1  

Beograd, decembar 2014

 

ALEKSANDAR  NOVAKOVIĆ    

 

 

 

 

 

 

SVE  NA  JEDNOM  MESTU  

 

(članci)  

Kontakt:

alnov75@yahoo.com

  2  

U ovoj obimnoj knjizi naći ćete moja pisanija napravljena tokom ovog veka. Film,

pozorište, politika, televizija, rokenrol, književnost. Ubojita kombinacija 2002-2014.

Napominjem da nisam uračunao stručne radove koji su razbacani po periodici.

Zastupljeni su samo članci objavljeni u desetak novina, časopisa, elektronskih glasila.

Izbor nije konačan jer jedan deo mojih članaka ne postoj i u elektronskoj formi s obzirom

da sam često menjao kompjutere i jedan deo korpusa pisanija je izgubljen. Lepo čitanje

želim,

AN

  3  

Beograd, decembar 2014

 

ALEKSANDAR  NOVAKOVIĆ    

 

 

 

 

 

 

U  TAMI  KINO-­‐KLUBA  

 

(filmske  kritike,  prikazi)  

Kontakt:

alnov75@yahoo.com

  4  

Pred vama su moji članci o filmu koje sam objavljivao u periodu 2005-2014 godine

u Znaku, Književnom listu, Time Outu, Betonu, Akuzativu. Prijatno čitanje

A.

  5  

PRESEK FILMOVA SA SINEMANIJE 2005. U TIME OUTU

Ferpektni zločin

(Crimen Ferpecto)

ŠPANIJA

Reditelj: Alex De la Iglesia

Uloge: Guillermo Toledo, Monica Cervera, Luis Varela

Zamislite: vi ste savršeni mačo nad svim mačoima mačističke Španije i gospodarite

zanosnim ženskim personalom na odeljenju ženske galanterije u najvećoj robnoj kući u

Madridu! I, naravno, sve je ferpektno ili perfektno dok ne napravite fatalnu grešku i u

afektu ubijete svog konkurenta. Vašu tajnu zna samo neugledna i »malkice« krvožedna

koleginica koja je do ušiju ( i preko istih) zaljubljena u vas. Šta uraditi?

U paklu Aleksa Iglesije, krcatom mutantima (»Accion mutante«), satanistima i grešnim

sveštenicima (»Sudnji dan«) i zverskim parovima (»Perdita Durango«) podgrejan je novi

lonac u kojem se kuva mačista sa početka priče. Nimalo slučajno, mit o mačisti koji je

započet u ciklusu italijanskih filmova s početka prošlog, krunisanim legendarnim

»Mačistom u paklu«, potpuno je srušen ovim Iglesijinim delom: žena sa amazonskim

genima, uspešan spoj kasapina i modne kreatkorke pretvara Don Huana u seksualnog

roba.Ne dopada vam se?

Odgovaralo vam to ili ne, tek (i) to je Iglesija: crni humor, politička nekorektnost,

nasilje, seks, potrošačko društvo oličeno u bulumentama obeznanjenih kupaca. Sve

pobrojano je našlo mesto u ovom brzom, dramaturški preciznom i beskompromisno

režiranom, subverzivnom filmu koji nas tera da se kiselo smejemo sebi I uzivamo u tome.

koji još jednom pokazuje da je jaka priča (plus dobar budžet) kičma filma. No, ovaj film

ima još jedan, danas redak kvalitet da spaja nespojivo: klasičnu »koka-kola plus kokice« i

smartie-artie publiku.

OCENA: FILM MESECA

  6  

Dnevnik motocikliste

(Diarios de Motocicleta)

SAD-Argentina-Čile-Peru

Reditelj: Walter Sales

Uloge: Gael Garcia Bernal, Rodrigo de la Serna, Mia Maestro

Kakvi su u mladosti bili Ejb Linkoln, JFK, Johan Štraus ili, Džeri Li »Ubica« Luis ?

U ekranizacijama njihovih mladalačkih lutanja zastupljeni su svi životni elementi izuzev

jednog-niko nije išao na hodočašće. Upravo takvo hodočašće prikazano je u

puteševstviju čuvenog Ernesta »Če« Gevare, Argentinca, Kastrovog saborca. Ovaj

»levičarski road movie« prikazuje Čea i Alberta,studente medicine koji, upoznavši

duboku nesreću i bedu ali i lepotu svog kontinenta, postaju revolucionari jer je to u

Latinskoj Americi, pritisnutoj vojnim huntama, dokaz ljudskosti.

Slavni »Če« je filmom Oskarovca Valtera Saleša (»Centralna stanica«), iako je već

nakon pogibije u sukobu sa bolvijskom vojnom huntom i CIA postao ikona nemira 1968.

godine i nezaobilazan ukras miliona studentskih soba, definitivno kanonizovan.

Impulsivan, inteligentan, romantičan, human (antologijska scena u kojoj pliva do kolonije

leproznih) Če, koji u ratu nije štedeo zarobljenike, ovde ne liči na sebe ali liči na svoj

kontinent, sav u crno-belim protivurečnostima. No, politiku na stranu, dinamike i

duhovitosti, divnih i surovih predela kao i priče o pravom prijateljstvu ovde ne nedostaje.

Kao kuriozitet valja spomenuti i film koji je kvalitetan dvosatni trejler »Motocikliste«

(prikazan na ovogodišnjem FESTU) , »Putovanje sa Če Gevarom« Đanija Mine.

Ocena: 4

JUG-JUGOISTOK

Režija: Milutin Petrović

Uloge: Sonja Savić, Miloš Lolić, Puriša Đorđević

Sonja Savić se vratila u Srbiju, u ulozi Sonje Savić koja se vratila u Srbiju da traži

svoje dete za koje nije sigurno da li postoji ili ne. Da, autor ovog članka ne halucinira,

ovo je početak filma “Jug-jugoistok” a dalje sledi: otac (mogući) deteta (koje postoji a

možda i ne) je ministar inostranih poslova, povezan sa Predsednikom, čuvenim “Idolom”

  7  

Srđanom Šaperom i francuskom agenturom reditelja Žan Lik Godara. Eh,da u igru ulaze

i retko časni inspektor Despotović kao i penzionisani šef DB-a, Đorđević.

Nelogično? Ne, tipično srpski. Ceo film, kao i naša virtuelna stvarnost,

konstruisan je kao džinovski “McGuffinn”. Rezultat je ne sukob oko nečeg misterioznog

(mekgafina), kao u kultnom Hičkokovom delu “Sever.-severoistok” već potpuni,

namerno izrežirani haos koji živimo. Otud i poigravanje sa živcima gledalaca u

nedoslednoj naraciji, skretanju u sporedne tokove radnje, jurnjava kroz avalske šume,

hod po ivici simsa hotela “Moskva”, snajperista u avionu ali i aluzije na atentate na

Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Ali, s druge strane je imitacija, parodiranje, songovi

iz pinkovske “Nikad izvini” i naslovne strane žute štampe. Smešno? Ovakav smeh se

zaglavljuje u grlu. I onda shvatite-treš i triler!I dalje smo u onoj Srbiji iz prvog, takođe

hrabrog i niskobudžetnog filma “Zemlja istine, ljubavi i slobode” ali, dok nas Milutin

“Heroj” Petrović na to podseća, možda i ima nade

OCENA: 5

OLD BOJ

(Old Boy)

Koreja

Reditelj: Park Čan-Vuk

Uloge: Čoi Min Sik, Li Vu Džin

Biznismen, kidnapovan, provodi u privatnom zatvoru petnaest godina. Žena mu je

ubijena, kći nestala. Nakon izlaska iz zatvora dobija gomilu novca i mobilni telefon.

Zašto? Zbog čega je robijao?

U katalogu filmskog festivala u Minhenu, reditelj “Old boja” je opisan kao:

“najopasniji filmadžija na svetu”. I, nisu bili daleko od istine: spojivši doživljaje grofa

Monte Krista, ronina, lutajućeg samuraja, antičku tragediju i junake iz romana

Dostojevskog u jednu celinu, Park Čan –Vuk (inače diplomirani filozof) je publici

servirao ubitačni koktel. Iako crn, depresivan, ovaj film ide duboko do najvećih ljudskih

strahova prikazujući da razlike između tamnice i “slobode” danas, više i nema.

Ali, ako ste mislili da je ovo “filozofski” film prevarili ste se. Snažne i na momente

smešne scene u kojima se koriste sve istočnjačke borilačke veštine plus zidarski čekić

nižu se, u maniru kompjuterskih igrica, jedna za drugom.Poigravanje sa sudbinom,

  8  

kontrolisanje tuđih života od strane multinacionalnih kompanija, sve su to samo sitni

delići u ovoj slagalici. Naravno, neću vam reći kraj filma (ovo je potpuno subjektivno)

ali, što bi rekao Dr. Spock: “That’s not logical!” Uostalom, pogledajte, jer o ukusima ne

treba raspravljati a za filmadžije u kreativnoj krizi-upišite filozofiju, pomaže!

Ocena: 4(TIME OUT, 2005)

POSLEDNJI DŽENTLMEN-LUTALICA

Prva stvar koju treba zaboraviti ako se odvažite da pogledate “Korta Maltezea” je

klasična predstava crtanog filma po uzoru na Diznijevu produkciju, recimo. Naravno, u

vreme kad budete držali ovaj članak u svojim rukama Korto će odavno odjedriti iz

bioskopa i možda se “iskrcati” na nekom DVX-“ rezancu”. Nije aktuelan, brzo je

došao, brzo prošao,pa, čemu onda priča o njemu? I ko još čita taj strip, i zbunjuju me te

oštro crtane face koje se tu pojavljuju i znate li da je Hugo Prat, autor ovog stripa umro

pre osam godina, i taj Korto je jedan krajnje samoljubiv tip, non stop nešto kulira, nema

mišiće a i ne nosi triko kao što dolikuje pravim strip-junacima? Jeste, tako je. Ali nije.

Kad je reditelj Paskal Moreli odlučio da ekranizuje epizodu “Korto Malteze u Sibiru”

pred njim je stajalo pet godina posla i naizgled nerešiva enigma: kako oživeti Pratov

svet? Razmena pogleda, škrta a ipak rečita mimika, duge pauze, krajnje ozbiljna priča,

jaki monolozi, sve to čini ovaj strip i sve to može samo da smeta crtanom filmu. Na svu

sreću, baš ta artificijelnost je bila dragocena inspiracija reditelju i pred nama se ukazuju

ljudi, mase ljudi (scene ulica u Hong Kongu, npr.) koji se kreću kao marionete, zagasite

boje dominiraju, u kontrastu sa somnabulnom prirodom prikazanom u sfumatu, sjajna

psihodelična scena šamanovog prizivanja duhova, ima i dosta akcionih scena, mnogo

“krvave poetike” prošarane ironijom po uzoru na Fulera i Pekinpoa. Ipak, ono što je

najzanimljivije je da se animacija u ovom filmu nije, u stilskom smislu, značajnije

pomerila od sedamdesetih godina prošlog veka što ima svoje opravdanje u činjenici da je

u to vreme Korto i “rođen”, isprva zamišljen kao epizodni lik u “Baladi o Slanom Moru”

1970. godine. I, da, kad ne puca, Korto se stvarno nigde ne žuri.Neobično.Iz kog je on

filma?

  9  

Prepričati film? Jurnjava za vozom punim zlata dinastije Romanovih kroz

Mandžuriju i Mongoliju. S jedne strane Korto i njegov polu-prijatelj -polu-neprijatelj

dezerter iz rusko-japanskog rata 1904/5 Raspućin, s druge strane svi ostali: kineska

armija, tajna udruženja, odmetnuti carski oficiri, baron Fon Ungern –samozvana

reinkarnacija Džingis –Kana, boljševici, sve to nadgleda britanska obaveštajna služba….

Ali, sav taj metež nije bitan za celu priču. Ko je bitan? Onaj uobraženko u mornarskom

kaputu sa večitom minđušom u uhu i cigaretom u ustima koji se zove Korto?

Na svojim putešestvijima koja otpočinju u La Valeti, na Malti 10. Jula 1887.godine

a završavaju u Španiji 1936/7 za vreme rata između republikanske vlade i fašista, ovaj

sin velškog mornara( sa druidskim porodičnim stablom koje seže do Merlina) i

Romkinje iz Andaluzije opisao je pun krug jednog vremena. Nimalo slučajno, Korto je

rođen u vreme lutanja svog omiljenog pesnika Artura Remboa i nestao boreći se na

strani Republike (poginuo?) u vreme sloma ideja da u Evropi svaki narod raspolaže

svojom sudbinom i da je moguće izbeći rat globalnih razmera. Sa Kortom, na simboličan

način, prekida se linija koju su zacrtali vitezovi-lutalice, avanturisti, vagabundi, a

nastavili je Bajron sa svojim »Čajld Haroldom«, Rembo, Džek London i Ernest

Hemingvej a samim tim nestaje romantični heroj i »r« od romantičnog u 20. veku.

Svima je pisano, ali nekima je pisano samo ono što sami napišu, replika koju

izgovara Omar Šarif u »Lorensu od Arabije«, apsolutno važi za Korta koji se rodio bez

linije sudbine na dlanu. Zato je bodežom urezao onakvu kakva mu je odgovarala i na tom

putu upoznao: Džeka Londona, Staljina, Hermana Hesea. Prisustvovao je pogibiji

Crvenog Barona, najtežim i najvećim bitkama Prvog svetskog rata, švercovao robu za

kineske »Trijade« ali i naoružanje za Irsku republikansku armiju (uticaj Kortove keltske

polovine?), upoznao se sa tajnama vudu- magije, druidskih čini, kabalističkih i šamanskih

vradžbina.Iako na izgled nezainteresovan, pun ostrvskog humora, Korto je uvek protiv

zla, tražeći nešto malo preostale humanosti i izazov, naravno.

Da ne zaboravimo: u slobodno vreme je čitao Kolridža, Dantea, Bokača,Šekspira i

upoznao mnogo lepih i zanimljivih žena, po pravilu fatalnih. Što se brodova tiče, za njih

važi isto pravilo kao i za žene: Kortove posade su po pravilu ostavljale svog kapetana

negde na pučini, u najboljem slučaju.

  10  

Zanimljivo je da je Hugo Prat (rođen 1927), kao i Korto, mešovitog, anglo-

francusko-italijanskog porekla, imao buran život, obeležen u mladosti mobilizacijom u

Musolinijevu fašističku vojsku a zatim »stepovanjem po meridijanima« od Australije,

Argentine, Velike Britanije, do Italije i Švajcarske.Jedino ga je Venecija, rodno mesto

njegove majke, kao i Korta, uostalom »činila lenjim«. Da li je Korto Pratov alter-ego?

Možda treba okrenuti pitanje.

Bilo kako bilo, »Korto Malteze«, i kao strip i kao crtani film, predstavlja mesto na

kojem se, u postmodernističkom maniru, strip tj.crtani film, najviše približio književnosti,

filozofiji, religiji zadržavajući pritom svoje osnovne postulate. Planirana televizijska mini

- serija o Kortu reditelja Dejvida Karerasa u britansko-kanadskoj koprodukciji (Korta će

igrati Vigo Mortensen, Aragorn iz »Gospodara prstenova«) govori da se priča o

poslednjem »džentlmenu lutalici« nastavlja. Doduše, ne po želji autora. Hugo Prat je

svojevremeno tvrdio kako bi igrani film o Kortu bio skoro nemoguć ukoliko Korta ne bi

igrao Dejvid Bouvi!

(2005. »ZNAK«)

  11  

FEST 2005

BIO JE FEST A NA FESTU…

Ako će zbog nečega ovogodišnji FEST ostati zapamćen, pored enormnog broja

koprodukcija (od dve do šest zemalja), onda su to dve paradoksalne činjenice. Prva je

ovaploćena u pojavi bioskopskog super-eks-tapkaroškog -heroja Festmena, simbola koji,

po garderobi, kožnom mantilu i crnom šeširu širokog oboda, podseća na iždžikljalog

gestapovca Smolhauzena, pomoćnika Her Flika iz čuvene humorističke serije “Alo,alo”.

Doduše, možda je neko pokušao da kopira Senku, strip junaka, ovaj put bez famoznog

šala i jezivog smeha? Ni prvo ni drugo ne služe na čast originalnosti, to je sigurno. Drugi

paradoks FESTA je mnogo (ne)srećniji: Srbi spasiše program! Tačnije, s obzirom na

snagu naše kinematografije i veličinu zemlje kojoj pripadamo, možemo, na osnovu

prikazanih, niskobudžetnih filmova, biti više nego zadovoljni jer su upravo oni uticali da

jezičak na klimavoj i loše baždarenoj vagi pretegne na pravu stranu i sve prođe sa

prosečnom ocenom.

Objašnjenje? Ne, nisu drugi toliko loši pa smo mi samo zbog toga bolji već je reč o

krajnje ozbiljnim, celovitim i umetnički vrednim ostvarenjima koja teže da odu “do

kraja” i samim tim katarze, bez obzira da li je u pitanju “potkazani život”, patricid i suicid

(slično “Iluziji” Svetozara Ristovskog) u, i zvanično, najboljem filmu FESTA (“Buđenje

iz mrtvih” Miše Radivojevića), narator koji, proučavajući svet porno-gerile, na kraju i

sam u snima “švedski akcioni” ( “Made In Serbia«, Mladena Đorđevića), male ljudske

  12  

priče na ivici tragikomičnog (kratak film Stefana Arsenijevića iz, inače, kao celine,

osrednjeg i nepovezanog istočnoevropskog omnibusa »Izgubljeno-nađeno«) ili žanrovski

i razumski isprostituisana politička stvarnost krunisana lutkarskom tv-serijom »Nikad

izvini« ( »Jug-jugoistok«, Milutina Petrovića). Zbog čega ova glomazna i podacima

krcata rečenica? Zato što je katarza upravo ono što je FESTU nedostajalo.

'NAKO

Nažalost, ovaj međunaslov je narodska definicija najvećeg broja filmova koji su

prikazani u redovnom programu a samo nekoliko ostvarenja se izdvojilo po svojoj

jedinstvenosti. Ne uzimajte ove oštre reči kao jedino merilo ali, izuzetno je značajno

videti, ponavljam to još jednom, film koji ima katarzično dejstvo, ne samo zato što

izaziva, aristotelovski, sažaljenje i strah već i zbog pročišćenja koje dolazi sa spoznajom

realnosti sveta. Taj trnovit put vodi kroz ekstremno crnilo ili ekstremnu belinu ili kroz

one filmove u kojima se ljudi bore da žive život sa velikim »ž« pa makar ih to i ubilo.

Ovakvi primeri nisu samo spisak lepih želja autora ovog članka nego ono čemu je,

matematički rečeno, težilo preko 80% autora na FESTU a uspeli samo retki, odabrani

reklo bi se. Odgovornost neuspešnih je veća kad se navedu problemi koje filmovi,

podeljeni u tematske celine koje ih programski nisu dovoljno definisale, tretiraju: raspad

porodice, ekonomska kriza, globalizacija, najuticajnije istorijske ličnosti proteklog veka

(Hitler,Če, Kastro), otuđivanje. Sve u svemu, defilovali su kroz filmove seks, novac,

nasilje, depresija ali, više kao zanimljive kulise nego kao konkretno sredstvo pomoću

kojeg nešto treba reći. Vinarski rečeno: bilo je vrenja al' opet dobismo širu.

U čemu je problem? Nedostatak rediteljske hrabrosti? Robovanje viziji »autorskog

filma« iza koje stoje lepi kadrovi ali ne i priča? Pijani scenarista? Šalu na stranu, osnovni

problem »'nakih« ali i loših filmova kao što su «Svet« Dži Žang Kea, »Antares« Geca

Špilmana, »Viski« Rebelje i Štola, »U Kazablanki anđeli ne lete« Mohameda Aslija,

»Malog neba« Marije Viktora Menisa ili »Duhova« Kristijana Pecolda (da navedemo

samo neke od brojnih primera) upravo je u tome što je priča razvučena, nedosledna i, »da

je samo ova kockica bila tu« film bi, ako ništa drugo, imao prolaznu ocenu i, da

parafraziram aforističara Milana Beštića »bio jedan od mnogih a to nije malo«. I, da ne

mislite da sam zaboravio- Tešinov »Vremena se menjaju« koji je otvorio FEST spada,

sasvim sigurno, uprkos Katrin Denev i Žeraru Depardjeu, u istu kategoriju.

  13  

Razlog ovakvog »skretanja« u brojnim filmovima valja tražiti i u »umetničarenju«

nasuprot zanatu (što rediteljska profesija u osnovi i jeste), doslovce ili krajnje pogrešno

tumačenim pravilima »Dogme« (»Subota u jednom kadru« Matijasa Bizea), insistiranju

na pseudodokumentarnosti ili, u slučaju Tea Angelopulosa i Abasa Kjarostamija i

njihovih sledbenika, težnji prema starohelenski epskom tj. istočnjačkoj »lepoti i filozofiji

slike same po sebi«. Nije samo Evropa »bolesna«, gospodo! U Latinskoj Americi i Aziji

duvaju isti vetrovi.

Napomenuo bih da je ponegde problem u filmu ležao i u težnji da se napravi dobar

biografski film umesto da se prednost da priči a od »prave biografije« (ako takva uopšte

postoji) engleske spremačice koja je »pomagala devojkama« ili američkog seksologa

iskoriste dramaturški zahvalni elementi. Takvi problemi prisutni su u delima poznatih

reditelja: »Veri Drejk« Majka Lija (»Tajne i laži«) i »Kinsiju« Bila Kondona (»Bogovi i

čudovišta«). Šteta, malo je nedostajalo!

MOŽE I OVAKO

Ako će po nečemu, bar meni, ovaj FEST ostati u svetlom (svetlijem) sećanju to je

»Napola« nemačkog reditelja Denisa Gansela (1973) koji je, na samom početku karijere

(prethodno je snimio »komediju za kokice i Koka-Kolu« - »Moj prvi orgazam«!!!),

napravio oštar zaokret i bacio nas dijaboličkom brzinom u 1942. godinu, u školu za

buduću nacističku elitu, sagledavši svo ludilo Trećeg Rajha očima junaka, Fridriha

Vajmara ( obratite pažnju na ime!), isprva tinejdžera zanesenog boksom i nacističkom

ideologijom a, na kraju filma čoveka, zrelijeg od onih koji su po urođenom »naređenje-

izvršenje« refleksu uzimali puške u ruke kao što su danas Evropljani postali robotizovani

»potrošači«. Nimalo slučajno, ovaj film će, po antologijskim scenama i čvrstoj, dobro

povezanoj priči, ostati upamćen u kategoriji filmova ove tematike, rame u z rame s

Šlendorfovim »Limenim dobošem«. Inače, na ovogodišnjem FESTU, Šlendorf sa

»Devetim danom« nije dostigao snagu svog legendarnog dela. I, za kraj priče o »Napoli«,

kratka poruka Američkoj filmskoj Akademiji-ne uručujte»Oskara« Ganselu,

upropastićete ga!

Fransoa Ozon je sa svojim »Pet puta dva« odbranio obraz leve obale Rajne. Iskrena,

snažna, dokumentarnija od mnogih dokumentaraca, precizna i surova priča o vezi i braku

osuđenima na neuspeh. Zašto? Veza je počela, razvijala se, bila u agoniji i umrla u znaku

  14  

preljube, skrivene, otkrivene, prećutno odobrene uz voajerisanje na orgiji, svejedno.

Preljuba uništava vezu, nije li to konzervativno? Možda i jeste ali, bar u slučaju dvoje

ljudi u pet vremenski ispreturanih situacija, neosporno tačno.

Još jedna, rekli bi neki, irska priča. Obnova sukoba u Alsteru ironično nazvanih

»troubles« (»nevolje«) masakrom nad civilima Omaga 1998. od strane »prave« IRA-e

prikazana je u istoimenom filmu u režiji Pitera Trevisa. Jetko, sa odličnom glumačkom

podelom, uz pomoć, ovde scenariste Pola Gringrasa (»Krvava nedelja«) Trevis optužuje

sve-britansku i irsku policiju i tajnu službu, Sinn Feinn i IRA-u, premijere Blera i

Aherna. Zločin je i danas “nerasvetljen”, dokazanim krivcima se i danas, sedam godina

kasnije, ne sudi a život žrtve, shodno tome, je beznačajan u poređenju sa “velikom”

pričom. Zvuči prilično srpski, zar ne?

Iako znatno zastupljeni, filmovi latinoameričke kinematografije su se, u suštini,

kretali u granicama ovogodišnjeg festovskog proseka. Valjalo bi navesti i životnu priču

mlade Kolumbijke koja u sebi nosi kokain i vanbračno dete u filmu Džošue Marstona

(»Marija milosti puna«). Tu je i »progevaristički« »Dnevnik motocikliste« Brazilca

Valtera Saleša, oskarovca, koji nam ne otkriva »Čea« koji je bez suđenja streljao brojne

protivnike u revoluciji na Kubi već drugu stranu Ernesta Liča Gevare koji je 1952. godine

zavoleo svoj kontinent, sav u krajnostima kao što je bio i on sam i, shvativši njegove

probleme, pomagao bolesnima vozeći se, na svojevrsnom hodočašću, motociklom preko

Anda.

Od azijske produkcije, takođe gromoglasno najavljivane od strane organizatora

(manje neopravdano od skandinavske), izdvojila su se dva filma » Old boj«

Južnokorejanca Parka Čan Vuka, bizaran i, u svojoj čudnovatosti, krajnje uspešan spoj

dogodovština Diminog grofa Monte Krista, Kafkinog »Procesa«, honkonških akcionih

filmova, Dostojevskog, kompjuterskih igrica i antičke tragedije i »borilačko-ljubavni«

»Kuća letećih bodeža« Žanga Jimua. Potonji je, nakon serije »životnih« i monotonih

filmova kao što je »Priča o Kvi Ju« impresionirao filmofile »Šangajskom mafijom« i

naročito akcionim spektaklom- »Herojem« kojem su se pridružili »Bodeži«, bremeniti

efektnim scenama borbe, letenjem kroz vazduh i niz bambusova stabla. Pravi užitak za

ljubitelje ovog žanra. No, oba filma imaju istu manu: nedorečeni kraj.

  15  

Od »starih znanaca i majstora« treba navesti, solidne »Razgovor sa Fidelom« Olivera

Stouna i »gej-hičkokovštinu«» Loše vaspitanje« Pedra Almodovara. Šta to znači

solidne? Recimo samo toliko da ne predstavljaju neki bitniji pomak u njihovim opusima.

Ni napred ni nazad.

Gorke slike zemalja u tranziciji verno su prikazane u »Sezonskom radu« Mađara

Ferenca Toroka i »Češkom snu« Remunde i Klusaka. Fascinacija pornografijom kao

rešenjem egzistencijalnih problema i supermarketom kao novom crkvom dominiraju

ovim malim, opravdano drskim ostvarenjima kojima, uprkos dobro zamišljenoj priči, na

momente »ponestaje daha« i, za razliku od azijskih kolega, spasava ih upravo kraj. Toliko

o dobrim i nešto manje dobrim filmovima. Preostale su samo….

»TRIVIJALIJE«

Naravno, ovaj međunaslov je tačan ako mislite da su nevažne sledeće činjenice:

a) Otkupljen je veoma mali broj filmova sa ovogodišnjeg FESTA

b) Faktički je američka »zavisna« i nezavisna produkcija ostala nezastupljena a

italijanska sa samo jednim ostvarenjem

v) »Trendi« shvatanje nacionalnih kinematografija (Skandinavija, Argentina) nije

poboljšalo umetnički kvalitet festivala

g) Karte su rasprodate za svega nekoliko projekcija što, možda, više govori o brojnosti

festivalske publike

d) Suprotno mišljenju Karla Marksa, kvantitet nije jednak kvalitetu

đ) Priznajte sebi da uopšte niste bili na FESTU i da će vam ovaj članak pomoći u

»intelektualnim« razgovorima sa drugi kvazi-festovcima

e) S obzirom na ovogodišnji FEST - sve vam je oprošteno!

(Književni list, mart 2005)

  16  

SA 2. FESTIVALA EVROPSKOG DOKUMENTARNOG FILMA

EUROPE UNITED

Kao svojevrsno »zagrevanje« pred FEST odgledali smo »Sedam veličanstvenih«,

dakle sedam filmova devet reditelja koji su nam doneli šokantne, potresne, kontroverzne

slike koliko zemalja Evropske Unije toliko i muku tzv. »Zemalja Trećeg sveta«. Etika

gledalaca te njihov odnos prema autorskim svetonazorima su bili u primarnom planu dok

je, negde u dubokoj senci bilo pitanje profesionalnosti, umešnosti i umetničkih ambicija

reditelja. Moram dodati-na svu sreću jer su, »u totalu«, filmovi bili na visokom

zanatlijsko-umetničkom nivou. Preostalo je jedino da se pozabavimo etikom ovih,

očigledno, vrednih ostvarenja, bez obzira na to da ta reč danas zvuči pomalo ofucano.

KO NIJE ZGREŠIO…

Kao rezultat koprodukcije SAD i SR Nemačke i njihovih reditelja Kifa Dejvidsona i

Ričarda Ladkanija nastao je film »Đavolov rudar«, potresna priča o kolumbijskoj deci

koja rade na kopovima rubrika srebra Potosi.Danas, dok čitate ove redove, osam stotina

mališana, metaforično prepuštenih na milost i nemilost Nečastivom (koji u svakom oknu

ima svoj oltar jer Božji glas, po verovanju Indiosa, ne stiže u mračne dubine) rade, često i

po 24 časa, bez prestanka, pod ekstremno rizičnim uslovima. Zbog nečijeg srebroljublja,

jeftinih patika ili trenerki nestaju generacije, u siromaštvu, neznanju, bolesti. Snažna

poruka ovog filma ali i lični napori ove dvojice hrabrih filmadžija (Ladkani se sučio sa

kineskim graničarima na Tibetu, belim ajkulama u Južnoj Africi i svakovrsnim nedaćama

u Kambodži) koji novčano pomažu bolivijsku decu, dali su i sa etičke strane najveću

ocenu filmu.

  17  

Iskrene, intimne priče sa, na prvi pogled mentalitetski hladnog Severa došle su iz

kamera Finkinje Mervi Jukonen (»Mirna farma«) i Litvanca Arunasa Matelisa (»Pre

sletanja na Zemlju«). Iako, na prvi pogled, različite priče-o nestanku farmi i nehumanoj

urbanizaciji Finske (po standardima EU) i deci oboleloj od leukemije, ove bolno iskrene

predstavljaju poziv na humanost i ponovno sagledavanje naših ubrzanih i iskrzanih

života. Iznositi svoju ličnu sudbinu je čin koji se u dokumentaristici nalazi na tankoj liniji

između egzibicionističkog skretanja pažnje na sebe i kreativnog procesa isceljenja. Svako

ko želi da olako donese da li je reč o prvom ili drugom nalazi se u »onaj ko nije zgređšio

neka prvi baci kamen« poziciji.

KO JE TERORISTA?

»Devojka gerilac«, delo danskog reditelja Franka Pjaseckog Polsena govori o Izabeli,

studentkinji koja se priključila Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije (FARC)

koje su, nakon 11.septembra, od SAD, EU ali i Amnesty International-a proglašene za

terorističku organizaciju. Zanimljivo je da je FARC pre toga smatran od EU (a od

Pjaseckog i danas) za borce za slobodu. Ono što je u filmu očigledna istina je da je

Izabela, bila na listi za odstrel represivnog kolumbijskog režima kao i to da je njen

odlazak u FARC bio određen strahom za sopstveni život . Doduše, tolerantan i

kamaraderijski odnos članova FARC prema Izabeli deluje često pomalo isforsirano a

scene borbi protiv kolumbijskih snaga su, na kraju filma, je snimio FARC pa se u motive

dobrovoljaca FARC za pobunu protiv zla u Kolumbiji ne može sumnjati ali je

nepristrasnost reditelja ozbiljno dovedena u pitanje.

Miroslav Janek, češki dokumentaista se u »Ha či pe« pozabavio temom dece u

domovima za nezbrinutu decu, njihovom izmeštenošću iz »normalnog« života, igrama

ukojima dominiraju pijanci, skitnice, sadiste koji su projekcije miljea života njihovih

roditelja. Protkan animacijama i snimcima koje su deca sama napravila, ovaj film

predstavlja kolaž upečatljivih slika koje se ne daju preričati ali je, s druge strane, na

momente nepovezan, zbrkan. Neobičan događaj vezan za projekciju filma bila je dodela

nagrade beogradskog Rotari-kluba zbunjenom Janeku.

NOTE JUGA, SRCE SEVERA

Pomalo razvučena priča o kultnoj grupi »Mahaleo« sa Madagaskara u režiji

tandema Sezar Paeš - Meri Klemans Paeš (njihova izjava»mi pravimo bebe i filmove

  18  

zajedno« bila je najupečatljivija na Festivalu) vezana je za mentalitet ostrva na kojem se

mešaju afrički, polinežanski, indijski, kineski i evropski uticaj. »Mahaleo« peva o nadi

da će se jednog dana u politici te zemlje nešto,jednom, preokrenuti. Svaka identifikacija

je subjektivna.

Duhovit film za koji želite da traje još je »Africa Junajted« Islanđanina Olafura

Johansona i govori o neprilikama trećeligaša koji čine igrači iz afričkih zemalja, Latinske

Amerike ali i dva Srbina! Nedisciplinovani ali talentovani »dođoši« trpe poraz za

porazom, kako zbog omraze sudija tako i zbog svoje nesloge ali se, uprkos svemu, ne

predaju. Postali su Islanđani, nose dosta od svog podneblja i stapaju ga sa novom

sredinom i čini se da su, njima, njihovim islandskim prijateljima, uspela da se pomire

dva sveta.

Evropa se, nakratko, u Beogradu ujedinila. Nije bila samo reč o avanturističkim

pohodima u egzotične zemlje u kojima se traže mesta na kojima se ljudi još bore za ono

što je elementarno a na Zapadu davno zaboravljeno niti o banalnoj autohipnozi kojom se

rešavaju lični problemi. Reč je o potrebi da se nešto drugačije, humanije poruči, potrebi

koja se nije u svim filmovima do kraja materijalizovala. Ipak, nastojanje da se dođe do

svetla predstavlja, samo po sebi, hvale vredan napor.

(Beton, 2006)

  19  

Kritički osvrt na film Mike Aleksića Stvar srca

STVAR PAMETI

Ako se da suditi po prvom filmu Mike Aleksića Stvar srca, vreme naivnih kvizova je

prošlo. Nema više pitanja za tri miliona, pomoći prijatelja, glasa publike. Postoji samo

jedno, ultimativno pitanje: O čemu se radi u Stvari srca? Ko da tačan odgovor dobiće i tri

miliona i silnu lovu rezervisanu za Egzibicionistu godine u Velikom bratu, a maznuće i

onu šargarepu koja stalno mami magarca.

Ako vam gore navedeno zvuči kao sprdnja, sagledajmo to onda iz vizure priče. Reč je o

Aleksi, pripadniku specijalnih jedinica koji se vraća sa ratišta i pred vratima stana koji

deli sa suprugom Jovanom, sudari se sa neznancem. Nepoznati je, čini se, njen ljubavnik.

Ludo ljubomoran, Aleksa sistematski maltretira Jovanu dok je ne otera u duševnu

bolnicu. Slede konsultacije vojnika sa svojom sestrom, monahinjom, potraga za

neznancem u kojoj mu pomažu pripadnici jedinice, zatim povratak u zavičaj (Zlatibor -

ovde verovatno „glumi“ Kosovo) koji Jovanu vodi do duševnog izlečenja, a vojnika do

spoznaje da je „ljubavnik“ niko drugi do on sam. Jasnije? No, tek sada počinju problemi.

Možda stvarna poruka ovog filma i nije bitna, možda je u pitanju sklepana

larpurlartistička građevina koja se jednim trošnim stubom oslanja na citate Tarkovskog, a

drugim na reklamne dokumentarce za naše turističko čudo - Zlatibor. Drugi stub je

kudikamo stabilniji. Zlatiborska priroda je predivno prikazana u svim godišnjim dobima i

majstor fotografije nema čega da se stidi. Kad ne bi postojali priča, smušena poslastičarka

Jovana i muž joj Aleksa-specijalac, Beograd koji uživa u miru, pečeni jagnjići i uskršnja

jaja usred rata, pripadnici (para)vojne jedinice koji osvajaju zamagljene pustoši,

  20  

monahinje koje govore u šiframa pozajmljenim od „sensaija“ borilačkih veština, dakle,

kada ne bi postojalo ono što čini reumatičnu kičmu filma - bio bi to divan dokumentarac

o prirodnim lepotama Zapadne Srbije. Ovako je to ostvarenje koje nas svojim hirovitim

fleš-bekovima i fleš-forvardima bacaka gore-dole, a poruka filma koja na kraju izranja

igra se sa zdravim razumom.

Najtačnije tumačenje ovog filma je da je on, ni manje ni više, poziv na

odbranutradicionalnih srpskih vrednosti (TSV). Elem, zaljubljeni par je onaj idealni duet

koji se još u detinjstvu zakleo na vernost. Venčali se sa trinaest, stali pred oltar sa

osamnaest. Naravno, pred njima je idilična budućnost - iako izbegli, dobili su dvoetažni

stan u centru grada, ona pravi slatkiše, a on, k’o pravi mužjak, ratuje. Oboje su Srbi iz

dijaspore, prožeti nacionalnim osećanjem, a njihova se ranjava srca mogu isceliti samo

ako se vrate na teritoriju s koje su proterani. Reklo bi se, doduše, da njihovi emotivni

problemi ne zavise toliko od povratka koliko od neuračunljivosti manje privlačne

polovine, izazvane, recimo, teškim ratnim traumama. Avaj, ako očekujete objašnjenje u

vidu potresnih slika sa ratišta, grešite. Naša vojska prolazi kroz borbe kao nož kroz sir,

neprijatelj protiv kojeg se bore je nevidljiv, a jedino su njegova zlodela, spaljene kuće,

očita. Šta se sa srpske strane radilo neprijatelju ne zna se, tek, momci iz jedinice su

solidarni sa svojim prevarenim drugom, pravi borci za TSV. Nedostaje samo natpis u

trećem planu: Postanite profesionalni vojnik u Vojsci Srbije.

Ali, kakve su to TSV bez crkve? Glavni junak, kao svaki zdravorazumski Srbin, veruje

da crkva leči um bolje od stručnjaka i kao nagradu dobija neodređene odgovore od svoje

sestre monahinje. Odvodi svoju devojku u zemlju praotaca gde doživljava pravoslavno,

mističko i dramaturški misteriozno isceljenje, nejasno koliko i scene njenog ritualnog

kupanja. Nameće se činjenica da su se nacionalno „kovarnuli“, što je rezultat mističnih

fraza pomešanih sa ritualima starih Slovena, dakle, Vera, Pleme,Duh, Tle, Ona Koja

Rađa i Onaj Koji Pravi Decu Te Ubija Tuđu stapaju se u jedno. Idila može da počne.

Ovakvo tumačenje može nekome ličiti na teoriju zavere, ali ako od Aleksića scenaristički

i rediteljski nisu dati jasni znaci, ako je delo toliko „otvoreno“ u svojim težnjama prema

„umetničkom“ po svaku cenu, onda je svako tumačenje, pa i ovo, potpuno legitimno.

Gorčina i lament („Žali Bože materijalnih sredstava bačenih na film!“) malobrojnih

filmadžija koji su pogledali Stvar srca nisu bitni zbog filma, već zbog parališuće sile

  21  

sterilnog jadikovanja. Svi znamo da filmovi u ovoj zemlji nisu za gledanje već za razne

vrste pranja i recikliranja, svi znamo da „postoji nešto trulo“ u konkursima Filmskog

centra Srbije za nova scenarija, kao i to da su nam godine otete bez izvinjenja, ali to neće

rešiti problem.

Potrebne su nam drugačije priče koje se zaista tiču ljudi, jasan i bolno iskren filmski

jezik, a to može nezavisni, niskobudžetni, urbani film koji je, što su i brojne

međunarodne nagrade pokazale, zaslužio svoje mesto pod Suncem, ali se za njega mora

boriti. Vreme pozivanja na iracionalno i totemsko je (valjda) prošlo, a budućnost našeg

filma je, nadam se, legendarni strip u kojem Kefa (mozak) poentira u prepucavanjima sa

Srletom (srce). No, sve je to na individualnoj osnovi, dakle - stvar pameti.

(Beton, 2007)

Sinemanija 2005

NEKA ISTOK UPOZNA ZAPAD

Gore navedena sintagma, simbol “trijumfa” Niksonove administracije u

otopljavanju odnosa sa NR Kinom može se primeniti i u sudaru “najzapadnije od

zapadnih” kinematografija-američke i, u odnosu na nju “istočne”, evropske. Naravno, sve

se to dogodilo u balkanskoj državici na razmeđu puteva, “špijunskom koridoru” koji su

prvi “overili” Herkul Poaro i Džejms Bond a pred očima posetilaca “Sinemanije” (ime

kompanije koja je sponzorisala feštu zaobilazimo iz razumljivih razloga-nisu platili

reklamu u “Književnom listu”, prim.aut.).

Komercijalno gledano, najavljena kao fešta koja nam premijerno predstavlja 26

filmova (neki od njih i dve, tri godine “stari”) te reprizira “starije” filmove “Sinemanija”

je retko kad mogla da popuni “Sava centar”, ako izuzmemo Dete” i “Plan letenja”. No, to

joj ni nije glavna namena u zemlji u kojoj se možete komotno baškariti na tri sedišta i na

projekcijama holivudskih blokbastera a kamoli na, recimo, remek-delima iranske

kinematografije. Iznenađenja nije bilo: na meniju su preovlađivali anglo-američki

blokbasteri “začinjeni” sa nekoliko evropskih filmova i jednim azijskim odgovorom na

  22  

isprofanisani “Matriks”, “Kešernom”. S obzirom da “Sinemanija” nije takmičenje već

revija najnovijeg i najtraženijeg, okrenimo se više filmadžijama a manje onima koji su

nam prezentovali “mejnstrim”.

Zoro, Zorule…

Atmosfera na projekciji filma “Legende o Zorou” Martina Kempbela bila je šaljiva

koliko i međunaslov. Osnovne škole iz centra i okoline su se preselile u Sava Centar,

aplauz posle svake bravure meksikanskog Robin Huda (i posle “frljoke”, takođe), veselo

srkanje Koka-kole, grickanje kokica a na platnu-gomila oduševljenih Meksikanaca koji

glasaju za priključenje Uniji, srećnih što su postali Amerikanci poslednjeg reda i što je

general Santa Ana izgubio rat i tužni zbog pogibije Dejvi Kroketa. Dovoljno banalnosti

ili treba još? Akcija je to! Tu je i evropski negativac, Britanac Rufus Suel, tu je i najveća

prirodna lepota Velsa, Ketrin Zeta (Bez Filtera) Džons i naravno, Španac Antonio

Banderas, “el mačo grande”. Kao da cela Evropa glumi u sagi o američkom snu u koji se

u njegovoj kolevci više ne veruje.

“Dokaz” Džona Medena je ozbiljan kandidat za “Oskara”(koji je odavno prestao da

predstavlja ozbiljnu nagradu), jedna u nizu saga o tragediji genija, ovaj put o kćeri

genijalnog i umobolnog matematičara (Gvinet Paltrou) kontrolisane od strane svoje

bolesno kalkulativne japi-sestre. Zaokupljenost umom, bio on “blistav”,

“sjajan”,“opasan” ili mozak “Dobrog Vila Hantinga” fascinira s obzirom da je česta tema

u zemlji sa jednim od najlošijih obrazovnih sistema na Zapadu. Priča, prilično

predvidljiva, sa nekoliko lucidnih momenata npr. istovremeno otkriće formule od strane

oca i kćeri, ne donosi ništa novo osim priče o društveno prihvatljivom,lukrativnom ludilu

biznismena i golišavih zlatnih statueta.

“Nasilnička prošlost” Dejvida Kronenberga, krvava i realistična, ima jasnu poruku:

morate ubiti svoju prošlost da bi bili nov čovek što eks-član irske bande (Vigo

Mortensen) i čini ubivši celu bandu i rođenog brata (odlična uloga Vilijema Harta). Sledi

povratak porodici i nastavak proživljavanja palanačkog američkog sna.Ništa se nije

promenilo-jedino je gangster drugi čovek. Toliko nerealno, toliko uljuljkujuće, toliko ne-

kronenbergovski!

U tipična holivudska rešenja spada i ekranizacija Dikensovog “Olivera Tvista”

Romana Polanskog. Inspirisan svojom potresnom sudbinom (nalik sudbini njegovog

  23  

zemljaka,pisca Jižija Kosinskog) za vreme Drugog svetskog rata, Polanski je, ako se po

nečemu može izdvojiti, dao ovom filmu više “gotičkog” kao i idealnog Fejgina

(glumačka podela je polovina filma), Bena Kingslija.

Dokaz da su se “Istok” i “Zapad” susreli, sa tipičnom američkom apologijom

porodičnih vrednosti i “amelipulenskom žvakom” je “Elizabettaun” Kamerona Kroa. Ono

što je novo je fin, crn humor i činjenica da možete biti voljeni i kad izgubite godišnji

budžet Srbije (i nije neka para!) u zemlji u koja prezire gubitnike. Da dodam da je gluma

Orlanda Bluma sa svojim usponima i padovima ličila na EKG teškog srčanog bolesnika i,

da, kao i svima, i meni se dopala Kirsten Danst “pojevši” Bluma na platnu. Ka

saharinskom ishodištu su stremili i filmovi “Iznajmljeni dečko” Kler Kilner sa nešto

nakalemljenog britanskog šarma i pričom o muškoj prostituciji, i Soldinijev “Agata i

oluja”, evropski “do pred kraj”.

O Gilijamovoj “Braći Grim” drugi put, verujte, dugo bi to trajalo a odvelo bi nas do

korena montipajtonovštine i definitivne potvrde da je najengleskiji izvozni artikl

dizajnirao Amerikanac.

Politički (ne)korektni i konkretni

Onomatopejični naslov “Kis,kis, beng, beng” Šejna Bleka, obećava tri “š” Holivuda

(šora, šega i….). To smo i dobili, badi-badi film čiji su protagonisti propali lopov i

islednički antitalenat i baksuz(odlični Robert Dauni Džunior) i homoseksualni detektiv

(Val Kilmer) ili, da citiram reči upućene saslušanom:”Ja sam gej, on je Njujorčanin-

naj…. si!” Igrajući se i pre, u scenariju “Poslednjeg američkog skauta”,npr., svim

predrasudama i pritom kritikujući američku naoružanost do zuba koja je dete Čarltona

Hestona i sličnih, Blek je uspeo da združi odličnu zabavu i kakvu-takvu poruku

Paranoja 11.septembra usađena je u “Plan letenja” Roberta Šventkea i igra se sa

nervima gledalaca do poslednja dva minuta filma i tu je ovaj mračan, ekspresionistički,

“evropejski” režiran film doživeo svoj poraz.Šteta i zbog jedne od najboljih uloga Džodi

Foster i zbog kritike društva koje, samoživo, proglašava majku koja traži svoje dete koje

je nestalo u avionu za ludu, tuku je, žele da je ubiju da bi se posle pokazali dobrim i

punim razumevanja. Izvinjenje sve rešava, Arapin joj pomaže oko prtljaga, patetika od

koje se okreće stomak! Ono što spašava film i pomera nas korak dalje je činjenica da je

glavni negativac američki šerif, predstavnik vlasti željan novca koji, koristeći paranoju

  24  

naroda, pljačka i ucenjuje. Svaka sličnost sa Srbijom je namerna i,konačno -Amerikanac

negativac!

“Mletački trgovac” Majkla Radforda, šta reći o tom filmu? Snimljen u maniru

reprodukcija slika venecijanske škole, turoban i teskoban, ovaj film predstavlja jednu od

“nastavnih ekranizacija” i ništa više od toga. Al Paćino kao Šajlok blista tek na

momente(slična sudbina snašla je i De Nira u psiho-trileru “Žmurke”), Ajrons i Fajns se

mogu približno isto rangirati, prevrtljivost mletačkog sveta je površno prikazana a poruka

filma se, sa poetičnim završetkom koji može ali i ne mora stajati tu, jednostavno potire.

Suština drame, priče o opljačkanom čoveku koji može biti ubijen bez razloga ali ne sme

proliti nijednu kap mletačke krvi, bledi na račun pseudoromantike. Natpis na početku

filma, o jevrejskom životu u getoima Evrope je školski, ofucani primer na koji niko ne

obraća pažnju već na konkretna zbivanja na platnu. Ovaj film nije ni dobar ni loš, ni pro

ni antisemitski jednostavno, to je školsko ostavrenje bez onog “šta je reditelj hteo da

kaže.”

Suze sina razmetnoga

Videlo se u delu Žan Pjera i Luka Dardena, “Dete”, zakićenom kanskom

” Zlatnom palmom” ponešto od uticaja ranih filmova Kena Louča, ponešto od “dogme” i

mnogo od monotonije i večitog pitanja: “Zašto Evropljani moraju da socijalne teme

tretiraju na dosadan način?” I te suze “sina razmetnoga” koje spajaju uličnu propalicu

koja je htela da proda svoje dete i njegovu majku, nisu li one samo još jedan kompromis

“Istoka” “Zapadu”,povratak porodičnim vrednostima i mogućnosti oprosta grehai nešto

punijih blagajni? Nije li to patetično, na kraju krajeva?

Sve u svemu, mnogo se pucalo i mnogo se praštalo na ovogodišnjoj “Sinemaniji” i još

više gledalo kroz prste slavnim imenima u produkcijskim kućama Holivuda i Evrope.

Svega je bilo osim jasnih stavova, ideja, igralo se na “zicer”.Treba dozvoliti sebi

mogućnost da se pogreši i veruje, pa makar to bilo pogrešno. Na svu sreću, prisluškujući

razgovore mladih filmadžija i posetilaca nakon projekcija shvatio sam da će i do toga,

jednom, doći.

(Književni list, 2005)

  25  

Prikaz filma »Anđeli 3-Rokenrol uzvraća udarac«

DR. PINKLOVE ILI KAKO SAM NAUČIO DA VOLIM »ANĐELE 3« I

PRESTAO DA SE BRINEM

Rokenrol je sasvim, potpuno, neopozivo, prokleto mrtav. Rokenrol je

preminuo.Skiknuo je, riknuo, odapeo, bacio kašiku. Prestao je da bude. Ne udarajte

njegovom glavom o pult, nećete ga probuditi baš kao što ni Džon Kliz nije probudio

papagaja u čuvenom monjtipajtonovskom skeču. I ne tražite pare utrošene za gledanje

»Anđela 3«- nećete ih dobiti nazad. Ne pokušavajte da tužite ekipu za nanetu duševnu bol

jer to nije film već prostoproširena reklama sa spotovima. Džabe vam moralne pridike-

rokenrol je propao još krajem osamdesetih (kako-vidite u kultnom omnibusu), upucali su

ga narodnjaci tokom devedesetih a »Anđeli 3« su ga samo overili u glavu. Eutanazija?

Pa, to je legalno u Holandiji. Na kraju krajeva, ovaj coup de grace počinili su bivši

basista jedne od vodećih domaćih rok-grupa osamdesetih, autor drame o Kurtu Kobejnu

kao i jedan od prvih pankera u Beogradu. Neka im je veselo i »meraklijski«, da citiram

film!

Osnovna priča? Sedamnaestogodišnji lider neo-pank benda (o, da li?), sluđen

bogatstvom, slavom i ostalim mitskim kategorijama, prodaje dušu đavolu a onda dolazi

do trampe duše i tela sa sredovečnim rokerom (sad folkerom) Dorijanom koji je takođe

potpisao kleti ugovor sa »drugom stranom«. I tako, njih dvojica spoznaju naličje

bogatstva i pravo lice ljubavi, dođe do trampe duša putem elektriciteta ( i to u Teslinoj

godini-slučajnost?), iskupljuju se, jedan je budući tata a buduća mama je Seka Aleksić,

drugi je srećno zaljubljen u devojku s kojom je zajedno piškio u pesku i to je to. Rokenrol

  26  

trijumfuje, opšte veselje, čak i ljubitelji turbo folka uživaju jer doživljavaju čudesnu

transformaciju u rokere.Pa da, rok, folk, sve je to slično, takoreći isto-udri žice, urlaj,

»uzmi novce i bježi«.

Inače, zanimljivo je da je i u ovom nastavku dobro slabo (do pred kraj) a da zlo drži

apsolutni primat . Dobri su stoga bogobojažljive budale koje mole Stvoritelja za gitaru i

demo (kao da Bog nema pametnija posla, recimo da peca u obličju Vlade Divca) a

hepiend »na poene« stoga deluje neuverljivije. Zlo, s druge strane, priznaje sve gadosti ali

se ne određuje prema jednom svom produktu-narodnjacima dočim je rok delo nečastivih

sila koje prizivate kad unazad odsvirate bilo šta a ne samo prokazani »Stairway To

Heaven«. Doduše, ako se iskupite boraveći u telu narodnjaka, onda je vaš rokenrol

božanski a možda vas pozovu u »Grand show« ili dobijete tu čast da se vrtite na »Pinku«.

By the way, nije li vam čudno što su oficiri koji idu da svedoče u Hagu i vole Slobu

simpatičniji od njihovih (soft)rokerskih sinova koji pevaju, parafraziram: »Moj deda voli

radikale, volim dedu zato što je isti ja«? Ko je još rokersku karijeru započeo svirajući

umirućim penzionerima i šta je buntovno u pesmi u kojoj deca konzumiraju dop dok su

roditelji na seljačkoj svadbi u unutrašnjosti? I kakva je suštinska razlika između

saharinskog roka i narodnjaka? Toliko pitanja na koja niko nikad neće odgovoriti.

Žanr? Prihvatam mišljenje po kojem se ne pristaje na sužavanje umetničkih sloboda

uskim žanrovskim odrednicama. Ipak, neke odrednice moraju postojati. »Anđeli 3« je,

pre svega, žanrovski melanž koji, kao najznačajnije, poseduje elemente tinejdžerske

komedije i muzičkog filma te parodije. Ipak, ti elementi su ovde u potpunoj koliziji tako

da se »sentimentalni« pasaži smenjuju sa predugim muzičkim numerama koje podsećaju

na spotove kakvi su pravljeni krajem sedamdesetih prošlog veka, reklamama za gomilu

artikala koje neću spominjati (eto nas u osamdesetim, kad je »Povratak u budućnost« bio

film-reklama slavnog bućkuriša) i omažima prvim Dragojevićevim »Anđelima«. Mora

se priznati da »Anđeli 3« , pritom sav u zamagljenoj, mračnoj atmosferi koja ne

odgovara maniru našeg »ružičastog talasa«, na prvi pogled stoje kao izolovana pojava u

našoj kinematografiji. Ako bi se tražila neka tanka, gotovo nevidljiva nit koja ga veže sa

nekim drugim domaćim ostvarenjem onda bi to definitivno bilo »Slatko od snova« a

vezuju ih kako scenarista tako i spajanje nespojivog, s tim što je »Slatko« promovisalo

folk zvezdu dok je ovde reč o promociji ružičastog turbo-tehno-porno-karasevdaha.

  27  

Objašnjenje prezentovanog haosa može se uvek naći u takozvanom subverzivnom

delovanju. Ovakav izgovor bi dao svaki brucoš FDU koji je juče našao termin

»subverzija« u Vujaklijinom rečniku. Naime, Dragojević&comp. su iskoristili sistem da

bi satirično prikazali, krajnje bizarnom estetikom, Srbiju 21. veka i pritom lukavo naveli

producenta filma da plati sopstveno blaćenje. Pa da, kad god uradite nešto čega bi se

drugi zastideli vi spomenite kemp ili treš.Touche! Pravda i u stvarnosti pobeđuje! I bogati

plaču a siromašni su srećni! Život je latinoamerička serija (to što se niko ne seli u

Latinsku nego u Severnu Ameriku je druga priča) baš kao što to »Anđeli« kažu. Ko bi to

rekao? Sistem funkcioniše toliko dobro da vas plaća da se borite protiv njega. Ko zna,

možda se i producent, kao Dorijan, setio dana svoje rokenrol slave, preporodio se?

Sumnjate? I ja. Ono što gledamo u »Anđelima« je priča o preventivnom napadu na

samog sebe.

Da pojasnim na jednom primeru: studio »Grand šoa« je toliko karikaturalan da se ne

može više iskarikirati a ako ga karikirate onda prelazite tu granicu, niste više odbojni a

publika govori »da, kako da ne, sve je to mnogo lepše u stvarnosti«. Zaključak: bolji ste

od svoje najgore kritike čiji ste, opet, vi autor. Lasvegaski rečeno: »(Pink) House always

wins«. Shvatate lepotu sistema? Mnogo se priča (ovde i previše, uglavnom stare

doskočice koje igraju žmurke sa pančlajnima) a ništa se ne menja. Spomenimo i

narodnjačke bahanalije-njihova prenaglašenost je zabavna, prosto vam dođe da

»povučete« crtu ili dve, neki zato što u ovom filmu kokaina ima više nego u celoj

Kolumbiji, neki iz očaja što to gledaju.

Zaboravite na trenutak šmrkanje, opijanje »tomahavcima«, bensediniranje, popijte

šečera i vode i pogledajte istini u oči: producent , oličen u televizijskoj kući koja je

obeležila najgore godine naših života, nije usamljen. Problem današnje Srbije jeste u

tome što je došlo do »pinkizacije« vodećih televizija. Ništa čudno u društvu u kojem se

ubice i dalje šetaju na slobodi, plutokratija diktira sve do tempa disanja ,najviši zakonski

akti proturaju ispod tepiha a u medijskoj baruštini dave najviše upravo obrazovanje,

kultura i rokenrol. Pravdanje »ružičastih« postupaka zakonima tržišta, rejtinzima,

sponzorima, reklamnim prostorom jeste deo dimne zavese iza koje se krije zatupljivanje

auditorijuma i »savezi elita« (čitati Frica Fišera) kojima, iz političkih i ekonomskih

razloga odgovara zemlja sa što manjim brojem obrazovanih, inteligentnih, kritički

  28  

raspoloženih ljudi, društvo masa željnih autoriteta i sklonih lakoj zabavi, nešto kao

Vajmarska Republika pred Hitlerov dolazak. »Anđeli 3« je ništa drugo do loša zabava

takvog društva kojoj ni natpis »aplauz« koji jedan od scenarista u filmu drži ne bi trebao

da donese ovacije. Možda bi vi rekli »well, whatever, nevermind«. Voleo bih više da

kažete: »I do mind bollocks!« ali izbor je na vama. (Beton, 2007)

Sa FEST-a

BILI SMO PONOSNI GUBITNICI!

I ovaj FEST je, kao i prethodne uostalom, obeležila velika količina ostvarenja koja

ne odskaču od ocene „solidno“ ili „osrednje“ koju može da da nepostojeće stvorenje koje

zovemo „prosečni filmski gledalac“. Novinarskih „preski“ je bilo više no ikad baš kao i

falsifikovanih legitimacija a komentari koje smo docnije slušali po kuloarima pokazuju

da bi bilo bolje da su neki „pravi“ novinari dali svoje legitimacije „lažnoj“ sabraći. Nije

neka novost ni to da se podigla opšta povika na organizatore i producentske kuće koji su

na FEST dovukli uglavnom ostvarenja „mejdžorsa“ te da je film malih kinematografija

bio u zapećku ove godine više no ikad pre.

No, ne treba suze roniti nad prolivenom kafom (naročito ako je novinarska, besplatna)

i valja sagledati realnost u kojoj se FEST obreo: festival mora od nečeg (čitaj-hitovi)da

živi. Mnogima izgleda utešno činjenica da su neki filmovi, upravo zahvaljujući FEST-u

dosegli zenit jer ih je gledalo više ljudi no što bi ih ikad gledalo u redovnoj bioskopskoj

produkciji. Bilo je, dakle, svega toga na FEST-u, pa i ponekog zalogajčića za filmske

sladokusce. Stoga mi ne zamerite što sam, kao jedan od pomenutih gurmana, podelio ovaj

članak na zalogaje plus neizbežni gutljaj (gorkog) vina na kraju.

PRVI ZALOGAJ

Gorak ali istovremeno i osvežavajuć (ne, ovo nije reklama za poznato bezalkoholno

piće) bio je film Srdana Golubovića „Klopka“ koji smo videli na samom otvaranju. Prvi

put je, i to s razlogom, nakon više od dvadeset godina domaći film otvorio smotru. U

potresnoj, trilerski ispričanoj priči „Klopke“ prelomila se stvarnost tranzicione Srbije u

kojoj i dalje postoje velike imovinske razlike a naručena ubistva nipošto ne predstavljaju

deo prošlih vremena. Zapravo, u Srbiji ne može nikad nastati čist „krimić“ jer sve što je

  29  

kriminal ima veze sa politikom a politika sa tajnom službom a narod živi jedan te isti

triler već poslednjih dvadeset godina. Ne treba smetnuti s uma da „Klopka“ pored

trilerske poseduje i duboko ljudsku dimenziju, filozofsku koja tako neodoljivo podseća na

„Zločin i kaznu“ samo što ovde nije u pitanju izbor između pristajanja i nepristajanja na

društvene obrasce već između života i smrti svog deteta. Zbog toga je „Klopka“ žestoka

kritika nehumanog društva u kojem se preživljavanje ne razlikuje bitnije od borbe za

mesto u lancu ishrane.

Hvale je vredan i dokumetarac „Zabranjeni bez zabrane“ Dinka Tucakovića i Milana

Nikodijevića sa presekom cenzurisanih ostvarenja i barem simbolično i na tren

ispravljena nepravda. Naravno, spisak intervjuisanih filmadžija i zabranjenih dela nije bio

potpuno zaokružen ali je ovaj film, za sada, najcelovitiji dokumentarac posvećen delu

istorije našeg filma koji je bio najkreativniji i, samim tim, najprokazaniji.

Otkrivanje ljudskog u odljuđenom svetu je srž „Života drugih“ nemačkog debitanta i

zasluženog„oskarovca“ Fon Donersmarka. Nekima nije umakao utisak da su već videli

priču („Profesionalac“ od Kovačevića) o uhodi tajne službe ( istočnonemačke „Štazi“)

koji, prateći disidenta, postaje njegov skriveni obožavalac a potom i diskretni saveznik.

No, za razliku od Kovačevićevog dela, „Život drugih“ nema ispovednu formu i patos već

se drži na distanci od junaka, suzdržano.Jednostavno, poruka ovog filma može biti

snažnije primljena ako se okanemo sentimentalnih prisećanja na vremena kad su reči i

misli bile najvažnije oružje za urušavanje tiranije.

„Životu drugih“ se, po kvalitetu i geografskom poreklu pridružuje Štajnbilerovo

„Zimsko putovanje“, povremeno usporen film koji govori o rezigniranom, teško

depresivnom biznismenu čiji život strmoglavo kreće nizbrdo nakon prevare imaginarne

firme iz Kenije. Ovo ostvarenje svoju upečatljivost u velikoj meri duguje furioznoj

energiji glavnog glumca, Jozefa Birbihlera. Zanimljivo je da je zapaženu ulogu ostvarila

i omiljena Fasbinderova glumica, Hana Šigula. Nemački film je pobrao veliki broj

afirmativnih kritika i sa filmovima „Kuća uspavanih lepotica“ i „Slobodna volja“. Rame

uz rame s njima su „Elementarne čestice“, po romanu Mišela Uelebeka. Iako, kao i drugi

nemački filmovi prikazani na FESTU, sadrže osnovne postulate dobrog ostvarenja: izbor

glumaca, životnu i zahvalnu priču, zanatski potkovanu režiju, „Čestice“ poseduju i

  30  

problem naracije koja je više romaneskna no filmska. No, ovaj problem nije toliko

presudan u odnosu na pobrojane prednosti.

DRUGI ZALOGAJ

Ovaj deo filmskog menija je neizbežan i mada nekima prija koliko i pivo na prazan

stomak mora se neodložno spomenuti. Kineska mudrost da, ako treba da progutate

nekoliko žaba prvo morate progutati onu najveću ogleda se, gle čuda, u kineskom filmu

„Mrtva priroda“. Šta reći ako pratite sat vremena radnika koji traži ženu a onda, bez

opravdanja, prikažete ženu koja traži direktora preduzeća da bi se razvela od njega a

onda, pri kraju filma, vratite radniku s početka priče? Kad se upale svetla priroda je u

dalje mrtva a ni publika nije mnogo življa.

Pitanje smisla se postavlja i u „Hamletu“ Aleksandra Rajkovića. Ipak, dramaturgija

tu ne može da zakaže. Šekspir je to! Jasna je ta namera reditelja da, smeštajući Elsinor u

romsko naselje na deponiji, poruči da je današnji svet đubrište na kojem se satiremo ali je

pitanje šta je od pobrojanog Rajković iskoristio. Bez Šekspirovskog „biti il' ne biti“ (i

bilo kakvog pitanja), sa naturščicima (uz pomoć trojice profesionalnih glumaca),

šematizovan, svedenog ali ne i zgusnutog filmskog izraza, „Hamlet“ je, nažalost,

naočigled publike, izgubio razlog zbog kojeg je snimljen.

Između manira i umora od samog sebe stoji Aki Kaurismaki sa „Svetlima u

sumraku“. Opšte mesto o naivnom marginalcu-čuvaru kojeg je, pomoću lepojke,

iskoristila mafijaška grupa kao žrtveno jare ima i dalje stari Kaurismakijev „šmek“-

zanimljivu usporenost, ikonografiju šezdesetih, začudni geg i to je sve. Kraj filma- glavni

junak ulazi u vezu sa ženom koju je izbegavao je takođe predvidljiv. Tužno je reći ali

„ovo je još jedan od Kaurismakijevih filmova“ . Samo to i ništa više.

Što se manira tiče nemoguće je a ne spomenuti animiranu „Renesansu“, verziju

„Grada greha“ sa manje krvi i razrešenjem noar-priče koje je očigledno nakon prvih

dvadeset minuta filma. Spomenimo odličan crtež i karakterizaciju glavnih junaka koja

podseća na „Korta Maltezea“. Šteta je, malo je falilo, rekli bi sportski komentatori baš

kao i za „Pad“, storiju o četiri školske drugarice koje predstavljaju osnovne austrijske

slojeve društva i životne stavove u kojem je upravo poenta najjači deo inače razvučenog

filma.

  31  

Francuski film „Sedam godina“ Žana Paskala Atua je pak, kao i turski „Sudbina“,

ulazeći mnogo dublje od pada u intimne, emotivne živote svojih junaka, bio na putu da

se podigne do ukusa „poslednjeg zalogaja koji ručak krasi“ . Problem oba ova filma nije

bio u striktno zanatlijskim aspektima niti u pričama koje su bazirane na opštim mestima

(bizarni trougao robijaša, njegove žene i čuvara i mladalačka neuzvraćena ljubav) koliko

u ponavljanju. Čini se da bi nagli, žestok iskorak iz priče pred sam kraj, uz neko dodato

dramaturško obrazloženje, pomerio ove filmove u pravcu jačeg, složenijeg značenja.

Takav je, potresan a bez posebnog objašnjenja, „Most“, dokumentarac o ljudima koji su

okončali ili pokušali da okončaju svoj život skačući sa mosta Golden Gejt u San

Francisku . „Most“ otkriva, praćen dramatizovanim prikazima samoubistava, niz razloga,

uzroka, posledica, povoda, opravdanja za „poslednji iskorak“ ali stava dokumentariste

nema, samo nabacane sudbine. Ni ovde se ne može govoriti o odsustvu profesionalnog

koliko o odsustvu apostraktnijeg promišljanja.

A da ovaj zalogaj ne bi zastao u grlu treba spomenuti i „Crnu knjižicu“ Pola

Ferhufena, „Kajmana“ Nanija Moretija i „Ja sanjam“ Mišela Gondrija. „Knjižica“ je

atraktivna triler-priča o mladoj Jevrejci koja, za vreme Drugog svetskog rata biva

progonjena kako od Nemaca tako i od holandskog pokreta otpora da bi se na kraju

odselila u, novoformiran, ratom podeljeni, Izrael.Uprkos „déjà vu“ maniru te scenama

koje podsećaju na „Otpisane“ i „Balkan ekspres“ Ferhufenov film poseduje snagu, ritam i

neizvesnost do poslednjeg momenta. Oprostio sam mu za „Showgirls“. Moretiju za priču

o filmskom producentu koji se bori za spas braka dok snima film o usponu Berluskonija i

padu Italije, nema zbog čega dati oprost. Kritičan je i melodramatičan što i jeste njegova

definitia specifica. Ipak, sledi mu opomena jer je italijanski Vudi Alen, iako i dalje

emotivan i satiričan, pustio da dva toka priče-o producentu i film u filmu o Berluskoniju

ne idu istim korakom pa se gledaocu dešava da mora brzo da menja priče onako kako

Džon Vejn iskače iz jedne u drugu kočiju. I, na kraju jedna kočija, u kojoj je intimna

priča, promakne. Slično se može reći i za „Ja sanjam“, sav od fascinantnih dečijih

maštarija oličenih u animacijama koje podsećaju na lutkarske filmove eks-SSSR-a i

glume Gaela Garsije Bernala i Šarlote Genzbur. Da nema ovog čudesnog sveta teško bi

bilo pratiti film u kojem nikad niste sigurni šta je stvarno a šta ne.Impresivno je baš to da

je završetak dela koji je bajkovit zapravo jedino ono što je realno.

  32  

TREĆI ZALOGAJ

Zlo koje je oličavao ugandski diktator Idi Amin Dada dobilo je svog zasluženog

živopisca Kevina MekDonalda koji sa „Poslednjim kraljem Škotske“ kao da je krenuo

stopama dokumentarca Barbi-Šredera o nepojmljivim pokoljima u kojima je stradalo 300

000 Uganđana. Kroz priču o bizarnoj fasciniranosti tiranina (neizbrisivi Forest

Vitaker)Škotskom koja je, slučajno, povezala njegovu sudbinu sa dr.Gariganom

ispripovedan je odnos Afrike i evropske ccivilizacije ali i prikazano naličje apsolutne

vlasti koja je nastala iz engleske kolonijalne tiranije. Još da nije bilo neuverljivog

holivudskog kraja....

Klint Istvud je pokušao sa „Zastavama naših očeva“ i „Pismima sa Ivo Džime“ da

prikaže ljudsku stranu vojnika koji su se na ostrvu koje i danas, crno i sumporno, liči na

pakao na Zemlji, ubijali do poslednjeg. Napominjem pokušao jer je u „Zastavama“,

uprkos odličnim, brutalnim scenama borbe koje podsećaju na zlatne dane Sema Fulera te

demitologizovanju čuvene fotografije američkih vojnika koji pobijaju zastavu na Ivo

Džimi, Istvud stigao do već odavno povučene linije. „Pisma sa Ivo Džime“, na momente

dokumentarna, snimljena iz japanskog ugla, dakle onih koji su se 40 dana sakrivali po

hodnicima i bili izloženi oficirskoj torturi otvaraju put drugačijem, objektivnijem čitanju

rata na Pacifiku i sagledavanju ljudskosti protivnika a to za SAD nipošto nije mala

lekcija.

Drugačiji po primeni nasilja, Inaritu sa „Vavilonom“ i Gibson sa „Apokaliptom“

pričaju dva dela iste skaske, prvi o krugu oružja koje, kupljeno negde u Japanu, povlači

okidač od kojeg će stradati marokansko dete i američka turistkinja što će, opet, pokrenuti

jednu od čuvenih antiterorističkih tirada Bušove administracije. Svet je, poručuje reditelj

„21 grama“ u svom ostvarenju fragmentarne dramaturgije, krhak i sudbine ljudi su

isprepletanije no ikad i svaka opasnost može dovesti do njegove propasti koja, po

Gibsonu, može biti i novi početak. Gibson insistira na očuvanju porodice i mitu o

„plemenitom divljaku“, Jaguarovoj Šapi koji, izbegavši smrtne pretnje Maja Indijanaca i

belih osvajača odlazi duboko u džunglu tražeći srećniji svet. Sa mišljenjem Gibsona kao i

njegovim skorašnjim problematičnim izjavama se ne moramo složiti ali je činjenica da je

„Apokalipto“ napet, krvav, potresan film koji jeste nameljen lepljenju pozadina gledalaca

za sedišta i u tome u potpunosti uspeva.

  33  

ČAŠA GORKOG VINA

Sve ono što smo hteli zaista da saznamo na ovom FESTU je, nakon dugog traganja,

stalo u tri reči: „Mala Mis Sanšajn“. Scenario ovog nezavisnog filma, bračnog para

Džonatana Dejvisa i Valeri Feris, koji predstavlja vivisekciju američkog društva, kao da

je pisao Kurt Vonegat. Vrludanje šarolike porodice: neuspešnog autora priručnika za

japije, dede narkomana(minijatura legendarnog Alana Arkina), bucmaste pretendentkinje

na presto misice, njenog brata-zavetovanog na ćutanje, ujaka- izgubljenog intelektualca i

homoseksualca u rasklimatanom kombiju je ništa drugo do lutanje uništenih previsokim

standardima „američkog sna“.

Poruka je jasna: nema naglog uspeha, zvezdane prašine, japijevskog načina života.

Čemu to? Sukobe i razaranja kreiraju japizirani mediokriteti koji svoje ćerke pretvaraju u

Barbikice na izborima za mis. Društvo koje proglašava „gubitnike“ za nižu vrstu

predstavlja kamuflirani fašizam i ništa drugo do toga. Zato ovaj film, hrabro, ne nudi

hepiend i, ma kako čudno izgledalo, spasava FEST ove godine i predstavlja najhrabrije

od pobrojanih ostvarenja. Što bi rekao Kurt Vonegat u „Klanici pet“: „Tako mu je to.“

(Književni list, mart 2007)

  34  

OBE STRANE CEVI

Film: DEPARTED

Režija: Martin Scorcese

Uloge: Mat Damon, Leonardo Di Caprio, Jack Nicholson

Misao da su neki ljudi policajci a neki kriminalci a da ih jedino razdvaja to s koje

strane se cevi nalaze dominira ovim ostvarenjem za koje se slobodno može reći da je

veliki Skorcezeov povratak iako se verovalo da je „tata“ „Taksiste“, „Razjarenog bika“ i

„Opasnih ulica“ umetnički „rahmetli“ (vidi „Bande Njujorka“ te eventualno „Avijatičara“

koji je prošao nešto manje loše). Da život priređuje iznenađenja i da „nije kraj dok debela

žena ne zapeva“ vidi se na Skorcezeovom primeru. Doduše, sa odličnim scenarijem

Vilijama Monahana (film je inače rimejk honkonškog „Infernal Affairs“) to i nije bilo

naročito teško.

Jednog dana vam neki jezivi i jezivo zanimljivi čika (Džek Nikolson) priđe i da

ponudu koju ne možete odbiti-plati vam što god poželite a vi zauzvrat date informaciju

kad zatreba i, odjednom, vi ste jedan od najznačajnijih policajaca (Met Dejmon) dok vaš

zlosrećni kolega mora da bude „krtica“ ili, kako ga još zovu, „pacov“ u irskoj mafiji (Di

Kaprio). Dakle, sa druge ste strane cevi i jurite se sa svojim, do pred kraj filma,

nevidljivim protivnikom koji je, kao i vi, odlučio da istera svoje viđenje života do kraja.

Eto, to je osnovna priča ovog dvoiposatnog filma koji vas drži do poslednje sekunde.

Pravi razlog za gledanje ovog dela, nevešto prevedenog kao „Dvostruka igra“ ne

leži toliko u uživanju u odličnim ulogama glavnih junaka koji svi odreda glume kad i

kako kaže Skorceze koliko u već pomenutom scenariju i režiji starog kova. Konačno u

  35  

holivudskom filmu možete čuti brz, smislen, žestok dijalog u kojem nema reči viška i

koji budi momentalnu emociju-smeh, tugu, gađenje. Pohvalan deo scenarija je i činjenica

da u njemu nema preteranog moralisanja, psihologizovanja, koketiranje sa onim što je

trenutno „in“. Ni milimetra Tarantinovog „gangsterskog glamura“, samo oštra, ljuta kora

koju umesto kože nose glavni junaci. Životnost i iskrenost su zaista kvaliteti koje Holivud

već decenijama uspešno izbegava.

Opterećeni plitkoćom svojih kompjuterskih očiju ljudi mogu ostati slepi kraj

očiglednih i efektnih rediteljskih rešenja koja nudi film. Tako, na primer, Skorceze

izbegava spotovske, jednodimenzionalne kadrove koji kao svoje jedino ishodište imaju

brzinu i, stoga, lišeni su bilo kakvog umetničkog značaja. Tako se u drugom ili trećem

planu često kriju poruke filma (npr. nalepnica sa natpisom: „Uzvrati udarac“ iza leđa Di

Kaprija u trenutku kad je na ivici ulaska u bandu), stan policajca ima broj 711 (srpski: 92)

a ivicom balkona glavnog negativca koji gleda na gradsku skupštinu trčkara pacov.

Zanimljivo je i da filmom, uprkos tome što se njegova radnja odvija u današnje vreme,

dominira stara muzika: legendarna „Gimme Shelter“ Stonesa, numere Pink Floyda, Johna

Lennona, Dropkick Murphysa... Čini se da ne postoji ni najmanja težnja da se bude „u

trendu“ već samo da se ono što je, u suštini, žestoka kritika američkog (i ne samo

američkog) društva ispriča do kraja.

Društvo u Skorcezeovom filmu je sklono raspadu i paranoji. Tako u njemu žena sa

cevčicama u nosu puši cigarete, državni aparat se toliko infiltrirao u mafiju da je

POSTAO mafija, bande različitih etničkih manjina se međusobno nemilosrdno tamane a

policijski šefovi prisluškuju sve redom uzvikujući: „Obožavam „Patriot act!“ „ iako su

ovim propisom i njihova građanska i ljudska prava sužena. A zbog čega sve to? Zato što

nam je neko, jednom, kao onaj pokvareni čika sa početka priče dao ponudu koju ne

možemo odbiti-američki san. Tako sin domara može postati ugledni policajac pa

gradonačelnik, samo ako se „snađe“ u zemlji u kojoj su, po Monahanu, beli katolici

počeli da dobijaju lukrativnije i uglednije poslove tek sa dolaskom Kenedija, katolika, na

vlast. Međusobna omraza njenih građana, zaslepljenost uspehom po cenu tuđih leševa to

je ono što jedan od junaka film, i sam korumprian, naziva „Nacijom Pacova“, aludirajući

na izraz „trka pacova“ koji podrazumeva takmičenje bez pravila i ograničenja. Jedini

rezultat takvog takmičenja je brdo leševa na kojem se i pobednik može naći vrlo brzo,

  36  

živeo on u Bostonu ili Beogradu.Potresna poenta čini „Departed“ jednim od najboljih

Skorcezeovih ostvarenja.

(Književni list, 2006)

SUMRAČNA STRANA ULICE

Stigla mi direktiva, reska i otrežnjujuća, k’o prva jutarnja kafa + rakija -dosta je

pljuvanja inače kreativnih (?) i uglednih (?!!!!) filmadžija , zeman došao da se narod

nečim podiči na dve šlajfne.Valja pokazati da nismo baš toliko propali jer još uvek ima

par pojedinaca koji nam kvare minusoidni prosek. Kao čovek na liniji, lobista i fobista,

večito podoban i krajnje potkupljiv (ako vas zanima, vi pokušajte) odlučio sam da

sastavim malo sočinenije o najboljim filmovima snimljenim posle Revolucije Koje Kao

Da Nije Ni Bilo.

Dokumentarni film je u Srbiji, čini se, najlakše snimiti. Zabluda po kojoj je dovoljno

zaređati po rizičnim lokacijama i snimati užase potiče upravo iz RTS-ovske psihologije

koje je uzela svoj danak 90-ih prošlog veka. Stvarnost je, zapravo, sasvim drugačija-

dokumentarni film, iskren, ogoljen, bez pretenzija ali i sa jasnom porukom je najteže

snimiti. Dodajmo tome i da nema komercijalnost igranog a o gledanosti tek ne može biti

reči. Međutim, Janko Baljak je, počev od „Vidimo se u čitulji“ devedesetih preko

„Anatomije bola 1 i 2“, na granici dva milemijuma, pa zaključno sa najnovijim,

„Vukovar- poslednji rez“ opisao pun krug balkanskog užasa, izlažući ništa više do

ogoljene činjenice sa samo jednom (i dovoljnom porukom)-ovakav pakao se, sa bilo koje

strane, ne može opravdati.

Da tranziciona budućnost nije tako svetla kao što se čini pokazao je Mladen

Đorđević sa svojim „Made in Serbia“. Dajući svom ostvarenju intrigantnu, poluigranu

formu u kojoj glavni junak-narator, traga za svojom omiljenom srpskom porno-

  37  

glumicom i, na kraju, i sam postaje deo porno-filma, Đorđević nam ukazuje na to gde se

ova zemlja danas nalazi i koliko zapravo podseća na sirotinjsku porno-produkciju sa

milionima statista-volontera. Rame uz rame sa Baljkom i Đorđevićem je i Boris Mitić sa

svojom „Pretty Dianom“.

Priču o savremenom igranom srpskom filmu ne možemo drugačije pričati nego

hronološki, počevši od Miše Radivojevića, jednog od njegovih uzora koji se, početkom

sedamdesetih prošlog veka, izdvojio sirovim i originalnim, urbanim pristupom.

Radivojevićevo „Buđenje iz mrtvih“ , na prvi pogled, budžetom i lokacijama skučen

film, snažna slika raspadajuće zemlje i njene sredovečne dece, izgubljene u

bombardovanju NATO-a, predstavljao je jednu od najvećih provokacija FEST-a 2005.

godine. Patricid, uništavanje oličeno u Titovoj (ukradenoj) kašici koja se prenosi sa oca

na sina, šokantne scene (za domaći film), ni u jednom od ovih postupaka nije bio

senzacionalizam već želja da se prekine izvitoperena priča koja, uprkos željama reditelja,

i dalje traje.

„Jug-jugoistok“ Milutina Petrovića, reditelja srednje generacije, čiji je film „Zemlja

istine,ljubavi i slobode“, ovenčan „Fazbinderovom“ nagradom u bioskopima gledalo dve

hiljade ljudi (toliko o verziranoj beogradskoj publici!) predstavlja Srbiju posle atentata na

Zorana Đinđića. Slike paranoje, teorija zavere, međunarodne špijunaže, jeftini tračevi o

vanbračnoj deci, sve što je izgledalo zaboravljeno ili smanjeno na najmanju moguću

meru, ponovo je pokuljalo napolje. Doduše, problem je još podmukliji: brutalno društvo,

ratničko i pornografsko, dobija novu dimenziju, oličenu u seriji „Nikad izvini“ a ono oko

čega se stranke i interesne grupe bore je najveći McGuffin na kojem bi nam i Hičkok

pozavideo.

Na prvi pogled izvan bilo kakvih političkih angažmana i zauzimanja stavova, „Kad

porastem biću Kengur“ Raše Andrića je duhovita voždovačka priča o „običnim“ ljudima

u potrazi za stalnim osveživačem vazduha u svojim stisnutim životima. Ipak, zemlja u

kojoj je ponekad bolje džabe sedeti nego džabe raditi (“bez prihoda ali i bez rashoda“),

računati na puku sreću u sportskoj kladionici ili ortaka u inostranstvu, zemlja čije ime

opušteno izgovarate samo kad navijate za nju, ostala je ista. U ovom filmu nema velike,

istorijske priče, otkrivanja užasa koji su u nju zakopani kao u plitki grob ali je zato

  38  

otkriveno nešto drugo-oteto vreme najveće vitalnosti generacija 1965-1975 godine a

otimačina i dalje traje.

A onda, kad pogledate nabrojane filmove, rediteljska imena koja stoje iza njih (kojima

možemo dodati još par koja će nas, nadam se, obradovati na predstojećem FESTU-u)

sigurno pomislite:“Kako su crni! „A ima li tu nečeg onako,lepog?“. Ostvarenja u kojima

su svi lepi, i glumci, i priča, slatkasto-predvidljiva, koja se snimaju za mesec i manje

(„tri dana pre roka“ da citiram Potemkinovog naslednika), u kojima se veliča „pusto

tursko“, „zaumno srpsko“ ili reciklira kredit iz davnih osamdesetih predstavljaju najveću

ironiju u istoriji promašaja. I zaista, u nepreglednoj tami „šarenog“ srpskog filma „crno je

lepo, crno sja“.

(Beton, 2007)

ANARHIJA NA TOČKOVIMA

Beogradski fantom (2008),

Režija: Jovan B. Todorović

Urbana legenda o beogradskom Fantomu, alijas Vladi Opelu Vasiljeviću, konačno je

zaživela u kolažnoj dokumentarno-igranoj formi. Iako inspirativna i zahvalna za obradu,

ona je morala da čeka čitavih trideset godina, što nije čudno s obzirom da mnogi podaci

iz naše znamenite istorije i dalje čekaju „svog reditelja“. Čovek koji je deset letnjih noći

1979. godine, u vreme Titove posete Samitu nesvrstanih u Havani, svojim bravurama

izazivao ovacije Beograđana okupljenih na Slaviji, pre Todorovićevog filma spomenut je

samo jednom i to kratko, u kultnom Davitelju protiv davitelja kao jedan od ekskluzivnih

predstavnika kriminalnog miljea prestonice. No, u ovom ostvarenju je priča o Fantomu

podignuta na nivo koji nadilazi sukob dobra i zla ili glorifikacije bilo policajaca bilo

prestupnika.

MISTERIJA FANTOM

Uvodeći nas u film kroz Titov govor o „čvrstoj ruci“ SKJ koja treba da usmerava narod,

za kojim je usledio dokumentarac o dočeku Maršala, sa sve patetičnom „Zemljo moja“

grupe „Ambasadori“ u pozadini, reditelj je od prvog kadra postavio okvir za „širu priču“,

političku i ideološku, koja se preplitala sa ličnim „tripom“ Fantoma, ali i na neki način

  39  

najavio razgovore sa učesnicima događaja koji su „filovali“ igranu strukturu. To je bio

mudar potez jer bi potpuno igrani film (Fantom „u totalu“ ima 82 minuta) morao da

sadrži dodatna objašnjenja o Vasiljeviću, njegovom životu, prijateljima, njegovu

predistoriju dečka skromnog imovinskog stanja, „pozajmljivača“ kola koji je sa svog

Banjičkog venca često odlazio na komšijsko Dedinje, obijao kola bogatih, vozio ih jedan

dan a onda ostavljao ili čak vraćao nazad.

Naravno, ovakav pristup je zahtevao i izvesnu stilizaciju glavnih aktera. Tako je Fantom

Milutina Miloševića povučen, enigmatičan momak koji bez volana izgleda pomalo

nesiguran na asfaltu, ali i dovoljno neupadljiv da može da ukrade policijski toki-voki i

nestane u gomili. Zanimljivo je da Todorovićev glavni junak ne izgovara ni jednu jedinu

reč u toku filma što mu dodaje na tajnovitosti. Jedino što znamo o njemu je da je ukrao

jedini „porše“ u gradu (vlasništvo tenisera Ivana Plećevića) i da, bravurozno vozeći,

izaziva policiju u plavim „stojadinima“ a svoje egzibicije redovno najavljuje novinarima

radija Studio B. Ah, da, nimalo slučajno, na zidu Fantomove sobe je poster Stiva

MekKvina iz filma Le Man u kojem je igrao automobilistu koji vozi, pogodili ste,

„porše“. S druge strane su policajci, „chain smoker“ starog kova. Glavni inspektor

(Radoslav Milenković), stvoren je po uzoru na policajce iz američkih filmova baš kao i

nekonvencionalni mladi kolega, u „zvoncare“ spakovani Dušan Živković Fanđo (Marko

Živić) za volanom „ford granade“. Glavnom junaku niko ne može da izađe na „crtu“, ni

neadekvatno opremljena policija, ni sam Fanđo koji u trenutku nemoći pred superiornijim

vozačem puca na „porše“. Samo zahvaljujući potkazivaču policija uspeva da uhvati

Vasiljevića, a ako svemu dodamo i „devojku iz kraja“ koja je „izdaleka“ zaljubljena u

glavnog junaka, shvatamo da je u skladu sa stilizacijom neminovno i korišćenje filmskih

stereotipa.

Sa čvrsto određenim kalupima i jasnom dramaturgijom nekog većeg negativnog

iskakanja među glumcima nije moglo biti jer igrani deo Fantoma je upravo to: policijska

jurnjava kolima sa blagim ukusom politike. Scene jurnjave po pustim beogradskim

ulicama snimljene su snažno i precizno, bez sagrešenja o tehničko umeće i odlično se

uklapaju u stilizaciju, mada se pokatkad mogu videti neki neizbežni i neuklonjivi znaci

današnjice kao što su zeleni tramvaji uvezeni iz inostranstva, „parčence“ McDonaldsa na

  40  

Slaviji ili žuti znak menjačnice kod hotela „Slavija“. No, ove omaške ne mogu bitno

uticati na konačan utisak o igranom delu filma.

NOVA ISTINA?

Razgovor sa učesnicima, posmatračima, inspektorima u suštini predstavlja samo još jedan

začin celoj priči ali je nimalo ne rasvetljava. Naime, ako se izuzmu iskazi Dušana

Živkovića Fanđe i Plećevića, opšti utisak je da su svi ostali učesnici (čak i policajci)

fascinirani Vasiljevićem i da ga vide gotovo kao mitsku ličnost. Naravno, prijatelji iz

komšiluka govore o njemu u superlativima, ali to ne razrešava ono što gledaoce sve

vreme opseda: zašto je Vlada Opel, na pragu svoje tridesete, pozajmio jedinog „poršea“ u

gradu i začikavao policiju?

Objašnjenje za poduhvat osuđen na neuspeh najjednostavnije je tražiti u obesti ili

psihičkom poremećaju. Ipak, upravo simbolika ovakvog dela koje se može čitati kao akt

individualnog anarhizma, šamar sistemu SFRJ ili ismevanje bogatih čija je kola tokom

svog kratkog života konstantno obijao, jeste ono što je privuklo Todorovića. Ovakva teza

je u filmu potkrepljena kako činjenicom da je Fantom privlačio simpatije građana koji su

mu jednom pomogli da pobegne od policije i ugrozi ego onog koga je trebalo da „volimo

više od mame i tate“, tako i boravkom Vasiljevića u istoj ćeliji sa Momčilom Selićem, u

to vreme političkim zatvorenikom, ali i još nerazjašnjenom smrću u saobraćajnoj nesreći

nedugo izlasku iz zatvora, 1982. godine. Reditelj je ovu tezu ponovio i u igranom delu u

kojem neimenovani visoki funkcioner zahteva da se jurnjava završi što pre, t.j. pre nego

što Tito dođe iz Havane.

U Fantomu, profesionalno snimljenom ostvarenju atipične forme, „oduzeta je nevinost“

jednom vremenu koje i danas mnogi smatraju za idilično, vremenu u kojem su svi koji

iole štrče, prestupnici ili ne, neminovno bivali uvučeni u svet političkih intriga koji ih je

surovo kažnjavao. Sa tezom autora se možete ili ne morate složiti, ali film sasvim sigurno

treba pogledati.

(Beton, 2008)

  41  

The Hobbit:An Unexpected Journey ili It Shall Pass

Peter Jackson je ponovo uspeo. Nakon „Gospodara prstenova“ eto veselog društva

patuljaka plus jedan Hobit – legendarni Bilbo Bagins. Odlična glumačka ekipa koju

predvode Martin Freeman (Love Actualy, Night Watch, serijal o Sherlocku Homlmesu)

kao Bilbo i nezaobilazni Ian McKellen kao Gandalf (spomenimo i drage nam“ patuljke“

– Richarda Armitadgea ( britanski Robin Hood serijal) i Jamesa Nesbitta (poznat iz

Bloody Sunday i serije Cold Feet). I, naravno,Andy Serkis (genijalno odigrao rokera Iana

Duryja u „Sex and drugs and rocka and roll“ – apsolutno pogledati!) kao Golum. Šta

reći? Iako sam bio pomalo skeptičan prema cepanju njige koja nema debljinu epskih

pisanija iz „Gospodara prstenova“ na tri celine danas mi se čini da je to potpuno razložan

postupak. Dva nastavka čekaju 2013. i 2014. godinu i nadam se da će biti završeni što pre

kao i da će najstariji član ekipe, Christopher Lee izgurati još dva serijala kao Saruman

iako ima 90 godina. Odlučivši da se drži knjige od „a“ do „š“ Jackson je uspeo da, s

jedne strane, ispuni snove zaluđenika a, s druge strane, produži tajming svog serijala. Ne

gledajmo na to kao kupovanje vremena i razvlačenje žvake.

U svom intervjuu u „Colbert Showu“ McKellen je duhovito primetio: „Više volim

Gandalfa Sivog od Gandalfa Belog (u „Gospodaru prstenova“). Duhovitiji je, opušteniji,

nije toliko uštogljen. Dobro, Beli ima lepšu kosu… Meni je „Hobit“ zabavniji a, na kraju

krajeva, gde još možete videti da svi glavni junaci puše u filmu koji je namenjen

deci.“ Šalu na stranu, pušenje se tiče neke korov-trave koja „opušta“ i zove se „Stari

Tobi“. Spominje se i Radagast Smeđi (kršten po slovenskom bogu Radogostu) koji je

  42  

preterao sa konzumacijom „pečurkica“. A i toče se velike količine ejla pa je dionizijski

momenat itekako prisutan.S druge strane, vilenjaci su vegetarijanci i žive večno. I, čini

se, večno se dosađuju. Preskočimo li miscelanouse, ako se po jutru dan poznaje za

Jacksona je svanulo sunčano majsko jutro. Dramaturški dinamičan, zabavan, sa

glumačkom podelom koja je „sigurica“ i animacijom u odnosu na koju prvitdeo

„Gospodara prstenova“ deluje kao amaterska igrarija, The Hobbit: An Unexpected

Journey je još jedna od pouzdanih filmskih zabava koje bi trebale da nam ulepšaju

zimske noći, praznike i precenjeni smak sveta.Nezgodno je jedino to što ćete nakon ovog

filma provesti sledećih godinu u iščekivanju nastavka što će vam teže pasti od majanskih

lažnih proročanstava.

(Afirmator, 2012)

Barbara u „raju komunizma“ (Izveštaj sa Slobodne zone)

 „Barbara“ Christiana Petzolda, poznatog nemačkog reditelja (Yella, Die innere

Sicherheit) ovaj put, za razliku od „Die innere Sicherheit“ , gde se bavi ultralevim

teroristima, sagledava drugu stranu medalje, represijom STAZI- ja u Istočnoj Nemačkoj

1980-ih (za vreme Olimpijade, 1980.godine u Moskvi ili 1988. u Seulu). Tako pratimo

sudbinu doktorke koja, iz razloga znanih specijalnoj policiji, bive premeštena u

unutrašnjost iz elitne klinike u Berlinu. Tu, u gluvoj provinciji pored Baltika, njeni

problemi ne prestaju s birokratskom „selidbom“. Ono što smo videli u fantastičnom

„Životu drugih“ postaje dečija igra u odnosu na Barbarine muke. Njena, na prvi pogled

hladna, nordijska lepota (mada oči otkrivaju prave emocije) i lomna, vitka figura ( igra je

harizmatična Nina Hoss) je u kontrastu sa ravnim, hladnim predelom i bezizražajnim,

ispitivačkim licima njene gazdarice, kolega i policajaca koji je redovno „posećuju“. U

svakoj sceni u kojoj je sama, na mračnoj ulici ili negde u prirodi čini se da će se pojaviti

batinaš ili silovatelj. Da ne znate o kom se filmu radi učinilo bi vam se da, u scenama u

kojim se na biciklu vozi kroz olujnu ravnicu vermerovskog neba i svako malo baca

  43  

pogled preko ramena, sakriva paketić ispod kamena na raskršću, igra u nekom ostvarenju

koje se bavi, recimo, holandskim pokretom otpora za vreme Drugog svetskog rata ili

njegovim pandanom, „Belom ružom“ u nacističkoj Nemačkoj.

JEDNO TE ISTO LICE REPRESIJE

Iako je konspiracija deo ličnog plana, vezanog za bekstvo u Zapadnu Nemačku kod

njenog ljubavnika, Barbara počinje da razmišlja o svojim razlozima kad u njen život uđe

pacijentkinja, Stela, trudna, maloletna štićenica popravnog doma „Torgau“ ( čitaj:

koncentracioni radni logor za devojčice). Ako vam se čini da je izbor tako jednostavan

treba pomisliti na godine koje vam je neko bacio niz vetar, na činjenicu da, ako

policija par sati ne zna gde ste sledi pretres i, da se premetačina ne završava na

vašim stvarima. U, ne eksplicitno prikazanoj ali jasno naznačenoj sceni, policajka,

naoružana gumenim rukavicama, vrši pregled Barbarinih „telesnih šupljina“ što je

deo STAZI-jeve standardne procedure (čitaj: legalizovano silovanje).

Posebno je zanimljiv izbor vremena i lokacije. Petzold je, suprotno uvreženoj slici o

Nemačkoj kao prohladnoj zemlji hirovite klime, smestio radnju u leto. Gotovo da nema

kišnog dana. I gradić u kojem je Barbara “stacionirana”, to nije neki mračni industrijski

grmalj, već pitomo mestašce u ravnici s lepim kućicama iz 19. veka. Ljudi su, možda, za

nijansu lošije obučeni i voze “trabante“ ali nema nemira, klasnih sukoba, krize. Gotovo

svi su zaposleni. Neće umreti od gladi ako ne popiju viski ili zapale zapadnonemačku

cigaretu. Tu je i medoliki, simpatični herr doktor. Šta joj fali da se ovde skući i, kako je

rekao gorepomenuti, vrati dug radnicima i seljacima koji su platili njeno obrazovanje? Pa,

ne mnogo toga, samo da nema nečoveka – policajca (Rainer Bock) koji samo “izvršava

naređenja” kao što je neko od njegovih rođaka samo “po dužnosti” 1939.godine malkice

zakoračio u Poljsku.

OBAVEZA I SLOBODA

Iskreno, mnogi se pitaju čemu priča, doduše dramaturški i kinematografski odlično

skrojena, o Istočnom bloku? U jednom od brojnih tumačenja ovog “fenomena” neki idu

toliko daleko da veruju da se iza svega krije nemačka tendencija da sebe prikažu kao

žrtve raja socijalizma koji je bio pravi pakao (DDR) a s druge strane, bar omladinu, kao

  44  

prolevičarsku i antifašističku (BDR) e da bi što manje govorili o ultimativnom zlu Trećeg

Rajha. Ali ovaj, kao i u brojnim drugi nemački filmovi, ne glorifikuje ni jednu od dve

strane. Svesni su da je postojao “Torgau” baš kao što su bivši nacisti bili u vrhu

zapadnonemačke policije. Represija nije ekskluzivitet Istoka. Naši “sivi domovi” su

mačiji kašalj u odnosu na zlostavljane “Sestre Magdalene” u Irskoj ili

“lečenje” homoseksualnosti elektrošokovima u SAD-u 1950-ih i 1960-ih. I, na kraju

krajeva, s padom famoznog Zida, jasno je da se, prelaskom na rudimentarni kapitalizam,

izgubio osećaj povezanosti, pripadnosti a da je represija dobila drugi oblik. Više vas

nećemo prisluškivati ali to nije bitno jer nas baš briga šta privatno mislite dok god plaćate

račune. Ono što je univerzalni kvalitet ovog filma je priča o borbi usamljene,

prokazane žene, o sukobu između pragmatičnog i etičnog, slobode i profesije,

empatije i egoizma.

P.S.: Prođe i Slobodna zona, festival vredan spominjanja u sušnim mesecima do FEST-a

(ok, tu je i Festival autorskog filma). Snažno, potresno, aktuelno, kvalitetno. By the way,

s velikom žalošću moram da saopštim da ste ostali uskraćeni za članak o filmu „Hana

Arendt“ ali – karte su planule. Publika je sinoć , na projekciji „Barbare“ u Domu

omladine bila obaveštena da će biti još jedna projekcija „Haen Arendt“ ali je to zaludna

informacija, primetili su naši voditelji programa, jer su karte opet razgrabljene. Uz

izvinjenje što nisam pogledao ovaj film počinjem ovu kritiku. Ako se članak o H.A. ipak

pojavi, nemojte me optužiti kod nadležnih za pirateriju.

(Afirmator, 2012)

  45  

KOSOVSKI HOROR (izveštaj sa Slobodne zone)

Rezultati projekta „Dokufest fabrika“ su nam predočeni u DKC-u, u polupraznoj (ili

polupunoj ako ste optimisti) bisoskopskoj sali što je, s obzirom da su u pitanju kratki

dokumentarac, dobar skor. Od šest filmova koji su nastali u ovoj radionici prikazana su

tri. Ono što je, po ko zna koji put, pomerilo fokus publike sa samih filmova bila je ne baš

najbolja organizacija. Projekcija je kasnila dvadeset minuta i, umesto da odgledamo tri

filma u nizu, pauza između drugog i trećeg filma je popunjena razgovorom sa gostima s

Kosova koji su učestvovali u produkciji i Polićem, rediteljem „Zida“ koji jre bio prinuđen

da priča nadugo i naširoko o kratkom filmu koji još nismo videli. „Razvucite priču dok se

snađe tehnika“. I, tako, nategnuti razgovor je potrajao dvadesetak minuta pa smo onda, uz

napomenu da će film početi za minut, čekali još deset. Ali, to nije bitno – svi ćemo živeti

pet hiljada godinas pa to nije bitno…

JEDNA OBIČNA VOŽNJA

Nego, da batalim džangrizavi ton i okrenem se suštini: „Priština-Beograd“ Srđana

Slavkovića je storija koja je, na prvi pogled, jako obična. Vozač odvozi i dovozi putnike,

malo spava, okružen je zimskim sivilom, konstantno umoran. Cepkanje karata, čišćenje

smeća,paljenje cigareta, zastoji, čekanje. Sve su to svakodnevne rabote koje, kao i

čekanje da počne „Zid“ , troše dragoceno vreme. Avaj, sve bi bilo normalno da Slave,

glavni „junak“ dokumentarca, ne saobraća na liniji iz naslova filma. I, naravno, u

autobusu je svet šarolik. Srbi, Albanci, Romi, Goranci. Priče putnika variraju od Srba koji

su, obično, u poseti svojoj rodbini do Albanaca koje samo teški zdravstveni problemi

mogu da nateraju da pređu granicu i zatraže pomoć od beogradskih hirurga jer onima u

Prištini ne veruju. Neobična je i priča o Amerikanki koja je, iz samo njoj znanih

avanturističkih razloga (otkad je biti na Balkanu avantura?) odlučila da proputuje

Albaniju, Kosovo, Srbiju, Bosnu.Otkrila je, gle čuda su ljudi ljudi kako u Africi tako i na

Balkanu a ne neki divljaci. To se, inače, može znati i da ne odete nigde ali… Avaj,

otkriva da mora da se vrati nazad jer ima pečat koji govori da je na Kosovo došla iz

Albanije. Ako želi da uđe u Srbiju mora preko makedonsko-srpske granice. Propisi su

  46  

propisi. Iako sve na prvi put izgleda obično u danu vozača „Adio travela“ riskantna ruta

kojom se kreće se tu i tamo spomene u razgovru. Napetost s obe strane granice visi kao

Damoklov mač nad glavama putnika. Taj zbunjujući mir koji vlada u autobusu , s

druge strane, je u kontrapunktu sa surovom stvarnošću.Činilo bi vam se, da ne

znate pravu rutu, da je to autobus na liniji Niš – Subotica, recimo.

SVI MIRNI I NIKO ZADOVOLJAN

„Čija je ovo zastava?“ Bariša Karamuca pristupa kosovskom problemu s formalne strane

koja, na prvi pogled, nije toliko bitna u odnosu na nasleđe ratova, nacionalne tenzije,

siromaštvo ,nezaposlenost, kriminal, odsustvo pravne države. Reč je o zvaničnoj zastavi

Kosova koja je pobedila na konkursu. Iako je albanski barjak poznat svima, Kosovo treba

da, bar formalno, pokaže jedinstvo i međusobno uvažavanje etničkih zajednica oličenih u

šest zvezda iznad karte Kosova na plavoj podlozi. I tu dolazi do raskola – većina

Albanaca na Kosovu doživljavaju svoju nacionalnu zastavu kao pravu zastavu Kosova,

iza koje stoji tradicija, za razliku od rešenja nametnutog od OUN i EU. Na prvi pogled,

kosovska zastava liči na znamenje neke pacifičke republike. Dodajmo tome i činjenicu da

su zastave većine država na svetu, pa i onih koje su priznale nezavisnost Kosova,

nacionalne. Nemačka ili francuska zastava su nacionalne i tu nema nekih „multietničkih

elemenata. Isto važi i za britanski „Union Jack“ na kojem su zastupljeni Engleska i

Škotska ali ni traga od Velsa i Severne Irske. O srpskoj zastavi i da ne govorimo. Film,

na četvorogodišnjicu proglašenja nezavisnosti, počinje pesmicom dece iz vrtića:

„Srećan ti rođendan, Kosovo!“ i dugim razgovorom s vaspitačicom: kako izgleda

naša zastava, šta ona simboliše, kad smo postali nezavisni, šta je bilo pre toga…. Ja

sa pet godina u bivšoj SFRJ nisam znao ni čemu petokraka ni trobojka a ni ko

je Tito. Danas, pretpostavljam, isti nacionalni dril postoji i u drugim vrtićima bivše

nam domovine. Prošlo je to „Miša voli Mašu“ vreme.

Na priču o nacionalnoj pedagogiji nadovezuje se „Zid“ Nikole Polića, storija o školi

podeljenoj zidom u selu pored Lipljana. Dve trećine stanovnika sela su Albanci a jednu

trećinu čine Srbi. Nekad je to bila jedna škola a onda je, početkom devedesetih, podeljena

zidom na albanski i srpski deo. Ova škola, sa dva posebna ulaza, dva posebna dvorišta,

  47  

dva posebna nastavna programa se, od tada do dana današnjeg, nije promenila. Srpske

vlasti su insistirale na tome da Albanci ne žele da se integrišu u srpsko društvo te da je iz

bezbedonosnih razloga najbolje da se škola podeli. Kako se mogu integrisati ako je zid

između dece? Posle 1999. godine priča se promenila – kosovske vlasti i albanski

nastavnici insistiraju na tome da Srbi ne žele da se uklope u novo društvo. Zgrada koja

je, jezivi primer balkanskog aparthejda , u zabiti, hladna, bez vode je samo uvod u

ono što čeka đake u bližoj budućnosti. Oni se ne poznaju iako su kuća do kuće, ne

znaju nijednu reč na drugom jeziku. Albanski učenici, koji su mnogo brojniji, tvrde da

srpska deca ne žele da se igraju s njima i da ih gađaju grudvama snega ako uđu u njihov

„atar“. Jedna albanska devojčica je izjavila kako bi bilo najbolje da njihovi vršnjaci

srpske nacionalnosti ne budu tu jer će se onda svi slagati i neće biti problema. Srpska

deca žele da napuste svoj kraj, albanska da ostanu i, kad završe s obrazovanjem, naprave

karijere. Istina je da je sudbina ijednih i drugih neizvesna i ima sive tonove. Očito je da

nastavnici s obe strane zida ne veruju u to da će se ikad odnosi normalizovati i ne

razmišljaju mnogo o tome. Modernizacija koju obećava kosovska vlada će rezultirati

novom seoskom školom u kojoj neće biti zidova – svaka nacija će dobiti po sprat.

Umesto zida – stratifikacija. Toliko o viziji multietniče budućnosti i mira u regionu. Ako

odrastete u mržnji ona će, pre ili kasnije, ponovo eksplodirati.

(Afirmator,2012)

  48  

U slepom crevu tame (Izveštaj sa Slobodne zone- „Ambasador“ )

 

Ako je, da parafraziramo Konrada, Kongo „srce tame“ Centralnoafrička Republika

(CAR) je njeno slepo crevo. Danski novinari reditelj, Mads Brugger u svom

„Ambasadoru“ ide putem „performativnog novinarstva“, stazom kou je utabao

neustrašivi Irac McIntyre. Naime, undrecover work podrazumeva da postanete deo

ekipe i, gde je zgodno, postavite kameru koja snima vaše sagovornike. Tako možete

razbucati huligane Čelsija, one koji zlostavljaju štićenika doma za duševno obolele,

vaćaroške timove afričkih lažnih prinčeva i njihove sumnjive investicije koj ideluju

preko interneta („If ju giv mi van aj vil ritrn ju tu tauzend dolars, ven aj bikam a prins!

Kam vid mi , maj frend“). Ovaj put Brugger, na prvi pogled bez McIntyrove alfa

mužjačke harizme i akcionog saspensa, ulazi u avanturu koja ga, svejedno, može koštati

života. Reč je o trgovini „krvavim dijamantima“ koje kopaju često maloletni radnici za

ništavnu dnenvnicu a pod kontrolom privatnih armija ili,u slučaju CAR, privatizovane

državne armije.

A kako ovaj momak, krhke spoljašnjosti,naoko tipičan Skandinavac koji deluje kao

ćelavi Van Gogh (sa velikim komičkim potencijalom) ulazi u prljavi posao? Tako što

postaje konzul Liberije u CAR, zemlji kojom je u bliskoj prošlosti vladao ljudožder –

diktator Bokasa. U pitanju je, naravno, komplikovani lanac korupcije u kojem svi plešu

sinhronizovano, kao da su članovi „Riverdance“ ansambla. Mike Flatley je misteriozni

Mr. Eastman. Bivši britanski specijalac, sumnjivi prodavac pasoša iz Holandije, najviši

  49  

zvaničnici Liberije s krvlju na rukama, cela državna struktura CAR, konzuli Indije,

Italije, francuski biznismeni, libanski preduzetnici mutnih namera (jedan od njih je

povezan sa Hamasom) te „oriđinali“, lokalne mutikaše povezane sa najgorim „scum of

the Earth“. Naoružan zavidnim fondom (koverte pune „srećica“ za korumpirani sistem),

belim ambasadorskim odelom, tamnim naočarama, lulom, muštiklom i ciničnim

humorom, Brugger započinje lažni biznis sa fabrikom šibica u CAR. Iza tog paravana,

koji čine i dva pomoćnika iz plemena Pigmeja, odvija se priča u priči. S jedne strane je

priča o reportaži a s druge lična drama čoveka koji sa svojom ekipom može da završi

mrtav, u nekom jarku u nedođiji. Tu sudbinu, za vreme snimanja filma, doživljava bivši

francuski legionar, ministar unutrašnjih poslova CAR.

DIVNE STVARI SE MOGU DOGODITI AKO SE UDRUŽE DIPLOMATIJA I BIZNIS

(Mads Brugger)

Ovaj film se, na momente, teže prati jer su kamere skrivene u saksijama, zalepljene na

sakoe i razmeštene kojekuda ali je krajnji efekat potresan. Životi ljudi,crnih ili belih, ne

vrede pišljiva boba u ovoj igri korupcije i vlasti. Čini se da iz tog vrtloga ne može da se

istupi na bilo koji način. Demokratija i sloboda afričkih naroda će, još dugo, biti

nedosanjan san. Razlog čine diktature koje drmaju tim zemljama koje većina ljudi ne

može da nađe na karti ali nije stvar samo u tome. Kolonijalna prošlost je ništa drugo do

surova sadašnjica. Države Afrike, navodno slobodne, imaju pravo da mašu svojim

zastavama i šalju sportiste na Olimpijadu. I tu njihova državnost i funkcionalnost

prestaje. Da li vam to zvuči poznato? U najrazvijenijoj državi južno od Sahare,

Južnoafričkoj Republici, crnci i danas zarađuju šest puta manje od belaca. Francuske i

belgijske vojne misije i dalje vršljaju po kontinentu. Neokolonijalna politika isisava

svaku vrednu rudu ili sirovinu iz ovog napaćenog kontinenta nesmanjenom žestinom.

Dovoljno je potkupiti par zvaničnika i narod će biti uskraćen za medicinsku negu,

socijalnu zaštitu, obrazovanje, šansu za život dostojan čoveka. Belci, nimalo slučajno,

znače na ovom kontinentu nevolju, eksploatatore ili plaćenike. A gde je to jasnije nego u

zemlji u kojoj vlast kontroliše samo prestonicu dok po unutrašnjosti ove države veličine

Teksasa švrljaju bande naoružane do zuba, u potrazi za robovskom radnom snagom,

  50  

dijamantima i naftom.„Ambasador“ je pravi film o Divljem Zapadu ali bez šerifa sa

belim šeširom koji će dojahati i srediti stvari.

Posebna priča u ovom filmu je sam Brugger. On koristi priliku da se igra s političkom

korektnošću: vozi se sa svojim pomoćnicima, Pigmejima i pušta im pesmu kitova na

kasetofonu. Zašto to radi? Da li im ukazuje na drugi svet, izvan CAR ili je samo

sarkastičan i ismeva njihovu neobaveštenost? Ili igra na kartu „ekscentričnog

Evropljanina“? Neobična je i scena u kojoj, u svom belom odelu, pleše sa članovima

plemena. Da li se tako izruguje Evropljanima koji glume prijateljstvo i razumevanje a u

stvari pljačkaju Afriku? Zašto se igra sa rasnim stereotipima, širi predrasude među svojim

saradnicima i naziva Kineze i Francuze najvećim prevrtljivcima? I, na kraju krajeva, šta

se dogodilo s „krvavim dijamantima“ koje je dobio? Sva ta pitanja jesu intrigantna ali

ostaju u senci onoga što je, zapravo, najvažnije: rasvetljavanja sistema koji dozvoljava

najbrutalniju eksploataciju i zarađuje na tuđoj krvi. Sekundarno je to što svaka fukara

može da sa 130. 000 dolara u džepu postane diplomata (samo Liberija ima 2500 takvih

„predstavnika“) kao Nušićev kožarski trgovac, „počasni konzul Nikarague“. Rešenje,

dakle, treba tražiti u reformisanju Afrike ali, pre svega, u tim mirnim,

dosadnjikavim zemljama Zapada, kolevkama demokratije, gradovima- muzejima i

velelepnim avenijama podignutim na nesreći Trećeg sveta.

(Afirmator,2012)

  51  

No,je ne regrette rien! (izveštaj sa Slobodne zone)

 

No (Ne), u režiji Pabla Larraina (Fuga, Tony Manero , Post Mortem) odlikuje oštar,

dokumentaristički postupak, sa kamerom koja imitira štimung video – kamere iz

osamdesetih godina prošlog veka. Priča o padu Pinočeove diktature odvija se,nimalo

slučajno, u marketinškoj agenciji. Rene, sin proteranog političara (Gael Garcia

Bernal) koji radi u marketinškoj agenciji , priključuje se udruženoj opoziciji koju

čini ne 19 kao negde na Balkanu već 17 stranaka. Cilj akcije je da petog oktombera

(eto još jedne sličnosti) opozicija pobedi Pinočea na referendumu na kojem narod

treba da odluči da li će prihvatiti da generalisimus Pinoče vlada još osam godina ili

ne. I, gle čuda, na samom početku filma Rene ubeđuje klijente da progutaju priču o

„Free“ žabokrečini, piću sličnom najpopularnijoj američkoj navlakuši. Konzumerizam,

slike razuzdanih mladih fensera izblajhane kose, rok koncerti, kvazi- sloboda i kofein,

soda i sumnjive materije u vašem krvotoku su oštro suprotstavljeni bednoj, porobljenoj

zemlji Trećeg sveta koja je za vreme diktature izgubila preko 2000 ljudi, preko 30 000 je

utamničeno a 200 000 proterano. Da, to je rezultat Pinočeove vladavine za kojom mnogi

u Čileu i danas uzdišu kao što ovde mnogi lamentiraju nad ordijom diktatora koja je

drmala Srbijom u različitim vremenskim periodima.

  52  

DOBRA VOLJA DIKTATORA ČINI ČUDA -SMRDIM SVUDA!

Elem, Rene, viša srednja klasa, razveden, samohrani otac, čija bivša predstavlja školski

primer borbene revolucionarke, ima priliku da jednom u životu uradi nešto iznad

površnih reklama. Pratimo njegov dvostruki život – on i radi za šefa, Guzmana,

Pinočeovog medijskog satrapa (od nečeg treba hraniti dete) i za opoziciju. Na početku

stvari funkcionišu ali , kako 15 minuta nma nacionalnoj televiziji koje , u porno- terminu

posle ponoći, dobija opozicija, koristi na marketinški najbolji mogući način i polako

budi uspavani i zastrašeni narod, Rene je izvrgnut pretnjama, anonimnim telefonskim

pozivima, policija ga prati i prisluškuje. Da stvari budu još luđe, ono što pobeđuje

Pinočea, i to je i poenta cele priče, nije toliko dokumentovana storija o nedaćama

kroz koje je zbog njega prošao narod ( izdvajam scenu sa majkama „nestalih“ za

vreme Pinočeovog terora) koliko taj nonšalantni, nasmejani ton pun (američkog)

optimizma. Tako u „No“ kampanji protiv Pinočea vidimo nasmejanu zlatokosu decu (u

Čileu?), piknik sa bagetima u korpi, veoma visokog momka koji ponosno hoda sredinom

autoputa (kao što reče Reneova bivša žena: “ Gde si našao tog grmalja? U Danskoj? Mi

Čileanci smo niski. Gde se nalazi ta zemlja koju nam reklamiraš?“). Duga koja krasi

simbola pobune (predstavlja šarolikost okupljenih partija),slovo NO, je posebna priča.

Jedan od Pinočeovih pristava je zbunjen:“ Da li je to pederska zastava? Komunistička

pederska zastava? Liči na onu zastavu čileanskih Indijanaca… Da nisu u pitanju naši

Indijanci koji su i komunisti i pederi?“) Iako na momente smešan, ovaj film nas, s druge

strane suočava s policijskom brutalnošću u potresnoj sceni napada na opozicioni miting.

„PRIČA O UCVIJELJENOM DIKTATORU“ (epizoda popularnog stripa „Alan Ford“)

Obrt nastaje u trenutku kad, preko noći, rezultati referenduma, lažirani za Pinočeovu

kamarilu (još jedna sličnost), postaju pravi. Većina je, ipak, za opoziciju? Otkud to? I

kako se glava ratne avijacije tako nonšalantno obraća kamerama i kaže: „Oni koji su za

„ne“ su pobedili. Mi sad idemo na sastanak sa Pinočeom“. Da, na kojem će ga, svi do

jednog, napustiti što me opet podseća na nekog. No,batalimo tu priču o pobratimstvu

Srbijanaca i Čileanaca po diktatorima i pogledajmo ono što dolazi na kraju filma – „Čile,

sreća je stigla“, da parafraziram zaraznu opozicionu himnu. Film se završava onako kako

je i počeo: senjro Guzman i senjor Rene navlače mušterije na priču o telenoveli koja se

  53  

reklamira u Džejms Bond maniru: na heliodromu ogromantne poslovne zgrade, sa

nalickanim ženama i lažnim glamurom. I, tu se krije poenta filma: ma šta da promenite,

ta kapitalistička matrica ostaje. I, to nije nimalo slučajno: Pinoče je došao na vlast pučem

u kojem je ubijen (ili je izvršio samoubistvo) demokratski izabran predsednik, socijalista

Aljende, 1973. godine. Iza puča je stajala CIA. Čile nastavlja kapitalističku storiju nakon

kratke i burne dvogodišnje levičarske skaske.Petnaest leta docnije, i Lenjinu bi bilo jasno

da je komunizam odsvirao svoje. Amerikancima, samim tim, više nije potreban

desničarski diktator. Mogu da ga puste niz vodu. Pod uslovom da sve ostane kako je i

bilo. Samo da njega nema. Ii bi tako. Pinoče je ostao komandant oružanih snaga još deset

godina i doživotni senator. I, uprkos pokušaju britanskih i španskih aktivista, nije osuđen

za zločine protiv čovečnosti.Deca krvnika i deca žrtava sede i danas u istom Parlamentu.

Sjajno rešenje je i kombinovanje igranog i dokumentarnog materijala, dakle, s jednim

blagim pokretom kamere se selimo iz sadašnjosti, tj. igranog filma, u davna vremena pre

24 godine. I, koja je poenta? Baš u dokumentarcima. Diktatura je zanimljiva pojava -na

početku, Pinoče se šepuri u uniformi, seče vrpce fabrika, slika se s decom, „druži“ sa

pripadnicima nacionalnih manjina(američki starosedeoci, Polinežani sa Uskršnjih ostrva),

prilično je „titoističan“ a na kraju svoje vladavine drži govor ravan Miloševićevom „od

g…a će me pravite“ vapaju. Jedini način da pobedite takvog tiranina je da lažete

naveliko. Problem je što, nakon pobede, istinu možete sagledati teže nego pre.I onda

ste spremni da vam jednog dana zavladaju oni koji su pretili, hapsili, pravili

paravojne grupe ili uništavali nezavisne medije na osnovu zloglasnog Zakona o

informisanju.

TVITUJ NAS, O UČITELJU!

Ai Veivei: Nije mi žao je zanimljiv , politički angažovan, medijski šarolik (snimci sa

hendikema, profesionalne kamere, mobilnog telefona), dokumentarni prvenac američke

rediteljke Alison Klejman. Danas kultni a do juče gotovo nepoznat umetnik, Ai Veivei je

jedinstvena pojava na kulturnoj sceni Kine. Uspeo je da ostane slobodan i stvara bez

partijske kontrole i pritom postane svetsko ime. Njegovi saborci, potpisnici peticija i

  54  

opozicionari, nalaze se u zatvoru. Čini se da je, od poznatijih umetnika, u Kini ostao

samo on. Njegovu usamljenost podvlači u filmu kako nezgrapna, ružna zgrada u kojoj je

njegov dom i studio tako i kamera “Velikog Brata” kineskog Politbiroa te policijska kola

nedaleko od kuće. Da se razumemo, Kina nije ona Kina o kojoj ste čuli tolike priče: čedo

“Kulturne revolucije” , tvrda komunistička diktatura, maoističko ludilo milijarde

podanika. Ona je totalitarna tvorevina koja je dizajnirana mnogo bolje od jevtinih

proizvoda koje uvozimo. Trajaće koliko i kineski zid i Zapadu je antipatična na

simpatičan način. Okej, formalni komunizam, okupacija Tibeta i totalitarna kontrola

sajtova i Interneta je tu, ali, Bože, i mi demokrate koristimo nadgledanje i cenzuru a vi,

Kinezi, ako ste u kapitalističkoj priči, mi vam praštamo. U suštini, mi vam , kao drevnoj

civilizaciji, toliko mnogo dugujemo. Milijarde i milijarde dolara.

I, baš u toj opštoj travestiji shvatam poentu priče: let the East meet the West. Istok jeste

postao Zapad ali je i Zapad pokupio (i kupio) mnogo toga sa Istoka. Samim tim, pozicija

nezavisnog umetnika se menja. Veivei može, primera radi, da izlaže na Zapadu i bude

uspešan ali više nema auru disidenta kao što su nekad imali umetnici iz zemalja pok.

Varšavskog pakta. Vaistinu, kineski stvaraoci su odmenili,recimo ruske i poljske, na toj

disidentskoj poziciji ali Sibirsa i njegovih pandana više nema. Danas se to čini na finije

načine: pozivanje na rušenje države (nobelovac Liu Sjaobo) ili nezakonita gradnja i

finansijske mahinacije (Veivei) kao što suPussy Riot zaglavile zbog uvrede verskih

osećanja pravoslavaca. Sve po zakonu, po propisu. Ako želiš da menjaš ljude- ne odmeći

se. Sve u okviru sistema. I vi na Zapadu tako jurite svoje? Patriot Act? Lov na crvene

veštice? Rozenbergovi? Jedini spas, za koji se Veivei drži je Tweeter na kojem, s

obzirom da ga kineske vlasti nisu suzbile, ostavlja poruke, fotografije, zapravo beleži ceo

svoj život. Tako se mogu videti policajci koji ga prate, policajci koji su ga pretukli,

Veivei koji se oporavlja posle operacije, celokupan postupak podnošenja tužbe za napad

kineskom pravosuđu. I, kamera ne miruje, ni onda kad snima Veiveija, ni onda kad

Veivei snima druge ili kad ga policajci snimaju (čini se da svaki treći kineski

policajac vuče kamericu sa sobom). I tako, sve ono što smatramo ovisnošću i

proizvodom trulog Zapada, u rukama Veiveija postaje oružje s kojim čuva svoju

porodicu, sebe, svoj rad. Jer, svet u svakom trenutku zna šta se događa s njim.

  55  

Sam Ai Veivei ima sledbenike “aifanove” koji ga zovu Učitelju. Za mnoga dela koja je

napravio smatra da nisu umetnost. Pa, ipak ,izložena su u prestižnim svetskim galerijama.

Čini se da je on neka čudna kombinacija Majkla Mura (troublemaker, provocira vlasti,

lupa vratima tamo gde se ne sme kucati , popisuje žrtve u zemljotresu koji je odneo

preko 70 000 ljudi za šta su, u velikoj meri, krivi država i graditelji krhkih zgrada i

snimio je dokumentarac o tome), Endija Vorhola (ima veliki broj saradnika koji

materijalizuju njegove ideje koje koketiraju sa pop-artom), Konfučija Konfuzije

(harizmatična i kultna ličnost, okružen je hordom obožavalaca i saradnika koji

ispunjavaju i njegove najkapricioznije zahteve) i onog nezgodnog likvidatora iz “James

Bond” serijala sa šeširom koji krije sečivo (svadljiv i robustan, deluje kao čovek s kojim

ne bi želeli da se potučete). Njegove instalacije, slike, dokumentarni filmovi, fotografije

(sa isturenim srednjim prstom na Tjenamenu, ispred Ajfelove kule, itd.) su , pre svega,

provokacija i stav. Opštost poruke i trajanje u nekom dužem vremenskom periodu ga

verovatno ne zanima.Kao i poruke na tweeteru ili video snimci na youtubeu sve je stvar

trenutka, sadašnjice. Lično, on ima mane kao i svako drugi: oženjen je i ima sina kojeg

je dobio s ljubavnicom. Sklon je iću i piću i, kao i veliki broj umetnika, nije ni najmanje

skroman kad je samopromocija u pitanju. Deluje kao promišljen čovek koji ima u sebi

dosta menadžerskog i ponekad se čini da ga više zanima sopstvena promocija nego realna

promena u njegovoj zemlji. Sve ove utiske sam stekao prateći rad kamere Alison

Klejman – iako, naizlged, slabo pokretljiva za vreme intervjua kamera, blago menjajući

ugao, otkriva emocije sagovornika i ono što govori, i ono što krije. Ali, taj isti čovek je

kidnapovan i držan preko osamdeset dana na tajnoj lokaciji. Priznao je utaju poreza i

finansijske mahinacije u, očigledno, izrežiranom procesu. Danas ne sme da napusti

zemlju zbog navodnih optužbi za bigamiju, pornografiju i menjanje deviza” na crno”.

Čovek koji je nekad davao stotinu intervjua godišnje danas živi povučeno. Sud mu je

zabranio da daje izjave za medije. Njegov studio u Šangaju je srušen. Retki su ljudi koji

bi rizikovali to što on ima za bilo koji cilj.Dokumentarac o Ai Veiveiju je priča koja ne

može da se prebaci na potpunu estetsku ravan. Jer, kao i Veivejevo stvaralaštvo,

kad bi joj se oduzela angažovanost, drskost,bavljenje trenutkom, ostala bi samo

tužna, siva slika, kamere koja je pokretljivija od one koja i danas motri na Učiteljev

dom. (Afirmator,2012)

  56  

MEDA IZ VICA-PRIKAZ FILMA TED (2012)

 

Vicevi o medi, liji,vuku i zeki su nam svi dobro poznati. Ali, šta ako takav karakater

oživi, inkarniran u plišanoj igrački i postane vaš pajtos? To je, ukratko, radnja

filma Ted koji je režirao Seth MacFarlane, nekima poznat kao čovek koji je pisao

scenarija za crtaće kao što su Cow and Chicken, Johnny Bravo, Family Guy. Ovaj put je

u svom humoru otišao korak dalje, onim putem kojim su se davno otisnula braća Farelli.

Jednom rečju, put filma punog političke nekorektnosti, omaža banalnom („Flash Gordon“

– kameo Sama J. Jonesa „čoveka koji je dao novo značenje reči „gluma““), odvratnom,

opscenom,oteranom preko neke, svima vidljive a u stvari itekako rastegljive granice

(scena u kojoj meda primenjuje na kasirci celer umesto dilda,prostitutka koja usred stana

prazni creva za opkladu, našmrkani meda sa kokainom na njuškici, psovačina po svima,

od „white trasha“ do White Housea). Jednom rečju, pola filma se smejete a drugu

polovinu zurite u pod i blamirate se u ime glumaca plus plišanog mede koji skaču iz

jedne u drugu blamljivu situaciju. Kako opisati Teda? On je eks-personaliti, lutak koji

više nikog ne fascinira. Radi u hipermarketu i saleće devojke. Živi sa svojim pajtosom

Džonom (Mark Wahlberg) u zamrznutim momačkim danima iako je vreme da Džon

zasnuje stabilnu vezu plus brak, deca, socijalno, zdravstveno, stalan posao i sve što uz to

ide. Ted nije meda iz vica – više je kombinacija libidoznog zeke i drogiranog vuka plus

Geri i Toni iz „Nepristojnih ljudi“.

Komički kapacitet filma koncentrisan je u lutanu i odličnom glasu njegovog kreatora

Setha MacFarlanea mada svoj doprinos daju i Wahlberg i Kunisova. Posebna epizoda,

ekscentričnog,basterkitonovskog šefa hipermarketa (Bil Smitrovič) plus standardno

psihotični Giovanni Ribisi su poseban začin cele priče. Naravno, teško je reći da je ovo

film sa nekom velikom dubokom poukom. Svima je jasno da brojni muškarci teže tome

da maksimalno produže svoje detinjstvo ili barem momačke dane – tu je sofa, pivce,

društvo, vutra, utakmica na tv-u. Ted je, da stvar bude blesavija, ne samo vaš saveznik

koji tera gromove kojih se plašite već i ono što vi nikad nećete biti – večiti partijaner koji

se krije iza svoje dobroćudne spoljašnjosti. Njemu je sve dozvoljeno jer je lutan. Niko ga

  57  

ne shvata ozbiljno i obratno. Zadržavanje vremena, foliranje ludila, sve je to infantilnost

ali, ako ništa drugo, bezazlena u odnosu na one koji mlataraju puškama po ratištima jer

su nekad vitlali plastičnim pištoljima. Džon možda nikad neće biti predsednik i kralj i

možda nikad neće biti neki „faktor“ koji odlučuje o bilo čemu ali on barem nije, kao

Šekspirov princ Heri (potonji kralj Henri Peti),oterao Teda, svog Falstafa jer: „Ako oteraš

Falstafa, oterao si svet“.

Da rezimiramo: ovaj film ćete il ivoleti ili mrzeti ali vam , sasvim sigurno, neće biti

dosadan.Sasvim dovoljna preporuka za bioskopsku zabavu i ništa više od toga.

(Afirmator, 2012)

KRV UNUTRA-KRV NAPOLJE – „TRAPPED“

Irska, 2008

reditelj/director: Graham Cantwell

uloge/cast: Gerard McSorley, Anthony Fox, Laura Way, Andy Smith, Cillian Roche,

Griet van Damme, Ronan Wilmot

„Troubles“ ili „Nevolje“ kako se zove period irske istorije od 1969. do 1998.godine su

tema kojom su se irski reditelji, ali i susedni britanski, bavili s manje ili više uspeha.

Spomenimo Jima Sheridana, Neila Jordana, Kena Loacha, Petera Greengrassa. Ovaj put

smo, na Festivalu evropskog filma, gledali film Grahama Cantwella, „Trapped“

koji se bavi direktnim posledicama „Krvave nedelje“ tj. pokolja mirnih

demonstranata u Londonderryju (Doire na irskom) počinjenog 1972.godine od

britanskih padobranskih jedinica. Posledice: 13 poginulih, desetak ranjenih plus

orden od kraljice za „hrabre“ ubice. Vi u priču o ovom sukobu možete učitati i

priču o tome kako je Ulster „sveta irska zemlja i kolevka nacionalnog identiteta“ te

kako će svi oni koji naprave kompromis s drugom stranom završiti u kovčegu (kao

lider Maicheal Collins koji je snajpiran jer je, 1921. godine, pristao na podelu ostrva

) te se moraju dizati barikade i štititi naša vera i sve što je oteto i sveto po svaku

cenu i bez obzira šta radimo „onim drugim“ jer i oni su to nama“. Ovaj događaj je

izazvao erupciju nasilja terorističkih grupa, kako IRA-e tako i UFF, tj. lojalista. i,

  58  

naravno, opet su najviše stradali civili : ubijanje prolaznika, dizanje pabova u vazduh,

„kolateralne žrtve“ puškaranja a sve je „krunisano“ tragedijom u Omaghu kad je dignut u

vazduh autobus u kojem su bila deca.

„PRVOIRCI“ I „DRUGOIRCI“

Terorističke grupe se vode načelom „krv unutra-krv napolje“ – „SAMO MRTAV

IZLAZIŠ ODAVDE“ i ,bez obzira na to što danas, u zvaničnim medijima, čak i u Velikoj

Britaniji, IRA važi za „guerilla fighters“ metodi borbe su bili sve osim „čistih“. Tako, na

samom početku, vidimo Antona, mladog mornara koji se vraća kući, u mali grad na

granici sa Severnom Irskom koja je pod britanskom upravom. U Irskoj bi, navodno, život

trebao da bude miran ali nije – IRA regrutuje lokalno stanovništvo da „pomogne

rođacima na severu“. Iako može da vodi miran,porodičan život s ženom koju voli, Anton

ulazi u krvavi koloplet u koji su umešani irska policija, IRA i nezaobilazni Britanci i

SAS jediniice mada, oni još i ponajmanje. U svakom slučaju, sve strane su pogane,

krvave do ramena i ne zaziru ni od čega da bi dobile ono što žele. NI Anton nije bolji jer,

da bi se osvetio Britancima, on preti ženi koja drži bakalnicu na severu (verovatno

protestantkinji) tako što izvuče metak iz džepa i kaže: „Ovo je prvi metak koji vidite.

Sledeći nećete ni videti ni čuti“ što je dobar primer realnih odnosa u to vreme – IRA se

izdržavala pljačkom banaka, „revolucionarnim porezom“ i, docnije, novcem od prodaje

droge. Odlično je prikazan, pored Antona, njegov brat Edvard, čovek koji je izabrao da

vodi težak i monoton ali miran život njihovih predaka, ispunjen teškim fizičkim

radom. Njih dvojica simbolišu te „dve Irske“ – jedan, onu zemlju lutalica, mornara,

ispičutura, skoro pa pesnika, buntovnih i drugu, mirnu , pastoralnu, porodičnu.

Nijedna od te dve Irske nije glorifikovana i svaka je nepotpuna i bez stvarnog

izlaza.Pogotovo je zanimljiv lik Lyncha, inspektora irske policije (stara garda – Gerard

McSorley) koji u sebi sadrži surovost i osećanja visokog intenziteta. Doduše, njegov

motiv da goni IRA-u, nije samo profesionalan već dublji ali u filmu nije prikazan. Da li

želi da zaštiti ono malo što imaju od države ili je nešto drugo u pitanju?

DEMISTIFIKACIJA NACIONALNE UTOPIJE

Naličje Irske, kao slobodne države s demokratijom i pravilima, vidi se u korumpiranim

sudovima, nemilosrdnoj birokratiji i tretmanu ljudi u zatvorskoj duševnoj bolnici gde

  59  

Anton jedno vreme boravi. Recimo samo to da je „Let iznad kukavičjeg gnezda“

smejurija u odnosu na tamošnji tretman. Kako od zemlje koja vekovima vapije za

slobodom napraviti kazamat dobro smo videli i u filmu „Sestre Magdalene“ Petera

Mullena. Ova Irska, siva, zlokobna, u magluštinama i tami i blatu, zemlja

namučenih, ispošćenih ljudi punih gneva sklonih brutalnostima se hiljadama milja

nalazi daleko od one raspevane zemlje vilovnjaka i dobrog alkohola. Baš kao što se

Zafranovićeva Dalmacija nalazi daleko od one mediteranske razglednice ili Srbija

od one ljigave kvazi-idile Radoša Bajića. I ta istinitost je ono što nas najviše i verzuje,

pored velikog broja iznenadnih obrta, za ovaj film.

S druge strane, može se reći da film poseduje i neke nedoslednosti ( niko ne zna kako te,

odbegli Anton u nekom zabačenom skladištu materijalizuje, niotkuda, pištolj i odeću –da

smo barem dobili naznaku ili videli da negde drži “štek”) te kako ga baš tu policija

nalazi. I, naravno, nismo sigurni ni da li je IRA uvučena kao organizacija u njegove

nedaće ili je sve, u suštini, mali prljavi rat iz ličnih interesa što celu priču čini još

tragičnijom.Romantični deo priče, čini se, stoji slabije u odnosu na onaj akcioni,

politiučki ali to ne smeta u gledanju filma. Na kraju krajeva, kad je kombinovanje

žanrova u pitanju, mora da pretegne na jednu ili drugu stranu. U svakom slučaju, film

koji je inspirativan za poduži članak i zaslužuje mnogo više od ocene 4.9 na precenjenom

IMDB-ju.

(Afirmator, 2013)

TEMA FESTIVALA EVROPSKOG FILMA ISTOK-ZAPAD – TRGOVINA DECOM

Televizijski film „Jarik“ Sesila Anrija i Aleksandra Lasla je ostvarenje koje se, svoji

mizrazom, najviše primaklo istini. Jednostavna, na prvi pogled, priča ovog ruskog filma

vas sve vreme drži napetim. Vi, naime, znate da će Jarik, dečak koji se izgubio na

železničkoj stanici na Novu godinu, biti otet i prodan u belo roblje. Ali, ne znate kad, od

koga, u kom trenutku. I, naravno, ne znate da li će se spasti ili ne što je više nego

dovoljno da gradi „suspense“. Mučnina vas hvata dok gledate ovaj film snimljen video-

  60  

kamerom, mračan, s dosta senki koje padaju na Moskvu dok se spušta mrak. Ovim

postupkom reditelj je postigao mnogo – sva lica odraslih, maltene, imaju senke i deluju

pomalo izobličeno. Svetlosti nema u ruskoj tmuši.

Na prvi pogled je, čini se, Jarik okružen dobrim ljudima. Neki mu daju da jede, neki ga

vode do najbližeg policajca, drugi ga zabavljaju da mu skrenu misli ali, čini se, nikome

ZAISTA nije stalo do njega a čovek koji se bori za Jarika, kockar Boris (podignut u

domu za siročad, inače najpreciznije prikazan lik u filmu), pušta ga da pobegne,

zadubljen u partiju pokera. Naknadna pamet uvek dolazi kasno što je očito u Borisovim

uzaludnim naporima da nađe Jarika. Policajci, bili pošteni ili korumpirani, nemaju nerava

da se bave decom. Civli se plaše da ih kontakt s policijom ne dovede u „situaciju“.

Kriminalci nalivaju dete pivom da bi „postalo čovek“. Bolesno društvo je ispljunulo

Jarika u onom trenutku kad je izgubio majku.

Kidnapovana deca koja imaju „sreće“ budu usvojena negde na Zapadu. Sva ostala, dakle

velika većina njih, su žrtve maloletničke prostitucije i trgovine organima. Privatne

klinike, daleko od očiju javnosti, postaju, kao u „Jariku“, laboratorije modernih Mengelea

koji su svesni jednostavne činjenice – nacisti su se prevarili jer su monstruoznosti počinili

iz, uglavnom,ubeđenja. Modernim, pragmatičnim ljudima bez srca je jasno da je gadost u

ime novca ono što je konstanta ljudske istorije. Za mnoge razumljiva, opravdana. Bez

politike, religije, ideologije, čist interes. To što uništavaju živote dece iz dalekih,

siromašnih zemalja nije rasizam ili kolonijalizam – tamo je lakše doći do „resursa“ i to je

sve. Praktično, ledeno, neljudski, u ime vile na Karibima i plazma – ekrana od 250 inča.

I, ma koliko se trudili, takve gadosti ne mogu suzbiti ne zbog dobro organizovane

zločinačke mreže već upravo zbog onog što je poenta filma – bezdušnosti, otuđenosti

savremenog sveta koji slabe, siromašne, prokazane baca na ulicu da ih samelje zlo.

(Afirmator, 2013)

  61  

FESTIVAL EVROPSKOG FILMA – WELCOME TO MACHINE

Austrijski reditelj Andreas Štajnkogler pokušava dam nam u svom dokumentarcu

posvećenom trci za slavom rok-zvezde, pokaže koliko je cela priča o, uspehu, grupi

devojkama i enormnoj konzumaciji droga i alkohola besmislen. Radi to, nažalost, trudeći

se da bude duhovit što m une polazi za rukom. Par zanimljivijih sagovornika i nekoliko

odličnih citata su sve s čim ovaj film može da se, što se satire tiče, podiči. Jer, ono što je

glavni „gvint“ je činjenica da ovaj rokumntarac, labave strukture, sve vreme ide oko

poente kao mačak oko vruće kaše. Mi, tako, vidimo neki bend iz Beča koji pokušava da

se probije na malom austrijskom tržištu. Lepuškasti su, imaju solidnog MC-ja, parajuće

gitare, sviraju prepoznatljivo komercijalniju muziku i pobeđuju na nekoj gitarijadici.

Imaju i spot. I… nema ih nigde. A zašto kad pobogu momci ne pevaju ni o čemu

zanimljivom, nemaju jasan stav, groze se poruka i angažovanog u pesmi i, pored svega,

zvuče kao drugih 5000 bezličnih bendova? Zašto oni ne a neki drugi da? I kakva je to

muzička industrija?

Pop zvezde koje su intervjuisane, producenti, muzičari, niko nam to ne objašnjava.

Tobož, to je velika misterija. I tako slušam sat i po vremena: „U ovom poslu uspevaju oni

koji imaju kvalitet. Ne znam još nijednog koji ima dara a da nije uspeo“ . Pa onda

neki propaliteti, ljudi iz uglavnom nepoznatih bendova (svaka čast Nada Surfu, Flogging

Molly i inima), pa sveže reanimirana Kim Wilde, priča o imidžu, sporednim storijama i,

naravno, pomenutom bendu praznoglavaca iz Vijene koji se bori za svoje parče slave. Da

li me je briga za njih? Naravno da ne. Šta Kim Wilde ima da mi kaže? Posle glupe

„Kambodie“ – ništa a i pre toga slabo šta. Da li mislim da je smisao za humor zaobišao

reditelja? U širokom luku. I tako, tu i tamo neko poznato ime, taksativno nabrajanje

slabosti muzičara i industrije i , na kraju ,devedeset minuta stariji, dobijam neko

naravoučenije tipa – nije bitno da l iste uspešni ili ne ali postoji neki faktor uspeha i šta li

znam šta. Kažu da se Ian Curtis ubio nakon slušanja albuma Idiot od Iggy Popa. Iskreno,

nakon gledanaj ovog filma, poželeo sam odmah da odjurim kući, pustim pomenuti album

i čekam….

  62  

A potencijala je, za dobar rokumentarac, bilo. Evo i jednog prikladnog citata koji je

mogao, da bude inspirativan za film: „Sedamdesetih su muzičke kompanije pitale: „Okej,

lepa muzika a šta novoona donosi?“ Devedesetih su pitale – „A koliko ćemo mi

zaraditi?“(David Bowie). A možda je reditelj mogao da bude strpljiv i odsluša pesmu

Pink Floyda „Welcome To Machine“ i sve bi mu se samo kazalo. Ja kažem – poslušajte

numere ispod članka.

(Afirmator, 2013)

KAKO SE PRAVILNO GINE NA FILMU?

Nakon hiljada odgledanih vesterna, ratnih filmova, krimića, kung-fu zavrzlama i svih

mogućih šibačina, došao sam do zaključka da se po stereotipu ne samo živi već i mre. To

i nije neko otkriće ali mi je bilo zabavno da svemu priuđem iz drugog ugla:

1) Bezimeni – to smo mi , obični ljudi koje kose mitraljezi, seku sablje, bodu bajoneti ili

samo rokne granata i razletimo se na sve strane. Obično nemamo nijednu jedinu repliku u

celom filmu i ako se neko od nas pojavi u kadru onda posle bitke glavni junak pita: „A

gde je Jones/Jovanović/Reno/Kovalenko etc?“. a njegov najbolji pajtos kratko odgovori:

„He bought it/Nije imao sreće“. Glavni junak se malo namršti i to je sve. Slava mu!

Idemo na sledeću scenu – proslava pobede.

2) a)Pizde – znate takve likove, uglavnom su ružniji od drugih, znojaviji od drugih,

grabljivi, samoživi. Čak i ako imaju nešto od privlačnosti vi vidite da nešto nije u redu tj

.da su slabotinje što se da zaključiti po uvučenoj bradi, malom, neupadljivom nosiću,

večito vlažnim očima, ženskastim pokretima ili sklonosti prema alkoholu, drogama ili su,

jednostavno, pacifisti što je u ratu neoprostiv greh. Oni i pre nego što je bitka/obračun u

nagoveštaju krenu da prave kataklizmičke konstrukcije. Kad krene pucačina, oni su već

sky high u lamentima. I, onda, naravno, pokušavaju da pobegnu jer su se, gle čuda,

uplašili za svoj život. Skončavaju onako kako su i živeli – degradirajuće: dave se u živom

blatu, eksplodiraju u kolima koja padaju niz liticu, dobiju metak u leđa kao svaki izdajnik

i kukavica, ubiju ih oni s kojima žele da budu prijatelji ili sklope mir. Ovi likovi su toliko

  63  

iritantni da, kad nas uvere da su zaista u Večnim lovištima, cela bioskopska sala odahne.

Katarza, nema šta.

b)Naknadne mudonje, podvrsta pizdi. To su oni za koje ne možete ništa lepo da kažete

tokom celog filma – jajare, kukavice, mamine maze, korupcionaši ili mobilisani klinci

mokri iza ušiju. Dobro, klince razumete ali matore hohštaplere ne. Ipak, jednako vas

iritiraju i prvi i drugi. Međutim, dal’ zbog mladosti dal’ zbog mangupluka, trpite ih

nekako. A onda, kad se od njih u odsudnom trenutku očekuje sve oni daju sve. I ginu

junački. Zašto? Zato što se tako iskupljuju za svoju razmaženost, šaneraj i drugi šverc-

komerc. I na kraju uvek pitaju: „Jesam li bio hrabar?“ Jesi, a sad umri.jedin iizuzetak je

onaj mali što se prvo uplašio pa posle je postao borbeni planinski lav u „Crvenoj znački

za hrabrost“, režija John Huston.

3) Simpa face – da, svaka jedinica ili banda ili neka skupina muškaraca naoružanih do

zuba ima nekog šaljivdžiju, nekog švrću koji predstavlja maskotu. I uvek, uvek ginu s

nekom glupom forom ili lepom rečju na usnama. E, tu se već raznežite. Nema više dobrih

viceva do kraja filma, kažete ili vam onako, kane neka suza jer je neko tako mlad stradao,

„ludo dijete u ludome ratu“.

4) Strog al’ pravedan – po pravilu je to neki namršteni general, oficir, pajkan ili šta god,

koji sve radi by the book. Rigidan je i iritantan do bola, kao hirurški neodstranjiv šulj.

Ali, smrt sve izjednačava, naročito junačka pa i on, svojim primerom, daje pravo da se

iskupi za stupidarije počinjene u poslednjih sat i po. Ponekad strada kao žrtva svoje

zablude, tačnije olupa mu se sosptveni plan o glavu i na kraju kaže, kao Alec Guinness

kao pukovnik Nicholson u „Mostu na reci Kvaj“: „Oh, what have I done?“

5) Žene i deca. Retko kad vidimo bilo šta, da nas to ne bi uznemirilo i skrenulo misli s

glavne radnje. Tako je bilo nekad. Sad vidimo celokupno stradanje, anatomski prikazano

u detalj. Ako želite da mrzite jednu stranu u roku od odmah i stavite se na stranu onih

drugih, samo prikažite masakr žena i dece masovnih razmera. Ako, kasnije u filmu,

„vaša“ strana uradi isto reći ćete: „Nema veze, to je iz osvete. Strašno je ali očekivano,

zar ne?“ Dobri momci-loši momci, crno-belo, sat i po vremena „zabave“.

  64  

6) Starci, pisci i filozofi – Najveći idioti u celom filmu. Oni uvek ostaju negde iako znaju

da neprijatelj samo što nije došao. I zašto? Filozof zato što „ni Sokrat nije bežao“, „ne

može da živi van države gde su samo bogovi i zveri“ , „gde god da pobegne neće se

sakriti“ ili neko slično mazanje očiju. Prava je istina da oni žele da umru. Oni su

autodestruktivni degenerici, svi ti misleći ljudi, senilci i umetnici. I treba da umru. Inače,

ovo sam rekao s jakom dozom ironije, ako neko nije primetio. Nastavljamo – pisac ne

može da „stvara na tuđem jeziku“ a deda želi da „umre tamo gde je i rođen“. Ej, čiča,

imaš 70 i možda ćeš dočekati stotu! Zar ti se ne živi? Šta si ti, Obi Van Kenobi? U

najboljem slučaju, ovi likovi urade neko dobro delo i žrtvuju se za dobrobit zajednice pa

njihova pogibija ima kakvog takvog smisla. Smrt ih nalazi dok sviraju klavir, pišu

oproštajno pismo, sređuju stari nameštaj, gore u biblioteci i sl. Citati slavnih umetnika su

pod obavezno. Krajnje primereno.

7) Junačine – oni ginu lepo, čisto, kao u pesmi. Obično dobiju mač „pod lijevu sisu“,

metak u grudi ili stomak tako da imaju vremena da pričaju i pričaju pre nego što skiknu.

Čak i kad se na njih strovali konj kao na Teodena u „Gospodaru prstenova“ ili surva bola

zapaljenog broda kao na Fletchera u „Pobuni na brodu“ Baunti““ oni nađu petlje i snage

da lepo i mirno objasne šta i kako da se radi, i da izuljube njima drage i tako to. Jednom

rečju, hrabrost vam kupuje vreme za oproštaj koje obični smrtnici, je li, nemaju. Glavni

junaci ginu nedostojno jedino ako su i sami negativci (Džimi Barka u „Kad budem mrtav

i beo“ ubijen je u čučavcu) ili ako je reditelj Mel Gibson, opsednut čerečenjem i

mučenjem. Onda možete, kao u „Braveheart“, da uzviknete: „Freeeedom!“. Drugari

glavnih junaka, obično ne tolike junačine ali junačine, imaju počast da i oni poginu

doličnom smrću ali su im replike mnogo gore: „Ćao, drugar, javi mojima da sam ispunio

dužnost“ ili „Druže komandire, stiglo pismo iz Vrhovnog štaba“. I, za kraj pošalica,

Horacio Nelson, slavni engleski mornarički strateg, nije izddahnuo uz reči: Kiss me,

Hardy!“ kako stoji u gomili filmova. I tu ga njegov posilni,Hardy, poljubi… Starom

ženskarošu nije padalo na krasj pameti da ga ljube neobrijani oficiri koji bazde na rum,

krv, barut i duvan. Reč „kismet“ ili sudbina je pogrešno protumačena.Ali, koga za to

briga?

  65  

8) Negativci - Kad malo bolje razmislimo, u dobrom broju slučajeva, negativci ginu

prilično „cool“ jer, zna se, publika voli odmetnike. Pod uslovom da su „dostojni

protivnici“. Neki dobiju i podužu repliku, kao Rutger Hauer u „Blade Runneru“: „I’ve

seen things you people wouldn’t believe…“ ili pokojni David Carradine u „Kill Bill“ –

njegova ljubav mu zada udarac u srce, on ustane, namesti košulju, pet koraka i paf- pada

mrtav. Stoički pomiren sa sudbinom. Ali, da bi umrli „cool“ morate i biti „cool“. Ogavni

negativci ginu razneseni u paramparčad, isečeni, izbodeni, izmučeni serijom gadosti koje

oni, često, tokom celog filma nisu počinili. A zašto? Jer ih mrzite od početka filma i

želite da se iživljavate nad njima. Naravno, vi takvi niste privatno ali, tih sat i po

vremena, jeste.

(Afirmator, 2013)

Filmsko suočavanje sa istinom o ratovima devedesetih

MUK BEZ KRIKA

Film: „Obični ljudi“ (2008)

Koprodukcija: Srbija/Francuska/Švajcarska

Režija: Vladimir Perišić

Uloge: Relja Popović, Boris Isaković, Miroslav Stevanović

Snimanje filma koji na nepsoredan način govori o zločinima počinjenim u ime

naroda čijoj kinematografiji reditelj pripada je uvek bilo škakljiva tema a naročito u Srbiji

danas. Udobno ušuškani u posttranziciona sedišta bioskopa (kojih je sve manje) ljudi sve

manje postavljaju pitanja i još manje traže odgovore, tonu u slatki zaborav kletih

devedesetih, odspavaju svojih sat i po vremena a onda se upute kući i usput se, preko

SMS-poruka, pohvale prijateljima kako su bili u jednom od hramova kulture i to na

“ozbiljnom filmu”. Verovatno još očekuju da dobiju medalju što su izdržali do kraja

projekcije. Na sreću, to nije slučaj sa “Običnim ljudima” Vladimira Perišića. Ovaj film će

  66  

mnoge naterati da izađu iz sale a oni koji ostanu suočiće se sa filmom koji će ih,

neminovno, promeniti.

U ovom, po autentičnosti zbivanja, gotovo dokumentarnom ostvarenju, siromašnom

po replikama i svedenog izraza, okrenutog pre svega mimici na licima protagonista,

pratimo sudbinu vojnika Džonija, “guštera” koji započinje još jedan jednolični dan u

kasarni sa “kockanjem” kreveta i tankom “marendom”. Mirna atmosfera vojničke kantine

se prekida sa pozivom na pokret i njegova jedinica odlazi u autobus, naoružana bojevom

municijom. Ne zna se gde ni zbog čega idu ali se oseća napetost u napetoj sceni u kojoj

Džoni dobija zadatak da skloni konja koji je na putu. On to, oklevajući, i čini, u strahu od

strelca koji možda vreba u žbunju pored druma. Put se nastavlja do zapuštene zgrade

usred nedođije. I tu, koristeći kao “model” najmlađeg vojnika, Džonija, oficir objašnjava

koje je zaduženje jedinice- treba pucati uhvaćenom “neprijatelju” u leđa dok kleči.

Prestrašeni Džonijev otpor, samo verbalan, u jednoj rečenici “ja ne mogu” biva skršen

ponovljenom oficirskom naredbom. PAKLENI MEHANIZAM Tokom pakleno vrućeg

dana se nižu egzekucije. Brojni zarobljenici bivaju dovučeni na gubilište i Džoni, isprva

oklevajući i žmureći, postaje jedan od ubica bespomoćnih. On puca, isprva oklevajući,

čak pokušava da spasi jednog od osuđenih i u tome ne uspeva a onda, prestrašen, zgađen

sobom, sluđen optužujućim pogledima žrtava, ubija kundakom čoveka koji ne želi da

klečeći čeka smrt kao i jednog dečaka iz grupe. Stepen krivice (ako ga uopšte ima)

pohvatanih civila, muškaraca i dečaka, je nebitan. nisu pošteđeni ni “oni koji su pomagali

našima”. Zakon ksenofobne sile je jedino što važi na poljani koja se puni leševima.

Pogubljenja su prikazana u maniru filmova Mikloša Janča (najjača paralela je sa

Jančovim filmom “Muk i krik”), kao precizni mehanizmi strave, ogoljeni do svoje srži:

ne postoji više nijedna parola ili nacionalistička floskula iza koje vojnici mogu da se

sklone, tu su samo oni, isključene svesti i savesti i preplašene žrtve. Ljudskost više ni ne

znači ništa jer su prihvatili, po inerciji, da se priključe vojsci, baš kao i Džoni- završio je

srednju školu, posla u njegovom Bodrovcu nije bilo a fakultet nije ni pokušao da upiše.

Vojska se nametnula kao “logično rešenje”. Užas u kojem će postati dželati otupelih lica

se podrazumevao. Rediteljska veština se vidi i u radu sa glumcima, mahom naturščicima

(osim Borisa Isakovića u ulozi oficira) koji igraju ono što je najteže “obične ljude” u

ekstremnoj situaciji koja se, po svemu sudeći, odvija na Kosovu ali mogla bi lako biti,

  67  

ako je suditi po uniformama bez oznaka, i na nekom od drugih balkanskih ili svetskih

ratišta. Naime, reditelj je povezao iskustva naturščika sa iskustvima likova u filmu i

postepeno ih je uvodio u priču filma pa se vojnici hvataju za deliće prethodnih,

neokrvavljenih života što je očito u sceni u kojoj Džoni i njegov drugar Ivan pričaju o

pecanju sa svojim očevima, često izbegavaju poglede svojih žrtava, obraćaju pažnju na

fizičke detalje da bi skrenuli pažnju s pokolja pa tako Džoni povraća a docnije ga, kao

simbol zločina, opseda žulj na šaci koji je dobio od repetiranja puške. Mračna sila koja ih

vodi nije sasvim sigurna u njihovu efikasnost i zato pristižu flaše rakije namenjene

umrtvljavanju njihove svesti. Jedini otpor koji pružaju svom oficiru je objašnjenje da su

umorni kad se od njih traži da, predveče, u neimenovanoj palanci, likvidiraju još jednu

grupu koja se nalazi u Domu kulture što je inače bio čest slučaj devedesetih jer su ove

često nezgrapne zgrade pretvarane u sve- od izbegličkih centara i bolnica do zatvora i

gubilišta. Taj gest je uzaludan- drugi dželati će to uraditi umesto njih dok Džoni sedi u

provincijskoj kafani a na pedeset metara od njega odjekuju hici, svestan da je i on sam,

kao i ostali u jedinici, deo “zavere ćutanja” koja je i danas na snazi.

POSLE ZAVERE

“Obični ljudi” sadrži u sebi univerzalnu dimenziju koju prikazuje škrtim i jasnim

sredstvima: polumrak spavaonice na početku i tmuša koja guta kasabu na kraju filma,

devastirane zgrade kao kontrast idiličnom, pitomom krajoliku, hladnoća kasarne i

nakaradni plastični stolovi kafane , sve to sugeriše svet koji je, po svom nehumanom,

otrovnom uređenju, nužno izrodio opisani zločin. Ljudi su u takvom svetu ili saterani kao

stoka na stratište ili ih sistem, opet kao stoku, šalje na “ispašu” u kantinama ili na

improvizovano pojilo na kojem “stare kajle” i “džombe” imaju prednost. Brišući sećanja

na civilni život, ili ih ostavljajući u bledunjavim tragovima, sistem ljude svodi ljude na

životinje koje izvršavaju naređenja bez pitanja, kivne na one koji su ne samo

“neprijatelji” već i civili, oni koji vode manje skučene živote i sva mržnja prema onima

na koje toliko liče i strah kojim su napunjeni sažimaju se u pucnju koji kida meso.

Ovaj film nema samilosti ni prema ratu niti ubicama. Prepustiti sebe i druge samovolji

alkoholiziranog zlikovca oličenog u Oficiru koji može posle nebrojenih žrtava da vodi

opuštene razgovore sa svojim prijateljima preko motorole je nešto što će svima, u

mirnodopskim uslovima, izgledati kao potpuna ludost. Još je veća ludost u tome što nisu

  68  

retki oni koji takvo stanje stvari prihvataju u ratu kao poptuno logično kao i ta dvojnost

ljudi, sklonost prema opravdanjima “naravno da smo ih pobili, bio je rat”, “i oni su nas”

krije ono što nije eksplicitno prikazano u filmu ali se može indirektno zaključiti: razlog

zbog kojeg je jedinica pobila tolike ljude leži u činjenici da im je u glave usađeno da ne

ubijaju ljude već “nižu rasu”, životinje u ljudskom obličju. Nije bilo ni onog mučiteljskog

seirenja koje je često u slučajevima kad žrtva i zlikovac pripadaju srodnim narodima, već

je ovde prikazana distancirana egzekucija (ako se izuzme Džonijevo ubistvo civila

kundakom). Dakle, sa žrtvom se ne sme povezati na bilo koji način jer je ona

otelotvorenje ultimativnog zla. Jezivi primer takvog razmišljanja je u činjenici da su

pripadnici streljačkih vodova SS u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata hladnokrvno

ubijali Jevreje jer to nisu smatrali za zločin dok je kod pogubljenja Poljaka dolazilo do

oklevanja, alkoholizma, nervnih slomova, pokušaja samoubistva čak i negodovanja jer

su ih doživljavali kao ljude.

Prošlo je deset godina od poslednjeg balkanskog rata i nema više opravdanja za

pravljenje još veće istorijske distance. Horor koji smo proživeli mora se osuditi na

filmskom platnu, jasno i nedvosmisleno, bez valjanja u fingiranom samosažaljenju.

“Obični ljudi” je film koji ne predstavlja samo istorijsku, ideološku ili tematsku

prekretnicu već i delo osobene, na ovim prostorima netipične poetike koje je,

izbegavajući dnevnopolitičke komentare i pamfletizam, odbacujući naš oveštali

verbalizam u korist filmskog izraza, prepričavanje u ime akcije, teatralne ekspresije u

korist filmične mimike, postalo snažan reper prema kojem će se određivati filmovi sa

ovom tematikom.

