj prostor je vrlo mnogo investirano, a sasvim malo ga upotrebljavamo. On stoji maltene šest dana u sedmici – prazan.

, odli~na jeZahvalnica

Zahvaljujemo se gospodinu Singeru iz Beča na donaci-ji mašine za mešenje testa koja je u velikoj meri doprinela poboljšanju rada u košer kuhinji.

Osoblje košer kuhinje

Pre iveli Holokaust, zainteresovani da im se hrana dostavlja na ku}nu adresu,

treba da se obrate natelefon Košer kuhinje 303 61 56

Onur netremice posmatra sliku sastavljenu iz više fo-tografi ja i od svih prikazanih slika izabire Svetski trgovinski centar u Njujorku, u plamenu.

-Da li ste znali da su Jevreji upozoreni unapred da bi mogli da izađu? - šapuće. - Pročitao sam to na Internetu.

Petnaestogodišnji Onur i njegovi drugovi iz razreda učestvuju u jednonedeljnom obrazovnom programu u Vanze memorijalnom i obrazovnom centru, u kojem su nacističke vođe, 1942. godine, napravile plan uništenja jevrejskog naroda.

Centar je danas jedna od mnogih institucija u Nemačkoj koje pokušavaju da se izbore sa antisemitizmom i negiranjem Holokausta, posebno među muslimanskom omladinom.

Učitelji iz cele Nemačke kažu da se suočavaju sa posebnim izazovom kad su u pitanju imigranti, od kojih je većina musli-manskog porekla. Mnogi od tih učenika ponavljaju antisemitske stavove koje su čuli kod kuće, razmenjuju u školama uvrede na račun Jevreja ili izražavaju negiranje Holokausta.

- Postoji problem ali se on ne može kvantifi kovati - kaže Miha Brumlik, professor pedagogije na Johan Volfgang Gete univerzitetu u Frankfurtu. - Čuo sam toliko mnogo učitelja koji kažu da kad očevici Holokausta gostuju u njihovim školama, roditelji opravdaju izostanak svoje dece i kažu da su bolesna. Isto se dešava i kada razredi idu u obilazak informacionog centra u Holokaust meorijalu u Berlinu ili kad treba da posete Jevrejske muzeje.

Istini za volju problemi Nemačke sa desničarskim grupaci-jama su veći od onih koje Nemačka ima sa muslimanskom omla-dinom kod koje ima tek nekolicina kriminalaca ili ekstremista.

Nemačka koja nosi teret svoje nacističke prošlosti je željna da se bori sa antisemitskim tendencijama u svim segmentima društva. Muslimani su najveća etnička manjina u zemlji, od os-amdeset dva miliona građana njih je ukupno 3.200.000 većinom

turskog porekla. Ponekad sami učitelji preuzimaju inicijativu.Ulrike Benke koja podučava u javnim školama u Berlinu

ustanovila je svoju politiku “nulte tolerancije”.- Jednom mom učeniku roditelji nisu dozvolili da ode na put u

Zahsenhauzen, memorijal bivšeg koncentracionog logora koji se nalazi izvan Berlina. Ali ja sam, svejedno, odvela dete, progurala sam to uprkos odbijanju roditelja koji su poreklom iz Turske. I većinu dece takav obilazak zaista duboko dotakne.

Prilikom prošlogodišnjeg programa za učitelje u Berlinu, čiji je domaćin bio Američki jevrejski komitet, učitelji su rekli da im je potrebna pomoć u borbi protiv teorija zavera o Jevrejima koje vladaju među muslimanskom omladinom.

- Teško je boriti se protiv takvih teorija sa činjenicama, zato što za sve što im kažemo oni opet vele da je i to deo jevrejske zavere.

Ajkan Demirel, osnivač Krojzberg inicijative protiv antisemi-tizma, sa sedištem u Berlinu, kaže da se među muslimanskom omladinom često susreće sa “takmičenjem u smislu ko je veća žrtva”,. Oni pitaju “Zašto ne možemo da se fokusiramo na našu istoriju?” “Ali takva pitanja se nužno ne preokreću u ispoljavanje antisemitizma”, dodao je.

Demirel koji je rođen u Turskoj, kaže da mladi muslimanskog porekla imaju poverenja u njega zbog njegovog imigrantskog statusa i porekla. Cilj njegovog programa je da pomogne mladi-ma da prepoznaju i odbace teorije zavere o Jevrejima.

Neki opet kažu da bi intenziviranje kontakata između jevre-jskih i nejevrejskih učenika doprinelo obuzdavanju antisemitskih

ANTISEMITIZAM U NEMA^KOJ

Ko je ve}a `rtva?Mnoge nema~ke institucije pokušavaju da se izbore sa

antisemitizmom i negiranjem Holokausta me|u

muslimanskom omladinom

Kada u školu do|epre iveli Holokaust,roditelji la`no pravdaju izostanak deteta

U~enici ponavljaju antisemitske stavove koje su ~uli kod ku}e


PREGLED

tendencija među muslimanima u Nemačkoj.U slučaju Štave Majer to se nije desilo. Kada su je drugovi iz

odeljenja u njenoj školi u Berlinu koju pohađaju različite etničke grupacije pitali o njenom neobičnom imenu ona im je rekla da je to hebrejsko ime.

- Iznenada, više nisam imala prijatelja - seća se Meier dok sedi u biblioteci jevrejske gimnazije u Berlinu u koju se prebacila pre dve godine. - Muslimanski dečaci i devojčice su me čekali posle škole i nazivali me g…. jevrejskim. Svaki put kada bi se nešto desilo na Bliskom istoku postajalo je sve gore i gore. Jedna devojka koja je u ratu u Libanu izgubila porodicu udarila me je.

Ovakvi problemi su poznati Barbari Viting, direktorki jedne jevrejske više škole u Berlinu. Jednom kada su se učenici vraćali sa komemoracije povodom Kristalne noći, grupa muslimanskih učenika iz druge škole ih je zlostavljala nazivajući ih “prljavim Jevrejima”.

- Nemamo nikakvih zajedničkih projekata sa muslimanskom decom jer su nas naši službenici zaduženi za bezbednost upozo-rili da ne radimo tako nešto – požalila se.

Međutim, postoje neki programi druženja između musliman-ske i jevrejske dece. Prošlog leta, Vanze centar je odveo grupu muslimanske omladine iz Berlina u Izrael i na Zapadnu obalu.

Ali najverovatnije je da većina Onurovih drugova iz razreda, pre nego što su započeli jednonedeljni program u Vanze centru, nikada nisu upoznali ni jednog Jevrejina Pri kraju njihovog bo-ravka, dok su se tinejdžeri iz Onurove škole vrpoljili i šaputali, učiteljica Elke Gruglevski zamolila da izaberu sliku nekog istori-jskog događaja koji ih je impresionirao. Na kraju im je rekla šta se dogodilo u kući u kojoj su oni sedeli.

“Da li je Hitler bio ovde?” pitao je jedan učenik.“Ne, ali su u ovoj kući nacističke vođe odlučile kako da

sprovedu plan o ubijanju miliona ljudi.”Postepeno je prestalo zevanje i vrpoljenje. Gruglevski je upu-

tila učenike u nacističku i rasističku pseudo nauku, pitajući ih da li mogu u seriji prikazanih fotografi ja da odrede ko je Jevrejin. Studenti su bili iznenađeni činjenicom što im to nije pošlo za rukom.

“Jevreji su bili baš kao i vi, deca sa svojim porodicama i svojim identitetom”, rekla im je Gruglevski. “A onda su došli nacisti”.

“Naposletku”, nastavila je, “Jevreji nisu smeli da idu u bio-skop, da drže kućne ljubimce, da šetaju u parku, da koriste pre-voz”.

“Zabranjeno, zabranjeno, zabranjeno”, rekla je.“Neki Jevreji su uspeli da pobegnu iz Nemačke ali većina

nije” objasnila je. “Ovo je sve što je ostalo od većine njih”, re-kla je pokazujući im veliku fotografi ju na kojoj su bile prikazane cipele žrtava iz Aušvica. Učenici su se nagnuli da bi mogli bolje da vide.

- Imao sam običaj da psujem Jevreje, ali sada to neću više da radim - rekao je tokom pauze petnaestogodišnji Jasmin. - Znao sam da kažem da su Jevreji g…. zato što mrze muslimane. Ali sad razumem bolje. Sada ja mrzim naciste.”

JTA, februar

^LANOVIMA JO BEOGRAD

Na osnovu ~lana 15. stav 2 Statuta JO Beograd, Ve}e Jevrejske opštine Beograd, na sednici odrànoj16. februara 2009. saziva

REDOVNU GODIŠNJUI VANREDNU IZBORNU

SKUPŠTINU JO BEOGRAD

u nedelju, 5. aprila 2009,sa po~etkom u 10.00,

u velikoj sali JOB, Kralja Petra 71a

i predlaè

Dnevni red:

- Izbor radnog predsedništva (3),overaa zapisnika (2),izborne komisije (3)i verifikacione komisije (3) - Izveštaj o radu JO Beograd- Izveštaj Nadzornog odbora- Usvajanje završnog ra~una

za 2008. godinu- Predlog budèta za 2009. godinu- Predstavljanje kandidata za izbor

predsednika JOB i ~lanoveNadzornog odbora JOB

- Razno

- Glasanje }e se obaviti u Kralja Petra 71a, u prizemlju, od 11.00 do 15.00.

- Sva dokumentacija za Skupštinu dostupna je ~lanovima od 23. marta 2009. u Sekretarijatu JO Beograd.

- Pozivamo zainteresovane ~lanove opštine da svoje kandidatute sa bi-ografijom i programom rada za pred-sednika JOB i kandidature za ~lanove Nadzornog odbora JOB, dostave sek-retarijatu JOB do 23.03.2009. godine.

Ve}e JO Beograd

Govorio sam da su Jevreji g… zato što mrze muslimane– kaè petnaestogodišnji Jasmin


PREGLED

Piše: Saša Risti}

Stefan Sablic je čudna biljka beogradske jevrejske baštice. Čudna zbog toga što je, reklo bi se, samonikla. Umesto da dere grlo u nekom rok ili rep bendu sve angažujući se protiv globalnog zagrevanja i rata u Avganistanu, on „fura neki svoj fazon“. Muzikalnost, od boga datu, koristi pevajući u Sinagogi maloj grupi vernika za svoju i nji-hovu dušu. Takođe, peva i svira u grupi „Šira utfi la“ čiji je osnivač, a i to bez neke hasne. Koru hleba zarađuje režiranjem pozorišnih predstava. Govori engleski i hebrejski, razume španski. Rođen je pre 32 godine, završio je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti pre 10 godina. Postdiplomske studije iz pozorišne i operske režije pohađao je u Izraelu na Telavivskom univerzitetu. Neoženjen je, ali šuška se, privilegije tog statusa neće uživati još dugo. On o tome ne kaže ništa. Uostalom, evo šta kaže:

Reklo bi se da u vašem životu postoje tri ljubavi: pozorište, muzika i judaizam...

- Ja nisam to tako podelio. Ja sam to podelio na pozorište i muz-iku. Rad u Hramu za mene je isto muzika. Ja se tu bavim muzikom samo na drugačiji način, sa drugačijom svrhom. Opet, ova muzika kojom se bavim u bendu „Šira utfi la“, uglavnom sefardska, kao i moje služenje kao kantor u Sinagogi, vrlo su slični i dopunjuju jedno drugo.

Kako usklađujete bavljenje režijom i nastupanje u muzičkoj grupi?

- Za mene je režija moje prvo zanimanje, za njega sam se školovao. Međutim, priroda tog posla je takva da mi ostavlja dovoljno vremena, u fazama, katkad od po nekoliko meseci, da se posvetim muzici i hvala Bogu što ona postoji.

Odakle ljubav prema režiji i pozorištu, je li to nešto što ste od majke nasledili?

- Pa... ja sam u stvari imao veliku ljubav prema literaturi. Ona se po-javila negde u drugom – trećem razredu srednje škole. U tom periodu sam mnogo čitao. Uz tu čitalačku strast koja me je tada obuzela počeo sam i da se po prvi put interesujem za pozorište. Pre toga... uglavnom sam se, ono, vukao po ulici. Ja nisam poput neke glumačke dece, odrastao u pozorištu, nisam sa mamom išao na probe i igrao se tamo.

Šta ste čitali u to vreme?- Uglavnom klasike, ruske, grčke, savremene...

Nije li to malo prerano... šta može dečak od 16 godina da ra-zume čitajući, na primer, Tolstoja?

- Pa, može. Ipak, sve to ulazi u vas i u tim godinama, upija se. Uostalom, ja ni danas mnogo toga ne razumem, pa, ipak, čitam. Verovatno da bih danas, kada bih sve to ponovo čitao, razumeo drugačije, ali tada sam mnogo više bio sa knjigom nego sad. Sada, nažalost, za svoju dušu, čitam uglavnom za vreme letnjih odmora.

Kada to kažem mislim na beletristiku. Naravno, posao mi je takav da i danas čitam mnogo, ali to su mahom stvari

koje bi mogle da mi budu od značaja za struku. Stalno tražim neke drame ili čitam neke pozorišne knjige koje bi mogle da mi koriste.

Jeste li pokušavali da se ogledate u pisanju?

- Nisam nikada pisao. Ih, zar ni pesme devojci?

- Dobro, nećemo sada da idemo u tako daleku prošlost ha, ha! Ne znam, pa valjda je svako radio tako nešto.

Kako izgleda jedan običan dan pozorišnog reditelja?

- Reditelj nema normalan dan. U stvari, za njega je normalan dan onda kada

ima probe ili kada je pred ne-kim projektom. Tada je

time stalno zaokupljen i „živi“ to što radi. Taj intenzitet se pojačava sa približavanjem re-alizacije projekta, mesec dana pre početka proba i sve do premijere, i šta god da radi ne prestaje da, negde u pozadini, o tome misli. Ja najviše volim kada su probe prepodne jer mi tada najbolje

„radi“ glava. Probe počinju obično oko

10 ili 11 časova i traju oko četiri sata. Dobro, i

onako nisam baš neki ve-liki spavač, ustajem obično

oko pola deset, mada bi neki

INTERVJU STEFAN SABLI]

Vezan sam za

S jedne strane iveo sam u levi~arskoj, sekularnoj,sredini kakavje Telavivskiuniverzitet,a sa druge ureligioznomdesni~arskomJerusalimu


PREGLED

ljudi koji moraju da ustaju u sedam rekli da je to kasno, ali ja, srećom, nemam tu presiju.