(Beton, 2008)

  69  

Osvrt na „Prokletnike“ Kventina Tarantina

OSVETA, SLATKA OSVETA

Da je neko pre blizu tri decenije tinejdžeru teške ruke zvanom Kvint, izbacivaču iz

porno-bioskopa po zanimanju, rekao da će snimiti film u kojem će deset meseci pre

vremena otpraviti u Naci-Valhalu Hitlera sa celokupnom kamarilom verovatno bi se ili

nasmejao ili primenio postupak za izbacivanje „preigrane“ mušterije. Ali, taj trenutak je

došao i prošao- Kvint je snimio „Prokletnike“, dvoipočasovnu sagu o jedinici američkih

vojnika jevrejskog porekla koja sistematski utamanjuje naciste u okupiranoj Francuskoj

čiji se planovi za eliminaciju Hitlera plus Geringa plus Gebelsa ukrštaju sa naumom

Šošane, devojke jevrejskog porekla kojoj je „Lovac na Jevreje“ Landa, savršeni lutkoliki

negativac (Christoph Waltz ) ubio porodicu. Plan, dakako, uspeva, Šošana i njen momak

ginu u njenom bioskopi spaljujući naciste uz pomoć hiljada rolni nitratne trake na

privatnoj projekciji. Landa, naravno, pravi dil sa američkom vladom- pušta „Prokletnike“

u zamenu za novi indetitet, pasoš i kuću na ostrvu Nantuckett. Štono kažu- eto prilike za

nastavak filma. Da li će se nastavak tražiti ili ne to je drugo pitanje ali je činjenica da ovaj

film publika ili mrzi ili obožava.

KRVAVOGA NEMA KINA, BEZ KVENTINA TARANTINA

Od prvog kadra vam je jasno u kom pravcu ide Tarantino- špageti vestern estetika

smeštena u ratnu Evropu, krupni planovi lica, čak i osvetljenje, boje, sve podseća na

zlatne sedamdesete. Al ne lezi vraže, jer ovaj filmski kockar ima još nekoliko kečeva u

rukavu ( u stvari pet ili sedam viška) ali ih sve baca na sto. Kečevi su i američki ratni

filmovi („Dirty dozen“ alli i „ Big Red One“, bar ako je suditi po hektolitrima prolivene

krvi i nebrojenim rascopanim lobanjama), uticaj Blacksploitationa iz sedamdesetih

(setimo se legendarnog „Shafta“ ali i afroameričkog vojnika koji tamani Nemce kao Prle,

Tihi, Bata i Smoki zajedno u „G.I. Bro“) koji je, ovde pretvoren u Jewsploitation

(nesrećno sklepani izraz koji se odomaćio u kritičara), postmodernistički postupak (da,da,

tako je), honkonški akcioni, tarantinovski antitarantizam (stići ćemo i dotle), parodija na

granici sa trešom (primer: epizoda Mikea Myersa, inače ovogodišnjeg dobitnika „Zlatne

maline“ za najgori film, kao britanskog generala ), omaži rediteljima (Pabstu, Kluzou,

Šrederu), parodiranja, pretvaranje priče u bušno sito iz kojeg curi kao da ste ga gađali

kratežom, nedoslednosti u istorijskim podacima koja je, kod američkih reditelja

  70  

pogotovo, oduvek bila zaprepašćujuća. Čemu ti preterani kečevi? Da li je u pitanju

razmetljivi pozerski trik, autorsko ludilo ili genijalna zamisao koju retko ko shvata?

Izbor teme ne čudi- Tarantino je uvek snimao filmove u kojima se sprovodi osveta

potlačenih, poniženih i to na snažan, nemilosrdan, fetišistički način. Tako je sa osvetom

izneverenog prijatelja, gangstera sa integritetom u „Reservoir Dogsima“, uništenog

boksera u „Pulp Fiction“, sredovečne siromašne Afroamerikanke u „Jackie Brown“,

ostavljene žene na ivici kliničke smrti u „Kill Bill“ i bilo je logično da, sledeći svoju nit,

dođe do najvećeg zločina u istoriji- nacističkog holokausta i shodno tome, najveće (u

filmu), moguće osvete- uništavanja glave nacističke ratne zveri. U „Prokletnicima“ je do

maksimuma oslobođen rediteljev trejdmark- fetišizam nasilja (posebno obratiti pažnju na

scenu u kojoj komandosi na najsitnije paramparčiće mecima seku Hitlerovo lice) koji, s

obzirom na subjektivne okolnosti, kao i uvek kod Tarantina, dobija pravednički oreol ali

ovaj put i jednu novu dimenziju- parodijsku te tako najcrnja moguća tema postaje

razbibriga. Šta nam to u stvari Tarantino poručuje?

SAVESTI ON NIJE ČISTE, DOK NE SREDI SVE NACISTE

Može se slobodno reći da je sve čega se god od zanatskih sredstava dotakao u ovom

filmu, reditelj svesno oterao do ekstrema. Svega, naravno, osim sudbine progonjenih i

jeziva scena u kojoj nacisti rešetaju jevrejsku porodicu sakrivenu ispod poda kuće to

najbolje govori. Motivi osvetnika su jasni- uništiti neprijatelja i što pre okončati rat. No,

sve ostalo je potpuna parodija- glupost nemačke vojske i imbecilnost vojnog vrha,

njihova nesposobnost da obezbede sva ulazna vrata u dvoranu (gluplji su od onih

Bulajevićevih Nemaca za tri koplja),britanska arogancija koja ugrožava misiju, američko

nasilno ponašanje (urezivanje svastika na čelo zlikovaca, skalpiranje, prosipanje mozga

bejzbol palicom) i poznavanje italijanskog (urnebesni razgovor vođe komandosa,

navodno „Italijana“ i Lande, poliglote koji govori italijanski kao da je odrastao u Rimu),

parodiranje parodije Italijana kroz stereotipno ponašanje komandosa koji karikirano

glume Italijane, francuski kolaboracionisti...

Tarantinovski antitarantinizam je kruna svega, u predugim, verbalno bogatim, vrcavim

ali ponekad i veoma zamornim scenama, raspričanosti bez kraja i konca, jarkim bojama,

fetišu ženskog šminkanja uz glas Davida Bowieja u numeri „Cat People“ (hir autora koji

i ne mora biti u filmu), ničim izazvanim rifovima na električnim gitarama, igranju sa

  71  

strelicama koje označavaju aktere filma. Sve to bačeno na jednu gomilu jasno govori da

je reditelj odlučio da okrene sve holivudske priče na tumbe, da poruči da je sve što se

gleda, bilo smešno ili jezivo, danas postalo zabava i nije ništa osim toga ali i da,

nepodnošljivom preteranošću u kojoj i filmska traka postaje oružje i velikom

eksplozijom koja sve kruniše stvori neku vrstu novog početka. Ali, nameće se pitanje,

nakon što je, kroz svoju viziju katarzičnog nasilja, Tarantino završio priču o najvećem

svetskom zlu koje je, barem u njegovoj viziji, uništeno, šta je sledeće što mu preostaje,

gde će biti taj novi početak i ima li ga uopšte?

(Booksa, 2011)

Prikaz filma Tamo i ovde

NJUJORŠKI BEOGRAD

Režija: Darko Lungulov Uloge: Dejvid Tornton, Mirjana Karanović, Branislav

Trifunović, Feđa Stojanović....

Čuli ste sigurno stotinu puta posle projekcije domaće filma a pri izlasku iz bioskopa

sledeću rečenicu: „I , bre, ovi naši filmovi, to samo neki rat, kriza, nasilje, dižu se u

vazduh, ubijaju, kolju, te ovaj rat te onaj rat, te ovi lopovi te oni lopovi, te onaj

nenormalan, te onaj drugi siluje, te neka pornjava, te ovo, te ono! Daj bre da jednom

vidimo neki normalan film!“ Ako ste bili na projekciji srpsko-američkog „Tamo i ovde“

takvih komentara nije bilo, samo nežnog ćućorenja zagrljenih parova srednjih godina ili

diskretno opuštene mlađe generacije. Nazovimo to što se u vazduhu dvorane može osetiti

nekom kontrakatarzom, naivnim verovanjem da u svetu ima mnogo više dobrih nego

loših ljudi i

da uteha mora da postoji.

Ovaj film, skroman sredstvima, izrazom, spektakularnim prizorima je, uz fin odjek u

američkoj filmofilskoj javnosti ( onoj koja naginje nezavisnim filmovima naravno)

prikazao jednu u nizu emigrantskih priča u oba smera. Tačnije, propali američki džez-

saksofonista- Robert, pristaje da oženi devojku njegovog špeditera iz Srbije, Branka, i

otpravi mu je pravo u naručje kao novopečenu Američanku za, naravno, pristojnu

nadoknadu. Fiktivni brakovi u filmovima, naročito od uspeha „Zelene karte“ nisu neka

  72  

naročita novost ali, postoji uvek i jedno ali- šta ako se Robert zaljubi u Brankovu majku i

na neki neobičan način veže za zemlju za koju jedino zna „da se tamo ratuje“?

„NJUCA“ JE BITANGA....

...štono reče naš poznati slikar za „Veliku Jabuku“. Ovakav stav očit je iz uvodnih

kadrova filma- dekintirani Robert napušta stan u kojem i bubašvabe odbijaju da se nasele

i useljava se, ko Saša Belopoljanski iz „Tajvanske kanaste“, kod svoje bivše ljubavi

(epizodica Sindi Loper) a onda mu, kao i tolikim isluženim mjuzičarima pre njega ostaje

poslednja tezga- Srbija (ovo navijačkim tonom)! Ima u toj oskudnoj mimici glavnog

junaka i sugerisanju velikog životnog tereta svih aktera kao i u često statičnim

kadrovima nešto i od džarmušovštine dok se kroz obične, svakodnevne radnje sugeriše

dokumentarnost. Žanr-scene iz života svih odbačenih u Americi (susret depresivnog

Roberta i njegovog uglađenog drugara- advokata, otimačina kombija u opasnoj četvrti,

ulične „fore“, prozivanje za neplaćenu stanarinu itd.) funkcionišu mnogo bolje u odnosu

na deo scena snimljenih u Srbiji. Naime, scene snimljene u Srbiji, ako izuzmemo neke

nelogičnosti u faktografiji ( neki tramvaji i autobusi vas ne mogu dobaciti do ulice Kralja

Petra sve i ako je to na filmu, stan u gradskom jezgru, ako vam treba novac, možete uvek

prodati za doobre pare mnogo veće no što ćete ih zaraditi u Americi kao špediter koji se,

iako emigrant, tako lako izvlači iz zatvora posle tuče sa „lokalcem“ (?) ) izgledaju pre

kao da ih je snimao američki reditelj nego neko poreklom iz „ovih krajeva“. Da li smo

zaista takvi ili se lokalni kolorit mora pojačati da bi bio dovoljno zanimljiv strancima?

Tako dolazimo do zanimljivih podataka: svi Srbi tečno parlaju engleski, čak i u

trafikama, grad je ružan ali ima dušu u odnosu na glazuru „Bitange Njuce“, nekadašnji

svetski putnici sa crvenim pasošem i sobama prepunim zastavica država koje su obišli i,

očekuje se, dozom šlifa, deluju kao neki nesrećnici alergični na slaganje boja koji čuvaju

pivo u sanducima za sladoled, nastrljivijeg, uslužnijeg i otvorenijeg naroda nema na

planeti Zemlji, taksisti su esencija od koje je, straobalnim genetskim inženjeringom,

sklepan Vojislav Šešelj and so on and so forth. Sa mnogim od ovih stvari bi se mnogi i

složili ali, pobogu, ljudi, ako je ovaj grad takav, što bi iko, a pogotovu Robert, rekao na

kraju filma da Njujork ipak nije kao Beograd i (pretpostavljamo da je tako) vratio se

nazad? Okej, možda to i nije tako loše za nonšalantnog pušača koji voli da potegne

džabalesku i pritom nađe inspiraciju za muziciranje ali...

  73  

....TRAŽITE ŽENU....

...i dobićete odgovor. U početku razmimoilaženje na nivou kulturoloških razlika, odnos

između Roberta i Brankove majke prerasta u romansu i to se dešava prilično brzo ali ,

dobro, razumem, kad ste prošli mnogo toga a i duže vreme sami emotivni radari ferceraju

brže. I pomaganje Branku preko prijatelja advokata mi je donekle jasno kao i ceo rasplet

situacije. Da, to je jasna, precizna priča koja se lako prati i ne ostavlja mnogo prostora za

razglabanje. Podela je takođe kvalitetna, opšti ton je human i sa nekoliko duhovitih

pasaža ali vas, iako je reč o zanatski dobro napravljenom filmu kojem sam, eto, prvo

naveo mane a tek na kraju prednosti, opseda osećaj da tu nešto nedostaje.

Biću iskren pa neka me i pogrešno shvate: ne volim kad film, čak i kad je kvalitetan

(što je ovde definitivno slučaj) ima „sve za svakoga“. Ako želite da nabavite sve za

svakoga uputite se u neki shopping mall, nemojte gledati film. Ko hoće konsenzus oko

bilo čega neka se učlani u neku od vodećih partija i utali sa tajkunima- oko kinte uvek

postoji jednoglasje.Da li je loše to što se svi slažu? Uvek jer ovako ispada da smo mi

srećni jer se o nama čuje u svetu po nečemu što nije vezano za krvoliptanje a i, videli ste,

mi smo ljudine bre (možda malo lucnuti ali, Bože moj) a ne smušeni i hladni kao oni

Jenkiji, pa videli ste sami- Njujork je rupa ko i Beograd, svejedno je tamo ili ovde, ceo

svet je isti! I artizmu naklonjeni Amerikanci imaju razloga za veselje- vidite, Amerikanac

kad ode u neku zemlju, daleku, egzotičnu, on dobije inspiraciju, postane bolji u najmanju

ruku, ako već ne uspe u tome da postane junak koji spašava milione domorodaca. A i ta

Srbija, ta neobična muzika, trubači na ulici, ekscentrični karakteri, to je jedan pravi

spektakl koji je tako inspirativan, gorka uteha skrajnutih i, kad god vam dosadi, uvek ga

možete napustiti. I tako su, lažnom slikom onih drugih zadovoljni svi, tamo i ovde.

(Beton, 2010)

  74  

„ Bader-Majnhof kompleks“ Ulija Edela u vrtlogu politike i rokenrola

TAJ LUDI, LUDI TERORIZAM

Terorizam, definisan kao bilo koja vrste akcije koja služi izazivanju straha u

određenom društvu i predstavlja nezakonitu i nelegitimnu upotrebu sile protiv kako

vojske i policije tako i civila i civilnih ciljeva a zarad određenog političkog/ideološkog

cilja, postao je jedan od glavnih političkih brendova druge polovine prošlog kao i ovog

frtalja proteklog 21. veka. Treba napomenuti da se odnos prema terorizmu, kako stranom

tako i domaćem, polako redefinisao tako da se, po današnjim standardima, oni koji su u

čitankama svojih naroda poroglašavani za patriote mogu definisati kao fanatični

nacionalisti i teroristi („Crna ruka“, „karbonari“, „fenijanci“, itd.). Ono što je još

zanimljivije je to što se čini da je terorizam (naročito onaj ponikao na Zapadu) menjao

svoj imidž u skladu sa popularnom kulturom kao i političkim interesima kako vođa

terorističkih organizacija tako i državama koje su od njih trpele ili im pružale podršku.

Očit je primer SAD koje su dugo odbijale da okarakterišu Irsku republikansku armiju

(IRA) kao terorističku organizaciju iako su brojni civili saveznika SAD, Velike Britanije,

stradali u napadima IRA.

Tako su teroristi, u zavisnosti od političke potrebe, postajali „ razbojničke bande“,

„ preprodavci droge“, „ubice civila“ ili „gerila“, „tajna organizacija“ pa čak i „borci za

slobodu“. Modus operandi „krv unutra-krv napolje“, zajednički svim terorističkim

grupama bez obzira na pripadnost zagolicao je mnogim rediteljima maštu pa, „uvučeni u

priču“, nisu ostali imuni na „stilizaciju zla“ u naporu da se ono bolje shvati. U filmovima

outlook zapadnjačkog teroriste varira od klasičnog imidža tridesetih u Hičkokovom

„Saboteru“, preko hedonističkog Zinemanovog plaćenika OAS-a zaronjenog u

hedonizam sedamdesetih iz „ Dana Šakala“, rokerskog Rorija Devajna u „ Devil's

own“, „savršenog Amerikanca“ ( po mnogo čemu srodnog „Tihom Amerikancu“

Grejema Grina) koji kao da je rođen upisan u republikance u „Arlington Roudu“ , irskog

teroriste koji preispituje svoju seksualnost u „Igri plakanja“, revolucionarne grandžerske

trojke koja , iako nenasilna, leluja sve vreme na ivici terorizma u „Edukatorima“ pa do

  75  

velikog „benda“ sa mariksističko-lenjinističkim korenima, „Bader-Majnhof“ poznatog

kao „RAF“ aka „Frakcija Crvene armije“ aka „Grupa Bader-Majnhof“.

S druge strane terorističkog filmskog tantuza stoje svi oni silni islamski

fundamentalisti, pretežno suludi, dezorijentisani, neretko drogirani, preplašeni, maloletni,

staromodni, neformirani kao karakteri, sa dosta fanatičkog fosfora u očima. Pridružuju im

se neretko i prikaze iz Istočnog bloka opasne naročito ako su nekad pripadali „Štaziju“

(istočnonemačkoj tajnoj službi) i to u prvom i trećem delu „Umri muški“ ili se reditelji

bave napaćenim ministrima Republike Srpske sa atomskom bombom u torbi

(“Mirotvorac“) a slično je i u storiji o rusko-grčko-srpskoj mafiji sa istim- ciljem da u

nuklearnom holokaustu zatre stanovništvo Njujorka („Loše društvo“). Zaključak se

nameće: oni koji pripadaju zapadnoj civilizaciji zaslužuju i neko psihološko objašnjenje

svojih zločina pa čak i tamni oreol za razliku od onih koje je Andreas Bader u filmu

„Bader-Majnhof kompleks“ nazvao „jahačima kamila“ i koji su svoj deo priče do skora

mogli da dobiju samo u „Gvantanamu“.

NA POČETKU BEŠE KOMUNA

Bez sve šale, ako bi izbacili puške, eksploziv, nasilje i marksizam a ubacili gitare,

menadžere i grupi devojke, bila bi to lepa priča o rokenrol odrastanju. Tako na početku

filma Ulrike Hana Majnhof, mlada novinarka levičarske provenijencije, ušuškana u

pospanost više srednje klase koja sebi ugađa sa malim libertinskim iskoracima kao što su

nudizam i promiskuitet, zgrožena stanjem u poratnoj Zapadnoj Nemačkoj (rane

nacističke prošlosti, brutalna policija, zajednički interesi sa tiranima oličenim u

persijskom Šahu Rezi Pahlaviju glavom plus limuzinom i obezbeđenjem, rat u

Vijetnamu, atentat na studentskog vođu Rudija Dučkea koje je počinio još jedan

„usamljeni ludak šezdesetih “ (pored Harvija Lija Osvalda i Sirhana Sirhana, ako verujete

u te priče) ) te muževljevim neverstvom odlazi, tog Leta Ljubavi 1968. godine, pravo u

komunu svoje druge Gudrun Enslin i njene lošije polovine- Andreasa Badera. Gudrun je,

kao i ona, pobegla od prodice, doduše ona potiče iz siromašnije sredine dok Bader kao da

je ex nihilo došao tu, pravo u prve revolucionarne redove, kao pravi besprizorni sa

fetišem prema tuđim kolima. Nastaje teroristička RAF koja će do ranih devedesetih sejati

užas po Nemačkoj.

  76  

Ako bi se pravila ekstremno ironična rokenrol poređenja onda je očito da je u nekom

povučenom hipi-skvotu sklopljen savez između Enslinove, lepe i energične kao Niko iz

„Velvet andergraunda“, Ulrike Majnhof- po habitusu i intenzivnom, grčevitom pisanju

kopije Peti Smit i igipopovskog Badera koji s vremena na vreme ima napade koji se

kreću od Belmonda u „ Do poslednjeg daha“ do Gage Nikolića u „ Mlad i zdrav kao

ruža“. Grupi se, privučeni harizmom osnivača, pridružuju mladi i i neiskusni momci za

koje je neka vrsta ponovnog krštenja kupanje u kadi sa razgolićenom Enslinovom koja

čita levičarske spise što predstavlja svojevrsni sinkretizam. Ojačani i obodreni, članovi

komune daju reč da će se boriti protiv nepravednog kapitalističkog sistema koji je pre

vremena oterao u grob mirotvornog rok-boga (Dučke je ovde njihov „Lenon“) u kojeg

oni odavno ne veruju. Za šta će se zapravo boriti? Koju će „muziku“ svirati?

IDEALIZAM RAZMAŽENE DECE

Lider grupe, Andreas Bader, kojeg je Sartr, nakon posete u zatvoru , navodno

okarakterisao kao idiota (sličnost sa naslovom istoimenog albuma Igija Popa??) sklon je

krađi, opijanju, lupetanju gluposti i pucanju iz automobila kao da je poslednji toksirani

đilkoš na Ibarskoj magistrali. Enslinova je za stalne akcije ali bez nekog većeg

ideološkog pokrića dok „saopštenja“ Majnhofove deluju kao puka apstrakcija za svakog

ko nije bistrio „Kapital“. Zapravo, izbor meta je okrenut isključivo prema stvaranju

haosa, anarhije pa tako bivši „hipici“ sad postaju „pankeri“. Nema više dizanja

prodavnica u vazduh , na redu su banke, pošte, američke vojne baze, novine i to sve čine

ljudi koji ne potiču sa dna društvene lestvice, ne pripadaju tzv. „proletarijatu“.

Stvari postaju još konfuznije kad u „Fatahovom“ kampu, nasuprot, redu, radu i

disciplini plus apstinenciji arapske strane kolege iz RAF-a otkazuju poslušnost i sunčaju

se na krovu sa golišavim saborkama. Urbanu gerilu, kako tvrdi Bader, zanima znanje o

obijanju sefova a ne gmizanje kroz bodljikavu žicu pod kišom metaka. I tako, uz koju

kapljicu, cigareticu i džoint, vesela i oboružana, „komuna“ lumpuje do zore. U Nemačku

će se vratiti sa bronzanim tenom i novim naoružanjem na radost mladih obožavalaca koji

očekuju njihove nove „singlice“ ( baj d vej, u filmu je citiran podatak da je većina mlade

populacije tadašnje Zapadne Nemačke odgovorila da ne bi prijavila, ako bi raspolagala

informacijama, gde se nalaze članovi RAF-a) a hladan mozak kapitalizma oličen u, za

ovu priliku gurmanskom inspektoru kojeg igra legendarni Bruno Ganc, počeće da im diše

  77  

za vratom proglašavajući skoro pa vanredno stanje u zemlji kao neki ugledni TV-pastor

koji tvrdi da je rokenrol štetan za mladež.

Trebalo je poslušati komentare domaće publike po završetku projekcije, pune neverice.

Kako neko, pita se Balkanac, odrastao u bogatoj Nemačkoj uopšte pomišlja da postane

teroriste i diže nedužne građane u vazduh? Da ratuje protiv SAD zbog Vijetnama? Da

uzbunjuje celu zemlju? Sigurno je to delo razmažene bogate dece koja misle da je kul ako

pripadate ekskluzivnom klubu fensi terorista koji imaju i neku „ideju“ poput „faze u

stvaranju (čitaj: razaranju)“. I stvarno, u zemlji u kojoj se socijalna nepravda doživljava

sa gotovo budističkim mirom i u kojoj je vekovima najjači terorizam upravo onaj državni

akt individualnog terorizma predstavlja retku voćku. No, nije problem u tome koliko u

pojavnom kojem film robuje a razlog je u tome što ga je mnogo lakše definisati u

poređenju sa suštinskim.

PRES KONFERENCIJA ZA ISTORIJU

Sličan problem sam već imao kad sam gledao dokumentarni film jednog danskog

reditelja u kojem je on opisao život jedne od brojnih latinoameričkih gerila. Ponesen

mladošću, iskrenošću, lepotom i verom boraca (ili njihovom ideologijom, vrag će ga

znati) mladi reditelj je snimao sve scene iz njihovog partizanskog života izuzev borbe

protiv neprijatelja. Tu se potpuno oslonio na dokumentarne snimke koji su pripadali

gerili. I, šta je zapravo prikazao? Istinu? Agitpropovsku lažu? U ovom slučaju je bilo

nešto slučajno- pojavno lice se pokazalo toliko zavodljivim da je Edel prikazao hapšenje

Badera i njegovog saborca u sceni koja je po mnogim elementima podsećala na završnicu

„Buča Kasidija i Sandens Kida“. Usamljenik koji je u sukobu sa celim društvem, ma bio i

zao, mora privući simpatije publike i to je, filmski rečeno, igranje na sigurnu kartu.

Međutim, da bi se podvukle razlike u grupi potreban je drastičan rascep- tako s jedne

strane ostaje Majnhofova koja je, navodno protiv volje para, naredila izvršenje akcija u

kojima su stradali civili, dakle „tvrda linija“ u odnosu na Badera i Enslinovu. Posebno je

zanimljiva scena suđenja u kojoj Majnhofova, Enslinova i Bader, optuženi, drčni i bučni,

obučeni u džins, pre podsećaju na rok bend koji drži pres konferenciju na kojoj saopštava

da se i zvanično raspao ali da kambek nije nemoguć nego na vođe terorističke grupe. Čak

i prostorija i kojoj zajedno borave pre podseća na neki deo klinike za „skidanje“ nego

ozbiljan zatvor. Bezuspešni pokušaji fanova da ih oslobode propadaju, nižu se ubistva

  78  

državnih zvaničnika u maniru mafijaških filmova, i „zvezde“ izuvršavaju samoubistvo

tako što se „overdoziraju“ prošvercovanim pištoljima („Happiness is a warm gun“ kaže

pesma) i to je to, još jedna priča o protraćenoj mladosti, živeli su brzo, umrli mladi....

OSTALO JE ĆUTANJE

Problem filma „Bader Majnhof“ ipak nije samo u određenom „imidžu“ terorističke

grupe ili u „saosećanju“ sa njenim članovima koliko u samoj pseudodokumentarnosti

forme. Izabravši da prikaže stvari „onakvima kakve su bile“, bez eksplicitnog iznošenja

stava, kroz suštu akciju i uz par uopštenih fraza iz ideološkog rečnika, reditelj je

propustio priliku da uđe u motive terorista i dotakao se samo onih koji se vide na

površini. Greška je misliti da je terorizam uzrok već je naprotiv posledica društva koje je

bolesno ili je, barem, rovito od starih boljki i nespremno da se suoči sa samim sobom.

Takvo društvo teži zaboravu i često skreće u namerno isključivanje svesti, banalni

hedonizam, potrošačku groznicu ili potpunu autoritarnost a nekad se dešava da se u

jednom društvu pomešaju sve ove manifestacije njegovih slabosti koje na prvi pogled

deluju kao izvor snage. Nivo empatije među članovima društva pada sve niže i niže i u

sveopštoj borbi za bilo kakav smisao svog života mnogi pomisle da očajna vremena

zahtevaju očajničke mere. U umovima se stvaraju teške, očajničke slike pune

generalizacija koje vode put Aušvica ili gulaga....

Ključni paradkos ovog filma leži upravo u rečima glavnog istražitelja koji skreće

pažnju državnim činovnicima da je sa hvatanjem vođa RAF-a država jednako daleko od

rešenja problema kao što je bila i na početku. Šteta je što je ta replika gotovo skrajnuta a

prilika da se prikažu mnogo verniji portreti terorista preskočena jer bi to zaista

predstavljalo pravi „dokumentarni“ učinak a da je problem koji je nastao sa pojavom

RAF-a daleko od rešivog govori i nvoi izazov- Svetska ekonomska kriza jer, koliko god

je, posle pada Berlinskog zida, izgledalo da su se organizacije ovog tipa urušile same

zbog sebe zbog nedostatka logistike Sovjeta i njihovih nekadašnjih saveznika danas je

jasno da će, kako na ekstremnoj levici tako i na ekstremnoj desnici, biti sve više ljudi koji

će rešenje svih nedaća tražiti na kratkim i krvavim prečicama terorizma a nekadašnji

globalni problemi izgledaju beskrajno sitni u odnosu na današnje.

(Beton 2010)

  79  

FEAR IS A MAN’S BEST FRIEND

USPON MRAČNOG VITEZA-The Dark Knight Rises

Režija: Christopher Nolan

Glavne uloge: Christian Bale, Michael Caine, Anne Hathaway, Marilion Cotillard

Stih iz naslova, iz istoimene pesmom Johna Calea, može se doslovno primeniti na

trećem delu betmenovske trilogije. U ovom nastavku caruju paranoja i ljubav prema

nasilju. Paranoja je kombinacija dva najveća straha u Amerikanaca- blikoistočni

samoubilački fanatici s s jedne i antiglobalistička, anarho-pretnja s druge strane. Dakle,

ukrstite dizanje stvari u vazduh s mržnjom prema kapitalizmu i dobićete najvećeg

protivnika svih vremena – izvesnog Bejna, nakaznu gromadu s Orijenta koja preuzima

vlast u Gotamu. I, ponovo, lakoverni narod staje uz tiranina (kao što je stao uz Pingvina,

Džokera i hordu korumpiranih političara što ukazuje da je Gotam nešto kao Jagodina,

recimo,samo veći) koji mu saopštava da je slobodan jer kapitalisti više ne predstavljaju

opasnost. Slede revolucionarni teror, prebijanje bogataša, „bacanje pod led“ u bukvalnom

smislu i nakaradna suđenja koja podsećaju na francusku revoluciju. I, da stvari budu još

smešnije, brane se drakonski zakoni koji brane robijašima da izađu na uslovnu. Nema

bolje apologije Patroit Acta i svih ekstremnih odluka donesenih posle 11.septembra od

ove. Čvrsta ruka i pravda za sve (neke više od drugih). Tu vidimo Ciliana Murphyja u

zanimljivoj epizodi kao ofucanog sudiju koji izriče presude-izgnanstvo ili smrt što je, s

obzirom da vas šalju na zaleđenu pustaru, jedno te isto. Ali, ne lezi vraže – tu je Betmen

da spasi stari dobri poročni Gotam uz malu pomoć tri hiljade policajaca koji su tri meseca

bez Sunca, stalnog snadbevanja, zarobljeni u u lagumima ispod grada,uspeli da prežive. I

ne samo to-brijali su se, sredili uniformice i, sve u svemu, u odličnoj su formi, spremni za

spektakularnu scenu juriša na Gradsku skupštinu.Ova žvaka podseća na onu iz

Miliujusovog debakla „Red Dawn“ u kojem Sovjeti okupiraju SAD a patriote postaju

gerila po uzoru na onu iz našeg NOB-a ali bez crvenih petokraka.

„Uspon Mračnog Viteza“ je film koji želi da vidi konzervativna Amerika ali i deo

liberalne. Jednom rečju, ovo je film za većinu. S jedne strane, ovo je odbrana stava

„ostavimo stvari onakvima kakve jesu“ a s druge strane se podržavaju bogati koji su

humanisti i bdiju nad sirotinjom rajom (Bruce Wayne aka Batman) koja mozga nema pa

joj treba diskretni lider ogrnut plaštom demokratije. Dakle, ili kapitalizam ili haos. Nekog

  80  

drugog rešenja nema. I, tu se negde topi priča o Betmenu. Umesto da treći deo bude

kruna ovaj film predstavlja imitaciju, plastičnu, neuverljivu (čak i za ovaj žanr) ,

hologramčić krune. Jer, ono što je činilo Betmena, njegovu suštinu, je priča o snažnom

individualcu, kičma svih velikih američkih mitova koja u sebi sadrži elemente

anarhičnog. U trenutku kad se individualac sukobi ne sa drugim, psihički ranjenim

individualcem il isistemom kao takvim već krene da se bori protiv jedne (mada lažne)

ideje u službi vladajuće ideologije, Betmen pada u provaliju jevtinih političkih poruka.

Gubi psihološku kompleksnost i uverljivost. Paralela se može povući sa izakanim filmom

„300“ – Leonida i njegovi Spartanci, kao izolovana priča o borbi slabih, malobrojnih

protiv brojnih i silnih deluju impresivno. U trenutku kad se poistovete sa borbom SAD

protiv tzv. „istočnjačkih hordi“ i zaštitom zapadne civilizacije jedino što ostaje od priče je

prazno desničarenje. Ne zaboravimo- drevna Helada je bila pod velikim persijskim

uticajem i nije se toliko mnogo razlikovala od tzv. Istoka koliko se to nama danas čini

kao što ni SAD nisu pozvane da brane tzv. zapadni svet od aveti anarhije, ekstremnog

islama, komunizma ili malih zelenih.

Neko će već reći, marksistički analizirajući Brucea Waynea, da je on bogataš i, samim

tim, koliko deo rešenja toliko i deo problema. Ne bih išao toliko daleko jer, mogao je da

proćerda pare na drogu i orgije pa nije. Problem je u nečem drugom. Svako može biti

Betmen, stoji u filmu. O, da, uzeću izakani kompjuter, trotinet, par spajalica i staru peglu

i napraviti od njih Betmobil. Još da nađem malo crnog satena i par titanijumskih ploča za

plašt i oklop. Plus par nedelja u teretani da se malkice zategnem. Ovaj film je, da

pojednostavim, sve ono što „V for Vendetta“ ili „Fight Club“ nije a, nažalost, to ne mogu

reći samo za ideološku poruku već i za samu radnju. Okej, ima tu par simpatičnih

elemenata- motocikl sa točkovima koji se okreću u stranu, par opasnih scena borbe,

dizanja metroa u vazduh, nekoliko dirljivih scena (izdvajam očinsku spiku britanskog

batlera od standardno odličnog Cainea). Bale jeste najbolji od svih Betmena i glumac

zavidnih sposobnosti ali razvučenost, nedorečenost priče je ono što vas tera da pomislite

da li ste zaista trebali da provedete 2 sata i 40 minuta u bioskopskom sedištu da bi izašli

iz bioskopa sluđeni i pomalo razočarani. Ili ćete, pak, doći kući i spokojno potonuti u

anđeoski san jer ćete znati da je najbolje stvari ostaviti takvima kakve su i da, gle čuda, i

bogati plaču dočim neki od njih bdiju nad nama, smrdljivcima i propalicama.

  81  

(Afirmator,2012)

To Rome With Love (2012)

r: Woody Allen

ul: Roberto Benigni, Jesse Eisenberg, Alec Baldwin, Woody Allen, Judy Davis, Penelope

Cruz....

Da, da, Vudi Alen je napravio još jedan "evropski film". Nakon britanske, katalonske i

francuske, na red je došla "italijanska faza". Avaj, da je problem u evropeiziranju

njegovog opusa ili drevnim zgradama i ruševinama pa ni po jada. Problem nije ni u

dobroj glumačkoj podeli. Nije čak ni u Allenovoj vrcavosti i smislu za otkačeno. Tajming

i priče su ono što ovaj film čini ponekad teškim za praćenje i, na momente, razvučenim.

Ono što radi Allen u ovom filmu je ravno " zbunu" koji je posejao njegov alter ego u

neobično duhovitom ostvarenju "Hollywood Ending" kad , oslepeo, režira film i pravi

urnebesne greške. Šta se dogodilo otkrije tek kad progleda i ode u Francusku gde ga

publika, baš zbog loše režije, doživljava kao genija. Da li će ga posle ovog filma tapšati

po ramenu u Evropi? Nisam siguran. Od četiri priče kojima je Woodz Allen raspolagao

mogao je da se napravi omnibus ali seckati delove priča i lepiti ih jedan na drugi bez

ikakvog razmišljanja o protoku vremena je ,blago rečeno, zbunjujuće. Naime, film

počinje ujutru i završava se uveče - to je jedan dan u Rimu. Ali, samo jedna priča traje

ceo dan a ostale između dve nedelje i par meseci. Nagađam jer ni u filmu nije jasno dato.

S druge strane, izbor priča je takođe zbunjujuć. S jedne strane, tu je homage Felinijevom

"Belom šeiku" koji je, u stvari, pre varijacija na temu. S tim, naravno, što Allenovoj

verziji nedostaje Felinijeva ludičnost a super-zvezdi, šatro zavodniku (Antonio

Albanese), vrcavost i bravuroznost Alberta Sordija. Malo modernizacije priče, iugranje sa

seksualnim izletima i-to je jedino pomeranje u odnosu na Felinijev klasik. U priči o

pogrebniku koji može da peva kao Pavaroti samo kad je pod tušem i tako pravi karijeru

Allen je pokazao svoj stari stil - tendenciju da neobičmnu situaciju učini potpuno

normalnom i smešnom. Doduše, bilo bi biolje da smo skaz o raspevanom pogrebniku

progutali u jednom zalogaju. A onda sledi priča o mlađahnom Allenovom alter-egu

  82  

(Eisenberg) koji uprkos savetima starog vuka (Baldwin) uleće u vezu sa nimfačom i

kvaziintelektualkom (o, ima li Allenovog filma bez ovog ,motiva?) Monikom (Ellen

Page). Baldwin je, naime, slavni arhitekta koji je nakratko posetio Eisenberga i njegovu

devojku ali ostaje kao neka vrsta duha i savetnika kojeg vide jedino mladi preljubnici.

Simpatično, podsećas na cake iz "Annie Hall" i "Scoopa" ali, kad je i kako to postao i

klisnuo iz jedne dimenzije u drugu? Priča o mediokritetu koji, ničim izazvan, postaje

zvezda (Roberto Benigni) sadrži u sebi skriveni homage Bunjuelu. I kod njega se, tek

tako, događaju, očigledan nadrealistički manir, stvari koje su nepovezane što manifestuje

izvrnute društvene vrednosti. I ovde nam objašnjenje ne treba -bitno je da ste

"Celebrities", da spomenemo i taj Allenov film.

Da ne grešim dušu - Allen nije neki prolupali smarač koji štancuje filmove. S

godinama, praveći bolje ili lošije filmove, zadržao je u filmovima šarm, lucidnost,

duhovitost, male i simpatične inventivne zaokrete. Ali, ovo delo je između sna i jave,

pomalo haotično i žanrovski ide u svim pravcima a ishodišta nema. Ali, da prafraziram

"Simpsone": "Allen je kao "Rolingstonsi" - bez obzira koliko je sad zabrljao uvek ćemo

mu opraštati zbog zasluga iz prošlosti". Dodao bih - i daleke i jako bliske prošlosti. Allen

neumorno radi na novom projektu pa, ko što kažu Italijani -Chi vivra vedra!

(Afirmator, 2012)

UDRI DŽIMI, POTEPAJ GI SVI! (Skyfall, 2012 r.: Sam Mendes, UK/USA)

I, šta smo dobili u novom nastavku storije o „Joci Boci“ tj. James Bondu? Pa, verovali

ili ne, dobili smo vezu sa „Batman begins“ i to je, možda, najveće iznenađenje cele priče.

Vraćamo se, dakle, tamo gde je sve i počelo – u imaginarno zdanje Skyfall, negde u

škotskim Highlandsima, po mojoj proceni negde blizu Glencoe doline (bio tamo,

prepoznao krajolik). James Bond je, verovali ili ne, po ocu Škot (omaž prvom Bondu-

Šonu Koneriju?) a po majci Francuz. Eto stereotipnog objašnjenja za karakter- s jedne

strane je ludački hrabar, temperamentan i ambiciozan mužjak kojeg lako možete da

  83  

zamislite kako u kiltu i naoružan klejmorom seče sve što mu se nađe na putu a s druge

strane zna da bude elegantan i prepusti se hedonizmu. Da, James Bond jeste britanski

agent ali nije Englez. Kakvo otkriće – skoro svi glumci (osim Rogera Moorea) koji su ga

igrali nisu Englezi.

No, film nosi niz drugih iznenađenja i žalim što ću nekima upropastiti užitak ali

,recimo da dolazi do smene generacija.... Ništa više nije isto. Džimika, ranjen i kivan

zbog toga što ga je šefica žrtvovala kao piona u velikoj igri, postaje neka vrsta

Bukovskog u ilegali i tri meseca samo pije ( i još ponešto) u nekoj turskoj pripizdini.

Posle tog hedonističkog tretmana je apsolutno izakan i too old for this shit. Q koji je pet

decenija izlagan podsmehu uzvraća udarac – šmrka - cvikeraš uz šolju Earl Gray čaja

može da napravi sa svojim laptopom više haosa nego Bond za godinu dana aktivnog rada.

Dodušre, tu i tamo neko mora da povuče oroz.

E, tu sam vas čekao. Ovaj put se pojavljuje jezivi negativac Silva kojeg igra Javier

Bardem. Feminiziran, ofarban u plavo, sa homoerotskim opsesijama glede Bonda, fizički

je isti slavni glumac Raul Julia u roli odbeglog naciste u komediji „Mesec iznad

Paradora“. Podseća malo na Dr. Evila is Austina Powersa. Više je smešan nego jeziv i

pomalo je smoreni đavo koji je pet koraka ispred mrskog MI6. Elem, Silva je, kao i

Bond, žrtvovan kao pion u igri posrnule britanske Imperije koja , izgleda, živi jedino u

ovom filmu. I, naravno, hoće da se sveti gospođi M. Ona je, jelte, Mother a on je bio njen

omiljeni sin dok ga nije izdala. I, sad je na nekom demonskom pustom ostrvu, okružen

odanim plaćenicima iz celog sveta koji, gle čuda, svi govore srpski,. Naime, Silvina

desna ruka je, dobar na jeziv način, u kratkoj epizodi, naš glumac Milorad Kapor koji

naređuje kolegama plaćenicima (od kojih je jedan Afrikanac) na čistom srpskom: „Vodite

ga (Bonda) u glavnu zgradu.“ I, oni to urade. Govori srpski da te celi svet razume!

Bondu je, primetili ste, ponestalo i motivacije i mladosti i snage i protivnika. Oni su u

senkama. Ništa od Rusa, Al Qaide, preživelih srpskih ekstremista, ludih naučnika.

Ponestalo mu je i žena. U toku filma spava samo sa tri što je downfall u odnosu na zlatne

dane promiskuiteta pre pojave spolnih boleština i Piercea Brosnana. Njemu se ispunjava

najveći keltski strah da mu nebo padne na glavu – tj. skyfall a go se dogodi svaki put kad

se spomene pogibija njegovih roditelja. On je, do sada, psihološki najprodubljeniji,

najizmrcvareniji i najosećajniji Bond iako njegova najnapucanija pojava i ne baš

  84  

simetrično lice (I’m not ugly-I have masculine face, rekao bi Tom Waits) govore

suprotno. Jedini je JB sa ličnom kartom i istorijom. Akcije i ludila svake vrste ima koliko

god volite i to je ono što vas definitivno drži vezanim za stolicu.

S druge strane, one misterije oko agenta 007 nema. I, paradoksalno, baš sad kad smo

se navikli na Craiga, neko će ga verovatno zameniti. Da li će Bond dobiti nov identitet i

onda Joco nanovo? Ne zna se. Definitivno jesamo jedno: storija o JB-u (ne Jim Beam) će

se nastaviti jer je on jedini simbol žilavosti i snage (izmišljen) za koji Britanci danas

mogu da kažu da je tipično njihov, ostatak hladnoratovske propagandne priče. On je onaj

porcelanski buldog ofarban Union Jackom na kraju priče- nije baš najlepši, nije

najsnažniji ali, ako zabije zube u vaše meso ostaće tamo, ubili ga vi ili ne . Jednom rečju

– dok je Vindzora i izdavanja dozvola za ubijanje snimaće se i ovaj serijal.

(Afirmator, 2012)

UDRI JAČE, MANIJAČE...

„Klip“ Maje Miloš spada u grupu žestokih, pseudodokumentarnih filmova novog

srpskog „crnog talasa“ (Srpski film, Život i smrt porno bande, Tilva Roš (u manjoj

meri)). Smešten u sterilno predgrađe, „Klip“ precizno secira sve deformacije našeg

društva. Izdvajaju se dve – odsustvo empatije i karikatura banalnog balkanskog

hedonizma. Kako drugačije opisati pakao u kojem živi glavna junakinja, Jasna,

tinejdžerka, navučena na turbo-folk, alkohol, drogu i Đoleta, lokalnu protuvu u

nastajanju. Svet ovog filma je socijala tranzicione Srbije (fuj, rekli bi intelektulci –

stanovnici virtuelnih kula odslonovače) u kojoj odrastaju „naša deca, naša mladost, dika

i uzdanica“, koja su, zapravo, ničija. Autorka je, očigledno konsultujući novinske članke,

u film ubacila mnoge uznemirujuće slike: obijanje zaključane škole i iživljavanje na

klupama, aparatima za gašenje požara, maloletnice koje se, u lascivnim pozama,

fotografišu za vreme časa, seks u školskom klozetu, bacanje nesrećnog dečaka u

kontejner, „rigoletisanje“ na šabanskim žurkama. Naravno, šta god da se događa, mora

biti zabeleženo kamericom mobilnog telefona koju Jasna često koristi. Štono reče Stevan,

glavni junak filma „Mlad i zdrav kao ruža“: „Ja sam vaša budućnost“. Jasna i Đole su

naša sadašnjost.

....TI U RITMU TOM, GDE GOD SI ME UDARAO NASTAO JE LOM....

  85  

Zamka dokumentarnosti se krije u percepciji samog gledaoca – svakidašnji život je

dosadan a film nije. Samim tim, ako film previše liči na život i poseduje previše

repetativnih radnji, pažnja gledaoca će vrlo brzo popustiti. Nakon otprilike pola sata filma

gledalac se kako – tako navikne na mučne ili neprijatne scene plus soundtrack ali onda

shvati da se iste radnje ciklično ponavljaju – otac je teško bolestan, majka se prepire s

Jasnom, Jasna odlazi u svoju sobu da „uči“, zbriše da se vidi s drugaricama, naliju se

alkoholom „a kako se to završi da pričam nije pedagoški“. Jasno je zbog čega je film

tako koncipiran kao što se podrazumeva težnja rediteljke/scenaristkinje da prikaže kako

se Jasna vrti u krugu (odlična naturščikinja Isidora Simijonović) osuđena na lični „Dan

mrmota“. Efektna montaža Stevana Filipovića donekle pomaže da se izdrži sledećih

„kriznih dvadeset minuta“. Avaj, problem je u priči pošto smo već na početku svesni

stanja u kojem se Jasna nalazi i neko veće pojašnjavanje ili ponavljanje nije potrebno.

Prazni životi koje vode, slabi, antipatični karakteri glavnih aktera takođe odbijaju

gledaoca.

Tako Jasna tokom celog filma deluje otuđeno, zatupljeno, antipatično uprkos njenoj

lepoti. Jedine svetlije tačke u Jasninom životu su scene u kojima upoznaje devojčice iz

doma za nezbrinutu decu i u njoj se, nakratko, pojavi nešto malo ljudskosti i saosećanja

kao i u sceni kad posećuje oca u bolnici. Vezu s Đoletom (Vukašin Jasnić) vidimo pre

svega kroz maloletnički seks (naravno, korišćeni su body stunts i pomagala), bizaran

(Đole je u jednoj sceni vodi kao psa na povodcu), analni, na javnom mestu (u hodniku

zgrade), ovekovečen snimcima na njenom mobilnom telefonom. Sve to sugeriše da oni

nisu mladi par koji se telesno otkriva već mehanički ponavlja ono što je video u

pornićima. To nije dovoljno pa se porno-iluzija produbljuje samim snimcima. Ako se,

dakle, događaji iz života, ma kako intimni bili, odvijaju pred kamerom oni su

ovekovečeni. Ukoliko nema kamere, cela priča je besmislena i prepuštena zaboravu.

Identitet Jasne, Đoleta, bilo koga iz njihovog društva, nalazi se u mobilnom telefonua ne

u njihovim glavama i srcima. Njihova suština je, kao i snimak, dvodimenzionalna, škrta i

iskreno, rečeno, ne preterano zanimljiva. To je potresna konstatacija i, šta s tim? Ovaj

film ne postavlja pitanja, još manje traži rešenja. Istina je ledena i surova, puna senki i

krupnog zrna, kao snimak na gadžetu. Nema više junaka, nema ni nekih izrazitih

negativaca, zločinaca sa dijaboličnim umom koji poseduje nekakvu, doduše pervertiranu ,

  86  

etiku. Samo slabići i silnici, gomila mladih tela i ispranih umova koji se troše na gluposti.

Kažu da pravi boemi žive da bi pili. Generacija „Klipa“ pije da bi umrla.

...UDRI JAČE MANIJAČE TI U RITMU TOM, OD KAD SI ME NAPASTVOVAO....

Bobi iz domaćeg filma „Bumerang“ završava svoju priču rečima: „I onda su ušli u

vezu u kojoj je prvo bilo mnogo seksa, zatim seksa i batina, zatim batina i seksa da bi na

kraju, konačno, batine prevladale. Hepiend!“ Ma koliko sarkastično izgledalo, čini se da

je to i Jasnin slučaj. Naš svet je prostor u kojem samo jake senzacije prolaze i toga je

Maja Miloš itekako svesna. Udar adrenalina nastaje kad vas zablesnu nečija kuća i kola,

basnoslovne količine novca ili kad neko, za vaš užitak, rascopa nekome glavu. Novac i

nasilje , dve prečica do strasti. I, to je, paradoksalno, ono što vuče Jasnu prema Đoletu –

on je hladan, krut, izbegava je (nekad se govorilo „baca čežnju“) i, istovremeno,

primitivni alfa mužjak koji u svojim napadima gneva gazi sve pred sobom. Zbog čega je

takav nije jasno tek, Jasna, ma kako arogantan i antipatičan bio, nastavlja da ga prati kao

štajersko kuče, istovremeno mu se divi i plaši ga se. Inače, posebna perverzija našeg

društva je što mnoge žene i dan-danas veruju da je normalno da tu i tamo dobiju batine,

„da se vidi ko je muško u kući“. Na taj način se žena mentalno prilagođava, pa i

poistovećuje, s „balkanskim mačosom“. Rezultat je mutant: um siledžije s telom žene.

Vrhunac odvratnosti je kad Đole, na žurci, sastavi s crnom zemljom momka s kojim je

Jasna koketirala a potom joj razbije nos i išutira u rebra. Ali, ljubav je jača od malog

razmaženog psihopate. Onako krvava, uz zvuke tehno-porno-karasevdaha, jasna zasipa

poljupcima „Đoleta Muškarčinu“. I, on joj uzvraća. Vole se deca. Hepiend!

Ako mislite da je u pitanju neka treš-estetska poruka ili kempovanje – ne, nije. Kraj je

uređen tako da ga svako može čitati kako želi i to je Maja Miloš krajnje lukavo postavila.

Ako ste skeptik ili cinik vi ćete zaključiti da je kraj grozan i da će njihov odnos biti sado

– mazo „dok ih smrt ne rastavi“. Ako ste mamlaz koji drži u novčaniku sliku Dimitrija

Ljotića zaključićete da, iako su oboje grešni, ona prihvata patrijarhalnu matricu i podaje

se najboljem muškarcu od prisutnih (po tome što niko ne sme da mu se suprotstavi).

Ponadaćete se da će se venčati u crkvi i izroditi mnogo Srp(b)čadi. U slučaju da ste

romantik i bolesni optimista zaključićete da poljupci ovakve lepotice tope i najtvrđe srce i

da će Đole postati dobar, nežan momak i, jednog dana, proevropski orijentisan i

  87  

toleranciji naklonjen tata. Bilo kako bilo – svako je dobio kraj kojem se nadao. Da li je to

što je Jasna učinila logično? To je već druga priča.

....U SRCU SI MOM!

Otkad se pojavio, u aprilu ove godine, film „Klip“ je uzburkao domaću javnost što,

istini za volju, nije teško uraditi s obzirom da ona predstavlja malu, mrtvu baruštinu.

Dušebriznici, klerikalni licemeri, moralisti, pa i Putinovi cenzori,obrušili su se na jednu

estetiku i filmski postupak koji je odavno prihvaćen u filmskom svetu (setimo se „Kidsa“,

„Ken Parka“, „Intimacy“ pa i „Disco Pigsa“) i tu neke nepoznanice nema. U napadima su

prednjačili naci-komentatori po blogovima koji su nazvali ovaj film izdajničkim jer

govori o ovoj zemlji i njenoj omladini u lošem svetlu. Halo, gospodo, i „Fucking Amal“

govori loše o stanju u kojem žive tinejdžeri u idealizovanoj Švedskoj. Jasan je kao dan

napor autorke da se dođe, preko oštrog, brutalnog, nemilosrdnog prikaza stvarnosti do

katarzičnog razrešenja i to nije sporno.

Gadosti kojekakvih kritikusa su išle toliko daleko da je ugledni novinar na svom

blogu na neoprostiv način poručio rediteljki šta sve može da uradi s gumenom imitacijom

penisa korišćenom u filmu. Mene takve idiotarije ne zanimaju već samo delo i mišljenja

sam da je ovo hrabar i snažan film koji, doduše, zaslužuje dinamičniju radnju i, samim

tim, dvadesetak minuta manju minutažu. Da je do toga, kojim čudom, došlo njegov

učinak bi, uz izbrušeniji kraj sa stavom koji ne ostavlja mnogo prostora za špekulacije,

bio daleko veći.

(Afirmator, 2012)

NEMOJTE SAD O POLITICI....

Ustanička ulica (2011) Režija: Miroslav Terzić Uloge: Gordan Kičić, Uliks Fehmiu,

Milica Mihajlović, Rade Šerbedžija, Jelena Đokić, Petar Božović

Okrutna istina 1: Priča o genocidu i ratnim zločinima počinjenim u ratovima 90-ih je

danas, za mnoge, naročito za mlade, fensi generacije sa „belim Šengenom“ u rukama (za

sada) potpuno passe. Okrutna istina 2: Mnogi od tih mladih ljudi su danas ponosni ( i više

nego) na svoju nacionalnost i nose majice sa likovima koji sede u Ševeningenu.

Tomorrow belongs to them... Okrutna istina 3: Njihovi roditelji, današnja sredovečna,

skoro pa nazovi srednja klasa, čak i oni „građanski“ orijentisani, prevrću očima kad se

  88  

pojavi ovakav film. Kažu: „A, to da su Srbi činili zločine to znamo. Gledali smo ono

„Istina, pomirenje“, kako beše, na B 92. Nemojte sad o politici...“ I, šta smo naučili iz

svega? „Ustanička ulica“je apsolutno nepotreban film. Ne treba ogromantnom delu

publike, ne treba medijima, ne treba političarima, ne treba Srbiji. A opet, možda ga se

jednog dana sete i izvuku ga iz naftalina i kažu svetu: “Evo, vidite, mi smo bili svesni

problema sve vreme. Pogledali smo istini u oči.“

NAIVNI OPTIMIZAM

Hajde da, recimo, zamislimo da nije tako i da se „Ustanička ulica“ primakla po

gledanosti „Zoni Zamfirovoj“. Šta onda? To onda ne bi bila zemlja u kojoj trenutno

živimo. Da se, primera radi, zateknem u prepunoj sali za vreme projekcije „Ustaničke“

odmah bih ćušnuo prvog gledaoca do sebe i šapnuo: „Koja je ovo godina? Ko je

predsednik? I, gde je doktor Who?“. Surova realnost je da ovaj film, iako je odrađen na

zanatski visokom nivou i sa odličnom glumačkom ekipom u kojoj briljiraju Uliks Fehmiu

i Gordan Kičić (Šerbedžija se podrazumeva) poseduje u sebi neverovatno mnogo gotovo

naivnog optimizma. Zašto?

Za početak – pogledajmo samu storiju: Dušan, mladi pomoćnik tužioca za ratne

zločine (Kičić) kreće na svoj prvi zadatak. On je nepotkupljiv, ambiciozan, hrabar, želi da

dokaže da nije samo sin slavnog tate. Tavori u ofisu, pije fuka sikterušu, svrbe ga prsti i-

paf, nakon godinu dana čekanja na konkretan slučaj dobija, prethodno izludevši svog

šefa, starog obaveštajca Vraneša (Šerbedžija), fasciklu sa podacima o grupi likvidatora

pod kontrolom DB koji su harali Hrvatskom, Bosnom i Kosovom. U svojoj

usamljeničkoj istrazi pomoćnik tužioca otkriva jednog, navodno mrtvog člana zlikovačke

grupe, Sredoja Govorušu (Fehmiu). Preživljava zahvaljujući činjenici da ga Govoruša

prepoznaje kao budućeg tatu, s obzirom da su obojica bili,sa svojim ženama, u istoj

bolničkoj čekaonici. Uprkos životnoj opasnosti, mladi pomoćnik, uz pomoć Vraneša,

uspeva da raskrinka nalogodavca grupe, Grbavog (Petar Božović) i njegovu kliku.

However, neupadljivi likvidator (jezivo dobra epizoda Bojana Žirovića) koji pomalo

podseća na Šug’r Antona iz „ No Country For Old Man“ nastavlja sa rabotom. Okej, ako

podrobnije razmislite, Grbavi nije bio sam. Nedostaje i vrh piramide, nedodirljivi faraoni

Službine piramide ali to nije naznačeno.

  89  

Dakle, ako izuzmemo likvidatorov beg i prebijanje i silovanje Dušanove žene, što je

više nego realno u današnjoj situaciji, sve ostalo može delovati kao wishful thinking.

Očekivati od masovnog ubice milost po „očinskoj liniji“?Teško. Pomoć od

iskompromitovanog člana Službe kao što je Vraneš? Još teže. Priču o hrabrim, mladim

ljudima u policijskim i pravnim vodama u zemlji koja je korumpiranado svog poslednjeg

atoma je, takođe, zaludno priželjkivati. Hrabrih i časnih ljudi ima ali ne u samom sistemu

a naročito ne u vrhu posrnulog pravosuđa. Da, primera radi, naša zemlja ima samo jednog

Dušana i samo jednog Vraneša broj nerazjašnjenih zločina i skrivenih ratnih zločinaca bi

bio blizak nuli već oko 2001-2002 godine.

(NE)MOGUĆNOST OSTRVLJENOSTI

Jedna od prvih rečenica koje vas drmnu posred čela na Akademiji, odsek dramaturgija

je: „Da, da, to što ste napisali u scenariju je moguće ali nije verovatno“. Dakle, moguće je

da se Dušan i Sredoje sretnu u bolnici, moguće je da ga Sredoje prepozna iako je to bio

kratak susret a Sredoje je podložan alkoholu, moguće je i da pomoćnik tužioca prelazi

crtu sto puta i sređuje likvidatore. Moguće je ali nije verovatno. Ali, ovaj put bih mogao

da kažem i sledeće: neki filmovi su potpuno bazirani na stvarima koje su moguće ali nisu

verovatne („Magnolia“) pa, šta s tim? Ono što se može uzeti kao dramaturška manjkavost

može, a što je veliki plus, odvesti priču u nepredviđenom pravcu. Na kraju krajeva, naše

novine su svakog dana pune onog što je moguće ali nije verovatno. Plediranje na nešto

malo ljudskosti koja ostaje čak i u zlikovcima je, takođe, opcija. Možda je lakše verovati

u to nego biti namršteni intelektualni cinik.

Da rezimiramo: „Ustanička ulica“ je film napravljen u srpskim uslovima ali po

američkim standardima. Ukratko – po samoj priči, tehnički i glumački, dobro da bolje ne

može biti. Gledaocu se može učiniti da se priča lako može smestiti u Njujork ili LA.

Scenario, uz male modifikacije, je kao stvoren za neku mini krimi-seriju ili dvodelnu

epizodu serijala na BBC- ju. I, to nije sporno. Postoje, doduše, dva pitanja. Prvo: da li bi

vi, na Dušanovom mestu, pristali na toliki rizik i žrtvu? Drugo: Ako bi odlučili da

oslobodite scenario svih „naivnoverujućih“ mesta i prikazali stvari onakvima kakve

jesu, da li bi, samim tim, uništili trilersku podlogu i šta bi, od filma i od nade, ostalo?

(Afirmator, 2012)

  90  

RAPORT SA FESTA

Bio je FEST a na FEST-u od svega pomalo ali, da ne dužim storiju,fokusiraću se na

filmove koje sam odgledao poslednjih par dana. Daklem:

Devica Margerida – Iskreno, ne sećam se kad sam poslednji put gledao mozambikanski

film. Ni da li sam ga gledao. Ali, ono što sam video me je oborilo s nogu. Jednostavna,

skoro dokumentarna priča o logoru za „posrnule devojke“ u Mozambiku koji se

oslobodio portugalske vlasti u vreme kad je autor ovih redova ugledao prvo svetlo dana,

dakle, 1975. godine. Rekao bih da su to „Sestre Magdalene“ ali ne na irski već

maoistički, afrički način. Briljantna ideja po kojoj će se žene koje su najstarijim zanatom

na svetu zarađivale za život preobratiti ako u srcu zapizdine na severu zemlje iskrče

džunglu i naprave neki kolhoz odnosi živote dok se, jedina nevina među njima,

Margarida, snalazi kao prase u Teheranu… Tako bude na početku ali se kasnije ispostavi

da, je li, i kurve imaju srce. A zašto ne bi imale, na kraju krajeva? Za vlasti

revolucionarnog Mozambika to nije sigurno. Licinio Azevedo, Portugalac nastanjen u

Mozambiku je ispričao ovu jednostavnu, ljudsku priču, tvoreći trougao između upravnice

zatvora- Marije Žoao, Margaride, naivne devojke iz unutrašnjosti i buntovne Rose,

prostitutke sa petljom borbenog gorštaka i priličnom figurom. Ovaj film podstiče na

razmišljanje o položaju žena koji se, iskreno, u društvima, izdavala se ona za

kapitalistička ili socijalistička, suštinski teško menja jer se uvek nađe bulumenta muških

zlojeba koji iskoriste situaciju i siluju, ucenjuju….

Albertov put – Da li znate da je neko iz Užica dobio Oskara? Jeste, to je Stiv Tešić,

veliki američki dramski pisac srpskog porekla. A da li je neko iz Perleza dobio Oskara?

Nije. Dobio je četiri i zove se Albert Majer. Da, naš zemljak, jedno vreme barem, Albert

Majer je čovek koji stoji iza Panaflex kamere i dobio je nagrade za unapređenje filmske

tehnike. Njegov sin je veliki inovator na polj udigitalne tehnike kamere. Podunavski

  91  

Nemac, utamničen sa devet godina samo zbog svog porekla, Majer je uspeo da preživi

teror Sovjeta i novih jugoslovenskih vlasti kojem je bila podvrgnuta njegova porodica a

jedan njen deo stradao od istog. Ne trudim se da revidiram istoriju. Pišem o ljudima koji

su stradali zbog svog porekla a ne zbog zločina počinjenih u njhovo ime, često starci,

žene, maloletnici. To se, valjda, smatralo pravednom odmazdom za nacističke zločine i

slično je bilo u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji. Danas od 500 000 nekadašnjih

podunavskih „Švaba“ u Srbiji živi manje od 10 hiljada. Dodajmo tome i oko 80 hiljada

proteranih Mađara. Reditelj filma, Predrag Bambić, je, pripovedajući o tome kako je

upoznao američkog pronalazača koji je iznenada progovorio na srpskom, rekao kako

oseća stid zbog zločina koji su počinjeni u njegovo ime i kako ga je to nateralo da snimi

ovaj film. Majer je , uporno radeći, prešao put od nemačkog sajdžije do tehničara i

pronalazača kojise trajno nastanio u SAD. I, nakon projekcije filma se, tronut, obratio

publici i rekao da je „sad kod kuće“. Očekuje se drugi deo filma, koji će opisati Albertove

dane u Beogradu i Srbiji prvi put posle 60 godina.

Divlji aka Los Salvajes je argentinski film Alehandra Fadela koj ise bavi grupom

tinejdžera – odmetnika koji beže iz popravnog doma i, usput, ubijaju šar vaspitača. To im

nije prvi put jer su ubijali i pre. Egzrekucije utičuz na njih na da se poneka,d pomalo,

pokaju ali preživljavanje, borba za kožu i stomak su veći prioriteti. Maloletni članovi

bandi, okruženi prašumom i pampasima, pokušavaju da se probiju do spasa koji, zapravo,

deluje tako daleko i nedostižno. Ima li spasa za one koji su okrvavili ruke? Mi smo na

pola puta između razumevanja i mržnje prema akterima. U ovom razvučenom, na

momente repetativnom filmu, ono što pleni je jednostavnost (i u njoj iskrenost) igre

glumaca i dobar prikaz psihologije likova. Biblijske paralele sa predvodnikom Simonom

(prva asocijacija – „Simon pustinjak“ od Bunjuela) i zlom koje u liku nečiste životinje –

vepra tj. svinje vreba iz mraka su neizbežne. Ali, bette noire nije tolik ona koja nas prati

koliko ona koju nosimo u sebi. Može se reći da je ovaj film neka čudna mešavina rada

Žodorovskog, Tarkovskog i „Natural Born Killersa“. Jednom rečju, za svakog ponešto ali

je pitanje da li se toliki dugački hod po mukama isplati. Svedenija, sabijenija priča od sat

i po bi bila sasvim dovoljna.

  92  

Najbolja ponuda-The Best Offer – Giuseppe Tornatore je jedan od onih reditelja za

koje se može reći da im barokni, maniristički prikaz sasvim lepo pristaje. U ovom filmu

sa fantastičnom glumačkom podelom – pre svega nedostižni Geoffrey Rush a za njim

legendarni Donald Sutherland (moj omiljeni negativac) Jim Sutrgess i Sylvia Hoeks kao

mlade i više nego obećavajuće snage, dočaravaju nam priču o caru svih aukcija koji,

opsednut lepotom, umetnošću i fetišom rukavica, upoznaje tajanstvenu naslednicu

zaboravljene kuće, Kler. Virgil tj. Rush se zaljubljuje u nju i odlučuje da je izleči od

agorafobije. Naravno,kao i uvek kod Tornatorea (Cime Paradiso, Čovek-zvezda, Malena)

,stvari nisu onakve kakvim se čine a žena sa svojom lepotom nosi i mračnu tajnu.

Antikviteti, misterija mehaničkog lutana iz 18. veka, aukcijske smicalice, romansa, sve je

to smešano u koktel koji, gle čuda, ima svoju osnovu u krimićima. Jednom rečju, čini se

da je Tornatore želeo da pomiri ljubitelje art-filma s onim drugim, koji vole, thrills and

kills and popcorn.I, uspeo je u tome jer nema krimića ili trilera sa više art elemenata i

obrtno. Dodajmo svemu tome sjajan omaž mehanizmu koji drobi čoveka i Čaplinovom

filmu „Moderna vremena“ (videti scenu u „Dan i noć“ restoranu u Pragu). Ono što mi

predstavlja nepremostivi problem je da vam ne govorim o filmu tj. radnji a govorim o

svemu ostalom. Reći da je Rush genijalan u svakoj ulozi i da je ovde odličan pedant,

opsesivno-komplusivan lik i da je Hoeksova glumica retkog talenta i harizme je izlizano.

Pogledajte film, obavezno. Umetnost, napetost i ljubav, sve ono što nas veže za bioskop,

sadržano je u ovom ostvarenju. Jedan od retkih filmova sa ovim podžanrovskim

odrednicama u poslednjih deset godina.

Lov-Jagten- je film retkog kvaliteta i to nije samo zbog toga što gledamo jednog od

najboljih bondovskih negativaca , odličnog Danca Madsa Mikkelsena, koji igra

pozitivca, učitelja a docnije staratelja u vrtiću, upletenog u podmetačinu vezanu za

pedofiliju. Tema je aktuelna i ima itekako mnogo slojeva. Naravno, pedofilija je u

poslednje vreme počela da izbija na površinu svuda – u crkvama, u političarskim

krugovima, u školama, porodicama… Da li je danas ima više nego pre? Verovatno ne ali

se o njoj više piše što je i normalno. Međutim, reditelj Thomas Vinterberg polazi od

sledeće premise: Šta ako je čovek nevin? U najvećem broju slučajeva, ako se deca žale na

  93  

nekog on zaista i jeste pedofil ali, šta ako nije? Pa, u slučaju da je pripadnik klera (ili

političke vrhuške) onda se može izvući na osnovu zastarelosti slučaja kao što je slučaj sa

Srbijom, recimo. No, ako se cela priča otme kontroli u zemlji koja je uvek budna,

socijalno obezbeđena i zakonski snažna, negde u Skandinaviji, stvari postaju prilično

usijane. Naročito u maloj sredini. Šta bi vi uradili da vam dete kaže kako ga je neki čika

dodirivao? Da li bi odmah presudili pa i da je u pitanju vaš najbolji prijatelj kojeg volite

kao brata? Da li možete da verujete petogodišnjem detetu? I, još bitnije, da li vaša, naoko

idealna sredina, može da sačeka da se suđenje završi? Upamtite, vi ste iz zemlje u kojoj je

sve u redu dok niste, makar i u najmanjem obimu, u okršaju sa zakonom, dok idete u lov i

tako, s puškom u ruci i alkoholom u stomaku, postajete muškarac. Ponosni na vikinške

korene i demokratiju. Iz zemlje u kojoj su „jurodiva deca“ pre 300 godina slala „veštice“

na lomaču. Iz zemlje u kojoj najsizam lako skrene u nekakav nacizam. A ako vam to nije

dovoljno – evo lektire: „Stubovi društva“ od Henrika Ibsena.

( Afirmator, 2013)

LINKOLN-POLITIČAR KOJEG NEMA

Yes, I’s finished on y’all farm land with yo’ boll weevils and all

And pluckin’ y’all’s chickens, fryin’ Mother’s Oats in greaseI’s free now,

thanks to yo’, Massa Lincoln, emancipator of the slaves

Yeah, yeah, yeah, emanci-mother-fuckin’-pator of the slaves

Yeah, yeah, yeah, emanci-mother-fuckin’-pator of the slaves

(Hair, Abie Baby)

Lincoln (2012)

Režija: Steven Spielberg

Uloge: Daniel Day Lewis, Sallz Field, David Strathairn, Tommy Lee Jones

I, dok se nižu neizbežne čestitke za Oskara Daniel Day Lewisu a reditelj Spielberg

zadovoljno trlja ruke želeo bih da vratimo priču malo unazad. U ne toliko daleku prošlost.

Recimo, u tu famoznu 1865. godinu koja je, istorijski gledano, bila juče. Dakle, u ovom

  94  

mračnom filmu, skučenom u zadimljenim, tesnim sobama, sa nešto malo sfumato

svetlosti, razvučenom pričom i, na svu sreću, dobrim glumcima (što čini 50% dobrog

filma) nedostaje ono što smo svi želeli da vidimo. A to je žitije Svetog&Poštenog Ejba.

Umesto toga, priča o Abrahamu Linkolnu je sabijena – ograničena na završetak

rata i tesno, vrlo tesno glasanje Kongresa na temu – treba li ropstvo zaista ukinuti?

O, da, ako ste mislili, vi izverziraniji poznavaoci istorije, da je 1863. godine, uz reči

iz Gettisburgh Address sve bilo sređeno( From the people, for the peole) prevarili

ste se. Postojao je strah da se bivši robovi pojave u severnjačkim gradovima i nađu

posao u fabrikama (!!!) i, kako bi onda bela severnjačka Amerika reagovala? Bilo je

naravno nekih retkih političara koji su bili za potpunu aboliciju, pravo glasa za crnce, ali

su oni bili u ubedljivoj manjini kao Thaddeus Stevens ( fantastični Tomy Lee Jones) i

prisiljeni da se, u ime oslobađanja robova, odreknu glavnog cilja borbe – potpune

emancipacije Afroamerikanaca. Stoga je Stevens, kao čovek koji je kao advokat na

sudovima branio Crnce, Azijate, američke domoroce, žene i bio posvećeni abolicionista

decenijama pre pojave Lincolna na političkoj sceni prisiljen da pristane na nesrećnu

formulaciju – da su crni Amerikanci jednaki pred sudom s belcima ali ne i kao ljudska

bića. Jer, kao što reče neki strastveni govornik, šta je sledeće – da damo ženama pravo

glasa? Napominjem i ovo: Kurt Vonnegutt, slavni američki pisac rekao je: Amerika

je zemlja demokratije? Trebalo nam je (Amerikancima) 80 godina da oslobodimo

robove i još 60 da oslobodimo žene. I još mali podatak 1910. godine rasni zakoni

zabranjuju mešanje rasa po pravilu „jedne kapi krvi“ (ako vama je

čukunčukunbaka afričkog porekla – i vi ste i samim tim – nemate pravo glasa, ne

smete oženiti belkinju, ali ni Indijanku ili Kineskinju), 25 godina pre sličnog rasnog

zakona stanovitog soboslikara iz Braunaua na Inu.

PREĆUTANI DEO PRIČE

Lincoln je fantastično portretisan ( u odnosu na propagandnu zamisao) kao neki divni

deka kojeg bi svako od nas voleo da ima. Znate, blag, sa pričama i anegdotama, ponavlja

reči na kraju rečenice, umoran, velik i pošten tip. Da ga zagrlite! Avaj, taj se bavi i

lobiranjem, korupcijom i svim drugim rabotama. Ali, na simpatičan način (njegov „čovek

za prljave zadatke“ je već zaboravljeni James Spader, duhovit i dinamičan) i za pravedan

  95  

cilj – oslobođenje robova. Da, kad treba, Ejb zna da bude gnevan, razjaren preko svake

mere a odnos sa ženom, Meri Todd (ne baš najsvetlija uloga Saly Field) je komplikovan

i pun trzavica i, na kraju, njegova žena će potpuno izgubiti razum. Avaj, zašto samo taj

deo priče? Pa Ejb je pošteni, racionalni junak, zašto da ne vidimo kako je počela njegova

karijera, u dalekoj zabiti? Zašto scenarista, deklarisani socijalista, Tony

Kushner, nije malo dublje pogledao u srce jednog od „očeva nacije“? Gde je ona

priča o Ejbovom vojevanju protiv Indijanaca, krvavom ratu u kojem su zatirana

čitava plemena? Ili, recimo, ona priča da neće američki vojnici ginuti za „tamo neke

crnje“? Da ne govorimo o priči koja je vezana za ratnu industriju i progres fabrika na

Severu – Jug je bio zaostao a morao je da ostane deo Unije, ekonomski i politički jer bi,u

protivnom, bila ugrožena od Britanaca? Gde se i na koji način u njegovim govorima

zaista potvrđuje da su svi ljudi rođeni jednaki?By the way, to o jednakosti svih ljudi, to

su reči čoveka koji je držao robove i imao vanbračnu decu sa svojim robinjama. I,

kad je umro, oslobodio je testamentom samo svoju nezakonitu decu. Možda je

rešenje bilo u planovima da se svi bivši robovi potrpaju u brodove i pošalju u Afriku? I,

na kraju krajeva, zašto ne reći da je Lincoln bio i ostao čovek koji nije siguran šta treba

da uradi i koliko treba biti oportunista i prema kome.

Njegovo mesto u američkom Panteonu polubožanskih predsednika je trajno zauzetu iz

jednostavnog razloga – bio je dovoljno relevantan da ga neko ubije i to, naravno,

Južnjak, Wilkies Booth, glumac, usred teatra. Kao što je i misterija i tragedija atentata u

Dallasu trajno učvrstila JFK kao simbol mlade, liberalne Amerike. Da su obojica

poživeli, tužno ali istinito, ispostavilo bi se sledeće – Lincolnove korupcionaške afere bi

isplivale na videlo, uvlačenje SAD u rat u Vijetnamu i silni pokušaji atentata na Castra

takođe. Amerika ne bi imala svetinje. I, šta da se radi? Zamrznuli su svoje političare u

vremenu i prostoru u jednom određenom trenutku koji odgovara tadašnjim i

današnjim spin doctorima: Lincoln oslobađa robove a Kennedy viče: Ich bin ein

Berliner! Ali, oni nisu samo to i to svi znaju – u Simpsonima Kennedy obitava u

paklu.Glorifikacija lidera ubija razum i ono što je srž nečega što pretenduje da se

naziva demokratijom i tome mogu i svi ostali da se uče – recimo Srblji sa „svojim“

Konstantinom Velikim, krvolokom koji je ubijao članove porodice i bacao

germanske poglavice zverima, Stefanom Nemanjom – progoniteljem bogumila,

  96  

Svetim Savom – više diplomatom i pragmatikom a mnogo manje prosvetiteljem,

Dušanom Silnim (oceubicom) i tako dalje i pročaja…. U istorijskim knjigama sve

lepo piše ali, ko će to čitati?

(Afirmator ,2013)

IZVEŠTAJ SA FESTA – NEŽNO I SUROVO

Kauwboy (Holandija, 2012) Boudewijna Koolea je film kakav dugo vremena nismo

videli. Jednostavna, emotivna priča o prijateljstvu dečaka i ptice, u ovom slučaju vrane.

Smeštena u pomalo izolovani, rualni deo Holandije, ova letnja storija, u dugim

kadrovima, prilično alergična na „ekonomisanje“ s vremenom prebacuje nas u drugu

vremensku zonu – onu u kojoj smo živeli kad smo bili deca. Sećate se – kad su minuti

delovali kao sati i kad nismo svakih pet sekundi kuckali mobilni telefon jer smo bili

previše zauzeti jurcanjem po dvorištu. E, u tom svetu se nalazi Jojo, avanturistični dečko,

pomalo mangupi agresivac ali sa srcem na pravom mestu. Usamljen, bez očeve podrške

(radi u obezbeđenju, često noćne smene) Jojo stvara svoj svet koji procveta kad nađe

mladunče vrane. Odgajajući nekoga ko se, kao i on, ne snalazi najbolje u ovom svetu i ne

može da „poleti“, Jojo i sam sazreva. Naravno, ova priča nam je već poznata iz filma

Kena Louča „Kes“ (1969) ali je pristup reditelja bitno drugačiji jer u priču uključuje i

devojčicu prema kojoj Jojo razvija simpatije i Jojovu majku i njenu muziku (kantri) ,

dakle, nije baš toliko usamljen kao Loučov junak. Film koji je sinoć rasplakao dobar deo

poslovično rezervisane, skeptične i, shodno tome, ironične beogradske publike u Domu

omladine.

Nasilje 2 (Japan, 2012) Sto mu Zatoičija, Takeši Kitano ponovo jaše. Storija o

komplikovanim ratovima jakuza mafije se nastavlja. Povratak starog jakuze Otoma koji

odlučuje da sredi račune sa Sano klanom. Tu su i izvesni Hanabišiji, suparnici. Dodajmo

tome i korumpirane policajce koji pletu mreže u nastojanju da tako okrenu klanove jedne

protiv drugih i dovedu ih do potpunog samouništenja. Storija puna klanjanja, zaklinjanja

na bratstvo, crnih „Toyota“ , ispijanja hektolitara čaja i sakea i crnih mafijaških odela a la

  97  

„Petparačke priče“. Kad smo kod toga, mislim da bi Tarantino dao dva prsta za neke

sumanute scene iz ovog filma (u kojem se, je li, seku prsti na dobrovoljnoj bazi a u ime

časti te ako neke to pdseti na srpske radnike – svaka slučajnost je namerna) a pritom

naročito mislim na burgijanje (bukvalno) nečije glave i partiju bejzbola u kojoj ste vezani

za stolicu a aparat ispaljuje bejzbol lopte u vašu glavu. Ni seckanje prsta nije loše. Dakle,

ljudi koji mogu da podnesu komplikovan zaplet, japanski stil glume i, nažalost, ne baš

posebno dinamične scene pucnjave i šibačine (uz par časnih izuzetaka) neka blagoizvole

pogledati ovaj, u celini, krvavo zabavan film.

(Afirmator, 2013)

TRAŽEĆI SUGAR MANA NAŠAO SAM BLUES

Rokenrol je pun priča koje podležu stereotipu: anonimus, stvoren niotkuda, naoružan

enormnim talentom, došao je do novca, bacio sve na žene, drogu i eksentričnosti a zatim

se overdozirao i umro. Priča o Sixtu Rodrigezu nije takva.

Searching For Sugar Man (2012, Sweden/UK)

Režija i scenario: Malik Benjelloul

Smatran od svojih zemljaka, građana Detroita, za duh, utvaru, urbani mit, radnika-

najamnika, klošara i šta već ne, Rodrigez je, da pojednostavimo , bio izvanredan

akustičar, ulični pesnik, poređen sa Bobom Dylanom, koji je snimio dva albuma. Počeo

je da snima i treći, kojeg je verovatno čekala jednaka nepopularnost kao i prethodna dva,

kad je došlo do prekida. Urbana legenda: koncert je bio loš, Rodrigez nije izdržao –

prineo je pištolj slepoočnici i paf! Tu, na sceni. Verzija dva: polio se benzinom i izgoreo

na pozornici rokenrol cirkusa.

A onda sledi obrt: potpun0 nepoznat u SAD, Rodrigez je u Južnoj Africi prodao

pola miliona primeraka vinila. I ne samo to – inspirisao je mlade burskog porekla

da se pobune protiv aparthejda i solidarišu sa ugnjetavanom većinom. Borba se

  98  

uspešno završila, aparthejd je srušen, Mendela izabran za predsednika i, baš kad se činilo

da je Rodrigez zaboravljen eto par nekadašnjih klinaca, koji ga i dalje traže. I tu kreće

priča koju vam dalje neću prepričavati. Ovaj film je kandidovan za „Oskara“ i to ga,

samo po sebi, ne preporučuje. Nije bitno ni da li će ga dobiti ili ne, kao što nije toliko

bitno gde se nalazi toliki novac zarađen od Rodrigezovih ploča. Advokati, procesi,

knjige, i nikad kraja potrazi. Bitno je da se Rodrigezu konačno vraća ono što mu

se duguje od 1972. godine. Ono što smo sinoć u „Sava Centru“ videli je film pun topline,

saosećanja, humora i neopisive životne snage. Jedino pitanje koje nam se postavlja, dok

gledamo te ljude iz Detroita, Los Anđelesa, Kejptauna je jedna – kako čovek koji je

fascinirao tolike i, by the way, snimio, u Motor Cityju, prestonici Motowna, dva albuma,

ostao nepriznat i nepoznat. Jer, ruku na srce, glas mu je lepši od Dylanovog, ima posebnu

boju, pesme veoma melodične, čak „hitične“, stihovi- čista rok poezija. Kako je ovaj

stidljivi čovek (kažu da je na početku karijere svirao okrenut leđima publici) izgubio

bitku?

BANALNOSTI POPULARNOSTI

Odgovor, mada ga film ne daje je, kao i obično, banalan. Iako su akustičari i tada bili

popularni, setimo se Neila Younga, Leonarda Cohena, Nicka Drakea (čije su

samoubistvo, verovatno, pobrkali sa izmišljenim Rodrigezovim), oni su 99% (oni

poznati) bili belci. Kupci, koji baš nisu mogli da ga čuju svaki dan na radiju bi, pri

pogledu na album, ako bi im pao šaka, prvo pogledali korice. Reakcija prosečnog

potrošača 1970-ih (ali i danas): „Kakvo je to ime Rodrigez? Zvuči tako obično. Zar

nije mogao da prilepi sebi neko lepše, kao Santana? I, na kraju krajeva, baš izgleda

kao Meksikanac. U, stvari, više kao neki Indijanac. Vidi tu belu košulju sa

karnerima. Jel’ on neki marijači? O, vidi, ovaj bend se zove „Tripozno Psihodelično

Bratstvo“ . Imaju šljašteći omot. Kul, kupiću to!“ Da, karikiram, ali, takva su bila ( i

jesu) vremena. Uspeh uvek traži nešto marketinga i mnogo sreće. Biti uvek na pravom

mestu u pravo vreme, savršeno isplaniratisvaki korak, kao Dylan.

I , za kraj, još jedna od misterija: Rodrigezovi albumi su, nekako, pre nego što ću stići da

pogledam film, preko moje drugarice stigli do mene tako da sam,

  99  

„rodrigeziran“, mogao mirno da odgledam film. Ispravljanje nepravdi je jako spor

proces…

(Afirmator ,2013)

TVOJA BELA GUZICA IDE U PAKAO!

Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“:

Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja

„Tara“, izbušeni kao sito, zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija?

Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima, oni loše plaćeni glumci

koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih

američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.

Quentin Tarantino, Django Unchained (2011)

Uloge: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo Di Caprio, Don Johnson, Samuel L.

Jackson i…Franco Nero

U novom filmu Kventina Tarantina „Đangova osveta“ prisutni su svi elementi njegovog

„krvavog paprikaša“: nasilje po uzoru na Sema Pekinpoa, muzika i atmosfera špageti

vesterna Serđa Leonea, morbidna i duga monološka žvaka pre krvave

akcije, eksperimentisanje sa zvukom koji nema veze sa periodom u kojem se odigrava

film ( muzika RZA i Nicka Cavea je dobar primer), crnohumorne situacije na ivici sa

Monti Pajtonom (rasprava među članovima lynch moba – da li trebaju da nose džakove s

rupama za oči i da li su iste lepo izbušene), blacksploitation ( Django is a bad motha…r,

just like Shaft!), omaž samom sebi ( jednog od negativaca igra sam Tarantino – inače,

najlošija uloga u filmu ali, iskupio se i digao samog sebe u vazduh ili isti glumac kojeg

„ubije“ dva puta – James Remar igra dva negativca, jednog na početku i drugog na kraju

filma) i, naravno, dosta osvete, osvete, slatke osvete. Iako je eksperimentisao sa

pristupom, stilovima, igrao se s vremenskim epohama, Tarantino je , možemo reći,

ostao vezan za jednu priču – pravda i krvavi put do njenog zadovoljenja. U prvom

filmu, Reservoir Dogs, je igrao na klasičnu buddy-buddy kombinaciju, ali , setimo

se Butcha, boksera-osvetnika iz „Pulp Fictiona“, „Jackie Brown“ -Afroamerikanke

koja traži svoje mesto pod Suncem koju je igrala Pam Grier, opasne, bezimene

„The Bride“ Ume Thurman iz Kill Bill serijala, Šošane iz „Inglorious Bastards“ i

  100  

eto nas u „Django Unchained“. Ako su siromašni, žene i Jevreji imali i ostvarili

(bar kod Tarantina) pravo na osvetu sada je red došao na Afroamerikance.

DJANGO I NEMAC-POZITIVAC

Storija je, naizgled, potpuno sumanuta i krši sve klišee, iako je sama protkana klišeima:

King Schultz, navodni zubar, nemački emigrant, izbavlja Djanga, roba, iz šaka

robovlasnika. Razlog: Schultz kao lovac na glave mora da nađe i, za pristojan novac,

ubije one koji su, gle čuda, nekadašnji Đangovi vlasnici. Ovaj ekscentrični Nemac

postaje Đangov mentor i zajedno sređuju omanju četu negativaca dok ne stignu do imanja

na kojem se nalazi Đangova žena, Brunhilda. Smešno je gledati Christopha Waltza,

koji je u prethodnom Tarantinovom filmu igrao zadrtog esesovca, kako u ovom

postaje pomalo sentimentalni i pravedni junak. Kažem , smešno, ali je njegova

gluma, kao i u prethodnoj šibačini, maestralna. Razmislite, koliko Nemaca

„pozitivaca“ ima u američkim filmovima? U bilo kojoj kinematografiji? Celoj priči

je dodata i mitska dimenzija – Đango je, u Šulcovoj vizuri, jednak Zigfridu, mitskom

germanskom junaku koji se bori za svoju princezu Brunhildu. Imena su dosta bitna – tako

je Đango asocijacija ne na čuvenog gitaristu Đanga Rajnharta koliko na film Django u

kojem je igrao Franco Nero koji se ovde pojavljuje u maloj epizodi (starijoj eks-u

publici je poznat kao „dobar Italijan“ iz partizanskih filmova).

Koliko je ovaj film istorija a koliko zabava? To je besmisleno i postavljati kao pitanje.

Iako su mnoga zbivanja potčinjena Tarantinovim vizijama jedno je jasno: trudio se da

oslika period što je mogao bolje. Atmosfera, govor, kostimi, brutalan opis omiljenih

„hobija“ robovlasnika (bičevanje, podvođenje robinja, bacanje odbeglih robova besnim

psima, mandingo – u suštini, uživanje u krvavoj borbi dva roba na život i smrt) -sve to

govori o jednom delu američke prošlosti koji i danas mnogima zapinje u grlu. Naravno,

Tarantino preteruje i od svega, sasvim namerno, pravi spektakl.

DA LI STE VEĆ ČULI DA….

I, naravno, sve je fikcija i on svoje nasilje doživljava katarzički ali, eto malog šlagvorta

za par zanimljivih „da li ste već čuli da“ podataka:

  101  

Među kaubojima i revolverašima su, nemali broj, činili oni afričkog porekla.

Podrazumeva se da su bili prilično brzi i vešti u potezanju revolvera, tuči i drugim

kaubojskim razbibrigama. Zašto su zapamćeni samo beli revolveraši? I to je neko pitanje.

Pobune robova nisu bile tako retke: setimo se jedne uspele, Touissanta L’Ouverturea i

formiranja prve crne republike – Haiti i jedne ugušene, Sharpovog ustanka na Jamajci

Afroamerikanci koji su služili vojsku su među domorodačkim plemenima na Zapadu bili

poznati kao „buffalo soldiers“ (i eto inspiracije za pesmu Boba Marlija)

Naleteti na Nemca usred pustare u Teksasu nije bilo ništa neobično. Mnoga velika

naselja su i osnovali Nemci. German-Americans su jedna od najvećih etničkih grupacija

u SAD. Poznata je i storija o tome koliko je malo Kongresu nedostajalo da izglasa da

engleski bude zamenjen nemačkim

Frenologija koja se bavila tumačenjem kvrga na lobanji te, samim tim, centara vezanih

za maloumnostili submisivnost, te, čitajte, superiornošću belačkih glavudža u odnosu na

ostale je zaista u 19. veku bila prihvaćena kao nauka. Needless to say, južnjačkim

rasistima je to itekako odgovaralo. Da dodamo: tada su Italijani, Jevreji i Irci

posmatrani kao posebne, niže rase

1858.godine su SAD bile mnogo rasističkija sredina od nemačkih rascepkanih državica.

KKK jeste rasistička organizacija nastala kao odgovor na pad Juga i oslobođenje

robova ali je istina i to da je ikonografija, vezana za linč i progon odbeglih robova ili

oslobođenika bila veoma slična klanovskim ludilima

Oslobađanje robova i zalaganje belaca za njihovu slobodu je bilo izuzetak a ne pravilo.

Retki su primeri kao onaj Johna Browna, belca koji je koristio oružje da oslobodi robove

LA VENDETTA TERRIBILE

Ovo je film u kojem nema milosti i prelazi se granica između zakona. Najjezivija scena je

ona u kojoj glavni junak ubija belu robovlasnicu – nenaoružanu, bespomoćnu. On nju

eliminiše kao simbol nadmenosti, samozvane aristokratije, veštu podvodačicu i moralno

izopačenu. Ono što čini do tada je Đangova osveta, opravdana, okrenuta protiv gomile

  102  

prljavih, pokvarenih belaca koji su oličenje zla. U trenutku kad ubija robovlasnicu on

prelazi granicu. Njegova borba postaje revolucionarni teror jednak onom kod

jakobinaca ili boljševika. Ali, da li je, po reditelju to opravdano i razumljivo?

Itekako jeste.

Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“:

Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja

„Tara“, izbušeni kao sito, zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija?

Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima, oni loše plaćeni glumci

koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih

američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.

(Afirmator, 2013 )

Pregled FEST – a

STARO VINO U MEŠINE NOVE

Ovogodišnji FEST predstavlja niz kvalitetnih filmskih ostvarenja i, s te strane,

selekciji se ne može zameriti. U dobitnom, kompromisnom paketu koji je obezbedio

veliku publiku sa zlatnom formulom „SAD plus ostatak sveta“ velika pažnja je

posvećena kako malim kinematografijama ( Gruzija, Azerbejdžan, Katar) tako i onim

koje privlače sve više pažnje (skandinavske zemlje) serijom kvalitetnih naslova. No, s

druge strane, u odnosu na prethodne godine, nekih velikih estetskih pa i ideoloških

odstupanja nema. Festival „dobro skrojenih filmova“ je doduše doneo par intrigantnijih

dela koja će se, uz malo sreće, pamtiti i u narednoj deceniji.

U svetu krimića/trilera, na prvi pogled, ništa novo. Danski „Nerešeni slučajevi“,

uprkos suptilnom, inteligentnom zapletu na momente deluje kao uvodna epizoda

policijske serije kombinovana s legendarnim korejanskim „Old Boy“. Navedeno samo po

sebi nije mana jer je u pitanju „film za kokice“ koji zna i da pređe tu granicu i pretvori se

u tešku psihološku dramu. Nemačka „ Banklejdi“, na tragu sage o „Boni i Klajd“,

  103  

rekonstruiše istinitu storiju o radnici iz fabrike papira koja je, davnih šezdesetih 20-og

veka, postala kriminalni um male bande i prva pljačkašica banaka u nemačkoj istoriji. S

odličnim izborom glumaca, efektivnom, često crnohumornom duhovitošću, dinamičnom

režijom te specifičnom estetikom filmova iz prikazanog perioda (uz obilato korišćenje

cut-upsa i split-screena) reditelj Kristijan Alvart je uspeo da zabavi publiku ali i da

prikaže položaj žene u Nemačkoj 1960 –ih. Nimalo slučajno je pljačkanje banke,

opisivano od mnogih anarhista kao vrhunski revolucionarni čin, predstavljeno kao čin

oslobođenja finansijskog, emotivnog i seksualnog. Još dalje je u prikazivanju naličja

kapitalističkog poretka i posledica nemilosrdnih zakona eksploatacija i tržišta otišao

norveški reditelj Erik Skjoldberg sa svojim „Pionirom“ (videti pod:

http://www.elektrobeton.net/anticement/nesto-novo-na-severnom-frontu/). Švedski

„Skriveno dete“ koji se bavi ulogom ove neutralne države u Drugom svetskom ratu

zadržava se na ličnoj, pojedinačnoj izdaji. Utisak autora ovog članka je bio da će se

reditelj dotaći švedskih rudnika Kiruna koji su snabdevali nacističke trupe rudom gvožđa

što je, bez sumnje, pomoglo nacistima da se duže održe, naročito na Istočnom frontu ili

nekog drugog neprijatnog dela švedske istorije ali, ne dozvolite da vam moje učitavanje

pokvari još jedan solidan, napet triler.

OMAŽI, POSVETE, CITATI, ŽELJE, ČESTITIKE & POZDRAVI

Međunarodno priznati reditelji tzv. „art filma“ su, čini se,n krenuli da sumiraju saldo

svojih dosadašnjih karijera te su mahom odlučili da odaju počast svojim omiljenim

umetnicima. Tako je Vudi Alen u svojoj „Tužnoj Džasmin“ (potpuno zasluženi „Oskar“

Australijanke Kejt Blanšet) odlučio da „skine kapu“ američkom dramskom piscu

Tenesiju Vilijamsu i njegovom „Tramvaju zvanom želja“. Blanšetova je Džasmin/Blanš

Diboa, žena iz visokog društva koja je pala toliko nisko da mora da živi sa svojom

sestrom koja je na korak od toga da postane white trash. Samoživa, impulsivna, na

granici između dva sveta, Džasmin je modernizovana verzija Blanš koja nije stradala

zbog svoje promiskuitetnosti niti patila zbog homoseksualnosti svog partnera. Njen

suprug Hal (Alek Boldvin) je ovejani ženskaroš i jedan od onih koji su svojom pohlepom

doveli do SEKE. Prikazujući moralnu korumpiranost bogatih ali i potpunu bezidejnost i

konzumerizam niže srednje klase, Vudi Alen je, napravio najpolitičniji film još od

vremena „Banana“ (1971). Za razliku od italo- fijaska „Rimu, s ljubavlju“ (omaž “Belom

  104  

šeiku“ Federiku Felinija) Alen ovde suvereno vlada pričom koja ima mračnu težinu

njegovih radova iz poznih sedamdesetih i osamdesetih ( Enterijeri, Menhetn, Zločini i

prestupi).

Felinijevskim putem je, ali u pobedničkoj kombinaciji italijanskog slikovnog

spettacola, humora, rimskog hedonizma i nagrade „Oskar“ uspešno išao Paolo Sorentino

u „Velikoj lepoti“. Njegov glavni junak, Džep Gambardela, pisac jednog romana,

primakao se najbliže onome čemu je težio Oskar Vajld – da od svog života napravi

umetničko delo te da, uprkos porocima, dočeka pozne šezdesete godine. Ono što još nije

spoznao je upravo ta, velika lepota. Kroz razgovore sa kvazi-aktivistkinjama,

sveštenicima/ egzorcistima, piscima, umirućim lepoticama, noćnim pticama i svojom

večito borbenom spremačicom, Džep pokušava da sagleda svoj život i otkrije gde je

(Marsele Pruste, gde si?) otišlo njegovo protraćeno vreme. On se, kao i Lu Rid u „Plavi u

licu“ , sprema da pobegne iz svog grada. Lu Rid je, u pomenutom filmu, izjavio: „Pre

dvadeset godina sam rekao da ću napustiti Njujork. Danas mislim da ću biti spreman za

dvadeset godina“. Džep je, pomalo Selindžer, pomalo Felinijev Znaporac iz „Grada

žena“, kao i Rim, veličanstvena ruševina, simbol jednog umirućeg sveta koji smatra da je

život vredan jedino ako je ispunjen potragom za Njom - Velikom Lepotom. Filozofija i

humanost dominiraju ovim filmom koji, možda, nema razrešenje ali poseduje sve ostalo.

Teri Gilijem je u svojoj „Nultoj teoremi“ odlučio da, ni manje ni više, oda počast

samom sebi. Birokratski, disfunkcionalni, otuđeni, korporativni, visoko stilizovani,

sinkretički svet budućnosti koji nastanjuje njegov Koen Let (izvrsni Kristof Valc) liči na

onaj u kojem batrga glavni junak „Brazila“. Uz manje modifikacije, zaplet je isti - glavni

junak se zaljubljuje u devojku koja ga ne voli, ovaj put ne odmetnicu kao u „Brazilu“ već

kraljicu virtuelnog seksa (Melani Tijeri), iznuren od dokazivanja „istine“ da svet nema

smisla i da je haos tu haosa radi što predstavlja srž tzv. „nulte teoreme“ koja se može

dobro unovčiti. Borba za sosptvenu emotivnost i ljudskost je jedino što preostaje Koenu

koji, sve i da hoće, prisluškivan i kontrolisan, ne može da dopre do drugih ljudi i kao

uteha mu ostaje veštački raj interneta.

U pravcu lične samospoznaje i odbrane artističkog intgriteta ide i glavni junak „U

glavi Luina Dejvisa“ Džoela i Itana Koena. Luen (ime je velško i pravilno se izgovara

Hlueuin) je malerozni američki folk muzičar, baziran na liku i delu Dejvida Van Ronka

  105  

(autora albuma „Inside David Van Ronk“), jedan od onih mladih, socijalno angažovanih

umetnika koji su se pojavili krajem pedesetih i početkom šezdesetih u njujorškom Grinič

Vilidžu (Fil Oks, Džoan Baez, Pit Siger, Bob Dilan). Kao i mnogi drugi, ni Van

Ronk/Dejvis nije stigao do velike slave i njegov život je, u velikoj meri, bio

preživljavanje, spavanje od jednog doma do drugog, nestabilne veze i neispunjeni

ugovori. Mučan, i na momente usporen, ovaj film ostavlja pitanje poruke koju želi da

ostavi ili pitanja koje želi da postavi. Dejvis, iako kvalitetan umetnik (što se ne može reći

za njegove ljudske kvalitete), gubi uprkos onome što može da ponudi. Ko glavni peh

Dejvisove karijere, na kraju filma se pojavljuje Bob Dilan i pop muzika, baš kao i

njegova karijera, više nikad neće biti ista. Ako je zbog nečeg vredno pogledati ovaj film

onda je to zbog pesme koju Dejvis svira na „audiciji“ u stovarištu (čitaj: poenta filma)

kao i bizarnih epizoda starog džezerskog menadžera (Džon Gudman) i njegovog

vozača/bit-pesnika (Garet Hedlund, inače, nimalo slučajno Nik Morijarti u ekranizaciji

Keruakovog romana, „Na putu“).

Odsustvo razrešenja i samospoznaje, u ključu „Stalkera“ Andreja Tarkovskog, pun

verskih motiva, je u fokusu ruskog reditelja Sergeja Balabanova u njegovom poslednjem

delu „ Hoću i ja “. Ovaj film, iako traje samo sat i devetnaest minuta, deluje kao da traje

duplo duže i svojim razvučenim, lenjim kadrovima i ponavljanjem mehaničkih, bazičnih

pokreta (ispijanje piće, žvakanje hrane, okretanje volana automobila) i ispovestima

tipiziranih hodočasnika (ubica,umetnik, nemi čovek, alkoholičar, prostitutka, mladi

prorok) u potrazi za srećom smeštenom u crkvi usred radioaktivne ruske pustoši okovane

večitim snegom i ledom. Predvidljivi kraj sa dobrima koji odlaze u raj i lošima koji umiru

u pustari (a s njima i sam reditelj) nije vredan truda. U tom ključu valja posmatrati i

nahvaljeni , za „Oskara“ viđeni „ Dvanaest godina ropstva“ Stivena Mek Kvina koji u

sebi nosi jedan neporeciv kvalitet: Majkla Fasbendera u ulozi psihopate / robovlasnika

Edvina Epsa. Kraj, zašećeren s povratkom severnoameričkog Crnca Solomona Nortapa,

je daleko od onog istorijskog. Naime, Nortap je bio ismevan i ponižavan u SAD i Kanadi

a njegova ispovest, znatno potresnija od filma, je bila u senci izvikane „Čiča-Tomine

kolibe“ Harijete Bičer-Stou. Sam Nortap nije bio pokoran i servilan kao u filmu već

snažan, emancipovan čovek koji je pomagao robovima s američkog Juga da pobegnu na

Sever i, po svemu sudeći, je u jednoj od takvih akcija, stradao ili ponovo odveden na

  106  

plantažu gde je i umro/ubijen. S hepiendom se, zapravo, izbegava onaj deo istorije SAD

koji je još škakljiviji a to je oružana borba potlačenih ili, barem, spremnost da se na silu

odgovori silom. S oskarovskim aspiracijama je nastao i film „Kradljivica knjiga“ reditelja

Brajana Persivala, storija o disleksičnoj devojčici iz komunističke porodice koju, za

vreme Tećeg Rajha, usvaja siromašan bračni par. Nekoliko zanimljivih scena, dobra

kamera i krajnje predvidljiva priča ne odvajaju ovaj film u odnosu na ostvarenja sa

sličnom tematikom.

Veliki povratak Džima Džarmuša s magičnim „Samo ljubavnici opstaju“ donosi nam

modernu, vampirsku ljubavnu priču koja izvrće ceo svet na tumbe. Jedini pravi ljudi na

planeti Zemlji su, zapravo, vampiri koji su redom, umetnici (među njima su kompozitor

iz 17. veka i čuveni dramski pisac Kristofer Marlou) i estete dok je savremeni svet pun

„zombija“ omeđenih masovnim medijima i opijatima. Duhovit, onirički, Džarmušov film

je pun omaža slavnim umetnicima i rok zvezdama (Bajron, Meri Šeli, Nil Jang, Igi Pop)

što kroz portrete što anegdote vezane za susrete s njima, što kroz samu pojavu

kompozitora-vampira (Tom Hidlstoun) koji deluje kao oživljeni Sid Baret iz Pink Flojd

faze. U lavirintima noćnih, zapuštenih gradova, Detroita i Tangera, umetnici pokušavaju

da prežive po svaku cenu, bili ljudi ili vampiri. Pravi posvećenici muza su spremni daju i

uzmu krv. Ne propustiti.

ANDŽEJ VAJDA, IMA LI VAJDE?

Vremešni poljski oskarovac, Andžej Vajda, uspeo je da u filmu „Valensa: čovek

nade“, dinamičnom, često i duhovitom, potresnom pričom, prikaže „razvojni put“

električara iz Gdanjska koji je postao lider sindikata „Solidarnošć“ u periodu od 1970 do

1989. godine. Nervozna, dokumentaristička kamera, često kombinovanje arhivskih

snimaka s igranim materijalom, daju „Valensi“ auru snage i autentičnosti. Upitno je to

što Valensa, kao kompleksna politička figura, s obzirom da je dugo bio politički aktivan ,

nije sagledan u posthladnoratovskom periodu već samo u onom „dobrom“ periodu u

kojem se ceo svet divio njegovoj hrabrosti i organizacionim sposobnostima koji su mu

pomogli da okupi čak deset miliona pristalica i doprinese oslobađanju Poljske iz

sovjetskog zagrljaja. Valensini razmetljivost, drskost kao i potcenjivački odnos prema

intelektualcima prikazani su, uprkos tome što su bile mane koje su doprinele njegovom

političkom padu u višestranačkoj Poljskoj, kao njegove vrline. Ovakav pristup, s obzirom

  107  

na Vajdino prijateljstvo s Valensom, nije neobičan. Ono što odudara je storija o Valensi

koji je bio primoran da postane doušnik poljske obaveštajne službe kojoj je, tek nakon

osam godina, konačno okrenuo leđa. Kontroverze vezane za Valensin dosije i danas

potresaju poljsku javnost. Neki od njegovih najbližih saboraca ga i danas optužuju da je

bio špijun i ublažavao proteste zbog direktiva Službe. S druge strane, tranziciona Poljska

nije bila imuna na korupciju, nameštene tendere i druge mudrolije koje smo odavno

apsolvirali. O konzervativnim stavovima koji podupiru „tvrdo krilo“Katoličke crkve po

pitanju abortusa ili LGBT prava i da ne govorimo.

Blažoj, melodramatizovanoj slici stvarnih događaja nije utekla ni „Filomena“ Stivena

Frirsa. Kvaliteti Frirsovog filmskog pripovedanja i glume Džudi Denč i Stivena Kugana

se ne mogu poreći ali je činjenica da, s vremena na vreme, insistiranje na pomirljivosti i

humanosti napada vaš zdrav razum. O čemu se radi u ovom filmu, inspirisanom istinitim

događajima? Maloletna irska devojka Filomena je, polovinom prošlog veka, „zgrešila“ tj

. zatrudnela s nepoznatim mladićem. Porodica je, uz blagoslov crkve i odobrenje države,

šalje u ženski zatvor za „posrnule devojke“ koje rade kao robovska radna snaga za

Katoličku crkvu. I, kao da to nije dovoljno, nesrećnoj Filomeni oduzimaju sina i prodaju

ga američkom bračnom paru. Uz pomoć ambicioznog novinara Siksmita (Kugan)

Filomena (Denč), četrdeset godina kasnije, kreće u još jednu, uzaludnu potragu za svojim

sinom. Ako izuzmemo Siksmitovo „ja vam nisam oprostio“, upućeno monahinjama koje

su prodale Filomeninog sina, atmosfera mira i opraštanja dominira filmom što je sasvim

suprotno od filma koji tretira istu tematiku. „Sestre Magdalene“ (2002) Škotlanđanina

Pitera Malena poseduje onu preko potrebnu oštricu i beskompromisnost koje bi Frirsov

film učinile boljim.

Iako smo ovu storiju, u različitim oblicima, već videli u brojnim filmovima,

„Mandarine“ gruzinskog reditelja Zaze Urušadzea donosi novu dimenziju storiji o

ljudima koji žive na ničijoj zemlji. U lepom, skoro idiličnom okruženju Abhazije, živi

nekoliko Estonaca koji su tu nastanjeni više od veka. Kad izbije građanski rat Gruzina i

Abhaza, većina Estonaca odlazi u pravcu prapostojbine. Oni koji ostaju, kao „neutralni“,

pomažu ranjenicima koji pripadaju zaraćenim strana - Gruzinu i čečenskom plaćeniku.

Ne ulazeći u motive rata, prikazujući animozitet, krvožednost, atavističke opsesije,

Urušadze prikazuje kavkaske narode koji su ogledala „onih drugih“, omraženih. Bizarno

  108  

je što se sukob dešava u krajoliku koji neodoljivo podseća na, recimo, BiH a i jedan od

junaka se (Estonac, inače) zove Ivo. Paralele se nameću. Ovaj mali film, smešten na

granici između satiričnog i potresnog, predstavlja snažnu antiratnu priču koja ne štedi

nijednu stranu.

Kao zaključak se nameće činjenica da savremenom svetu u velikoj meri nedostaju

beskompromisnost i nove umetničke vizije. Velika većina reditelja, naročito na Zapadu,

je zagrebala neke škakljive teme ali se čini da smo još daleko od potpunog razgolićivanja

aktuelnog trenutka. Umetnost ne može biti svedena samo na puku zabavu i

jednodimenzionalne poruke a izbegavanje nazivanja problema pravim imenom govorio

tome da neke granice, iako formalno ne postoje, i dalje u priličnoj meri omeđuju prostor

delovanja. Razmišljanje o nagradama, međunarodnom priznanju, festivalima, „zadatim

temama“ koje serviraju moćni mediji je u suštinskoj suprotnosti sa istinom koja je,

uprkos svemu, i dalje jedna i jedina.

(Beton,2014)

OKUPACIJA BIOSKOPA ZVEZDA I POSLEDNJI DANI REVOLUCIJE

Najgore prokletstvo svake revolucije je da je podrži sistem protiv kojeg se bori. I još

gore, ako je podrži od samog početka. Aktuelnoj vlasti nije trebalo mnogo da podrži

pokret Pokret Za Okupaciju Bioskopa (u daljem tekstu: PZOB). Još se nije beogradskim

smogom čestito zaprljala crvena zastava PZOB istaknuta iznad ulaza u bioskop Zvezda a

već se oglasio skupštinski Odbor za kulturu i informisanje (pridružio im se u podršci i

gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević kao i neizbežni Dragan Bjelogrlić) i

podržao “okupaciju” bioskopa koju je izvelo preko 200 mladih, mahom studenata.

Rečima filmskog reditelja, poslanika SPS, te člana Odbora Srđana Dragojevića:

„Beogradska publika zaslužuje da ima bioskop, koji je centar kulture. Potrebni su nam

umetnički bioskopi ne samo u Beogradu već i u celoj Srbiji“. Maršalu Titu je trebalo

  109  

nedelju dana da varljivog leta 1968. godine izjavi da su studenti u pravu. Vladajućoj

koaliciji – tri. „Na njihovu stranu, Radovane!“ O čemu se tu radi?

Predistorija ovog slučaja je remek delo tranzicione Vie Dolorose: 2007. godine je 14

bioskopa „Beograd filma“ prodato za 9.2 miliona eura Nikoli Đivanoviću, biznismenu

ovdašnjem. Đivanović je bio dužan da tri godine održi postojeću delatnost i plaća porez.

Naravno, nije učinio ni jedno ni drugo. Samim tim, Đivanović se ogrešio o zakon (čeka

ga trogodišnja zatvorska kazna) i aktuelni režim može da ga liši svojine. Bioskope će, po

svemu sudeći, preuzeti grad Beograd. Reklo bi se – jasna situacija. Da li to znači da,

recimo ja i par zainteresovanih čitalaca možemo da na juriš (za koji me vežu prva filmska

iskustva, da se sentimentalno izrazim, što je in ovih dana) osvojimo bioskop Voždovac?

Teško, jer će nas tamo, u holu nekadašnjeg bioskopa, sačekati narogušeni prodavci

automobila i uputiti nas da pazarimo neki primerak za, recimo, auto-bioskop.

Preostalo je onda trinaest „neslobodnih“ bioskopa. Zašto je oslobođena samo Zvezdai, što

reče Antonije Pušić, „u čemer je štos“?

KAMELEONSKA PODRŠKA

Da bi došli do suštine akcije “okupiranja bioskopa” (svako povlačenja paralela s

pokretom Occupy Wall Street ili komunama koje niču po Latinskoj Americi je namerno)

moramo da se zagledamo u srce same akcije. Prostor, koji je nebranjen i nije neka “sveta

krava” državnog sistema, “osvojen” je i pretvoren u umetnički skvot. Deo imidža (a u 21.

veku je u medijima imidž neretko važniji od verbalne izjave), vezan za crvenu zastavu,

pesnicu koja steže filmsku traku i posvećenost borbi protiv neoliberalnog kapitalizma

nam je, pojavno, jasan. Neko bi izvukao zaključak da je reč o grupi mladih levičara koji

preko protesta zbog stanja u kulturi šire priču na celo društvo. Nije tako, bar ne što se tiče

svih učesnika ove akcije. Tako u levičarskom maniru predstavnikPZOB Dobrica

Veselinović izjavljuje da je bioskop Zvezda „dobar simbol mnogo šire borbe“ koja „kako

se čini, počinje ovih dana i godina u Srbiji“.

S druge strane, “okupacija” je započela sandensovskim filmom Mine Đukić Neposlušniu

kojem, kako je to spomenuto na B 92 u 24 minuta sa Zoranom Kesićem: “nema teške

socijalne teme, mračne svakodnevice, depresije izazvane postratnim posledicama,

devijatnog ponašanja mladih, politike”. Ljubavna priča o dvoje mladih koji se voze

biciklima po Vojvodini. Hrabra jer “ne moramo da budemo odgovorni prema našim

  110  

gresima iz prošlosti” (?!). Čini se stoga da je “okupacija” od dela učesnika pre shvaćena

kao netipična promocija filma koja će, svakako, povećati broj gledalaca ovog ostvarenja

ili osvajanje područja za rad nego nekakva “gerilska akcija”.

Da li je onda priča “apolitičnog” dela “okupatora” Zvezde zapravo vezana za ”umetnost

kao takvu”, sa distancom prema bilo kakvom ideološkom pristupu? Larpurlartizam je

imaginarna, besmislena kategorija i, zna se, poluprovidni plašt za istinsku ideološku

opredeljenost. Zanimljivo je i da je član PZOB (i jedan od učesnika foruma, okruglih

stolova i sl.) Ivan Velisavljević, dramaturg koji je, gle čuda, radio na famoznom

državotvornom uratku Konstantin po tekstu Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga

Radivojevića. Dodajmo tome i podvojenost u samom PZOB te bučno negodovanje kojim

je “apolitično” krilo ove neformalne organizacije dočekalo lidera grčke

opozicioneKoalicije radikalne levice Siriza, Aleksisa Ciprasa i kockice će početi polako

da se slažu. Cilj akcije je od njenih pokretača shvaćen na dva, potpuno različita načina

između koji su, u svojoj suštini, nepomirljivi. Njihov sukob može da se završi na dva

načina: pobedom jedne od struja ili potpunom implozijom pokreta.

SPINOVANJE NA TRAPEZU

I, dok se javnost zamajavala oko okupiranja nečeg što više ne pripada kontroverznom

biznismenu, Ministarstvo za kulturu i informisanje je, vešto, proturilo svoj nacrt Zakona o

kulturi u kojem se, gle čuda, ne spominju kinematografija i balet. Postoji doduše nekakva

„audio-vizuelna delatnost“. Cirkus je, s druge strane, kao kulturna delatnost ispravno

definisan. No, to nije bitno. Mi smo podržali mlade u plemenitoj borbi. Zapravo, svi smo

na njihovoj strani. Svi osim Đivanovića. Ovdašnji su spin doctori, jednom rečju, ponovo

premestili fokus medija sa svojih neuspeha i katastrofalne komunikacije sa Savetom za

kulturu (od dvadeset predloga Saveta prihvaćen je jedan) na “našu mladost”, “budućnost

ove zemlje”, “plemenitu pobunu” et cetera. Kakav će budžet biti sledeće godine? Šta

ćemo još pozatvarati od muzeja, pozorišta, pa i bioskopa? Nije bitno. Pusti to – gledaj

primer mladalačkog entuzijazma koji neodoljivo liči na radnu akciju s džakovima kad

behu poplave proletos. Batali blokadu fakulteta (koja nije tako in) ili one artističke

skvotere što su pre tri godine bezuspešno osvajali kasarnu Dr Arčibald Rajs u Novom

Sadu. Pogledajte umetnički film, da parafraziram rediteljku Đukić, pre no što odete na

splav.

  111  

Neko bi postavio logično pitanje: „A zašto bih uopšte išao na splav?“ Vaistinu, ko danas,

osim malog sloja privilegovanih, ide tamo? Oni koji, i da tih famoznih splavova nema,

nikad ne bi otišli u bioskop. I zašto, na kraju krajeva, svaka revolucija 21. veka mora da

ostavi taj bljutavi, hipsterski ukus u ustima? Taj osećaj da se ništa nije promenilo i da se

sve svodi na lošu imitaciju pobune.

Okupacija Zvezde je, ako je suditi po trenutnom stanju na terenu, svedena na artističko-

promotivni eksces bez dovoljno snažne ideološke i političke poruke i predstavlja akciju

skromnih, ograničenih dometa. Ona ne predstavlja uzor ili inspiraciju za neku buduću

socijalnu revoluciju. Do istinske promene će doći kad radnici preuzmu u svoje ruke

privatizovane fabrike i preduzeća koja ne služe svojoj nameni. Ova akcija će, za razliku

od bezazlene okupacije Zvezde, izazvati ozbiljne debate i podeliti javnost iz vrlo

jednostavnog razloga: udariće na kapital tajkuna koji su, za razliku od Đivanovića, na

slobodi i, samim tim, na njihove pulene na vlasti. Kao model za ovakvu akciju može

poslužiti već spomenuti, latinoamerički primer, tj. formiranje radničkih kooperativa. Ali,

za ovakvu akciju nije dovoljna samo volja nekolicine ljudi, već je potrebna i solidarnost

širokih slojeva društva te zakonska regulativa kakva se sprovodi u Argentini i Urugvaju.

Dok je za nov Zakon o radu, kao što znamo, potreban snažan, autentičan levičarski pokret

kojeg u Srbiji još uvek nema.

(Beton, 2014)

NEŠTO NOVO NA SEVERNOM FRONTU

Sa Festa 2014.

Stereotip o skandinavskim zemljama kao o mirnim, skoro savršenim društvima socijalne

pravde se, naročito u poslednjih desetak godina, urušava, nimalo slučajno, uporedo sa

ekspanzijom nordijskog filma. Neupućenom gledaocu bi se učinilo da tamošnji autori

preuveličavaju sopstvene probleme bez obzira da li se bave kriminalom (švedska

trilogija Milenijum), porodičnim odnosima i pedofilijom (izuzetni filmovi Danca Tomasa

Vinterberga Gozba (1998) i Lov (2012)) ili, čak ulogom ovih naroda u Drugom svetskom

ratu kao norveški Max Manus (2008) i danski Plamen i limun (2008). Zapravo, prva

asocijacija na skandinavski film je Ingmar Bergman (ko se seti Drejera, seti se) i njegovo

delo koje se bavi vivisekcijom naizgled pacifikovanog društva. Norveški reditelj Erik

  112  

Skjoldbjerg (1964) je svojim ostvarenjem Pionir (2013), „severnjačkim noirom“, odlučio

da pokaže naličje „norveškog ekonomskog čuda“ (čitaj: postavljanje naftnih bušotina i

naftovoda u Severnom moru) koje je, više od tri decenije, bilo van fokusa svetskih

medija. Izbor ove teme nije bio iznenađenje s obzirom na njegove prethodne

filmove: Prozak nacija (po čuvenom romanu Elizabet Vurcel, 2001), Neprijatelj

naroda (po istoimenom Ibsenovom komadu, 2005) i Nokas(2010) inspirisan najvećom

oružanom pljačkom u istoriji Skandinavije.

CRNO ZLATO SEVERA

Pobrojani Skjoldbjergovi filmovi imaju jednu sličnu nit: pojedinac ili grupa svojim

delovanjem unose nemir u do tada „harmoničnu“ zajednicu i razotkrivaju njene slabe

tačke. U Pioniru, smeštenom na početak osamdesetih godina prošlog veka, ronilac Peter

(nezaobilazni Aksel Heni) gubi brata Leifa (Jorgen Langhele), takođe ronioca, u nesreći

prilikom polaganja cevi nafotovoda. Iako norveški političari, američki investitori ali i

Leifova supruga Marija žele da zaborave nesreću Peter ne odustaje od potrage za

krivcima za bratovljevu smrt. Peterova istraga je pod velikim znakom pitanja jer je,

koristeći par trikova, ušao u tim ronilaca iako nije bio dovoljno fizički izdržljiv. Reditelj

ostavlja otvorenom i mogućnost da je, baš zbog te laži, Peter bio nesposoban da dovoljno

brzo reaguje i spase svog brata. S druge strane, Peter je, baš kao i Leif i drugi ronioci, bio

izložen dejstvu posebne droge koju su Amerikanci davali roniocima da bi lakše podneli

rad na dubinama od više stotina metara. Američka psihoaktivna supstanca je nedovoljno

ispitana i može da izazove slabost, oštećenja mozga i celog nervnog sistema, pa i

halucinacije. Peterova istraga ima dve dimenzije: ličnu, bremenitu

preispitivanjem sopstvenih postupaka i drugu, političku.

Američki motiv je da dobije što veći udeo od eksploatacije nafte što će pomoći suzbijanju

recesije dok norveška vlada (u filmu nije naglašeno da li je reč o socijalističkoj ili

konzervativnoj) teži da, u okviru zapadnog sveta, kao članica NATO stekne veću

ekonomsku i, samim tim, političku nezavisnost u odnosu na Vašington. Izlišno je reći da

u toj poteri za „crnim zlatom“ ni jedna ni druga strana ne bira sredstva. Stradaju, „pod

sumnjivim okolnostima“, jedan ronilac i norveški nadzornik radova. Američka strana

snosi jedan deo odgovornosti, ali tu je i opskurni norveški ministar koji se ne razdvaja od

svog zlokobnog telohranitelja/likvidatora koji izgleda kao rođeni brat Borisa Karlofa.

  113  

Peter, u grozničavoj poteri za istinom, opsedan demonima koji su realni (zainteresovane

strane, policija, potencijalna krivica) i priviđenja (halucinacije izazvane drogom),

dramaturški dobro izbalansiranim, posrće kroz dobar deo filma bez kompasa i vere u bilo

koga od ljudi kojima je, koliko juče, mogao da poveri svoj život.

Da bi shvatili veličinu uloga u ovom trileru, koji je delimično inspirisan stvarnim

događajima, treba samo uporediti današnju Norvešku, koja ima godišnji trgovinski suficit

od pet milijardi evra i smatra se nordijskim Emiratima sa onom skromnom zemljom s

početka 1980-ih čija ekonomija je u dobroj meri počivala na manje isplativom ribolovu i

trgovačkoj floti. Norveška se, iz zemlje iz koje su brojni, mahom siromašni ljudi,

odlazili na „pečalbu“ u SAD i Kanadi transformisala u bogatog energetskog diva koji je

postao Meka za emigrante. Zanimljivo je da se u Pioniru, suprotno očekivanjima, Peter

bez mnogo objašnjenja, svestan veličine pobrojanih uloga, prilagođava modernom

vremenu. Umesto da pomogne sprovođenju detaljne istrage o ubistvima, on pomaže

spomenutom norveškom ministru i daje mu, za finu svotu naravno, uzorak američke

droge. Raskrinkavanje Amerikanaca kao „zlih momaka“ koji drogiraju norveške ronioce

je više nego povoljno za lokalnu vladu. Norveška u ime humanosti i slobode preuzima

eksploataciju svojih bogatstava. Američka droga će, sada prerađena u norveškim

laboratorijama, i dalje trovati norveške ronioce. U ime patriotizma i višeg cilja. Ministar,

ne krijući zadovoljstvo, poručuje Peteru: „Tvoja deca će odrastati u jednoj od najbogatijih

zemalja na svetu.“ A za to, znamo, neko mora da plati i to, gotovo po pravilu, svojim

životom. Peter, s novcem u džepu, spokojan, odlazi u dom svog brata i kupa se u bazenu

s njegovom decom i lepom udovicom (koja mu se, gle čuda, sviđa), Latinoamerikankom

Marijom. U drugom planu se pojavljuje gigantska naftna platforma koju brodovi odvlače

na more. Simbol ekonomske moći današnje Norveške. Kraj.

WHAT MORE IN THE NAME OF GREED?

Uprkos ovakvom „hepi endu“ (barem za Petera) Pionir je, u svojoj suštini, tragedija iako

je daleko od aristotelovskog ključa. Glavni junak, stoga, nije prekršio nijedan zakon svog

sveta niti pravilo bogova, bili oni pisani ili nepisani. Piter nije za prestup kažnjen ni

psihički ni (drastičnije) fizički. Radio je svoj posao i, ambiciozan i dovitljiv, radio što i

drugi. Lagao kao što su to radile njegove kolege, Leif, norveška vlada, američka vlada,

invcestitori, policajci, laboranti, ministar, Marija. Svi do poslednjeg. Jer ako želite da

  114  

uspete u kapitalizmu fraze „ne mogu“, „ne želim“, „ne verujem“, „nisam siguran“ ne

postoje. Čak ni onda kad vam život zavisi od toga. Do or die je must. Čovek koji se služi

krupnim lažima spreman je da, pre ili kasnije, i sam sklopi oči pred nepravdom i za to

bude nagrađen. A ako je već korumpiran onda će sve ostalo postati lako jer će se, kao u

Šekspirovom Ričardu Trećem, „jedan greh lepiti na drugi“.

Petera ništa neće sprečiti da vodi čitav tim ljudi u misiju koja, pored predviđenog ima i

dodatni rizik, čitaj drogu. On će, rukovodeći se pre svega načelima fizičke privlačnosti,

počiniti starozavetni greh – Ako netko uzme k sebi ženu brata svojega, to je nečisto

(Levitski zakonik 20, 21) koji, po današnjim zakonima to formalno nije, ali se, s druge

strane, ne smatra etički i društveno prihvatljivim. Iskupljenje ne postoji niti ga Peter traži.

Svrhovitost njegovih postupaka je dovoljna. I, upravo zbog “sagledavanja šire slike”,

pojedinac u demokratskom društvu biva tako lako žrtvovan, ne zbog stabla slobode “koje

s vremena na vreme mora biti zalivano krvlju patriota i tirana” (Tomas Džeferson), već u

ime pohlepe koja je srce kapitalizma.

PS

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je 5. decembra 2013. godine protiv

Kraljevine Norveške a u korist ronilaca koji nisu obavešteni o svim rizicima po zdravlje

koje nosi njihov posao. Svaki od ronilaca je dobio po 79 hiljada dolara odštete. U periodu

od 1965. do1990. godine je oko 400 ronilaca radilo za norvešku

naftnu industriju. Mnogi ronioci su postali invalidi a dvadeset i trojica su, zaključno sa

2008. godinom, izvršila samoubistvo.

(Beton, 2013)

U ŽELUCU LEVIJATANA

Država Jelene Marković (2013)

Prošlogodišnja domaća filmska produkcija obuhvata osam naslova. Država, prvo

dugometražno ostvarenje rediteljke Jelene Marković (1973), autorke više dokumentarnih

i kratkih igranih filmova kritički interpretirane društveno tematike, spada u jedan od njih,

  115  

ali to gotovo da niko nije ni primetio. Filmski festivali, redovni bioskopski program,

otkup za emitovanje na televiziji, sve te propratne nužnosti su mimoišle ovo za naše

podneblje neuobičajeno ostvarenje, koje na poseban i angažovan način tretira državu kao

devijaciju per se. Na svu sreću, Država je doživela nekoliko projekcija u Domu kulture

Studentski grad i tako sam, na jednoj od njih, u polupraznoj Maloj sali, u skoro pa

poluilegalnom okruženju, zakoračio u svet ovog filma.

MONSIEUR MCGUFFIN

Osnovna nit storije vezana je za Mariju, mladu, ambicioznu i energičnu profesorku

teorije medija jednog od modernih trendi fakulteta (Ana Stefanović), kojoj bolesni otac

(Vlasta Velisavljević), naučnik koji je radio na hemijskom naoružanju koje je pobilo

hiljade ljudi u Africi, ostavlja u amanet mapu koja će je dovesti do tajne formule koja

predstavlja moćan lek ali, u pogrešnim rukama, može postati razoran otrov. Marijin otac

docnije umire u bolnici pod nerazjašnjenim okolnostima. U potrazi za tri dela formule,

Marija upoznaje mladog Belgijanca, Marka De Vala, studenta na njenom fakultetu (Alex

Tsimerlis) i špijuna tajne službe neimenovane zapadnoevropske države (verovatno

Francuska), koji docnije postaje njen ljubavnik, poludivljeg rokera iz šume (Milutin

Petrović), alkoholičarku i tabletomanku (Jelena Marković) i njenog odbeglog sina

Nenada (Šaban Jašari). Tajna formula privlači pažnju dve obaveštajne

službe,zapadnoevropske i srpske. Ovaj trilerski zaplet podseća na scenarija na kojim je

Saša Radojević sarađivao sa rediteljem Milutinom Petrovićem (Zemlja istine, ljubavi i

slobode, Jug-jugoistok). I sama poetika je srodna sa onom u Petrovićevim filmovima

(naročito Jug –jugoistok), kao i sa francuskim novim talasom (koketiranje s „film

noirom“, igra s tipskim i arhetipskim likovima), domaćim crnim talasom (snimanje na

autentičnim lokacijama s glumcima koji su mahom naturščici) i Hičkokovim filmovima.

Naime, sama formula leka oko koje se cela priča plete se može nazvati McGuffinom (po

Hičkoku: opskurni predmet, kod ili osoba oko kojeg/e se plete priča), jer se za

Državu može reći da cilj potrage nije toliko bitan koliko sama potraga.

ELITIZAM, SOFIZAM I ETATIZAM

Pored trilera postoje još dva nivoa naracije: storija o samoj rediteljki koja sklapa scenario

trilera i predavanje profesorke Savić, sa fakulteta na kojem radi Marija, o

Platonovoj Državi. Razmišljajući o tome kako da započne svoju priču, rediteljka sastavlja

  116  

skicu svoje glavne junakinje, profesorke Marije Pavlović. Markovićeva je koncipirala

Mariju kao samostalnu, odrešitu, onu koja se stavlja iznad državnih autoriteta. Ali, neke

detalje iz Marijinog života (npr. posedovanje psa kao kućnog ljubimca) menja u toku

filma. Zbog toga je njena glavna junakinja pre nacrt, skica nego potpuno formiran

karakter. U jednom segmentu svog scenarija rediteljka, nesigurna u pogledu fizičkog

izgleda mladog studenta, Belgijanca, De Vala, „odmenjuje“ ovog mladića, preobučena u

muškarca. Dvostruka pozicija rediteljke i scenaristkinje nije pritom potpuno nadmoćna,

već samo delimično može da kontroliše postupke svojih junaka i liči na postupak

primenjen u romanu Kurta Vonegata Doručak za šampione. Ovaj postmoderni postupak,

u kojem autor briše, prepravlja, dorađuje svoje delouživo prisutan je, primera radi kako u

„Štefici Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić, tako i u „Zemlji istine, ljubavi i

slobode“ Milutina Petrovića.

Sličnost s narativom Ugrešićkinog romana (a naročito istoimenog filma u režiji Rajka

Grlića) je najočitija u paralelizmu života autorke i njene junakinje – njihovi životi su

prikazani kao različiti, ali su osnovni problemi u suštini isti. Tako se, primera radi,

ljubavne priče rediteljke i Marije, odvijaju paralelno baš kao i njihove potrage, s tim što

jedna traga za artističkim identitetom a druga za formulom. Rediteljkina priča o potrazi

za umetničkom ostvarenošću (i, samim tim, slobodom) je prikazana kao šetnja kroz lepe i

ponekad oku sugrađana skrivene delove Beograda (odlična kamera Ane Božinović i

Ksenije Livade) i tematski se prepliće sa Marijinom pričom koja, opet, svoju slobodu pre

svega vidi u karijeri i finansijskoj sigurnosti. Treća nit naracije su predavanja koja drži

profesorka Savić. Ona predstavljaju kako kontrast scenama u kojima Marija Pavlović

predaje ili razgovara sa svojim sagovornicima o biti države i državnog sistema, tako i

onim u kojim rediteljka iznosi svoje lične stavove na istu temu.

Predavanja profesorke Savić (Amra Latifić) vezana za Platonovu Državu (nimalo

slučajno snimljena u crno-beloj tehnici, sa dosta sivkastih senki koje sugerišu da je njeno

polje delovanja “siva zona”), imaju dvostruku ulogu: ona otkrivaju, s jedne strane, korene

etatizma i totalitarizma i njihovu povezanost sa savremenim društvom. S druge strane,

profesorka je oslikana kao prefinjena sofistkinja. Njenim predavanjima koja se odvijaju u

kafićima ili kod Opservatorije na Zvezdari pod plaštom modernosti i neformalnog

pristupa temi, polako uvlači svoje studentkinje u nemilosrdni državni sistem. Oni će

  117  

postati sumnjičavi intelektualci koji neće, u okvirima „demokratskog“ društva, aktivno

kritički delovati, već izazivati konfuziju kod svojih studenata/sledbenika. Tako se

surovost Platonovih ideja o savršenoj Državi (piramidalni klasni poredak – tj. podela na

robove, ratnike i vladare, suzbijanje „nepodobne“ umetnosti i likvidacija nemoćnih)

pravda vremenom i okolnostima u kojima je njegovo delo nastalo a pritom zaboravlja na

humanost, čovekoljublje, istinu. Nimalo slučajno, ova profesorka je povezana sa Službom

koju, kao mračnu skicu, predstavlja njen nemi funkcioner (Miroslav Hristodulo), koji se

po pravilu uvek pojavljuje tamo gde ga najmanje očekujete.

Iako je, na prvi pogled, Marija u sukobu sa sistemom i “ne voli uniformisana lica” ona

moćnicima (čitaj: Službi), kao i toliki “mladi i uspešni” nešto duguje. Njen povlašten

status i odlasci na međunarodne seminare i predavanja nisu rezultat rada, već nasleđene

pozicije u društvu pripadnosti svojevrsnoj „aristokratiji“. Samim tim, njena flegmatična

odluka da formulu preda (za visok novčani iznos) “našoj” Službi, deluje kao sasvim

razumljiva jer ma koliko bila kritična prema društvu na svojim predavanjima, Marija ne

želi da promeni stari način života i postane otpadnik. Ona tako odbacuje sav svoj

dotadašnji rad i postaje član kluba kompromitovanih intelektualaca čije kritičke lekcije

opovrgavaju konformistički postupci. Jedini koji ostaju moralno čisti, ali na socijalnoj

margini, nemoćni da utiču na politiku države su Nenad, njegova majka i „Čovek Iz

Šume“. Naime, ćutljivi roker dobrog srca postaje „lošija polovina“ Nenadove majke i

tako za njih, na ljudskom i etičkom planu, postoji neka, makar i varljiva, nada.

KUĆA UVEK POBEĐUJE. ŠTA ĆE BITI S KUĆOM?

Država, snimljena skromnim sredstvima, “uz malu pomoć prijatelja”, predstavlja po

mnogo čemu apartnu pojavu u odnosu na aktuelnu domaću produkciju. Ona nije film za

mase u kojem se zaljubljuju mladi i lepi a kadar liči na ilustracije sa liciderskih srca.

Uprkos raširenom mišljenju da je film zabava, Država daje gledaocu zadatak da misli.

Upravo promišljanjem, sagledavanjem svih uglova ovog filma/kaleidoskopa, gledalac će

doći do otkrića da savremena država, bez obzira na društveno uređenje, nema “dušu” kao

što to tvrdi De Val koji je zamišlja kao gorostasnog čoveka.

Država je, bila demokratska ili totalitarna, pre čudovište titanskih razmera, Hobsov

Levijatan, velika, brutalna sila koja oslonjena na primarne instinkte proždire sve ispred

sebe. Njeni profesori uče sofizmu (kao profesorka Savić), doktori truju i sakrivaju dokaze

  118  

(kao u slučaju Marijinog oca), tajne Službe tlače a mainstream mediji zaglupljuju. Izvan

nje, kužne i ubitačne, mogu živeti samo bogovi i zveri, tj. oni koji žive kao zveri,

odbačeni i na rubu (socijalni slučajevi, divlji rokeri iz šume, tabletomanke/alkoholičarke,

njihova deca, umetnici) bez prave mogućnosti da aktivno učestvuju u sistemu, ali i s

potencijalom da ga jednog dana sruše. Baš zbog toga je film Jelene Marković, u svojoj

biti, anarhističko ostvarenje koje podseća da oni koji poseduju znanje, informacije ili

položaj (ili sve tri stvari), imaju pravu moć. Korumpiranost intelektualaca (glavnih bad

guys/girls Države), koji su kao Marija Pavlović formalno suprotstavljeni vlastima a u

suštini im služe, neophodno je za stvaranje lasvegaske situacije oličene u maksimi: House

always wins! Nadajmo se, ne

(Beton, 2014)

LIFE DURING WARTIME

Mali prilog istoriji panka

Hilel „Hili“ Kristal, vlasnik rahmetli njujorškog kluba CBGB (Country Blue Grass

Blues) je nezaobilazna figura u istoriji rok muzike. Drži mesto u loži u kojoj se nalaze

Brajan Epštajn, menadžer Bitlsa, Toni Vilson, veliki mag mančesterske scene i Malkolm

MekLaren, „tata“ Sex Pistolsa. Rendal Miler je u svom ostvarenju pokušao da sagleda

ponajviše lik i delo samog Kristala a potom i rađanje pank scene u SAD i posledice

nastanka panka po današnju muziku. Miler je, sa filmografijom koja je oscilirala između

srednjih i ispodprosečnih ostvarenja, sebi postavio veliki cilj. Doduše, reditelju su posao

znatno olakšali izazovna tematika i dugogodišnja saradnja s izvrsnim Alanom

Rikmanom. Hili Kristal

ISTOČNA OBALA PROTIV OSTATKA SVETA

Storija počinje u Njujorku, 1973. godine. Hili Kristal, neuspešni preduzetnik,

sredovečan, razveden, siromašan i smoren (Rikman) kupuje propalu birtiju na Menhetnu i

od nje pravi CBGB. Verovatno bi i taj poslovni poduhvat (kao i svi do tada uostalom)

propao da mu na vrata nije pokucao menadžer legendarne grupe Television. Kristal je

pristao da momci sviraju isključivo autorske stvari (tako je izbegavao plaćanje autorskih

  119  

prava u slučaju izvođenja „obrada“) za smešan honorar od pet dolara po večeri. Rezultat:

50 000 bendova je prošlo kroz CBGB za 33 godine postojanja. Gotovo svako je imao

priliku da se pokaže i dokaže. Neki od njih su vam možda poznati: Patti Smith, The

Ramones, Talking Heads, Blondie, Voidoids, The Dead Boys, Police, The Runaways. Od

pet dolara su neki, kao Blondie, brzo stigli do osam hiljada za svirku. Ostalo je istorija, u

zavisnosti od ugla gledanja, dobro proživljene ili potrošene mladosti. Rođen je pank. E,

sad, reći ćete vi – nisu li Britanci bili prvi? U filmu kategorično stoji da je ime

fanzina Punk posvećenog gnevnim underground klincima bilo od suštinskog značaja te

da pank, koliko svoje korene duguje Sex Pistolsima, toliko može biti zahvalan i Lou

Reedu, MC5, Iggy Popu (izrazito), Davidu Bowieju, pa i Sydu Barrettu, osnivaču Pink

Floyda, kao i tradiciji brzih, žestokih pesama u trajanju od dve-tri minute što nas vraća do

Chucka Berryja i Buddy Hollyja. Ispali brzo ono što imaš – poštedi nas kilometarskih

solaža u maniru Led Zeppelina.Ljudi s ulice su glavni junaci pesama, ne oni koji ih

posmatraju sa 110. sprata poslovne zgrade i filozofiraju o smislu života. Ljudi koji nisu

porodica iz Gradića Pejton već na ivici da postanu Travis Bickle

iz Skorcezeovog Taksiste (De Nirova „čirokana“ će, by the way, postati jedan od

ikonografskih elemenata pank pokreta). Baš u tom prljavom, stripoidnom maniru, Miler

prikazuje život i dela Hilija Kristala – u tablama stripa koje povremeno u sebe

„ukalupljuju“ scene iz filma a nekad, obrnuto, nacrtani likovi „ožive“ i postanu deo

igranog filma. Ovakva naracija je s jedne strane ikonična, kao što je strip posvećen

popularnoj ličnosti svojevrsno živopisanje i stvaranje mini kulta ličnosti, a s druge strane

utiče na to da se što brže i što duhovitije servira veliki broj podataka što podseća na

legendarni francuski strip Povijest rocka u stripu.Nažalost, ova „stripoidnost“ nije dobro

raspoređena. Prva polovina filma je bremenita strip/igrani film kombinacijama, s

nezaobilaznim „balončićima“ i komentarima koji nisu uvek najduhovitiji. Ono što je

grafički loše rešeno je sam „strip“ koji se koristi u filmu. Naime, deluje previše precizno,

umiveno, nema gnusobu vezanu za radove Roberta Crumba ili crnohumornost i

ironiju Alana Forda. U drugom delu filma strip netragom nestaje e da bi „vaskrsao“ pri

kraju. Veliki broj podataka i likova se ponekad teško prati i ovaj film stvarno zahteva da

sa određenim predznanjem odete na projekciju. No, iako se čini da je CBGB snimljen za

posvećenike, u njemu ima više netačnih podataka, zamenjenih hronologija. Tako u sceni

  120  

u kojoj Patti Smith peva svoj veliki hit Because The Night u publici vidimo Iggy Popa u

svom, danas bi se reklo outlooku iz 1975. godine, mada je ova pesma snimljena tri

godine kasnije. Ali, u filmu možete uživati i bez ove informacije. Alan Rikman kao Hili

Kristal u Milerovom filmu.

RASPAD-ČIKA

Ono što je, s ideološke strane, zanimljivo u CBGB-ju je da politike gotovo i da nema.

Reditelj je dao „omaž“ Watergate aferi tako što na početku filma Hili gleda na tv-u

čuveni „I am not a crook“ govor odlazećeg predsednika Niksona. I, to je otprilike sve. U

filmu se, doduše, spominje da je Nujork bankrotirao, što ne mora ni da se kaže s obzirom

da je dobar deo „Velike Jabuke“ bio u ovo doba napušten, ruševan, s tonama ustajalog

đubreta, uličnim bandama, drogom, hordama prosjaka i, generalno, atmosferom iz nekog

postapokaliptičnog filma. Ipak, ova situacija, u kojoj se Hili i njegovi saradnici, svi

odreda odbačeni i osiromašeni ekscentrici, rokeri, džankiji, Anđeli Pakla, bore s

bubašvabama i spavaju u stanovima punim stenica, nema neko veće obrazloženje.

Recesija je, šta se tu može. Sam Hili je, tokom dobrog dela filma, smorena ruševina od

čoveka koja se, bezvoljno mrmljajući, vuče iz kadra u kadar. Ponekad ga nešto

zanimljivijim učini njegov pas koji prazni creva gde stigne. Dođe čoveku da se zapita

kako je ovaj čovek, koji deluje lenji od Velikog Lebovskog, uspeo da napravi ovako

kultno mesto. Pomoću pametne, lepe ćerke (Ešli Grin) koja je sređivala sve račune?

Možda, ali to nije cela priča. Ni približno. Paralela koja se nameće pri

gledanju CBGB je ona s legendarnim 24 Hour People. Naime, Toni Vilson, veliki

pokrovitelj mančesterske scene (Joy Division, New Order, Buzzcocks, The Fall) i

voditelj TV emisije So It Goes?, je u tom filmu ne samo sušta suprotnost Hiliju što se tiče

visokog obrazovanja, životnih navika ili čistoće stana u kojem boravi, već i po

živopisnosti karaktera. Vilson je pun slabosti, naročito prema ženama i drogi, pomalo

intelektualni snob, rastrošan, živopisan lik kojem štošta prebacujete, ali mu istovremeno i

praštate. Hili je čovek koji želi da pobegne od kamere i spava kao medved. Ono što

takođe izdvaja Vilsona, glavnog junaka i naratora 24 Hour People(played by Steve

Coogan, needless to say), jeste shvatanje kompleksne društveno-političke situacije u

Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih godina prošlog veka, laburističke vlade na izdisaju

i dolaska torijevaca, ekstremne desnice oličene u „skinhedima“, kao i stavljanje delovanja

  121  

bendova, barem nekih od njih, u određeni ideološki kontekst. Ono što je Vilson radio u

tom periodu poseduje u sebi kako subverzivne i gotovo anarhističke aspekte, tako i one

vezane za regionalizaciju Britanije i stvaranje svojevrsne mančesterske radničke

republike. Nastup grupe The Ramones u klubu CBGB Ovim filmom Miler je podvukao

razliku za koju se odavno znalo: američki pank, naročito njujorški, bio je više stvar

muzičke forme, dok je ostrvski bio stvar forme i poruke, neretko one ideološke. Ruku na

srce, ovaj film jeste neka vrsta vizuelne rokenrol čitanke i s te strane je zanimljiv,

naročito ako ste u poziciji da neke scene pogledate frejm po frejm. Preterivanja po svim

pitanjima (sex, drugs &violence), uspona i padova velikih bendova, anegdota o poznatim

rokerima i bizarnih događaja ima koliko vam srce ište i vi ćete se sigurno zabaviti.

Rikman je, sa svoje strane, uprkos deadpan humoru i zadatoj, basterkitonovskoj masci,

uspeo da nam koliko-toliko približi Hilija Kristala i učini ga, ako ništa drugo,

simpatičnim raspad-čikom. CBGB jeste deo istorije roka i neosporno veliko mesto koje

je, kao i njegov osnivač, zaslužilo bolji film. Za utehu je to što je Hili, za života, doživeo

da su mu se, na ceremoniji primanja u Rock And Roll Hall Of Famezahvale „oni klinci

prekoputa“ koji su prvu svirku svog benda održali pred publikom koju je Hili dovlačio s

ulice. Ime tog benda beše Talking Heads. I šta još reći? Ostaje nam da iščekujemo film o

angažovanijoj, kalifornijskoj pank sceni, s akcentom na The Dead Kennedies i Black

Flag.

(Beton, 2014)

VELIKI BRAT VAS REŽIRA

KARAOKE OBRAČUN

Muzička matrica, Bob Marley: Get Up Stand Up

Peti stalež (The fifth estate), 2013., film Bila Kondona (Bill Condon)

Nakon društvene i industrijske revolucije te buržoaske, socijalističke, antiglobalističke,

red je došao na informatičku, medijsku. “Hakerizam” je, po ozbiljnosti tretmana,

oscilirao od predapokaliptične “igre za decu” osamdesetih (War Games)

doMatrixa i Edukatora. No, za razliku od ovih storija, The Fifth Estate (trapavo preveden

u Srbalja kao Peti posed) američkog reditelja Bila Condona je “baziran na istinitim

  122  

događajima” i bavi se sudbinom slavnog sajta Wikileaks i njegovog “harizmarha”,

Australijanca Juliana Assangea. Condon, do sada poznat po filmovima koji istražuju lice i

naličje seksualnosti (Of Gods And Monsters, Kinsey) uskočio je naglavačke u filmovanje

storije koja je, navodno, objektivna i bez “ideološkog gledanja na stvari”. Reč je o

scenariju baziranom ponajviše na knjizi nemačkog hakera i nekadašnjeg Assangeovog

saborca Daniela Domscheit – Berga koji je, uz dosta buke, napustio Wikileaks, no o tome

nešto kasnije. Krenimo u pradavna vremena, u 2007. godinu kad je Julian Assange bio

samo jedan od mnogih “Pirata sa Mreže”.

JULIAN WADER

Ova tehno-spotovsko-šizofrenična storija počinje u Berlinu, susretom dvojice hakera,

Assangea (Benedict Cumberbatch zvani Sherlock) i Domscheit-Berga (Daniel Bruhl).

Kao što to inače biva ono što se čini “početkom divnog prijateljstva” prerasta u sukob

dva čoveka, ludog Mesije (Assange) i pobunjenog apostola. Dakle, sve je u redu

dok Assange publikuje podatke koji vode do hapšenja šefova švajcarske banke koja je

proneverila 30 milijardi dolara ili raskrinkava diktatore po Trećem Svetu. Izvorima je

garantovana anonimnost a na Wikileaksu je da prosledi njihove informacije celom svetu.

Njegova “hrabrost je zarazna” ali se postavlja sledeće, moralno pitanje – gde je kraj

slobodnom protoku informacija? Kad će te, slobodno plasirane informacije, početi da

utiču u negativnom pravcu i koštaju ljude poslova, života? Neke priče bi, stoga, najbolje

trebalo ostaviti neispričanim.

Naravno, reč je o bujici informacija koja je preplavila svet 2010. godine. Američki

redov Bradley Manning i programer Edward Snowden su prosledili informacije

Wikileaksu . Stotine hiljada javno objavljenih dokumenata (u medijima je najviše pažnje

obraćeno na diplomatske prepiske i fajlove o ratovima u Iraku i Afganistanu te

prisluškivanje američkih saveznika) su okarakterisani od američke i drugih administracija

kao potencijalna pretnja koja ide na ruku talibanima i inim neprijateljima SAD.

“Asssange ima krv na rukama”, ponavljali su glasnogovornici. Ipak to, do dana

današnjeg, nije dokazano. Ali, pogledajte film, ako vam nije jasno. Taj čovek ima

ozbiljne probleme.

  123  

Cumberbatch uspeva da izvuče “liniju” karaktera (od teškog australijskog akcenta i

Assangeovog govora tela pa nadalje) koja je u scenariju samo naznačena – on se, od

borca za slobodu reči i izražavanja, pomalo ekscentričnog i dragog lika pretvara u

harizmarha, alternativnog dvojnika svog zemljaka Ruperta Murdocka, nemilosrdnog

medijskog tiranina. Jednom rečju, od Anakina postaje Darth Wader. Onaj koji ostaje isti

(i dosadan) tokom celog filma je Domscheit-Berg. Nažalost, Assangea je u filmu mnogo

manje nego bivšeg saborca koji je pravolinijski lik, bez razvoja, dobar sam po sebi,

etičan. Assange i Domscheit-Berg vode razgovore u kojima se bave s dva osnovna

pitanja: Šta čovek mora da uradi (Sartre) i Šta čovek ne sme da uradi (Camus). Naravno,

Assange je Sartre, za oštru revolucionarnu akciju, bez obzira na posledice. Bitno je da

donese neku promenu postojećeg stanja.

ODBRANA PORODIČNIH VREDNOSTI I POSLEDNJI DANI

Kontrast likova u ovom, inače solidno ispripovedanom filmu, nije samo na filozofskom

planu već na nivou društvene prihvatljivosti. S jedne strane je “normalna”, “zdrava”

osoba koja zna limite a s druge čovek koji je u filmu prikazan kao poluautističan,

samoživ, tiranski, zavidljiv, filistarski karakter. Loš je otac – sina nije video godinu dana.

Beži s Domscheit- Bergovih porodičnih okupljanja – pouzdani znak traume iz detinjstva.

I, to nije sve – dolazi iz australijske zabiti u kojoj mu je mladost uništio drugi muž

njegove majke koji ih je uvukao u sektu. Njegova kosa nije seda već plava – farba je u

belo jer su deca članova sekte bila primorana da farbaju kosu. Dodajmo svemu tome

spremnost da sprži ceo svet samo da bi postao kralj pepela te, na kraju filma spomenute,

optužbe dve devojke iz Švedske za seksualni prestup ( navodno nije koristio kondom iako

su partnerke to tražile od njega) i dobićete sliku psihopate koji uništava sve pred sobom.

A pogledajmo, s druge strane, njegovog nemačkog saborca koji žrtvuje vezu s devojkom

zbog viših ideala. Tog simpatičnog momka koji je proširio mrežu saradnika (na početku

poduhvata te mreže nema- tu su samo Assange i on) i sistematično radio na zajedničkoj

stvari. Tog istog dobricu koji se oca i majke ne stidi (dok ih Assange, “takoreći k’o

budale vidi”) i biće, nema sumnje, divan suprug i otac. Taj momak je

sabotirao Wikileaks i onemogućio da Assange dobija friške informacije koje bi, je li,

vodile uništenju sveta koji poznajemo. Na sličnoj, porodičnoj, demokratskoj liniji je

i visoka operativka CIA-e (Laura Linney) koja podseća pre na dobru učiteljicu iz

  124  

osnovne škole nego osobu koja odlučuje o hiljadama života. S petnaest godina u

diplomatiji koje je u trenu “uništio” Assange objavljujući njenu tajnu depešu punu teških

reči o turkmenistanskom predsedniku (?!) ova divna žena mora da napusti Belu kuću.

Kraj jedne divne karijere. Okej, malo nam je bilo neprijatno kad su u javnost izašli snimci

ubistva Reutersovih novinara od strane naših helikopterista ali, Bože moj, c’est la guere.

A onda još jedna srcelomka - objavljivanje tajnih dokumenata dovodi do velike drame u

kojoj njen prijatelj, agent CIA-e u Libiji, mora da beži s ženom i detetom iz rođenog

doma u Egipat ( kao nekad Josif i Marija s tim što cara Iroda igra pukovnik

Gadafi). Dakle, stabilnost porodičnih vrednosti, svetinje doma, demokratije i države s

jedne i usamljeni ludak kojeg su svi ostavili s druge strane. Ko će pobediti?

MENI SE OD OVOG PLAČE, BENEDIKTE KAMBERBAČE!

Danas je Assange prisilni stanovnik ambasade Ekvadora u Londonu. Naime, Ekvador je

dao Assangeu azil zbog zahteva za hapšenje koji dolaze iz velike Britanije, SAD i

Švedske. Optužba za seksualni prestup kojom se maše iz Švedske je samo povod za

Assangeovo izručenje, prvo u Švedsku a zatim u SAD gde bi mu se sudilo zbog

špijunaže. Izolovan, pod stalnom paskom, Assange ne predstavlja opasnost za “sistem”

što ne znači da će jednog dana biti “pušten”, tek tako. Iako se , s vremenom, ispostavilo

da publikovani dokumenti ne predstavljaju neku naročitu pretnju po bezbednost SAD i

njenih saveznika, Assange, kao i utamničeni Manning, kao i Snowden (negde u Rusiji)

moraju biti kažnjeni za primer onima koji žele da pređu granice prećutnog dogovora po

kojem se guta ono što se servira u medijima, trpi prisluškivanje, kontrola telefona i

elektronske pošte a potom možete da glasate jednom u četiri godine. Jednom rečju,

današnje kvazidemokratije. Ono što je teško objasniti je da se špijunažom ne može

nazvati delatnost koja nije služenje drugoj državi ili ideologiji, iz ubeđenja ili uz

naplaćivanje doušničkih usluga, već plasiranje informacija u javnost. Indikativno je, s te

strane, držanje Domscheit-Berga protiv kojeg, napominjem, nije vođen nikakav istražni

ili krivični postupak, iako je, tehnički, bio saučesnik. Nakon odlaska

iz Wikileaksa, nemački haker je najavio da će borbu nastaviti sam i otvoriti sajt

Openleaks. Naravno, do toga nije došlo i nikad nijedna informacija nije objavljena na

tom sajtu.

  125  

Daću vam, kao što to IMDB kaže, mali miscellaneous: Cumberbatch se dopisivao s

Assangeom. Želeo je da ga upozna da bi što bolje ušao u karakter. Assange mu je

odgovorio da će se profesionalno i moralno pokajati što je pristao da učestvuje u filmu

koji je baziran na neistinama. Ipak, Cumberbatch je ušao u projekat koji, čak, ni s

finansijske strane, nije vratio uloženo na bioskopskim blagajnama. Neobično je i

učestvovanje Daniela Bruhla, koji je pacifista i levičar (igrao anarho-hakera u

odličnimEdukatorima) , pristao da učestvuje u filmu koji je sve ono što reditelj Condon

tvrdi da nije. Umetnost koja ne sadrži neku ideologiju ili stav ne postoji. Naročito ne ako

je tema kojase tretira u umetničkom delu politička. Odbojnost Condona prema politici,

stoga ne treba shvatiti bukvalno. Ono što reditelja iritira je stav, teza s kojom se pristupa

stvaranju filma i koja se u filmu brani. Jednom rečju, stav koji se vidi “iz aviona” kao u

filmovima Loacha ili Gavrasa. Za angažovanost i posledice koje angažovani umetnici

snose treba hrabrosti. Za delce koje je napravio Condon je potrebna poveća kolilčina

novca, kvalitetni glumci i scenario pun patriotskih referenci (SAD se bore protiv iranskog

“nuklearnog programa” koji je, ispostavilo se, nepostojeći, pravdanje laganja državnih

zvaničnika, simpatičnost svih državnih zvaničnika i njihovih doušnika, borba za

“američke vrednosti”) s porukom koja se “neideološka” kakva je, vidi iz aviona: NE

ČAČKAJTE PO NAŠIM KOMPJUTERIMA U IME PRAVDE – OSTAVITE STVARI

ONAKVIMA KAKVE SU! MI ĆEMO ČAČKATI ZA VAS I PO VAMA! Da

rezimiram: rečeno je da su filmovi naci-propagandistkinje Leni Riefenstahl “remek-delo

koje je napravio Đavo”. Film Bila Condona je, au contraire, samo loša propaganda.

(Beton, 2014)

  126  

Raj: ljubav (Izveštaj sa Festivala autorskog filma)

Ja ljubim tvoj dolarski džep

i tvoju nježnu put

konvertibilna ti si

ja grabim sve što daš

come on, strankinjo s plavi eyes

( Strankinja s plavi eyes, Azra)

Bejahu nekad, u bivšoj SFRJ, kano žigoloi pusti, aktuelni najljepši i najobdareniji sinovi

Dalmacije i Paštrovića (ajme i ojha) a sad je na redu Afrika plus Karibi. Austrijski

reditelj Ulrich Seidl je krenuo stazama pisca Michela Houelbecqa. Osnovna razlika

-u romanima francuskog autora (Platforma, Mogućnost ostrva) usamljeni precvali

kuronja proba sve što se u seksu probati može (prostitutke s Tajlanda su na spisku,

naravno), zaključi da ljubavi nema i ubije se. Glavna junakinja kinematskog skaza,

Tereza, usamljena (ni rođena ćera je ne voli), mentalno i karakterno neodređena,

gojazna i ružnjikava, odlazi na egzotičnu lokaciju – kenijsku plažu, u potrazi za

romantikom. Opsesija: muškarac mora da je gleda u oči i kaže joj da je želi dok je

nežno miluje tuda-svuda. Rečeno – u praksi primenjeno. Pred ležaljkama bogatih (za

Keniju) Evropljanki stoje mladi Afrikanci koji tobož prodaju džibidžajke a u stvari je

prava ponuda skrivena iza letnje odeće. Smenjuju se hvalisavac s plaže, rastoidni Munga,

pelivanski ljubavnik, preverzni striptizer i momak s recepcije ali rešenja nema. Ona, stara

i nevoljena, ne može se nikome dopasti. Svi žele njen novac ali niko ne želi nju, Bečlijku,

tj. Evropu . O tome svedoči i scena na kraju filma – rađa se novi dan, Tereza vuče svoje

nezgrapno telo obalom dok mladi Afrikanci trče i prave kolutove, vitki,mišićavi, gracilni,

okretni. Stari Kontinent umire nezadovoljan i nezadovoljen a mladi iz Trećeg sveta

preuzimaju stvar… Shvatili smo – nasleđe belog čoveka, osećaj krivice, kolonijalna

prošlost, neokolonijalizam, civilizacija na zalasku…

  127  

BILA JEDNOM JEDNA BABA, NIJE ZNALA ŠTA DA RADI, DOSADAN JE BIO

ŽIVOT…

„Raj“ nije film o ljubavi, o čežnji za ljubavlju. Ovo je priča o nesrećnom ljudskom biću

koje je došlo tu zbog seks turizma. I, to je normalno, uobičajeno, predvidljivo, kako god

hoćete. Muškarci to rade – zašto ne bi i žene? Dok god su obe strane punoletne, uz

uzajamni pristanak i utvrđenu tarifu. Toga je bilo u istoriji vazda i uvek. I biće. Još kad bi

to reditelj rekao. Ne možete emocije kupiti novcem. To je sigurno. I ne možete , naravno,

biti toliko glupi i očekivati da vas tek tako zavoli neka prostitutka ili žiogolo. I to samo

zato što se vama hoće jer ste to uključili u cenu usluge. Sve imate, u odnosu na te

sirotane, samo vam ljubav nedostaje. A zbog čega bi zavoleli vas, dosadno,

samodovoljno, preterivanjima sklono biće? Zbog rasističkih primedbi na račun konobara?

Zbog toga što sve Afrikance posmatrate kao potencijalne robove vaših seksualnih strasti?

Zbog toga što ne bi znali šta ćete od sebe da vam ne pružaju full time

service, izvode žalosne muzičke tačke i uče vas imbecilne igre u bazenu? Bili vi

muškarac ili žena, pomirite se, nemate baš neke šanse.

I – tu cela priča pada u vodu jer, da je Tereza naivna i da je zaista opsednuta

romantičnom slikom Kenije, mogli bi da navijamo za nju. Ili, da je ženska varijanta

Houelbecqovog precvalog kuronje, ogrezla u seksu e da bi došla do katarze a

katarze nema – i o tome bi se moglo raspravljati. Ovako je ona , nažalost, negde na

sredini a jevtine fore na kojoj joj Munga izvlači pare (bolestan mi sestrić, daj parice za

školu, treba da odem tetki po lek…). I, da stvar bude gora, ako izuzmemo par duhovitih

scena i igranja s političkom korektnošću ( koje je, uvek, na ivici i pomalo sumnjivo) šta

nam preostaje? Beskrajno dugi kadrovi ogromantne zadnjice nesrećne Tereze i

repetativnost svakodnevnih radnji. E da bi shvatili da joj je život dosadan. Dobro jutro

Kolumbo, to smo shvatili u prvih pet minuta filma. A gde je priča o bedi koja tera ljude

da se prostituišu? Gde je priča o samoživim mamlazima koji se iživljavaju nad zemljom o

kojoj privatno misle najgore? I tako dalje, and so forth… Toliko od mene jer je ovaj film

koji je, ishvaljen u svetskim medijima, imao veliki potencijal u priči, ostao potpuno

neiskorišćen.(Afirmator, 2012)

  128  

VEČITI  KRSTAŠKI  RAT

Prikaz dokumentarnog filma "Dirty Wars"

Država koja se više oslanja na tajnu službu nego na demokratski izabrane organe vlasti

srlja u stanje zabašurene diktature i neprestanog, prljavog rata. Dokumentarni film Ricka

Rowleya Dirty Wars, snimljen u saradnji s novinarom Jeremyjem Scahillom čvrsto stoji

iza ove teze. Scahill, ratni izveštač s Kosova, iz Iraka i Afganistana, spada u

red otvorenih kritizera američke spoljne politike, levo orijentisanih američkih novinara

što se vidi u njegovom dosadašnjem radu koji je krunisan knjigom Blackwater: The Rise

of the World's Most Powerful Mercenary Army. Blackwater je privatna bezbedonosna

agencija koja predstavlja svojevrsnu pretorijansku gardu interesa krupnog kapitala,

nedodirljivu i brojniju od američkih redovnih trupa u Iraku i Pakistanu. U Dirty Wars je

Scahill, otišao nekoliko koraka dalje u svojim istraživanjima, baveći se delovanjem

opskurne JSOC (Joint Special Operations Command) u Afganistanu. Brojne civilne

žrtve operacija ove jedinice su otpisane (i otpisuju se) kao “kolateralna šteta”. Žrtve, u

velikom broju slučajeva deca i žene, su sistematski ubijani po drugi put u američkim

medijima. Njihova imena su skrivana, zaboravljana a sterilna saopštenja Vašingtona retko

imala u sebi i jednu jedinu reč izvinjenja. Kome odgovara JSOC, pita se Scahill?

Predsedniku lično. Kad je dobila najveća ovlašćenja? U vreme Obamine “mirotvoračke”

administracije.

Rowley je za ovaj dokumentarac izabrao poetiku blisku igranom filmu. Scahill je “glavni

junak” koji polako sklapa delove slagalice iako svi dobro znamo šta će na kraju otkriti.

Trudeći se da, pored surovih predela i snimaka užasnih pokolja, prikaže i poneki zračak

ljudskosti Rowley snima kako emocije onih koji su doživeli tragediju tako i samog

Scahilla koji se stidi zbog poteza svoje vlasti. Ovaj potez reditelja, pa i samog Scahilla je

od desničara ocenjen kao “propagandistički” dok je deo levičarske javnosti doživeo to

kao “samopromociju” ovog novinara. No, s druge strane, istina je da ovaj dokumentarac

ima, s obzirom na tematiku, ne samo autorski već i lični pečat te da je nemoguće ostati

  129  

potpuno hladan pred nečijim stradanjem. Za razliku od mnogo popularnijeg kolege

Michaela Moorea, Scahill se barem ne trudi da pokaže showmanship i bude zanimljiv po

svaku cenu. To se vidi i po njegovim nastupima u medijima. Njegov odnos prema

upadicama tv voditelja Jaya Lenoa a la: Da li si ti paranoičan, dečko? Svako ko je bio u

tvojoj knjizi je poginuo! nije okrenut šarmiranju voditelja i publike već upravo otkrivanju

istine.

JEDINICA

JSOC je, by the way, jedinica koja je u Afganistanu dobila nadimak “Američki Talibani”

kako zbog bradatih vojnika tako i zbog svoje brutalnosti. Hiljade vojnika ove jedinice su

angažovani u brojnim zemljama širom sveta. Njihova zaduženja, po Scahillu, nisu samo

“upadi” i potraga za članovima ekstremnih islamskih terorističkih grupa već i

saslušavanje, tj. mučenje zatvorenika. Anonimni sagovornik novinara, blizak jedinici,

objasnio je njenu poentu: Ona je čekić pod Predsednikovom kontrolom i udaraće, za

naših života, po celom svetu gde god nađe “ekser”. Putovanje će Scahilla, koji će

pratiti krvav trag JSOC-a, odvesti put Jemena u kojem je, dobar deo jednog beduinskog

plemena postao “kolateralna šteta”. Jemen nije u ratu sa SAD ali su smrtonosni projektili

ipak ispaljeni na njenu teritoriju. Lokalni novinar koji je pozivao SAD na odgovornost je,

na Obamino insistiranje, ostao u jemenskom zatvoru. Scahill će se zateći i u Somaliji u

kojoj potkupljeni, krvožedni lideri zaraćenih paravojski, a u ime američkih interesa protiv

kojih su se koliko do juče borili, ubijaju i muče sve koji su im “sumnjivi”. S top

secret operacijama koje koštaju milijarde dolara i odvijaju se u 75 zemalja JSOC i slične

jedinice će trajati još dugo, naročito nakon izvedene likvidacije Osame Bin Ladena za

koju je JSOC pohvaljen od američkih vlasti.

MEBIJUSOVA KRIVA ZLA

Najslikovitija scena “krstaškog rata”, kako ga je nazvao G.W. Bush, je ona smeštena u

samoj Americi. Naime, imam Anwar Al Awlaki, Amerikanac jemenskog porekla,

označen je kao najveća opasnost za SAD posle Bin Ladena i likvidiran bespilotnom

letelicom, tzv. droneom. Al Awlaki se, nakon invazije na Irak 2003. godine, okrenuo

  130  

ekstremnom krilu islama i pozvao na džihad. Njegove propovedi su od umerenih postale

ekstremne. Šta je dovelo do ove transformacije? Okupacija islamskih zemalja? Pozivi na

krstaške pohode? Protivzakonito hapšenje i zadržavanje Amerikanaca muslimanske

veroispovesti? Hapšenje samog Al Awlakija i njegov sedamnaestomesečni boravak u

samici? Činjenica je da je, ako i nije bio pripadnik terorističke organizacije, Al Awlaki

postao njen član ili barem vrlo blizak s njom nedugo nakon što je pušten iz zatvora.

Nakon Al Awlakija, takođe bespilotnom letelicom, ubijen je njegov šesnaestogodišnji

sin. Za Vašington je Al Awlakijev sin bio collateral. Za Scahilla je to bilo brutalno

ubistvo nekog ko je predstavljao “potencijalnog naslednika”. Scahill je uveren, a to

govore i rođaci pobijenih civila, da ovakav “rat protiv terora” stvara nove teroriste. Jedan

od Afganistanaca je izjavio da je, nakon što su mu JSOC ubili ženu, poželeo da postane

talibanski bombaš-samoubica.

Ovakvom “strategijom” su ugroženi ne samo stranci širom sveta već i sami Amerikanci.

S obzirom da je Al Awlaki bio građanin SAD postavlja se pitanje zašto je i kad, i po kom

pravnom osnovu, Obama odobrio njegovu likvidaciju. Ron Wyden, senator, član

Obaveštajnog komiteta pri Senatu je objasnio suštinu sistema:

Bitno je da američki narod zna kad Predsednik može da ubije američkog građanina a kad

ne a ipak, čini se da postoje dva zakona u SAD i američki narod bi bio izuzetno

iznenađen kad bi video razliku između onog što oni veruju da zakon kaže i onog kako se

taj isti zakon, u tajnosti, interpretira.

Wydenu nije dozvoljeno da javno objasni ovu razliku.Cezarska ovlašćenja Predsednika

su, tak normaljna, ravna onim lidera Kine ili Rusije. A na neki volšeban način, SAD i

dalje sebe smatraju sebe demokratskom zemljom mada su sve usamljenije u tom

mišljenju.

Kritičari Dirty Warsa na levici prebacuju Scahillu slabo spominjanje CIA-e (svega

dvaput), kao da je novinar, maltene, u stalnom strahu od osvete. Istina je, međutim, da je

CIA samo jedna od mnogih tajnih službi SAD-a. I, s obzirom da je već veliki broj

dokumentaraca napravljen na temu CIA i FBI, te National Security Agency, red je došao i

  131  

na JSOC koji se samo po sofisticiranoj opremi, razlikuje od eskadrona smrti u Latinskoj

Americi (koje je, naravno, često plaćala CIA). Najveći problem je u tome što ovaj

dokumentarac, iako predstavlja presek užasnih zločina počinjenih posle 11.

septembra 2001. godine, neće promeniti Bog zna šta u u svesti američke javnosti i to ne

samo zbog toga što su celom svetu, i pre Wikileaksa i Scahilla, bili dostupni brojni članci

hrabrih novinara te ih ova storija ne može mnogo iznenaditi. Efekat koji će imati u

odnosu na one koji su opsednuti površnom harizmom Predsednika i ne razmišljaju dalje

od Obamacarea, odnosno, dalje od sopstvene guzice je minoran koliko i izlaganje

Scahilla pred Podkomitetom za nacionalnu sigurnost američkog Kongresa. Javnost,

mlako komentarišući nastupe ovog novinara u “šta on tu može” maniru zapravo postaje

saučesnik JSOC i inih u zločinu. Jedini način da zaista shvati razmere zločina biće da se

otarasi cinizma i otkrije istinu da daleko od očiju ne znači nužno i daleko od srca.

(Akuzativ, 2014)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  132  

 

 

 

 

 

 

Beograd,  

Decembar  2014  

 

ALEKSANDAR  NOVAKOVIĆ  

 

 

 

PLES  PO  CRTI  

 

 

(o  pozorištu)  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  133  

 

 

 

 

 

 

Mo  najbolji  članci  o  pozorištu  objavljeni  u  Betonu,  Književnom  listu,  na  talasima  radio-­‐  

Zagreba,  u  Afirmatoru  i  drugde  u  periodu  (2004-­‐  2014).  Izostavio  sam  naučne  radove  

objavljivane  po  periodici.    

 

AN  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  134  

 

 

 

 

 

 

 

 

POZORIŠNA  STRANA  

 

PLES PO CRTI

PREDSTAVA: THERE IS NO EXCEPTION TO THE RULE BECAUSE I AM

NEVER WHAT I HAVE

POZORIŠTE:  BITEF  

KONCEPT  I  KOREOGRAFIJA:  ISABELLE  SCHAD,  DALIJA  AĆIN  

IZVOĐENJE:  DALIJA  AĆIN  

Kao  što  se  i  iz    nevelikih  programa  koji  su  u  »Bitef  teatru«  deljeni  pred  izvođenje  ove  

predstave  gabaritnog  naslova  dalo  naslutiti,  reč  je  o  »koprodukcijskoj«  predstavi  

umetnica  iz  Beograda  (Aćin)  i  Berlina  (Schad).  Zapravo  je  dijalog  dve  umetnice  o  

umetnosti  teatra  pokreta,  o(  ne)  mogućnosti  da  se  telom  iskaže    zamisao,  osećanje  

bio  ono  što  je  predstavljalo  pokretački  mehanizam  predstave.  No,  kako  je  i  u  kolikoj  

meri    tako  široka  tema,  odavno  transformisana  u  opšte  mesto  mogla  da  bude  

prikazana  na  sceni?  Odgovor  na  to  i  mnogo  drugih  pitanja  sledi.  

Beketizam pokreta

Izvođenje Dalije Aćin je, umnogome, podsećalo na Terese Vean Keeersmaker na

prošlogodišnjem BITEF-u. reč je, dakle, o svedenom, minimalnom scenskom pokretu,

svojevrsnom scenskom »beketizmu«: ništa se ne zbiva a sve je tu, izbačeno iz

mikrokosmosa izvođača. Priča izvođača je, najčešće, duboko lična, poludokumentarna.

Tako je u , pored muzike Serža Genzbura, zvučnu podlogu činio i razgovor Dalije Aćin

sa nemačkom koleginicom o fizičkom teatru, telu koje se ne može potpuno kontrolisati i

  135  

često je, svojeglavo, odvojeno od duha koji ga pokreće. Ovaj razgovor je smatran toliko

značajnim da je Aćinova u jednom trenutku sela u publiku da odsluša razgovor do kraja.

Publika je tako posmatrala praznu scenu ali šok nije ostvaren.

Smislenost ovakvog postupka se dovodi u pitanje kao i sampočetak predstave, u

kojem obnažena glumica leži na crvenom otomanu što podseća na omaž francuskim

slikarima s početka 19. veka. Podrazumeva se da u teatru pokreta bilo kakva logična

naracija nije potrebna ali se pod upitnik stavlja i razvlačenje konopca koji nije »igrao« u

predastavi s jednog na drugi kraj sale, markiranje zona za igru »napred-nazad« izolir-

trakama i, na kraju, veliki crni jastuk kraj kojeg će glavna junakinja zaspati. Probuditi se,

igrati, razmišljati o umetnosti, zaspati-to je ono što se moglo videti, opšte oruke koje nisu

dobile neko konkretnije utemeljenje. Na kraju krajeva nije li »brisanje granica tela« kako

je Aćinova ocenila rad na ovom projektu previša jaka reč u odnosu na delo koje se, po

svim parametrima, može nazvati konvencionalnim za današnji teatar?

Mera za meru

Iako deluje kao da je autor ovog kratkog članka krenuo da rastrgne tvorce ove

predstave to zaista nije tako. Tehnički precizno izvedena, brza, uvežbana, za našu

pozorišnu sredinu u granicama »umerene revolucije« ova predstava može predstavljati

primer kako se može stvarati (i rečima i sredstvima) siromašno pozorište. Smatram da je

osnovna definicija ove predstave, ma kako prozaično delovalo, potpuno u omraženim

odgovorima studenata FDU «sviđa mi se« i »ne sviđa mi se«. Dakle, može vam se

dopasti ili ne ali ravnodušni sigurno nećete biti a danas je i to nešto sa velikim »n«.

(Književni list, 2006)

 

SA  10.JUGOSLOVENSKOG  POZORIŠNOG  FESTIVALA  

SVIĆE  LI?        

                     Suočismo  se  u  Užicu,  a  pod  sloganom  “Visoki  napon”  sa  šarolikom  družinom  

histrionskom:  potvrđeni  profesionalci  u  "Brani"  (Kralj,  Džokić,  Stojiljković)  na  jednoj  

i  amateri  sa  nešto  glumaca  u  "Patki"  Kruševačkog  pozorišta  na  drugoj  strani,  

konvencionalna  režija  "Višnjika"  i  moderna  režija  "Medeje",    klasika  i  pisci  

generacije  70-­‐ih,  dvoje  Iraca  i  naš  Šajtinac.  Predstavili  su  nam  se  i  mladi  reditelji  

Milica  Kralj,  Aleks  Čizom,  Ana  Tomović  I  Uroš  Jovanović.  

  136  

No, maksima najvećeg tiranina Istoka, Mao Ce Tunga "neka cveta hiljadu cvetova"

može značiti nešto ukoliko ti cvetovi odišu određenim kvalitetom i ukoliko se ne

uklapaju u čuveni tehno-hit Ramba Amadeusa "Jedno te isto te isto te isto". Avaj, ili "oi",

"mei" po reditelju “Medeje” Gaboru Tompi, ta muka je snašla ovaj festival.

           "Brana"  Konora  MakFersona  u  izvođenju  "Ateljea  212"  je,  kao  razvučena,  statična  

priča  paralisala  publiku.  Glumcima  nije  za  previše  prebacivati,  ne  samo  zbog  toga  

što  su  se  već  nebrojeno  puta  dokazali  i  pokazali  već  i  zbog  toga  što  se  režija  nije  

pomakla  dalje  od  teksta,  tačnije,  kao  da  je  bilo  u  pitanju  javno  čitanje  drame.  Teško  

je  bilo  pratiti  njihovo  rvanje  sa  tekstom  koji  je  samo  kap  u  talasu  britanskih  i  irskih  

drama  koje  su  zapljusnule  naše  teatre  a  teško  je  reći  da  je  sve  što  smo  uvezli  dobro.  

Ono  što  je  spasavalo  predstavu  je  bila  podela  koja  je  i  dalje  50%  predstave,  naročito  

glumci  Tihomir  Stanić  i  Vlastimir-­‐Đuza  Stojiljković.I,  na  kraju  savet  srpskim  

dramskim  piscima:  farbajte  kosu  u  crveno,  promenite  ime,  nosite  zeleno  i  svoje  

tekstove,  prevedene  na  engleski,  šaljite  našim  pozorištima.  Uspećete,  potpisujem!      

DAN  POSLE  

             Da  se  po  sumračnom  jutru  i  dan  poznaje  mogli  smo  videti  u  standardnoj,  

školskoj  režiji  Ivice  Kunčevića  (pri  tom  mislim  da  spada  u  one  predstave  na  koje  

vodite  srednjoškolce  da  upoznaju  klasike).  Novosti  ni  iznenađenja  nije  bilo,  ako  

izuzmemo  odnos  između  Lopahina  i  Ranjevske,  seljačkog  sina,novog  bogataša  u  ovoj  

postavci  fasciniranog  aristokratskim,  poniznog  i  skoro  infantilno  zaljubljenog.  No,  

iako  su  Varja  Đukić  i  Branimir  Popović  izneli  svoje  uloge  po  rediteljskim  

instrukcijama,    iako  je  vreme  prošlo  relativno  brzo  u  odnosu  na  "Branu"  postavlja  se  

pitanje:  Ako  je  ovo  festival  koji  je  u  srži  izbora  imao  novije  i  drugačije  šta  nas  je  to  

novo  iznenadilo?  

   "Ja  nemam  svoju  generaciju"  pesma  "Partibrejkersa"  više  ne  važi,  bar  što  se  drame  

tiče,  a  razlog  leži  u  drami  generacije  1970-­‐ih,  "Hadersfildu",  briljantno  izvedenoj  od  

strane  glumaca  Jugoslovenskog  dramskog  pozorišta  a  u  režiji  Aleks  Čizom.  Da    niko  

nije  prorok  u  svom  selu  dok  ne  postane  u  nekom  dalekom    to  znamo  na  primeru  

Šajtinčevog  teksta,  igranog  prvo  u    Lidsu  pa  tek  onda  u  Beogradu.  No,  i  taj  čas  je  

došao:  raspad  porodice,  kitchen  sink  atmosfera,  suze  pomešane  sa  psovkama,  

sastavljanje  komadića  ljudskosti,  sve  to  nas  je  dotaklo  "visokim  naponom"  čiji  je  

  137  

glavni  provodnik  bio  Nebojša  Glogovac  u  ulozi  Ivana,  duševno  obolelog  i  duhovno  

bogatog  komšije  generacijskog  gubitnika,  Raše.  Godine  su  nam  pojedene,skakavački,  

nepovratno  ali  su  godine  pred  nama,  katarza  je  u  vazduhu  i  oni  koji  se  dobro  

zagledaju  videće  je.  Tama  u  kojoj  smo,  bili  u  Engleskoj  ili  Srbiji  pojačana  je  da  bi  

svetlost  postala  jača.  Festival  je  tako  dobio  favorita  publike.  

POSLEDNJI  DANI  FESTIVALA  

       "Medejini  krugovi"  u  režiji  Gabora  Tompe  a  u  izvođenju  Ujvideki  szinhaza    

pokazuju  da  je  tragedija  u  21.  veku  moguća.  Disciplina,  nadahnutost,  žestok  

ritam,sve  su  to  prednosti  ove  predstave  koja  je  izazvala  varničenje  i  eksploziju  na  

malom  prostoru  a  za  samo  sat  i  pet  minuta  pozorišne  igre.  Na  početku  smo  od  

Vremena  tj.  Kronosa  saznali  sve  o  tome  što  će  se  dogoditi  i,  kao  drevni  Heleni,  u  

improvizovanom  amfiteatru  doživeli  iskrenu,  snažnu  priču  za  koju  reči  nisu  

potrebne  i  koja  potvrđuje  maksimu  "Bread  and  puppet  theatrea":"Ako  nas  dete  od  

pet  godina  ne  razume  nismo  uspeli".  I  deca  su  shvatila,  i  ono  par  reči  na  grčkom,čak  i  

to.    

         A  onda  "Patka"  u  režiji  Ane  Tomović  -­‐razlika  između  profesionalnih  i  amaterskih  

glumaca  se  nije  videla.  Komad,  ovenčan  pitanjem  "a  zašto  baš  to"  nije  vodio  nigde  

drugde  do  u  pravcu    opštih  i  predvidivih  mesta,  dakle,  sve  se  znalo  već  nakon  deset  

minuta  predstave.  Ni  brze  promene,  ni  žestoka  hard-­‐core  muzika,  ni  igra  sa  svetlima  

koja  su  bežala  svako  na  svoju  stranu  nisu  mnogo  spasili.  Na  svu  muku  se  nadovezala  

i  dubina  užičke  scene  koja  uopšte  nije  odgovarala  kamernoj  sceni  na  kojoj  se,  inače,  

ova  predstava  igra.  Bilo  je  u  publici  saosećanja  za  batrganje  glumaca  na  sceni  ali  to  

saosećanje  nije  moglo  doneti  blage  komentare  po  završetku  predstave.Sve  u  svemu,  

rečeno  irski  "scaoilte"  ili  srpski-­‐labavo.  Svaki  festival  ima  svoju  misteriju  a  izbor  ove  

predstave  je  jedna  od  njih.    

       "Trilogija  smrti"  Elfirde  Jelinek  a  u  izvođenju  Beogradskog    je  pokušaj  realizovanja  

neteatarskog,  dakle,  u  samoj  esenciji  težak  izazov  a  tom  izazovu  nisu  dorasli  ni  

dramatizacija  Ivane  Dimić  niti  režija  Nebojše  Bradića,  bazirana  na  rešenjima  koja  su  

išla  na  "prvu  loptu"  .  Scenografija,  tri  reda  kulisa  koji  stvaraju  perspektivu  nije  ništa  

novo  donela  baš  kao  ni  projekcije  misli  Jelinekove  na  scenografiji.  Ponavljalo  se,  

jednostavno,  ono  što  smo  već  čuli,  kao  da  je  reditelj  želeo  da  nas  podseti  na  ono  što  

  138  

smo  zaboravili  prateći  sporu,  aritmičnu  igru.  Mnogi  su  se  u  publici,  ne  bez  razloga  

jer  je  reč  o  izverziranoj  publici,  zapitali  šta  sve  to  zapravo  znači.  Esej,  zbirku  pesama  

u  toj  formi  bi  možda  i  shvatili  ali  u  teatarskoj  ne.  Trud  mladih  glumaca,  njihovi  

pokreti,  ples  kao  i  ono  što  su  nam  pokazali  Đurđija  Cvetić  i  Nebojša  Dugalić  od  svog  

glumačkog  dara  je  ono  što  je  držalo  predstavu  par  pedalja  iznad  vode.  

         “Volpone”  Bena  Džonsona,  u  režiji  Uroša  Jovanovića,  predstavlja  smeo  rediteljski  

zahvat  koji  je  samo  u  pojedinim  fragmentima  funkcionisao.Oslanjajući  se  u  velikoj  

meri  na  pokret,  Jovanović  je,  forsirao  često  pokret  radi  pokreta  što  je  usporavalo  

radnju.  Komičnost  se  osetila  tek  nakon  sat  vremena  predstave  koja  se,  sa  pojavom    

insceniranog  tok-­‐šoa,  primetno  ubrzala  i  osvežila.  No,  ova  predstava  je  imala  

efektnu  završnicu  u  maniru  “Teksaškog  masakra  motornom  testerom”  na  srpski  

način  I  dobru  podelu  što  je  čini  vrhom  donje  polovine  festivala.    

RESTRIKCIJA?  

       Iako  je  najavljen  kao  “Visoki  napon”  festival  je  dobio  svoje  pobednike  uprkos  

restrikciji  kreativnosti  u  nekoliko  prethodno  pomenutih  predstava.  Imena  

pobednika  su  odavno  poznata  javnosti    ali  spomenimo  još  jednom:  Hadersfild,  

rediteljku  Milicu  Kralj,  glumceNebojšu  Glogovca,  Varju  Đukić,Josifa  Tatića,  Agotu  

Ferenc,scenografa  Mariju  Kalabić,  kostimografkinju  Karmensitu  Borodžbiu  te  

glumce  iz  predstave  Brana”.    Dodatni  začin  u  celom  zamešateljstvu  oko  festivala  bio  

je  sukob  između  žirija  i  selektora  Maše  Stokić  koji  se  bazira  na  tvrđenju  žirija  da  je  

boljih  predstava  bilo  i  tvrđenju  selektorke  da  boljih  predstava  nemamo.Ostala  je  

hrpa  pitanja:  Da  li  je  "Brana"  najbolja  predstava  "Ateljea  212",  da  li  znate  da  

navedete  još  neku  dramu  koja  ulazi  u  ovaj  izbor  (a  ima  ih  mnogo  više  od  jedne),  da  li  

je  jubilej  vreme  za  nov  početak  ili  za  novi  pad?  Ostala  pitanja  dopisuje  publika  a  da  li  

će  je  neko  slušati  reći  će  Kronos  tj.  Vreme.  Ono  što  je  sigurno  da,  uprkos  svim  

konfliktima,  Užice  zaslužuje  ovaj  festival  koji  je,  otvoren  i  domaćim  i  inostranim  

dramskim  autorima  I  po  tom  svom  pristupu  predstavlja  “ono  što  je  bilo  na  

“Sterijinom  pozorju”    pa  još  više”  kao  i  nada  će  11.  Festival  biti  uspešniji  I  da  kritika  

ne  ide  na  račun  organizatora  festivala  već  zarad  njegovog    poboljšanja.  

(Književni  list  ,2005)  

 

  139  

 

 

 

 

Prizori  sa  BITEF-­‐a  

 DECA  RAJA  

“  Ovdje  nikom  ne  porastu  zubi  dok  ne  počne  urlati”  

Branimir-­‐Džoni  Štulić  

                   Kad  priđete  zgradi  pozorišta  sve  izgleda  kao  i  prethodnih  godina:  gomila  sveta  

u  “fensi”  raspoloženju  i  garderobi.  Parkiraju  se  dobra  kola  ispred  samog  ulaza,  iz  

taksija  iskaču  šljaštave  toalete.  Ima  i  paradoksalnih  situacija,  na  primer  kad    iz  

“keca”  iskoči  “Armani”.  Hladan  osmeh,  suzdržano  rukovanje.  Svako  svakog  poznaje  

ali  niko  ni  s  kim  ne  komunicira.  Ponašanje  našeg  kulturnog  “krema”  podseća  na  

onog  Nušićevog  činovnika  koji  je  u  varoši  bio  strah  i  trepet  za  sve  javne  ličnosti  jer  

se  tačno  znalo:  kome  se  javi  taj  je  u  milosti,  kome  podigne  šešir  taj  će  daleko  

dogurati,  a  ako    prođe  pored  vas  kao  pored  turskog  groblja-­‐zna  se,  otkaz  ili,  još  gore,  

službovanje  u  Ivanjici.  Sve  u  svemu,  Nušićeva  Ivanjica  se  preselila  u  Beograd.  

                   U  predvorju  pozorišta  samo  (?!)  jedna  kamera,  kratke  izjave  dramskih  pisaca,  

kritičara,  direktora,  predstavnika  vlasti  na    svim  nivoima  i  inih.  Fanfare  najavljuju  

početak  predstave  kao  da  je  u  pitanju  viteški  turnir.  Maše  mi  poznanica,  

razmenjujemo  podatke  koji  bi  stali  u  omanji  “curriculum  vitae«  a  onda  me  upita,  

iznenada:  “Ima  li  ovde  neko  koga  ne  poznajemo?”  Zaista,  ima  li?  I  oni  koji  izgledaju  

“anonimno”  su  ljudi  iz  branše  ili  moje  kolege,  studenti  Fakulteta  dramskih  

umetnosti,  ušli    što  na  kartu  što  “na  gurku”.  Svi  smo,  znači,  manje-­‐više  poznati  jedni  

drugima.  Neki  i  širem  auditorijumu.  Lepo.  A  gde  je  publika?  

                 Nema  je.  Štaviše,    nećete  zateći  “običnu”  publiku  čak  ni  na  trećoj  galeriji  gde  se  

tiskaju  studenti  i  pokoji  zalutali  stranac  kao  pariska  sirotinja  u  prelepom    filmu  

Marsela  Karnea,  “  Deca  raja”.  Najbliži  nebu  i  najudaljeniji  od  scene.  Ili  to  scena  beži  

od  publike?  Ako  se  nagnu  preko  ograde  “uhvatiće”  gotovo  celu  pozornicu.  Ili  će  

slomiti  vrat.  Možda  će,  uz  učtivo  objašnjenje  da  je  na  sedištima  za  koja  su  platili  

instalirana  tehnika,  potražiti  neka  slobodna  odakle  će,takođe  ljubazno,  biti  udaljeni  

  140  

kad  dođe  neko  s  kartom.  Na  kraju  će  stajati.  Blago  toj  “običnoj  publici”.  Sad  su  negde  

u  gradu,  provode  se.  

             Zašto  spominjem  tu  “običnu  publiku”  kad  ona,  očigledno,  nije  “kvalifikovana”  da  

prati  “festival  novih  pozorišnih  tendencija”?    Ionako  su  nesposobni  da  shvate    

poentu  velike  Brehtove  misli:  “Budućnost  pozorišta  je  u  filozofiji”,    što  je  i  moto  

BITEF-­‐a.  Nisu  im  se  složile  igračice  u  kaleidoskopu  iz  reklame  za  ovu  

internacionalnu  teatarsku  svečanost.  Ili  su  shvatili  neminovnu  istinu:  naše  je  

pozorište  rezervisano  za  elitu.  Tako  je  oduvek  bilo,  ako  izuzmemo  antičku  Grčku,  i  

elizabetansku  Englesku,  i  teatar  pomenutog  Brehta  i….  Ključna  reč  za  objašnjenje  

fenomena  odsustva  publike  je:  samopovlađivanje.  I,  kao  što  to  biva  sa  svim  velikim  

životnim  istinama,  bio  nam  je  potreban  snažan  udarac  u  glavu  u  formi  

međunarodnog  festivala  da  bi  shvatili  da  je  to  slika  generalnog  stanja  u  našem  

pozorištu.  

             Samopovlađivanje  naše  pozorišne  scene  oličeno  je  u  jednom  jedinom  pravilu:  

pozorište  postoji  zbog  pozorišta  a  publika  će  gutati  ono  što  mu  pozorište  servira  a  

ako  ne  žele  nek  idu  u  kafić,  bioskop,  nek  idu  s  milim  Bogom,  samo  nek’  idu!  I  bi  tako.  

Nema  više  kritike,  sugestije,  uljeza,  sve  ostaje  u  uskom,  stručnom  krugu  ljudi.  Retkih  

ljudi.  Usamljenih  ljudi.  Mudrih  ljudi.  Večitih  ljudi.  Kultura  je  tu  da  povuče  granicu  

između  “nas”  i  “njih”  i  da  “nas”  (bogate  i  obrazovane)  učini  aristokratijom.  Kao  svaka  

prava  aristokratija,  potrudićemo  se  da  vladamo  večno,  dok  god  ima  izdanaka  naše  

plemenite  loze  ili  posvojčadi  u  savremenom  klanu    McCulture.  

             Našim  »nobilima«  su    puna  usta  alternativnog  ali  u  Beogradu  nema  pozorišta  

koje  bi  se  svojom  alternativnošću  suprotstavilo  »aristokratiji«.  Nema  nastupa  na  

trgovima,  ulicama.  Sve  je  u  znaku  mejnstrima  kostimiranog  u  »nešto  sasvim  

drugačije«.  Pozorišne  zgrade  (više  institucije  nego  zgrade  i  više  zgrade  nego  

pozorišta),  uparađene  za  ovu  priliku,reflektori,  lažni  glamur  i  visokoparni  izrazi  su  

tu  samo  da  zataškaju  istinu  da  Beograd  funkcioniše  mimo  BITEF-­‐a  i  da  ga,  suštinski,  

nije  ni  osetio.  Još  gore-­‐ne  treba  mu.Cela  fešta  se  povukla  na  marginu  ali,  iako  

“Titanik”  tone  orkestar  na  palubi  i  dalje  svira.  

         Politički,  BITEF  je  od  svog  osnivanja  bio  značajan  ukras.  Pokojni  diktator  Broz  je  

voleo  da  izigrava  prosvećenog  apsolutistu    i  da  mu    glumački  svet  iz  belog  sveta  

  141  

dolazi  na  noge.  SIV  i  Predsedništvo  su  čuvali  tiraninovu  tradiciju,  videli  smo  kako.  

Docnije,  dok  smo  bili  pod  međunarodnom  izolacijom  i  Brozovim  učenikom,  BITEF  je  

bio  dragoceni  dašak  inostranstva  u  zaparloženoj  balkanskoj  sredini.  Tako  se  bar  

činilo.  Sad,  kad  smo  se  i  mi  pridružili  “civilizovanom  svetu”  ta  koprena  je  pala.  Ni  

domaće  pozorište  ni  BITEF  nisu  ono  što  se  činilo  da  jesu.  Ipak,  mnogima  je  lakše  da  

to  kažu  nego  da  shvate.  

                         Navodna  aktuelnost    predstava  (na  BITEF-­‐u  i  van  njega)  je,  u  najvećem  broju  

slučajeva,  dovedena  u  pitanje  a  skrivanje  iza  malog  broja  posetilaca  koji,  valjda,  

ukazuje  na  to  da  su  predstave  “alternativne”  je  besmisleno.  Sadržaj  većine  

predstava,  njihova  forma,  tematika,  poruka,    ne  dotiču  se  nijednog  od  životnih  

pitanja  tzv.  “obične  publike”  a  poznato  je  da  osnov  filozofije    čine  upravo  životna  

pitanja.  Budućnost  pozorišta  je  u  filozofiji?  Jeste,  jer  je  u  njoj  i  njegova  prošlost  i  

sadašnjost.  I,  šta  s  tim?  Umeo  je  taj  Breht  i  bolje…  

 

 (Književni  list,  2003)  

           

Predstave  na  ovogodišnjem  BITEFU  

LJUDSKOST  I  KAKO  JE  NAĆI  

                             Iako  je  u  košarci  nezahvalno  davati  komentar  nakon  završene  treće  

četvrtine  autor  ovog  članka  će  to,  s  obzirom  na  dinamiku  izlaženja  “Književnog  

lista”,  ipak  učiniti  sa  ovogodišnjim  BITEFOM.    Tehničke  inovacije  i  fizički  teatar  su  

suvereno  dominirali  u  programu  zvanične  konkurencije  festivala,  nauštrb    priče  i  

zapleta.  Verbalni  teatar  na  koji  smo  navikli  gospodario  je  domaćim  delom  

repertoara“Showcase«-­‐om.  Izgleda  li  vam  to  kao  sudar  potpuno  različitih  svetova?  

Ili  je  samo  dokaz  da  je  svetsko  pozorište  opisalo  pun  krug  i  neku  novu  pozorišnu  

avanturu  treba  započeti  kako  sa  pokretom,  muzikom,  scenografijom  tako  i  sa    

pozorišnim,  autorskim  tekstom?  

         Možda  se  svet  već  nalazi  na  tom  novom  polazišnom  mestu  ali  nama  to  još    niko  

nije  javio.  Srpska  publika  se  i  dalje  iščuđava  teatru  pokreta  kao  što  se  prošle  godine  

čudila  predstavama  po  komadima  Sare  Kejn  koje  su,  kako  to  već  biva,  sa  

zakašnjenjem  od  pet-­‐šest  godina,  stigle  i  u  našu  palanačku  metropolu.  Da,    Srbija  je  

  142  

svet-­‐ali  sa  zakašnjenjem.  Posmatramo  već  39  godina  predstave  iz  svih  krajeva  sveta  

ali  ih  ne  razumemo  i  ono  što  smo,  navodno  naučili,  ne  primenjujemo.Ipak,  ako  već  

naravoučenija  nema  neka  barem  ostane  neki  spomen  u  ovom  članku.  

NOVE  POZORIŠNE  TENDENCIJE  

                 Ostvarenje  koje  je  otvorilo  ovogodišnji  BITEF,  »Foramen  magnum«  u  izvođenju    

»Kibbutz  Contemporary  Dance  Theatre-­‐a«  iz  Tel  Aviva  a  pod  koreografskim  

vođstvom  Rami  Be'er,  predstavlja  s  jedne  strane,  primer  izuzetne  plesačke  

virtuoznosti,  kreativnih  kostima,  osvetljenja,    muzike  a,  s  druge  strane,  potpunog  

odsustva  priče  ili,  čak,  poruke  gledalištu.  Prisustvovali  smo  kolažu  kaleidoskopskih  

sličica    koje  su  kao  rezultat  dale  vrlo  zanimljivu  šaru.I  šta  s  tim?Larpurlartizam  je  

ponovo  pokazao  svoju  samodovoljnost.  

           »Eraritjaritjaka«  (nostalgija  na  jednom  od  jezika  australijskih  domorodaca,  

Aboridžinna,  prim.aut.),  predstava  švajcarskog  »Theatre  Vidy«    iz  Lozane,  u  režiji  

Hajnera  Gebelsa,  inače  i  kompozitora,  predstavlja  delo  koje  je,  inspirisano  mislima  

slavnog  pisca,  Elijasa  Kanetija,  više  eksperiment  nego  predstava.Oslonjena  u  velikoj  

meri  na  video-­‐tehinku  ova  predstava,  prikazuje  glumca  ,  koji  nakon  petnaest  minuta  

mini-­‐koncerta  gudačkog  kvarteta    razgovora  sa  bubama-­‐robotima  odlazi  na  ulicu,  u  

kola,  u  stan  u  Čika-­‐Ljubinoj  i  sve  postaje  svojevrsni  »reality  show«  koji  opet,  

nakratko,  zaživi  i  na  sceni.  Tehnički  impresivna,  ova  predstava,  pored  dobre  glume  i  

Kanetijevih  misli,  poseduje  malo  dramskog,  neposrednog.    

           »Edvard  Drugi«  elizabetanskog  autora  Kristofera  Marloua,  u  koprodukciji  

Slovenskog  narodnog  gledališča  iz  Ljubljane  i  BITEFA  predstavlja  smeo  pokušaj  

skretanja  u  groteskno.  Nema  nevinih  i  svi  su  žrtve  i  pajaci  istovremeno,  poručuje  

reditelj  Diego  de  Brea.    No,  homoseksualnost  ali  i  priča  o  vlasti  su  ovim  postupkom  

iz  središta  komada  preseljeni  na  njegovu  periferiju.  

                   »Janei«  trija  Mecger-­‐Cimerman-­‐de  Pero  iz  Ciriha  je,  kao  još  jedna  priča  o  vlasti  i  

kombinacijama  potčinjenih  i  vladajućih  oličenim  u  sistemu  fioka  pokretnog  zida  bio  

u  znaku  pelivanstva  izvođača,  intrigantne  muzike  i  odsustva  dramskog  zapleta.  

Jasno  je  jedino  da  je  početak  u  stvari  kraj  te  da  kraja  nema  ali  snaga  angažovanosti  

dela  bledi  pred  onim  što  je  pojavno  i  ,  ako  ništa  drugo,  impresivno,  za  statičan  deo  

srpskog  glumišta.  

  143  

SHOWCASE  

                   U  okviru  pratećeg  programa,  namenjenog  kako  promovisanju  našpeg  pozorišta  

pred  stranim  gostima  tako  i  upoznavanju  prestoničke  publike  sa  predstavama  iz  

unutrašnjosti  valja  spomenuti    »Huddersfield«(JDP)  Uglješe  Šajtinca  u  režiji  Aleks  

Čizom  i,  nažalost,  pozorišnoj  čaršiji  i  dalje  nepoznatu  predstavu  Užičkog  narodnog  

pozorišta,  “Ko  se  boji  Virdžinije  Vulf?”  Edvarda  Olbija  u  režiji  Stefana  Džeparoskog.    

               U  klasičnoj  i  zanatski  preciznoj  »kitchen  sink«  režiji,  »Huddersfield«    predstavlja  

ono  razrešenje  o  kojem  je  Šajtinac  govorio  u  svom  davnom  intervjuu:  prerija  

(banatska!)  i  Nil  Jang  (»Like  A  Hurricane«).  Tako  je  bolno  ponovno  okupljanje  

drugara  iz  srednje  škole  izdignuto  nad  samosažaljenjem,  sa  verom  da  se  uprkos  

svemu,  možeti  početi  život,  čak  i  u  tridesetoj.Poziv  na  ljudsko,  preživelo    u  duševno  

obolelom  komšiji  glavnog  aktera  više  nego  u  “normalnima”  (jedna  od  naujuspešnijih  

ako  ne  i  najuspešnija  uloga  Nebojše  Glogovca)  i  njegovoj  skulpturi  “Majka-­‐

otadžbina”  je,  ujedno,  i  ono  čemu  je  veliki  broj  navedenih  predstava  težio  ali  nije  

jasno  postavio  kao  što  je  učinjeno  u  ovom  komadu.  

                 Da  li  smatrate  da  je  Kartaginu  trebalo  razoriti?  Novu  Kartaginu  u  kojoj  žive  

dramatis  persone  “Ko  se  boji  Virdžinije  Vulf?”  treba    uništiti  jer  je  ona  današnjica  

koja  uništava  svoju  decu.  Ako  ste,  uprkos  nezgodnim  terminima,    odsustvu  najava  u  

medijima,  plakata  predstave  na  ulazu  u  BITEF  pogledali  ovu  predstavu    otkrili  bi  

kako  ste  pratili  najdužu  predstavu  festivala  (dva  sata  i  petnaest  minuta)    bez  ijednog  

pogleda  na  ručni  sat.  Sabijeni  u  malom  prostoru,  promašeni  životi  onih  koji  kreiraju  

naš  život  i  naše  pamćenje  su  zaglušujuće  eksplodirali  zahvaljujući  kako  režiji  

Džeparoskog  koja  je  došla  do  novog    početka  kruga  pozorišta,  spojivši  pokret,  reč,  

šum,  scenografiju  u  ono  što  je  pozorište  novog  veka  tako  i  glumcima  kakve  

prestonica,  nažalost,  nema:  Tanji  Jovanović,  Ivani  Kovačević,  Slobodanu  Ljubičiću  i  

Vahidinu  Preliću.  

PREGAŽENI  PRINC  

                 Ovaj  međunaslov  koji  aludira  na  simbol  ovogodišnjeg  BITEFA:  princa  koji  je  

pregažen  i  tako  ostao  žabac  ali  i  na    čuvenu  režiju  Grotovskog-­‐“Postojanog  princa”  

govori  i  o  položaju  današnjeg  pozorišta,  ne  samo  zbog  muka  koje  se  mogu  porediti  

  144  

sa  onim  koje  su  snašle  oba  princa  već  i  zbog  dileme  koja  odgovara  najčuvenijem  

danskom  princu-­‐  Hamletu.    

                   Osnovni  problem  sveta  i  pozorišta  nije  više  kako  impresionirati  publiku  ili  

kako  produžiti  ljudski  život.  Postoji  milion  i  jedan  naučno-­‐egzaktan  način  kako  se  do  

toga  može  doći.    Problem  je  da  u  tome  da  li  smo  gladniji  čuda  nego  osećanja,  žedniji    

lepote  radi  lepote  same  nego    zbog  toga  što  ona  jedina  može  da  nas  spasi  i    da  li  

žudimo  više  za  raskošnim  nego  za  primerenim.  Ako  odlučimo  kao  publika  šta  nam  je  

od  toga  važnije  onda  ćemo  i  kao  pojedinci  znati  da  li  stojimo  ili  smo  odavno  

pregaženi.  

(Književni list, 2005)

Sa predpremijere Šekspirovog Otela u Bošku Buhi

SHAKESPEARE-PAUSE

 

 

 

Predstava:Otelo,  Vilijem  Šekspir  

Pozorište:  Boško  Buha  

Reditelj: Jovan Grujić

Igraju: Ivan Jevtović (Otelo); Andrej Šepetkovski (Jago), Borka Tomović,( Dezdemona),

Dejan Lutkić (Kasio)

Pisati o predpremijerama predstavlja nimalo lak posao. S jedne strane se prednost

predpremijere nalazi u opuštenijoj igri glumaca te odsustvu euforije premijere ali s druge

strane baš u toj ležernosti leže mnoge opasnosi za izvođenje. No, za tumačenje predstave

vreme i mesto održavanja nisu bitni koliko sam učinak koji u Grujićevoj postavci “Otela”

nije bio na visokom nivou te se taj utisak, siguran sam, ne može popraviti na premijeri ili

docnije.

Smešten u vremenski neodređenu Veneciju kojom dominiraju vojske u crnim kožnim

odorama. naoružane kratkim mačevima i pozdravljaju zapovednike kao rimski legionari,

  145  

Otelo je, u dugom kožnom kaputu, Mavar, crnac (u predstavi, po Jagovim

osavremenjenim rečima: “crnja”), kombinacija Blejda i Šafta. Ovako stripovsko-sf

usmerenje potvrđuje izgled ratnog kabineta venecijanskog dužda sa modernim radarom

na video-bimu što se, docnije, smenjuje sa crno-belim, dokumentarnim snimcima

izraelskih borbenih aviona, najverovatnije, iz 1960-ih godina. Da li postoji aluzija na

sukob Venecije i Turske oko Kipra na početku komada koji odgovara danas sukobu

Izraela i zemalja arapskog sveta nejasno je. Ako se izuzmu ovi elementi reč je o predstavi

jednostavne, svedene scenografije.

Ovaj članak je, neuobičajeno, započet kostimima te scenografijom jer su oni trebali da

sugerišu i jezičko-dijaloško ali i glumačko određenje komada. Naime, valjalo je očekivati

stripozno- akcionog Otela sa bajkovitim elementima na šta je ukazalo i nekoliko

maštovitih rediteljskih rešenja-Dezdemonin i Otelov “pokrivač od zvezda”, trik posipanja

ruževih latica pred Otelove noge, kontrapunkt slike i zvuka. Ipak ,do toga nije došlo, iako

je tekst donekle osavremenjen, oslobođen onog “malo povišenijeg” tona s kojim glumci

često igraju Šekspira. Razlog tome leži u radu reditelja sa glumcima, čestim

zamuckivanjima, zaplitanjima u tekstu, nejasnom izgovaranju autorovih stihova. Dakle,

tamo gde je dominirala čista dijaloška forma, lišena Šekspirovog “slobodnog stiha”

dijalozi i, s njima radnja, su se podizali i obrnuto. Glumačka ekipa kao da se do kraja

predstave borila za predah kojeg nije bilo

No, jednog glumca treba, po dobru (nedostatke je najlakše nabrajati) ipak treba

izdvojiti: Andrej Šepetkovski kao Jago je uspeo da preciznom,. jasnom dikcijom i

držanjem lišenim šmirantskog “idemo na publiku”, prenese na nas kilovate dijabolične

energije iz svog lika. Iako je poznato da je glumcima zahvalnije igrati uloge zlikovaca,

aktivnih, domišljatih tim je teže pretvoriti ih iz zavodljivih prevrtljivaca u zbiljske

monstrume a zatim ponovo navući staru masku simpatične pretvornosti, tako neprimetno

da publika to ne primeti. Šepetkovski je vešto izbegao to pravolinijsko određenje i vedrio

i oblačio predstavom kao pravi ceremonijal-majstor intrige.

Ne morate zapamtiti početak, sredinu ali kraj-to svakako morate. Intrigantna je

zamisao reditelja sa krajem u kojem Jago, povređen mačem Otela, dok je cela pogružena

svita u svojevrsnom friz-frejmu, otkriva da njegove rane nema. Zlo je, stoga, neuništivo,

besmrtno. Jeziv zaključak koji nagoni na razmišljanje, traženje dobrog u sebi jer smo

  146  

crnilo na kraju predstave očito prepoznali. Ipak, ta zamisao, pre svega “zahvaljujući”

nesrećnim rešenjima scenskog pokreta ali i odsustvu koncentracije glumaca nije

sprovedena do kraja u delo a bila je dovoljna da “kupi” publiku i navede je da zaboravi

polovinu propusta u prethodna dva sata.

Iz svega prethodno navedenog sledi, uprkos nekolicini dobrih stvari, utisak koji

podseća na sportsko-komentatorsko: “lopta je okrugla” ili “utakmica se igra devedeset

minuta”. Dobru predstavu, ergo, čini 50% dobra podele i 50% svega ostalog. Statistika,

majka svih nauka, je u ovom slučaju surova: Grujićev “Otelo” je 15 odsto onog koji je

mogao biti, tačnije, "nije onaj koji se čini da jeste”. (Književni list, 2006)

 

Sa  BITEFA  2007  

 

BEZ  REČI  I  PORUKE  

Bio  je  „Bitef“  a  na    „Bitefu“  svašta  nešto  a  sve  pod  parolom  „I  to  je  pozorište“.  

Naporno  bi  bilo    ulaziti  u  motive  sloganopisaca.  Moglo  bi  se  reći  i  ofucano  

montipajtonovsko  „A  sada  nešto  sasvim  drugačije“  ili  „Tuga  kreozotske  bradavice“  i  

šta  bi  to  značilo-­‐ništa,  baš  kao  i  ovaj  naslov.  Jednom  rečju,  već  slogan  jasno  govori  o  

tome  kako  se  iza  njega  može  sakriti  sve  i  pokazati  ništa.  Na  žalost,  ono  što  smo  videli  

uglavnom  nije  bilo  Bog  zna  šta.  No,  u  čemu  je  bio  osnovni  problem?    

KO  JE  GLUP?  

       Ovo  pitanje  se  samo  po  sebi  nameće  već  nakon  predstave  „Tri“  Batsheva  Dance  

Theatre  Co.  iz  Izraela.  Naime,  podložnost  snobizmu  koji  poriče  bilo  kakvu  

mogućnost  nerazumljivosti  predstava  i  ovde  je  prisutna  kao  i  na  drugim  kulturnim  

feštama.  Ugledne  zvanice  se  prave  da  sau  razumele  o  čemu  se  radi  i  objašnjavaju  

„nestručnima“  da  ne  shvataju  kodove  u  kojima  predstava  funkcioniše.  A  šta  su  

stvarno  videli  na  tom  gala  otvaranju?  Samo  pokret,  sveden  i  repetativan,  

usklađenost  desetak  članova  trupe  i  dve  priče,  nazovimo  ih  ljubavnim.  Kad  bi  pitali  

ljude  koji  su,  zatečeni,  izlazili  iz  sale  Sava  Centra  šta  su  maločas  videli  oni  bi  samo  

slegali  ramenima  i  ponavljali  gored  navedeno.  Što  bi  rekli  Darkvudi  „nekontrolisano  

kretanje  u  više  pravaca“.  Pa,  zašto  je  ovaj  teatar  otvorio  B  ITEF?  Zbog  mladosti  i  

lepote?  Sigurno  ne  zbog  snažne  priče.  

  147  

     Sa  nedostatkom  priče,i  bilo  kakve  sugestivnije  naracije  imale  su  problema  i  druga  

gostujuća  pozorišta.  Italijanski  „Brisel  04“  nije  bio  ništa  više  do  eksperiment  sa  

nervima  publike-­‐koliko  se  može  izdržati  neodređena,  krvava  priča  o  dvospolnom  

biću  koje  bez  razloga  dolazi  na  svet  i  umire.  Bilo  kakav  narativ  koji  sadrži  logiku  u  

sebi  ovde      je  negiran  ali  ne  zarad  poruke  ili  specifične  poetike.nema  ga.    Reakcije  

publike,  opet,  bile  su  izrazito  negativne  ali  iz  prilično  površnih  razloga-­‐zgrozilo  ih  je  

nasilje  na  sceni.  Lažno  puritanstvo  dobrog  dela  beogradske  publike  svakog  BITEF-­‐a  

nas  uvek  iznova  iznenađuje.  Ne  čudite  se,    dragi  (pseudo)intelektualci  koji  samo  za  

vreme  BITEF-­‐a  odlazite  u  pozorište  jer  je  to  „in“  ovoj    predstavi  što  je  brutalna.  

Razmislite  više  o  njenoj  poruci  koja  je  ovde  ograničena  na  zvuk,  svetlosne  efekte  i    

dejvidlinčovski  šok  i  ako  joj  to  oduzmete  dobićete  vazdušastu  neodređenost  a  to  je  

teren  na  koji  niste  spremni  da  iskoračite  jer  će  se  pokazati  da  je  „Brisel  04“  rob  

forme  i  ništa  više.    

         Zaista,  najsigurnije  je  zadržati  se  na  sigurnoj  kritici,  pohvaliti  dobru  uvežbanost,  

inspirativnu  muziku  i  rasvetu,  kombinaciju  video-­‐tehnike  i  pozorišta  koja  se  

pretvorila  u  svojevrsni  fetišizam,  gipkost  i  pelivanstvo  glumaca  (ovde  se  izdvaja  

uglavnom  koherentna  predstava  finska  predstava  „Rasprave“),  dakle  sve  ono  čega  je  

bilo  na  izvoz  na  ovogodišnjem  festivalu.  No,  ima  li  nekih  ponavljanja,  retrospektiva  

ili  su  to  zaista  sve  same  „nove  pozorišne  tendencije“?  Možda  bi  bilo  razumnije  

odbaciti  tu  etiketu  koja  se  iskrzala  prilično  sa  dovođenjem  „Pupilija,  Papa,  Pupilo  pa  

Pupilčiki-­‐rekonstrukcija“  pozorišta  „Maska“  iz  Slovenije.  O  da,  vratila  se  1969.  

godina  i  izabrala  da  umre  u  Srbiji,  zaklana  pored  pileta  u  kofi  na  sceni.  Fingirana  

brutalnost  i  nasilje  imaju  itekako  jaku  podlogu  u  pozorištu,  od  antike  pa  nadalje,    da  

ne  spominjemo  docnije  manje  poznate  „surove  pisce“  Šekspira,  Vebstera,  Bonda,  

Kejnovu  ali  nasilje.  Ali,samo  ako  nasilje  ima  smisla  i  ako,  suštinski,  ne  ugrožava  

nijedan  život  i  doprinosi  katarzi.  Pozorište  anti-­‐katarze  može  biti  nečija  šolja  čaja  i  

aktuelno  2007.  godine  ali  koliko  je  tih  ljudi  zapravo  bilo  u  Centru  za  kulturnu  

dekontaminaciju  na  izvođenju  ove  predstave?  Većina  i  dalje  ne  progovara.  Plaše  se  

da  priznaju  i  dalje  konzumiraju  ono  što  se  servira.  Da  ne  ispadnu  glupi.    

KO  JE  PAMETAN?  

  148  

                 Ako  se  ikako  može  reći  da  je  predstava  iz  pratećeg  programa  „Sluga  dvaju  

gospodara“  Goldonija,  u  režiji  Andrea  Pačota  a  u  izvođenju  NP  Užice  bila  inovativna  

onda  se  to  sigurno  može  primeniti  u  odnosu  na  srpsko  pozorište.  Dakle,  ništa  više  do  

primer  kako  se  i  određene  tendencije  u  evropskom  pozorištu  (koje  by  the  way  nisu  

od  juče)  mogu  primeniti  i  kod  nas.  To  je  ujedno  i  najznačajniji  i  nemali  doprinos  ove  

režije.  Blago  publici,  blagoslovenoj  u  svom  neznanju-­‐oni  su  mogli  da  prate  ovu  

predstavu  koja  je  imala  i  priču  i  poruku  koju  slušamo,  doduše,  svakog  dana-­‐  o  

opasnosti  zatvorenog  kruga  zločina.  Jednom  rečju,  to  je  dekonstrukcija  ovog,  na  prvi  

pogled  „hepiendičnog“  teksta.  

                 Zapleli  smo  se  u  priči  o  ukletosti  i  zatvorenosti  forme  ali  onoj  koja  ne  poziva  na  

bilo  kakvu  vrstu  pobune  ili  iritira  i  gazi  vaša  čula  u  istom  pravcu  već,  naprotiv,  samo  

konstatuje  stanje.  Ne  ulazeći  u  korene  sila  koje  upravljaju  životom  Rusije  kroz  

vekove  govori  „Između  psa  i  vuka“  Andreja  Moguči  spas  nalazi  u  slovenskoj  

raspričanosti,  sračunatom  romantizmu  i  povremenim  šalama,  uz  lepu  muziku  i  

efektna  scenska  rešenja.  Neka,  dovoljno  je  da  posmatramo  taj  mikrokosmos  Rusije  i  

večitu  misteriju  stepe.  Da  li  ovo  zaista  mislim?  Naravno  da  ne.  Meta  je  pred  nosem  

reditelja  ali  on  je  svesno  promašuje  da  bi  pogodio  sve  ostalo  plus    slovenski  

sentiment  koji  je  ovde  kod  mnogih  poprimio  oblike  patologije.  

           Pametno  odigrano,  ali  ne  toliko  eks-­‐jugoslovenski  blisko  kao  „Pijana  noć  1918“    

teatra  „Ulysses“koja  je  razvukla  događaj  od  šest  minuta  na  sat  i  po  plus  bonus-­‐

razgovor  Kreže  sa  srpskim  oficirom  Vesovićem.  Poenta  je  jasna:  trasnsformersi  kao  

zloglasni  Slavko  Kvaternik  preživljavaju  lom  „Tamnice  Naroda“  da  bi,  zbog  računica  

srpskih,  oholih  pobednika  došli  do  novih  položaja.  Postavljeni  su  temelji  trošne  

države  oličene  u  savezu    nacionalnih  elita  koje  su  se  međusobno  preziralePoenta?  Sa  

groteskno-­‐slepstikovskim,  verbalnim  i  raspevanim    teatrom  u  zvaničnoj  

konkurenciji  koja  je  listom  posvećena  fizičkom  ili  barem  „skoro  pa  neverbalnom“  

pozorištu  nagradu  publike  dobija  „Pijana  noć“.  Dakle,  publika  se  može  kriti  koliko  

god  hoće  ali  kad  glasa  ona  traži  ono  što  joj  srce  ište.  

GDE  ZEKA  PIJE  VODU?  

  149  

Šta  znamo?  Osećaj  neprijatnosti  koji  imamo  kad  napuštamo  pozorište  nema  nikakve  

veze  sa  predstavom  ili  našim  dubokim  mislima  nego  s  činjenicom  da  ne  razumemo.  

Nije  naša  krivica.  Ako  detetu  od  pet  godina  nije  jasno-­‐ništa  od  toga.  

Šta  ne  znamo?  Princip  selekcije  i  stvarnu  ponudu  pozorišta  van  naše  zemlje.  Retki  su  

ljudi  koji  mogu  u  toku  godine  a  van  BITEFA  videti  barem  jednu  predstavu  strane  

produkcije.  I  tako,  mrgodan  na  domaće  režije  naš  audiotorijum  šeni  na  svaku  stranu.  

 Šta  nam  treba?  Treba  nam  priča,  jasna  i  precizna  koja  može  biti  verbalna  ali  ne  

mora  a  najbolje  bi  bilo  da  bude  kombinacija  oba  elementa.Manir  i  pravac  po  želji.  

Šta  nam  ne  treba?  Pseudointelektualne  žvake,  komplimenti  za  svaku  predstavu  koja  

se  na  festivalu  pojavi,    izmišljanje  opravdanja  i  kalemljenje  predstava  koje  apsolutno  

nemaju  dodirnih  tačaka  te  kreiranje  fesativalskog  monstruma  koji  je  nit’  vamo  nit’  

tamo.  

Šta  želimo  da  čujemo,  vidimo,  osetimo?  Pozorišnu  predstavu  u  kojoj  se  ne  zaobilaze  

glavni  problemi  koji  muče  današnjeg  čoveka:  dehumanizacija-­‐tesno  povezana  sa  

društvenim  sistemima,  neokolonijalizam,  ekonomska  i  duhovna  kriza,    ekološki  

pakao,  suočavanje  sa  činjenicom  da  danas  9/10  sveta  živi  gladno  i  u  lancima,  ljubav,  

život.  Skromni  zahtevi,  zar  ne?  

(Beton,  2007)  

 

Reportaža  sa    pozorišnog  Fringe  festivala  u  Edinburgu  

 

POZORIŠNO  MEŠANO  MESO  

 

Na  samom  početku  želim  da  napomenem  da    međunaslovi  koji  krase  ovaj  članak  

pripadaju  pesmi  jedinstvenog    autora,  najgoreg  pesnika  Škotske,  Evrope  te  sveta  po  

imenu  William  MacGonagal.  Za  neke  od  predstava  o  kojima  će  docnije  biti  po  neko  

slovce  više  MacGonagalovi  stihovi  su  više  nego  primereni.  No,  krenimo  redom,  s  

malim  upoznavanjem:  Fringe  je  ponikao  iz  plemenite  ideje  da  britanskoj  publici  

treba  predstaviti  drugačiji,  alternativni  teatar    iz  inozemstva  a  to  beše  leta  1947-­‐

og.Mesto  i    vreme  odigravanja  “spektakla”  su  klizni-­‐može  biti  sabajle  u  katedrali  ili  

oko  trojke  popodne  u  pekari,  svejedno!  I  bi  tako  i  mnogi  alternativni  i  zaista  

  150  

zanimljivi  “likovi  “    pohodili  su  festival.  Smrzavali  su  se,  pušili  opuške,  spavali  ispod  

North  Bridgea,  žickali  za  supu  i  sendvič  ali,  bile  su  to  lude  60/70-­‐e  kad  je  to  bilo  

normalno.  Neki  od  onih  koji  su  preživeli  ove  oskudne  početke  su  vam  možda  i  

poznati:  Monthy  Python,  Rowan  Atkinson,  Ema  Thompson,  Stephen  Frye,  Hugh  

Laurie.  

                 UPON  A  HILL  THERE  WAS  A  COW…  

           Avaj,  danas  stigosmo  do  festivala  sa  preko  2000  događanja  od  kojih  90  odsto  čine  

tačke  standup  komičara  poznatih  po  tome  što  ne  tolerišu  da  s  nekim  dele  kako  

scenu  tako  i  svoj  deo  ulaznica  koje  koštaju  5-­‐10  funti  per  capitem.  Jednom  rečju:  ako  

se  želite  zabaviti-­‐hej-­‐hoj,  dođite  u  veseli  Edinburg  gde  vas  sa  svih  strana  zasipaju  

šljaštavim  flajerima  koje  vam  je  bolje  da  uzmete  ukoliko  ne  želite  da  se  suočite  sa  

režanjem  buldoga  koji  se  skriva  u  telu  skoro  pa  čedne  devojčice  koja  vas  preklinje  da  

odete  na  takav  biser  pozorišta  kakav  je  mjuzikl  “Debbie  Does  Dallas”  (ako  vam  se  

naslov  čini  poznatim  prisetite  se  tinejdžerskih  dana  i  prvih  pornića-­‐e,  mjuzikl  vam  je  

po  motivima  ovog  “masterpiecea”)  na  primer.  Da  ne  govorimo  o  ispovestima  prsatih  

sredovečnih  tetki,  seksualnih  početnika  u  ranim  pedesetim  ili  krizatora  srednjeg  

doba  (“F”#%k,  I’m  fourty!”)  i  slično.    

           No,  ako  mislite  da  to  i  nije  toliko  nisko  pogledajte  “mjuzikl”  “Mephistopheles  

Smith”  u  kojem  glavnu  ulogu  igra  Paul  Roberts  (ex-­‐Stranglers)  i  otkrićete  mesto  gde  

je  rokenrol  u  prah  samleo  svoje  grešne  kosti  a  devojke  iz  plesne  grupe  “Bambić”  u  

Donjem  Kupusištu  našle  svoju  zasluženu  kaznu.  Bizaran  je  to  osećaj-­‐platite  kartu,  

gledate  predstavu  i  stidite  se  u  ime  glumaca.    Nešto  sasvim  suprotno  ali,  opet  na  

mjuzikl  liniji  (samo  sa  pravim  glumcima  koji  su  mladi  a  znaju  i  da  pevaju  na  

satiričan,  duhovit  libretto)  je  “Tony  Blair-­‐the  musical”  Io  Theatre  Company,  storija  o  

usponu  i  padu  vođe  Novih  Laburista.  Zanimljivo  je  gledati  modernu  istoriju  Velike  

Britanije  opisanu  kroz  živote  praznoglavog,  gizdavog,  bezidejnog  i  povodljivog  

premijera  zaljubljenog  (i  vice  versa)  u  svog,  danas  aktuelnog  naslednika,  Gordona  

Browna,    zatim  slepog  savetnika  koji  se  konsultuje  sa  lutanom  na  svojoj  šaci,  

pomoćnice  opsednute  šalovima  i  stranačkog  aparatčika  koji  govori  svima  

nerazumljivim  dijalektom.  Dodajmo  tome  i    “krvavu”    kantri  numeru  sa  

  151  

nezaobilaznim  G.W.  Bushom  i  zapitajmo  se:  “A  šta  ako  je  svetska  politika  stvarno  

ovakva?”  

….IT    IS  GONE….  

       “Staljingradska  bitka”  Državnog  lutkarskog  pozorišta  iz    Tbilisija  (Gruzija)  već  

dugo  vremena  nije  nekakav  poseban  novitet  na  festivalima  ali  to  ne  umanjuje  

saživljavanje  sa  sudbinama  istorijski  nevažnih  protagonista  na  obe  zaraćene  strane.  

Bajkovita  rešenja  potresne  priče  o  konjima  i  ljudima,  diskretna  i  skromna,  pokazuju  

da  su  lutke  daleko  od  banalne  detinjarije    za  koju  ih  mnogi  po  defaultu  (još  jedna  

divna  srpska  reč)  smatraju.  Sušta  suprotnost  po,  naizgled  ozbiljnoj  a  u  stvari  

pretencioznoj  priči  je  “Beckett  in  a  buckett”    pozorišne  trupe  “Mardy  Arts”,  kvazi-­‐

kombinacija  fizičkog  teatra  i  beketovskih  motiva.  Nepotpisana  (ima  za  to  podobrih  

razloga)  priča  o  medicinskoj  sestri  koja  u  dve  sobe  drži  kvazi-­‐Vladimira  i  kvazi-­‐

Estragona  a  sve  da  bi  izvela  neki  nedokučivi  eksperiment  sadrži,  doduše  dva  dobra  

elementa-­‐prvi-­‐Beckett  (Samuel?)  je  u  naslovu  i  drugi-­‐u  jednom  trenutku  kvazi-­‐

Vladimir  probuši  balon  i  publika  se  razbudi.    

           Ovakve  teatarske  mamipare  su  česte  na  Festivalu-­‐zbog  navodne  potpune  slobode  

stvaralaštva  možete  zavedeni  imenom  pisca  ili  tematikom  (istorija  ljudskog  roda  u  

pantomimi)  istresti  i  čitavih  “10  quid”  za  petominutnu  minijaturčicu  u  nekom  pabu,  

parku,  restoranu  brze  hrane  ili  trećem  kontejneru  levo  iza  studentskog  kampusa.  

Džabe  se  žalite-­‐na  svakoj  karti  lepo  piše:no  money  returned!  Nekad  možete  naleteti  

i  na  pokušaj  vredan  poštovanja  (mada  vam  bude  i  malkice  žao)  kao  kad  naletite  na  

mladu  pozorišnu  trupu  “Base  theatre”  koja  se  u  crkvi  poklonila  senima  Antonina  

Artauda  i  njegove  visoko  apstraktne  radijske  drame  To  have  done  with  judgment  of    

God.  Eh,  kamo  sreće  da  je  na  radiju  i  ostala!  I,  toliko  o  tome.  

                 Ne  treba,  s  druge  strane,  biti  previše  oštar  prema  „fringeovcima“,  naročito  

onima  koji  se  histrionskim  poslom  bave  iz  čiste  posvećenosti.  Niko  ni  ne  očekuje  da  

vidi  velike  produkcije  (ako  izuzmemo  par  retkih  primera  kao  što  je    „James  II“  

Douglasa  Maxwella)  i  izvikana  glumačka  imena.  Zanimljivije  je  pogledati  predstavu  

u  kojoj  je  više  glumaca  nego  publike  a  onda  jednog  dana  prepoznati  nekog  poznatog  

glumca  u  „onom  malom/maloj  što  je  igrao/la    na  edinburškom  pristaništu  pored  

bureta  krcatog  glavama  haringi“.  A  kako  odrediti  koga  gledati  a  koga  ne,  kako  

  152  

rasporediti  tanani  budžet?  Kao  što  ste  videli,  rukovođen  bizarnim  sadržajem  i  

poznatim  autorima  (Georg  Bihner  -­‐„Dantonova  smrt“  ,  uravnotežena  ali  bez  

iznenađenja  odigrana  predstava  trupe  „Jacobines“  na  primer),  stigao  sam  do  mnogih  

ne  baš  srećnih  predstava.  Na  sreću,  postoji  i  druga  strana  zarđale  medalje.  

               Spomena  je  vredna  pozorišna  trupa  „Little  agitations“  sa  ubitačno  postavljenom  

„Crave“  Sarah  Caine:  četiri  glumca,  četiri  stolice,  ne  menja  se  mnogo  osim  pozicije  

stolica  ali  tako  da  se  glumci  ne  mogu  potpuno  sagledati  međusobno  a  ni  publika  ih  

ne  može  videti  jer  uvek  jedan  od  njih  „glumi  leđima“  ali  to  čini  jakim,  dobro  

izbalansiranim  glasom.  Priča  o    nedostatku  komunikacije,  čiru  u  mozgu  društva  

oličena  u  ovom  delu    uspela  je  da  održi  pažnju  publike  iznad  čuvenog  restorana  

Deacon  Housea  a  verujte  mi,  to  na  Fringeu,  gde  publika,  kao  večito  gladna  pirana,  

pliva  od  jedne  do  druge  scene,  nije  lako  izvesti.  Slično  se  može  reći  i  za  

Beckettove„Happy  days“  The  Loft  Theatre  Company  iz  Irske  sa  Mary  McDonald  koja  

je  vešto  igrala  između  stereotipa  praznoglave  kaćiperke  i  osećajnog,  razumnog  

ljudskog  bića  koje,  naočigled  supruga,    tone  u  zemlju  zbog  nedostatka  ljubavi  dok,  na  

kraju,  ne  umre.Razapnuti  između  „potpunih“  likova  kakve  vidimo  u  realističnim  

komadima  i  tragikomičnih  tipova-­‐to  su  zapravo  današnji  ljudi  a  metafora  sa  

samoukopavanjem  nikad  nije  bila  aktuelnija.  

             Promišljen,  kako  zbog  svoje  „besplatnosti“  (plaćate  dobrovoljni  prilog)  tako  i  

lokacije  (Botanička  bašta)  i,  nadasve,  brehtovskog  otklona  prema  likovima,  bio  je  

Šekspirov    „San  letnje  noći“    pozorišta  „Pantaloones“.  Ono  što  je  fasciniralo  nije  bilo  

doduše  ni  pristup  niti  gluma  (iako  daleko  iznad  solidne)  jednog  od  tipičnih  comunity  

theatrea  koliko  publika,  stotinu  njih,  koju  pljusak  i  gromovi  nisu  rasterali.  Veći  

kompliment  jedna  trupa  nije  mogla  dobiti.  

…IT’S  NOT  THERE  NOW!  

             I,  eto  nas  na  kraju  skaske  o  Fringeu.  Besmisleno  je  lamentirati  nad  pozorištem  

jer,  ako  je  već  90%  standupa  a  ostalo  otpada  na  mjuzikl  i  “mjuzikl”  onda  je  to  slika  

sveta  u  kojem  živimo.  Da  li  možete  zamisliti  hiljade  ljudi  koje,  umesto  na    koktelskih  

sat  i  po  prošaranih  lascivnim  humorom  idu  na    “Jastučka”Martina  MacDonagha?  Ja  

ne.  Pitanje  je  šta  je  sa  onih  par  procenata  “ozbiljnog”  pozorišta  i  kako  doći  do  njega.  

Vremena  za  obilazak  svih  potencijalno    jačih  i  provokativnijih  predstava  nema  ali  se  

  153  

ne  može  reći  i  da  to,  imaginarno  vreme,  postoji  situacija  ne  bi    bila  iole  drugačija.  

Koncept  festivala  se,  formalno,  nije  promenio  ali  je  ono  što  je  u  izlogu  drugačije.  

Postoje  oni  koji  su  slobodni  i  oni  koji  su  slobodniji,  oni  čija  lica  krase  lokalne  

autobuse  sa  Versaćeovim  imidžom  i  oni  kojih  nema,  oni  koje  štampa  favorizuje  i  oni  

koje  neće  zaboraviti  jer  nikad  nisu  ni  uočeni.              

             To  naravno  ne  znači  da  Festivalom  nužno  dominira  nekvalitet  (samo  krupan  

kapital)-­‐  video  je  on  brojne  dobre    glumce  i  tekstove,  ali  postoji  i  pitanje  režije  koja  

se  drži  utvrđenih  kanona,  bez  želje  za  nekim  većim  iskorakom,  eksperimentom.  

Ziceraški  zahvati    sigurno  ne’e  vratiti  publiku.  Od  reditelja  se,  u    ne  tako  daekom  

prošlom  veku,  očekivalo  preispitivanje  forme  ali  i  poruke  dela,  kanalisanje  njegove  

snage  ali  to  je  više  pitanje  iskoraka  vere  nego  pitanje  mašte.    Pa  šta  ako  se  pogreši?  

Fringe  je  to,  on  i  jeste  zamišljen  tako  da  se  na  njemu  uči  putem  pokušaja  i  pogrešaka.  

Upalilo  je  na  majmunima,  zar  ne?  

(Beton,  2007)  

 

 

     KVISLING  IZ  GROČANSKOG  SOKAKA  

 

               Zamislite  da  se  danas  na  repertoaru  nekog  eminentnog  francuskog  ili  norveškog  

pozorišta  nalazi    komad  “Maršal  Peten,  heroj  Francuske”  ili  “Vidkun  Kvisling:  prava  

priča”.  Nemoguće?  Slažem  se,  ukoliko  komad  nije  groteska,  farsa  ili  najljuća  politička  

satira.  Da  podsetimo:  Peten  i  Kvisling    su  vodili  kolaboracionističke  režime,  

rasističke,    totalitarne  i  antidemokratske,  okrenute  progonu  svih  koji  su  bili  protiv  

nacističke  okupacije.  Na  teritorijama  Kvislingove  Norveške  i  Petenove  “višijevske”  

Francuske  važili  su  zakoni  protiv  Jevreja  i  Roma  a  lokalne  policije  su  ih  temeljno  

sprovodile.  I  danas  se  postavlja  pitanje  koliko  bi  ljudi  bilo  preživelo  rat  da  satelitske  

vlasti  evropskih  zemalja  nisu  izručivale  Hitleru  svoje  rasno  i  ideološki  nepoželjne  

sugrađane.  

         Ako  mislite  da  se  tako  nešto  nikad  nije  dogodilo  u  Srbiji  onda  sigurno  grešite.  Sve  

što  je  važilo  za  vlade  ovih  zemalja  važilo  je  i  za  onu  đenerala  Milana  Nedića  a  komad  

Siniše  Kovačevića,  nazvan  po  ovom  “srpskom  Petenu”  vratiće  vas  ravno  u    krvavu  

  154  

prošlost  kad    su  se  sile  sudarale  na  Balkanu  a  od  njihovih  udaraca  i    plemenskih  

“raskusuravanja”  stradale  stotine  hiljada  ljudi.  Ne  govorim  samo  o  Drugom  

svetskom  ratu  već  i  o  njegovoj  nesrećnoj  reprizi  oličenoj  u  nizu  ratova  u  

Sloveniji,Hrvatskoj,    Bosni  i  Hercegovini  te    (za  sada)  završenih  NATO    

bombardovanjem    ex-­‐SRJ  1999.  godine.    

         Jedna  od  osnovnih  tema  nacionalno  zaumnih  studenata  istorije  (i  na  nesreću  ne  

samo  njih)  kad  popiju  koju  više  je:  “Da  li  je  trebalo  ili  ne  potpisati  pakt  sa  Silama  

Osovine  i,  samim  tim,  da  li  smo  mogli  da  izbegnemo  Drugi  svetski  rat  ili  nam  spasa  

nije  bilo?”  Pitanje  koje  proishodi  iz  ovog  je,  naravno:  “Ko  je  bio  u  pravu,  general  

Simović  ili  knez  Pavle?”  tj.  “Da  li  su  bile  u  pravu  četničke  i  partizanske  hrabriše  koje  

su  s  leđa  upucavale  nemačkog  mlekadžiju  što  je  rezultiralo  sa  stotinu  streljanih  Srba  

ili  njihov  protivnik,  đeneral  Milan  Nedić,  koji  je  gledao  da  suzbije  gerilu  i  sačuva  

narod  od  odmazde?”.  Ako  bi  ovako  sugestivno  pitanje  proširili  na  izvesnog  Ljotića  i  

njegov  “Zbor”  neobavešteni  sagovornik  bi  se  složio  da  su  i  on  i  Nedić  uradili  pravu  

stvar  i  nesvesno    postao  fašista.    

           Istorijski  sofizam  od  kojeg  boluju  generacije  nacionalno  zatrovanih  

intelektualaca  može  da  se  tako  tera  do  u  beskraj.  Na  kraju  ćemo  zaključiti  da  Hitler  

nije  ni  bio  tako  loš  čovek  (pogledajte  samo  šta  je  Hamsun  napisao  o  njemu  u  “Na  

zaraslim  stazama”!)  pravi  nemački  patriota,  kavalir,  ljubitelj  lepih  žena,  dece  

(zlatokose,naravno)  i  životinja  a  k  tome  i  vegetarijanac.  Kako  Ado  nekome  da  naudi,  

pa  on  ni  pile  ne  može  da  zakolje!  Ali,  šta  ako  bi  nekom  “Srbendi”,  zatrovanom  

ovakvim  postavkama,  rekli  ekstremni  desničarski  sofizam  koji  dolazi  iz  Hrvatske:  

“Pavelić  je  možda  stvorio  satelitsku  i  fašističku  državu  ogrezlu  u  genocidu  ali  je  ona  

bila  odraz  tisućljetnih  težnji  hrvatskog  naroda”.  Mislite  da  bi  se  složio?    

               Zapravo,  ako  zagrebete  malo  površinu  videćete  da  srpski    najviše  cene  hrvatske  

ekstremiste  i  obrnuto  jer  su  “dosledni”  a  mržnju  okreću  prema  drugim  nacijama  i  

svemu  što  ne  deli  iste  stavove.  Tako  u  Kovačevićevom  komadu  general  (đeneral  je  

još  samo  sad)  Nedić,  prikazan  u  periodu  1941-­‐1946  godine  brani  srpski  narod  od  

izumiranja  i  rasparčavanja  koje  preti  od  suseda.  Podrazumeva  se  da  čuva  i  vekovnu  

srpsku    državnost  a  po  koju  cenu-­‐to  u  komadu  nije  prikazano.  Sigurno  je,  međutim,    

da  na  njegovu  požrtvovanu  odluku  utiču  nemački  ultimatumi  u  kojima  stoji  da  će  

  155  

ono  što  je  danas  ”  uža  Srbija”  biti  rasparčano  između  susednih  država  ukoliko  se  ne  

formira  satelitska  vlada.  Rečeno-­‐učinjeno-­‐  Nedić,  Srpska  Majka,  zajedno  sa  finim  

gospodinom  Milanom  Aćimovićem  (čija  je  Specijalna  policija  počinila  brojna  

zlodela),  ruku  pod  ruku,  kreće  u  spasavanje  naroda.  Tako  su  do  kraja  1941.  godine  

komunisti  proterani,  četnici  pacifikovani  a  nemačke  odmazde  prestale.  Zavedena  je  

ultradesničarska  vladavina  ali,  kako  vidimo  današnje  rejtinge  stranaka,  možda  je  

bude  opet.    

         Ono  što  je  autor  preskočio  u  Nedićevoj  biografiji  su  “mali  detalji”  poput  sledećeg:  

Kako  je  ugledni    patriota,  bivši  ministar  vojni,    junak  dva  balkanska  i  Prvog  svetskog  

rata  koji  je  u  aprilskom  ratu  vodio  Treću  armiju  pomilovan  od  strane  Nemaca?  

Odgovor:  bio  je  germanofil,  fasciniran  nemačkom  vojnom  silom,  nacionalista  i  

antikomunista.  Ostalo  je  zabeleženo  kako  je  još  1940.  godine  predlagao  da  se  

Jugoslavija  pridruži  Osovini    i  otme  Solun  od  Grčke  koja  je  ratovala  protiv  

Musolinija..  Nedićeva  Srpska  državna  straža,  sastavljena  uglavnom  od  bivše  

žandarmerije  i  Doborovoljački  korpus  fašiste  Ljotića  zajedno  su  se  na  strani  nacista    

borili  protiv  partizanskih  i  četničkih  jedinica  a  više  desetina  hiljada  pristalica  oba  

pokreta  stradalo  je  u  logoru  u  Jajincima.  Jeziva  je  činjenica  da  je  Srpska  državna  

straža  učestvovala  u  hapšenju  hiljada  talaca  koji  su  streljani  u  Kragujevcu  i  Kraljevu.  

Ni  rasizam  nije  bio  stran  Nedićevom  režimu:  antisemitizam  je  podstican  

konstantnim  spominjanjem  “jevrejsko-­‐masonsk-­‐komunističke”  zavere  a      policija  je  

hapsila  Jevreje  i  Rome  koji  su  prosleđivani  nacistima.    

       Dakle,  Nedić  je  čuvao  srpski  narod  ako  se  pod  njim  podrazumevaju  svi  oni  koji  

nisu  srpskog  porekla,  ne  misle  kao  Nedić  ili  su  određeni  za  taoce,  pa  makar  bili  i  

deca.  A  po  Kovačeviću  Nedić  je  ipak  sačuvao  narod.  Kako  to  ?  Nemačke  i  bugarske  

jedinice  su  i  dalje  harale  a  plan  o  pretvaranju  Srba  kao  niže  rase  u  masu  robova  

samo  što  nije  realizovan.  Da  li  je  to  očuvanje  naroda  ili  je  u  pitanju  markiranje  

tiranina  Komesarijatom  za  izbeglice  koji  je  u  toku  rata  primio  između  200  i  400  

hiljada  odbeglih?  Paktiranje  sa  zlom  i  njegovo  uvećavanje  ne  može  se  ničim  

opravdati.  

             Ideološki  gledano,    Nedić  je  u  komadu  pervertirano  postavljen  na  jedan  od  dva  

(tobože  jedina  dva  moguća)  srpska  politička  pola:  Karađorđe  i  Miloš  Obrenović.  

  156  

Podrazumeva  se  da  je  Nedić  na  Obrenovićevom  kursu  a  Karađorđevu  ulogu  igraju  

partizani  i  četnici.  Trećeg  izlaza  nema.  Takva  nam  je  sudba-­‐manihejska,  prožeta  

davežnom  storijom  o  dve  Srbije.  Tu    nema  mesta  za  pojedince,  samo  za  velike  ideje.  

Po  Kovačeviću,  Nedićeva  ideja,  da  je  nacionalni  cilj  svakog  Srbina  da  preživi  je  ipak  

ostvarena:  broj  žrtava  je  daleko  manji  u  odnosu  na    Prvi  svetski  rat  i  izbeglice  su  

zbrinute  ali  je  Veliki  Dobročinitelj  postao  žrtva.  Zašto?  Zato  što  je  iz  svoje  Grocke  

poneo  zdravu  seljačku  pamet  i  visoki  moralni    integritet  a  takvi  ljudi  moraju  da  

stradaju  od  kmombinacije  engleske  izdaje  i  svojih,  u  ovom  slučaju  partizana  

opsednutih  “glamočkim”.  

     Ergo,  Nedić  je  u  bezizlaznoj  situaciji,  kao  pravi  mučenik  jer  je  i  Draža  spremao  za  

njega  “katran  i  perje”.  Nedić  strada  jer  se  jedino  tako  Dobročinitelj  može  izdići  do  

Sveca.,  možda  ne  baš  Lazara  koji  je  sve  samo  ne  kolaborirao  sa  Turcima  ali  tu  negde.  

Kanonizovanje  zločinca  kao  da  je  predskazalo  ono  što  i  danas  traje-­‐trend  nošenja  

majica  sa  likovima  onih  koje  je  neko  greškom  pripustio  u  ljudski  rod.    

         Vratimo  se  sad  alkoholiziranom  istorijsko-­‐sofističkom  raszgovoru  s  početka  

članka.  Jedno  od  najsumanutijih  pitanja  koja  se  javljaju  nacionalno  ispravnim  

istoričarima  i  političkim  analitičarima  u  ovim  dokonim  časovima  jeste:  “Šta  bi  rekao    

(ime  istorijske  ličnosti)  na  ovo  što  se  danas  događa?”.  Uf,  jedino  sumanutije  pitanje  

je  ono  moje  kad  sam  imao  pet  godina:  “Šta  bi  bilo  da  se  udruže  Godzila,  Supermen,  

Betmen  i  Paja  Patak?”.  Bilo  kako  bilo,  Kovačević  je  na  sofističko  pitanje  imao  

spreman  odgovor.  Evo,  zamislimo  intervju  sa    Generalom  Nedićem  a  na  osnovu  

replika  iz  drame.  Mesto  i  vreme    :  Beograd,  1992  godina,  28.  jun,  Vidovdan.  Pa,  da  

počnemo:  

“Novinar:  Šta  mislite  o  ratu    u  BiH?  

General  Nedić  (zvani  Duče):  “Sve  što  fes  nosi  ustašku  je  kamu  pripasalo  a  ako  nije  

uskoro  će”.    

Novinar:  Da  li  da  se  bojimo  suseda?    

Kaudiljo  Nedić:  Da,  i  to  Bugara  i  Mađara,  oni  će  “kao  i  uvek,  potuljeno,  podlo,  iz  

potaje”.  

 Novinar:  Recite  nam  buduće  granice  Hrvatske.    

El  Heneral  Nedić:  “Od  Sesveta  do  Samobora”.  

  157  

Novinar:  U  komadu  vas  gospodin  Hadžipenčić  preklinje  da  mu  pustite  sina  

komunistu.  Kako?  

Broz  Nedić:  Čitate  li  vi  didaskalije?  “Cvili  poput  koker  -­‐španijela”.  A  i  poštedeo  sam  

mu  sina,  moram  nekog.  

Novinar:  Molili  ste  Hitlera  da  ukine  odmazdu  sto  za  jednog  a  on  vam  je  rekao  da  ste  

nezahvalni,  da  je  Jugoslaviju  ekonomski  spasao  1933.  i  1938.  godine  te  da  smo  

zaslužili  odmazdu  1000:1.  Kako  ste  se    tad  osećali  ?  

Milan  Džugašvili:  Bilo  me  sramota.  

Novinar:  Kako  vidite  našu  prošlost  u  bivšoj  SFRJ?  

Idi  Amin  Nedić:  Bio  sam  u  pravu  kad  sam  rekao  da  će  “Srpkinje  rađati  komuniste  a  

Hrvatice  Hrvate”.  

Novinar:  Kako  onda  objašnjavate  da  su  bivši  komunisti  poveli  rat  u  bivšim  

republikama  a  da  ste  vi  zaživeli  na  pozornici    upravo    za  vreme  komunističkog  

epigona  Slobodana  Miloševića?  

Milan  Nedić  (sobom  samim):  Moram  hitno  u  Grocku  da  tetki  odnesem  lek.  

(Ode  u  bespuće  historijske  zbilje).  “  

               Slažem  se,  možda  vam  ovaj”intervju”  izgleda  sarkastično    ali  on  to  nije  ni  izblliza  

kao      kontekst  koji  komad  nosi  od  devedesetih  do  dana  današnjeg.  Naime,  ako  je  

komad    napisan  o  istorijskoj  ličnosti  koja  je  i  dalje  živa  u  sećanju  naroda  (a  to  Nedić  

sigurno  jeste)  onda  on  nije  slučajno  stvoren  u  određenom  istorijskom  trenutku  i  iza  

njegovog  stvaranja  stoji  jasna  politička  namera.  O  čemu  je  reč?  O  nacionalnom  

šovinizmu  koji  devedesetih  dobija  komad  koji  može  svojski  da  prigrli.  Ako  sa  scene  

patriota  i  zaštitnik  naroda  (a  to  po  Kovačeviću    Nedić  sigurno  jeste)  poziva  na  slogu  i  

rad  (čitaj  robovanje  i  rmbačenje)  i  busa  se  u  srpska  prsa  na  koga  vam  to  liči?  Ako  

govori  kako  protiv  susednih  naroda  koji  stradaju  od  domaćih  „formacija“  u  Sarajevu  

ili  Vukovaru    tako  i  drugih  suseda  (okruženi  smo  BRIGAMA)  te  Britanaca  (koji  

predstavljaju  „truli  Zapad“)  četnika  (monarhistički  deo  opozicije),  „komunaca“  

(odnosi  li  se  to  i  na  levi  deo  opozicije?)  i  „metiljave  buržoazije“  (valjda  centar?  )  

postavlja  se  pitanje  ko  je  onda  u  pravu?  Prisetimo  se  „crveno-­‐crne  koalicije  koja  je  je  

širila  nacionalni  šovinizam  i  zavila  u  crno  najveći  deo  bivše  SFRJ,  pritom  licemerno  

plačući  nad  izbeglicama  kao  Nedićeva  vlada  nekad.  Jezik  mržnje  i    dodataka  

  158  

Dnevnikovog  dodatka  devedesetih  odjekuje  iz  Nedićevih  usta  u  četrdesetim  

prošlkog  veka    i  ova,  naizlged,  nelogičnost  je  upravo  i  najznačajniji  istorijski  podatak  

koji  govori  kako  se  lako  opačina  iz  jednog  prenosi  u  drugo  vreme  a  da  se  to  i  ne  

oseti.  Da  su  imali  naviku  odlaska  u  teatar  Milošević  i  Šešelj  bi  sigurno  rado  pogledali  

„Nedića“  i  preporučili  ga  svojim  satrapima  za  dizanje  „nacionalnog  ponosa“.  No,  

neka  se  ne  brinu,  videli  su  taj  komad  mnogi  tadašnji  školarci.  Ima  li  su  šta  i  da  nauče.  

                   I,  čemu  ova  priča,  šest  godina  posle  pada  diktatora?  Zato  što    i  dalje  živimo  

devedesete  a  ako  ne  verujete  pogledajte  broj  glasova  koje  su  dobile  fašistoidne  i  

nacionalističke  stranke  koje  se  razlikuju  jedino  po  tome  koliko  javno  koriste  govor  

mržnje.  Razrešenja  i  suočavanja  sa  političkim  teretom  devedesetih  nema  baš  kao  što  

ne  postoji  ni  jasno  raščišćavanje  sa  užasima  Drugog  svetskog  rata  koji  još  ovde  žive.  

Ne  zaboravimo:  amnestiju  “nedićevaca”    je  pre  više  od  deset  godina  predlagao  

poslanik  jedne  od  danas  još  uvek  vladajućih  stranaka  i  niko  se  od  njegovih  

“saboraca”  nije  pobunio.  Da  ne  zaboravimo  i    onu  čuvenu  izjavu  da  vaše  srpstvo  

može  doći  u  pitanje  ako  ne  stanete  u  stav  mirno  kad  spomenu  Nedića.    Ipak,  najviše  

se  brinem  za  istorijski  neobaveštene  klince  koji  će  sutra,  zahvaljujući  “istinama”  o  

Nediću  ponavljati  iste  greške  koje  mogu  samo  da  vode  stvaranju  zatvorene,  

mrzilačke,  ksenofobične,  pseudopatrijarhalne  Srbije  koja  je  spremna  i  na  najveća  

nepočinstva  samo  ako  je  to  u  “nacionalnom  interesu”.  A  ako  nekome  nije  jasno:  od  

neprepoznavanja  zla  u  liku  &delu  Nedića  do  ispijanja  piva  na  Terazijama  u  senci  

obešenih  i  nije  tako  daleko.  

(Beton,  2008)  

 

NEBESNI  LJOTIĆEV  TRINIDAD  

 Knjiga  “Nove  srbske  drame”  Isidore  Bjelice  i  Nebojše  Pajkića  pripada  onom  delu  

naše  pozorišne  istorije  koji  se  „nikad  nije  dogodio“  baš  kao  što  u  ovom  narodu  

„nikad  nije  postojao  antisemitizam“,  baš  kao  što  „Srbija  nikad  nije  bila  u  ratu“  ,  baš  

kao  što  „Srbija  nikad  nije  vodila  osvajačke  ratove“,  baš  kao  što  su  srpske  paravojne  

formacije  bile  „viteške“,  baš  kao  što  su  ratni  zločini  počinjeni  u  ime  srpske  strane  

„nepostojeći/preuveličani“.  Tužna  je  činjenica  da  danas  pred  ovom  knjigom  drama,  

u  stavu  mirno,  kao  da  je  u  njih  ušao  duh    onog  politikusa  koji  se  ukipio  pred  

  159  

Nedićem,  stoji  nemali  broj  studenata  FDU.  Jesu  li  svesni  da  na  taj  način,  nehotice,  

odajući  počast  spisateljskom  paru  isto  to  čine  i    Dimitriju  Ljotiću  kao  i  čitavoj  plejadi  

glavoseka  koja  defiluje  kroz  knjigu?  Voleo  bih  da  verujem  nisu.    

           Iako  se  za  neke  situacije  u  životu  može,  ako  ništa  na  nivou  dosetke,  primeniti  

poslovica  „ignorance  is  blisssed“,  nepoznavanje  istorijata  zla  zasigurno  ne  spada  u  

blagoslove.  Posejana  devedesetih  godina,  ova  knjiga  i  dalje  rađa  svoje  plodove  u  

vidu  mladih,  „nacionalno  svesnih“  te  „moralno  viših“  (da  spomenem  jednu  od  

brojnih  naci-­‐floskula)  FDU-­‐predatora  kojima  kljunići  (bilo  kakvi)  bez  ovakvih  

pisanija  ne  bi  iznikli.  Možete  ih  povremeno  videti  po  noćnim  klubovima,  kako,  

ozareni  tamnim  oreolom.  naturaju  svoj  naci-­‐imidž    kao  tobožnju  provokaciju  ili  pozu  

iza  koje  se  krije  ideologija  zla.  Možda  bi  to  radili  i  na  svoju  ruku  ali  bez  Nebojše  

Pajkića  ne  bi  imali  na  koga  da  se  pozovu  kao  velikog  gurua.  Ali  ovako  u  „Novoj  

srb(p?)  skoj  drami“  dobiše  ne  jednog  već  dva  proroka  sa  torbom  punom  

nadrilekarija  umotanih  u  “Manifest  nove  srbske  drame”  čiji  su  postulati  “pravoslavni  

dogmatizam,  estetika  nacionalističkog  patosa,  folklorni  kemp  i  subverzivni  

panestetski  ekshibicionizam”  a  neki  od  atributa  “retrogradni  

avangardizam,hrišćanski  fundamentalizam,  beskompromisni  rojalizam”.  

                                             TROPIKALIZAM  ŠLJIVA-­‐REPUBLIKE  

         Da  bi  shvatili  kontekst  ove  zbirke  drama  valja  nam  se  „bimovati“  u  krvave  

devedesete.  Gore  Hrvatska  i  BiH,  izdanci  našeg  „izabranog  naroda“  s  neimarskim  

pregnućem  podižu  konclogore,    divlja  tirbalni  šovinizam,  sve  kakve-­‐takve  

civilizacijske  vrednosti    bačene  su  u  prašinu  ali  negde  na  brdovitom  Balkanu,u  našoj  

banana-­‐republici  pod  šljivama,  u  gradu  zvanom  Beograd,  postoji  oaza  mira  .  Tu  je  

vreme  stalo  i  o  svim  prethodno  navedenim  gadostima  nema  ni  slova.  Ni  mukajet.  

Doduše,  ponekad,  kad  je  vedar  dan,  čuli  bi  se  topovi  sa  slavonskih  ratišta  ali,  šta  je  to  

dok  Hrvati  ne  mogu  da  dobace?  Na  kraju  krajeva,  ko  može  da  dobaci  do  Trinidada?  A  

i  da  može  progutaće  to  obližnji    pobratimski  Bermudski  trougao    kao  što  je  Pajkićev  

„Trinidad“  levijatanski  smazao  mozgove  tadašnjih  gledalaca.  

         O  čemu  se  zapravo  radi?  Bobi  tj.  Robert  Mitchum  (  tj.  Mark,  Džef,  Džek)  pijucka,  

juri  barske  ženske  i  otkriva  nam  svoje  Native  American  (čitaj:srpske?!)    korene  a  sve  

uz    kalipso-­‐muziku  .  A  zašto?  Zato  što  je  Mitchum,  glumac  i  hedonista,  snimio  

  160  

opskurni  kalipso  album  za  koji  se  n-­‐puta  u  životu  javno  zapitao  šta  mu  je  to  koji    

(SIGNAL)  trebalo.  I,  to  je  otprilike  to.  Sa  dramaturške  strane  nema  svrhe  govoriti  o  

nekoj  konzistentnoj  priči,  radnji,  bilo  čemu.  Može  se  autoru  baš  kao  što  se  moglo  i  

Bobiju  da  snimi  kalipso-­‐album.  Ali,  da  vidiš  vraga    su  dva  binjiša  (broj  kruna  i  

mačeva  po  slobodnom  izboru)    ima  tu  i  nekog  smisla.  Ako  nema  nikakve  veze  sa  

logikom  ili  umetnošću    onda  mora  imati  veze  sa....  politikom?  Touche!  Za  početak,  

eto  ga  za  barom,    autorovim  rečima,  Crnja!  Da  li  je  ovo  kalipso-­‐mjuziklić  ili  rasistički  

minstrel-­‐show  sa  američkog  Juga  iz  vremena    pre  ukidanja  ropstva?    

         Iznenađenja  nam  tek  predstoje:  Bobijeva  devojka  Džejn/Matilda    je  zatrovana  

zapadnom  antisrpskom  propagandom  dok  Bobi  dostojanstveno  (kao  Milošević?)  

brani  srpski  narod  i  drži  joj    komplikovano  geneaološko  predavanje.  Tu  se  naravno  

provlači  i  priča  o  ratu  u  Hrvatskoj  i  BiH  i  očiglednoj  ispravnosti  „naše  stvari“  

elaborirana  od  Maksima,  barmena  srpskog  porekla  .  Parodija  velikosrpske  priče,  o  

zajedničkom  poreklu  Slovena  i  američkih  domorodaca  je  priča  za  sebe.  Naime,  iz  

Sibira  su  krenula  dva  kraka  istog  naroda-­‐jedan  na  Zapad-­‐to  su  današnji  Sloveni  a  

drugi  na  istok  pa  preko  Beringovog  moreuza-­‐današnji  američki  domoroci.  I  jedni  i  

drugi  su,  naravno,  ugroženi,  pred  opasnošću  od  izumiranja  a  sve  zbog  kletih  

belosvetskih  krvnika  koji  nas  zatvaraju  u  rezervate,  što  zbog  Kastera  što  zbog  rata  u  

Jugoslaviji.  Ova  pošalica,  na  prvi  pogled  parodija  onih  kvazi-­‐naučnih    teorija  po  

kojima    su  Srbi  „narod  najstariji“  je  u  stvari  odbrana  „ugroženog  nacionalnog  bića“  i  

podstiče  na  samosažaljivi  smešak  a  ne  na  razgrađivanje  lažnih  istina.  

     Iako  na  prvi  pogled  deluje  kao  potpuna  zbrka  ova  predstava  nam  poručuje  jedno:  

„Ostavite  sve  brige  napolju,  vi  koji  ulazite  u  pozorište.  Svi  ti  pokolji,  to  je  potpuno  

nebitno,  naši  momci  će  održati  lekciju  zlim  Hrvatima  i  Bošnjacima  a  vi  se,  dok  ne  

dođe  do  potpunog  ostvarenja  „konačnog  rešenja“,  zavalite  i  uživajte  u  ovoj  

predstavi.  Ovde  nema  politike  (?!)  zabavna  je  i  totalno  uvrnuta.  Zamišljajmo  da  smo  

na  rajskoj  plaži  i  pijemo  kokosovo  mleko  dok  susedi  ruju  po  kontejnerima  a  naši  

saplemenici  snajpiraju  nesrećnike  u  Sarajevu  zbog  najvećeg  greha-­‐  žedni  su“.  

                 Vo  vremja  ono  kad  se  igrala  ova  predstava  a  iznad  Srbije  je  bilo  lakše  videti  

pterodaktila  nego  JAT-­‐ov  avion  numerica  „Ona  ’oće  mambo“  nam  se  svima  

šimpanzasto  pela  na  glave  u  senci  imaginarnih  palmi  sa  kokosima.  Eh,  da  je  barem  

  161  

jedan  od  tih  trulih  kokosa  pao,  zveknuo  nekog  u  publici  i  probudio  ga/je  iz  tropskih  

sanja.  Ali,  publikum  je  „sklopio  oči  i  mislio  plavo“  da  citiram  još  jednu  ispolitizirano-­‐

eskapističku  predstavicu  iz  „onijeh  vremena“.  

LJOTIĆ  IMMACULATE  

         Ako  vas  je  „Trinidad“    omamio  onako  kako  je  Roberta  Mitchuma  „radila“  „džidža“    

(bio  je  prva  holivudska  zvezda  utamničena  zbog  konzumacije  iste)  sledi  nova  doza  

koja  će  vam  dati  kokainsku  šovinističku  nadmoćnost.    Uz  “Ljotića”  tragediju  u  tri  

čina  iz  pera  Bjelice  i  Pajkića,  posvećenu  “srbskim  dobrovoljcima  poginulim  u  svim  

otadžbinskim  ratovima”  bićete  „stoned  immaculate“  ali  to  nema  nikakve  veze  sa  

Morrisonovom  pesmom.  U  pitanju  je  pravoslavno  pravoverni  ekstremno  desničarski  

propagandni  komplet  (čitaj:  PPEDPK)  koji  na  vrh  čarobne  piramide  harizmarha  

prve  polovine  dvadesetog  veka  smešta  advokata  smederevskog,  vođu  ZBOR-­‐a  

(Združena  Borbena  Organizacija  Rada)  Dimitrija  „Mitu“  Ljotića.  Nije  bitno  što  ova  

drama,  sa  strukturom  koja  pre  odgovara  filmu  nego  pozorištu,  grandomanski  

koncipirana,    zahteva  ekstremno  strpljenje  čitaoca  i    broj  glumaca  dva  „Baljšoj  

teatra“  te  sredstva  od  kojih  bi  se  podigao  jedan  pristojan  Drvengrad,  glavno  je  da  je  

prava  istina,  „ona  koja  je  skrivana  od  nas“,  konačno  izašla  na  videlo.  A  šta  je  „istina“  

u  ovom  komadu?  

           Nije  zgoreg  podsetiti  se  par  istorijskih  činjenica-­‐Dimitrije  Ljotić  je  onaj  isti  čovek  

koji  je  bio  vođa  i  ideolog  ekstremnog  krila  srpskih  kolaboracionista.  Može  se  

slobodno  reći  da  su  „ljotićevci“    bili  „crna  avangarda“  ratne  Srbije.  Ako  vam  to  nije    

dovoljno  onda  spomenimo  i  ovo-­‐  Ljotić  je  bio  vođa  klero-­‐fašistoidne  paravojne  

organizacije  koja  je,  rame  uz  rame  sa  okupacionim  trupama,  učestvovala  u  progonu  

Jevreja,  Roma  i  antifašista.  Ljotić  je,  kao  radikal,    uspeo  da  se,  nakon  službe  u  

srpskim  trupama  u  Prvom  svetskom  ratu,  uspne  do  mesta  ministra  pravde  kralja  

Aleksandra.  Sanjao  je  o  tome  da  postane  nacionalni  vođa  kao  jedan  od  desničarskih  

harizmarha  koji  su,  po  uzoru  na  Hitlera  i  Musolinija,  drmali  Evropom.  Njegove  

pristalice,  malobrojne  i  agresivne,  terorisale  su  političke  neistomišljenike.  Uprkos    

neuspesima  na  parlamentarnim  izborima  u  Kraljevini  Jugoslaviji  (imao  je  u  Srbiji,  

procentualno  gledano,  manje  glasova  nego  Partija  jogi  letača  danas)  verovao  je  da  je  

vreme  u  kojem  će  njegova  neugledna  ličnost  dobiti  na  značaju  pred  njim.  Nije  dugo  

  162  

čekao-­‐  s  okupacijom  Jugoslavije  aprila  1941.godine  i  docnijim  formiranjem  Nedićeve  

kolaborantske  vlade,  Ljotić  je  dočekao  svojih  pet  minuta.  Bio  je  pouzdani  Nedićev  

saveznik  mada  nikad  nije  bio  u  njegovoj  vladi.  Ljotićevo  vreme  je,  pod  

nerasvetljenim    okolnostima,  isteklo  u  Sloveniji  1945.  godine.  Dva  puta  se  njegovo  

ime  povampirilo:  jednom  u  Pajkićevoj  drami  i  drugi  put  pre  šest  godina  sa  

incijativom  lokalnih  desničara  da  se  po  njemu  nazove  deo  trga  u  Smederevu.  

             Za  tzv.  „umerene  nacionaliste“  sam  početak  komada  predstavlja  svojevrstan  šok-­‐

u  predugačkom  monologu    vladika  Nikolaj  Velimirović,  svojevremeno  predlagan  za  

novog  ideologa  naše  vojske  (u  nedostatku  marksizma,  šta  li?)  ovde  drži  posmrtno  

slovo  Ljotiću,  uzdižući  ga  do  neba  i  tražeći  od  Boga  da  ne  uzima  više  jer  je,  uzevši  

Ljotića,  „uzeo  previše“.  A  onda  se  nižu  slike  (flešbek,  fleš  forvard,flešbek,  fleš  forvard  

ad  nauseam),  sve  luđa  od  luđe-­‐Ljotić  u  prepirci  sa  Tolstojem,  Ljotić  kao  hrišćanski  

pravednik,  Ljotić  kao  požrtvovani  član  medicinskog  osoblja,  Ljotić  kao  odvažni  oficir  

u  Prvom  svetskom  ratu,  Ljotić  kao  harizmarh  kojem  zavidi  Hitler  i  za  kojim  uzdiše  

Leni  Fon  (?!)  Rifenštal,  Ljotić  čiju  slavu  želi  premijer  Stojadinović,  Ljotić  kao  mistik,  

maštarsko  dete,  vizionar,  Ljotić    kao  metafizički  batinaš,  Ljotić  kao  smerni  hrišćanin  

koji  utamničenim  komunistima  donosi  hleb  i  orahe.  Sve  u  vezi  s  njim  je  sveto.  Nasilje  

koje    čini  se,  kao  i    brutalnost  scena  u  kojima  „plavokosi  zboraši“    prebijaju  

komuniste  (u  tekstu  ružne,  prljave,  poluživotinjske  rudare)  podiže  na  nivo  naci-­‐

fetiša.  Unisonost  ZBOR-­‐a,  njegova  silina,  Ljotić  kao  slika  i  prilika  Gospoda  na  zemlji  i  

njegovi  jurišnici  kao  anđeoska  vojska  u  stalnoj  borbi  sa  „Crvenim  Sotonom“  

predstavljaju  u  ovom  delu  sirotinjski  „Trijumf  volje“  sa  sve  lutkama.    Zanimljivo  je  

spomenuti  i  druge  predstavnike  ultradesničarske  Internacionale  koji  ovde  defiluju-­‐

Kodreanua,  vođu  rumunske  „Gvozdene  straže“  poznate  po  zloglasnim  „eskadronima  

smrti“  i  Jukija  Mišimu,  japanskog  pesnika  i  desničarskog  pučistu.  Šta  je    ovim  

zapravo  postignuto?          

       Ultimativno  zlo  poseduje  jedinstvenu  nit    koja  ima  vešto  iskonstruisan  privid-­‐  mi  

jesmo  desničari  ali  nismo  najgori.  Autor  tako  pravi  distinkciju  između  Ljotića,  

Kodreanua  i  Mišime  s  jedne  i  Musolinija  i  Hitlera  s  druge  strane.  Razlika  je,  navodno,  

jasna-­‐  Musolini  slepo  veruje  u  svemoćni  državni  mehanizam  a  Hitler  u  paganske  

starogermanske  mitove.  Kodreanu  i  Ljotić  su  posvećeni  hrišćani,  pravoslavci  i  

  163  

poseduju  vertikalu-­‐Bog  na  nebu,  vladar  na  zemlji  i  veruju  u  mističnu  misiju  svojih  

naroda  te  nemaju  ništa  sa    Hitlerovom  rasnom  politikom  kao  što  ni  Mišimin  

operetski  pokušaj  puča  nema  veze  sa  pokoljima  Kineza  za  vreme  Drugog  svetskog  

rata.  Povratak  starih  običaja  i  načina  života,  to  je  sve  čemu  ovi  na  silu  skrpljeni  

desničari  navodno  teže.    A  ipak,  kako  objasniti  to  što  su  „ljotićevci“  radili    isto  što  i  

nacističke  trupe?  Kako  objasniti  to  da  su  bili  najomraženija  od  svih  vojski  i  

paravojski  koje  su  krstarile  Srbijom?  Kao  objasniti  Hrista  sa  kamom  u  zubima  u  

kojeg  su,  očigledno,  verovali  pripadnici  ZBOR-­‐a?  Objašnjenja  nema  ali,  zašto  ne  

oprostiti  Ljotiću?  Pobogu,  on  je  bio  antikomunista  i  pravi  Srbin.  I  tu  dolazimo  do  

logičnog  zaključka-­‐revizija  istorije  je  ono  što  opseda  autora.  Proglašavanje  svih  

dosadašnjih  krivaca  za  svece  i  obrnuto.  Štaviše,  da  bi  se  Ljotiću  dao  kakav-­‐takav  

legitimitet  on  se  u  komadu  udružuje  sa  Dražom  Mihailovićem  što  nije  slučajno  s  

obzirom  da  je  „Čičina“  „rehabilitacija“  počela  prva.  Tako  su,  bar  na  papiru,  konačno  

pomirena  trojica  antikomunista-­‐Mihajlović,  Ljotić  i  Nedić  što,  simbolično,  

predstavlja  poziv  na  povezivanje  svih  kojima  je  Srbija  na  srcu  (čitaj:  duši)  a  

nacionalno  slepilo  glavna  vrlina.  

     Nastala  u  Miloševićevoj  Srbiji  ova  crna  misa  Ljotiću  mogla  je  u  vladajućem  

establišmentu  da  naiđe  samo  na  odobravanje.  Onaj  koji  poziva  na  isprostituisanu  

sabornost  naroda,  isilovano  zajedništvo,  uniformnost,  antidemokratičnost,  

srednjovekovlje,  klerikalizam,  magloviti  panslavizam,  ksenofobiju,  antizapadnjaštvo  

i  harizmarhiju  izdvojenog  pojedinca    mogao  je  da  računa  na  podršku  koja  se  kretala  

od  Miloševića  preko  pivom  zadojenih  obrijanih  glava,  paravojnih  formacija,  kvazi-­‐

akademika  do  mlađahnih  salonskih  desničara.  Gde  se  sve  ta  mračna  sila  

materijalizovala  mogli  smo  da  vidimo  na  čitavom  nizu  susednih  zemalja    koje  su  

postajale    strelišta  naših  „patriota“  da  bi  na  kraju,1999.godine,  konačno  dobili  šansu  

da  se  oprobaju  i  na  domaćem  terenu.  

                             NEBESKI  OVERDOSE  ILI  SERBS,  SKY  IS  THE  LIMIT!  

             Ako  mislite  da  ne  možete  otići  dalje  od  mrzilačke  nirvane  „Ljotića“  onda  se  

varate.  Još  se  niste  prestavili  mada  prestravili  sigurno  jeste.  Na  redu  je  “Saga  o  

UNPROFOR-­‐u”  Isidore  Bjelice,  melodramatična  priča  o  dva  brata  do  dva  pobratima  

unproforska,  Žanu  i  Filipu,  Francuzima  dalekog  srpskog  tj.  afričkog  porekla.  Iako  

  164  

smešten  u  vreme  skorašnjeg  rata  u  Bosni,  komad  Isidore  Bjelice  nas,  na  neki  način,  

vraća  u  prastara  vremena  kad  su  lesovima  slovenskim  vile  hodile.  Jedna  od  njih,  

Nebesna  (?!)  prevodilac  unproforski,    devojka  Stevana,  vođe  četnika,  oživljava  Žana,  

smrtno  ranjenog  unproforca  i,  gle  čuda,  zaljubljuje  se  u  njega.  Ali,  Žan  nije  dovoljno  

Srbin  (kleti  većinski  procenat  francuske  krvi)  te  njegovom  greškom  (izlanu  se  

pobratimu  svom)  strada  dve  stotine  srpskih  civila.  Filip  (glavni  negativac  je,  nimalo  

slučajno,    afričkog  porekla)  životom  plaća  svoju  izdaju  ali,  u  isto  vreme,    od  njegove  

ruke  gine  Nebesna.  Žan  se  vraća  svojim  korenima  i  postaje  četnik.      

       Stabilnije  dramske  strukture  od  prethodnih  komada,  pseudomelodramatska,    

prošarana  muzičkim  numerama  (najkarikaturalnija  mi  je  ona  u  kojoj  srpski  četnici  

pevaju:  „Šubidua!“  u  maniru  doo-­‐wop  banda,  believe  it  or  not!)  ova  drama  je  na  ivici  

samoparodiranja.  Zapravo,  a  mislim  to  i  o  prethodno  navedenim  komadima,  kad  bi  

ubacili  nekoliko  indikativnih  replika    ili  neki  kritički  uvod  umesto  Manifesta,  dobili  

bi  antišovinistička  dela  koja  predstavljaju  žestoku  mada  trapavo  i  spisateljski  

neutemeljeno,  izrečenu    kritiku  svih  užasa  iz  kužine  Miloševića  i  inih.  Autori  su  

svesni  toga  i  namerno  idu  po  ivici  da  bi  mogli,  u  zavisnosti  od  trenutne  političke  

situacije,  da  kažu:  „Da,  upravo  sam  to  hteo/la  da  kažem!“  što  podseća  na  spiku  

jednog  od  prvih  beogradskih  pankera  koji  je  godinama  nastupao  na  mitinzima  

„crveno-­‐crne  koalicije“  da  bi  posle  izjavio  kako  je  to  radio  da  bi  „uništio  sistem  

iznutra“.    

           Sa  hedonističkog  i  pseudohrišćanskog  u  prethodne  dve  drame  fokus  ovaj  put  

prelazi  na  pagansko.  Nebeska  je  simbol  života,  prirodnih  sila,  ljubavi  i,  što  je  

najvažnije-­‐SRPSTVA,  onog  izvornog,  iz  vremena  kad  su  naši  praoci  zalutali  u  

balkanskim  gudurama.  Kao  simbol  iskrivljene  vizije  „rasnog“  slovenstva  (plavokosa,  

visoka,  drusna  nasuprot  većinski  tamnokosoj  populaciji)  i  drevnog  Nebesna  svojim  

imenom  predstavlja  ništa  manje  no  „treće  ime  Srbije“  (  nije  Milorad  Pavić),  

istovremeno  (Frojde,  vrati  se,  sve  ti  je  oprošteno!)  ljubavnicu  i  majku  (doji  Žana  

svojim  mlekom),  nadahnuće,  ideju  vodilju,  sveticu,  ženski  princip,  matrijarhat  naš  

drevni,    Majku  Zemlju  i  šta  već  ne.    Nadmoćna  nad  svim  muškarcima  (a  pogotovo  

zapadnjačkim  papučićima,  banalnim  hedonistima  i  fetišistima),  Nebesna  predstavlja  

„emancipovanu“  Srpkinju  koja  gorljivo  brani  svoju  krv  i  tlo.  

  165  

             No,  pravo  lice  Nebesne  nije  ni  izbliza  tako  zavodljivo-­‐to  je  nakaradna  „Nebeska  

Srbija“  sa  svojim  „izabranim  narodom“  koja  je  ,  kao  svaka  krmača,  uživala  daveći  

svoju  decu  a  tuđu  „volela“  još  više  od  svoje.  Nema  ničeg  lirskog  ili  romantičnog  u  

šumetini  punoj  paramilitaraca  (koji  nisu  koljači  već  „silni  oklopnici  bez  mane  i  

straha“  za  razliku  od  „onih  drugih“)  niti  u  zastrašujućem  jurišu  koji  Žan  vodi  „za  

Nebesnu“.  Bez  zaklanjanja  iza  kafanske  šege,  propovedničkog  tona  ili  silikona  

Samante  Foks  (fetiš  američkog  oficira-­‐još  jedan  u  nizu  bespotrebnih  dramaturških    

„rukavaca“  )  ovaj  juriš  ogoljeno  prikazuje  onu  istu  zver  koja  se  nevešto  skrivala  

između    redova.  Ta  napast  kidiše  na  sve  drugačije,  na  sve  ne-­‐belo,  ne-­‐srpsko,  ne-­‐

pravoslavno  i  ne  haje  da  li  su  oni  koji  će  od  njene  šape  stradati  Srbi,  Hrvati,  Bošnjaci  

ili  bilo  ko  drugi.    

NEGDJE  IZNAD    PLANETA  I  IZVAN  SEBE  

           Najlakše  bi,  nakon  čitanja  ovih  „ostvarenja“  bilo  reći:  „Pa,  da,  tako  je  propao  

rokenrol.  Provokacija  koja  je  otišla  predaleko.To  je  poza.  Ko  još  doživljava  takve  

stvari  ozbiljno?“  No,  problem  je  sledeći:  mi  sve  posmatramo  iz  današnje  perspektive,    

iz  benignih  prozivanja  na  FDU:  „Ko  (ni)je  „pajkićevac“?“  ili  razgovora  dokonih  

domaćica  o  najnovijem  delu  Isidore  Bjelice.  Na  taj  način  okrećemo  priču  na  

malograđansko  prepucavanje  i  ove  nakaradne  tvorevine  vešto  maskiramo  

mutljagom  beogradske  čaršije.  Druga  glupost  koja  bi  se  mogla  omaći  bilo  bi  

nerazumno  potcenjivanje  i  nipodaštavanje      obrazovanja  autora  ove  knjige,njihove  

verziranosti  i  prečnika  kruga  istomišljenika.  Namena  ovih  drama  nije  bila  toliko  da  

budu  igrane  koliko  da  budu  pročitane,  a  naročito    Manifest,    pravo  „vjeruju“  

desničarskih  umetnika  koji  se  nalazi  na  početku  knjige.  Trebalo  je  poručiti  da  

postoje  urbani  ekstremni  desničari  među  umetnicima  koji  čvrsto  stoje  iza  ideje  

„Velike  Srbije“.  

         Prava  je,  dakle,    istina  da  su  devedesetih,  Pajkić  i  Bjelica  bili  zastupljeniji  u  

medijima  i  sa  mnogo  većim  uticajem  na  studente    FDU  nego  danas  te  da  je  njihov  

ekstremno  desničarski  stav  sa  aurom    „avangardnosti“  i    postmoderne  (famozni  

„Polit-­‐Art“  )  davao  vetar  u  mlohava  miloševićevska    jedra    koja  nisu  imala  dovoljno  

intelektualnih  i  „drugačijih“    pari  pluća  da  bi  kužna  barka  jedrila  kroz  sve  „nevjere“  

srpske  kulture.  Podrška  onih  koji  su  imali  određeni  urbani  renome  bila  je  itekako  

  166  

dobrodošla.  Danas  ovaj  „dvojac  bez  kormilara“    duva  u  druga  jedra  koja  nisu  ništa  

manje  crna  a  možda  će  se  okrenuti  i  u  pravcu  podrške  nekoj  od  brojnih  

demokratskih  partija,  ko  će  ga  znati?  Ono  što  je  sigurno  je  da    je  jedina  uteha  u  

javnoj  sudbini  drama  iz  ove  knjige.  Jer,  ako  su  nacistički  propagandni  filmovi  

Rifenštalove  bili  „remek-­‐delo  stvoreno  od  đavola  lično“  onda  su  pisanija  tandema  

Pajkić/Bjelica  dela  pripravnika  za  mesto  šegrta  Belzebubovih  šegrta  ali  je  ova  knjiga  

za  jednu  malu  zemlju  i  kulturu    kao  što  je  naša  daleko  od  zanemarljive  nepogode.      

 

(Beton,  2008)  

SERVIRANI  SNOVI  

 

Autor:  Tena  Štivičić  Naslov:  Dvije  i  druge  Izdavač:  Profil,  2008  

 

                     Zanimljivo  je  to  sa  knjigama  drama  na  „Zapadnom  Balkanu“  koji  još  popularno  

nazivamo  „ovim  prostorima“:  retko  se  štampaju  a  i  kad  izađu  to  već  znači  nešto  tj.  da  

je  iza  autorke/  autora  propisna  „kilometraža“    izvođenja  u  Hrvatskoj,  BiH,  Sloveniji,  

Švajcarskoj,  Nemačkoj,  Srbiji  te  da  je  ovo  način  da  se,  na  najbolji  mogući  način,  

zaokruži  jedan  period  u  stvaranju.  Tužno  je    što  pozorišta  iz  „regiona“  ne  neguju  

hvale  vrednu  izdavačku  tradiciju  Velike  Britanije  tj.  štampanje  izvedenih  komada  u  

toku  aktuelne  sezone.  Drame  u  formi  knjige  su,  dakle,  svojevrstan  fenomen  a  tako  je  

doživljeno  i  pisanje  Tene  Štivičić  od  nemalog  broja  pozorištnika.  

             U  kojoj  šumi  Striborovoj  čuči    ovaj  „fenomen“  ?  Da  razjasnimo:    pristup  Teni    

Štivičić  i  njenim  vršnjakinjama  je,  a  o  tome  ću  pasus  docnije,    na  praktičnom  primeru  

tri  drame  („Nemreš  pobjeć  od  nedjelje“,    „Dvije“,  „  Fragile!“)  u  ovom  hvale  vrednom  

izdanju  je  potpuno  pogrešan.  Larma  se  tako  o  nekom  tobožnom  „oslobađanju“  naših  

balkanskih  pozorišta  jer,  eto,  ima  više  spisateljica  no  ikad  ranije.    To  je,  sad  aktuelno  

„žensko  pismo“,  baca  se  sve  to  pisanije  na  kantar  pa  se  onako,  kao  na  pijaci,  od  oka  

meri:  „  Vuče    li  po  težini  više  Na  Rezu  ili  na  Srbljanovićku  ili  na  Markovićku?  „  Da  

pojasnimo  još  jednom:  balkanski  teatri  su  i  dalje  u  krizi  u  kakvoj  su  bili  i  pre,  ako  ne  i  

goroj,  a  verglanje  o  „ženskom  pismu“  doživljavam  kao  glumatanje  političke  

korektnosti  iza  kojeg  se  krije  seksizam  i  razvrstavanje  pisaca  po  novim  taborima,  

  167  

kao  da  nam  ovi  nacionalni  nisu  već  preko  glave.  Nove,  mlade  autore,  a  u  njih  

ubrajam  i  Tenu  Štivičić,  odlikuje  pre  svega  drugačiji  pristup,  drugačija  tematika,  

vizura  pa  i  struktura  teksta  i  oni,  kao  takvi,  nisu  novost  za  „ostatak  sveta“  ali  za  „ove  

prostore  jesu“.  

           Da  bi  shvatili  bolje  poentu  sagledajmo  trenutak  u  kojem  je  nastala  „Nemreš  

pobjeć  od  nedjelje“  ,  „monodrame  za  dva  lika“  kako  kaže  autorka.  Te  1999.  godine,  

bolesne  od  straha  od  „milenijumske  bube“,    je  Sarah  Kane  digla  ruku  na  sebe  i  tako  

je,  na  neki  način,  okončan  period  najvećeg  intenziteta  tzv.  „dramturgije  krvi  i  

sperme“  a  lokalne  nacionalne  politike  i  njihovi  kvazi-­‐bardovi  su  bili  ogoljeni  u  svojoj  

jalovosti  i  tuposti.  I,  šta  da  se  radi?  Treba  ponovo  sagledati  čoveka,  nakon  potpune  

dekonstrukcije,  vratiti  se  bazičnom-­‐  ljubavi,  ljudskosti  ili  bar  pokušati  da  sagledamo  

gde  smo  to  izgubili  vek  baš  kao  što  su,  početkom  prošlog  veka,  umetnici  pokušavali  

da  nađu  težište  posle  Prvog  svetskog  veka.  I  tu  su  Ona  i  On,  smešteni  u  

„monodramu“,  pokušavaju  da  nađu  ona  šav  koji  su  bogovi  prekinuli  ako  je  verovati  

Platonovoj  „Gozbi“.              

     Da  se  razumemo:  nije  to  neki  „novi  romantizam“  autorke  ili  „umekšani  brutalizam“  

već,  jednostavno,  surovi  intimizam  sa  dramaturgijom  koja  je,  po  svojoj  brzoj  

promeni  slika,  srodna  televizijskoj  drami    i  filmu  što  odgovara  percepciji  

savremenog  gledaoca.  Scene  kao  strogo  odvojene  ne  postoje,  ionako  se  svet  sveo  na  

jednu  tačku  u  kojoj  se  sve  sažima.  Jezik  jeste  urban  i  realističan  ali  je  baratanje  

vremenom  u  ovom  a  i  u  drugim  komadima  kao  i  rasporedom  „materijala“  na  prvi  

pogled  proizvoljno.  U  ovakvom  „triku“  se  zapravo  ne  krije  ništa  drugo  do  ležernost  

pripovedanja-­‐  autorka  nas  prvo  uvlači  u  radnju  a  tek  naknadno  servira  deo  po  deo  

životnih  priča  glavnih  aktera.    

Ona  i  On  (nimalo  slučajno  bez  imena)  su  daleko  od  savršenih,  „čmrlje“,  puše,  piju,  

konzumiraju  drogu,  zure  u  televizor,  žive  za  nedelje  koje  ništa  ne  donose.  

Anesteziraju  se  jer  život  previše  boli.    Čak  i  džoging  i  tzv.  „healthy  living“  proizvode    

droge  poznate  kao  endorfin,  serotonin  i  adrenalin.  Živite  zdravo  i  osećaćete  se  kao  

da  ste  sveži,  zaljubljeni  i  puni  energije.  Da  li?  Zanimljivo  je  da  tekst  vrca  lucidnim  

komentarima  o  organima,  fizičkoj  građi,    metabolizmu,  jelu  (  mnooogo!)  kao  da  smo,  

živeli  zdravo  ili  ne,  svedeni  na  fiziološko.    

  168  

 Nije  to  ni  „ludilo  u  dvoje“  niti  su  „ludi  od  ljubavi“  a  razgovori  Nje  i  Njega  često  

skliznu  u  monologe  što  samo  sugeriše  usamljenost  aktera,  njihovu  upućenost  na  

sebe  i  pre  svega  sebe,  sveprisutan  osećaj  da  su  im  životi  ostali  prazni.  Nije  to  samo  

priča  o  čoveku  kao  o  večito  nezadovoljnom  biću  već  o  diktatu  koji  prima  na  mnogo  

suptilniji  način.  Neko  je  njima  i  nama  prodao  individualizam,  samostalnost,  

odrastanje,  zrelost  i  mi  smo  platili  skupo  ne  znajući  da  je  od  te  roba  ostala  samo  

etiketa.  Na  kraju  komada  ostaje  nada  da  će  bar  etiketa  biti  skinuta.  

           U  „Dvije“,  in  questo  modo  ali  sa  drugom  pričom,  opet  posmatramo  famoznog  

Androgina.  Ovaj  put  su  njegove  dve  polovine  Anja  i  Lena,  dvadesetogodišnjakinje  

koje,  na  prvi  pogled,    predstavljaju  dva  principa-­‐  duhovni  i  fizički,  etički  i  

materijalistički.  Ali,  ako  zagrebemo  videćemo  da  je  ispod  površine  sasvim  drugačija  

slika:  Anja  je  (mada  u  neznanju)  ušla  u  vezu    sa  oženjenim  muškarcem,    piscem  

Emilom,  Leninim  ocem.  Iako  na  prvi  pogled  podseća  na  manipulativnu  ljubavnicu  

kriminalca,  Lena  poseduje  senzibilitet  koji  se  podudara  sa  Aninim  ali  i  osećaj  koji  

obuzima  bezmalo  sve  junake  drama  Štivičićeve-­‐    izgubljeni  su.  „Iskusniji“  kao  što  je  

Emil  vide  svoj  izlaz  u  sitnim  intelektualnim  provokacijamakoje  ne  služe  samo  

hranjenju  slike  o  sebi  kao  o  VIP  a  završavaju  život  banalnom  smrću.  Traženje  smisla  

je  jednako  jalovo  kao  i  pisanje  „pornografskog  romana“    na  koje  se  Anja  i  Lena  večito  

spremaju.  Sama  odluka  na  kraju  drame  da  napišu  roman  ne  može,  sama  po  sebi,  

predstavljati  neku  prekretnicu  u  njihovim  životima  pa  sve  i  da  krenu  stazama  koje  

su  već  prokrčile  Nives  Celzijus  ili  Anabela  Basalo.  Bila  tabloidna  ili  ne,  budućnost  

koja  ih  čeka  biće  zajednička  te  se,  uslovno  govoreći,  i  ovaj  kraj  može  uračunati  u  

happyend.  

     Ono  što  na  „ovim  prostorima“  predstavlja  poseban  izuzetak  u  pozorištu  je  priča  o  

istopolnoj  ljubavi.  Najjednostavnije  bi  bilo  objasniti  vezu  Anje  i  Lene  kao  posledicu  

razočaranosti  u  muškarce  i  kao  emotivna  bića  i  kao  ljubavnike.  Posebno  je  

intrigantno  da  između    Anje  i  Lene  postoji  bizarna  iskrenost  koja  se  pokazuje  u  

Anjinim  opisima  Emilovih  ljubavnih  navika  i  Leninim  komentarisanjem  istih  što  

podseća  na  roman  „  The  Prime  of  Miss  Jean  Brodie“  Britanke  Muriel  Spark  u  kojem  

nastavnica  navodi  svoju  omiljenu  učenicu,  o  kojoj  potajno  sanja,    da  postane  

ljubavnica  njoj  dragog  kolege.  Na  taj  način  će  posredno  „osetiti  zabranjeno  voće“  ali  

  169  

će  to  istovremeno  predstavljati  i  lezbijsko  uživanje  Dakle,  intimni  trenuci  Anje  i  

Lene,  uprkos  očiglednoj  ljubavi,  imaju  za  Lenu  i  incestuozne  elemente.  

         U  „Dvije“  je  očito  autorkino  razvijanje  sve  složenijih  dramskih  struktura.  Tako  se  

povećava  broj  aktera,  slike  ili  pojave  su  sve  kraće  a  sve  je  češće  preplitanje  replika  i  

dovitljivo  korišćenje  dijaloga  koji  su  zapravo  udvojeni    pa  je  tako,  recimo,    jedan  isti  

odgovor,  upućen  gledalištu  i  dvoma  aktera  koji  su  na  sceni,  svakom  u  svom  vremenu  

i  prostoru,  jednako  validan.  Ako  bi  to  s  nečim  poredili  onda  bi  to  bilo  korišćenje  split  

screena  na  filmu  što  na  momente  podseća  na  „Timecode“  Mikea  Figgisa.  

                                     U  trećoj  drami  „Fragile!“  (Lomljivo!)  autorka  se  bavi  istočnoevropskim  

emigrantskim  svetom,  zalutalim  u  noćne  klubove  Londona  21.  veka.  Zapravo,  u  

samom  komadu  su  svi  stranci  (Gayle,  Novozelanđanka,  ponajmanje)  i  ono  što  se  i  

ovde  izdvaja  kao  svojevrsna  „zakonitost“  je  da  je  i  ovde  reč  o  nezadovoljnim,  

ranjenim  ljudima.  Konvencionalnije  organizovan,  sa  najviše  likova,  podeljen  na  

scene,  „Fragile!“  je  obračun  sa  „serviranim  snovima“.  Ljudima  u  Londonu,  da  

parafraziram,  treba  dati  tri  godine  da  probaju  da  se  ostvare  a  ako  ne  uspeju,  neka  

nastave  dalje  s  nečim  drugim.  Ali,  te  tri  godine  ne  dolaze  i  mnogi  se  kotiraju  „-­‐21  na  

svojoj  lestvici  vrednosti“.  

             Ako  bi  se  najsažetije  opisala  radnja  „Fragile!“  sve  bi  stalo  u  jednu  reč:  implozija.  

Dakle,  ako  se  izuzmu  varnice  na  liniji  emotivnog  trougla  Erik  (Norvežanin,  ratni  

reporter  iz  Bosne  i  kokainoman)-­‐Mila  (hrvatska  pevačica  i  glumica  )-­‐Marko  (sin  

zloglasnog  srbijanskog  političara,  standup  komičar)  ,  većeg  dramskog  sukoba,  kao  i  

kod  Čehova,  čini  se,  kao  i  da  nema.  Uz  par  psovki  i  sitnih  podmetanja  svi  junaci  (ne  

može  se  naći  neki  „potpuni  negativac“  )  nalaze  način  da  se,  na  nekom  nivou,  povežu  

s  drugima  i  kako-­‐tako  komuniciraju  ali  problem  ostaje  u  njima-­‐  u  tome  da  li  mogu  da  

prestanu  sa  prostitucijom,  audicijama,  seks  trafikingom.  Ovo  je,  stoga,  možda  i  

najgorči  komad  Tene  Štivičić  jer  je  prikazana  galerija  ljudi  koji,  čak  i  kad  čine  zlo,  

čine  ga  pre  svegta  sebi  a  onda  i  drugima  a  njihove  postupke  određuje  sila  prilika  a  

ne  neki  izbor  a  i  kad  dođu  do  nekog  novca,  kao  Michi,  vlasnik  noćnog  kluba,  oni  

postupaju  po  automatizmu  surovog  zakona  opstanka.  

       Suma  sumarum:  drame  Tene  Štivičić  predstavljaju  urbano,  lično,  televizično  

pozorište  koje  želi  da  nas  podseti  na  nas  same  pitajući:  „Setite  li  se  vi  nekada  sebe  i  

  170  

drugih?“  Sad,  na  početku  novog  veka,  to  nam  je  pitanje  potrebnije  no  ikad.  

Pametnome  dosta.      

(Booksa,  2010)  

 

RUŽENJE STRANACA

Selenićeva etno-karakterologija

Selenićev komad kao svoju osnovnu temu ima srpsku neslogu prikazanu kroz dva

paralelna toka: u jednom je opisan niz događaja koji su „naveli“ Miloša Obrenovića da

naredi ubistvo Karađorđa 1817. godine, a u drugom tamnovanje šarolike gomilice

političkih zarobljenika (uglavnom četnika) u jednoj od brojnih kaznionica 1945/6.

godine. Konfuziju podela s vremena na vreme komentariše major Aterton, istorijska

ličnost, britanski obaveštajni oficir koji je 1942. godine ubijen u misiji čiji je cilj bio da

otkrije „pravo stanje stvari“ na terenu. Zanimljivo je da još ne postoje konkretni dokazi

ko je ubio Atertona, mada su počinioci verovatno bili četnici ili Nemci.

Izvođenje Ruženja naroda na Sterijinom pozorju u vreme famoznog „događanja naroda“

1988. godine nije bilo nimalo slučajno. S jedne strane, tekst je doživljavan kao „rušenje

tabua“ o partizanskoj nepogrešivosti, o nekim akterima koji su bili deo partizanskog

pokreta, kako onim utamničenim tako i „oficijalnim“, nisu strani silovanje, alkoholizam,

nedisciplina, korupcija, pljačka, ubistva. Četnici su, pak, ako se izuzme vojvoda Jezdimir

Kuštrimović (baziran na Nikoli Kalabiću), prikazani humanije. Oni imaju svoje sitne

mane i slabosti, ali i nešto vrlina koje isplivaju na površinu, doduše retko. Pod najvećom

sumnjom je onaj ko nije „nit’ tamo nit’ ovamo“, Slavoljub Medaković, predratni

„champagne socialist“, lider socijalističko- seljačke stranke (baziran na Dragoljubu

Jovanoviću), član Titove vlade, zatvoren kao „nenarodni element“.

O „večitoj dilemi“ kom se carstvu privoleti: da li „sačuvati“ narod po cenu kolaboracije

(Miloš Obrenović, četnički pokret) ili se beskompromisno boriti (Karađorđe, partizani)

pisao je Selenić i docnije, u komadu Knez Pavle gde je pragmatičnom, sofisticiranom

knezu suprotstavljen fanatični anglofilski dvojac, pučistički generali Simović i Mirković.

IRuženje naroda i Knez Pavle postavljaju jedno isto pitanje: „Da li smo mogli da

  171  

zaobiđemo velika krvoprolića vukući možda nepopularne i moralno problematične ali

„razumne“ poteze?“ Nameće se zaključak da su u istorijskom bilansu obe strane bile

jednako brutalne, ali da je jedna „koštala“ manje (obrenovićevska, četnička) u odnosu na

drugu. U ovim istorijskim previranjima posebno je zanimljiv status stranaca u

Selenićevoj drami.

SLOVENCI

Jedina (ali vredna) dramatis persona slovenačkog porekla u ovom komadu je Boštjan,

dvadesetpetogodišnjak, partizanski komandant zatvora za političke protivnike smeštenog

u oslobođenoj Srbiji 1945/6. godine. Na Boštjanu je sve vreme „besprekorna partizanska

uniforma“, što potvrđuje pozitivan stereotip Srba o Slovencima kao o urednim, vrednim

ljudima. Boštjana nacionalna pripadnost ne određuje na prvi pogled, ne toliko kao

stereotipni karakter, ako se izuzmu navedeni metodičnost i urednost, koliko činjenica da

je kao Slovenac kod robijaša omraženiji od ostalih partizana (Kuštrimović ga naziva:

„govno kranjsko“). Boštjan vlada onako kako to čini Miloš Obrenović, koji 1817. godine

žrtvuje glavu kuma Karađorđa da bi očuvao svoju vlast i Srbiju poštedeo daljih ljudskih

žrtava.

Boštjan je mlad i samim tim mora dodatno da se dokaže pred nadređenima. Njegova

strogost je određena i njegovom pozicijom s obzirom da je njegov nadređeni Uča,

Užičanin sklon da često obilazi kaznionicu. Koliko i partijskim ciljevima, Uča je jednako

privržen pijanstvu i ekscesima, pa tako upada u ćeliju i oružjem tera zatvorenike da

recituju „Početak bune na dahije“. U odnosima sa zatvorenicima Boštjan neguje neku

bizarnu kombinaciju neposrednog, skoro drugarskog odnosa i strogosti. Ne okleva da

upotrebi doušnike i kažnjava na osnovu dojava. Dobro poznaje karaktere, pa tako Stevana

Stankovića, četničkog političara, kupuje cigaretama a Kuštrimovića, stalnog doušnika,

drži u strahu da mu neće ispuniti obećanje i ostaviti ga u životu. Vladajući

makijavelističkim metodama, Boštjan dobija „kompliment“ od Uče: „Jesi đubre!“.

Upravo u toj „pohvali“ stoji razlika između Uče i Boštjana, razlika u prirodi njihovih

brutalnosti. Uča je verovatno prvoborac, sa traumama iz rata i on u epskoj pesmi vidi

svoju suštinu, ustaničku, borbenu, protiv okupatorskog nasilja, iskrenost i drskost

nasuprot Boštjanovoj potuljenosti i proračunatosti. U ovoj pesmi Uča nalazi i objašnjenje

za svoje kabadahijsko ponašanje kakvo je Čapajeva, nekadašnjeg partizana, dovelo u tu

  172  

istu kaznionicu. Boštjana je Selenić prikazao kao pragmatičnog predstavnika prve

generacije političara Titove Jugoslavije, što zanimljivo korespondira sa vremenom

pisanja i izvođenja Selenićeve drame, vremenom Miloševićevog uspona na vlast kad su

težnje slovenačkog rukovodstva za nezavisnošću njihove republike dobijale na zamahu.

Kao dramski junak, Boštjan nije prikazan sa rafiniranim psihološkim nijansama za

razliku od drugih junaka Selenićevog teksta.

Njegov razlog postojanja na dramskoj sceni nije u tome da se prikaže težnja čoveka koji

se zatekao u civilizacijski drugačijoj sredini da se održi i eventualno napreduje. S druge

strane, za Boštjana se ne može reći ni da je tipski upravnik kaznionice, ograničeni

čvrstorukaš koji se oslanja na brutalnu silu. Njega definiše pre etnička pripadnost sa

kojom su poistovećena njegova servilnost i makijevalistička brutalnost. Upravnik zatvora

je tako stereotipni Slovenac, dakle stranac koji vešto manipuliše zavađenim Srbima.

BRITANCI

Britanci su i za obrazovanije Srbe dugo vremena bili dalek i skoro egzotičan narod. Sve

do dolaska pukovnika Džordža Lojda Hodžiza, prvog engleskog konzula u Srbiji za

vreme prve vladavine kneza Miloša. Jedna od retkih detaljnijih informacija o Britancima

su zapisi Dositeja Obradovića koji je boravio u Engleskoj, videći u misliocu Adisona

„engleskog Sokrata“ a u Englezima „najprosvešteniji u Evropi narod“. Međutim, srpsko-

britanski kulturni kontakti nikad nisu bili jaki. Srbija je bila kulturno, politički i

ekonomski više okrenuta prema Centralnoj Evropi, kao i Rusiji i Francuskoj. Shodno

tome, Britanci se nisu mnogo pojavljivali u našim dramama. I za njih su važili manje-više

isti stereotipi u koje veruju i brojni Evropljani: u pitanju je hladan, trezven ali alkoholu i

svakojakim ekscentričnostima sklon narod. Poseban kuriozitet predstavlja to da je tek

posle Prvog svetskog rata kod nas počela da se pravi razlika među britanskim narodima:

Englezima, Škotima, Velšanima i Ircima, koji su pre toga svi proglašavani za Engleze.

Tako je i jedan deo Beograda iznad hotela „Slavija“ nazvan Englezovac, iako je njegov

vlasnik bio Škot, Frensis MekKenzi.

Ruženje naroda u dva dela prikazuje „mejdžora“ Atertona, tridesetogodišnjaka, koji u

štabu britanske obaveštajne službe u Egiptu daje izveštaj sa balkanskih ratišta. Aterton

svedoči o balkanskom svetu u kojem je razum unapred isključen a svi savezi i animoziteti

  173  

mogući i ne isključuju jedni druge. Zašto partizani ubijaju četnike, pita ga u jednoj sceni

pukovnik Daglas.

ATERTON: Zato što su Srbi.

DAGLAS: Ali, majore Aterton, zar ne vidite da u vašim odgovorima nema logike?

ATERTON: Vidim, kolonel Daglas.

Ovi odgovori treba da predstave staru priču o apsurdnim srpskim neslogama. Postoji u

tom razgovoru i određena količina „engleskog humora“, koji je u stvari srpski pa tako

Aterton kaže: „ponekad sam verovao da ima partija koliko sam imao sagovornika“.

Zbunjivost pukovnika događajima na Balkanu, sa druge strane, govori o nesposobnosti

Britanaca da sagledaju kompleksnost realne situacije: probritanski »četniki«

(poengležena verzija a ujedno i prvobitni naslov ovog komada od koga je Selenić

odustao) mrze Britance i kralja, partizani su za Sovjete, i partizani i četnici su pretežno

Srbi, mada partizana ima među Hrvatima a Hrvatskom vladaju ustaše... Jednom rečju,

čak i slavni britanski razum, hladan i rigidan, prestaje u sudaru sa južnoslovenskim

omrazama.

U Ruženju postoje i druge reference vezane za Veliku Britaniju. Četnici na više mesta

proklinju „britansku izdaju“, stajanje na partizansku stranu i prisilu koju su primenili da

bi Petar Drugi Karađorđević pozvao svoje podanike da se stave pod Titovu komandu.

Ali, protivrečnosti se tu ne završavaju. Tako Stanković, anglofil i četnik, recituje delove

iz Šekspirovog Julija Cezara Kuštrimoviću, sirovom varvarinu i uživa u stihovima

pesnika naroda koji ne podnosi, ne poznajući značenje ni jedne jedine reči koju izgovara.

Time Selenić ističe površnu četničku anglofiliju koja je izmešane sa ksenofobijom,

opijenost jezikom (u njegovoj elizabetanskoj verziji) i nerazumevanja politike koja se na

tom istom jeziku vodi.

Australija se spominje u priči sveštenika, popa Save, koji govori o grupi australijskih

vojnika koje su Nemci uhvatili u Grčkoj i doveli u niški logor. Neki od veselih

zarobljenika iz daleke zemlje nacistički su pozdravljali magarca koji je prolazio pored

logora. Nemci su pretili streljanjem onima koji su to radili. Svi Australijanci osim jednog

su tvrdili da su oni ismevali Firera. Ubijen je upravo onaj koji je rekao da ne zna ko je to

  174  

uradio, ali zna da on nije. Ova priča o solidarnosti i hrabrosti nije imala nikakvo značenje

za srpske političke zatvorenike. Saveznička sloga je tako suprotstavljena srpskom

odsustvu svesti o bilo kakvoj solidarnosti, nacionalnoj, vojničkoj i ljudskoj.

FRANCUZI

Andre, Medakovićeva supruga, pojavljuje se u jednoj sceni Ruženja. Ona posećuje svog

muža u zatvoru i iz tog kratkog dijaloga saznajemo da nekako preživljava prve poratne

dane, iako je očigledno da ne koristi “tačkice” i bonove za hranu. Ona laže svog muža da

dobija pakete iz Francuske i da, s obzirom da je izbačena iz kuće, živi kod njihovih

prijatelja kojima je takođe oduzeta kuća. Ovo je kratka, emotivno nabijena scena i u njoj

Selenić daje jedan od svojih tipičnih motiva: nevolje stranaca koji su zaglavili u

domaćem karakazanu.

Medakovićeva deca su se odrekla očeve politike i pridružila partizanima. Andre je

izgubila krov nad glavom i zabranjeno joj je da ode u Francusku. Njena egzistencija je

ugrožena i nema naznake da se bavi bilo kakvim poslom. U razgovoru sa Medakovićem

pokazuje se da Andre ne zna koji se bonovi i „tačkice“ koriste, što indicira da ona sama

ne obezbeđuje svoju egzistenciju već to čini neko drugi. Zanimljivo je da prvo slaže svog

muža da se preselila kod prijatelja rekvirirane kuće a zatim izbegava da mu da adresu na

kojoj živi. Jedini od junaka komada koji poznaje Andre je Stevan Stanković koji je

upoznao pre rata: „Nesretna gospođa Andre, divna, pametna žena, odjedared sama u

partizanskom Beogradu...“. Stanković, dakle, indicira da je Medakovićeva supruga osoba

koja se teško snalazi u životu i da nije isključeno da je našla zaštitnika kod nekog ili

nekih uticajnih muškaraca koji vode „partizanski Beograd“. Medaković previše žustro

odgovara na ovu rečenicu jer Stanković samo potvrđuje njegove sumnje.

U liku Andre može se prepoznati stereotipna Francuskinja krhke, plahovite ženstvenosti

koja kao Vilijemsova Blanš Diboa „depends on kindness of strangers”. Kao žena iz

visokog društva ona mora da nastavi sa istim ili sličnim stilom života. Potresena je

postupkom svoje dece i žao joj je Medakovića ali, s druge strane, teži da sačuva sebe i

napravi emotivnu distancu prema bližnjima. Tako se kod nje izmenio jezik intimne

komunikacije. Mužu se obraća sa: „moj prijatelju“ umesto „mužu“ ili „ljubavi“ i „grlim

te“ umesto „ljubim te“.

  175  

FIKSIRANJE PREDRASUDA

Nacionalni stereotipi su za brojne dramske pisce pa i one najveće (setimo se Aristofanove

Spartanke Lizistrate, Šekspirovih oficira, Irca FicMorisa i Velšanina Hluelina u Henriju

IV, Nemaca u komediji del arte) predstavljali (i predstavljaju) „prečicu“. Kad bi zamrla

spisateljska inspiracija a rafiniranost portretisanja likova počela da bledi, autori su

pribegavali stereotipu jer bi on, po defaultu, prikazao karakter koji im treba, dodao malo

egzotičnosti (akcenat, jezik) i, često, komički efekat. Nacionalni stereotipi se tako

potvrđuju na sceni a publika je živi u lažnom ubeđenju da je bolja od onog „drugog“. Na

taj način se stvara osećaj izuzetnosti i samodovoljnosti društva u kome je delo poniklo.

U Ruženju naroda stranci su pretežno ili negativci ili uskogrudi i sebični. Selenićeva

drama podupire verovanja da su slabići oni koji nisu imali dugu tradiciju ustanaka

(Jermeni), oni koji su skloni racionalnim formulama nesposobni da sagledaju širu sliku

(Britanci) ili slabi, egocentrični karakteri (Francuzi), te da su našim, srpskim podelama

blizu pola veka kumovali stranci (Slovenci i Hrvati pre svega).

(Beton, 2010)

Izveštaj sa sedmog Joakiminterfesta

GODINE OPASNOG TEATRA

Danas, dva dana nakon završetka Joakiminterfesta, podignuta teatarska prašina

se spustila na daske Knjaževsko – srpskog teatra “ Joakim Vujić“ u Kragujevcu i

mogu hladne glave da svodim utiske. Ovaj festival je, sa izvrsnom selekcijom

angažovanih, društveno kritičkih drama koje, konačno, govore o nečemu što nas se

tiče, visokim profesionalnim pristupom ansambala predstava, te koncentracijom

snažne histrionske energije, pokazao još nešto a to je da su naše ex – yu državice,

pojedinačno, možda teatarski solidne ili, kao Srbija, jedva u životu, ali, kad se

najbolje skupi na jednom mestu – to je kreativna, kritička snaga koju ne bi

zanemarili ni na prostorima sa mnogo dužom pozorišnom tradicijom.

  176  

Krugovi u kojima se nalaze predstave koje je izabrao selektor ovogodišnjeg

Joakiminterfesta, reditelj Goran Cvetković, su direktno, aktuelno – politički angažovani

(kritika globalizacije, ksenofobije, homofobije, rasizma) , intimni (čovek i njegove

emocije u svetu koji srlja u potpunu otuđenost) i okrenuti prema dubinskim problemima

društva (revolucije i teror koji ih prati, represija države i ideologije, ograničavanje prava

pojedinaca, primena sile). Na taj način je sveobuhvatnije sagledan naš svet i problemi s

kojima se suočavamo a angažman dobio punoću koja je koliko politička toliko i

emotivna.

Predstava „Radnici umiru pevajući“ Olge Dimitrijević u režiji Anđelke Nikolić, izvedena

u koprodukciji Hartefakt fonda i Bitef teatra, predstavlja brutalnu priču o usponu i slomu

radničke pobune negde u unutrašnjosti Srbije. Dimitrijevićeva, pobednica konkursa

Hartefakt fonda za savremeni angažovani tekst, koristila je kemp estetiku, ne štedeći

citate novokomponovanih songova izmešanih sa izvornom narodnom muzikom te

dramaturgiju (otac oterao ćerku pevaljku i sponzorušu, štrajkač Zoran je voleo onu koja

se udala za njegovog druga, stereotipni srcetrogateljni razgovori) koja odgovara

latinoameričkim serijama. Cilj je bio da se ostvari, što je i rediteljski dobro rešeno,

distanca prema glavnim junacima – tipovima i na taj način sagleda suština socijalnih

problema u Srbiji. Štrajkovi glađu, odsecanje prstiju iz očajnog protesta (bazirano na

stvarnom događaju), izdaje sindikalnih vođa, promašeni životi, sve je to sabrano u ovom

kolopletu u kojem nema razrešenja. Glumci otvaraju usta na „plejbek“ ergo – sve što će

reći je već određeno kao što će reakcija političara i biznismena biti sasvim predvidljiva.

Život liči na lošu verziju latinoameričke/turske serije i tu napretka nema. Ceremonijalno

mirenje gazda i radnika na odru štrajkačice koja je, usamljena, išla do kraja i umrla od

gladi, govori da katarze ne može biti i da pomirljivost i ono „svi smo mi naši“ ne vodi

nigde.

JUST A LITTLE BIT OF HISTORY REPEATING….

„Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa u izvođenju Turskog teatra iz Skoplja a u režiji

Vladimira Milčina otkrilo nam je jedan drugi svet koji se krije u Beketovim tekstovima

(naročito „Kraju partije“) – apokaliptičnu zemlju u kojoj je pakao otišao na nebo i ono što

deluje kao mogućnost oslobođenja predstavlja varku. Vladimir i Estragon, beskućnici

  177  

koje su, u Milčinovoj postavci, za promenu, igrale žene ( što dodatno podvlači njihovu

ugroženost i daje novu dimenziju priči) obitavaju na temelju nečeg što se može nazvati

binom namenjenom za političke govore ali i masovnom grobnicom. Iznad njih se nalazi

namreškano nebo iz kojeg raste drvo golih grana (koren nekog stabla ili đavolja ruka, ne

zna se) i rađa, u drugom činu, plodove totalitarizma – svastike i crvene petokrake. Na sjaj

ovih znamenja niko od aktera ne ostaje ravnodušan. Nizom prefinjenih scenskih

postupaka, koristeći, s merom, i slepstik elemente, Milčin je usmerio mladu ekipu

predstave prema kritičkom, nemilosrdnom razrešenju. Ljudi su svedeni na

usamljene klošare koji, pod knutom diktature, zaboravljaju ono što su bili i ne

mogu biti ono što jesu,. Uvek će vas neko, kao Estragona, metaforično, prebiti i

sutradan se nećete sećati ničeg. A onda ćete jednog dana, nakon sivih dana tranzicije u

prvom činu, shvatiti da je nastupio drugi čin vašeg života. Trećeg neće biti. Stojite u

sivoj militarističkoj odeći, ispod neba prekrivenog zlokobnim znamenjima. Opet vas je

neko prebio i vi ne znate ko ni zbog čega. Istorija je spremna da se ponovi još jednom

„Pismo iz 1920“, prema istoimenom zapisu Iva Andrića Bosanskog narodnog pozorišta iz

Zenice a u režiji Olivera Frljića je ostavilo publiku u potpunom šoku. Po završetku

predstave polovina publike je poduševljeno tapšala dok je druga, smrznutih lica, zurila

pred sebe. Da li to znači da se publika podelila na prvu i drugu Srbiju? Frljićeva saradnja

s glumcima, njihovo iznošenje ličnih stavova u toku predstave, težnja prema šokantnom,

nemilosrdnom, sve je to ostavilo publiku bez reči. Zemljom ispisana slova „Bosna“

nestaju pod telima četiri mladića u maskirnim uniformama koji padaju i tresu se

pod epileptičnim napadima, ginu izrešetani, ustaju, podižu, na humkama od te iste

zemlje, grobnice za svoju decu, koriste nadgrobne spomenike kao puške i „pucaju“

u publiku, neme posmatrače, krivce, saučesnike i ine, bez razlike. Smenjuju se

šokantne scene mučenja – gušenje plastičnom kesom koje možete prekinuti jedino ako je

pocepate i kažete šta iskreno mislite o užasu u kojem je Bosna i Hercegovina živela i

živi. I niko nije pošteđen od nacionalista, sveštenstva, zlikovaca svih konfesija i nacija.

Na kraju predstave, ograđeni bodljikavom žicom, goli do pojasa, što je očigledna

  178  

asocijacija na logor Omarska, glumci pevaju nekadašnju bosansku himnu. Da li treba

nešto dodati?

RADNIČKA KLASA ODLAZI U RAJ

„Radnička hronika“ Petra Mihajlovića u izvođenju Narodnog pozorišta Republike

Srpske, Banja Luka a u režiji Ane Đorđević, predstavlja nam svet, ravnu ploču,

nakrivljenu, primitivnu čeličnu imitaciju onog sveta u koji su Evropljani verovali pre

nego što je dokazano da je zemlja okrugla. U takvom svetu, sivom, totalitarnom (radnici

nose crno – sivu odeću što sugeriše da su svi deo istog, totalitarnog, kapitalističkog

sistema) nema milosti ni za koga. Radnici se mogu buniti ali će, u krajnjoj instanci, biti

potkupljeni „bombonicama“ ili mučeni od strane gospodara onako kako to čine

crnokošuljaši u Felinijevom „Amarkordu“. Radnička klasa je u ovom komadu

prikazana kao skupina ljudi nesposobnih za istinsku pobunu, ograničenih

opsesivnim klađenjem ( Ja ne želim promeniti svet/ Ja samo želim naplatiti svoj

tiket, kaže Damir Avdić) , alkoholom, tužnim životnim pričama koje ih podsećaju

da su tu samo zbog nekog pogrešnog poteza a ne zbog istinske želje da rade u

fabrici. Njihova deca odlaze u inostranstvo jer „život je negde drugde“ i tamo zasnivaju

porodice. U zemlji ostaju očajnici i starci. Radnici se samospaljuju iz protesta i ništa se

ne menja. No, ne treba tumačiti predstavu kao lamentiranje nad nesrećom već pre kao

snažnu kritiku koja treba da bude otrežnjujuća.

„Ne mo’š pobeć’ od nedelje“ Tene Štivčić Narodnog pozorišta Toša Jovanović, Zrenjanin

a u režiji Slađane Kilibarde predstavlja priču o susretu , raskidu i ponovnom spajanju Nje

i Njega. Vudialenovska priča o neurozama, psihozama i smešnim strahovima stanovnika

velikih gradova, potcrtana jednostavnom i krajnje funkcionalnom scenografijom (scena je

podeljena na dva jednaka dela, muški i ženski, između kojih se nalazi šalon) ,

prezentovana je dinamično, kao serija monologa i sasvim kratkih „spojeva“ između

zaljubljeno/odljubljenih. Sasvim suprotna, na prvi pogled okrenuta 19. veku, monodrama

“Krojcerova sonata“ L.N. Tolstoja (Tetatar Kabare, Tuzla, režija: Nebojša Bradić) govori

o aktuelnoj temi – opsesiji da posedujemo nekog kao predmet, kao deo dragocene zbirke.

Erotoman, posesivac, „čovek lepih manira“, ubijajući ženu koju, kao i muziku koju

izvodi, ne shvata, odlazi u ludilo. No, veza između ova dva kratka komada je jasna:

  179  

initmno u 21. veku može uništi slepa samoživost kao u tekstu Štivčićeve ili patrijarhalni

princip u delu L.N. Tolstoja. Ovom krugu ličnih ispovesti, prošaranih monolozima i

osećajem da život izmiče ma koliko se trudili, prdružila se i „Terapija“ Jordana

Cvetanovića u režiji Maje Šimić a u izvođenju Teatra Rugantino iz Zagreba. Da su ljudi

sa ovih prostora (a i šire) zreli za psihoterapiju to je odavno jasno. Ali, kad njihovi

problemi postanu toliki da njihov psihoterapeut zamukne? Ispovesti kontroverznih

biznismena, ljudi slomljenog srca, agresivaca, podvojenih ličnosti, gde će sve to stati?

Kome će se izjadati psihoterapeut? Ova pitanja su postavljena kroz laku i duhovitu igru.

ROPOTARNICA ISTORIJE

„Marat The Sad“ Petera Vajsa Ujvideki szinhaza iz Novog Sada a u režiji Andraša

Urbana predstavljao je direktan atak na gledaoce. Da podsetimo: legendarni markiz De

Sad, vo vremja Napoleonove strahovlade, režira u Šerantonu , u duševnoj bolnici, komad

o ubistvu Žan Pola Maraa, tribuna revolucionarnog terora. U Urbanovoj postavci, ludnica

je smeštena u savremenom dobu u kojem ponovo postoje Imperator i represija.Publika

se nalazi na sceni, tik do glumaca, suočena s zlokobnim zbivanjima pred njihovim

očima: egzekucijama, mučenjima, vojnim paradama, slikama koje podsećaju na

užase 20.veka (koncentracioni logori, trovanje gasom) ali i humorom, lascivnim i

političkim (seks za vreme filozofske rasprave, biranje „dildoa“ tj. naroda između

anusa i vagine Revolucije, bičevanje De Sada od strane kaluđerice). Sva ova zbivanja

su savršeno usklađena i značenjski povezana, prezentovana u tri ili, čak četiri plana tako

da se lako može dogoditi da vam nešto promakne. Ipak, to ne umanjuje već samo

poboljšava celokupnu sliku. Precizna gluma, ples i veština u pevanju ansambla (naročito

je pohvalna borba sa songovima koji su lišeni klasične melodičnosti, brehtovski i teški za

izvođenje). I, šta se onda dogodi, u trenutku kad Šarlota Kordej, u ime ideologije mira,

zarije bodež u srce Maraa? Predstava se okonča autodenuncijacijom glumaca tj.duševnih

bolesnika – mi smo poslušni građani, stvarno nikad bolje nije bilo i rečima direktora :

„Živeo car! Živela nacija!“ Pobuna se guši u svom začetku, čak i u izolovanoj instituciji

za mentalno bolesne.