Mlad ste čovek, a sa tim vašim bejbi fejsom izgledate još mlađe pa (sasvim slučajno potvrda ove konstatacije stigla je i od gospođe Dinke koja je baš u trenutku kada smo postavljali pitanje unela posluženje obrativši se vrlo prisno našem sagovorniku: „Dete, ovo je tvoja kafa, a ako nije dovoljno slatka ti reci da ti donesem šećer!“) kako uspevate da izađete na kraj sa glumcima koji nisu baš previše skloni da se povinuju rediteljskim „zakeranjima“?

- Za mene kažu da nisam strog i važim za reditelja koji ima vrlo dobru saradnju sa glumcima. Umem da razvijem dobar lični odnos sa svakim od njih. Radio sam mnogo sa starijim glumcima, velikim autoritetima (u svakoj podeli sam ih imao) i mogu vam reći da je vrlo zahvalno raditi sa njima. Imam, valjda, neki svoj sistem. Nisam previše agresivan i kada radim dopuštam glumcu da izrazi sebe kako on želi. Na kraju krajeva, on je taj koji to sve treba posle da izvodi.

Da li je tu od značaja da glumac oseti da reditelj zna šta radi?

- To je od presudnog značaja. Takođe važno je da imamo dobar materijal, jer dobar tekst je pedeset posto urađenog posla. Ja sam za izbor teksta, na svu sreću, obično imao dobar nos. Trudim se da izab-erem tekstove koji podržavaju i mene i glumca. Imao sam par, da tako kažem, rizičnijih projekata. To su bile adaptacije i dramatizacije...ra-dio sam adaptaciju jednog velikog fi lozofskog romana Itala Kalvina „Baron na drvetu“ u Pozorištu „Boško Buha“... Ali, kada imate dobar materijal i dobru podelu uloga tada obično nema prevelike napetosti. Istina, ovaj posao uvek uključuje i stres, ali to je nešto na šta se čovek vremenom navikne.

Radili ste i sa Sekom Sablić, pa kako izgleda saradnja kada je sin reditelj, a majka glumica? Ko koga tu sluša?

- To me novinari često pitaju, valjda vam je to neka zanimljiva tema! Nemam ništa po tom pitanju specijalno da kažem pošto moja saradnja sa Sekom izgleda isto kao i sa bilo kojim glumcem. Sa njom sam voleo da sarađujem jer je super glumica, što je, na neki način, jedna briga manje. Ja, naravno, imam svoju koncepciju, znam šta hoću od njene uloge i šta hoću od predstave, tako da nikada nisam imao neki problem u smislu autoriteta baš kao ni kada sarađujem sa bilo kojim drugim starijim glumcem. Uvek saslušam šta govore glumci i kada nisu nikakvi autoriteti. Vremenom sam naučio da se potrudim da razumem šta glumac hoće, šta mu treba, koji su „klikovi“ u njegovoj glavi.

Šta ste poslednje radili u pozorištu?U novembru je bila premijera predstave DNK koju sam postavio

na sceni Ateljea 212 po tekstu američkog pisca, inače mog imenjaka, Stefana Belbera (Stephen Belber). To je jedna vrlo uzbudljiva priča, puna neočekivanih trilerskih preokreta, smešna i tužna, koju publika, na moje veliko zadovoljstvo prati bez daha. Glavnu ulogu maestralno igra Boris Komnenić.

Otkud to da postanete i kantor?- Vezao sam se za jevrejstvo kroz Izrael, hebrejski jezik, jevre-

jsku kulturu i muziku. Nisam neko ko je sedeo u ješivi i iskapao nad Torom. Mislim, sedeo jesam, ali malo. Ja sam se za Toru vezao kao za neku vrstu mudrosti, etike, morala. Ja sam se vezao za sinagogu kroz muziku. Mislim da je u srži moje veze sa tim transcedentnim – muzika. Slušajući molitve imao sam želju, prosto me je to vuklo, imam valjda neki gen koji sam nasledio ko zna odakle. I danas osećam tu inspiraciju, to je postalo nerazdvojni deo mene. Čak i kada možda nisam u najboljem raspoloženju za molitvu najčešće čim počnem to

me ponese i sve ostalo zaboravljam. Ta veza sa hramom je deo mog bića i deo umetnosti kojom se bavim. U tom smislu sam povezan sa time, inspirisan da to radim i strastan u tome.

Kako je došlo do toga da učite pevanje obrednih pesama u Izraelu?

- Ja sam ovde prvo čuo jednom pokojnog rabina Cadika Danona kao i Josifa Levija i nekako sam odmah bio inspirisan melodijama koje sam čuo. Tražio sam da dođem do snimaka tih pesama i trebalo mi je mnogo vremena dok sam u tome uspeo. Negde u to vreme stigao je u Beograd i rabin Isak Asiel i trebalo je da prođe izvesno vreme da bi se između nas dvojice uspostavilo poverenje, pa da od njega dobijem kasetu sa snimcima tih pesama. Do iznemoglosti sam „vrteo“ tu kasetu da sam sve pesme na njoj naučio napamet. Pri tom nisam znao hebrejski, odnosno, imao sam samo osnovu tog jezika, jer sam u drugom razredu srednje škole proveo godinu dana u jednom internatu u Izraelu. Ali to je bio hebrejski novog useljenika... Došao sam kod rabina i rekao mu: „Slušaj, ja sam sve one pesme naučio napamet!“ Nije mi, naravno, odmah poverovao dok me nije čuo. Posle, kada sam 1999. godine napravio alija (useljenje u Izrael), tražio sam stipendiju od Džointa (JOINT) za učenje hazanuta (pevanja u hramu). Čuo sam da ima takav institut, Renanot se zove i nalazi se u Jerusalimu, odmah uz Veliku sinagogu. Stipendiju sam dobio i upisao se u tu školu. Paralelno sam išao i na časove kod Eliezera (Eliezer Papo, danas pro-fesor ladina na Ben Gurion univerzitetu u Ber Ševi) i u jednu ješivu u Starom gradu, jer kantor mora da se obrazuje, da zna neke teorijske osnove vezane za molitvu i blagoslove, da zna kada se šta govori. Ja sam tada živeo, da tako kažem, podeljeno: u Tel Avivu sam živeo u studentskom domu i pohađao postdiplomske studije, a u Jerusalim sam išao dvaput nedeljno i obično bih tamo i prespavao jednu noć kod Čene, (Venislava Džidića) koji sada živi u Mostaru i čija majka radi u Jevrejskom istorijskom muzeju. To su bili inspirativni dani, dobrog

Sinagogu muzikomTa veza sa hramom je deo mogbi}a i deo umetnosti kojom sebavim. U tom smislu sam povezan sa time, inspirisan da to radimi strastan u tome


PREGLED

nesvakidašnjeg druženja, pogotovo na tim časovim kod Eliezera gde je dolazilo dosta eks Jugovića sa svih strana.

Ko su vam bili profesori?- Imao sam priliku da učim kod najvećih autoriteta sefardske muzike.

Imao sam pet-šest profesora. Posle sam došao u Beograd, bio neko vreme tu da bih se ponovo vratio u Izrael i nastavio školovanje uzimajući privatne časove kod kantora koje sam sam birao. To su nama ovde nepoznata imena, ali tamo su vrlo cenjeni u određenim krugovima.

To ste plaćali iz svog džepa?- Nisam, nego Džoint, jer to je bio nastavak školovanja. Tada mi se

razvila i ljubav prema udu, starom žičanom insrtumentu koji sam i pre toga pomalo svirao.

Je li školovanje bilo teško?- Bilo je u tom smislu što sam živeo u dva grada i u dve potpuno različite

sredine. U Izraelu postoji hiljade podela i potpodela na ovakve i onakve gru-pacije. Ljudi uvek hoće da znaju ko ste, šta ste, za šta se zalažete, kakvi su vam stavovi da bi mogli da vas smeste u neku „fi oku“. Bilo mi je teško da u toj raslojenosti nađem svoje mesto. S jedne strane živeo sam u levičarskoj, sekularnoj sredini kakav je Telavivski univerzitet, a sa druge u religioznom, desničarskom, Jerusalimu. Ja nisam prihvatao da se identifi kujem ni sa jed-nima ni sa drugima i bio sam uvek pomalo nekako sa strane.

Imate izraelsko državljanstvo. Ipak, vratili ste se da živite ovde. Zašto?- Ja sam na tom fakultetu imao neke mogućnosti da režiram, režirao

sam „Priču o vojniku“ po priči u muzici Stravinskog, vrlo dobar pro-jekat koji sam dobio od Televivskog univerziteta. Radio sam ga van okvira fakulteta, ali su mi oni to gledali kao diplomski rad. Za mene je režija uvek bila praktika. Tako su nas ovde na FDU učili i mi smo već od prve godine režirali neke konkretne vežbe i bavili se svojim poslom. U Izraelu je to drugačije, oni tek na postdiplomsklim studijama dobijaju mogućnost da rade neke konkretne projekte i mnogo su fokusiraniji na teoriju. Tako sam ja tamo bio neko ko je već imao velikog iskustva, pa sam zato i dobio taj posao. Međutim, kada se to završilo, shvatio sam da je tamo pozorište još manje tržište od ovog u Srbiji, da je teško da se dođe do posla, a pogotovo je teško kada ste ole hadaš (novi useljenik). Skoro da deluje lakše kada, recimo, telefonirate iz Srbije pa im ponudite da tamo nešto režirate. Njima to onda može da bude interesantno, ali su vam, kao novom useljeniku, pored svih Izraelaca koji su rođeni tamo i hoće da se bave režijom, šanse vrlo male. Potrebno je svakako mnogo vremena da prođe u dokazivanju, a i pozorište u Izraelu je drugačija sredina. Oseća se da nema te pozorišne tradicije koju ovde mi, ipak, imamo dok, s druge strane, to odsustvo tradicije, takođe, povremeno doprinosi jednoj neverovatnoj slobodi i kreativnosti koju sam video kod glumaca u Izraelu. Ima mnogo talentovanih mladih ljudi. Ipak, vratio sam se jednog leta, dobio da režiram, mislim u Ateljeu 212 i - ostao. Bio sam već umoran od načina života u Izraelu, jer je on bio vrlo intenzivan. Ali, zato sam od njega mnogo prof-itirao u oba polja svoje struke kao i u nekom životnom iskustvu uopšte.

Može li se u Srbiji, bavljenjem režijom, držati glava iznad vode?

- Pa, kada ne bih imao nikakvu osnovu, kada bih morao samo od toga da živim... ne verujem. Uprkos tome što, bar tako ljudi kažu, imam relativno dobar tempo. Gledajući svoje mlade kolege i s obzirom na to koliko je teško doći do režije, čak i posle petnaest profesionalnih režija koliko ih imam iza sebe, vrlo uspešnih, od toga i nekoliko hitova... Ovde ne mora da znači da ćete ako ste napravili nešto dobro odmah dobiti sledeću priliku... toga nema. Ovde se to ne primećuje, ovde vide samo kada napravite nešto loše.

Postoje li tantijeme za predastave koje ste postavi-li, a one nastavile svoj život po raznim pozorištima?

- Postoje kod privatnih projekata, inače uobičajeno je da jednom budete plaćeni i to je to, a predstava nastavlja

da živi svoj život. Kada sve saberem, imam dve premijere godišnje, što nije loš prosek, ali od toga... pa, mora da se živi. Srećom, imam još neke izvore iz kojih mi kapne toliko da se dopunim tu i tamo.

Mislite na koncerte vaše grupe „Šira utfi la“?- Da. „Šira utfi la“ je imala vrlo uspešnu prošlu godinu , izdat je novi

CD za poljsku produkcijsku kuću „Orandž vorld rekords“ (Orange World Records). Poljaci su nas našli preko Interneta. To izdanje imalo je odlične kritike u vodećim časopisima koji se bave vrld muzikom (World music) i donelo nam je nekoliko koncerata. Prošlog proleća imali smo turneju po Evropi, svirali smo u Pragu, Brnu, Kelnu, Bratislavi, Beču kao i na festivalu u Amsterdamu gde smo dobili dve nagrade. Prva nagrada je ugovor za turneju po Holandiji i Belgiji u organizaciji RASA koja će biti u maju 2010, a druga je nastup za otvaranje Festivala jevrejske muzike u Amsterdamu u oktobru ove godine. U pripremi je i novi CD za holandsku diskografsku kuću „Vordz end mjuzik“ (Words and Music) koji ide u paketu sa turnejom.

Ima li u Evropi još muzičkih grupa poput vaše?- Grupa koje se bave sefardskom muzikom na način kojim to činimo mi

ima vrlo malo, malo je i tržište takve muzike. Ali vi ne pevate samo na ladinu.

- Pevamo malo i na turskom, malo i na srpskom, na hebrejskom, grčkom... Svi veliki pevači sefardske muzike kroz istoriju pevali su na više jezika. Uostalom, i sam ladino ima mnogo tuđica, a povremeno su se i melodije drugih tradicija: srpske, turske, grčke, bugarske adaptirale na ladino tekstove. Tada bi ti isti sefardski izvođači te pesme pevali pola na ladinu, pola na, recimo, grčkom. Tako i mi radimo kada je jedna ista pesma u više tradicija, na primer, „Ruse kose“.

Šta će biti na CD-u koji pripremate za Holanđane i gde i kako nalazite nove sefardske pesme? Nisu li sve već snimljene?