  180  

„Zlatni zmaj“ Rolanda Šimelfeniga u izvođenju Slovenskog stalnog gledališča iz Trsta a

u režiji Januša Kice predstavlja nam filmično iseckanu priču o povezanim sudbinama

ljudi koji žive i rade u ili u neposrednoj blizini kinesko/ tajlandsko/vijetnamskog

restorana . Tršćanski glumci su igrali sa distancom, povremeno koristeći farsične

elemente, često igrajući i aktere spurotnog pola. Ovaj intrigantan Šimelfenigov tekst je

izveden s minimalnim ali scenski funkcionalnim elementima. Sve što je bilo potrebno je

nekoliko kostima i par stolica. Surovost tranzicionog života i neokolonijalizma u

kojem ilegalni radnici bacaju telo svog kolege u reku s jedne i poetičnost s druge

strane jer je njegovo telo otplovilo nazad, u Kinu, kao i pomerenost basne o Cvrčku

i Mravu (Cvrčak je prostitutka, Mrav je makro) govore otome koliko je srce

današnjeg sveta trulo i da je kapitalizam, materijalistički pristup umetnosti,

potrošačko društvo, eksploatacija ono što ga je ubilo .

Srce, koje guši loj gubi mesar Stojan u „Pošto pašteta?“ Tanje Šljivar , u režiji Snežane

Trišićč a u izvođenju „Ateljea 212“. Naravno, nije reč samo o pogrešnoj ishrani već o

kužnom, materijalnom svetu ogrezlom u krvi novac, koji postepeno ubija mesara,

zaljubljenog u lepoticu sa duplerice, inače fasciniranu Japanom. U njenu čast Stojan

podiže budistički hram u srcu Bosne. Trišićkina postavka počiva na farsičnim,

crnohumornim i bizarnim elementima sa povremenim pojavljivanjem glavnog junaka

koji komentariše scene iz sopstvenog života posmatrajući ih sa strane (kao u Vudi

Alenovom filmu „Eni Hol“) . Svi protagonisti, osim glavnog junaka i njegove ljubavi,

odlikuju se demonskim prirodama, gargantuanskim diemnzijama, krvožednim maskama.

Krv i meso koji se jedu i koji na ratištu lete na sve strane, paravojne formacije koje

mobilišu ljude i pljačkaju i ruše sve pred sobom, sve ostaje u senci Stojanovog zena koji,

znamo, ne donosi stalan mir već privremenu utehu.

Danas, dva dana nakon završetka Joakiminterfesta, podignuta teatarska prašina se

spustila na daske Knjaževsko – srpskog teatra “ Joakim Vujić“ u Kragujevcu i

mogu hladne glave da svodim utiske. Ovaj festival je, sa izvrsnom selekcijom

angažovanih, društveno kritičkih drama, koje, konačno, govore o nečemu što nas se

tiče, visokim profesionalnim pristupom ansambala predstava, te koncentracijom

  181  

snažne histrionske energije, pokazao još nešto a to je da su naše ex – yu državice,

pojedinačno, možda teatarski solidne ili, kao Srbija, jedva u životu, ali, kad se

najbolje skupi na jednom mestu- to je kreativna, kritička snaga koju ne bi

zanemarili ni na prostorima sa mnogo dužom pozorišnom tradicijom.

(Afirmator, 2012)

JAVNO NEGODOVANJE JAVNO PRIHVAĆENO NA SCENI CARINA

Nije tajna da nezavisni, mali projekti znaju da iznenade. Takav je slučaj i sa predstavom

„Javno negodovanje“ irske spisateljice Dirdre Kinahan na jedinoj profesionalnoj

novobeogradskoj sceni „Carina“. Premijera na Dan državnosti, u skromnoj sobici, za

svega dvadesetak ljudi, okruženoj kancelarijama državnih službi. U kutiju za priloge

spuštamo svoje zgužvane, izlizane novčanice. Iz kancelarije u komšiluku, koja je, avaj,

pod ključem, dopire sistematsko pizdunjavo zvrjanje telefona. Nema šanse da se isključi.

Tako je, saznao sam, celog dana. Tako će biti i za vreme predstave. Dobro, kažem ja,

hajde da vidimo kako će sve ispasti. I tu, na malom prostoru od nekoliko kvadratnih

metara, u trenutku kad počne predstava, zaboravim na zvonjavu.

A razlog za to je direktnost i snaga glume. U izvođenju, u tekstu, koji je „ispoštovan“ u

potpunosti, u jednostavnosti priče koja, kad krene da se odmotava sadrži toliko slojeva

života i onog „gorkog taloga iskustva“. Kao kad Ibsenov Per Gint, ljušteći luk, nalazi

novi sloj, i novi sloj i na kraju, ispod poslednjeg sloja – prazninu, misteriju. Ne može se

stići do jezgra jer je život upravo to – zavaravamo se da jezgro postoji. Ovaj put Rade

Ćosić (Demijan) i Vladimir Tešović (Kevin) , Dablinci, rođaci koji se zatiču u kući

Demijanovog oca koji je stradao u automobilskoj nesreći, listaju svoje živote, slično kao

što to s lukom čini Per Gint. Tešović daje usplahirenu, naoko pod kontrolom i pomalo

enigmatsku sliku Kevina. Na početku predstave Kevin deluje kao neki agent

osiguravajućeg društva da bi postepeno otkrio svoju pravu, umetničku prirodu – on je

koreograf. S druge strane, Ćosić, koji dobro prikazuje nagle promene rasploženja kod

Demijana, rehabilitovanog narkomana, kojem je „dobar deo dana dobro zbog metadona“,

prelazi iz svoje ulične, grubijanske u umetničku fazu, zaintrigiran pričom o plesu. Ironija

  182  

cele priče je u tome da je Kevinova uloga, u stvari, da otera Demijana iz očeve kuće pre

nego što se maćeha i ožalošćeni vrate iz paba po irskom običaju, kući, na bdenje. Podelite

se nekim bol,saslušajte ga a onda ga izbacite napolje. I sve to, promašenost, skučenost

,egzistencija onih koji su imali sve i onih koji nisu imali ništa i na kraju je sve to ispalo

nedovršeno, nevešto namalano delo od života, sve to vas udari posred čela a za to su

potrebni sofa, sto, par flaša i osvetljenje.

Vraćamo se na početak priče o glumi, na storiju u kojoj imamo samo dva glumca i nas,

publiku, antički hor koji je zamukao. I ono što ostaje kao utisak nije, nažalost, samo

afirmativna ili, orijentalno -ocidentalno rečeno, AFERIM-ATIVNA kritika već jedan

tužan utisak o jednoj opštini, o jednoj zemlji, koja nam ponovo servira licemernu priču o

„stvaranju prave umetnosti u siromaštvu i muci“, o tome da „najjači opstaju“, o

„pravilima tržišta“ a znamo, svako od nas u publici zna, da ova scena zaslužuje mnogo,

mnogo više.

(Afirmator, 2013)

 

 

FRAS  U  BIBLIOTECI  

 

Edvard  Bond,  Postojanje,  režija:  Dušan  Popović,  Scena  Carina  

 

         Pogledajte  pozorišnu  scenu  Beograda  i  videćete  najave  za  nova  čitanja  Nušića,  

bulevarske  žvakice  koje  ne  govore  o  našim  životima,  ambiciozno  reklamirane  

teatarske  „revolucije“    koja  podseća  na  ludilo  jakobinske  diktature  tj.  revolucionarni  

komadi  završavaju  na  cenzorskoj  giljotini  koju  su  naoštrili  promoteri  „revolucije“    a  

sve  protkano  tračevima,  konfliktima  interesa,  preambicioznim  projektima  i  

jadikovkama  nad  sudbinom  pozorišta  koje  dobija  sve  manje  para.  I,  kad  se  sve  

sabere  i  oduzme,  dođe  vam  da  sanjate  o  nekoj  maloj,  hladnjikavoj,  naizgled  

neuglednoj  sceni  sa  dva  glumca,  stolicom  i  čkiljavom  lampom.  Odlazak  na  takvo  

mesto,  koje  vas  podseti  na  ono  što  pozorište  treba  da  bude  a  nije  ravan  je  epifaniji.  I,  

to  se  upravo  i  dogodilo  na  maloj,  nezavisnoj  Sceni  Carina  koja  predstavlja  usamljenu  

  183  

pozorišnu  oazu  na  Novom  Beogradu.  Napominjem  da  je  ovaj  samostalni  projekat  

grupe  umetnika  sa  Novog  Beograda  nastao  pre  par  godina  i  da  je,  lociran  u  MZ  

Studentski  grad  (bivši  Viktor  Bubanj),  i  dalje,  nažalost,  nepoznanica  za  veliki  broj  

ljubitelja  pozorišta  iako  su  u  pitanju  školovani,  obrazovani  umetnici  koji  imaju  šta  

da  kažu  i  poruče.    

IKS-­‐OKS  SA  SUDBINOM  

           Priča  komada  je,  naizgled,  jednostavna:  lopov  -­‐  X  upada  u  stan  intelektualca  

Toma  ,  vezuje  ga  i  stavlja  mu  povez  na  usta.  Traži,  naravno,  novac,  dragocenosti,  sve  

što  se  može  unovčiti.  Ali,  ovde  Bond  (koji  se,  inače,  kao  „zastareo“,  kod  nas  retko  igra  

iako  nije  „naš  savremenik“  (rođen  1934.  godine)    za  razliku  od  Nušića  (umro  

1938.godine)  )  okreće  priču  na  tumbe  jer,  onaj  koji  saslušava  i  isleđuje  postaje  onaj  

koji  se  ispoveda.  Lopov  se  transformiše  u  čoveka  koji  želi  da  od  uhvaćenog  uzme  

nešto  njegovo,  nešto  lično,  deo  života  žrtve  provale  jer  on  nema  ni  život  ni  ličnost  i  

predstavlja  samo  veliku  glad  i  očaj  u  ljudskom  obliku.  I  tu  dolazi  do  eksplozije  gneva,  

prividne  razložnosti  i  potpune  nemoći  koje  nam,  pažljivo  iznijansirane,  pokazuje  

Rade  Ćosić  u  ulozi  X-­‐a.  Njegova  gluma  je  realistična,  snažna,    ponekad  se  nalazi,  po  

rediteljskoj  zamisli,  na  granici  između  naturalizma  uličnog  propaliteta  i  kriminalca  

iz  tarantinovskog  miljea  (  izdvaja  se  crnohumorna  scena  igranja  iks-­‐oksa  sa  žrtvom  

kojoj  su  vezana  usta)  ali  ne  prelazi  u  autoparodiju  ili  patetiku.  Povremeno  se  čini  da  

Ćosić  neke  reči  prevali    preko  jezika  onako,  reda  radi,  promrmlja  ih  kao  da  namerno  

želi  da  sakrije  njihovo  pravo  značenje.  Ali,  i  to  poseduje  svoje  logično  objašnjenje  –  

većina  nas,  bili  na  ulici  ili  ne,  govori  čisto,  pomalo  izveštačeno  kao  glumci  na  sceni.    

         Reditelj  je  dobro  uradio  što  je  izbegao  ovu  teatarsku  konvenciju  jer,  sabijeni  na  

malom  prostoru,  četiri  puta  dva  metra,  sa  publikom  koja  im,  takoreći,  diše  za  

vratom,  glumci  moraju  da  igraju  što  realnije  i  što  intimnije,  da  budu  barut  koji  će  

eksplodirati  sabijen  u  maloj  komori  punoj  razbacanih  knjiga  i  beznađa  baš  kao  što  

nije  napravio  velike  intervencije  na  Bondovom  tekstu  već  ga  je  pratio  i  unosio  

korekcije  samo  tamo  gde  su,  zbog  acenografskih  zahteva  bile  potrebne.    Vladimir  

Tešović  u  ulozi  intelektualca  Toma  o  kojem  znamo  samo  da  je  usamljen,  knjiški  

čovek,  nalazi  se  u  krajnje  nezgodnoj  poziciji  jer,  dobar  deo  predstave,  vezanog  tela  i  

zagušen,  ne  može  ništa  drugo  do  da  „trpi  radnju“.  No,  tako  deluje  samo  na  prvi  

  184  

pogled  jer  ekspresija  očiju,  ritam  disanja,  sitni  pokreti  daju  jasnu  sliku  o  paklu  kroz  

koji  prolazi  kao  žrtva.  Docnije,  oslobođen  veza,  on  vešto  barata  mimikom  i  

pokretima  (Tom  je,  što  je  posebna  ironija  ,  nem)  i  otkriva  slojevitog  čoveka  koji  u  

sebi  poseduje  humanost  i  blagost  koji,  kao  i  kod  većine  ljudi,  na  prvi  pogled,  posrnu  

u  borbi  za  goli  život  ali  zapravo  nikad  ne  odlaze.                

         A  zbog  čega  je  značajno  postavljati  Bonda,  danas  i  ovde?  Reći  ćete  da  je  poenta  

komada  očita:  Tom  je  čovek  razuma  čije  us  mogućnosti  sužene  dok  je  X  čovek  strasti  

i,  samim  tim,  autodestruktivan  i  da  ceo  komad  jednostavno  može  da  prikaže  saudar  

ova  dva  sveta  koji  nikad  ne  mogu  funkcionisati  u  slozi.  Ono  o  čemu  retko  ko  misli  je  

svet  koji  se  nalazi  izvan  Tomovog  stana.  Zbog  čega,  ako  je  suditi  po  X-­‐ovom  iskazu,  

deluje  hladno,  brutalno,  bez  jednog  lepog  detalja?  Da  li  je  takav  za  X-­‐a  ili  za  sve  koji  u  

njemu  žive?    Kakva  je  to  zemlja  koja  je  dovela  X-­‐a  do  očajanja?  Tom  nema  jezik.  Da  li  

su  intelektualci,  u  najvećem  broju  slučajeva,    nesposobni  da  komuniciraju  s  

„običnim“  ljudima?  Da  li  je  rođen  bez  njega  ili  mu  je  iščupan  zato  što  je  govorio  ono  

što  nije  trebalo?  Sva  navedena  pitanja  su  više  nego  dovoljan  razlog  da  odete  u  ovo  

jedinstveno  malo  pozorište  i  pogledate  Postojanje  .  

 (Afirmator,  2012)  

GENERALNA PROBA REVOLUCIJE

Na sceni „Carina“ smo, u režiji Vlatka Ilića a u izvođenju Vladice Milosavljević,

prisustvovali generalnoj probi predstave „Marks u Sohou“ po tekstu američkog pisca

Haurda Zina. Proba se može shvatiti uslovno jer, otvorena za publiku, poseduje sve

elemente predstave koja se premijerno izvodi. No, ostavimo se terminologije i okrenimo

komadu. Napisana 1999. godine, u ono vreme kad su odavno bili rasprodati komadići

rasturenog Berlinskog zida, ova monodrama govori o Marksovom povratku. Na

insistiranje Sokrata i Gandija Gospod Bog ga je pustio da se, na sat vremena, ne u

londonskom Sohou gde je živeo već u njujorškom (jer se centar sveta premestio iz

britanske u američku Imperiju), obrati zainteresovanima i objasni svoje misli

ovekovečene u „Kapitalu“. Ali, ne lezi vraže, Marks kaže „ja nisam marksista“. I ne kaže

decidno da je ateista – štaviše, slavi Božić. I, dodaje, osuđuje stvaranje tiranija i despotija

koje su nastale iz njegovog učenja. On sad, u visokorazvijenoj zemlji, čijih 1%

stanovnika drži 40% nacionalnog blaga, poziva na revoluciju. U onoj istoj zemlji u

  185  

kojoj ima 1.6 miliona dece beskućnika (od otprilike 300 miliona stanovnika). I,

zatvori se pune a siromašni dodatno siromaše. Pa, jel’ to taj progres? Jesmo li se

otuđili od onoga što stvaramo? Jesmo li možda postali lažni buržuji koji su, u suštini,

dužničko roblje? Možemo li da, kako stoji u tekstu, „pomerimo guzice“ i učinimo da

stvari krenu na bolje?

DUH PARISKE KOMUNE

Ta i mnoga druga pitanja postavljaju se kroz obraćanje Marksa publici koji, opet, igrom

slučaja smešten u žensko telo, prolazi kroz svoj život, kako politički tako i privatan. I, šta

vidimo? Vladica Milosavljević se transformiše, ona je i Marks, i Bakunjin, otac

anarhizma, i Marksova žena i njegova kći, i uskogrudi činovnik, i muškarac i žena, i neko

ko proživljava parisku Komunu 1871.godine. Sve navedeno doživljavamo potpuno

prirodno, bez zadrške. Izabravši tekst koji, pored očigledne eruditnosti poseduje i

duhovitost, Ilić je napravio pravi potez. Na maloj,ali za priču sasvim dovoljnoj sceni, uz

pomoć efektivne i minimalističke scenografije Vojislava Klačara, reditelj je uspeo da

uradi dve najbitnije stvari – učini komad komunikativnim, ne agitpropovskim, već

ljudskim i, zašto ne reći, zabavnim delom i izvuče iz Vladice Milosavljević kreativnost,

energiju i razigranost u punoj meri. A teško je to, režirati a učiniti da se rezovi, zahvati ne

vide. Mnogi likovi danas na našoj sceni deluju kao da su sklepana Frankenštajnova

čudovišta, još im nisu konci povađeni ali eto ih, na daskama. Marks Milosavljevićeve i

Ilića u odnosu na njih ima glatko lice deteta, prikazan u svojoj ljudskoj dimenziji , s

vrlinama i manama.

VELIKI INKVIZITORI

Mali osvrt uz podrazumevane čestitke požrtvovanoj ekipi: Marks ili interesuje sve ili ne

interesuje nikoga. Sredine nema. S jedne strane pratimo veliko interesovanje za

Marksovo delo (počelo je to 2008.godine sa SEKA-om), kad Marks ponovo postaje

„bestseler“. Okrugli stolovi, mladi levičari koji sve češće propovedaju „Crveno

jevanđelje“ po tribinama, protesti, preispitivanje tzv. „kraja istorije“, antiglobalizam, sve

ide u pravcu Marksove priče. Tako se čini. S druge strane, levičarski fondovi,

organizacije, ambasade zemalja sa snažnom levičarskom tradicijom, svi odreda su

potpuno nezainteresovani za ovakav, kod nas jedinstven projekat. Ne tiče ih se jer nema

  186  

tržišnu prođu? Ili ih, možda, zbog nečega, Marks plaši? U „Velikom invizitoru“

Dostojevskog hrišćanski sveštenici, po drugi put, ubijaju Hrista. Šta bi današnji levičari

radili da se Marks, kao u predstavi, vrati nazad? Veoma sam kritičan i ,naravno, priupitao

bih ga oko nekih kontradikcija, tražio pojašnjenja, tražio istorijski kontekst (i, verujte mi,

za mnoge bi to bila duga i suvoparna prepirka) ali, sumnjam da bi se mnogi od današnjih

nazovi-levičara zadržali na debati….

(Afirmator,2013)

 

 

 

DRAMSKA  KNJIŽEVNOST  U  SRBIJI  -­‐  IMA  LI  JE?  

 

           Dramska  književnost  u    teatarskoj  Srbiji,  a  naročito  u  onoj  tranzicionoj  o  kojoj  će  

danas  biti  reči,  predstavlja  retku  i  čudnu  voćku.  Naime,  odštampane  knjige  drama  

savremenih  pisaca  su  u  Srbiji  retkost  a  njihova  kupovina  je  na  nivou  kurioziteta.  Ako  

bi  gradirali  prodaju  knjiga  drama  u  Srbiji  onda  bi  se  one  nalazile  daleko  ispod  slabo  

čitanih  knjiga  poezije  i,  još  nepopularnijih,  knjiga  kratkih  priča.  Svest  da  je  dramski  

tekst  sastavni  deo  književnosti,  čini  se,  nikad  nije  u  punoj  meri  doprla  ne  samo  do  

šire  čitalačke  publike  već  i  do  najvećeg  dela  pozorišne  javnosti.  Razlozi  za  ovakvo  

ingornisanje  dramskog  teksta  ne  leže  samo  u  lukrativnosti  prodaje  već  i  u  odsustvu  

motiva  samih  pozorišta,  akademija,  pozorišnih  muzeja  da  ostave  trajni  trag  o  

stvaranju  dramskih  pisaca.  Ne  zaboravimo  još  nešto:  objavljena  knjiga  drama  je  

lična  karta  autora.  Doživelo  njegovo  odštampanu  delo  javnu  sudbinu  ili  ne,  autor  sa  

svojom  knjigom,  ozbiljnije  i  lakše  može  konkurisati    u  nekom  pozorištu  sa  svojim  

delom,  koje,  objavljeno,  ima  dodatnu  težinu.  Skretanje  pažnje  na  sebe,  mala  

promocija,  sve  to    može,  makar  malo,  zatalasati  pozorišnu  javnost.  Avaj,  to  bi  bilo  

tako  kad  bi    srbijanski  pozorišni  časopisi,  “Scena”,  “Drama”,  “Teatron”  i  “Ludus”  

redovno  pratili  dramske  (naročito  manje  afirmisane)  autore  i  promocije  njihovih  

knjiga  što,  nažalost,  nije  slučaj.  Isto  važi  i  za  kulturne  rubrike  u  dnevnim  novinama  i  

nedeljnicima  gde  primate  drže  romani,  romani  i  još  malo  romana,  kao  i  u  kulturnim  

  187  

časopisima  i    stručnoj  periodici.  Prvo  beše  Eshil,  posle  beše  roman  o  Aleksandru  

Velikom  ali,  koga  briga  za  to?  

         Pored  očigledne  terminološke  zbrke  koja,  povodom  dramskog  teksta  i  dalje  vlada  

u  glavama  ljudi  u  medijima  i  teatarskim  krugovima  postoji  i  drugi  ,  ništa  manje  

bitan,  problem:  medijska  atraktivnost.  Pozorišne  nagrade  i  festivali  su  uvek  u  senci  

filmskih  premijera  ili    NIN-­‐ove  književne  nagrade  recimo.  Ako  je  takva  sudbina  

teatra  kakva  je  tek  sudbina  štampanja  dramskog  teksta  i  to  u  pozorištu  koje  je  

prevashodno  okrenuto  reditelju  kao  malom  Bogu  dok  se  pisanija  dramaturga  seku  

na  froncle  i  preobličavaju  po  želji  “Velikog  Demijurga”?    Kroz  razgovore  s  velikim  

brojem  reditelja  ali  i  dramaturga  pozorišta  koji  su  ili  moji  vršnjaci  (blizu  četrdesete)  

ili  deceniju  stariji,  shvatio  sam  da  oni  dramski  tekst  doživljavaju  kao  potencijal  koji  

će,  tek  u  njihovim  rukama,  dobiti  pravu  formu.  Jednom  rečju,  dramski  pisac  stvara  

intuitivno,  kao  neki  polujurodivi  pesnik  dok  reditelj  toj  razuđenosti,  nedorečenosti,  

daje  kalup.  Iz  prethodno  navedenog  sledi:  dramski  tekst  nema  mesto  u  književnosti  

jer  je,  kao  i  filmski  scenario  (koji  se  ne  kvalifikuje  kao  umetničko  delo),  samo  

predložak  za  pravu  ali,avaj,  prolaznu  umetnost  i  ne  može  biti  samo  “lezendrama”    tj.  

drama  namenjena  prevashodno  čitanju  a  ne  izvođenju.  Štampanje  dramskog  

komada,  ipso  facto,  nema  veze  s  umetnošću  već  ,isključivo,  sa  kapricom  umišljenog  

umetnika  tj.  njegovog  izdavača.  Naravno,  neobjavljivanje  dramskih  tekstova  i  slabo  

popularisanje  neafirmisanih  autora  odgovara  onima  koji  žele  da  u  srbijanskom  

pozorištu  zadrže  status  quo  i  plaše  se  gubljenja  svojih,  davno  stečenih  pozicija.  

Jeremijade  o  krizi  domaćeg  dramskog    teksta  i    bezidejnosti  čitavih  generacija,  tj.  

onih  rođenih  od  1970  do  1990.  godine,  idu  na  ruku  moćnicima  koji  svoju  kreativnu  

sterilnost  kriju  “novim  čitanjima  Šekspira  i  Čehova”.  

         A  kako  je  sve  počelo?  Posle  petooktobarske  revolucije  2000.  godine,  teatarska,  

uglavnom  opoziciona  Srbija,  još  u  adrenalinskom,  revolucionarnom  šoku,  imala  je  

dva  suprotstavljena  esnafska  udruženja  Savez  dramskih  umetnika  Srbije  (u  daljem  

tekstu  SDUS)  i    Udruženje  dramskih  pisaca    (u  daljem  tekstu  UDP)  čiji  je  

višedecenijski  (nedavno  reizabrani)  predsednik  Miladin  Ševarlić.  UDP    je,  kao  malo  i  

promiloševićevsko  udruženje,  dobijao  sredstva,  mala  ali  dovoljna  za  štampanje  

dramskih  tekstova.  Svake  godine  je  UDP    raspisivao  konkurs  za  savremeni  tekst  koji  

  188  

je  dobijao  nagradu  Udruženja  i  objavljivan  u  njihovom  časopisu  “Drama”.  S  delima  

uglavnom  slabo  poznatih  ili  potpuno  nepoznatih  autora    koja,  mahom,  nisu  doživela  

javnu  sudbinu,  “Drama”  (čiji  je  suizdavač  bivši  ministar  kulture  Bratislav  Petković,o  

kojem  će  docnije  biti  više  reči)  predstavlja  jednu  apartnu  pojavu  u  odnosu  na  

današnju  pozorišnu  scenu.    

         Časopis  za  pozorišnu  umetnost,  “Scena”,  prisutan  blizu  pola  veka,  u  svakom  broju  

objavljuje  po  jedan  domaći  dramski  tekst.  Pored  tekstova  koji  imaju  primat  tj.  oni  

koji  su  dobili  Sterijinu  nagradu  za  dramski  tekst  ili  neko  drugo  pozorišno  priznanje,  

pojavljuju  se  i  dela  mlađih  pisaca  iz  zemlje  i  regiona  (Fedor  Šili,  Mario  Ćulum,  

Vojislav  Savić,  Maja  Pelević,  Jelena  Bogavac).  Ipak,  uglavnom  su  to,  ukoliko  nisu  

doživela  zapaženu  javnu  sudbinu,    dela  koja  se  ne  toliko  preporučuju  za  izvođenje  

koliko,  čini  se,  samo  popunjavaju  prostor  u  časopisu.  Dakle,  do  afirmacije  se  ne  može  

doći  na  ovaj  način  a  retki  su  i  pozorišni  ljudi  koji  čitaju  “Scenu”  ili  bilo  koji  drugi  

pozorišni  časopis.  Ukoliko,  naravno,  članak    nema  za  temu  neki  od  brojnih  skandala    

vezanih  za  nagrade.Ono  što  se,  kao  posebno  zanimljiv  podatak  ističe  je  da  su  

tekstovi,  koji  su  bili  objavljeni  u  „Sceni“  i  nagrađeni  na  najvećem  nacionalnom  

konkursu  za  domaći  dramski  tekst  (na  koji  iz  godine  u  godinu  pristiže  preko  stotinu  

naslova)  neretko  imali  nezapaženu  pozorišnu  sudbinu  iako  su  igrani  u  Srpskom  

narodnonm  pozorištu  u  Novom  Sadu    te  da  su  tekstovi  ,koji  su  bili  pohvaljeni    i  

predloženi  za  otkup,  prećutno  zaboravljani.  

         “Ludus”  je  jedno  vreme,  između  2007.  i  2010.  godine,  posvećivao  po  jedan  mali  

članak  novim  dramskim  piscima.  Obično  bi  neko  od  njihovih  vršnjaka  i  kolega,  

reditelja,  pisaca,  teatrologa  napisao    nekoliko  uvodnih  rečenica  praćenih  kratkom  

biografijom  i  sadržajem  dva  ili  tri  komada  od  spomenutog  autora.  Ovo,  svakako,  nije  

bilo  ni  izbliza  dovoljno  od  Saveza  dramskih  umetnika  Srbije  koji  je  izdavač  “Ludusa”  

s  obzirom  da  neke  veće  aktivnosti  vezane  za  promovisanje  dramskih  pisaca  koji  su  

njegovi  članovi  (ako  izuzmemo  onih  par  najistaknutijih,  naravno)  nije  ni  bilo.  Tužna  

je  slika  umetničkih  strukovnih  udruženja  u  Srbiji.  Njihovi  članovi  mogu  da  plaćaju  

članarinu  i  podižu  ruke  na  Skupštinama,  bez  ikakvog  pravog  osećaja  povezanosti,  

solidarnosti  ili  bilo  kakve  pomoći  od  strane  svog  sindikata.    Ako  ne  može  da  im  

  189  

reguliše  osnovne,  socijalne  zahteve,  zašto  bi  se  bavio  njihovom  promocijom?  Oni  će  

to  sami,  verovatno.  

         “Projekat  tri”  Srpskog  narodnog  pozorišta  u  Novom  Sadu  je  predstavljao  

ambiciozan  poduhvat  koji  je,  činilo  se,  trebao  da  bude  ta  preko  potrebna  injekcija  

adrenalina  za  srbijansko  pozorište.  U  dve  sezone,  2004.  i  2005.  godine,  izvedeno  je  

ukupno  osam  komada  mladih  srbijanskih  dramskih  pisaca  čije  su  tekstove  postavili  

mahom  reditelji  mlade  ili  srednje  generacije.  U  pitanju  su  bile  praizvedbe,  a  neki  od  

autora  su  debitovali  sa  svojim  komadima.  Podrobno  ispraćen  od  vojvođanskih  

medija,  sa  solidnom  reklamnom  kampanjom  i    odštampanim  zbornicima  koji  su  

sadržali  drame  autora,  “Projekat  tri”  je  obećavao  mnogo  ali  je  malo  od  onog  što  je  

očekivano  ostvareno.  Gostovanja  predstava  iz  projekta  u  Beogradu  i  drugim  

gradovima  Srbije  je  bilo  samo  nekoliko.    Drame  “Projekta  tri”  su  dobijale  kritike  koje  

su  se  kretale,  uglavnom,  od  osuđujućih  do  mlakih  osim  komada  Jelene  Đorđević  

“Kome  verujete?”  koji  je  bio  prigrljen  od  pristalica  takozvanog  teatarskog  “novog  

sentimentalizma”  to  jest  tekstova  koji  su  delili  sličan  “vajb”  s  delima  Jasmine  Reze.  

Međusobno  šaroliki,  stilski  i  tematski,  od  onih  posvećenih  “večitim”  temama  (ljubav,  

starenje)  do  onih  angažovanih  s  ratnom  tematikom,  od  postmodernog  pristupa  do  

dramaturgije  krvi  i  sperme,  dramski  tekstovi  “Projekta  tri”  su,  baš  kao  i  njihovi  

autori  i,  shodno  tome,  predstave,  vrlo  brzo  “skinuti”  s  repertoara  i  mahom  

zaboravljeni  u  pozorišnom  svetu.  Ostala  je  u  lokalnoj  teatarskoj  istoriji  samo  mala  

fusnota  o  kratkom  i  bezuspešnom  pokušaju  revitalizacije  srpske  drame.  

         Paralelno  s    idejom  o    “Projektu    tri”  u    Narodnom  pozorištu  u  Beogradu  se,  na  

jesen  2003.  godine,  pojavio  projekat  “Nova  drama”.  Narodno  pozorište,  kao  

teatarska  kuća  u  kojoj  se  neguje  klasika  i  nacionalni  repertoar  a  od  domaćih  autora  

je  naizvođeniji  Siniša  Kovačević,  pisac  nacionalističke  provenijencije,  pokazalo  je  

začuđujuću  otvorenost.  Stovrena  je  scena  na  petom  spratu  teatra  a  brojni  mladi  

dramaturzi  pozvani  na  saradnju.  Namera  stvaralaca  projekta:  Miloša  Krečkovića,  

Marije  Karaklajić,  Marije  Stojanović  i    Milana  Govedarice  bila  je  da  se,kroz  kreativne  

radionice,  zajednički  rad  autorom  na  strukturi  dramskog  teksta,  dođe  do  finalnog  

proizvoda  tj.  dramskog  teksta.  Eksperimentalna,  moderna,  često  sa  uzorom  u  

savremenom,  pogotovo  britanskom  dramskom  tekstu  (Mark  Rejvenhil,  Martin  

  190  

MekDona,  Sara  Kejn)  ova  kreativna  radionica    je  privukla  ali  i  odbila  od  sebe  veliki  

broj  mladih  dramskih  pisaca.  Razlog  u  odbijanju  je,  pre  svega,  bio  u  odnosu  autora  

prema  sopstvenoj  drami.  Naime,  pojedini  mladi  dramaturzi  doživljavali  su  celu  

radionicu  kao  pokušaj  implementacije  ideja  od  onih  koji  su  je  vodili.  Bilo  kako  bilo,  

ova  radionica  je  imala  izvesnog  uspeha.  Radovi  njenih  najagilnijih  učesnika,  iako  

nisu  našli  svoju  sudbinu  u  nekom  štampanom  izdanju,  pojavili  su  se  u  elektronskoj  

formi  na  sajtu  “Nove  drame”.  Može  se,  naravno  reći  da  je  danas  uobičajeno  da  se  I  

književnost  I  pozorište  prezentuju  na  internetu  ali  je,  zapravo,  I  ta  virtuelna  slika  

neažuriranih,  nemaštovito  dizajniranih  sajtova,  zapravo  slika  nereda  u  srbijanskom  

teatru.  

 Sajt  “Nove  drame”,  koji  nije  apdejtovan  već  dve  godine,  s  velikim  brojem  tekstova  

koji  su  ranije  bili  prisutni  a  docnije  volšebno  izbrisani  ili  nemaju  svoje  prevode  na  

strane  jezike,  stoji  pre  kao  neki  žalosni  podsetnik  na  entuzijazam  od  pre  jedne  

decenije.  Ostalo  je,  u  analima  pozorišta,  nekoliko  zapaženijih  imena,  onih  koji  su  

prošli  kroz  radionice  “Nove  drame”    i  došli  do  zapaženije  sudbine  njihovih  drama:  

Maja  Pelević,  Milan  Marković,  Minja  Bogavac,  Jelena  Kajgo,  Filip  Vujošević  čije  će  

drame  biti    na  javnim  čitanjima  i  u  inostranstvu,  u  Minsku,  Londonu  i  Lidsu.  

Spomenimo  i  da  su  drame  Pelevićeve  objavljivane  u  časopisu  koji  se  zalaže  za  nove  

tokove  u  pozorištu  –  TKH  ili  “Teorija  koja  hoda”  a  komad  Dimitrija  Vojnova  “Velika  

bela  zavera”  je  objavljen  u  “Teatronu”    te  postavljen  u  “Ateljeu  212”.  Maja  Pelević,  

Milan  Marković,  Minja  Bogavac,  Jelena  Kajgo  i  Filip  Vujošević    će,  ispostaviće  se,  

narednih  deset  godina,  biti,  u  prestoničkim  pozorištima  mnogo  zastupljeniji  u  

odnosu  na  njihovu,  nazovimo  je  tako,  “generaciju”.  No,  spomenimo  još  i  druge  

autore,  zastupljene  na  istom  sajtu  “Nove  drame”  :  Ivana  Pravdića,  Jelenu  Popadić,  

Milenu  De  Polo,  Ljubinku  Stojanović,  Olgu  Dimitrijević,  Jordana  Cvetanovića.  Docnije  

je,  na  još  jednom,  danas  rahmetli  sajtu  pod  duhovitom  kovanicom  WTF  (What  the  

fuck!?)  bila  okupljena  generacija  pisaca  od  1975.  do  1985.  godišta.  No,  ni  ovaj,  

kratkotrajni  pokušaj,  nije  doneo  konkretne  rezultate.  

         Poseban  fenomen  (očigledno,  samo  za  lokalnu  sredinu)  koji  je  pratio  celu  storiju  

sa  “Našom  dramom”  bila  su  javna  čitanja  dramskih  tekstova  domaćih  

pisaca.Fenomen  su  bila  iz  jednostavnog  razloga:    srbijanska  pozorišta  su,  naročito  u  

  191  

periodu  2004-­‐2010  godine  davala  prednost  stranim  dramskim  piscima.  Javna  

čitanja  u  Narodnom  pozorištu  su  bila  posvećena    britanskoj,  nemačkoj,  ruskoj,  irskoj  

drami  a  savremena  domaća  drama  je  bila  pomalo  skrajnuta,  kako  na  čitanjima  tako  I  

repertoarski.    Sporadična,  održavana  u  više  navrata  u  Narodnom  pozorištu  u  

Beogradu  te  Pozorištu  za  decu  i  mlade  “Duško  Radović”,  javna  čitanja  su  bila  

svojevrsni  lakmus  -­‐  papir  srbijanskog  teatra.  Bilo  je  jasno,  još  u  vreme  početka  

Svetske  ekonomske  krize    (u  dalje  tekstu:  SEKA),  kad  su  pozorišta  morala  da  idu  na  

“saigurno”,  da  će  ova  javna  čitanja,  uglavnom,  biti  vezana  za  afirmisanije  pisce  (  

Marković,  Pelević,  Bogavac)    koji  su  imali  mogućnosti  za    izvođenje  njihovih  drama  

nego  za  neke  manje  poznate.Nepisano  pravilo  je  bilo:  tekst  koji  doživi  javno  čitanje  

će,  skoro  sigurno,  biti  javno  izveden.  Tako  su  javna  čitanja  postala,  čini  se,  važnija  od  

štampanja  drama  ili  sajtova  posvećenih  istim.  Nekad,  u  slučaju  prvog  konkursa  

srpske  sekcije  Medjunarodnog  udruženja  za  razvoj  pozorišta  za  decu  i  mlade  

(ASSITEJ)  za  originalni  dramski  tekst  na  srpskom  jeziku  i  Pozorišta  za  decu  i  mlade  

“Duško  Radović”,  javna  čitanja,  vezana  za  konkurs  za  dramski  tekst  za  decu  i  mlade,  

iako  podrazumevaju  nagradu  za  najbolji  tekst  i  igranje  komada  te  prevođenje  istog  

na  engleski  ne  znače  ništa  od  toga.  Tako  je  komad  Arsena  Ćosića  “  Mrak  i  ja”  

neizveden  a  Ćosićev,  kao  i    tekst  drugoplasiranog  nije  čak  ni    preveden  na  engleski  

kao  što  je  obećano.  Štaviše,  nije  čak  ni  zastupljen  u  elektronskoj  onlajn  biblioteci  

tekstova  na  srpskom.  Ali,  priča  o  konkursu  se,  i  ove  godine,  nastavlja.  Ustanova  

kulture  gradske  opštine  Stari  grad  “Parobrod”  je  2013.godine  pokrenula  ciklus  

javnih  čitanja  neizvedenih  dramskih  tekstova  pod  zanimljivim  i  provokativnim  

nazivom  “Biseri  iz  upravničkih  fioka”.  Čitanja  su  relizovali  i  mladi  glumci,  reditelji,  

kostimografi,  dramaturzi:  Tamara  Bijelić,  Koste  Peševskog,  Ivan  Velisavljevića,  

Nikole  Skočajića…  Nakon  manje  od  godinu  dana  ovaj  projekat  je,  kao  i  toliki  slični  u  

Srbiji,  zamro.    

         Inače,  za  storiju  o  srpskom  teatru  i  „nestalim“    tekstovima  je  karakteristična  

sledeća  priča:  pozorišni  uglednici  su,  u  Sali  za  fizičko  jednog  prestoničkog  pozorišta,    

igrali  košarku.  Jedan  od  njih  je,  u  Sali  krcatoj  predmetima  iu  arhive  i  fundusa,  

slučajno,  ramenom,  zakačio  rolo  –  orman  na  ivici  igrališta.  Iz  ormana  se  na  pod  

  192  

sručila  gomila  tekstova.  Direktor  pozorišta  u  kojem  se  odvijala  drugarska  utakmica  

je  svom  zabezeknutom  kolegi  i  prisutnima  objasnio:  

- Ma,  to  su  tekstovi  ovih  mladih  dramskih  pisaca.  Ne  znamo  šta  ćemo  s  njima  

pa  smo  ih  strpali  u  orman.  

- Pa,  jeste  li  ih  barem  čitali?  -­‐    upitao  je  njegov  kolega  koji  je  ramenom  otvorio  

ovu  dramaturšku  „Pandorinu  kutiju“.  

- Naravno  da  nismo  –  odbrusio  je  direktor  pozorišta.  

Pametnome  dosta.  

         S  druge  strane,  edicije  dramske  književnosti,  naročito  novijih,  manje  poznatih  

pisaca,  se  pojavljuju  uglavnom  u  unutrašnjosti  ili  kao  jedan  od  segmenata  (konkurs  

edicije  „Istok-­‐Zapad“  u  Zaječaru  koji  je  pomagao  objavljivanje  romana,  poezije,  eseja  

i  drama)  ili  celokupne  serije  kao  što  je  bio  slučaj  sa  Kulturnim  centrom  Kraljevo.  Sa  

skromnim  sredstvima,  gotovo  bez  ikakve  medijske  kampanje,  u  periodu  od  2009.  do  

2010.  godine  ova  mala  izdavačka  kuća  je  objavila  drame:  Dimitrija  Vojnova,  Dušana  

Spasojevića,  Filipa  Vujoševića.  Naravno,  i  ova  zamisao  je,  kao  i  većina  navedneih,  bila  

kratkog  daha.  Parakods  storije  o  štampanju  drama  je  bila  u  tome  da  su  se  knjige  

dramskih  tekstova  mogle  naći  u  najvećem  broju    u  jednoj  knjižari  u  Beogradu:  

„Stubovima  kulture“  na  Trgu  Republike.  S  prestankom  rada  ove  knjižare,  pre  dve  

godine,  i  pobrojane  knjige  drama  su  ostale  van  domašaja  potencijalnih  čitalaca  u  

prestonici  i  nigde  drugde  se  ne  mogu  naći  a  situacija  sa  drugim  knjižarama  u  zemlji  

nije  ništa  bolja.Podsetiću  vas  da  je,  na  jedvite  jade,  pre  četiri  godine  sačuvana  jedina  

knjižara  u  centru  Kragujevca,  grada  od  preko  stotinu  hiljada  stanovnika.    

         „Stubovi  kulture“,  nekad  jedan  od  najdominantnijih  izdavača,  doživeli  su,  kao  i  

velik  ibroj  drugih  izdavačkih  kuća,  svoj  finansijski  krah,  uglavnom  kao  posledicu  

SEKE,  pre  dve  godine  i  to  se  odrazilo  i  na  saldo  objavljenih  dramskih  dela.  Među  

objavljenim  delima  dramskih  pisaca  našla  su  se  „proverena“  imena.  Vida  Ognjanović  

sa  čak  tri  knjige  sabranih  drama,Ljubomir  Simović,    Dušan  Kovačević  i  Svetislav  

Basara.  U  izdanju  poznate  izdavačke  kuće  „Delfi“  pojavile  su  se  i  drame  

međunarodno  poznate  srpske  dramske  spisateljice  Biljane  Srbljanović    u  knjigama  

  193  

„Nove  drame“  i  „Mali  mi  je  ovaj  grob“  kao  i  drame  Milene  Marković.  Inače,  izdanja  

drama  poznatih  i  etabliranih  dramskih  pisaca  su  propraćena  tolikom  medijskom  

pažnjom  da,  recimo,  prevod  drame  „Putujuće  pozorište  Šopalović“    Ljubomira  

Simovića  na  mali  i  pomalo  egzotičan  jezik  kao  što  je  bretonski  jezik  zauzima  više  

medijskog  prostora  od  štampanja  oba  zbornika  mladih  dramskih  pisaca  u  okviru  

„Projekta  tri“.  

         Na  regionalnom  nivou,  „Hartefakt  fond“  je  uticao  na  podsticanje  autora  da  pišu,  

socijalno  i  ideološki  angažovane  tekstove.Medijski  solidno  propraćen  sa,  za  

balkanske  uslove,  solidnom  novčasnom  nagradom  i  mogućnošću  plasiranja  dela,  pa  i  

štampanja  komada,  „Hartefakt  fond“  se  izdvojio  kao  retko  ozbiljan  i  

pouzdankonkurs  u  regionu.  Tako  se,  što  se  Srbije  tiče,  komad  Olge  Dimitrijević  

„Radnici  umiru  pevajući“  odvojio  i  dobio  medijsku  pažnju,  tretirajući  prepoznatljivu  

socijalnu  tematiku:  štrajkove  glađu  radnika  propalih  društvenih  firmi,  beznađe,  

korupciju,  primitivizam,  situaciju  bezizlaza.  Inače,  Olga  Dimitrijević  je,  s  „Narodnom  

dramom“  kao  i  Jordan  Cvetanović  s  „Dilovanjem  emocija“  otvorila  za  srbijansku  

teatarsku  scenu  novu,  gej  tematiku.  

                       Iako  na  prvi  pogled  deluje  da  je  dramska  književnost  u  Srbiji  jako  živa  to  je  

samo  privid.  Jer,  ne  može  se  jedna  scena,  koja  u  sebi  poseduje  mnogo  više  energije  

nego  što  se  to  čini,  svesti  na  nekoliko  imena.  U  suštini,  ona  podseća  na  veliku  

fabričku  traku  na  kojoj  se  tu  i  tamo  pojavi  neki  drugačiji  artikal  ali  on  biva  brzo  

sklonjen  s  nje  da  se  nikad  više  ili  nakon  veće  vremenske  pauze,  pojavi.  Sigurno  je  da  

među  piscima  koji  imaju  četrdesetak  i  manje  godina  ima  puno  kvalitetnih  autora  ali  

je  činjenica  da,  kako  zbog  šizofrenih  teatarskih  politika  pa  tako  i  zbog  odsustvai  

nteresovanja  medija  i  izdavača,  javnost  nema  uvid  u  kontinuitet  autora.  Samo  retki  

mogu  da  kažu,  kao  Biljana  Srbljanović  ili  Milena  Marković  da  mogu,  u  maltene  

pravilnim  razmacima  od  godinu  dve,  obraduju  publiku  novim  komadom.  Velika  

većina  dramskih  pisaca  je,  kao  što  je  već  navedeno,  pritisnuta  njihovom  

neafirmisanošću  ili  malim  brojem  dela  koja  su  doživela  javnu  sudbinu  što  navodno  

znači  da  nema  potreban  kvalitet.  Broj  dobrih  drama  koje  nikad  nisu  izašle  iz  fioka  ili  

inboksa  dramaturga  pozorišta  u  poslednjih  desetak  godina  je,  svakako,  trocifren.  

Njih  ne  možete  naći  na  internetu  ili  u  pozorišnim  časopisima.  Jedan  deo  tog  

  194  

nevidljivog  korpusa  se  može  naći  na  pomalo  opskurnom  sajtu  tvorac  grada.  Tužna  

sudbina  velikog  broja  tekstova  je  da  nikad  nisu  ni  pregledani  a  kamoli  pročitani  od  

dramaturga  srbijanskih  pozorišta.  Javna  je  tajna  da  su  dramaturzi  srbijanskih  

teatatra  najnemoćnije  figure  u  pomenutim  ustanovama.  Direktori  pozorišta  i  uticajni  

reditelji,  zapravo,  kroje  repertoarsku  politiku  koja,  poznato  je,  nije  isprofilisana  i  

prilagođava  se  određenim  „drugarskim  dilovima“.  Izdavači  takođe  izbegavaju  

dramske  tekstove,  u  večitoj  potrazi  za  fiktivnim  bestselerom.    

         I,  kao  da  nije  dovoljna  tranziciona  konfuzija  i  klanovska  podela  među  srpskim  

pozorištnjacima,  svedoci  smo,  već  poslednje  godine,  drastičnog  koraka  u  nazad.  V  

čjom  djela?  Sa  dolaskom  na  vlast  demagoške  desnice  u  Srbiji,  oličene  u  politici  

Srpske  napredne  stranke  (u  daljem  tekstu  SNS)  Tomislava  Nikolića    i  Aleksandra  

Vučića,  ministarstvo  kulture  je  preuzeo  već  spomenuti  Bratislav  Petković.  Iako  je  

zvanični  politički  kurs  prozapadni  i  okrenut  Evropskoj  uniji  u  kulturne  institucije  su  

pohrlili  desničari  koji  su,  mentalno  i  ideološki,  i  dalje  pripadnici  Šešeljeve  Srpske  

radikalne  stranke  od  koje  je,  faktički,  nastala  SNS.  Tako  je  u  Srbiji  došlo  do  neobične  

situacije  u  kojoj  kultura  počinje  rapidno  da  odumire,  čak  i  brže  nego  u  vreme  

Miloševića.  Posledica  ovog  „novog  kursa“  su  bili  „nacionalni  spektakli“    u  Narodnom  

pozorištu  u  Beogradu.  Podignuta  na  nivo  projekta  od  državnog  značaja,  predstava  

„Konstantin  –  znamenje  anđela“,  romanopisca  Dejana  Stojiljkovića,  autora  bestselera  

„Konstantinovo  raskršće“,  predstavlja  oličenje  te  politike.  Ova  masovka,  posvećena  

1700.  godišnjici  Milanskog  edikta,  a  u  stvari  u  čast  rimskog  cara  Konstantina  

Velikog,  rođenog  u  Nišu  (nekad  Naisusu),  ima  samo  jednu  namenu-­‐  da  ukaže  na  

neke  tobožnje  čvrste  veze  između  Konstantina  Velikog  i  današnjih  Srba.  I,  tek  što  su  

se  stišali  mediji,  puni  priča  o  astronomskim  honorarima  i  novcima  oduzetim  od  

poreskih  obveznika  ali  i  o  umetničkom  nekvalitetu  komada  pojavio  se  novi  

„nacionalni  komad“.  Ovaj  put  je  reč  o  dramatizaciji  „Srpske  trilogije“,  patriotskog  

„bestselera“  Stevana  Jakovljevića  ,  smeštenog  u  Prvi  svetski  rat.  Podrazumeva  se  da  i  

ova  predstava  ima  „svedržavnu“  namenu  –  da  pokaže  „našu  stranu“  tzv.  Velikog  Rata  

i,  svojom  prisutnošću  u  medijima,  osujeti  eventualne  pokušaje    navodne  revizije  

srpske  istorije  od  strane  istoričara  na  Zapadu.  Umetnost  u  Srbiji,  a  to  je  jasan  signal  

  195  

koji  ove  dve  predstave  šalju,  mora  da  bude  patriotska,  kako  je  to  rekao    Dragan  

Kolarević,  bivši  pomoćnik  bivšeg  ministra  Petkovića.  

         Indikativno  je  da,  kad  god  se  u  srpskoj  kulturi  spomene  patriotizam  sledi  kresanje  

budžeta  za  tu  istu  kulturu.  Ako  se  izuzme  par  spomenutih  nacionalnih  prioriteta,  

odavno  osiromašena  pozorišta  su  osuđena  na  životarenje.  Nekad  najproduktivniji,  

„Atelje  212“  je  imao  jednu  premijeru  od  početka  ove  godine  –  „Mali  mi  je  ovaj  grob“  

Biljane  Srbljanović  i  neće  ih  imati  više  do  kraja  sezone.    U  takvoj  situaciji,  otvorenost  

teatra  u  odnosu  za  novi  dramski  tekst  ne  postoji.  Broj  premijera  se  svodi  na  

minimum  a  repertoarski  se  okreće,  navodno,  oprobanim  formulama  tj.  klasicima.  

Ovakvo  rešenje  je,  ne  samo  nemaštovito  već  ,  u  biti,  kontraproduktivno.  Neka  

imaginarna  publika  plus  đaci  koji  su,  pritisnuti  od  strane  nastavnika,  bukvalno  

ugurani  u  teatar,  ne  mogu  činiti  bilo  kakvu  ciljnu  grupu  niti  doneti  pozorištu  neku  

ozbiljnu  zaradu.  Na  kraju  krajeva,  glavni  alibi  najvećeg  broja  srbijanskih  pozorišta  

kad  odbijaju  igranje  dramskih  tekstova  ili  štampanje,  makar  u  ograničenom  tiražu,  

već  odigranih  drama  je:  to  ne  donosi  novac.  To  je  tačno,  ali  ne  donosi  ni  Šekspir  i,  šta  

s  tim?  Treba  li  možda  da  prestanemo    da  štampamo  njegove  drame?    Drame  se,  

uprkos  svemu,  i  dalje  pišu.  Možete  naći  u  srbijanskim  novinama  vesti  o  čak  130  

radova  pristiglih  na  konkurs  „Sterijinog  pozorja“  ili  osamdesetak  dela  koja  su  

poslana  na  konkurs  beogradskog  dramskog  pozorišta.  Diplomiranih  dramaturga  u  

ovoj  zemlji  ima  nekoliko  stotina.  Podrazumeva  se  da  nisu  svi  nadareni  i  da  se  ovom  

spisku  mogu  dodati  i  dela  usamljenih  skribomana  i  polupismenih,  zaludnih  ljudi  ali  

je  situacija,  bar  što  se  dramskog  teksta  tiče,    daleko  od  one  bezidejne  i  krizne  kao  što  

je  opisao  pozorišni  kritičar  i  teatrolog  Ivan  Medenica.      

           S  druge  strane,  prilagođavajući  se  takozvanim  „tržišnim  vrednostima“,    iako  je  

jasno  da  ni  najveće  pozorišne  kuće  ne  mogu  opstati  bez  pomoći  našeg  društva,  teatri  

unižavaju  sebe  ali  i  same  dramske  pisce  koji  pokušavaju  da  udovolje  takozvanim  

širokim  narodnim  masama  i  naprave  takozvane    „tezga  predstave.“  Najočitiji  primer  

je  predstava  „Pevaj  brate  2“  koja  je  dobila  najviše  glasova  na  „43.  Danima  komedije  u  

Jagodini“.  Koliko  do  juče  su  komedije  klasika  kao  što  su  Sterija  i  Nušić  ali  i  domaćih  

dramskih  pisaca  srednje  i  starije  generacije  (Lekić,  Romčević,  Kovačević),  pune  

crnog  humora  koji  umnogome  podseća  na  britanski,  pobirale  aplauze  i  nagrade  

  196  

publike  ali  je  kriterijum,  drastično,  u  samo  par  godina,  pao  na  „Pevaj  brate“.  Da  ne  

budem  pogrešno  shvaćen:    ova  tezga-­‐predstava  nije  uzrok  već  posledica  

kontinuiranog  rada  na  stvaranju    ne  bulevarskog  već  tezgaroškog  teatra  koji  se  

nalazi  tri  koplja  ispod  nivoa  kvalitetnog  „bulevara“.  Problem  nije  toliko  u  njenom  

postojanju  koliko  u  činjenici  da  se  pojavila  na  festivalu,  da  je  neko  odabrao  i,  štaviše,  

naknadno,  izjavio  kako  su  komedija  i  satira  mrtvi  u  srbijanskom  teatru.  Pa,  sa  

takvim  stavom  i  jesu.  Ono  što  je  surova  činjenica  je  da  se  namerno  zaboravlja  veliki  

broj  duhovitih  komada  autora  koji  ili  više  nisu  mladi  ili  nisu  baš  najmlađi  a  njihovi  

tekstovi  i  dalje  čekaju  u  nekim  direktorskim  fiokama.  Radeći  na  sakupljanju  tekstova  

za  pozorišni  časopis  na  kojem  sam  radio  pre  nekoliko  godina,  otkrio  sam  veliki  broj  

mojih  kolega  koje  su,  mogu  to  reći  bez  trunke  profesionalne  zavisti,  napisale,  ako  

ništa  drugo,  a  ono  po  jedan  ili  dva  dramska  komada.  Od  tridesetak  prispelih  dela  u  

prvoj  turi  čak  deset  je  pripadalo  kategoriji  dobro  skrojenih  dela  visokog  kvaliteta  a  

dva  ili  tri  su  bila  inventivna  po  formi  i  svojom  izuzetnođšću  su  se  odvajala  na  ostala.  

Nažalost,  do  sredstava  za  pomenuti  pozorišni  časopis  nisam  došao  ali  nije  zgoreg  

spomenuti  one  koji  su  poslednjih  desetak  godina  izvan  radara  našeg  pozorišta:  

Dunju  Petrović,  Kristinu  Đuković,  Mašu  Filipović,  Ivana  Makragića  i  mnoge,  mnoge  

druge.  

 

(Radio  Zagreb  3,  Pojmovnik  postjugoslavenske  književnosti,  2014)  

 

 

             

             

             

 

 

 

 

 

 

  197  

 

JEVREJI  KAO  DRAMATIS  PERSONAE  U  SRPSKOJ  DRAMI  

Predrasude o “drugima” nisu mimoišle ni Jevreje bez obzira na insistiranju brojnih

srpskih intelektualaca da antisemitizma nikad nije bilo u Srbiji. Može se reći da nije bio u

toj meri prisutan kao u nekim zemljama Istočne Evrope, pre svega Rusiji i Poljskoj. Ipak,

uvreženo mišljenje o tolerantnom srpsko-jevrejskom suživotu je preterano. Jevreji su od

nastanka moderne srpske nacionalne države tretirani kao “Srbi Mojsijeve vere”, ali to ne

znači da su ovakvim administrativnim potezom predrasude izbrisane. Antisemitizam, i to

ne samo u brojnim, surovim i sirovim šalama na račun “Ješa” ili “Čivuta” poseduje svoj

istorijski kontinuitet i u ovoj zemlji. O tome danas, u zemlji u kojoj je, po Aleksandru

Nećaku, predsedniku Saveza jevrejskih opština Srbije, samo 2012. godine objavljeno

preko stotinu knjiga antisemitske sadržine ne treba posebno ni govoriti. Jedna od prvih

antijevrejskih knjiga objavljenih u novovekovnoj Srbiji je “delo” Jeromonaha

Neofita Protiv vere jevrejske. Neofitovo pisanije je, u vreme vladavine Miloša

Obrenovića, stavljeno na spisak cenzurisanih knjiga. Pojedini ugledni, akademski

obrazovani Srbi su pokazivali neskriveni antisemitizam. Jovan Dučić je napisao da su

“Jevreji bili narod koji je u svojoj istoriji najviše isticao obest svoje mržnje”. Slavni

pesnik je tvrdio da je “Hristos po svom načinu govora i svojoj inspiraciji ljubavi bio

većma antički Grk nego savremeni Jevrejin”. Stereotip Jevrejina koji podriva „čistu“

patrijarhalnu srpsku sredinu oličen je u školskom učitelju u Školskoj ikoni Laze

Lazarevića. U političkom životu, antisemtizam je bio prisutan u delima Jaše Tomića

(Jevrejsko pitanje) i Vase Pelagića (Vjerozakonsko učenje Talmuda ili ogledalo čivutskog

poštenja). Užasi koji su snašli jevrejsku zajednicu u Srbiji u Drugom svetskom ratu,

logistički potpomognuti od žandara i vojske kolaboracionističke vlade generala Milana

Nedića, poznati su. Napomenuo bih da je Beograd bio posle Talina, druga “Judenfrei”

prestonica u Evropi, što govori koliko o zločinačkoj temeljnosti Vermahta i SS-a toliko i

o „posvećenosti“ srpskih fašista.

  198  

Jevreji se, kao dramatis personae, pojavljuju u Nebeskom odredu Đorđa Lebovića i

Aleksandra Obrenovića (Frans (Ranjenik) i Čovek pod kapom) smeštenom u

koncentracioni logor Aušvic 1944. godine i Komandantu Sajleru Borislava Mihajlovića

Mihiza (Melhior Vajs) koji se dešava u leto 1941. godine u Vršcu. Napomenuo bih da je

antisemitsko raspoloženje crkvenog klera opisano u Kraljevoj jeseni Milutina Bojića gde

franciškanski sveštenik spominje apotekara Vila Novu kao “đavoljeg slugu”, “Jevrejina,

dabome“, koji je navodno pokušao da otruje papu Klimenta. Jevrejskim lekarima su se

često pripisivale regicidne namere. Lični lekar Elizabete Prve Tjudor, Rodrigo Lopez,

portugalski pokršteni Jevrejin, osuđen je na smrt zbog navodnog pokušaja trovanja

engleske kraljice. Nimalo slučajno, javno mnjenje je, nekoliko godina pre Lopezove

smrti, zahvatio talas snažnog antisemitizma, izazvan komadom Malteški

Jevrejin Kristofera Marloua. Docnije će, Lopezova nesrećna sudbina i drama Kristofera

Marloua, inspirisati Šekspira da napiše Mletačkog trgovca.

SLOMLJENA VERA NEBESKOG ODREDA

Čovek pod kapom iz Nebeskog odreda Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića je, kao

i drugi logoraši iz njegove grupe, dobio nacističku “ponudu”: ili će pristati da produži

svoj život na tri meseca tako što će, kao član tzv. Nebeskog odreda, sastavljenog od

logoraša raznih nacionalnosti i konfesija, ubijati logoraše ciklonom B, ili će biti streljan.

Pre nego što je odveden u Aušvic, Čovek pod kapom je bio časovničar i vodio povučeni,

građanski život. Izgubio je ženu i decu i želi da sve oko sebe doživi kao određeni

mehanizam, kao sat koji popravlja tokom celog komada. Zato, pod užasnim pritiskom i

stresom, svoju sudbinu tumači religijski, ali sa fatalističkom vizurom. Smatra da je sve

što doživljava u logoru već napisano, jer uTalmudu stoji da će doći “narod izdaleka,

narod bezdušni, koji neće mariti za starce, niti će deteta žaliti”. Taj daleki narod su

svakako Nemci koji služe Hitleru. Sudbinu, kakva mu je dodeljena, valja istrpeti, moliti

se, biti posvećen i spas će doći. Ovakav stav, kao i njegovo etničko poreklo i religija,

dovode ga automatski u sukob sa logorašima koji su antisemiti: Prominentom, bivšim

poljskim diplomatom, Musselmanom (u stvari Italijanom) i Zelenim, nemačkim

kriminalcem. Verske ograde mu ne smetaju da truje ciklonom B svoje sunarodnike i jede

  199  

hranu koja je oteta od mađarskih Jevreja. Ne uznemirava ga ni to što, u peći ispod

njegove sobe, tinjaju tela Jevreja iz lvovskog geta.

Svoju veru on koristi kao štit, ali i sredstvo izdizanja iznad svih ostalih, pa čak i onih koji

su njegove vere. Ubeđen je da su stradali kao nedovoljno posvećeni. Deformacija

karaktera je kod njega tolika da ne vidi istinski užas kao ni to da nacističko zlo ne štedi

nijedan narod, rasu ili veru. Čovek pod kapom koristi svoju veru i kao način da ostane

priseban i da propast svoje porodice objasni sebi kao deo velikog Božjeg plana. Naime,

Jevreji su izabrani narod ali i određeni da stradaju. Ovakvo razmišljanje daje stradanju

bližnjih kakav-takav smisao. Bledi pokušaj Čoveka pod kapom da pobegne tako što će

svoj satni mehanizam spojiti sa improvizovanim bombama ništavan je u poređenju sa

fatalizmom koji ga prožima. U času pred egzekuciju, on se ponovo okreće molitvi,

zaključan u svetu koji nema veze ni sa njegovom verom, niti sa ičim racionalnim i tone u

sopstveno ludilo. On je psihološki objašnjen, zatvoren lik, koji je svoju transformaciju

doživeo pre nego što je došao u logor. Samim tim ovaj nekadašnji časovničar ne

predstavlja jevrejski narod kao takav, već univerzalni tip očajnika koji svoju veru

prilagođava srozanim etičkim standardima. Čovek pod kapom nije stereotipni religiozni

Jevrejin, već čovek uplašen smrću.

Ideološki protivnik Čoveka pod kapom je Frans, politički zatvorenik. Ovaj mladić iz

Pariza je bio član komunističkog pokreta otpora u Francuskoj. Mladi komunista je delio,

kao kolporter, antinacističke letke koji su bili skriveni u dnevnim novinama. U logoru je

završio nakon potkazivanja od strane jedne od čitateljki novina. Čovek pod kapom

predstavlja za Fransa sve ono što doživljava kao konzervativno i pasivno. Nesposobnost

da se pobuni i pruži aktivan otpor je za Fransa glavni razlog jevrejskog stradanja, a ne

antisemitsko ludilo koje trese Evropu. Njegov identitet nije određen jevrejskim poreklom,

već pripadnošću Komunističkoj partiji i francuskim jezikom. Tome treba dodati i

činjenicu da je promenio ime da bi se lakše uklopio u sredinu. On jeste Jevrejin, što

nevoljno priznaje, ali je pre svega komunista i Francuz. Svoju pravu nacionalnu

pripadnost smatra za nepotreban balast. Jevrejsku veru, kao i svaku drugu, smatra za

gomilu besmislica, a naročito ga iritira insistiranje Čoveka pod kapom da se umesto

  200  

zabranjenog Božjeg imena Jehova izgovara Adonaj. Ipak, i njegova borbenost se polako

topi pred neminovnošću smrti i sve manjim mogućnostima za bekstvo. Fransova

transformacija je dvostruka. Pogazio je svoje principe tako što će učestvovati u

egzekucijama drugih logoraša. Na kraju komada pada u pasivnost kada se, noć pred

najavljeno pogubljenje celog “Nebeskog odreda”, treba suprotstaviti čuvarima. On je, kao

i Čovek pod kapom, tip posrnulog vernika čija su ubeđenja i moral krhki pred strahom za

sopstveni život.

ČOVEK OMEĐEN PATNJOM

Melhior Vajs iz Komandanta Sajlera je dramatis persona o kojoj se mnogo govori, ali se

pojavljuje kratko i to kao priviđenje nacističkog komandanta Sajlera. Vajsova životna

priča je burna: sin bogataša, nekad zavodnik, rastrošni naslednik, hedonista i erudita.

Melhior Vajs je stasit, lep čovek u svojim pedesetim i “pre liči na Getea nego na

Jevrejina”. Pred Prvi svetski rat je imao aferu sa slovačkom služavkom Katarinom

Karliček koja je nedugo zatim zatrudnela. Da bi izbegao obaveze i ogovaranje, on je

predložio Karlu Sajleru, svom kočijašu, da oženi Katarinu, što je ovaj i uradio. Zauzvrat,

Vajs mu je dao lepo imanje i išpansku, nadzorničku titulu. Nakon ovog dogovora je kao

austrougarski oficir otišao u rat. Katarina je rodila sina, docnije nacističkog komandanta

Vilhelma Sajlera, nesvesnog svog jevrejskog porekla. Da ironija bude veća, Vajs je,

dajući svoj novac, pomogao da Vilhelm Sajler ode na studije u Minhen gde se ovaj

pridružio nacional-socijalistima. Po dolasku nacista u Banat, Melhior Vajs je na spisku

Jevreja predviđenih za likvidaciju, ali pokušava da se izbavi tako što traži siguran odlazak

u Švajcarsku ili neku drugu neutralnu zemlju. Melhior zauzvrat, preko advokata Nešića,

nudi svom vanbračnom sinu polovinu imanja, ne kao mito već zbog toga što kao njegov

sin ima na to pravo.

Vajs je razuman čovek, svestan svojih grešaka u mladosti od kojih se izdvaja jedna: nije

bio uporan u nastojanjima da dobije ruku jedine žene koju je voleo - baronice iz Ečke.

Mladi Melhior je bio svestan konfesione granice ali, pre svega zbog nasledstva, nije

mogao da se oženi nejevrejkom. Svestan je gluposti nacionalnih i verskih predrasuda i,

kao objašnjenje, koristi svoj omiljeni primer – konje. Tako on navodi kako su kao rase,

araberi i kirgizi vredniji od nonijusa ili teških nemačkih štajeraca. To je, u prenesenom

  201  

značenju, odgovor na Hitlerovu podelu na “više” i “niže” rase. Vajs na gotovo očinski

način razgovara sa Vilhelmom Sajlerom i objašnjava mu da su priče o izabranim

plemenima opasna varka, i da je to tačno: “isto kao i ono što tvoj Rozenberg govori kad

priča o narodu gospodara”. Melhior Vajs je čovek sveta, za njega ne postoji neka

osobenost, osim one koju vam drugi pripišu kao pripadniku drugog naroda u određenom

političkom trenutku. Tačnije: “biti Jevrejin ne znači ništa sem biti nesretniji od drugih,

kriv za krivicu koja NE POSTOJI”. Uprkos ovom glasu razuma, komandant Sajler ne

može da pobegne od onoga što je postao – nacistički zlikovac. Njegov život se završava

sledećeg jutra kad ga ubija nacista Kramer, poručnik iz službe bezbednosti koji je otkrio

njegovo jevrejsko poreklo.

Melhior Vajs je slojevit lik, individua, naturalstički prikazan, sa jasnom psihološkom

koncepcijom. Za njega se može reći da ga je “put preterivanja doveo do palate mudrosti”

(Blejk). Vajsov život kao da čine potpuno različiti ljudi koji su nosili isto ime. Bio je

mladi, raspusni bogataš, hrabri oficir, promoćurni biznismen i mudri rezoner u svojim

poznim godinama. On je do svoje mudrosti došao na težak način - napravio je veliki broj

grešaka. Tek je docnije shvatio koliko su ga koštale i prihvatio svoju krivicu. Za njega se

može reći da je čovek po sredini, ali se po mnogim osobinama kvalitativno izdvaja od

“običnih ljudi”, nalikujući tragičkom Aristotelovom modelu. Dodajmo tome i da se on

pojavljuje kao priviđenje, autorova kreacija po uzoru na duha Hamletovog oca, ali sa

posebnim, realističnim pečatom.

Kao zaključak se nameće da su, u analiziranim komadima, Jevreji kao dramatis personae,

dobro izgrađeni, psihološki objašnjeni. Oni imaju, pre svega, opšte ljudske a ne

stereotipne „jevrejske“ osobine. Pritom, suočeni sa najvećim užasom koji je, u

višemilenijumskoj seriji stradanja, snašao njihov narod. Samim tim su pojedini njihovi

postupci, čak i kad su etički problematični, neodbranjivi ali razumljivi s opšteljudskog

stanovišta. Retki su ljudi, bez obzira na rasu, veru ili naciju, koji će između smrti i života

izabrati prvu, kao što se vidi u Nebeskom odredu čiji je autor, Đorđe Lebović, jedva

preživeo holokaust. S druge strane, u srpskoj drami ostaju male „humorističke“ opaske,

kao ona u Kir Janji Jovana Sterije Popovića. Naime, jedini koji uspevaju da prevare Kir

  202  

Janju (pored Srbina Mišića) su jevrejski falsifikatori. Sam Kir Janja u njihovom etničkom

poreklu nalazi uzrok propasti svoje špekulacije. Inače, među trgovcima i zelenašima su, u

to vreme, početkom 19. veka, za jedine koji su mogli da „nadmudre“ Grke i Cincare,

važili upravo Jevreji, a još lukaviji od njih su, po tom stereotipu, bili Jermeni. Nije

nimalo slučajno što su baš Jermeni, obeleženi kao „oni koji drže sav novac i izazivaju sve

ratove“, u dva navrata, krajem 19. i početkom 20. veka, bili podvrgnuti genocidu koji je

sprovodila Otomanska Imperija. Da bi, u pogromima u carskoj Rusiji (1881-1884, 1903-

1906), a zatim u holokaustu za vreme Trećeg Rajha (1933-1945.) stradali Jevreji.

(Beton,  2014)  

  203  

Beograd,

Decembar 2014

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

ROKANJE I SNIMANJE

(rok kritike, koncerti, prikazi i sl.)

  204  

Omaž mojim i dalje aktuelnim rokerskim danima i koncertima koje sam imao čast da

posetim (ne svim ali, dobro…) ovekovečenim u Akuzatvu, Afirmatoru, Betonu, E-

novinama i kojekuda. Prijatno čitanje,

A.

  205  

PRAŠINA & ZNOJ & PIVO & ROKENROL

Najuopšteniji zaključak posle završenog »Beer fest«-a se u većini medija sveo na:

mnogo piva, mnogo dobre muzike, mnogo gostiju. Jedino što se u člancima razlikuje je

redosled ova tri elementa kalemegdanske muzičko-alkoholne fešte. A da li je “ Beer

fest« samo to?

Sa atmosferom koja podseća na sajmove u srednjem veku (ako izuzmemo

hamburgere i girice, zaštitni znak Sajma knjiga) sa ruševnim zidinama, “ozvučenim

minsttrelima”, potocima alkohola, razigranim svetom, šarenim tezgama ali, nažalost, i

srednjevekovnom prljavštinom, ovaj hepening za dobar deo publike ima svoj osobeni

šarm. Tu su se mogli videti nostalgični sredovečni rokeri, poneki “japi”, studenti, kao i

maloletni “rokenrol podmladak” a od ponoći i “tehno” i “rejv” populacija. No, dok su u

srednjevekovnoj Evropi sajmovi i vašari smatrani od crkve i države čak i opasnim, često i

ukidani zbog okupljanja ljudi koji su se na njima oslobađali društvenih stega (kao i na

karnevalima) ovaj festival je za one koji u popularnoj muzici (nazovimo je tako) traže

“nešto više”- bespredmetan.

Naime, gde god da zakoračite, tu su tende prozivođača piva, znakovi sponzora,

čak i na balonu koji lebdi nad vašom glavom. Sve je “markirano”, “brendirano” domaćim

i stranim etiketama. Da, ovde se pije pivo, šta je to čudno? Čini se da se svi zabavljaju,

ozvučenje-dobro, pivo-hladno a u stvari ste u supermarketu. Imate, po stihovima Lu Rida

“soul food and a place to eat«, za svakoga ponešto. Vi treba samo da to uzmete,

konzumirate i tu je kraj. I, naravno, ako neko jednog dana konstatuje da domaća rok-

scena odumire vi ćete mehanički upitati: “A “Beer fest«?” -“Beer fest«?Ne zasmejvaja

me, molim te!-glasio bi odgovor. Mnoge od grupa smo čuli već stotinu puta, za par smo

otkrili da postoje ili da još sviraju, doleteli su i gosti iz inostranstva (ili iz “eks-ju-rok

legende”?) , dobro “otprašili” i “podigli” publiku. Ali, ni u muzici ni u vazduhu tih

nekoliko večeri na Kalemegdanu nije bilo ni daška vetra.

  206  

Problem stvaranja nove rok-scene u Srbiji star je koliko i sama scena i ovo bi bio

samo jedan u nizu lokalnih paradoksa da ne postoji jednostavna činjenica: niko je ne

ometa. Nova scena, nova kretanja u rok i pop-muzici nikad ne nastaju, tako nas istorija

uči, na bilo kakvim festivalima, već u garaži, u sobi, u podrumu, u vešernici, u gnevu,

kao izaozov, kao avantura. Ono što postoji kao niz festivala, “Gitarijada”, takmičenja

bendova, “tezgi” posvećenih bezbrojnim jubilejima nema u sebi ništa od pobrojanih

komponenti.

Najlakše bi bilo optužiti gramzive producente i organizatore kojima su samo

velika imena i još veće pare pred očima, najteže: same sebe ali taj put najlakše vodi

spoznaji. Od davno pohabane parole njihovih roditelja “sve, sada i ovde” svi oni koji se

sećaju Tita “kao kroz maglu” ili ga smatraju za marku kubanskih cigariljosa došli su do

“opušteno” (što je, uzgred, ušlo i u reklamu za pivo) i u takvom stanju, sličnom

omamljenosti posle (dopisati koliko) piva na Kalemegdanu po avgustovskoj žezi, ušli u

sistem. Pravila igre se podrazumevaju, Crta-Preko-Koje Se-Ne-Sme nas se ne tiče jer je

povukao “neko ko misli na sve”, tranzicija je, vreme nesigurno, treba funkcionisati a ne

misliti, reprodukovati a ne stvarati. I, nakon naporne radne nedelje, eto nama odmora,

fine, za svaki režim poželjne svirke & pijanke. Nagomilana energija je otišla u željenom

pravcu, vikend je protutnjao i hajdemo ponovo na posao.

Nije bitno koliko su oni mlađi od trideset godina već ušli u sistem, kao slikari,

pisci, muzičari, čak bi bilo uzaludno prebacivati bilo šta ljudima koji su izgubili više od

decenije zaglavljeni u strogo kontrolisanom ludilu. Tužno je, u suštini, što velika većina

nema iskustvo ne-pripadanja “tezgi”, sistemu, jer ono može kasnije samo obogatiti i

učiniti boljim i iskrenijim ono što rade a ako tog iskustva nema oni će sasvim sigurno

funkcionisati ali, da li će misliti? Ma, samo “opušteno”.

(Književni list, 2003)

  207  

Desna skretanja i provokacije u stranoj pop i rok muzici

NATIONAL FRONT DISCO

Za razliku od naših balkanskih prostora na kojima se može manje-više povući neka

jasna razlika između onih koji su „skrenuli udesno“ i „još desnije od toga“ na „trulom i

kapitalističkom Zapadu“ je situacija značajno drugačija. Bela Hamvaš je taj razlog u

pristupu prikazao svojom čuvenom mišlju, parafraziram, da su na komunističkom Istoku

„90% govana i 10% meda i da su oni jasno odvojeni dok je na Zaspadu odnos 50-50 ali

su pomešani“. Dosledni i otvoreno desničarski i rasistički bendovi na svetskoj mejnstrim

sceni se teško mogu iščačkati a koprena političke korektnosti se često koristi da bi se

maskirale poruke koje su daleko od humanističkih. Postoji i još jedan aspekt ove priče

kojeg su se u bivšoj Jugovini dotakli „Leibach“ i njihova NSK a to je korišćenje naci-

imidža da bi se isprovocirala publika i ispričala takođe priča o prikrivenim

totalitarizmima savremenog društva.

DUH ENOHA PAUELA

Rasna segregacija je pratila savremenu popularnu muziku još od njenih postanaka,

dvadesetih i tridesetih godina, negde u glibovitim krajevima delte Misisipija gde su

bluzeri poput legendarnog Roberta Džonsona trampili svoje muzičke bisere za bukvalno

šaku dolara da bi, trideset-četrdeset godina docnije, beli muzičari okretali milione

zahvaljujući obradama ovih, danas, klasika. U rokenrolu se, od njegovog formalnog

nastanka oličenog u Bilu Haleju i njegovim „Kometama“, itekako gledalo ko je koje boje

kože. Tako legenda kaže da je Čak Beri zvučao lokalnim di-džejevima „belački“ pa su ga

puštali ne znajući njegovu pravu boju kožu a Riči Valens (videti „La Bamba“), muzičar

meksičkog porekla, je „mogao da prođe“ jer je izgledao kao pripadnik nekog

mediteranskog naroda. O problemima koje je Net King Kol imao oko svog šoa na

televiziji i da ne govorimo kao i o nikad razjašnjenoj smrti genijalnog pevača i borca za

građanska prava američkih Crnaca, Sema Kuka.

  208  

U drugoj polovini šezdesetih godina se situacija polako, ali zaista polako menja sa

usponom diskografskih kuća koje su favorizovale crni soul zvuk, „Atlantikom“ i

„Motaunom“. Paradoksalno, sa pojavom „Bitlsa“ i „Stounsa“ (beskompromisnih bluzera

na početku karijere ) opet je to što ste beli i imate dugu, ravnu kosu postalo prednost u

odnosu na crne izvođače i autore koja se osećala kako po broju fanova tako i konkretnoj

zaradi i „društvenoj prohodnosti“. A dolazilo je i do užasnih događaja kakav je bio

festival u Altamontu 1969. godine kada je obezbeđenje , idiotoki sastavljeno od „anđela

pakla“, ubilo mladog Crnca iz publike. Društveni aktivizam, protivljenje rasnoj

segregaciji i ratu u Vijetnamu koje je dolazilo od belih muzičara često je nailazilo na

odgovore kolega koji su se mogli tumačiti i kao prozivka i zagovaranje ekstremno desnih

stavova.

Tako je rok grupa „Lynyrd Skynynrd“ u svom najvećem hitu „Sweet home

Alabama“ iz 1974. godine reagovala na pesmu Nila Janga (mnogo kasnije će isti, kao i

ZZ Top, Boga pitaj zbog čega, podržati Roanlda Regana) „Southern Man“ u kojoj je

osudio duh rasizma koji je vladao južnim delovima SAD. Mada je kasnije „Sweet home

Alabama“ doživela brojna tumačenja, počev od onog da je Nil Jang u njoj kritikovan

zbog predrasuda prema svim Južnjacima uopšte, te da je pesma u stvari istovremena

osuda desničarskog guvernera Alabame, Džordža Valasa koji je dobio svojih nekoliko

negodujućih „bu hu sekundi“ ipak su stihovi: „Votergejt mi ne smeta/ da li tvoja savest

smeta tebi/ reci istinu“ ostali neobjašnjeni. Bend se, pak, distancirao od Valasovih

rasističkih izjava i 1976. podržao kandidata demokrata,. Džimija Kartera na izborima.

Negde u to vreme, 1975. godine, Erik Klepton, muzičar koji dobar deo svog opusa

duguje upravo bluzu i njegovim crnim korenima je, dolio ulje na svoju tada opadajuću

karijeru već prilično skrhanu ovisnošću od alkohola i heroina. Na koncertu u

Birmingemu, vidno intoksiran, Klepton je izrazio brigu zbog pretnje da će Britanija,

zbog velikog broja doseljenika, kako sa Kariba tako i iz Afrike, postati „crna kolonija“ i

izjavio sledeće: „ Mislim da je Enoh Pauel u pravu... Izbacite crnje napolje! Postarajte se

da Britanija ostane bela!“ Inače, „Postarajte se da Britanija ostane bela!“ je slogan

ekstremno desnog Britanskog nacionalnog fronta (BNF), pobratima „Nacionalnog stroja“

u Srbiji. Docnije, u ovom veku, u više navrata, pribran i trezan, Klepton je izjavio da je

  209  

„Pauel izuzetno hrabar“ i da njegove političke poglede „ne smatra rasističkim“ kao ni

svoje na kraju krajeva, jer je to „besmisleno“.

Kratka istorijska elipsa: Enoh Pauel je britanski desničarski političar koji je 1968.

godine, kao konzervativac, održao čuveni govor o „rekama krvi“ koje će poteći a u vezi

sa ilegalnim doseljenicima u Britaniju i pozivao na „hitnu akciju“.Docnije se priključio

desnoj Alsterskoj Unionističkoj Partiji iz Severne Irske.

MRŠAVI BELI VOJVODA I DRUGE PRIČE

Pauelov lik i delo su, da iznenađenje bude veće, bili insipirativni i za rokera za kojeg

se ne može reći da je „model za desničara“, iz alternativne muzičke scene poteklog,

crnim soulom opsednutog, otvoreno biseksualnog, kosmopolitskog, provokativnog

docnije oženjenog sa Iman, manekenkom somalijskog porekla, Dejvida Bouvija. Da li

zbog toga što priča o miru i ljubavi nije više „pila vodu“ a šokantne izjave stale na

bitlsovskoj „veći od Isusa“ priči ili zbog nastojanja da nakon počivših Cpt. Toma, Ziggy

Stardusta, Alladina Sanea što više uđe u novi lik Thin White Dukea tj. arijevskog

plemića koji je postao rok-zvezda ili kokainskih odluka, provokacije ili nečeg četvrtog

(isnpiracija rasističkim društvom „Tula“, Ničeovom filosofijom i Kroulijem je jedna od

verzija) tek Bouvijeve izjave su sablaznile svet. Navedimo neke: „danas niko nema

prave sledbenike osim Enoha Pauela“, „Britaniji treba fašizam da je dovede u red“, „

Hitler je bio jedna od prvih rok zvezda“ su ( kao i Kleptonove) alarmirale britanske

rokere pa je napravljena kampanja RAR iliti Rokeri Protiv Rasizma. Sam Bog zna koliko

je takva stvar potrebna u Srbiji!. Da stvar bude smešnija, 1976. godine, na 1. maj, Bouvi,

koji se udidio kao pomenuti zlatokosi grof, je iz svojih kola pozdravio fanove naci-

pozdravom. Bouvi je poricao da je to ikad uradio i tvrdio da je samo mahao

fotoreporterima i u više navrata davao izjave u kojima je objašnjavao da nije fašista i da

ga je ponela sopstvena teatralnost. . RAR je, s druge strane, imao uspešnu kampanju i

održao niz koncerata a učestvovali: „Clash“, „Sham 69“, „Buzzcocks“, „Misty In The

Roots“...

Slom britanske ekonomije, nastupanje konzervativaca i pojačane rasne tenzije odrazili

su se na britanskoj rok sceni nizom neobičnih incidenata. Tako su se iz provokacije, „The

Jam“ predstavljali kao „torijevci“ (konzervativci) i to, kako je naveo Pol Veler, iz inata,

jer su se britanski muzičari mahom izjašnjavali kao laburisti mada je on sam lično, „ako

  210  

je to uopšte bitno, glasao za laburiste“. Ne treba zaboraviti ni da se bendu prebacivalo

preterano korišćenje britanske nacionalne zastave, tj. „Union Jacka“ (što je prebacivano i

brojnim „britpopovcima“ devedesetih) na šta je odgovoreno da su oni samo svoju

zastavu „povratili od desnice“. Sid Višiz iz „Pistolsa“ je nosio majicu koja je bila zastava

Trećeg Rajha... Ska bend „Madness“ je, u svojim korenima povezivan sa „skinhedima“

(mada su, sedamdesetih, postojala dva „ćelava“ pokreta- nacistički i „crveni“ – na

„nularicu“ ošišani radnici svih rasa, antirasistički levičari) i izjave da im „nije bitno da li

su u publici pripadnici Nacionalnog Fronta sve dok se zabavaljaju“ kao i spotovi u

kojima se pojavljuju „skinhedi“. Sve je to stvaralo utisak da su „Mednesi“

ultradesničarska grupa što nisu ali su zbog kontroverzi koje su izazvali, takvu reakciju

mogli da očekuju. Ljubav „skinsa“ prema ska zvuku koji je potekao sa Jamajke je

neobjašnjiv fenomen- moj poznanik , nekadašnji muzički saradnik na radiju je bio, oko 2-

3 sata ujutru primoran od grupe pripitih „ćelavaca“ koji su se ušunjali u studio da „zavrti

nešto od „Mednesa“, pod hitno“.

DA LI JE „CRVENI KLIN“ OTIŠAO DO „GRADA SUNCA“?

Osamdesete godine su donele MTV i, gle čuda, program u kojem su se prvih par

godina retko pojavljivali crni muzičari. Ko je od belih rokera to primetio među prvima?

:Dejvid Bouvi... No, iako se MTV postepeno otvarao mada je sa skepsom gledano na

nove muzičke pravce kao što su rep ili hip-hop pojavile su se neke nove „gaže“ za

popularne muzičare. Jedna od njih, Sun City, bila je u središtu bantustana pod imenom

Bofutatsvana u Južnoafričkoj Republici koja je grcala pod aparthejdom i ako se ovaj

kompleks luksuznih kockarnica i hotela mogao sa nečim porediti bila je to recimo Kuba

za vreme diktatora Batiste ali sa još siromašnijim okolišom. Tu ste, ako ste bogati i beli

mogli da slušate: Lindu Ronštat, Reja Čarlsa, „The Queen“, Roda Stjuarta kako pevaju u

senci vešala koja su se pravila za crnu većinu što ne govori o rasizmu izvođača koliko o

ljubavi prema Svemoćnom Dolaru (u ovom slučaju: južnoafričkom randu) .

S druge strane je postojao i valjani odgovor, osuda pristajanja na primanje para od

rasističkih vlasti, „Sun City“ album izdat 1985. godine sa brojnim poznatim

muzičarima: Brus Springstin, Lu Rid, U2, Piter Gabrijel,Ringo Star, Litl Stiven, Afrika

Bambataa... No, bratimljenje bez obzira na rasne ili etničke barijere nije uvek nailazilo

na odobravanje. Tako je Run-DMC naleteo na veliki odijum rokerske američke

  211  

(dominantno bele) publike zbog obrade „Aerosmitovog“ hita: „Walk This Way“ a da

stvari budu gore, na snimanju legendarnog spota u kojem su učestvovale obe grupe došlo

je do sukoba između bele i crne publike.

Pop ikona osamdesetih ( i ne samo te dekade) i jedan od najboljih britanskih vokala i

tekstopisaca, „Papa Bedaka“, eks- Smits, Stiven Patrik Morisi je, gledajući da šokira i

provocira ( ili je iznosio iskreno mišljenje što do dana današnjeg nije javnost nije

raščistila) otišao predaleko u više navrata tako da su mu se omakle izjave da je „rege

najrasističkija muzika“ i da „ne mrzi Pakistance ali su mu nepodnošljivi“a tekstovi

pesama „National Front Disco“, „Asian Rut“, „Bengali In Platforms“, „Irish Blood,

English Heart“ i dalje izazivaju seriju najrazličitijih tumačenja. Iako protivnik

desničarenja Margaret Tačer, kraljevske kuće Vindzora, socijalista, učesnik nastupa „Red

Wedgea“ ili “Crvenog klina“) (kampanja britanskih rokera za laburiste u kojoj su

učestvovali njen osnivač, Billy Bragg te Madness, The Smiths, Paul Weller, Jimmy

Sommerville, Lloyd Cole...) i, vo vremja ono, provokativno seksualno ambivalentan

popularni Moz je 1992. godine, na Madstock! koncertu, inače ponovnom okupljanju

„Mednesa“ , izazvao skandal kojeg se mnogi i dan-danas vraćaju. Naime, Morisi je,

ispred platna na kojem je bila reprodukcija fotografije dve „skins“ devojke, mahao

britanskom zastavom koja mu je bačena što je izazvalo sukob rasističkog i

antirasističkog dela publike. Da bizarnost bude veća, jedna od pesama koje su tog dana

bile na Morisijevom repertoaru bila je „Suedehead“, o „suedehadu“ žargonski rečeno-

„skinsu“ „pristojnijeg“ izgleda koji krije svoje homoseksualne sklonosti. Naravno ,

Morisi je porekao bilo kakav rasizam u svom delu i političkim stavovima a tokom ovog

veka je osuđivao, austrijskog ultradesničara jerga Hajdera, rat u Iraku (sa posebnim

opljuvkom na eks-predsednika SAD, Buša) i pružao javnu podršku demokratskim

kandidatima Keriju i Obami.

THIS IS THE DAWNING OF A NEW ERROR....

Desničarenje na svetskoj rok –sceni je, primetili ste već, daleko od pijanog balkanskog

pisanja koračnica. Ne samo zbog krute “političke korektnosti“ već i zbog istorijskog

nasleđa Drugog svetskog rata ono predstavlja opasan hod po oštrici zbog kojeg možete

lako dobiti etiketu nacoša, hejtera, desničara, imperijaliste i čega sve ne, bili vi to ili ne.

Provokacija ne dozovljava više opštost ili koketiranje sa ekstremima već preciznost i

  212  

jasno određivanje u odnosu na sve nijanse političkog spektra a to ne znači veću cenzuru

nego veću promišljenost i veću odgovornost. Pojašnjeno: veća kontrola javnog mnjenja i

sankcionisanje, naročito u poslednjih dvadeset godina, drastično su promenili odnos

rokera prema javno izgovorenoj reči. Da li je to promenilo njihova iskrena politička i

ideološka ubeđenja je sasvim drugo pitanje kao i ono glavno: Ko su sada ultradesničari i

rasisti? Na trenutke se čini da je na Zapadu bilo lakše kad su se javno izjašnjavali. Kod

nas se barem ( u većini slučajeva) tačno zna ko je gde.

(E-novine, 2010)

I MI TOMPSONA ZA TRKU IMAMO

Rokenrol muzika, pop muzika, nazovite je kako god hoćete, nije uvek samo ono što

vam se čini jer „there is more to the pciture than meets the eye“ ko što reče Neil Young a

pritom ne mislim na izakanu priču o puštanju „Stairway to heaven“ od Led Zeppelina

unazad. Reč je, dabome, o političkim porukama. Baš zbog činjenice da većina

obožavalaca smatra pop ili rok zvezde za uglavnom apolitične libertince, hedoniste,

svetske ljude ili,u ne u malom broju slučajeva, okrenute idejama koje naginju humanizmu

ili nekoj od nijansi levice pažnju mi je privukla ta takozvana „desna manjina“ kako u

našoj tako i u stranoj muzici. Ispostavilo se, naravno , da to nije većina ali je sigurno da

su prilično brojni ili da, u nekim slučajevima, poznati bendovi ulaze u projekte za koje

ne znaju u kom pravcu idu.

NEKA TVOJA GITARA SVIRA KO ŠTO MOJ „HEKLER“ ŠTEKĆE....

Nisu toliko daleko devedesete kad smo mogli da kažemo da je u ovo zemlji mutnim

sjajem ferceralo hiljadu nijansi prljavosive pa ste tako mogli da gledate esktremne

desničare iz SRS-a u koaliciji sa „crvenima“ iz SPS-a (u suštini ideološki pobratimi koji

izbegavaju da nose crnu boju zbog uroka) u sukobu sa najvećom opozocionom, gle čuda,

desničarskom SPO. Srbovanje je, ako izuzmemo par čestitih izuzetaka i projekat

„Rimtutituki“, počelo da se seli iz šatre na stejdž. Pozni i komatozni opus „Riblje Čorbe“

koji, eto, traje već dvadeset godina, samo je vrh ledenog brega i veliko ništa u odnosu na

pevanje koračnice paravojne formacije od strane Bore Čorbe, Vladimira Savčića-Čobija i

Zorana Kalezića koja je emitovana čak i preko jedine slobodne televizije u Miloševićevoj

  213  

Srbiji- „Studija B“ sa karakterističnim refrenom: „U boj, u boj Srbine moj“ a ko ima

želudac za to evo i linka http://www.sarajevo-­‐

x.com/forum/viewtopic.php?f=1&t=61098&p=2552787. A ako vam nije dosta toga

spomenućemo i „Galiju“, večito nasukanu u ideološkom mulju Sloboleskuove ere i

legendarno „Pravoslavlje“, narodno veselje.

Priča za sebe, a predstavlja opasno hodanje između stava i provokacije, je skaska eks-

ju rok istorije započeta još početkom osamdesetih. Naime, famozno mahanje kandilom na

koncertu i druge sitne provokacije na nacionalno-ideološke teme grupe „Idoli“ delovalo

je, devedesetih krajnje naivno (mada dva člana postave danas drmaju zemljom) u odnosu

na obrijane glave ( i ne samo njih) koje su sledile „Direktore“. Iako su njihovi tekstovi

bili usmereni uglavnom na ljubav prema pivu i mržnju prema vladarskom paru i

„crvenoj“ ideologiji, „Direktori“ su, pored „Ritma nereda“ i „Šahta“, koketirajući sa

„skinhed“ ikonogradfijom i samim tim ideologijom iskoračili na nesigurno tle na kojem

su se u Velikoj Britaniji u više navrata okliznuli „Madness“ i „Sham 69“.

SRCE JE NEGDE LEVO

Posebna nakaza u okviru postdejtonskog frik-šoa bila je JUL, avangarda

ratnoprofiterskih plutokrata i jastuk za udarce namenjene SPS-u. Okretanje mladima

(prevedeno na srpski-vrbovanje) praćeno je nezapamćenim densačinama u reklamnoj

kampanji i najogavnijim sloganom ikad – (okej, uz onaj DSS-ov „Živela Srbija!“) JUL

je kul! A da se srce otkrije na levoj strani ako je novac u desnom džepu od košulje

shvatili su na vreme „stari rokeri“, Toni Montano i Viktorija ali i grupa „Tap 011“ koja

je, u nastojanju da sedi na obe stolice, izviždana na studentskom protestu 1996. godine.

Najsmešnije od svega je bilo to da je Montano, posle petooktobarske revolucije, ustvrdio

da je on u stvari sve vreme „rušio sistem iznutra.“ Three cheers for you, well done old

boy!

Ne znam stvarno način za subverziju ako pristajete da učestvujete na JUL-ovskoj

kulovskoj svečanosti na kojoj vas niko ne voli osim možda nekoga ko vam je sredio

„tezgu“ i gde se sve odvija kao u nekom socrealističkom potpuriju: prvo govorancija, pa

razmetanje video-bimom da se vidi da smo moderni, pa narodnjakinja da vas razgali, pa

KUD i frulaš da vas dirnu, pa govorancija, pa zbunjujuća kupjena džezerka, pa još spike,

  214  

pa olinjali roker da vas ubedači, pa opet govorancije od strane Šefice, pa onda opet malo

narodnjaka i razlaz! Subverzija, sve je to subverzija!

VREME DUHOVNE OBNOVE I RAZGRADNJE

A onda dolazi famozna petooktobarska revolucija i predsednik Koštunica, „umereni

nacionalista“ što u prevodu na narodski znači: nećemo da se bijemo-još smo slabi. U

takvim okolnostima, a naročito u klimatu koji neobično podseća na Vajmarsku

Republiku, treba narod filovati optimizmom ali mu i dati nešto „naško“, tek da ne

pomisle da su zaista dosegli dno svoje istorije. I eto, mladih i ne tako mladih, nacionalno

osvešćenih bendova i kreativnih pojhedinaca okupljenih oko ultimativnog SPC (Serbian

Politically Correct ili Srpska pravoslavna crkva) projekta „Pesme iznad Istoka i Zapada“

http://yuforum.net/va-kompilacije/pesme-iznad-istoka-i-zapada-50428/. Hej, pa tu su

(gotovo) svi naši drugari iz opozicionih dana a ima i nekih novih iz: Partibrejkersa, Qrvi,

Bjesova, Darkvuda, 357, Plejboja, Džukela, Goblina i ko bi sve nabrojao. Trust rokenrol

mozgova u muziku prenosi reči velikog ekstremnog desničara i antisemite vladike

Nikolaja Velimirovića.

Kao mur na ovu tužnu priču o povampirenoj i danas, u nijansama prljavosive,

dominantnoj desnici, dolazi i storija o povratku Neše Galije i muzici za ultimativni „SPS

movie“, razonodu svih pravih „osmanlijskih Srba“- „Zonu Zamfirovu“. Tugaljive

Nešine melodije ukalupljene u pusto poluorijentalno vreme kad je patrijarhat bio glavni u

seljačkoj, domaćinskoj zemlji a stranci su smatrani za smešne karikature koje zalutaju

svakih pedeset godina, konzumirane su od preko milion ovisnika u bioskopima plus

diskovi, pa javni nastupi. Lepe su to parice! A u tom našem „samootkrivenom“ ključu

ječe nam još uvek u ušima saharinsko „Lane moje“ i zaludna „Molitva“ na mitingu

SRS-a, kao najpopularnije melodije bacile su nas u samodovoljni etno koji je uradio ono

što Miloševićev sistem nije uspeo- razbio lice pop i rok scene do neprepoznavanja.

(E-novine, 2010)

  215  

PRIKAZ ALBUMA WOODEN AMBULANCE – INTERSECTION

PANONSKA AMERIKANA

Mnogo je vode proteklo panonskim rekama od vremena poslednje invazije vojvođanske

scene devedesetih prošlog veka. Ako se po ovom albumu dan poznaje – nakon art-

rokerskog, pankerskog, novotalasnog, „brzi bendovi Srbije Sunca“ na nebo iznad ravnice

je okačeno novo, melanholično Sunce i zove se Wooden ambulance. Reč je o autorskom

projektu, prvencu Gorana Grubišića iz subotičkog benda „Ana Never“, nezavisnom

izdanju koje ne želi da se skloni iz „biblioteke“ mog Windows Media

Playera. „Intersection“ je, rekli bi neki, zatvoreno, nekomunikativno (nije otpevano na

srpskom već na engleskom), sporijeg ritma. Intersection je ostvarenje koje verovatno ne

može naći neku komercijalnu prečicu do srca naše publike. Naravno, u ovoj sredini sve

spomenuto predstavlja veliki problem. Da ne govorimo da su pesme često lične,

prigušene, kao da dopiru ispod neke membrane pokrivene patinom. E, dragi moji, sve što

je vama minus predstavlja apsolutni plus ovog albuma. Glas, napukao, koji povremeno

zvuči kao Tom Waits (moj vejtsološki favorit je Bringing Ladders Into Sea), pa kao

Stuart A. Staples iz Tindersticksa ( Dishonest, lepa numera u kojoj Grubišić peva kao

pomenuti sa nešto više ima više više „šmirgle“ u grlu), pa dobije propovedni ton Nicka

Cavea vodi nas kroz lavirinte vojvođanske prerije. Muzika se, naravno, oslanja na

pobrojane uticaje a možemo spomenuti i Walkabouts, Willard Grant Conspiracy, Neila

Younga a pesma Let It Go neodoljivo podseća na onu ranu fazu Tindersticksa poznatu

kao Asphalt Ribbons. Jednom rečju, uzori postoje i predstavljaju najbolje moguće. Zvuk

albuma je rezultat šarolikih uticaja. Tako u istoj pesmi čujete skoro detinjasti metalfon,

pastoralni bendžo, diskretne, pospane tonove slajd gitare, violinu ili čelo s nekim čudnim,

  216  

skoro keltskim prizvukom. Isproduciran berz greške, ritmički i melodijski izbalansiran,

ovaj album deluje kao nonšalatna, lagana šetnja kroz prostranstva amerikane i dok sam ga

slušapo pomislio sam da je sniman negde „napolju“. No, ono što se čini kao jednostavno

je često i najsloženije. Da ne dužim- umesto preporuke i kitnjaste završnice eto linka za

besplatni download albuma…

(Afirmator, 2012)

IZVEŠTAJ SA BEER FESTA

AAAAAMAAAAN I AMIN!

Neke stvari vezane za beer fest ostaju neobjašnjive: zašto nema slovačkih i makedonskih

piva, zašto ljudi piju ono što mogu da kupe na ćošku umesto neke nama egzotične marke

i, konačno, šta će nam, vrag mu babin, prangijanje narodnjaka plus metal rifovi? Na to

pitanje nisam mogao da dobijem odgovor ali, znate, to je grupa „Hypnotized“ i, mogu

vam reći samo jedno: koliko god da sam bežao od scene nisam pobegao dovoljno daleko.

Da sam popio koje pivce više verovatno bih dobio maniju gonjenja i trčao sve do reke

vičući: Izađi mi iz glaaaaave!. Ovako – ćuti i trpi! To je karmička kazna što mrzim

narodnjake i mrštim se svaki put kad neko spomene i „f“ od „folka“. Da se ne shvati

pogrešno, pošto smo danas svi veliki formalisti i perfekcionisti – sve je to tačno

odsvirano,izdžilitano i, šta s tim? Koja je poenta? Ali, ja postavljam zastarela pitanja. U

zlatno vreme roka postavljalo se pitanje:“ Šta ovo znači?“ ili „Da li ovo donosi neki nov

kvalitet?“ Danas je dovoljno: „Da li je dobro zapakovano?“. I, jeste, lepo je zapakovano.

Slušaš Hypnotised i mašeš olovkom ispred očiju – levo – desno, levo – desno… Opusti

se, slušaj turbo-metal, padni u trans, meditiraj, slušaj moj glas, glas frontmena.Ponavljaj

za mnom: Ja volim Hypnotised, ja volim Hypnotised,ja volim… Ne, nema šanse!

ZAŠTO NIKAD NE ZATVARAŠ ZUBNU PASTU?

Šta da kažemo o nekim drugim inovacijama? Recimo, povećanom broju TOI-

TOI ćenifa? Pa, da citiram stari vic, kad se seljak hvalio kućom i komšija mu kaže: Jeste,

lepo si sve sredio ali ti je „čučavac“ predaleko.“ A ovaj će mu na to: „Nije daleko ako

pođeš na vreme“. I, tako je i bilo. Ko god je bio blizu scene morao je da se lepo napešači

  217  

dok stigne tamo gde je car stigao lir džetom (a ne peške). Naslušao sam se i upozorenja –

pažjivo proveri, ne naručuj točeno jer će da ti sipaju domaće umesto stranog. Samo

limenke, ništa točenke. Šamarantno, nema šta. Cene nisu toliko šamarantne, na svu sreću.

A kad smo kod vopsa – eto nama „Ladnog piva“. Ne može se reći, u formi su, repertoar

letnji, dinamičan i neopterećujući. Frontmen Mile Kekin, standardno komunikativan i

razigran, uvod sa violončelom – intrigantan, recimo, dobre duvačke sekcije, pravoverno

pank-rokersko prženje, sve je to na jednom mestu. Čini se da „Pivce“ pokušava da popuni

prazninu koja je ostala s raspadom onog starog „Zabranjenog pušenja“. Publika se

koncentriše opo bine i, čini se, nema nešto mnogo sveta kao prethodnih godina. Believe

you me, neki mamlazi dolaze s bebama u kolicima ili sitnu decu nose na ramenima.

Ljudi, jedno je rokenrol zabavište a drugo su rokenrol „pačići“ i oni su za kućnu

varijantu.

Kad smo već kod „jugonostalgije“ ne treba zaboraviti na Vlatka Stefanovskog. To je

zapravo i nemoguće. Najveći (ili jedan od najvećih) eks-jugoslovenski gitarista servira

„Jovano, Jovanke“, „Mamurni ljudi“, „Si zaljubiv edno mome“… Inače, jeste li primetili

kako na svakom rok koncertu, negde sa strane, ali blizu bine, iskusno stoje dva zarozana

kosijanera. Čupkaju bradice, prekrstili su ruke i važno komentarišu i najmanji detalj: „ E,

ovde je malo falilo da promaši ton, e , ovde treba da ga kotira na dvanaestom, e, čuj mu

repertoar – Vlatko ide na „siguricu“, stari tezgaroš, i vidi ga, deluje kao da se uopšte i ne

trudi, pazi, vidiš kako je pun sebe…“ Da, da, ljudi, i to sam čuo! Ama, čoveče, kritičaru,

ko si bre, ti? Inkarnacija S.R. Vaughana? Vlatko svira kao zmaj,u muzici je četiri

decenije, živi od toga i, da znaš da sviraš 1% kao on nos bi ti bio u oblacima.

Ovo veče „stare garde“ iz bivše Jugovine završilo se ( bar za mene) sa koncertom Ramba

Amadeusa. Insistirajući na snimanju „đece u prvim redovima“ i uzvikujući „Ramba za

predsednika“, Svjetski Giga Mega Car (ne znam da li se na to sad odaziva ili je smislio

novi artistički pseudonim) je, prosto rečeno, uzeo svoj repertoar i bacio ga u blender.

Vrcavo, brzo, tehnički savršeno odsvirano ali, iskreno, više bih voleo da je svakoj pesmi

  218  

posvetio zadovoljavajuću pažnju, naročito onim sa dugom i sumanutom pričom kao

„Holesterol i rokendrol“.- Ali,da vidiš vraga, on malo „Regiment po cesti gre“, pa „Guru

Sizif“ pa , šta li je ono, mislim „Glupi hit“ pa fank sobom samim… Zabavno, ali se čovek

malo zgubi. Ne mogu da zamislim kako je njegovom bendu – s jedne strane zabavno, a s

druge strane, iako vrhunski muzičari, izlomiše se jureći ga. Mada, to se , na svu sreću, ne

čuje. Možda su u neko parapsihološkoj vezi sa Antonijem Pušićem? I tu veselje traje do

pred zoru ali o tome neka priča neko drugi. Ja sam zbrisao kući, nozdrva punih prašine.

Mokri pozdrav –apćiha!

(Afirmator, 2012)

PEPIKO, PEPIKO, KAD ĆEMO NA CALEXICO?

Sinoćnji koncert američkog indie -tex-mex benda „Calexico“ spada u primere kako

prava, velika svirka velikog ( po broju i kvalitetu članova benda) treba da izgleda. Dvojac

Burnes/Convertino (ex-članovi legendarnog „Giant Sand“) koji stoji iza cele priče uspeo

je da, u dve decenije dugoj karijeri,spoji dva sveta s jedne i druge strane Rio Grandea.

Oko dve hiljade ljudi je, na teniskom terenu Odbojkaškog kluba Partizan (o, da, zvuči

čudno ali je to pun naziv) a na Malom Kalemegdanu, gledalo ovaj bend koji nas je vodio

kroz svetove saguaro- kaktusa, zadimljenih kubanskih barova, napuštene farme američkih

naseljenika i marijači – jutra uz mamurluk i još jednu „margeritu“. Okrenuti

promovisanju svog novog albuma „Algiers“ momci iz „Calexica“ (izdvajam „Epic“ i,

naročito, psihodeličnu numeru „Para“) nisu zaboravili ni svoj veliki hit „Crystal Frontier“

(umiksovan sa „Guns Of Brixton“ od Clasha) kao ni „Banderillu“ (čuli smo ovaj

instrumental u seriji „Breaking Bad“). Može se reći da su Calexicanci naprečac osvojili

publiku. Joey Burnes, mladolik, kao d su ga stavili u neku vremensku kapsulu, očigledno

dobro raspoložen i usviran, podsticao je svako malo publiku da se pridruži i tapše uz

zarazne ritmove. Mada, mnogo podsticanja i nije trebalo kad imate neuobičajen

kantriMexico glas te članove duvačke sekcije koji imaju zavidne vokale a na spisku

instrumenata koje sviraju na sceni nalaze se: harmoniku, gitara, truba, ksilofon. Slajd

  219  

gitara je, za vreme ovih fantastičnih promena, u rukama lead guitariste postajala testera i

rezala vam srce na pola. A onda slede rokabili brzalice, gitare bremenite fuzzom i

mudrostima pustinje koje kao da su došle iz neke Thin White Rope/Sonic Youth

radionice. Basista je sve vreme delovao kao da ga je dobra vila maločas čuknula

čarobnim štapićem i rekla: „Od sad si genijalan muzičar a imaš i dobar glas“. I on svira li

svira i ne veruje šta mu se dešava.

Beše to sparno veče bez daška vetra na prašnjavom terenu uz, po pravilu, mlako pivo i

drčne tipove koji uleću preko reda ali su ubrzo svi su zaboravili na surove životne

činjenice. Pred nama su bili ljudi koji su svaku pesmu svirali s velikom posvećenošću i

preciznošću a opet su to činili da to izgleda kao da usput pišu famoznu

razglednicu. Naime, mediji su bili puni spiskova zahteva koje su Joey & ekipa stavili

pred organizatore svirke. Jedan od tih zahteva je bio da im obezbede razglednice

Beograda i poštanske marke. Neko bi rekao preterano, drugi bi rekli staromodno i

romantično što uz muziku Calexica itekako ide. Ovim momcima je, što se publike

tiče, oprošteno sve, pa čak i to da pesmu Fleetwood Maca “ Go Your Own

Way“, izvedenu za vreme bisa, umiksuju sa „Love Will Tear Us Apaprt “ od Joy

Division. Na neki čudan način, ova mešavina je funkcionisala. N0, kako to obično biva,

kad bend ima toliki staž iza sebe, uvek ostane neka pesma koju ste želeli da čujete a nije

je bilo na plejlisti. Naravno, tone umanjuje ugođaj ali, ako Calexico dođe ponovo u

Beograd,a sudeći po reakciji publike ima itekako dobre razloge za to,evo moje male

dopune:Jesus&Tequila, Tulsa Telephone Book, The Ballad Of Cable Hogue.

(Afirmator, 2013)

ODLAZAK DOBROG DUHA PRERIJE – JJ CALE

Jedan od najuticajnijih i najpotcenjenijih rok muzičara današnjice, JJ Cale (John Weldon

Cale) , umro je 26. jula od srčanog udara, u 74.godini života. Rok muzika je izgubila

velikog gitaristu i kompozoitora, autora hitova Cocaine i After Midnight ( Eric Clapton je

  220  

zaradio milione na ovim obradama), They Call Me The Breeze (Lynyrd Skynyrd),

Sensitive Kind (Santana ), Magnolia (Beck), Going Down (Keith Richards) i pregršti

pesama koje ste verovatno čuli ali ne znate da su njegove jer ih redovno zalepe za neku

cool-reklamu za satove, automobile ili šta god. Rođen u Tulsi,Oklahoma, JJ Cale je

započeo karijeru kao „čovek iz senke“, svirao u malim bendovima, bio studijski muzičar

i, sve u svemu, imao „show biz blues“ kako kaže u jednoj pesmi. Na prvi pogled

prosečne pojave, neupadljiv, bez nekih velikih glasovnih mogućnosti, povučen ali ne i

miran (govorio je za sebe: “ ja sam, u suštini, nervozni drkadžija“), nastanjen u skromnoj

kući ispred koje nema ničeg osim psa koji laje na prolaznike, Cale nije delovao kao neko

ko će postati rok-zvezda i on to, ako se držimo stereotipnih merila, nikad nije ni bio. Ali,

po onome što je uradio je to bio mnogo više nego brojna izvikana imena.

OKIE

Muzički, JJ Cale je epitom onoga što je cool u popularnoj muzici jer u svom delu na

jedinstven način sažima rock, rockabilly, jazz, blues, country i, s vremena na vreme,

tople ritmove sambe ili rumbe. Ne žuri se nigde, a ipak, sve pesme su mu uglavnom do tri

minuta duge, imaju tri akorda i u njima kaže sve. Naravno, specifična fingerpicking

tehnika daje žicama taj fini, meki zvuk koji vas poziva da se opustite ali i zamislite nad

svakim tonom. Bio je, pored toga, i promišljen i zahtevan producent. Caleov vokal, iako

nikad nije u prvom planu, imao je svoju lepotu i snagu i autentičnost – umoran, hrapav,

pomalo dilanovski, išao je s pesmama kao pivo s takosima. Ugledajući se na Calea, Mark

Knopfler je formirao Dire Straits, dodao celoj priči komercijalniju auru, duplirao i

troduplirao dužinu pesama, ubacio kilometarske solaže umesto kraćih i sažetijih i zaradio

milione.

Calea to nije zanimalo. Njegovi stihovi o mračnim kutkovima urbane Amerike, o

kažunskom mesecu (Kažuni ili Kejdžuni su potomci francuskih naseljenika s juga SAD),

ovisnosti od kokaina, halucinacijama izazvanim travom, opasnim, ludim ženama,

prodavcima životnog osiguranja, močvarnim noćima i ljudima koji žive na margini nisu

nikad bili pozudan materijal za hitove. Dok ih neko ultrapopularan ne bi obradio. Cale je

tako, vozeći se kolima po bestragiji u kojo je živeo, čuo na radiju Claptona kako svira

njegov hit „Cocaine“ i odlučio: „Možda bih mogao da zaradim nešto para“. U to vreme,

  221  

1977. godine, s nekoliko odličnih studijskih albuma, Cale je bio poznat samo uskom

krugu posvećenika. Claptonove obrade su skrenule pažnju na njega ali, velika slava nikad

nije došla. Svirao je na festivalima (Rockpalast), bez nekih egzibicija, „my fingers do the

walking every day“, miran kao indijanski poglavica, tu i tamo, mada retko, davao

intervjue, nastupio kod Joolesa Hollanda i – to je bilo to.Docnije je , s Claptonom, snimio

album Road To Escondido.

ONE MAN JAM SESSION

Razmišljajući o albumima koje bih vam preporučio za slušanje shvatio sam ono što sam,

insitnktivno, znao i pre – JJ Cale nikad nije napravio loš album. Može se reći da neka

pesma nije tako kvalitetna kao ostale ali, to je samo pod uslovom da cepidlačimo. U

suštini, svaki album je bio prepoznatljiv ali i drugačiji. Njegov stil i muzički uticaji su

ostajali, na prvi pogled isti, ali bi nas iznenadio skoro pa psihodeličnim instrumentalom,

bizarnom distorzijom, dakekoistočnim harmonijama. Smejurija vezana za njegovo ime je

posebna priča – redovno su ga brkali sa još jednim „underdogom“ rok muzike, velškim

multiinstrumentalistom Johnom Caleom koji je povodom toga napravio i pesmu

„Autobiography“ (I’m not from Tulsa, I’m from Wales, I never wrote song, named

„Cocaine“)

Moje otkriće JJ Calea vezano je za kompilaciju Special Edition. Ta kaseta je,

devedesetih, skupljala prašinu u čemernoj polupraznoj Beograđanci. Niko je nije

kupovao. Znao sam da je uticao na Claptona i Knopflera i to je bilo sve. I, znao sam da je

napravio genijalni instrumental „Cloudy Day“. Kupio sam kasetu i – tu su bili svi

pobrojani hitovi osim „Cloudy Daya“. Potraga je, samim tim, morala da se nastavi. I, bez

obzira koliko ponovo slušao Calea, nešto je uvek bilo sakriveno, nedorečeno. Njegova

supruga je jednom prilikom izjavila da, ma koliko god drugi uživali u njegovoj muzici,

on najbolje zvuči kad “ uveče, sedi sam na verandi i, zavaljen u stolici, uz pivo, svira

gitaru“. Tajna njegovog zvuka i one- man-jam-sessiona ostaje i dalje negde u preriji.

(Afirmator, 2013)

  222  

PRIKAZ ALBUMA-THE NEXT DAY-DAVID BOWIE

Problem pisanja o Bowijevim albumima uvek dolazi iz večite opsesije rok kritičara da

očekuju nešto novo i revolucionarno od čoveka koji je u sebi pomirio toliko različitih

likova kao niko drugi pre ili posle njega u istoriji rok muzike: Major Tom, Ziggy

Stardust, Aladdin Sane (a ladd insane), Thin White Duke… Plus – glumac, muzičar,

producent, slikar i Boga pitaj šta još. Istinski eksperimentator, provokator, revolucionar,

reakcionar, trademark, uspešni manipulator, kompilator, trendsender, trendfollower? Da

li je sve to samo maska? Da li je bio uzor za Michaela Jacksona i za to treba da podnese

izvinjenje? Da li je zaista pao s Marsa? Koji je njegov identitet? Does he like girls or

boys? It’s confusing these days… But the moondust will follow him…

THE RETURN OF A THIN WHITE DUKE…

Bilo kako bilo, mislim da ga, uprkos bagažu iz prošlosti, treba sagledati kao ono što jeste

– savremeni, svestrani rokenrol umetnik. On jeste reciklirao i kompilirao muziku svojih

prethodnika (kao što su i prethodnici radili) i to jeste deo istorije rok muzike i ne samo

nje. I, da, pomerao je granice kao postmoderan autor koji je rekao svojevremeno da je

njegova muzika hodge-podge i da se on on na tom terenu najbolje snalazi u tom okviru. I,

uvek je nešto pomalo artificijelno i teatralno (često zahvaljujući samom Bowieju) bilo

prikačeno uz muziku – plastic soul ( „Young Americans“), glam rock („Hunky Dory“),

art -rock plus kraut-rock plusd eksperimental („Low“). Istina je, međutim, da je to što

je stvarao, iz sopstvene prizme, imalo autentičnu vrednost. Samim tim, i kad

reciklira samog sebe, ali sa dobrim ironijskim i vremenskim otklonom, to poseduje

određenu dimenziju.

…THROWING DARTS IN LOVERS EYES…

  223  

Počnimo od korica – „The Next Day“ poseduje korice albuma „Heroes“ i ,reklo bi se, da

se na njega doslovno nadovezuje. Ali, to nije slučaj . Nema osim par izuzetaka prisećanja

na slavne berlinske dane sa Iggy Popom (producirao mu album „Idiot“). Where Are We

Now? je pesma koja spominjanjem toponima KDV, Bose Brucke i drugih aludira na to .

Doduše, šta vidimo u spotu? Vremešni umetnik, okružen artefaktima iz svoje prošlosti (

konveksna sočiva iz spotova sa albuma „Outside“ su naročito uočljiva) rezimira svoj

život, uspone, padove, i kako danas dok šeta „just walking the dead“. Ali, neke druge

pesme, recimo aktuelni singl „The Stars Are Out Tonight“ su rokerskije, lišene mola, i

govore o aktuelnim pitanjima , recimo, opsesiji običnih da budu kao njihovi idoli, Sama

pesma „The Next Day“ iznenađuje jer počinje u nekom rok-bluz maniru, kao da je utekla

s „Tin Machine“ albuma. Opet, „Dirty Boys“, s kabaretskim početkom koji podseća na

Toma Waitsa i koji Bowie ne pamti od pesme „Time“ sa „Aladdina Sanea“ circa

1973.godine. Idemo dalje – tu su standardne teme „I’d Rather be High“ (opijati,eh,

kokainska faza 70-ih – dijeta od droge, mleka i čili papričica); „Dancing Out In Space“

(uvek, ama baš uvek neka tema o kosmosu), bizarna „How The Grass Grows?“ u kojoj,

ničim izazvan, Bowie peva temu iz „Apache“ od „Shadowsa“: Zašto? Boga pitaj. Da je

1983.godine na albumu „Let’s Dance“ objavio „Set The World On Fire“ nadovezala bi se

odlično na „Cat People “ i prelaz „putting out the fire with the gasoline“. I, na kraju,

pomirljiva, na prvi pogled, „Heat“. Utisak? Svež, skoro mladalački pristup, na kojem

mu neki kojima deda može da bude mogu pozavideti plus iskusna asistencija

producenta Tonija Viskontija.

….ONE MOVEMENT BETWEEN KETHER AND MALKUTH…

Dodao bih, za kraj, na pretposlednjem albumu je poslednja pesma bila „Bring Me The

Disco King“. E, Disco King, ili Thin White Duke se vratio, zvuči zrelo sredovečno i glas

mu ne zvuči bolećivo kao u „Where Are We Now?“. Pesme su mu rokerske, povremeno

istripovane ali i hitične i zarazne. Dakle, ako je rokenrol panteon velika porodica onda

je Bowie čudni ujka za kojeg su se svi brinuli ali se na kraju vratio na opštu radost

familije. I slušalaca, svakako, objedinjavajući sve što je želeo da kaže na ovom

albumu. Gde bih ga rangirao? Da li je bolji od „Scary Monsters“ od pre 33

godine? Teško je reći ali je jedno sigurno – ovaj redak umetnik trči u posebnoj stazi i

  224  

takmiči se sa samim sobom. Koja će od njegovih izmišljenih ličnosti pobediti? To ostaje

da se vidi.

(Afirmator, 2013)

NICK CAVE AND THE BAD SEEDS – PUSH THE SKY AWAY

Sveti Nick se vratio! U velikom stilu! Posle agresivnog i cepačkog Grindermana eto

nama albuma naoko mantričkog, blagog, melanholičnog. Ako se nekome čini da je to

dokaz da vreme smekšava ljude-nije. Cave je, na koricama albuma u pozi starozavetnog

Jahvea koji proteruje Evu iz raja, po ko zna koji put potvrdio da je veliki pesnik

rokenrola: melodije su zarazne i kontemplativne, jecaji violine i viole Warrena Elisa

gađaju u srce, kataklizmičko podizanje melodije (naročito prisutno u „Jubilee Street“) je s

onog sveta a „Push The Sky Away“ oslobađa nas od drevnog keltskog straha da će nam

nebo pasti na glavu. Za to je dovoljno mnogo rokenrola i još više vere u sebe.

Autobiografski, nema šta. U pesmi „Higgs Boson Blues“ Cave je duhovit i igra se

rečima:„Hanah Montana does savana“. Mora da bude duhovito, reč „bozon“ nije ista od

onog napeva Ramba Amadeusa: bozon, bozon… Ali, ovo nije album koji će neki

uporediti sa „Boatman’s Call“ , ne po molskom ambijentu koji potiskuje eventualnu

hitičnost ili stihovima sličnim onom sa Hanom Montanom (this useless old fucker is a

twinkling cunt…) naprotiv – mogu reći da je, od vremena „Murder Balladsa“ ovo možda

i najjači album Seedsa. Ne znači da su drugi albumi loši. I, da, znam kako je nezahvalno

porediti albume ovakvih veličina.

Caveu, kao i Tomu Waitsu, kao retkim stvaraocima, polazi za rukom da sve, šta god da

naprave, zvuči dobro ili bolje nego pre. Intimni svetovi nastanjeni prostitutkama,

šarolikim polusvetom, religijskim psalmima, senima bluzera kao što je Robert Johnson,

čudnovatim snovima ali i liričnim slikama, a sve to otpevano s propovedničkim stavom

čoveka koji je sagledao sve, tako bih sažeo Cavea u jednoj rečenici. U svojim pedesetim,

on se i dalje transformiše i to ne čini samo tako što skrati kosu ili pusti/potkreše brkove.

On suvereno vlada svojim umetničkim kraljevstvom i uvek nas iznova podseća na

surovost i ljudskost koje žive tako blizu jedna drugoj.“Push The Sky Away“ nije album

  225  

za jedno slušanje, za svakodnevno ispiranje mozga. Za njega treba vremena,

koncentracije, preslušavanja, osamljenosti (ili odabranog društva), strpljenja. Dakle,

njegova muzika uspeva da nas odvoji od ludačkog tempa konzumerističkog društva i

navede da sagledamo svoj unutrašnji svet. A to je znamo, prvi korak prema ličnom

oslobođenju.

Priča o vitalnim matorcima i, nažalost, kilavom podmlatku se ovih dana potvrđuje na

muzičkoj sceni po ko zna koji put. Svaka čast Albarnu, Editorsima i Arcade Fire ali, ako

izuzmemo njih, to je realno stanje. Ali, publika, uprkos tome, nije zadovoljna, ona traži

još, kaže: „Nick, ti si isti, uvek te jezive klavijature i teške priče“. A šta ste očekivali?

Ovih dana, primera radi, je kralj svih mogućih transformacija, David Bowie, izbacio

drugi singl sa svog albuma. Prvi singl je mnogima izgledao kao priča nazeblog deke

praćena ganutljivom melodijom a drugi deluje kao dinamična numera u maniru albuma

„Reality“. I, u čemu je problem? Pre ili kasnije ćete doći do toga da i rok ima određene

granice ali to ne mora da bude smetnja. Kvalitet se ne može osporiti kao i to da je dobro

što i dalje ima šta da kaže i podeli s nama. Isto se, ako ne i u većoj meri, može reći za

Cavea koji je, kao i njegov ispisnik Mark E. Smith iz grupe „The Fall“ „uvek isti i uvek

drugačiji“. Nadajmo se samo da će, u okviru turneje, Seedsi opet doći u Beograd.

(Afirmator, 2013)

BISH BOSCHOVE AVANTURE U NOOKIE WOODU

Povratak stare garde – John Cale i Scott Walker. Ljudi koji su proširivali granice

rokenrola i rušili ih

JOHN CALE (Shifty Adventures From Nookie Wood, 2012)

Nepravedno okarakterisan kao „eks-Velvet“, John Cale je uvek bio mnogo više od toga:

producent Igija i Stoogesa, Jonathana Richmana i Modern Loversa, Pati Smith, klasično

obrazovani kompozitor, eksentrični rok izvođač, inovator. Ali, sudbina je htela da uvek

bude u senci njegovog nekadašnjeg kompanjona, Lou Reeda. Ovaj put se velški muzičar,

nakon sedam godina pauze, vratio sa Nookie Woodom. Da je reč o nečemu zanimljivom

mogli smo da naslutimo po EP-ju „Extra playful“ koji je izašao prošle godine.

Transformacija je očita: Cale je posle izvrsnog artie, slo-mo „Hobo Sapiensa“ i

  226  

rokerskog, ništa lošijeg „Black Acetate“, prešao u tripozne vode u kojima se, gle čuda,

snalazi itekako dobro. Album počinje s akustičnom gitarom, kao da je svira njegov eks-

pulen Richman, ali onda prelazi u rokerskiju, pomalo šaftovsku pesmu „I Wanna Talk 2

U“ . Mislim da bi ovu pesmu pozajmili „Black Keys“. A onda polako tonemo u trip

njegove „Face To The Sky“. I osećamo se „dizzy as a top on a chessboard“. Hm, o čemu

se radi u pesmama? Pa, kao i uvek kod Calea, ukoliko izuzmemo neke starije radove, to

je kao čitanje Roršahovih mrlja. Svako će učitati ono što mu odgovara. Naoružan ritam

mašinama, modernizovanog izraza, koji, doduše, ponekad podseća na elektro muziku 80-

ih (ali u pozitivnom smislu), očuvanog glasa, sa dozom horora i paranoje, hitičan i

istovremeno alternativan , Cale je, svakako, napravio album na kojem bi mu pozavideli i

oni pola veka mlađi.

SCOTT WALKER (Bish Bosch, 2012)

Za razliku od Calea, Walker je dobio mnogo više mesta. Razlog? Mnogi muzički

kritičari imaju problema da pišu o Scott Walkeru. Nije u pitanju saradnja sa Goranom

Bregovićem (svako napravi bar jednu glupst u životu) i nije dokumentarac “ Scott

Walker – 30th Century Man“ u kojem vidimo povučenog, vremešnog gospodina koji se

uporno krije od pogleda i izdaje naređenja vezana za udaranje šerpama, paljenjem uređaja

ili udaranjem pesnicama po krvavom mesu. I taj isti je pritom čovek o kojem Jarvis

Cocker, Damon Albarn i David Bowie pevaju hvalospeve. Čekaj, ko je ovde lud? I kojoj

to muzici pripada – rok, klasika, ambijentalna, namenska za pozorište (što je i radio,

sarađujući sa Robertom Wilsonom) i sl.? Walker je prešao dug put od momka koji je

izgledao pa, kao lepši brat američkog muzičara Becka, lidera Walker Brothersa koji

je mračnim stihovima „The Sun Ain’t Gonna Shine Anymore“ naznačio u kom će

pravcu ići: solo karijera, komplikovani orkestarski aranžmani, učenje gregorijanskog

korala, ponovno okupljanje benda (pritom su, na albumu“Nite Flights“, vredele samo

njegove pesme), a onda albumi jednom u sedam, deset godina. Upitan šta je radio sve to

vreme (između dva albuma) Walker je rekao: „Živeo“.

Ko je slušao „Tilt“ ili“Drift“ čuće isto to, samo malkice drugačije, i na „Bish Boschu“:

gospodstveni i sluđeni glas operenjaka koji često ostaje usamljen, bez ikakvih

  227  

instrumenata u pozadini. A onda uleti laparanje pokvarene veš-mašine (moj utisak),

praskanje hevimetalskih gitara, klavijatura a la „Muse“, ukulelea, gigantskih timpana ,

šištanje muškog glasa (Roger Waters koji je prodao dušu đavolu), klasičarenje orkestra

ili čega bilo. O čemu peva gospodin? Pa, o vivisekciji, planetama, proteinima, Juliju

Cezaru, noćnim morama, jelu koje niste pojeli iako vas je mama terala, frustracijama

civilizacije generalno. Glas mu je podsmešlijv i možda je to velika horror-fora koja je

razumljiva jedino njemu. Ne trudite se da pratite numere. One mogu da počnu i da stanu

gde god hoćete. Da li je on kombinacija Andyja Kaufmana i Davida Lyncha ili je sve što

stvara ništa drugo do artističko iživljavanje kojem je cilj da otera publiku? Kako da vam

kažem – rokeri bi, da slušaju ovaj album, izgubili nerve: psovali pseudopametnjakoviće,

pitali gde je ovde harmonija, koja je poruka, gde je refren. Eksperimentalci bi rekli: Okej,

ovo je uvrnuto i nema smisla ali ima zvukova koje bih mogao da skinem. Oni koji bi

izdržali do kraja albuma doživeli bi drastičnu promenu. U kom pravcu? Boga pitaj.

(Afirmator, 2013)

CEPAČINA SVETOG IGIVOJA

Ready To Die – Iggy & The Stooges

Nakon „Weirdnessa“ (sa Stoogesima, 2007. godine) , „Preliminariesa“ iz 2009. godine

(neobičan solo album inspirisan Uelbekovom „Mogućnošću ostrva“) eto nam ponovo

Igija, vitalnog i krepkog kao i uvek. Držeći se oprobane Stooges-formule, s par izuzetaka,

ponovo nam je servirao pravoverno rokenrol prženje svrstavši se u galeriju matorana

(Cale, Walker, Bowie, Burdon) koji su osvežili ovu muzički anemičnu godinu.

Tematika pesama je, vidi se po koricama, u skladu s momentom: ubilački nagoni,

opsesija novcem, slavom, potrošačkim društvom, autodestruktivnost politike i društva

SAD, otuđenost, bolesne opsesije, terorizam. Epska „Burn“ sa gotovo Thin Lizzy solom

otvara album. Slede „Sex & Money“ (pogodi o čemu je reč); „Job“, Gun“ (melodična,

hitična, snažan tekst). A onda dolazi do preokreta – simpatična, gotovo chill out,

„Unfriendly World“ i onaj fini ,duboki glas koji, kad poželi, Iggy dobro implementira u

retkim baladama kao nekad: „Miss Argentina“,“Spanish Coast“ ili „Brick By Brick“. I

onda – naslovna – „Ready To Die“ , hit jedan na jedan. Sledi DD’s – oda ženskom

  228  

poprsju, solidna „Dirty Deal“. U „Beat That Guy“, s harmonijama iz šezdesetih,

neobičnim ženskim vokalima, akustičnom gitarom, Igi pravi još jedan zaokret. I, ko je taj

momak kojeg treba da pobedi? Verovatno on lično. A onda paranoičan početak, koji po

jezivosti podseća na „Gimme Danger“ i opet šok – Igi je u laganeze vodama, gotovo da

nam peva uspavanku. „Departed“ je završna pesma koja, po svojoj melanholičnoj crti a

naročito tekstualnom sadržaju, deluje kao „All Tomorrow’s Parties“ od Velvet

Undergrounda 40 godina kasnije. Igi se pita:

„Where is the life we started?

Yesterday’s a door opening for the departed.

So where is the life we started?”

I jezivi outro. Kraj.

FARAON!

Nema svrhe lomiti glavu – Weirdness je bio distorziraniji, neuporedivo agresivniji album

od ovog. Bio je Stooges i samo Stooges. Ovaj album je splet Igijeve solo karijere, koja je

znala da pliva i nešto mirnijim vodama, i nasleđa “očeva panka”.Ali, to ne znači da to

mora biti neki problem. Naprotiv. Jer,ovaj album znači za Stoogese zaokret i nešto, bar za

koju nijansu , drugačije od prethodnih ostvarenja. Jednom rečju, Igi je ovde nešto stariji,

promišljeniji ali i dalje rokenrol do srži. Upitan zašto nikad ne nosi košulju Igi je

odgovorio: Pa, ni faraoni nisu nosili košulje. Jednom rečju, sasvim zasluženo i ovim

albumom potvrđeno, Igi je i dalje faraon roka.

(Afirmator, 2013)

DISKRETNI HEROJ ROKA – MICK HARVEY - IZVEŠTAJ SA KONCERTA

KC REX je sinoć bio domaćin Micku Harvey, australijskom muzičaru i kompozitoru,

jednom od „diskretnih heroja“ roka koji je, praćen šarmantnom kontrabasistkinjom Rosie

Westbrook, i matricom, počastio publiku od oko 200 okupljenih kratkom (sat i petnaest

minuta) ali slasnom muzičkom gozbom. Ambijent koncerta je, na opšte iznenađenje, bio

kulturiška – možda i previše kulturiška. Kad spomenete čoveka koji je bio desna ruka

Nicka Cavea tri decenije (Birthday Party, Bad Seeds), te tvorac Crime and City Solution,

  229  

čije su pesme natopljene letargijom i gnevom australijskog outbacka, vi ćete ga, quid est

demonstrandum zamisliti u nekom zadimljenom, prepunom klubu. Zar ne? Umesto toga,

ulazite u smoke free zonu, na skromnom pultu kupite pićence od devojke koja govori

engleski, sednete na svoju postavljenu stolicu, osmotrite časne sedokose starine u prvom

redu (ok, brojna omladina je iza), ušušurite svoje pivo da ga neko ne prolije i,ako

izuzmete taj detalj, kao da ste u „Kolarcu“. Večeras za vas svira živi klasik. A onda na

scenu izađe, u crnom naravno, gray haired gent u pratnji kontrabasistkinje. Raspita se da

li su svi ušli, uljudno vas pozdravi. Pije vodu iz plastične flašice i ležerno, kao da

poručuje šolju čaja, prelazi, uz kratke konsultacije sa fellow musician, od jedne do druge

numere.

I tu nastupi obrt. U trenutku kad Mick Harvey zgrabi crvenog „greča“ i zasvira sve te

formalnosti postaju nebitne. Njegov glas je istovremeno i mek i pomalo preteći, melodije

jednostavne, gotovo mantričke. U muzici Micka Harveya, pod pretpostavkom da nikad

niste čuli pomenutog gospodina i smatrate da je on samo tip koji je gnevno udarao po

gitari i u Bad Seedsima ubacivao sa bek vokalima: „ Oooh, Diana!“, postoji nešto što ga

značajno odvaja od tridesetogodišnjeg perioda vezanog za St. Nicka. Zamislite pesme

Bad Seedsa u njihovom začetku, bez agresivnih distorzija i Caveovog propovedničkog

tona. Stvorite u svojim ušima mešavinu bluza, kantrija, roka, britanskog folka iz vremena

Henrija Osmog i katedralnu himničnost (Harvey je kao dete pevao u crkvenom horu)

plus filmičnost (dobar deeo sinoćnjeg repertoara bi mogao da bude soundtrack ) eto, to je

Harveyev zvuk. Akcenat koncerta je bio na pesmama sa albuma „One Man’s Treasure“ i

„Two of Diamonds“ te najnovijeg „Sketches From The Book of Dead“. Publika je burno

reagovala posle svake pesme, bila to nova, teška „The Ballad of Jay Givens“,

džonikešovska „Hank Williams Said It Best“, zarazna „Slow Motion Movie Star“,

elegični „Planetarium“. Kao što moja drugarica reče post festum: „Mick Harvey svira

tako da se ljudima učini da je to najlakša stvar na svetu.“ Kad bi samo bilo tako naša

muzička scena bi procvetala. Bez obzira da li je svirao svoje ili numere Lee Hazelwooda,

PJ Harvey, Tima Buckleya Harvey je u svojoj svirci zadržao ono najbitnije – poštovanje

prema pesmi i iskrenost u izvođenju.

Izdvojio bih i par smešnih situacija: po izvođenju „Slow Motion Movie Star“ neki

entuzijasta je viknuo: „Bravo PJ!“, aludirajući na autorku te pesme, PJ Harvey (s kojom

  230  

MH nije ni u kakvom srodstvu). Usledio je odgovor, parafraziram: „Ko proziva? Ne

razumem. Gospodine, mislim da ste preterali s pićem“. Ne prođe mnogo i eto još jednog

lika koji pušta, u pauzi između dve pesme, melodiju Serža Genzbura sa svog mobilnog

telefona. I to traje i traje čitavu večnost. Anonimus je hteo ,valjda, da na taj način

„poruči“ pesmu od Harveya koji je obradio više standarda francuskog kantautora ali ih

više ne izvodi jer se ne uklapšaju u novi repertoar. „Ne nećemo to svirati“, komentariše .

Melodija i dalje fercera u prepunoj Sali. „Da li je on ozbiljan?“ kaže Mick, pola kroz

šalu. Nakon fine prozivke mobilni je konačno ugašen. Bis.“Home Is Far From Here“ nas

prati u maglovitu beogradsku noć. Nema boljeg soundtracka. Naročito ako ste

Australijanac u Beogradu. Ili Beograđanin koji ne živi u centru. Svejedno.

(Afirmator, 2012)

EVO JE BANJA – GORIBOR

Šta govori naslov novog albuma Goribora? Da li je to politička ili društvena prognoza

ili, kako reče St., pošalica iz autobusa na putu za Bor? I, na kraju krajeva, da li naslov

ovog albuma ima veze sa albumima Atheist Rapa ” Ja Eventualno Bih Ako Njega

Eliminišete” i Sunshinea “Š(ipu)G(a)T(i)M (meni)” . Ne, ni najmanje sem po jednom –

ostaće zapamćen kao i pomenuti i ne samo zbog lascivne igre reči.

Storiju o Goriborima i njihovom nenadanom i silovitom usponu neću ponavljati.

Dovoljno je da znamo da su momci došli do slave u Beogradu prečicom: Bor via Rijeka.

Ova činjenica ne govori dosta o rok sceni u Srbiji koja očigledno nema nos da nanjuši

ono što valja pa im kolege iz Hrvatske moraju da objasne o čemu se red ii nepatvorenu

istinu – Goribor je sjajan bend. Osmi album, za mnoge od naših kritičara, drugi

(oficiljelno izdanje ili koja već formalnost je u pitanju) nudi onu autentičnu dozu gorčine

i bluza, zaronjenih u modern ritmove i efektivnu, mada minimalističku elektroniku.

Vožnja kroz album počinje s “Vožnjicom”, instrumentalom koji treba da nas olako uvede

u atmosferu albuma.Stižemo do hitoidnog “Burleta”, klizimo kao ”Kiša” pa pravac kroz

“Moje misli”, akustičarski feel “Grada” , naglavačke skočim u “Drobilicu duša” prejurim

preko “Početka” pa “Svi ti ljudi”, akustičan, himničan uspešan kraj privog dela vožnje.

Pauza za kafu, cigfaretu, protezanje nogu na putu za Bor. Ovakva ubitačna vožn ja se ne

  231  

preporučuje svakome i ne uz svakoj prilici. Piti, definitivno jedan od najboljih gitarista

naše novije scene, bacaka nas iz jednog u drugi ćošak bluzerskog ringa. Zvuk gitare se

transformiše često iz odjeka delte Misisipija u rokerski, psihodeličan, pištav, kreštav,

vazda sa snažnom bluzerskom kičmom plus tripovi Doorsa i paranoje Joy Divisiona. Još

kad se tome dodaju aforistički stihovi St.-a dobije se potpuni ugođaj za koji je najbolji

neki omanji klub u kojem bend svira uživo.

Stigosmo u ovoj vožnji do druge strane albuma. Utisak koji me ne napušta, dok

okrećem imaginarni volan, je dca je ova vožnja u prethodnu na onu s drugog albuma,

nekako laganija, mirnija, bez onih muzičkih džombi i fanđo-krivina koje sam nekoć

prostudirao (Sjajne niti,Voli me, Hoću da živim) ali mi to ne smeta. “Evo je banja” je

kontemplativniji, meditativniji, vožnja kroz pustinju,daleko od balkanskih serpentina.

Tako mi se čini. A onda me prene “Uzalud se budiš”, isplačem se ko legendarni muzički

kritičar na “Ljubavi moja”, pratim i ćutim, pratim i ćutim.Ne očekujem naravno, neki

veliki obrt, neku hiperbtrzu stvar alit u su infernalna uzimam i pevušim na kraju : “Nikad

više, nikad više ne računajte na nas”. Savršen završetak.

Goribor čekaju albumi, klubovi, nastupi na posećenim koncertima i biće ih, rightly so,

sve više. Ali, nešto mnim, to će, u očima mnogih biti njihov kraj. Da pojasnim: prvo su

ih ignorisali i nisu svirali van Bora. I beše tako jednu deceniju. Potom su načuli za njih

jerbo su videli da su objavili albume u Rijeci.jer, zna se, naši muzički mudraci više prate

šta se dešava drugde nego kod nas. Da su objavili nezavisno izdanje u Boru ili Beogradu,

svejedno, baš bi ih bilo briga. Ali, u Rijeci, a to je druga zemlja, opa, internacionalno, a

ima i taj bluzerski feel, ljudi, pa ovo uopšte nije loše. Zatim su krenuli da ih hvale svuda,

pa čak i u “Popboksu” , napravili od njih fenomen, mit, živuću urbanu legendu. Postalo

blam u hipsterskom društvu reći nešto loše o Goriborima. To ti je lektira, dečko,a lektira

se ne dovodi u pitanje. A onda se neki mudrac dosetio da su im pesme štono reče Rambo

“jednoteistoteistoteisto”. Aha, Šerloče, a šta je bluz nego to? S varijacijama na temu, isto

to samo malo drugojačije, da citiram Wolfa Stephensona Blackelya. I, da zaokružim: sve

te gluposti vode pljuvačini po bendu – postajete mejnstrim, prodali ste se, marš nazad u

klub pred dvadeset ljudi. Ali, šta god da uradite, ostaje vožnja – urezana na dva diska.I to

je ono što je bitno.Istina je da je inspiracija na visokom nivou, da će St. i dalje pisati

dobre stihove a Piti i dalje svirati kao sad (ako ne i bolje), a da li će na sledećem albumu

  232  

transformisati zvuk ili zadržati stari, to nije bitno. Ostaće kao kvalitet pa makar svirali

jednu istu pesmu. Želje publike i “trendsetera” su izvan njihove moći a, iskreno, ne bi

trebali ni da ih nešto preterano zanimaju.

(Afirmator,2012)

PINK - URINO FEST

Željko Mitrović je trebao da se izvini za muzičko-kulturološki genocid izvršen nad ovim i

okolnim narodima. A nije. A imao je priliku. Dvaput samo na Beerfestu. Da, svirao je

dvaput, možete li to da zamislite? Juče sam , nažalost, čuo, njega i njegov Barklee

Groove. Ako nekog zanima samo muzički deo priče - to je funk-fusion band koji je

usviran i naštimovan. Ako nekoga uopšte zanima drugi deo priče, a hiljade posetilaca je

itekako zanimalo, ŽM je veliko medijsko ZLO. Srednji prst podignut u vazduh, psovke,

gnev, ne hebe Žeks živu silu. Drma po svom basu, zategnute fejsliftovane face, propošan

i ponosan. Rokenrol, sine! Nije dovoljno što si im direktno upropastio živote nego im sad

sviraš. To ti je kao da si im se izjutrio u pivo. I, zbog toga, pribegavam starim ocenama

Pere Lukovića iz zlatnih devedesetih. Dakle:

Za Željka Mitrovića

Za onog koji ga je dov'o na Beerfest (dvaput!)

  233  

Za Dačića i Nikolića

A sad, malo dobrih vesti – posle Žeksai njegovog seksa nastupili su “Partibrejkersi”.

Nismo mogli da dobijemo bolji protivotrov. Raspalili su, gle čuda, s klasičnim

repertoarom na kojem su dominirale “Kreni prema meni”, “Put za jug”, “Zemljotres” ,

“Hoću da znam”, “Hiljadu godina”, “Mesečeva kći” i , poslednji, simbolični, “Ulični

hodač” jer, trebalo je da se, posle svirke, odvučemo do kuće. By foot. U stvari, ni najgori

cepidlaka ne može naći lošu tačku njihove svirke. Anton je postigao nešto što domaćim

gitaristima teško ili nemoguće polazi za rukom – na svakom sledećem “certu” zvuči sve

bolje. Canetu, znam, mnogi prebacuju njegove upadice i komentare između numera ali,

verujte mi, ima tu prilično uvrnutih i smešnih stvari. Na početku svirke nam je Cane

poželeo dobrodošlicu na Urino – fest (s obzirom da skoro svi u publici piju taj diuretik) i

zapitao se gde ćemo da idemo, ako smo tu, i ostajemo do kraja nastupa. Imamo li pelene?

Nažalost, bilo je i incidenata –Cane je pozvao obezbeđenje da ne mlati nekog momka

nego da ga vrati u publiku. Ako nekog želiš da tučeš tuci sebe, rekao je Cane tipu iz

  234  

obezbeđenja i pozvao na “harmoniju, slogu i ljubav”. Publika je, što je najbitnije,

“otkačila” iako se jezivi oblak prašine širio na sve strane. Šta su ljudi iskašljavali sutra

ujutru ne znam ali sigurno liči na onu sluz iz “Aliena”. Uz završnu numeru je pozvao sve

da čuvaju svoje duše jer je dan blizu. Armagedon? Veliki Sud? Okej, kapiram, ja sam

jedan od onih koji za ovu priliku misle da je prikladno manje priče o Bogu a više

prangijanja u roku. Sva sreća pa je akcenat bio stavljen na ono drugo. Moram reći da je

nezahvalno govoriti o bendovima koji su postali institucije, a “Žurkolomci” to sigurno

jesu. Oni su zauzeli svoj ćošak u domaćem rokenrol panteonu i tu će ostati dok bude

struje u pojačalima.

(Afirmator, 2012)

KONCERT U ŽICI: IVANA PICEK, FELON, WOODEN AMBULANCE

Juče, u klubu Panic Room – Žica (Kraljevića Marka 5) , prisustvovao sam koncertu

dva benda s americana preklapanjima: Felon (Hrvatska) i Wooden Ambulance

(Subotica) te solo nastupu solistkinje Ivane Picek (Hrvatska). Uprkos čemernom

vremenu i promeni mesta svirke Žica je bila puna, bendovi „u elementu“ i

naštimovani a svirka dobro ozvučena. U publici je bilo, naravno, nekoliko beogradskih

americana i indie muzičara i, među njima , nezaobilazni Stray Dogg. Ono što sledi u

ovom tekstu je apsolutno subjektivna analiza same svirke. Budimo iskreni: na svirku sam

došao zbog benda Wooden Ambulance. Felon nikad nije bio my cup of tea. Recimo tako

i zadržimo se na tome. Možda se meni ne dopada vokal njihovog pevača koji smatram

previše visokim i, sasvim sigurno, verujem da bi tekstovi morali da budu bolji ali jedno

moram da im priznam – oni ulažu svoju energiju u nastup i iskreno veruju u ono što rade.

Poseduju dovoljno scenske zrelosti i uvežbanosti, tehnički sve štima a koliko će imati

fanova – to je druga stvar i često više rezultat reklame, medijske zastupljenosti, spotova

nego nečije iskrenosti i originalnosti. Ali, da imaju fanbazu i dobark odjek u

beogradskom indie svetu i bez glasnogovorničke mašinerije – imaju.

VOLIM BOMBONE – MRZIM TOBLERONE

Reč – dve o Ivani Picek. Bez želje da zazvučim old mean rocker /cocksucker/

motherfucker moram reći da su nas njen umilan glas i ukulele vratili u šezdesete. U

  235  

njenoj muzici postoji ta hipi – naiva na koju više nigde ne možete naići i izumrla je kao

dinosaurusi. S te strane, dakle, ako vam se dopada takvo štivo, Ivana je devojka i

kantautorka za vas dočim, ako vas infantilne rime kao ona iz međunaslova iritiraju

onda nakon svirke možete samo duboko uzdahnuti i reći: „Ivana, dobar zvuk, dobar glas

ali, k’o Boga te molim, mani se rima koje su bile passe i kod Minje Subote u Muzičkom

toboganu.“

Da li treba da kažem da su moji favoriti opravdali očekivanja? Naravno. kao što sam već

rekao – potpuno sam pristrasan, naročito ako čujem da je muzika koju izvodi meni drag

bend dobro izvedena. Sabijeno na malom podijumu kluba, bukvalno rame uz rame,

šestoro gostiju iz vojvođanske prerije je ubacilo publiku u svoj muzički trip i nisu ih

puštali sve vreme svirke. Flauta, bendžo,violončelo ,violina, slajd gitara, usna harmonika,

svaki instrument je uskakao na pravom mestu,tkala se fina tapiserija koja je, koliko na

nikotin i pivo, mirisala na otvorene drumove i hikori drvo. Proganjajuća pesma

„Intersection“ je delovala kao veliki talas emocija koji preti da smoždi publiku. Bilo je tu

vejtsovštine „Bringing Ladders Into Sea“ i tinderstikovanja u „Let It Go“ (simpatična

pesma na bendžu koja podseća na ranu fazu Tndersticksa kad su još bili Asphalt

Ribbons). Publika je svojski podržala bend tapšanjem, cupkanjem i komentarima:“Ovo

zvuči svetski“ i „Podsećaju me na…“. Dodao bih samo i to da (streljajte me, zakeralo

sam) je glas frontmena, gosin Grubišića, bio tih. Ako grešim okej, ali mi se čini da bi

takav vokal trebao da bude malo više u prvom planu i, samim tim, bi, pored muzike, i

reči došle do izražaja.

(Afirmator, 2012)

  236  

HILJADU NIJANSI KEJLA

Bečki koncert Džona Kejla i kratak osvrt na izložbu Endija Vorhola i Žan Mišel -

Baskijata

Retke su prilike kad možete da kažete da se dva krupna kulturna događaja dešavaju na

pedeset metara jedan od drugog a još ređe prilike da im lično prisustvujete. Sticajem

lepih i čudnih okolnosti zatekao sam se u Palais Ferstel u “carstvujuščoj Vijeni”. Prilika

koja se javlja jednom u deset godina, možda i ređe. Naime, bio sam u prilici da budem

jedan od retkih koji su, igrom slučaja, uspeli da kupe karte za koncert velškog muzičara s

velikim “m” i jednog od očeva alternativne muzike, Džona Kejla. Karte za koncert su se,

naime, rasprodale preko interneta za deset minuta. U galeriji u Austrian Bank Art

Foruma je bila “pretpremijera” izložbe Vorholovih i Baskijatovih radova. Prekoputa ulice

je bio Kejlov koncert. Kejlova prošlost i sadašnjost su sedele u dva zdanja, odvojena,

različita u arhitekturi (galerija je moderna zgrada glatkih mermernih zidova a kocertni

prostor starovremsko KuK zdanje sa skulpturom Hrista koji podupire noseću gredu) i

atmosferi (hladna bankarska jednostavnost galerije /boemski kafei kojima je načičkan

ulaz u koncertnu dvoranu, puni Bečlija koji neštedimice tamane vino i pivo). Davnih

šezdesetih je Vorhol bio pokrovitelj “Velvet Undergrounda”, benda koji su osnovali Lu

Rid i Džon Kejl zajedno s harizmatičnom nemačkom manekenkom Niko, Sterlingom

Morisonom i Morin Taker. “Velveti” su jedna od onih retkih grupa koje su prodale

hiljadu ploča ali je svako ko je kupio ploču, nadahnut onim što je čuo, osnovao bend. Da

nije bilo ove grupe pitanje je da li bi svet imao “Sonic Youth”, “Bloody Valentines”,

“Pixies”“Nirvanu”, “Pavement”, “Yo La Tengo”, pank, novi talas. I karijera Dejvida

Bouvija bi imala potpuno drugi pravac. Jednom rečju, ne morate ih voleti ali ih ne možete

zaobići ako govorite o istoriji rok muzike.

ŽIVOT PRE I POSLE VELVETA

Klasično obrazovan muzičar (sarađivao sa Džonom Kejdžom i La Monte Jangom),

inovativan i ekscentričan, Kejl je, u Njujorku našao svoju sasvim drugačiju sudbinu od

  237  

one koja je bila predviđena za momka koji je odrastao svirajući violu i klavir. Upoznao se

sa Njujorčaninom Luisom Firbankom, (narodu poznat kao Lu Rid), koji se izdržavao

pišući pesme za pop i surf - rok bendove. “Velvete” su tada mrzeli svi. Lu Rid je izjavio

da su posle svake svirke menjali ime benda da ih vlasnici klubova ne bi prepoznali po

“čuvenju”. Ridovo pesničko umeće i čudne, distrozirane gitare kao i Kejlovo poznavanje

savremene avangardne muzike i jecave viole činili su kičmu zvuka “Velveta”. Imidž,

crna odeća i tamne naočare (nosili smo ih jer nismo mogli da gledamo publiku, izjavio jer

Kejl), intelektualni prezir, otkrivanje mračnih strana ulica Njujorka u Ridovim tekstovima

(narkomani, psihotični nasilnici, ubistva, silovanja, ženske i muške prostitutke, travestija,

sado-mazohističke orgije i sl.) te prezir prema hipi -pokretu (iako su hipici činili dobar

deo publike) činilo je “Velvete” ne samo “crnim ovcama” već i pretečama panka. Vorhol,

isprva nezainteresovan za “Velvete”, postao je njihov pokrovitelj što im je pomoglo da,

bar u intelektualnim krugovima i među ljubiteljima muzike koja nije standardna, dobiju

posebno mesto. Kejl i Rid, oboijca jake i osobene kreativne ličnosti, nisu mogli da dugo

funkcionišu kao tandem. Kejl je, na Ridovo insistiranje, napustio bend 1968. godine.

Ponovo su počeli da sarađuju tek dve decenije kasnije, na albumu “Songs For Drella”,

posvećenom Endiju Vorholu.

Kejl, koji nikad nije preboleo izbacivanje iz benda, okušao se kao producent.: Patti

Smith, Iggy Pop & The Stooges, Jonathan Richman & The Modern Lovers, Nico, Happy

Mondays… Sarađivao je s Dejvidom Birnom, Brajanom Inom, Katatonijom, Džejms Din

Bredfildom iz “Maniksa”. Paralelno s producentskom, Kejl je, paralelno, gradio i svoju

solo karijeru. Moj lični izbor su albumi “Paris 1919”, “Vintage Violence”, “Carribean

Sunset”, “Hobo Sapiens”, “ Black Acetate” i najnoviji “Shifty Adventures In Nookie

Wood”. Iako plodan autor, Kejl nikad nije doživeo veliku globalnu slavu kao Lu Rid. Ne

može se reći da je nekad bio na Top Ten listi ili da je svirao na stadionima pred

desetinama hiljada ljudi. U beogradskim prodavnicama starih ploča zinu kad im ga

spomenete. Ili pomisle da je u pitanju pokojni J.J. Cale. Na tu temu je Kejl napravio

duhovitu pesmu “Autobiography”: “ I never wrote song called “Cocaine”, I never wrote

song called “After Midnight””.Lu Rid kaže: “Nadam se da će Džon biti jednog dana

  238  

prepoznat kao Betoven svog vremena ili tako nešto…On zna toliko mnogo o muzici i

sjajan je muzičar. On je potpuno lud ali je to samo zbog toga što je Velšanin”.

VRATIMO SE NA KONCERT...

I, eto nas, nakon kratkog osvrta na lik i delo Mr. Calea, u ušuškanoj sali imperijalnog

sjaja, s kićenim galerijama. Ovde je nešto više od tri stotine ljudi. Redovi stolica ispred

bine, na kojima sede uglađene gospođe i gospoda i nameštaju naočare i nevidljive nabore

na odelima & toaletama. To je pedeset posto publike. Drugih pedeset posto, koji

uglavnom imaju stajaća mesta, su šarolika gomila mladih koji međusobno nemaju

apsolutno ništa zajedničko – od “hipstera” do bodibildera. Iako sam u Beču ne čujem ni

jednu jedinu reč srpskog. Na scenu izlazi Kejl, sed, blago povijen ali reklo bi se, u dobroj

formi za sedamdesetogodišnjaka, u crnim pantalonama i crnoj košulji kratkih rukava.

Nosi belu kravatu. Ipak je na “kulturiška” mestu. Pomislim na Lu Rida i njegov nastup u

koncertožderačkoj dvorani Sava Centra. Koja razlika! Prisećam se starog snimka

koncerta iz Amsterdama krajem osamdesetih – Kejl u fraku, s orkestrom i dečijim horom.

A onda druga slika iz te iste decenije –Rockpalast, Nemačka: manijakalni tempo svirke

podgrejan velikom dozom opijata, neljudski krici, zastrašujuće, skoro ubilačko držanje

onog istog Kejla koji je znao da peva opscene pesmice o kamili koja zaskače sfingu, cepa

pod na sceni i “umire” pred publikom. Danas je najjača droga koju Kejl konzumira -

kafa. S njim su muzičari kojima otac može da bude, gitarista i perkusionista.

Koncert počinje laganim tempom. Specifičnog, blago napuklog i pomalo jezivog glasa

koji nije izgubio na svojoj staroj snazi, Velšanin nas vodi sigurnom stazom starih pesama:

“Chinese Envoy”, “Child’s Christmas In Wales”, “Buffalo Balet”. Štimung se menja iz

pesme u pesmu, plava, zelena, narandžasta svetla igraju na sceni. Obezbeđenje poziva

ljude koji stoje da sednu na prazna sedišta kojih ima dovoljno za sve. Kejl uzima

akustičnu gitaru u ruke – sledi malo hitičnijih noviteta “Catastrofuk” i “Whaddaya Mean

By That” sa “Extra Playful” EP-ja. Potom country - like “Ship Of Fools” te “Things”,

inspirisana filmom “Šta sve možeš da uradiš u Denveru kad si mrtav?”. Energija koja

zrači sa scene je od posebne vrste, od one koju sam osetio samo još jednom, na koncertu

Leonarda Koena. Ona vas ne podstiče da krenete da plešete i vrištite koliko da joj se

  239  

prepustite da, potpuno mirni, osetite istovremeno melanholičnost i mir i kažete sebi: “ Na

sreću, i ovo je deo života”. Iako bend deluje skromno, skoro nenametljivo (Kejl je, ipak,

“tata”) njihove pametne inovacije daju novu dimenziju pesmama. To su male, gotovo

neprimetne ali značajne promene: perkusionista koji se oslanja na klasičan bubanj koliko

i na elektronski iz kojeg izvlači čudne, pišteće tonove, gitarista koji čini da njegov

instrument zvuči kao testera po kojoj udarate čekićem i tako dobijate onaj harfasti zvuk.

Kejl, dobro raspoložen, preleće prstima preko svojih “Kurzweil” klavijatura kao da je tri

decenije mlađi. Sve to, kad se iskombinuje, daje neobičan utisak koji je kombinacija

rokerskog i nečeg bliskog religioznom, spiritualnom, nazovimo ga već kako hoćemo. “If

You Were Still Around” je najbolji primer – zvuk orgulja se penje prema tavanici, odbija

od nje a zatim, kao dašak ledenog vetra, spušta prema vašem potiljku. Kejlov glas, koji se

bukvalno cepa u vašim ušima, postaje nešto između crkvenog hora i jecaja čoveka koji

gubi razum. Gde se nalazite u ovom trenutku? U Palais Ferstel, Wien? Ili ste, možda, u

protestantskoj crkvi u Kejlovom rodnom mestu Garnantu, Južni Vels? Kejl je, prisećajući

se svog detinjstva, rekao u jednom intervjuu da je mogao da, u mističnim brdima koja su

okruživala njegov dom, oseti prisustvo ljudi koji su tu živeli u drevnim vremenima

Merlina i keltskih druida. Are they still around? Da li je mnogo da očekujem velški

tradicional “Ar Lan Y Mor” koji je Kejl davno snimio na maternjem, velškom jeziku?

DO NOT GO GENTLE INTO THAT GOOD NIGHT

Iako pola veka ne živi u Velsu, Kejl mu se vraća, najčešće kroz muziku. Njegov

zemljak, veliki pesnik Dilan Tomas, inspirisao ga je da, na njegove stihove, komponuje

“Do not Go Gentle Into That Good Night”. Ova pesma, iako u sebi ima elemente klasične

muzike, me akordima i osećajem pomalo podseća na”Atmosphere” Joy Division. Kao da

su to dve verzije iste priče: Kertisovo “ Don’t walk away in silence” i “Rage, rage, rage,

against the dying light!” Dilana Tomasa. Dok smo u “If You Were Still Around” tražili

Boga u ovoj smo našli đavola koji nam dahće za vratom. Kakofonija na kraju pesme nam

se ruši kao tona gvožđa na glavu. Ako nas je ova pesma upucala Elvisov “Heartbreak

Hotel” je u Kejlovom izvođenju “overa u mozak”. I tu se ja prisetim kako sam, kao

dečarac, gledao na tv -u koncert u čast i slavu Kralja Rokenrola. Bendovi izlaze pred

  240  

Prisilu & comp. i izvode, manje - više, pesme onako kako je predvidljivo i kako Bog, to

jest Kralj, “miluje”. A onda se pojavi mrškasti gospodin orlovskog profila, u odelu, s

frizurom na razdeljak, sedne za klavir i počne da svira kao da je na koncertu klasične

muzike. Publika – shocked and appauled Akordi pesme – jedva prepoznatljivi, rastočeni,

razloženi. Reči, jetke, prosiktane, gotovo odvrištane, otpevane glasom Drakule. Trajanje

šest minuta. Nije ponovio pesmu i nije je uništio samo je ogolio njenu srž. Tako sam

upoznao Kejla koji, večeras, za razliku od kraljevske svirke, za ovu ingenioznu obradu

dobija veliki aplauz. Feeling so lonely, baby, you could die…

Ali, ne zadugo. Kejl, poznat po tome što često menja aranžmane svojih pesama,

servira nam “Fear Is A Man’s Best Friend”. Za razliku od stare, histerične verzije, ova je

usporena, puna teškog basa i ograničena na tri tona koji se monotono muljaju. Dosadno

ali na zanimljiv način. Kejl namerno recituje pesmu, rastavlja slogove, čak, na jednom

mestu, imitira reperskog MC –ja što nije nimalo čudno s obzirom da je već duže vreme

veoma zainteresovan za hip - hop. A onda, za, ispostaviće se, kraj, Koenova “Haleluyah”.

Da, to je jedna od najobrađivanijih Koenovih pesama ali, Kejl i, dodao bih, Džef Bakli

su, ubedljivo, najbolje osetili njenu suštinu. Posle Kejlovog izvođenja mogu samo da

kažem jedno: Haleluja! I, tu su on i bend već utekli… Nakon dvominutnog aplauza od

kojeg bride dlanovi, vraća se Kejl, povijen, teškog koraka, očigledno iscrpljen nastupom i

svira nežnu, divnu “I Keep A close Watch On This Heart Of Mine”. Kratko klimanje

glavom, salutiranje publici and off he goes. Pametnome više nego dosta iako, kao i svaki

“kejlolog”,razmišljam o pesmama koje sam želeo da čujem ali ,eto, nije ih svirao. Sledi

moj neostvarni dodatak postojećoj plejlisti: “Dying On The Vine”, “Modern Beirut

Recital”, “Paris 1919”, “Leaving It Up To You”; “Perfect” i “Face To The Sky” s

najnovijeg albuma. I, gle čuda, nije odsvirao nijednu pesmu “Velveta”: Zaboravite ovo

što sam rekao. Dobar concert je onaj kojem bi dodali još neku pesmu ali ne bi oduzeli

nijednu, po lepoti i snazi izvođenja. Jednom rečju: Kejlov koncert je na mojoj top – listi

pet najboljih koncerata.A što se “Velveta” tiče – možda prošlost treba ostaviti iza sebe, u

galeriji.

  241  

BOKSERSKI MEČ U GALERIJI

Prvi put sam došao u dodir s Baskijatovim radom zahvaljujući filmu “Basquiat” u

režiji Džulijana Šnabela. Džeri Rajt je igrao Baskijata, umetnika karipskog

porekla, nastanjenog u Nujorku a njegovog saradnika, Vorhola (plodni period 1984/5

godine) gle čuda, Bouvi koji je komponovao pesmu “Andy Warhol” (koja se, gle čuda,

Vorholu, za razliku od Bouvijevih cipela, nije ni najmanje dopala). Na zidovima galerije

su se tako sudarila dva sveta – jedan arty - smarty, pop – art pristup Pape Moderne

Umetnosti i drugi, veseli, šareni, ostrvljanski, pun jarkih boja i tamnoputih ljudi koji

deluju u isti mah i veselo i tužno, prošaran uličnim grafitima i dugim, na prvi pogled,

besmislenim nizovima reči koji su i ulična poezija i igra engleskim jezikom u jednom

paketu. Neo-ekspresionizam, primitivizam, prilepite etiketu. Za vreme svog kratkog, 27

godina dugog života, Baskijat je eksplodirao u njujorškom umetničkom svetu

osamdesetih. Vratio je duh ulice u galerije baš kao što su “Velveti” podigli njen

mikrokosmos na pijedestal petnaest godina ranije. Grafitopisac, slikar, muzičar, svestrana

ličnost koja je otišla u godinama Hendriksa, Morisona, Dženis Džoplin…

Posmatram platno, jasno podeljeno na kreativne uticaje, Vorholova banana i Baskijatov

grafit prošaran šarama i krunama koje podsećaju na vizije portorikanskih santorio –

sveštenica. Jedna do druge, preteća, oker-crna “Dekstroza” Baskijatova i crno -bela

fotografija saobraćajnog udesa, Vorholova. Zemlja bez života I život koji krv izliva po

mrtvom tlu – asfaltu. Uvrnuti kolaži, naoko detinjasti crteži, reklame za cigarete i

vitaminske napitke, smeće urbane civilizacije. Jedan od njih je dugo vremena, kao klošar,

bukvalno živeo u takvom smeću a drugi je to smeće nabavjao preko svojih saradnika i u

“Fabrici” pretvarao u umetnost. Obojica su, međutim, ostali zapamćeni i mnogim

ljubiteljima umetnosti i danas nedostaju. Dok se, s mukom, probijam kroz masu, pažnju

mi privlači poznati glas. Lu Ridov, nazalni, njujorški akcenat preko kojeg ide neizbežni

hladni nemački vokal. Nadsinhornizovanje vazda i uvek. U jednoj od niša je ekran na

kojem se nižu slike iz Vorholovog života. Blazirani Rid ispija Koka-kolu, Vorholova

zvezda, Idi Sedžvik, staklstih očiju, traži ljubav od kamere, ostavljena sama u praznom

studiju. U pozadini: “Pale Blue Eyes”, Velvet Underground. Da li je Kejl bio na izložbi?

Posetio je sam, pre svih? Šta mu je tad prošlo kroz glavu? Nikad nećemo saznati.

  242  

Zastajem ispred platna na kojem je čuvena Vorholova banana do pola oguljene kore.

Iz nje, iumesto slatkog, mirisnog mesa, štrče njujorški neboderi. Ironičan osmeh ne može

da pobegne s mog lica: nedavno su se Rid i Kejl sudili sa Vorholovom zadužbinom

zbog prava na korišćenje Vorholove slike banane na iPodima (videti pod accessories).

Kleta banana je bila nezvanični simbol “Velveta” i krasila korice legendarnog albuma

“The Velvet Underground And Nico”. Vorhol nikad nije autorski zaštitio pomenutu sliku.

Posmatram Baskijatovu fotografiju – Haićanin ukroćene duge kose vezane u nekoliko

ogromnih, štrčećih pramenova koji deluju kao da je neko pustio u njih struju od 220 volti.

Vorhol, mršav, da je bleđi bio bi providan, sa nezaobilaznom platinastom perikom na

glavi. Neuobičajeni ortakluk. Kratak. Vorhol je izdahnuo 1987. godine od posledica

atentata izvesne Valeri Solanas. Baskijat godinu dana kasnije, od overdoza. Spoj

suprotnosti. Baš kao i saradnja Rida i Kejla. Ni jedna ni druga, bar u vreme kad su začete,

nisu naišle na odobravanje kritičara i veće publike. Idem dalje – pozitivi fotografija

Merilini Monro ukrađeni jarkim bojama, zombie – momci iz komšiluka sa slikama

afričkih božanstava na grudima, dva umetnika u bokserskom klinču (Vorhol je “zaradio”

direkt). Kolaž kempbelove supe, Mao-Ce Tungove, Vorholove lične fotografije, Merilin

Monro, čuvene “Campbell” supe i kornflejksa. Ne mogu a da ne momislim na monitor

mog kompjutera, s brdom sličica koje se na njemu ređaju, pop – apovima, banerima i

ostalim elektronskim lažama. I najzbrkanija i najapstraktnija slika deluje skladnije od

modernog života. Nažalost, jednom se mora izaći. Iz koncertne sale. Iz galerije. Pravac

nazad u život 21. veka.

(Akuzativ, 2013)

  243  

UNHOLY TRINITY-IZ ROKENROL BIBLIOTEKE

Za čitanje na ovim vejavicama i ledarama preporučujem sledeće knjige za sve promrzle

roklenrolere i, ako nemate ideju šta da kupite kao novogodišnji poklon evo tri rešenja:

Život – Kit Ričards (Laguna)

O Kitu Ričardsu je govorio i pisao svako ko je bar jednom udario žicu na gitari. Plus

milioni onih koji wse nikad nisu usudili. Nažalost, uglavnom u kontekstu rezistentnosti

na droge i alkohol te eventualni Armagedon.U ovoj knjizi, da se ne zavaravamo, ima

droge, alkohola i seksa koliko god hoćete ali ima i onog što je najbitnije. Rok muzike.

Meni je, iskreno, taj deo bio najzanimljiviji. Dakle, kad Kit objašnjava zašto je drugim

gitaristima bilo teško da skinu njegov zvuk. Uvrnuti štimovi koje je koristio, Način na

koji je dolazio do inspiracije. Iskrenost koja izbije tu i tamo:“ Ron Vud i ja posebno

nismo neki gitaristi ali zajedno zvučimo odlično.“ Tu je i storija o kreativno-drugarskom

pa skoro neprijateljskom odnosu sa Mikom Džegerom: „Jedan čovek poslednji dvadeset

godina nastupa na sceni sa mnom. Kaže mi da je Mik Džeger. Ja mu ne verujem.Toliko

se promenio.“ Ako želite da pročitte ovu knjigu ne idite onim jednostavnim putem-dečko

svira gitaru, ima probleme sa slavom, ima probleme s drogom, sad je tata i deda i pun je

para. Ovu knjigu treba čitati između redova kao storiju o usponu i padu rok muzike, o

pretvaranju pobune u zabavu a potom transformaciji zabave u establišment-konfekciju ali

i priču o čoveku koji je u središtu cele storije, nesvestan cele priče.Zna jedino da ima

talenat i par dobrih rifova.

Your pretty face is going to Hell – Dave Thompson (Backbeat books)

Za Ričardsovom generacijom je stupila nova, otkačenija i šljaštavija, oslonjena na glam

rock, art rock, underground, garage sound, najavila punk i new wave. Tri kamena

  244  

temeljca ove faze rokenrola , s kraja 1960-ih i dominantne u 1970-im su momci opisani

kao „Unohlly Trinitiy“: David Bowie, Lou Reed, Iggy Pop. Nova provokacija nije bila

toliko politička koliko seksualna i lična, težeći da sriuši dotadašnji način čovekovog

razmišljanja. I, tu nije toliko bitna skandalozna površina (šminka, biseksualnost, skidanje

na sceni, dijete od mleka, čili – papričica i kokaina, mazanje puterom od kikirikija po

telu) koliko suština a to je da su na tom talasu banalnog hedonizma, i skoro

autodestruktivnog ludila nastale neke od najboljih rok pesama svih vremena. S obzirom

da su ova tri rokera sarađivali međusobno i uticali jedni na druge iako na prvi pogled

nemaju ničeg zajedničkog (Iggy Pop kao pravolinijski rok-provokator, preteča panka,

Lou Reed kao cinični pripovedač koji ne menja strukturu od tri akorda poslednjih 45

godina i Bowie kao večiti kameleon) ova knjiga funkcionisanje i na fonu spajanja

suprotnosti,eksperimentisanja, istraživanja do krajnjih granica iza kojih su ludilo i smrt.

Na neki čudan način, sva trojica su i dalje na ovoj planeti.

Bad Seed – Ian Johnston (Abacus)

Nick Cave je, ako idemo hronološki, predstavnik one postpankerske, postnovotalasovske

generacije. On je Bad Seed, on je Grinderman (doskora-rasformirali su se i vratiće se za

deset godina kad budu „jebeno stariji i ružiniji“), scenarista, pisac, pevač, kompozitor,

svestrani momak koji je iskrsao niotkud, iz australijskog buša. Iako na prvi pogled deluje

da nije tako, upravo su godine provedene u Australiji, u bendu Birthday Party koji će

kasnije prerasti u Bad Seeds bile ključne za Nickovo formiranje. Obratite pažnju na priču

o snimanju spota „Nick the Stripper“…. Pustoš , demonska okolina, usamljene drvene

crkve nastanjene suludim propovednicima minijaturnih sekti, priče o razbojnicima i

psihopatama čiju je dušu progutala divljina. Fino tkanje Caveove lične priče je

prošarano igotičkim slikama, morbidnim narodnim baladama, sećanjima doseljenika na

maglovita britanska ostrva s kojih su potekli. Ali, pored onih priča o berlinskom periodu

kad mu se pridružuje Blixa Bargeld ( u odnosu na čiji uber-bas je muževni Caveov

vokal visok kao hor bečkih dečaka na helijumu) vremenu inspiracije i droge (mada, je,

kao što vidimo inspiracija bila na zavidnom nivou i po „skidanju“) mi saznajemo nešto i

  245  

o samom umetniku, otkrivamo njegovu intelektualnu, načitanu stranu. Jer, da nema tog

„cerebralnog“ ne bi ni bilo Bad Seedsa.

(Afirmator, 2013)

Burn down the disco  

Hang the blessed DJ  

Because the music that they constantly play  

IT SAYS NOTHING TO ME ABOUT MY LIFE    

(Panic,  The  Smiths)

Srpska rok scena

APATIČNA APOLITIČNOST

Pisano je: rok muzika se bavi ženama, brzim kolima i drogom. Dragan Jovanović –

Krle, gitarista neslavne „Generacije 5“, benda koji od 1982.godine odbija da prihvati

kliničku smrt (najjači samo ostaju) je ovako sveo tematiku rokerol pesama: voliš ribu ali

ne možeš da budeš s njom i zajedno ste i super vam je. Ali, kao što reče istinski rok

pesnik, Neil Young: „There’s more to the picture than meets the eye“. Setimo se samo

angažovane rok muzike, koja se pojavljuje vo vremja mlađahnog Boba Dilana i trešti

kroz rifove MC5, Marlijeve rege-basove, ubojite Stramerove gitare, jetkost Rage Against

The Machine. I tako sve do dana današnjeg, svuda osim u Srbiji koja, gle čuda, nije neka

idilična skandinavska zemlja lišena problema već ćošak Trećeg sveta.

U jugoslovenskoj rok- muzici, to i vrapci znaju, se prvi ozbiljni znakovi bunta javljaju

za vreme erupcije panka i novog talasa. Setimo se: tada protiv totalitarnosti i policijske

represije grmi „Paraf“ iz Rijeke („Goli otok“, „Narodna pjesma“) , „Azra“ protiv kulta

ličnosti („Kamo dalje rođače“) a „Prljavo kazalište“ (nekad beše!) šokira javnost s

pesmom „Neki dječaci“ i stihovima: „Ja sam za slobodnu mušku ljubav“. I bi tako sve do

projekta „Rimtutituki“ u kojem su učestvovali članovi EKV, Električnog orgazma i

Partibrejkersa i koji je, marginalizovan i ograničen na Beograd, ušao u istoriju kao hrabar

  246  

ali usamljen pokušaj da se gitarom pobedi mašinka. Devedesete su donele posredan

angažman velikog broja takozvanih Brzih bendova Srbije koji su svoje političke stavove

pokazivali manje kroz stihove a više svirajući na mitinzima opozicije. Rambo Amadeus

je u pesmi „Karamba karambita“ sažeo u par minuta istorijat Miloševićevih gadosti,

poslao direktnu, protestnu poruku protiv režima. Beše to primer koji je malo ko sledio. A

onda je, nakon 5. oktobra 2000. godine, i to malo što je preostalo od angažovanog,

zamuklo. U opštoj političkoj muljaži koja je nastala nakon pada Srpskog Sarumana, bili

su retki oni koji su, rečju ili gestom, pokazali i „a“ od angažovanosti. Država je, sa svoje

strane, podelila staru rokersku gardu pa je DSS - u pripao Bora Đorđević a DS-u Bajaga.

Režimi, demokratski li ne, nikad nisu imali smisla za rokenrol. Tako je na Klintonovoj

inauguraciji svirao „Fleetwood Mac“. Šta reći?

TELL ME LIES, TELL ME SWEET LITTLE LIES

Ima i gorih stvari od toga: Željko Mitrović koji sablažnjava goste „Beer Festa“ sa

svojim bendom. Izvesni šef pivare koji drži top-listu i svoj bend redovno smešta na njen

vrh. Sistematsko eliminisanje mogućih centara kreativnog rok-otpora: SKC nije vraćen

studentima i kreativnima već se pretvorio u ustajalu pačavru koja je žrtvovala dva kluba

zarad parica od „Delfi“ knjižare. Takozvana BIGZ scena sve više tone u opskurnost a

zgradi, do juče stecištu brojnih bendova koji su tu iznajmili prostorije za probe, smeši se

sudbina lukrativnog poslovnog prostora. Potisnuta u par klubića u Beogradu i

unutrašnjosti, alternativna rok scena tavori i svirke se često otkazuju jer nema

interesenata. Avaj, sve pobrojano ne bi bilo toliki problem da ne postoji onaj glavni:

domaća rok scena ne želi da propadne na slavan način, kritikujući sve ono što guta ovu

zemlju. Lakše je sklopiti oči, zatvoriti se u mali zabran, okružiti šačicom „odabranih“ i

iščeznuti. Gde je ono „bolje je sagoreti nego izbledeti“ kao što reče pomenuti Nil Jang?

Pa, o čemu se peva? Gde je stav, provokacija? Što se „mejnstrima“ tiče, jedini veći,

skoriji pokušaj, koji je, svojom opštošću i pojednostavljivanjem, krenuo u pogrešnom

smeru je onaj grupe „Feud“. Tako se u muzici i spotovima ovog benda, koji nose dosta

„Ramštajnove“ poetike ljudi, tj. rokerska populacija prikazuju u sukobu sa turbo-folk

majmunima (“Milion milja“), građansko i umetničko u sukobu sa nekom nacističko-

komunističkom (!?) diktaturom oličenom u simbolu petokrake iskombinovane sa

svastikom („Vlast“) i izvorno, srpsko&seosko sa pinkoidnom masovnom kulturom

  247  

(„Televizija“). Poruka ovih pesama, iako publici deluje oštro, je nedorečena i ideološki

neobjašnjiva i neodbranjiva. Da li je stvarno spas u pastoralnoj idili u kojoj gradski

momci iz benda, u čoji i belim košuljama, oštre kose dok prelepe snaše u narodnim

nošnjama krstare zelenim brdima Srbije? I kako se svastika, koja je simbol ultimativnog

zla može izjednačiti s crvenom petokrakom koja, u poslednjih stotinu godina, predstavlja

ne samo mrakove staljinizma već i antifašističku, levičarsku borbu? Ako je stav „Feuda“

“svi su oni isti i primitivni i sve je ovo ludilo“ šta se nudi kao alternativa, pored povratka

na selo i svođenja turbofolkera na majmune? Jezivost pinkoidnog jeste u tome što iza

njega ne stoje neke utvare, orci već ljudska bića koja se, na prvi pogled, ni po čemu ne

razlikuju od ostalih. Problem je, dakle, u samom načinu razmišljanja, u amalgamu

palanačkog duha i nacionalizma protiv kojeg se ne može boriti, u suštini, konzervativnim

načinom razmišljanja ili nekim hrišćanskim epifanijama Caneta Partibrejkera.

Što se tiče alternativnog dela scene, situacija deluje, na prvi pogled, nešto bolje. Sala

„Amerikana“ u Domu omladine (inače hladan, sterilan prostor) i „Gun club“ su otvoreni

za nove, kvalitetne bendove i kantautore koji se, uglavnom, muzički oslanjaju na „

amerikanu“ (Stray Dogg, Wooden Ambulance, Ana Ćurčin, Rebel Star) . Na granici

mejnstrima i alternative, „Goribor“ je, sa svojim bluz –rokom obojenim modernim

semplovima našao svoje mesto u „Gun clubu“. Tematika pesama domaćih „amerikana“

bendova je duboko lična, lirična, ponekad sa malo ironijske distance ali, uglavnom je reč

o malim ,zatvorenim svetovima u kojim glavni junak preispituje svoja osećanja. Taj mali

svet, intimna prerija, nalazi se negde u Nebrasci ili Ontariju. Estetski gledano, nema se

šta zameriti – odlični muzičari, lepi, čisti glasovi, stihovi (uglavnom na engleskom)

pismeni i nežni. Ali, čini se da nešto nedostaje. Kao da slušate Boba Dilana koji je

potpuno izbacio sve angažovane pesme iz repertoara. Nema „The Times They Are A

Changing“, nema „Masters Of War“. Ili Nila Janga koji je zaboravio da odsvira

legendarni „Ohio“. Ili Leonarda Cohena bez „First We Take Manhattan“ i „Everybody

Knows“. U tom Jelisijumu srpske „amerikane“, izolovanom od užasa dnevne politike,

pojavljuju se, od jedne svirke do druge, manje - više jedni te isti ljudi. I novinari marljivo

pišu prikaze koncerata, hvale ne samo muziku i reči koji vraćaju nadu u humanost i

brane ljubav i nežnost, već ističu (pogledati arhivu nekoć uticajnog, rahmetli

  248  

„Popboksa“) da je jedan od kvaliteta pobrojanih bendova što se ne bave politikom i ne

trude se da prenesu neku „poruku“ kao da je to neki plus.

JA MORAM DA ZAUZMEM STAV?

Jasan stav i angažovanost su u Srbiji na granici sa incidentom. To pokazuje i broj

bendova koji su kritični i imaju manje sledbenika nego „amerikana“: „Klopka za

pionira“, „Ah, Ahilej“, „Trashery Inc.“ (s legendarnom „Ministra policije“),

„Varvarogenije“. Zanimljivo je da svi pobrojani sviraju muziku koja nije namenjena

„masama“. Samim tim, retko ćete ih videti na nekoj top - listi, u ono malo emisija

posvećenih rokenrolu. Ali, to ne znači da se ne može, na neki „popularniji“ način

progovoriti o sitnicama kao što su: „socijala“ (posebno mrska u izblaziranim rokerskim

krugovima), političke mahinacije („mi smo iznad toga i apolitičnost je stav“), ksenofobija

(ja ne mrzim strance a ako ih i neko mrzi, to je njihov problem), homofobija (moja

najbolja drugarica je lezbejka i nemam razloga da pevam o njoj), liberalni kapitalizam

(Jel’ to znači da treba da se solidarišem s radnicima? Zabole me za socijalnu poruku!).

Bežanje od „škakljivih tema“ je bolest srpske rok – scene (čast izuzecima) i ono se,

samo jednim malim delom, može objasniti nečijom apolitičnošću ili odsustvom

inspiracije. Mnogo je bitnije to što je zauzimanje stava je u Srbiji opasna stvar. Zahteva,

hteli to da priznamo ili ne, ideološku poziciju koju ste spremni da branite ali i svest o

tome da možete pogrešiti podržavajući ovu ili onu političku opciju. Iziskuje obaveštenost,

svakodnevno praćenje medija. Poneku pročitanu knjigu. I, naravno, direktnost jer je ona

sastavni deo rokenrola. A gde je direktnost tu je i zameranje. Podrazumeva se da je u

Srbiji najbolje „biti dobar“ sa svima ili se, ako se već to ne može, treba zamerati što

manje. Prevedeno na srpski: dečko, nemoj da diraš tabu - teme pa ćemo te, možda,

pripustiti na televiziju ili u neki ugledniji klub. Govori o albumima, promocijama,

sećanjima iz detinjstva, ne zanima me. Samo nemoj otvarati Pandorinu kutiju. Mi,

producenti i novinari to ne volimo, glavonje to ne vole a, čuo si, ni publika to ne voli. Oni

su siti politike i teških tema. Pogledaj, na kraju krajeva, VH1, MTV. Čuje li se tu neki

glas protesta? Muzika je zabava, razumeš, samo zabava i ništa drugo.

Da rezimiramo: ovakva rok scena je i zaslužila da propadne jer je ćutala ili pevušila

kroz zube za Miloševićevog vakta. Ostala je nema (uz par izuzetaka) na osionost

Amfilohija, Pahomija i ekipe. Nigde je nije bilo kad su otpuštani radnici. Ćutala je kad su

  249  

prebijani pripadnici nacionalnih i seksualnih manjina. Držala je jezik za zubima čak i

onda kad su se njena pribežišta pretvarala u skladišta, prodavnice, knjižare. Tiskala se na

Jelen-top listi, u iščekivanju čega? Velike slave? Ogromnih para? Zna se da toga ovde

nema. Pa, ako već ništa ne možete izgubiti zašto se ne pobunite ? Ili ste stvarno lakomi na

sitne mrve koje vam se bacaju?

(Beton, 2014)

   

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  250  

 

 

 

 

Beograd,

Decembar 2014

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

DANI LELEVIZIJE

(tv i medijski fenomeni)

  251  

Članci su napisani u period od 2003. do 2014 godine. Ugodno čitanje,

AN

  252  

TV – ŠUSTIKLA

DŽERIJEV ŠOU

Pale se svetla, signal za “aplauz”, glamurozna muzika, voditelj je namestio kravatu i

šou može da počne. Čini se jedan od milion takvih, a onda, iznenađenje: suočavanje nje

sa njegovom ljubavnicom ili njega sa njenom ljubavnicom ili njega i njega sa njegovim

ljubavnikom ili karambol svingera (koliko uopšte ima tih kombinacija?) uživo, na vaše

oči, nokauti, čupanje kose, psovke nevešto cenzurisane “bipovima” (tek da se vidi ko je

čiji “sin” i ko je “poslednja”), pokazivanje “zamagljenih” grudi, obezbeđenje sve reguliše

na vreme ( ni nalik na Narodnu skupštinu Srbije). Eto, to je, u kraćim crtama, “Džeri

Springer Šou” koji se emituje na BK kanalu. Dobro, reći će neko, ali šta ovaj šou nudi što

već nije viđeno, zar nismo preplavljeni sa »reality shows«?

Razlozi za gledanje su, manje-više, isti kao i za kritiku: lažnim puritancima smeta to

što ova emisija vrvi od egzibicionista najrazličitijih seksualnih opredeljenja, levičarima

činjenica da su 90% Džerijevih “pacijenata” Afro ili Hispano-Amerikanci, kao i belci sa

Juga, uglavnom pripadnici niže i niže srednje klase, ljudi iz “zanata” se žale na jadnu

glumu učesnika i loš ambijent. Svi oni gađaju u pogrešnu metu. Provokativnost teme je

osnova za popularnost i puritanci mogu samo da promene boju lica po patriotskom

rasporedu (crveno-plavo-belo), objašnjenje za poreklo učesnika je vrlo jednostavno-

najveći deo publike i “publike” u studiju čine pripadnici njihove klase a “šmiranje”

gostiju se oslanja na američku tradiciju kečerskih mečeva (videti Formanovog “Čoveka

na Mesecu”) Da li je problem voditelj koji ponovo proživljava svoju pravničku te

političku karijeru uživajući u klicanju studijske publike (favorita među “pacijentima”

nema-svi su, naravno, izopačeni) i, kao da to nije dovoljno, servira moralističko

naravoučenije na kraju te hvalospeve “publike” u odjavnoj špici, njemu (a kome

drugom?) u čast? Da li je problem da je “šou” samo još jedna sladunjava “žvaka” u čast

  253  

američkog načina života i rigidnih moralnih normi iskrcanih sa “Mejflauera”? Close but

no cigar!

Odgovor je jednostavan: glavni problem je iluzija, iluzija da ste slobodni ako sedite u

studiju i lupom uveličavate fleke na tuđoj posteljini, ili, ako niste u mogućnosti da uđete

u Džerijev svet, sedite, ispijate piva i navijate za svog predstavnika (poslanika?) iz

publike koji je rekao baš ono što ste vi mislili. Da, to je bolje nego mogućnost da nekog

dosadnog političara u kontakt-programu pitate kad ćete živeti bolje ili da voditeljku

nekog od dnevnih ili nedeljnih utisaka malterirate psujući goste u studiju ili glasajući za

nepostojeći predlog. A zašto? Zato što (važi za oba pola) nema goreg prizora od

političara ili (još gore) nezavisnog intelektualca bez ičega na sebi a kod Džerija, bez

pretvaranja, ispovest privlačne devojke koja je snimala porno-film bez znanja svog

dečka plus insert…Pa šta je »bolje« od toga?

Bolje je da ste posle Džerijevog cirkusa ne samo seksualno stimulisaniji ( što

nikome, naravno, nećete priznati), puni tema za razgovor uz jutarnju »čemerušu« u firmi,

već se osećate i moralnijim nego ikad jer, zaboga, vi nikad, (» nema tih para ni maraka«

reče korisnik ortopedskog pomagala u jednoj od milion reklama), ne bi govorili tako

nešto u javnosti. I tako, možete da živite u iluziji, slobodni, moralni i žovijalni, do

sledećeg rata ili izbora, svejedno. Ostaje jedino mogućnost bekstva iz Džerijevog ili

Trumanovog šoua, kako vam drago.

(Književni list, 2003)

TV šustikla

MEDIJSKI OLIMP MOKIJA & GANETA

Građani Srbije, šta povezuje Bojanu Lekić, Milića Vukašinovića, Čedomira

Jovanovića, Seida Memića-Vajtu, Zorana Đinđića, Slobodana Miloševića, braću Karić i

braću Bajić? Svi su se pojavili u “TV Manijaku” i niko od njih ne želi da se svog

“gostovanja” seti. U ovoj polučasovnoj, poludramskoj emisiji koja se, u proseku, dva

puta mesečno emituje na televiziji B-92 defiluju, praćeni odličnim mojtipajtonovskim

animacijama, svi oni koji su bili, jesu (a nažalost i biće) kreatori naše kulturne i političke

scene a o estradi i da ne govorimo. No, šta me navelo da, s obzirom da sam i sam, u neku

  254  

ruku, “tv-manijak”, pišem o ovoj emisiji? Da li zbog toga što kod nas urbani humor i

satira, nimalo slučajno, (svaka čast Koraksu) i ne egzistiraju na našem, sa stotinu signala

preplavljenom TV-nebu?

Ono što kreatore ovog televizijskog izdanka istoimene radijske emisije, Mokija,

Ganeta, Vasu i ostale razlikuje od drugih je, počnimo od “površnih stvari”, imidž. Šta

vidimo? Dva krajnje ozbiljna tipa koji kriju oči iza “rej ban” stakala, obučeni po

sinkretičkoj modi: japi košulje i kravate, džins i kožne jakne koje asociraju kako na neku

od naših magistrala tako i na “drugove iz komiteta” pristigle vremeplovom iz

1947.godine. Iza njih je oranica, zasejana iz traktora “fergusona” glavama Jove

Radovanovića, Dušana Silnog, Bate Živojinovića i Klerka Gebla dok ispod nje mutnim

srpskim medijskim vodama krstare ajkule-feferonke. Ipak, to se tipova ne dotiče, oni su u

studiju, pored obaveznog staklenog stočića sa još obaveznijim žutim sokovima Tako

distancirani, prolazeći kroz tanku fabulu vezanu za odlazak u vojsku, ženidbu, propalu

proslavu godišnjice mature, odlazak u pakao i sl., Moki&Gane, srpski

Vladimir&Estragon, komentarišu informativno-zabavnu kloaku sa vrha svog medijskog

Olimpa.

Uprkos ovoj distanci, kritika “TV Manijaka” je sve vreme na ivici da se, s obzirom

na broj priloga posvećenih turbo-porno-etno-karasevdahu, pretvori u rahmetli “Šoder-

listu” s početka devedesetih da nije “rama” koji čine kanalizacione cevi, “Hed end

šolders” preparati, enormne silikonske grudi i tome slično te tako “Manijak” poprima

televizijsku “metatekstualnost” dok gledalac neminovno počinje da gaji, uprkos

eventualnim primedbama o kojima će docnije biti reči, saosećanje prema ekipi emisije, s

obzirom da su gledali sate i sate programa takvih medijskih bisera kao što su “Pink”, TV

Priština, “Intakt”, “Rojs”, “Palma” i sl. ali, neretko, i programe RTS-a.

Ono što se ekipi “Manijaka” prebacuje, pre svega od dobrog dela stalne radijske

publike, je to da im je mikrofon dovoljan a da je kamera čist višak a, ako ništa drugo,

emisije na radiju su, iz produkcijskih razloga, češće. S druge strane, čućete ponegde i

primedbe na redovnu depilaciju voditeljskih govornih organa. Nemaju dlake na jeziku.

Ponekad se dogodi i da se u samom “Manijaku” pojavi izjava za “Manijaka” tj. da se citat

iz “Gorskog vijenca”: “Boj ne bije svijetlo oružje…” pripiše “Bibliji”. Ipak, i pored svega

gore navedenog ostaje jedno pitanje: zašto se niko drugi nije potrudio da napravi nešto

  255  

slično? Zar je naše društvo stvarno toliko idilično i demokratično da je njegova kritika

postala bespredmetna (baš kao i prvih godina Brozove vladavine rekli bi zlobnici)? Ipak,

ako ništa drugo, dok se na to pitanje ne da odgovor svake druge nedelje ugledaćete na B-

92 odraze svojih bledih lica u tamnim staklima i čuti horsko: “Građani Srbije…”

(Književni list, 2003)

TV-ŠUSTIKLA

BEKERU, SRBINE!

Zamislite da, ne daj Bože, odete na pregled kod lekara u lokalni Dom

zdravlja. Ko vas sačeka? Često je to neurotičan, ispijen čovek, sklon jadikovkama,

strastveni pušač, pun predrasuda o svim rasama, političkim, seksualnim i inim

opredeljenjima, jednom rečju mizantrop i stoga razveden, osuđen na alimentaciju i

podstanarski život u jednom od prigradskih naselja koja do dana današnjeg nisu unesena

u katastarske knjige. Da li se smejete tom čoveku? Ne? Eto vam prilike da to učinite

gledajući humorističku (?!) seriju “Doktor Beker” na TV Košavi. Glavni glumac, Ted

Denson, starijoj publici je verovatno poznat po ulozi u kultnoj seriji “ Cheers!« a glumica

Teri Farel mlađoj po roli u seriji “ Star Trek: Deep Space Nine«.

Po čemu se, u odnosu na »doktorske serije« ili »bolničke sapunice« izdvaja »Beker«?

Ako pogledamo »razvojni put« ove podvrste ustanovićemo sledeće: sve je počelo sa

»Dr.Kilderom« (ako se neko seća Ričarda Čemberlena), nadovezalo se na »Kliniku

Švarcvald« i »Kozbi šou« i svako bi, logično, zaključio da je došlo Bekerovih pet minuta.

Zašto? Posle sladunjavih priča o lepuškastim doktorima (pa makar, izvinite devojke,to

bio i Džordž Kluni) i predivnim medicinskim sestrama, porodičnim vrednostima

rešenjima uz zagrljaj i sl. trebalo je ponuditi publici nešto primerenije stvarnom životu i

tu u igru ulazi neizlečivi pušač iz Bronksa, obeležen svojim porokom (bar u Americi)

koliko i, recimo, preljubnice »slovom srama« pre tri stotine godina ali i činjenicom da

jedino njemu od svih aktera nisu određeni koreni: Grko,Italo i Afro-Amerikanci čine

Bekerovo društvo ali njegovo poreklo ostaje enigma. Surovo se šaleći na račun svega što

je »politički korektno«, sa žaokom umesto zagrljaja na kraju epizode, Beker ostaje gde je

i bio, na margini jer, život stvarno jeste takav, bar kad živite u Bronksu ili Sremčici.

  256  

Sa stanovišta društvene kritike, uprkos izvesnim kompromisima sa producentom ( u

par epizoda Beker, na razočaranje publike, prizna da ipak greši), »Doktor Beker« je više

kritičan prema američkom društvu u odnosu na crtanu seriju » South Park«. Možda je

tako zbog činjenice da, velikom kritikom, u kojoj je glavni postulat dovesti zbivanja do

ekstrema, te stoga pre svega smešnom ali ne i satiričnom, ubojitom, “South Park” gubi

fokus.“Beker” uz nekoliko životnih, ironičnih opaski, mnogo bolje deluje napadajući

“političku korektnost” kao novu vrstu diktature u kojoj se o nikome ništa ne može reći jer

će imati određenu diskriminativnu konotaciju i zato je najbolje samo ćutati, što je

najočitije u epizodi u kojoj se Beker brani od optužbe da je rasista i dokazuje da je, u

stvari, kosmopolita jer sve ljude podjednako ne podnosi -bez obzira na pol, rasu, veru i

pomaže im u nadi da će možda biti pametniji i manje ga gnjaviti. Upravo pravo da se

bude drugačiji, proklamovano od strane kreatora “političke korektnosti”, koje se svelo na

obavezu da svi budu isti pada na ispitu iz mentalne medicine. Jer, sloboda je pravo na

različitost, pravo da budete bilo ko, bilo ko, pa makar bili i Džon Beker.

(Književni list, 2003)

Monty Python Flying Circus fenomen

A SADA, NEŠTO SASVIM PREDVIDLJIVO....

1.ENT. STAN. DAN

ČITATELJ/KA otvara novine (ili se konektuje na sajt, koga briga?) i okreće list na tačno

ovoj strani. U nju/njega zuri POJAVA drske, džonklizaste face.

Č:Dobar dan, okrenuo sam da ovaj list da čitam nešto o“ montipajtonovcima“.

P: Ne, niste.Kupili ste ove novine samo da bi pročitali svoj članak.

Č:O, ne nisam.

P:O, da jeste.

Č: Dobro,možda malo. Ali ipak hoću da saznam nešto o „pajtonovcima“.

P:Nećete.

Č:O da, hoću! Platio sam pošteno svoj časopis i ovde piše da je to ta strana.

P: Ovo jeste ta strana ali da li je to ono što vam treba?

Č:Da, ovo je ono što vam treba.

P: Da, ovo meni treba.

  257  

Č: Mislim, ovo je ono što vam treba.

P: Pa da, meni ali ne vama.

Č: E baš mi ne treba.Vama u inat.

Pojava pokušava da zatvori stranu/sajt. Čitatelj/ka ga zadržava gurajući ruku u

novine/monitor.

P: U pravu ste.Doviđenja.

Č: Ne, čekajte. Ja hoću da saznam nešto o njihovoj fenomenologiji „

P: Da bi nešto saznali morate da znate ko su „pajtonovci“.

Č: Ali...

P: Dakle, ko su „pajtonovci“?

Č: Ugh,umh....

Pojava gleda u sat i namesti hladno lice.

P: Okej, to je to. Hvala na pažnji i doviđenja.

Č (kao iz puške): Monty Python –ima više verzija porekla tog imena ali su najrealnije one

u kojima je nadimak britanskog vojskovođe Montgomerija ukršten sa pitonom jer to

zvuči glupo i perverzno („hura za zmiju u gaćama,!“, peva Idle u „Smislu života“).

Urbani je mit da je Monty Python bio falični pilot koji je u Drugom svetskom ratu oborio

najviše savezničkih aviona. Pajtonovci su John Cleese, Eric Idle, Terry Gilliam, Terry

Jones, Graham Chapman i Michael Palin.A, da ne zaboravim i „dopunskog člana“ Carol

Cleveland, jedinu ženu u grupi koju su zvali „Carol Cleveage“(deoklte, engl.). Svi su,

osim Gilijama Britanci, „oxbridge people“ (tj. sa Oksforda i Kembridža), obrazovani i

duhoviti momci koji su glumački te skečepisateljski zanat pekli prvo u studentskim

glumačkim trupama (seća ih se i najveći pozorišni festival Fringe u Edinburgu) a potom u

BBC-ju na više serijala da bi se na kraju okupili 1969. godine i to zbog Cleeseove želje

da radi još s nekim osim s Grahamom Chapmanom (poznat od 1989. među svojim

kolegama kao „the dead one“) koji je bio težak za saradnju a zašto-to možete u filmu

„Gin And Tonic“ mada naslov govori sam za sebe. Elem, tako se formirao tim u koji je

uleteo prvo Palin a za njim i ostatak ekipe. Serija je snimana od 1969. do 1974. godine i

za to vreme je nastalo 45 epizoda a iza kamere je najčešće stajao Ian MacNaughton.

P: Žalim, to nije dovoljno.Zamoliću vas da od.....e.

Signal/tačkice cenzure. Čitalac/čitateljka uperi prst u Pojavu.

  258  

Č: Aha, rekli ste tu reč i cenzurisali je a „pajtonovci“ nisu znali za cenzuru. Štaviše, oni

su kršili sva živa pravila koja su se mogla kršiti: psovke, nasilje, golotinja, you name it!

Neki bi rekli da je to posledica hippie ere i oslobađanja ali teško je reći da su oni ikad bili

hipici-Eric Idle je parodirao pesme „Beatlesa“ a u jednom skeču čoveku pozli i iz

stomaka mu čupaju Johna i Yoko. „Pajtonovci“ su naslednici duge tradicije britanske

komedije koji su odlučili da humorom ubiju svoje učitelje. Svojim britkim, suludim

humorom (koji ima itekakve veze sa teatrom apsurda Joneskom i nadrealizmom-naročito

montažne animirane sekvence u maniru „toka misli“ (Terry Gilliam i Terry Jones)) kao

što ima veze sa elizabetanskim pozorištem (muškarci igraju gotovo sve ženske uloge)

uspeli su da ismeju celo britansko društvo od Artura Pjutija koji označava niže klase

(obično prikazan kao moron u puloveru sa maramicom sa čvorovima na glavi) do sudija

(prikrivenih travestita), ubilačkih lordova sa divnim imenima kao Rasistić i same

kraljevske porodice. Da ne spominjemo da im je s godinama samo rastao apetit: „Monty

Python and Search for the Holy Grail“ (1975) je opljuvak o britansku istoriju , „Life of

Brian“ (1979) o sklonost ljudi prema kultovima i organizovanu religiju a „Meaning of

Life“(1983) sve to plus sve plus šega na račun svega ostalog što postoji na svetu.

Cenzurišeš? Njihovi filmovi su u prošlom veku bili osuđivani od predstavnika brojnih i

pritom moćnih konfesija i političkih organizacija, zabranjivani u Irskoj, Italiji, Norveškoj

(Šveđani su reklamirali „Žitije Brajanovo“ kao tako duhovit film da su ga stroge komšije

zabranile!) a na Džerziju, ostrvu u Lamanšu, cenzura je prestala tek 2001. godine!

Pojava zvižduće i pravi se da ne obraža pažnju na Čitaoca/teljku koji/a dahće sav/sva

crven/a u licu.

Č: Nemoj da mi zviždućeš „Liberty Bell“ Johna Philipa Souse. Ova melodija je zaštitni

znak „pajtonovaca“ samo zato što niko nije morao da plati za nju mada se odlično uklapa

u njihov klovneraj. Bolje bi ti bilo da izvedeš jedan od čuvenih skečeva da me malo

zabaviš: recimo ministarstvo smešnog hoda, ili, ako patiš od reume, onaj sa mrtvim

papagajem, onaj sa ostrvom voditelja, pa onaj sa španskom inkvizicijom, tigrom u Africi,

Džonom Dve Šupe, muzikalnim miševima, tipom koji ne može da prestane da priča u

turističkoj agenciji ili onaj moj omiljeni sa prodavnicom sira. Možeš i onaj kad Palin plati

pet funti za raspravu.

P: E, baš neću.

  259  

Čitatelju/čitateljci se ozari lice.

Č: Što znači da hoćeš, je li tako?

P: Ne mora da znači.Nastavite, vi ste najdosadnija osoba koju sam ikada upoznao.

Č: I hoću. Od sredine sedamdesetih „Pajtonovci“ su prešli „baru“ i tako postali svetska

atrakcija. Mladež na koledžima je oduševljeno citirala njihove skečeve i postalo je „in“ i

„po-mo“ (postmoderno) citirati Pajtonovce a od osamdesetih, zahvaljujući konstantnom

tv-repriziranju te videu i sl. i kod nas. Eruditivne elemente u pajtonovskom humoru je

teško zaobići: fudbalska utakmica između grčkih i nemačkih filozofa, kviz u kojem

učestvuju Karl Marx, Mao Tse Tung i Che Guevara, potraga dve zarozane Engleskinje za

Sartreom, pesma o Prustovoj „Potrazi za izgubljenim vremenom“, rasprave o tome koliko

slova „s“ ima u Nietscheovom imenu, islandske sage, velški rudari koji raspravljaju o

Schlegelu... S druge strane, tu su omaži filmskim rediteljima: „krvava“ epizoda u čast

Sama Peckinpaha, skeč sa Brianom Zatapatiqueom (francuski „nouvelle vague“), orgije

koje uključuju „ticana“ nalik onom iz „Ulice Sezam“ –svojevrsni homage Kenu Russelu,

brdo informacija o Antonioniju, Gavrasu, Felinniju. Tu je prisutna i snažna anarhična,

ateistična poruka u formi potpune političke nekorektnosti: Irci su prikazani kao Zulu

ratnici, Indus je u jednom skeču samo daljinski upravljač koji radi na elektrošokove koje

mu daje kraljica-majka, Francuzi su agresivni lukožderi, Jugosloveni prave hotele

izgrađene do pola u čijim bideima vrebaju gušteri, Mađari su naivci koji nose kožne

kapute i crne šešire, skeč o kvizu „Uvredite naciju, rasu i veru“ vređa Belgijance

nazivajući ih „Belgians“ što se smatra najvećom uvredom a prokletstvo pada na

Kraljevstvo kad Marsovci sve Engleze pretvore u Škote. A evo i primera u jednom skeču

kad ubiju pevača jer izusti sledeće:

Čitatelj/ka se nakašlje i počne da peva, potpuno disharmonično.

Č: „Don’t ever be rude to an African, Arab or a Jew,

Don’ t ever be hard on to Irishman whataver he may do!“

P: Okej, shvatio sam poentu. Ali, gde je tu uticaj na današnju scenu, Edi bejbi?

Č: Ne dozvoljavam ti da me zoveš „Edi bejbi“.

P: A slatka pitice od trešanja? Ili Džerald? Nikson je imao hrčka kojeg je tako zvao.

Č: Apsolutno ne! Ni Džerald ni Edi ni pitica ni pituljica! Dakle, gde stadoh? A, da!

Njihova poruka, to još nisam završio. „Pajtonovci“ su hedonistički libertinci - misle da je

  260  

Hrist „bio dobar momak“,više jeretici nego blasfemičari, bez predrasuda prema rasi, polu,

veri ili nečijim seksualnim afinitetima i zato polažu puno pravo da sve to ismeju. A

uticaj? Pobogu, oni su komičarski pandan „bubama“ a u engleskom rečniku postoji čak i

izraz- „pythonesque“. Evropski i američki komičari se kunu u „pajtonovce“, naročito

Steve Martin i Billy Connolly a u ex-Jugi su uticali na „Top listu nadrealista“ kao i na rok

bend „John Cleese“. Za neke zastrašujuća vulgarnost i crnohumornost ostvarenja braće

Farelli i Cohen duguje mnogo „prekobarskoj“ zaostavštini kao i gotovo svaki film u

kojem se pojavi Ben Stiller. Kad smo kod toga spomenimo i ljude koji su „čupali“

prokazane filmove Gillima, Cleesea and co. iz krize: „Pink Floyd“, „Led Zeppelin“,

George Harrison. Melodije „pajtonovaca“ (komponovao ih je Erik Idle, inače autor

popularnog mjuzikla „Spamalot“ ali i protagonista „Burn Hollywood, Burn“ najgoreg

filma 1998. godine, ovenčanog „Zlatnom malinom“) su zaštitni znak mnogih emisija,

mobilnih telefona i karaoke klubova a naročito „Lumberjack“ i „Always look on the

bright side of life“. Reč „spam“ (narezak,eng. –onaj iz čuvenog skeča, naravno) ušla je u

kompjutersku terminologiju. „Crtaći“ Gilliama i, u manjoj meri, Jonesa, danas

predstavljaju poseban manir i u brojnim serijama je koriščena kolažna animacija koja je

skidala pajtonovsku. Gilliam, koji je posebna i , u poslednje vreme, praznjikava priča je

ipak, zahvaljujući tom iskustvu postao „tata“ takvih čudesa kao što su „Brazil“, „Fear and

loathing in Las Vegas“ili „Twelve monkeys“. John Cleese je sa „Fish called Wanda“ i

„Fierce creatures“ kao i nizom epizoda pokazao da potreba za takvim sarkastičnim

pojavama kao što si ti još postoji a Jones i Palin su uneli malo više ležernosti u putopisne

emisije BBC-ja. Muzički spotovi koji se danas snimaju su, neretko, pod pajtonovskim

uticajem. Pogledaj samo „Franza Ferdinanda“. Imidž Artura Pjutija su koristili „Sex

Pistols“. Crtane serije obožavaju citate iz „Pajtonovaca“-pogledajmo samo „Simpsons“

ili „South Partk“ gde su ex-pythonovci dali svoj „cameo“ doprinos. Dramaturgija ovih,

danas već odavno etabliranih crtaća, leži i u banalnom, „out of the blue“ zapletu a to jeste

doprinos ostrvskog spisateljsko/glumačko/rediteljskog tima. Bizarni podaci: po

„pajtonovcima“ je nazvan čitav niz asteroidda, po Johnu Cleeseu vrsta lemura, a po šou

izumrla zmija iz Australije a Anthony Kiedis iz RHCP na albumu „Californication“ peva:

(još nemuzikalnije)“ Python the power straight from the Monthy!“

P: Lepo, lepo, samo malo odvratno. A reci mi sad-gde su oni danas?

  261  

Č: Ako se izuzme pomoć „Amnesty Internationalu“ ili neki humanitarni nastup -prave

gluposti kao i pre: svađaju se, špekulišu da li će se okupiti ako im zatrebaju novi bazeni,

rasipaju lažni pepeo iz urne svog prijatelja Chapmana, režiraju filmove koje ni sami ne

mogu da pogledaju, pripremaju se za penziju, zarađuju brdo para na osnovu raznih DVD

reprint izdanja, objave poneku knjigu o radostima porodičnog života kao John Cleese ili

prime orden Oficira Britanske Imperije (šta god to značilo), one iste koju su tako zdušno

ismevali. Jednostavno, oni su sad izvan svog dela a ono je iznad njih i postalo je-eto,

klasik, mit i jedan od najvećih britanskih „brendova“. Uf, a sad mi recite nešto o

„Pajtonovcima“.

P: Ja u stvari nemam pojma o tim davežima. Nikad nisam kapirao njihov humor.

Doviđenja.

Pojava zatvori stranicu/sajt i okrene ključ.

(Think Tank,2007)

VREĐANJE PUBLIKE

Tatatatatira, ćao drugari! Tekst počinjem ovako jer nema nevinijeg pozdrava. Sve

drugo, u ovako živčanom društvu kao što je naše, može biti opasno. Kako ste? Jeste li

dobro? Š’a ima? Šta se radi? Odgovori koji se nameću su: „Kako sam u odnosu na šta?“

„Što, jesi li ti neki doktor?“, „ Ja nemam ništa“ i „Nezaposlen sam (otpustiše me

maločas) i šta te se to pa samo tiče!“. Elem, danas je teško da pričaš s nekim berz

insinuacija i teorija zavere zabašurenih u svakom prokletom slogu. I, budi siguran, pre ili

kasnije će neko opsovati i to gadno. Da se razumemo, psovanje jeste filter i nagledasmo

se toga ne samo kod nas već i kod Amerikanaca. Jon Stewart i Stephen Colbert napraviše

karijeru od toga. Ali, to nije bilo kakvo psovanje već pametno vaganje reči s poentom na

pravom mestu. Dakle, psovka je dobra jedino kad se upotrebi tamo gde mora da padne.

Ili, kao kontrast, Rambo Amadeus u njegovoj KPGS pesmi, ponavlja konstantno četiri

psovke i to tako napadno da se prvo cerekate kao blesavi, zatim se trudite da otkrijete

zašto je povezao baš te psovke i, na kraju pesme, smuči vam se psovanje kao takvo.

Da se razumemo – nisam svetac i znam da opsujem. Ponekad mi kažu: „Ti, kao

akademski građanin, nemaš pravo da psuješ.“ Naprotiv! Ja, kao akademski građanin,

imam 5732 razloga da psujem baš kao i bilo ko drugi. Od čega da počnemo? Od bilo

  262  

čega. I engleski i italijanski i francuski univerzitetski profesori znaju itekako da kažu

„merde“, „bugger off“,“stronzo“, „shit“, „conard“ itd. Da ne govorimo da su

univerzitetski obrazovani ljudi napravili neke od najboljih i najpsovačkijih tv-šoova,

knjiga, zbirki aforizama, pesama i veselica te erotske poezije koja prelazi u pornozu.

Psovka mi ne smeta, čak ni onda kad je kompliment. Štono reče John Huston, slavni

američki reditelj: „Ja sam bio mlad u ono davno doba kad je reč „motherfucker“ bila

uvreda a ne kompliment“. Veliki američki komičar, George Carlin, mudrac među standup

zabavljačima je ovako definisao sedam reči koje vo vremja ono nisu smele da se izgovore

na tv-u:

http://www.youtube.com/watch?v=vp_UWuJXHx4

NACI - PSOVAČI I DRUGE PRIČE

Psovanje majke ili oca te familije do askurđeda, kurajbera i dalje jeste sočno i narodsko

ali, s druge strane, šta su vam skrivili nečiji časni preci? Zar nisu imali dovoljno muka u

nekim brdima, polugladni ili kulučili u ravnicama, gledali da im neki nervozni asker ne

otfikari čuturu? Samo im je još falio neki mamlaz koji ih psuje iz daleke budućnosti.

Ali, najsmešnije i najbanalnije je upetljavanje nacije, rase i vere u psovačinu.

Pogledajte internet pornozu (neki od vas barem) sa oznakom interracial uvek imate neku

odrednicu:” John’s big black/white/Asian…” , “Louanne’s gigantic white/black/Asian/

…“. Porno je banalan pa su i natpisi maloumni – ljudi su goli od glave do pete i

poprilično zumirani. Tu je lako pogoditi ko je koje rase ali, wtf. Balkan je, međutim,

druga priča. Tripple x je kod nas tripple zero. Ovde psovke seksualne sadržine moraju

nužno da imaju veze s politikom ksenofobije. Sećam se jednog pijanog “pozorištnika” i

naciste koji je , pod gasom, vređao koleginice mađarskog porekla. Svoje ludilo i mržnju

prema drugom je pretočio u verbalno seksualno iživljavanje njega , kvazi –super –

Srbina. Bio je udaljen iz pozorišnog bifea i izgrđen a neki njegovi saplemenici su hteli i

da ga biju. Svejedno, ostao je gorki ukus u ustima. Ratovi devedesetih su počeli, nije

tajna, još osamdesetih, bar što se navijača tiče. Tako smo saznali šta je sve Sv. Sava radio

Sv. Duji. I tu je paradox priče nacionalista i nedotupavnih mamlaza, vatrenih homofoba.

Oba sveca su stavljena u gej kontekst ali je Sv. Sava, kao aktivan, u boljoj poziciji.

Štaviše, on je i dalje strejt a to što je navodno radio kanonizovanom kolegi nije neka

intimnost nego dokaz srpske “nadmoći”, baš kao i ona parola razularenih masa vandala

  263  

koji obećavaju silovanje svima koji su drugačiji: susednim narodima, drugim verama,

gejevima. A od pretnje do neopisivih užasa u motelu “Vilina vlas” nije daleko.

Ako mislite da su ti dani deo naše neslavne prošlosti varate se. Pe neki dan je jedan

naš čitalac uleteo u polemiku sa mnom i još jednim čitaocem. Zalagao se, formalno, za

ljubav i razumevanje, estetiku i opšte ljudske teme u književnosti ali je njegov tekst

pucao od mržnje. Samim tim, njegovi komentari su blokirani. Ne budem ja lenj i

potražim pomenutog. Nađem ga na portalčiću ispisanom jarosnim rečenicama uperenim

protiv lista i mene lično. To mi nije bilo toliko zanimljivo koliko jedna rečenica u kojoj

usklikuje s ljubavlju (prema samom sebi) kako ga boli njegov “pravoslavni tuki”. I, da

znate, zamislio sam se. Da li je taj deo tela nešto poseban kod pravoslavnih u odnosu na

druge konfesije? Ima li neku posebnu snagu vere kad treba da obavlja svoje funkcije? Da

li to znači, s obzirom da autor govori samo o tom organu, da ostatak njegovog tela nije

pravoslavan? Da li je, kad je bio kršten, poliven svetom vodicom po samo jednom delu

tela i zašto? I, ako je to tačno, šta je bilo s glavom, nogama, rukama? Šta bi s njegovom

besmrtnom dušom? Kome duh i nekršteni delovi tela pripadaju? Svjatovidu? Budi?

Zevsu? Tautatisu? Odinu? I, na kraju krajeva, kakva su verska ubeđenja njega i njemu

sličnih, ako su koncentrisana, a i hrišćanski kanoni to lepo kažu, na krajnje neprikladnom

mestu?

(Afirmator, 2012)

O najvažnijoj sporedno-iritirajućoj stvari – reklami

A DESIGN FOR A LIFE

Mada deluje kao opšte mesto reći ću i ovo- naše reklame ništa ne valjaju. A zašto je to

tako? Zašto se zagušite domaćim pivom (sve lošijeg kvaliteta) kad vas domaće reklamne

agencije zapljusnu talasima najglupljih reklama u predahu između dve akcije na

fudbalskom terenu? Razlog su upravo isprazne reklame koje se slabo kome dopadaju ali

koje nam ulaze u već iziritiranu podsvest. Mi, navodno, volimo te reklame, mi obični

ljudi, kupujemo ono što nam se prodaje, kupujemo sve više, kompanije zbog tih reklama

napreduju a sve na opštu polzu koja, je li, dolazi iz sve većih poreza koje plaćaju. Pravi

  264  

razlog uspešne prodaje (mada kod većina artikala kupovna moć potrošača opada) nalazi

se u nečem sasvim drugom- činjenici da je svaka reklama, bila dobra ili loša- u suštini

dobra i da ako ljudima ponavljate jedno te isto po sto puta oni zaboraviti da je to što ste

im rekli ponižavajuće za njihovu inteligenciju.

A kako to izgleda u praksi? Tim iz marketinške agencije skupi na kamaru nekoliko ideja,

nacrta, kako god, ponudi ih mušteriji. Vajna mušterija, firma čiji se proizvod reklamira,

neretko je potpuno nemaštovita, novcem zaslepljena, gramziva osoba koja ne vidi dalje

od svog nosa. I, naravno- izabraće najgoru od svih predloženih ideja. Samim tim se

sastavlja najjeftinija konstrukcija- najmanje ulaganja-najviše profita,reditelji i glumci koji

ne traže previše, guranje proizvoda u prvi plan i eto- to je finalni proizvod, tih dvadeset

sekundi agonije iz katodne cevi.

Nije sve samo do naših firmi. Strane firme nam predstavljaju proizvode preko reklama

lansiranih u zemljama Istočne Evrope- najviše Slovačkoj. I tu postoji neki marketinški

aparthejd- ljudi na Zapadu mogu videti zanimljivi, lepše reklame dok se verovatno smatra

da mi na Istoku nismo toliko cerebralno razvijeni pa nam se nudi pojednostavljena pričica

i socijalac-produkcija. Ali, taj aparthejd nije ništa u odnosu na onaj koji sami namećemo

sebi smatrajući da su naši gledaoci najgori od sve dece i da “zezanje krize” pije vodu. Što

reče jedan naš slavni glumac (jeste, i on je snimao reklame):parafraziram: “Na kraju će u

reklami da bude samo jedan ogroman balon iz kojeg će preko zvučnika da trešti: “Pijte

piiivo!” I to je to.

(Afirmator, 2012)

KUKU, TJUDORE – DESNIČARI, EPSKA FANTASTIKA I ISTORIJSKE DRAME

Kad bi iz serija i filmova izbacili sve te naklone, salutiranja, „moj gospodaru”, “Vaše

Visočanstvo” i sl. uštedele bi se godine i godine posla i milioni i milioni dolara. Ali, onda

bi nestalo nešto drugo – draž i glamur ovih jezivih, veselih i krvavih pustolovina. A to je

upravo ono čemu gledaoci teže – začinu u njihovoj monotonoj čorbi

svakodnevice. Mudri stihovi Leonarda Cohena “rich got their channels in bedrooms

of the poor” dobijaju na punom značenju. Eksplozija i ekspanzija istorijskog i

  265  

mitološkog i epskog ide, videli smo iz svoje istorije, rame uz rame sa desničarskim

sentimentom i to nije slučajno. I, kao i uvek, desničarski sentiment, koji nije

utemeljen u realnosti, oslanja se uvek na prošlost, nikad na budućnost, na ona

drevna vremena – možda malo surova i nepredvidljiva, ali vremena u kojima se

svakome znalo mesto i reč je vredela više od života.

Ima u tome i žala za vremenima u kojim je društvena stratifikacija, bazirana na tome ko

vas je istresao iz gaća, davala pojedincima auru. Danas niko nema harizmu. Kraljevi i

kraljice su bastardni tupani koji se ne pitaju nizašta, tv-zvezde i pop-selebritiji (ili

obrnuto) su dosadni prostaci iz reality showova. Kako možete imati harizmu ako vas je

cela nacija videla na klozetskoj šolji? Intelektualce niko ništa ne pita i toliko o njima.

Ostaju drevne, izumrle kuće , rodovi, plemena. Kao što svaka kuća u Srbij i Crnoj Gori

(naročito) veruje (ili bi volela) da vodi poreklo od Nemanjića ili, barem, kralja Bodina,

Karađorđa, Njegoševih a u Bosni od Kulina-bana ili kralja Tvrtka , Hrvatskoj –

Tomislava, Makedoniji – cara Samuila itd. tako je i sa svim drugim narodima na svetu.

Kao da ljudi ne mogu da se pomire sa svojim “običnim” identitetima. A uobičajeni

identitet u Srbiji je – živim u gradu, roditelji su rođeni ovde ili došli iz nekog manjeg

mesta a pre njih su baba i deda živeli na selu a pre njih bili isto neki seljaci i pre njih pa

neki čobani pa neki tamo predak bio kovač i to je sve. Po mojoj porodici se nije zvalo niti

će se zvati bilo šta. Izginuli su ljudi u kojekakvim ratovima ali ne kao vitezovi ili oficiri

nego kao topovska hrana. Ni grobovi im se ne znaju. Ali, pošto podataka nema, nakon

četvrtog kolena naše porodično stablo može da postane čista epska fantastika.

PLAVA KRVCA I CRVENA KRVNA ZRNCA

Ljudima je taj identitet, taj osećaj da se stapaju s nečim većim od sebe postao bolesno

potreban. Umesto da budu dovoljni sami sebi oni traže sve načine da se “izdignu”. Za

vreme tzv. “irske manije” u SAD su odjednom, gotovo svi našli nekog Kelta u svom

porodičnom stablu. Kao da ih je to učinilo boljim ljudima. “Moja čukunbaka je došla u

SAD iz Korka za vreme “Velike gladi”. “ Je li? A moj čukun-čukundeda je bio gorštački

kmet i alkoholičar. I šta s tim? Beznačajan podatak. No, ako niste uspeli da nađete rođake

u trenutno omiljenoj zemlji sveta, ako niste uspeli da nađete plemiće u porodičnom stablu

i ako nema nikog poznatog u vašoj geneološkoj liniji eto vam serija u kojim možete da se

  266  

poistovetite s gomilom aristokrata, junačina i zavodnica.

Serija je mali million ali, fokusiraću se, krajnje lenjo, na one koje sam pratio ili pratim.

Istorija je puna takvih zapleta i drama da vam apsolutno niej potrebno izmišljanje.

Izaberete nekog ko je pio, kresao i ubijao i bio udaren mokrom čarapom po glavi i eto

vam fenomenalne serije. Recimo ,”Tjudorovi”. Odličan irski glumac Jonathan Rhys

Mayers je ovde Henri Osmi. Momak gleda da ostane zgodan i ne ugoji se iako bi za

ulogu trebalo da dobije 150 kilograma minimum. Ali, onda ne bi mogli da zamislimo sve

te zgodne žene pored njega. A rejting bi otišao nizbrdo i – Kuku Tjudore! Ko je gledao

“Velvet Goldmine” shvatiće da je Mayers namerno izabran, zbog svog glamuroznog

nastupa, gotovo androginog izgleda i potrebe producenata da od Henrija Osmog naprave

rok zvezdu (kakvu, je li, igra Myers – Brian Slade u “Goldmineu”). E,sad, u ovoj

krevetsko-intrigantsko-političkoj petljavini, pozitivaca nema. To je barem jasno. Svi

zaslužuju da umru i svi umiru pre ili kasnije. Zanimljivo je da se tu i tamo, radi malo

oživljavanja epohe, ubace pesnik Vajat i kompozitor Talis i to je to. Osnovna priča je

vezana za glamur i razvrat dvora. Zabavna i intrigantna za mnoge.

Ali, to nije istorija. No, ako neko veruje u vernu rekonstrukciju – nek’ gleda “History

Channel”, kažete vi. E, tu sam vas čekao! Tu vas čeka držeća teta-Betanija Hjuz koja će

da vam pojednostavi istoriju starog veka s poređenjima atinske i savremen demokratije

koja ne drže vodu, i momak nakostrešene kose koji veruje da su sve živo napravili

vanzemaljci, i Boldrik koji kopa rovove po engleskim selima ne bili našao rimski

bakrenjak i nošu iz vremena Stjuarta. Istorija mora biti zabavna! Umetnost mora biti

lepa! Svi ćemo doživeti kolektivni orgazam na incestne scene u “Bordžijama”. Ili

luksuz “našeg” “Sulejmana Veličanstvenog”, turskog odgovora na Tjudore, u

narodu poznatog kao “Suljo”.

NA KOLENA PRED KRALJEM?

Kakav bi bio svet bez kraljeva i kraljica? Neko reče dosadan a ja zamišljam tu dosadu –

ljudi svih rasa se drže za ruke i pevaju. Jeste ljigavo ali barem nema čerečenja. Kad već

govorimo o čerečenju, pogledajmo malo seriju “Game Of Thrones”, baziranu na burnim

događajima iz Seobe naroda i britanskoj istoriji u vreme kraja keltskog preporoda i

invazije Anglo-Saksonaca u 5. veku. Osvajači Britanije su, gle čuda, formirali sedam

  267  

kraljevstava i proterali Kelte na sever, iza Hadrijanovog zida i zapad, iza reke Vaj. Sedam

kraljevstava Vesterosa, multikulturalna mešavina, sa sve replikama Kartagine, Španije i

hunskih hordi u komšiluku. Zakletve na vernost, kršenje istih , ratovi, stalni ratovi, vojska

Severa u maniru škotskog Lepog Princa Čarlija maršira na jug, Lanisteri, Barateoni, sva

ta petljavina, plus dosta seksa. Ovu seriju, kao i sve prethodno navedene možemo čitati

dvojako: kao kritiku apsolutne vlasti koja ljude kvari apsolutno ali i kao zabavu koja,

prikriveno, poručuje sledeće – samo život proveden u borbi, krvavoj i nemilosrdnoj,

vredan je življenja. Za neku plemenitu stvar i nekog plemenitog vladara. A šta ih čini

plemenitim? Boga pitaj! I tu se zna ko odlučuje – muškarci i poneka žena koja misli kao

prekaljena vojničina pa je i sama, na neki način, muškarac.

U vremenu lišenom modernih epova treba izmisliti nove kako bi se ona stara priča,

o davanju potvrde pustim sanjama i, samim tim, lažnom davanju smisla, ispunila. I

uvek, uvek, neka potraga za izgubljenim kraljem, pravom na presto, krpljenjem

davnog slomljenog mača kao u “Gospodaru prstenova” ili klečanje svih zveri pred

nekim ko će vas sutra proždrati kao u crtaću “Lion King”. Poruka je jasna – mi

smo divljač, lav nas čereči i štiti i taj poredak se ne sme menjati jer, ako izgubimo

taj poredak, s njim ćemo izgubiti i magiju. Jer, koga zanima, recimo, da li je Aragorn

poštovao prava svojih podanika kad je postao kralj? Ili, recimo, koliko ljudi je crkavalo

od posla na poljima da bi platili prohteve suludog Henrija Osmog? I koga briga da li su

Nemanjići neposlušne seljake kažnjavali kamdžijom, sečenjem nosa, ušiju, bogumile

sečenjem jezika, žene ubijali ili slali u manastire što je bilo ravno smrti? Bitni su tamo

neki plemići koji su u “Dugim zastavama, crnim noćima” ili kako god se zove taj roman,

bili junačine boja na Pločniku. Za krst časni i slobodu zlatnu! Zaboravljena bitka je

oživljena, nimalo slučajno, kao prvo poluvreme šibačine Srba i Turaka, i to u ono vreme

kad su Srbi “vodili” tj. pre ultimativnog poraza na Kosovu. Istina je da su ta “gosdpoda

‘rišćanska” u realnom životu bili plaćeni glavoseci koji su se iživljavali na potčinjenima i

to doživljavali kao normalan poredak stvari. Bili su ljudi svog vremena, reći će neko. Da,

ali su znali da to nije “ bogougodno” i morali su da izmisle opravdanje za svoje gadosti.

Oni su plemeniti a drugi nisu, baš kao što su beli robovlasnici proglasili Afrikance za

nižu rasu.

Danas više nema opravdanja. Jači tlači i to je to. Nema plave krvi, slavnih predaka, prave

  268  

vere, moralnog kodeksa kojim se elita poštapa. Sila i novac. I, možda je i to jedan od

razloga što mnogi osećaju da bi im bilo lakše da znaju, barem dok gledaju seriju, da oni

nesrećnici koji u trećem planu kuluče na njivi, to rade za gospodara koji se bori za

“pravednu stvar”. Pravda će trijumfovati, barem na filmu. Ali, ta pravda nije ona

istinska, ona je vraćanje na stari poredak stvari, na hektolitre krvi prolivene uz

žestoke hevi-metal rifove ili Enyine napeve, svejedno.(Afirmator, 2013)

“RAVNA GORA“ PROPASTI MORA ILI „PRLE, TIHI, CANE KURBLO, VRATITE SE -

SVE VAM JE OPROŠTENO!“

„Istina se od nas krije. Nije to tako bilo. Sad ćete videti pravu priču“ Da, da, eto nam još

jednog spektakla – Ravne gore Radoša Bajića. Što nisu uspele babe, sela, rođaci i ostali

dokusuriće ravnogorski serijal. Op trt gevezen zajn štono reče Cane Kurbla. Možda je

primerenije da u ovoj deceniji, više od sedam decenija nakon napada nacista na

Jugoslaviju, koristim biraniji rečnik. Nije baš da su Nemci pod Moskvom a Beograd pod

ruševinama. Možda nije primereno, ali neću. Ovo delce je primer licemerja, političke

manipulacije i krpeža istorije na toliko mnogo nivoa da je o tome bespredmentno i

govoriti ali, hajde da izdvojimo barem neke gadosti:

1) Novac iz džepova poreskih obveznika ide na neku nacionalističko-propagandnu

limunadu

2) Glumci, ekstremno brojni, umesto da zarađuju na nečem zaista važnom i ostvare

se kreativno troše vreme zbog zaradice u sumnjivom spektaklu koji se već danas

zove „juče“

3) A sve ovo u ime čega? Nekog nacionalnog identiteta? Okretanja tradicionalnim

vrednostima? Porodičnim? Domaćinskim?

4) Srbija je formalno za Evropu ali, kad upalimo TV, videćemo da se i dalje nalazi u

naci-prošlosti

  269  

5) Karađorđevići ne izbivaju iz zemlje a eto i serije s njihovim dedom… Slučajnost?

Malo monarhističkog sentimenta?

6) Vidi se ko je pozitivac i ko je negativac, po Bajiću i njegovom trejleru. Stvari su

malkice drugačije u praksi… Mnogo drugačije.

7) Zamislite klince koji se igraju četnika i partizana ispred vaše zgrade.

8) I posle Bulajića-Bajić. Ali, Bajić nema Bartona (okej, Glogovac je dobar

glumac) i toliki budžet (za ovu bedu od zemlje, pun je k’o brod) i šta ćemo sad?

9) Za kulturu nema para, jel’ te?

I na kraju zamislite jednu potpuno drugačiju seriju, komediju, koja bi se snimila za sto

puta manje para. Sinopsis:

„Muljavi producenti“ – Glumac, novopečeni producent, traži pare za veliku sagu u

kojoj će ispraviti sve istorijske krive Drine. Malo džidži-midži s crkvom, malo s

partijama, pa direktorom televizije, pa svakim ko može da pomogne. I usput menja

scenario – i da bude patriotski i antikoumnistički i pročetnički i antikoljački i

antifašistički i za porodične-parodične vrednosti i za demokrate i za naprednjake i za

Vuka Draškovića i za klince koji nose majice s likovima Radovana Karadžića i Ratka

Mladića i za rođake sa sela i za urbane likove iz grada, razmaženu decu privatnih zubara,

recimo. I za sve koji su za istoriju fah-idioti. I za odbegle iz duševnih bolnica. To mu je

ciljna grupa. I, serija postigne uspreh. Ženama počne da raste brada. Glavni hit je „Drma

mi se, drma mi se na šubari cveće“. I postanemo monarhija. I ružičaste zeke skakuću

čednim, domaćim pašnjacima zemlje Srbije.I SPC blagosilja sve to. A one vladike su

oklevetane, da se zna…

A mogli bi i da napravimo seriju o odvratnim, potkupljivim, masnim i upadljivo glupim

likovima koji su nas doveli ovde gde se nalazimo. E, to bi bilo otrežnjenje i otkrivanje

istorijske istine!

(Afirmator, 2013)

  270  

ČIČA-MIČA I GOTOVA „ČIČINA“ PRIČA

Za sve one koji su se ovih dana žalili na članak „Ravna gora propasti mora“ sledi jedan,

jedinstven odgovor – nemojte ni da pokušavate. Vaše komentare sam, bez mnogo

premišljanja, sklonio. Zašto? Prateći druge elektronske časopise primetio sam tradiciju po

kojoj svi nacionalisti, bez obzira kom narodu pripadali, seju svoje postove pune mržnje,

gotovo po cluster-sistemu. Tzv. „obični, fini ljudi“ retko kad odgovaraju. I, šta se dogodi?

Naci-ekipa prevlada. A optužbe koje sipaju ti kabinetski desničari su raznovrsne – te da

nemam pojma o istoriji, te da su oni ne znam kako zakinuti, te da su četnici „good guys“,

te da sam ja komunista, partizan (rođen 30 godina posle kraja 2.sv.rata?!) i, maltene,

nastanjen na Dedinju i da su moji preci oteli nekome kuću i da sam neki izdanak slavne

partizanske porodice pa, je li, imam interes , tako prebogat, da branim svoj interes. A sve

nepomirljivo, uvredljivo, p0gano. Od onih koji se s hrišćanskim mirom u duši zalažu za

pomirenje partizana i četnika. Ničeg hrišćanskog u njihovom pristupu nema. A zbog

čega? Da jednog dana deca uče o nekim četnizanima ili partnicima, jel’ to? I još me tamo

neki nazove kukavicom? Za čitaoce: nit’ se koga plašim nit’ me briga da to dokazujem

tamo nekom ravnogorcu. Rizikovao sam svoju egzistenciju i svoj fizički integritet mnogo

puta od 1990-ih do dana današnjeg. To je možda ludost ali kukavičluk sigurno nije.

Vaš prilog, gospodine V.M., nisam objavio jer ste irelevantni. Ne smatram vaše

mišljenje dovoljno bitnim da se pojavi ovde. A vašu ideologiju, kao istoričar (da,da,

imam i tu diplomu), smatram sumanutom i pogrešnom. Gomila bradatih tipova s

noževima u zubima na četničkom uranku. To je bio pokret otpora? Hajte, molim vas!

Jeste li tim noževima klali Nemce ili svoje zemljake? Šta se dogodilo u Foči, u

dalmatinskoj Zagori, gospodo četnici? Bili ste „mnogo ljuti“ kao što kyaže Bajić. I to

  271  

onaj Bajić, bivši filmski partizan kojeg danas branite kao svetu kravu. Kao da je onaj vaš

Petar Treći, s bradom i otečenim licem. Što ga ne naučiste srpski? Imate čitav Krunski

savet, od krune učenih ljudi sazdan.Možda mu se ne uči ovaj grbavi, mali jezik? Ni

babajku nije išao baš najbolje, „dragi moj narode“. Možda mu je priča o monarhiji još

jedna „tezga“?

Kad smo kod krune: šta su radili četnici od jeseni 1941. do jeseni 1944.

godine? Ništa,apsolutno ništa. Bar što se borbe protiv nacista tiče. Od desnice se mora

distancirati i ja to ovom prilikom činim. Dakle, mogu govoriti i pisati, kao što sam već to

radio, o „levim skretanjima“ partizanskog pokreta, o „pasjim grobljima“, hapšenju

opozicije, totalitarizmu i Golom otoku. Mogu pisati, kao što sam već pisao, o Titovoj

diktaturi, o izdaji ideja levice. Ali, to ću pisati ja, i taj rad će biti upućen svima osim

desničara. Razumete? Ne želim da se s vama slažem ni oko toga da je danas mnogo

vedrije nego juče. Ako mi kažete da je belo belo ja ću reći da je crno samo da bih vam

terao kontru. Vaša revizija istorije po kojoj su četnici uradili sve a partizani ništa me ne

zanima. Zašto? Zato što jednostavno nije istina. Kao što je ideja monarhije, po meni,

krajnje besmislena i zastarela. I, šta s tim? Audiatur altera pars. Ne zanima me ta druga

strana. Dosta ste pričali. Dvadeset i kusur godina drvite i ne prestajete. Više od pola

dosadašnjeg života mi ode slušajući vas. Sečete ruke s muslimanskim barjacima pa ih

prišivate. Svi su srbi, pa nisu, pa opet jesu, pa nisu. I tako sve u krug. Dosta je bilo.

PS: Svako ko me zna može vam reći, a taj broj ljudi je popriličan je sledeće: niti sam

bogat niti povlašten. Nisam čak ni komunista. Da sam učestvovao u tim burnim

istorijskim događajima kad je komunizam bio sila verovatno bih završio kao Gould

Verskojls iz Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako niste pročitali – pročitajte

. Naravoučenije knjige: Ne dam se pasjim sinovima. Toliko o vama i tačka.

(Afirmator, 2013)

  272  

Humor školskog siledžije

Stara kineska poslovica kaže, parafraziram: „Kakva je muzika u državi – takva je i

država“. Dodao bih da su satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike. Druga

decenija 21. veka je doba pop - muzike, prolaznih hitova i površnih zadovoljstava. Manje

- više isto tralalala ćete čuti bilo gde. Uz „lokalni začin“: Iglesijas za hispano – područje,

Tarkan i naslednici za Malu Aziju, Karleuša za Balkan, Lady Gaga za SAD i ostatak

sveta. Ali, humor nije isti. Negde ga, navodno, uopšte nema (Nemačka, Skandinavija,

Japan) drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika Britanija) ili koristi u

satiričko – političko - marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim osvrtom na show-

ove Stephena Colberta i Jona Stewarta) ili, ogrezao u najljućoj satiri i sarkazmu, provali

iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj Rusiji. Smejati se u

današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako stvari stoje s bratskom

Srbijom? Slično, bogami.

Divim se žilavosti mojih zemljaka - oni su valjda jedini narod na planeti koji može da

gleda 250-u reprizu „Boljeg života“ i da nastavi da, kako - tako, egzistira u ovom surovo

svetu. I, kao da to nije dovoljno, oni gledaju i „Kursadžije“, kojekakve „Rođake sa sela“,

„Porodična blaga“, „Čađave me’ane“ i kilave Radovane. Plus svi ti „duhoviti“ relity –

showovi i svi ti i od svojih porodica zaboravljeni medijski propaliteti koji uvek imaju da

kažu glupost koja će tri dana zamajavati ljude. Uz jutarnju kaficu, u firmici, ko je još

uvek zaposlen, može da ispira usta predvidljivim zapletima, podzapletima ili seksom

ispod tone ćebića. Ako bi Srbija bila junkie jevtinog humora onda bi njena fizionomija

  273  

podsećala na Keitha Richardsa. I to onog od 70 i kusur leta. Ali, znate kako to ide, there

is no business like show-business, te, s tim u vezi, treba doći do parica i popularnosti. A

publika je, kažu marketinški majstori, zrela za „Farmu“ i za „Životinjsku farmu“. Čitaj:

za dobru svinju nema loše pomije. Oborite kriterijume, ukus i očekivanja jer je naš

čovek glup da bilo šta shvati. Idite na najniže instinkte i porive i uspećete. Zvuči kao

recept za uspešnu političku kampanju? U pravu ste.

DON’T BE A MUPPET!

Nije bitno, ako se tako gleda, ko je na vlasti u Srbiji. Ovom zemljom vladaju likovi koji

su sami sebe, preko noći, „denacifikovali“ i dezinfikovali i sad pevaju o evro -

integracijama. Donose zakone, reformišu Vlade, i demokrate su i patriote i vernici i

proevropski i proruski i humani i socijaldemokrate i cene znanje i elitisti su jer zovu

eksperte i populisti jer im je stalo do mišljenja raje. Nema šta nisu. Ne možete im ništa jer

su svuda, u svemu, dobri sa svima i na „ti“ sa životom. Ali, kao i sve drugo, i to će

proći. So it goes – so it went. Ostaće onaj koji zaista vlada Srbijom, onaj koji nas

nikad nije pustio i neće to ni učiniti dok se sami ne otrgnemo. Reč je o školskom

siledžiji koji je odličan u dve stvari: lupanju klempi slabijima od sebe i izmišljanju

uvredljivih imena. Danas voli da ga zovu „kume“ a nekad je bio „kum“ Ćorama,

Mršama, Bucama, Njonjama, Ćopama, Zubama, Klempama, Bolidima i ostalim. On je

besmisleni „Zemunac“ iz vica (naravno, ne samo Zemunac) i otac „znači - nacije“ zemlje

koja je, shodno tome, potpuno izgubila svoje pravo značenje. Taj školski siledžija,

nevidljiv a sveprisutan, ima nekoliko svojih omiljenih lutana koji se pojavljuju u javnosti

a najomiljeniji mu je, naravno, legendarni voditelj koji je u poslednjih nekoliko godina

ugostio sve i svja, pa čak i one koji su niko i ništa.

Znate ga već, „ono, znači, batice, džidži – midži“, ugostim lepo bivšeg predsednika pa

pričamo malo šmekerski pa malo ovog novog, frajerski se isćakulamo, pa onda neki

seksistički ili homofobični vicić. Provali malo i neka nacionalna varijanta. Pa onda ovo -

ono, šarmantno i šamarantno, znači, poštovanje, ispoštujem ga, razumeš, pa onda malo

  274  

lajv mjuze pa se, razumeš, tu spomene sponzor i završi emisija. Marketing, kampanja,

advertajzing, parica u moj džepić, znači skromno, fino, staloženo. Možda delujem kao

mangup i dileja, batice, ali to je samo zato što se pravim da sam kao ti. Ali, nisam. Ja

kapiram da si ti p-glu i zato ću lepo da ti sažvaćem moju bljuvotinu od humora a onda je

strpam u tvoja usta ko da si razmažena bebica, onako, kao, leti avijončiiić, tako! Šta se

pljuješ? Ti si p–glu i to ti kažem,onako, uz dužno poštovanje. Koja je moja politika? Ne,

nemam ja političke stavove, batice, ja glasam za sebe, da meni bude dobro, kapiraš?

Englezi bi rekli da sam muppet (lutan/budala, prim.aut) ali to nije tačno iako sam šupalj

ko crkveno zvono a Siledžijina šaka mi je duboko u guzici. Ali, ako imaš nešto da mi

zameriš, batice, znaš, nisam se uvek bavio ovim poslom ako me kapiraš. Glavu ću ti

otšrafiti!

U humoru ovog voditelja nema ničeg inteligentnog, prodornog ili kritičnog. I, ne, on

nije kemp kao, recimo, tamo neki fajrontaš. Njegove tirade najviše podsećaju na uličnu

protuvu koja udara mrtvog konja dok joj svetina tapše. U mrskim zapadnim zemljama

kvalitetnu satiru i humor prave ljudi koji su university witts. Kod nas je taj posao

rezervisan za one koji su, po zamislima naših „marketing i PR eksperta i mrčen-

dajzera“, odraz lica prave Srbije. What you see is what you get and what you get is

what you are! Niko ne razmišlja o maleeecnoj mogućnosti da „prosečni“ nisu toliko

„prosečni“ koliko nepouzdana istraživanja javnog mnenja govore. Daleko su iza nas

dani kad su „Nadrealisti“ žarili i palili. Ono što smo, od početka veka naovamo gledali,

behu žalosni pokušaji da se „Miletom Tranizicijom“, oživljavanjem „Nadrealista“ (u

maniru Frankenštajnovog čudovišta) i kojekakvim „Grujama“ popuni provalija. Kome je

stalo do nečeg pametnijeg neka izbunari snimke novosadske trojke što, pod imenom

„Velika Srbija“, pre koju godinicu bejaše na B-92. Okej, kažete vi, a šta bi sa našim

vrlim satiričarima, navodno najboljim na svetu, perjanicama slobodne misli,

preostalim iz vremena borbe za medijske i ljudske slobode, vo vremja ono kad je

Kasapin bio „faktor stabilnosti na Balkanu“?

  275  

GERUZIJA TUPIH PERA

Pohodio sam brojne beogradske večeri satire i beše to moja lična Via Dolorosa.

Publika: prosek godina - 65. Jednom rečju, Krkobabićev podmladak ili, helenski,

geruzija poznata kao Veće staraca. Ugledni govornici, mnogi od njih učanjeni u, da

se ne lažemo, desničarskim strankama koje koketiraju s jevtinim populizmom.

Dosetke koje se nazivaju aforizmi su, najčešće, bile na nivou kafanskog humora sa

sve čačkalicom u zubima. Ko god, naivno, veruje da su Srbi duhovit narod, ostaće bez

ijednog jedinog argumenta ako samo jednom ode na takvo okupljanje na kojem

govori creme de la creme srpske satire. Omiljene teme? Novi svetski poredak, nepravedni

i degenerisani Zapadnjaci, žal za Kosovom, neprijateljske, susedne nacije, opake liderke

nevladinih organizacija, gej parade, bračne nesuglasice i seksualne disfunkcije precvalih

govornika. Tu i tamo neka opaska na račun srpskih nacionalnih karakteristika koje

su autoriman koliko smešne toliko i simpatične. Prosto dođe čoveku milo kad shvati

koliko je zatucan, ksenofobičan, alkoholisan, lud i seksualno opterećen. Da, to sam

ja! Oduzmite mi mane i ostaću bez nacionalnog identiteta!

Ima i drugih tema i visprenijih aforističara ali oni, jednostavno, ne izmamljuju tolike

salve smeha i utapaju se u mediokritetskom mnoštvu. Škljocaju veštačke vilice, cure bale,

brišu se zamagljene naočare. Oseća se prepoznatljivi bazd malograđanskog Beograda:

kiseli kupus iz zlorabljenog atomskog skloništa plus beli lukac plus prljave čarape plus

zagorelo mleko i kafa sikteruša pa ako svemu dodate jevtin duvan i sve što su sve

porodice pojele u vašoj zgradi dobićete čarobni miris koji niko od zabavljenih ne želi da

otera. Ne pada im na pamet da otvore prozore, provetre svoje plesnjive i steničaste

stanove, okreče malo, istuširaju se, obriju. Istina je da oni VOLE da se inhaliraju tim

kužnim palanačkim zadahom. Veoma im je stalo do dalekih naroda koji grcaju pod

američkom čizmom ali ih se jecaji onih koji su stradali od isparenja srbijanske

mehane „Kod trovača i Balkanskog Kasapina“ ič ne tiču. Štaviše, ako im samo

spomenete političku ili moralnu odgovornost, ako ih samo na tren prozovete zbog

njihovih sopstvenih mana oni će, nepogrešivo, kao lovački pas, nanjušiti uljeza i

nagraditi ga ledenom tišinom.Nije im bitno što na tim skupovima nema mladih, pa ni

  276  

„mlađih“. Ni do medijske pažnje im nije stalo. Samo da se oni lepo zabave i da verglaju

stilski i jezički predvidljive opaske. Nebitno je da li smo ZAISTA NAJBOLJI. Ako

kažemo da jesmo – onda jesmo i to je ono što se računa.

SMRT SATIRE?

Srpski humor i satira nisu mrtvi mada gadno zaudaraju. Pa, gde su? Danas se oni

nalaze izvan krutih granica satire koje su, gle čuda, prećutno iscrtali sami satiričari.

Preselili su se u drugu dimenziju i egzistiraju u malim, urbanim džepovima. Možete ih

naći u radovima „mlađih“ (nemaju još 40 godina ili su tu negde) i mladih satiričara koji,

po „cluster-sistemu“, seju svoje reske opservacije po malim elektronskim časopisima i

portalima. U nešto, u poslednjih desetak godina, objavljenih, kvalitetnih knjiga. Standup

komedija je kod nas u usponu pa se i tu može očekivati pojava nekih originalnih,

buntovnih glasova. Zaferceralo je i, nakratko, par pozorišnih predstava od kojih je jedna

„Da nam živi, živi rad“, sećate se, bila cenzurisana. Pristup pisanju novinskih tekstova

većeg broja autora u e-novinama, kao i par kolumnista „Danas“-a je itekako satiričan.

Angažovane rok – grupe su, možda po prvi put u istoriji domaće satire, nadigrale autore

pisanih „uradaka“ što se itekako može čuti u pesmama „Klopke za pionira“, „Ah,

Ahileja“, „Varvarogenija“, „Piknika“, „Trashery Inc.“, „Bolesne štenadi“ kao i nekih

bendova sa većim stažem („Atheist Rap“).

Nasmejati se, inteligentno, promišljeno, u lice sistemu postalo je pitanje stava i

protesta protiv ludila. Budućnost satire leži u undergroundu, u subverziji, u novoj

umetničkoj revoluciji koja će pomalo ličiti na onu koja je izrodila punk i new wave.

U zemlji u kojoj medijske i političke slobode, čak ni na nekom formalnom nivou

tipičnom za Zapad, ne postoje, sigurno nećete naći na TV-u nekog našeg Colberta ili

Stewarta, kao što u „zabavnim“ rubrikama „Blica“ ili „Politike“ nećete naleteti na

novog Domanovića dok ćete na predvidljivim, monotonim tribinama sve starijih

satiričara „srednje generacije“ otkriti jedino par muva koje će vam, s ispucale

tavanice, pasti pravo u krilo.

(Akuzativ, 2013)

  277  

Beograd, decembar, 2014

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

HOĆEMO O POLITICI

(članci)

  278  

Ovi članci su pisani u periodu 2000- 2014 godine i neki od njih nikad nisu objavljeni u

medijima iz, na prvi pogled, nerazumljivih razloga. Ugodno čitanje,

AN

  279  

Krater na srpskoj političkoj sceni

LEVICA I KAKO JE NAĆI

Svako ko je iole upoznat sa politikom na srpskoj sceni reći će vam da postoje tri

opcije: centar (sa valerima od desnog do nešto „levljeg“) , desnica (sa valerima od tzv.

„umerene“ do ekstremne –sedela ona u Parlamentu sa majicama urešenim zločinačkim

njuškama ili marširala u čast Hitlera, svejedno) i „levica“ ( SPS i rahmetli JUL). Pod

pojmom levice se krije ništa drugo do grupa eks-komunističkih aparatčika/današnjih

vlasnika velikih firmi, Miloševićevih plutokrata koji su se iskreno zaklinjali u mir i

socijalnu pravdu otprilike onoliko koliko se papa moli klingonskim božanstvima. U

prevodu na srpski-organizovana levica u Srbiji ne postoji.

Doduše, neke od stranaka centra se ponekad nazivaju i socijaldemokratskim, članice

su reformisane Internacionale i veruju u savez rada i kapitala. Pomenuti savez o kojem

sanjaju naši champagne socialists naročito dolazi do izražaja kada vašu, do juče državnu

firmu, prodaju biznismenu (strancu ili domaćem, svejedno) a on vas nakon tri godine

otpusti bez prava na otpreminu a pritom vam još zakine beneficije. Ili, recimo, kad vas

zaposle kao pripravnika, vi rmbačite džabe tri meseca(ili duže) a onda kažu da „ne

zadovoljavate“ i postave nekog drugog na vaše mesto te ponove isti postupak. I gde je tu

pravna zaštita? Nigde, kao i kod onih nesrećnih devojaka koje su radile po buticima u

vreme tiranije.

Zapravo, socijalna služba je u ovoj zemlji sve slabija, krediti i za one sa prosečnim

primanjima postaju besmisleni a najveći sindikati su ništa drugo do pioni ove ili one

stranke a u 90% slučajeva ostaci one organizacije koja je, u Titovo vreme, bila poznata

po polutkama i novogodišnjim paketićima. Smešno je da je ta retorika još živa u

demagoškim obećanjima SRS-a (setimo se hleba za siću, izjednačenja plata i sličnih

akcija) koja upravo na kartu socijalnog više nego fašistoidne, ksenofobne retorike (mada

  280  

ni njen uticaj ne treba zanemariti) u poslednje vreme pridobija dobar deo glasova

siromašnijih slojeva.

KAD KAŽEM SOLIDARNOST MISLIM...

Razlozi za odsustvo levice iz političkog života Srbije nisu, s jedne strane, ni

najmanje nerazumljivi: Miloševićeva diktatura je oborena, delom, i zahvaljujući energiji

punoj snažnog antikomunističkog odijuma koji je, nakon 56 godina vladavine Tita i

njegovih epigona, bio potpuno razumljiv. Dodajmo tome hiljade egzekucija,

proterivanja, slanja tinejdžera u rat, maltretiranja počinjenih u ime komunizma, za

kazamate, logore, cenzuru misli i delanja i stvaranje dva sloja u bivšoj SFRJ-članovi

Partije i svi ostali. I onda mladi ljudi devedesetih prošlog veka, mnogi od njih po ličnim

stavovima u suštini bliski levici viču: „Bando crvena, Better dead then red, Idemo kontra-

desno“, da citiramo neke od zaboravljenih parola. Naravno, revolt ne zna za nijanse pa je

sve što ima „c“ od crvenog i „l“ od levog odbačeno u mnogim glavama kao potencijalno

opasno. „Nema povratka na staro!“viču tranzicijski konformisti i spremno uskaču na

genetski, partijski ili novčano nabavljena mesta. Da spomenete tešku socijalnu situaciju i

činjenicu da stotinu porodica poseduje najveći deo ove zemlje proglasiće vas za „crvenu

vešticu“ kao da su inkarnacija senatora McCarthy-ja. Doduše, zaboravljeno je i to da

dobar deo levice u Evropi nije na staljinističkom, maoističkom, slobističkom ili

nekakvom drugom „dopu“ te da još postoje ljudi koji veruju u istinsku ravnopravnost i

mogućnost stvaranja društva na humanim osnovama.

Kamen saplitanja je, svakako, i lokalna nacionalna mitologija koja itekako i daje

čini dobar deo političkog života i kojoj gotovo sve stranke daju žrtve zaklinjući se,

direktno ili indirektno, u Pleme, Tle i Veru Pravoslavnu. Takav klimat sigurno ne

odgovara anacionalnim i antiksenofobičnim ubeđenjima. Sitna zamazivanja očiju kao

„društveno odgovorno poslovanje“ velikih firmi, a zaživelo je i kod nas, je ništa drugo

do bacanje mrvica onima kojima ste oteli celu veknu. To je lepota sistema-mnogo se laje

a ništa ne menja: penzioni fondovi se ukidaju, nižu rasni zločini u atmosferi lažne

političke korektnosti, deca i dalje rade u zapadnjačkim fabrikama na teritorijama zemalja

Trećeg sveta, diktatori postavljeni od CIA-e i dalje vedre i oblače nad svojim napaćenim

narodima, vojne intervencije su uobičajena vest uz jutarnju kafu, totalitarnost Kine je

prihvaćena jer ide ruku pod ruku sa ekspanzijom kapitalizma, Rusija može eliminisati

  281  

koga hoće dok god predsednici tepaju jedan drugome „Vlad“i „Džordži“ a

neokolonijalizam cveta samo se sad zove globalizam. Big change!

Da paradoks u ovoj priči bude veći, Evropa nije mnogo pomogla svojim primerom:

pomislimo samo na poljsku „Solidarnošć“, radnički pokret koji je izneverio nade svog

naroda nakon obaranja komunističkog režima skrenuvši usput naglo udesno kao i u niz

korupcionaških afera. New Labour u Velikoj Britaniji koja je odavno prestala da bude

levičarska stranka donedavno je podržavala politiku SAD u Iraku. Pametno su se setili-

besmisleno je nastaviti sa slanjem britanskih trupa sad kad dve trećine Amerikanaca

veruje u prestanak rata koji je po krvavosti rame uz rame sa našim, balkanskim. Možemo

se setiti i ratno raspoloženih „zelenih“ i socijaldemokrata u Nemačkoj za vreme

bombardovanja eks-SRJ 1999. godine. Paralela sa izdajom principa mira skoro svih

socijalista u Evropi 1914. godine (izuzev srpskih i bugarskih koji su glasali protiv ratnih

kredita) nameće se sama od sebe.

Tu, nažalost, nije kraj spiska. Dobar deo evropske levice ili boluje od duhova prošlosti

ili je postao deo vladajuće plutkoratije, zaboravljajući, u oba slučaja, ono što je njihov

razlof postojanja i oni su se, svojevoljno, dezintegrisali. Nekad neshvatljiva podrška

„levih“ stranaka NATO paktu danas je postala sine qua non njihove politike koja se za

bledu nijansu razlikuje od neke konzervativne. Ako bi neko zaista želeo da se iskreno

odredi prema nasilnoj vojnoj mašineriji koja je ništa drugo do „SAD plus ostali na

krstaškom pohodu protiv Orijenta(a Srbija tu ima ulogu male ali bitne karikice na

zapadnoj verižnjači)“ dobio bi deo starog integriteta i izgubio cenzus a to je danas, kad se

mnogo manje žrtve ubrajaju u „heroizam“, nemoguće.

Ono što se navodi kao alternativa je čitav niz antiglobalističkih organizacija i pokreta

a ovde su spomena vredne samo one koje se ne zalažu za oružano nasilje ali ni

kompromise sa ksenofobijom,militarizmom ili korporativnim kapitalizmom. Njihov

problem nije toliko u tome što nemaju brojno članstvo ili poslanike u evropskom

Parlamentu. Nije problem ni to što su često deo „putujućeg cirkusa“ protiv G-8 koliko što

se jasno ne distanciraju od ekstremnih desničara koji se takođe izdaju za antiglobaliste i

pojavljuju na istim skupovima. Poznato je iz istorije-saberite sluđenog socijalistu i

agresivnog nacionalistu i dobićete nacional-socijalizam. Pa, šta je onda ostalo ljudima

  282  

koji smatraju da korporativni kapitalizam i potrošačko društvo nisu odgovor na njihove

molitve?

ŠTA DA SE RADI?

Kad ništa drugo opipljivo i materijalistički dijalektičko ne ostane možete se uhvatiti za

dve stvari: ideju i veru (ne religiju) jer ni jedna ni druga ne zavise od promenljivih,

lažljivih političara koji se danas uglavnom dele na realizovane i nerealizovane tirane.

Postoji ideja (od „Besede na Gori“ pa nadalje) da su ljudi stvoreni ravnopravni, da imaju

jednaka prava na raspolaganje životom, zdravljem, obrazovanjem i duhovnim razvojem,

da pohlepa i gramzivost jednog ne sme ograničavati i ugrožavati živote hiljada, da sila

nije rešenje a samim tim ni ishodište i da svaka civilizacija koja polazi iz suprotnih

motiva stvara samo krv, teror i gomile isfrustriranih pojedinaca koji mogu umreti od

gladi, bolesti ili prežderavanja ispred TV-a, svejedno.

Prevedeno na praktičan jezik to znači: potrebno je da se ljudi,oslobođeni osećaja

inferiornosti, samoorganizuju, bez ikakvog oslonca na stranke ili organizacije, vladine ili

nevladine, da formiraju nove sindikate u koje će birati neiskompromitovane ljude koje

poznaju i kojima veruju, da pokažu solidarnost prema onima kojima je teže od njih i

podrže one koji , recimo, štrajkuju glađu jer primaju deset hiljada mesečno, da se „na

svoju ruku“ , kao slobodni ljudi, mirno, bore protiv zloupotreba o koje se sapliću čim

izađu na ulicu. Na kraju krajeva, na ulici i u kući se menja društvena klima, ne u ustajaloj

Skupštini. Nužno je pogledati skoroj prošlosti u lice i pljunuti je i, da, osuditi sve

zločine bez obzira ko ih je i u čije ime činio kao i ksenofobične varoške lajatore -neki od

njih, istina, samo sede po kafanama ali drugi su politički analitičari , treći pišu udžbenike

četvrti su oficiri .policajci i BIA kadrovi dok oni tamo deseti vladaju zemljom.Inače su

bezopasni.

Ali, ništa ne biva ni bez duhovnog elementa (koji ovde nije nadogradnja nego

sastavni deo) jer, ako se pređe na sumanuti, uskospecijalizujući nivo obrazovanja onda,

naročito u društvenim naukama, to predstavlja smrt razuma. Više neće biti ljudi širokog

obrazovanja, onih koji mogu da sagledaju celokupnu sliku sveta ili „renesansnih ljudi“

već samo ograničenih pojedinaca na profesorskim pozicijama koji grabe sitne poene na

mesečnim referatima. Takvi ljudi su isključeni iz javnog života i služe jedino kao ukras u

pseudokulturnoj vitrini. Potrebne su očigledno i teške žrtve jer bi i televizija morala da se

  283  

menja tačnije, da se ukinu mozgo-ispirajući sadržaji kao isprazne reklame, rijaliti šoovi,

pseudoistorijske emisijice ili barem da im se parira životom, duhovitošću, idejom,

novinom, zaista alternativnom kulturom. Odumiru nam bioskopi, pozorišta a ni

kinematografija nije mnogo bolja-a to nije samo njihova odogovrnost. Ako to, kao i ono

što se događa sa njihovim narodom, odgovara većini ljudi od kulture onda oni i ne

zaslužuju da se tako zovu kao i da govore jezikom čije značenje svakodnevno ubijaju.

Izvesno je jedino da se posledice tranzicijskog konformizma i „kvazi-pozapadnjačavanja“

zalepljenog na mentalno žilav „slobizam“ već sad osećaju i da više nije bitno da li ćemo

za vek ili dva nestati već da li ćemo iza sebe ostaviti išta vredno sećanja.

(2007)

I, ŠTA S TIM?

Sa 50% funkcionalno nepismenog stanovništva Srbija spada u red najmanje

obrazovanih i najmanje razvijenih država. Evrope. Po zvaničnim statistikama 6%

stanovništva ima neku vrstu visokog obrazovanja-od visoke škole do fakulteta (u Velikoj

Britaniji je, primera radi, taj procenat je pet puta veći!). Statistika govori i da je 50%

mladih nezaposleno. Inače, nezaposlenost se nalazi u ovom društvu u samom vrhu

društvenih stigmi. Da stvari budu jođ bizarnije nivo nbezaposlenbosti je još veći među

visokoobrazovanom populacijom ove zemlje. Čemu ove cifre?

Srbija je, ponavljam, upućena kako na ljude koji su vešti određenim zanatima tako i

na one koji su obrazovani. Bez dovoljnog broja jednih i drugih zemlja će propasti,. To je

bar svima jasno kao što je jasno da je razvoj zemlje jednak procentu obrazovanih ljudi.

Dakle, jednaka mogućnost svih na obrazovanje je jedno od osnovnih prava svih ljudi

koji ovde žive., A koliko je to zaista tako?

Srbija je zemlja ogromnih socijalnih razlika-prosečna primanja se kreću između 10 i 50

hiljada dinara, od opštine do opštine s tim što su brojne one opštine sa primanjima od 10

hiljada brojne a retke one sa maksimalnom zaradom. Da stvari budu još gore, ono što se

nekada nazivalo besplatnim obrazovanjem više ne postoji. Pitanje je, zapravo, da li je

ikada i postojalo ali je sigurno da je sad taj diskriminativni trend, započet devedesetih,

  284  

doživeo svoj vrhunac: sa visokom cenom stanarina u Beogradu, stalnim rastom cena

hrane i učila te školarina visoko obrazovanje postaje luksuz. Mesta u studentskim

domovima, javna je tajna, ne moraju baš nužno da pripadnu najboljima a pripadnost

„podobnim“porodicama prisutna devedesetih nije nestala ni danas.

Dakle, ako ste siromašni i niste iz Beograda te nemate rodbinu u prestonici vaši

izgledi za normalno studiranje su daleko od dobrih i to, naravno, pod uslovom da ste na

vrhu rang liste ali ako ste ispod crte „ali tu negde“ šanse maltene i nema. Stipendije,

gotovo po pravilu povezane s tim „ko od vaših zna nekoga u nekoj firmi“, mogu vas

spasiti. Možda. Uglavnom ne.

A šta je bilo pre toga? U osnovnoj, srednoj školi? Iako se čini da su neki ostaci starog

(čitaj: komunističkog) uređenja ostali kako u školstvu tako i u društvenim odnosima-

nepostojanje striktnog klasnog sistema i manje-više jednake šanse za sve što se osnovnog

obrazovanaj tiče, očito je da je preovladao brutalni kapitalizam koji se fino nadovezao na

tradicionalnu korupciju. Današnja deca grcaju pod teškim rančevima krcatim knjigama, u

obrazovanju se ide od prekrcanosti gradiva, dakle suštine, do preopterećenost formom.

Obavezno osnovnoškolsko obrazovanje je preskupo za mnoge u Srbiji, naročito za najveć

i deo romske populacije. O čemu onda govorimo? Još je gora situacija sa sadržajem-jedan

od najmorbidnijih podataka je da deca koja su juče jedva progovorila svojim jezikom uče

engleski od prvog razreda osnovne škole. Ako vas zanima kakvi će biti rezultati takve

„reforme“ upalite bilo koji kanal i imaćete šta da vidite-nafurane voditelje koji govore da

će „ostati u dodiru“, „moje ime je“, najavljuju „najbolji šou ikad“, dakle, zvuče kao

nakaradni prevod sa engleskog jezika. I tako, veliki broj ljudi će znati tek po koju reč na

engleskom a srpski će im biti iskrivljen. Jednom rečju-učiće dva jezika a nijedan neće

znati dovoljno dobro.

Ako ste, dakle, prošli pakao osnovnog i gimnazijskog obrazovanja i u roku, po cenu

enormnog odricanja, dimplomirali, šta onda? Malo mesto iz kojeg ste došli ne nudi

mnogo radnih mesta a u Beogradu ne možete ostati., Preostaje vam da se vratite i čekate

da stari profesor u lokalnoj školi umre kako bi mogli da učiteljujete umesto njega. I, ko će

uzeti to radno mesto umesto vas? Sin predsednika opštine, njegov zet, istaknuti aktivista

stranke, bilo ko a na as nikad neće doći red. Iskreno rečeno, a govorim na osnovu svog

ličnog iskustva -da sam se rodio u bilo kom mestu u unutrašnjosti a ne u Beogradu ja ne

  285  

bih mogao da završim dva fakulteta i magistriram pride. Doduše, problemi se ne rešavaju

sami od sebe ni ako ste iz Beograda-od, recimo, 100 nezaposlenih istoričara trajno se

zaposlilo 2 za dve godine –tako stoji statistika u Zavodu za zapošljavanje u Stevana

Šupljikca. Nude se jedino mesta nastavnika na određeno vreme. Srećni su oni koji nakupe

mesec dana na jednom mestu. U Koste Abraševića je još gora situacija: tamo se za 10

godina jedan dramaturg zaposlio. Dakle, izdavačka preduzeća, novinske kuće, pozorišta,

televizije, arhivi, niko od njih ne traži ljude na birou. Zašto? I gde su javni konkursi na

kraju krajeva? Kako su brojni uglednici stigli do mesta na kojima su?

Odgovor na sva ova pitanja je vrlo jednostavan: u Srbiji se formirala viša klasa koja i

ne mora da sanja o seobi u Evropu-oni u Srbiji već žive zapadnoevropskim standardom.

„Zahvaljujući“ ukidanju brojnih radnih mesta u praksi je dovoljno da bilo koja firma

može funkcionisati sa jako malim brojem ljudi na njenom vrhu,naročito ako su deca

zaposlenih završila jednu od brojnih privatnih škola za menadžment. Nastupila je nova

era mladih, uspešnih,obrazovanih i –sa vezom. Nije bitno što su, u većini slučajeva, radili

u kulturi ili teškoj industriji, oni ništa drugo do manekeni poslovnih ljudi računa se ono

što je najbitnije-oni su vladajuća klasa. Svoj položaj duguju ne samo genetskim vezama i

bogatstvu već i obrazovanju koje, ako nije kupljeno, može biti izmišljeno i overeno

jednom od brojnih besmislenih titula „uglednih privatnih univerziteta“ osnovanih juče.

Možda će jednog dana, po uzoru na svoje „kolege“ u Britaniji tražiti da ih zovemo „sir“,

„squire“ ili „me lad“. Zapitajte se koliko ljudi na današnjoj javnoj sceni Srbije potiče iz

siromašnih ili „običnih“ porodica a onda se zapitajte kolika je mogućnost da neko, recimo

radničko dete, dođe do bilo kakvog uglednog položaja? I sva ta lica sa naslovnih strana,

koliko među njima onih koji su iz slavne glumačke/tajkunske/sportske porodice (pritom

ne mislim da su svi automatski bez talenta ali nemali broj njih pored zvučnog imena

nema druge kvalifikacije)Tako je jednom politikusu bila glavna „značajka“ za visoko

mesto koje zauzima to što potiče iz „porodice koja neguje građanske vrednosti“? Nije

trebao tako stidljivo da piše o sebi-mogao je da dopiše i da nije politički neiskusan-bio je

član podmlatka SPS-a. Zašto se stidi? To mu je samo plus!

Naravoučenije je jasno: onaj ko kontroliše znanje taj kontroliše i budućnost zemlje.

Formirala se, sad to možemo, nakon distance od osam godina, slobodno reći, društvena

elita koja ne poznaje propustljivost kao takvu. Bogati, bahati, oslonjeni na rođačke veze i

  286  

novčane interese koji su iznad svakog poimanja bilo kakve ideologije ili stranačkog

opredeljenja, današnji pripadnici vladajuće klase su isparcelisali ovu zemlju i ne postoji

jedna stopa Srbije koju nisu uneli u svoj katastar. Ako izuzmemo Kosovo naravno. Mapa

srpskog društva danas izgleda kao karta nekadađnjeg Svetog Rimskog Carstva sa silnim

kneževstvima, markgrofovijama i baronskim posedima koji su međusobno izukrštani. To

da li pripadnici vladajuće klase podržavaju neku od demokratskih opcija ili vicevi u

kojima se pojavljuju imaju „bradu“ iz Miloševićevih vremena nebitno je. Jedino čime se

upravljaju su njihovi gramzivi interesi i tu svako domoljubno busanje u grudi pada u

vodu.

Neki se, u krajnje neo-liberalnom duhu, nadaju da je formiranje bogatog sloja dobro

za našu zemlju, fino je imati džet-set a i to znači veće poreze te da će možda neki od

njih, vladajućih, da se smiluje i napravi neku fondaciju za pomoć ugroženima te se tako

iskupi za preteranu lovu koju je nakupio. Ništa ne bi bilo netačnije od toga. Epoha

prvobitne akumulacije kapitala tek što je počela a oni koji je prežive i dočekaju pozne

godine videće, ukoliko ne dođe do stvarne promene u ovoj zemlji, kako RTS nije javni

servis već naprotiv-naš narod je javni servis za onih nekoliko primata koji su kupili

diplome na vreme. Videli smo ovih godina u šta ulažu najveći: u sport kao najveću veš

mašinu za pranje novca i najbolju reklamu. Šta preostane ide za crkvu pa tek onda za

zdravstvo ili kulturu. A evo stvari koje postoje kao problem a koje oni nikad ne bi želeli

da reše:

-Planske stipendije za siromašne studente (bilo je par izuzetaka ali se sve svelo na

fotografisanje za novine)

- Novac namenjen podizanju novih hramova premestiti za porodilišta i bolnice

-Povećati stepen učestvovanja u tzv. Društveno odgovornom poslovanju-povećati

dobrovoljne priloge

-Davati novac u socijalne, penzione, zdravstvene fondove

-Sniziti kamate po ratama za kupovinu njihovih proizvoda

- Ulagati u školstvo pa čak i da ono nema direktne veze sa firmom

I;ako im je zaista stalo do kvalitetnih ljudi u firmama:

-Raspisati javne, fer konkurse za poslove

  287  

Mada, s druge strane, kad bi vladajuća klasa pristala na sve ovo onda ne bi bila

vladajuća, zar ne?

(2008)

O STRAHU

Od proglašenja nezavisnosti Kosova pa do dana današnjeg Srbija se utapa u

sopstvenom strahu umesto da se s njim suoči. Najbolji primer su silni mejlovi koje sam

primio: „Probudio mi se nešto patriotizam. Vidimo se na mitingu“. To dakle, može da se

šalje, niko se ne sakriva, nema nikakvih problema ali, kad obrijane glave dele hleb u

Somboru ispred pekara koje drže Albanci, onda nema nikakve reakcije. Da li onda stižu

mejlovi u kojima se nekome „probudio humanizam“? Da li se nekome probudila

ljudskost pa da osudi nasilje i pljačku po Beogradu? Da li se nekome probudila savest pa

da progovori malo o tome što su „ti tamo neki Albanci“ proglasili nezavisnost? Hoćemo

li da govorimo o tome koje je sve ljudske i B ožije zakone kršila Miloševićeva vlast i

hoćemo li ikad govoriti o onima koji skrivaju zlikovce koji tvrde da su ubijali u naše ime?

Da li se, na kraju krajeva, probudila bilo kome osnovna ljudskost kad vidi nezaposlene,

siromašne, bolesne kojih je puna zemlja? Ili im je možda „dosta politike“?

Navodim neke stvari ogoljeno i tačno, čisto da vas malo isprovociram:

-Desničarske partije nisu više stvar prošlost već surove stvarnosti i zajedno imaju podršku

većeg dela mladih (do 30)

-Veliki broj naših sugrađana zazire od bilo kakvih bližih kontakata sa nacionalnim

manjinama (druženje, izlaženje, brak)

-Slično je i sa odnosom dobrog dela Srba pripadnicima drugih rasa i veroispovesti

- Dobar deo mladih (od 1982. godine pa nadalje) ne seća se i ne želi da zna šta se

dogodilo u Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici ali ni Krajine i Kosovo ih ne zanimaju mada

nose majice sa likovima zlikovaca

-U odsustvu bilo koje ideje i bilo kakvog nastojanja da se mladi obrazuju o užasu

devedesetih, u mutljagu tranzicije, mnogi se okreću ekstremnom nacionalizmu kao

ideologiji

  288  

-Naša policija je čestitala sebi zbog ogromnih razaranja koja nije sprečila

-Naš establišment tvrdoglavo izbegava bilo kakve komentare vezane za najnovije naci-

akcije

-Na nekim društvenim fakultetima je IN biti „Strojaš“, „Obrazovac“ i slično

-Antisemitizam je i dalje izrazito prisutan u mnogim mozgovima a neretko i u

mozgovima onih koji su glasali za neku od demokratskih stranaka-ako ne u formi akcije a

ono u nizu predrasuda

Zbog svega gore navedenog ne sumnjam ni najmanje u sledeće:

- U maloj zemlji u kojoj svako svakoga zna sve ekstremističke grupe moraju, na

ovaj ili onaj način,biti povezane sa centrima moći. Nemoguće su njihove

mrzilačke akcije bez nekih ljudi u policiji ili BIA

-U maloj zemlji kao što je ova javno izneti svoje mišljenje je najlakša i najteža stvar

-U maloj zemlji kao što je ova bombe se podmeću novinarima pod prozor a pretnje,

ucene, fizičko maltretiranje su uobičajeni

-U maloj zemlji kao što je ova baš zato što je moguće da svako može stradati zbog

„nekorektnog“stava treba pobediti strah

-U maloj zemlji kao što je ova ljudi koji pišu kritički o zlu koje ovde tinja od devedesetih

i dalje hodaju ivicom noža

-U maloj zemlji kao što je ova zlo nema milosti ni prema kome a to se odnosi i na mene

lično i ako se nešto tako meni dogodi želim da znate da nema veze ni s čim do sa mojim

javnim delovanjem-sa kritičkim tekstovima objavljenim u „Betonu“ kao i na ovoj

stranici, www.myspace.com /aleksandarnovakovicworks

-U maloj zemlji je sve ionako malo, stisnuto, granice su svuda oko nas, gradovi i sela

nanizani jedan do drugog i u takvoj zemlji se može sto puta na dan stradati od

klaustrofobije ili se može izaći i reći: ja se ne bojim i nastaviću da pišem slobodno o

svemu jer znam ko ste i ako se ja ne mogu sakriti od vaših pretnji ne možete ni vi od

moje reči

(2008)

  289  

Pogled u slavnu prošlost

UCVIJELJENI DIKTATOR

U naslovu je, “krštenom” po jednoj od epizoda “Alana Forda”, suština priče o

Josipu Brozu Titu, danas, 29 godina posle njegove smrti. Ma koliko javno mnjenje

ulagalo napore da zvuči “čisto”, “nepristrasno”, “sa distancom” postoji osećaj

nelagodnosti kad se govori o “Maršalu”, okleva se da se nazove krvoločnim despotom

što je i bio (spomenimo „leva skretanja“, “pasja groblja”, ideološku represiju, ukidanje

višestranačja,otimačine, samovolju, egzekucije bez suđenja, planski teror, proterivanje i

represivni tretman prema nemačkoj i delu mađarske nacionalne manjine, Goli Otok,

partijsku državu...).Sve to dolazi, baš kao i brojne negativne pojave, a naročito one

vezane za izvitopereni način posmatranja politike, javnog života i etike upravo kao

nasleđe iz titoističke prošlosti. Priča “pustimo istoričare da utvrde istinu” jednako je

efikasna kao i čekanje srpskog “Ćire” na Waterloo Station u Londonu. Diktator, da je

danas živ, bio bi, sasvim sigurno, “ucvijeljen”, jer omladina ne zna za njegaali i zbog

hiljada disidenata koji su pod njim “propatili” te retkih stvarnih protivnika koji su danas

živi a ne bi štedeo ni suzu plačući nad epigonima, krivcima za ratove devedesetih.

KOMPARTIJO TI SI KAO ZDRAVLJE

Možda bi se Brozu omakao i neki osmeh jer se i dalje vodi kao lider velikog

antifašističkog pokreta (što je, neosporno i bio) kao i pri pogledu na one koji i danas

uzdišu za njegovim vremenima. Uzdišu za mirom, relativnuom finansijskom sigurnošću,

crvenim pasošem (ulaznicu u sve zemlje), crvenom knjižicom (ulaznica za sve visoke

funkcije) odlascima u šverc do Trsta i brčkanjem u Hrvatskoj za male pare pre nego za

ideologijom koju je predstavljao. Ugledni istoričar na moje reči da je Tito bio tiranin reče

“da ne budem oštar jer je sentimentalan u odnosu na to razdoblje” baš kao što je u

Valjarevićevom “Komu” stari Italijan nostalgičan prema Musolinijevim danima jer je

tada bio mlad. Neki se Brozovi “fanovi” danas pravdaju da su verovali u ideju i bili

veliki levičari i tako zasluženo stekli silne privilegije i bogatstva za razliku od,

verovatno, izgladnele „reakcije“. Oni su , uz par izuzetaka, baš kao i Tito, bili površno

ideološki obrazovani. Naši komunistički „puritanici“ su propagirali zakržljale

sitnoburžoaske gušte koji su imali isti cilj u okviru državne propagande kao i oni u SAD-

  290  

stvoriti apolitičnog konformistu ili još bolje poslušnika koji glasa za jednu od dve ili, u

našem slučaju, za samo jednu od jedne Partije. Kreiran je Novi Čovek koji je navodno

otvoren i prema Istoku i prema Zapadu, umereni komunista,nesvrstan, tolerantan a u

suštini je palančanin, skorojević, neradnik i baštini u grudima mržnju prema drugim

“narodima i narodnostima” , ušuškan tankom čaurom titoističke ideologije. O iživljavanju

jugoslovenskog hiperpotrošača u poseti zemljama Istočnog Bloka nad “bratskim

socijalističkim narodima” i snobovskom ismevanju Poljaka, Bugara ili Čeha i da ne

govorimo.

A sve je to moglo da funkcioniše, tako se bar činilo, zahvaljujući Brozovom kultu

ličnosti (plus sporazum na Krimu plus dvadeset milijardi dolara duga koje nikad nisu

adekvatno iskorišćene plus preobilno plaćen vojni, policijski i činovnički aparat),

jedinom vezivnom tkivu jugoslovenskih naroda. Da bi se shvatila proizvoljnost takve

tvrdnje kao i prazni hvalospevi u kojima se Tito često opisuje kao “car”, “najbolji”,

“najjači”, “veliki šmeker” i slično treba pogledati u prošlost.Kraljevina SHS, docnije

Kraljevina Jugoslavija imala je na svojim leđima, nakon brojnih stranih tirana, “unitarnog

Jugoslovena”, Aleksandra Karađorđevića, koji je svojom šestojanuarskom diktaturom i

uništavanjem parlamentarizma (“između kralja i naroda neće više biti posrednika”)

ubrzao proces raspadanja države koju je hteo da sačuva a njegovom smrću u atentatu u

Marseju je i ta poslednja, prisilna spona, pukla. Dakle, vođa, i to autoritaran, je bio

opravdanje postojanja jugoslovenske zajednice. Sa nestankom potrebe za stvaranje alibija

zločin postaje potpuno opravdan i međusobni pokolj može početi dok se ne pojavi sledeći

“veliki vođa” koji će, krijući se iza pravednog cilja (oslobođenje i jedinstvo

jugoslovenskih naroda, plemenita ideja koja je dala velike borce i žrtve ali nikad nije

imala dostojnog realizatora) kao i ubijeni kralj, zasesti na presto.

WINNING UGLY

Razlika je, pored ideološke, bila i u pristupu - Karađorđević je smatran za krutu

“vojničinu” a Tito je shvatio da je PR majka ideologije i stvorio je od svog ličnog imidža

komuniste-malograđanina “role model” za sve Jugoslovene a naročito za Srbe kojima je

imponovalo to što voli lepe žene, duvan i dobru kapljicu i to ne krije. Njegovi udiđeni

portreti, sa cigaretom u muštikli ili tompusom, kilogramima zlata na prstima (navika iz

vremena kad se predstavljao kao grčki trgovac Spiridon Mekas?), besprekorni sakoi,

  291  

klavirske i lovačke poze, sve je to bio bofl koji se gutao i bio odomaćen u našim kućama

kao jambolije na krevetima, šustikle na televizorima i pevaljke na Radio-Šapcu. Maršalov

jezik je bio prost, konfuzan, neka vrsta jugoslovenskog “novogovora” kojim je govorio

samo jedan čovek a njegove “duhovitosti” su terale strane diplomate da kolutaju očima.

Setimo se i brojnih viceva koji su udvorički veličali Tita predstavljajući ga kao “našeg

čoveka”, superiorka koji na kraju prevari, ukrade, udari na kvarno i tako pobedi.

S te strane je Tito bio najuspešniji diktator 20. veka (uprkos neuspešnim reformama u

prvoj polovini šezdesetih, dezintegraciji zemlje, dugovima, narastajućim socijalnim

razlikama, velikoj emigraciji, prikrivanim nacionalnim tenzijama) jer se nije skrivao iza

ideja već je bez uvijanja išao na najgore kod svih- slugeranjstvo, poslušništvo,

srebroljublje, odsustvo samostalnog mišljenja, antiintelektualizam, antidemokratičnost,

potrošački mentalitet, banalni hedonizam i naravno pobedio. Nimalo slučajno, pesme

pevane njemu i zemlji u čast učinile su ga pop-ikonom u osamdesetim. Značke, majice,

nalepnice, albumi, kalendari i uvek isti osmeh u uniformi operetskog generalisimusa, kao

da nije uništio desetine hiljada nevinih tinejdžera poslavši ih u klanicu Sremskog fronta.

Tito nikad nije bio levičar niti demokratičan (“meki komunizam” je bio rezultat

kompromisa a ne njegove želje) već pragmatični avanturista, nogo nemilosrdnija verzija

dvojice avanturista iz Kiplingovog “Čoveka koji je hteo da postane kralj” a njegova

kvaziideologija je pojela samu sebe i ostavila zemlju isfrustriranim aparatčicima koji su

pokušali da popune prazninu sedeći u listeru sa muštiklom na kanabeu (Stalin look-a-

like) ili kao “Ćaća” salutirajući armadi u beloj uniformi (isti Pinoče). Bilo je i patetičnih

priča o deci koja nose gajbice sa voćem da zarade džeparac, fotografija u trenerkama, na

utakmicama, dece sa cvećem, malih spektakala za godišnjice partija ali ništa nije moglo

da prevaziđe Cara Kičeraja i banalnu štafetu na Dan mladosti, smotru koja je služila

izrabljivanju mladosti hiljada učesnika i iživljavanju starosti jednog čoveka.

OSTALO JE PONAVLJANJE

I zaista, ako je u nečemu Broz, koji je s velikim problemima došao na vlast i ništa

manjim problemima ostavljenim u zaveštanje naslednicima otišao s iste, uspeo onda je to

zaumni politički legat koji je ostavio a o kojem se danas i ne govori: mutiranu vrstu

političkih manipulanata koja vuče svoju slavnu tradiciju još iz 19. veka, demagoge koji

su naučili funkcionisanje totalitarnog sistema i onda ga primenili u svojim skučenim

  292  

feudima. Nekad davno su ga mnogi od njih podražavali a onda, lišeni Vođe, odlučili su

da svoje komplekse veličine iskale kroz nacionalizam, kriminal i rat. I oni su, praćeni

kič-scenografijom, išli na najgore kod čoveka ali su to doveli do novog ekstrema: ubijte i

pljačkajte koga hoćete samo da nije naš i da ja dobijem deo novca. Današnje saveznike

tajkuna, lidere plutokratske vlasti (mnogi od njih su bili članovi SKJ) karakteriše samo

pragmatična težnja prema moći koja traži nekoliko ideoloških okvira istovremeno,

moderni su i, kažu, prozapadni. Ponekad provali titoistički sentiment i požele da im tu i

tamo neko dete napiše pesmu ili ih naslika ili zatraži da im pomognu ili da ih se bar

ponekad seti jer, bez toga, oni će biti ono što je i duh Josipa Broza danas- ucvijeljeni

diktatori.

(2009)

Kako se piše reč saveznik?

BOMBARDOVANJE MALOG MOZGA

Dnevni list „Politika“ je obeležio, uz prigodan „Tanjugov“ tekst, 65 godina od

savezničkog bombardovanja Beograda koji je u periodu od aprila do septembra 1944.

izgubio više od 4.500 civila dok je stradalo 18 nemačkih vojnika. Banalnost i uzaludnost

akcije u kojoj glavni nemački potencijali nisu uništeni a životi izgubljeni pod tepihom

bombi je neosporna i mesto joj je u emisiji „Military blunders“ na „History channelu“.

No, ono što je odurno u ovom „Tanjugovskom“ saopštenju je to da se iz cele priče može

izvući zaključak da nije sigurno na čijoj strani je ova zemlja bila u Drugom svetskom

ratu. Jer, ako se saveznici (nekada označavani sa velikim S) sada „smanjuju“ i stavljaju

pod navodnike onda oni to prestaju da budu. Dakle, po „Tanjugovom“ autoru, Srbija, kao

deo razbucane i okupirane Kraljevine Jugoslavije, je bila ili trebala da bude na strani

Sila Osovine u Drugom svetskom ratu.? Ko zna, da Osovina sutradan vaskrsne,

nepotpisani „tanjugovac“ bi možda odma' uz nju k'o da mu je Nedić ušao u glavu a

Ljotić ga udara cokulom u zadnjicu? Ili su možda „saveznici“, kako ih autor zove,

saveznici donekle a odnekle Saveznici? Recimo, kad su slali džebanu i lekarije četnicima,

da li su onda po njemu bili Saveznici? Ili su bili Saveznici kad su partizanima davali

  293  

džebanu i lekarije? Onda kad su podržavali Tita ili onda kad su podržavali Karađorđeviće

ili onda kad su predali ratne zarobljenike njihovoj žalosnoj sudbini kod Kočevskog roga?

A možda su prestali da budu Saveznici onda kad nas nisu pripustili u Trst koji nikad nije

bio naš?

UTISAKA PUNA GLAVA

To što ni vi ni ja ne znamo to autor i velika većina čitalaca koji su ostavili

komentare savršeno dobro znaju: ovo je samo još jedan povod da se jedan istorijski

događaj preseli iz prošlosti u sadašnjost a iz razloga aktuelne dnevne politike i redovnih

opljuvaka o SAD. Tako se odmah povlače paralele između bombardovanja 1944. i 1999.

godine kao da je to potpuno isti događaj baš kao što je u Hrvatskoj 1991.godina bila u

mnogim srpskim glavama repriza 1941. godine a čuveno „događanje naroda“ 1989.

tobožnja osveta za 1389. godinu. Kad se, dakle, u neukim i tvrdim nacionalizmom

zatrovanim glavama pobrkaju određeni pojmovi onda prošlost postaje integralni deo

današnjice a sutra ne postoji. Po njihovoj sumanutoj logici su nas tako Britanci i

Amerikanci bombardovali dve stotine puta i to uvek zbog jednog te istog- jer smo takvi

kakvi smo i jer se nalazimo tu gde se nalazimo. Uzrok i posledice u takvom nakaznom

razmišljanju ne postoje a objašnjenje da nikad nisu postojala dva identična istorijska

događaja otkad je sveta i veka izgledaju im kao da ste rekli da su Belka, Paja Patak i

Horacije upravo pobedili na izborima.

Tako podatak da Beograd pod nemačkom okupacijom nema veze sa Beogradom pod

Miloševićevim režimom (mada o sličnostima između Hitlera i Miloševića može da se

napiše fina rasprava) ne znači ništa baš kao ništa ne znači kao ni to da je većina ovog

naroda ipak bila protiv nacističkog zla te 1944. godine dok je narod, po pitanju domaćeg

slobističkog zla, bio podeljen 1999.godine. Da užas bude veći, lamenti nacoša među

potpisnicima komentara, vise ne samo nad Srbijom nego i, gle čuda, bratskom

sovjetskom armijom koja je iznela ceo rat na svojim plećima i, za razliku od brutalnih

Angloamerikanaca, verovatno pažljivo gledala da ne sruši nijednu kuću u borbama za

oslobođenje Beograda, ne opljačka nijedno domaćinstvo i ne siluje nijednu devojku. Kud

narodna vojska prođe...

Posebna opasnost ovakvih članaka koji ne rezultiraju umobolnim komentarima već i

širenjem jezika mržnje je i u tome da se ova zemlja, po ko zna koji put, ne odredi jasno

  294  

po pitanju kako njene borbe protiv fašizma i nacizma u Drugom svetskom ratu, po

pitanuu kvislinških formacija, kao i po pitanju lokalnih nacoša koji se i nesmetano

skrivaju deceniju i po ili prave skandale ili beže u Italiju ili se bave kolumnističkim

rabotama ili pišu knjige pune mržnje u svemirskim tiražima.... Da ludilo bude veće,

insistiranje na ispisivanju famoznih navodnika iznad naših saveznika u dva svetska rata i

potenciranje stradanja 1944. godine potire ono bombardovanje i okupaciju iz 1941.

godine koje je i dovelo do tog užasnog događaja baš kao što konstantna priča o samo i

jedino NATO bombardovanju 1999. godine preskače krvave događaje i odgovorne ( neke

od njih još na slobodi) za ono što je bilo 1991, 1992, 1993, 19994, 1995. godine i što je

dovelo mečku i pred naša vrata.

(E- novine, 2009)

Neslavne epizode iz slavne prošlosti

IMPERIJA ZAUMA

U ovom članku neće biti reči o neopisivim žrtvama koje je Srbija podnela u dva

balkanska i Prvom svetskom ratu, o povlačenju preko Albanije, o Kajmakčalanu, proboju

Solunskog fronta, brzom napredovanju srpskih pešadinaca koje je zadivilo francuske

konjanike i stvaranju Kraljevine SHS, namučenim Srbima, ratnim zarobljenicima, koji su,

teško bolesni, čuvali Ljubljanu od italijanske vojske. Razlog za to je jednostavan- sve to

je čitaocima već poznata tema koja je, prežvakavana često od raznih nacionalnih kvazi-

bardova i dobrano mitologizovana, izgubila dosta od svoje istinske potresnosti. Pretočena

u kojekakve “ Milutine” i kalemarska pisanija, krvava Odiseja koja je u mnogome

odredila današnju situaciju u kojoj se srpski i drugi balkanski narodi nalaze nije prikazana

onako kako je zdravom razumu koji pristupa problematici “sine ira et studio” i dolikuje-

sa osvrtom na sudbine drugih. Stoga nacionalna istorija s početka 20. veka deluje kao

jednostrani lament a ako ne sagledamo i priču “druge strane” nikad nećemo u potpunosti

shvatiti poruku i pouku koju ovaj narod mora izvući, ma kako neprijatno ona izgledala.

IZA NAČERTANIJA- VELIKA SRBIJA

“Načertanije” Ilije Garašanina iz 1844. godine prikazuje one tipično nacionalno-

romantičarske tendencije od kojih je bolovala cela Evropa dakle, ujedinjavanje Srba i

  295  

njihovih “rođaka” u jednu državu koja je, u suštini, trebala da bude stvorena na

italijanskoj bazi- Pijemont sa savojskom vladarskom kućom i dovitljivim kancelarom

Kavurom=ujedinjena Italija tj. Garašanin plus koji god vladar= Velika Srbija. Ta

tendencija, iako u više navrata poništavana i odbacivana, nikad nije potpuno izašla iz

opticaja. Štaviše, sa okretanjem srpskih, hrvatskih i slovenačkih političara u KuK

Monarhiji jugoslovenskoj ideji krajem 19. veka, ona postaje itekako aktuelna. Ali šta će

se, u slučaju stvaranja velike slovenske države na današnjem Zapadnom Balkanu,

dogoditi sa neslovenskim življem? Odgovor na ovo pitanje postao je jasan već 1848.i

1849. godine kad je u današnjoj Vojvodini sprovođena represija nad mađarskim i drugim

nesrpskim stanovništvom te nacionalistička otimačina koja je odlično prikazana u

Sterijinim “Rodoljupcima” kao sumanuta osveta za to što su neki nečiji preci nekim

našim precima “sabljom duvan na glavama sekli.”

I upravo taj sloj Smrdića, Žutilova, Lepršića, Plavšićki (?!) i ostalih je dominirao u

narednom veku a bogami dogurao i do današnjih dana a ako ne verujete setite se

devedesetih. Nisam ljubitelj povlačenja paralela između istorijskih događaja ali se neke

neprolazne „vrednosti“ ili Brodelove „pojave dugog trajanja“ ovde lako mogu videti.

Pogledajte samo sve te naknadne hrabriše koje su izvodile svoje mini- prevrate i

demonstrirale volju kao gazda Filip Stojković sa svojih pet stotina momaka kad je, 1858.

godine, vratio Obrenoviće na presto i pritom se razmetao više no Velja Ilić posle 5.

oktobra. Lutke (neopevane) naše gazdinske su prvo srbovale, pa ljubile skute

Habzburzima i Obrenovićima na smenu (kao naši „postrevolucionarni preletači“),

švercovale petrolej kao pravi Nušićevi narodni poslanici (danas benzin, cigarete i

narkotike), huškale na suludi rat protiv Bugarske 1885. godine čiji je greh bio što se

ujedinila (tek da se zna, Srbija nikad nikoga nije napala...), gušile demokratiju,

premlaćivale političke protivnike kočevima (danas se pribegava vatrenom oružju), sekle i

kroz prozor bacale one kojima su se do juče divile (danas je dovoljna javna denuncijacija

plus koalicija), grabile tuđa imanja u balkanskim ratovima (ili televizore po Slavoniji) pa,

kad je bilo pokradeno sve što se ukrasti moglo, prodavale vojsci brašno obogaćeno

peskom u Prvom svetskom ratu ( naše je više zanimalo oružje iz kasarni koje su prodavali

UČK). Taj sloj ratnih profitera i vancaga je onaj isti koji je sponzorisao stranke i ratove.

Docnije se ovaj „krem društva“ premetnuo u “stare beogradske porodice” i svojim

  296  

krvavim novcem između dva svetska rata podigao silne vile po Beogradu te “patentirao”

Dedinje. A patriotske poete su srbovale, rimovale, uzdizale naciju na nivo nove religije.

Da parafraziram Milana Kunderu- bilo je to “vreme kad su dželat i pesnik (plus bogataš)

vladali ruku pod ruku”.

No, guslanje i pevanje o srpstvu nije bilo dovoljno. Trebalo je okupati celu

novostasalu generaciju i to u olovu. Da bi se razumela ova bolesna želja treba shvatiti

istorijske činjenice: od 1815. godine do 1912. Srbija je uspela, ako se izuzme par internih

buna i manjih sporadičnih sukoba da se “provuče” sa samo dva ozbiljna rata- onim za

oslobođenje od Turske 1876-1878 i nesrećnom agresijom na ujedinjenu Bugarsku 1885.

godine. Neobično malo za jednu ratničku zemlju, reklo bi se. Periodi mira su bili dugi i

stanovništvo se višestruko uvećalo a ekonomija počela ( mada nedovoljno brzo da bi

stigla industrijsku Evropu) da se razvija. Porastao je broj škola, otvorile su se akademske

institucije ali je to bilo nedovoljno da agrarna zemljica sa 90% seoskog stanovništva i

visokom stopom nepismenosti predstavlja ikakav “kohezioni faktor na Balkanu”. No,

valjalo je širiti teritorije a s njima i biznis a za biznis su neophodne luke....Crnogorske

luke nisu dovoljne dočim one austrougarske nisu baš na srebrnom tanjiru. I, šta da se

radi? Kako bi bilo da u ime borbe za nacionalno oslobođenje osvojimo pored Kosova,

Sandžaka i Makedonije i Albaniju? Jesmo li zidali prokleti Skadar na Bojani ili nismo?

Vreme je da naplatimo građevinske troškove a i da ga ćapimo onim Crnogorcima dok ga

još nisu zauzeli.

NESLAVNI POHOD

I tako je slavna srpska vojska, ovenčana pobedom kod Kumanova a u ime Carstva

Dušanovog, oslobođenja svih Južnih Slovena i svemoćnog dinara ušla u Albaniju,

većinski neslovensku i nepravoslavnu zemlju. Nastali su sveopšta pljačka, rušenje i metež

u kojima nisu pošteđena brojna albanska plemena a nije pokazano saosećanje ni prema

ženama i deci.Stradale su hiljade civila a užas kojim je srpska vojska (čitaj krupni srpski

kapital preko piona) morila lokalno stanovništvo (otimanje zemlje, visoki porezi,

maltretiranja, egzekucije) nije se ni po čemu razlikovao od metoda koje je Otomanska

Imperija koristila protiv balkanskih naroda. Zaludno je pravdati se činjenicom da se grčka

ili bugarska vojska nisu ponašale ništa bolje na svojim oslobođenim teritorijama. Još veći

je paradoks da se deo albanskih plemena nalazio u savezničkoj poziciji sa Srbijom jer su

  297  

se pobunila protiv turske vladavine a u ime stvaranja svoje države. Šokiran opačinama

srpskih vojnih vlasti socijalista Dimitrije Tucović se u svom delu iz 1914. godine “Srbija

i Albanija” jasno odredio kako prema nezavisnoj Albaniji ( u koju je računao i Kosovo)

tako i prema mini-imperijalizmu Srbije: „Slobodarski srpski narod tu borbu mora da ceni

i poštuje, kako zbog slobode Albanaca, tako i zbog sopstvene slobode i zbog toga se

nijednoj vladi ne smeju odobriti sredstva za osvajačku politiku.” . Šovinizam i

imperijalna politika Srbije su u odnosu na Albaniju pokazivali sve odlike neke

kolonijalne sile a nepravde koje su nanošene albanskom stanovništvu su pravdane

jednostavnim objašnjenjem da su “domoroci” primitivni i inoverci, takoreći inferiorna

rasa baš kao što su takvi izgovori pljuštali za vreme ratova devedesetih od Knina do

Kosova.

Ni na teritorijama na kojima je bilo slovenskog življa nije bilo bolje- na Kosovu i u

Makedoniji je do 1914. godine vladala vojna uprava koja je docnije zamenjena ratnom

vojnom upravom. Ono što je važilo za Albance u Albaniji važilo je i drugde tako da oni

ubrzo dižu lokalne ustanke. Bošnjačko stanovništvo je tretirano kao “poturice” ili, u

najboljem slučaju, “materijal za buduće Srbe”. Makedonci su doživljavani od strane

srpske strane (kao i bugarske) potpuno jednako: kao flotantna masa koja će se asimilovati

ako 50-100 godina ostane u istoj državi. U međuvremenu je trebalo naturati svoj jezik,

običaje, crkvu, prezimena sa nastavkom” ski” menjati na “ić” baš kao što je druga strana

nametala nastavke “ov” i “ev”. Ne treba zaboraviti da su se srpsko-bugarski animoziteti

zaoštrili upravo zbog Makedonije čiji je severozapadni deo vardarske Makedonije trebao

da pripadne Srbiji a jugoistočni Bugarskoj. Spor se završio tako što je Srbija zadržala

celu Makedoniju a to i potvrdila u Drugom balkanskom ratu (ovaj put joj je saveznik,

između ostalih, gle čuda, bila i Turska).

No, strateški izlaz na more nije bio dovoljno opravdanje za strane sile koje su došle

do podataka o zločinima nad albanskim civilima- 1913. godine je, uz pritisak

međunarodnih intervencionih jedinica, Srbija morala da se odrekne Albanije koja je

postala međunarodno priznata nezavisna država. Zvuči poznato? Došlo je do prvog

povlačenja srpske vojske iz Albanije. Ova evakuacija trupša bila je naporna i krvava ali

ni izbliza kao ona koja je usledila 1915. godine. Represivna politika srpskih lovana i

njihove Vlade ostavila je još jednu mrlju u nacionalnoj istoriji a Srbija gotovo da nije

  298  

imala saveznika u Albaniji (ako se izuzme Esad-Paša Toptani) i osvetila se još jednom i

to, kao i uvek, onima koji nisu bili krivi- srpskoj i crnogorskoj nacionalnoj manjini koje

su se, zbog odmazde lokalnih plemena, osetno smanjile. Oni koji su imali sreće su

pobegli oni koji ne su ili stradali od terora ili trpeli veliki pritisak. Srpske trupe su ponovo

ušle u Severnu Albaniju u maju 1915. godine.

SAVIO SE ZLATNI VENAC-SRBIN, HRVAT I SLOVENAC

Nakon atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu, iznurena od velikih borbi na Ceru i

Kolubari te zaludne invazije na Srem, Srbija nije mogla da očekuje ništa manje nego

najluđi mogući potez „Baje“ Pašića- proklamaciju ratnih ciljeva u Nišu, u decembru

1914. godine. Ujedinjenje Južnih Slovena, (plemenita ideja bez dostojnog realizatora),

predstavljeno je u strateški najglupjem trenutku ako se ne uzme u obzir da su srpski

nacionalisti u Jugoslaviji videli ništa više do proširenu Veliku Srbiju a profiteri nove

mogućnosti obrtanja novca na većem tržištu. Ovim aktom su, da nesreća bude još veća,

jasno povučene paralele između srpske Vlade (tačnije Apisove hunte zvane “Crna ruka”)

„i Mlade Bosne“ a Srbiji, indirektno, svaljena na pleća celokupna odgovornost za početak

Prvog svetskog rata. Iako je bilo jasno da je atentat na habsburškog prestolonaslednika

bio samo “casus belli” te da su se evropske imperije naoružavale do zuba i zveckale

oružjem tokom cele prethodne decenije (austrougarska ankesija Bosne i Hercegovine,

dve marokanske krize, italijansko-turski rat) i jedva čekale priliku za veliki sukob, do

Deklaracije je ipak došlo, tek da obema stranama padne kamen sa duše- Srbija je priznala

da je izazvala rat. Osramoćena, sa zgroženim saveznicima pored sebe, Srbija nije mogla

da se nada ničem dobrom i to se, sa slomom odbrane u novembru 1915. godine i

dogodilo. Počelo je drugo, ono krvavije povlačenje preko Albanije.

Posebnu epizodu za vreme okupacije Srbije predstavlja Toplički ustanak 1917. godine

koji je docnije, predstavljao, nimalo slučajno, glavnu inspiraciju za četnike. Naime,

konstantna buna protiv teške bugarske represije se, u septembru 1916.godine, dolaskom

Koste Pećanca koji je avionom doleteo sa Solunskog fronta, pretvorila u svoju suštu

suprotnost. Tako je Pećanac sa svojim komitama”počeo da upada u bugarske varošice i

sela i spaljuje ih do temelja- “da i njih zaboli” kako je docnije tvrdio. Tako je

1917.godine do temelja spaljen Bosilegrad. Pritom, naravno, Pećanac nije razmišljao o

milosrđu, uživao je u svom “viteštvu” (demonstrrianom u četničkim napadima na Foču u

  299  

Drugom svetskom ratu) a ni na kraj pameti mu nije padala osveta bugarske vojske koja se

sručila na leđa življa Južne Srbije. U Drugom svetskom ratu je “Vojvoda” Pećanac svoju

“delatnost” sa bugarskih civila proširio i na sve antifašiste bez obzira na nacionalnost a

neretko i na ljude koje je želeo da orobi.

Po proboju Solunskog fronta i brzom slamanju bugarskog otpora srpske jedinice su

počele da ulaze u Bugarsku. Usledila je užasna odmazda po Pećančevom receptu a samo

zahvaljujući insistiranju francuske diplomatije srpska vojska nije nastavila sa prodorom.

Broj stradalih bugarskih civila nikad nije objavljen ali je sigurno da je bio veliki čim je

skrenuo savezničku pažnju te da je nasilje dugo trajalo I da nije bilo sporadično s

obzirom da srpski vojni vrh nije učinio ništa da se ono zaustavi. A onda je nastupilo

oslobođenje, sklepavanje Kraljevine SHS a sa njim i prvi nemiri protiv nove vlasti i

surovo, pandurski ugušene, kratkotrajne bune hrvatskih seljaka, nagoveštaj nevolja mlade

države koja nikad nije sazrela kao i potpuno nerazumevanje srpske političke elite koja

nije razumela ni zahteve svoje zapadnoslovenske braće niti njihovu političku tradiciju,

baziranu na čitavom nizu nagodbi.

OTREŽNJENJE OD ISTORIJE

Balkanski krug nasilja u kojem je Srbija sve vreme bila aktivni učesnik-opaka igra sa

brzim zamenama uloga:žrtva-zločinac-žrtva-zločinac ostao je i danas pod kontrolom onih

koji drže moć u savremenoj Srbiji. Najveći se deo ratnih profitera i Miloševićevih pulena,

perača para, korumpiranih političara i tajkuna, baš kao i njihovi prethodnici s početka

prošlog veka, „provukao“. I tu se shvata prava i jedina osnova cele priče o balkanskim

ratovima- šačica plutokrata drži svoje narode u zaostalosti i poslušnosti mašući im

kvazidemokratskim Parlamentom i nacionalnim zastavama ispred nosa. „Politika je

zanimacija za sirotinju“ što reče Abdulah Sidran. U toj izvrnutoj logici su stare

balkanske zavade bitnije od skladnog porodičnog života, imanja, napretka, za stare

zavade se gine u ime Velike Srbije, u ime te Imperije Zauma. Zašto? Zbog drugih i,

paradoksalno, zbog sebe: tuđe zarade i i svoje iluzije radi.Velika iluzija nacije glasi: rat je

smislen i savršeno logičan i postoji zato da bi se moj narod odbranio pa makar usput

pobio sve protiv kojih se, navodno, brani. Jer, to je zakon opstanka a i tako kažu političari

a lakše je njima verovati nego dovoditi njihove misli u sumnju. Samo linijom manjeg

otpora- na miting, pa u uniformu, pa u smrt. Građanska incijativa i neposredna kontrola

  300  

vlasti nisu postojali 1912. a ne postoje ni 2009. godine, čak ni kao dcefinicija. Postoje

samo načelnici, potkupljeni popovi, liferanti, panduri, zelenaši, „guslari“ i drhtava

inteligencija i to čini državni sistem.

Sloboda je kod nas oduvek bila zgodna poštapalica i često se u ime fiktivne

slobodarske Srbije ginulo za „slobodu od“ a ne za „slobodu za“ (Fromm). Bitno je bilo (

i jeste, tako kažu) očuvati domaćinsku Srbiju iako ona ima samo jednog Gazdu koji pušta

ratne invalide da žive na ivici bede (što je tradicija od Lazarevićeve „Sve će to narod

pozlatiti“ pa nadalje), narod u blatu i neznanju dok deca najviših funkcionera prave

korupcionaške afere i drčno se razbacuju s parama (od Pašićevog do Miloševićevog sina)

a zemlje koje nazivaju srpskim nisu određene naukom ili prosvećenošću već spaljenim

tlom, nepočinstvima nad drugima i srušenim gradovima. Najgore je od svega što po jedan

takav Gazda, superiorko koji budan sneva o Carstvu. i dalje, dobro skriven, stoluje u

glavama miliona i čeka neku novu priliku, neku novu Albaniju, neki novi Vukovar i

čekaće sve dok ne dođe do one nužne, neizbežne promene u mozgu, do pojave zdravog

duha, svesti i savesti.

(E-novine, 2009)

Povampireni fašizam u Srednjoj i Istočnoj Evropi

UJEDINJENE JASTUK-DRŽAVE EVROPE

Opšte je poznato (da ne kažemo opšte mesto) da u istoriji ljudskog roda nije bilo niti

će biti dva identična događaja ili istorijska procesa. Ali, ono što se od pada Berlinskog

zida događa u zemljama bivšeg istočnog bloka neodoljivo podseća na zbivanja koja su

usledila posle Prvog svetskog rata kad su sa političke karte Evrope nestala tri carstva:

Austro-Ugarska, Nemačka i Rusija. Naime, komunizmom zastrašene demokratije

Zapada, pre svih Francuska i Engleska, pomagale su takozvane „jastuk države“ koje su

trebale da ublaže udar Sovjeta na Zapad. Lanac tih „jastuk država“ protezao se od Finske

na severu do Grčke na jugu i obuhvatao je države nastale na ruševinama starih carevina,

totalitarnih i militarističkih društava. Ono što su u svojim, pogrešno postavljenim

temeljima, imale države povezane međusobnim minijaturnim labavim savezima i nikad

  301  

zaista realizovanim sporazumima (savez baltičkih država i Mala Antanta, recimo) , koje

su nastale bilo je daleko od pouke koju su donosile sudbine propalih carstava. Lokalne

mržnje, umišljene veličine i nacionalne isključivosti dominirali su u političkim životima

„jastuk država“ koje kao da su, gotovo sve, svaka za sebe, pokušavale da postanu nova

„carstva“ a ta tradicija je, kao i nacizam, živa i danas.

BULUMENTA SPASITELJA

Neke armije ovih uglavnom mladih nacionalnih država su imale i iskustva u ratu protiv

Sovjeta stečena u prvim danima svoje nezavisnosti (Finska, baltičke republike, Poljska) a

neke su učestvovale u intervencijama zapadnih sila protiv njih te gušenju boljševičkih

revolucija kod suseda (Srbija, docnije i Kraljevina SHS ) što je predstavljalo svojevrsni

„plus“. Nerazvijene, često nacionalno i verski šarolike, u međusobnim razmiricama, ove

države, same po sebi, nisu predstavljale opasnost za Zapad ali je problem bio u tome što

je sve veći broj političara iz zapadnih demokratija počeo da posmatra i Nemačku kao

značajnu ako ne i najznačajniju „jastuk državu“, čak i onda kad se Vajmarska Republika

pretvorila u Treći Rajh a „jastuk“ u nemilosrdni malj.

Ono što je za razumevanje tadašnje situacije (a do savremene ćemo ubrzo doći) je

fakat da je, pre nego što su nacisti došli na vlast u Nemačkoj, „jastuk državama“ (ako

izuzmemo Masarikovu demokratsku Češkoslovačku) vladala bulumenta raznih

generalisimusa, „Vođa“, „spasilaca naroda“ koji su podsećali na operetske diktatore

(režim maršala Pilsudskog u Poljskoj, „šestojanuarska diktatura“ kralja Aleksandra

Karađorđevića u Jugoslaviji) ili pak tvrdokornih desničarskih vlada pomaganih uz

prećutan pristanak dvora po Musolinijevom receptu ( Bugarska, Rumunija, Mađarska) a

docnije su, već 1934. godine, usledili i „mirni prevrati“ ( Letonija, Estonija) ili

militarizacija ( Finska) koji su rezultirali desničarskim diktaturama „očeva nacije“.

Finski maršal Manerhajm, mađarski „regent“ admiral Horti ili Boris Treći, umišljeni car

Bugarske, koga je na Zapadu za to bilo briga? Narodi bez demokratske tradicije su trebali

takvi i da ostanu jer za bolje nisu ni znali a komunisti će biti istisnuti ukidanjem

političkih partija ili umanjivanjem njihove uloge u političkom životu. I tako se

demokratska Evropa „čuvala“ od komunizma da bi je gotovo sasvim progutao nacizam

čiji jezivi trijumf nije bio samo u vojnoj i finansijskoj nadmoći u odnosu na druge

„jastuk države“ pogođene ekonomskom krizom koliko u samoj nespremnosti njihovih

  302  

društava da sagledaju svoje najveće bolesti: antisemitizam, ksenofobiju,

nedemokratičnost. Takve države su se prosto nudile da ih neki još jači, harizmatičniji i

naoružaniji totalitarni Vođa preuzme i njima zavlada, došao on sa Zapada ili, nešto

docnije sa Istoka ili, u slučaju Jugoslavije, neidentifikovanog pravca.

STRELASTI KRSTOVI, LEGIJE I OSTALI NEDIĆI

Tako je bilo tada a danas, kad je dobar deo „jastuk država“ i njhovih naslednica u

Evropskoj Uniji? Nije li se demokratski duh nekim čudom prelio preko dronjaka

nekadašnje „Gvozdene zavese“? U svom komadu „Sloveni!“ američki dramski pisac

Toni Kušner (nije u srodstvu sa izvesnim Bernarom) koji kroz usta svog junaka

najstarijeg boljševika na svetu, Antedeluvijanoviča Prepotopova, a povodom propasti

SSSR-a govori o tome kako su „refromisani“ komunisti, kao zmije, brzo promenili kožu

a da se nisu zapitali da li imaju rezervnu političku kožu. By the way, Antedeluvijanovič

umire greškom ispivši votku i tako shvata zbog čega je komunizam propao : „Bog je

buržuj!“

Šalu na stranu, politička kožica je očigledno pronađena: nacionalizam koji koketira sa

šovinizmom, fašizmom i nacizmom. U toj samoj Rusiji u kojoj do pre dvadeset godina

niste mogli slobodno da živite danas uživate sve slobode: možete da kažete bilo šta pa da

vas posle premlate „Naši“, neka vrsta režimskih naci-komsomolaca ako vas pre toga ne

oleše ljubtelji kukastog srpa i čekića ili kako se već zove ono pogano znamenje „Edičke“

Limonova. Možda to urade i zajedno, ko zna? Sorokinov „Dan opričnika“ se u Rusiji ne

čita- on se živi a brojni ponovo rođeni pravoslavci propagiraju novi pogrom Jevreja.

No, ako pođete ka Zapadu nećete se bolje provesti sem ako krenete u na vreme

denacifikovanu Finsku kojoj se, po rečima jednog od njenih najistaknutijih pisaca, 1945.

godine dogodila najbolja moguća stvar: poražena je. Ideja o Velikoj Finskoj je brzo

suzbijena a narod se, svestan sramote koju je Finska doživela kao članica Osovine,

okrenuo neutralnosti i demokratiji.

U baltičkim republikama se nacionalizam mnogo i ne skriva. Iako su prihvaćena sva

pravila igre EU pitanje prava nacionalnih manjina (a posebno ruske) nije rešeno. Od

nacionalnih zastava se ne može disati (U Letoniji se plaća i novčana kazna ako ispred

kuće a na državni praznik ne okačite zastavu) bežanje od istine o istoriji ovih republika je

sistemski problem. Tako se svuda sklanjaju (gde još nisu) spomenici sovjetskim

  303  

vojnicima (među kojima je bilo i pripadnika baltičkih naroda) koji su poginuli u borbama

protiv Hitlerove armade. S druge strane, nije tajna da su ove zemlje, okupirane u dva

navrata, 1940. od SSSR-a i 1941. od Trećeg Rajha, bile dobar rezervoar ljudstva za razne

kvislinške SS -jedinice (docnije transfomisane u bande „šumske braće“ koje su postojale

čak deset godina po završetku 2. sv. rata) koje su, pod maskom borbe za oslobođenje od

Sovjeta, podržavale naciste i učestvovale u hvatanju Jevreja i članova pokreta otpora. U

pomenutoj Letoniji je tako, u fešti povodom podizanja spomenika nacističkoj letonskoj

legiji u Rigi, učestvovalo tri hiljade ljudi....

U Poljskoj, koja, kao što to Štrulić reče, „nikad nije dala kvislinga“ i izgubila šest

miliona života u Drugom svetskom ratu, učestali su kako napadi „skinheda“ (koji, inače,

kao Sloveni, nisu priznati od zapadnih „skinsa“ za pripadnike „više rase“) na strance

tamnije puti i Jevreje a posebna su priča ekstremni mladi klerofašisti koji prebijaju

homoseksualce, valjda po uzoru na ortodoksne kolege iz Beograda. Ne zaboravimo da su

desničarski Lolek i Bolek , braća Kačinjski i njihovi politički partneri u Poljskoj često

motivisani da izbegavaju komentare o kršenju ljudskih prava kao i da im je u glavama

stalni „fear of priests“ tačnije fobija od onih koji u rukavicama a neretko i otvoreno

podržavaju Svepoljsku Omladinu ili Ligu Katoličkih Roditelja.

Ništa bolja situacija, naročito što se tiče zlostavljanja Roma, nije ni u Slovačkoj koja je,

pored bagaža marionetske Nezavisne Države Slovačke pod monsinjorom Tisom imala na

leđima i desničarsku Mečijarovu vladu. Poseban problem su odnosi sa mađarskom

nacionalnom manjinom koja je tražila svoja prava i u Rumuniji usled čega je dolazilo do

serije sukoba policije i demonstranata u Aradu. Naravno, ultradesnica u Rumuniji ne

miruje pa se sve češće mnogi iz „Nove desnice“ (čiji je simbol, gle čuda, keltski krst?!)

pozivaju na „zlatne dane“ diktature saveznika nacista, generala Antoneskua,

Kodreanouvu „Gvozdenu gardu“(pomenuti Kodreanu je jedna od ikona desnice u

pisanijima para Pajkić/Bjelica) koja je Jevreje kačila na kuke za meso. Veliki problemi sa

ljudskim pravima bio je i u Bugarskoj u kojoj je postojao veliki pritisak na tursku

nacionalnu manjinu da se iseli.

U Mađarskoj se na sve strane mogu u obliku grafita (baš kao kod nas Pokret 1389 ili

Obraz) mogu videti znamenja „Strelastih krstova“, onih istih zlikovaca koji su napravili

novosadsku raciju 1942. godine i istih onih koji su pomagali Hitleru da što pre ekspeduje

  304  

više od pola miliona mađarskih Jevreja u Aušvic. „Pokret 64 županije“ koji snuje Veliku

Mađarsku je aktivniji no ikad pre a, da crna smejurija bude još crnja, u demonstracijama

protiv socijalističke vlade u Mađarskoj mogli ste zajedno da vidite anarhiste i neonaciste.