- Na svu sreću nisu sve snimljene niti otkrivene. Ovoga puta došao sam do vrlo specifi čnog materijala. To su istorijski snimci, izdati početkom XX veka sa pesmama iz Izmira, Istanbula, Sarajeva, Soluna. Reč je o komer-cijalnim izdanjima koja su se pojavila između 1903 - 1940. godine na LP pločama. Danas su ti snimci dostupni i na veb sajtu koji je napravio Joel Bresler www.shepardicmusic.org.To su stari snimci koji krče, ljudima je teško da ih slušaju, ali su meni predstavljali pravo blago, jer nikada nisam imao pred sobom jedan tako opsežan sefardski materijal u vidu audio zapi-sa, a i uzbudljivo mi je kako krče i kako na početku svake pesme čujemo glas koji krikne u mikrofon ime izdavačke kuće koja je izdala ploču dok ud već svira taksim (slobodnu improvizaciju) u pozadini. Tu su zabeleženi čuveni sefardski izvođači kao Haim Efendi, Elias Behar, Viktorija Hazan, Isak Ejndžel i drugi. Zahvaljujući tom materijalu podnaslov našeg novog albuma biće „Rivajval of d lejt najtin senčeri Balkan sefardik tradišan“ (Revival of the Late Nighteen Century Balkan Sephardic Tradition).

To je lepo, a šta biva sa autorskim pravima?- Nema tu autorskih prava, jer to su stari snimci naro-

dnih pesama čiji su autori nepoznati, pa otud nema nikog kome bi autorska prava pripadala. U tim pesmama ima vrlo mnogo uticaja turske i španske muzike...i neki od tih snimaka su napravili veliki uticaj na istraživanja ethnomuz-ikologa u drugoj polovini XX veka. Trebalo bi da počnemo snimanje početkom juna. Kada pogledate svet sefardske muzike danas videćete da novija izdanja uglavnom „vrte“ jedne iste pesme. Naša specifi čnost je u tome što sam ja pokušavo da nađem pesme koje nisu „Adio kerida!“ i ostale iz poznatog sefardskog repertoara. Ima mnogo kreativnog prostora u sefardskoj muzičkoj tradiciji, ali treba istraživati.

I, za kraj razgovora, kako vama, kao kantoru u Beogradskoj sinagogi, koji je živeo u Izraelu, koji istražuje sefardsku muzičku i ostalu tradiciju, izgleda jevrejski život u Beogradu i Srbiji?

- On je neodvojiv od života u Srbiji uopšte. Kako nam je u Srbiji takav nam je i jevrejski život. Ja sam ga prihvatio onakvim kakav jeste i imam ljubav prema njemu. Bilo bi lepše da nas ima više.

INTERVJU STEFAN SABLI]

Došao sam kod rabina i rekao mu: „Slušaj, ja sam sve

one pesme nau~io

napamet!“ Nije mi,naravno,

poverovao


PREGLED

Povodom Međunarodnog dana Holokausta u prostorijama Jevrejske opštine održano je

predavanje J.Ćirić, sa temom „Stradanje Jevreja u logorima u Srbiji“. Tom prilikom pokazane su i originalne sveske i zapisi niških Jevreja iz logora na Sajmištu i Topovskim šupama. Prigodne tekstove pročitale su i B. Perinović i O. Cogo.

Na poziv predstavnika Narodnog muzeja i arh. Buđevca u Nišu je boravio rabin

Isak Asiel. Ovog proleća, trebalo bi da se završi i renoviranje niške Sinagoge. Građevinski i zanatski radovi se privode kraju, objekat je klimatizovan, sanitarni čvor završen, sala i galerija imaće pokretne paravane, da bi ova zgrada mogla da služi kao multimedijalni centar. Obnovljena rozeta, urađena je kao vitraž u tirkiznoj boji sa Magen Davidom u sredini. Obnoviće se natpis na hebrejskom koji je stajao iznad ulaza i postaviće se spomen – ploča sećanja na stradale niške Jevreje. Rabin Isak Asiel, dao je sa svoje strane stručne savete i naglasio šta još treba uraditi da bi ovaj objekat što pre zaživeo ali i savet šta još uraditi da bi se znalo da je to nekada bila sinagoga. Arh. Buđevac se tom prilikom zahvalio Ivici Čerešnješu, rabinu Isaku Asielu i predsednici JO Jasni Ćirić, koji su mu sve vreme dok je trajala rekonstrukcija davali stručna mišljenja i savete kao i idejne projekte za rozetu i natpise iznad ulaznih vrata na hebrejskom i spomen ploču koja će uskoro biti postavljena. Članice Opštine su rabina do novih prostorija gde smo vreme proveli u divnom razgovoru. Zatim smo posetili u Niškoj džamiji efendiju Teufi ka Mujovića koji nas je srdačno primio. Za kraj ovog dana poželele smo da nam ovakve posete u našoj zajednici budu češće.

Tradicionalnom druženju „Šolet“ u Novom Sadu prisustvovalo je četvoro članova JO Niš.

U prostorijama Opštine održano je predavanje o košer hrani obogaćeno i

prikazivanjem video snimaka. Udruženje „Samohranih majki“iz Niša, omogućiće jednoj članici JO Niš besplatan kompjuterski kurs .

Olga Cogo govorila je o prazniku Tubišvat koji smo proslavili u prostorijama Opštine.

Tom prilikom videli smo i DVD sa snimcima proslave Tubišvata u Izraelu.

Održana Svečana akademija povodom proboja logora na Crvenom krstu. Ovoj svečanosti u Mesnoj kancelariji „12 februar“ prisustvovali su i članovi JO Niš.

Članovi naše Opštine prisustvovali su svečanoj komemoraciji u logoru na Crvenom krstu u Nišu i položili cveće povodom 67 godina od proboja logoraša. U periodu od 17. do 19. Februara 1942. kao odmazdu za proboj logoraša, nemački fašisti streljali su 1100 Jevreja među kojima i sve niške Jevreje. Položili smo i venac svim žrtvama fašizma.

Ugostili smo članice Kola sprskih sestara, upoznali ih sa istorijom Jevreja u Nišu od njihovog dolaska do današnjih dana. M. Adamović nam je govorila o košer ishrani, a zatim smo pogledali prilog na DVD-ju o košer hrani. Gošće su nam objasnile kako njihovo Udruženje funkcioniše.

Pou p

predavanje J Ćirić sap

27. januar27. januar m j ar“ prisustvovali su i

11. februar11. februar

u a vodom 67 godina od


, u M Adamović nam je


Nai

Isak Asiel Ovog prole

29. januar29. januar

TrSa1. februar1. februar

U pr

prikazivanjem video sn


Olko

Tom prilikom videli sm


IZ JEVREJSKIH OPŠTINA

IZ JEVREJSKIH OPŠTINA

NIŠ

NOVI SAD

JO Niš se zahvaljuje JDC-ju,SJOS i SO Niš, koji su nam omogu}ili

opremanje novih prostorija nameštajem i kompjuterskom opremom

Po drugi put je tim koji sačinjavaju Edita Jankov, Gordana Todorić i Ljiljana Lepuša gostovao u Zrenjaninskoj jevrejskoj opštini. Prvi put to je bilo povodom knjige «Jevrejke, životne priče žena iz Vojvodine» koju su napisale, a 3. februara gostovale su povodom knjige «Predsednici JONS 1945 – 2008» koja je neka vrsta istorije Jevreja Novog Sada od II svetskog rata kazana kroz životne priče predsednika Opštine. Zrenjaninci su toplo primili goste iz Novog sada i pokazali veliko interesovanje za materiju. Izlaganje je bilo dopunjeno slikama na video bimu. Bilo je to veoma prijatno veče u toploj atmosferi prijateljske opštine.

PROMOCIJA KNJIGE

„Predsednici“ u Zrenjaninu


PREGLED

Racija u Be~eju Muk.Bat cokula.Muk.Prasak puške.Rafal mitraljeza.Muk.O bože, o svevišnji, dostižu li te nečujni vapaji, odgovaraš li na krike zadržane u grlu, vidiš li poslednji drhtaj?Ti, koji sve vidiš i sve znaš, da li vidiš šlajz, da li vidiš led, da li vidiš tela, ruke, noge?Ti, koji sve osečaš, da li osečaš i usahnule poglede, da li osečaš i pokrete nepomičnih mišica?O svemogući, da li će se ikada sprati krv sa leda, hoće li ta voda ikada biti čista?O bogovi, vi koji ste se svega nagledali, svega naslušali, svašta istrpeli, smilujte se svojim podanicima, ne tražite više žrtava od njih.Pružili su vam sve, iz razloga koji su samo vama znani.Muk.Jecaji.Muk. (Reči Fedora Fišla na komemoraciji u Bečeju, 2009. godine)

ŠOLET

Puna srca i tanjiriU Novom Sadu je po

10. put održan susret jevrejskih opština naz-van popularno Šolet, po izvrsnom pasulju koji uvek kuva Ruben Dajč. U velikoj sali na novosadskom sajmu ok-upilo se oko 300 ljudi. Došli su sa svih strana: iz Beograda, Subotice, Zrenjanina, Sombora,

Zemuna, Niša ali i iz Sarajeva, Osijeka, Zagreba....Gosti iz Zagreba su obišli i prostorije naše Opštine. Bio je to još jedan dirljiv susret prijatelja uz mnogo zagrljaja i poljubaca i bezbroj priča.

- Naš pokretač dr Švob nas okuplja, na primer, na informatički tječaj, na susret preživelih u Opatiji, a pošto smo dobili zvaničan poziv iz Novog Sada želeli smo da se sretnemo sa drugim članovima opštine sa kojima se retko viđamo. Pošto nikad nisam bila u Novom Sadu odlučila sam se doći sa velikim veseljem i žao mi je što neću stići da obiđem grad. Oduševljena sam brojem prisutnih, celom organizacijom, šoletom koji je bio savršen i svime što sam videla. Najviše mi se dopala masovnost i želja ljudi za druženjem. Divno ste organizovali sve – rekla je dr Sida Ozmo Štajner iz Zagreba.

Ni Hilda Kraus iz Osijeka nije krila zadovoljstvo. - Ja sam drugi put na Šoletu. Presudno da dođem je druženje, upozn-

vanje novih lica. Evo i Subotičani su nas pozvali u goste! Susret je uveličao koncert novosadskog klezmer orkestra i izvođenje

Leona Kajona. Ljiljana Lepuša

KOMEMORACIJA U BE^EJU Venci na ŠlajzuU spomen nevino pobijenim građanima, među kojima je bio

značajan broj Jevreja, održana je, krajem januara, na Šlajzu, ko-memoracija žrtvama racije, koju je, u zimu 1942. godine, izvela fašistička soldateska. Dužnu poštu nevino stradalim odao je veliki broj Bečejaca.

Organizator, Opština Bečej, učinila je znatan napor da se ovom događaju prida važnost kakvu zaslužuje. S obzirom na to da je među žrtvama bilo i mnogo Jevreja, na komemoraciju su bili pozvani pred-stavnici Saveza jevrejskih opština Srbije i Jevrejske opštine Novi Sad, koja svojom teritorijom obuhvata i Bečej.

U Programu komemoracije bilo je svečano obraćanje Petera Knezija, predsednika Opštine Bečej, i predstavnika Saveza Jevrejskih opština Srbije i Jevrejske opštine Novi Sad. Takođe, održan je pravo-slavni posmrtni obred, nakon kojeg su na spomenik žrtvama položeni venci.

U ime Savez jevrejskih opština Srbije, Fedor Fišl iz Novog Sada, pročitao je tekst koji je pripremio za tu priliku. On je, takođe, izložio i istorijsko – stručni osvrt Aleksandra Veljića. Dr Bencion Musafi ja je potom pročitao govor predsednice Jevrejske opštine Novi Sad dr Ane Frenkel.

Predstavnici jevrejske zajednice su naišli na neobično topao pri-jem ne samo organizatora, rukovodstva Opštine Bečej, nego i ostalih prisutnih.

Fedor Fišl

PROMOCIJA U GRADSKOJ KU]I

Otimanjeod zaborava

U velelepnoj Svečanoj Sali Gradske kuće, u subotnje predveče 7. februara održana je novosadska promocija knjige Pavla Šosbergera „Zbornik članaka“.

U prepunoj sali, okupili su se uvaženi gosti, pomoćnik Gradonačelnika g. Vladimir Kopicl, predsednik Skupštine grada g. Aleksandar Jovanović kao i mnogi poštovaoci autora te emi-nentni kulturni i javni radnici grada.

U ulozi medijatora, gđa Edita Jankov je biranim rečima pozdravila skup i najavila govornike. O autoru i delu Pavla Šosbergera je prvo govorio dr Mladenko Kumović, muzejski savetnik. Osvrnuvši se na životni put, profani i publicističko - istorijski rad, upoznao je prisutne o velikom doprinosu autora izučavanju i beleženju prošlosti Novog Sada, njegovih žitelja, institucija, događaja. U drugom delu prikazao je sadržaj i značaj publicističkih tekstova, sabranih u poslednjoj knjizi, koje je autor objavljivao na mnogim pisanim i elektronskim medijima posled-njih pet decenija. Već poznatim maestralnim stilom, dr Vladimir Sakač je podvukao značaj celokupnog rada Pavla Šosbergera, ob-javljenih jedanaest knjiga koji su na neki način promenili i dalje menjaju deo istorije našeg grada. Sumirajući ceo opus zahvalio se autoru na tom samopregornom radu i zaželeo da i dalje beleži svoja sećanja.

Između izgovorenih lepih reči, čuo se predivan zvuk harfe mlade umetnice Mine Momčilović koja je izvela, Hendlov kon-certa za harfu. Na kraju autor je pozdravio skup i zahvalio na ovakvom odazivu. Potvrdio je da je sa velikim zadovoljstvom beležio i otimao od zaborava kamičke iz istorije našeg grada i njegovih građana.

U izuzetnoj atmosferi nastavljen je prijem sa neformalnim razgovorom, izjavama štampi te posvetama u najnovijoj knjizi „Zbornik članka“. J.Šosberger


PREGLED

IZ JEVREJSKIH OPŠTINA NOVI SAD

Na našem susretu ponedeljkom 9. februara obeležili smo praznik Tubišvat. Sala je bila prepuna, na stolovima voće, a Marija Salom nam je slikovito još jednom govorila o prazniku voća i drveća. Praznik nije zapisan u Tori ali je jedan od četiri novih godina koje se praznuju. Od kraja 19. veka na ovaj dan se tradicionalno sadi drveće u Izraelu.

Posle izlaganja Marije Salom bila je predviđena promocija no-vog dopunjenog izdanja knjige Ljubičica bela Ženi Lebl. Nažalost promociju, koja je ipak uspešno održana, pratilo je niz pehova. Ženi Lebl koju su mnogi nestrpljivo očekivali otkazala je posetu zbog bolesti, a jedan deo promotera, među njima i Aleksandar Lebl stigli su tek dva sata posle zakazanog početka zbog problema u saobraćaju.

Mnogobrojni prisutni su, ipak, čuli mnogo podataka o knjizi, o Golom otoku o kome u suštini i govori knjiga i političkim pri-likama onog vremena. Ženi Lebl, u vreme o kojem govori knjiga provela je dve i po godine na tom strašnom mestu o kojem se go-dinama ćutalo. Razlog je za nas danas gotovo nepojmljiv, jedno bezazleno pričanje vica o Titu i ljubičici beloj. Jovanka, kako se tada zvala Ženi, bila je mlada uspešna novinarka u „Politici“.

- Nažalost, naša istoriografi ja o tome nema dovoljno podataka o vremenu o kojem dramatično govori knjiga. Godina 1948. bila je teška za našu zemlju, došlo je do sukoba našeg i sovjetskog staljinizma, a u preteranoj želji da se brane interesi zemlje mnogi nevini ljudi su stradali. Ženi Lebl nam je u knjizi prenela strašnu atmosferu logora u kojem zatvorenice rade ceo dan, ponižavane kao žene, po nacionalnoj osnovi, izložene antisemitizmu, predmet su silovanja i drugih nedostojnih radnji, stalno izložene provoka-cijama, kažnjavane su za svaki ljudski gest – rekao je govoreći o knjizi prof. Ranko Končar.

Prof. Teodor Kovač, takođe je govorio o knjizi. On je u mnogim strašnim događajima onog vremena uočio antisemitizam. Ženi Lebl je neobjašnjivo posle dve i po godine puštena, ali je morala svake nedelje da se javlja Udbi i referiše sa kime je razgovarala.

Prvo izdanje knjige izašlo je 1990. Godine. Ona je prva progo-vorila o ovoj temi iako je tamo bilo nekoliko hiljada žena. Čitavi delovi ovog izdanja su novi, na primer kontakti sa Danilom Kišom. On je svojevremeno snimio TV emisiju od četiri dela o ovoj temi koja je izazvala veliko interesovanje.

O knjizi je, takođe, govorio i Mihajlo Simić iz Beograda, prijatelj Ženi Lebl od 1947. godine i sam zatočenik na Golom otoku. Njega je situacija na Golom otoku podsećala na inkviziciju, priznanje, pokajanje, iskušenje.

Promociji je pored mnogo novinara i gostiju prisustvovao i vladika Irinej.

Ljiljana Lepuša

TUBIŠVAT I PROMOCIJA KNJIGE @ENI LEBL

Na robiju zbog vica

Na inicijativu Teodora Kovača organizovan je 2. februara okrugli sto na temu sukoba u Gazi. Veče je vodila Edita Jankov, a da je tema bila zanimljiva govori i to što je sala bila prepuna. Nažalost, prvobitna zamisao da se čuju sve strane nije ostva-rena. Na tribinu je pozvan i jedan Palestinac koji je otakazao dolazak tako da su u razgovoru učestvovali: Teodor Kovač, do-bar poznavalac ove teme i Borivoje Erdeljan, publicista i novi-nar koji se već 49 godina bavi Bliskim istokom.

Erdeljan je počeo izlaganje utiscima iz 1960. kada je izgledalo da će se sve jednostavno rešiti u šta danas manje veruje. Smatra da je najgore od svega sudbina naroda koji tamo živi i da nijedna strana nije srećna, kao i da se pomenuti događaji odražavaju na druge de-love sveta. Rat u Gazi poslednjih meseci je mučan pečat koji je odneo mnogo života. Po njegovom mišljenju poslednji sukob nije bio dobar potez jer nije doveo ni do čega, a obe strane su proglasile pobedu. Izrael je želeo da otkloni jednu opasnost, ali pitanje raketa koje pada-ju na njegovu teritoriju nije rešeno. Na kraju je izrazio pesimizam i nevericu da će skoro biti dobrih vesti sa Bliskog istoka.

Gospodin Kovač je izlaganje započeo izjavom Golde Meir,

nekadašnjeg premijera Izraela: „Možemo oprostiti Arapima što nas ubijaju, ali ne možemo oprostiti što nas teraju da ih mi ubijamo. Nadamo se da će u budućnosti njihova deca njima biti važnija“. On smatra da je Hamas isturena ruka Irana koji želi da bude centar mus-limana celog sveta. Bez Irana Hamas ne bi postojao. Oni, nažalost, zastupaju stav da Izrael treba izbrisati sa lica zemlje. Deca u školama na mapama nemaju izraelske gradove nego samo one u kojima žive Arapi. Od malih nogu se uče mržnji. U ovom ratu gde obe strane tvrde da su pobedile više poena je sakupio Hamas. Nažalost Hamas nije prvi put ispred sebe stavio žene i decu kad je pridobio svet. Oni smatraju da cilj opravdava sredstvo. Retko se u štampi govori da je Hamas teroristička organizacija. Čuli smo mnogo podataka o raznim sukobima na tom terenu. Izrael je uvek sa sobom u sukobe vodio novinare a prvi put sada nije dozvolio da novinari idu sa vojskom pa su sve slike koje su otišle u svet poslale arapske televizije.

Palestinci su, čulo se još za okruglim stolom, nacija u rađanju. Prilikom prvih sukoba sa teritorije Izraela ih se povuklo 600.000, a danas ih ima 4 miliona. U isto vreme iz arapskih zemalja je prot-erano 900.000 Jevreja, ali se o tome ne govori.

TRIBINA O SUKOBU U GAZI Mir je daleko


PREGLED

NEDELJA PRVA - OTVARANJE

Prvi putna kuglanju

Ove godine smo rešii da napravimo dva odvojena Vintertajm pro-grama i u drugačijem konceptu od prošlih godina.

Imamo aktivnosti svake nedelje u februaru i delom u maju. Bejbi klub - Gan i Dečiji Klub su spojeni za ovaj program i imaju

sve aktivnosti kao jedna grupa Nedeljom popodne, dok su Tinejdž klub i Omladinski klub takodje spojeni u jednu grupu i imaju svoj program Subotom predveče.

Sa mlađim Vintertajm članovima smo počeli igricama upozna-vanja u Omladinskom klubu, kao i art radionicom. Klinci, članovi naše Opštine, zabavili su se i upoznali nove prijatelje.

Prva nedelja za Bejbi i Dečiji klub je bila sedmica upoznavan-

ja i igrica, a sledeće su rezervisane za Dečiji kulturni centar, Mek Donalds, crtane fi lmove, Zoološki vrt, i ostale za njih atraktivne lokacije.

Za članove Tinejdž i Omladinskog kluba prvi sastanak smo or-ganizovali da bismo ih upoznali sa programom za sledećih nekoliko sedmica, a zatim smo otišli u kuglanu gde smo imali takmičenje. Bilo je jako zanimljivo, pogotovo što je za većinu dece i vaspitača ovo bio prvi dodir sa ovim sportom.

U sledećih nekoliko nedelja planiramo zanimljiva nova iskustva sa decom ovog uzrasta. Imaćemo Jevrejsku umetnost kroz grafi te, Makbijadu u Klubu sa neobičnim igricama, igre na Nintendo Wii konzoli kao i mnoge radionice iz Lideršipa, i programe koji će obo-gatiti njihovo znanje.

Iako je ovo nov koncept Vintertajma nadamo se da će biti uspešan, i da će deca sa ovog programa poneti lepe uspomene.

NEDELJA DRUGA – TU BIŠVAT

Nova godina drveca...

Za Tu Bišvat, jednu od četiri nove godine u jevrejskom svetu, rešili smo da napravimo porodičnu proslavu. Igrali smo igru potpu-no novu za članove Kluba i njihove roditelje, koja je proveravala znanje. Od tri ponuđene rečenice grupe su morale da se odluče za onu koja nije istinita. Ovim smo ih podsetili na neke stvari koje već znaju iz različitih oblasti: religija, geografi ja Izraela, raznih praznika među kojima i Tu Bišvata, i mnogih drugih zanimljivosti i aspekata Jevrejskog života, tradicije i religije

Svi prisutni su bili podeljeni u četiti grupe, ali ne po porodicama nego nasumično. To je učinilo igru još zanimljivijom, jer su deca igrala protiv roditelja. Za neke pitanja su bila laka, za neke teška,

jednima poznata, a drugima nova. Žiri je pisao poene za tačne od-govore.

Posle svakog odgovora, grupe su dobijale deo slagalice, koja je u stvari bila kodirana azbuka, i po tri kodirane rečenice o Tu Bišvatu. Svaka grupa je imala različitu taktiku rešavanja kodiranih rečenica, ali na kraju su sve uspešno završile i ovaj zadatak.

Pošto je žiri proverio rečenice i upisao poene ispostavilo se da su sve grupe su bile jako blizu jedna drugoj. Ali trebalo je proglasiti pobednika. Nakon što je svaka ekipa dekodirala svoje rečenice mo-rala je protivnicima da ih prezentuje na način koji izabere. Jedni su se opredelili za crtanje, drugi su odabrale zagonetke, treći su kroz glumu predstavili svoj deo priče.

Kada su svaka na svoj način predstavile svoje Tu Bišvat priče, grupe su davale ocene rivalskim ekipama i tako je odlučen pobenik.

Svi su naučili i čuli nešto novo ili se podsetili onog što su znali, dobro se zabavljajući. Deca i roditelji su radili zajedno, porodice su se upoznale bolje, a to je i bio cilj naše igre. Ovo je jako bitno za nove porodice koje su nam se priključile na ovom prazniku i doživele iskustvo proslavljanja porodičnih praznika. Takođe, bila je to dobra prilika da upoznamo prisutne sa terminima klubova i Vintertajma, kao i sa nekim planiranim dešavanjima poput porodičnog Purima, i velikog porodičnog seminara koji će se održati u Maju.

NEDELJA TRE]A – UMETNOST ULICE

Autolakovii boje

Posle porodišne proslave Tu Bišvata, nastavili smo sa programom Vintertajm. Ove nedelje, mlađa grupa ( Baby i Dečiji Klub) bila je u Klubu, i uživala u crtanim fi lmovima. Najmlađi članovi, takođe i veliki ljubitelji crtanih fi lmova, smestili su se svuda po klubu, na

jastuke, kauč, fotelje i gledala fi lm i kao u pravom bioskopu jeli slane grickalice. Posle fi lma, za decu smo priredili iznenađenje - posetu Mekdonaldsu! Oduševljenje ogromno! Svako je dobio omiljeni dečji obrok hepi mil. Osim u jelu, deca su uživala u igračkama koje se uz hepi mil dobijaju. Menjali su se i igrali svojim novim igračkama. Ova zanimacija se nastavila i po povratku u klub.

Za one malo starije, priredili smo nešto kreativno s tim da to nešto bude ukras u Klubu i da ostane u njemu kao naš doprinos. Uz pomoć Marka Ulića, grafi čkog dizajnera u ovoj nameri smo i uspeli.

Posle mnogo ideja, različitih koncepta, razmišljanja šta i kako da uradimo, prešli smo na dela.

Tema našeg rada su bili Jevrejski simboli kao umetnost ulice (street art). Pokušali smo da Jevrejske simbole stavimo u kontekst moderne i nesvakidašnje umetnosti. Uz pomoć šablona koje smo pre-thodno napravili, počeli smo da radimo koristeci auto lakove i boje. Iako mnoga deca nikad nisu probala ovu vrstu umetnosti, svima se ona učinila jako zaniljivom i lakom. Na kraju ovog umetničkog dana, svi smo bili vrlo zadovoljni razultatom našeg rada, kao i time što je naš Vintertajm projekat doprineo Klubu poklanjajući mu nešto novo i nesvakidašnje. Tekst i fotografije: Liza Rojnik

OMLADINA

VINTERTAJM U DE^JIM KLUBOVIMA


PREGLED 13ADAR/NISAN 5769.Jevrejski

PREGLED

IZ JEVREJSKIH OPŠTINA PAN^EVO

Povodom 27. januara, Međunarodnog dana Holokausta održana je sredinom feb-ruara, u Beloj Crkvi, tribina u organizaciji Istorijskog arhiva Bele Crkve i Jevrejske opštine Pančevo. Bela Crkva teritorijalno pripada Jevrejskoj opštini Pančevo i pred-stavlja jednu od mnogih ugaslih jevrejskih zajednica u Južnom Banatu. U vreme rata tamo se zateklo oko 150 Jevreja. Svi su stradali u Holokaustu. Najmlađa među njima je bila šestogodišnja devojčica Mira Epštajn. Ovaj pomen je posvećen svim Jevrejima iz Bele Crkve koji su nestali u Holokastu.

Manifestaciju je otvorio saradnik Istorijskog arhiva Bele Crkve Željko Komarica.

Brojna publika sastavljena od posetila-ca iz grada, članova JO Pančeva, gostiju iz Beograda i Vršca, snimatelja i fotoreportera je većim delom stajala, jer nije bilo praznih mesta u sali Arhiva. Prikazan je originalni dokumentarni fi lm Istorijskog arhiva Bele Crkve pod nazivom «Kadiš za Miru Epštajn», koji je otpočeo jevrejskom religioznom muz-ikom «Kol Nidre». Film u sažetom obliku daje istorijat Holokausta, uz brojne potresne slike od kojih mnoge predstavljaju prizore

stradanja Jevreja Bele Crkve. U toku proekci-je slika je « zamrznuta », svi su ustali i minu-tom ćutanja odali poštu žrtvama, a onda su pročitana imena 56 stradalih. Mnogima u publici, duboko dirnuti onim što su videli, nisu mogli da zaustave suze.

Uvodnim izlaganjem o Holokaustu, dr. Milan Koljanin, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, otvorio je dis-kusiju na tu temu. Pored dr. Koljanina, učesnici

tribine bili su predsednik JO Pančevo David Montijas, predsednik Saveza JOS Aleksandar Nećak, dr ing Eva Čavčić, preživela logorašica Bergen-Belzena i Lilja Spasić, predsednica Građanske akcije iz Pančeva. Pitanja su bila brojna i odnosila su se kako na period koji je prethodio Holokaustu i na sam Holokaust, tako i na savremeni antisemitizam, rasizam, fašizam i položaj Jevreja u Srbiji danas.