Možemo govoriti i o sajtovima na kojima možete naći hvalospeve o ustašluku,

četnikluku, apologije „Handžar“ divizije, balista, Sekule Drljevića i kojekakve žgadije,

ćakulati o nedotupavnim Tompsonu i Čorbi ali, šta je to u odnosu na mitinge podrške

Norcu ili Karadžiću (manji po broju prisutnih ali po broju „pasivnih pristalica“ daleko od

zanemarljivog) ili najnovije licemerno pojanje u čast Nedića i to na Dan pobede. Za to ne

postoji drugi naziv do „crna misa“ a politička nakarada koja će se izroditi iz toga biće

gora od Rozmarine bebe.

GLAVA IZNAD BLATA

Poenta ove priče i jeste da bi upravo tu, zaronjeni u glib SEKE, glava pijanih od

nacionalizama, žitelji siromašnijeg dela Evrope trebali da shvate poentu umesto da upiru

zaludne poglede prema nebu kojim jezde tajkuni i lažni anđeli oličeni u crkvenim ocima.

Pojanje u čast kvislinga (kojeg hvale kao „srpskog Petena“, ako je to kompliment a nije)

je upravo ono što savršeno spaja sve što je zatucano, neljudsko i konzervativno na

jednom mestu: licemerne sveštenike-oficire, vojsku (koja samo što nije krenula da bistri

Sv. Nikolaja Srpskog) i policiju te pasiviziranu, tobože dezilogizovanu a u stvari

nemoralnu vlast, tajkune koji plaćaju partije da bi uz odobrenje pokupili iz naših džepova

još koji dinar, počivše totalitarce i njihov podmladak, zloguke spisatelje i samozvane

„očeve nacije“ sklone incestu s narodnim bićem, dotirane političke analitičare, istoričare-

nacoše, sav taj šljam u jedinstvenu masu koju je slepi crveni Tiresija iz Kušnerove satire

tako dobro video. Zaklonjeno žvakom o tradicionalnim vrednostima i antiglobalizmu to

zmijsko klupko sa novom kožom, još strašnijom od prethodne i otrovom u zubu, još

podmuklijim od nekadašnjeg, već dominira životima stanovnika nekadašnjih „jastuk-

država“ kojima se tako, isprva polako, uz prećutno odobravanje vlasti, uskraćuju sva

prava osim onih na sumanutu kupovinu i zatucanost.

Puštajući korumpiranu državu u savezu sa ništa manje korumpiranom crkvom da

odlučuju iu njihovop ime građani se odriču svoje slobode i, samim tim, potvrđuju sve

najcrnje predrasude koje su o njima imali ( a u dobroj meri i danas imaju) zapadni

političari. Edmund Berk reče da je za vladavinu zla dovoljno da dobri ljudi ne učine ništa

  305  

i ta misao se toliko piuta ponavljala da je izgubila smisao. Red je došao da se jednom

primeni u praksi jer, busanje u nacionalne grudi je daleko od prošlosti, ono je živo u

Istočnoj Evropi a kriza u kojoj smo može samo povećati busanje koje će pre ili kasnije

dovesti do cepanja, do krvi.

(E-novine, 2009)

Nacionalno (be)svesni (s)trip

OJ,SRBIJO MILA MATI-LEVOM UDRI-DESNOM MLATI

Mirijadu puta smo od nacionalista raznih fela mogli da čujemo kako je istorija koju

učimo lažna i kako je prava srpska istorija sakrivena od nas- te da smo najstariji narod na

svetu, te da smo Kelti, te da smo mi zapravo stvorili Kelte (i sve druge Indoevropljane

samim tim ako izuzmemo Baske), te da imamo najsličniju genetiku sa Velšanima, te da

su Srbi pali sa Marsa dočim su Srpkinje ljosnule sa Venere te da smo zanemarili našu

istoriju ali gle, eto nama uzdanice u obličju stripa “Serbi”. Štampan u Beogradu, u dva

izdanja “Nevena” 2008. godine i još tržišno dostupan, ovaj pseudokonanovski uradak

smešten u 400.godinu, u prapostojbinu Srba a po scenariju Zlatka Popović-Šumanovića

predstavlja pravi PPPK F – 2008 (Pseudo-Patriotsko-Propagandni Komplet Frljoka –

2008) i zabija nam se svojom slavjanoserpskom oštricom kao šuriken posred centra za

rasuđivanje.

ČOJSTVO & JUNAŠTVO & POŠTENJE

Ko je preživeo pogled na korice ove nezanimljive storije sa nabidlovanim

slovenskim junačinama suočiće se se sa frazom iz međunaslova pa sledi, kao predigra,

slovo poučitelno Zlatka Popoviča Prevlaka Šumanoviča o rodoljublju pa veli, quoting

Jovan Dučić: “ko voli svoju otadžbinu on uvek živi u širokom prostoru, na velikom

suncu, u velikoj zajednici kao što čovek koji iskreno veruje u Boga nije nikad ni sam ni

beznadežan.” Ateisti u pakao, agnostici bi u čistilište (da postoji kod nas išli bi, ovako

samo pakao) ali nacionalni praznosalvci- u Raj, po kratkom postupku! Beam me up,

Scotty! Onda sledi citat beduinskog pesnika o moći slovenskih ratnika, pa apel na odrasle

od ZP-Š da u prisustvu dece ne pričaju viceve ili vode razgovore na temu bogohuljenja

(smučio mi se Amfilohije!), kriminala (nešto o Vladi, valjda?), verskih i nacionalnih

razlika (postoje još neki narodi osim Srba i još neke vere osim pravoslavne?), ljudskih

  306  

nastranosti (možda misli na snošaj sa krompirovom zlaticom?) a prohibicija se širi i na

diskove , časopise tj. njihovu produkciju i konzumaciju.

A onda šlag na konzervativne vruće pantalonice: “Molim kreativne Srbe”.

Izdvajam najzanimljivija mnenija ” Vaspitavajmo našu decu u duhu srpstva i tradicije

koju smo genski nasledili od naših predaka, neka protiče srpska krv njihovim venama”.

Oni koji nisu srpskog ili isključivo srpskog porekla a čitaju strip trebaju valjda da odrade

potpunu zamenu svoje krvi srpskom. Nešto slično su uradili Kitu Ričardsu kad se skidao

sa heroina. Da li je ZP-Š bio među davaocima ne zna se ali je koju deceniju kasnije

Ričards pao s palme na glavu dok je pokušavao das ubere kokos pa vi zaključite sami.

And here comes the punchline: “Ne prikazujte našu državu, naš narod, našu istoriju, naš

mentalitet, na negativan, podrugljiv i uvredljiv način, koliko god to za druge bilo zabavno

a za vas profitabilno.” Šta je hteo autor da kaže? Dole sa stranim plaćenicima i domaćim

izdajnicima ili poručuje da ne budemo kao Vuk Jeremić, Kusturica, Bećković, Koštunica,

BoTa, banda tajkuna? Voleo bih da je ovo drugo ali nisam te sreće jer je moj

stripadžijski hod po mukama nije još ni počeo.

VIA DOLOROSA SERBICA

Da skratimo: 400. godina u loše nacrtanoj prapostojbini Srba negde u Srednjoj

Evropi, rodio se loše nacrtanom imaginarnom poglavici Serbanu loše nacrtani sin

Vlastimir a u komšiluku drugom naškrabanom srpskom poglavici , sin Višeslav (i on

narisan gabor-motkom). Kad se ova dvojica zamomče postanu pajtosi, nađu raskošne

slovenske lepojke i krenu u nemilosrdnu šibačinu sa Hunima i Avarima. Spašavajući

jedan drugom život nebrojeno puta i grleći se više puta te pitajući za junačko zdravlje

nego svi epski junaci zajedno Vlastimir i Višeslav koji se fizički i karakterno razlikuju

koliko Lolek i Bolek ili Raja i Gaja bez Vlaje počnu da planiraju da odvedu narod van

domašaja mrskih napadača. Bude tu i borba u klancu protiv nadmoćnih Huna i Avara,

pravi mini -Termopil u kojem Leonida (Vlastimir) preživi jer se sakrije u rupu i pokrije

kamenom. Elem, izvuku se oni iz svega,izbave narod iz roblja i odu u selo na svetkovinu

da veselo grickaju Bambija i mamu mu zalivene žestokom medovinom.

Dok sam čitao strip pomislio sam na Dikana i njegove avanture u maniru čuvenog

Asteriksa. To je bio zanimljiv i duhoviti odmak u odnosu na daleku istoriju a i nauči se

ponešto iz istorije (ko je bio car Justinijan, kad su Sloveni stigli na Balkan da “malo danu

  307  

dušom” te zašto njihov godišnji odmor traje 1500 godina) a ovako, tačno je jedino da su

Srbi Sloveni,imena slovenskih bogova su tačno napisana, bilo je Huna i Avara u

komšiluku i to je sve. Ali, šta tu još stoji? Patrijarhalnost- “muško je muško”- rađanje

kćeri očigledno nije toliko radostan događaj u Srbalja. Zatim, na str. 3 jedan ratnik na

štitu nosi stilizovanu svastiku- simbol boga Sunca kojki je ovde korišćen kao a)drevni

simbol ili b) provokacija? Hm.... Tu je i seoski mudrac sa guslama koji peva o srpskom

hajduku? Koji hajduk u ono doba? Hajduk je turska reč ali, nema veze, ima toga još pa

jedno pevanje počinje sa: “Ljudi moji čuda velikoga....”. Da ne govorimo kako stari

guslar ima vizije koje predskazuju budućnost i tako sigurno vodi svoje pleme. da “ljubav

pobedi mržnju i mudrost izvojuje pobedu nad silom”. E,da, guslar se zove Dobrica. Šalim

se mada je njegov mesijanski pristup iritantan ad nauseam. Mislim na obojicu. I ne šalim

se.

SVI SMO MI PAGANI ILI WE ARE ALL ON DRUGS

I kao što gore rekoše Kusturica i grupa “Weezer” to su dva utiska koji vam se stvore

u glavi kad se završi čitanje stripa sa previsokom cenom. Prvi utisak je da paganski,

praslovenski duh ovde predstavlja zajednicu identičnih, unisonih persona kojima je jedina

dužnost da ratuju i prave decu. Muškarci su hrabri, žene smerne, starci su predvodnici

uronjeni u šamanske haludže a ono što bi se nazvalo specifičnim ovde ne postoji – par

pastoralnih scenica, vodopad i branje cveća, kao u nekoj čitanci za prva čertiri razreda

osnovne. Gde je ta slovenska liričnost i maštovitost, emotivnost kojom se mnogi busaju?

Sluh za muziku koji zna za više tonova od ona dva (da li dva?) na guslama? Duhovitost?

Ni traga tome ali arhetipskih sukoba između skladnih slovenskih Arijevaca (kao da takvi

postoje) i zlih i nakaznih azijskih zavojevača koliko hoćeš. Opet žvaka o krvi i tlu i to ona

koja ne bi zainteresovala ni najzaluđenije “Obrazovce” jer su “Serbi” ne samo agitprop

na prvu loptu već i loš agitprop.

Što se droga tiče tu nije samo u pitanju konfuzija u glavi koja nastaje usled loše

vođene priče prepune ponavljanja već klasična overa koja sledi sa autorovim

protivljenjem darvinizmu (što i ne čudi), izjava da je “strah suština normalnog življenja”

(možda u Srbiji i nekim banana-republikama) kao i poziv na cenzuru u kulturi

“nezavisnu, kulturnu i nacionalnu” te suzbijanje šunda, mada, o čemu se zapravo radi u

toj cenzuri to je svima jasno. A onda sledi “zlatni metak”: “Santa Europa du bist my

  308  

mutter” Dragana Bunardžića-Konana u kojoj on tako u deset strofa lamentira o hudoj

Evropi koja nas maltretira iako smo je branili od svih napasti, počev od Avara (?!) pa

nadalje sve do ratova devedesetih: “uvek se neki dešav'o kvar/ zbog brige Tvoje za

Arnaute/ Santa Europe du bist my Mutter” a postoji tu i težnja prema samokažnjavanju:

“sadi me mazo, kazni me prutem”. I tako dalje. I tu se negde prestavite. A ako preživite i

to- nema brigeša, čekajte nastavak “Serba”- taj će vas već dokusuriti ukoliko to već

ekonomska politika Vlade ili nacoši nisu uradili.

(2009)

NACOŠKI ZOMBI I KNJIŽEVNIČKO-FARISEJSKA SPODOBA

Preturam po Internetu pre neki dan, tražeći prikaz romana “Krf” Borivoja Adaševića.

Ponekad, pre nego što pročitam knjigu, iz čiste radoznalosti, volim da se raspitam o istoj.

I, naletim na kritiku koju je napisao Slobodan Vladušić u Večernjim novostima od 26.11.

2011. godine. Pišući o knjizi Vladušić kaže i ovo :”... on (Adašević) nije spao na to da na

Krfu, odnosno u Prvom svetskom ratu, traži tzv, „esencijalno srpsko zlo“, koje mi, je li,

angažovani književnici, moramo izneti na videlo, a onda strpati u džep nekoliko hiljada

judaiziranih evra.“ Vladušić naziva vlasnika tih “judaiziranih evra” “književničko -

farisejskom spodobom”. Ovakav rečnik ne govori ništa o “Krfu” ili rečenoj “spodobi” ali

govori sve o Vladušiću. Koristim ovu priliku da se Vladušić Slobodanu, požrtvovanom

borcu za vaskoliko srpstvo, kako na nebu (uglavnom) tako i na zemlji (sve manje) a

naročito pod zemljom (sve više), od srca izvinim.

Velevažni kritičaru i odnedavno spisatelju naš, znam da si krenuo u lov na veštice,

zduhače, ale i bauke, crvene, anacionalne, pripadnike nevladinih organizacija i

pecaroških društava. Senatore Makartiju našijeh dana, ako misliš na mene, žao mi je što

sam napisao roman “Vođa” koji se bavi i Prvim svetskim ratom. No, ako misliš na neke

druge autore, izvinjavam se i u njihovo ime, srpska majko. S bolom u srcu saopštavam da

u Srbiji nikad nije bilo suludih nacionalista, ratnih profitera, mitomana, zlikovaca,

crnorukaških zaverenika. Podušite, činiš voliko, Voždu i Kodžo književnosti naše, ni

zločina nije bilo vo vremja ono i ovo, ni okupacije Albanije ni, ne daj Bože, zločina

prema okolnim narodima. Tvoj imenjak i njegova kamarila su potpuno nevini zaglavili u

  309  

tavnici haškoj a nikad, apsolutno nikad nisu ništa loše uradili, Inkvizitore Veliki!

Dodajem i to da se iskreno kajem što se bavim temama tvog Dede, Gedže, Kalemara iz

V.Drenove, Komesara i Slavjanoserbskog P(r)oroka.

Suza suzu stiže i razliva tragove murećepa čarnog na artiji bjeloj. Pun sam kajanja što

pre dva leta rukopis kleti poslah u nikad bratski Zagreb i tamo polučih V.B.Z nagradu

judotočivu. Avaj, nisam znao da su ugledni pisci iz tri zemlje sedeli u tom žiriju i kovali

plan da me vozdignu na presto izdajnički. I sva ta medijska pompa, srce mi zebe zbog

nje. Frižider da otvorim novinar će izaći. Ako ga ti ne pridaviš u gnevu pravednom.

Opričniče ljuti, love žedan, daću ti sve do poslednje pare. Znam da sam zgrnuo tom

nagradom, a i drugim nečastivim rabotama, mnogo više šuški od tebe, o trudbeniče. Zato

ću ti dati sve do poslednjeg centa. No, pošto si ti alergičan na evre, odneću ih u neku

pravoslavnu menjačnicu i zameniti za dinare “srbske”. A potom, ako ti ni to ne bude

dovoljno, poslaću protu Simeona ovdašnjeg da ti ih donese, osveštane i blagoslovene.

Mrštiš se i pravo imaš, Srbendo. Nije ovo dovoljno da mi bude karta za putešestvije u

Kanosu. Spomenuh i druge pisce – izdajnike, meni prilične. Vaistinu, nazvaću ih

mobilom od žežena zlata i reći im da slede moj primer. Jedino ne mogu da ti obećam da

ću se odreći farisejstva. Naime, nisam član religiozno – političke grupacije koja je drmala

Jerusalimom u vreme Hristovog stradanja. Bio bih ja, ali je to bilo pre dve hiljade godina.

Ali, ako insistiraš, evo – ja nisam farisej baš kao što nisam braman, sensai ili druid. I

nisam u rodbinskim odnosima sa Judom Iskariotskim. Znam, teško ti je da poveruješ da

neko ko pripada tvom plemenu može da napiše takav izdajnički pamflet. Okej, ako ti je

lakše ja nisam SrbIn mada bi ti najviše voleo da sam SrbOut. Mogu biti Lloyd Neuersson,

švedski Velšanin ili Aleks Novakovičijus, Litvanac. Ti izaberi. Ako ti i i ovo nije

dovoljno predlažem ti da me umlatiš ko vola u kupusu. Ne boj se junačino što sam za

glavu veći od tebe. Sagnuću se da ti budem u domašaju, ruke ću staviti na leđa pa ti udri,

brate rođeni. Udri i ne štedi i verujem da će, nakon tvog temeljnog čvrstorukaškog

tretmana, moje lice zaličiti na njušku spodobe. Ili ću se truditi da budem manje zgodan.

Ako ne želiš, nema problema, ima rešenja i za to – otići ću na plastičnu operaciju i

zatražiti da me udese po tvom liku.

A sad ozbiljno: ako želiš da me optužiš za izdaju ja te samo pitam: izdaju čega? Da

bih nešto izdao je prethodno moram da se za to nešto zalažem ili verujem u to. A ja u trip

  310  

naci- zombija koji ti slediš ne verujem. Srbovanje – ludom radovanje. Jesam li nekad

nešto rekao protiv svoje zemlje ili je izdao? Ne. Samo kritikovao da bi bila bolja. O

čemu onda ti govoriš? I kakva je to pseudocrkvenjačka priča? Srednjovekovlje zaudara.

Brčni se malo. Znam, verovatno ćeš posle ti ili neko od tvojih kompanjona krenuti da

pljuješ po meni i govoriš kako sve što sam uradio, napisao, sve diplome koje sam stekao,

ne vredi ništa. Govori koliko god hoćeš i nije me briga. Svaka gadost od tebe i sličnih za

mene je kompliment.

I, za kraj, mali savet, za tvoje dobro. S obzirom da si ekstrasens i oko sebe vidiš

prikaze, spodobe i druga natprirodna bića syavetujem ti da se povučeš na tavan, zatvoriš

vrata, prozore, sve procepe i rupice. Zatim se izvrndupeči na krevetu. Duboko udahni a

zatim duboko izdahni. Sklopi oči, odspavaj malo. Sutra ujutru, kad se probudiš, nastavi sa

svojim životom ali tiho, što tiše možeš jer, vrag ne spava i može te čuti. Bićeš spokojan u

svom miru, daleko od ala i bauka. Ne brini. Na tebi je da budeš tih a mi ćemo ti javiti čim

se stvari vrate u tvoju “normalu”.

(2011)

UMETNIČKI SINEKURCI DESNICE

Ne predstavljaju oni nikakve originalne, inventivne pojave na našoj književnoj

sceni. Oni su tu kao perjanice desničarskih kohorti iz SANU. Oni Dobricu Ćosića

zovu Deda. Blagosiljaju Kusturičine uratke. Traže izdajnike. Kolumnisti i nezavisni

mislioci. Pobornici porodičnih vrednosti. Tapšu samo kadim je u interesu.

Nacionalisti u rukavicama. Čitaju pisanija po ambasadama.Njih je neko postavio na

pozicije budućih državnih pisaca. Za te sinekurčiće pisanje nije umetnost ili, čak,

zanat već funkcija koja se obavlja. I , videćete, za par godina oni će drmati onim

nesrećnim kosturom od oglodane književne scene.

Kad me pitaju šta je po meni najveće zlo po našu kulturnu scenu ja odgovorim: pravi

ljudi misle o pogrešnim stvarima. Znam desetak ljudi koji su talentovani, inteligentni,

njihova dela, bilo drame ili romani, doživela su neku javnu sudbinu ali, od toga se ne živi.

  311  

I, šta rade? Razmišljaju o banalnostima, dobar deo dana: kako napraviti afirmativni video

o novoj marki deterdženta, kako napisati dobar skeč za polutalentovanog glumca u

izakanoj seriji, kako pametnu i preciznu kritiku srezati na pet rečenica i uglaviti u nekom

tabloidu kao moronski prikaz knjige. Zločin koji to „preusmeravanje“ umova predstavlja

je nezamisliv. Evo, već smo desetak godina u nekom tranzicionom kapitalizmu. Tržište,

tržište i još malo tržišta. U međuvremenu izdavaštvo propada, pozorišta, film, sve živo. A

ti ljudi, koji nisu došli na ovaj svet zbog deterdženta, šta s njima? Zamislite koliko bi

knjiga, predstava, filmova nastalo da su sam odobili priiku da se bave onim što je njihov

pravi poziv. S vremenom ljudi, da bi preživeli, prave kompromise i odreknu se umetnika

u sebi ili ga potisnu. Biraj – ili ćeš raditi Mickey Mouse job ili ćeš gladovati. Srećnim se

smatraju oni koji imaju stalni posao, ma kako monoton i neinspirativan bio. I uvek ista

priča: previše je to intelektualno, ko danas čita ili ide u pozorište. Sedi-jedan!

Pa, ko onda danas stvara? Čije će to ime odjekivati u decenijama koje dolaze? Postoje

dva odgovora: pod jedan, pisci koji su bestseler autori, jahači na talasu komercijale. Ima

u toj strukturi i nekog kvaliteta ali šut kao građevinski materijal preovladava 99%. Drugi,

i to su pojave od kojih se ježi kosa na glavi, su novi „plemenitaši“, najprisutniji i

najbolje organizovani u književnosti. Furaju se kao vrh domaće „mlade“

književnosti. Podeljene su im sinekure, fantastično su dobro plaćeni za današnje

uslove i još su se osilili. Svi koji ne misle kao oni obično dobiju uvredu koja je

vezana za njihovu profesiju. Neprijatelji su, redom: uče, bibliotekari, novinari,

kopirajteri, poštari, kuvari, nezaposleni… Da, ti ljudi imaju profesije koje su kao i sve

ostale. I imaju nešto iza sebe. Imaju diplome. Neki su magistrirali, doktorirali. Međutim,

ako ste vi negde gore, u nekom državnom preduzeću, u samom vrhu, onda su vam svi

ostali beznačajni i možete da pljujete s krova na prolaznike. Ili nešto još gore.

A ko su ti zaslužni građani – krkani? Mrtva puvala sa par knjiga i egom

disproporcionalnim njihovim sićušnim umovima. Poziraju naokolo, malo sa balaklavom,

malo sa kačketićem, malo za šankom (popio sam malo, bajo), malo sa kvazivehabijskom

bradicom. Izrežite ih po crticama i prikačite im neko odelce, bilo koje. Stranačke boje

,bilo koje. Sve im boje dobro stoje mada, zna se, tu su stigli uz pomoć crne. I ko njima

daje za pravo da se pojavljuju u svakoj prokletoj emisiji i daju mišljenje o svemu i

  312  

svačemu? Ne otvarajte frižider -izaći će i odatle! Odogovor je jednostavan – oni nisu

umetnici – oni su projekti. Ne predstavljaju oni nikakve originalne, inventivne pojave

na našoj književnoj sceni. Oni su tu kao perjanice desničarskih kohorti iz SANU.

Oni Dobricu Ćosića zovu Deda. Blagosiljaju Kusturičine uratke. Traže izdajnike.

Kolumnisti i nezavisni mislioci. Pobornici porodičnih vrednosti. Tapšu samo kadim

je u interesu. Nacionalisti u rukavicama. Čitaju pisanija po ambasadama.Njih je

neko postavio na pozicije budućih državnih pisaca. Za te sinekurčiće pisanje nije

umetnost ili, čak, zanat već funkcija koja se obavlja. I , videćete, za par godina oni

će drmati onim nesrećnim kosturom od oglodane književne scene. Čekaju ih važne i

odgovorne državne funkcije koje se, to i vrpaci znaju, ovde dele po principu krvi a ne po

principu „rada i zalaganja na času“. Naravoučenije: Njih treba, ne fizički, naravno, rečju i

slovom, slikom i zvukom, satirom i cinizmom, sarkazmom, ispod kog god kamena da

izmile – gaziti, gaziti i još malo gaziti. I stoga smatram da SANU treba uništiti.

(Afirmator, 2012)

ASANŽ, EKVADOR I BEZUBI LAV

Najveći saveznik USA aka UK krenuo je u bespoštednu poteru za Džulijanom

Asanžom iz čuvenog Wikileaksa. Da rezimiramo: Asanž, čovek koji je preuzeo na sebe

glavnu odgovornost za bujicu „top secret“ informacija koje su otkrivene svetskoj

javnosti, optužen je, gle čuda, odmah potom, za seksualni napad u Švedskoj. I, gle,

Svetski Policajac je poslao Britance da ga ukebaju po starom receptu Marselusa Valasa iz

„Pulp Fiction“: „Ne zanima me gde je zbrisao. Ako pobegne u prokletu Indokinu hoću da

ga čekate u pirinčanom polju s naperenim snajperom.“ Naravno, „ukebavanje“ je

isključeno. U pitanju je „civilizovana“ potera, s medijskom prozivkom i stavljanjem

lisica, pozivanjem na zakon i pravdu. Možda grešim ali, ne čini li vam se da se, svaki put

kad se neko pobuni protiv sistema, ispostavi da je pomenuti ludak, seksualni manijak,

narkoman ili, barem, voli da nosi ženske ’aljine i nabacuje se prolaznicima uz „Hello,

sailor!“? Da li postoji ijedan normalan čovek koji ne voli Novi Svetski Poredak (NSP) ?

Sudeći po medijima – to je isključeno.

A šta za to vreme radi kabinetska levica, naročito kod nas? Okej, tu i tamo poneki

članak ali je skepsa veća od nade, da parafraziram jednog od „likova s vizijom“. Moj

  313  

drugar, ono što ja nazivam salonskim anarhistom reče mi: „Sve je to podmetanje. Oni nas

zasipaju tonom informacija. Izmišljaju kojekakve Anonimuse. Asanž je njihov čovek.

Kao i svi drugi. I Čomski. I Žižek. I „Occupy Wall Street“.“ Okej, kažem ja, uzmimo da

je tvoja sumanuta teza tačna, da se niko ne opire tim korporativno – militarističkim

gadovima, šta onda da radimo? „Apsolutno ništa. Ćutimo i čekajmo da se uruše. Ako ne

obraćamo pažnju na njih mi im, automatski, skraćujemo vladavinu. Svaka medijska

akcija ih podmlađuje. Nek’ ostare i crknu“ Fino, fino, ta priča s pasivnim otporom je

zanimljiva, naročito u ovim pasivnim krajevima gde se, ionako, ništa ne miče. Jednom

rečju, takva strategija u Srbiji – no pasaran! A i drugde, bogami.

KAKO PREŽIVETI PATRIOT ACT

Aman, ako umuknemo oteće nam i ono malo formalnih sloboda koje imamo.

Borićemo se goloruki a to ne završava dobro. David jeste sredio Golijata ali je barem

imao praćku. Šta su oni silni zakoni napravljeni u brojnim zemljama sveta po uzoru na

američki Patriot Act, šta je Guantanamo, šta je cenzura interneta, šta je prisluškivanje

mobilnih telefona, koja je prava funkcija prokletih Busplus kartica? Zašto nekog, kog

đavola, zanima šta ja u ovom ili onom trenutku radim i gde se nalazim? I zašto, s druge

strane, postoji toliko „top secret“ dokumenata o svemu i svačemu, pokvarenih malih

beležaka punih voajerskih anegdota? Gde je ta tzv. demokratska transparentnost NSP –a

? Slučaj Asanž je bitan ne toliko zbog jadnih sitnopolitičkih interesa upetljanih svetskih

sila i njihove povrećene sujete i mita o nepovredivosti koliko iz razloga koji su

fundamentalni za dalju budućnost odnosa ljudi prema svojoj ličnoj slobodi:

- Za razliku od ljudi koji plasiraju neistine i nikad ne odgovaraju Asanža jure jer je

saopštio istinu

- Za razliku od medijskih dilova i sitnih pregovora da bi se diskreditovala druga

strana, Asanžova vikiliks – afera je, u suštini, uperila prst u sve redom. Dobili

smo napad na sve vodeće svetske političare, ni po babu ni po stričevima. Zbog

toga je Asanž toliko i progonjen i njegov slučaj pokazuje šta se dogodi čoveku u

„slobodnom svetu“ koji uspe da se zameri svima

- Ovaj slučaj pokazuje gde se zapravo nalaze današnje sile. Svet u kojem živimo

neodoljivo liči na orvelovski s tim što u „1984“ nema foliranata koji se oslanjaju

na potrošačko društvo

  314  

- Sloboda informacije je obična laž. Samo frizirana informacija je dobra

informacija. I to svi znamo. Ali je glupo to reći javno i pozvati nekog na

odgovornost. Pusti ljude da spavaju!

- Sila je sila a država je samo parčence kopna čiji stanovnici mogu da mašu

njihovom nacionalnom zastavicom do mile volje. Ako, primera radi, neki tamo

Ekvador pomogne Asanžu zarežaće bezubi imperijalni britanski lav. Ko su, breoni

i gde se nalaze na karti? A, proizvode banane. Jel’ znaju oni damožemo da ih

okupiramo kad hoćemo? Da? Pa, šta će uraditi da nam se odupru? Baciti gorzdove

bananana i čekati da se okliznemo?

- UK preti diplomatskim presedanom i upadom u ambasadu. Gde je sad poštovanje

prava? Pravila međunarodne diplomatije? OUN, ko vam je pojeo jezik?

- By the way, UK lideri imaju taštinu čiče od 80 leta koji mora sebi da se dokaže

tako što će spavati s devojkom od 20 godina. Progutaj plavu pilulicu i ponavljaj

sebi: „Još sam zgodan, još sam zgodan! Ma,da, sigurno ćeš je smuvati!“ Ali,

imperijalne egzibicije opadaju s godinama: slanje flote deset hiljada milja daleko,

do tri kamena ostrva blizu Južnog pola (Foklandi), bacanje vojnika u balkanske i

centralnoazijske gudure ili bliskoistočne pustinje. Kad to ne upali sledi upad u

ambasadu zemlej Trećeg Sveta. Mala je kvadratura, ne zahteva mnogo ljudi kao

rat. Potom, još jevtinije dokazivanje snage - lov na jednog čoveka. Očekujem da

će u nekoj budućoj akciji UK politikusi tražiti nešto nepostojeće. Recimo,

jednoroga s britanskog grba. Pokidao je lance koji ga vežu za englesku travicu i

zbrisao. S obzirom da je jednorog simbol Škotske tražiće njegovo izručenje ili....

Ili će tenisera Endija Mareja proglasiti za Engleza?Šta?

- Zašto se baš UK pača u jurnjavu oko Asanža? Zato što je CIA svima dosadila.

Glupo je da te stalno mlati loš Svetski Policajac. Vreme je da te uhapsi dobri

pandur i da ti, dok te čistim oxbridge engleskim ispituje o tvojoj devijantnoj

prirodi, servira čaj s mlekom i keksiće. Kad se malo opustiš uslediće „plavi zec“

od Zlog Poručnika made in USA.

- Hteli - ne hteli, moramo da se suočimo s brutalnoću današnje „demokratije“ i ovo

je jedan od očiglednih primera. Tzv. „Slobodni svet“ ne može da opstane u

budućnosti zbog toga što je „manje loš“. Potrebno je da se iz korena promeni,

  315  

kao politički sistem, kao društvo, kao civilizacija. I to važi kako za UK, USA tako

i za ovo parčence Zemlje koje se zove Srbija.

(Afirmator, 2012)

GAY OR NAY?

Gledali su, tražili su, prebili dva momka jer su mislili da su gej a nisu. Greške se

dešavaju, naročito ako treba nekog srediti pod hitno, u ime otadžbine. Više tu

grešku neće ponoviti. Pod jedan: kupiće veliku hrpu magazine omražene populacije.

Ne zbog užitka već zbog patriotske obaveze. Da vide kako se neprijatelj oblači.

Okej, to može da bude mali problem. U kafićima u Strahinjića Bana se mnogi strejt

muškarci , nesvesni svog pogrešnog ukusa, nose kao gejevi a da toga nisu ni svesni.

Misle da je to što imaju na sebi poslednji modni urlik. I, šta da se radi? Racija!

Prebij sve u Silikonskoj Dolini. Mnogi od tih su glavonje i birači desničarskih

partija ali, neke žrtve treba podneti. Kakvi smo hrišćani ako za žrtvu ne znamo?

Da parafraziram Arsena Dedića: ja više neću kriti - parade neće biti jer tako hoće ona.

Vlas’. I, ako nekoga ova zabrana izluđuje više nego organizatore parade i ono malo tzv.

“običnog” sveta koji doživljavaju celu priču kao kapitulaciju države pred brutalnom

silom i odsustvo volje da se razvijaju ljudska prava u ovoj zemlji, postoji jedna rupa koja

zbog toga žali još više. To su razulareni naci-homofobi. U pitanju nisu neki momci koji

su kivni na sve slabosti ovog društva pa im treba ponuditi smisao života, posao, rešenje

tinejdžerskog angsta. To su dobro organizovane tabadžijske ekipe koje blagosiljaju i

među zvezde vozdižu desničarske partije i kler. Brutalna sila koja je istovremeno izvan

sistema i u sistemu, po potrebi. Čujem neke kolege koje kažu: “Batalite marginalne

društvene grupe – gde je običan radni čovek”. Gde je? Gde su Romi? Gde su socijalni

slučajevi? Gde su nezaposleni? Gde su stari i bolesni? Gde su deca u debilizujućim

školama? Taj “običan radni čovek” je u manjini, kao što su i svi ostali u manjini.Većina

pripada marginalnim društvenim grupama i niko se neće pozabaviti njihovim problemima

ako, primera radi, LGBT aktivisti odu u ilegalu.Eto, ne opsedaju nas više oni “šđareni”,

  316  

sad ima vremena da pomognemo “srbskom” narodu. I, tu se vraćamo onima koji su

počeli da gube nerve . Neću ih nazivati ni huliganima ni vandalima. Vandali su

germansko pleme koje, u odnosu na Rimljane, uopšte nije bilo surovo a Hoolihan ili

O’Hooligan (sa varijacijama) je uobičajeno irsko prezime.Zvaću ih predatorima.

Nema demonstracija, nema parade, mitinga. I izložbe su, kao što videsmo, pod

upitnikom. Predatori kruže, traže sumnjive elemente. Vređaju se osećanja pravoslavnih

vernika, tamo, u CZKD-u. Zašto? Zato što je umetnost, gle čuda, tu i tamo provokativna.

I otac cerkve se oglasio glede slučaja. Neko ima da se apsi.Ako može za Muhameda –

može i za Hrista. More, hapsićemo i zbog Krišne i Ras Tafarija, pa i Belzebuba ako treba.

Pravna je to država. A šta je njen simbol? Spomenik nakostrešenom caru koji topuzinom

pokazuje na svoj Zakonik. Knjiga i topuzina. Manje knjiga više topuzina plus kosmati

grmalj koji je drži. Nju, štanglu. Pardon, topuzinu. A predatori se sad pitaju, pošto ih više

nema toliko na jednom mestu, zakonski regulisano sve, oka ne mogu da sklope, pitaju se i

ljuta ih briga mori: ko je od tih ljudi na ulici, tih naizgled običnih ljudi, pripadnik LGBT

populacije?

SPOT A QUEER

Gledali su, tražili su, prebili dva momka jer su mislili da su gej a nisu. Greške se

dešavaju, naročito ako treba nekog srediti pod hitno, u ime otadžbine. Više tu grešku neće

ponoviti. Pod jedan: kupiće veliku hrpu magazine omražene populacije. Ne zbog užitka

već zbog patriotske obaveze. Da vide kako se neprijatelj oblači. Okej, to može da bude

mali problem. U kafićima u Strahinjića Bana se mnogi strejt muškarci , nesvesni svog

pogrešnog ukusa, nose kao gejevi a da toga nisu ni svesni. Misle da je to što imaju na sebi

poslednji modni urlik. I, šta da se radi? Racija! Prebij sve u Silikonskoj Dolini. Mnogi od

tih su glavonje i birači desničarskih partija ali, neke žrtve treba podneti. Kakvi smo

hrišćani ako za žrtvu ne znamo? Ko im je kriv što se oblače k’o pederi! Jeste li primetili

da devojke imaju ponekad običaj da se drže za ruke, bile strejt ili ne? Da potapšu svoju

  317  

drugaricu po ramenu dok joj se jada jer je napustio dečko, inače muška svinja? Udri i

njih! Toliko maženje nije bogougodno.

ANTIMODNE I NEHIGIJENSKE MERE

Idemo dalje. Sledeći su na meti srpski metroseksualci. Znate, to su oni sumnjivi

momci koji imaju petlju da se usred bela dana pojave na ulici u čistoj, opeglanoj odeći,

znaju da “slažu boje” kosa im je uvek čista, sveže su obrijani, tuširaju se nekad i dva puta

dnevno a kad im prodavačica vrati kusur osmehnu se i kažu “hvala”. Šta ti meni hvala!

“Hvala” je, pored Kosova, najskuplja srpska reč! Izvini kažemo jer tako zamazujemo

svoje brljotine i to je okej. Kad predator nekog nešto pita (a nije povod za prebijanje) on

otme tu informaciju kao hajduk i odnese je, bez zahvalnosti. Dakle, udri metrose! Ima tu

još: ako hoćemo da kičma ovog društva, dakle muškarci (a ženama je mesto u kujni i u

ložnici, da štancuju Srbčad) pobegnu od kletog muželoštva treba primeniti drastične

antimodne i nehigijenske mere:

1) Svi koji nose kanarinac-žuto, ružičasto ili crveno biće na licu mesta ubiveni od

batina. Predator mora da ih leši nip o babu nip o stričevima pa makar bili i

njegovi omiljeni turbofolkeri

2) Svaki pravi mužjak mora da bude bradat ili, ukoliko je ćosav, da se podrgne

danononoćnom brijanju dok mu nešto ne izbije. Ukoliko ima bradu staru tri dana,

onu zelenkastu šmirglu, može i to. Napomena: štuciranje brade zabranjeno

3) Tuširanje jednom nedeljno, subotom, kao naši slavni preci. Da čist uđeš u crkvu a

posle možeš da se štrokaviš do mile volje

4) Čista i ispeglana odeća dozvoljava se političarima koji rade za dobro naroda i

narodnim pesnicima. Ostali da nose istu odeću dok se ne raspadne na njima.

5) Kurtoazija ne postoji. Ukoliko zajebete stvar pa kažete strendžersko “pardon” ili

“sori” umesto “izvini” sledi dvaes’ i pet udaraca degenekom ko za vreme Kodže

Miloša.

  318  

6) Bavljenje umetnošću, ukoliko nije patriotska, smatra se latentnim furundžijaštvom

i kažnjavaće se na licu mesta, u skladu sa oblašću interesovanja. Piscima će se

razbijati kompjuter o glavu, muzičare će daviti žicama od električne gitare a

slikarima implementirati štafelaj u bogohulno mesto

Ali, predatori znaju da vrag ne spava. Treba paziti na Srbčad. Kako ih zaštiti

pre nego što im izbiju prve dlake? Eto rešenja: deca će biti obavezna dsa spavaju

u istoj sobi, u istom krevetu, sa jednim od masnih, bradatih, prljavih predatora

koji će paziti da im slučajno neko nastran ne uđe u postelju. Preporučljivo bi bilo

da se za taj posao zaštite naše nevinosti angažuju najbolji, dakle pripadnici klera

(što imaju veću titulu to bolje) i članovi borbenih formacija, strojeva i sl. Tako će,

konačno, doći do harmonije u našem opštežiću a roditelji će spavati mirni, znajući

da je dete bezbedno koliko i svi mi.

(Afi I DO MIND THE BOLLOCKS! Piše: Aleksandar Novaković

Ništa ne može da vam ogadi svakodnevni život više od istine. Ljudima je potrebno da

se zavaravaju svakog dana da bi nekako preživeli. Verujte mi, znam. Napisao sam i

pesmu, svbojevremeno pod naslovom Svakog dana lažem sebe (i ne ide). Što važi za

ljude važi i za države, ideologije, političke doktrine. Tako je lako reći : „U ime pravde i

slobode, braćo i sestre, svi na oružje a ja ću za vama.“ Mi inače ne bi ni pomislili da se

ubijamo ali ,ako nam kažeš da je to za pravdu i slobodu , onda je sve u redu. Avaj, to što

je ta priča propala hiljadu puta u istoriji a ljudi izginuli zbog par predatora gladnih moći

nije toliko bitno. Kao što nije bitno što sam se bavio skretanjima levice u prethodnom

članku i ispao neko ko maltene zataškava zločine kapitalizma i desničara. Desnicom sam

se, ko pažljivije čita, bavio u nekoliko članaka ali se desnicom u principu ne bavim jer tu

nema šta da se popravi. To je zaludna, besmislena ideologija koja vodi tome da na kraju

celog pokolja preživi samo jedan, najdeblji, najbogatiji koji je proždrao sve ostale.Levica

ima potencijal i može da se preuredi a desnica je dosadna za analizu jer je toliko

očigledna u svojim gadostima. Kažem još jednom: gospodo s levice, strategija vam ne

valja a naročito ne u zemlji koja još nema ni prave sindikate ni klasnu svest ni osnovnu

  319  

solidarnost. Mora se početi od nule, to je poenta. Shvatam da je lakše uzeti pušku i jurnuti

ali, treba i malo promisliti. I, bez tih slavnih reči, napumpanih, lišenih pravog značenja.

Desnici treba dati natrijum pentatol, serum istine. Mada, ima i nekih drugih koji su to

zaslužili. Zamislite samo kako bi izgledala istorija sveta da su rimski senatori rekli

populusu: „“Pax Romana“ i civilizacija su gluposti. Mi se borimo da povećamo teritoriju,

prihode, opljačkamo, silujemo, asimilujemo, porobimo. Mi smo ništa više do najgora

vrsts divljine – mi smo civilizovana divljina. Pridružite nam se i nagrabite ono što nikad

ne bi zaradili.“ Ili, kako bi bilo da su kraljevi kolonijalnih sila, Engleske, Francuske,

Španije rekli: „Zabole nas za širenje hrišćanstva i prosvećivanje Afrike, Amerike i Azije.

Želimo da ih zatremo i porobimo. Mi smo licemeri oslonjeni na crkve“. Ili, recimo,

današnji „magovi“ finansija sa Vol Strita: „Mi nismo tu zbog svetskog tržišta već zbog

sopstvenih džepova. Hoćete da zaradite kao mi?Mislite da ćete to postići kao mi? Onda

umrite i rodite se ponovo, lišeni srca i savesti.“ Ili gomila naših nazovi „antiglobalista“:

„Nama je, kao, žao Avganistanaca, Iračana i Libijaca. Ubijaju ih licemeri koji kažu da se

bore za demokratiju a trebaju im prirodni resursi. Prsluk nam puca za Čečene, Tibetance

ili Albance. Jer, ako to rade nama bliske zemlje, onda je sve u redu. Poenta je da mrzimo

Ameriku i Zapad i da nam treba neka fensi žvaka“.

Jedan naš političar je krenuo u pravom pravcu. Slučajno, naravno. Omaklo mu se:

„Znam da svi kradu ali nemojte da kradete toliko.“ Parafraziram.Drugi politikus, mnogo

značajniji rekao je da nije tačno da je njegova partija, ona ista koja je drmala 90-ih, puna

lopova. Da budemo iskreni, lopova ima ali ne toliko kao u drugim partijama. Bravo,

gospodo, još malo vam fali da kažete i sledeće: „Nemam ni najmanje talenta za bilo šta

drugo osim za laganje i drpanje. Zbog toga sam tu gde sam. Znam da sam grozan ali, šta s

tim? Ni drugi nisu bolji pa vi nemate mnogo izbora.“ Ja sam za potpunu iskrenost, bez

slatkog samozavaravanja. Kladim se da bi ove „iskrene političare“, koji bi javno govorili

o svojim opačinama, narod trpeo jedno vreme a onda bi se, zgađeni samim sobom, ljudi

odrekli takvih lidera. A zašto? Zato što smo postali dovoljno praktični da više ne slušamo

bljuvotine, bollocks! Budi jednom iskren i reci nam kao kralj Milan nekada: O, narode,

stoko rogata! Nemoj nas zvati braćom i sestrama a nismo ti rod ni pomozi Bog,

drugovima i drugaricama a pivo s nama nisi popio, kolegama, a kradeš nam posao,

građanima a vidiš nas kao brojke.Što manje budeš spominjao demokratiju i evropske

  320  

integracije to će u zemlji biti i više demokratije i nečeg, recimo, evropskog ili

svetskog.Less bullshit, gentlemen!

(Afirmator, 2012)

DVE GODINE ROBIJE ZA PUSSY RIOT

Znate, već mi je muka od gadosti koje ovih dana kruže po novinama. Govorim o

komentarima naših građana na 5643 bloga, stranice, webzina, portala i sl. Puni su reči

podrške za pravoslavnu rusku braću koja utamničiše tri pankerke kao državne

neprijatelje. I to ne bi dovoljno – one su udarile na Boga, one su đavolje naložnice, treba

nama malo putinovske pravdem malo ruske knute i Sibira, to nama treba. Staljin vas jeste

ubijao ali vas nije ubijao dovoljno! I ne samo to, one su povredile verska osećanja, sve

one ruske praznoslavne sveštenike ( i ne samo njih) podmazane mafijaškim novcem. Ako

bi se pogledalo , s jedne strane, možda su nekoga i povredile. Ali, tako vam je to si

deologijama. Kreni s kritikom i uvek se neki vernik uvredi, naročito ako pankerke

upadnu u crkvu i pevaju pesmu u kojoj se kritikuje veza crkve s državom. Ali, jesu li u

pravu? Jel’ istina ono što stoji na našem vizantijskom znamenju – orlu sa dve glave koje

predstavljaju državu i crkvu? Da li je istina pobuna ili strahovlada korumpiranog režima?

Umesto da se zapitamo mi trpimo gomilu neokonzervativnih mamlaza koji razmišljaju

o tome kako te devojke treba staviti na muke. Pa da, sečenje jezika, spaljivanje živih

ljudi, proterivanje. Znamo , braćo Rusi – tako smo mi s bogumilima! Samo napred u nove

tiranske pobede. Gazi, tamani, da se ne čuje ni glasić protiv Vladmira Svemoćnog. A ko

je kriv za tu usamljenu pobunu? Truli Zapad, Madona, Alex Kapranos, Anthony Kiedis i

Amnesty International. Ma da, a kod nas se solidarišu zapadnjački plaćenici.Okej, okej, a

ko su ruski plaćenici? Nemojte reći da ih nema. Pa, čini mi se, Rusiji je dobro krenulo s

energentima, ima viška proizvoda, ima tajnih službi, ima špijuna i trgovine, što ne bi bilo

i ruskih ljudi. Srbi,ali malo više Rusi? Nemoguće da ovde postoje samo dve kategorije –

Srbi i proevropska bagra. Valjda među srbendama ima mesta i za neke proruske

elementiće....

I, u tome i jeste poenta cele ove priče – pljuni po pobuni u bratskoj Rusiji, napravi

pravu mini –harangu jer, ko zna možda se tako nešto ponovi i u ovoj mlađahnoj republici.

Koliko bi onda mardelja dobili neki naši pankeri ako bi krenuli da praše u ,recimo,

  321  

svetosavskom Hramu? Ko bi sve pretio da ih ubije i ko bi sve proklinjao i

ekskomunicirao? Ko bi slao preteća pisma i sačekivao ispred ulaza? Ili otkucavao zbog

bednih povlastica? Zapravo,to i jeste suština. Folirajmo se do sutra ali stvari stoje ovako –

jedino kod nas, u zemljama pritisnutim strahom od sveštenika i države jednako (pritom

ne isključujem ni SAD iz priče, naročito tzv. „Bible Belt“) rok može da, barem u

ovakvim sitruacijama, ponov znači ono što je davno značio mnogo više: bunt i težnju

prema individualnoj slobodi. Free Pussy Riot!

(Afirmator, 2012)

LEVA SKRETANJA

Najveći problem svih ideja koje, barem nominalno, teže progresu je da se s vremenom

pretvaraju u Bibliju i ostaju okamenjene u vremenu. Pogledajte samo današnji svet i

uporedite ga s onim revolucionarnim vremenima u kojim je nastajao Marksov „Kapital“.

Iako se svet „malkice“ promenio za tričavih sto šezdeset i kusur godina rečnik brojnih

levičara a naročito teoretičara levice je ostao isti. Neki, dosta popularni, se čak izdaju za

marksiste – lenjiniste. I, mnogima to nije problem. Čak je zabavno , kao ona majica –

Communist Party. Likovi na toj majici su (minus Marks, koji je samo teoretičar) pobili

oko 80 miliona ljudi. Setimo se nekih opskurnih podataka, recimo, logora koje je Lenjin

počeo da podiže za političke protivnike. Opasnost po državu u Lenjinovo vreme bio je

kako disident u okviru boljševičkog pokreta tako i polugladni seljak . Praksu paranoje i

terora je Staljin uspešno nasledio i razradio u totalitarni mlin tela i duha. Milione koji su

stradali u čistkama još niko ne može tačno da prebroji. S druge strane, valjda na osnovu

toga što je bio kontra Staljinu, možete čuti tzv. „trockiste“ čiji je lider i opevani „svetac“

bio moćnik i deo revolucionarnog terora. Dodajmo tome i sitne anarhističke ćelije, sve te

atentate, bombe, otmice. Na spisak ljudi koji žmure na nepočinstva svoje strane se

nadovezuju i kojekakvi maoisti, hošiminovci (setimo se demonstracija u Parizu 1968.),

ljubitelji lika i dela Fidela Kastra (živog ili ne), fensi čegevaristi i naši jugonostalgični

titoisti. Jedan moj kolega je, tako, odbio da objavi moj članak o naličju Brozove

vladavine „mekog komunizma“ (čistke, hapšenja, otimačina, Goli otok) jer je „revizija

istorije“. Perverzna logika kojom se vodio je : nacionalisti pljuju po Titu pa mi, kao

  322  

proevropski nastrojeni antifašisti, moramo, samim tim, da uzdižemo Maršala bez obzira

na sve njegove gadosti. Znate ono: crveni pasoš prolazi svuda, bolji standard, mir,

bratstvo-jedinstvo...

BEVAN ILI LENJIN?

Ako mislite da želim da vam ogadim levičarske ideje grdno se varate. Sve zavisi od

toga koji vas deo priče zanima. Jer, postoji i druga priča. Ona o sindikatima, čartističkom

pokretu, osmočasovnom radnom vremenu, komunama, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, o

ljudskim pravima, o ravnopravnosti rasa, polova, nacija, seksualne orijentacije. Mogao

bih da kažem i poneku o naivnom, ali iskrenom pokušaju radnika iz celog sveta,

jedinstvenom u istoriji, da se spasi španska Republika. Ne govorim pritom o tom

krvavom ratu već o želji ljudi da pomognu obespravljenima u nekoj dalekoj zemlji. O

gestu solidarnosti na kakav danas nećete naići. Clash jeste napravio album „Sandinista“

ali, da li ste čuli da je neki odred mladih britanskih pankera otišao u džungle Nikaragve?

O tome vam govorim. Danas se nekako nameće da, ako ste za jedno onda ste maltene i za

drugo. Dobijate primera radi, u paketu i Aneurina Bevana (laburistički političar, uveo

besplatnu zdravstvenu zaštitu za celu Veliku Britaniju) i Lenjina. Jeste, razlika je velika

ali, imajte na umu da se, suštinski, levica i dalje u dobroj meri poistovećuje s tim

zastarelim, surovim, nepraktičnim regulama pretprošlog veka. Jedino rešenje da levica

danas nešto učini na političkoj sceni jeste da se odrekne Marksa, Engelsa, Lenjina,

Bakunjina, Kropotkina i redefiniše se. Jednom rečju - počne od teoretske nule ali sa

velikim iskustvom. Očigledno je kojim putem ne može da se ide i kojim putem treba ići.

Ovo zvuči čudno? A kome danas, u ovakvom svetu, možete servirati priču o

„diktaturi proletarijata“? Daj nam slobodu ali preko diktature. Jednoklasne,

jednopartijske, svejedno. Neka je ta diktatura i u prenesenom značenju. Ne želim da

moja uverenja imaju i “d“ od diktature. Ravnopravnost, socijalna jednakost, to svakako

ali, kakva je to priča o neophodnosti nasilja i terora? Deo istorijskog procesa? Neće biti.

Ili, recimo, neke antisemitske gluparije koje je ispisao Bakunjin ili Vasa Pelagić? Ili

Englesovo pisanije objavljeno u „Rajnskim novinama“ u kojem stoji da su Baski,

hajlenderski Škoti, Bretonci, Hrvati, Srbi, Slovaci, Irci u suštini divljačni narodi (o

Rusima i da ne govorimo) koji ne trebaju da postoje jer nisu ušli u industrijsku revoluciju.

Štaviše, bilo bi dobro da nestanu u nekom velikom evropskom ratu da bi države sa

  323  

revolucionarnim kapacitetom: Britanija, Nemačka, Mađarska i , donekle, Poljska, krenule

napred. Dakle, evolucija može da se sprovede samo u visoko industrijalizovanom društvu

koje, naravno, jedino i zaslužuje da opstane. Dakle, razvijeni napred – ostali stoj i da vas

nema. Socijalizam je za jake a feudalizam ili lagano nestajanje za sve ostale. Baš kao što

japiji tvrde da je kapitalizam za tigrove a socijalizam za ovce. Okej, znam, bilo je to

drugo vreme, nataložene predrasude, ksenofobija, nacionalni romantizam, politička

korektnost nije postojala. Hajde da zanemarimo i to. Idemo na priču o industriji,

porobljenim radnim masama i svetskoj revoluciji.

USTAJTE, SMORENI NA SVETU!

Pogledajte robu koju kupujete: odeću, tehniku, instrumente, sitne džibidžajke. Svuda

piše isto: Made in China. Kakva industrija? Dobar deo te priče se preselio u Kinu. Tamo,

gde se sluđeni radnici koji rade po šestanest i više sati bacaju s krovova fabrika. A zbog

čega? Da bi neki klinac iz Srbije mogao da se širi pred društvom u novim patičicama. Ali,

nije taj klinac kriv već poslodavac. U toj zemlji, a slično se može reći i za Indokinu,

Indiju možete videti onaj kapitalizam iz 19. veka u svom najogoljenijem obliku.

Komunizam i kapitalizam su se stopili u totalitarno čudovište koje se klanja svemoćnom

novcu. A zašto? Zato što Marks insistira na materijalizmu jednako koliko i Rokfeler. I tu

je još jedan veliki problem levice – insistira se na materijalnoj osnovi a duhovna

nadogradnja će stići kad stigne a kakva će ona biti ? Čuće se...

A gde je tu Evropa? Sve više ljudi je u nekim uslužnim delatnostima, sve više ljudi

pretura po papirima i sedi za kompjuterima, sve više ljudi se goji i bedači, sve je više

nezaposlenih i sve je više emigranata koji rade „Mickey Mouse jobs“ za male pare i sve

je više rasističkih grupa koje prebijaju sve što nije belo. Ni u SAD, s nekim lokalnim

varijacijama, nije bolja slika. Nema više, Karle Markse, proletarijata. Svi imamo

televizore. Nije bitno da li smo gladni – na tv-u je uvek neki šarmantni kuvar koji će nas

virtuelno nahraniti. Da, levičari, sve mora da se menja. Čak i „Internacionala“. „Ustajte,

smoreni na svetu, vi sužnji koje muči džank fud!“

U FIOCI

Iskreno, mrzim sve teorije i ideje koje trpaju ljude u fioke. Danas se ne može jasno

reći: on je buržuj, ona je proleterka, ovaj tamo je truli kapitalista. To ne znači da nema

bogatih i siromašnih, to ne znači da nema eksploatacije (štaviše, ima je više i suptilnija je

  324  

nego pre dva veka) već da se svet usložio do te mere da ne možete tako olako etiketirati

ljude. Primera radi: u Beogradu je u fabrikama zaposleno samo nekoliko desetina hiljada

ljudi ali, to ne znači, kao što mnogi u drugim sredinama misle, da je Beograd pun nekih

lovana lezilebovića. Pogledajte iznurene žene za kasama, ljude koji čiste ulice, koji voze

autobuse, konobare, loše plaćene prosvetare i zdravstvene radnike, činovnike u

kojekakvim firmama koji redovno rade prekovremeno s bednom ili nikakvom

nadoknadom, poluzaposlene umetnike, izgladnele penzionere, nezaposlene. I svi oni žive

u preskupom, degradiranom gradu koji se naziva prestonicom. Kojoj klasi oni pripadaju?

Šta su oni? Sitna buržoazija? Lumpenproletarijat? Besklasni su? Šta reći za ljude koji

žive u unutrašnjosti, nezaposlenoj i osiromašenoj? Za one koji malo rade u fabrici malo

na njivi? Za one koji su se okrenuli sitnom švercu?

Za mojih studentskih dana se poznanik hvalio kako je on iz radničke porodice. Kao da

je to neki pedigre, nešto kao „crveni lord“. Naime, ja sam u njegovim očima srednja klasa

(nezaposlen, prorodična primanja ispod proseka) a on buntovni proleter. Da, tata mu radi

u fabrici ali mu majka radi dobro plaćen posao u državnoj instituciji. Poznanik, inače,

nije završio faks ali prima platu o kojoj mogu samo da sanjam. I, šta je onda on po toj

podeli? I gde smo svi mi? Bušna je to teorija, curi na svim mestima. Levica treba da se

okrene „radnim ljudima“ bez obzira koji mse poslom bave i nezaposlenima podjednako.

Manje teoretisanja, više rešavanja konkretnih problema. Manje podela u tabore a više

razumevanja. Više solidarnosti i povezanosti. Više sindikata i više priče. Više knjiga,

više muzike. Više razmišljanja i promišljanja. Počnite od duhovne nadogradnje i stići ćete

brzo i do materijalne osnove. Cenite svoje vreme, svoju dokolicu. Ne dajte im da vam to

ukradu i bićete slobodniji.

Znam za gomilu solidno plaćenih poslova (za naše prilike) za koje je potrebno

nadljudsko strpljenje. Šef vas tera da sedite deset – dvanaest sati i čekate njegovu

zapovest a efektivno radite ne više od četiri sata. Mislite li da je to slučajno? Pametni,

obrazovani ljudi koji sede i puštaju da im sive ćelije odumru. Ne drži vas on tu jer mu

trebate sve vreme već da ne bi mogli da razmišljate o nečemu drugom. Nečem opasnom,

pobuni, sindikalnoj organizaciji, štrajku. Poenta današnjih poslova je, u većini slučajeva,

kontrola nad umom. Kad se završi šljaka, i radnik i intelektualac odlaze kući, potpuno

lobotomizirani. Plašiš se otkaza, ostaješ koliko ti se kaže, kad dođeš kući , iznuren od

  325  

brainfucka, ti nisi ni za sebe ni za druge. Potraga za humanijim radnim mestom ti ne pada

na pamet. A zbog čega to radiš? Da bi se strovalio na kauč, popio pivo dok gledaš neki

tričavi šou na tv-u i legao da spavaš.I sutra sve nanovo. A možda te pozove da radiš u

subotu, eventualno nedelju. Daće ti pišljivu nadoknadu? A ko će da ti nadoknadi život?

Ko će da ti da smisao? Slično, ali za mnogo manje para, prolaze i drugi ali, tebe nije

briga za njih. Želiš samo da zaspiš i zaboraviš na sve. Shvatate? Ako se moderna levica

kod nas suoči s ovim problemima možda od nje nešto i bude. A do tada je sve drugo

mlaćenje prazne slame.

(Afirmator, 2012)

NACI-OVNOVI NA BRVNU

Računica je jasna: da nije bilo kanabetskog harizmarha iz Požarevca ne bi bilo ni

zagorskog Kaudilja. Ako je Srbija mala devojčica onda je Sloba njen Deda Smrda

koji je držao u podrumu, slepu, išibanu i izgladnelu. Ako je Hrvatska mala

devojčica onda je, kao što reče TV reklama za HDZ, F. Tuđman njen tata (koji je

seksualno zlostavljao i hranio „Kiki“ bombonana).

Nakon oslobađanja Gotovine i Markača i njihovog „herojskog“ dočeka u Zagrebu

pred 100. 000 oduševljenih sledbenika na Jelačića Placu uslediće teški dani, kako za

Srbiju tako i za Hrvatsku. Dok se ovi generali, do juče u Hagu, osumnjičeni za udruženi

zločinački poduhvat, danas pojavljuju svuda u hrvatskim medijima i predstavljaju kao

patriote koje su, možda malo vatrenije ( i njihov je plam „pomalo“ spaljivao kuće i ljude),

ali ipak s rodnom grudom u srcu, pravi junaci Domovinskog rata, srpski mediji padaju,

samim tim, u amok. Šta će nama taj Tribunal? Što smo slali sve koje su tražili a ništa ne

dobismo zauzvrat? Nećemo im dati više nijednog! Ako ima nekog kojeg nismo poslali.

Šta je sledeće, pitam? Vratite nam nazad Mladića? Činjenica je da je ova odluka poraz

obe strane, s tim što nijedna nije svesna gde poraz zapravo leži.

Naime, srpska strana doživljava kao poraz što su dva zlikovca s krvlju njihovih

saplemenika na rukama našla na slobodi. Ali, to je samo manji deo poraza, ono što se

vidi. Nevidljivi poraz je mnogo teži – i Hrvatska i Srbija su bez volje i hrabrosti da

svojim zločincima sude i osude ih. Zbog toga se pojavio Tribunal. Po principu: Ako vi

  326  

već nemate razvijeno zakonodavstvo i nezavisno sudstvo onda ćemo mi preuzeti vašu

muku i odlučićemo onako kako nama odgovara.Samim tim, nesrećna je zemlja koja mora

drugima da prepusti sprovođenje pravde. To znači da u njoj pravde nema baš kao što

manjka i političke volje za iskreno suočavanje se prošlošću. Spremni smo da se istorija

ponovi. U Srbiji desnica drma po glavama letargiranog građanstva. U Hrvatskoj se, kad

god se spomenu „domoljubni“ ciljevi , skreće udesno. Srbija ne pita gde se dedoše Hrvati

iz Knina, Benkovca, Obrovca, Vukovara baš kao što Hrvatsku baš briga za Srbe iz

Gospića, Šibenika, Banije, Korduna. I, iznad svega, Srbija nikad neće spomenuti

odgovornost za pokretanje krvave lavine na Gazimestanu, sećate se, davnog Vidovdana,

1989.godine. Računica je jasna: da nije bilo kanabetskog harizmarha iz Požarevca ne bi

bilo ni zagorskog Kaudilja. Ako je Srbija mala devojčica onda je Sloba njen Deda Smrda

koji je držao u podrumu, slepu, išibanu i izgladnelu. Ako je Hrvatska mala devojčica

onda je, kao što reče TV reklama za HDZ, F. Tuđman njen tata (koji je seksualno

zlostavljao i hranio „Kiki“ bombonana).

IDEMO DALJE, ZA DOMOVINU S „ĆAĆOM“ – NAPRED!

Pa, čemu onda ti izlivi nežnosti prema nekim generalčinama? „Štokholmski sindrom“?

Još jednom se na Zapadnom Balkanu nacionalni identitet dokazuje i pokazuje kroz

solidarisanje sa zlikovcima. Kakvi su- takvi su, tek, naši su. Ne smeta nam ni ustašluk ni

četnikluk jer, to su naši psi rata koji čuvaju hiljadugodišnja i tisućljetna ognjišta. Nama

zlo treba, bez njega smo „slamka među vihorove“. Avaj, da stvari budu još gore,

potrudilo se srpsko pravosuđe: Mladen Obradović, srbijanski hitlerjugendovac, lider

nacističkog „Obraza“ je oslobođen presude za raspirivanje mržnje i nasilja prema gej

populaciji. Setimo se 2009. godine i biće nam jasno o čemu se radi. Dokazi, elem, nisu

dovoljno jasni. Brdo njih. Ali, nema veze. S druge strane, Zoran Petakov, koji je, sanćim,

uvredio episkopa Irineja Bulovića je u kućnom pritvoru. Desnicu na slobodu – levicu u

pritvor. Ček, ček, da nismo malo pristrasni? Šta je sledeće? Žuta traka za sve koji ne

podnose naciste? Ne brinite, doći ćemo i do toga.Ovo je apsolutni trijumf nacizma i poraz

bilo čega ljudskog. Da, i u Hrvatskoj ali, zadržimo se malo u Srbiji. Prvo počistite

ispred svoje kuće, da ne bi etnički čistili u tuđoj. Ali, nama je uvek bitnije ono što se

zbiva preko plota. Bitno je da se mi prvo lepo rasporedimo, onako, srpski, založimo

  327  

slanuinom i rakijicom (ko ima-ima a ko ima neka jede ekskrement), da se nacionalno

homogenizujemo, da budemo „svoji na svome“ (sa i bez seksualne konotacije), da

sredimo ono par protivnika pa ćemo ponovo u junačke bojeve za ognjišta. Ma, koga

lažemo – ognjišta nema. Krašćemo radijatore kao i u prethodnom ratu.

(Afirmator, 2012)

NE SLUŠAJTE TAMNU STRANU

Slavni irski glumac Jonathan Rhys - Meyers reče jednom prlikom: „Mišljenja su kao

guzice-svako ih ima“. Mišljenje se u ovoj zemlji, pored one stare reklame „mislite o

tome“ ne spominje ni u naznaci. Kad su vas poslednji put novinari, političari, kojekakvi

analitičari pozvali da razmislite o bilo čemu? Oni vam kažu kako da mislite i da, na

osnovu njihovog, formirate svoje mišljenje.Znam neke antiglobaliste i deklarisane

levičare koji, pametno i analitički, seciraju kapitalizam i probleme u svetu. Ko je iza

SEKE, ko je uprskao ovo ili ono. Isplakaše se nad narodima Iraka, Afganistana, Kurdima,

američkim domorocima, NATO bomdardovanjem SRJ. A kad su došli do našeg južnog

komšije, primera radi – tu ni slova. Tu je nešto bilo ali ne znamo šta, to je zapadna

štampa napumpala, oni su svi izmanipulisani, svih dva miliona ljudi dole, mi im nikad

nećemo priznati državu, mi... Hej, obustavi napad! Pitao sam nešto drugo. Znam da je

stradao i srpski narod i znam da su oni stradali od istog bezumlja koje je nosilo drugu

uniformu. Ali, vi , iako ste ljudi otvorenih shvatanja i pacifisti, to ne želite da prihvatite.

Za vas strada samo vaša strana. Vaše mišljenje, sve vrednosti na kojima bazirate svoju

ideologiju padaju u vodu. Pragamtični i „pametni“ kažu: Nek prvo oni priznaju da su

ubijali nas pa ćemo mi rećči da smo i mi njih, tako, pomalo ubijali. A ko je bio pozitivan

primer za vas? Recimo , za matore šesetosmaše? Lenon? Evo linkova njega i ex-saborca

mu:

http://www.youtube.com/watch?v=m0uLfO2ksQQ&feature=BFa&list=HL1342517

025

http://www.youtube.com/watch?v=kaO4XeHhwo8&feature=BFa&list=HL1342517

025

Da li su ovo izdajničke pesme ili simbol vrhunskog patriotizma i humanosti?

  328  

A za to vreme se vode pregovori u kojima ne čujem ni od koga ništa drugo do

povlađivanje zlikovačkom nasleđu. S jedne strane kao da slušate povampirenog

Miloševića (Kosovo je srce Srbije kaže žandarmerija jadajajajajada ujedinićemo se s

braćom preko Drine ako treba jadajadajada pitanje srpske manjine u Crnoj Gori

jadajdajda) a s druge strane – uprkos svojim manjkavostima (ponekim, ako ih je bilo)

Tuđman je otac hrvatske državnosti. Sećam se one predizborne reklame : Ako je

Hrvatska mala djevojčica onda je Franjo Tuđman njen tata. Da, pod uslovom da je ćale

pedofil. Ljudi, vi ne samo da nemate mozgove već puštate da mrtvi govore kroz vas! To

što dobar deo eks-Jugoslavije danas izgleda kao Mordor nije vam ni najmanje bitno. Ili,

poznanica mi reče: U Hrvatskoj je tako grozno da ću glasati za HDZ! Hteo sam da se

našalim s njom i kažem joj da ću glasati za listu Bormana i Hesa. Čisto da vidi da sam

gori od nje. Ali, rečenica mi je zastala u grlu. S takvim se stvarima nije šaliti.

I, šta je poenta priče? Poenta je da je ovde mišljenje krajnje potcenjena aktivnost.

Pogledajte oko sebe . Šta je ono što se nalazi u vašim glavama stvarno vaše a šta ste

pokupili od okoline? Koja su prava saznanja do kojih ste direktno vi došli a koliko vam je

sipano u mozak u proteklim decenijama? Da li nekad uhvatite sebe u nekoj političkoj

raspravi, otvorili ste usta i kažete nešto što je rekao neki Miloševićev sluga ili Zlikovac

lično? I, to je,kao, vaše mišljenje. Doživljavate ga kao svoje, kao nedeljivi svog bića. Kao

postulat na kojem počivaju ova zemlja i ovi ljudi i bez njega ni njih ni zemlje neće biti. I,

onda je sve na mestu. Ne smeta ni glad ni nezaposlenost (ovde se nikad nisu mnogo

bunili oko toga) ni lajavi Golum koji je uzeo četvrtinu budžeta naše diplomatije za

troškove „promocije“ ni odsustvo nade a pogotovo ne smeta onaj mrtvak u glavi, onaj

koji ti govori šta da radiš sad kad njega nema. Jer, kao što u „Munjama“ reče „gospođa

paketaranžmanka“: „Treba samo da nađeš svoje mesto u koordinatnom sistemu haosa“.

Ljudi koji se ne „uklope“ moraju da odu ili ostanu i propadnu. I, to je mišljenje veliko

dela ljudi u ovoj zemlji. E sad, da li ti ljudi misle glavama ili guzicama, to je drugo

pitanje.

(Afirmator, 2012)

  329  

NEMA POVRATKA U BUDUĆNOST...

.....jer je budućnost prošlost baš kao što je to i sadašnjost. Gledam oko sebe, u uglednoj

beogradskoj prodavnici ploča (jednoj od nekoliko) i šta vidim: neka dečica idu okolo,

udidili se kao da su 1980-e. Ima tu svega – i izvučenih pramenova, i „Iron Maiden“

majica, i devojaka sa tonom šminke na licu. Avaj, i muzika je takva – pustio neki lik

„Duran Duran“. Da napomenem: pre toga sam bio u nesrećnom kafiću koji nije menjao

enterijer od „Love Aid“ koncerta. Presela mi ona kafa čemeruša, precenjena i servirana s

kiselim izrazom lica što je još i dobro jer, da mi se kelner nasmešio pretpostavio bih da je

pljunuo u nju. A dok sam tako seo, grebući leđa o španski zid, iz zvučnika je treštao

„Karma Chameleon“ Boy Georgea koji je zamenila pjesmica „Maljčiki“ Idola. Po

milijarditi put! Od svih kafića u gradu morao sam da zabasam u ovaj. Apdejtujte se,

more! U međuvremenu, gospodo kafićari, prošlo je tri banke. Idoli su propali jedan i

dalje vozi tramvaj, drugi svira za osmi mart u Domu sindikata a o preostaloj dvojici što

manje govorim – to bolje. Znate ih – Mladi „Možda Ubica“ Kopicl i Dr. Krle, ekspert za

vrapce i ostale živuljke. Smoritelj protiv smoritelja. E,da, a dok sam tog istog jutra

kupovao u prodavnici neki tanak doručak, tog istog dana, treštalo je iz zvučnika: „Ne, taj

je skak’o i na guske i na patke!“

I, tako, vidim ja da su se osamdesete vratile da umru u Srbiji. Ali, ja polažem neke

nade, još uvek. Počnem da razgledam ponudu – albumi, ploče prave (plus CD):

Grinderman, David Guetta, Coldplay, ima tu nekih noviteta, nije da nije. Ponuda diskova

je daleko veća. Mogu i da skinem muziku s neta. To se nije moglo dok sam igrao klikere,

„tapke“ sa sličicama i pikao fudbal ispred zgrade. Pomislim i na to da sam video svetska,

aktuelna imena, ne tako davno, na EXITU. Nije loše, ipak sam u budućnosti, kažem sebi.

A onda me oblije ledeni znoj – EXIT propada, stranaca ovde neće biti ni u najavi, ako

dođu Depeche Mode i časna starina Roger „Ja Sam Pink Floyd“ Waters – dođu. Nema

više i EXIT i Guča –samo Guča i Guča, bez „gučija“. A i rok scena nam je u ilegali, ni u

vreme Mileta Lojpura nije bilo tako. I, kad smo kod toga, zašto nije dobio ulicu? Zašto ne

postoji ulica Zorana Miščevića? Zašto su Milanu Mladenoviću dali onaj cubok asfalta a

Čavketu sokače? Zapadnem u crne misli, pogled mi skrene prema kasi kad tamo, ne lezi

vraže, singlica „Riblje Čorbe“.Ostani đilkoš do kraja!

  330  

Izjurim na ulicu: na zidu ostaci neke reklame za svirku Nemanje Kusturice. Grrrr!

Raspalim prema Zelenjaku. Kad, ne lezi vraže: in yer face – koncert „Zabranjenog

pušenja“, 29. novembra. A iznad ulice, na platnu, ogromna jezičina probušena zihericom

(kao Stonsi i pankeri) i pride isečena na šnite(mnogo su surovi). Dolazi „Prljavo

kazalište“ u našu selendru. Eto ih, za koji dan, 22-og, ante portas. I tu ja počnem da

ludim: ovo su osamdesete kad su ti bendovi značili nešto. Ne, to su devedesete kad su se

podelili na četnike i ustaše. Ne, ovo su 2000-te kad je Bora Čorba postao neki kulturni

konsultant, faktor, šta li? Ne, ovo su 2010-e i ne vrede ni pišljiva boba ni jedni ni drugi ni

treći. Ne, ovo je meni komplikovano. Biće jednostavnije da poludim. I tu ja krenem da

pevam i pevam a narod ko narod – bacaju mi pare pred noge. Neko se sažalio pa mi dao

pravu čašu iz trovačkog kompleksa u kojoj je do maločas bila oranžada. A moje pojanje,

miks najgoreg od najgoreg, zvučalo je otprilike ovako:

„ Sve je lako kad si mlad,

Baš te briga ko te mrči,

O,da, o da, o da,

Ko ne voli Dabić Rašu

Neka ljubi snašu na salašu, strasno,

Spremte se spremte, četniciii,

Ne boj se neću ti ništa,

Neću da budem Švabo,

Treba mi rame za pucanje,

Snajpira vas ruža Hrvatskeee,

U boj u boj, Srbine moj,

Ženi nam se Vukota,

Psuju majku srpsku,

Dok je meni Jašara,

Mama, tata, pas i kravata,

O Marijo, kraljice Hrvata

ti si savršenstvo bez mane,

e moj druže nacistički

dobićemo svi po...“

  331  

(Afirmator, 2012)

NEMATI I „NEMATI“

Povod za ovaj članak je ovo nesrećno pisanije:

http://finance.yahoo.com/news/21-­‐ways-­‐rich-­‐people-­‐think-­‐

differently.html?page=1

Za one koji ne znaju engleski jezik da pojasnim – u ovom članku se bogati prikazuju kao

hrabri, umni, odrešiti, hedonisti, avanturisti, praktični za razliku od ljudi koji su tzv.

obični – naivni, ograničeni, omeđeni “moralom”, mentalitetom, luzerskim gledanjem na

svet. Najgore je pravilo broj deset - Obični ljudi veruju da ti treba novac da bi zaradio

novac. Bogati ljudi koriste tuđi novac. Daj, molim te! Posle poteza američke vlade kojim

je 700 milijardi bačeno bankama koje su izazvale SEKU ja nemam više ni jednu jedinu

reč ni jednu kap samilosti ili razumevanja prema tim ljudima. Govorim o konkretnoj

plutokratskoj ekipi plus gomili onih mamlaza koji su napisali tone knjiga o tome kako

uspeti, kako treba imati pravi “etitjud” kako se to sad u Srbiji kaže. Anyway, stav koji

morate da zauzmete danas je stav bez stava, da postanete neki nadobudni faun. Na sve

strane kruže ljudi koji su puni sebe, imaju te nadmoćne osmehe, fiksiraju vas očima kao

guru na LSD-u, rukuju se kao da žele da vam iščupaju ruku iz ramena, postavljaju

glupava pitanja kao: “Da li znaš da prezentuješ sebe?” Ne, nisam nimalo paranoičan – to

su oni isti papci koji su kupili moderna bizniz- Jevanđelja i veruju u njih kao u Boga.

Ipak, najbolje mi je pitanje, u Srbiji, danas: “Gde vidiš sebe za deset godina?”Jedini

iskreni odgovor je: “Nemam pojma ni gde ću biti sutra”.

MODERNA PRDNJAVA

Da je ova moderna prdnjava otišla predaleko podsećaju nas informacije, nebrojene, o

tome kako da se ponašamo na razgovoru za posao. Kako da napišemo CV- stotine

stranica je ispisano na tu temu. kako da se obučemo. Kako da vežbamo svoje lice da bude

uvek mirno ili nasmešeno (ostale emocije su zabranjene). Kako da foliramo psihologa u

komisiji i ispadnemo normalni. Moramo da znamo kako da izbacimo grudi, ukočimo

kičmu, hodamo kao da nam je neko zabio metlu u rektum i kako da, kad dobijemo posao,

  332  

reagujemo na najmanji znak nečeg što zaliči na nasilno ponašanje. Razlog: Zavrnuli ste

me i želim da mi vratite lovu!. Mi tu pozovemo obezbeđenje i nekog nesrećnika izbacimo

na ulicu. Da, dobio sam posao zbog mog čeličnog pogleda sa ne zbog

partijske/rođačke/seksualne veze. Čemu zapravo služe te knjižice? Budimo iskreni – to je

najgora kapitalistička propaganda. Ne brini o stanju u zemlji, stepenu nezaposlenosti,

privrednom kriminalu, javašluku, nepotizmu. To je svuda prisutno. Problem je u tebi, u

tvojoj glavi jer ne misliš “pozitivno” i, ako ti život da limun ti ne praviš limunadu od

toga. Ako ne misliš kao mi ti si ubedačeni Balkanac sa luzerskim pogledima. Treba samo

verovati u sebe, rad, trud, marljivo zalaganje na času plus jevtino foliranje i malkice sreće

(eh, sreće!) i uspećeš.

Danas vam svako deli lekcije –čak i republikanski roker Gene Simmons iz “Kissa”.

Njegova logika je – ako nemate dovoljno vremena da zaradite novac radite dve stvari

paralelno ili, čak, tri od kojih ćete profitirati. Reče čovek koji sto godina svira jednu te

istu pesmu i mlati pare. Da, Gene, evo, ja ću dok čistim kuću i spremam ručak,

uporednom montažom, podeljen u nekoliko mene, da učim nemački. Uporedo ću da na

TV-u pratim berzantske izveštaje i zovem na mob “mog čoveka” da izdiluje malo

Wellness proizvoda. A dok to radim ja, paralelno, s knjigom Deutsch für Anfänger u

rukama, hranim bebu i zadovoljavam ženu ne zbog sebe već zbog mira u kući. Pazi,

jednostavno je – malo kuvam i učim glaghol “gehn”. Pa malo u jednu sobu – leti

aviončić, ide papica, voli te babajko. Pa u drugu sobu – srce, imam nešto opako za tebe!

Usput učim nemački:Ja, das ist fantastisch! Pa malo “Halo, Bing kako brat” pa mali

pogled na telku –uf, morao bih da uložim u deonice smrznutog pomorandžinog soka. A

sve vreme mi je na pameti VIZIJA. Nemam pojma koja ali danas svi imaju neku prokletu

VIZIJU. Šta ja znam. Evo napisao sam ovaj članak i nisam dobio pare. Fali mi VIZIJA.

TREBA SAMO UGRABITI PRILIKU

Onda se sjurim do lifta, utrapim isprepadanoj komšinici nešto od Amway proizvoda.

Ako neće da kupi ja lepo zaustavim lift i ubeđujem je. Izaći ćeš kad kupiš moje smeće,

matora! Zar ne viidš poslovnu priliku kad ti se nudi?! Onda se sjurim dole do ulaza i tu

me čeka ekipa koja petlja po kontejnerima . Na brzaka pregledam flaše i pošaljem ih da

to prodaju tom i tom liku. Onda šipčim do stanice, usput pitam po prodavnicama trebaju

li im konzerve tunjevine iz Bugarske. U autobusu se vozim na neko bedno radno mesto u

  333  

državnoj firm ii usput smaram sve putnike: ako se samo budu malo doškolovali mogu

postati agenti za nekretnine. Autobus se isprazni nakon tri stanice, neko pozove policiju

i…

Da ne dužimo: znam da doktori filozofije voze taksije po Njujorku, znam da ljudi koji

su završili umetničke akademije rade po kafićima u Beogradu, znam da su obrazovanje i

trud obesmišljeni i znam da ova zemlja ne proizvodi ništa osim emigranata. To je

realnost. Ali, znam i sledeće: neki ljudi ne bi imali toliko malo da neki ljudi nemaju

toliko ogavno, prostački mnogo. I nemojte mi reći da će naša zemlja uznapredovati kad

oni s VIZIJOM steknu još novca a onda nama “običnima”, budalama koje veruju u

pravila koja su nam ONI servirali, bace mrvice i zaposle poneku hiljadicu. Nemojmo se

zavaravati: za njih dobar deo ove zemlje predstavlja čist višak: bolesni, stari, nezaposleni,

poljoprivrednici, umetnici, prosvetni radnici, studenti društvenih nauka. Sve je to bagra

lišena VIZIJE. I, u redu je,nismo od njih bolje ni očekivali ali, hajde barem, za početak da

ne verujemo u gluposti koje nam serviraju. Koliko god da smo očajni nismo toliko da

mrzimo sebe. Eto, to je moja mala lekcija o “etitjudu”.

(Afirmator, 2012)

PONOS KOJEG NEMA

Pisac kojeg sam upoznao pre neku godinu, kad su ga upitali koji je po njemu kulturni

događaj godine odgovorio je, na opšte zgražavanje svojih kolega: „Izašla je moja knjiga.

Ja sam, za sebe, u centru kulture i zato je, meni lično, to najvažnije“ i još je, da ih

potpuno dotuče, rekao: „A inače, ja mislim da su svi pisci koji kažu da im je najbitnije ko

je dobio koju nagradu ili da je neki poznati autor objavio knjigu najgori licemeri ili, još

gore, kompleksaši. Što pišeš kad ne veruješ u to što radiš?“ Pucao je u srce pa u glavu.

Što je sigurno - sigurno je. I, niko mu nije odgovorio.Tad sam rekao sebi: „Voleo bih da

imam takav jezik i takvo samopouzdanje. Čini mi se da bih mogao da pomerim planinu

jednom rukom.“ Bilo je u tim mojim mislima i malo više cinizma. A zbog čega? Mnogi

ne znaju ali, oni koji pišu su svesni toga – trenutak kad u ruci držite odštampanu knjigu je

neopisivo iskustvo. Osećaj koji se ne može zameniti apsolutno bilo čim drugim.

  334  

Jedinstven. I tad znate da ste vi, kao pisac, kao ljudsko biće, jedinstveni. Ne kažem da ste

najbolji, najveći, najpametniji ali ste tu, među tim koricama. Postojite među njima koliko

i u stvarnom životu a ponekad i više od toga.

S godinama koje su nam otete otišlo je još nešto. Ne nepovratno ali nismo daleko od

toga.Utekla je negde spontanost stvaranja, sloboda puštanja misli. Za one koji su u

dvadesetim ,tridsetim, deluje dalje od onih trenutaka kad smo, još deca, puštali zmajeve.

Punde nam glavu pričama da je sve već napisano, da ima više pisaca nego stanovnika u

ovoj zemlji, da su tiraži mali a zarade praktično nema. I, sa svim tim bi se još nekako i

pomirili da nije onog: „ Ne smeš da se nazivaš piscem ili, još gore, umetnikom.“ Zašto je,

od svih profesija, spisateljska toliko prokazana? Ko pekaru sme da zabrani da se naziva

pekarom? Voskaru da brani boje svoje profesije? Radniku na građevini? A eto, piscima je

oduzeto i to. Treba skromno slegati ramenima, reći „ja pišem“ i prekinuti razgovor što

pre, prelaskom na neku veselu temu. Kao da je „pisati“ jednako „piti“, „drogirati se“,

„krasti“, „kurvati“.

I pisanje je, samo po sebi, sumnjiva rabota. Već sam sto puta čuo:“Skribofobija je

odlika svakog pravog pisca. On odbija da piše i piše kad baš mora. Što duže radi na

romanu to bolje. Recimo tri do pet godina. To su inteligentne i kompleksne osobe koje

stalno preispituju sebe.“ Ama, ko je uveo to glupavo pravilo?! I zašto ga se mnogi drže?

Muze vas tako retko posećuju? Plašite se kritičara? Mislite da je najbolje uraditi što

manje da bi vas cenili što više. Drhtite pred prijateljima koje zatrpavate knjigama? Samo

da vas neko ne nazove skribomanom. Vi ste plodan pisac, pa šta? Šta bi trebalo da pisac

radi? Piše, eksperimentiše, istražuje. Doživljava i proživljava svet. Transformiše se od

knjige do knjige. Ne plaši se da pogreši. Odvbacuje banalnosti života i okreće se onome

što je zaista važno –svom radu. Ako vam je pisanje profesija budite ponosni na nju,

nosite je kao fino zakrpljenu odeću, kao šešir za svečane prilike, kao štit. Ne obraćajte

pažnju na zlobnike koji su kombinacija hodajućeg udžbenika za samopomoć: „Nisi uspeo

jer to nisi zaista želeo. Da li imaš snage? Da li je tvoje „pokušao“ dovoljno?Da li možeš

sebi da kažeš „volim te“?“ i japi retorike: „ Koga zanima to o čemu pišeš? Nisi ponudio

publici bestseler. Koja ti je ciljna publika? Gde su ti veze? Nemaš mešetarskog u sebi.

Nije bitna emocija, ideja, stil, samo korice. Moraš da budeš kurentan, konkretan,

kapitalizovan, korektan i katalitičan.“ Knjige, kako je krenulo, možda izumiru ali, kraj je

  335  

još daleko. Ne ubrzavajmo ga odričući se onoga što zaista jesmo.Jednog dana ćemo se,

ako ubijemo u sebi ono što volimo, pokajati a tada će već biti kasno. A oni što su pisali

zarad potvrde njihove karijere, fusnote u državničkoj karijeri, oni će otpasti vremenom jer

nikad nisu bili ono za šta su se predstavljali – pisci.PS - poznato je da je lažno

predstavljanje krivično kažnjivo.

(Afirmator, 2012)

SUŽAVANJE PODRUČJA BORBE

“Slučaj Ugričić” je, tako barem deluje u trenutku kad stavljam tačku na ovaj tekst,

stavljen ad acta. Pokrile su ga nove vesti: uspesi naših sportista, dugovi Vlade, debeli

snežni smetovi. I, čini se, kao da se ništa dogodilo. Ni potpisi preko hiljadu ljudi, od kojih

veliki broj pripada intelektualnoj eliti Srbije i brojnih drugih zemalja, ni brojni apeli, ni

očigledna istina da je u ovo zemlji reč jednog čoveka jača od zakona koji je, tako stoji,

iznad svih nisu bili dovoljni da se jedan čovek, napadan i ponižavan, vrati na svoj posao.

Ne želim da ulazim u polemiku oko značenja Nikolaidisovog teksta i objašnjavam da to

seciranje problema s kojima ova zemlja nikako da se suoči nije bilo poziv na terorizam.

Ni najmanje me ne zanima ni da govorim o pravu građana da potpisuju peticije i

slobodno se udružuju i protestvuju protiv čega im je volja. Priča o demokratskim

vrednostima, društvu u tranziciji, odgovornosti za napisano i rečeno neće biti ovde

spomenuta ni u naznakama. Razlog nije u mom sarkastičnom odnosu prema društvu već

u praktičnosti.Vi sve što sam naveo već znate a prostora u kolumni je malo. Znate dobro i

šta stoji u zakonima kao što znate kakva je stvarnost u kojoj se oni ne poštuju a naročito

vam je poznato šta znači plašiti se sopstvenog, nepodobnog mišljenja.

Ostalo je jedno jedino pitanje: koliko nisko smo spremni da se spustimo i pogazimo

ono što mislimo i osećamo? Da li ćemo svaki put, kao u stara “dobra” vremena, ići u

Komitet po mišljenje? Hoćemo li onda, po toj logici, kao pisci i misleći ljudi, pisati ono

  336  

što podilazi trenutnom javnom mišljenju? Lamentirati nad kletom sudbom, u strahu da

pogledamo odgovornosti u oči? Jedan ruski intelektualac je, na pitanje kakvi su njegovi

utisci o kolegama iz Srbije, odgovorio, parafraziram: “Nisam zadovoljan. Previše misle

kao narod”. Okej, ne misli narod kao jedan ali, ako želimo da izvučemo neki ofrljativni

prosek, do čega ćemo doći? Naš prosečan sugrađanin ima četrdeset godina, jedno dete,

najviše dva, navija za desnicu ili desni centar, završio je osnovnu školu, možda jedan

razred srednje, zarađuje oko tri stotine evra mesečno, granicu je prešao možda jednom ili

dvaput u životu (najčešće solucije: Grčka - letovanje i Mađarska – šoping), ljubazan je

prema strancima ali privatno oseća odbojnost prema njima, pomalo je, pa, zapušten, muče

ga holesterol, alkohol, višak kilograma i težak stres, kuburi sa stranim jezicima ali mu ni

maternji ne leži baš najbolje, plaši se vlasti i ne voli je (ali bi voleo i da se malkice

ofajdi od nje), ne veruje da može biti bolje i ne želi da se promeni ni za jotu. Da li stvarno

želite da pišete po ukusu tog čoveka? Da li stvarno želite da govorite ono što on želi da

čuje? Da li stvarno želite da budete, barem nekim malim delom, odgovorni za propast u

koju srlja?

I tu dolazimo do poente ove priče: peticija solidarnosti sa Ugričićem, iako simbolična

pobeda manjine koja je, bez razmišljanja o posledicama, stavila potpise, predstavlja poraz

tihe većine. Ugričića nisu podržali UKS, SKD i PEN centar. Mnoge ugledne kolege su

znale gde se mogu potpisati pa to nisu uradili. A zašto? Ne verujem baš da su svi oni

želeli da vide Ugričića iza rešetaka. Cilj velike većine intelektualaca u Srbiji je da se

zabašuri u masi i bude politički korektan, al' “po naški”. Da se ne ponaša drugačije, ne

govori drugačije, ne misli drugačije, ne talasa, ne političari ili, ne daj Bože, filozofira.

Biti bez stava i apolitičan, umetnik radi umetnosti, to je još bolje. Apolitičan i patriota –

ponajbolje. Kad vas pitaju čija je ova zemlja i čiji su njeni zakoni vi lepo potegnite onu

izlizanu “daj caru carevo a Bogu Božje” i dok se Vlasi dosete vi uveliko krckate

nacionalnu penziju.

E, da je Zola bio pametan k'o što nije, on lepo ne bi nikoga ni za šta optuživao. Nek se

onaj Drajfus sam snalazi na Đavoljem ostrvu! Ko mu je kriv što nije špijun! Ili, recimo,

Džejms Džojs. Odlučio naprasno čovek da se bavi pevačkom karijerom, batalio “Uliksa”,

kužnu knjigu u kojoj vređa nacionaliste i Crkvu. Još je mišljenja da je otadžbina krmača

koja proždire sopstveni okot. Šta će mu to, osim nevolja i svetske slave, doneti? Zamislite

  337  

SAD za vreme MakKartijevog lova na crvene veštice, procesa koji neodoljivo liči na

viziju raja našeg ministra policije & kulture & istraživanja ruda i gubljenja vremena &

svega ostalog po potrebi. Niko ne reaguje, niko ne štiti proskribovane kolege, svi ćute

kao prave patriote. Rat u Vijetnamu? Pa, tamo ionako šalju samo sirotinju da gine u naše

ime. Mi smo srednja klasa – briga nas! I taj pokret za građanska prava na američkom

Jugu, šta ćemo im mi belci? Nek se lepo Crnci dogovore sa Klu Kluks Klanom i – mirna

Bosna! Pa, da, samo isključite razum i srce, gledajte svoj sitan interes i sve će doći na

svoje.

Područje borbe za zdravorazumsko razmišljanje u Srbiji se nije suzilo, bar ne u

glavama onih koji su stali uz svog sugrađanina i kolegu. Problem je u tome što se danas,

u strahu od “meke” diktature, ljudi plaše više nego pre dvadeset godina. Lišeni snage,

mašte, drskosti, oni u svojim glavama gaje tog, u suštini imaginarnog, “prosečnjaka”. Oni

sebe vide, pre svega, kao državne činovnike koji su spremni da, u bilo koje doba dana ili

noći, potpišu izjavu lojalnosti državi. Mnogi od njih su to već učinili krajem devedesetih,

za vreme Miloševića. Samim tim, njihov razum, njihov talenat, sve je podređeno

državnom sistemu. Egzistencija preplašenih intelektualaca ne potiče od njih samih nego

“odozgo”. Bez nekog “gore” oni ne postoje. Zaboravljaju da su, pre svega, ljudi od

znanja, od pera, umetnici. Zaturili su, sa svešću o svom pozivu, i reči kao što su

humanost i solidarnost. U njihovim umovima možda još postoji neko malo područje za

borbu ali se ono iz dana u dan sužava. A za to vreme, medijski manipulatori “spinuju”

javno mnenje ove zemlje kokošijeg pamćenja dok težak sneg obmane i zaborava pada na

sve, na žive i na mrtve.

(Afirmator, 2012)

UJEDINJENJE ILI TRT

Hoćete li da čujete nešto što vam odgovara, nacionalno o(ne)svešćeni čitaoci? Jedino

rešenje za spas SAD je da se pripoje Kanadi. Pomislite samo kako bi procvetali: niska

stopa kriminala, ekološka država, više od dve partije na političkoj sceni, državna kasa u

plusu, ne štampaju se nove pare, rasna i verska tolerancija na višem nivou. Tu su i neke

formalne prednosti zvane „imidž zemlje u inostranstvu“. Nema spike o Svetskom

  338  

Policajcu. Kanađani? Hajte, molim vas! Hrabro su se borili u dva svetska rata, otišli

nazad i gledali svoja posla. Evropljani se prosto razneže kad kažete Kanada – oni su

Švajcarska kojom upravljaju fini Amerikanci. Simpatični k’o Skandinavci. Vitkiji i

zdraviji. Britanci presrećni –Amerikanci se opametili i postali članica Komonvelta kao

sve bivše kolonije (minus Irska) te formalno barem priznaju vlast krune tj. smešne

porodice sastavljene od nemačko – englesko- škotske džentrije.

OH CANADA, WE STAND ON GUARD FOR THEE!

A tek zastava? Nema problema sa pamćenjem zvezdica i država – jedan javorov list za

sve. Ateisti su srećni jer nema mlataranja Bibijom svaki put kad dođu predsednički

izbori. Nema Midwesta, Bible Belta, Juga i Severa, sve je postalo umirujući kanadski

Sever.Vladaju Kraljica i Premijer, nema predsednika i skupe kampanje. Nacionalna

himna? Nema komplikovanih reči, nema lomljenja jezika – par strofa koje može da nauči

svako dete. I mirna je, bez opisa bitke protiv mrskih Britanaca. Ta, nova američka himna

ide, otprilike, ovako:

http://www.youtube.com/watch?v=IBoItR59REQ

Dirljivo zar ne? ostaje, doduše, jedan problem iz američke prošlosti: loši odnosi s

Francuskom. Kao što znate, pitanje Kvebeka i francuske manjine je i dalje goruće u

kanadskoj politici. Avaj, nešto se mora žrtvovati. S druge strane, tolerancija vodi

poliglotskoj pametnoj , novoj kanadskoj naciji: svaki šklolarac mora da zna engleski,

francuski i, gle čuda, španski. Još samo da ih Kanađani prime u šta iskreno sumnjam.

DRUMOVI ĆE POŽELET’ TURAKA…

A sad nešto što vam se neće dopasti. Jedino rešenje za Srbiju i “sve srpske zemlje”, šta

god one bile, je da se vrati starom vladaru – Turskoj. Pre nego što počnete da me

proglašavate za Brankovića (što je, istorijski, netačno) pogledajte niz prednosti koje nam

se nude. Turska će, kako stvari stoje, pre ući u Evropsku uniju nego mi. A i standard će

im pre porasti nego nama. Ova ogromantna država ima površinu Francuske i Velike

Britanije zajedno i 70 miliona stanovnika. Šta to znači? Veliko tržište, deset puta veće od

našeg. Šta god napravimo moći će da se uvali na nekom pazaru u Kušadasiju ili

Istambulu ili kletom Bodrumu (setite se afere). Speaking of which, nećemo ići u

inostranstvo na odmor već “kod naših”.

  339  

Turske serije, našem srcu drage i mile, postaće naše serije. Reprize Boljeg života i

Baba i Sela i Rođaka i Koječega će prestati. Što bi to gledali kad imamo “naše” serije?

Ovde, u Beogradu, snimaće se serija o hrabrim poduhvatima Sulejmana Veličanstvenog.

By the way, ova serija, odgovor na “Tjudorove”, zahteva veliki broj lepih glumica i

glumaca koji, dabome, ne moraju da budu talentovani. Pošto će trajati koliko i turska

okupacija na Balkanu – rešili smo i pitanje nezaposlenosti mladog sveta. Neprijateljstva

neće biti – u Turskoj ionako ućče u školama kkako su Srbi bili njihovi saveznici (ako

izuzmemo period do 1459 godine te deset buna, ustanaka, Vojnu granicu i koješta drugo)

pa bi bio red da im izađemo u susret. Pružena ruka se ne odbija.

…I TURAKA ĆE BITI

S obzirom na to da je Turska svetovna država, nećemo se plašiti petljavina nekih

sveštenika iz SPC s vlašću. Štaviše, verska tolerancija će biti obavezna - možda zato što

ćemo biti upadljiva manjina u takvoj državi pa neće više biti toliko srbovanja. Niko se

više neće blamirati od turbofolka . Uvezen iz Turske? Nemoguće – mi JESMO Turska.

Nadalje, naučićemo još jedan strani jezik. Mada, ja sam previse optimističan, nismo ga

naučili za 350 godina pa što bi sada? A, da,učili bi ga preko serija, ko nekad španski.

Prednost je i u tome da će, kao za starog vakta, i srpski jezik dobiti svoje mesto . Postaće

jedan od zvaničnih jezika turske Porte, pardon, Parlamenta. Govori srpski da te Sultan

razume! Turski će nam biti potreban kako u obnovljenom otomanluku tako i u Nemačkoj.

Srbi će, doduše, verovatno tražiti da se vrati sultan. Da se zna neki red. Neće biti ni neke

dileme da li smo Evropa ili Azija. Turska je samo malim delom evropska zemlja što je

precizna definicija današnje Srbije. U svom orijentalnom tripu će neke udvorice otići

malo predaleko – ako im se neko zameri oni ga proglase neprijateljem Carevine pa mu,

po uzoru na Miloša Obrenovića, otfikare rusu glavu, usole je i pošalju u carski Stambol.

Ali, Bože moj, nije sve idealno.

Orijentofili će procvetati. Kao i naši nacionalisti. Konačno će moći da svaku glupost uz

ovoj zemlji opravdaju turskim vremenima. S te strane mi je žao Turaka – dvesta godina

se vadimo na njih i spominjemo ih svakih pet sekundi. Otišli ljudi ali ih prozivamo,

postadoše dežurni alibi za sva vremena, a znate već – kad nekog ogovarate, kaže narod,

on počne da štuca. Kladim se da je naše tračarenje uzrok one pandemije štucanja između

Mramornog mora i kavkaskih planina. I, eto, nakon dva veka, oni su tu. Guslari, pojci

  340  

naši, delije ajdučke – na okup. U šumicu na piknik od Đurđeva do Mitrova danka. Za krst

časni i slobodu zlatnu! Kojekude, podušite i činiš voliko! Nismo poraženi dok god

imamo neprijatelje! Ne lažemo vas – ponovo se barjak rujni, urešen zvezdom i

polumesec na beogradskoj tvrđavi. Naravno, sve će biti tako pod uslovom da nas Turska

primi. Što , pogodili ste, neće učiniti. Ali, ova moja pošalica (nadam se da vam je jasno

da se šalim) nije bitna. Ono što je bitno je sledeće neće nas ni Evropa ni Azija. Avaj šta

ćemo, avaj kuda ćemo? Malo rukah, malena i pamet.

(Afirmator, 2012)

VREĐANJE PUBLIKE

Tatatatatira, ćao drugari! Tekst počinjem ovako jer nema nevinijeg pozdrava. Sve

drugo, u ovako živčanom društvu kao što je naše, može biti opasno. Kako ste? Jeste li

dobro? Š’a ima? Šta se radi? Odgovori koji se nameću su: „Kako sam u odnosu na šta?“

„Što, jesi li ti neki doktor?“, „ Ja nemam ništa“ i „Nezaposlen sam (otpustiše me

maločas) i šta te se to pa samo tiče!“. Elem, danas je teško da pričaš s nekim berz

insinuacija i teorija zavere zabašurenih u svakom prokletom slogu. I, budi siguran, pre ili

kasnije će neko opsovati i to gadno. Da se razumemo, psovanje jeste filter i nagledasmo

se toga ne samo kod nas već i kod Amerikanaca. Jon Stewart i Stephen Colbert napraviše

karijeru od toga. Ali, to nije bilo kakvo psovanje već pametno vaganje reči s poentom na

pravom mestu. Dakle, psovka je dobra jedino kad se upotrebi tamo gde mora da padne.

Ili, kao kontrast, Rambo Amadeus u njegovoj KPGS pesmi, ponavlja konstantno četiri

psovke i to tako napadno da se prvo cerekate kao blesavi, zatim se trudite da otkrijete

zašto je povezao baš te psovke i, na kraju pesme, smuči vam se psovanje kao takvo.

Da se razumemo – nisam svetac i znam da opsujem. Ponekad mi kažu: „Ti, kao

akademski građanin, nemaš pravo da psuješ.“ Naprotiv! Ja, kao akademski građanin,

imam 5732 razloga da psujem baš kao i bilo ko drugi. Od čega da počnemo? Od bilo

čega. I engleski i italijanski i francuski univerzitetski profesori znaju itekako da kažu

„merde“, „bugger off“,“stronzo“, „shit“, „conard“ itd. Da ne govorimo da su

univerzitetski obrazovani ljudi napravili neke od najboljih i najpsovačkijih tv-šoova,

  341  

knjiga, zbirki aforizama, pesama i veselica te erotske poezije koja prelazi u pornozu.

Psovka mi ne smeta, čak ni onda kad je kompliment. Štono reče John Huston, slavni

američki reditelj: „Ja sam bio mlad u ono davno doba kad je reč „motherfucker“ bila

uvreda a ne kompliment“. Veliki američki komičar, George Carlin, mudrac među standup

zabavljačima je ovako definisao sedam reči koje vo vremja ono nisu smele da se izgovore

na tv-u:

http://www.youtube.com/watch?v=vp_UWuJXHx4

NACI - PSOVAČI I DRUGE PRIČE

Psovanje majke ili oca te familije do askurđeda, kurajbera i dalje jeste sočno i narodsko

ali, s druge strane, šta su vam skrivili nečiji časni preci? Zar nisu imali dovoljno muka u

nekim brdima, polugladni ili kulučili u ravnicama, gledali da im neki nervozni asker ne

otfikari čuturu? Samo im je još falio neki mamlaz koji ih psuje iz daleke budućnosti.

Ali, najsmešnije i najbanalnije je upetljavanje nacije, rase i vere u psovačinu.

Pogledajte internet pornozu (neki od vas barem) sa oznakom interracial uvek imate neku

odrednicu:” John’s big black/white/Asian…” , “Louanne’s gigantic white/black/Asian/

…“. Porno je banalan pa su i natpisi maloumni – ljudi su goli od glave do pete i

poprilično zumirani. Tu je lako pogoditi ko je koje rase ali, wtf. Balkan je, međutim,

druga priča. Tripple x je kod nas tripple zero. Ovde psovke seksualne sadržine moraju

nužno da imaju veze s politikom ksenofobije. Sećam se jednog pijanog “pozorištnika” i

naciste koji je , pod gasom, vređao koleginice mađarskog porekla. Svoje ludilo i mržnju

prema drugom je pretočio u verbalno seksualno iživljavanje njega , kvazi –super –

Srbina. Bio je udaljen iz pozorišnog bifea i izgrđen a neki njegovi saplemenici su hteli i

da ga biju. Svejedno, ostao je gorki ukus u ustima. Ratovi devedesetih su počeli, nije

tajna, još osamdesetih, bar što se navijača tiče. Tako smo saznali šta je sve Sv. Sava radio

Sv. Duji. I tu je paradox priče nacionalista i nedotupavnih mamlaza, vatrenih homofoba.

Oba sveca su stavljena u gej kontekst ali je Sv. Sava, kao aktivan, u boljoj poziciji.

Štaviše, on je i dalje strejt a to što je navodno radio kanonizovanom kolegi nije neka

intimnost nego dokaz srpske “nadmoći”, baš kao i ona parola razularenih masa vandala

koji obećavaju silovanje svima koji su drugačiji: susednim narodima, drugim verama,

gejevima. A od pretnje do neopisivih užasa u motelu “Vilina vlas” nije daleko.

  342  

Ako mislite da su ti dani deo naše neslavne prošlosti varate se. Pe neki dan je jedan

naš čitalac uleteo u polemiku sa mnom i još jednim čitaocem. Zalagao se, formalno, za

ljubav i razumevanje, estetiku i opšte ljudske teme u književnosti ali je njegov tekst

pucao od mržnje. Samim tim, njegovi komentari su blokirani. Ne budem ja lenj i

potražim pomenutog. Nađem ga na portalčiću ispisanom jarosnim rečenicama uperenim

protiv lista i mene lično. To mi nije bilo toliko zanimljivo koliko jedna rečenica u kojoj

usklikuje s ljubavlju (prema samom sebi) kako ga boli njegov “pravoslavni tuki”. I, da

znate, zamislio sam se. Da li je taj deo tela nešto poseban kod pravoslavnih u odnosu na

druge konfesije? Ima li neku posebnu snagu vere kad treba da obavlja svoje funkcije? Da

li to znači, s obzirom da autor govori samo o tom organu, da ostatak njegovog tela nije

pravoslavan? Da li je, kad je bio kršten, poliven svetom vodicom po samo jednom delu

tela i zašto? I, ako je to tačno, šta je bilo s glavom, nogama, rukama? Šta bi s njegovom

besmrtnom dušom? Kome duh i nekršteni delovi tela pripadaju? Svjatovidu? Budi?

Zevsu? Tautatisu? Odinu? I, na kraju krajeva, kakva su verska ubeđenja njega i njemu

sličnih, ako su koncentrisana, a i hrišćanski kanoni to lepo kažu, na krajnje neprikladnom

mestu?

(Afirmator, 2012)

ZA DOMOVINU S PATKOM-NAPRED!

Na predstojećim izborima ću glasati za udruženu listu Paje Patka, Proke Pronalazača i

Horacija. Zašto? Zato što, za razliku od Maje Pelević, ja ne mislim da smo svi mi Miki

Maus. Ja sebe, metaforično, iako osećam odbojnost prema Disney fetišizmu,

doživljavam kao Paju Patka. Da pojasnim:

- Paja se non-stop buni i večito je nezadovoljan

- Paja je uvek bez para

- Paja ima bogatog, škrtog strica Baju Patka

- Paja je stalno na ivici nervnog sloma, živac i emotivac

- Paja je zabavan i kad je veseo i kad se nervira

- Paja poseduje široku lepezu ljudskih emocija i najviše je čovek od svih

Diznijevaca

  343  

- Paja radi loše plaćene poslove

- Za Paju se ne zna koje je ideološke pripadnosti ali mi se čini da je levičar, možda

anarhista

Objektivno rečeno, bolje prgavi Paja nego priglupi Šilja ili Miki - mali, poslušni

demokrata. Ili Baja, konzervativac, tvrdo krilo republikanaca. Ili Hromi Daba, Palmin

favorit. Okej, svi drugi negativci mi mirišu na srpsku desnicu i klerofašiste, naročito

Mačak Lucifer, Maga Vračević i Zla Veštica . U koš sa njihovim stripoidnim

životima! Ono što nama treba su ljudi koji kritikuju i spremni su da se bore kao Paja,

ljudi koji znaju da zapnu i rmbače kao konj tj. Horacije i inteligentni, inventivni

likovi kao Proka Pronalazač. Naravno, ukoliko mogu da se kontrolišu i artikulišu, ne

moraju da pasu travu već primaju finu platu i pod uslovom da se njihove naprave ne

raspadnu očas posla već da rade „ko da je Švaba napravio“. Zato ću ja preskočiti sva

ona imena, liste, koalicije, izabrati parčence praznog prostora na glasačkom listiću i

nacrtati, što bolje umem, ova tri Diznijevca kako, bratski zagrljeni, zagledani u bolju

budućnost, pozivaju građane da se pridruže pobedničkom timu.

Okej, vi mislite da sam ja infantilan i da moram da zauzmem stav jer, možda će

neko drugi ispisati moj glasački listić, možda će ovaj ili onaj negativac doći na vlast u

našem Diznilendu. Okej, možda će se naš Diznilend koji je i dalje nečiji Bambilend

pretvoriti u Mordor ali, zbog čega? Zbog mene? Zbog ljudi koji dele moje

nezadovoljstvo? Mi smo taj jezičak na vagi? Smešno. Ljudi koji dele moje političke

stavove čine 0,01% biračkog tela. To pod jedan. Pod dva: ne dovodim ja do ovoga

nego ljudi koji sistematski seku granu na kojoj sedim zajedno s njima. Ne volim ni ja

što ću da ljosnem dol. e ali nemam načina da ih, direktno, sprečim u tome. Nemam

šanse ni da ih nadgledam Mogu da mašem transparentima, demonstriram i kukam u

ovakvim kolumnama.. Od mene se očekuje da, jednom u četiri godine, kao poslušno

govedo, uđem u svoj kartonski obor i pokusam laži s glasačkog listića. I onda sam

uradio nešto. Birao sam između kuge ili kolere.

Vajni kandidati - jedan, s naci bekgraundom, manipuliše radnicima pomoću

jeftinog populističkog jezika. Drugi pravi gluposti, transofrmiše se ,s vremenom u

onog prvog, radi sve suportno od onog zbog čega ste glasali za njega i kaže: „Od

g.....a će me praviš ako ovaj pobedi. Ja sam jedina garancija demokratije “. A iza

  344  

obojice čuče lovatorski krkani ispod čijih fotki stoji: „Deco, ako vam ovaj čika nudi

bombone, čokolade ili rolere - nemojte ući u njegova kola!“ Čije će pare pobediti?

Agonija izbora! I nemojte slušati one koji vam kažu da nije politički pametno

izbegavati izbore. A šta je mudro? Doneti pogrešnu odluku i onda se kajati četiri

godine?

Neglasanje je stav. Traženje alternativnih rešenja je stav. Svest da je tvoj život

previše ozbiljna stvar da bi bio prepušten tajkunima. Podsmevanje plutokratiji je stav.

Ideja o tome da promena dolazi odozdo a ne odozgo je takođe stav. Biti član

Anonimous Serbia i rizikovati hapšenje je stav. Nositi masku Guy Fawkesa je stav

koji funkcioniše na više nivoa nego što mislite. Odbijanje svrstavanja uz vojne

blokove i svetske sile je stav. Čak i to što ne želite da se hranite u restoranima brze

hrane ili to što ne čeznete za firmiranom odećom. Prazan ili išaran listić je legitiman

stav i, ako ih bude mnogo, to će biti poruka, mnogo važnija od toga ko će dobiti

koliko sedišta za svoja poslanička dupišta.bI zato, za početak, svi na izbore, za

domovinu s Patkom-napred!

(Afirmator, 2012)

SVE VAS MRZIM!

Mrzim ta otupela fredikrugerovska lica mojih sugrađana koja odmeravaju svakog ko uđe

u autobus i mrzim kako se mršte kad začuju smeh. I mrzim kako se grubo vrpolje i

zveraju naokolo ako neko kaže „gej“, „Amerika“ ili „diploma“. I gajim ništa do

kvintesencijalno gađenje prema svim tim prekratko ošišanim, proćčlavim, podbulim,

neobrijanim facama koje se forme radi predstavljaju za mužjake a u stvari su bedni

isprepadani malograđani i jajare.I mrzim što su nam najveći glumci podbuli, ružni,

neokupani i „patrijarhalni“. Neću ovom prilikom zaboraviti ni sve te muškobanjaste žene

s kamiondžijskim držanjem, te lepotice bez stila i ženstvenosti, ta mlada a već umorna

tela, te iznošene i umorne mrzovoljke. Neoprostiva je slika koja mi se onda stvori u glavi

– večito pospana i nadrndana službenica koja upražnjava seks sa pivdžijskim, zadriglim

kolegom. Koliko trošenja vremena, tela, energije, nizašta, ni u šta, ni zbog čega. Kučkini

sinovi koji non-stop nešto traže za decu u Tiršovoj i kradu mi vreme, govoreći na svom

nakaznom engleskom ili ruskom su posebna priča- preseku mi put, predstave se

  345  

izgubljene turiste a onda paf- batice, ajde da pređemo na srpski. No pasaran, pendejo!

Neću zaboraviti ni proklete „kučkare“ iz centra grada koji ne kupe šitinu svojih psina. S

osobitim ponosom i gadnim samopouzdanjem defiluju vlasnici mastifa i doga koje za par

obroka pojedu više mesa nego ja za tri meseca. Prostački je držati ogromne pse u zemlji

Trećeg sveta. Šta ćete s njima? Baš me briga! Pojedite ih i žalite se posle društvu za

zaštitu životinja! On nas je naterao da ih pojedemo!

Bacam usputnu kletvu na one pogane roditelje koji puštaju decu da pevaju narodnjake i

oblače se, s jedanaest, dvanaest, kao svodnici i pornićarke. I navalentne prosjake. I Bus-

plus kao pojavu Indiskretne mamlaze koji zabijaju nos u vašu guzicu da bi onjušili valjda,

i zaključili, gle čuda, da i ona smrdi. Udarim se čekićem u glavu svaki pout kad pomislim

na fašiziranu radničku klasu – usta puna pljuvačke i nacije. Mrrrzim svu tu apatiju i

bezvoljnost i patos i licemerje i ksenofobiju i predrasude i neobrazovanost i seljačine,

domaće i uvozne, punišiće domaće i uvozne, sve te švindlere, sitne trgovce, prekupce i

nakupce kvazi-vrednosti zbog kojih ovaj grad smrdi do neba. Bacam u isti koš tu i

Šumadince i Crnogorce i Užičane i Ličane i Bosance i Vojvođane iKosovce i Zaječarce i

Nišlije i „Stare Beograđane“ i sve koje je bilo koji vetar, od osnivanja grada naneo ovde.

Tikvani necivilizovani! I dalje blenete kad uđe crnac u prevoz. Tačka. A klinci i dalje

pokrivene žene zovu „muslidže“, naročito ako provale da govore arapski. Usta su vam

puna priče o jevrejskoj zaveri i o tome kako će sve biti bolje kad Amerika crkne. Čujem

to svakog dana. Do krvi mrzim popove, licemere debele, pedofilčine i drkoše iz Sinoda

SPC, srebroljupce s voznim parkom, gazitelje, prčitelje, mrčitelje i rušitelje, monahe-

prosjake u Knezu, sve političare koji su aktuelni, svaki od njih izgleda kao neki mali

drkadžija kojem sam u školi udarao klempe, i Kara-Đorđeviće, dinastiju sumnjivh njuški

i njihov povratak plus kosti Draže Mihajlovića, gde god bile. Ova zemlja je bazirana na

predrasudama i zatiranju drugačijih. Mrzim, kad smo kod toga, nacističke komentatore,

četnike, ustaše, baliste i hadžar -divizijce koji komentarišu sve članke na e-noviama u

istom maniru „mislim da sve (dopisati) treba zatrti“. I mrzim onog ko dozvoljava da se

takvi komentari pojavljuju. I mrzim idiota koji to pravda „rejtingom“. Govor mržnje i

rejting ne idu zajedno. Tačka.

  346  

A mrzim i goste ovog grada – te bolesne zapadnoevropske seks-turiste sa svojim

imidžom nacista ukrštenih s pedofilima i serijskim ubicama u službenim odelima.

Odsedaju u hotelima u koje u svojim zemljama ne smeju da prismrde i krešu za siću one

iste smorene balkanske lepojke. Tu su i superiorne drkadžije iz kojekakvih osmatračkih

timova koji, u suštini, nemaju nikakvu funkciju, “ zapadnjački biznismeni“ za koje smo

svi mi ništa više do „bele crnje“, ogavna banana-republika, septička jama koja mora da se

prazni pa se zbog toga iživljavaju na kelnerima koji, opet, sa svojom lakejskom

superiornošću, zaslužuju da dobiju po labrnji, naročito oni koji rade u fensi lokalima . Ne

podnosim matore Amerikance s njihovim glupim pitanjima: „A gde smo ovo?“ ili

konstatacijama „How interesting…“ i „Lepa vam je Mađarska“. Ako si senilan – ne idi

na put a prosek godina u tvojoj turističkoj škvadri je 236. Bljuje mi se od braće Rusa koji

su ovde samo zbog toga što je neko našao naftu pa im, novoj srednjoj klasi, Putin daje

pare da idu okolo i unezveruju se od alkohola i žvake o slatkom pravoslavlju. Što si

ljubazniji prema njima manje te cene i veći si kandidat za Sibir kad jednog dana preuzmu

sve. Brat „beli crnja“ a ipak Sloven. Skandinavci, oni su tek melem na ranu – sa svojom

večitom neutralnošću i navodnom ljubaznošću iza koje se krije prezir, neljubaznost i

nadmenost. Glupava geografija je dala pravo svakom neobrazovanom gladomudu iz

Bergena, Norveška da ispira usta o beogradskim divljacima kad se vrati kući i oseća

superiornijim od beogradskog kardiohirurga, recimo. O beogradskim kardiohiruzima

nema bolje mišljenje ali nemojte im reći – možda mi zatrebaju.Ma,recite, im -infarkt i

nije loše rešenje u odnosu na sporo umiranje sa ovolikom gomilom smarača. Zabole me,

baj d vej, za sve one lažne vernike, nacionaliste, monarhiste i politički korektne mamlaze

koji će iz ovog izvući frizirane zaključke.

A znate li zašto vas sve mrzim? Baš sve vas, od prvog do poslednjeg, domaće i strane?

Zato što ste tako jebeno isti, prosečni, neoriginalni, povodljivi, operisani od empatije i

stila, ne verujete ni u šta i ništa vas se ne tiče. Smrdite i trulite, kretali se ili ostali kod

kuće. Zar ste vi bolja generacija? Vrhunac evolucije? Poklonici potrošačkog društva i

love? Vi ste jedna autodestruktivna gomila i, baš zbog toga što sam i ja jedan od vas, to

vam kažem. Zato što mi se čini da možda do nekog od vas mogu i da doprem jer, uprkos

svemu, zaslužujete da živite. Jer , ko zna, možda će vaša deca biti pametnija i bolja . Da,

držim se za slamku ali, sve je moguće. A ako ne bude tako, jer vas na neki način,

  347  

razumem ali i ne volim preterano (ne poznajem vas sve, kako bih vas voleo?) prenosim

vam svoje najlepše želje: Jebite se! Jebite se u svakom slučaju jer to ne može biti loše za

vas! Možda tako dođete do neke katarze.

(Afirmator, 2013)

MINISTAR PORUČUJE: SRPSKOJ KULTURI TREBA RADIKALAN PORNO-ZAHVAT

Ministar Bratislav Petković, u skladu s novom kulturnom politikom, poručio je danas na

konferenciji za novinare: „Srpski film, srpsko pozorište, srpska književnost i srpska

likovna umetnost kao i ono ostalo, moraju da izađu u susret tržišnom razmišljanju!“

Kako? Šta se najviše prodaje? Seks. Zaključak? Pornografija se vraća na velika vrata.

Ozbiljno sam se zamislio nad ministrovom izjavom. Kakva nepojamna mudrost (svakom

pa i njemu samom) leži u tim rečima. Setimo se statističkih podataka, a statistika je majka

svih nauka, vezanih za pornozu u Srbiji:

1) Naša porno-industrija je plaćala veći porez od naše industrije čelika

2) Emitovanje porno-sadržaja je 1990-ih otupilo je frustraciju i gnev građanstva koje je

moglo, uz jevtino pivo i pornić na Trećem kanalu ili, docnije, na TV-Most, da oduška

svojim nagonima i mirno zaspi dok krv lipti na sve strane

3) Naše porno-zvezde su počele, polako ali sigurno, da penetriraju na Zapad (ili je Zapad

počeo da penetrira u njih) i pornose, pardon PRONOSE, ime Srbije po inozemstvu. Ako

imamo Đokovića u tenisu zašto ne bi imali Đoku Đokića u porno-industriji? Radodajku

Kitić? Juddie Cummanditch?

4) Pornografija podstiče porast nataliteta

5) Na kraju svakog pornića piše „sve je dobro kad se svrši“

6) Pornić je, slažemo se, lako i jevtino snimiti.

7) Porno-zvezde teraju muškarce da budu takmičarski raspoloženi i nose bedževe ala:

„Ron Jeremy is my enemy!“ i „Leslie se vraća krući!“ . Inače, nemojmo shvatati ozbiljno

  348  

ove bedževe – svi znaju da je veliki radnik Jeremy prosprski orijentisan i , štaviše, rođak

sa Vukom Jeremićem koji se, zapravo, zove Wolf Jeremy.

Imamo još 659 razloga zašto je to tako. Ali, nije film sve. Zamislimo, recimo, Ministrov

teatarski projekat, Konstantina, ali sa orgijama na sceni. Mislim da bi tu predstavu svi

voleli da gledaju. I ne bi dobila samo neku tamo nagradu za scenografiju kao na

„Sterijinom pozorju“. Ne, već i za performing na sceni. Znate već…. Rim, bahanalije,

robinje iz svih kutaka carstva, strejt, bi, lez, gej, sado mazo, nauljeni legionari, posipanje

topljenim sirom iz Helvecije, bludni hrišćanski sveštenici. Jednom rečju, spektakl!

Kulturno umetnička prela u zavičajnim domovima koje ministar tako voli da finansira, sa

sve kojekakvim „Istočnicima“ i inim listovima oživeće uz recitovanje „Crvenog bana“.

Šta će se dogoditi posle nije za priču ali, dok je male Srbčadi, sve je dozvoljeno!

Gole žene u galerije. Gole žene na pijedestale. Gole trudnice još više. Srpske Prijape za

njima.

Ili, klasična muzika. Šta je opera ili balet? Ništa. Ali, operske dive otkrivenog poprsja

koje mazno dahću u mikrofon? Pa, to majka ne rađa ni na Ibarskoj magistrali!

Književne večeri? Umesto da se pisac bavi tricama kao što su pitanja ljudske prirode,

angažmana umetnika i sl. on, taj stari vuk književne scene odmah prelazi na nacionalnu

stvar: “ Otkopčao je tanki haljetak Hristosine monahinje a zatim nagnao svog zapetog

ždrepca na njenu rosnu livadu.“ Publika se budi, publika se vozbužduje, vostani Serbije,

davno si zaspala!

(Afirmator, 2013)

TRAŽI SE NOVA STUDENTSKA REVOLUCIJA

Tema jučerašnje jedanaeste tribine Betona, u okviru projekta Ka razvijenoj

DEMOKRATIJI glasi: „Šta je ostalo od studentske blokade i reforme visokog

obrazovanja?“

Gosti Centra za kulturnu dekontaminaciju bili su: Jelena Veljić (Filološki fakultet) ,

  349  

Aleksandar Baucal (Filozofski fakultet) i studentski aktivisti: Ana Kolarić i Matija

Medenica.

Akcenat je, na početku razgovora, bio na famoznoj „Bolonji“ i njenom, faktičkom,

nesprovođenju ili paušalnom uvođenju nekih mera koje su na Univerzitetu, umesto

nekog progresa, samo izazvale još veću konfuziju: ko je master, ko je magistar, ko

studira po starom, ko po novom zakonu, koliko bodova ti treba da bi dao uslov za

godinu? U pomirljivim tonovima, punim razumevanja za sve strane, Baucal je pozvao

na razgovor. Tog razgovora, ispostavilo se, ne može biti. Baucal to kao da nije znao. I,

razlog tome nije bio u nepomirljivosti sagovornika ili njihovoj ostrašćenosti, naprotiv.

Razlog je u tome što , u praksi, niko zahteve studenata ne uzima za ozbiljno. Sistem je

tako napravljen da predlozi studenata uvek budu sistematski nadglasani od profesora a

Vlada, gle čuda, ne želi ni da čuje za njih. Ukoliko, naravno, studenti ne nose aktovke,

fensi odela i ne pripadaju podmladcima vladajućih partija, kako je primetio Medenica.

Baška-obaška, kako se stvari razvijaju, obrazovanje postaje povlastica srednje i više

klase. Srbija se, ako je suditi po informacijama o povećanim školarinama i troškovima

života, što je udarac po džepu za sve koji su iz unutrašnjosti a nemaju mesto u

studentskom domu, kreće u pravcu stvaranja potpuno nepropustljivog sloja bogatih,

povlašćenih i obrazovanih.

ANALIZA, SINTEZA, ANAMNEZA, DUBIOZA I NERVOZA

I, tu dolazimo do suštine – Ana Kolarić je navela kako su, u suštini, glasovi

studenata daleko od unisonih, te da je čuvena blokada Filozofskog fakulteta iz 2011.

godine pokazala odsustvo među studentima koji su, po srpskoj verziji „Bolonje“, postali

takmaci i konkurenti na isti način na koji su to postali i profesori. Studentski pokret

treba povezati, misli Kolarić, sa LGBT organizacijama i radnicima, te otpuštenima

i nezaposlenima jer jedino tako studenti, koji su i sami marginalna grupa, mogu

doći do ostvarenja svojih zahteva. Medenica je, iz svog iskustva (7 godina borbe za

studentska prava) izvukao zaključak da se empatija izgubila i da su oni koji bi najviše

trebali da se bore za svoja prava, studenti iz unutrašnjosti, najmanje uključeni u

studentski pokret tj. da su najveće „bundžije“ Beograđani. Jelena Veljić je istakla da se

  350  

Bolonja pogrešno primenjuje i da je naše društvo, naročito što se humanističkih nauka

tiče, u rascepu tj. nisu sigurni da li žele da diplomci budu na tržištu rada kao „isplativi i

unovčivi, uskospecijalizovani“ što je kapitalistički pristup i dobar deo diplomiranih sa

humanističkih nauka eliminiše iz lanca ishrane ili, pak, univerzalni, prosvećeni ljudi sa

nekom društvenom, pedagoškom, intelektualnom odgovornošću što je pristup koji,

volens- nolens, naginje prema levici. Bitno je, koliko sam shvatio iz cele priče, da su

školarine što manje, da se obezbede bodovi i da se ostvari neka fiktivna „zapošljivost“ u

zemlji koja svakog dana ima sve više nezaposlenih. Jednom rečju, s malim zahtevima,

prinuđeni da pregovaraju svake godine oko pomeranja crte za koje mesto dole e da bi

onih koji su na budžetu bilo više od onih koji su van istog, studenti kao da zaboravljaju

da se s celom pričom vrte u krug. Show me the money! Give me few extra

points! Banalano, krajnje banalno. I, onda, gle čuda, dođosmo i do toga da , zapravo, ne

možemo govoriti o visokom obrazovanju a da ne govorimo o državi i ekonomskoj

politici. Bingo! I, tako, ošamućen i urađen od velikog broja obrtaja ovog paklenog

ringišpila (čitaj: dva sata razgovora) došao sam na neobičnu ideju.

BAUK KONFORMIZMA KRUŽI UNIVERZITETOM

Napisaću, u maniru Huntera S. Thomspona, čitaocima poznatog kao autora

„Paranoje u Las Vegasu“ : gonzo-reportažu. Jednom rečju, potpuno subjektivno, u

prvom licu, s dosta sarkazma, ironije, humora. Ali, vrlo brzo sam došao do

yaključka da je to nemoguće. Thompson je, primera radi, u svojim pisanijima

napadao Nixona, koji je, iako lud kao Ludi Brajan MekMed iz Ludograda,

pobednik takmičenja za Mister Ludaka (citat: Crna Guja) bio zanimljiv za

prozivku i, na bizaran način, živopisan lik, inspirativan za satiru. A šta ja mogu da

napišem? Predsednik ove države ima sličnosti po tom mrtvačkom imidžu sa Niksonom

ali nema taj zamah i smori vas nakon pet minuta. Članovi Vlade su toliko bezlični da se

ponekad zapitam da li zaista postoje. Premijer postoji kad je pripit, inače ne. Ministri

obrazovanja i kulture u nekoliko prethodnih saziva delovali su, kao što deluje i najnoviji,

kao statisti sa zadatkom.

  351  

Profesori i sva ta nastavno- naučna veća, u velikom broju slučajeva, pretvorili su se u

neka neuhvatljiva polu-bića koja kao aveti kruže fakultetima, tražeći neki orman u kojem

bi se sakrili i dočekali penziju. Neki od profesora, videli smo za vreme blokade, teže

tome da se ponašaju kao psihopate iz američkih filmova. Znate već, sredovečni belac,

obično neoženjen, tih, ćutljiv (svi su govorili da je fin momak) uđe u tržni centar, repetira

sačmaru i kaže: „Ja sam anđeo uništenja a ovo je moje oružje!“ Ili, u slučaju blokade,

guraju studentkinje, mlataraju makazama okruženi nekim naci-kohortama i psuju kao

kočijaši. Ali, i to je nekako sitno, pilićarski, bez pravog zamaha. Krenula horda

nabildovanih plaćenika na šačicu tamo nekih marksista i anarhista. Hmmm, ko će

pobediti? I, na kraju, dolazimo do studenata. Neću im reći da su gluplji od moje

generacije. I da su podbacili. I da su konzumenti i konzumirani. I da previše govore

„ekstra“ i „znači“ i da su alergični na sve što nije u gradivu a treba da se pročita ako

mislite da se nazivate akademskim građaninom. Okejrekao sam ali im ne prebacujem.

Nemam pravo na to jer je moja generacija je izrodila najveće konformiste. Junci iz

partijskih podmladaka, manekeni poslovnih odela, priperpci i priguzice, famozni

studentski lideri-mideri. Oni učesnici protesta iz zaboravljene 1996/7 godine. Za

sadašnje studente još ima šanse da se trgnu i urade nešto. A ako ne – neće postati

komički inspirativni likovi. Postaće bezlični, obezljuđeni monotonci kojima čovek ne

može ni da se nasmeje jer su, kao i cela ova zemlja, i njeno obrazovanje s njom –

patetično žalosni.

A šta treba da urade? Da se pobune, naravno. Protiv čega? Protiv kamera na fakultetima.

Protiv skrajnutosti obrazovanja u ovoj nepismenoj zemlji. Protiv ekonomskog sistema

koji non-stop govori da se troši mnogo i da treba skresati plate i penzije i trošiti manje i

još manje. Dokle? Dok svi pomremo od gladi? Zar je, u tom slučaju, bitno šta će studenti

reći i uraditi? Bunite se i zbog onog što nije, navodno, vaš uži interes. Kolege u

Francuskoj, Grčkoj, Hrvatskoj, Čileu su vas odavno prešišale. Znate li za to? Pobunite se

protiv licemernih političkih struktura. Protiv petljanja Crkve u državne poslove. Protiv

predrasuda svih vrsta. Protiv sistema koji odbacuje obrazovanje kao bezvredno ukoliko

mu ne donosi pare. Postoji još nešto pored novca, valjda. Protiv navodnih studentskih

predstavnika koji to nisu. Protiv socijalne nepravde, otpuštanja radnika. Protiv sve veće

  352  

zagađenosti. Protiv GMO. Samo se mrdnite više! Kao što reče Marlon Brando u filmu

„Wild One“, a na pitanje protiv čega se buni: „Šta nudiš?“

(Afirmator, 2012)

EPILOG PROTESTA ZA KULTURU – SITNE PARE ILI DUPLO GOLO?

Prekjučerašnji protest za kulturu prikazao je nešto što smo svi odavno znali ali

nismo smeli da priznamo – potpunu bezidejnost mejnstrima kulturne scene. Umesto

vatrometa ideja, kreativnih poruka, satire, vrcavosti duha dobili smo nekoliko stotina

preznojenih ljudi ubedačenih pogleda. Mediji , sa svoje strane, pokazuju to čak i onda

kad se čini da podržavaju protest. U Blicu tako, jedan od komentatora, „zabrinutih

građana“, kaže vrlo jednostavno – 21 komentar za kulturu a 500 za

Karleušu. Dakle, kultura jednog naroda koja se gradi koliko taj narod postoji s

jedne i debakl novokomponovane pevačice s druge strane. Nikad nije ovaj narod

bio, u svojoj istoriji, pismeniji i nikad nije bio dalje od kulture. Slično se može reći i

za druge evropske zemlje zatočene u „civilizovanoj divljini“ ali u Srbiji se stvari vide

jasno, s gadnim obrisima i kontrastima koji su prikazani do mikroskopske tančine.

Indikativno je i to da su se, čitam u „Danasu“, odjednom „razbudili“ oni koje sam već

više puta ovde prozivao a čija su imena vezana za SKD (videti

članak: http://afirmator.org/penetriranje-uma-ili-povampirenje-narodnjaka-u-skd/),

podelili izjave, razdelili blagoslove i zapalili put klimatizovanih porodičnih domova. I,

još su prozvani, gle čuda, organizatorima protesta. Možda jesu (mada, s obzirom kako je

sve ispalo, to baš i nije za pohvalu) ali su oni samo „jedni od“ a postoji valjda i neki

Inciijativni odbor. A tu je i Krle „Idol“ eks-savetnik Borisa Kuku Tadića. I on ima da

kaže poneku. Šta reći osim „šta reeeeći“? I, gde ćemo sad? Na Vladu Srbije? Pred

Predsedništvo? Da čoporativno izviždimo „Konstantina“? Neka simbolička akcija? Da

odigramo neki performans za plebs? Šetnja,šetnjaaa, kao u zlatna vremena protesta?

  353  

Ništa od toga. Ponavljamo imena svojih umetničkih veličina preko razglasa. Kao da ne

znamo ko su oni.

Bez slobode u komunikaciji i ravnopravnog odnosa „kulturnih radnika“ cela ova

priča i nema nekog efekta. SOLIDARNOST „običnog sveta“ je izostala baš kao što

je i veliki broj kulturnih randika izbegavao da se bavi „socijalom“. Ali, nije samo to

u pitanju – nemojmo zaboraviti da mnogi umetnici nisu došli. Ostali su kući jer se

groze pomisli da demonstriraju s onima koji su predstavnici „klanova“, onima koji

su ih, i pre ove nesrećne vlade, držali na margini. Jer, bez obzira koliko naša kultura

nisko stoji, hiljade mladih ljudi su zakinute za posao i, čak, mogućnost da bilo gde glume,

izlažu, objavljuju, režiraju. Baš zbog toga su oni ostali kući. Neki od njih verovatno

nemaju dovoljno para da plate prokletu Bus – plus karticu. Niste za njih čuli i vode se

pod „nebitno“. Jer, za njih se ništa ne menja. Klanovi dolaze, klanovi odlaze a oni ostaju

zaboravljeni i večito “ mladi umetnici u nastajanju“ mada se pre može reći da su u

nestajanju. Razumem taj stav ali razumem i da nešto mora da se menja i da smo, volens –

nolens, morali da začepimo nos pored nekih od ljudi koji su te subote stajali pored nas na

Trgu i odstojimo svoje jer drugog izbora nema.

Prognoza: „Braca Oldtajmer “ može da uradi dve stvari a umetnici i svi ti

inicijativni odbori nijednu. Dakle, jedna je varijanta da nastavi s tvrdim kursom i

ne da im ni pišljiva boba. Leto je, vruće je, ko bi sad demonstrirao? Samrt time and

the living is sleazy…. Pokazali ste svoju slabost, umetnici. Tako može da razvuče do

jeseni. A u jesen, ko će se sećati? Druga varijanta je da razgovara s par „krupnih

igrača“ i ponudi im đenge. Take it or leave it! Samozvani glas pobune će, po svemu

sudeći, biti ućutkan sa smešno malo para. Znate kako je – daj nešto konkretno, odmah,

pa nek je i sitno, parica je to, malo džidži – midži do novih izbora a onda ćemo

drugačije. Fantazija po kojoj će Braca da ispuni sve zahteve (koji god da su jer ni tu ne

postoji konsenzus) i vaskrsne budžet za kulturu preko noći je neostvariva. A, za to vreme,

doći će do još veće klasne stratifikacije u kulturi. Nekolicina onih koji su se domogli

položaja i „kontakata“ će raditi punom parom i zarađivati pristojno ili nepristojno mnogo

novca a ostalima ostaje teški underground, pusto, hladno mesto, neposećeni blog,

  354  

podrumska galerija, šupa od sale, bez novca, bez medija i bez, što umetnicima najteže

pada, publike.

(Afirmator, 2013)

DAN GNEVA – NACIONALIZAM, KLERIKALIZAM I NOVI FAŠIZAM

Na dobro posećenoj tribini Betona u Centru za kulturnu dekontaminaciju, održanoj 14.

februara, govorili su Filip David, Mirko Đorđević i Ivan Čolović. Razgovor je vodila

Irena Javorski. Kroz razgovor se provlačilo nekoliko osnovnih pitanja: povezanost države

i crkve, nacionalnog i verskog, klerofašizma i društvene represije. Mirko Đođrević je

tako istakako da je u crkvi bilo ljudi od kojih se SPC i dan – danas nije ogradila.

Reč je o patrijarhu Varnavu koji je tridesetih godina pisao panegirike Adolfu

Hitleru. S druge strane spomenut je Nikolaj Velimirović koji je, „tražeći Boga našao

Ljotića„. Kanonizovan, sa dva dana u crkvenom kalendaru, antisemita, klerikalac i

fašista, Velimirović je, ne zaboravimo, držao posmrtno slovo na odru Ljotića. Filip David

je, govoreći o podeli među desničarskim organizacijama, naglasio da postoje one koje su

neregistrovane i , samim tim, ne mogu se ni zabraniti ali, s druge strane, fašistoidne

organizacije postoje, registrovane su i nesmetano funkcionišu. Desni spektar je prilično

šarolik – od srpskih „rasionalista“, „Naših“; „Obraza“ do „Dveri“ koje su registrovane

kao politička partija. Nacisti, fašisti, totalitaristi, ekstremna desnica, svi se oni nalaze

u saglasju kad je reč o osnovnim opsesijama, tzv. pitanjima od „nacionalne

važnosti“.Ono na čemu se sve ove organizacije nalaze je, naglasio je David,

glorifikacija Ratka Mladića, Radovana Karadžića i pomenutog Nikolaja

Velimirovića. Ivan Čolović je govorio o „Delijama“, navijačkoj organizaciji čiji lideri

imaju 40-50 krivičnih prijava per capitem ali sede sa političarima i funkcionerima i

ravnopravno vode razgovore. Iako su, na prvi pogled, samo navijači oni su, u suštini,

borbena pesnica i neko ko rešava !“peljave poslove“ za režim, povezani sa

  355  

doživljavanjem „sabornosti“, „pravoslavlja“., „svetosavlja (izmišljotina ruskih desničara

iz „Zagranične crkve“)“ i „nacionalnog identiteta“. Jedna od najsmešnijih činjenica je

prepiska članova ove navijačke grupe na forumu. Zaključeno je tako da, ukoliko u tuču

ulaze junački, ne bore se „jajarski“ protiv drugih navijača, Bog može da im oprosti i da

razume njihovo oslobađanje navijačkih strasti.

U Srbiji je, što se može izvući kao zaključak, danas aktuelan poseban, „puzeći“ fašizam,

oličen u palančkoj atmosferi, u poistovećivanju verske pripadnosti (koja bi trrebala da

bude nadnacionalna, univerzalna) sa nacionalnom, u hvalospevima koji su se čuli od

vladike niškog o „simfoniji“ crkve i države ( potpun sklad, stapanje, ne muzičko delo),

nacionalistički kič koji je, od Konstantina Velikog napravio, maltene, Srbina i pompeznoj

proslavi 1700 godina Milanskog edikta iz 313. godine (tolerisanje hrišćana na teritoriji

Rimskog Carstva). Dovoljno je, dakle, da jedna partija, SNS konkretno, dobije većinu na

sledećim izborima, osloni se na desničarske ekstremiste plus neizbežni navijači plus

navedeni rasionalisti i skinhedi i doći će do ukidanja ono malo prava što još imamo u

zemlji. Ne zaboravimo – predsednik države je četnički vojvoda i svoje titule se nikad

nije odrekao, naša vojska je puna zločinaca iz eks-jugoslovenskih ratova a za

borbenu doktrinu su želeli da uzmu Velimirovićevu ideologiju, crkva se stopila sa

državom, policija je korumpirana, narko-dileri izvrdavaju zakonu, rasizam je u

porastu, skepsa prema EU takođe a, da stvari budu još luđe, zapljusnuti smo

zahtevima za „patriotsko“ u umetnosti. Čini se da taj dan gneva i nije toliko daleko.

(Afirmator, 2013)

KONSTANTINOVO RASPIŽĐE

Ludilo od predstave „Konstantin-znamenje anđela“ Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga

Radivojevića košta skoro 200 000 eura, piše današnja „Politika“. Ova prostački skupa

predstava je finansijski, primera radi, da se napravi desetak solidnih predstava u

profesionalnom pozorištu. O, da! I da stvari budu još luđe, masni honorari koje,

očigledno, dobijaju režimski poslušnici i razni drugi a na ime tog jubileja Milanskog

edikta su samo deo priče o „patriotskoj umetnosti“ i lojalnosti državnih umetnika. U

gradu koji je zapušten, upropašten, i peva „bluz južne pruge“, baciti tolike pare na takvu

pompeznu tupažu je ravno etičkom i kulturnom harakiriju (sepukuu). Bedna je zemlja u

  356  

kojoj ljudi ćute na ovakve gadosti. Bedna je zemlja u kojoj ljudi ćute i kad gladuju

radnici u Boru. Ako im nije stalo do rudara šta ih briga za tamo neko pozorište?

Objektivno rečeno!

Zoran „Magični“ Ćirić je istupio iz UO pozorišta upravo zbog ovakvih rabota. Ma koliko

ja sa simpatijama čitao Ćirina pisanija i ma kako bio kritičan prema njegovom vrludavom

političkom delanju što se ove odluke tiče mogu da kažem samo jedno – uradio je pravu

stvar. Nema razloga da se ostaje u nekakvom Upravnom odboru koji je sklon arčenju

narodnog novca. Da se ne lažemo, sve to ide iz džepa poreskih obveznika. I grabi se,

grabi, kao da sutra ne postoji. Ko zna koliko se filmova, mladih, anonimnih reditelja,

moglo snimiti za te đenge.Tri? Četiri? Čudo je šta se sve može uraditi s pedeset milja.

Osvojili bi neku nagradu na filmskom festivalu, osvetlali nam obraz. A šta je ovo?

Spektakl koji se igra jednom i nikad više i, ako se po pasmurnoj zori dan poznaje, iza

angelskog Konstantina neće biti nikakvog „benefita“. Ako ne računamo pune džepove

reditelja, pisca i inih. Jer, stoji u „Politici“ od 21.februarija i ovo, i tu vas prepuštam

ciframa jer, statistika je keva svih nauka. Dakle, po nezvaničnim informacijama

objavljenim u današnjoj režimlijskoj „Politici“:

reditelj -17 milja

pisac- 15 milja (50 % više od NIN-ove nagrade)

scenarista – 9 milja

Grad Niš, zemlja Srbija – duplo golo

Aleksandar Novaković

PS: Predlažem se za kompozitora saundtreka za predstabu. Neću komponovati, samo

prepakovati tradiciju, kao Brega. Recimo:

„Imperator Koča putuje, putuje,

on ide u rimsko,izbavlja sve srpsko,

  357  

Imperator Koča -Kole putuje sad!“

Jax tu ništa ne bi menj’o. Ili, nakon bitke kod Mulvinskog mosta, zapije se Konstantin

Veliki, jer je video onaj, navodno hrišćanski znak u snu, i kaže:

In hoc signo vince! Ovaj, vinces!

Zatim baci peglu na rimskom Forumu, uhvati ga neki sevdah od carevanja, vojevanja i

slika silnih ljudi koje je pobio ( i bogati plaču a carevi imaju dušu) i zaurla:

„Stani, stani Tibar vodo,

Tibar vooodooo!“

Pa onda Prisk , sin mu , krene na njega ali, ne lezi vraže:

„Ide Koča preko Romanije

i on vodi svoje legije!“

Sledi epilog:

„Našeg Priska ubili plebejci

pokosiše ga puščani meci!“

I, za kraj, Milanski edikt, tolerancija, sve je do jaja osim za žene, Jevreje, robove,

pagane,sirotinju raju, varvare na granicama, razne hrišćanske sekte i gomilu drugih

nesrećnika. Svi se grle, u obraze se ljube, za junačko pitaju zdravlje i pevaju, pevaju, o

kako samo pevaju:

Oj, Carstvo Rimsko, mila mati,

  358  

da li ćeš se odazvati,

Oj Romejo, mila mati,

levom udri-desnom mlati,

mila zemljo, mili dome,

ovde smesti svako svome,

srećno živet’ ko u raju,

nepotizmi večno traju,

u tebi ću, srećno tek,

pomlatiti čitav svet!“

I, za odjavnu špicu obrađujem Bregu koji ionako krade od svih:

Sve će to, mila moja,

pokriti ministri, honorari

i haš, ovaj, šaš!

(Afirmator, 2013)

REČ-DVE O „TAMO NEKOM ZLOČINU“

Danas ne možete disati od onih koji kliču „Nož,žica, Srebrenica“: Došao je njihov zeman.

Nacionalističko je u modi a sutra će biti i nacističko. A oni su, mora se reći, „srbske

patrijote“ ali nisu izolacionisti. Vole oni sve koji nisu Zapadnjaci. Diraju ih nepravde

SAD-a prema dalekim narodima. Ali, kad je o komšijama reč- ni suzu da puste. Ima i

onih koji lepo, argumentovano, objasne kako je cela Zapadna Evropa bazirana na

robovskom radu, kolonijalizmu i uništavanju naroda današnjeg Trećeg sveta. I

kako su samo Zapadnjaci bilo toliko ludi da naučno opravdavaju rasizam i izmisle

  359  

gasne komore. Što, zaista, nikome drugome ne bi palo na pamet. I sete se i CIA-e, i

Vijetnama, i Nikaragve, i Čilea, i Avganistana, i Iraka. Premisa, reklo bi se , drži

vodu (rasizam jeste bio najprisutniji u Evropi ali ni drugim kontinentima nije stran)

a onda sledi fatalan zaključak – bruka je što smo oborili Miloševića jer su nas

izmanipulisale zapadne obaveštajne službe. Kad vam neko pretvori zemlju u slivnik,

tanjir u pomijaru a susedne zemlje u stratišta – to nije do stranih tajnih službi. To je

politička odgovornost onih koji su birali taj režim i naročito onih koji su ga vodili. I, nisu

se toliki ljudi bunili jer ih je neko platio već zbog toga što je neko gazio njihov ponos,

njihovu slobodu, podsticao zločin i pljačku. I nisu na vlast bili brižni socijalisti već

zlikovci, jajare i mafijaši i kleptokrate.I nije Milošević bio Aljende baš kao što ni Đinđić

nije bio Pinoče.

SVETSKI MUČITELJI

O seriji prozapadnih političara koji su usledili posle petog oktobra može se reći dosta

negativnog ali jedno ne -krvi na rukama nemaju.I zato, kad čujem neke hrabriše kako

danas, godinu dana nakon pada bivše Vlade, ismevaju demokrate i sistematski šutiraju

mrtvog konja ja kažem samo jedno: „Mnogi od vas su ćutali tada a sada govore i veličaju

predsednika, četničkog vojvodu. To govori sve o vama.“ O SAD se, kao o monstrumu u

svetskoj politici, može reći mnogo toga lošeg i, po standardima svetskih zakona,

mnogi američki političari i generali bi zaglavili procese ravne onom u Nirnbergu.

Isto važi i za SSSR pa i potonju Rusiju, Kinu, Severnu Koreju, Veliku Britaniju.

Spisak se da proširiti na Iran, Pakistan itd. Ako bi zaista sudili svim onim

zlikovcima koji su preseljavali narode, imali rasne zakone i najstrašniju segregaciju,

spaljivali i uništavali imovinu, počinili genocid, sistematski zatupljivali, istrebljivali,

izgladnjivali, mučili, proganjali, hapsili,kamenovali, stavljali na crne liste, pitanje

je da li bi iko ostao da vlada današnjim svetom. I, naravno, da li bi iko vladao posle

završetka Drugog svetskog rata, ako baš idemo u ono što je ljudima danas „davna

prošlost“. Iskreno, takav svet, oslobođen gadova, bio bi krajnje udoban za

život. Ali,lakše je, po starom obrascu, optužiti samo jednu stranu – SAD, samim tim i

EU i nevladine organizacije. Istina je da postoje snage koje će zažmuriti na gadosti

jednih ili drugih „simpatija“. Ubeđivaće nas da je rusko govno slađe od američke torte i

  360  

obrnuto. Ono što je istina jeste da su u ovom trenutku opasniji i agresivniji nacionalisti ali

nikad ne treba potcenjivati, u budućnosti, agresivnost posustalog kapitalizma. Zver koja

je ranjena je najopasnija.

Poenta je da se kvaziideologija ove zemlje istrošila. Partije, javne ličnosti,

organizacije,sindikati,sve je izgubilo svoj misao. Slanje ljudi da ginu za ovaj ili onaj vojni

blok takođe. Ono što preostaje jeste da narod, organizujući se, u novim, slobodnim

sindikatima i asocijacijama, preuzme stvar u svoje ruke. Ali, ako do toga kojim čudom

dođe u skorijoj budućnosti, moraće da, per primo, iskreno sagleda sebe, svoju političku

ulogu i odgovornosti u ratovima devedesetih i ljudski se odredi prema njima a potom i

svetu u kojem živi, sačinjenom od lažnih imperija između kojih se vrpolje mali narodi u

večitoj agoniji izbora: Da li je bolja kuga ili kolera?

(Afirmator, 2012)

D RTINA OD NIN-a

Ako je suditi po tekstu „Dobrodržeći gospodin NIN “ čini se da je sa ovom književnom

nagradom sve u redu. Nedostaje samo malo šlifa nekim ljudima na dodelici. Ko je štreber

a ko nije. Na taj način se propušta suština cele priče. A ona je jednostavna – ova nagrada

nema ni „r“ od renomea i, dodajmo, ni „o“ od objektivnosti. Setimo se samo „Semolj

nečega“ ili Abukazemovog drugara i sve će nam biti jasno. Okej, malkice smo zarotirali

i zamenili ljude. Nestade Šukalo. Ali, princip je ostao isti: dajmo nagradu ili nekome ko

je na našoj „liniji“ ili nekome ko je neosporan autoritet i sto godina čeka da je dobije pa

eto, da i njemu damo. Ili, eventualno nekome čiji stavovi ne predstavljaju opasnost po naš

sistem vrednosti. A sve pod šminkom „umetničkih vrednosti“, „izdignutih iznad

politikanstva“. Nema toga, gospodo. Čisto estetsko je besmisleno kao što je besmislena

tvrdnja da je Srbija neutralna jer tako piše u Ustavu. Realnost, praksa, demantuju celu

priču. Probitačna slatkorečivost Aćimović- Ivkova, tvrdi patriotizam Šopove. Sneni

Pavkovićev pogled. Vesela ekipa. Već duuugo vremena NIN nije dobilo delo (uz jedna-

dva izuzetka) koje zaista udara u temelje klimavog sveta u kojem živimo. I, budimo

otvoreni, nema provokacije, nema nečeg što će vas naterati da kupite ili, još bolje,

ukradete knjigu. Trka za ovu nagradu se svodi na prećutan dil između izdavača, članova

  361  

žirija i kandidata koji su debelo zagazili u petu, šestu deceniju života a glasi: „Danas ja,

sutra ti, a prekosutra, ako ga bude, svi ostali.“ Ova nagrada pokazuje ono što svi znamo –

da je književnost, kad je reč o nagradama koje, indirektno, usmeravaj pisce da pišu u

ovom ili onom pravcu (ako im je stalo do para i slave a kome nije) najkonzervativniji deo

naše umetnosti. To je prostor prljave igre, opakije čak i od one u teatru. Borbe za

samozvane nacionalne vrednosti i veličine. Ova otimačina o NIN-a je još smešnija zbog

finansijske vizure . Naime, nagrada je ostala ista iako dinar pada. Devalvacija tzv.

dobrostojećeg gospodina NIN-a je višestruko veća od one finansijske. Moralno, etički,

gospodin NIN je stariji i lošijeg zdravlja od Broja Jedan iz čuvenog „Alana Forda“ i, kao

pravi Starac Klimoje, žvanjkav, užegao, prljav i dremljiv kao neki papudžijski mačor,

pokazuje zapravo gde je sve zapelo. Taj čiča nije tu uprkos svemu i svima već kao dobro

smišljena žvaka establišmenta koja ima podlogu u svemu onome što ne čini književnost.

Šta onda treba promeniti kod NIN-ove nagrade? Otvoriti je svim autorima koji pišu na

štokavskim jezicima, promeniti žiri, povećati lovu, nagraditi nekog ko nema pedeset i

plus leta, ostaviti se priče o očuvanju srpske kulture i jezika i borbe za nacion. Ali ,to

onda više ne bi bila NIN-ova nagrada, zar ne?

(Afirmator, 2013)

KO JEBE POJEDINCA?

Na brutalno pitanje – brutalan odgovor. Niko. Otkad je sveta i veka, pojedinac je morao

da se utopi u masu. Ili to – ili potone. Individualizam, koji nakon helenskog perioda

ponovo počinje da se budi u vreeme Renesanse, svoju eksploziju doživljava u Ničeovim i

ničeanskim knjigama. I, u čemu je poenta? Pojedinac se izdiže jedino ako je natčovek.

Tako su protumačili ljudi koji su slepi kraj očiju. I behu samozvani usamljeni osvetnici, i

vidžilanti, i kauboji u vesternima, i lutajući vitezovi, i fašisti, i nacisti i ratnici džihada i

staljinisti i Khmer Rouge i ko zna ko sve ne. Imali su samozvano rasno, nacionalno,

kulturno ili čak, moralno pravo. Imali su i, mnogo pre Ničea, takozvanu „građansku

vrlinu“ koja ih je štitila od giljotine jakobinaca. Okreni-obrni, i oni koji su bili nadmoćni

bili su to kao deo nekog kolektiviteta. Dakle, pioni koji uživaju u isijavanju moći njihovih

  362  

vođa i osećaju se posebnim mada, u suštini, boluju od kompleksa niže vrednosti. To su

oni isti koji su u ime nebeskog cara Hirohita sravnili pola Kine. Ili spalili pola Bosne,

dobar deo Hrvatske i Kosova u ime nebeske Srbije. Svejedno. U pitanju su inferiorci koji

su se ostvarili prečicom – ako nisu „krijejteri“ onda će postati „hejteri“.

A gde je današnja Srbija? Gledajući dokumentarce o Drugom svetskom ratu

pomislio sam – tamo gde je bila naci Nemačka 1947.godine. Ali, nije tako. Jer,

Nemačka nije imala Gebelsa kao lidera jedne od najjačih partija 1947. godine. Bio

je rahmetli već dva leta. I nije imala nekog himlerčića za premijera. A nije vala imala ni

Geringa u armiji. Ne u Bundesveru. No, mi imamo sve to. Snimci likvidacija Jevreja u

Letoniji neodoljivo podsećaju na zločine iz balkanskog karakazana. Ali, danas brže

zaboravljamo. Štaviše, danas bi se, zahvaljujući brzom smenjivanju gadosti u

medijima ispinovanju, nekako provukli svi nacisti. A zašto? Danas je pojedinac, žrtva ili

zlikovac, mnogo manje bitan nego 1945. godine.

SRBIJA ĆE USKORO PROPASTI

Pomenuta teritorija između Mađarske i Makedonije je dobar primer za to. Ovde je biti

pojedinac smrtni greh. Paradoksalno, ova zemlja će propasti jer, iako ne verujemo i+u

individualnu slobodu, nismo ni kolektivitet. Nemamo neki zajednički identitet i svako je

za sebe. Ne verujemo ni u šta. Okej, formalno, da ali suštinski – jok. Bitno je da smo svi

mi „naši“ – mada mnogi misle kao „Naši“. Samo se okružite krdom svojim i ne mrdajte.

Niste dostojni da se izdvojite.Možete biti „otkačeni“ samo ako ste neki „selebriti“,

neki „ekscentrični pojedinac“ , kvazi-umetnik , narodski čovek koji misli, dela i

predstavlja se kao istomišljenik najgorih primitivaca i sitnonacionalnih idiota. Ako

ste Milić od Mačve, Milorad Pavić, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Isidora Bjelica,

Nebojša Pajkić, Ivan Ivanović, Olivera Kovačević, Mira Bobić-Mojsilović, Vladimir

Kecmanović ili Žika Obretković, svejedno. Dakle, mi nismo ravnopravni ali smo isti.

Što, misli svetina, i nije tako loše. Eto srpske pravde – narod je u nečemu jednak-

svi smo mi ista govna. I svi pripadamo istoj naciji i znamo da je trula i ne želimo ništa da

promenimo jer smo, a to je generalno mišljenje, isprepadane pizde. Ćutimo, smrdimo,

kuntamo ispod šljive. Nije bitno znanje, obrazovanje, rad. Ne foliraj manire i pamet, ti si

balkanska seljačina koliko i ja. Znamo se. Kulturni i obrazovani ljudi žive zapadno od

  363  

nas. Da, tako desničari misle o svom narodu. I, moram reći, nisu jedini. Dok god postoje

partije u kojima se izdaju direktive i neki glavati murdaroši grme na članove koji su se,

glede sitnih privilegija, usrali k’o grlice, evolucije i nećemo videti. Jednom rečju – dole

sve partije i, ako će to promeniti nešto, dignite već jednom jebani Palamudament u

vazduh!

Ono što zemlja u kojoj reč pojedinca ne vredi pet para a cinizam i hejterstvo caruje

može očekivati je sledeće – totalni raspad i to, istorijski gledano, u najskorije vreme.

A ako neko misli da će to doneti neko dobro onima koji će se odvojiti – vara se. U

čemu je prokleta sloboda ako pojedinac, ponižen, osiromašen i sjeban, može da

svoju guzicu obriše zastavom nezavisne Srbije, slobodne Vojvodine, otcepljenog

Sandžaka, odavno odvojenog Kosova, nedefinisane Istočne Srbije ili Kabinde,

whatever, ako je i dalje okružen halapljivim moronima kojima je jedino stalo da

smeste svoju guzicu u OUN? I mora da peva sa horom svoje večito „mlade“ nacije,

ruka na srcu, pesma na usnama, krpa vijori i himnica od koje poteče suzica. Da se teši

uspehom sportista? Šta će on s tom nacionalnom šarenom lažomako ga i dalje

eksploatišu, ako ga i dalje filuju mržnjom prema drugom , ako i dalje robuju i ne putuju?

I šta će taj pojedinac ako mu govore da je sitan i bedan, uvek zamenjiv, da se afirmato

uvek mogu namestiti ovako i onako, da mu uvek fali neki mur, neka ćaga? Bilo je teško

ali smo se odvojili. Sad će biti bolje. Za tridesetak godina. A možda i manje… ulazimo u

EU sa otomanskom grupom naroda, ko što je red. I uvek to mi, i nikad – a šta TI misliš?

Želim TEBI da se obratim. TEBE se setim kad mi trebaju tvoj glas i tvoja krv. A šta

TI misliš je ono šta MI kažemo. Ili ne?

(Afirmator, 2013)

NAJSREĆNIJA GENERACIJA

Ljudi rođeni u periodu od 1945. do 1955. godine su najsrećnija generacija koja je

živela na planeti Zemlji. Sve pre njih i posle njih može se podeliti u dve kategorije:

  364  

grčevita borba za opstanak i grčevita borba za proždiranje. Ovo se, naravno, odnosi

pre svega na Evropu i Severnu Ameriku (plus Australija i Novi Zeland). U „ostatku

sveta“ se ljudi i dalje grčevito bore za opstanak.