M. Pani}, D. Montijas

TRIBINA U BELOJ CRKVI

Kadiš za Miru Epštajn

KLUB MOCAE ŠABAT

Predavanja, ples i grickaliceOni pripadnici srednje generacjie koji ne znaju šta će sa

sobom subotom uveče, trebalo bi samo jednom na „navrnu“ u Klub Mocae Šabat i taj problem biće kao rukom odnet. Od ok-tobra 2008. godine ponovo se u to vreme u prostorijama JOB na drugom spratu okupljaju njihovi vršnjaci.

- Naš cilj je da privučemo što veći broj članova srednje gener-acije u Klub koji pamti i bolja vremena, posebno u periodu od 1990. do 2000. godine. Drago nam je što polako, ali sigurno u tome uspe-vamo, naročito ove godine – kaže Mia Salom, profesorka engleskog i predsednica Komisije za kulturu JO Beograd. - Zanimljivi sadržaji privlače sve veći broj ljudi i oni ponovo stiču naviku da subotu veče provode „među svojima“ uz čašicu razgovora i po neku grickalicu.

Do sada je organizovano nekoliko predavanja, diskusija, književnih večeri, ali i koncerata zabavne muzike uz ples. I to gotovo svake subote, osim kada su praznici ili kada je organizovan izlet...

- Ne znam šta je privuklo veću pažnju publike, da li zabav-no veče i ples uz orkestar Ace i njegovog benda, velika proslava Hanuke, ili je to bio Doček Nove godine 31. decembra priređen za članove Mocae Šabata i njihove prijatelje uz bogato posluženje, muziku, ples i tombolu.

Dana 17. januara Juski Baruhović govorio je o aktuelnoj situaciji u Izraelu u oblasti Gaze. Prisustvovalo je četrdesetak znatiželjnika,

a posle predavanja bilo je i temperamentne diskusije.Dvadesetak dana kasnije članovi Mocae šabata proslavili su

Tubišvat uz tradicionalno posluženje. Tom prilikom održano je i književno veče posvećeno autorki knjige „Zapisi iz Baš bunara“ Zorici Živanović, a prisutnih je bilo četrdesetak.

- Nedavno smo održali veče poezije izraelskih i nekih naših pesnika Jevreja. Stihove je kazivala Luna Albahari. Posle toga usle-dio je koncert rok muzičara Neše Elvisa uz ples grickalice i piće. Prisutnih sedamdesetak, 21. februara profesorka hebrejskog Dušica Stojanović održala je zanimljivo predavanje „Anđeli u Bibliji“.

Ohrabreni odzivom članstva, u „Mocae Šabatu“ nameravaju da produže, ako ne i pojačaju, ovim tempom. Međutim, tvrdi Salomova, da bi u tome uspeli, odnosno da bi večeri bile zanimljivije, bili bi im dragoceni predlozi i sugestije. Njih možete slati na internet adresu jevrejske opštine Beograd, a oni će ih preneti predsednici Komisija za kulturu.

- Trudićemo se da program u martu i aprilu bude izuzetan. Proslava Purima predviđena je za 14. mart u 20 časova u velikoj Sali JOB. Voleli bismo da ljudi dođu u što većem broju, jer tek tada će biti kao nekada. One koji bi želeli da pomognu u pripremi molim da se jave Opštini. Rezervaciju mesta u Sekretarijatu JOB treba obaviti što pre jer je broj ograničen.


PREGLED

„ZLATNI SUNCOKRET“ALBAHARIJU

Glassveznaju}eg pripoveda~a

Vitalova nagrada „Zlatni suncokret” za kn-jigu godine dodeljena je Davidu Albahariju za zbirku priča „Svake noći u drugom gradu” u izdanju „Srpske književne zadruge”.

Žiri, u sastavu Jovan Zivlak, Nikola Strajnić i Vladimir Gvozden, odlučio je jednoglasno da to prestižno priznanje pripadne Albahariju opredeljujući se između njegovog dela i knjiga koje su ušle u uži izbor - romana „Sara” Petra Sarića i „Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića.

- U nagrađenom delu autor manirom vrsnog pripovedača govori o našem svetu i vremenu, o ak-terima iz našeg prostora, u tradiciji jedne moderne, sugestivne i senzibilne pripovedačke umešnosti i stoga je, prema svim umetničkim kriterijumima, zaslužio ovu nagradu - rekao je Zivlak novina-rima.

U ovoj knjizi, od 20 priča, autor „pripoveda glasom sveznajućeg pripovedača”. Delo „Svake noći u drugom gradu” zauzima prostor Beograda, Ljubljane, Zagreba, Salcburga, Minhena, Kalgarija i mnogih drugih gradova. Njime Albahari još jed-nom pokazuje da „niko u srpskoj književnosti nema tako modernu percepciju ili organizaciju pri-povetke”, ocenio je Zivlak.

Dobitniku će biti ponovljeno izdanje nagrađene knjige, a pripašće mu i novčani iznos od 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, zahvaljujući podršci beogradske kompanije „Invej” koja je većinski vlasnik fabrike ulja i biljnih masti „Vital” u Vrbasu.

(Politika, februar 2009.)

Veštinasavladavanja veštine

- Bez obzira na to da li neka nagrada budi neo-pisiv ushit u piscu ili gga ostavlja ravnodušnim, ona je uvek svojevrstan teret koji pisac mora da nauči da nosi. Taj teret je nakad težak, nekad lak, često kabast i hrapav, povremeno oštar kao nož ili tup kao neželjen bol, ali ma kakav bio, pisac mora da savlada mnoge druge veštine, uključujući veštinu da se pretvara da je pisac koji uživa u sav-ladavanju veštine nošenja tereta koji je nagrada istovarila na njegova nejaka pleća. Međutim, Vitalova nagrada ipak je nešto drugo: s jedne strane, to je nagrada koja vrednuje, procenjuje i podstiče celokupnu književnu produkciju – poet-sku, dramsku, esejističku – što je čini drugačijom, dragocenijom i, naravno, težom za nošenje – iz-javio je laureat prilikom preuzimanja nagrade

ORGANIZACIJSKI ODBOR @IDOVSKE KULTURNE SCENE “BEJAHAD 2009” RASPISUJE

NATJE^AJ ZA PROJEKTEkoji će biti prezentirani tokom manifestacije «Bejahad 2009»,

25.08.-1.09.2009, Opatija, hotel Adriatic

Na natječaj se mogu prijaviti projekti židovskog/jevrejskog sadržaja ili židovskih/jevrejskih autora:

- izložba umjetničkih djela (slike, skulpture, fotografi je i dr.)- scenski nastup (muzički, dramski, plesni i dr.)- fi lm- kazališna predstava- koncert- predavanje- workshop- promocija knjige i- druge vrste projekata.

Za natječaj je potrebno dostaviti:a) Ime projektab) Kratki opis projektac) Adresu, telefon, fax, e-mail kontakt osobed) Popis svih sudionika i odgovornih osoba e) Kompletan projekt (tekst, snimke eksponata, VHS video zapis

ili CD–ROM).

Projekti će se primati do 15.06.2009. na adresu:

BEJAHAD - ŽIDOVSKA KULTURNA SCENATrg Marka Marulića 18

1000 ZAGREBS naznakom «Natječaj - Bejahad 2009»

Radove će pregledati i ocijeniti natječajna komisija, te odabrati 12 (dvanaest) projekata koji će biti realizirani tijekom prva dva dana rada scene. Autorima izabranih projekata, kao i sudionicima projekta organi-zator pokriva troškove dolaska i odlaska te boravka za vrijeme trajanja projekta. U velikoj većini slučajeva fi nansirati će se 2-3 dana boravka u hotelu Adriatic u Opatiji (puni pansion).

Rezultati natječaja bit će objavljeni

do 15.7.2009. na www.bejahad.com,

www.bet-israel.com, www.makabijada.com,

te u časopisima SaLon, Ruah Hadaša,

Most i Bilten.

Autori prihvaćenih projekata biti će direktno

kontaktirani. Radovi poslani na natječaj se ne

vraćaju.


PREGLED

Interes Jevreja je da imaju do-bre i bratske odnose sa hrišćanima u celini, a u okviru toga i njihovom najmnogoljudnijom denominacijom katolicima. Ali pojedine struje unu-tar katoličkog klera onemogućavaju saradnju i prevazileženje istorijskih grehova rimokatoličke crkve prema Jevrejima. Potezi pape Benedikta Šesnaestog poput podrške beatifi kaciji Pija

Dvanaestog o čijoj se, po svemu sudeći, mračnoj ulozi tokom Drugog svetskog rata i danas vode brojne pole-mike predstavljaju kost u grlu za ost-varivanje bliskih veza između Vatikana i Jevrejskih institucija. Veruje se da Benedikt želi da nastavi proces kan-onizacije tog svog prethodnika koji, po svemu sudeći, nije učinio dovoljno da se suprotstavi Holokaustu. Veoma problematično je i vraćanje Tridentinske mise. Ova katolička služba, koju je Benedikt ponovo uveo pretprošle go-dine, uključuje molitvu za preobraćenje Jevreja “iz mraka u katolicizam”.

Najozloglašeniji predstavnik katoličke crkve u današnje vreme je bri-

tanski konvertit Ričard Nelson Viliamson. Svojim otvorenim negiranjem i umanji-vanjem žrtava koje su Jevreji pretrpeli u Šoa privukao je veliku pažnju medija uvek željnih senzacije i bizarnosti.

Ričard Vilijamson je rođen 1940. godine u Engleskoj u anglikanskoj po-rodici. U mladosti je stekao obrazo-vanje iz književnosti na univerzitetu u Kembridžu. Potom odlazi u Afriku gde predaje studentima. Po povratku iz Afrike prelazi iz anglikanizma u katoličanstvo. Imao je tada oko trideset godina. To čini pod snažnim uticajem jednog irskog sveštenika koji je radio u Engleskoj. Ključnu ulogu u životu ovog antisemite odigraće Društvo svetog Pija Desetog. To je katolička organizacija čiji je osnovač 1970. godine bio francuski nadbiskup Marsel Lefevr. Ima skoro 500 sveštenika. Društvo svetog Pija Desetog nastalo je radi suprotstavljanja promena-ma u katoličkoj crkvi odnosno odbrane tradicionalnog katoličanstva.Često je bilo u sukobu sa sa Svetom stolicom i Vatikanom koji je društvu osporavao crkveni legitimitet.

Ričard Vilijamson je najpre pohađao

versku školu ovog društva u Ekonu u Švajcarskoj. Sveštenik postaje 1976. go-dine. Nakon što je proveo dve godine kao predavač u Nemačkoj vraća se u versku školu u Ekon u kojoj je nekad bio đak ovog puta kao predavač. Neko vreme je proveo u Americi. Veoma bitan događaj za buduće odnose katolika i Jevreja pred-stavlja unapređenje četvorice sveštenika Društva svetog Pija Desetog u biskupe 1988. godine. Važno je istaći da je to tada učinjeno protivno volji i naređenjima tadašnjeg pape. Uz to je bilo u suprot-nosti sa katoličkim kanonom jer je nove biskupe proglasio osnivač društva Marsel Lefevr bez dozvole pape koju je bio obavezan da traži. Jedan od četvorice novih biskupa bio je i Ričard Vilijamson. Vilijamson je izopšten odnosno ekskomu-niciran iz crkve. Iako zvanično raščinjen i izbačen iz crkve Vilijamson nastavlja da obavlja episkopske dužnosti i čak je bio na čelu jedne verske škole u Americi. Istu funkciju obavljaće i u Argentini u jednoj verskoj školi. Sa funkcije u Argentini je smenjen baš ovih dana zbog svojih stavova o holokaustu. Tekuće godine 21. januara poništena je ekskomunikacija

VIRTUALNO JEVREJSTVO

Biskup koji se ruga Holokaustu


PREGLED

Prvo silovanje, pa onda ube|ivanje da postanu `ive bombe Uhapšena „majka” bombaša samoubica svedo~ila o mentalnoj torturi kojom su|regrutovane teroristkinje

Tvrdnje američke vojske o užasnoj psihološkoj metodi kojom teroristi već neko-liko godina regrutuju bombaše samoubice u Iraku potvrđene su nedavnim hapšenjem i svedočenjem Iračanke, poznate kao „majka vernika”. Samira Ahmed Jasim al Azavi (51) osumnjičena je da je regrutovala više od 80 žena bombaša samoubica i isplanirala 28 napada, pri čemu je na saslušanju priznala krivicu i opisala svoju ulogu u regrutovanju samoubica.

Na video-snimku, koji je dat novinarima u Bagdadu, ona u tradicionalnoj crnoj islamskoj odori objašnjava da je bila zadužena da mental-no pripremi žene za bombaške napade, pre nego što ih je slala u pobunjeničke centre za obuku.

Međutim, u ekskluzivnom intervjuu za novinsku agenciju Asošijeted pres, Jasim kaže i da je prvo pomagala u organizovan-ju silovanja mladih devojaka, pa tek onda prelazila na ubeđivanje da one postanu bombaši samoubice jer je to „jedini način da izbegnu sramotu i ponovnu strahotu”.

Obeščašćene devojke dolazile su na „majčinski savet” kod Jasim, pri čemu ih je ona ubeđivala da se odluče na samoubilačku misiju, posle čega bi ih prepuštala teror-istima koji bi ih trenirali na svojim farmama i opremali eksplozivom.

„Majka vernika” je detaljno opisala kako je morala da više puta porazgovara sa jednom starijom ženom pre nego što ju je ubedila da se digne u vazduh na auto-buskoj stanici, kao i da je jednu ženu ubedila da se raznese kod policijske stanice u Mukdadiju.

Jasim je opisala i da joj je bilo potrebno dve nedelje da regrutuje jednu ženu koja je bila učiteljica, kao i da je imala probleme sa njenim suprugom i porodicom.

Predstavnici iračke i američke vojske nisu detaljnije opisali ko je zapravo Samira Ahmed Jasim al Azavi već su samo istakli da je ta žena pripadala sunitskoj militantnoj grupi Ansar al suna i da je pre oko dve nedelje uhapšena pošto ju je neko izdao.

„Njujork tajms”, međutim, prenosi izjavu neimenovanog bezbednosnog zvaničnika u Mukdadiju da je Jasim majka petoro dece, od kojih su tri odrasle ćerke, kao i da se bavila prodajom sitnica od vrata do vrata u svom susedstvu u ovom iračkom gradu.

Da terorističke vođe siluju i na druge načine seksualno zlostavljaju ne samo de-vojke već i mladiće, svedoči preobraćeni alžirski borac Abu Bačir al Asimi. Britanski tabloid „San” prenosi njegovo svedočenje o tome kako teroristi svojim pristalica-ma pokušavaju da stvore nepodnošljiv osećaj stida i straha od narednih seksualnih zlostavljanja tako da im je jedini način da samoubilačkim napadom „povrate izgu-bljenu čast”.

„Silovanje mladića starih između 16 i 19 godina ima jedan cilj – naterati ih na samoubilačke akcije”, rekao je Asimi, a njegove navode potvrdila je obdukcija tela ubijenog dvadesetdvogodišnjeg bombaša samoubice pronađenog u Alžiru. Na njego-vom telu otkrivene su povrede zadobijene seksualnim zlostavljanjem.

Međutim, Al Kaida i druge pobunjeničke grupe u Iraku sve više koriste žene za samoubilačke napade budući da ih je teže otkriti, jer se na kontrolnim punktovima pre-tresaju samo muškarci. Osim toga, ženama je mnogo lakše da sakriju eksploziv ispod crnih odora koje veliki broj njih nosi. Prema podacima američke vojske, prošle godine je najmanje 36 žena samoubica pokušalo ili uspelo da izvrši samoubilački napad, u poređenju sa samo osam napada u 2007. godini. Politika, februar 2009.

četvorice biskupa koje je postavio Lefevr a među njima i Ričarda Vilijamsona. On je kao i drugi članovi Društva svetog Pija Desetog oštar protivnik odluka Drugog vatikanskog sabora usmerenog na modernizaciju katoličke crkve. Čak je optužio čelnike svoje crkve u Rimu da su bliski Satani. Okoreli je muški šovinista. Suprotstavlja se pravu žena na univerzitetsko obrazovanje i želi da im nametne način oblačenja. Vilijamson je i veliki ljubitelj teorija zavere. Za napade 11. septembra 2001. godine optužio je američku vladu.

Sve ovo ne bi bilo od neke ve-like važnosti za Jevreje da nedavno od Vatikana priznati biskup nije gorljivi i fanatični antisemita. Jevreje naziva neprijateljima Hrista i zalaže se za nji-hov prelazak u katoličanstvo. Optužuje Jevreje da su u sprezi sa masonima do-prineli korupciji i promeni verskih prin-cipa katoličke crkve. Dokazani falsifi kat kao što su Protokoli sionskih mudraca smatra za autentično štivo i ubeđen je da Jevreji teže svetskoj dominaciji. Ono zbog čega je došao u fokus svetske javnosti poslednjih dana je, ipak, njego-vo osporavanje Holokausta. Istog dana kada je poništeno njegovo izopštenje, na Švedskoj televiziji emitovan je in-tervju sa Ričardom Vilijamsonom. Ovu izjavu švedskoj televiziji dao je u Nemačkoj u novembru prošle godine. Nemačko tužilaštvo pokrenulo je is-tragu protiv njega zbog onoga što je rekao. Intervju na engleskom jeziku dostupan je na internetu i na zvaničnom sajtu Švedske državne televizije i to na adresi svt.se/svt/jsp/Crosslink.jsp?d=105690&lid=puff_1439050&lpos=lasMer. Na samom početku kaže da uopšte nisu postojale gasne komore. To potkre-pljuje opskurnim izveštajem izvesnog Freda Lojhtera koji je ovaj sastavio kako bi odbranio još jednog vrlo pozn-tog negatora holokausta Ernsta Cindela. Još tokom suđenja Cindelu pokazalo se da Lojhter nije nikakav stručnjak niti da ima potrebna stručna zvanja i iskust-vo kada je reč o pogubljenjima. Uprkos tome ovaj izveštaj je veoma popularan i raširen medju onima koji osporavaju holokaust. Tvrdi da je ubijeno između dvesta hiljada i trista hiljada Jevreja, naravno, ni jedan u gasnoj komori. Žali sudbinu Nemaca koji su navodno morali suviše da plate Jevrejima zbog tobože lažnih optužbi.

Oliver Klajn


PREGLED

Arapsko-jevrejskiduo na Evrosongu

Izrael će ove godine na Pesmi Evrovizije prvi put predstavljati pevačica koja je po nacionalnosti Arapkinja – Mira Avad, koja će pevati u duetu sa Ahinoam Nini koja je Jevrejka, piše britanski Gardijan (The Guardian).

Na tu ideju došla je Jevrejka koja je levičarka i podržava jevrejsko-arapske organizacije. Njih dve sada vežbaju četiri pjesme na hebrejskom, arapskom i engleskom jeziku, pre nego što odluče šta će pevati na Evroviziji u Rusiji. Duo je, međutim, izazvao sporenja među Arapima, kako onima koji žive u Izraelu tako i njihovim sun-arodnicima na palestinskim teritorijima. Grupa arapskih umetnika tražila je od arapske pjevačice da se povuče iz dueta. Poručili su joj da će u su-protnome sudelovati u propagandi izraelske vlade koja, kako navode, s jedne strane želi ostaviti utisak da Arapi i Jevreji žive zajedno, a s druge vrši masakre nad palestinskim civilima. Mira Avad, međutim, odgovara kako joj je vrlo stalo da pokaže da Jevreji i Arapi nemaju izbora osim da nađu način da žive zajedno.

OdgovornostFrancuskeza deportaciju Jevreja

Državni savet, vrhovno pravosudno telo Francuske, priznalo je, kako javljaju agencije Beta i Tanjug, odgovornost francuske vlade za deportaciju Jevreja tokom Drugog svetskog rata.

Oko 76.000 Jevreja je uhapšeno u Francuskoj između 1942. i 1944. i transporto-vano u nacističke koncentracione logore poput Aušvica. Samo 3.000 njih je preživelo.

Bivši predsednik Žak Širak bio je prvi fran-cuski lider koji je u istorijskom govoru 1995. priznao učešće države u deportaciji Jevreja, prekinuvši tako sa tradicijom koja je pokušavala da odvoji Francusku od kolaboracionističkog režima u Višiju.

Njegovo priznanje je otvorilo vrata za po-rodice žrtava da traže odštetu, a vlasti su od tada na to ime isplatile stotine miliona evra. Međutim, nisu voljne da isplate još novca na ime odštete porodicama žrtava.

Čuveni francuski lovac na naciste Serž Klarsfeld, čiji otac je takođe deportovan iz Francuske, pozdravio je presudu.

- Presuda je zadovoljavajuća. Francuska je pokazala da je lider zemljama koje se suočavaju sa svojom prošlošću - rekao je on i dodao da isplata odštete nije više glavno pitanje, jer su potomci oštećenih “već dobili nešto”.

Protest zbogodlikovanja nacisti~kom oficiru

Preživeli Holokaust kritikovali su, javl-jaju agencije, najavu Memorijalnog centra Jad vašem u Jerusalimu da ukaže najveću počast jednom nacističkom ofi ciru koji je pomogao da se spasi poljski Jevrejin, čija je životna priča poslužila kao osnova za fi lm “Pijanista”.

Jad Vašem je odlučio da posthumno pro-glasi bivšeg ofi cira Vermahta Vilma Hozenfelda “Pravednikom među narodima”, što je titula

VESTI / ZANIMLJIVOSTI

Vatikanska banka oprala novacotet Srbima, Jevrejima i Romima

Dok se Vatikan, posle Papinog oproštaja biskupu Viliamsonu, koji je osporio Šoa, suočava sa novim optužbama za negiranje Holokausta, manje je poznato da papska država već deset godina vodi bitku da zaštiti svoju banku od odgovornosti za pranje nacističkog plena nakon Drugog svetskog rata.

Parnica Alperin protiv Vatikanske banke (Žalbeni sud, IX okrug, slučaj 08-16060), potvrđuje da su Vatikanska banka i Franciskanski (franjevački) red, neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, oprali desetine miliona dolara uključujući i zlato iz koncentracionog logora u bivšoj Jugoslaviji.

Parnica protiv vatikanske banke (ali ne i Franciskanskog reda) bila je obustavljena s obrazloženjem da je ta fi nansijska ustanova organ nezavisnog i samostalnog entiteta, Vatikana, koji ima imunitet od sudskog gonjenja.

Međutim, ponovno uložena žalba dokazuje da Vatikanska banka nije suverena i da, s obzirom da je angažovana u komercijalnim poslovima u SAD, mora biti odgovorna pred Saveznim sudom SAD.

Advokati preživelih Holokaust i njihovih naslednika, uključujući Srbe, Jevreje i Rome, pokrenuli su parnicu još 1999. godine. Oni traže polaganje računa i povraćaj opljačkanog plena čija je vrednost 1946. godine, procenjena na preko 50 miliona dolara.

Srbija izvoznik oru ja u Izrael Srbija je u periodu 2004-2007 bila najveći izvoznik oružja u Izrael, nakon SAD, navodi se

u dokumentu koji je Amnesti internešenal objavio na Internet stranci. Amnesti navodi da se, prema podacima Ujedinjenih nacija, odmah iza SAD - koje su u

tom periodu isporučile Izraelu oružje vredno oko 1,3 milijarde dolara, nalazi tadašnja Državna Zajednica Srbija i Crna Gora, koja je Izraelu prodala oružje u vrednosti od 8.626.560 dolara. Srbija sama od 2005. godine prodala je Izraelu oružje u vrednosti od 6.331.138 dolara

Iza Srbije, slede Poljska i Rumunija, a Bosna i Hercegovina se nalazi na 13 mestu, s proda-tim oružjem u vrednosti od 1.880.499 dolara, dok je Albanija na 16. mestu, s prodatim oružjem u vrednosti od 1.255.415 dolara.

Srbija se, takođe, nalazi na listi prvih deset izvoznika municije Izraelu, na kojoj zauzima peto mesto, s prodatom municijom u vrednosti od 760.635 dolara, dok je Državna zajednica Srbija i Crna Gora samo 2004. godine prodala municiju za 376.681 dolara.

U izveštaju AI objavljena je i tabela zemalja izvoznica konvencionalne vojne opreme Izraelu, prema kojoj su SAD u periodu od 2004. do 2007. Izraelu izvezle opremu za 7,8 mili-jardi dolara, dok je Francuska izvezla opremu za 60 miliona evra, Rumunija za 21 milion evra, a Britanija za 10,5 miliona funti.

“Prema istraživanju AI i Međunarodne službe za mirovne informacije (NVO sa sedištem u Antverpenu), srpske i bosanske kompanije su izvezle velike količine municije i komponenti za lako naoružanje, kao i artiljerijsku municiju i komponente za minobacače izraelskim kompani-jama koje su tim oružjem snadebavale izraleske odbrambene snage”, navodi AI.

Izraelska vojna industrija (IMI) tokom 2005. i 2006. godine uvezla je milione municije kalibra 5,56 milimetara od fabrike “Prvi partizan” iz Srbije. Beta, februar 2009.


PREGLED

namenjena nejevrejima koji su po cenu života spasavali Jevreje u Drugom svetskom ratu.

Dok je služio u Poljskoj 1944. godine Hozenfeld je, kako se veruje, pomogao pijansti Vladislavu Špilmanu da nađe skrovište, obezbe-dio mu “pokrivače, hranu i moralnu podršku”.

Jedan drugi Jevrejin, Leon Vurm, je svedočio za Hozenfelda, koji je umro u sov-jetskom zatvoru 1952. godine. Hoznefl ed je za-poslio Vurma pošto je ovaj pobegao sa voza na putu za logor Treblinku.

- Odluka Jad Vašema je vrlo iznenađujuća - izjavio je Pinhas Vagner, rođen u Poljskoj, koga je spasila jedna poljska porodica, rizikujući sop-stvene živote.

Porodica Rosizevski je takođe dobila titula “Pravednika među narodima.”

- Uopšte se ne može porediti oni što je ta po-rodica uradila za Jevreje i Hozenfeld. Ono što je on učinio je humani akt koji ne zaslužuje titulu - kazao je Vagner.

Međutim, ćerka poljske porodice spasilaca kaže da se ne protivi da i Nemac bude posthum-no odlikovan.

- On zaslužje titulu jer je pomogao da se spasu životi. Nemački ofi ciri su bili indoktrin-irani da gledaju na Jevreje kao na podljude, a taj čovek se ponašao humano prema Jevrejinu koji se skrivao i bio gonjen - rekla je Janina Rosizevski-Kravčuk.

Njen brat Leh Rosizevski, bivši partizan i profesor, smatra da Hozenfeld po svoj prilici nije bio pod tako velikim rizikom kao njegova porodica koju su Nemci mogli svu da postrel-jaju, ali da bi mu trebalo odati priznanje što je “uradio pravu stvar.”

Rinat Sagai koja sreće mnoge pravednike kao vodič mladih u poseti logorima smrti u Poljskoj kaže da je Hozenfeld učinio humani akt, ali da se to ne može porediti s herojskim akcijama većine drugih pravednika.

- Ne verujem da je Hozenfeldov život bio ugrožen - rekla je Sagai iz izraelskog Ministarstva obrazovanja.

EvropljanimaJevreji kriviza finansijsku krizu

Kako piše piše sarajevski nedeljnik „Svijet“, najnovija istraživanja pokazala su da sa dolas-kom svetske ekonomske krize, antisemitizam u Evropi doživljava procvat. Jedna trećina

Evropljanja smatra da je za aktuelnu svetsku ekonomsku krizu i novu veliku depresiju odgov-orna međunarodna jevrejska zajednica. Takođe, 40 posto Evropljana bi zabranilo rad Jevrejima na berzama.

To su rezultati sociološkog istraživanja koje je u sedam evropskih zemalja provela agencija Tajlor Nelson Sofres. Istraživanje je obuhvatilo 3.500 ljudi, odnosno, po 500 iz Austrije, Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Mađarske, Poljske i Španije.

Ono je pokazalo da 31 posto Evropljana smatra da su Jevreji krivi za fi nansijsku krizu, dok 41 procenat veruje da oni imaju preteran uticaj na svetska fi nansijska tržišta. Tačno 74 posto Španaca i 67 procenata Mađara deli ovo mišljenje.