Šta se to značajno dogodilo 1945? Okej, završen je Drugi svetski rat. I šta još? Baby

boom kakav Evropa i SAD nisu niti će imati u 20. a, verovatno, i u 21. veku. Rodili su se,

na talasu optimizma, posle najvećeg užasa 20. veka. Ti srećkovići su imali dovoljno sreće

da budu zdraviji, obrazovaniji, svestraniji, otvoreniji, druželjubiviji od nas. Uleteli su u

nekom čudnom trenutku – imali su krov nad glavom, tri obroka dnevno i zdrave zube.

Ako mislite da to i nije neko čudo pogledajte fotografije ljudi s početka 20. veka – skoro

svi imaju masnu kosu, mladeže, bubuljice, kvarnjikave kljove i ofucanu odeću koja se

nosi dok se ne raspadne. A onda, kao da to nije dovoljno, neko vas mobiliše, strpa u rov,

dune u pištaljku i vi izjurite da bi vas napunili olovom. Ili vas alkoholisani muž ubije od

batina a sud nikad videti neće. Znam, to i danas postoji ali je nekad to bilo „tak

normaljna“. A kako je Evropa izgledala i, još gore, mirisala u srednjem veku, neću ni da

pričam.

Visili su ti srećkovići, kao deca, na ulici po ceo dan. Kad su hodali leđa su im bila prava a

stopala jedno paralelno s drugim. Bili su mrškasti. Teško su se zamarali. Svako je od njih

je udario barem tri akorda na gitari i napisao bar jednu pesmu u životu.Neki od njih su

postali pisci koji su psovali ribon koji se redovno zaglavljuje u pisaćoj mašini.

Kompjuteri su bili deo naučne fantastike.

Oni su za razliku od nas, ciničnih i, shodno tome, jako pametnih, bili društvene

životinje. Pravili su žurke, čitali knjige, slušali ploče, autostopirali bez straha. Nije

to bilo ništa posebno ali je nešto značilo. Ženska emancipacija, ljudska prava,mirovni

pokret, naivni (nama, modernim cinicima) transparenti i mitinzi, protesti, sve ih je to na

neki način obeležilo. Dalo im neki identitet, neki smisao. I, nekako, sve što bi došlo posle

njihovih mladalačkih dana (idemo do sredine sedamdesetih) možda nije bilo loše ali se,

polako ali sigurno, osećalo da se praznina širi. Antimaterija guta sve oko sebe.

Da budemo iskreni – nije sve bilo sjajno. Ti srećkovići su naše majke i očevi, neki su već

odavno dede. I, ne jednom, progovore iz njih najgori konzervatici i licemeri. Mnogi iz

njihove generacije danas drmaju svetom a do juče su govorili o miru. Imali su šansu i

propustili su je. Oni, koji su odrasli u najdužem periodu mira. Imali su slobodnu ljubav.

  365  

Mi – spisak boleština. Kupali su se u rekama i barama, onako, jer su slobodnog duha.

Danas nema reke u kojoj (tako naučnici kažu) ne možete pokupiti mononukleozu. Jeli su

šta stignu. Mi smo alergični na ovo i ono, na dijeti ovakvoj i onakvoj, genetski

predisponirani za ovu ili onu gadost. Oni su imali Stounse i Bitlse. Mi imamo jebanog

Justina Biebera i gomilu smeća koje se može okarakteristi kao „muzika za velike guzice“.

Kao što neko reče – u moje vreme smo pitali (1970-ih) šta novo donosi tvoja muzika

danas (2000-ih) pitamo samo jedno – kako da to prodamo?

Oni su prijateljstva sklapali lako, jer slušaju istu ili sličnu muziku, jer se na neki način

prepoznaju. Mi se više i ne rukujemo. Oni su znali da melju o nečemu po čitavu noć. Ne

pričamo. Oni su se „palili“. Mi „iskuliramo“ i ponekad „ispoštujemo“. Oni su verovali.

Mi imamo „red veličina“. Vidimo se kratko, uglavnom neki „poslom“ i onda odjurimo.

Oni su bili klinci duže od nas. Mi smo napunili 18 i mnogo smo važni. Nemamo vremena

za druge. Uvek u poslu. I uvek , u suštini, nezaposleni ili dokoni. Za kompjuterom.

Pretvorili smo se u ostrva. I svako od nas je Velika Britanija – nema prijatelje, samo

interese. Oni su imali one smešne hipike. Mi imamo hipstere koji su toliko odurni da

ne možeš ni da ih ismevaš. Oni su verovali u nešto. Mi verujemo u ništa sa mnogo

nula iza sebe.

Mi smo smoke and alcohol free, politically correct, political idiots, hipsters,

ravers,rappers, grasshoppers, hip-hoppers, false MTV rockers, cocksuckers,

motherfuckers, garbage eaters, buyers,nerds,geeks, consumers, metros, ins and retros, mi

smo nezaposleni, japiji – prezaposleni, klošari, vaćaroši, jajare, štreberi, kurajberi,

studoši, nacoši, dođoši, ođoši, đilkoši, gastosi, ksenofobosi i nijedna od tih etiketa ne

znači apsolutno ništa.

Jer, u suštini, niti imamo neki identitet niti znamo šta ćemo od sebe. Idemo cik-cak, bez

neke određene putanje, kao Braunove čestice. U najboljem slučaju će nas neko negde

prigrliti na ovom „otvorenom tržištu“. I mi ćemo izgubiti neke formalne identitete. I

dobiti neke nove. A onda, zbog novog posla, odreći se i njih. Bićemo stranci,

okruženi gomilom stranaca. I umrećemo sami, kao što to ljudi inače rade. Ali, ono

što će se izdogađati pre poslednjeg daha je ono što nas određuje kao ljude. A imamo

li i delić onog što su imali ti prokleti srećkovići? Sumnjam.

  366  

(Afirmator, 2013)

NACIONALNA DRŽAVA JE STVAR PROŠLOSTI?

Na prvi pogled, nema potreba za tim pitanjem. Korporacije, koncerni, konglomerati

– to su današnje države – fantomi, ali opet, jedine prave države i tako će biti još

dugo. One su svuda i nigde, nemaju jasne granice ali milioni rade za njih i zavise od

njih. One predstavljaju neku vrstu kapitalističkog čardaka ni na nebu ni na zemlji.

Ono što je posebno zanimljivo je da su ove „države“, u stvari, feudalne. Kako

drugačije objasniti milione koji rade za njih, koje mogu pozvati u bilo koje doba dana ili

noći i tražiti od njih da rade prekovremeno? Kako objasniti da bonusi i nadoknade koje,

ponekad dobiju, ne mogu da nadoknade odsustvo normalnog života, dehumanizaciju? Da

ne govorimo o celom procesu uvođenja u firmu – na početku dajete zakletvu firmi,

zaklinjete se na vernost kroz ugovor i obavezivanje na „politiku firme“. Ako vas

unaprede vi gurate u hijerarhiji. Od viteza postajete, satnik, pa tisonštnik (srpski

srednjovekovni termini)vojvoda, knez, pa ko zna, možda i kralj. A, u slučaju da ste se

borili protiv velike zle kroproacije koja proguta vašu firmu, vi postajete njen vazal.

Ukoliko vas ne „poseče“ , to jest otpusti. A onda kad postanete kralj, vaša porodica vlada

bezličnom masom kmetova i nasleđuje vas, kad dođe vreme za to, po principu

primogeniture. Ali, postoji nešto što vas odvaja, tj. što vas je nekad odvajalo. Kao što je

lepo primetio Šekspir u „Henriju Petom“:

And what have kings that privates have not too,

Save ceremony, save general ceremony?

Ali, te pompe, zlataste forme, više nema. Šefovi korporacija nemaju taj teatralni vid

vladavine. Nemaju ništa što bi, na bilo koji način, opravdavalo njihovu vladavinu. Gde su

im popovi da ih blagosiljaju i kažu da je njihova vlast od Boga? Gde im je harizma

monarha? Odvratne krune ukrašene pokradenim dijamantima? Antipatični matorci u

sivim odelima, sve Ričard Treći do Ričarda Trećeg, plaćaju horde mladih simpatičnih

medijskih ličnosti (ali ne i harizmatičnih) da nas ubede da je kapitalizam jedino moguće

državno uređenje. Komunizam je mrtav, kapitalizam je smrdljivi matorac koji truća o

  367  

logici. Da li je logika ono što odgovara masama? Makar i pozivanje na logiku, ma kako

šuplja ona bila?

NOVA KOŽICA ZA ZMIJICE

U komadu „Perestroika“ američki dramski pisac Toni Kušner stavlja u usta najstarijeg

boljševika na svetu, Antedeluvijanoviča Prepotopova sledeće reči: “ Zmijice moje,

skinule ste svoju komunističku kožicu, više niste to što ste juče bile ali koja će sad kožica

da vam izraste? Imate li je?“ Ovo pitanje, upućeno članovima Prezidijuma, opijenim

Gorbačovljevim reformama, predstavlja aktuelnost i danas, u kapitalizmu. Ako , naime,

skinemo tu zmijsku kožicu kapitalizma, šta će nam izrasti? Kušner je, u komadu, jasan –

bivši komunisti postaju nacisti, birači Žirinovskog ili neke staljinističke partijice. Potom,

dodajem, glasaju za kapitalističkog čvrstorukaša, korporativnog Staljina u liku Putina.

Nešto slično smo videli i na Balkanu. Ali, šta je sa razvijenim svetom koji je, navodno,

uzor? Smenjuju se dosadne birokrate koje pokušavaju da ostvare utopiju koja je, po

rečima Slavoja Žižeka, „sadržana u tome da mislimo da će se ovakvo stanje zauvek

zadržati a neće – krenuće nagore“. I, to je još jedan problem kapitalističke utopije –

sve će ostati kako je bilo, plus-minus recesija. Eksploatatorski Dan mrmota. Sistem

koristi različite maske da bi ostao isti – malo levo pa desno pa opet levo… Krv se

ledi od te pomisli.

Ali, tu je nešto što treba da nas razmrda. Da se ponovo osećamo posebnim, drugačijim,

ponosnim na ono što smo. Da dođemo do nekog privida samoostvarenja. Mi, mali ljudi,

da budemo srećni i zadovoljni i oslobođeni strahova. Da promenimo kožu i postanemo

nacionalisti. Razmislite samo – u Evropi, u SAD-u levica je izgubila borbu za glasove

siromašnih. Pomerila se udesno, podala se kapitalizmu, a svi koji su ostali pri osnovnim

principima proglašeni su za ekstremiste. Levičarski mislioci često s visine posmatraju te

„obične“ baš kao što to rade i liberalni filozofi. A zana se- kad ste usamljeni i nevoljeni,

prigrlićete prvog koji se pojavi i kaže vam da vas razume. Iracionalno ali primenjivo na

ljudsku psihu. Slažem se da se nacionalistička priča ne maže na hleb i da je

maloumna ali to ne znači da ne funkcioniše i, naravno, na duge staze uništava sve na

svom putu. Ali, nije li ona rezultat duge i sistematične kapitalističke idiotizacije kao

što je totalitarni komunizam porodio kojekakve naci-lidere ovde? Razmislite samo-

  368  

društvo u kojem se ne raspravljava, ne misli, ne dogovara i slobodno organizuje,

lako je prebaciti iz jednog „modea“ u drugi.

TOTALITARNA DEMOKRATIJA

Da bi shvatili kako je do toga došlo moramo da se vratimo u vreme neposredno posle

Drugog svetskog rata kad je, navodno, nacizam bio poražen. Savezničke države su, kao i

SSSR, bile daleko od idealnih „vitezova svetla“. Velika Britanija i Francuska su bile

ogromne kolonijalne sile vođene plutokratijom, SSSR sa gulazima i čistkama da ne

spominjemo a SAD sa svojim kolonijama, ratovima u Latinskoj Americi, rasnom

politikom i Lovom na crvene veštice je priča za sebe. Dakle, te zemlje su, iako su

pobedile nacizam, imale u sebi, u većoj ili manjoj meri, virus totalitarizma. kraj istorije

je, navodno, nasutpio s padom Berlinskog zida, ali to je smao Fukujamina zastarela priča.

Reprize s doradama scenarija niko nije planirao.A kako je sve počelo?

Baby boom je bio fenomen za Zapad i trajao je kratko. Trebalo je naći novu radnu snagu.

Gde? Iz bivših kolonija. Ili, u američkom slučaju, iz Meksika plus imigranti čiji priliv je

bio ograničen kvotama s početka XX veka. Podrazumeva se da su radnici iz bivših

kolonija doživljavani kao neko ko će „odraditi posao i otići“. Ali, to se nije

dogodilo. I, tu sledi poplava kojekakvih italijanskih „radikala“, lepenovaca,

Britanskih nacionalnih frontova i sl. I, šta imamo, pola veka kasnije? Angelu

Merkel koja kuka o tome kako je multukulturalizam propao jer, u Frankfurtu na

Majni, dve od tri bebe u vrtiću imaju strance za roditelje.

Ali, postoj i druga, manje vidljiva ali prisutna priča: evropske zemlje podstiču

asimilaciju „domorodačkog“ stanovništva. Tako u Francuskoj, u kojoj je preko milion

ljudi 1960. godine govorilo bretonski, danas bretonski govori oko 200 000 ljudi. Zašto? U

Francuskoj postoji jedan jezik, jedna nacionalna država, jedna administracija i svi su,

shodno tome, navodno građani ali, u suštini, Francuzi a ne Bretonci,Baski,Alzašani i sl. U

Velsu je, početkom XX veka, preko 60% stanovnika govorilo velški. Danas je ta cifra

manja od 20%. Kroz razgovor s kolegama iz Irske, zemlje koja bezuspešno pokušava da

vaskrsne gelski, shvatio sam da nemali broj njih gaji prezir prema gelskom tj. irskom.

Zbog čega? Engleski je maternji, svetski jezik, koji znači posao u zemlji i van nje a irski

jezik kojim govori nekih par hiljada čobana u najgorim zabitima, disfunkcionalan,

  369  

zastareo i, što je još bitnije, nije urban i, ako ga tečno govorite, vi ste sigurno fanatični

katolik i nacionalista. Prezir prema sopstvenom jeziku vas označava kao građanina sveta i

slobodnjaka… Dakle, čak i kad je došlo do tzv. „renesanse malih jezika“ početkom XXI

veka , suština je ostala ista. Poslodavci, društvo, svi su formalno „za“ ali, u suštini, brane

zaposlenima i građanima da govore maternjim jezikom e da bi ih razumeli i „domaći“ i

stranci. Nema pretnji prebijanjem, ismevanjem u školi, ili, čak, smrtnom kaznom kao

nekad – sve je regulisano fino i demokratski. A danas je spisak ugroženih jezika i

dijalekata u Evropi

sledeći : http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_endangered_languages_in_Europe

NIKO I NIŠTA U DESNIČARSKOJ EVROPI

Čemu ta priča o jezicima? Vrlo jednostavno – jezik je jedna od osnovnih

nacionalnih karakteristika i ljudskih prava a ne poštuje se ili se, usled dugog

procesa asimilacije suprotnog Deklaraciji OUN o ljudskim pravima, licemerno

„krpi“. Jednom rečju – možete dobiti nacionalni identitet sad kad je izgubljen, i

jezik, sad kad ga ne razumete, i vaš Parlament, sad kad i vama i nama vladaju

korporacije. Mašite nacionalnim zastavicama i paradirajte na svoje male nacionalne

praznike, igrajte fudbal u svojim malim nacionalnim timovima, ali ne pitajte za

svoju naftu, svoj ugalj, svoje zagađeno more, nuklearne centrale i prepustite nam

odbranu i spoljnu politiku. Eto vam ga sad. A onda idite na posao, radite tamo kao

mravi, vratite se kući deset – dvanaest sati kasnije, popijte malo alkohola i antidepresiva i

sutra sve ispočetka. Vi ne znate ko ste i šta radite na ovoj planeti. Ni po čemu niste

posebni i vaš rečnik, s vremenom, postaje sve siromašniji, vaša tela sve tromija i

gojaznija od smeća koje vam trpamo u hranu, vaši ideali ne postoje. Blenete u političare

koji drže govore na TV-u i ne znate ko se za šta zalaže. Šta god da kaže jedan zvuči isto

što je rekao i drugi. Retko kad čitate, na letovanja idete u zemlje bednije od svoje i tamo

se osećate, nakratko,kao neki zapadnjački superiorko. A onda se vratite kući i opet ste

niko i ništa. A u novinama vesti o tome kako vaša zemlja, zbog kršenja tih i tih standarda

EU, više neće imati 340 vrsta sireva, 234 vrste vina i 145 vrsta žestokih pića. Sve je to

zabranjeno jer se ne uklapa u tamo neke standarde. Vest k’o vest ali, nekako vam je

krivo, zar ne? I svi ti američki tursti koji misle da svi moraju da govore engleski. Strašno!

  370  

Ali, tu nastupi nacionalistička ekipa.: „Trgnite se, smršajte, kuvajte kod kuće,

idite u crkvu, cenite vojsku i policiju, vratite im ugled. Ako ste siromašni ne

besposličite – prijavite se u trupe i ubijajte u ime demokratije i otadžbine na svim

kontinentima! Pravite decu i budite verni – ne dajte tim tamnoputim šljakerima da

progutaju našu veliku naciju. Naši običaji, naše tradicije, haše pesme, naši naci-

snovi! Štaviše, isterajte ih odmah – obezbedite sebi radna mesta! „Možete li da

zamislite tu količinu frustracije i gneva koja može svakog trenutka da

eksplodira? Svi ti nevoljnici i odbačeni, povezani jednostavnom činjenicom, mogu

slobodno reći igrom sudbine, da pripadaju istom narodu i da su beli. Oni znaju kom

narodu pripadaju ali moraju to sebi da potvrde, da se dokažu, da razbiju nekome glavu u

ime toga, ili barem razlupaju izlog radnje koju drži neki Pakistanac. Ili, fino,

demokratski, dekretom pošalju sve tamo odakle su došli. Možete li, u tom slučaju, da

zamislite Nemačku koja ima preko osamdeset miliona stanovnika od kojih je svaki peti

stranog porekla? Čitave četvrti prazne. Fabrike u kolapsu. Na zidu ispred džamije u

Duisburgu dete ispisuje grafit: „Vratite nam naše Turke. Ko će sad da nam nosi smeće?“

U Hrvatskoj, novoj članici EU, preplavljenoj emigrantima, ekstremni desničari poručuju:

„Srbi, vratite se, sve vam je oprošteno!“ A onda slede spaljivanja knjiga, marševi s

bakljama i drugi živopisni spektakli iz Nirnberga.

AUSLANDER, AUSLANDER!

Da li verujem da će do toga doći? Ne, ali nije isključeno. Verovatnije je da će se, bez

prave levice, skrenuti udesno te da će evropski desničari igrati na kartu emigranata koji, u

suštini, dolaze iz zemalja koje su zaslugom upravo tih, velikih evropskih imperija, bile

opljačkane i, kasnije, ceđene kroz neokolonijalnu politiku. Kao što se cede i danas. I, šta

je tim ljudima preostalo? Ništa osim emigriranja u zemlje s kojima su se do juče gledali

preko nišana. Baš kao u priči Branka Ćopića, o partizanu – prvoborcu koji, bez posla i

pomoći od društva, odlazi u Nemačku kao gastarbajter. Dakle, razvoj tehnologije u

savezu sa zakonskom regulativom, može da utiče na to da Evropa jednog dana kaže, kao

u Uelbekovom romanu „Mapa i teritorija“: „Hvala vam lepo strani radnici ali, više nam

niste potrebni. Fabrike ne traže toliko radnika a naši ljudi, milioni poluobrazovanog

sveta, čekaju posao. Imamo dovoljno posla i mi sami. Evo vam otpremnine i doviđenja!“

  371  

Zakonski, na prvi pogled, sve u redu ali, u suštini, to je čisti rasizam. Prevod:

multikulturalnost je propala, dakle, ne trebate nam i gubite se! Auslander, auslander! Iza

ovakve politike stoji stvaranje nacionalne države, buđenje nacionalnog romantizma

iz 19 veka, primitivne potrebe da vidimo ko smo i šta smo, da se“ prebrojimo“. Kad

se saberem- onda se oduzmem, kaže stara umotvorina.

Ako to zlo od nacionalizma ponovo preuzme Evropu ono će nastupiti elegantno, u

„Cesare Piacotti“ cipelicama, s podrškom kapitala i tajnih službi, kao što je to uradili

1933. godine u Nemačkoj. Bez marširanja i crnih košulja. Zakonski, legalistički, uz

podršku većine. Ponudiće više od novca i navodne samostalnosti. Biće to iluzija,

najubojitija od svih – na ivici sa religijskom. Njena suština je u osećaju ponosa i

izuzetnosti što se pripada toj i toj naciji ali u njoj, negde prikriven, i dalje vreba onaj isti

demon koji govori pojedincu da je on, u suštini, niko i ništa. I, za kraj jedan podatak:

gotovo svaka okupirana zemlja Evrope je u Drugom svetskom ratu dala makar

jednu SS diviziju a kvislinške i policijske snage koje su se stavile na raspolaganje

nacistima u lovu na Jevreje i protivnike sistema brojale su se milionima. Da li bi rat

trajao kraće i koliko bi ljudi ostalo živo da se neki „lokalci“ nisu stavili na stranu

nacista? Usudio bih se da kažem da su, u velikoj meri i zbog toga, te zemlje tako lako

pale. Okupacija je došla kao poslednja faza bolesti društva. Tako će biti i sa

naci(onalnim) državama u Evropi koje će biti poslednja faza bolesti kapitalizma i

neoliberalnog tržišta.

(Afirmator, 2013)

SRBOVANJE – LUDOM RADOVANJE

Ovogodišnji Novogodišnji satirikon, u organizaciji Beogradskog aforističarskog kruga

(BAK), održan je 27. decembra u Maloj sali „Kolarca“. Koncipiran kao „vrcavi karneval

duha“, ovaj „Satirikon“ je, na prvi pogled, bio repriza prethodnih. Bilo je tu 20-ak

satiričara i humorističara, nekoliko stotina, mahom starijih ljudi u publici. Smejalo se,

veselilo uz sage od jedne – dve rečenice o predsednicima, vođama, korupciji, bedi, seksu,

gladi, tzv. našim naravima. Nažalost, ksenofobija, homofobija, korumpirana crkva i ratni

  372  

zločinci nisu bili preterano inspirativni za većinu govornika. I, nažalost, kao svake

prethodne godine, setili smo se jednog od kolega koji više nisu s nama. Selektor fešte

i predsednik BAK-a, Aleksandar Baljak, podsetio je publiku u svom govoru da je, pre

osamdeset godina, rođen aforističar Brana Crnčević

(http://www.elektrobeton.net/bulevar-zvezda/crncevic-branislav-brana/). Usledio je

pohvalni govor koji je ovom vrcavom skupu dao kriptonacionalističku dimenziju. Neko

bi rekao da je ta dimenzija uvek postojala među srpskim aforističarima, ali nikad, kao

sad, nije zasjala punim sjajem. Predsednik udruženja čiji su brojni članovi (i Baljak s

njima) bili s onu stranu sistema kojem je „Srpski Striko“ tako predano služio, hvali

Crnčevića i kao pisca i kao ideologa nacionalnih haludža. O kakvoj travestiji je tu reč?

Crno, crnje, Crnčević

Oda Crnčeviću je održana, nimalo slučajno, kao svečano slovo pred dodelu nagrada za

ukupan doprinos srpskoj satiri: Velike plakete „Prijatelj satire” Sekcije satiričara

Udruženja književnika Srbije i BAK-a, te BAK-ovog „Zlatnog kruga” za prevod. Kao

predstavnik UKS-KLUKS Klana dogodio nam se ne narod već Milovan Vitezović

(http://www.elektrobeton.net/bulevar-zvezda/vitezovic-milovan/ ) koji je, iz prikrajka,

blagosiljao Baljkov govor. Beše to i slobizam i draškovićizam i sado-mazohizam u jednoj

sobi. Baljak je član Srpskog književnog društva, Vitez UKS –a, ali zašto bismo se svađali

kad smo pod istim krovom? SKD jeste osnovan kao neka alternativa UKS-u, ali to nekad

beše. Na delu je bila aforističarska verzija deklaracije pomirenja. Znate ono: „svako ima

svoj bol“. Tako je Baljak krenuo da živopiše Crnčevića: njegova „iskrenost i

pravdoljubivost još za života svrstala među besmrtnike naše književnosti, ali i u red

odgovornih čuvara srpske tradicije i duhovnosti“. Jel’ to onaj isti čuvar koji je huškao na

rat? Onaj isti „Srpski Stric“ koji je delio lekcije „nesrbima“ i „tražio dežurne ustaše“?

Crnčević je imao, u Jevanđelju po Baljku, „veliko umeće i (s popovskim pripevanjem)

Božji dar“ i bio „pouzdani dijagnostičar duha epohe“. Amin! Crnčević nije bio u dosluhu

s Bogom, bar ne onim koji poziva na razumevanje i praštanje, i nije bio dijagnostičar već

dijagnoza naci zaraze koja se u Srbiji duboko zapatila. Ne znam ni sam zašto, ali ponadao

  373  

sam se da će tu Baljak prozboriti koju o Crnčevićevoj mračnoj strani, makar neka

fusnotica. Znate, diskretno ograđivanje, kao kad neko kaže: „Volim Selina kao pisca, ali

ga mrzim kao antisemitu“. Tako neki detaljčić. I tu krene priča o Crnčeviću koji se iz

zverinjaka „srpske političke močvare“, kako ju je zvao, vraćao u „srpsku književnu

prašumu“. Pa, dobro, i to je nešto – pod uslovom da je Baljak Crnčevića i njegovu kliku u

toj političkoj močvari video kao krokodile koji komadaju sve što nije srpsko i poslušno.

Ali, u Baljkovom govoru ne postoji taj inkriminisani deo biografije BC. Britkog duha,

krilatih rečenica, s krokodilskom suzom u oku, to je naš Čika Brana, kozer, boem,

Kaporov intimus, Srbenda u svim režimima i pod svim režimima i za sve režime.

Pamtimo ga, dakle, samo po dobru, tj. po tankom satiričarskom opusu a zlo ostavimo

istoričarima i distanci od pristojnih sedamdeset godina.

Nečastivi na Kolarcu

„Crnčević, naravno, nije bio po volji dežurnim cenzorima, onima koji nam nude slobodu

da se odreknemo slobode, onima koji nas uveravaju da je naš nacionalni interes da

nemamo interes, onima kojima svako nacionalno i ekonomsko poniženje Srbije izgleda

prirodno, onima koji skraćuju Srbiju za Kosovo i čine sve da Srbiju skrate i za

Vojvodinu“, nastavio je Baljak. I tako Crnčević ispade borac za totalnu Srbiju. Kud se

dede onaj pravi Brana? Nema ga. Arsenal koji je ispalio Baljak upućen je, pretpostavljam

na tzv. drugosrbijance, a ton je bio takav da mu i Ratko VečernjakDmitrović može

pozavideti. Sledi priča o tome kako su Crnčevića, tobož zbog „političke nekorektnosti“

(čitaj: fašizma), brzo zapostavili u našim medijima. Baljkova satirična rubrika u NIN-u je

ukinuta upravo zbog toga što je odao omaž Uncle Serbu, objavivši nešto Crnčevićevih

aforizama. Eto alibija za pevanje slavopojki čoveku koji je oličavao sve ono što su brojni

aforističari mrzeli i ismevali.

Nije Crnčević bio „spisateljski i građanski hrabar“, kako veli Baljak, već jedna od

velikosrpskih utvara koje su planski, od šezdesetih godina prošlog veka naovamo, radile

na „podizanju nacionalne svesti“, deo ekipe fino ušuškanih „disidenata“, sinekuraca i

doušnika, onih koji su nacionalno stavljali ispred demokratskog a tribalno iznad

  374  

individualnog. Kiš reče, pišući o cinkarošima i ovo: „Drugi tip su „dobrovoljci“. Svesno.

Oni nisu zavrbovani, ne pišu izvještaje (ne moraju da ih pišu). Oni su, kao i prvi,

provokatori. Oni pišu, takođe, pesme i prozu. Ima ih mnogo među dečjim pesnicima. Oni

su i sami nalik na pokvarenu decu. Već su u školi, po svoj prilici, bili prijavljivači“. Da li

je mislio na Crnčevića koji je pisao i za decu? Na prisutnog Vitezovića? Šerloka Ćerača?

Sve njih?

„I, na kraju, da kažem još i ovo”, zaključuje Baljak, „mnogi su došli i otišli a Crnčević je

već ostao.“ Zamislio sam duh rahmetli BC kako ulazi u umove aforističara srednje i

mlađe generacije i ponovo prolazimo kroz pakao nacionalnih lamenata, ksenofobije,

zveckanja oružjem, panegirike ratnim zločincima. I ponovo izbija rat i, onaj ko ga je

proizveo postaje, gle čuda, „Izbeglički Stric“. Naoružan kafanskim šarmom i kozerijom

malograđanina, on je „ničim izazvan“ verbalna palica u rukama desnice, njihov alibi za

postojanje, njihovo kvaziintelektualno političko krilo (svaka ozbiljna teroristička

organizacija ga ima) sa nečasnim starinama Ćosićem i Bećkovićem na čelu.

U „Kolarcu“ su se tako srela ta dva naoko sukobljena sveta, oličena u Baljku i

Vitezoviću. Stari nacionalisti na novom zadatku. Setimo se „šiftovanja“ SPO-a, pa

čudesnog preobražaja Vitezovićevog SPS-a, pa bivših Šešeljevih radikala, sada u

dresovima prozapadnih Vučićevih „naprednjaka“. Ono što povezuje srpsku populističku

desnicu mnogo je snažnije od onog što ih razdvaja, a to je ista nacionalistička matrica

koja se menja samo onda kad, zbog trenutnih stranačkih interesa, „stigne direktiva

odozgo“, ali suština ostaje ista. Ali, kad svi, svi, svi oni progovore kulturom: kroz

aforizam, kroz panegirik Crnčeviću, tada kao i svi nepromenjeni nacionalisti pokažu

pravo lice zaostale, mrzovoljne, samodovoljne Srbije, sposobne samo da kuka i kune

zbog velikih istorijskih poraza i izdaja za koje je, naravno, uvek neko drugi kriv.

Baljak sobom samim:

https://www.youtube.com/watch?v=Z_5X7E0WMAg&feature=youtu.be

(Beton, 2013)

  375  

PSIHOLOGIJA –SLUŠKINJA POLITIKE?

Najpouzdaniji način da se otarasite političkih protivnika je da ih proglasite duševno

bolesnim. Ili neuračunljivim. U nekim zemljama, a Srbija nije jedna od njih,

zdravlje vladara je jednako zdravlju države. Mentalno, fizičko. Svaki segment

života se stavlja pod lupu i proverava detaljno. Situacija je slična onoj u srednjem

veku – vladar koji ima potomstvo, koji je snažan i virilan, krepkog duha, on je i

sposoban da vodi zemlju. Ukoliko neka od pobrojanih snaga izda kralja – treba

razmišljati o naslednicima ili, čak, regentima koji će da vladaju u njegovo ime. Danas, sa

razvojem medicine, možemo da prihvatimo da lider bude osoba krhkog zdravlja ili nežne

pojave. Štaviše, napadati nekoga zbog njegove kratkovidosti ili iskrivljene kičme, da ne

govorimo o ozbiljnim bolestima, u narodu izaziva kontraefekat – počinju da saosećaju s

patnjama fizički izmučenog vladara. Jednom rečju, Šekspirov Ričard Treći (istorijski je,

kako saznajemo, bio prijatnog izgleda) ne bi bio toliko prokazan kao vladar. Okej, bolje

bi prošao s lepšom spoljašnjošću ali, to je sve.

ZAUMNOST NORMALNOSTI I POLITIČKE KOREKTNOSTI

Bolesti uma su mnogo gori problem. One, makar da se na njih samo sumnja, da su

nedokazane, rekla – kazala, trajno obeležavaju pojedinca. Dovoljno je reći:

„Političar taj i taj je išao kod psihologa“ i puče bruka. Ljudi koji priznaju da

njihovu dušu i um nešto muči su gubavci 21. veka. Ali, gle čuda, ima toga još –

Američka asocijacija psihijatara je izdala novi DSMMD – ‘Diagnostic and Statistical

Manual of Mental Disorders’ tj. Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne

poremećaje. Na spisku se nalaze: ODD (‘Oppositional Defiant Disorder’) iliti

‘opozicijski prkosni poremećaj. Prevedeno na srpski: ‘neposlušnost uzrokovana besom,

protiv autoriteta, dominantne paradigme ili društvenih normi’. Jednom rečju, svako ko se

opire vlasti a nema zaleđinu može da ode u Guberevac. Ma, genijalno! Zatim ‘Organized

Stalking’ iliti ‘organizirano uhođenje’, koji je usko vezan uz ‘misao da vas Vlada ili tajne

službe nadziru i prate pomoću tehnoloških alata’ i od sada će biti povezan s paranoidnim

poremećajem ličnosti . Svi znaju da BIA kontroliše internet, mobilne telefone, kamerice

posvuda, gomila ljudi ima dosijee a ako kažeš da te vlast prati ti si paranoik. Dukat! Ili,

  376  

gle čuda, Orthorexia Nervosa – “’zaokupljenost pripremama zdrave hrane, planiranje

jelovnika, redovno vežbanje i borba protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri

da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu, kaloričnu i masnu hranu’. Dodaćemo

tu još par nekih frustracija i trauma i health freaka utamničiti vo vjeki vjekov. DSMMD

je najbolje tajno oružje „liberalne“ Amerike, put prema zemlji isprepadanih

pacijenata nalik onim iz Formanovog One Flew Over The Cuckoos Nest.

Šta nam govori ovo pisanije? Budite robovi, ne pokazujte samonicijativu, ne otkrivajte

emocije, poštujte autoritete klanjajući se do zemljice crne, jedite đubre i bićete pošteđeni.

Budite male demokratske dušice koje su, u supštini, povodljive i apolitične. Da ne

govorimo o tome da bi vam bilo bolje da ste iz naše zemlje ili neke zapadnjačke sa

sličnim mentalitetom. Primera radi, na Zapadu su svojevremeno, početkom 20. veka,

emigranti iz stranih zemalja neretko završavali u ludnicama zbog nerazmevanja

mentaliteta i običaja. Tako bi, primera radi, Britanci doživeli kulturološki šok ako bi

videli nekog, po njima, nasilnog i gnevnog Španca koji je u stvari, raspravljao o nekoj

nevažnoj stvari sa svojim komšijom, mašući rukama i govoreći povišenim tonom.

Ljubomoru i bes izazvane preljubom – razbijanje stvari po kući i bacanje odeće kroz

prozor, uobičajenu scenu kod nas Balkanaca ali i na Mediteranu, držali su za erupciju

ludila. „Preveliku“ tugu, naricanje, lelekanje, puštanje brade i napijanje na sahranama,

karakteristične za slovenske narode i da ne spominjem. Sve što se ne uklapa u naš okvir

je čudno i, samim tim, ludo. Isto možemo da kažemo i za balkansku vizuru Evrope koja

se, gle čuda, svodi na podelu na one koji „imaju nešto duše“ i „one koji je nemaju

uopšte“, „ledene Zapadnjake“ ili, ako je neko anarhista, onda ga, kao Vasu Pelagića, just

because, strpaju u ludnicu. Kao što reče Krleža, a može se odnositi na sve predrasude –

„sačuvaj me Bože srpskog junaštva i hrvatske kulture“.

INŽINJERI LJUDSKIH DUŠA

Na Balkanu je psihijatar bio u povlašćenoj poziciji. Iako se u narodu veruje da su

svi psiholozi pomalo „čuknuti“ niko ne želi da s njima mnogo priča jer, ko zna,

možda otkriju da ste i vi ludi. Od psihologa se beži kao od policajca ili popa koji,

opšte je poznato, ako naleti na vas, može da vam izbaksuzira dan. Međutim,

psihijatar koji je ujedno i nacionalni lider, patriota, oličenje „narodskog“,

patrijarhalnog i stoga, je li, normalnog i moralnog, ma privilegiju da se izdigne se

  377  

iznad svoje profesije. On postaje šaman (iako je u suštini šaban) i iscelitelj na

nacionalnom nivou. Nije li onda normalna stvar što su psihijatri Rašković i Karadžić

zaposeli umove Srba iz Hrvatske i BiH. Rašković je, dodajmo, tvrdio da su Srbi „lud

narod“ na šta su oduševljene mase, zureći kao tele u šarena vrata u bradatog govornika

klimale glavama i horski ponavljale mantru : „Da, jesmo ludi, svi smo mi ludi i zato smo

jednaki u svom ludilu. Govori nam, o gordi samano! Ommm, šanti, šanti, ommmm!“

Karadžić je, s druge strane, psihijatra i krvavog vladara, doživeo „preobražaj“ u

ekstrasensa Dabića, kvazi – naučnika, kombinaciju sektaškog monaha sklonog

„tihovanju“, Draže Mihajlovića i Sai- Babe. A na njih možemo nadovezati tooolike

psihijatre iz svih zaraćenih zemalja koji su tvrdili, kvazi-naučno, u svojim predebelim

knjigama i u svim režimskim emisijama u koje bi ih pozvali (a gostovali su u naučnom,

kulturnom programu, u političkim emisijama pa čak i u kojekakvim zabavnim šoovima u

kojima se svira narodna muzika i peku ćevapi) da je taj i taj „neprijateljski“ narod

„neuračunljiv, genocidan, patološki sklon lopovluku, silovanju, destrukciji, malouman,

ograničen, primitivan, prljav, bez istorijske svesti, autentične kulture, rasno nečist,

onizak, šiljastih glava što ukazuje da su svi oni hidrocefalusi itd.“ za razliku od nas a mi

smo najbolji. Što reče Ćopić: „Znam ja nas – jeb’o ti nas.“

S druge strane, istraživanje koje je prezentovao vođa tima, Gordon Hodson sa kanadskog

Brock University predstavlja nam ljude koji su desničari kao osobe koje su naprosto

glupe. Tako deca sa inteligencijom ispod prosečne pokazuju tendenciju prema

predrasudama prema drugim rasama, nacijama, polovima i, docnije, u tinejdžerskom

dobu, i seksualnim orijentacijama. Takve osobe su sklonije i religijskom fanatizmu i

podložnije autoritetima i, samim tim, autoritativnim ideologijama. Eto lepog, čistog,

politički korektnog objašnjenja za sve probleme savremenog sveta, potpune suprotnosti

onome što rekoše kolege južno od granice.

Prenesimo američko i kanadsko psihološko istraživanje na polje svetske politike. Fini,

dobri severni brat razume desničare. On je „malo više ulevo“, on shvata da je glupost

najveći problem desnice. Sažaljeva desnicu. Njegov južni ratoborni sused, s druge stane,

misli da je svako prelaženje granice koju je on odredio, pogubno. Moramo se zamrznuti u

status quou sledećih hiljadu godina. To je jedini način da se odbrani demokratija u SAD i

  378  

u svetu. Mi kao pajkan i mi kao jedina svetska demokratska alternativa. Mi smo totalno i

totalitarno demokratični. Our way or highway!

U ČELJUSTIMA ORGANIZOVANOG LUDILA

Smatram da su i jedno i drugo istraživanje lažni i problematični na mnogo više nivoa

nego što može stati u jedna članak od par kartica. Ono što ih povezuje sa snatrenjima

balkanskih psihića je: namerno pojednostavljivanje ljudske prirode. Omeđiti čoveka

predrasudama ili, rečima Džordža Orvela: „Ako hoćeš da znaš kako će izgledati

budućnost zamisli čizmu kako gazi lice čovečanstva – zauvek.“ Granice između

normalnog i nenormalnog su, znamo, tanke. Istorijski gledano, gotovo juče se

homoseksualnost smatrala nenormalnom a deca za koju se verovalo da će postati gej

ili bi su podvrgavana elektrošokovima (poslušati pesmu „Kill Your Sons“ od Lou

Reeda). Epilepsija se smatrala duševnom bolešću. Ljudi sa bipolarnim poremećajem

su utamničavani i nisu primali nikakav tretman. Lobotomija je bila „pouzdan“

metod lečenja buntovnosti onih s MakKartijeve crne liste ili „prevelikih emocija“

(videti film „Frances“ sa Jessicom Lange). To je bilo 1950-ih, 1960-ih. Ono što

pobrojani psihijatri, bili oni „liberalni“ ili „konzervativni“ žele da prikriju je surova

istina: vaša politička, religijska ili bilo koja uverenja nemaju veze s vašim mentalnim

zdravljem ili IQ-om. Čovek svesno bira, po svojim afinitetima i neretko ličnim

interesima, koju će stranu izabrati i kakve će stavove zastupati. Navešću jednostavan

primer: malo koliko bio protiv desničara, ja ne mogu da ih otpišem iz čovečanstva, čak ni

ekstremiste i kažem da su oni ludi ili glupi. To bi bilo pojednostavljeno razmišljanje. Ako

izuzmemo one koji ne razlikuju koncept dobra i zla, a njihov broj je ne veći od 1 ili 2

procenta, mi „ostali“ smo svesni njegovog značenja i etičke težine, gde god živeli. Samim

tim, mi ćemo svesno prigrliti i najveće zlo, ukoliko nam ono odgovara. Svojom voljom. I,

ako ga zaista prigrlimo, verovaćemo u njega.

Upoznao sam više visoko inteligentnih, univerzitetski obrazovanih, društveno

prihvatljivih, čak popularnih, emotivno i poslovno ostvarenih ljudi, koji su ekstremni

desničari. Ubeđeni ekstremni desničari. Jedni od onih koji smatraju holokaust jevrejskom

izmišljotinom. I, verovao sam da su neobavešteni, zaluđeni, priglupi. Nisu bili. Oni su

zaista verovali i moje reči i argumenti nisu u njihovim očima značili ništa. Očaj celog

sveta im nije značio ništa. Hiljade knjiga o holokaustu. Šest miliona života im nije

  379  

značilo ništa. Verovali su i, čini mi se, i dalje veruju da je celokupan haos savremenog

sveta rezultat cionističke zavere. Moja greška je bila što sam ih potcenio i pomislio da se

mogu, tek tako, „preobratiti“. Ne mogu. Psihologija odbija da prihvati pojam iskonskog

zla koje se osanja na zatvoren, naoko savršen sistem. Ja čvrsto verujem da ono postoji i

da tinja u tim istim ljudima koji mogu da vode paralelne živote. U jednom oni grle svoju

decu pred spavanje a potom nežno vode ljubav sa supružnicima a u drugom su spremni

da podrže najveće monstruoznosti „kad dođe njihovo vreme.“ Zlo nije glupo i zlo je

pitanje izbora a, kao što smo videli u mnogim periodima istorije, bili

konzervativci ili ne, ako se dobro opravda i odvija daleko od vaše kuće, ono postaje

„nužno zlo“, „zaštita nacije i naših vrednosti“.

(Afirmator, 2013)

Poplave u Srbiji, medijske manipulacije i cenzura

POSLE POTOPA

Naizgled u pozadini tragičnih poplava koje su pogodile Srbiju, Bosnu i Hercegovinu

i Hrvatsku, odnele desetine života i nanele štetu koja se meri u milijardama evra, storija o

medijskim zloupotrebama i cenzuri medija u Srbiji sve više izbija u prvi plan. Razlog za

to leži u činjenici da, kako se Sava i druge razbesnele reke i rečice povlače u svoje stare

tokove, javno mnjenje počinje da, sad kad je neposredna opasnost od poplava minula,

polako preispituje sve ono što su državni zvaničnici izjavili i uradili poslednjih desetak

dana. A razloga za ozbiljnu rekapitulaciju medijske frtutme kojoj su u dobroj meri

doprineli Vučić & Co. itekako ima.

PRELUDIJUM ZA REQUIEM

Uprkos upozorenjima meteorologa dve sedmice pre poplava, u kojima je stajalo

kakve će posledice teških majskih pljuskova biti po Srbiju, preventivne mere nisu

preduzete. Da ironija bude veća, mesec dana pre nego što će poplava progutati

Obrenovac, na lokalnim medijima ste mogli da vidite idiličnu sliku grada koji će, u

prolećnim i letnjim mesecima, imati mali porast vodostaja ali, ništa strašno, riba će se

mrestiti, biće pecanja(https://www.youtube.com/watch?v=r2LNHMLwTng ).

  380  

Napominjem, srednjoevropske zemlje, pogotovo Austrija i Češka, su u to vreme trpele

velike poplave i bilo je iluzorno reći da će vremenske nepogode sasvim zaobići Balkan.

Štaviše, u Centralnoj i Zapadnoj Srbiji je, u vreme spomenute idilične reportaže, već bilo

poplava. Mada, kako reče reporter TV MAG iz Obrenovca, priroda je nepredvidljiva.

Teške kiše u aprilu i maju, ko bi to očekivao? Ova storija podseća na onu, mnogo

bezazleniju, o beogradskom GSP-u koji je svake godine šokiran i potpuno paralisan

snegom u decembru mesecu. I tako, do guše u optimizmu, dočekali smo 15. maj. Iako je

već prethodnog dana stanje bilo predkritično (trebalo je samo pogledati kroz prozor i

videti poplavljene beogradske ulice), tek je famoznog 15. maja visokotiražni list na

naslovnu stranu stavio saopštenje da škole tog dana neće raditi te da je kiša “potopila

Srbiju” (strane 10,11, 30 i 31).

Ostatak priče je dobro poznat: 15. maja je, popodne, proglašeno vanredno stanje,

mediji pišu o prvim žrtvama poplave, opasnost se nadvija nad Šabac i Obrenovac.

Gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, pozvao je 16. maja Obrenovčane da ne napuštaju

svoje kuće, iako je voda probila nasip na četiri mesta i prodrla u centar grada

(https://www.youtube.com/watch?v=8HPMvcK63JM#t=30). Svu krivicu će, iako je

njegov udeo u tragediji koja je snašla grad neupitan, verovatno, od viših funkcionera,

snositi samo Miroslav Čučković gradonačelnik Obrenovca, mladi “veteran” upravnih

odbora i, how convenient, član URS. Ni Čučković ni Mali, inače, ni ne pomišljaju na

ostavke.

PREMIJER PUTINOVSKI TRENIRA STROGOĆU

Premijer Aleksandar Vučić. je preuzeo na sebe fokus medija preteći da se storija o

poplavi stavi u drugi plan. U njegovom držanju i delanju su se mogle prepoznati dve

teatarske persone:

a) Zabrinuti Otac Nacije, čovek koji, s dugim dramskim pauzama i teškim uzdasima,

govori o nesreći koja je snašla narod. Zamišljeno da deluje brižno ali utešno,

njegovo držanje je kod publikuma izazvalo suprotan efekat – ko god bi tih dana

upalio televizor i pogledao Premijerovo lice pomislio bi da je situacija

beznadežna i da će Srbija u budućnosti moći da zaradi neki dinar jedino ako se

ponudi Kevinu Costneru da snimi drugi deo njegovog propalog filma Water

World

  381  

b) Vladimir Putin koji “preslišava” ruske tajkune i tera ih da potpišu sopstvenu

kapitulaciju pred moćnim državnim aparatom i pritom sipa opaske a la “potpiši a

onda mi vrati olovku (lopino!)”. Ovaj tretman je, u Vučićevom slučaju, nešto

manje hladan. Premijer se ponaša manje kao Putin (mada bi, očigledno, voleo da

uđe u rolu ruskog samodršca) a više kao neki predsednik mesne zajednice,

“Gazda - Aca” koji poručuje članovima Vlade (ili to behu odbornici MZ) “nemoj

da vas sanjam”. Kako drugačije protumačiti przničave reakcije na mobilni telefon

koji zvoni u toku pres-konferencije i obraćanje “Dušanu”, “Lazi” i “Kori” u

kojem stoji: “Nije naš narod blesav, niti oni spolja da daju pomoć, a da to bude

zloupotrebljeno. Dobićemo veliku pomoć od mog prijatelja šeika Muhameda,

veliki novac. Ne sme nijedan dinar negde da bude zloupotrebljen ili da čujem za

neka privatna lica da u ime Vlade tobože uzimaju nešto.” (Kurir, 19.05, 2014)

Tako je govorio A.V.: u ime naroda, u ime javnosti ali pre svega u ime rejtinga.

Vučićevo držanje, iako deluje pomalo nepovezano, agresivno i autoritarno, je

namensko i politički (iz SNS vizure) opravdano. Naime, publikum, naročito onaj

stariji (koji čini dobar deo biračkog tela) će, po Premijeru i njegovim saradnicima,

reći: “Nama treba čvrsta ruka! Da podvikne, da se vidi ko je domaćin u ovoj

kući!”. Ovakvo držanje će, privući i glasove onih skeptičnijih koji će pomisliti da

je naša Vlada, tobože, transparentna, energična, odgovorna (“kasniš pet minuta”,

reče Vučić strogim glasom jednom od ministara), od naroda i za narod (mada

nema natpolovičnu podršku ukupnog biračkog tela) i, hvala Bogu, nije elitistička.

Populistička, brate, bez tajni! Premijerovo nazivanje ministara po nadimcima nije

uzaludno. U Srbiji postoji duga tradicija “naških” političara: “Baje” Pašića,

“Krcuna” Penezića, “Draže” Markovića, “Slobe” Miloševića. Svaki političar

dobije, ako se dovoljno dugo zadrži na vlasti, neki nadimak. Nekome bi to

izgledalo kao znak demokratske svesti ili ruganje autoritetima ali to nije slučaj.

Istina je da političara nadimak označava kao “jednog od raje” i , samim tim,

podobnog za vladavinu koja može trajati i više decenija. Tako i Vučić postade

“Alek” a s njim i ministri stekoše nadimke, manje zbog simpatije a više zbog

označavanja njihove pozicije –ko su, gde su, za koga rade. Tamo neki Dule, Laza

i Kori. Zamenjivi.

  382  

Posebna, teatarski snažna storija, je ona o uvlačenju medija u demokratsko

odlučivanje Vlade kojeg, zapravo, i nema. “Transparentnost” Vlade služi samo

jednom – da pokaže ko je glavni. Dakle, Premijer. On je na terenu, bije bitke, vodi

odbranu (kad već nije uspeo da, kao Miloševićev ministar informisanja, razbuca

nezavisne medije, opoziciju i NATO špijune nek barem sredi poplavu), on

poručuje da Šabac ne sme pasti (Nije Prozor al dobro, majku ti Božju, reče Tito),

fotografiše se u svim mogućim modnim kombinacijama, od poslovne do crne i

karirane, on s članovima štabova za vanredne situacije, on kraj helikoptera, on u

polupraznom amfibijskom vozilu sred Obrenovca (dok, u drugom planu,

usamljeno dete čeka da ga neko spasi), on jezdi prema svom drugom Feketiću

koji će mu doneti još veće političke poene. Premijer možda ne igra svoju ulogu za

“Oskara” kao Alek Ginis, ali kao je uspeo da obori Ginisov rekord i u

pojavljivanju u medijima. U to vreme je Predsednik Nikolić, kažu mediji, bio

van radara, na svom placu. Odmarao čovek i pekao rakiju.

A ONDA TVOJOJ SREĆI DOĐE NEKI KOMPJUTERAŠ TREĆI….

“Idilu” nacionalnog jedinstva, s desetinama hiljada poluorganizovanih

dobrovoljaca po Šapcu, Obrenovcu i Beogradu, improvizovanim radnim akcijama

na kojim nedostaju i pesak i džakovi i kaljače a Vojska Srbije moli za pomoć

građana jer nema dovoljno čizama i vodootpornih jakni (?!) je, pre ili kasnije,

neko morao da poremeti. S jedne strane je udar došao od elektronskih glasila

ekstremne desnice u kojim su se aritmetičkom progresijom uveličavale brojke

tragično nastradalih. HAARP sistemi, međunarodna zajednica, NATO i Vučić, svi

u opštoj zaveri, planirali su da poplavama, navodno, “pobiju srbski narod”.

Činjenice o stradanjima naroda BiH (u oba entiteta) te poplavama u Hrvatskoj

nisu mnogo uticale na rasuđivanje fašistoidnih medija i blogera.

Poplave su, kao i građanski rat uostalom, prilika da se obračuna, pod maskom

“humanosti” i “ patriotizma” sa “izdajnicima”. Idealan povod za to je desnica

našla u tvitu dramske spisateljice Biljane Srbljanović u kojem stoji:”Ja se

izvinjavam što nisam saosećajna ali imate još deset minuta da otplivate do

galerije “Štab” na promociju romana “Paradajz”.” Iako ova poruka, u svojoj

suštini, predstavlja neuspešan pokušaj duhovite opaske koja je, s razlogom,

  383  

mnoge zabolela, linčerska frtutma koja se podigla je bila užasavajuća. Pretnje

smrću, silovanjem i sejanje monstruoznih kletvi hiljada blogera, tvitera,

fejsbučara, nacoša, navijača, mantijaša i inih su pokazale sve samo ne pravednički

gnev “narodnih masa”. Čekala se prilika da se, po ko zna koji put, kazni

“izdajnica”. Paradoksalno, povod (ali ne i razlog) za to im je dala sama

spisateljica.

Ono što je, krajnje očekivano, došlo s desnice nije bilo samo krivljenje gejeva i

evrovizijske pobednice Končite Vurst za potop koji je snašao Srbiju od strane

vladike Amfilohija te optužbi za “skup greh“ od strane Patrijarha Irineja (videti:

http://www.elektrobeton.net/armatura/san-­‐o-­‐dzamahiriji/) već i poziv na

linč i cenzuru. Naravno, nije bila reč samo o vanparlamentarnoj, ekstremnoj

desnici već i populističkoj koja drži većinu u Parlamentu.Tako u Informeru stoji

da je pakleni plan demokrata i tajkuna da Vučića “udave u poplavama”

(https://twitter.com/djvucicevic/status/469572135112175617) . Jasno je

da zbog ovakvih pisanija niko neće biti kažnjen ali nikome nije jasno da li će, i

koliko, ljudi stradati zbog iznošenja svog mišljenja. Tako je ministar unutrašnjih

poslova, Nenad Stefanović, izjavio 19. maja za RTS da se: “deo ljudi upušta u

neprimereno kritizerstvo” ne objašnjavajući, pritom, šta je “primereno

kritizerstvo” ali je jasno indicirao da oni koji nisu bacali džakove s peskom na

nasipe nemaju pravo da reaguju. Ko onda ima pravo da reaguje? Po izjavi

ministra se da zaključiti da, s obzirom da 95% Srbije nije učestvovalo na

“radnim akcijama”, samo 5% (učesnici u ORA plus novinari prorežimskih

medijskih kuća plus svi ugroženi plus članovi SNS) imaju pravo na svoje

mišljenje a i to samo uslovno.

“SKIDAJ” ME NEŽNO…

U toj situaciji ništa nije nemoguće pa i da vlast krene da “skida” nepoželjne

članke i objave iz medija i, čak, društvenih mreža. Razlog? Širenje panike.

Podsetiću: krajem devedesetih su Šešeljevi jurišnici krstarili Beogradom i

popisivali vlasnike satelitskih antena. Jednom rečju, “prozapadnjačke izdajnike”

koji prate CNN, BBC, RAI i sl. Danas, u eri interneta, ova cenzorska rabota

zahteva više truda. Tako su uspeli da, nakratko, učine “nevidljivim” članak

  384  

Milice Jovanović “Državo, ne bismo te više zadržavali”

(http://www.drugastrana.net/svakodnevica/drzavo-ne-bismo-te-vise-zadrzavali/)

što se, u suštini, ispostavilo kao najbolja moguća reklama jer je članak preuzet od

brojnih sajtova, blogova i podeljen na društvenim mrežama. Suština napada na

ovaj članak nije toliko u razobličavanju Vučićeve čvrstorukaške tendencije i

opsesije kultom ličnosti (videsmo to i pre njega) koliko u optužbama vezanim za

pristrasnost na partijskoj osnovi tj. uskraćivanje adekvatne pomoći i medijske

pažnje opštinama u kojima je na vlasti opozicija te činjenici da su svi građani

jednaki ali da su lojalni birači jednakiji od drugih.

Naravno, ništa ne može da zaustavi širenje slobodnih informacija na internetu.

Ništa osim straha onih koji ih preuzimaju. Jer, postoji mali ali prisutan strah da će

neko, ukoliko budem širio “inkriminisane” sadržaje da me pozove na informativni

razgovor. I, dok ja objasnim da sam to preuzeo od nekog ko je opet preuzeo od

nekog desetog, mene je već “odvelo”. Imaju me u evidenciji. Možda mi

kontrolišu elektronsku poštu i mobilni telefon? Evo, čak su i Jelenu Maćić

pozvali na informativni razgovor u Despota Stefana! Nešto prokomentarisala

glede poplave pa i nju “odvelo”. Bolje da na “Fejsbuku” ne “šerujem”

problematične sadržaje i ne preispitujem poteze vlasti. Na kraju krajeva, kao što

čujemo, mi već trideset godina kuburimo s problemima zaštite od poplava, narod

je neodgovoaran pa baca svašta u reke a i “žuti” su vladali do pre dve godine. Eh,

šta je dve godine za SNS? Ništa!

Takođe je, sa Blicovog bloga, “skinut” tekst “Ja, AV, podnosim stavku”

(http://www.libreto.rs/2014/05/ja-­‐av-­‐podnosim-­‐ostavku/) koji se brzo

“skućio” na drugom sajtu i predstavlja, u suštini, hladan presek Premijerove

dosadašnje karijere. U Vučićevom delovanju, veruje autor pisanija, nalaze se

opravdani razlozi za ostavku. Reklo bi se da su ovakvi tekstovi uobičajeni u

demokratskim zemljama i da niko zbog njih ne čupa kose a kamo li preti

“kritizerima” i cenzuriše iste. Zaboravljamo pritom da je ovo Srbija i da je na

snazi vanredno stanje a tada je, zna se, sve moguće. Manipulacije medijima i

biračkim telom su opšte mesto ali postoji nešto mnogo zlokobnije što se krije iza

“nabrijane” priče Premijera, ministra unutrašnjih poslova, režimskih medija i inih.

  385  

Kao što je 1999. godine za vreme NATO bombardovanja određivano ko je

patriota a ko nije, danas se, u sudaru s poplavom, gleda ko je “režimlijski human”

a ko nije tj. ko preispituje postupke nove vlasti a ko ne. Oni koji su neposlušni

neće biti lišeni života ali se neprijatnosti, vezane za svakodnevno preživljavanje,

narušenu privatnost ili pritisak moćnika, podrazumevaju. S “radara” javnosti će

nestati “kritizeri” i ustupiti mesto onima koji su spremni na apsolutnu poslušnost

koja je njihov jedini kvalitet. Međutim, vlasti ne računaju na dve surove

činjenice:

1) Prevelika medijska eksponiranost Vučića dovodi do zasićenja javnosti i izaziva

pre odbojnost nego simpatije

2) Poplave su, više nego bilo koji problem do sada, razgolitile fatalne slabosti

jedne loše organizovane, nestručne, piramidalno konstruisane vlasti i navele

građane da, kroz diskusiju na društvenim mrežama i drugde, preispituju svoje

stavove i dovedu u pitanje opravdanost daljeg Vučićevog ostanka na vlasti

(Beton, 2014)

NEZAVISNA ŠKOTSKA, PLUTOKRATIJA I CRNA, CRNA NAFTA

It is in truth not for glory, nor riches, nor honours that we are fighting, but for

freedom — for that alone, which no honest man gives up but with life itself.

(The Declaration of Arbroath 1320)

Referendum o nezavisnosti Škotske (ili njenom ostanku u Ujedinjenom Kraljevstvu)

predviđen je za septembar ove godine. I, čini se, po trenutnim istraživanjima, da će se

Škotska ipak zadržati u Uniji. U, po pristalice otcepljenja najoptimističniem slučaju, ako

bi se, po Newsweeku, danas održao referendum, od opredeljenih birača bi 48% bilo za a

52 % protiv nezavisnosti. Po istraživanjima komisija bliskih britanskoj Vladi procenat

pristalica nezavisnosti je 36 % i u konstanom je opadanju a neodlučni birači (million njih)

  386  

su i dalje neodlučni. Kako god da se birači izjasne sigurno je da će Škotska zadržati svoj

lokalni Parlament, autonomiju i da će, mravljim korakom, ići putem postepene devolucije

kojim je krenula od sredine devedesetih godina prošlog veka. Pitanje koje se postavlja

pred Škote nije, međutim, samo nacionalno, državotvorno pitanje već i pitanje

doživljavanja slobode u razvijenim zemljama (i ne samo njima) te koliko politička

sloboda zapravo košta i da li se uvek može i mora meriti novcem.

ALBA SAOIR1

Moram reći da bih, samo na osnovu nekih od ovih podataka, da živim u Glazgovu,

recimo, bez razmišljanja glasao “za” jer:

1) Ne želim da budem podanik kraljice već slobodan građanin. Ta kraljica je

strankinja iako ima nešto škotske krvi u sebi što je nebitno za dalju analizu. U tu

kraljicu više od polovine stanovnika Albe ne veruje a njenu prestonicu doživljava

kao stecište korupcije i nadmenosti prema Škotima koje smatraju potomcima

“kradljivaca stoke”

2) Ta zemlja u kojoj sam trenutno koristila je i koristi vojnike iz moje zemlje kao

topovsko meso u svojim kolonijalnim ratovima kao i onim neokolonijalnim, u

Iraku i Afganistanu. Nuklearne baze, NATO baze, otpad neidentifikovanog

porekla, teško zagađenje, to su nusproizvodi Alijanse. Ova zemlja mora da se

ogradi od njenog kolonijalnog nasleđa

3) Ta zemlja u kojoj sam trenutno je zavladala mojom pravom zemljom šaljući

špijune (jedan od njih beše izvesni Danijel Defo, autor Robinsona Krusoa) da

potkupe lordove u škotskom Parlamentu da izglasaju Akt o Uniji 1707. godine.

Narod niko nije pitao. Usledila su dva krvava ustanka koji su skršeni a običaji i

gelski jezik zabranjeni i u velikoj meri iskorenjeni. Potom dolazi masovna

emigracija u SAD i Kanadu

4) U himni trenutne države je dugo vremena bila strofa (hvala Bogu, izbaciše je!) o

podmuklim Škotima

5) Ne želim da budem sitničav ali simbol Škotske, jednorog, je na grbu Ujedinjenog

Kraljevstva lancima privezan za englesku travicu dok engleski lav slobodno

pokazuje predatorske zube

                                                                                                               1  Slobodna  Škotska,  gelik  

  387  

6) Ova zemlja ima posebnu istoriju (od keltske Dal Riade u 5. veku naovamo a neko

će reći još od Pikta), tradiciju i vrednosti u odnosu na južnog suseda. Škotske

vrednosti naginju prema levičarskim i republikanskim nasuprot torijevskom i

monarhističkom jugu. Ova zemlja može da, lišena nacionalističkih sentimenata,

postane prava socijalistička država.

7) Ova zemlja je mala, razvijena, lako održiva, s obrazovanim, preduzimljivim i

ambicioznim stanovništvom, polaže prava na naftne bušotine (koje trenutno

eksploatišu Englezi i Amerikanci) , ima razvijene destilerije i turizam. Ne deluje

kao mnogo ali sve zajedno nije malo. Naš kapital-naša odogovrnost. Ako ništa

drugo, barem mi Dejvid Kameron neće biti premijer i neću morati da taljigam do

Londona e da bih demonstrirao

8) Dok se ljudi ovde premišljaju pogledaj braću Irce – 2021. će slaviti 100 godina

moderne nezavisnosti a kad su se, u vreme Michaela Collinsa, otcepili, nije imalo

kuče za šta da ih ujede. A vidi ih danas. I, jesu li molili da se vrate pod engleske

skute? Niko, ko je jednom otišao, nije molio da se tamo vrati, niko otkad

Britanija postoji.

9) Irska da bude jedina nezavisna keltska nacija? Nema šanse!

FEAR IS YOUR BEST FRIEND

No, ja iz Kaledonije nisam te, zemljaci, da parafraziram Baju Pašića, “kaki ste mi vi

Škoti taki sam vam Vilijem Valas”. Za storiju o kaledonskoj (ne)zavisnosti nisu toliko

bitni pripadnici škotskih Zelenih i SNP (Scottish National Party sa sve Seanom

Conneryjem) koliko oni koji se predstavljaju kao ledeni glasovi razuma: Glazgovac, ex-

PM Gordon Brown, konzervativci, laburisti, liberali koji listom vele da će nezavisnost

koštati Škotsku. Dele ćuške pristalicama otcepljenja nazivajući ih pritom detinjastim, kao

da žele da se igraju Roba Roya ili Trainspottinga. U glavne razloge za ostanak u Uniji

spadaju sledeći razlozi: promena valute, truli bankarski sistem ( Bank of Scotland već

dugo važi za rupu bez dna koja se samo formalno naziva bankom), engleski kapital u

Škotskoj (koji će biti povučen po sticanju nezavisnosti) i, naravno, naftne bušotine koje

daju sve manje “crnog zlata”. Dakle, nezavisnost košta zemlju. Može izbiti kriza, mogu

nestati stabilni prihodi, mogu izbiti sukobi između protestanata i katolika, možda će

  388  

bogati jug uživati dok se Sever “davi u viskiju i Irn Bruu (popularno bezalkoholno piće)

jer će to biti sve što će nezavisna Škotska moći da proizvede”.

Iza ovih opomena, doduše, ne krije se dobra volja i težnja za očuvanjem Ujedinjenog

Kraljevstva koliko jeziva pretnja onih koji i stoje iza političkih krugova, tačnije krupnog

kapitala. Povući ćemo novac, pritisnuti vašu bogatu i višu srednju klasu. Prolongiraćemo

predaju naftnih bušotina dok ne iscedimo i poslednju kap. Nećemo vas šititi nuklearnim

podmornicama u Faslaneu i Clydeu te američkom bazom u Holy Lochu. Postaćete bedni i

neutralni. Laka lovina za teroriste svih vrsta. Pretvorićete se u siromašnu zemlju punu

unutrašnjih sukoba kao u doba srednjovekovnih ratova klanova. Vi ste bez resursa i

siromašni ( iako iz vas izvlačimo silne pare preko poreza, više nego iz Velsa i Severne

Irske zajedno) i zavisite od Westminstera. Ali, šta ako svega toga ne bude tj. ako

stanovnici ove zemlje ovladaju njenim dobrima i iskoriste ih na pravilan način, za svoje

dobro? Dobiju nezavisnost mirno, bez muke, za razliku od većine država na ovoj planet ii

to u zemlji u kojoj se poslednji put ratovalo 1746. godine?

WHA WHADNA FECT FOR MONEY?

Nacionalne države jesu, po svojoj suštini, stvar minulih vremena i danas korporacije

kroje politiku. No, s druge strane, u manjim državama je lakše kontrolisati vlasti i

učestvovati u političkom životu. I lakše je kontrolisati korporacije i boriti se protiv njih.

Naročito u zemlji sa snažnom tradicijom radničkih pokreta i protesta. Mogućnosti koje se

otvaraju sticanjem nezavisnosti su, maltene, neograničene. Ali, o njima se ne razmišlja

toliko koliko o skoku u nepoznato, avanturi koja može koštati nešto malo na početku

(eventualno formalno proglašenje nezavisnosti je predviđeno za 24. mart 2016. godine)

ali, godinu - dve kasnije, može doneti mnogo više. Ako, primera radi, Škotska, kao

nezavisna država, ne izvuče neku funtu ili euro iz bušotina, sledeći put kad se, i ako se

bude raspisivao referendum za nezavisnost, neće iz tih presahlih nalazišta dobiti ni pare.

A svet će, ko zna, u međuvremenu omrznuti viski i kiltove i bataliti obilazak Loch Nessa.

Ideja o samostalnosti i potpunom preuzimanju odgovornosti za sopstvene postupke će biti

potpuno izgubljena a s njom i deo ponosa.

DUH ALASTAIRA CAMPBELLA

I, u tome i jeste perverzija, nije bitno ono što jeste već ono što se predstavlja. Bitno je

tržište zbog kojeg se bira podređeni položaj u odnosu na nezavisnost. Jer, činjenica je, u

  389  

slučaju otcepljenja, ne gubi samo onaj manji (Škotska) nego i onaj veći (Engleska) deo

Ujedinjenog Kraljevstva. Gubi deo tržišta, milione potrošača. Ili , barem, mora ponovo da

ih pridobije. Globalno tržište se, da bi zamazalo oči onima koji mu, insistiranjem na

vrednostima koje nisu novčane mrse račune, oslanja na propagandnu mašineriju velikih

spin doctora (jedan od najvećih i najgorih, Blairova medijska ajkula, beše Škot, Alastair

Campbell) koji računaju na strah od promene ukršten s egzistencijalnim strahom. Ništa

više neće biti isto. Od sutra će sve nama znano prestati da postoji.

Šta ako, kad dođe ta nesrećna sloboda, u prodavnicama bude 25 vrsta čipsa umesto

dosadašnjih 37? Šta ako izgubim tri funte od plate? Šta ako za pivo dam deset penija

više? Šta ako budemo čekali čitav jedan dan (dok se potpišu papiri, čista formalnost) da

nas ponovo prime u EU u kojoj se već nalazimo? Šta ako me Englezi zadrže minut-dva

na granici? Bolje da se krv ne burka, što je sigurno-sigurno je, da se smestim ispred

televizora, gledam svoja posla, glasam “protiv” a kažem komšiji da sam glasao “za”.

Niko me nije naterao da glasam tako. Nisu mene potkupili kao one lordove 1707. godine.

Možda su me malo zastrašili USA, NATO, Gordon Brown, MMF, krupni kapitalisti (i

škotski i engleski) ali ja nisam potkupljen. Freedom! Pritom, kad taj prvi dan Nove -

Stare Unije dođe, niko mi neće garantovati da već tog dana neće sve otići dođavola.

Možda baš zbog Westminstera. A za to vreme će se, u nekim zemljama čija imena ne

mogu da izgovorim i čije varave granice fatamorganično iskrsavaju i nestaju na kartama,

demonstrirati, boriti, ginuti za svaki pedalj zemlje, za hleb i slobodu.

(Akuzativ, 2014)

NEGDE SE UDARATI (NE)MORA

Priča vezana za početke srpske parlamentarne demokratije, govorimo o osamdesetim

godinama prošlog veka, neodoljivo podseća na sliku “demokratske” Srbije na početku 21.

veka. Naime, predizborne kampanje su se u ono vreme kralja Milana vodile kočevima.

Premlaivanje političkih protivnika i bacanje u jendeke je bilo tradicija bez koje se nije

mogla zamisliti predizborna trka. O kupovini glasova u Kraljevini Jugoslaviji, “ćoravim

kutijama” za vreme Tita i krađi glasova vo vremja Slobe i da ne govorimo. No,

  390  

postojalo je nešto što je moglo da preživi sve promene režima autonomija beogradskog

Univerziteta. Ona je više puta grubo narušavana, još od vremena kad su, 1936.godine,

desničari ubili studenta Žarka Marinovića. Videli smo i Titovu otvorenost za studentska

pitanja kod Podvožnjaka na Novom Beogradu 1968.godine kao i Miloševićeve batinaše

za vreme studentskih protesta 1996.godine.Podsećam, plaćene zveri su tada pokušale da

provale u zgradu Filozofskog fakulteta i nije im uspelo. Nebitno, kažu klinci danas.

Nebitno. Autonomija i teritorijalna nepovredivost Univerziteta su sačuvani. I, onda je

došao i 5. oktobar i sve se vratilo u normalu. A onda je mrmot spakovao čokoladu.

IDEOLOŠKI SVETI RAT

I, došao je 9. oktobar 2014. godine. Maskirani napadači s fantomkama i fašističkim

obeležjima upadaju na Filozofski fakultet. Prebijaju redara, pljačkaju studente. Njihova

sorta je, da skrenem pažju i na to, ćutala ove godine dok su se pripadnici LGBT

populacije šetali ulicama. Njihova sorta je, napominjem i ovo, bila zabrinjavajuće mirna

jer im je dat signal s najvišeg vrha, iz bezbedonosnih struktura, tajnih i javnih, da budu

tihi kao da su u crkvi. I bi tako. Premijer je oprostio LGBT populaciji što imaju svoja

opredeljenja i zahvalio huliganima što nisu sravnili Beograd sa crnom zemljom. Ni Rim

nije spaljen za jedan dan. Germanskom vojskovođi Alarihu je trebalo čak tri dana da ga

pohara. Ko zna, možda će se žrtve s prethodnih Prajdova jednog dana, kao Jakovljevič u

“Balkanskom špijunu”, izviniti nekom maskiranom Đuri što ih je tukao. Nebitno.

Ono što je vredno spomena je da su maskirani, na nesreću za hiljade željne nasilja

samo nekoliko njih, dobili novi zadatak – suzbijanje još jednog miroljubivnog pokreta

koji ne može da pruži ozbiljan otpor. Ovaj put su na red došli studenti. Sam Filozofski

fakultet je zanimljiv za tajne krugove moći iz nekoliko razloga: sve studentske bune i

štrajkovi su kretali odatle, brojni studentski lideri su se, samim tim, profilisali na ovom

fakultetu koji je, zbog akademaca koji izučavaju društvene nauke, predstavljao kolevku

kritičke misli. S druge strane, naročito na katedrama za istoriju i filozofiju, uvek je

postojala snažna desničarska struja koja je stajala iza predavanja udruženja kao što je

“Sveti Justin Filozof” i naučnih radnika koji su negirali masovne grobnice, streljanja i

genocid počinjen od strane srpskih snaga u Bosni, Hrvatskoj kao i na Kosovu.

SIVA ZONA I SIVE EMINENCIJE

  391  

Njihov glavni ideoološki i akcioni protivnik su studentske organizacije čiji su članovi

levičarske provenijencije koja se kreće od socijaldemokratske do anarhističke. Filozofski

faskultet mora da ostane desničarsko leglo, prigušene slobodne misli, zatucanosti,

poslušništva i nazadnog duha. S predavanjima o bezgrešnom narodu najstarijem. Samim

tim, zastrašivanjem, prebijanjem i odsustvo bilo kakvih skrupula, desničari jasno daju do

znanja da su svemoćni a takvi su jer iza njih stoji apsolutna vlast koja, tako su nas učili ,

kvari apsolutno.Mada, šta će nam sad ta priča? Bitno je da diplomiramo i emigriramo.

Nebitno.

Ako vam ovo deluje kao teorija zavere objasnite mi kako je neko ko je sprečio da

dođe do bilo kakvih incidenata za vreme Parade ponosa (minus sukob Premijerovog

brata s žandarmerijom) nije mogao to isto da uradi kad su zamaskirani zeloti provalili na

fakultet? Odgovor je jednostavan – nije hteo i, štaviše, verovatno je dao zeleno svetlo da

se to uradi. Desničarskog nasilja na Filozofskom nije bilo samo za Miloševićevog

zemana. Seća li se neko sukoba studenata – demonstranata s nekim tobožnjim

studentima, militantnim nacionalistima koji su, s profesorom s katedre za istoriju na čelu

(wtf?!), fizički probili blokadu ispred kabineta? Beše to 2011. godine, nojabrija meseca.

I, što slučilas? Niko nije odgovarao i baruština se, nakon par medijskih talasića, smirila.

Danas je Filozofski ponovo pod opsadom ali medijskih atalasiča više nema.

Likovi iz neslavne prošlosti koja nikako da prođe ponovo udaraju. U zemlji u kojoj je

manje slobodnih medija nego za vreme devedesetih. U zemlji u kojoj su ukinuli emisiju

Utisak nedelje kojoj niko nije dohakao maltene četvrt veka. U zemlji u kojoj i posle deset

godina nije raspisana poternica za ubicama dvojice gardista ( Slučaj Topčider). U zemlji

u kojoj ne možete nikome da skrešete istinu u brk ali je sve skresano – od plate do

životnog veka a još samo obećanja rastu. U zemlji u kojoj danima ne možemo da živimo

od aviona koji probijaju vazdušni zid jer, pobogu, naša avijacija mora, kao i cela armada

(ono što je od nje preostalo) da paradira (opet taj kleti glagol) pred tiraninom iz Kremlja.

Nadamo se samo da nam nijedan od poslovično neispravnih jeroplana neće pasti na glave

u zemlji u kojoj možete uraditi bilo koju opačinu pod uslovom da ne prebijete nekoga sa

zvučnim prezimenom. U zemlji u kojoj se suzbija svaki, pa i najmanji oblik otpora ili

potencijalnog otpora režimu. U zemlji u kojoj sve kuso i repato mora da bude u stavu

mirno kad dolazi strani uglednik što će reći – bez socijalnih i političkih nemira. I bez

  392  

studentskih blokada. A ako se pobunite u nezgodno vreme –zna se šta sledi. Bitno, jako

bitno.

(Beton, 2014)

Proslava oslobođenja Beograda i lažni antifažizam, post festum

O PACKAMA I PAKLU

Nakon famozne parade u čast sedamdeset godina od oslobođenja Beograda od nacista

a u stvari u čast ruskog Hazjaina Putina 16. oktombera red je, nakon vojnika došao, tri

dana docnije, u Sava centru, na kulturne radnike. Multimedijalni spektakl Dragana

Bjelogrlića O čvrgama i nebu a po tekstu Vladimira Kecmanovića izveden je pred više od

tri hiljade zvanica iz “ zemlje i inostranstva”. Naravno, i danas je cena ovog spektakla,

baš kao i vojne parade, nepoznata, ali je sigurno da je sve finansirano iz džepova poreskih

obveznika. A šta su građani ove zemlje dobili zauzvrat, pored odličnog zabavnog

programa parade (videti performanse: Vlada na kiši i Toma Nikolić: Devet poljubaca

Putinu daću ja) i Kecmanovićeve grbave revizije istorije u Sava centru? Cela fešta

vezana za ovaj veliki datum je, moglo se zaključiti i pre no što su glumci izašli na scenu,

bila sve osim ono što je trebala da bude: iskreno, odgovorno priređena svečanost koja će

objektivno, bez mnogo pompe služiti onome što je njena osnovna namena: odavanju

počasti jugoslovenskim i sovjetskim borcima kao i građanima koji su poginuli u borbi za

oslobođenje Beograda od Hitlerove soldateske.

KO VAM JE KRIV KAD NISTE IZ SRBIJE!

Tako je Franjo Habulin, predsednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista (SABA)

i član hrvatske delegacije koja je službeno učestvovala u beogradskoj manifestaciji izneo

niz primedbi vezanih za ideološki koncept priredbe. Naime, u Čvrgama i nebu su

ignorisane reči kao: partizani, NOVJ, Tito, Komunistička partija Jugoslavije te doprinos

jedinica iz drugih republika oslobođenju grada, pa tako i onih iz Hrvatske: 28. slavonske

divizije, 13. proleterske brigade i 6. ličke divizije. Hrvatska delegacija je odvbla da

potpiše deklaraciju o oslobođenju Beograda ponuđenu savezima antifašističkih boraca s

  393  

područja bivše Jugoslavije upravo zbog ignorisanja pomenutih pojmova i partizanskih

jedinica iz Hrvatske. Habulinov zaključak je bio da se ovom priredbom “podržava

četništvo ali da to je diskretno dano do znanja” . Izjave gradonačelnika Beograda Siniše

Malog i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića su bile uvijene u trideset

oblandi političkog novogovora s nespretnim konstrukcijama. Pobedu su izvojevali “naši i

sovjetski junaci”, u borbama je učestvovala “naša narodna vojska”. Zar nije jednostavnije

reći Crvena armija i jugoslovenski partizani? U čemu je problem da ih nazovemo pravim

imenom? Jesu li među oslobodiocima Beograda, pored Sovjeta bili samo Srbi? Naravno

da ne. Ali, nema iz usta znvaničnika ni jedne jedine reči o izginulim Slovencima,

Crnogorcima, Hrvatima, Bošnjacima, Makedoncima pa čak ni o Srbima koji su živeli

izvan Srbije. I zbog čega smo na snimcima emitovanim za vreme fešte videli teko poneku

jugoslovensku zastavu s petokrakom? Zbog čega su forsirane srpske (bez zvezde) i ruske

zastave? Autori nisu mogli da pobegnu samo od pobijanja jugoslovenske zastave s

petokrakom na palati “Albanija” jer je taj snimak za našu istoriju nezaobilazan koliko i

Amerikancima podizanje stars and stripes na Ivo Džimi. Mogu li autor i reditelj

/producent projekta da na bilo koji smislen način odbrane svoju poziciju koja je,

očigledno, u službi trenutne političke vrhuške a usmerena u pravcu revizije istorije? Ako

pitate Dragana Ilića, “TV Manijaka”, autora teksta Nebo, čvrga i duga objavljenog u

Vremenu od 23. oktobra – mogu.

PARTNICI I ČETNIZANI

Tako Ilić, fasciniran režimskom masovkom, napravljenom u “najboljem duhu

“Otpisanih””, piše, sav ponesen: “Priredbu sam gledao sa mlađim sinom, đakom petakom

i odmah ću na početku reći da je o istoriji antifašizma za tih sat vremena saznao više nego

prethodne četiri godine u školi. Samim tim je osnovna funkcija ispunjena”. Zbunile su

Ilića pomalo balerine sa srpskim i ruskim zastavama, to jest što ona sa sovjetskom

zastavom dotrčava sa zapadne strane, kao da ne zna gde se Rusija nalazi ali je sve ostalo

što se dešava u spektaklu je tak normaljna. Slede dva odlomka iz Kecmanovićevog

scenarija i tu shvatamo koren Ilićeve fascinacije. U jednom delu pisanija nepokorni,

tvrdoglavi Beograđanin tvrdi, pod batinama kolaboracionista, da je i “crveni” i

“ravnogorac”. Kako je to moguće, pitate se vi? Kecmanović ima odgovor: “Ravnogorac

sam jer sam pod komandom kraljevog dede ratovao, kaže mu matori. A crven sam jer su

  394  

crveni Rusi koji će da vam se najebu majke.” Da prevedemo na srpski: u jednoj rečenici

sam pomirio Sovjete i četnike i izbacio partizane iz računice s više nepoznatih. Beograd

jeste oslobođen ali je partizanski komunizam stigao na sovjetskim tenkovima pa je taj

deo istorije najbolje preskočiti. “Crveni” i “ravnogorci”, tj. Putin - KGB i četnički

vojvoda Tomislav Nikolić, to može. Ostali – raus! I, naravno, tvrdoglavi crveni

ravnogorac, politički podvojena ličnost, bude streljan. Publika saoseća sa sudbinom

imaginarnog antifašiste i njegovom porodicom. Samim tim, sve što dolazi iz njihovih

usta je sakrosanktna istina.

KECMANOV OŽILJAK

Slede “velike misli” andrićevskih ambicija i milimetarskih, kainovskih (s ožiljcima)

dometa kao: “Prošlost i budućnost ovde ne postoje. Sve je jedan tren”. Čitaj: mi uvek

živimo prošlost, mi se uvek svetimo za pokolj srpskog naroda u NDH i, čitaj, mi smo

uvek žrtve i pravednici. A onda se, u epilogu priče, smeštenom u 2014. godinu,

podsetimo skorije istorije i mrskih Saveznika koji su nas, desničari to (zanemarujući

istorijski kontekst) ne propuštaju da napomenu, bombardovali u Drugom svetskom ratu i

1999. godine: “Sigurno znate da će Beograd biti poslednji grad u Evropi, bombardovan u

dvadesetom veku. Ko što znate i ko će ga bombardovati”. Nadalje, shvatamo da je

scenario napisan : “Da bi iz toga izvukli pouku. Kakvu – nije moje da vam pričam”.

Autor se, jako lukavo, izmiče u stranu i pušta gledaoca, filovanog

nacionalističkom, desničarskom propagandom da sam donese zaključak. Kao da, oni

“apolitični” i “neobavešteni” mogu doneti bilo koji drugi utisak osim onog koji ide u

prilog autorovoj tezi “pomirenja” “crvenih” koji su “malo zadrti ali na pravoj strani” i

“ravnogoraca” koji nisu imali u svojim redovima koljače, genocidalne manijake i

kolaboracionste već patrijarhalne “monarhiste”. Da nauči više nego u školi, što reče Ilić

a sve u ime srpske slobodoljubivosti jer Srbi “nisu hteli da im glava služi da veći po njoj

lupaju čvrge”. Dodajmo svemu i ljudsku dimenziju jer, kako Ilić piše: “ministar

Stefanović, koji je govorio o svom dedi, partizanu, po prvi put (je) zvučao kao čovek, a

ne političar”. Nije li to idilično – dovukli smo stare borce, četnike, internacionalne goste,

napravili spektakl, pomirili crveno i crno i ko će sad tu sreću da kvari?

Istorija. Činjenice. Ne može se ovoriti o antifašizmu za vreme Drugog svetskog rata a

ne spomenuti levičarska ideja, socijalistička ili komunistička. Jugoslovenstvo je njen

  395  

neodvojiv deo, baš kao i beskompromisnost prema kolaboracionistima. Srbovanju i

ravnogorstvu tu nema mnesta. Ali, koga briga za to u zemlji koja je odavno okrenula leđa

svojoj antifašističkoj tradiciji? S trgovima i ulicama krštenim po ratnim zločincima i

kolaboracionistima. S četničkim vojvodama i nasiljem nad pripadnicima nacionalnih,

verskih i seksualnih manina? S časovima veronauke u sekularnim školama. U zemlji u

kojoj su naprednjaci u amanet uzeli Tadićevo ideološko sedenje (a pre toga Koštuničino)

na dve stolice: ravnogorskoj i partizanskoj. U zemlji u kojoj se iz udžbenika istorije ne

može zaključiti ko je bio na kojoj strani. U zemlji u kojoj se nove generacije svesno

zatupljuju i okreću u pravcu esktremne desnice. U takvoj zemlji ovakvo stanje nije plod

hira određenog političkog moćnika već postaje pojava dugog trajanja. Ne zaboravimo da

je multimedijalni spektakl dvojca Bjelogrlić – Kecmanović krajnje predvidljiv rezultat

višedecenijsko poricanja istinske uloge NOVJ u oslobođenju zemlje od nacista, procesa

koji je javno, uz podršku nacionalističke inteligencije i političkih moćnika svoj zamajac

dobio s Miloševićevim “događanjem naroda” te formiranjem prvih nacionalističkih

partija u zemlji.

SPEKTAKL-SINEKURA

Ovakve fešte koje kao najezde skakavaca prazne državne budžete pokazuju nam

pravo lice kulturne politike ove zemlje – konformističke, ponizne u odnosu na interese

političara, sklone grandomanskim projektima koji ne donose ništa. Naprednjački režim je

dovoljno siguran u sebe da može da se, u spoljnoj politici, predstavlja kao prozapadan (i

“pomalo” proruski) a da svojim građanima otkrije pravo lice što rezultira ministrovanjem

Bratislava Petkovića i postavljanjem petog ešalona (kolone) nacionalista na značajne

funkcije u kulturi te izvesnom kontinuitetu koji postoji za ministrovanja Predraga

Tasovca. Naime, Petković je imao major flop, Konstantina, čedo jednog od korifeja P

70, Dejana Stojiljkovića. Tasovac je primio Čvrge Kecmanovića, najistaknutijeg “put

(in?)ovca” ali to nije bitno jer će oni koji se platili sve ovo, we, the people, videti sve

zvezde.

Postoji i jedan groteskni nusproizvod petljavine oko velikih proslava.Ne sumnjam da su

se Stojiljković i Kecmanović profilisali kao režimski pisci ( koji će, by the way, dobro

poslužiti ne samo demokratama ili naprednjacima) i koji će jednog dana ući u lektire i

učiti buduće naraštaje “skrivenim istinama”, bile one vezane za poluretardirane partizane

  396  

u Konstantinovom raskršću, nišvilskog imperatora , antifašizam s bazdom Ravne gore ili

“veselo” srpsko bombardovanje Sarajeva. Jedina uteha je u tome što učenici, mahom, ne

vole lektiru i imaju otpor prema čitanju iste pa nam ostaje nada da neće biti baš svi

kontaminirani.

(Beton, 2014)

I MUČITELJI PLAČU

Patriot Act, Patriot Act. I love it, I love it, I love it.

(The Departed)

Početak storije o američkom suočavanju sa zločinima počinjenim u ime demokratije

možemo smestiti u neimenovanu filmsku salu, negde u SAD, 1978. godine. U toku je

projekcija filma Deer Hunter (Lovac na jelene) Michaela Cimina. Američki vojnici u

munjevitoj akciji spašavaju vijetnamske civile od Vijetkongovaca, ali i južnovijetnamskih

vojnika. Jedan čovek ustaje sa svog sedišta i ogorčeno viče: „To nije istina! To nije

istina!“. Po jednoj verziji ove priče čovek koji protestvuje je reditelj filma Platoon (Vod,

1986) - Oliver Stone „ikona liberalnog Holivuda“. Po drugoj – John Pilger, čuveni

australijski novinar i levičar. Iz publike dopiru reči negodovanja koje se svode na: „Sedi,

smanji doživljaj, to je samo film, komunjaro!“ A film je, to svi znamo, zabava. Holivudu

je trebalo da, desetak godina po završetkuvijetnamskog rata, makar delimično prihvati

kritički pogled na pakao koji je odneo milione vijetnamskih civila i pedeset hiljada

američkih vojnika.

Amerikanci – fini i ini

Današnja Amerika se, ako sagledamo sporo prihvatanje neugodne istine (što itekako

podseća na Srbiju), ne razlikuje mnogo od one iz sedamdesetih godina prošlog veka.

„Liberalno“ (kod nas bi to bilo građansko/socijaldemokratsko) gledanje na svet jeste

danas prisutnije. Ipak, to podseća na onu mudroliju iz South Parka – konzervativci nam

  397  

trebaju da bi svetu uterali strah u kosti i pokazali da nismo „pičkice“ a liberali su tu da

pokažu da postoje i „fini“ Amerikanci. Fokus je, u velikoj meri, čak i kod dela onog što

se naziva „liberalnom javnošću“ na našim sinovima, našim jedinicama (uniformisane

goste, s izlizanim motom: „ support the troops“ možete videti na svim kanalima, pa čak i

u emisijama komičara Stephena Colberta i Jona Stewarta ), našoj patnji, našem 11.

septembru, našoj odgovornosti za svetsku demokratiju, našoj obavezi, našoj misiji &

viziji. Dakle, čak i kad se izlazi iz rata i trupe konačno povlače iz Iraka to čini jer „imamo

previše žrtava“ ili „trošimo previše para“ a ne zbog toga što ne postoji nijedan realan

razlog da budu tamo. Osim nafte. Ili minerala. Ili ljudskih prava. Ili nafte. I sudićemo

onima koji su krivi za zločine počinjene nad civilima. Juče.

Da bi se, na neki način, opravdalo američko učešće u krvavim masakrima civila, fokus

javnosti treba okrenuti prema plemenitim primerima. I, baš kao što su posle Drugog

svetskog rata Nemci većinski verovali da je SS počinio sva nedela a da se Vermaht

„čisto“ borio, američku i svetsku javnost treba ubediti da su, iako je bilo „propusta“,

„kolateralnih grešaka“, „CIA operativaca van kontrole“, obični „G.I. Joes“ služili

otadžbinu verno i časno. Taking Chance (2009) Toma Alderidgea je road-movie u kojem

glavne uloge tumače sanduk u kojem se nalazi telo američkog heroja i oficir (Kevin

Bacon) koji je zadužen da ga isprati do groblja. Naravno, gde god da prođu, obični ljudi u

strahopoštovanju skidaju kape, mole se, raspituju kako je junak poginuo. I to traje i traje,

na svu sreću samo 77 minuta. Nezgoda sa Taking Chance je upravo u tome što ako

kritikujete film dolazite u opasnost da zazvučite bezosećajno jer seirite nad ugašenim

mladim životom. Argument državne propagande je jasan: „Momci su verovali u šta su

verovali, borili su se za našu zemlju. Zar nije red da im se ovim filmom oda počast?“

Gubitak bilo kog ljudskog života je tragedija za sebe, ali šta ako se sistem krije iza

sanduka profesionalnog vojnika? I kako to da u filmu Taking Chance niko ne potegne

pitanje: „A zašto je uopšte morao da ode?“ Čini se da kad patriotizam progovori, svi

moraju da zamuknu.

Adrenalinski junkie

Hurt Locker (2008) rediteljke Kathryn Bigelow se, na prvi pogled, fokusira na muke

narednika Williama Jamesa (Jeremy Renner) zaduženog za demontiranje eksplozivnih

  398  

terorističkih naprava diljem Iraka. Uglavnom uspešan (osim kad stigne prekasno) James

je novi tip američkog heroja koji nema mnogo veze sa onim alfa-mužjačinama kakve

smo, počev od Johna Waynea i Gary Coopera a zaključno sa Bruce Willisom, viđali na

filmskom platnu. On oseća, pati, ima traume, probleme u komunikaciji sa okolinom,

probleme sa pokazivanjem osećanja. Da Sigmund Freud rezerviše Jamesu mesto na

psihoanalitičkom kauču, otkrio bi prave majdane frustracija koji bi možda i njega

zapanjili. Bez obzira na sve, James se bori, nastavlja, dok mu pustinjski vetar vitla u glavi

a delovi tela njegovih saboraca lete na sve strane. Razlog tome je ne samo osećaj

odgovornosti i altruizam, već i adrenalin koji se oslobađa svaki put kad je u opasnosti.

James je, dakle, živ samo kad rizikuje. Sve ostalo je dosadno kao dupli čizburger i mlaka

soda. James ima onu osobinu koja njegovu zemlju izdvaja u odnosu na sve druge –

spreman je da, na svoju ruku, rizikuje. Preneseno na svetsku politiku: ukoliko SAD, bez

konsultovanja s drugim nacijama, ne ulete naglavačke u neki sukob, ne dobiju svoje

kupanje u čeliku, omekšaće i postati, baš kao Velika Britanija, bezubi imperijalni lav.

Ovaj film vrišti: „Borba oblikuje čoveka“, baš kao što su brojni američki filmovi (s

akcentom na filmove o tinejdžerima i sportistima), i to naročito u epohi reganizma,

poručivali: „Samo radi vredno, veruj u sebe i uspećeš“.

Torture never stops

Sličan pristup građenju lika je Bigelow imala u filmu Zero Dark Thirty (2012) apologiji

„mučenja koje nije mučenje“ već waterboarding (čitaj: davljenje vodom), puštanje

heavy metal muzike, stavljanje povodca uhapšeniku i njegovo razgolićivanje pred ženom,

dakle repertoar izvođen na velikim scenama Abu Graiba i Gvantanama. Mlada CIA

operaterka Maya (Jessica Chastain) (za koju se govorka da je „ajkula“i da je regrutogana

za CIA u srednjoj školi) se suočava sa pomenutim repertoarom koji svesrdno izvodi

kolega Dan (Jason Clarke), koji iza sebe već ima stotinu ovakvih saslušanja i „malo je

umoran od cele priče“. Nižu se mučenja na tzv. „Black Sites“, tajnim lokacijama CIA

raspoređenim u Saudijskoj Arabiji, Poljskoj, Pakistanu. Malo kršenje ljudskih prava plus

međunarodnog, ali – koga briga? Iako spolja potpuno mirna, Maya, se isprva opire, što

čujemo u par rečenica razmenjenih sa Danom. Suočena sa argumentacijiom – aut Bin

Laden aut nihil, Maya shvata da je to jedini način da se dođe do ultimativnog cilja, tj. do

  399  

likvidacije Osame Bin Ladena. Štono kažu Amerikanci: „It’s a dirty job but someone’s

gotta do it!“

Kako opravdati tolike scene torture? Dovoljno je čuti snimljene glasove umirućih ljudi

u zapaljenim njujorškim „Bliznakinjama“ 11. septembra 2001. godine, videti snimke

terorističkih napada u Londonu, Rijadu, Islamabadu i sve će vam biti jasno. Neprijatelj je

nemilosrdan i protiv njega se treba boriti svim raspoloživim sredstvima. Maya, čija je

koleginica i drugarica izgubila život jer je verovala teroristima, ima i ovo, lično, dodatno

opravdanje za sve što namerava da učini. Pravednički gnev je starozavetni Gnev

Gospodnji a u ovom slučaju su izabrani narod Amerikanci koji će, gle čuda, sravniti

„nevernike“. Maya, prateći sumnjivi trag, dolazi do „adrese“ Bin Ladenovog skrovišta i

predstavlja se najvišim državnim zvaničnicima kao motherfucker who found him. Ona,

nimalo slučajno, ovom izjavom pokazuje da je ne samo snažna kao muškarac nego i

opasnija i odrešitija od muškarca. Njoj ne treba niko i ništa osim posla – za osam godina

ona, izgleda, nema ni momka ni ljubavnika. Osamila se zbog Osame. Bleda, crvenokosa,

ona, nimalo slučajno, podseća na keltsku kraljicu Budiku koja je, iz odmazde za pljačku i

silovane kćeri, razorila dva rimska grada i pobila čitavu legiju.

U američkom slučaju, Gnev Gospodnji je oličen u razbarušenim neobrijanim

komandosima koji se bave bacanjem potkovica i dečačkim ludorijama u nekoj

avganistanskoj pripizdini. Supertihim helikopterima se spuštaju u Bin Ladenovo dvorište

(Abotabad, Pakistan) i, na drugarski, „kul“ način, likvidiraju vođu Al Qaide i njegove

sledbenike. Celu akciju, u „direktnom televizijskom prenosu“, prate američki Predsednik

i članovi tima. Još jedan dokaz američke tehnološke i, ništa manje, medijske nadmoći.

Slike akcije obilaze svet ali, one, kao i svaki drugi dokument o ubijanju, nisu toliko jezive

koliko atmosfera koja nije opisana a vladala je u prostorijama onih koji su likvidaciju

odobrili. Treba samo videti reakcije Obame i Clintonove pa će vam sve biti jasno. Kao da

su gledali neki napeti akcioni film koji se završio hepiendom. A komandosi likuju nad

telima pobijenih terorista na način koji veoma podseća na komentare američkih pilota po

pogađanju meta u Iraku (i drugde): „Sredio sam to sranje!“, „Sad su sjebani!“, „Gori,

drkadžijo,gori!“. Vreme je da se pokupi Bin Ladenov leš i zbriše kući.

Slovenački filozof Slavoj Žižek je, u svom komentaru o ovom filmu

(https://www.youtube.com/watch?v=B57bdjIxfQ0) primetio da Kathryn Bigelow

  400  

posmatra etičke probleme mučitelja Dana i Maye kroz protestantski osećaj krivice.

Naime, po Žižeku, kao katolik možete uraditi bilo kakav zločin, ali ako se posle toga

ispovedite, biće vam oprošteno. Kod protestanata možete uraditi bilo kakav zločin ako

vam je posle njega barem malo krivo. Mayi je malkice krivo. Ona, na kraju filma, lije

suze u praznom vojnom avionu. Maya je, kao i narednik James iz Hurt Lockera,

emotivno ljudsko biće i povukla je neke ekstremne poteze, ali u ime opšteg dobra.

Normalno je da pati i da joj je krivo. Šta biste vi uradili u njenoj situaciji? Pomogli da Al

Qaida pobedi? Istina je da ste tehnološki razvijeni, da vaši sateliti vide svuda, da možete

da potkupite maltene bilo koga na planeti, da imate sjajnu obaveštajnu službu, ali šta ako

vaši protivnici imaju drugačija a čvrsta ideološka uverenja i dobru a neugodnu vojnu

organizaciju? Tu vam trebaju waterboarding i heavy metal. SAD su prva zemlja

demokratskog Zapada koja u poslednjih stotinu i više godina tvrdi da mučenje ponekad

nije mučenje i da prekoračenje ovlašćenja nije uvek prekoračenje ovlašćenja. Ground

Zero Thirty menja Bill Of Rights za Duhovne vežbe oca inkvizicije Ignacia Loyole.

Kathryn Bigelow stoga, potpuno zasluženo, može da nosi titulu Leni Riefenstahl

američke ratne propagande.

Ode Vinča u vazduh!

Ludilo paranoje dostiže svoj vrhunac u Unthinkable (2010) Gregora Jordana, u kojem

sve pršti od engleskog i velškog akcenta iako su svi glavni junaci navodno čistokrvni

Amerikanci. Interesantno je da je to još jedna od mnogih dodirnih tačaka sa Jordanovom

posestrimom po mučenju, K.Bigelow, koja je pripustila australijski, novozelandski i

kanadski akcenat da se baškare kao „američki“ u Ground Zero Thirty. Toliko o radu s

glumcima. So ,what’s the fuss anyway?

Amerikanac koji je prešao na islam, bivši specijalac, Steven Arthur Younger

(Michael Sheen), postavlja tri atomske bombe u tri grada. Otkriće lokacije bombi ukoliko

SAD napuste Irak i Avganistan i „prestanu da pomažu marionetske režime u islamskom

svetu“. Agentkinja Brody (Carrie Anne Moss) pokušava da nađe bombe i ne uspeva.

Služba angažuje onog ko je spreman da se okrvavi u ime drugih, misterioznog Harolda

Humphriesa (Samuel L. Jackson). Slede scene iživljavanja nad čovekom koji je, bez ičije

pomoći, prošvercovao sedam kilograma plutonijuma iz Rusije (ima se, može se) i,

opomene radi, digao tržni centar u vazduh. Samuel Jackson u deluje u roli Humphriesa

  401  

kao gangster iz Pulp Fictiona koji više ne citira proroka Jezekilja „udariću na tebe

karanjem grdnijem“ već, umesto toga, gets medieval on his ass u maniru Reservoir

Dogs.

Humphries, ogorčen ćutanjem, kolje Youngerovu ženu i, i dalje slobodan (wtf?!)

poručuje mu da su njihova deca sledeća. Vojska dovodi decu Humphriesu i on se sprema

da ih ubije. Younger priznaje gde su bombe ali, po sumnjičavom Humphriesu, previše

brzo. Letargična agentica Brody se konačno budi i spašava decu. Poludeli Humphries

oslobađa Youngera koji je potpuno sluđen, s pištoljem u ruci. Humphries ponovo traži da

muči ili, čak, ubije decu. Brodyjeva to odbija uz reči: „Mi smo ljudska bića!“. Younger se

ubija. Humphries kaže: „ Uvek ima četvrta bomba, uvek nešto sakriju. Da sam ga još

malkice ucenjivao životima dece...“ Poslednja scena: vojnici demontiraju i treću bombu.

Ali, četvrta bomba je sakrivena u ormanu iza njih. Mučitelj je bio u pravu. Kaboom!

Ovaj film bi, da nije bilo famozne četvrte bombe, bio priča o tome kako su vlasti u

ekstremnim situacijama spremne na ustupke psihopatama kao što je Humphries. Ali,

četvrta bomba postoji i Humphries to zna. Jednom rečju, zlo je, u nekim situacijama

krajnje neophodno. Ovaj film bi predstavljao kritiku državnog nasilja pod uslovom da

je, recimo, Younger hteo da na blef isposluje mir na Bliskom Istoku. Provereno, bombi

njet – džaba ste mučili. Ali, nije tako. Pritom, Humphries nije neki tamo Mengele.

Odbrana mučitelja i ovde počiva na teškim traumama kojima je vojničina Humphries bio

izložen. Svega se nagledao, pije lekove, duševan čovek (više duševno bolestan al’ dobro),

ima dvoje dece sa, gle čuda, ženom koja je izbeglica iz Bosne. Njegovoj ženi su komšije

pobile celu porodicu i silovale je. Zato je ona, pre nego što je Humphriesova jedinica

stigla u selo, ubila napadače i njihove porodice. Osveta je razumljiva. Frustracije su

razumljive. Na ivici sa opravdanim. Životi žene i dva deteta za deset miliona? Potpuno

razumljivo. „Mi ne smemo da izgubimo zbog toga što smo osetljiviji od njih. Bitno je da

smo pobednici i da pišemo istoriju“, kaže Humphries. Nema milosti ni zarobljenika samo

krvavih polusvesnih bića koja priznaju šta god želite. Ne postoji povlačenje granice. „Mi

smo ljudska bića!“ je bedni vapaj u odnosu na nuklearni holokaust.

A onda se film završi i vi ste, kao građanin SAD, prosto srećni što postoje ljudi koji,

u ime vašeg, Izabranog Naroda, obavljaju prljave poslove e da bi vi mogli mirno da

spavate. I sve dolazi na svoje mesto: mi smo, uprkos svemu, u pravu. Grešimo, ali to je

  402  

ljudski. Sve je to deo jedne velike priče o NAŠEM žrtvovanju i NAŠIM patnjama. A

onda ćete se izviniti Danu što vas je tukao. Pogledajmo samo sudbinu heroja u Taking

Chance ili požrtvovanog Jamesa u Hurt Locker. Zar želimo da se takve stvari dešavaju?

Naravno da ne. Zato ćemo Mayama, Danovima i Humphriesima ovog sveta prepustiti

kontrolu. Napolje sa humanističkim oklevalima a la agentica Brody. U pravu je frontmen

Metalice, James Hatfield – i treba biti ponosan što se tvoja muzika koristi u patriotske

svrhe mučenja u Gvantanamu. Mučitelji su otkrili Bin Ladena. Čuvaju nas od usamljenih

ludaka kao što je Younger (koji kao specijalac ne može da „nestane bez traga“, ukrade

radiokativni materijal i postane musliman a da nikome ne bude sumnjiv, ali dobro) i

ostalih babaroga. I, mogli bi tako do sutra da se ispod ove priče se krije surova istina:

zapadna civilizacija sve više liči na civilizovanu divljinu a ono što se naziva

parlamentarnom demokratijom uzmiče pred sve brutalnijim neoliberalnim kapitalizmom,

obaveštajnim centrima i vojnom industrijom koji su samleli stotine hiljada civila u

Avganistanu i Iraku.

PS:

Uz čitanje članka slušati sledeći soundtrack:

Ded Kennedys – Holiday In Cambodia

Frank Zappa - Torture Never Stops

Clash – Spanish Bombs

Morphine – Shoot’em Down

Fuggs – CIA Man/ Kill For Peace

Stoogies – Free And Freaky In USA

Chumbawaba – Torturing James Hetfield

(Beton, 2014)

  403  

KO SE BOJI LEVICE JOŠ?

Beogradski odjeci socijalnih protesta u BiH

Dok sastavljam ovaj tekst socijalni protesti u Federaciji BiH i dalje traju i nije sigurno

kako će se završiti. Ono što se, s kratkom distancom, može sagledati je odjek ovih

„balkanskog proleća“ u Srbiji. Zanimljivo je da su beogradski mediji, kao i oni

banjalučki, stali iza teze Milorada Dodika o „uvozu revolucije“ čiji je glavni cilj da se

destabilizuje srpski entitet te spoji sa Federacijom u jednu, nedeljivu celinu. Samim tim,

demonstranti u Federaciji (pripadnici sva tri naroda) su, listom, neki prerušeni islamski

fundamentalisti plaćenici iranske obaveštajne službe, vehabije i Boga pitaj šta još. Još je

zanimljivije to kako i drugi nacionalistički demagozi dele mišljenje sa Dodikom.

Bosanski HDZ je, gle čuda, uplašen da će doći do dezintegracije Herceg-Bosne. O panici

koja je uhvatila plutokratski vrh SDA (a sve zbog, pogodili ste, zbog pokušaja da se

dezintegriše Federacija) rečito govori vic o Bakiru Izetbegoviću koji se, potresen

događajima, sapleo o zlatnu kašiku. Dodik Mile je odlučio da se stvar „zacementira“ pa je

zbrisao u Beograd, na konsultacije sa „jego sijateljstvom“ Vučićem. Republika Srpska

sad može mirno da spava u svojim prnjama – ima podršku matuške Srbije koja se

pobuniti neće. Daleko je Ukrajina a Bosna još dalje.

A ONDA JE MRMOT SPAKOVAO DEZINTEGRACIJU....

Nameće se kao zaključak da su se svi naši balkanski ovnovi predvodnici uplašili da će se

njihova stada okrenuti protiv njih. Podići će se motika i kuka i udariti i na zaludne

kantonalne feude lokalnih moćnika, i glomaznu državnu birokratiju, i tajkuneriju i ostalu

mafiju i, samim tim, na one koje ti isti tajkuni finansiraju – partijske lidere. Storija o

dezintegraciji i „onom drugom“ koji će nas napasti kad smo najslabiji tj. „razjedinjeni“ je

bajka na kojoj već četvrt veka počiva vlast onih koji forsiraju priču o očuvanju

nacionalne države (ili entiteta). Demokratska i socijalna pitanja nikad ne dolaze na red.

Dok ne dogori do noktiju pa dođe do erupcije nezadovoljstva kao što je slučaj sa BiH.

  404  

U našim medijima je, bar što se većine komentara čitalaca elektronskih medija tiče (s

akcentom na Blic, Kurir i Politiku) stvar jasna: jeste, teško se živi , ali nećemo se mi

solidarisati s onima koji su tapšali dok su nas bombardovali. Pritom ono „teško se živi“

ne podleže nekoj dubljoj analizi. Kao da je to što ste odrasli u Srbiji automatski razlog da

živite bedno. Ali, oni tamo, oni „drugi“ što mute i rovare, to je problem. S ovim našim

problemima ćemo lako. U smislu da ih se nikad nećemo rešiti jer uvek postoji nešto

preče. Naravno, komentari čitalaca mogu biti naručeni ili ispisani od osoba kojenisu

uračunljive ili su potonule u konspirologiju. Najnebulozniji od svih komentara vezanih za

događanja u BiH je onaj Vladimira Kecmanovića pod naslovom Bosansko proleće i

Džejmi Oliver, objavljen 11.februara u Politici. Naime, proteste kolonizovanih je u

Federaciji pokrenuo „kolonizator“. Ko je taj Kolonizator? EU? SAD? Iranska

obaveštajna služba? Mali zeleni? Zašto bi se Kolonizator bunio protiv samog sebe?

Idemo dalje - autor tvrdi kako na fotografijama protesta nakon što je „otvorio internet“

(lol!) nije mogao da izbroji više od stotinjak demonstranata. Zaključak – to je samo bedna

šačica (zvuči poznato?) plus još malo konspirologije: gotovo svi snimci potiču od

televizijske kuće koja je blagosiljala „arapsko proleće“. Sledi majka svih poenti – izgore

arhiv u Sarajevu sa dokumentima vezanim za Mladu Bosnu i Gavrila Principa. Naravno,

to odgovara kolonizatorima. A i ti demonstranti, da su oni pravi, nosili bi Principovu

sliku na transparentima a ovako...

USTAŠE, ČETNICI, ZAJEDNO STE BEŽALI!

U Beogradu su održana dva, međusobno prilično različita, skupa podrške protestima u

BiH, 10. i 12. februara. Na prvom skupu, organizovanom od grupe građana na Fejsbuku

„Podrška narodu Tuzle iz Srbije“ okupilo se par stotina ideološki šarolikih demonstranata

(od socijaldemokrata do anarhista) ispred Ruskog cara. Okruženi špalirima policije i

novinara, provocirani od par desetina desničarskih „kontramitingaša“, članova fan kluba

Ratka Mladića, demonstranti, uglavnom studenti, su svojim proglasom te skandiranjem:

„Ustaše, četnici, zajedno ste bežali!“ izazivali salve zvižduka. Drugi miting, ispred

ambasade BiH je bio okupljanje starije „jugonostalgičarske ekipe“ koja je svoj zenit

doživela u SFRJ a u organizaciji partija i organizacija kao: Savez Komunista Jugoslavije

  405  

u Srbiji, Jugoslovenski Centar Tito, Marksistička Omladina „Crveni" i Pokret

„Obnovimo Jugoslaviju".

Ono što prvo pada u oči je jedna parola, viđena na mitingu kod “Ruskog cara”: NO

EU! Naime, kritika EU je, doskora, gotovo isključivo dolazila od desničarskih partija kao

što su DSS, SRS ili Dveri. I u samom proglasu organizatora mitinga jasno stoji: „Dole

Evropska unija i njeni tajkunski režimi!“ Čitaoci različitih medija, od Blica do E-novina

su ovakav proglas listom tumačili kao prodesničarski, „dveraški“ ili sulud. No, da li je u

pitanju samo „sumnjivo ponašanje marginalnih društvenih grupa“ kako se u javnosti

doživljavaju ideološki stavovi lokalnih levičara ili je reč o ozbiljnom političkom stavu? I,

otkad desnica drži tapiju na otpor EU? EU je danas prostor koji je i dalje daleko od

političke povezanosti i ujedinjenosti. Njene članice nemaju jedinstvenu valutu,

kompaktno tržište niti fer odnose u poslovanju i prometu ljudi, roba i ideja. Priča o

ravnopravnosti velikih i malih bledi pred silinom Nemačke kako u ekonomiji tako i u

evropskom Parlamentu. Vrednosti na kojima je bazirana posleratna Evropa su, i dalje,

misaona imenica kod velikog broja članica priključenih u poslednjih desetak godina.

Korporacije sve češće preduzimaju nadležnosti od države zbog “rezanja troškova”

poslovanja a penzioni i zdravstveni fondovi su pred tačkom pucanja. Tako se, zbog

demografskog starenja evropskog stanovništva, povećava starosna granica za odlazak u

penziju na 65 godina za žene i 67 za muškarce (Nemačka, Poljska, Hrvatska) a postoje i

predlozi u Švedskoj da se ona pomeri na 75 (?!) godina. U 19 zemalja EU obim obaveza

država u pogledu finansiranja penzionih fondova je, po proračunima Evropske centralne

banke, pet puta veći nego njihov zajednički bruto dug. Stare demokratije Evrope, koje

predstavljaju jezgro Unije, imaju uglavnom desničarske vlade. Ksenofobija buja a odnos

prema stranim emigrantima je postojano loš i isključiv a nemačka kancelarkaAngela

Merkel je pre tri godine izjavila da je u njenoj zemlji multikulturalizam propao kao ideja.

Pritom se demonstrantima u BiH, koji se bore za svoja socijalna i politička prava koja

predstavljaju temelje Evrope, preti snagama Eufora.

Male levičarske grupe koje su organizovale prvi miting su, ako se stvari bukvalno

tumače, na istim pozicijama kao srpska desnica. Ali, upravo zbog toga što su protiv

nacionalizma, klasnih i verskih barijera, za prava LGBT populacije, domaći levičari su se

jasno, što se pokazalo i na mitingu kod “Ruskog cara”, distancirali od desnice. Evropa

  406  

kojoj se oni protive je kapitalistička, tajkunska Evropa, to nije ona Evropa socijalne

pravde, mira i kulture. Problem na koji mlada levica nailazi je u tome što je javnost,

upravo zahvaljujući simplifikaciji i povlačenju lažnih paralela, sklona osudi levice kao

pojma jer je isključivo vezuje za Staljina, Tita pa i SPS i nesrećni JUL. Njen vokabular sa

pojmovima “imperijalizam”, “socijalizam”, “eksploatatori”, “socijalna pravda”,

“plenumi” bi, odbija potencijalne glasače nekog širokog levičarskog pokreta upravo zbog

već navedenih, široko raširenih predrasuda. No, s druge strane, kako nazvati nekog ko

vas pljačka fino, legalno i demokratski, ako ne eksploatator?

PODSJETI ME ŠTA TO BJEŠE TUZLA….

Ono što na političkoj sceni brine više od malog odziva građana na mitingu podrške

narodu BiH jeste činjenica da nijedna od parlamentarnih partija koje se predstavljaju za

levičarske nije pružila podršku demonstrantima u Tuzli, Sarajevu, Brčkom…

Zaboravimo, dakle, na SPS koji je samo formalno levičarski a u suštini jedan plutokratski

relikt Miloševićeve ere. Šta je sa Demokratskom strankom koja je član nekakve ružičaste

Internacionale? Gde je SDU Žarka Koraća? Rasim Ljajić sa svojim socijaldemokratama?

Zašto nisu napravili makar jedan simboličan skup, okrugli sto, mitingić takoreći?

Odgovor je jednostavan: predizborna kampanja. Solidarnost s poniženima i povređenima,

pa bili oni i u drugoj zemlji (pogotovo ako su u drugoj zemlji), je nepoželjna kad se boj

bije za svaki glas. Pašće vam rejting ako vas neko optuži da se solidarišete s našim

dojučerašnjim “neprijateljima”. Postaćete izdajnik, destabilizator, anarhista, Antihrist i ko

zna šta još. Desničarska retorika, ma kako se čini da su ti dani prošli, je i dalje u dobroj

meri ukorenjena u mozgu kako stranaka tako i glasačkog tela.

Nimalo slučajno, desnica teži tome da prekine povezivanje građana entiteta koje bi bilo

nadnacionalno, oličeno u borbi za socijalne reforme. Solidarnost obespravljenih,

opljačkanih građana RS i Federacije je ono što je smrtna opasnost za nacionalne partije

koje su na istom zadatku a to je razbijanje BiH. U njihovom interesu nije jedinstvena BiH

u kojoj bi konačno socijalna pitanja došla na dnevni red već, naprotiv, stvaranje malih,

zatvorenih, jednonacionalnih entiteta koji se mogu lako opljačkati. Ne

zaboravimo,nacionalne stranke su se, nakon prvih višestranačkih izbora u BiH, lako

udružile protiv zajedničkog neprijatelja – Markovićevih nadnacionalnih „reformista“. Ali,

  407  

danas demonstranti ne dozvoljavaju da ih lideri tako lako „počiste“ kao nekad

„reformiste“. Dižu revoluciju, udaraju na finansijere partija koji neodoljivo podsećaju na

vaše “sponzore”. Ne ujeda se ruka koja te hrani a providni alibi je: ne želimo da se

mešamo u unutrašnje poslove susedne zemlje.

I, dok se Srbija sprema za izbore, policija gura demonstrante u Miljacku. Dok se širom

Federacije formiraju plenumi, u Srbiji je problem okupiti petoro “drugosrbijanaca”. Ali,

ne zadugo. Današnje političke elite smatraju da će s ovim zbrzanim izborima kupiti

vreme. Razvlačiće vreme za formiranje nove Vlade k’o kore za gibanicu. Uslediće prvih

šezdeset dana Vlade. Pa, posle politički letargičnog leta malo bembanja oko jesenjih

poskupljenja pa zima, praznici i svinjokolji i svi mirni a građana sve manje na broju. A

onda, ko zna, možda raspišemo još jedne vanredne izbore. Istina je, međutim, sasvim

drugačija: rapidno propadanje ekonomije u zemlji koja ne proizvodi ništa osim

emigranata i dugova će naplatiti svoj danak.Veliki socijalni nemiri i mogućnost

ponavljanja “bosanskog scenarija” su ono što nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti.

Protesti koji će uslediti će biti sve samo ne po meri vlastodržaca tj. “mirni i

dostojanstveni” tj. oni koji su simbolični i ne pokreću i ne rešavaju ama baš ništa.

Naravno ,to znači da će nasilje, u određenom obliku, postati deo političke prakse. Za

razliku od nasilja političke elite, kamufliranog zakonima i potkrepljenog korupcijom,

pljačkom i propagandom, ovo nasilje će biti stihijsko i teško za kontrolisanje ali će, u

potpunosti, biti izazvano ne od građana već od samog državnog aparata.

Soundtrack za mitinge:

I Predict A Riot – Kaiser Chiefs

Street Fighting Man – The Rolling Stones

White Riot – Clash

Padaj silo i nepravdo

Ay, Carmela

Redemption Songs – Bob Marley

If You Tolerate This Then Your Children Will Be Next – Manic Street Preachers

Internacionala

  408  

(Beton, 2014)

O izložbi U ime naroda –politička represija u Srbiji 1944-1953

SLIKE SA IZLOŽBE

Koncipirana kao “prva multimedijana izložba o dugogodišnjim tabu temama:

likvidaciji, suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima,

prinudnom otkupu i kolektivizaciji” izložba U ime naroda! autora dr Srđana Cvetkovića

je, već na samom otvaranju, dobila burne reakcije. Naime, došlo je do protesta mladih

“skojevaca” koji su, za vreme otvaranja, demonstrirali ispred Istorijskog muzeja Srbije u

kojem se izložba održava. Usledila je “poseta” neidentifikovanih “ momaka sa

kapuljačama” (čitaj: naci-bukača) koji su napali članove SKOJ, oteli im transparent i

hitro pobegli pred policijom. Otvaranju su prisustvovali Ljiljana Pekić, udovica Borislava

Pekića, pisci Dušan Kovačević i Dragoslav Mihajlović koji je otvorio izložbu te reditelj

Goran Marković, Vuk Drašković i NJKV Jelisaveta Karađorđević. Nije se sva

medijska buka oko incidenta ispred Istorijskog muzeja Srbije ni stišala a počeli su da

pljušte komentari čitalaca u elektronskim izdanjima dnevnih novina. Najglasniji su bili,

naravno, protivnici komunista, levičara uopšte, pobornici otkrivanja “velikih istina”

poput one da su “Nedić, Ljotić i Mihajlović štitili srpski narod” ili da su komunisti

“streljali trideset hiljada Beograđana”.Naravno, SRPSKI desničari su, a da nisu ni

pogledali izložbu ili sakupili osnovne podatke o njoj, prepoznali ceo projekat kao

“njihov”. Zašto?

ISTRULE MI DUNJA U FIOCI….

Iako politička represija u poratnom periodu već dugo nije tabu-tema činjenica je da je

ova izložba prva te vrste u Srbiji i da će, i druge koje će,verovatno, uslediti, imati u njoj

zanimljiv reper. Naime, naziv izložbe je dovoljno uopšten da može da, politički i

ideološki, obuhvati sve i svakog, od krajnje levice do ekstremne desnice. Na ogromnoj

zastavi koja pokriva deo fasade Istorijskog muzeja Srbije kao i na ulaznici za izložbu i

dobrom delu propratnog materijala videćete lik našeg književnika Borislava Pekića koji

je, kao član opozicionog Saveza demokratske omladine Jugoslavije bio 1948. godine

  409  

uhapšen i osuđen prvo na deset a potom na petnaest godina robije. Pomilovan je 1953.

godine. Pekićevo bezrazložno tamnovanje u nehumanim uslovima jeste snažan primer

represije i odsustva demokratije u tadašnjoj Jugoslaviji i, kad na materijal stavite njegovu

fotografiju iz zatvorskih dana, vi sugerišete da se izložba bavi onima koji su bili nevini,

proganjani zbog svojih uverenja ili, jednostavno, zato što, kao brojni seljaci, neposredno

po završetku Drugog svetskog rata, nisu mogli da, za vreme prinudnog otkupa, daju

vlastima onoliko poljoprivrednih proizvoda koliko se od njih očekivalo.

U holu će vas, na narodnom ćilimu karakterističnih šara, sačekati dve glasačke kutije –

“Titova lista”, s filcanim dnom i druga, “ćorava”, opoziciona, s plehanim dnom koja, kad

u nju stavite gumenu lopticu, bubnja kao kamion koji istovaruje ugalj. Mali podsetnik na

“transparentnost” izbora od 1945. godine pa sve do sredine pedesetih. Tu su i artefakti iz

vremena rađanja DFJ, docnije FNRJ: plakati, zastave, radio - aparati, primerci Politike i

Demokratije. Deo izložbenog prostora predstavlja rekonstruisani narodni sud, po uzoru

na one koji su funkcionisali u Srbiji 1944/5 godine. I, čini se, na prvi pogled,

prisustvovaćemo autentičnoj rekonstrukciji tog perioda. Tu su uniforme vojske i policije,

čak i klupe iz pomenutih narodnih sudova. Na zidovima su fotografije žrtava represije,

uglednih seljaka, industrijalaca, intelektualaca koji su progonjeni zbog ideološke

zaslepljenosti, zavisti, pohlepe pripadnika nove vlasti. Potresan je primer Dragoljuba

Jovanovića, lidera Narodne seljačke stranke koja je pripadala levom centru i koji je,

uprkos podršci koju je pružio partizanima, osuđen na devet godina robije. No, u istoj

prostoriji u kojoj su izloženi Jovanovićevi predmeti, fotografije i kratka biografija, nalazi

se deo posvećen “đeneralu” Draži Mihajloviću, kojem je, naravno, neregularno suđeno i,

koji, navodno, nije sarađivao s nacistima. U toj istoj prostoriji je izložen i pištolj

zloglasnog Nikole Kalabića, još jedne “žrtve represije”. Nabacani su tako, na jednoj

izložbi, i nadbiskup zagrebački/kardinal, Alojzije Stepinac (?!) i Cazinska buna (pobuna

seljaka i oficira Cazina, Velike Kladuše i Slunja 1950. godine, podignuta protiv

nepravednog otkupa poljoprivrednih proizvoda), suđenja četničkim vojvodama, progon

pripadnika nemačke i mađarske nacionalne manjine, prisilni otkup, kolektivizacija, IB-

ovci….

To je, zapravo, princip izložbe – pored imena, fotografija i biografija ljudi koji su

streljani po kratkom postupku ili utamničeni, zbog druge ideologije, nacionalnosti,

  410  

nečijeg ličnog animoziteta, greške u administraciji OZNE ili ispričanog političkog vica

nalaze se biografije funkcionera Nedićeve kolaboracionističke vlade,članova

Mihajlovićeve JVuO (Jugoslovenske vojske u otadžbini), Srpske državne straže i drugih

kvislinških formacija. Deluje sarkastično kad, u istom muzejskom prostoru, možete

videti, opisane kao žrtve, četnike i one koji su par godina ranije, kao partizani, ratovali

protiv njih da bi 1948. godine završili na Golom otoku ili u nekoj drugoj od kaznionica

diljem tadašnje Jugoslavije. U delu izložbe posvećenom hapšenjima i utamničavanjima

nakon Rezolucije IB-a su do detalja opisane i temeljno dokumentovane, metode mučenja

logoraša na Golom otoku i u tome nema ničeg spornog. No, da li je isti princip primenjen

i na analizu “istražnih tehnika” kvislinga koji su se, na ovoj izložbi, prošvercovali kao

“žrtve represije”? Mučenja u logoru na Banjici? Klanja u Vraniću? Hapšenja Jevreja i

njihovo predavanje nemačkim vlastima?

Da li prethodno navedeno znači da autor članka opravdava preke sudove koji imaju

samo dve presude: metak ili teška robija? Naravno da ne. U tome i jeste poenta: o nečijoj

ličnoj krivici ili nevinosti se mora govoriti na osnovu pojedinačnog slučaja i ne sme se

presuđivati samo na osnovu toga što je član neke naoružane formacije ili političke grupe

ili zbog toga što je tamo svrstan. Činjenica je, takođe, da je saradnja s okupatorom,

neposredno posle Drugog svetskog rata, strogo kažnjavana i u zemljama sa mnogo

stabilnijim političkim i društvenim sistemom od onog u ratnoj i poratnoj Jugoslaviji.

Tako je u Norveškoj više hiljada ljudi osuđeno zbog saradnje s nacistima a 45 je,

uključujući i lidera marionetskog režima, Vidkuna Kvislinga, streljano. U Francuskoj je,

za vreme Drugog svetskog rata, likvidirano šest hiljada ljudi koji su proglašeni za

saradnike okupatora a posle rata pogubljeno preko sedam stotina. Broj onih koji su, zbog

saradnje s nacistima, pogubljeni u Francuskoj bez suđenja je, po većini istoričara, oko

deset hiljada ljudi. Maršal Peten, lider višijevskog režima, osuđen je na doživotnu robiju

a na različite vremenske kazne ili gubitak građanske časti je osuđeno preko sto hiljada

osoba.

SVAKO IMA SVOJ BOL

Kome odgovara ova izložba? Primetio sam, u jednoj od prostorija, veću grupu mladih

ljudi koju je, govoreći pomalo povišenim i žovijalnim tonom, vodio sredovečni gospodin,

pretpostavljam kustos muzeja. Priključio sam se grupi i saznao neobično važne podatke:

  411  

- Kraljevina Jugoslavija je propala jer su utamničenim komunistima pružali

humane uslove u Lepoglavi i drugde. Tako su komunisti mogli da se nesmetano

bave čitanjem i prevođenjem levičarske literature

- Četničke formacije u Dalmaciji su sarađivale s Musolinijevim fašistima ali su to

radile u cilju očuvanja srpskog naroda (Ne, ovo nije samo njegovo lično mišljenje.

U udžbeniku iz istorije, za srednju školu, izdanje iz 2006.godine, stoji: "Među

mnogim četničkim starešinama prevladalo je mišljenje da je italijanska vojska

znatno manje opasna od ustaša i da stoga treba obustaviti dalju borbu. Italijanska

okupacija bila je najbolje ‘ratno rešenje’ za očuvanje golog života Srba, naročito

na prostoru Like, severne Dalmacije i Hercegovine, a italijanski vojnici najmanje

zlo od svih zala s kojima su imali da se nose”(preuzeto iz kritičke knjige

Dubravke Stojanović "Kultura sjećanja 1941", Zagreb, 2009 )

- Biti funkcioner u Nedićevoj vladi je bilo normalno zanimanje kao i svako drugo

- Draži Mihajloviću, čistom kao suza, je suđeno u atmosferi linča

A srp(b)ska mladež ćuti i upija.

Naravno, nije pomenuti sredovečni gospodin došao do ovih zaključaka ex

nihilo. Koreni revizionističkog projekta se nalaze u periodu „osvešćivanja“ i

„događanja naroda“. Inicijalnu kapislu za nacionaliste je, u godinama nakon

Brozove smrti, predstavljao Memorandum SANU iz 1986.godine. U ime odbrane

nacije trebalo je izbrisati „sitne“ ideološke razlike a zarad navodne zaštite srpskog

jezika, kulture i nacionalnog bića. Mnogi časopisi (pionir“ su bili kragujevački

„Pogledi“) počeli su sa objavljivanjem paraistorijskih tekstova, memoara

četničkih vojvoda,falsifikovanih dokumenata, konspirološkim feljtonima i sl. Da

je sve ostalo na nivou publicistike ni po jada ali se takav način razmišljanja

preselio u nauku. Samim tim, devedesetih godina prošlog veka, na Filozofskom

fakultetu, stasavale su generacije pod snažnim uticajem nacionalističke retorike,

kako u društvu tako i od strane profesora a o predavanjima klerikalnog društva

„Sveti Justin Filozof“ i da ne govorimo.

  412  

Nakon petooktobarskih promena nove vlasti nisu imale jasno profilisan odnos

prema ulozi partizana i JvuO u Drugom svetskom ratu kao i o socijalističkoj

Jugoslaviji. Partije desnice i desnog centra koje su pripadale tadašnjem DOS-u

težile su izjednačavanju partizana i kolaboracionista, tj. reviziji istorije. S druge

strane, stranke centra i levog centra, nisu imale jedinstven stav po tom pitanju.

Najveća među njima, Demokratska stranka, je formalno bila član tzv. „ružičaste

Internacionale“ ali su njene mere i potezi bili ideološki ambivalentni i okrenuti

kako stvaranju kompromisa sa desničarskim partijama tako i „pomirenju“

„centrale“ stranke s njenim desnim krilom. Trebalo je ići trećim, „srednjim

putem“, iako su realno postojale samo dve opcije: partizani ili fašistički

konglomerat.

Lakonske izjave da „istoriju treba prepustiti istoričarima“ su maskirale

prećutan kompromis s desnicom. Tako je u škole, nakon više od pola veka

„vraćena“ , veronauka. Iako opcioni predmet, rame uz rame s građanskim

vaspitanjem, veronauka je vremenom, po broju učenika koji je pohađaju potisnula

građansko vaspitanje i postala zamena za nekad omraženi marksizam ili ONO i

DSZ recimo. Srbija, sekularna država (barem na papiru) je dozvolila da joj škole

preplave veroučitelji. Nastanak sveta za šest dana suprotstavljen je milijardama

godina evolucije. Formirane su komisije za promene naziva ulica. Bez analize

biografije osobe po kojoj je ulica nazvana, razmatranja da li je zaslužila da bude

narodni heroj, te da li je zaista rizikovala život u borbi protiv nacista, komisije su

automatski brisala imena koja su bila „komunistička“ , „ partizanska“ ili „ruska“.

Zaboravljene kraljice , kneževi i ostzala dvorska kamarila su dobili svoje „otete“

ulice. Sve navedeno, izvedeno uz blagoslov najvećih parlamentarnih stranaka koje

su pripadale DOS-u, predstavljalo je, u svojoj suštini, još jednu priču o „povratku

na stara dobra, demokratska, građanska vremena“. Još kad bi Kraljevinu

Jugoslaviju mogli da nazovemo demokratskom. Ali, ne brinite, dobićete, u ime

“starih dobrih vremena” Ulicu žrtava komunističkog terora li Đenerala Milana

Nedića (Aranđelovac), Venac Dimitrija Ljotića (predlagaše u Smederevu),

bulevar kneza Pavla Karađorđevića (interniran od strane Britanaca za vreme

Drugog svetskog rata), sokače vladike Nikolaja Velimirovića i druge vesele

  413  

topose. Zašto da ne kad su, koliko do juče, table u Bulevaru Dr. Zorana Đinđića

bile prelepljene plakatićima na kojima je pisalo: Bulevar generala Ratka Mladića?

Novi udžbenici istorije, nedorečeni, šturi, stvarali su samo konfuziju kod

učenika. U srednjoškolskom udžbeniku iz istorije ( 2002. godine) stoji da je Milan

Nedić „spasavao biološku susptancu srpskog naroda“. Toliko o „prepuštanju

istorije istoričarima

“.Na delu je revizija istorije. Lako je i popularno, u vremenu u kojem Srbija tek

počinje da se ozbiljno suočava s njenom ulogom u ratovima devedesetih, praviti

faktografske prepravke i lažne analogije. Mnogi istoričari su, zarad, tobože,

“vraćanja nacionalnog ponosa/pomirenja”, pristali na to da četnike svrstaju u

antifašiste a nedićevce u “čuvare nacionalnog bića”. Ako je zaista “istorija bila

prepuštena istoričarima” kako onda objasniti formiranje Komisija za utvrđivanje

okolnosti pod kojima je lišen života Dragoljub Draža Mihajlović? Ovu

komisiju je vodio Slobodan Homen a iza nje je stajalo upravo rukovodstvo

Demokratske stranke. Da li je u pitanju bila želja da se dođe do istine ili je to bio

populistički poduhvat demokrata koji su pokušali da ovom jalovom akcijom

steknu simpatije desnice? I Kosovo i Evropska Unija, i četnici i partizani, i

kapitalizam i levica.Sve može, dok god smo na vlasti. U zemlji u kojoj je potraga

za kostima Draže Mihajlovića bila najveći državni arheološki projekat, bivši

ministar Parivodić traži da se stoji u stavu mirno pred Nedićevom slikom,

veronauka predaje po državnim, serija Ravna gora isisava budžet državne

televizije a četnički pokret rehabilitizovan nedostaje još samo jedan potez da se

opiše pun krug. Najperfidnija od svega nije glorifikacija ubica već težnja da se

progonitelji i progonjeni, dželati i žrtve, fašisti i antifašisti, stope u jednu amorfnu

masu stradalnika. A ko je bio glavni i jedini krivac za to, osim klete srpske

nesloge? Naravno, komunisti.

Da nije bilo komunista (i famoznog britanskog Inteligence Servicea) ne bi bilo

“Bolje rat nego pakt”. I ne bi bilo nacističke okupacije, ni velikih žrtava, ni

građanskog rata, ni “sto ubijenih Srba za jednog mrtvog Nemca”. Hitler bi nas

pustio na miru. Samo bi malo koristio našu teritoriju da dođe do Grčke. Ne bi bilo

ni Jasenovca ni Banjice. Tito se ne bi uortačio sa ustašama (?!) i rascepkao Srbe. I

  414  

danas bi bili razvijena zemlja i bilo bi nas deset puta više. Naravno, ovakvi

konstrukti, koji su široko rašireni, ma kako naivno delovali, to ni najmanje nisu.

Oni služe samo jednom: potpunom oslobađanju jedne strane (četnici, nedićevci,

ljotićevci i drugi kolaboracionisti) od odgovornosti i prebacivanju odgovornosti

za sve i vsja na komuniste i druge antifašiste. Samim tim se minimalizuju

partizanski pokret, učešće Jugoslavije u Drugom svetskom ratu na strani

Saveznika i jugoslovenski/srpski atifašizam a od negacije antifašizma do

fašizacije društva i nije neka velika razdaljina.

A evo šta je, nas Dan pobede, a povodom podizanja spomen-ploče valjevskim

gimnazijalcima poginulim “na svim stranama” za “Politiku” izjavio Matija

Bećković: “ Ploča davno podignuta poginulim na pobedničkoj strani, od kad je

postavljena kao da vapi za ovom drugom. Iako su dve, one su sada jedna jedina

koja više nije crno-bela nego se beli u belom Valjevu obeljenom krvlju

jagnjetovom (…) Valjevski kraj slovi kao onaj gde je pukla prva puška u

građanskom ratu. Neka bude i prvi gde je zauvek umuknula. Gde je bilo prvo

zaklanje neka bude i prvo pomirenje i praštanje.Valjevska gimnazija nije jedina

čiji su đaci postradali na suprotstavljenim stranama, ali je jedina koja je podigla

spomen-ploču i jednima i drugima.Neka joj to služi na čast, a drugima za primer.”

Izjednačavanje partizana i četnika je obavljeno uz činodejstvovanje “najvećeg

živog srpskog pesnika” koji je akcenat stavio na “bratoubilački rat”, lukavo

izbegavajući pravi razlog sukoba. Obeležavanju Dana pobede na Groblju

oslobodilaca Beograda u Drugom svetskom ratu, prisustvovali su ambasador

Rusije Aleksandar Čepurin, predsednik skupštine Beograda Nikola Nikodijević,

predstavnici ministarstva odbrane i Vojske Srbije, funkcioneri Srpske radikalne

stranke (!!!), pokreta Obraz (!!!( i brojni građani. Jednom rečju, u opštoj konfuziji

na proslavi Dana pobede su se pojavili fašistoidni političari, dojučerašnji

fašistoidni političari koji tvrde da su se reformisali, bivše četničke vojvode i

ostali. Jednom rečju, antifašizam nije određena, jasna vrednost u Srbiji 21. veka i

svaki pokret, partija ili pojedinac može da, po potrebi, ogrne ili zbaci antifašistički

kaput.

(Beton, 2014)

  415  

P70 vodič kroz tihovanje

PASIJA SLOBODANA ISPOSNIKA

Jedna od najprovidnijih „lukavština“ u polemikama na domaćoj književnoj sceni jeste

ona kad autor polemike ( ili nečeg što ima polemičko jezgro) prozove „one tamo“. Ne

govori o kome se radi ali je svima jasno da je onaj koji odgovori na „prozivku“ jedan od

„onih“. Slobodan Vladušić, kritičar i pisac ovdašnji, objavio je članak Za bavljenje

književnošću nužan je asketizam u Blicovom podlistku Knjiga. Beše to 13. aprila Leta

Gospodnjeg. Ovo pisanije je potvrda autorove književničke moralnosti, posvećeničke i

asketske. Da li iz članka proishodi da su Vladušić i P-70 (u daljem tekstu putovci), a da

se Kestler ne doseti, jogiji ? I ko su onda komesari? Asketski pristup literarnim

isihazmima, bdenijima i srbovanjima nije mnogo spominjan u ranijim „tripovima“ na

putu P - 70 (skretanje udesno, malo ispod Velike Drenove) ali, nikad nije kasno. Ko zna,

možda je iskušenik Slobodan vaistinu došao do epifanije?

ZDRAVO DA SI SINEKURO, BLAGOSLOVENA MEĐU BRATIJOM

A kako doći do prosvetljenja? Pisano je da pravi vernik, ukoliko teži prosvetljenju,

mora da odbaci iskušenja materijalnog sveta. Jednom rečju, Vladušić Stolpnik se na

početku članka bavi komercijalizacijom književnosti. Prisustvo žanrovske literature (cilja

li na pobratima Dejana Stojiljkovića?) je, po autoru, potpuno razumljivo u kapitalističkoj

zemlji a Srbija je, J(M)BG, takva zemlja. Ne odobrava ali prihvata neumitno tj.

pobratima Deksu, u paketu sa kletim neoliberalizmom. Privatniku privatnikovo a

državotvornim piscima, bratiji isposničkoj, nagradice i sinekure mrsne. Onaj koji je

odbacio sva iskušenja puti mora da se obračuna s avetinjom, kako reče životopisac

Vladušić, „špageti bolonjeze“ reforme. Naime, tvrdi autor, „bolonjski akademci“ neće

moći da odbrane našu književnost.Ali, njega i putovce nije zahvatila zapadnjačka reka i

duše im se opasnosti ne plaše. Njih, generaciju iz sedamdeset i neke što na zakletvi

Dobrici spevala je stih. Osuđuje Slobodan, kano dobar dijak, skraćivanje obavezne

  416  

lektire. Poziva se na nepravdu učinjenu klasicima, nezaobilaznim Andriću&Crnjanskom.

Kušao ga je u pustinji reformisanog školstva taj vrag zapadnjački ali on se ne pokoleba.

Likuj, osana!

JAH GURU DEIWA! OMMM! ILI NOTHING’S GONNA CHANGE HIS WORLD

Produhovljen, osokoljen, naš Mesija jezdi ka piscima „koji se gade tržišta ali ne i

dotacija“. Boli ga rezidencijalni boravak dotiranog pisca i štampanje knjige u dotiranoj

izdavačkoj kući. A tu su i, nota bene, dotirani prevodi i promocije u inostranstvu. Samo

čitaoci nisu dotirani a njih, na kraju krajeva, i nema. U svetu, kaže naš Ravi, nema

besplatnog ručka i zato će on udariti karanjem grdnijem na one koji pišu „“angažovane“

skarednosti držeći se političke linije poslodavca/donatora“. Razgoniće ih, kao Hrist

zelenaše što poređaše tezge u Solomonovom hramu. Obraz srpske književnosti mora

ostati svetao! Izbačen je, tvrdi Vladušić, iz pisanja “dotiranih pisaca“ utisak epohe tj.sve

što obrađuje, u nacionalno-populističkom duhu P-70 grupi blizak Beogradski sindikat–

„cinizam dvostrukih aršina u politici, brutalno pogoršavanje prava radnika, masovno

prisluškivanje, bestidno falsifikovanje istorije, medijske manipulacije koje završavaju

bombardovanjima, postdemokratiju, demokraturu, neofeudalizaciju društva...“

Neupućenom bi se učinilo da je reč o nekom izvornom levičaru koji se bori protiv

„kompromizerskih konformista“ kojima je „jedino vlastito dupe važno“, pupet

pisaca&kritičara a za buntovništvo avangardnog izraza. Vladušić i njegovi borbeni

književni „jeromonasi“ (koji, naravno, nisu avangarda) se, makar deklarativno, zalažu za

stvaranje književnosti bez ideologije koja, to i pustinjaci na Meteorima znaju, uporedo s

estetskim sadrži i ideološke okvire. Da ne govorimo o tome da „dotirani“ nisu prošli kroz

život, „kao kišne gliste,dakle bez ožiljaka“ (citira prorok Slobodan Danila Kiša) te da je

situacija na ovdašnjoj književnoj sceni sasvim suprotna od one koja se u citiranom članku

proglašava za istinitu.

NAGRADA POSREDI NAS!JEST I BUDET

Ne lezi Belzebube, eto nas i na kraju pisanija, pravom malom trijumfu volje

„posvećenika“. Neki od njih (putovci) su često spominjani su u istom kontekstu u kojem i

Vladušić. Drugi posvećenici su oni koji se razlikuju od njega ali u čiju posvećenost i

asketizam, nužan za veliku književnost, veruje. Delo religijske književnosti mora da

poseduje potvrdu autorovog vjeruju i izvesno naravo(m)učenije. Ono je spisateljski

  417  

opravdano a religijski bogougodno. No, kako zaista stoje stvari u toj isposničkoj bratiji?

Da li ste odbačeni i prezreni od rulje i mapetovaca ako imate dobro plaćen, stalan posao,

držite jedno vreme poziciju u žiriju za najvišu književnu nagradu u zemlji a potom

objavljujete romane u velikoj izdavačkoj kući za koje, en passant, dobijate visoke

književne nagrade? Slično se može reći i za neke članove vaše književne grupe koji su

našli uhleblje u Službenom glasniku i objavljuju za velike izdavačke kuće? O književnim

nagradama zvučnih imena i da ne govorimo. Ili se to asketsko breme nalazi na leđima

bestseler autora (mrske li reči) koji ima tiraže u desetinama hiljada primeraka? Tišti li

vas, kad smo kod toga, sensai Slobo, putovsko enormno arčenje medijskog prostora te

fakat da tri člana vaše grupe (a i vi s njima) pišu kolumne u Politici? Kojih se vi

zemaljskih dobara odričete i u ime čega? U čemu se tačno sastoji vaš Veliki Post?

Ergo, ako je sve gore navedeno tačno, zašto vam smetaju „dotirani“ autori koji su po

vama bez popularnosti, čitalaca i kvaliteta? Vama, koji ste se distancirali u odnosu na bilo

kakav ideološki upliv u književnost? Ako se ne bavite ideologijom, recite mi kako svako

kritičko sagledavanje nacionalne istorije u književnosti predstavlja njenu reviziju? Znači

li to da samo desničarski pisci imaju pravo na tretiranje tema iz nacionalne istorije za

koje će, Bogu hvala, dobijati najviše nacionalne nagrade? Nije li prava istina da se kod

vas govori o donacijama samo onda kad je reč o regionalnim i međunarodnim

konkursima i izdavačkim poduhvatima a nikad kad je reč o interesnim grupama

pomognutim iz same zemlje, uz logističku podršku književne desnice, SANU i dela

političkog establišmenta? Ili se podrazumeva da postoje „državotvorni“ „patri(j)otski“

pisci za razliku od onih izdajničkih? Ako je tako, i ako ste vi, Isposniče, državotvorni

pisac, objasnite mi, u čemu se taj pojam razlikuje od „režimski pisac“ ili „dedinjski

disident“? Da zaključim: jedini post na kojem se vaše putovsko opštežiće nalazi nije

dobrovoljan već proizilazi iz vas samih i rezultira stvaranjem ispošćene, beživotne

polemike i ništa više Vital(ne) književnosti.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

PS- Članak slušati uz Falco- Der Kommissar

https://www.youtube.com/watch?v=_w4Xulsjo5I&feature=kp

  418  

(Beton ,2014)

Sjaj i beda srpske satire

MENTALNO RAZGLIBAVANJE

Stara kineska poslovica kaže: „Kakva muzika – takva i država“. Dodao bih da su

satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike. Negde ga, navodno, uopšte nema

(Nemačka, Skandinavija, Japan) drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika

Britanija) ili koristi u satiričko – političko - marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim

osvrtom na show-ove Stephena Colberta i Jona Stewarta) ili, ogrezao u najljućoj satiri i

sarkazmu, provali iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj

Rusiji.Smejati se vlasti u današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako

stvari stoje s bratskom Srbijom?

SMENA NOĆNE STRAŽE

Što se tiče televizije, satira je ušla na mala vrata. Naime, na TV Vojvodini su, u okviru

zabavnog programa, Nikola Škorić i Dejan Ćirjaković vodili (od 2009. godine) emisiju

Noćna smena koja je, prvobitno, bila tematska emisija prošarana skečevima koji su

svojom strukturom podsećali na montipajtonovce, strip Alan Ford i sarajevsku Top listu

nadrealista. Docnije im se pridružio i Dimitrije Banjac. Skrajnuta, u skromnom studiju, u

gluvo doba, ova trojka (diplomirani istoričar, muzičar i tehnolog za preradu ulja) je,

upravo zbog toga, imala veliku kreativnu slobodu. Jednom rečju, mogli su da prave

žestoke skečeve o aktuelnoj političkoj i društvenoj situaciji a da “nadležni” ne obraćaju

mnogo pažnje. Simbol sveopšte pljačke i licemerja je bio večiti ministar u svim vladama,

Marinko Magla kojeg je maestralno odigrao Banjac. S TV Vojvodine se novosadska

trojka docnije premestila na B 92. Tu je, s razrađenijim scenarijem i boljim uslovima,

nastala serija Velika Srbija, inspirisana serijom Little Britain. Iako se trojka nije dugo

zadržala na B-92 zbog nedovoljnog rejtinga Velika Srbija je, upravo zahvaljujući

youtubeu stekla kultni status što važi i za Noćnu smenu.

  419  

Ono što je indikativno je da je popularnost došla sa serijom Državni posao na RTV

Vojvodina. Koncipirana kao komedija naravi s refleksijama na aktuelne društveno -

političke odnose, ova serija je skrenula pažnju ne samo ekstremno brojnog gledališta

(neke epizode imaju i preko 400 000 gledanja na youtubeu) već i Ivana Ivanovića ( o

tempora, o mores!) koji je više puta bio u satiričnom fokusu novosadske trojke. Rezultat

je segment Srbi u svemiru koji se emituje u okviru šoa Veče sa Ivanom Ivanovićem. No,

satirične oštrice koja je nekad postojala u Noćnoj smeni i Velikoj Srbiji nema u toj meri.

Akcenat je na humorističnom i paradoksalnom i stereotipima. Tako u Državnom poslu

kancelariju dele Torbica, “dođoš” sa granice Bosne i Hrvatske, Čvarkov, zadrti

“autonomaš” i Boškić, “guzonjin sin” sa pseudoevropskim tendencijama. Političari se

spominju u naznakama, usput, Crkva se taktički zaobilazi u širokom luku dok je glavni

zaplet baziran na niskosti i ograničenosti tri aktera. Sabijeni u maloj kancelariji, sa preko

tri stotine epizoda iza sebe, Banjac, Škorić i Ćirjaković su stigli do popularnosti ali i do

granice koju postavljaju mediji: sve je dozvoljeno osim onog što se prećutkuje.

Komičar i scenarista Zoran Kesić je, nakon Fajront Republike emitovane na Prvoj

televiziji, odlučio da potpuno promeni svoj stil i preseli se iz imitacije mehane u

“kulturiška” studio B 92. Koncept 24 minuta sa Zoranom Kesićem neodoljivo podseća

na emisije Colbert Report Stephena Colberta i, naročito, Daily Show Johna Stewarta koje

se emituju na njujorškoj Comedy Central. Naime, dok Colbert igra fanatičnog pripadnika

desnog krila republikanaca i često odlazi put paradoksa i sarkazma, Stewart je više

prijateljski raspoložen, fini liberal s povremenim “napadima” satiričnog ludila. Samim

tim, Kesić, uz par satiričnih opaski čini da se njegovi gosti iz javnog života osećaju

prijatno i ne toliko prozvanim. Što se spomenute satirične oštrice tiče ona je oštrija nego

u slučaju Državnog posla i okrenuta kako prema vlasti tako i prema opoziciji, čak i u

vreme predizborne tišine. Naravno, ne smeje se na račun uređivačke politike B 92 a Igor

Brakus je, za vreme predizborne kampanje, kao zaposlen na B 92, gostovao kod Kesića u

ime svoje izborne liste Sve(je)jedno. Postoji još jedna začkoljica: granica određenih tema

se ne sme preći za šta je dobar primer ukidanje emisije radija B 92 Mentalno

razgibavanje. Povod je, navodno, bilo spominjanje svadbe Aleksandra Vučića. Inače,

  420  

ovo nije bio prvi put da je neka emisija “povučena” zbog nezgodnih komentara. Setimo

se samo sudbine Retrovizora, Ljubomira Živkova iz davne 2009. godine.

TI SLATKI ZLIKOVCI

Što se stripa tiče, najpopularniji u mainstream medijima je svakako Marko Somborac,

karikaturista Blica. Kao najzapaženiji predstavnik satirične devete umetnosti Somborac

ima zavodljiv pristup. Njegove opaske vezane za političare su duhovite, ponekad i reske

ali one blede pred vizuelnim identitetom. Naime, svi akteri, bez obzira kakvi zaista bili,

pa čak i ratni zločinac Ratko Mladić, deluju simpatično i, samim tim, bezopasno do te

mere da možete da ih stavite kao zaštitni znak na pakovanje neke čokolade ili po

njihovom “liku” napravite neku igračku za decu. Na taj način svi oni postaju Toma, Aca,

Ivica, ljudi iz komšiluka a ne političari čije poteze osećamo na sopstvenoj koži. Zapravo,

postavlja se pitanje da li se, na ovaj način, njihovi postupci kritikuju ili se, posredno,

reklamiraju. Slična dilema se devedesetih nametala kad su, u radijskim emisijama i

predstavama, članovi Indeksovog radio pozorišta imitirali Šešelja, Miloševića,

Draškovića.

U filmu Nixon Olivera Stonea, glumac Anthony Hopkins, koji igra jednog od najgorih

predsednika SAD, Richarda Milhousea (da, po njemu je nazvan jedan od junaka

Simpsonsa) Nixona, kaže za Johna F. Kennedyja: “Njega vole zbog toga što im je

pokazao kakvi mogu da budu a mene mrze zbog toga što ih podsećam kakvi su u stvari”.

Ova rečenica se može primeniti na reakcije šire javnosti na karikature Predraga Koraksića

– Coraxa. Oslikavajući lidere u svoj njihovoj grotesknosti, razotkrivajući njihove

unutrašnje mrakove i poroke tako što ih prikazuje kao izobličene, deformisane pojave u

Danasu, Corax je, jedno vreme, za vreme Miloševića i do prvog mandata Borisa Tadića,

bio najpoznatiji domaći karikaturista dočim je njegova popularnost izbledela (iako

satirično pero nije izgubilo na snazi) sa Somborčevom popularnošću. Razlog za to je

jednim delom u tiražnosti i čitanosti Blica ali i u težnji šire publike da političke lomove i

tranziciju proguta kao gorku pilulu omotanu šećerom. No, s vremenom, ta pilula je, a to

nam Somborčevi stripovi poručuju, izgubila svoju gorku srž i postala saharinski placebo

lek.

  421  

GERUZIJA TUPIH PERA

A šta bi sa našim vrlim satiričarima, navodno najboljim na svetu? U suštini, postoji

jedan, elektronski časopis, Etna u kojem se može naći dobra satira što je utešno u odnosu

na tzv. večeri satire. Mnogi od aforističara koji na njima nastupaju su ili učlanjeni u

desničarske stranke ili koketiraju s jevtinim desničarskim populizmom.Aforizmi su im

često na nivou kafanskog humora sa sve čačkalicom u zubima. Ko god, naivno, veruje da

su Srbi duhovit narod, ostaće bez ijednog jedinog argumenta ako samo jednom ode na

takvo okupljanje. Omiljene teme? Novi svetski poredak, nepravedni i degenerisani

Zapadnjaci, žal za Kosovom, neprijateljske, susedne nacije, opake liderke nevladinih

organizacija, gej parade, bračne nesuglasice i seksualne disfunkcije precvalih govornika.

Tu i tamo se pojavi poneka opaska na račun srpskih nacionalnih karakteristika koje

su autorima koliko smešne toliko i simpatične. Prosto dođe čoveku milo kad shvati

koliko je zatucan, ksenofobičan, alkoholisan, lud i seksualno opterećen. Da, to sam ja!

Oduzmite mi mane i ostaću bez nacionalnog identiteta!

Ima i drugih tema i visprenijih aforističara ali oni, jednostavno, ne izmamljuju tolike

salve smeha i utapaju se u mediokritetskom mnoštvu. Oseća se prepoznatljivi bazd

malograđanskog Beograda. Ne pada im na pamet da otvore prozore, provetre svoje

plesnjive i steničaste stanove, okreče malo, istuširaju se, obriju. Istina je da oni VOLE da

se inhaliraju kužnim palanačkim zadahom. Veoma im je stalo do dalekih naroda koji

grcaju pod američkom čizmom ali ih se jecaji onih koji su stradali od isparenja srbijanske

mehane „Kod trovača i Balkanskog Kasapina“ ič ne tiču. Nije im bitno što na tim

skupovima nema mladih, pa ni „mlađih“. Ni do medijske pažnje im nije stalo. Samo da se

oni lepo zabave i da verglaju predvidljive ježevske opaske.

Nasuprot ovoj storiji stoji moderna, elektronska, vezana za Njuznet sajt. Uzor za ovu

fabriku lažnih, banalnih vesti je američki sajt The Onion. U poslednje tri godine

njuznetovci su plasirali veliki broj vesti koje su često preuzimali veliki, “ozbiljni”

mediji. Samim tim se potvrdilo ono što svi znamo – uticajni mediji su jednako neozbiljni

(ako i neozbiljniji) od satiričarskih portala. Pored toga što njuznet zabavlja svoje čitaoce

podstiče ih da pišu za ovaj sajt i tako budu kreativni i subverzivni on predstavlja i neku

  422  

vrstu društvenog ventila. Naime, nakon čitanja netovskih vesti čitalac se oseća opušteno,

deli linkove sa svojim frendovima na društvenim mrežama, prepričava vesti u kancelariji

ali, da li nakon što prelista jedno dnevno izdanje sa ovog sajta, krcato duhovitim vestima

i slatko se nasmeje, zapamti ijednu od njih i poželi da nešto promeni? Iako su dostupni

širokoj publici, elektronski mediji kriju u sebi veliku zamku: da bi se rejting održao

potrebno je nizati vesti, skečeve, intervjue, songove kao na fabričkoj traci. Tempo

političkih zbivanja je sve teže ispratiti a životni vek skeča je kraći od životnog veka

leptira. U prolaznosti vesti, jednom rečju, leži i zaborav satirične kritike.

SMRT SATIRE?

Srpski humor i satira nisu mrtvi mada gadno zaudaraju. Pa, gde su? Danas se oni

nalaze izvan krutih granica satire koje su, gle čuda, prećutno iscrtali sami satiričari.

Preselili su se u drugu dimenziju i egzistiraju u malim, urbanim džepovima. Možete ih

naći u radovima „mlađih“ (nemaju još 40 godina ili su tu negde) i mladih satiričara koji,

po „cluster-sistemu“, seju svoje reske opservacije po malim elektronskim časopisima i

portalima. U nešto, u poslednjih desetak godina, objavljenih, kvalitetnih knjiga

aforizama, priča i pesama. Satirični roman je, u zemlji Domanovića, i dalje na nivou

kurioziteta. Standup komedija je kod nas u usponu pa se tu može očekivati pojava nekih

originalnih, buntovnih glasova. Zaferceralo je i, nakratko, par pozorišnih predstava od

kojih je jedna Da nam živi, živi rad, sećate se, bila cenzurisana u Ateljeu 212. Današnji

pozorišni Festival komedije u Jagodini je u ozbiljnoj krizi, s malim brojem predstava u

konkurenciji od kojih su neke tezga uradci. O domaćem filmu, koji vrvi od jevtinih

pošalica koje se nazivaju humorom ne treba trošiti reči. Angažovane rok – grupe su,

možda po prvi put, nadigrale pisanu satiru što se itekako može čuti u pesmama Klopke za

pionira, Ah, Ahileja, Varvarogenija, Piknika, Trashery Inc., Bolesne štenadi kao i nekih

bendova sa većim stažem (Atheist Rap).

Nasmejati se, inteligentno, promišljeno, u lice sistemu postalo je pitanje stava i protesta

protiv ludila. Budućnost satire leži u undergroundu, u subverziji, u novoj umetničkoj

revoluciji koja će pomalo ličiti na onu koja je izrodila punk i new wave. U zemlji u kojoj

medijske i političke slobode, čak ni na nekom formalnom nivou tipičnom za Zapad, ne

  423  

postoje, sigurno nećete naći na TV-u nekog našeg originalnog pandana Colbertu ili

Stewartu kao što u „zabavnim“ rubrikama Blica ili Politike nećete naleteti na novog

Domanovića dok ćete na predvidljivim, monotonim tribinama sve starijih satiričara

„srednje generacije“ otkriti jedino par muva koje će vam, s ispucale tavanice, pasti pravo

u krilo.

(Beton ,2014)

SNAGA, ENERDŽIJA, ATLETSKAJA FIGURA

Teret i teretane Pokreta 1389

Gromopucatelno najavljene akcije okrenute protiv fiskulturno-ideološke indoktrinacije

desničarskih ekstremista iz pokreta 1389, a sprovedene krajem prošle godine od

združenih snaga policije, Žandarmerije i Gradskog zelenila, nisu dale željene rezultate.

Da podsetim: “teretane”, zapravo nekoliko skromnih napravica za zgibove i slično

gimnastičarenje, raspršene po varoši (s akcentom na Voždovac) kao „dar“ organizacije

koja raspiruje versku, nacionalnu i rasnu mržnju, su demontirane, odnesene, zemlja

izravnjana. Sklonjene su grozomorne table na kojima se šepurila poruka nikad do kraja

zabranjenog pokreta: Telo sledi duh. Sport, zdravlje, nacionalizam. Omladini Voždovca

daruje 1389.

OVDE SE DECA IGRAJU!

U  sklopu  kampanje  za  lokalne  izbore,  tzv.  "bitke  za  Voždovac”,  pripadnici  pokreta  su,  

perfidno,  želeli  da  utiču  na  omladinu  kao  neka  vrsta  Naci  Mr.  Propera  koji  će,  kao  

veliki  snažni,  na  ćelavo  ošišani  bata  da  motri  na  srbsku  omladinu  i  učini  belo  do  

kraja  belim.  Gradske  vlasti  su,  reklo  bi  se,  reagovale  oštro.  Bilo  je  tu,  u  suštini,  dosta  

oklevanja  i  objašnjenja  Sekretarijata  za  inspekcijske  poslove  grada  Beograda  u  

maniru  „delovaćemo  čim  pronađemo  igrališta  na  kojim  se  nalaze  pomenute  

teretane“.  Neke  od  njih  su  sklonjene  ali,  gle  čuda,  ona  u  Kumodraškoj  ulici,  jednoj  od  

najvećih  i  najprometnijih  voždovačkih  ulica  i  dalje,  više  od  pola  godine  nakon  akcije,  

  424  

postoji.  Ko  zna,  možda  su  se  inspekcionaši,  sve  tragajući  za  naci-­‐vratilima,  zagubili  u  

bespućima  Banjičke  šume  ili  utopili  u  strašnom  potoku  Jelezovcu.