Otkriveno je, takođe, da je takozvani «poslovni antisemitizam» porastao za pet posto u Francuskoj, šest u Poljskoj i sedam u Mađarskoj od 2007. godine. Jedino od nave-denih zemalja u Velikoj Britaniji nije zabilježen porast etničke netrpeljivosti.

SolidarnostUjedinjeni Arapski Emirati odbili su da

izdaju vizu najboljoj izraelskoj teniserki Šahar Per kako bi mogla da nastupi na teniskom turniru u Dubaiju. Ta vest obišla je svet i izaz-vala mnoge komentare. Iako su njene teniske kolege i koleginice isplakale reku suza zbog toga, malo ko od njih se solidarisao sa Per do te mere da u znak protesta odbije da nastupi na turniru čiji je nagradni fond dva miliona dolara. Jedan od onih koji su pokazali da su od integ-riteta je američki teniser Endi Rodik koji je zbog toga što se dogodilo izraelskoj teniserki odbio da igra na turniru u Dubaiju i pokuša da odbrani prvo mesto osvojeno prošle godine.

- Ovo je težak trenutak u mojoj profesional-noj karijeri – rekla je Per. – Posebno me je pogo-

dila činjenica da mi je izdavanje vize uskraćeno u poslednjem trenutku. Iskreno se nadam da ni jedna od mojih teniskih rivalki neće doživeti tako nešto. Takođe mi je žao što zbog toga ni moja dubl partnerka Nemica Ana-Lena Grinfeld neće moći da nastupi.

-Sramota je što niko ništa nije uradio. Čak se ni mi teniserke nismo sastale – izjavila je po-vodom celog slučaja najbolja srpska teniserka Jelena Janković, dodavši da je dobra prijateljica Sahar Per.

Ženska teniska asocijacija (WTA) kaznila je iz istog razloga organizatore sa 300.000 dolara, dok je izraelska tenserka obeštećena sa 44.250.

Leonardo di Kaprio sprema gijur?

Otac Izraelke Bar Rafaeli, devojke slavnog američkog glumca Leonarda di Kaprija, navod-no je zabranio ćerki da se uda za muškarca koji ima drugu veroispovovest, pa će Leonardo uskoro morati da se preobrati u Jevreja. Njih dvoje su u vezi već četiri godine.

VESTI / ZANIMLJIVOSTI

Demolirana sinagoga u Karakasu Grupa od petnaestak vandala demolirala je si-

nagogu u Karakasu skandirajući parole o progonu Jevreja iz Venecuele.

Pre napada, vandali su se potukli, vezali čuvare sinagoge, a potom zidove u najstarijoj si-nagogi u Venecueli ispisali antisemitskim grafi ti-ma. Incident je došao u trenutku kada su odnosi između Izraela i Venecuele došli na najnižu tačku u poslednjih nekoliko godina.

Levičarski predsednik Hugo Čavez je, protestujući protiv izraelske vojne akcije u Gazi, povukao svog ambasadora iz Izraela i pozvao Izraelce da se suprotstave svojoj vladi.

Zbog te izjave Izrael je zahtevao da venecuelanski ambasador napusti zemlju. Predsednik Venecuelanskog jevrejskog udruženja Elijas Farače izjavio je da “jevrejska za-

jednica nikada u istoriji te latinoameričke države nije bila izložena takvom nasilju” i da se “venecuelanski Jevreji osećaju ugroženim”.

Čavezova vlada distancirala se od incidenta. Minstar spoljnih poslova Nikolas Maduro pozvao je sunarodnike da napad na sinagogu “osude isto onako kao što su osudili zločine nad Palestincima”. FoNet, februar


PREGLED

Počeću od Nevesinja, Hercegovina, godine 1941. gde sam mobilisan kao potporučnik u Vojske Kraljevine Jugoslavije. Proglašenjem Nezavisne Države Hrvatske, iz mog puka su počeli da nestaju vojnici. Jednostavno, bez mnogo priče, otišli bi sa položaja.

Od preko 100, koliko nas je bilo u mojoj bateriji, ostalo je dvade-setak. Kapetan mi se obratio kratko, po vojnički:

- Ja idem u brda Crne Gore, a ti? - Ja kući u Sarajevo! Nešto peške, malo na konju, stigao sam. Otac, majka i tri sestre

sedeli su za stolom. Gledali su me, neobrijanog, grubog i omršavelog, sa revolverom za pojasom - čudo. Gotovo me nisu prepoznali. U Sarajevu otpora nemačkoj vojsci nije bilo. Zaposeli su veliku kasarnu gde je još bilo ofi cira i hiljade vojnika Jugoslovenske vojske.

- Još nije kasno da odemo - rekao sam ocu. Kao mnogi naši i on je

imao izgovor kojim je tešio ukućane i sebe: - Mene neće, ja sam služio u austro-ugarskoj vojsci. Možda bih ja prihvatio takvo obrazoloženje ali…Kao mladić sam

igrao fudbal i družio se sa susedom istih godina. Bili smo drugovi u punom smislu reči. Moj drug postade ustaša. Doneo sam odluku - bežim.

Da ne vide mati i sestre, otac me je pozvao na stubište:- Možda se nikad nećemo videti. Ja znam sta se dešava ali još

nisam odlučio šta da radimo – rekao je. Nikad ga više nisam vidio. Sve što mi je od njega ostalo je dop-

isnica iz Jasenovca. Još je čuvam. Stigao sam kod tetke u Zagreb i tu me je sačekalo naređenje da

“Židovi moraju nositi žutu traku”. Tetka je imala veze i sredila mi je propusnicu da mogu otići u Ljubljanu.

U Ljubljani Italijani. Prijavio sam se Kvesturi i dobio, kao iz-beglica iz Bosne, pravo privremenog boravka. Nakon partizanskog napada, u kojem je ubijen priličan broj Italijana, vlasti su počele da hvataju taoce. Uhvatili su i mene. Rečeno nam je da ćemo, ako se ništa ne desi u narednih 10 dana, biti oslobođeni. Tako i bi. Bilo je incidenata po šumama, ali, izgleda, ne toliko da bi nas streljali.

Na glavnoj pošti u Ljubljani sretoh školskog druga, Silvija Fincija, takođe, izbeglicu. Od tog dana smo delili sudbinu sve do oslobođenja Rima.

Kada je potpisano primirje između saveznika i Italije u Ljubljani se govorilo da će nemačaka vojska ući u Sloveniju. Silvio i ja znali smo šta to znači. U poslednjem trenutku uhvatismo voz za Trst. Kuda dalje? Silvio je predložio Rim, otvoren grad u kojem neće biti vojnih dejstava.

Vatikanski jatakU Rimu smo našli sobu u zgradi čiji je vlasnik imao člana famil-

ije zadrtog fašistu. Bili smo mu sumnjivi. Kako mogu, pitao se, dva mladića da ne budu u vojsci, kad su svi mobilisani. Održao nam je “predavanje” da svaki čovek mora da doprinese borbi za red u Evropi, koju vode Nemačka i Italija. Rekao je da će o našem zapošljavanju, u građevinskom preduzeću pod nemačkom upravom, razgovariti sa svojim gazdom. Nismo ga mogli odbiti. Ja sam prvi otišao na inter-vju.

- Kako se zoveš? - pitao me je gazda.

VIRTUELNO JEVREJSTVO NAŠI U SVETU:D@OE GOTFRID, SAD

Zašto baš ja?Sada mi je 88. godina i još ne znam da li je to što sam pre iveo ratdeo nekog ve}eg plana koji nam nije dat da ga razumemo

Reklame su me zbunileoptimizmom. Novi svet.Kontrast tmurnoj i izranjavljenoj Evropi delovao je nestvarno


PREGLED

- Pankracio Fereti! – rekoh, jer mi je tako pisalo u italijanskom pasošu. On me pogleda sumnjičavo:

- Meni slobodno možeš reći ko si i odakle si.Poslušao sam instinkt i rekao istinu. - Dobro! Za kolege ćeš biti Fereti. Kad je čuo da znam nemački, odmah me je poslao na gradilište

na železničku stanicu Termini gde su Nemci nadzirali radove na bom-bardovanim delovima važnog železničkog čvora. Moj posao je bio da rešavam sa Nemcima probleme. Baš ja, Jevrejin, ilegalac!

Jednog dana javiše mi da odmah dođem u glavnu kancelariju na razgovor sa gazdom. Objasnio mi je da u kancelariji postoji odeljenje za vezu sa Nemcima. Vodila ga je mlada Holandjanka, ali su je Nemci uhapsili iz nekog razloga. Pitao me je da li je moj nemački dovoljan za razgovore sa višim ofi cirima železničkih jedinica. - Da probam neko-liko dana, pa da vidimo - odgovorih. Moje novo odeljenje je imalo tri činovnika: devojku koja je znala da piše Nemački, ali vrlo malo da govori i jednog fi nog gospodina koji je nešto razumeo nemački. Uskoro sam saznao da je devojka sestra gazdine žene, da je njihov otac ministar pravde u vladi oslobodjenih krajeva južne Italije. Tada sam shvatio zašto je gazda mene i Silvija zaposlio bez ikakvih pi-tanja.

Jednog dana, u centru grada, partizani su ubili, koliko se sećam, 22 nemačka vojnika. Fašističke jedinice i Nemci izveli su iz zatvora Jevreje i neke koje su smatrali neprijateljima i streljali po 10 za sva-kog poginulog. Postalo je opasno kretati se ulicama Rima. Nemci su hvatali ljude, terali ih na prisilni rad i puštali ih tek uveče. Silvio i ja nismo mogli dopusiti da se to nama desi, da se ne otkrije ko smo. Kada je opasnost bila najveća, ustajali bismo rano i odlazili u Vatikan, neza-visnu država u koju bi Nemci nisu smeli da uđu naoružani. Jednom prilikom, dok smo hodali Vatikanom i govorili “naški”, neki mladi pop oslovi nas na hrvatskom. Bio je Istranin, đak na Gregorijanskom institutu. Pristao je da nam dopusti da se danju sklonimo u njegovu skromnu sobicu. Uveče bismo se vraćali kući.

Uskoro grad je oslobođen. Usledila su hapšenja fašista, osveta, ubistva…

U slu`bi engleske vojskeNismo više morali da se krijemo. Javili smo se Englezima koji su

priznavali jugoslovensko državljanstvo i vojni čin. Ubrzo dobio sam posao u građevinskom odelenju organizacije Naafi koja je snabdevala Englesku vojsku. To je trajalo kratko. Premestili su me u rekvirirani ured hotela Universo, gde sam radio na vraćanju imovine Italijanima. Bilo mi je neobično interesantno. Išao sam po celom Rimu sa jed-nim engleskim ofi cirom i pregovarao sa italijanskim vlasnicima o šteti koju su im nanele engleske trupe. Od skromnih stambenih ob-jekata do Kraljevskog dvora u Napulju. Radio sam dve-tri godine, dok Englezi nisu na pozitivan način rešili zahteve i platitili nanete štete. Poslednji slučaj je bio sa vlasnicima Cassina Valadier, krasne vile, koju je još Napoleon sagradio. Sa vlasnicima sam ostao u dobrim odnosima, iako su mislili da nisu dobili dovljnu naknadu za oštećene slike, porcelan i mnogo toga u toj bogatoj kući gde su Engleski ofi ciri išli na čaj.

Polako, saveznici su se pomerili na sever. Engleski komandant me je ostavio samog u Rimu, a on je otisao u Austriju. U međuvremenu sam došao u kontakt sa familjom u Čikagu koja mi je pozvala da dođem. Od Engleske vojske sam dobio lepo oproštajno pismo za pro-fesionalnu i vojnu pomoć, kao i priličnu otpremninu.

Novi svetPoljskim brodom “Sobietski” krenuo sam 1949. godine za

Njujork. Radio je emitovao američku muziku, a reklame su me zbu-nile optimizmom. Novi svet. Kontrast tmurnoj i izranjavljenoj Evropi delovao je nestvarno.

U Njujorku sam odseo u starom hotelu Brodvej. Još na Kapriju sreo sam jednog mađarskog trgovca drvnom građom koji je poznavao mog zeta, direktora strugare u Tesliću. Snabdevao je američke fab-rike balvanima iz Afrike. Posetio sam ga već prve sedmice u njegovoj kancelariji u Venderbilt aveniji. Našao mi je posao u jednoj fabrici u Nju Džerziju. Poslodavac me je odredio da u eskperimentu pomog-nem jednom kanadskom doktoru hemije. Zahvaljujući tome, od 1949. do 2002. g. izrastao sam u eksperta za jedan građevinski sistem i os-novao vlastito preduzeće sa kojim sam sagradio stotine krovnih kon-strukcija u Njujorku, Nju Džerziju i Konektikatu.

U međuvremenu sam se oženio Sarajkom Bjankom Finci. Imamo dvoje odrasle dece. Ćerka je direktor svetski poznate medicinske kompanije specijalizovane za onkologiju, a sin ima doktorat u po-morskoj biologiji.

Kratko po dolasku u SAD pridružio sam se Udruženju jugoslov-enskih Jevreja. U njemu su bili naši velikani: dr Nojberger, g. Šmucer, dr Polak, G. Levi, M. Levi, g. Kresić, Mile Vajs…Ubrzo nam je sti-gao i nadrabin Isak Alkalaj, koga smo zvali “Vrhovni”. On je postao naš duhovni i verski vođa. Na početku je Udruženje pomagalo našim ljudima koji su tražili stanove i zaposlenje. Vremenom smo postali jači, pa smo priređivali predavanja, službe Božje za praznike i zabave, pomagali iseljavanje u Izrael... Naše gospođe su priređivale uspešne čajanke i priredbe za decu. Pomagalo se onima koji su imali pravo na nemačko obeštećenje u čemu je dr Nojberger, kao advokat, imao veliku ulogu. Gospodin Šmucer je velikodušno pomagao anonimno.

Pet ili šest dana nakon mogpovratka iz Nevesinja,

video sam najboljeg drugau ustaškoj uniformi


PREGLED

DOBROVOLJNI PRILOZIPORODI^NE VESTI LI^NE VESTI

BEOGRAD

Za „Mi smo pre iveli“300 USD – Porodica Alkalaj (Leon, Lea, Danijel, Džonatan

i Adam) SAD, povodom godišnjice smrti majke Vere www.last-memories.com potražiti Vera Alkalaj)

100 USD – Mimi i Džon Sentrel, SAD60 USD – Igor Najfeld, SAD50 USD – Vera Morgan, SAD50 USD – Dorit Eldar Lederer, Izrael

Za Hevra kadiša– Jevrejsko groblje

100 evra – Zoran Koš, povodom smrti majke Džoje Marije Koš

50 evra – Sonja (Sofi ja) Demajo Lunginović, u znak sećanja na svoje dve majke: Lenku Demajo Lunginović i Mariju Andeselić, njenu ćerku Nataliju Andeselić-Dimkić, pravednicu, tetku Stelu Demajo-Dimkić, Vesnu Korać, Ilonku Mirković, Radmilu (Rifkicu) Nikolić i Jožija Koena

50 evra – Avram Avramović, za održavanje Groblja3.000 din. – sestričina Olivera Pavlović, u znak sećanja na

Matildu, Leona i Marka Alkalaja3.000 din. – Leposava Andrejević, povodom 10 godina od

smrti majke Emilije Nastasijević, rođene Arije2.000 din. – Mirjam i Jaša Salom, povodom 15 godina od

smrti majke Duške Salom2.000 din. – Dejan Čavić, povodom 17 godina od smrti ma-

jke Hermine1.000 din. – Nada Romanov

Za Sinagogu50 evra – Zoran Koš, povodom smrti majke Džoje Marije

Koš

NOVI SAD5.000 dinara - porodica Skandarski povodom smrti majke

i bake Vere Malešev

Za Groblje2.000 din – Erna Ramadanski i Avram Atijas, povodom 16.

marta, godišnjice smrti majke Lenke Atijas, rođene Musafi ja.

Mazal tov!Dana 19. februara 2009. Danijela i Zoran Grujić dobili su

sina Aleksandra - Sašu, Ivana brata, a Ivan Ujhazi, Jelisaveta i Igor unuka i sestrića.

UMRLI:BEOGRAD

16. februar 2009. godine Džoja Koš, rođena 1917. godine u Sarajevu

Zlatko Vaić, rođen 1917. godineMiroslav Ribner, rođen 1929. godine

NOVI SADVera Malešev, u 82. godini, posle duge i teške bolestiZlata Štajnic u 86. godini

To mi je jednom prilikom poverio naš pokojni Vrhovni. Ubrzo smo kupili kuću na Menhetnu, što je omogućilo još bolji

rad Udruženja. Ja sam prihvatio mesto potpredsednika. Pisao sam re-dovno za naš “Bilten” i iščitavao za Mileta Vajsa, urednika, tekstove, a poslednjih godina opstanka Udruženja i pripremio za štampu neko-liko brojeva.

Neizbežno, članstvo se smanjivalo. Ostala nas je šačica. Prodali smo kuću i od većeg dela dobijenog novca sagradili veliki sportski centar u mestu Ta’anah u Izraelu. Nazvali smo ga “Dado Elazar” u znak poštovanja tom nekadašnjem Sarajliji, šefu Generalštaba izrael-ske vojske u vreme Golde Meir.

Pokojni Emanuel Salom, koji nas je zadužio požrtvovnim radom, uredio je da članovi Udruženja imaju osigurana grobna mesta na našem groblju i da se ono održava za mnoge godine. Isto tako, sredio je da se članovi sastaju bar jednom godišnje na groblju u Nju Džersiju i da službu vodi tamošnji rabin. Ta grobna mesta su, žalosna i jedina preostala, veza među nama iz bivše Jugoslavije, poslednji znak da smo postojali. Na mramornim pločama urezana su i imena stradalih u Jasenovcu i drugim mestima smrti u Evropi, kojima se ne znaju grobovi.

Oko 25 godina pripadao sam reformističkoj struji obreda i sina-gogi u Flašingu, delu Njujorka. Američka jevrejska zajednica je vrlo

aktivna u mnogim sferama društvenog života. Mnogo sam naučio iz jevrejske istorije. Naravno, vrlo često smo supruga i ja posećivali Izrael gde mi žive sestra i deo ženine porodice.

Godine su prolazile, poslovne prilike u Njujorku su se promenile. Odlučili smo da odemo na sunčanu Floridu. U Vest Palm Biču, kupili smo kuću. Nisam se dobro ni ogrejao, a već su mi ponudili iz fabrike u Ohaju da nadgledam njihove poslove u južnoj Floridi. Uslovi su bili povoljni, posao dobro poznat. Umesto penzije, radio sam još desetak godina. U ovom kraju je bio priličan broj naših ljudi. Familija Šmucer je živela u Palm Biču, pa smo se često viđali kao i sa Salomovima koji su kupili kuću na 40 minuta od nas.

U Floridi sam prihvatio i da budem direktor Holokaust komemo-racije. Član sam i ovdašnje Federacije, političkog odeljenja (Jewish Communitte Relations Council), pa imam uvid u glavne političke pravce američkih Jevreja i odbranu od antisemitizma. Tokom godina podučavao sam na Akademiji odraslih o raznim temama od kojih je najpopularnija bila, “Šta jeste, a šta nije islam”.

Godine su prolazile i evo me danas u 88. Često sam se, kao mnogi od nas, pitao zašto sam se baš ja spasao od toliko pobijenih Jevreja bivše Jugoslavije? Da li je to deo nekog većeg plana koji nam nije dat da ga razumemo? Odgovor još ne znam.


PREGLED

Sa`etije i `ivotnijeRedovan sam čitalac “Pregleda” i, što je za vas važno,

dugogodišnji pretplatnik. Ne samo zato, obraćam vam se, dobronamerno, sa ‘’par’’ primedbi za koje ne verujem da su za vas nove.

Dakle: papir luksuzan, broj listova 13. Priznaćete, miz-eran broj s obzirom na 1.500 deklarisanih i potencijalnih čitalaca. Sadržaj, pa rekao bih odslikava donekle ciljnu gru-pu sa pretenzijama koje prevazilaze očekivanja prosečnog ko-risnika. Primer: februrski broj “Pregleda”, str. 22, “Proces koji ne prestaje” - gotovo dve strane teksta autora Nikole Šuice koji, zapravo, pripada specijalizovanoj književnoj pub-likaciji tipa Omanut ili sl. Nije mi namera umanjiti značaj izvanrednog prikaza, ali, jednostavno, nije mu mesto u pub-likaciji koja treba da je toplija, intimnija. Želim glasnik koji me detaljnije informiše o zbivanjima u našoj zajednici, kraće, sažetije, a time daje više prostora. Želim više kraćih izveštaja o interesantnim dešavanjima u Erecu (recimo, tipa izveštaja u nekadašnjem odličnom “Biltenu” SJO ranije nam nepocepane države) više fotografi ja aktuelnih zbivanja usklađenih sa tekstom (potpuno neodgovarajuće fotografi je u tekstu gospođe Jasne Ćirić: Jevreji Kragujevca “Grobna mesta nema ko da plaća”).

Dakle, suština primdbe je u potrebi sažetijih, životnijih priloga iz zemlje i Ereca, na više strana (imam u vidu u fi -nasijski aspekt ovakvih predloga).

Obećani portal SJOS se ne postavlja (ili ja nisam obavešten), a imamo čitav niz sajtova članova naše zajed-nice. Molim, učinite to. Apsolutno svestan velikog volonter-skog rada cele redakcije, urednika posebno, dobronameran u svojim primedbama, vaš

Musafija dr Bencion , Novi Sad.

Letovalište Saveza, Jevrejski pregled…

Sa setom se prisećamo mladalačkih dana i druženja

na letovalištima Saveza u Rovinju, Cresu, Malom Lošinju, Zatonu, Pirovcu i Bečićima i danas se uveliko prepričavaju uspomene na ove dane. Mnogi od nas rado osvežavaju svoje impresije na davne šezdesete godine i nezaboravne dane leto-vanja u Rovinju na Punti Korenti u Kampu “Beograd”,čiji je nekadašnji upravnik bio Čeda Pijade.

Upravnik našeg letovališta u Pirovcu bio je Mikša Bencion, srdačan, drag čovek, zanimljiv i jednostavan. Svake godine u uvali Vrilo okupljala se jevrejska zajednica iz celog sveta, a smeštaj i atmosfera bili su na vrhunskom nivou.

Moram priznati da je velika šteta što do sada nije razma-trana mogućnost revitalizacije letovališta pri SJOS. Uveren sam da bi ova inicijativa bila i te kako korisna, a voleo bih da se o njoj izjasne i ostali članovi jevrejskih opština.

I još nešto. Neobično me je obradovala nova fi zionomija i uređivačka koncepcija “Jevrejskog pregleda” koja je živnula i dobila moderan izgled.

Raduje me činjenica da su gotovo svi tekstovi jezgroviti, a materijali raznovrsni i zaista je načinjen odličan potez što se objavljuju rubrike, događaji, iz svih opština u Srbiji i eks Jugoslaviji. Srećna je okolnost da se neguju razgovori i in-tervjui sa poznatim ličnostima u našoj zemlji i svetu, ali sma-tram da bi na stranicama našeg glasila bilo korisno da se otvori stalna rubrika “Portreti”, posvećena dugogodišnjim i istaknutim aktivistima. Ukoliko mi dozvolite, koristim pri-liku da podržim inicijativu nekolicine najvernijih saradnika “Jevrejskog pregleda” da se, posle višegodišnjeg zatišja, održi dugoočekivani sastanak.Verujem da bi ovaj radni dogo-vor bio izuzetno koristan, a zaista je čudno da je poslednji dogovor saradnika održan pre šest godina u Novom Sadu.

Andrija Sekelj, Sombor

Budimo objektivniU većini knjiga i članaka u historiji Jevreja u raznim

zemljama piše se o antisemitizmu. U manjoj ili većoj mjeri, antisemita je bilo svugde i uvek će ih biti. Ali mržnja prema Jevrejima postaje opasna kada je organizovana u stranke ili od vlasti. Bilo je režima koji su nam omogućili jednakost i slobodu u svakom pogledu. Spomenuću samo dva primera: Austrougarsku monarhiju i Kraljevinu Jugoslaviju. Ja lično, od osnovne i srednje škole, pa i u vreme vojne službe (a bio sam vrlo loš vojnik) nisam osetio ni najmanji antisemitizam, mada sam uvek isticao svoje jevrejstvo i moj cionizam. Kada bi beogradski profesori pitali mog oca: “Zašto vaši sinovi hoće da se isele u Palestinu? Pa, mi Srbi smo toliko toler-antni!” on bi im odgovorio: “Moji sinovi neće da ceo život budu tolerisani!”

U “Biltenu” je bilo upozorenje mladim Srbima da ne pokušavaju da lažnim papirima dobiju izraelsko državljanstvo. Mislim da naš Redakcija čini time veliku grešku. Mladi Srbi su, po mom mišljenju, pravi blagoslov za Izrael. Mi treba da ih apsorbujemo kulturno i socijalno, a oni će biti najo-danije patriote Izraela već u prvoj generaciji. Kao uzor može da nam posluže Sjedinjene Američke Države i izbor Baraka Obame za predsednika.

Što se tiče težnje nejevreja da budu građani Izraela – ne budimo skromni. Mi smo uspeli da Izrael bude atraktivan za strance koji znaju da cene našu demokratiju, intenzivnu kul-turnu delatnost, toleranciju i srdačnost.

Još hoću da se osvrnem na antisemitizam. U Jugoslaviji do Hitlera nije bilo organizovanog antisemitizma. Hitlerova politika “Divide et impera” bila je pogubna po Jugoslaviju (Ante Pavelić). I uticaj njenog otrova je do danas neizbrisiv. Kako bi bila divna Konfederativna Jugoslavija! Naš hitah-dut (udruženje Jevreja sa prostora bivše Jugoslavije) je lep spomenik na tom žalosnom grobu. S poštovanjem,

Avraham Omri, Šar Hamakim, Izrael

PS: Ja, A. Omri, nemoćan sam starac od 95 godina (nedav-no je moja praunuka rodila sina) i to vidite po mom nečitljivom rukopisu. Tako ću primiti sa razumevanjem da pismo bacite u koš vašeg ureda.

Pisma ~italaca23ADAR/NISAN 5769.

Jevrejski

PREGLED

Izdavač: Savez jevrejskih opština Srbije, Kralja Petra 71-a, POB 30, tel: 011/26 24 359, 26 21 837; Fax: 011/26 26 674, e-mail: [email protected]; Izlaženje Jevrejskog pregleda pomaže Ministarstvo vera Srbije; CIP – Katalogizacija u publikaciji;

Narodna biblioteka Srbije, Beograd; ISSN 1452-130X = Bilten – Savez jevrejskih opština Srbije; COBISS.SR-ID 81280012; Glavni i odgovorni urednik: Stanimir Saša Ristić; Tehnički urednik: Dušan Oluić;

Svi potpisani članci odražavaju lično mišljenje autora, koje se ne podudara uvek sa mišljenjem redakcije.Rukopisi za naredni broj se primaju do 20. u mesecu; Redakcija zadržava pravo da prilagodi priloge; Štampa: SPRINT d.o.o. – Beograd

TISKOVINAIMPRIMEE

Exp. Savez jevrejskih opština Srbije,11000 Beograd, Kralja Petra 71a

POB 30SRBIJA / SERBIA

POŠTOVANI ^LANOVI JOB-A

ObaveštenjeN O V O !!!

ZA SREDNJU GENERACIJU OTVARAMO SAVETOVALIŠTE

KARDIOLOG- PULMOLOG dr.LUCIJA RAJNER

PONEDELJKOM OD 15 – 17 h.Pregled se može zakazati

na tel . 30-36-156 Olga

SAVETOVALIŠTE JE U DNEVNOM CENTRU

MARŠALA BIRJUZOVA 19

Od 1.03. 2009 god.LEKARSKO SAVETOVALIŠTE

Dr MIRKO CARAN(ORTOPED-HIRURG)

NASTAVLJA RADU NOVOM PROSTORU

U DNEVNOM CENTRU– MARŠALA BIRJUZOVA 19

(SINAGOGA)RADNO VREME

SVAKE SREDE od 15 – 18 h.

svet: intervju, stefan sabli]: vatikanska za ...zahvalnica zahvaljujemo se gospodinu singeru iz be...

Documents