Ako vam je međunaslov ovog članka odnekle poznat, onda ste sigurno u pravu. U pitanju

je replica iz filma Lepa sela lepo gore, iz čuvene scene u kojoj Bane Vidaković

objašnjava Zoranu Cvijanoviću da ne može da se drogira u parku. Drogirati se na javnom

mestu, naravno, ne sme, ali se indoktrinirati može do mile volje. I to, izgleda, ni najmanje

ne smeta SNS-u koji je po drugi put za redom pobedio na izborima na

Voždovcu. Uprkos formalnom pozivanju na evropske vrednosti i poštovanje zakona,

lokalna uprava ne čini ništa da to pokaže u praksi i skloni grozomornu reklamu za

opskurnu, vanparlamentarnu organizaciju koja je davno trebala da bude zabranjena. Zbog

čega? Straha? Ili je, možda, reč o nečemu sasvim drugom? Recimo, da 1389govori ono

što voždovački SNS misli ali ne sme da kaže? I zbog čega je ta „teretana“ toliko bitna,

smeštena na obodu jako lepog igrališta koji je, gle čuda, napravljen od sredstava iz

gradskog budžeta? Postavlja se pitanje na koje se može dati siguran odgovor: Čemu

tolika opsesija 1389 silinom i telesnom spremom mladeži? Sprema li se možda, ne daj

Bože, neki novi rat?

SOKOLOVI, ATAMANI, TERETANE I NAGANI

Propaganda  1389,  sa  sportom  kao  jednim  od  svojih  glavnih  oružja,  ima  svoje  

direktne  veze  sa  tradicionalnom  fascinacijom  ekstremne  desnice  sportom  

i  tjelovježbama.  Ideali  drevne  spartanske  države  su  tako  postali  uzor  i  smernica  

totalitarnih  režima,  kako  fašističkih  i  nacističkih,  tako  i  onih  staljinističkih.  Pritom  su  

posebno  zanimljivi  primeriFasci  Di  Combatimento,  koji  su,  kao  zatvorena,  mizogina,  

apsurdno  mačistička  organizacija  (s  potisnutim  homoerotskim  nabojem),  insistirali  

na  trčanju  umesto  na  marširanju  na  paradama,  radi  stvaranja  utiska  o  snazi,  

spremnosti  i  spretnosti.  Usta  punih  futurističke  poezije,veličajući  mašinu  u  odnosu  

na  srce,  fašistički  „profeti“  Marinetti  i  D’Anunzio  su  fetišizirali  zdravlje,  iako  su  

veličali  smrt.

  425  

Prezirući  slabe,  trome,  poročne,  stare,  oni  su  stavljali  akcenat  na  snagu  i  zdravlje  koji  

pripadaju  pre  zverima  nego  ljudima.  Ideologija  fašista  je  išla  toliko  daleko  da  se  

Italijanima,  koji  imaju  jednu  od  najzdravijih  kuhinja  na  svetu,  govorilo  da  se  hrane  

nezdravo  jer  lagana,  mediteranska  kuhinja  stvara  od  njih  slabiće.  „Nemački  

nutricionizam”  je,  gle  čuda,  postao  uzor  italijanskih  fašista.    Kampovi,  zajedničke  

vežbe  i  druženje  fašista  su  dovedeni  do  krajnjih  granica  u  nacističkoj  Nemačkoj  s  SA  

odredima  i,  docnije,  Hitlerjugendom.  Jelo  se,  radilo  i  spavalo  zajedno.  Recept  je  bio  

isti:  uništavanje  privatnosti  i  pretvaranje  života  mladih  u  kasarnu.

Nije  stoga  slučajno  da  smo  u  medijima  poslednjih  nekoliko  godina  čitali  o  

militantnim  kampovima  rusofila  u  Srbiji  koje  su  vodili  domaći  desničari  i  kozački  

atamani,  odlascima  srpskih  omladinaca  u  vojne  kampove  u  Rusiji,  te  

osnivanju  Srpskih  sokolovaJevđe  Jevđevića,  bastardne  varijante  sokolskog  pokreta  iz  

vremena  Kraljevine  Jugoslavije.  Sadržaji  spomenutih  slavjanskih  kampova  su  kao  

preslikani  iz  Trećeg  Rajha,  ali  sa  lokalnim  mirisom  rakije  i  tamjana.  Ipak,  ovakve  

akcije  su  sektaške,  izolovane.  Jedno  je,  iako  daleko  od  bezopasnog,  kad  bradate  

„patrijote“  srbuju  i  gimnastiče  po  zabitima  Zapadne  Srbije,  a  sasvim  drugo  kad  

svakog  dana,  na  igralištu,  mladi  upijaju  poruku  koju  ne  šalje  samo  natpis  Pokreta,  

već  i  oni  koji  “teretanu”  koriste,  tj.  najsnažniji  na  igralištu.  Sport  prestaje  da  bude  

samo  deo  zdravog  života  i  fame  o  uspešnim  domaćim  sportistima  koji  su  „započeli  

karijere  na  igralištu  kao  što  je  ovo“,  već  postaje  lepak  za  sve  one  povučene,  

nesigurne,  one  koji  žele  da  negde  pripadaju  i  da  budu  prihvaćeni,  one  koji  žele  da  

isključe  um  i  aktiviraju  svoja  tela  u  službi  nacionalizma,  da  postanu  tela  koja  prate  

jedan  duh  i  jednog  vođu.

Čitati  uz:

Seaf – Deca loših muzičara

https://www.youtube.com/watch?v=QmAeB7lStLw

PRAPORCI PROSVETNE REFORME

Prosvetitelji, popečitelji i ini

  426  

Ministarstvo obrazovanja je u poslednjih desetak godina možda i najsnažniji simbol

reformi koje su bile obećane od sijaset Vlada, ali se nikad nisu ostvarile. Naime, ako su

nečeg našim političarima-Nostradamusima puna usta onda su to priče o "vizijama

budućnosti” i “našoj mladosti, našoj uzdanici” koje se nadovezuju na one o “generaciji

koja je položila prijemni ispit kad se rodila, ratne 1999. godine” ili

“borbi protiv odliva mozgova”. A kako će ti budući naraštaji da se formiraju? Kroz naš

sistem obrazovanja za koji smo, koliko do juče, tvrdili da je po težini i komplikovanosti

na nivou japanskog ili eks-sovjetskog.

Uzaludni su bili saveti brojnih profesora koji su predlagali da se programi smanje.

Profesor Ivan Ivić sa Filozofskog fakulteta je izjavio: „Kada bi učenik stvarno radio ono

što se traži od njega izračunali smo da bi godinu dana trealo da radi samo jedan predmet”.

Prevelik fond časova, odsustvo učila i modernijeg pristupa nastavi, interakcije, razvijanja

logičkog zaključivanja, ali i osnovnih zdravstvenih uslova (čiste menze i toaleti)

predstavljaju konstantu. Iako kičma zemlje, obrazovanje je, zajedno s zdravstvom i

socijalnom zaštitom, gurano u zapećak a u ime vladarskih Skadara na Bojani.

POVRATAK OT(PISA)NIH

Sve bi bilo barem delimično lakše kad bi reforme u obrazovanju imale određeni

kontinuitet. No, galerija ministara koja se izmenjala od petog oktobra je, u suštini, imala

jedan te isti zadatak, koji nema nikakve veze s obrazovanjem: dati novac, famoznih 3,2%

državnog budžeta (u Francuskoj Ministarstvo prosvete dobija 6% državnog budžeta)

prosvetarima. Plate iznose 96% sredstava iz budžeta Ministarstva. S “kusurom” koji

preostane se slabo šta može uraditi. Svaki ministar se, od 5. oktobra naovamo, suočio

barem s jednim masovnim štrajkom prosvetnih radnika. U školama se uči iz zastarelih

udžbenika, često sklepanih od delova magistarskih radova i doktorata, udžbenici istorije

su krcati revizionističkim podacima vezanim za Drugi svetski rat, veronauka (u, po

Ustavu, sekularnoj državi!) potiskuje građansko vaspitanje. Program “samovrednovanja”

(primenjivan u Republici Irskoj pa napušten), koji zahteva pisanje detaljnih analiza svih

segmenata rada prosvetne ustanove, vodi nameštanju cifara i poklanjanju ocena.

  427  

Kvalitet nastave je, u međuvremeno, drastično opao što govore rezultati PISA testa (koji

je uzor za sastavljanje famoznog trećeg testa za malu maturu): učenici do 15. godina

starosti se nalaze na 43. mestu od 65 zemalja u kojima je obavljen test. Nema neke utehe

u podatku da je 80% učenika srećno na časovima. Razloga za radovanje (i potonje

kajanje) ima itekako: svaki drugi “osmak” je odličan. Procenat “vukovaca” je izuzetno

visok. U leskovačkom okrugu ih ima čak 17,6%. Po PISA testu je 51% “osmaka”

funkcionalno nepismeno. Čak 70% osnovaca idu na privatne časove matematike. Na

svim državnim fakultetima je 2001. godine bilo 1147 studenata s prosečnom ocenom

višom od 8.5. Danas ih je oko 17500.

Iako je Srbija još 2003. godine potpisala Bolonjsku deklaraciju, praksa je sasvim

drugačija od predviđene. Kod nemalog broja pripadnika stručne javnosti “Bolonja” (koja

je osmišljena da postiče praktičnu obuku, istraživačke projekte, te mobilnost i

zapošljivost kadrova) je doživljena kao pokušaj uništavanja domaćeg obrazovanja i

stapanja s američkim i japanskim sistemom, uvođenja nerealnih bodovanja, stvaranja

konfuzije sa “bachelor” i “master” diplomama i tzv. “doživotnog učenja” putem niza

specijalističkih studija. Konfuzija u vezi s doktorskim diplomama (po”novom” i po

“starom” programu) je i dalje nerazrešena. Nova zanimanja predviđena reformom nisu

ni uvedena u šifrarnik zanimanja Nacionalne službe za zapošljavanja. Veliki broj

studentskih organizacija je ovu reformu doživeo kao nerazumnu i neprimenljivu u našim

okolnostima i pozvao na njeno ukidanje. No, studentska borba je više vezana za obaranje

visokih školarina, manji broj bodova za upisivanje sledeće godine i veći broj ispitnih

rokova a manje za približavanje nastave visokim svetskim standardima.

MINISTARSKI SNOVI

Gromopucatelno najavljene, reforme u školstvu su zauzele i značajan deo Vučićevog

maratonskog ekspozea. Možemo ih očekivati u najskorije vreme, jer, kao što reče

premijer: “Ješćete, spavati i umivati se u ovoj Skupštini, ali do 15. jula reformski zakoni

će biti usvojeni”. Vučić je najavio ukidanje nepotrebnih ingerencija ministra prosvete i

nauke vezanih za “ekskurzije, roditeljske savete”, ali da će, s druge strane, biti

zaustavljen trend „poklanjanja ocena i davanja ispita bez učenja”. Premijer je istakao:

  428  

„Nužno je uspostaviti novi model finasiranja, fond”, koji će „ocenjivati naučne radove i

finansirati ih”. Kako to ostvariti? Srđan Verbić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog

razvoja je, kao vanstranačka ličnost, izjavio da ima „odrešene ruke u sastavljanju tima

svojih saradnika. To naravno ne znači da svi oni moraju da budu nestranački kadrovi”.

Između redova: Verbićeve ruke su pre nešto labavije vezane nego slobodne

Na listi lepih želja su: zaustavljanje trenda poklanjanja ocena, vraćanje dostojanstva

nastavnicima, podizanje kvaliteta visokog obrazovanja, veći broj školskih inspektora,

povratak stručnjaka iz inostranstva i veće ulaganje u nauku. Iako je zbog redukovanog

budžeta Ministarstvo najavilo smanjivanje plata prosvetnim radnicima, predsednica

Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj prof. dr Vera Dondur je izjavila da će

biti „izgrađeni novi infrastrukturni objekti kao i stanovi za mlade naučnike”. S čim?

Istraživačke institute treba, po Verbiću, osamostaliti i osposobiti da ostvaruju dobit

osnivanjem malih start up kompanija i kroz komercijalne projekte. Sreću kvari američka

poslovica: It takes money to make money. Naučni budžet je manji od 0,3% BDP.

Deo odgovornosti za postojeće stanje po ministru Verbiću snosi i dete koje, nerealno, želi

da upiše školu iako ne ispunjava potrebne uslove, kao i njegov roditelj koji ga podržava u

tome. Problem je i u umovima mladih jer „naši učenici i studenti uglavnom uče zbog

diplome”. Da li je poenta da je diploma tu da bi bili konkurentni na tržištu rada ili je je

problem u prevelikom broju studenata na humanističkim naukama? Ministar ne daje

odgovore na ova pitanja, baš kao ni na ona vezana za grozomorni treći ispit za malu

maturu koji u sebi sadrži pitanja iz pet predmeta. Ionako se većina osmaka “već

godinama upisuje u srednje škole koje su bile njihov prvi izbor”. Čemu prijemni?

Ministar očekuje da prosvetari mirno prihvate smanjenje plata te da se mladi koji su

diplomirali u inostranstvu vrate u zemlju i donesu znanja, veštine i iskustva koja su

drugde stekli. Pritom ne spominje nostrifikaciju diplome koja je skupa kafkijanska

zavrzlama. Ili nedostatak posla u struci. Verbić je na pitanje novinara zašto neke škole

nemaju ni toalete spinerski odgovorio : „Internet je svugde i on je jeftiniji od toaleta i

zašto ga ne bismo koristili?” (?!). (Znači, PC umesto taoleta a kućište može da posluži za

odlaganje težih oblika „olakšavanja“)

  429  

SPAVAĆEŠ KAD UMREŠ – SAD UČI ZA PRIJEMN

Ovaj međunaslov je poruka koju je jedna “osmakinja” ostavila svojoj drugarici na jednoj

društvenoj mreži i ona bolje od stotinu socioloških studija odražava masovnu psihozu

trećeg testa. „Dvadeset pitanja ne mogu pokazati šta učenici ne znaju, a to nam treba, da

vidimo šta ne znaju i da tu poradimo”, kaže Verbić. Zar neki probni test nije odgovor na

to pitanje? Miodrag Ribić iz grupe „Roditelji i nastavnici protiv nove male mature” je

izjavio: „Ne razumemo kako je taj novac koji je uzet za uvođenje danskog modela

polaganja mature moćniji od zdravog razuma. Kao nastavnik srpskog jezika, razočaran

sam i porukom koju smo deci poslali probnim polaganjem na kojem su dva pitanja bila

pogrešna.” Peticija 15500 roditelja, apeli stručne javnosti i protesti osnovaca ostali su bez

odgovora. Verbić je zanemario primedbe roditelja, kao i dva njegova prethodnika.

Potpisnici peticije čekaju i odgovor Tomislava Nikolića.

Otkrili smo da Verbić nije revolucionarni reformator već će voditi politiku „malih,

održivih koraka” bez „drastičnih mera” tj. trudiće se da kad bude odlazio iz svog kabineta

ostavi iza sebe isti haos koji je tamo zatekao ili, eventualno, malo pomete. Direktno je

rekao da student mora da razmisli da li će da upiše državni fakultet ili „uštedi vreme na

privatnom fakultetu”, čime nam je jasno stavio do znanja da privatni fakulteti imaju

primat. Neobična izjava od čoveka koji je završio državni fakultet. Verbić je,

distancirajući se od eventualnog neuspeha, izjavio je kako se u prosveti rezultati poteza

koje danas povuče Ministarstvo mogu videti za trideset godina (?!).

Verbić je otpravnik poslova jedne tužne službe čija je osnovna uloga deljenje sitniša

prosvetarima. Čovek koji ne sme da se žali na budžet jer treba da bude zadovoljan i s to

malo siće što je dobio. Zbog korupcije i nepreduzimljivosti te partijskog zapošljavanja u

školama ne može da zalazi u resor lokalne samouprave. Privatne fakultete, čiji su

osnivači i donatori sponzori vladajuće koalicije, ne sme da kritikuje zbog odsustva

kriterijuma u ocenjivanju i davanju diploma. Lišen želje da spreči odliv mozgova

ministar to pravda praktičnošću. Eto, Norveška smatra da je previše zahtevno da ima

veliki Medicinski fakultet, pa šalje svoje studente u inostranstvo. Da, šalje ih, jer njeni

stanovnici pripadaju jednom od najbogatijih naroda na svetu. Da li je to znak da Verbić

želi da ukine neke fakultete ili srednje škole? Svede obrazovanje i školovanje kadrova

neophodnih u društvenom i privatnom sektoru? Minimalizira broj studenata na

  430  

humanističkim naukama? Rastereti ministarstvo tako što će državne fakultete “pustiti niz

vodu” i stvoriti uslove u kojima će samo “elita” moči da šalje svoju decu na studije?

Verovatno se sve pobrojano uklapa u Verbićevu ličnu viziju obrazovanja u Srbiji, zemlji

u kojoj je sve privatizovano, te je njegov posao u prosveti formalan a fokus pomeren na

nauku i tehnološki razvoj. Verbićeve želje i razmišljanja, s obzirom na trenutnu situaciju,

nisu preterano bitni. Pod snažnom paskom Vlade, ministar će uraditi sve što se od njega

očekuje. Smanjiti plate prosvetarima i nastaviti sa pričom o trećem ispitu za malu maturu

iako je i sam izjavio da je bespotreban. Medijska gungula će se, s vremenom, stišati, doći

će letnji raspust, nova školska godina, napraviće se par sitnih koraka i vratiti nazad a

prosveta će ostati kakva je danas, u raskoraku između modela obrazovanja iz ex-SFRJ i

polovično izvedenih reformi.

(Beton, 2014)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  431  

 

Beograd,  

Decembar  2014  

 

 

 

ALEKSANDAR  NOVAKOVIĆ  

 

 

 

BEZ  ZVONA  I  PRAPORACA  

(kritike,  prikazi  knjiga,književna  scena)  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  432  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Presek  mojih  kritika  i  prikaza  vezanih  za  književnost.  Uživajte,  od  2004  do  2014,  

Lep  pozdrav,  

AN  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  433  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  434  

 

 

 

 

 

 

Prikaz  romana  

 

OVDE  SMO,  ZABAVITE  NAS!    

 

Elizabet  Vurcel,  Prozak  nacija  (Mladi  i  depresivni  u  Americi)  (Plato,  2004  prevela:  

Jelena  Damjanović-­‐Miklja)  

 

“  Neka  se  Gospod  smiluje  čoveku  

koji  sumnja  u  ono  u  šta  veruje”  

Bruce  Springsteen  »Brilliant  Disguise«  

 

                       Odgovor  na  pitanje  zašto,  uzevši  za  naslov  članka  stih  pesme  “Smells  Like  

Teen  Spirit«  grupe  “Nirvana”,    pišem  prikaz  knjige  koja  je  objavljena  pre  jedanaest  

godina  i  kod  nas  je  relativno  skoro  prevedena  nalazi  se  u  samom  pitanju.  Baš  zbog  

toga.  Naravno,  razlog  je  i  u  činjenici  da  sam  (neobjavljeni)  prikaz  za  ovo,  u  to  vreme  

(2003,prim.aut.)  neprevedeno  delo,  pisao  u  želji  da  apelujem  na  izdavačke  kuće  i  

prevodioce  da  podare  ovaj,  i  kod  nas  bestseler,  srpskoj  publici.    

       Naime,  nakon  nebrojenih  dela  o  “generaciji  iks”    pred  nama  je,nazovimo  je  tako,  

knjiga  o  autorkinoj  ,  američkoj  “generaciji  ipsilon”,  o  onima  koji  su  odrastali  uz  

Bruce  Springsteen-­‐a  i  Tom  Waits-­‐a  da  bi  sazrevali  uz  “mračne”  bendove  kao  što  su  :»  

Red  Hot  Chili  Peppers«,  »Nirvana«,  »Butthole  Surfers«,  »Faith  No  More«,  »Pearl  

Jam«,«Nick  Cave  And  The  Bad  Seeds«,  »Tindersticks«.  Ali,  iznad  svega,  “Prozac  

Nation«    je  slika  desetogodišnjeg  pakla  depresije  prikazanog  iz  ugla  mlade  

intelektualke  koja  cinično  poručuje:  “Sve  je  plastično,  svi  ćemo  umreti  pre  ili  kasnije  

i  nije  me  briga.”    

  435  

                 Jeza  koja  izvire  iz    pripovedanja  Elizabet  Vurcel  nije  vezana  za  nasilje,  seks,  

droge  (čak  ni  alkohol)  jer,  ovde  svega  toga  skoro  da  i  nema.  U  stvari,  gotovo  sve  

materije  koje  depresivna  Elizabeta  unosi  u  svoje  telo  su  potpuno  legalne,  sa  

lekarskim  receptom,  kao  što  je  i  njena  porodica  stvorena  “po  receptu”    “atomske  

porodice”  -­‐  razvedeni  roditelji,  odrastanje  sa  majkom,  obrazovani  belci,  srednja  

klasa,  koledž,  letnji  kampovi,  Univerzitet…  I,  gde  je  problem?    

                       Problem  je  u  osećaju  koji  vas  proganja,  da  nešto  nije  u  redu  a  vi  ne  možete  

tačno  odrediti  šta  i  to  je  zapravo  definicija  depresije.  Ujedno,  to  je  i  definicija  

društvene  krize,  predosećaja  kraja  savremene  civilizacije.  Vodeći  nas  

filmično,skokovito    kroz    autobiografsku  priču  (inače,ekranizovanu),  ne  štedeći  

nikoga  a  ponajmanje  samu  sebe,    Elizabet  Vurcel  nam  ne  otkriva  samo  manje  lepo  

lice  Amerike  već  i,  u  dobroj  meri,  balkansku  realnost.    Da  delo  autorke  romana  

»Bitch«,  »More«,  »Now«  i    »Again«  nije  samo  preterivanje  razmažene  Zapadnjakinje  

rečito  govori  i  činjenica  o  široko  raširenoj  upotrebi  antidepresiva  kod  nas,  

popularnog  »bensedina«  ili  »hofmana«  mada  se  i  »prozak«  odavno  odomaćio.      

                 Društveno  prihvatljivi  opijati  imaju  istoriju  dugu  koliko  i  samo  društvo.  Ne  

treba  zaboraviti  ni  Oldosa  Hakslija  koji  je  u  svom  »Vrlom  Novom  Svetu«    predskazao  

»prozak«  kao  »somu«,  drogu  od  koje  svi  postaju  mirni,  druželjubivi  i  prijatni  tako  da  

nema  potreba  za  sukobima.  Doduše,  nema  potrebe  ni  za  sukobima  mišljenja,  ni  za  

težnjom  čoveka    da  se  suoči  sa  samim  sobom,  da  otkrije  svoju  mračnu  stranu.  Čovek,  

po  Haksliju,  živi  tako  van  bola  i  van  sveta,  i  umire  prazan,  bez  ikakvog  saznanja.  

Ovakav  život  je,  na  »prozaku«,  vodilo  šest  miliona  Amerikanaca  u  trenutku  kad  je  

Elizabet  Vurcel,  inače  jedna  od  prvih,  opitnih  konzumentkinja  ovog  »leka«,  pisala  

knjigu.  

                       I,  stvarno,  u  ovoj    »politički  korektnoj«  primeni    nazovi-­‐lekova  krije  se  ništa  

drugo  nego  odlaganje  suočavanja  sa  problemom.  Lekovima  se  depresija,  kao  

društveno  neprihvatljiv  oblik  ponašanja,  zataškava,  a  praktičnim  delanjem  

političara,  medija,  društvenih  mehanizama,  podstiče.  Rascepljeni  između  zahteva  

društva  i  sopstvenih  želja,  mladi  odrastaju  kao  ličnosti    ranjene  »in  utero«,  što  rečito  

objašnjava  i  koncept  grupe  “Nirvana«.  Zapad  je,  inače,  prepun  društava  za  lečenje  

alkoholizma  (  jednog  od  društveno  prihvatljivih  poroka)  ali,  retki  su  klubovi  gde  

  436  

možete  da  ustanete  i  kažete:  “Zdravo,ja  sam  Sem  i  depresivan  sam.”  Potisnuti    ste,  

kao  neko  ko  “jednostavno  preteruje”-­‐  

               Ovo  »utilitarno«  prikrivanje  vlada  savremenim  svetom:  radijacije  nema,  bitna  je  

struja  iz  nuklearnih  elektrana,  nasilja  nema  dok  se  gangsteri  međusobno  ubijaju,  

krvavi  ratovi  donose  profit  a  ljudski  život  je  teško  proceniti,  te  je,  stoga,  ništavan  a  

jedna  desetina  sveta  se  prežderava  kajući  se,  istovremeno,  za  glad  u  Africi.  »Nekada  

se  marširalo  na  Vašington  u  ime  borbe  za  rasnu,  polnu  jednakost,    za  mir,    za  

slobodu  seksualne  orijentacije.  Ne  bi  me  čudilo  da  jednog  dana  pola  miliona  

depresivnih  ljudi  dođe  pred  Belu  kuću  zahtevajući  da  ih  neko  zabavi.«  Ova  rečenica,  

ma  kako  ironično  zvučala,  je  u  stvari  autorkin  vapaj  za  ljudskošću,  poziv  žene  koja  je  

na  njenu  (ne)sreću  dovoljno  osetljiva  da  oseti  šta  nedostaje.  Da  li  smo  i  mi,  gordi  na  

svoje  visoko  obrazovanje,  sa  poslovičnom  distancom  u  pristupu,  puni  akademizma  i  

proverenih  citata  sposobni  za  tako  nešto?  

 

(Književni  list,  2004)  

         

 

 Književni  prikaz  

   

MISTERIOZNI  POVRATAK  NINA  KOSTE  

 

             Četvrta  prozna  knjiga,  roman  “Sat  pjevanja”    Nenada    Rizvanovića  (Osijek,  1968)  

teleportuje  nas  u,  danas,  “zlatne  osamdesete”.  Glavni  junak,  četrnaestogodišnji  Oto  

Olenjuk,  odrasta  u  Osijeku  uz  od  mnogih  vršnjaka  (ne  zaboravimo,  odjeci  punka  i  

new  wavea  još  žestoko  drmaju  ovim  delom  sveta)  omražen  elektro-­‐pop  i  Human  

League.  U  sebi,  kao  svojevrsnu  utehu  (  nesređena  porodična  situacija,  pubertetske  

emotivne  dubioize,  kratkovidost,  mala,  samodovoljna  provincijska  sredina)  

pronalazi  muzičku  žicu  koja  mu  pomaže  da  se,  s  gitarom  u  ruci,    izdigne  iznad  

čamotinje.  I,  da,  nalazi  prvu  ljubav  što  se  u  ovakvom  tipu  romana  podrazumeva.  No,  

to  nije  dovoljno.  U  liku  legendarnog  džez  i  pop  pevača,  Nina  Koste,  nekadašnjeg  

poznanika  njegovih  roditelja,    on  nalazi  očinsku  figuru,  mnogo  jaču  od  one  koja  ga  

  437  

(retko  kad)  čeka  kući-­‐  njegov  pravi  otac,  ex-­‐  krupje    i  džezer.  Kad  se  suoči  sa  Ninom  

Kostom,  ostarelim,  od  krvi  i  mesa,    na  koncertu  na  kojem  svira  kao  njegova  pratnja,  

Oto,  guta  još  jednu  gorku  pilulu  koja,  pored  prekida  prve  veze,    čini  odrastanje-­‐    

razočaran  je  mitskim  (ne  biološkim)  ocem  i  samim  tim  ostaje  prepušten  sam  sebi,  da  

odraste  i  ne  obazire  se  na  uzore.  

“PIRAMIDA”  NA  KRAJU  EPOHE  

             Simbolično  smeštena  u  1987.  godinu  koja  se  može  smatrati  krajem  jedne  epohe  s  

obzirom  na  to  da  se  već  sledeće  1988.  godine  komunizmu  jasno  video  kraj  a  da  je  

vrtoglavi  uspon  Slobodana  Miloševića  označio  početak  raspada  SFRJ,  priča  ovog  

romana  je  koncipirana,  kako  na  klapnama  stoji,  na  “ambiciozan  način”.  Doduše,    ta  

ambicioznost  zahteva  kudikamo  više  prostora  nego  136  stranica.  Još  preciznije:    

pola  romana  čini  poglavlje  “Gornji  grad”  vezano  za  samog  Ota,  njegovu  porodicu,  

odrastanje,  zaljubljivanje,  časove  gitare  i  prvu  ljubav.Ovde  je  autor  promišljeno  i  

vešto  prikazao  provincijsku  sredinu  sa  svojim  “oriđinalima”  kao  i  psihičko  stanje  

glavnog  junaka.  Ovo  je  i  najcelovitiji  deo  romana.  

             Sledi  “Nino  Kosta-­‐  njegove  rane  godine  (1943-­‐1961)”-­‐  faktički  intervju  sa  Ninom  

Kostom  koji  čita  Oto  i  koji  donekle  osvetljava  njegovo  poreklo  (pravo  prezime  mu  je  

nemačko-­‐Schwaller)  ,    prirodu  njegovog  odnosa  sa  Otovom  majkom,  nekoliko  

podataka  o  dalekoj,  strancima  egzotičnoj  Slavoniji,  muzičkoj  Akademiji,  potapanju  

broda  na  kojem  je  bio,  izbegličkom  kampu  u  Italiji  i,naravno,  muzičkim  festivalima  i  

tezgi  u  Las  Vegasu.    Koncipirano  tako  da,  parafraziraću  “burgiju”  znamenitog  

beogradskog  sportskog  komentatora:  “Kao  bikini-­‐  pokazuje  sve  a  ne  otkriva  ništa.”  

ovo  poglavlje  je  ništa  više  do  priča  o  čoveku  koji  je  više  puta  u  svom  životu  menjao  

svoj  identitet-­‐  od  nemačkog  (po  rođenju),  ratnog    siročeta    (roditelji  su  mu  stradali  u  

savezničkom  bombardovanju)  do  hrvatskog  u  Jugoslaviji  a  zatim  do  statusa  

pokojnog  (navodno  stradao  u  brodolomu)  izbeglice  u  Italiji  (kvazi-­‐ekonomskog  ili  

šatro-­‐političkog  nije  precizirano)  do  internacionalne  zvezde  latino-­‐imena-­‐  Nino  

Kosta.  I,  ko  je  on  zapravo?  To  je  misterija  i  za  njega  samog,  usamljenog  u  planinskoj  

kućici.  Tek,  čeka  ga  povratak  u  rodni  kraj  gde  će  njegov    život  opisati  skoro  pa  pun  

krug.  Šteta  što  ovde  i  najviše  saznajemo  o  njemu  jer,  ovako  buran  život  sveden  na  

dvadesetak  stranica  je  prosto  grehota  “suziti”  tek  tako.  

  438  

       Poglavlje  “Dvorište”  se  već    bavi  “impactom”  komete  “Nino  Costa”  sa  

mikrokosmosom  zavičaja.  Posvećen  detaljnoj  analizi  lokalnih  karaktera  i  rekla-­‐

kazala  pričama,  autor  je,  iako  precizno  i  na  momente  duhovito  prikazuje  karaktere,  

mogao  ovaj  deo  komotno  i  da  izostavi  jer  se  čini  kao  ekskurs  koji  nas  skreće  sa  

glavne  priče.  Ono  što  bi  moglo  da  bude  prikazano  u  nekoliko  rečenica,  u  

sašaptavanjima  u  publici  pred  koncert  Nina  Coste  ovde  je  otišlo  na  dvadeset  strana.  

Jasna  je  motivacija  autora  da  prikaže  porodicu  u  kojoj  nema  ljudi  dovoljno  

zanimljivih  da  bi  bili  neki  pandan  Nina  Koste  u  Otovim  razmišljanjima,  podvuče  

zaparloženost  palanke  ali,  toga  je  čitalac  svestan  još  u  prvom  poglavlju.  

     Sam  “Koncert”  je  kratko  objašnjenje  prikazano  okom  televizijske  kamere:  Nino  

Kosta  je  nastupio  u  Đakovu,  glasom  snažan,  pojavom  neugledan,  pobrao  aplauze  i  

rukovao  se  sa  mladim  gitaristom  Otom.  Tu,  naravno,  dolazi  i  priča  koja  može  da  nas  

odvede  u  potpuno  drugom  smeru:  novinar  primećuje  da  je  frapantna  sličnost  

između  Ota  i  Nina.  Ovo  je  mamac  koji  je  ubačen  u  knjigu  mada,  svakome  je  jasno  

da,ukoliko  su  podaci  u  njegovoj  biografiji  tačni,  Nino  Kosta  je  može  biti  Otov  otac  jer  

je  emigrirao  dvanaest  godina  pre  njegovog  rođenja.  Da  su  Otova  majka  i  on  nastavili  

da  se  viđaju  i  da  je….  Ili  je,  jednostavno,  u  pitanju  slučajnost.  Bilo  kako  bilo,  previše  

je  “možda”  ili  “ako”  da  bi  se  doneo  takav  sud.    

           U  poslednjem  poglavlju  “  Đakovo-­‐Kuševac….”  Olenjuci  se  vraćaju  u  Osijek.  Ovo  

putovanje  do  Đakova  i  nazad  je  za  njih  puno  otkrića-­‐  otac  se  sučio  sa  svojim  

nekadašnjim  takmacom  i  prevazišao  stare  omraze.Oto  se,  kao  što  već  rekoh,  otresao  

Nina  kao  zamene  za  oca.    Zanimljivo  je  i  kako  su  poglavlja  piramidalno  poređana,  

dakle,  od    najvećeg  od  šezdesetak  do  najmanjeg  od  četiri  stranice.  Tako  se  stvara  

utisak  da  se  radnja  sužava,  ubrzava  i  na  kraju  kruniše  opštom  demistifikacijom  u  

nekoliko  rečenica.  

NEKAD  SAM  BROJAO  TALASE  NIZ  PUČINU….  

               Iako  na  prvi  pogled  nema  nekih  velikih  stilskih  ili  strukturnih  iskoraka  postoje  

neka  pitanja  na  koja  nije  baš  najlakše  odgovoriti.  Jedno  od  njih  je  kako  čovek  koji  

peva  muziku  iz  daleke  prošlosti  i  svojom  pojavom  pripada  udaljenom,  arhaičnom  

svetu  može  da  predstavlja  neki  uzor  za  tinejdžera  koji  sluša  elektro-­‐pop    ali  i  rok  

muziku.  Odgovor  se  nalazi  u  Otovom  filmofilstvu  i  tankom  povezivanju  Nina  Koste  i  

  439  

Belmonda.  On  je,  svakako,  jedini  od  lokalaca  koji  je  uspeo  u  svetu  i  zavređuje  zubog  

toga  kakvo-­‐takvo  poštovanje.  Ali,  opet  se  čini  da  su  Oto  i  Niko  Kosta  povezani  na  silu.  

Štaviše,  više  romanesknog  potencijala  ima  u  samom  Otovom  odrastanju,  zabavljanju  

sa  Natašom  nego  u  priči  o  lasvegaskom  zabavljaču.  Čini  se  da  je  tajanstvena  ljubav  

njegove  majke  Ilonke  isplivala  iz  prošlosti  kao  neki  grbavi  kit,  dižući  pritom  velike  

talase  da  bi,  nakon  par  minuta  na  površini,  zauvek  nestala  ispod  nje.  I  talasi  se  smire.  

I  nastupi  bonaca.  I  to  je  to.  Jednostavno,  kraj  knjige  vas  uopšte  ne  ostavi  

iznenađenima:    mogli  ste  pretpostavite  da,  po  starom  dobrom  pravilu,  onaj  o  kome  

se  mnogo  priča  a  nema  ga  do  pred  kraj    služi  samo  tome  da  vas    polije  hladnim  

tušem.  

         Daleko  od  toga  da  ovaj  roman  nema  dobrih  strana,  osim  prethodno  pobrojanih  

poseduje  dinamičnost,  čitljivost,  povremeno  suptilnu  višeznačnost    i  preciznost  ali  

se  čini  da  bi  bolje  rešenje  za  autorabilo  da  je  pustio  svoje  junake  da  vode  zasebne  

živote.  Naime,  da  je  krenuo  stvarno  ambiciozno  mogao  je  da  napravi  neku  vrstu  

osiječke  porodične  hronike,  “n-­‐knjižja”  u  kojoj  bi  jedan    roman  bio  posvećen  Ninu  

Kosti  a  drugi  Otu  Olenjiku.  Na  taj  način  bi    i  zanimljiv  material,  zgusnut  na  malom  

prostoru  mogao  da  se  razmaše  a  autor  dođe  do  nečega  što  jbi  bilo  zaista  

“pobednička  kombinacija”.  Ovako  pred  sobom  imamo  brz  roman  za  koji  se  čini  da  je  

mnogo  više  zahvatio  nego  što  u  njega  može  stati.  

(Booksa,  2010)  

 

 

Književni  prikaz  

ŠUMA  NAŠA  PALANAČKA  

             Ako  bi  nekome  ikad  palo  na  pamet  na  iz  spiska  dramskih  pisaca  izbriše  sve  koji  

su  kritički    pisali  o  palanačkim/  seoskim  sredinama  zemalja  iz  kojih  su  potekli  onda  

u  „našim  malim  sivim  ćelijama“  ne  bi  bilo  sledećih  autora:  Gogolja,  napadača  na  

„Majčicu  Rusiju“,    Syngea,  O’  Casseya,  McDonagha-­‐  „izdajnika“  Smaragdnog  Ostrva,    

Krleže  „  antivučjakovca“  a  o  „izrodima  srpskog  roda“  kakvi  su    Jovan  Sterija  Popović    

i  Milica  Novković  i  da  ne  govorimo.  Istinsku  čast  da  se  pridruži  spisku  „izbrisanih“,  

onih  koji  kritikujući  njene  mane,  iako  često  okruženi  nerazumevanjem  sredine  iz  

  440  

koje  su  potekli,    zapravo  pomažu  da  se  ona  trgne  iz  konzervativnosti  i  učmalosti,  ima  

i  Borivoj  Radaković  (1951),  autor  „Breze“,  drame  u  dva  „dogoda“    napisane  na  

kajkavskom  narečju  a    po  motivima  iz  proze    Slavka  Kolara.  Radaković,  uspešan  

dramski  pisac,  analizirajući  večito  durštvene  probleme  ovaj  put  je  iz  gradske,  

navijačke  sredine    (Dobrodošli  u  plavi  pakao“,  1994)  premestio  fokus  na  zagorsko  

selo.  

Radnja  drame  smeštene  u  dvadesete  godine  prošlog  veka    je  na  prvi  pogled  

jednostavna:  Janica  Labudan,  žena  Marka  Labudana,  šumara  i  pustahije,  u  koju  je  

zaljubljen  „seoski  svetac“    Joža    Sveti,  rađa  dete  koje  umire  za  deset  dana.  Janica  se  

razboljeva  (verovatno  od  sepse)  i  umire,  nevoljena  i  neshvaćena.  Marko,  sad  udovac,    

kojem  je  do  živine  stalo  više  nego  do  svoje  žene,  pristaje  da  bude  barjaktar  na  

venčanju  sina  Vida  „Amerikaneca“  Žugečiča.  Pijan,  on  upropaštava  svadbu  i,  prebijen  

od  čoveka  na  čiju  je  ženu  nasrnuo,  planira  da    pobije  sve  koji  su  mu  stali  na  put.  U  

svom  alkoholnom  ludilu  Marko  nailazi  na  leš  Jože  Svetog  koji  visi  sa  grana  drveta.      

RAKIJA,  BLUD  I  LICEMERJE  

       No,  u  srži  ovog  „dramskog  spelavanja“  nije  samo  kritika  zatvorenosti  i  zatucanosti  

izolovane  seoske  sredine  što  se  da    na  prvi  pogled  zaključiti  na  osnovu  kratkog  

sadržaja.  Pogledajmo  sam  početak  drame:  Dora,  Janičina  svekrva  i  Jaga,  njena  prva  

snaja,  ne  obraćaju  ni  najmanje  pažnju  na  teške  muke  koje  trpi  Janica  a  rakija  teče  u  

potocima.  Ovo  je  parodijski  momenat  dostojan  McDonagha-­‐  koliko  god  da  piju  Dora  

i  Jaga  ne  propadaju  kao    i  ona  majka  od  osamdeset  leta  u  „Sakatom  Biliju“  koju  sin  

uzaludno  naliva  u  nadi  da  će  je  ubiti  i  tako  se  konačno  osamostaliti  u  svojim  

pedesetim.  Ali,  nije  samo  sumanuto  ispijanje  žestine  veza  sa  McDonaghovom  Irskom  

(ili  Spasojevićevom  Srbijom  iz  „Odumiranja“).    Iako  se  Janičino  dete  sahranjuje  tog  

istog  dana  one  ne  obraćaju  kakvu  pažnju  na  to.  Nema  nikakvog  saosećanja  čak  ni  

trunčice  pripite  nežnosti.  Žene  su  ovde  mahom    krupne,  jake,  sklone  alkoholu,  

maltene  muškarci  koji  mogu  da  rađaju  i  doje.  I  tu  se,  upravo,  vidi  pravo  lice  sredine  

koja,  kao  i  balkanska,  predstavlja  pravi  represivni  sistem  u  kojem  se  tačno  zna  red  i  

poredak:  žene  su  „mašine“  za  rađanje  i  poslove  po  kući,  muškarci  su  cenjeni  ako  su  u  

„državnoj  službi“,  naređenje,  brutalnost  i  psovka  su  osnovni  način  komunikacije,  

stranci  su  uljezi,    lepo  je  prokleto,  nauka  sumnjiva,  umetnost  je  nepotrebna,  Bog  je  

  441  

svima  u  ustima  (spominje  se  Njegova  volja,  Njegova  pomoć,  Hristovih  pet  rana)  ali  

je,  „u  praktičnom  životu“,      dobar  kao  maskota  koja  se  ne  meša  u  život,  osećanja  su  

smešna  stvar  a  po  nekima  su  zajedno  sa  oplakivanjem  preminulih,  ukinuta  (kako  Vid  

tvrdi  za  Ameriku)  i  pokazuju  samo  slabost  ožalošćenih.  

           Jednom  rečju,  ovakva  sredina  je  (bila  ona  zagorska  ili  šumadijska)  idealna  

podloga  za  uzgajanje  totalitarnih  ideologija  „krvi  i  tla“,  za  izrastanje  prave  šume  

Striborove  u  kojoj  nesmetano  mogu  da  pljačkaju  razni  politički  mešetari.  I  ma  koliko  

se  zaklanjali  iza  fraza  i  ideologije  na  kraju  je  to  uvek  jedno  te  isto,  kao  u  slučaju  

„Amerikaneca“-­‐  sitni  sebični  interes  ,  nezakonita  seča  drveća  ili  krivolov.  I  kad  u  

takvoj  šumi  izraste  lepa  devojka,  Janica,  „vitka  kao  breza“,  ona,  kao  i  prava  breza  

okružena  ogromnim  drvećem,  tamne,  debele  kore,  može  jedino  da  uvene.  Janica,  

inače,  u  toku  cele  drame  nema  neku  mogućnost  izbora:  ona  ne  voli  Marka,  viđa  ga  

dva  puta  i  to  nakratko  i  već  je,  voljom  roditelja,  isprošena.  Njen  lik,  jednom  rečju,  

deluje  manje  živopisan  u  odnosu  na  ostale  ali  to  niej  zbog  odsustva  spisateljske  

imaginacije  već  upravo  zato  što  nikad  nema  dovoljno  šanse  ni  da  se  pokaže  onakvim  

kakav  jeste  i  da  zablista  te  predstavlja  pre  potencijal  nego  kvalitet.  On  a  nije  za  

primitivan  seoski  život  ali  definitivno  nije  ni  za  raj,  za  manastir.  Za  šta  je  Janica?  Za  

normalan  život  kojeg  nema.  

DOES  THE  BODY  RULE  THE  MIND  OR  THE  MIND  RULES  THE  BODY?  

       Iz  seoske  sredine  je  delimično  izmešten  i  Joža  Sveti,  polujurodivi  sa  umetničkom  

crtom  koji  delje  skulpture  od  drveta  (jedna  od  brojnih  biblijskih  asocijacija)  i  ima  

utešnu  reč  za  svaku  priliku.  Joža  se  trudi  da  živi  kao  Hrist  a  završava  život  vešajući  

se,  kao  Juda.  Njegova  „izdaja“  hrišćanskih  principa  (a  sucid  to  de  facto  jeste)    nije  

vođena  srebroljubljem  već  predstavlja  čin  očaja  čoveka  koji  prikriva  putene  strasti  

tasko  što    namerava  da  s  Janicom  ode  u  manastir  gde  bi,  kao  kaluđer  i  kaluđerica,    

živeli  u  idealnoj,  netelesnoj  ljubavi.  Rascepljen  između  ljudskog,  koje  mu  deluje  gore  

od  Sviftovih  Jahua  i  božanskog,  koje  je  po  definiciji,  nedostižno,  Joža  ne  bira  srednji  

put  koji  bi  bio  i  najlogičniji-­‐  put  slobodnog  umetnika,  svetovnjaka.  Razlog  tome  je  

jednostavan-­‐  u  tom  slučaju  bi  on  morao  da  bude  iskren  prema  Janici  i  prema  sebi  i,  

što  je  još  važnije,  prema  sredini  izvan  koje  ne  postoji.  Njegov  ceo  život  je,  i  to  shvata  

okružen  pijanim,  iskrivljenim  licima  seljaka,  velika  samoobmana:  Religija,  nepisani  

  442  

moralni  kodeksi,  ideali  postoje  samo  da  bi  se  kršili  i  unižavali  a  onaj  koji,kao  Joža,  

prihvata  konvencije  vere,  ispada  nasamaren  i  nemoćan  da  uradi  bilo  šta.  Joža  gubi,  

samim  tim,  nadu  da  će  Janicu  videti  u  raju  i  ubija  se,  ravnodušan,  jer  za  njega  ni  

pakla  nema.  

       Ono  što  je  opasnost  za  Radakovićevu  dramu  nije  sasvim  sigurno  naracija  koja  je  

jasna,  vrcava,  životna,  ponekad  jezivo  sarkastična  (Markova  opsednutost  

negovanjem  ćurke  dok  mu  dete  i  žena  leže  u  sanduku  podseća  na  Padrigovo  

uništavanje  svih  koji  su  takli  njegovog  mačka  Tomasa  u  „Poručniku  sa  Inishmorea“  

McDonagha)  niti  u  dobro  vođenoj  radnji,  jasnim,  autentičnim  likovima  pa  ni  jeziku  

koji  sadrži  u  sebi  i  štokavštine  i  savremenoj  publici  bliskih  izraza  (što  je  još  jedna  

namera  da  se  povuče    jasna  paralela  sa  savremenom  Hrvatskom  i,  dodao  bih,  ne  

samo  njom)  već  u  tumačenju  publike  i  kritike.  Da  pojednostavim:    u  ovom  delu  je  

sila  napada  daleko  jača  od  sile  otpora  i  jedina  dva  pozitivna  junaka  (Joža  je,  uslovno  

rečeno,  dobar)sve  vreme  „trpe  radnju“.  Samim  tim  se  nameće  zaključak:  „Da,  to  smo  

mi  i  to  je  tako  kako  je  i,  šta  s  tim?“  

     Govorim  iz  „srpskog  iskustva“:    ako  izuzmemo  retko  i  po  pravilu    pogrešno  čitanog  

Steriju,  veliki  broj  drama  koje  su  kritički  govorile  o  „našim  naravima“  su  čitane  na  

krajnje  pogrešan  način:  Stankovićeva  „Koštana“  je  bila  dert-­‐  komad  sa  pevanjem  u  

kojem  je  Mitke,  bekrija  i  slabić,  pozitivan  junak  a  Koštana  samo  simbol  cveta  koji  

raste  na  bunjištu  i  tu  vene,  Novkovićkin  „Kamen  pod  glavu“  priča  o  zatucanim    

seljacima  koji  nisu  dovoljno  pametni  da  odu  u  grad,  Kovačevićevi  zlodusi  Topalovići  

iz  „Maratonaca“  ili  „Radovan  Treći“  smešni  „alanfordovci“  balkanskog  auditorijuma  

zaljubljenog  u  sopstvene  slabosti.  Dakle,  autor  je  u  opasnosti  da  se  njegovo  delo  ne  

shvati  kao  pobuna,    provokacija,  poziv  sredini  da  pogleda  u  svoje  ogledalo  već    

komad  iz  sada  već  drevnog  života  ali  to  nije  Radakovićeva  krivica  već  samog  društva  

koje  je,  kao  i  ono  kojem  pripada  autor  ovog  članka,  pati  od  iskrivljene  estetske  i  

moralne  dioptrije,  da  citiram  S.P.  Morrriseya,  autora  stihova  iz  međunaslova,  „still  

ill“.    

 

(Booksa,  2010)  

 

  443  

Bora  Ćosić,  Kratko  detinjstvo  u  Agramu  (Durieux,  2011)  

 

ORIGINALNA  SEPIJA  

 

         Bora  Ćosić  (1932),  jedan  od  najznačajnijih  eks-­‐jugoslovenskih  pisaca,  autor  dela  

“Uloga  moje  porodice  u  svetskoj  revoluciji”,  “Barokno  oko”  “Dnevnik  apatrida”,    

objavio  je  kratak  roman  -­‐  prisećanje  na  njegovih  prvih  pet  godina  života  u  Zagrebu,  

gradu  kojem  se  često  vraćao.  Po  Danilu  Kišu,  autora  određuju  doživljaji  u  prvim  

godinama  života.  Stoga  ne  čudi  ovaj  Ćosićev  osvrt  na    rano  detinjstvo.  Likovi,  zgrade,  

istorijski  događaji  koji  su  većini  savremenih  čitalaca  poznati  sa  starih,  žućkasto-­‐  

zelenkastih  fotografija  oživeli  su  u  ovom  delu,  dobili  svoje  prave  dimenzije,  

karaktere,  boje,  mirise  kao  da  postoje  upravo  danas  i  ovde.  Ćosićev  vremeplov  je  

iskren,  ogoljen,  a  putovanje  na  koje  nas  vodi  bliže  i  autentičnije  od  zbrzanih,  skoro  

robotizovanih  života  koje  vodimo,  trodimenzionalno  i  barokno  raskošno.  

U  ŠIROKOM  SVIJETU  

         Autor,  hronološki  nižući  događaje  iz  svog  detinjstva,  nema  tendenciju  da  stvori  

roman  sa  zapletom  ili  bilo  kakvom  konstantom  radnje.  Rane  godine  i  rani  jadi  vezani  

za  njih  su  previše  kompleksni  i  ispreturani  da  bi  se  uniformisali  i  složili  u  potpuno  

logičnu  i  čvrstu  romanesknu  strukturu.  No,  baš  takva,  rasparčana  iskustva  

omogućuju  piscu  da  se,  kako  dete,  igra  s  delovima  sećanja  težeći,  usput,  da  ih  poveže  

u  jedinstvenu  mada  diskurzivnu  priču  o  detinjstvu.  Sam  podnaslov  Ćosićevih  

prisećanja-­‐  “Ljuske  od  jajeta  1932-­‐1937”  govori  o  tome  da  pokušava,  kao  i  svi  ostali  

smrtnici,  zbog  kog  razloga  je  došao  na  ovaj  svet  u  Mrazovićevoj  ulici  “nazvanoj  po  

nekom  nepoznatom  Hrvatu”    ali  i  da,  rekonstruišući  dane  u  kojima  se  “ispilio”,  

prohodao  i  počeo  da  upoznaje  svet,  nekako  sastavi  deliće  ljuske  u  kojoj  je  bio  i  

sagleda  sebe  od  samog  početka.  Ovaj  poduhvat  je  zahtevan,  štaviše  skoro  neostvariv.  

Iako  se  čovek  ne  može  sećati  svog  rođenja  a  retko  i  bilo  čega  u  prve  dve  godine  

života,  autor  pokušava  da  rekonstruiše  to  vreme.  Zato  počinje  od  detetove  

fascinacije  svetlom,  odakle  dolazi,  kuda  ide,  kako  se  smenjuju  dan  i  noć.  Opčinjenost  

svetlošću    je  savršeno  razumljiva  –  ona  je  prvo  što  čovek  vidi  kad  dolazi  na  svet,  

jaka,  zaslepljujuća,  magična.    

  444  

         Ćosić  je  dobro  osetio  i  osećaj  kod  deteta,  intenzivan  i  retko  ponovljiv,  blizak  

blaženosti  i  kaže:  “Pamtim  svejedno  onu  mekotu  koja  me  je  dočekala  a  da  li  sam  je  

zaslužio  bilo  čim,  ne  znam.”  Uljuljkanost  deteta,  okruženost  ljubavlju,  mekanim  

posteljama  i  igračkama,  sve    je  to  neponovljiv  osećaj  koji  čovek  više  nikad  neće  imati  

u  životu.  I  upravo  zbog  toga,  iako  se  čini  da  je  Ćosićevo  detinjstvo  bilo  veselije  i  

mirnije  od  mnogih  drugih,  kroz  celo  delo  provejava  melanholija,  tuga.  Tako  je  svaki  

predmet  koji  se  pojavi  u  romanu  i  fascinira  dete  istovremeno  oslikan  proznim  

sfumatom  i  na  njemu  se,  pre  neko  što  je  opažen,  već  uhvatila  patina,  tj.  postao  je  

prošlost  pre  nego  što  je  opažen.  Seta  i  tuga  se  pojačavaju  činjenicom  da  se  roman  

odvija  u  Zagrebu  koji  je  u  knjizi  opisan  kao  izrazito  melanholičan,  srednjoevropski  

grad.  Zanimljivo  je  da  ovakvi  opisi  dolaze  iz  pera  čoveka  u  njegovim  sedamdesetim,  

svesnog  da  ljudi,  kao  i  deca,  stalno  traže  nove  doživljaje,  nova  lica,  nove  predmete  

koji  bi  ih  fascinirali  i  učinili  njihovo  postojanje  smislenijim.  Nije  slučajno  da  je  

rečenica  Borisa  Pasternaka:  “Bilo  je  udobno  i  lepo,  ali  strašno  tužno”  moto  knjige.  

Tuga  o  kojoj  se  govori  nije  vezana  za  zasićenost  deteta  jednom  od  milion  igračaka  u  

nizu  već  za  činjenicu  da  se  u  detinjstvu  svet  postepeno  otkriva  ali  nikad  poptuno  i  da  

je  onda,  kad  se  čini  da    poslednji  deo  samo  što  nije  otkriven,  detinjstvo  prestaje  kao  

što  prestaje  ta,  po  autoru,  dragocena  omamljenost  i  zamagljenost    sveta  oko  sebe  

nakon  neke  lakše  i  odležane  dečije  bolesti.  Svet  ponovo  dobija  svoj  fokus  i  postaje  

snažan,  grubih  obrisa,  agresivan.      

         No,  nije  sve  tako  tužno  u  Ćosićevoj  knjizi.  Naivnost  deteta  je  uvek  zahvalan  

komički  materijal.  Tako  Ćosić  sa  razigranom  lakoćom  opisuje  neke  od  prvih  žena  

koje  je  video  i  koje  su  ,  gotovo  sve  imale  nausnice.  U  dečijoj  uobrazilji  se  to  

pretvorilo  u  pravilo  –  žene  moraju  da  imaju  brkove!  Lep  je  i  opis  važnih  društvenih  

događaja  koji  čine  da  se  odrasli  ponašaju  gore  od  dece.  Smešan  je  i  vatrogasni  bal  na  

kojem  učestvuju  ugledni  građani  i  u  ovoj  slici  ima  nešto  od  diskretnog,  suptilnog  

humora    iz  “Gori,  gori  mila  gospođice”  Miloša  Formana.  Igra  rečima  je  naročito  

zahvalna  kad  dete,  iz  svoje  prespektive,  sagledava  bezuspešne  pokušaje  odraslih  da  

mu  približe  svoj  svet.  Tako  opisujući  vežbe  sportskog  sokolskog  društva,  gomile  

znojavih,  do  pojasa  golih  muškaraca  otac  objašnjava:  “Ovo  su  sokoli.  To  su  izumeli  u  

Češkoj”.  Daleki  svet  je  prikazan,  nimalo  slučajno,  kao  niz  plakata  u  turističkoj  

  445  

agenciji  koji  prikazuju  udaljene  plaže  koje  dečakova  porodica  neće  posetiti.    Jedini  

razlog  zbog  kojeg  sa  majkom  posećuje  turističke  agencije  je,  čini  se,  da  ove  posete  

krepe  majčinu  maštu.  

U  DEČIJOJ  REPUBLICI  

         Zanimljiva  je  Ćosićeva  konstatacija  o  tome  kad  dete,  zapravo  postaje  svesno  sebe,  

kao  posebnog  bića,  izolovanog  u  svom  malom  svetu  kao  da  je  neka  mala  

karelofinska  grupa  usred  severne  divljine.  Do  nezavisnosti  i  proglašavanja  

nezavisnosti  “dečije  republike”  dolazi  u  odsustvu  odraslih,  dok  je  otac  na  poslu  ili  

majka  u  kupovini.  Tada  stan  postaje  teritorija  nove  republike  koja  traje  do  povratka  

roditelja.  Baš  taj  mali  prikaz  dečijih  razmišljanja  govori  o  tome  da  čovek,  ma  koliko  

je  upućen  na  druge  ili,  neosporno,  od  malih  nogu  zavisi  od  drugih,  u  jednom  delu  

svoje  ličnosti  ima  neopisivu  težnju  da  bude  poseban,  slobodan,  nesputan  a  stan  

predstavlja  ništa  drugo  do  minijaturnu  kopiju  sveta  koji  treba  istražiti.    

         U  romanu  ima  i  događaja  koji  detetu  nisu  bili  u  to  vreme  jasni  ali  ih  je  docnije  

potpuno  sagledao:  finansijske  kalkulacije  imućnijih  građana,  otimanje  za  ples  na  

balovima,  atentat  na  kralja  Aleksandra  Karađorđevića  u  Marseju,  susret  sa  vojskom,    

smrću  i  crkvom.  Poslednja  dva  događaja  su  naročito  zanimljiva,  smrt  po  svojoj  

iznenadnosti  i  mirnom  tonu  kojim  se  docnije  govorilo  o  tome  događaju  a  dolazak  u  

crkvu  po  svojoj  ekspresivnosti.  Samoubistvo  nesrećno  zaljubljenog  redova  iz  

Virovitice  za  mnoge  predstavlja  samo  pucanj  iz  pravca  kasarne  koji  ne  povezuju  s  

nečim  značajnim.      Nasuprot  ovoj  “nevažnoj”  priči  je  storija  o  uglednim  

Zagrepčanima  koji  su  klečali  pred  kraljevim  kovčegom.  U  očima  mnogih,  tragedija  je  

ono  što  se  dešava  uglednim,  poznatim  ljudima  dok  se  često  prelazi  preko  nesreće  

“običnih”  ljudi.  Odlazak  u  crkvu  deluje  u  Ćosićevim  očima  kao  neprijatno  iskustvo.  

Snažan  miris  tamjana,  ozbiljnost  pastve  i  pravoslavni  sveštenici  sa  dugačkim  

bradama  ga  plaše  kao  i  rituali  vezani  za  ritual  krštenja  koji  ne  razume  a,  iskreno  

rečeno,  ni  mnogim  odraslim  ljudima  nije  najjasniji.  Smrt  i  odlazak  u  crkvu  imaju  

jednu  zajedničku  osobinu  –  ispunjavaju  život  dečaka  na  prvi  pogled  iracionalnom  

nelagodnošću  i  negodovanjem.  Ovo  instinktivno  reagovanje  nije  ništa  drugo  do  

realan  strah  ljudi,  koji  se  smatra  racionalnim  i  poželjnim,  od  vlasti,  armije,  crkve,  

  446  

smrti.  Dečija  republika  će  s  vremenom  postepeno  iščezavati  kao  što  nestaju  i  sećanja  

vezana  za  detinjstvo.  

IN  THE  NUTSHELL  

         Ćosićevo  delo  je  osobeno  u  detaljnosti,  preciznosti  u  opisivanju  ljudi  i  događaja.  

Ono  u  čemu  autor  uspeva,  a  danas  je  takvih  malo,  je  da  nam  u  jednoj  rečenici  stvori  

sliku  a  da  se,  već  u  sledečoj  ne  ponovi  ili  bavi  zaludnim  poentiranjem  već  prelazi  na  

sledeću.  Na  taj  način  mi  gladnim,  dečijim  očima  pozajmljenim  od  pisca,  uspevamo  da  

sagledamo  negdašnji  svet.  Naravno,  u  tim  slikama  ima  i  svojevrsne  dokumentarne  

građe,  prikaza  predratnog  Zagreba  ali  je  to  u  drugom  planu  i  može  se  više  

posmatrati  kao    deo  kolorita.  

         Iako  se  dokumentarnosti,  koja  ide  do  nekih  bizarnih  izuma  kao  što  je  mašinica  za  

kopčanje  ili  imena  odavno  zatvorenih  firmi,  ne  može  ništa  prigovoriti  ono  što  

najviše  privlači  pažnju  je,  pored  lepih  i  slikovitih  opisa,  vizura.  Autor  uspeva  da  

izbegne  sve  one  jevtine  podmetačine  na  koje  pristaju  toliki  dečiji  pisci  kad  pišu  o  

svom  detinjstvu  –  preterano  sentimentalisanje,  narcizam,  imitiranje  dečijeg  govora  

koji  valjda  treba  da  nasmeje  publiku.  Ukratko,  “Kratko  detinjstvo  u  Agramu”  jeste  

roman  o  ranom  detinjstvu  ali  nije  dečiji  roman  što,  naravno,  ne  znači  da  ga  ne  mogu  

čitati  deca.  Ovo  je  roman  za  sve  izuzev  onih  koji  su  zaboravili  da  su  bili  deca.  

 

ALEKSANDAR  NOVAKOVIĆ  

(Booksa,  2011)  

 

 

           

Goran  Ferčec,  Ovdje  neće  biti  čuda  (Fraktura,  2011)  

NEPODNOŠLJIVA  TEŽINA  SUOČAVANJA  

         U  romanu  -­‐  prvencu  dramaturga  Gorana  Ferčeca  “Ovdje  neće  biti  čuda”  autor  se  

bavi  izmeštenim  čovekom  čije  je  postojanje  u  savremenom  svetu  ništa  više  do  

neprestana  agonija.Ferčecov  roman  se  sastoji  od  dve  jednake  celine.  Prva  celina  

govoori  o,  Benderu,  umetniku    koji    je  na  više  nivoa  izdvojen  u  odosu  na  svoju  

okolinu,  nastanjen  u  Nemačkoj,  ali  sa  korenima  u  Hrvatskoj  besposlen,  usamljen  i  

  447  

homoseksualac.  On,  za  razliku  od  njegovog  prezimenjaka  Ostapa  Bendera,  majstora  

prevare  iz  dela  Iljfa  i  Petrova,  ne  zna  da  se  “snađe”  u  savremenom  svetu  i  njegova  

sudbina  je,  za  razliku  od  Benderove,  tragična.  Umetnika    -­‐  Bendera  je  svet  “snašao”.  

Do  promene  u  njegovom  grozničavom  tavorenju  dolazi  kad  sazna  da  je  njegova  

majka  nestala.  U  drugom  delu  se  Bender  vraća  u  rodno  mesto,  ratom  opustošeno  

selo  u  Hrvatskoj.  Otkriva  da  je  u  ovom,  za  njega  već  zaboravljenom  kraju,  vreme  

stalo.  Kuće,    hrvatske  i  srpske,  su  puste  i  niko  se  neće  vratiti.  Potraga  za  majkom  je  

neuspešna.  Otac  umire.  Bender  spaljuje  porodičnu  kuću  u  kojoj  leži  leš  njegovog  oca  

i  beži  a  da  ne  zna  ni  sam  gde.  

DUGO  PUTOVANJE  U  NEIZVESNOST  

         U  prvom  delu  su  fizička  slabost,  strahovi,  nesigurnosti,  njegova  usamljenost  i  

bezuspešni  pokušaju  da  sastavi  parčiće  rasutog  života  prikazani  skoro  mikroskopski  

precizno  u  rečenicama-­‐kadrovima  što  i  ne  čudi  s  obzirom  da  je  autor  dramaturg.  

Benderov  život  nalikuje  na  francuske  novotalasne  filmove  –  muče  ga  najdublji  

egzistencijalni  strahovi,  više  na  filozofskom  nego  na  materijalnom  nivou  (mada  ni  

oni  nisu  za  potcenjivanje),  na  ulicama  ispod  njegovog  prozora  se  odvijaju  ideološke  

borbe  koje  ne  razume,  stanovnici  grada  u  kojem  živi  komuniciraju  na  čudan,  otuđen  

način.  Čak  je  i  Benderova  fizionomija  indikativna  jer  liči  na  francuskog    reditelja  Žan-­‐

Lik  Godara  što  je  posebno  zanimljivo  s  obzirom  da  Ferčecova  naracija  podseća  na  

kadrove  iz  novotalasnih  filmova.  

         Usamljenost  savremenog  čoveka  zna  da  bude  zanimljiva  ako  se  predstavlja  kao  

rezultat  radoholičarstva  pomešanog  sa  kokainom  (Begbede)  ili  zasićenost  ocvalog  

hedoniste  (Uelebek).  Neki  bi  rekli  da  u  pobrojanim  pristupima  ima  ponečeg  

teatralnog,  samosažaljivog,  sa  satiričnim  ili  sarkastičnim  otklonom.  Kod  Ferčeca  to  

nije  slučaj  –  usamljenost  njegovog  junaka  je  pravi  pakao  na  Zemlji.  Stoga  je  autor,  e  

da  bi  publici  približio  taj  pakao,  napravio  toliko  dugu  ekspoziciju.  Kratke  rečenice,  

pokatkad  aforistične,  nalaze  se  na  onoj  tankoj  granici  između  scenarija  i  romana.  

Iako  se  se  isprva  može  učiniti  da  veliki  broj  kratkih  rečenica  može  da  zamori  čitaoca  

to  ovde  nije  slučaj.  Reč  je  o  romanesknom  stakatu  koji  ne  promašuje  tonove.  Mogao  

je  Ferčec  da,  kao  srbijanski  “enter”  pisac,  Vladimir  Kecmanović,  nameni  svakoj  

svojoj  rečenici  poseban  red,  pretenciozno  tvrdeći  da  je  njegov  roman  i  scenario  i  

  448  

roman  i  poema.  A  i  pregledno  je,  nema  šta.  Umesto  toga,  autor  je  uputio  izazov  

čitaocima  da  se  probijaju  kroz  skoro  neurotične  rečenice  -­‐  kadrove  koje  prate  

Bendera  dok  se  bori  sa  sitnim  gadostima  života  kao  što  je  povreda  koju  je  dobio  jer  

je  stao  na  figuricu  Aragorna  iz  “Gospodara  prstenova”  što  se  može  protumačiti  kao  

loš  znak  jer  je  uništio  figuru  savremenog  idola,  za  obožavaoce  Tolkinovog  dela  

gotovo  božanstva  ili  barem  arhanđela  ali  i  baksuzluk  u  intimnom  životu.  Naime,  Vigo  

Mortensen,  koji  u  ekranizaciji  trilogije  igra  Aragorna,  je  gej-­‐  ikona.  Benderov  potom    

za  dlaku  izbija  prebijanje  od  strane  policije  zbog  učestvovanja  u  uličnim  

demonstracijama  da  bi  docnije  bio  prebijen  u  parku.  Ove  dve  poslednje  epizode  su  

posebno  zanimljive  jer  autor,  kao  i  na  drugim  mestima  u  romanu,  ne  propušta  

priliku  da  stvari  ostavi  otvorenim.  Nije  jasno  u  kakvim  demonstracijama  Bender  

učestvuje  osim  da  je  među  demonstrantima  mnogo  pripadnika  drugih  rasa.  Da  li  je  u  

pitanju  borba  protiv  ugnjetavanja  emigranata,  antiglobalistički  skup?  Ideološki  i  

etički  pogledi  glavnog  junaka  nisu  jasni.  Pridružio  se  protestu  zato  što  ga  je  jedan  od  

demonstranata  pozvao  ili,  možda,  zato  što  ga  pomenuti  privlači.  Očito  je  da  nema  

rasnih  i  nacionalnih  predrasuda  ali  ništa  više  od  toga.  On  ,  na  prvi  pogled,  nema  

mnogo  istorijskog  ili  ideološkog  prtljaga.  Ni  njegovo  prebijanje  u  parku  nije  

najjasnije  –  da  li  je  posledica  pogrešnog  pristupa  ili  homofobije  napadača?  

U  ČISTILIŠTU  

Do  trenutka  kad  ga  otac  nazove  čitaoci  ne  znaju  Benderovo  poreklo.  Njegovo  

prezime  zvuči  nemački  a  ljudi  iz  njegovog  okruženja  nemaju  imena.  Ovo  nije  nimalo  

slučajno  jer  autor  teži  da  podvuče  Benderovu  usamljenost  i    izdvojenost.  Njegovo  

putovanje  u  Hrvatsku  deluje  odlazak  u  stran,  dalek  svet  a  ne  obližnju  evropsku  

državu.  Umesto  užurbanosti  i  prenatrpanosti  velegrada,  dočekuje  ga  ruralna  pustoš.  

Benderov  otac  je  prerano  ostareo,  izdržava  se  kako  zna  i  ume  a  ponekad  

“pozajmljuje”  predmete  iz  napuštenih  kuća.  Ne  smatra  svoje  delo  krađom.  Ionako  se  

niko  neće  vratiti  po  imovinu.  Iz  nekih  vremena  kad  su  još  živela  u  tom  kraju  

iskrsavaju  imena  i  prezimena  komšija,  njihove  dece,  mesta  koja  su  Bender  i  roditelji  

obilazili  u  nekadašnjoj  Jugoslaviji.  Iskrsavaju  ponovo  mape  zemlje  koje  nema,  

gradovi  iz  kojih  se  bežalo  ili  su  uništavani.  I  tu  dolazi  do  paradoksa  -­‐  u  prvom,  

“nemačkom”  delu  romana,  nema  imena  i  toponima  ali  ima  ljudi  dok  je  drugi  deo  

  449  

romana  u  pustari  kojoj  su  još  jedino  ostala  imena  napuštenih  mesta  i  porodica  koje  

više  ne  žive  tu.  

         Sam  nestanak  Benderove  majke  je  neobjašnjen.  Motive  za  odlazak  od  kuće  nije  

imala.  Živela  je  u  pustom  kraju  i  teško  da  je  naišla  na  bilo  koga  poznatog.  Postoji  

indikacija  u  tekstu  da  je  oko  sela  bilo  mnogo  minskih  polja  i  da  je  majka  možda  stala  

na  jednu  od  njih  no,  i  to  nije  najbolje  objašnjenje,  s  obzirom  da  su  policijski  psi  mogli  

da  nanjuše  njene  ostatke.  Objašnjenje  nije  logičko  već  metafizičko  –  nestala  je  jer  je  

mnogo  pre  toga  postala  nevidljiva  za  mnoge  i  živela  samo  formalno.  Bender  i  njegov  

otac  su  svesni  da  je  neće  naći.  Potraga  je  bezuspešna  i  obojica,  iako  ne  govore  o  

tome,  predosećaju  da  je  mrtva.  Smrt  i  razaranje  okružuju  Benderovu  kuću,  priče  o  

ratu,  seljanima  koje  je  jedna  ili  druga  armija  proterivala  iz  kuća.  Posebno  je  užasna  

priča  o  porodici  koja  je  stradala  od  ručne  granate  u  podrumu  kuće.  Da  li  zbog  toga  

što  su  bili  druge  nacionalnosti  ili  su  se  vojnici  plašili  da  su  u  podrumu  naoružani  

neprijatelji  nije  jasno.    

         Poseban  paradoks  je  da  modernizacija    nije  zaobišla  ni  Benderov  zavičaj  –  lokalni  

putevi  su  povezani  sa  nekadašnjim  autoputom  Bratstva  i  jedinstva  ali  više  nema  

ljudi  koji  bi  ih  koristili.  U  ovoj  zabiti  Bender  nailazi  na  mladića,  jednog  od  retkih  koji  

su  ostali,  s  kojim  pokušava  da  se  upusti  u  seksualnu  vezu  ali  u  tome  ne  uspeva.  Bio  u  

jednom  ili  u  drugom  svetu,  Bender  ostaje  usamljen  a  njegovi  pokušaju  da  bude  

intiman  trapavi  su  i  nedorečeni.  Smrt  Benderovog  oca  predstavlja  olakšanje  za  

napaćenog  starca  ali  i  motivaciju  za  Bendera  da  dođe  do  katarze,  pročišćenja.  On  

pokušava  da  do  pročišćenja,  spoznaje  dođe  spaljujući  porodični  dom  i  telo  roditelja.  

Ne  postoji  kraj,  ne  postoji  dno,  samo  neprestano  posrtanje  kroz  život.  Spaljujući  svoj  

skoro  zaboravljeni,  nekadašnji  život,  Bender  nije  uspeo  da  uništi  glavne  probleme  

koji  ga  pritiskaju  i  zato  je  kraj,  po  svojoj  suštini,  antikatarzičan.    

SEĆAŠ  LI  SE  DEVEDESETIH?  

Ono  što  izdvaja  Ferčecov  roman  u  odnosu  na  brojne  romane  koji  se  bave  ratovima  

devedesetih  i  njihovim  posledicama  je  snažan,  ličan,  egizstencijalistički  pristup.  Ono  

što  je  ostalo  posle  ratnih  užasa  je  usamljen,  ogoljen  čovek  koji  više  nema  vezu  sa    

koji  se  bori  ali  ne  uspeva  da  pobegne  od  svoje  prošlosti.  Iako  Nemačka  iz  romana  

podseća  na  veliku  košnicu  stvara  se  utisak  da  velika  utrošena  energija  ne  stvara  

  450  

ništa  veliko  i  da  je  došlo  do  društvene,  ekonomske,  ideološke  entropije  u  kojoj  

pojedincu,  kao  u  nekom  ekspresionističkom  komadu,  preostaje  jedino  da  strada  ili  

bude  poražen  u  poslednjoj  sceni.  Velegrad  u  kojem  Bender  živi  je  taman,  u  

polumraku,  skoro  gotički    pa    onaj,  naoko  bolji,  zapadni  svet,  iako  je  bučan,  

prenatrpan  i  šarolik  deluje  u  Ferčecovom  romanu  hladno,  pusto,  kao  rodni  

Benderov  kraj.  Svet  evropske  budućnosti,  napretka  kojem  se  teži,  se  urušava  na  naše  

oči.  Samim  tim  se  stvara  utisak  da  je  deo  ratom  opustošene,  ekonomski  znatno  

manje  razvijene  zemlje  od  Nemačke,  ne  prošlost  već  žalosna  budućnost  sveta  –  kad  

prođu  ratovi,  krize,  društveni  nemiri  ostaće  samo  usamljeni  ljudi  koje  će  povezati  

putevi  koji  neće  voditi  nigde  i  kojima  će  se  slabo  ko  voziti.  Ferčec  je,  na  taj  način,  

pripovedajući  o  čoveku  koji  se  nalazi  na  pola  puta  između  dve  zemlje  koje  se,  svaka  

na  svoj  način,  urušavaju,  dao  romanu  univerzalnu,  humanističku  poruku  koja  

nadrasta  lokalne  okvire  i  može  se  primeniti  na  čitav  svet.  

(Booksa,  2011)  

 

ANĐELI  I  DRUGE  AVETINJE  

 

             

             U  svojoj  drami  “Potamneli  anđeli  balkanskih  ratova”,  objavljenoj  u  izdanju  

Bookinga,  pisac  i    muzičar  Borislav  Čičovački  (1966)  pokušava  da  na  čak  167  strana  

prikaže  “fantazmogoriju  jednog  suđenja”  tj.  suđenja  Ratku  Mladiću  u  Hagu.  Priča  

počinje  tako  što  zbunjeni  Tribunal,  koji  ne  poznaje  baš  najbolje  lokalnu  istoriju,  

priziva  seni  vladara  i  uticajnih    političkih  figura  od  seobe  Slovena  na  Balkan  

naovamo  e  da  bi  rasvetlio  šta  je  to  dovelo  do  ratova  1990  –ih.  Pred  sudijom,  

tužiteljem  i  advokatom  odbrane,  u  monotonom,  dramaturški  neodbranjivom  

maniru,  nižu    se  seni  političara  kao  svedoci.  Tako  vizantijski  car  Tiberije  odgovara  

na  pitanje  da  li  su  među  Slovenima  doseljenim  na  Balkan  bili  Mladićevi  daleki  preci  

koji  su  došli  iz  tzv.  “Bele  Srbije”.  Tiberije,  kojeg  je  navodno  oborio  Nićifor  Foka  

(zapravo  je  cara  Mavrikija,  Tiberijevog  naslednika,  oborio  Nićifor  Foka)  je  u  komadu  

iz  još  jednog  razloga:  da  otkrije  koren  zavade  među  Južnim  Slovenima.  Zgrožen  

činjenicom  da  su  Balkan  preplavili  Sloveni,  Tiberije  ih  je  prokleo  da  budu  u  zavadi  i  

  451  

ratovima  dok  je  sveta  i  veka.  Eto,  već  mi  je  lakše!  Sad  znam  zašto  je    Mladić  uništio  

hiljade  života.  Zbog  vizantijske  kletve!  

IMA  I  GORE  

               Posebno  bizaran  deo  autorovog  pripovedanja  tiče  se  samih  “seni”  koje  govore  

modernim  jezikom  iako  dolaze  iz  drevne  prošlosti.  I  ne  samo  to,  oni  su  i    poznavaoci  

celokupne  srpske  istorije.  Valjda  je  u  Večnim  Lovištima  bilo  dosadno  pa  su  bistrili  

gomilu  knjiga  na  tu  temu.  Tako  svedok  odbrane,  Fridrih  Barbarosa,  odgovara  na  

pitanje    vezano  za,  navodno,  prastaru  težnju  srpskih  župana  i  potonjih  kraljeva  da  

formiraju  Veliku  Srbiju  iako  ideja  nacionalne  države  nastaje  mnogo  kasnije.  Prva  

nacionalna  država  u  Evropi  je  Nizozemska,  formirana  krajem  16.veka  a  u  Srbiji  taj  

proces  počinje  tek  u  19.  veku.    Srbija  se,  pod  današnjim  imenom,  prvi  put  spominje  

tek  u  15.  veku  ali  je  Barbarosa,  koji  je  živeo  u  12.  veku  naziva  Srbijom  a  ne  Raškom,  

županovom  zemljom  ili  sl.    Ovaj  nemački  vladar,  kao  saveznik  Stefana  Nemanje  u  

borbi  protiv  Vizantije,  ceni  Srbiju,  zemlju  hrabrih    i  gostoljubivih  ljudi  i  lepih  žena.    

Barbarosine  reči  pripadaju  pre    srpskom  nacionalisti  nego  krstašu  i  on  nije  jedini  

koji  progovara  ovim  plemenskim  glasom.  Kamo  sreće  da  se  u  ovom  “komadu”  se  ne  

može  govoriti  o  nekom  parodijskom  ili  ironijskom  otklonu.  Zapravo,  istorijske  

ličnosti,  koje  izgovaraju  određene  definicije  stanja  na  Balkanu  izgovaraju  autorove  

stavove  ili  one  koji  su  u  suprotnosti  s  njegovim  i  to  samo  iz  jednog  razloga:  da  ih  

advokat  odbrane  “obori”.    

         Ponekad  se,valjda  radi  tobožnje  duhovitosti,  pojavi  istorijska  ličnost  koja  svojim  

govorom  i  pojavom  postane  predmet  sprdnje.  Tako  bosanski  ban  Kulin  govori  s  

jakim  bosanskim  akcentom  i  predstavlja  se  kao  prevrtljivac  koji  sedi  na  dve  stolice,  

pravoslavnoj  i  katoličkoj.  Neotesan,  aljkav,  Kulin  je  pravi  Bosanac  iz  vica.  Štaviše,  

Kulin  se  trudi  da  izbegne  odgovor  na  ključno  pitanje:  da  li  je  on  Srbin?    Ban,  

pritisnut,  na  kraju  indirektno  prizna  da  Bosanci  jesu  Srbi  jer  govore  srpskim  jezikom  

što  znači  da,  ako  su  samo  Srbi  živeli  u  Bosni  u  vreme  njegove  vladavine  (1180-­‐1204)  

onda  su  i    današnji  Bosanci  i  Hercegovci,  bez  obzira  koje  nacionalnosti  bili,  Srbi.  

Samim  tim  se  da  zaključiti  da  su  oni  koji  nisu  pravoslavne  veroispovesti  potomci  

prevrtljivaca  koje  predstavlja  ban  Kulin  .  Ova  teza  se  docnije    podvlači  u  komadu  u  

storijama  o  prelaženju  u  islam  posle  pada  Bosne.  

  452  

             Komad  Čičovačkog  vrvi  od  faktografskih  grešaka  koje  ponekad  deluju  kao  

tendenciozno  izvrtanje  istine  a  ponekad  posledica  nepoznavanja  činjenica.  Tako  

kneginja  Milica  govori  o  “srpstvu”  koje  kao  pojam  nije  postojalo  u  14.  veku  i  

navodnoj  pobedi  koju  je  knez  Lazar  odneo  nad  Turcima  kod  Bileće  1388.  godine.  

Pobedu  je  zapravo  odneo  hercegovački  plemić  Vlatko  Vuković  koji  je,  godinu  dana  

kasnije,  učestvovao  u  kosovskoj  bici.  Ove  greške  se  nadovezuju  na  one  vezane  za  

Barbarosine  hvalospeve  Srbiji.  Autor  želi  da  dokaže  srpski  nacionalni  kontinuitet    na  

koji  je  ,  nekim  čudom,  postojao  verovatno  još  pre  dolaska  Starih  Slovena  na  Balkan.  

Samim  tim,  kao  nacija  s  najdužim  kontinuitetom,  Srbi  imaju  državotvornu  

superiornost  u  odnosu  na  ostale  narode  koji  se  samozavaravaju  tvrdeći  da  nisu  Srbi.  

I  ne  samo  to  –  Mladićevi  preci  su  uvek  učestvovali  u  ključnim  istorijskim  

događajima.  Podrazumeva  se,  valjda,  da  su,  sasvim  sigurno    došli  sa  Starim  

Slovenima  na  Balkan  i  da  su  bili  ratnici  u  vojsci  bosanskog  kralja    Tvrtka  na  Kosovu,  i  

ustanici  za  vreme  Turskog  Carstva  i  tako  sve  do  oca  Ratka  Mladića,  partizana  kojeg  

su  ubile  ustaše.  Samo  po  sebi  je  jasno  i  da  je  Kardelj  znao  gde  je  Ratko  Mladić  

pohađao  vojnu  školu.  Ko  ne  bi  znao  za  nekoga  ko  potiče  iztako  slavne  i  duge  loze?    

ISTO  JE  I  POROTA  I  ODBRANA  I  SUD  

         Suštinski,  ovo  delo  uopšte  nema  veze  sa  suđenjem  Ratku  Mladiću.  U  ovom  

komadu  –galimatijasu  se  sudi  svima  samo  ne  onima  koji  su  počinili  genocid  u  Bosni.  

Sudi  se,  i  to  u  maniru  žute  štampe,  prozapadnim  elementima,  svetskim  silama,  Titu  

(koji  se  ne  seća  koliko  se  puta  ženio),  Kardelju  (čija  je  porodična  tragedija    

degutantno  i  neopravdano  ubačena  u  storiju),  austrougarskom  političaru  Benjaminu  

Kalaju  (obožavaocu  Andrićeve  Na  Drini  ćuprije  koja  je  napisana  decenijama  nakon  

njegove  smrti)  ,  sultanu  Muratu  (inače  homofobu),  Stjepanu  Radiću  (jer  se  trudio  da  

kreira  politiku  u  skladu  s  hrvatskim  interesima),  sudbi  kletoj    i  kome  sve  ne.  U  

komadu  se  genocid  spominje  u  jednoj  rečenici  koju,  gle  čuda  izgovara  švajcarski  

humanitarac  kojeg  danas  citira  svaki  srpski  desničar  –  dr  Arčibald  Rajs.  Zločine,  tj.  

genocid  su  u  Bosni  počinile  sve  tri  strane.  Ali,  to  je  samo  mali  deo  Rajsovog  izlaganja.  

Jedna  rečenica.  Suština  Rajsove  priče  je  u  odbrani  Srba  koja  se  svodi  na  odurnu,  

fašističku  repliku  koju  smo  čuli  sijaset  puta:  “Nismo  samo  mi  ubijali  –  i  oni  su!”    

  453  

         No,  najveća  travestija  u  ovom  komadu  je  svedočenje  dr  Ivana  Đurića,  istoričara  i    

jednog  od  najistaknutijih  lidera  građanske  opozicije  za  vreme  Slobodana  Miloševića.  

Đurić,  kao  borac  protiv  nacionalizma  i  svakog  oblika  totalitarizma  izgovara  rečenice  

koje,  za  svog  života,  nikad  nije  izgovorio.  Ne  liče  na  Đurića  izjave  da  je  Ustav  iz  1974.  

godine  bio  glavni  uzrok  svih  međunacionalnih    problema  u  SFRJ,  da  je  albanski  

nacionalizam  do  kraja  80-­‐ih  maltene  jedini    i  najagresivniji  nacionalizam  u  

Jugoslaviji  koji  je,  gle  čuda,  razbuktao  i  sve  druge  nacionalizme,    te  da  Memorandum  

SANU  iz  1986.  godine    nema  težinu  javno  proklamovanog  velikosrpskog  projekta.  Da  

ne  govorimo  o  opasci  vezanoj  za  stereotip  o  Albancima  koji  se  bave  švercovanjem  

droge.  Čičovački  je  koncipirao  Đurića,  kao  i  svaku  drugu  istorijsku  ličnost  koja  se  u  

ovom  delu  pojavljuje,  kao  trbuhozboračku  lutku.  Onu  koja  izgovara  ono  što  autor  

želi  da  kaže  u  klasičnom  pamfletskom,  nacionalpropagatorskom  maniru.  A  ako  vam  

nije  jasno  šta  je  pisac  hteo  da  kaže  pročitajte  još  jednom  naslov  knjige.  Zločinci  su,  a  

Mladić  pre  svih,  ti  potamneli  anđeli  koji  se  spominju.  Zašto  ne  pali  anđeli?  Zašto  ne  

demoni,  utvare?  Znači  li  to  da  je    suština  u  tome  da  su  ti  “anđeli”  imali  “male  nasilne  

ekskurse”  ali  im  se,  u  principu,  mogu  oprostiti  jer  su  imali  tešku  istoriju  pa  su  samo  

potamneli?  Zaključak  se  nameće  sam  od  sebe.    Čičovački  –  miča  i  gotova  priča.    

(Beton,  2014  

 

           

 

DECENIJE  KOJE  SU  ASANIRALI  ZLOČINCI    

Bojan  Tončić:  Slučaj  Topčider  –  anatomija  državnog  zločina  (Žene  u  crnom,  Beograd,  

2014)  

 

 

Knjiga  poznatog  nezavisnog  novinara  srednje  generacije  Bojana  Tončića  (1967)  

Slučaj  Topčider  –  anatomija  državnog  zločina  predstavlja  potresan,  brutalan  

dokument  o  krvavom  događaju  od  kojeg  nas  deli  decenija  –  ubistvu  gardista  

Dragana  Jakovljevića  i  Dražena  Milovanovića.  Petog  oktobra  2004.  godine  je  

neidentifikovana  osoba  (protiv  koje  ni  dan  danas  nije  raspisana  poternica)  lišila  

  454  

života  Jakovljevića  i  Milovanovića  u  krugu  kasarne  u  Topčideru  a  nedaleko  od  vile  

Mir  u  kojoj  je  za  vreme  NATO  bombardovanja  1999.  godine  (kao  i  u  sistemu  

skloništa  ispod  nje)  živeo  bračni  i  liderski  par  Milošević&Marković.  Usledila  je  vojna  

a  potom  i  civilna,  nezavisna  istraga.  

 

Po  vojnoj  istrazi,  pogibija  dva  vojnika  je  bila  posledica  njihovog  međusobnog  

animoziteta  s  tim  što  se  kao  potencijalni  ubica,  u  toku  cele  istrage,  spominjao  i  

Jakovljević  i  Milovanović.  Nalazi  članova  nezavisne,  civilne  komisije  kao  i  veštaka  iz  

FBI  –  ja  su  bili  potpuno  suprotni.  Oba  vojnika  su  ubijena  od  trećeg  lica  iz  neposredne  

blizine.  Moguće  i  nekog  iz  samog  osoblja  objekta  koji  su  čuvali.  Vojska  je  poricala  

ovu  priču,  insistirajući  da  svi  zaposleni  rade  u  VBA  (Vojnoj  bezbedonosnoj  agenciiji)  

ili  su  njeni  saradnici.  Neki  od  njih  su  u  vreme  atentata,  što  vojska  nikad  nije  

objasnila,  bili  deca  gardijskih  oficira  ili  s  kriminogenim  ili  ovisničkikim  

backgroundom  pri  čemu  ono  prvo  nije  isključivalo  drugo  ili  treće.  Vojska  nije  do  

dana  današnjeg  objasnila  prisustvo  vozila  bez  registracije  nedaleko  od  mesta  

zločina,  vezivanje  kasarne  za  kriminogene  radnje,  te  često  prisustvo  vojnika  

Republike  Srpske  Krajine  i  Republike  Srpske.  O  sakrivanju  generala  Ratka  Mladića  u  

spomenutom  objektu  i  da  ne  govorimo.  Mladić  je,  navodno,  u  vreme  ubistva  boravio  

u  stanu  na  Novom  Beogradu  (kako  su  ocu  ubijenog  Jakovljevića  rekli  Vladimir  

Vukčević,  tužilac  za  ratne  zločine  i  Bruno  Vekarić  ,  tada  viši  savetnik  tužioca  za  ratne  

zločine),  što  je  prilikom  saslušanja  pred  Tribunalom  u  Hagu,  Mladić  i  potvrdio.    

 

Ono  što  je  sigurno  je  da  su  Jakovljević  i  Milovanović  ubijeni  zbog  nečeg  što  nisu  

smeli  da  vide.  Celokupan  državni  aparat,  s  akcentom  na  vojsku,  policiju,  pravosuđe,  

obaveštajne  službe  (  i  vojnu  i  onu  u  “civilu”)  kao  i  tadašnju  državu  vrhušku  Srbije  je  

dao  sve  od  sebe  da  slučaj  gurne  u  zapećak  ili  potpuno  ignoriše.  Tončić  je,  uz  pomoć  

saradnika,  Dušana  Komarčevića  i  Bojana  Cvejića,  uspeo  da  intervjuiše  gotovo  sve  

protagoniste  događaja  s  izuzetkom  bivšeg  predsednika  Borisa  Tadića.  Ispod  

Tadićeve  slike  su,  s  obzirom  na  njegovo  odbijanje  da  govori  o  slučaju,  ostala  

neodgovorena  pitanja  vezana  za  njegovu  navodnu  prezaposlenost  u  danima  nakon  

dvostrukog  ubistva  te  odsustvo  reakcija  na  izveštaje  veštaka.  Autor  je  ovu  kratku,  ali  

  455  

informacijama  bremenitu  knjigu,  koncipirao  kao  niz  intervjua  kojem  prethodi  kratka  

izjava  Florens  Artman,  bivše  portparolke  Tužilaštva  Haškog  tribunala  i  istorijat  

zbivanja  nakon  ubistva  vojnika.  Ovo  korisno  podsećanje  sadrži  i  nekoliko  danas  

skoro  zaboravljenih  podataka.  

 

Po  Artmanovoj,  tadašnji  premijer  Zoran  Đinđić  je  na  jedvite  jade  isposlovao  kod  

Vojislava  Koštunice,  tadašnjeg  predsednika  SRJ,  ukaz  o  penzionisanju  Mladića  u  junu  

2002.  godine  dočim  su  sredstva  za  Mladića  uskraćena  na  insistiranje  Đinđića  koji  je  

pretio  da  se  u  suprotnom  sredstva  Srbije  neće  slivati  u  saveznu  kasu.  Ova  duga  

borba  za  uskraćivanje  sredstava  Ratku  Mladiću  (o  izručenju  nije  bilo  ni  govora),  

rečito  je  govorila  o  tome  koliko  su  (bile)  jake  bezbedonosno-­‐obaveštajne  strukture  i  

sive  eminencije  koje  ih  vode.  Naredne,  2003.  godine  na  Đinđića  izvršen  atentat  i  

Mladić,  koji  se  brojnim  Beograđanima  “javljao”  na  različitim  lokacijama,    iščezava  iz  

radara  javnosti.  Radikali,  “patri(j)ote”  i  Momo  Kapor  mu  šalju  redovne  ušećerene  

pozdrave  preko  medija  i  uzdaju  se  u  njegovu  žilavost  ili  bodar  i  borbeni  duh  (K.  

Čavoški).  

 

Iznutra,  iznutra!    

Ono  što    je,  posle  ubistva  dvojice  vojnika,moralno  i  ljudski  najodvratniji  deo  priče  iza  

kojeg  stoje  obaveštajne  službe,  je  medijsko  spinovanje  koje  je  usledilo  u  danima  

posle  tragedije.  Tako  su  se  pojavljivali  novinski  natpisi  u  kojim  se  špekulisalo  

mentalnim  zdravljem  oba  vojnika  pa  su,  čak,  lansirane  i  storije  o  tobožnjoj  

homoerotskoj  vezi.  Nalazi  vojne  komisije  su  uzimani  zdravo  za  gotovo,  zaboravljalo  

se  na  istraživanje  podzemnih  prolaza  (zapravo  čitavog  subterestrijalnog  

Zabranjenog  Grada),  parafinske  rukavice  za  otkrivanje  baruta  i  DNK    analize  za  koje  

su  visoki  zvaničnici  tvrdili  da  “postoje  samo  u  Dosijeu  Iks”.    Zanemarene  su  i,  tobože,  

neispravne  bezbedonosne    kamere,  namenjene  za  čuvanje  najobezbeđenijeg  objekta  

u  zemlji,  za  koje  se  nisu  mogli  naći  rezervni  delovi(?!)  Tajni  prolaz  nedaleko  od  

mesta  zločina,  kod  srušene  trafo  stanice,  otvoren  je  tek  na  insistiranje  političara  i  

advokata  Vladana  Batića.    

 

  456  

Da  je  nešto  trulo  u  državi  Srbiji  i  ne  oslobađa  baš  najlepši  miris  očito  je  i  iz  

svedočenja  starijeg  vodnika  Kovačevića  koji  je  bio  pored  ranjenog  Dražena  

Milovanovića  (izdahnuo  je  dva  časa  docnije)  koji  je,  kako  svedoči  Kovačević,  rekao:  

„Iznutra,  iznutra!“,  iz  čega  se  može  zaključiti  da  je  neko  iz  objekta  ili  iz  samog  

obezbeđenja,  pucao  na  dvojicu  gardista.    Kovačević  je,  predvidljivo,  posle  svog  

svedočenja  dobijao  česte  prekomande  u  zabite  delove  zemlje  u  koje  se  ide  jedino  po  

kazni.  Posebna  je  storija  vezana  za  hitnu  pomoć  koja  je  stigla  čak  45  minuta  nakon  

što  su  gardisti,  a  među  njima  i  Kovačević,  začuli  pucnjeve.  Posebno  su  somnabulne  

reči  tadašnjeg  ministra  odbrane  SCG,  Prvoslava  Davinića  (poznatog  po  aferama  

Pancir,  Barkasa,  Satelit...)  koji  je  izjavio  da  je  ubistvo  gardista  bilo  u  interesu  „onih  

koji  su  smatrali  da  je  vojska  činila  zločine  u  ratovima  u  Hrvatskoj,  BiH,  na  Kosovu“,  a  

taj  stav  su  zastupale  “nevladine  organizacije  (…)na  kraju  krajeva,  i  razni  političari  iz  

demokratskih  snaga  koji  su  osuđivali  Vojsku.”  Davinić,  baš  kao  i  vojni  istražni  sudija,    

Vuk  Tufegdžić,  ostaje  pri  zvaničnoj  verziji:  nije  bilo  trećeg  lica.  Štaviše,  Tufegdžić  iza  

svega  vidi  navodnu  zaveru  koja  je  pomogla  da  se  31.  decembra  2004.  godine  ukinu  

vojni  sudovi.    

 

Otvoreni  kraj  

Tončićeva  knjiga  od  šezdesetak  strana  se,  iako  je  krcata  podacima  vezanim  za  slučaj  

Topčider,  čita  brzo  i  lako,  kao  izvrstan  politički  triler.  No,  tu  sva  sličnost  s  ovim  

žanrom  prestaje.  Ne  postoje  heroji,  žilavi,  nepotkupljivi  policajci,  domišljati  

obaveštajci,  svedoci  kojima  su  čast  i  istina  na  prvom  mestu  pa  odlučuju  da  

progovore  po  svaku  cenu,  drski  novinari  koji  bi,  pre  Tončića,  uspeli  da  se  uvuku  u  

”trbuh  zveri”.  Nema  čak  ni  trulih,  potkupljenih  političara  koji  u  napadu  iskrenosti  

priznaju  da  su  bili  plaćeni  da  zažmure  onda  kada  je  to  traženo  od  njih.  Samo  tupo,  

mehaničko,  providno  izvrtanje  činjenica  i  minhauzenovske  sage  o  nestalom  

dokaznom  materijalu.  U  ovom  trileru,  koji  smo  živeli,  živimo  i  verovatno  ćemo  ga  još  

dugo  živeti,  nema  onih  utešnih  sirena  policijskih  kola  i  crveno-­‐plavih  svetala  koja  

najavljuju  hepiend.  Srpski  triler  je  onaj  s  otvorenim  krajem.  Onaj  bez  rešene  

misterije.    

 

  457  

Svi  smo  bili  sigurni,  mnogo  pre  nego  što  je  trapavo  vođena  istraga  završena,  da  

Jakovljević  i    Milovanović  nisu  digli  ruku  jedan  na  drugog.  Bilo  je  logično  da  je  u  

ubistvo  bila  umešana  treća  osoba,  ili  više  njih,  s  „nakanom  tamnijom  od  noći“,  

učinivši  ono  što  ubice  uvek  rade  –  uklonila  neželjene  i  neugodne  svedoke.  Igrom  

slučaja,  dve  poslednje  (ili  među  poslednjim)  žrtvama  su  čuvale  Vučju  Jamu  

nekadašnjeg  tiranina,  mesto  odakle  je,  simbolički  gledano,  sve  i  krenulo.  Zver  je  

opisala  pun  krug  (ratnih)  zločina,  vratila  se  u  svoj  brlog  i  uradila  ono  što  je  u  njenoj  

biti  –  ubila  nevine  ljude  a  potom  nestala,  kao  da  je  nikad  bilo  nije.  Ali,  ne  

zavaravajmo  se,  i  to  je  glavna  poruka  i  pouka  Tončićeve  knjige,  bestijalni  duh  je  tu,  u  

srži  samog  državnog  aparata.  On  spinuje  vesti,  prolongira  sudske  procese,  daje  

zeleno  ili  crveno  svetlo  za  sportske  huligane,  žbirove  i  pedofile  u  mantijama,  blati  i  

podmeće  u  tabloidima...  Protiv  njega,  nimalo  slučajno,  baš  kao  ni  optužnica  protiv  

njegovih  poslušnih  egzekutora,  NN  ubica,  nikad  nije  pokrenut  postupak  sudskog  i  

političkog  egzorcizma.  

(Beton,  2014)  

POVESNIČARNICA „KOD VEČITE ZAVERE“

Serijal Beograd večiti grad Aleksandra Diklića, emitovan u okviru naučno-obrazovnog

programa RTS, preselio se u još jedan medij – istoimenu knjigu s podnaslovom

“sentimentalno putovanje kroz istoriju”. Naravno, ovo brojem stranica impresivno delo

(preko 500) izašlo je u izdanju državne televizije. Diklićeva knjiga je kruna ambicioznog

serijala iza kojeg stoji Diklićeva TV produkcija “Skordisk”. Serijal je sačinjen od 27

epizoda čiji je scenario pretočen u knjigu koja pokriva istoriju Beograda od kamenog

doba do Josipa Broza. Iako sadrži “sentimentalne” opservacije (koje su, ispostaviće se,

bazirane na “skandalima” i uzdisanju za “starim dobrim vremenima”), spomenuti serijal

se, u dobroj meri, oslanja na kakvu-takvu istorijsku faktografiju i ima obrazovnu namenu

te, samim tim, i mnogo odgovornosti prema publici u odnosu na, recimo, humorističku

seriju. Šta možemo naučiti iz ove knjige/serije?

 

 

  458  

KONSPIRACIJA JE U OKU PRIPOVEDAČA

 

Diklićev pristup istorijskoj tematici je, za početak, neobično selektivan. Tako je dolazak

Starih Slovena na Balkan zauzeo daleko manje prostora u knjizi u odnosu na vreme kad

su na ovim prostorima živeli Skordisci. Pomislio bi čovek, s obzirom da se Diklićeva

produkcijska kuća zove po ovom keltskom plemenu, da autor indirektno reklamira svoju

firmu ili čak pripada onom malom krugu zemljaka koji veruju da su Srbi keltskog

porekla. Šalu na stranu, primera neobične selekcije podataka ima u izobilju. Tako se,

ponesen njemu važnim storijama, Diklić često zanese i odluta izvan Beograda opisujući

događaje koji nisu deo uže, beogradske istorije. Nije zgoreg znati za detaljan raspored

armija Vermahta pred napad na Jugoslaviju, ali nije nužno za priču o samom gradu. Ili,

recimo, o pokušaju atentata na kralja Milana koji se odigrao u Smederevu. U želji da veže

pažnju čitaoca, Diklić se često bavi tzv. “istorijom državničkih postelja”. To da se,

recimo, Beograd krajem 19 veka ubrzano razvijao nije uopšte toliko bitno koliko storija o

“osvajanjima” knjaza i potonjeg kralja Milana Obrenovića koji je, saznajemo, imao aferu

i sa majkom Vinstona Čerčila. Podrazumeva se da je nekoliko stranica knjige posvećeno i

aferama i ljubavima Josipa Broza, te špekulacijama da li je, kao austrougarski vojnik, bio

1914. godine u Srbiji ili ne. No, storija o Brozu je tek vrh ledenog brega autorove vizure

koja je okrenuta konspirološkim konstrukcijama koje su naročito prisutne u oslikavanju

poslednja tri veka beogradske istorije.

 

Tako Diklić zaključuje da su Germani pet puta okupirali Beograd: 1688., 1717., 1914.,

1915. i 1941. godine. Trudeći se da po svaku cenu dokaže kontinuitet Drang Nach

Osten politike “Germana” Diklić pojednostavljuje istoriju i svodi je na manihejski sukob

Istok- Zapad, Evropa-Azija, Germani-Sloveni. Državne politike Austrije i docnije

Austro-Ugarske (u obe države su su, by the way, Germani bili manjina) su oscilirale kroz

vekove. U tim germanskim armijama (ako izuzmemo 1941. godinu) je većina vojnika bila

slovenskog i mađarskog porekla. Da ne govorimo o tome da su 1688. i 1717. godine

ratovali Austrija i Turska, a ne Austrija i Srbija, te da je, bar nakratko, pad Beograda u

ruke Austrijanaca doživljavan od lokalnog stanovništva kao oslobođenje.

 

  459  

 

MIRIS SULEJMANA VELIČANSTVENOG

 

Pripovedajući o Drugom svetskom ratu Diklić ne može a da se ne dotakne generala koji

supodmićeni od kletih Britanaca, gurnuli narod u klanicu tako što su izveli puč 27. marta.

Knez Pavle, je, navodno, želeo da kupi vreme za Jugoslaviju potpisujući pristupanje

Trojnom paktu i poštedi je ratnih nedaća. Diklić je, po stoti put, otvorio jednu od večitih

tema naših istoričara i političara: Šta bi nam falilo da smo ih pustili da prođu kroz našu

zemlju i okupiraju Grčku što su, na kraju, ionako uradili? Potom sledi storija o

napuderisanom general Simoviću, bombardovanju 6. aprila, partizanima i četnicima kao

o “dva pokreta otpora”, te storija o savezničkom bombardovanju Beograda 1944. godine

koje je, navodno, izvršeno na Brozov zahtev. Nit zavera ostaje neprekinuta: Intelidžens

servis, Kominterna, Broz, svi na istom zadatku: da napakoste Srbiji.

U odnosu na druga pisanija koja teže reviziji istorije, Diklićevo je, na prvi pogled, mnogo

bezazlenije. Kako možete ozbiljno shvatiti autora koji kao da vam govori iz perioda

nacionalnog romantizma i plačevnim glasom pripoveda o “stradaonim hrišćanima i još

stradaonijim Jevrejima”, “Beogradu, vitezu Evrope i princu Azije”, “Pobedniku,

Evropinom najgaravijem sinu”. Zastanete onda na trenutak i pomislite kako ste već negde

čuli slične rečenice. Diklić je autor prvo prihvaćenog a potom povučenog promo – filma

za Beograd, evropsku prestonicu kulture 2020. godine. U pomenutom trinaestominutnom

ostvarenju (https://www.youtube.com/watch?v=NS0dmT8lsDc) je “sažetak” storije o

gradu koji je “mirisao na Sulerjmana Veličanstvenog”, u kojem žive “potomci osvajača”

koji vam, onako drugarski, poručuju da “ne brinete zbog ratova”. Sledi slideshow sa

oskudno odevenim devojkama na splavu i priča o “ludom noćnom provodu”.

 

Beograd večiti grad je emisija obrazovnog programa napravljena u 21. veku iako iz nje

skoro da progovara romantičarski istoričar Panta Srećković (kad bi pomenuti u svoje

radove ubacivao i poluobnažene snaše) koji je izgubio više polemika sa slavnim

Ilarionom Ruvarcem. Potonji je uzaludno objašnjavao Srećkoviću, sve kumeći ga i

moleći uz obavezno „Pa kako Panto, Srbine brate!?” da ne čita narodne pesme koje je

  460  

smatrao za izvore prvoga reda, već istorijska dokumenta u kojima jasno stoji: cara Uroša

Nejakog nije ubio Vukašin i knez Lazar Hrebeljanović nikad nije postao car. Došlo je

vreme da se, po stoti put, pozove na fakte i podseti na razliku između istorije i

nacionalističkih sanja koje su daleko od bezazlenih, naročito kad se materijalizuju u

okviru serijala na RTS-u.

 

(Beton,  2014)  

 

 

 

ISTORIJA  I  ISTORIČNOST  U  NOVIJOJ  SRBIJANSKOJ  KNJIŽEVNOSTI  

 

 

 

           Jedan  od  problema  srbijanske  književnosti  posle  Drugog  svetskog  rata  je  

tematski  pristup  nacionalnoj  istoriji.  S  jedne  strane,  postojao  je    stalni  pritisak  od  

strane  književne  kritike  koji  je  istovremeno  bio  i  mantra  i  glasio  je:  “Kad  će  se  

pojaviti  neki  novi  Ivo  Andrić  ili  neki  novi  Miloš  Crnjanski?”  Podvlačeno  je  u  ovim  

brojnim  lamentima  nad  srbijanskom  književnošću  koja  je,  čini  se  uvek  bila  u  krizi,  da  

savremeni  autori  nemaju  pripovedačku  snagu,  spremnost  za  upuštanje  u  rvanje  s  

“velikim  temama”    a  i  da  im  nedostaje  životnog  iskustva  i  erudicije    za  života  skoro  

pa  obogotvorenih  jugoslovenskih  pisaca,  Andrića  i  Crnjanskog.  Napominjem  da  je  

više  od  bilo  čega,  bavljenje  istorijskim  temama  i  krupnim  istorijskim  lomovima,  

donosilo  najbrže  i  najveće  bodove  u  srpbijanskoj  književnoj  čaršiji.  Takav  je  slučaj  i  

s  navedenim  autorima  jer  nije  bila  reč  samo  o  fascinaciji    publike  njihovim  stilovima  

pisanja  i  erudicijom.  Crnjanski  je  napisao  roman  Seobe  u  kojem  je  opisao  istorijske  

nedaće  Srba  u  Vojvodini  u  18.  veku.  Samim  tim  Seobe  su,  kao    potresna  storija  o  

narodu  koji  se  nalazi  između  čekića  Istambula    i  nakovnja  Beča  pojednostavljeno  

doživljene  kao  delo  koje  je  napisano  “od  nekog  iz  našeg  naroda  a  za  naš  narod”,  da  

parafraziram  Linkolnovu  maksimu:  “from  the  people  –  for  the  people”.    

  461  

         Ivo  Andrić  je,  s  druge  strane,  iako  iz  bosanske,  katoličke,  hrvatske    porodice,  

proglašavan  od  mnogih  za  Srbina.  Polemika  oko  Andrićevog  porekla  se  na  teritoriji  

bivše  Jugoslavije  vodi  i  dan-­‐danas  a  pritom  se  zaboravlja  činjenica  da  je  Andrić  bio  

pre  svega  jugoslovenski  autor.  No,  zašto  je  Ivo  Andrić  tako  rado  svojatan  od  

srbijanske  književne  čaršije,  ako  izuzmemo  činjenicu  da  je  najveći  deo  svog  života  

proveo  u  Beogradu?  Odgovor  je  pomalo  banalan:  u  romanu  Na  Drini  ćuprija  kao  i  u  

Travničkoj  hronici  Andrić  je  opisao,  u  više  epizoda,  stradanje  bosanskih  Srba  pod  

vlašću  Osmanlija  i  docnije,  pod  Habzburzima.  Naravno,  Andrićevo  delo  je  mnogo  

složenije.  Šarolika  galerija  psihološki  precizno  uobličenih  karaktera  koja  defiluje  

kroz  roman  je  daleko  od  neke  manihejske  storije  o  divnim  Srbima  i  groznim  svim  

ostalima.  Ali,  kao  što  je  to  i  ranije  bivalo,  nacionalistička  književna  čaršija  je  od  

brojnih  autora  uzimala  ono  što  joj  je  odgovaralo.  Tako  je,  na  primer,  opora  i  ironična  

pesma  Đure  Jakšića  Padajte  braćo  tumačena  kao  patriotska  a  Nušićev  gorki  dramski  

komad  iz  poslednje  faze  njegovog  stvaralaštva,  Pokojnik,  je  bio  u  senci  njegove  

ranije,  humoristične  komedije  naravi,  Gospođe  ministarke.    Andrić  i  Crnjanski,  ma  

koliko  bili  hvaljeni    i  kanonizovani  su  bili  svedoci  pretvaranja  njihovih  dela  u  

mumificiranu  klasičnu  književnost.  Samim  tim,  čaršija  je  tražila  nešto  što  će,  u  

tipičnom  populistikom  maniru,  komunicirati  s  širokim  narodnim  masama  i  formirati  

novu  vrstu  nacionalne  svesti.    

         Čaršija,  takva  kakva  je,  nije  mogla  da  bude  zadovoljna  sa  samo  dva  klasika  koji  su,  

uprkos  kanonizaciji,  štrčali  iz  mase  .  Naime,  Crnjanski  je,  kao  i  Andrić,  bio  erudita  

prefinjenog  izraza.  Pritom  je  Crnjanski  dugo  vremena  posle  Drugog  svetskog  rata    

boravio  u  Velikoj  Britaniji,  u  emigraciji.  Andrić,  kao  bivši  ambasador  Kraljevine  

Jugoslavije  u  Berlinu,  pritom  povučen  čovek  oko  čijeg  su  se  etničkog  porekla  plelo  

sijaset  priča,  nije  mogao  da  bude  čovek  koji  će  progovoriti  o  svom  narodu  onako  

kako  se  očekivalo  u  pritajenoj  nacionalističkoj  čaršiji  ,  jezikom  takozvanog  

narodnog,  običnog  čoveka.  I,  čaršija  nije  morala  dugo  da  čeka.  Za  vreme  rata  

partizan  a  posle  rata  član  Agitpropa    te  savezni  i  republički  poslanik,  Dobrica  Ćosić,  

docnije  predsednik  Savezne  republike  Jugoslavije,  stupio  je  na  književnu  scenu  

1951.  godine  s  romanom  Daleko  je  Sunce  koji  je,  kao  i  njegov  naredni  roman  Koreni  

iz  1954.  Godine,    postao  obavezni  deo  školske  lektire  u  Srbiji.  Tematski  prelaz  je  kod  

  462  

Ćosića  veoma  indikativan:  dok  se,  u  Daleko  je  Sunce,  napisanom  u  socrealističkom  

maniru,  bavi  borbom  za  opstanak  izolovane  partizanske  jedinice  u  Korenima  se  

Ćosić    okrenuo  istoriji  srpske  porodice  Katić  s  kraja  19.  i  na  početku  20.veka.    

         Partizanskih  romana  je  u  poratnim  godinama,  s  obzirom  na  još  sveža  sećanja  na  

rat,  bilo  tušta  i  tma  ali  su  se  Koreni    svojom  tematikom  izdvojili  u  odnosu  na  najveći  

deo  tadašnje  književne  produkcije.  U  Korenima  je  Ćosić,  po  mišljenjima  većine  

tadašnjih  kritičara,  realistično  opisao  srpsko  selo  i  društveno  -­‐  politička  trvenja  u  

Srbiji  na  razmeđu  vekova  .  Samim  tim  je,  po  mišljenju  mnogih,  proniknuo  u  dušu  

“našeg  čoveka”,  ne  onog  koji  živi  u  gradu  već  onog  koji  je  takozvani  “pravi,  inokosni  

Srbin”  i  živi  od  poštenog,  teškog  fizičkog  rada.  U  Korenima  je  Srbija,    gle  čuda,  opet  

pod  pritislkom  velikih  sila  ali  ovaj  put  Austrougarske,  Turske  i  Rusije.  U  Ćosićevom  

delu  se  tako,  po  prvi  put  posle  rata,  pojavila  docnije  mitologizovana  “domaćinska  

Srbija”  koja  nikad  nije  ni  postojala  u  takvoj  formi.  Štaviše,  dobar  deo  storije  porodice  

Katić  je  ništa  drugo  do  sukob  ruralno-­‐urbano  to  jest  patrijarhalno  –  egalitarno.  Tako  

u  romanu  dominira  Aćim  Katić,    otac  Vukašina  Katića.  Aćim  je  patrijarhalac,  

čvrstorukaš  i  radikal,    propošan  i  hrabar.  S  druge  strane  je  njegov  sin  Vukašin  koji  je,  

iako  obrazovan  i  rafiniranih  manira,  u  suštini  snob,  odrođen,  nesvestan  realne  slike  

stvari,  previše  u  planovima,  intelektualnim  premišljanjima.  Samim  tim,  Vukašin  

Katić  predstavlja  slabašnu  građansku  Srbiju  koja  ne  zna  da  se  suoči  s  istorijskim  

krizama  i  donosi  brze  odluke  koje  se  nameću  same  od  sebe.      Zanimljivo  je  dodati  i  to  

da  je  Vukašin  “najpapirniji”  od  svih  Ćosićevih  likova.    Bled,  neuverljiv,  smušen,  

kapitulantski  raspoložen  po  izbijanju  Prvog  svetskog  rata,  Vukašin  Katić  je,  zapravo,  

oličenje  svega  onoga  što  Ćosić  prezire  i  to  nije  toliko  ideološki  animozitet  jednog  (u  

to  vreme)  komuniste  prema  političarima  građanske  orijentacije.    Reč  je  o  nečem  

mnogo  dubljem  što  će  i  docnije  izbijati  kako  iz  Ćosićevog  dela  tako  i  iz  njegovog  

političkog  delovanja  –  odbojnosti  prema  Zapadu,  mondijalizmu,  modernom,  

gradskom.    Njegovo  korišćenje  istorijskih  podataka  je,  u  tom  smislu,  krajnje  

selektivno  i  s  jedva  prikrivenim  nacionalističkim  stavovima  a  njegova  navodna  

ljubav  prema  srpskom  selu  ne  postoji.  Ćosić    koristi  srpsko  selo  kao  oruđe  kojim  će  

pobediti  grad  ali  ga,  istovremeno,  neće  postaviti  kao  novu  vrednost.  Nije  ni  čudo  da  

je  jedan  od  Ćosićevih  nadimaka  bio  pogrdni  izraz  za  srbijanskog  seljaka,  “Gedža”.  

  463  

Zanimljivo    je  i  to  da  je  Ćosić  proveo  najveći  deo  svog  dugog  života  u  

rezidencijalnom  beogradskom  naselju  Dedinje  kao  tobožnji  disident  koji  je  

dvadesetak  godina  bio  jedan  od  Titovih  intimusa.Opis  Ćosićevog  takozvanog  pada  u  

nemilost  a,  u  suštini,  života  u    izobilju  je  najbolje  prikazan  u  priči  Danila  Kiša  Pesnik  

revolucije  na  predsedničkom  brodu.  

           Ćosić  je  bio  oličenje  profila  srpskog  nacionaliste  koji  je  i  dan-­‐danas  prisutan  na  

političkoj  i,  ništa  manje,  književnoj  sceni.  On,  kao  takozvani  “čovek  iz  naroda”,  koji  

nije  rođen  u  velikom  gradu,  polaže  pravo  da,  indirektno,  nazove  sebe  “većim  

Srbinom”    to  jest,  onim  kojeg  moderno  doba  nije  odrodilo  od  plemena.    Poseduje  

bazično  obrazovanje  i  pročitao  je  ponešto  ali  je  daleko  od  neke  erudicije.  No,  to  nije  

bitno  jer  on  poseduje  varvarogenijski  kvalitet  oličen  u  činjenici  da  njegov  talenat  

nadjačava  sve  obrazovne  i  iskustvene  manjkavosti.  On  je,  na  kraju  krajeva,  potekao  

iz  rata,  iz  revolucije,  baš  kao  i  Šolohov,  pisac  Thog  Dona  s  kojim  su  Ćosića  najčešće  

poredili.    Samim  tim  se  nameće  zaključak  da  on,  kao  takav,  varvarogenije  i  patriota,  

ima  monopol,  koji  mu  daje  dobar  deo  književne  čaršije,  da  tretira  teme  iz  nacionalne  

istorije.  Ergo,  da  bi  pisali  o  događajima  iz  istorije  svog  naroda  vi  morate  da  budete  

nacionalista.  Estetski,  vi  morate  da  budete  realista  jer,  sve  što  se  događa  u  romanu  

mora  da  deluje  baš  kao  da  se  zaista  i  dogodilo.  Čitaoci  će  tako  dolaziti  do  takozvanih  

“istorijskih  istina”  i  “  gorkih  spoznaja  o  usudu  srpskog  naroda  kroz  vekove”.    

Potrebno  je,  takođe,  da  u  romanu  opišete  turbulentan  istorijski  period,  u  senci  

sukoba  dve  ili  više  svetskih  sila.  Samim  tim,  istorija  Srbije  je  svedena  na  ratove  i  

političko  nasilje.    

         U  sveopštem  haosu  su,  u  ćosićoidnom  romanu,  najbolji  od  Srba  upravo  oni  koji  

oličavaju  srpskog  ratnika-­‐  seljaka,  časnog,  “narodski  mudrog”  to  jest  onog  koji  

zahvaljujući  svom  zdravom  razumu  i  instinktu  prepoznaje  cilj  kojem  teži  što  je  u  

takvom  štivu  podignuto  na  gotovo  mističnu  ravan  duha  nacije.  S  druge  strane,  taj  

narod  mora  da  vodi  neko  mudar  i  promišljen,  obrazovan  ali  i  deo  naroda.  Kod  Ćosića  

je  takav  vođa,  uprkos  svim  svojim  manama  i  brojnim  debaklima,  Nikola  Pašić,  inače  

nezvanično  proglašen  za  najvećeg  srpskog  političara  svih  vremena.  Ćosićeva  uloga  u  

politici,  kao  i  kod  velikog  broja  nacionalističkih  pisaca  bila  bi  nemoguća  bez  

oslanjanja  na  nacionaliste  u  Komunističkoj  partiji  Srbije  kao  i  Srpsku  akademiju  

  464  

nauka  i  umetnosti  i  Udruženje  književnika  Srbije.  Ćosić  je,  dakle,  postao  disident  po  

padu  u  nemilost  srbijanskog  funkcionera  i  jednog  od  glavnih  obaveštajaca  tadašnje  

Jugoslavije,  Aeksandra  Rankovića,  1966.  godine.  Ćosić  se  stavio  na  stranu  

nacionalista  među  srbijanskim  komunistima  koji  su  doživljavali  Rankovića  kao  

direktnog  zaštitnika  srpskih  nacionalnih  interesa  u  bivšoj  SFRJ.  Kao  kvazi  otpadnik  i  

sinekurac,  Ćosić  je  postao  otelotvorenje  srpskog  nacionaliste:  bivši  komunista  koji  je  

“video  svetlo”  i  postao  zaštitnik  nacionalnih  interesa.    

         Činjenica  je  da  je  među  desničarskim  piscima  iz  Titove  ere  bilo  jako  malo  onih  

koji  nikad  nisu  bili  članovi  Saveza  komunista.  Navedeno  govori  o  spremnosti    

lokalnih  nacionalista  na  prilagođavanje  i  menjanje  ideoloških  matrica  radi  sticanja  

slave  i  materijalnih  bogatstava.  Srž  storije  o  Ćosiću  i  njegovim  epigonima  je  

jednostavna:  njihova  ideologija  je,  pre  svega,  bila,  kako  je  Radomir  Konstantinović  

napisao,  palanačka,  ksenofobna,  konzervativna,  više  protiv  nečega  nego  za  bilo  šta.  

Jednom  rečju,  destruktivna  ideologija,  kako  prema  sebi  tako  i  prema  susedima.  U  

delima  srpskih  pesnika  opsednutih  nacionalizmom  se  iluzornost  njihove  ideologije  

vidi  još  jasnije.  Mikrokosmos  pesnika  Matije  Bećkovića  (identičan  s  onim  u  kojem  

obitavaju  pesme  Rajka  Petrov  Noga,  Gojka  Đoga,  Milana  Komnenića  i  Milana  

Rakitića)      s  jedne  strane,  koji  oličava  takozvane  “Dinarske  Srbe”  je  krcat  epskim  

slikama  koje  nemaju  nikakve  veze  sa  stvarnošću.  Zaklinjanje  u  tribalno,  prizivanje  

svetaca  i  sila,  Bogorodica  Trojeručica  i  inih  u  20.  i  21.  veku  deluje  kao  salto  mortale  

u  srednji  vek.  Štaviše,  dobar  deo  nacoinu  posvećenih  pesama  se  odnosi  na  boj  na  

Kosovu  i  lament  nad  srpskim  porazom  od  turske  vojske  1389.  godine  i  naravno,  

Drugi  svetski  rat  s  akcentom  na  sukob  između  partizana  i  četnika.  Podrazumeva  se  

da  se  ovaj  sukob  partizanske  patriotske  gerile  s  jedne  i  četnika,  kolaboracionista,  s  

druge  strane,  naizgled  pomirljivo,  tumači  kao  nesrećan  bratoubilački  sukob.  Samim  

tim,  podrazumeva  se  da  su  obe  strane  u  pravu  ali  ih  je  neko  zavadio.  A  ko  je  taj  

neko?  Indirektno  se  da  zaključiti  da  su  za  sukob  ove  dve  oružane  formacije  krivi  

komunisti.  

           S  druge  strane,  u  poeziji  Dobrice  Erića,  postoji  neka  bukolička  srbijanska  Gruža,  

manje  ratnička  i  stočarska,  više  brđanska  i  ratarska,  glorifikovana  kao  neka  

nepostojeća  oaza  mira,  idile  i  pravih  “porodičnih  vrednosti”.  Klasičnog  izraza,  

  465  

podložni  banalnom  rimovanju  i  pukom  nabrajanju  i  arhaizmima,  Erić  i  Bećković  su  

osvajali  sve  glavne  nagrade  po  festivalima  poezije  u  bivšoj  Jugoslaviji.  Ćosić  je  više  

puta  bio  ovenčan  prestižnom  NIN-­‐ovom  nagradom.  Danas  čaršija  Bećkovića  

svrstava  u  red  najvećih  srpskih  pisaca.  Vakuum  koji  jr  nastao  nakon  Titove  smrti  

1980.  godine  obeležilo  je  bujanje  nacionalističke  scene.  Tako  su  romani  još  jednog  

preporođenog  nacionaliste  i  vernika,  doskora  vatrenog  komuniste,  Vuka  Draškovića  

Nož  i  Ruski  konzul  progovorili  u  ime  Srba  s  druge  strane  Drine  koje  su  nacionalni  

korifeji  prozvali  “ostatkom  zaklanog  naroda”  aludirajući  na  njihova  stradanja  u  

Drugom  svetskom  ratu.  No,  iako  je  Drašković,  naravno,  proglašen  za  disidenta  i  

tobože  zabranjivan,  njegova  dela,  inače  veoma  čitana,  nisu  mogla  da,  bar  u  Srbiji,    

nadmaše  popularnost  Knjige    o  Milutinu  Danka  Popovića.      

         Koncipirana    kao  storija  o  nesrećnom  šumadijskom  seljaku  koji  prolazi  kroz  

pakao  balkanskih  ratova,  kao  i  Prvog  i  Drugog  svetskog  rata  da  bi,  na  kraju,  skončao  

u  zatvoru  utamničen  od  komunističkih  vlasti,  ova  nevelika  knjiga  je  ništa  drugo  do  

dajdžestirani  Dobrica  Ćosić.  Dakle,  ovih  stotinjak  strana  su  mogli  da  pročitaju  i  oni  

koji  inače  nemaju  naviku  da  čitaju.  Kao  poklon  knjigu  uz  dnevne  novine.  Bez  ikakve  

muke,  čitaoci  su  u  ovom  delu  mogli  da  pamfletski  jasno,  jer  se  o  pamfletu  i  radi,  vide  

sliku  tog  mitskog  umnog,  poštenog,  radnog  srbijanskog  domaćina.  Ali,  patnje  i  

stradanja  velikog  broja  Srba  u  navedenim  istorijskim  zbivanjima  nisu  toliko  bitna  pa  

ni  Milutinova.  Ono  što  je  bitno  su  “naravoučenija”  skaza  o  šumadijskom  ratniku  i  

rataru:  1) Jugoslavija je velika zabluda i prevara grandomanskih političara, bili oni monarhisti ili

komunisti. Srbi su ginuli za nju uzaludno jer je niko drugi nije hteo

2) Srbija je morala da ostane u idealnom ili najmanje lošem društvenom i ekonomskom

uređenju što je, očigledno, monarhija spretežno seoskim stanovništvom

3) Komunizam je, posle Jugoslavije, drugo veliko zlo koje je snašlo Srbe. Glavni problem

komunizma nije u kolektivističkom duhu ili potiranju individualizma već u prinudnom

otkupu poljoprivrednih proizvoda

Tobož  realistički,  pun  takozvane  “narodne  mudrosti”,  u  suštini  formom  i  

narativom  sveden  i  konzervativan,  Milutin  je  za  mnoge  postao  više  istorijska  

čitanka,  nacionalistički  bestseller.  Njegova  umetnička  vrednost  je  sekundarna.  

  466  

Srbi,  a  nisu  jedini  mali  narod  koji  ima  problem  s  takvom  percepcijom,  imaju  elitu  

opsednutu  sopstvenom  istorijom  baš  zbog  toga  što    je  uglavnom  bila  na  margini  

svetskih  zbivanja.  Samim  tim,  stvara  se  veštačka  potreba  da  se  svaki  deo  

nacionalne  istorije  detaljno  opiše  i  predstavi,  pre  svega  propagandno,  u  svim  

formama  umetnosti    i  tako  potvrdi  mantra  o  osobenosti  malog,  ugroženog  

naroda.    

           I  dramska  književnost    je  dala  svoje  nacionalističke  predstavnike:  Jovana  

Radulovića  s  Golubnjačom  i  Sinišu  Kovaćevića  s  nizom  komada  kao  što  su  Sveti  Sava,  

Đeneral  Milan  Nedić  i  Velika  drama.    Radulovićev    tekst  koji  je  doživeo  javnu  sudbinu  

nakon  Titove  smrti  1980.  godine  je  bio  posebno  problematičan  jer  je  prikazao  

povezivanje  Srba,  bili  oni  partizani,  sveštenici,  vernici  ili  ateisti  u  Hrvatskoj  

početkom  šezdesetih  godina.  Do  kohezije  dolazi  kad  dva  hrvatska  seljaka,  prikazana  

kao  da  su  nekakvi  zlobni  blizanci,  bacaju  strvinu  u  jamu  u  koju  su  ustaše,  dvadeset  

godina  ranije,  bacile  polovinu  lokalnog  srpskog  stanovništva.  Stoga  je  ključna  scena  

komada  zapravo  povezivanje  lokalnog  partizanskog  komandanta  sa  pravoslavnim  

sveštenicima  što  je  jasan  signal  da  komunizam  ne  postoji  i  da  se  Srbi  vraćaju  svojim  

korenima.  Zašto?  Da  bi  se  odbranili  od  Hrvata.  Golubnjača  je  formalno  zabranjena  ali  

je,  suštinski,  igrana.  Zbog  sukoba  s  vojvođanskim  rukovodstvom,  predstava  je  

“preseljena”  iz  Novog  Sada,  gde  je  postavljena,  u  Beograd.  

           Nakon  dolaska  Miloševića  na  vlast  1987.  godine,  stvorila  se  tobožnja  slobodarska  

atmosfera  u  kojoj  su  umetnici  mogli  da  progovore  o  takozvanoj  prećutkivanoj  

istoriji.    Ovo  progovaranje  se  svodilo  na  nacionalističko  pojanje  dok  su  građanski  

protivnici  Miloševića  ućutkivani,  otpuštani  s  posla,  cenzurisani.  Siniša  Kovačević  je  

napisao  desničarski  komad  Sveti  Sava  koji  je,  gle  čuda,  pogrešno  shvaćen  od  grupice  

pravoslavnih  zilota  koji    su  1990.  godine  zaustavili  izvođenje  predstave  u  

Jugoslovenskom  dramskom  pozorištu.  Razlog  su  bili  psovke  koje  su  koristili  glumci  

kao  i  scena  u  kojoj  princ  Srbije,  Rastko,  budući  monah  i  kanonizovani  svetac  Sava,  

vodi  ljubav.  Suštinski,  komad  Sveti  Sava  je  odbrana  principa  srbijanskih  

nacionaslista:  ukidanje  ideološih  sukoba  među  Srbima  i  okretanje  jednoj  

veroispovesti  i  jednom  nacionalnom  cilju:  stvaranju  velike  i  snažne  monoetničke  

države  to  jest  Velike  Srbije.  Tako  je  istina  o  prvom  srpskom  arhiepiskopu  iz  13.  veka  

  467  

preobražena  u  nacionalističku  propagandu  povlačenjem  nepostojećih  paralela  

između  Vuka  Draškovića  (ali  i  Slobodana  Miloševića)  i  Svetog  Save.  Istorijska  

činjenica  da  je  Srbija  bila  feudalna  država  koja  je  dobila  autokefalnost  crkve  od  

ostataka  vizantijske  crkve  i  kraljevsku  krunu  od  rimskog  pape  je,  naravno,  

zanemarena.  No,  politička  pragmatičnost  arhiepiskopa  Save  i  nepostojanje  pojma  

nacije  u  srednjem  veku  nisu  bili  bitni  koliko  sledeća  činjenica:  Sveti  Sava  je  za  

nacionaliste  veoma  bitan  jer  se,  od  njega  pa  nadalje,  pravoslavna  vera  u  Srbiji  

poistovećuje  s  plemenom  ili  s  narodnošću  a  kasnije,  u  19.  veku,    s  nacijom.  No,  

istorijski  fakti  ne  zanimaju  Kovačevića:  on  je  u  svom  komadu  Đeneral  Milan  Nedić  od  

kolaboracioniste  čiji  su  panduri  hapsili  Jevreje,  Rome  i  antifašiste,  premijera  

marionetske  vlade  u  Beogradu  za  vreme  Drugog  svetskog  rata,  napravio  zaštitnika  

Srbije.  Nedić  je,  navodno,  pomogao  gušenju  antifašističkog  pokreta  otpora  e  da  bi  

zaustavio  nemačku  odmazdu    nad  civilnim  stanovništvom.  Tako  je,  tobože,  sačuvao  

srpski  narod  a  zauzvrat  ubijen  pod  sumnjivim  okolnostima  od  strane  partizana.  .  

         Ni  poznati  dramski  pisac  Ljubomir  Simović  nije  odoleo  povampirenom  duhu  

plemena.  Napisao  je  Boj  na  Kosovu,  koji  je  doživeo  i  nesrećnu  ekranizaciju  koja  je  

danas  u  Srbiji  popularna  iz  samo  jednog  razloga:    velikog  broja  dramaturških  i  

režijskih  “gafova”  i  smešnih  propusta  kao  što  su:  tragovi  mlaznjaka  na  nebu  (iako  je  

radnja  smeštena  u  1389.  godinu)  ,  digitalni  ručni  časovnici  na  rukama  statista  koji  su  

igrali  srpske  vitezove,  traktori  u  drugom  planu  is  l.  Ovaj  komad,  baš  kao  i  nesrećna  

ekranizacija  Zdravka  Šotre,  pojavili  su  se  u,  za  nacionaliste,  pravom  vremenu.  

Miloševićevom  režimu  je,  naime,  odgovarao  patriotski  komad  za  šestogodišnjicu  

kosovskog  boja.  Izbor  između  carstva  nebeskog  i  carstva  zemaljskog,  to  jest  između  

autodestrukcije  i  življenja  u  izgnanstvu  ili  ropstvu,  svejedno,  je  bio  lažan.  Vlast  je,  uz  

zdušnu  podršku  kako  crkvene  tako  i  intelektualne  vrhuške,  nudila  narodu  upravo  to,  

imaginarno,  carstvo  nebesko  tj.  pogibelj  koja  je  nudila  vrhunac  taštine:  pretvarala  je  

ceo  srpski  narod  u  mučenike  i  svece.  Iz  toga  je  proizilazilo  još  nešto  opasnije:  sve  što  

urade  sveci,  takozvani  pripadnici  nebeskog  naroda,  će  biti  oprošteno.  Nacionalna  

istorija  je,  nažalost,  mnogo  više  učena  iz  dela  Ćosića,  Popovića  i  inih  nego  iz  

udžbenika  istorije  a  dela  Andrića  i  Crnjanskog  su  tu  bila  da,  tendenciozno  

protumačena,  samo  potvrde  nacionalističke  teze.    

  468  

         Ako  se  nekim  bezrazložnim  optimistima  učinilo  da  je,  skorašnjom  smrću  Dobrice  

Ćosića,  završena  storija  o  monopolisanju  srbijanske  desnice  istorijskom  tematikom  

grdno  su  se  prevarili.  Književna  grupa  P-­‐70  je,  u  nešto  modernijem  ključu,  ipak  je  21.  

vek,  krenula  u  “rasvetljavanje  skrivenih  istina”.  Tako  se,  ovaj  put  u  hororističnom,  te  

istorijsko-­‐  fantastičnom  maniru,  Dejan  Stojiljković  u  svom  Konstantinovom  raskršću  

bavi  potragom  nacista  za  takozvanim  čarobnim  kopljem,  Longinovim  Kopljem  ili  

Kopljem  Sudbine  koja  dovodi  pripadnike  specijalne  SS  jedinice  Anenerbe  u  

okupirani  Niš.  I,  gle  čuda,  ko  šta  radi,  Nemci  seire  nad  srpskom  neslogom  i  podelom  

na  partizane  i  četnike.  No,  još  je  zanimljivije  to  što  je  jedan  od  “good  guys”  četnički  

oficir  koji  je  ujedno  i  vampir  dok  su  pripadnici  partizanskog  pokreta  prikazani  kao  

gomila  razularenih    homicidalnih  šegrta  i  poluidiota.  I,  naravno,  i  u    ovom  delu  se  

pojavljuje  harmonikaš  i  kockar,  simpatični  čovek  iz  naroda  koji,  kao  praktični  

rezoner,  teoretiše  kako  treba  čuvati  glavu  i  skloniti  se  Nemcima  s  puta.  Ovaj  

bestseller,  kanonizovan  kao  štivo  za  nove  generacije  je  ništa  drugo  do  nešto  malo  

bolje  zakamufliran    propagandni  rad  jednog  od  ćosićoida.  Ne  treba  zaboraviti  da  iza  

uspeha  članova  grupe  P  70  i  njihovih  brojnih  nagrada  stoje  ne  samo,  do  skora,  Ćosić  

lično,  te  deo  profesora  s  Filološkog  fakulteta  vezanih  za  profesora  Mila  Lompara,  

SANU,  Službeni  glasnik  i  desničari  koji  su  članovi  različitih  stranaka.    Jedina  razlika  

je  u  tome  što  se  Stojiljković  obraća  široj  publici  baš  kao  i  drugim  bestselerom  Duge  

noći,  crne  zastave  u  kojem  vraća  publiku  u  predvečerje  kosovskog  boja  u  maniru  

epske  fantastike  i  ultimate  fighta  pravoslavnih  i  muhamedanaca.  Jednom  rečju,  

nacionalisti  beže  u  fantaziju:  ukoliko  ne  mogu  da  pobede  u  realnom  životu  oni  će  

voditi  epske  bojeve  s  izmaštanim  junacima  kao  što  su  Ivan  Kosančić  i  Milan  Toplica  i  

trijumfovati  u  pomalo  opskurnom  boju  na  Pločniku.  

         Svom  prilagođavanju  savremene  istorije,  simulirajući  strukturu  pesme  u  romanu  

to  jest  jedna,  prosta  ili  prostoproširena  rečenica  jedan  red,  Vladimir  Kecmanović  je  

postao  autor  takozvane  “enter  književnosti”  (zbog  čestog  pritiskanja  komande  

“enter”  na  tastaturi)  oličene  u  njegovom,  pogodili  ste,  bestseleru,  Top  je  bio  vreo.  Ovo  

delo,  s  očiglednom  asocijacijom  na  naslov  dela  Đavo  je  bio  vruć  Bukovskog,  za  svoj  

cilj  ima  iskrivljavanje  istine  o  dešavanjima  u  savremenoj  istoriji.  Naime,  autor  piše  o  

opsadi  Sarajeva  od  strane  srpskih  jedinica.  No,  njegov  glavni  junak,  dečak  srpske  

  469  

nacionalnosti  koji  u  granatnom  napadu  gubi  oca  i  majku,  nije  siguran  da  li  su  to  

zaista  uradili  srpski  vojnici.  U  romanu  se  spominje  tenk  bošnjačke  armije  koji  puca  

kako  na  srpske  položaje  tako  i  po  gradu.  Razlog  za  to  je,valjda,  da  se  ,  žrtvovanjem  

sopstvenih  sugrađana,  izazove  reakcija  svetske  javnosti.  Traumatičan  boravak  

dečaka  u  gradu  se  završava  bekstvom  na  Pale  odakle,  povrativši  moć  govora,  puca  iz  

topa  na  Sarajevo.    Jednom  rečju,  sveti  se  onima  koji  su  ga  povredili  i  prognali.  

Glorifikovan  iu  književnoj  čaršiji  i  ekranizovan,  Kecmanovićev  Top  je  još  jedan  

primer  očigledne  nacionalističke  propaganda  koja  se  služi  jevtinim  trikovima  i  

samoproklamovanom  modernošću  da  bi  prikrila  svoju  pravu  namenu.  Ne  treba  

zaboraviti  da,  ako  je  ovakakav  završetak  Kecmanovićevog  romana  ostavljao  i  nešto  

prostora  za  drugačija  tumačenja,  autorovi  tekstovi  u  Politici  ne  ostavljaju  mesta  

nedoumici.  Napadajući  intelektualce  građanskih  ili  levičarskih  opredeljenja,  dajući  

izjave  obojene  nacionalizmom,  sarašujući  s  državnim  umetnikom  i  posednikom  

feuda  na  Mokroj  gori,  Emirom  Kusturicom,  Kecmanović  je  jasno  pokazao  svoj  stav.  

Tu  se  skaz  o  ovom  piscu  ne  završava,  jer  se  nedavno,  u  okviru  velike  euforije  vezane  

zaobeležavanje  stogodišnjice  Prvog  svetskog  rata,  pojavilo  pisanije  Das  is  Princip  u  

kojem  Kecmanović  pokušava  da  izloži  svoju  nazovi-­‐istinu  o  mladobosancu,  

atentatoru  Gavrilu  Principu  koji  je  28.  juna  1914.  godine  u  Sarajevu  ubio  

austrougarskog  nadvojvodu  Franca  Ferdinanda  i  njegovu  suprugu  Sofiju  Hotek.  

Kecmanović  svoju  verziju  istine  prezentuje  na  popularan,  bestselerski  način,  

prodajući  ovu  knjigu  kako  u  trafikama  tako  i  u  knjižarama.  No,  to  nije  dovoljno.    

Treba  opisati  pun  krug  i  vratiti  se  klasicima,  osvetliti  neke  nepoznate  detalje  iz  

njihovih  života.  Tako  je  došlo  vreme  da  pomenuti  autori  iz  P-­‐70,  Stojiljković  i  

Kecmanović,  napišu  knjigu  Kainov  dar  o  berlinskim  danima  Iva  Andrića,  nekada,  gle  

čuda,  mladobosanca.  Reč  je  o  periodu  u  kojem  je  Andrić  bio  ambasador  Kraljevine  

Jugoslavije  u  Trećem  Rajhu.  Vreme  je,  da  se  ironično  našalim,  da  budući  samozvani  

klasici  napišu  po  koju  o  klasicima.  

         Bavljenje  navedenim  istorijskim  temama,  odjek  u  nacionalističkoj  književnoj  

čaršiji    te  velika  zastupljenost  članova  P  –  70  u  medijima  su  jasan  signal:  

novageneracija  srpskih  nacionalista  je  tu.  Oni,  i  dalje,  poseduju  monopol  na  teme  iz  

nacionalne  istorije.  Nerazumno  bi  bilo  reći  da  se  takozvani  drugosrbijanci  tj.  

  470  

građanska  Srbija,  nisu  bavili  istorijskom  tematikom  ali  je  to  uvek  bilo  skrajnuto  u  

odnosu  na  one  koji  s  utu  da  nas  uče  tobožnjim  istinama.  Potresna  je  činjenica  da,  

prihvatajući  simplifikovanu  i  samopovlađujuću  sliku,  šira  javnost  nikad  nije  mogla  u  

punoj  meri  da  razume  eruditnost  i  sveobuhvatnost  vrsnih  knjiga  Radoslava  

Petkovića  Sudbina  i  komentari  i  Savršeno  sećanje  na  smrt    te  bogatog  dela  Svetislava  

Basare  koji  je  često  na  satiričan,  sarkastičan  način  kao  u  romanu  Početak  bune  protiv  

dahija  tretirao  na  postmodernistički  način  pretvaranje  nacionalne  istorije  u  nezrelu,  

infantilnu  mitomaniju  ili  pak,    u  više  navrata,  bavio  likom  i  delom  pomenutog  

Dobrice  Ćosića.    

     (Radio  Zagreb  3,  Pojmovnik  postjugoslavenske  književnosti,  2014)      

             

 

ISTORIJA  I    ISTORIČNOST  U  NOVIJOJ  SRBIJANSKOJ  KNJIŽEVNOSTI  –  SVETLO  

NALIČJE  

 

 

         U  prvom  delu  storije  o  istoriji  i  istoričnosti  u  srbijanskoj  književnosti  pozabavio  

sam  se    primerima  retrogradnog,  konzervativnog  i  barbarogenijskog  pristupa,  od  

Dobrice  Ćosića  do  grupe  P  70.  U  drugom  delu  storije  tema  svakako  ostaje  ista  ali  se  

pristup  menja  jer  su  u  pitanju  vrsni,  eruditni  autori,  Radoslav  Petković  i  Svetislav  

Basara.  Ova  dva  pisca,  su  približno  istih  godina  (obojica  su  rođeni  pedesetih  godina  

prošlog  veka)  i  postmoderna  je  u  velikoj  meri  uticala  na  njihovu  poetiku  (naročito  

Basarinu)  imaju  bitno  različite  književne  opuse.    Petković  je  objavio  pet  romana  (u  

emisiji  ću  se  baviti  s  delom  Sudbina  i  komentari),  dve  knjige  priča  i  nekoliko  knjiga  

esejističke  proze.  S  druge  strane,  Basara  je,  kao  izrazito  plodan  pisac  (po  broju  

objavljenih  knjiga  mu  je,  među  poznatim  srbijanskim  piscima  jedini  dostojan  takmac  

Zoran  Ćirić)  objavio  više  desetina  romana,  zbirki  priča,  knjiga  eseja,  knjiga  drama,  

scenarija.  Jasno  je  da  u  zamašnom  Basarinom  delu  postoji  veliki  broj  knjiga  koje  se  

bave  nacionalnom  istorijom,  naročito  onom  novijom  s  akcentom  na  jednu  političko-­‐

književnu  figuru  –  pomenutog  Dobricu  Ćosića  kojeg  je  Basara  štedro  kritikovao.  No,  

nigde  nije  Basara  tako  temeljno  i  pregledno  napravio  presek    poslednja  dva  veka  

  471  

modernih  istorijskih  zbivanja  “u  Srbalja”  kao  u  Početku  bune  protiv  dahija  

objavljenom  2010.  godine.    

         Basarino  pisanije  je  naslovljeno  po  čuvenoj  narodnoj  epskoj  pesmi  i  predstavlja  

jasan  ironijski  otklon  u  odnosu  na  nacionalnu  mitologiju.  Sličan,  samo  sarkastičan  

primer,  je  Basarino  igranje  s  naslovom  romana  Mein  Kampf  koji,  ne  treba  posebno  

naglašavati,  ne  sadrži    u  sebi  ni  zrno  rasne  ili  verske  mržnje.    Početak  bune  protiv  

dahija  počinje  s  danima  koji  su  prethodili  Prvom  srpskom  ustanku  koji  je  protiv  

turske  vlasti  poveo  Karađorđe  Petrović  1804.  godine  a  završavaju  se  s  mračnom  

slikom  savremene  Srbije.    Osmišljeno  kao  pseudohronika  nacionalne  istorije  s  

elementima  parodijskog  dokumentarca,  svojevrsnog  mockumentaryja,  ovo  delo,  bez  

obzira  na  svoju  ludičnost,  razmahanost  i  duhovitost  koja  se  kreće  između  groteske,  

crnog  humora  i  montipajtonovskih  mudrolija,  sadrži  u  sebi  vrlo  ozbiljnu  poruku.  

Autorove  storije  koje  se  tiču  tzv.  običnih  ljudi  u  senci  istorijskih  događaja  podsećaju,  

na  momente,i  na  legendarnu  britansku  tv  seriju  Crna  Guja  .  Basara  preispituje  

istorijske  događaje,  istorijske  ličnosti  i,  samim  tim,  ono  što  se  smatra  osnovnim  

nacionalnim  vrednostima.  Nije,  stoga,  u  pitanju  večita  žalopojka  nacionalista  o  tome  

kako  Srbi,  koji  su,  po  sto  puta  prežvakanoj  maksimi  koju  je  navodno,skovao  Sveti  

Sava,  Istok  Zapadu  a  Zapad  Istoku.  Potom  slede  naricanja  o  tome  kako  Srbi    nisu  

morali  da  podižu  kuću  po  sred  srede  drevnog  rimskog  vojnog  puta  ili  Via  Militarisa.  

Basara  se  podsmeva  takvim  ekstremističkim  konstruktima.  Narod  je  tu  gde  je  i  ne  

može  se  teleportovati  po  slobodnoj  volji.  Kuća,  kao  njegov  simbol,  je  oličenje  stanja  

u  kojem  se  narod  materijalno,  duhovno  i  kulturno  nalazi.  Mnogo  ozbiljnije  pitanje  je,  

a  Basara  ga  postavlja,  kakvi  su  temelji  te  kuće  i,  pogotovo,  kako  sačuvati  kuću  a  

promeniti  temelje  te  nije  li  cela  spomenuta  rabota,  u  svojoj  osnovi,  besmislena.  

Napominjem  da  se  kroz  Basarine  radove  provlači  lajtmotiv  otpora  represivnom,  

zatucanom  ali  i  pesimizam  u  vezi  sa  mogućnošću  transformacije  ljudske  prirode.    

         Krenimo  ab  ovo  –  slika  Srbije  pod  otomanskom  upravom,  s  akcentom  na  užički  

kraj  i  Bajinu  Baštu  (Basarin  zavičaj)  podseća  u  velikoj  meri  na  Felinijeve  filmove  –  

varoški  mentalitet  prošaran  erotomanskim  opsesijama  i  jevtinom  zabavom  kao  što  

su  cirkuske  predstave.  Crna  magija  i  nadnaravna  bića  igraju  svoju  ulogu  u  Srbiji  u  

kojoj  je  granica  između  smrti  i  života  gotovo  neprimetna.  Kao  u  komadu  Dušana  

  472  

Kovačevića,  Sabirni  centar.    Živi  su  mrtvi  a  mrtvi  su  živi  i  nikad  niste  sasvim  sigurni  

ko  je  satkan  od  kakvog  materijala.  Tako  prvi  srpski  ministar  kulture,  čuveni  pisac  i  

prosvetitelj  Dositej  Obradović,  kao  zagriženi  radoholičar,  dolazi  na  posao  i  nakon  što  

je  preminuo  sve  dok  mu  Karađorđe  ne  saopšti  da  njegova  avetinjska  pojava  i  zadah  

trupla  deluju  prilično  odbojno.  Ovde,  kao  i  u  mnogim  Basarinim  delima,    

(spomenimo  Looney  Tunes,  Mongolski  bedeker,  Srce  zemlje,  Mein  Kampf  )  postoje  

retki,  umni  ljudi  koji  su,  bez  obzira  na  etničku  ili  versku  pripadnost,  usamljeni  

rezoneri  koji  pokušavaju  da  svakodnevnim  banalnostima  i  bezbrojnim  zapletima  u  

istoriji  koji  su  često  paradoksalni  daju  neko  logično  objašnjenje  ili  se  barem,  koliko  

mogu,  distanciraju  od  njih.    Te  uloge  u  romanu  imaju  pripadnici  porodice  

Avakumović  i  vojvođanski  političar  Nenad  Čanak.  

 Šta  je,  po  Basarinom  romanesknom  konstruktu,  koren  problema  u  Srbalja?  Politika  

proizilazi  iz  kulture  a  kulturološki  problemaSrbije  je  uništavanje  raskošnog,  

deskriptivnog  i  milozvučnog  jezika  koji  je,  reformama  Vuka  Karadžića,  kojeg  je  

Basara  u  više  svojih  dela  nazivao  jednim  od  glavnih  krivaca  za  današnje  stanje,  

sveden  na  tvrd,  uprošćen  narodni  govor.  Vukova  reforma  je,  dakle,  rezultat  velike  

anticivilizacijske  urote  o  kojoj  će  docnije  biti  više  reči.  Elem,  srpski  jezik  je  Vukovom  

reformom  pojednostavljen  do  te  mere  da  svaka  budala  može  da  nauči  da  čita  i  piše  i,  

baš  zbog  toga,  rezultat  je  veliki  broj  nepismenih  i,  po  državu  najopasnijih,  

polupismenih  koji  dobijaju  mesta  u  administraciji  i  policiji.    Politički  gledano,  

vladavinom  mecene  Vuka  Karadžića,  nepismenog,  surovog  i  kompromisima  sklonog  

Miloša  Obrenovića  stvoren  je  obrazac  za  srbijansku  politiku  do  današnjih  dana.  

Pesimistički  autorov  pogled  na  modernu  istoriju  Srbije  je,  samim  tim,  dodatno  

podvučen.    

         Iz  prethodno  navednog  sledi  suštinsko  propadanje  zemlje  koja  se  konstantno  

obnavlja,  širi,  smanjuje,  urušava  i  ponovo  vaskrsava  ali  nikad  nije  stabilna,  razvijena  

evropska  država.  Razlozi  za  to  su  u  obrenovićevskoj  tradiciji,  u  primitivnosti,  

ksenofobiji,  uskogrudosti  onih  koji  zemlju  vode,  zvanično,  kao  harizmatični  lideri,  ali  

i  nezvanično,  kao  sive  eminencije.  Postoje  dva  plana  naracije  koji  su  bitni  za  ovu  

storiju.  Prvi  je  onaj  koji  se  tiče  poznatih  istorijskih  ličnosti:  Karađorđa,  Miloša  

Obrenovića,  Kralja  Aleksandra  Drugog    Karađorđevića,  Josipa  Broza  ili  Slobodana  

  473  

Miloševića,  svejedno.  Vladari,  koji  nemaju  ni  “d”  od  demokratičnog  su,  zapravo,  oni  

koji  ne  diktiraju  trendove  (ako  izuzmemo  Obrenovića)  koliko  su  prinuđeni  da,  kao  

ljudi  svog  vremena,  podilaze  najnižim  porivima  mase  ne  bi  li  se  održali  na  vlasti.  No,  

jednom  počinjen  vladarski  prestup  se  ponavlja  u  više  navrata  dok  ne  postane  

tradicija.  Tako  Basara  priču  o  Milošu  Obrenoviću  koji  je  izdao  svog  kuma,  vožda  

Karađorđa  podiže  na  nivo  najljuće  političke  satire.    

       Naime,  istorija  kaže  da  je  1817.  godine  Karađorđa,  u  Radovanjskom  lugu,  ubio  

njegov  nekadašnji  prijatelj,  Vujica  Vulićević.  Razlozi  za  Karađorđevo  ubistvo  su  

poznati.  Miloš  Obrenović  je,  dve  godine  ranije,  nakon  uspeha  Drugog  srpskog  

ustanka,  postao  turski  vazal.  Turska  je  Obrenoviću  garantovala  knjaževsku  titulu  te  

on  nije  hteo  da  dozvoli  da  Srbija  bude  jedna,  poluautonomna  zemlja  sa  dva  

gospodara  pa  makar  taj  drugi  vladar  bio  Obrenovićev  kum,  Karađorđe.  Karađorđe  

se,  nakon  četiri  godine  izgnanstva,  vratio  u  Srbiju  s  namerom  da  ponovo  podigne  

ustanak  protiv  Turske.  Ljudski  i  materijalno  osiromašena,  Srbija  nije  mogla  da  

podnese  još  jedan  rat.  Za  Miloša  je,  stoga,  najlogičniji  postupak  bio  uklanjanje  svih  

potencijalnih  bundžija.  Samim  tim  i  Karađorđa.  Kumovska  odsečena  glava  je  poslata  

turskom  sultanu  u  znak  pokornosti.  Miloš  je  vladao  kao  vazalni  knez  koji  je  

postepeno  proširivao  teritoriju  i  ovlašćenja  Srbije  mirnim,  diplomatskim  putem  uz  

tada  nezaobilazno  potkupljivanje  i  ucenjivanje  turskih  zvaničnika.  Basara  je,  

međutim,  otišao  korak  dalje  –  svaki  sledeći  vladar  ili  pretendent  na  presto  bi  

odsekao  nečiju  glavu  i  poslao  je  u  Tursku.  Ta  tradicija  je  trajala  preko  stotinu  godina  

sve  dok,  u  dvadesetom  veku,  u  doba  kad  je  Turska  odavno  prestala  da  bude  carevina  

i  postala  republika,  nije  stigao  dopis  u  kojem  stoji  da  je  servilnost  lokalnih  političara  

bespredmetna  i  da  Turska  više  neće  primati  odsečene  srpske  glave.      

           S  druge  strane,  Basara  se,  još  od  Fame  o  biciklistima,  u  više  svojih  dela  doticao  

konspirologije.  Ali,  Basarina  konspirologija  je  suprotna  onoj  preovlađujućoj  

nacionalističkoj  koja  je  sve  uzroke  nesreće  tražila  i  traži  u  slobodnim  zidarima,  

satanistima,  iluminatima,  rozenkrojcerima,  rotarijancima    malteškim  vitezovima,  

Opus  Dei,  munijevcima  i  inima.  Tajno  udruženje  koje  još  od  19.  veka    kontroliše  

Srbiju  i  ne  da  joj  da  potpuno  uđe  u  porodicu  razvijenih  evropskih  naroda  je  lokalnog  

porekla.  Štaviše,  ono  je  uzelo  uvaženo  prezime  Avakumović.  Ovi,    Basara  ih  zove  

  474  

pseudo  -­‐Avakumovići  su,  samim  tim,  dobili  legitimitet  stare  porodice  ali,  za  razliku  

od    pravih  Avakumovića,  pseudo-­‐Avakumovići  se  sporazumevaju  štucanjem,  

podrigivanjem,  coktanjem  i  drugim  nepriličnim  zvucima  koji  dolaze  iz  ljudskog  tela.  

Ova  ordija  prostačina  vekovima  sistematski  uništava  u  Srbiji  sve  što  je  dobro  i  

inteligentno  i  uspostavlja  vladavinu  primitivaca  povezanih  rođačkim  vezama  i  

sitnim  ličnim  interesima.  Zato  u  nacionalnoj  istoriji  ima  tako  malo  plemenitih  i  

umnih  figura.  Ovom  urnebesnom  i  nadahnutom  konspirološkom  teorijom  je  Basara,  

zapravo,  obuhvatio  sve  konzervativne  činioce  novije  srpske  istorije.    Odjednom,  ako  

se  obrati  pažnja  na  retrogradne  snage,  postaje  logično  sve  što  se  dešavalo  od  

vremena  knjaza  Miloša:  atentat  na  velikog  reformatora  kneza  Mihaila  1868.  godine,  

agresivni  rat  protiv  Bugarske  iz  1885.  godine  a  u  režiji  kralja  Milana,  surovo  ubistvo  

kralja  Aleksandra  Obrenovića  i  njegove  supruge  Drage  Mašin  1903.  godine  i  tako  sve  

do  atentata  na  premijera  Đinđića  2003.  godine.  Našlo  se  tu  mesta  i  za  Vojislava  

Koštunicu  (kojeg  Basara  naziva  Gojislav  Lojanica),  eks  predsednika  Srbije  Borisa  

Tadića  (ovde  Borisa  Papića)  i  Dobricu  Ćosića  (bez  promene  imena).    Ma  koliko  

iskrivljena,  ponekad  vicoidna  i  s  banalnim  obrtima  (spomenimo  koprofagijsku  

epizodu  baziranu  na  sugestivnosti  određene  srpske  psovke)  moderna  istorija  Srbije  

iz  Basarinog  pera  suštinski  deluje  mnogo  autentičnije  i  verodostojnije  od  one  o  kojoj  

je,  s  akcentom  na  19.vek  i  dinastiju  Obrenovića,  pisao  i  piše  istoričar  Radoš  Ljušić.    

         Da  basarijanska  ironija  bude  još  veća,  Radoš  Ljušić,  u  vreme  pisanja  teksta  vršilac  

dužnosti  direktora  najveće  državne  izdavačke  kuće  Službenog  glasnika,inače  

funkcioner  bivših  Šešeljevih  radikala,  danas  poznatih  kao  Srpska  napredna  stranka,  

naredio  je  da  se  unište  brojna  dela  poznatih  pisaca  koja  je  objavio  Službeni  glasnik.  Iz  

skladišnih  prostora  se  tako  prazne  dela:  Fridriha  Ničea,  Hane  Arent,  Franca  Kafke  

(toliko  o  metamorfozi  političkih  procesa),  Artura  Šopenhauera  i,  naravno,  Svetislava  

Basare.  Ljušić  se  tako,  bio  toga  svestan  ili  ne,  pridružio  klanu  pseudo  -­‐  Avakumovića  

uništavajući  Basarinu  knjigu  znakovitog  naziva  :  Fundamentalizam  debiliteta.  Inače,  

o  Početku  bune  protiv  dahija    je  narečeni  Ljušić,  a  u  Novoj  srpskoj  političkoj  misli,  

retorski  zapitao:  “Krajnje  je  vreme  da  se  svi  skupa  upitamo  (…)  čemu  služi  ovakvo  i  

ovoliko  blaćenje  sopstvene  povesti?  Za  koga  i  po  čijoj  naredbi  se  to  radi?”  i  

  475  

odgovorio  da  je  reč  o  pokušaju  “preoblikovanja  srpske  istorijske  svesti”.  Pametnome  

dosta.  

         Svako  pripovedanje  je  nepotpuno  i  ratuje  s  vremenom,  kaže  Radoslav  Petković  u  

romanu  Sudbina  i  komentari,  objavljenom  1993.  godine.  Za  ovaj  roman  je  Petković,  

pored  brojnih  drugih,  dobio  i  NIN-­‐ovu  nagradu.  Priča  romana  se  hronološki  

nadovezuje  na  dela  Miloša  Crnjanskog  Seobe  i  Dnevnik  o  Čarnojeviću  a  istorijski  

događaji  koji  se  spominju  u  Sudbini  i  komentarima  su  pivotalni  u  Seobama.    Naime,  

deo  Srba  koji  su  u  18.veku  živeli  u  tadašnjoj    Južnoj  Ugarskoj  koja  je  pripadala  

austrijskoj  monarhiji  emigrirao  u  carsku  Rusiju  što  je  opisano  u  Seobama.  Glavni  

junak  romana,  mornarički  poručnik  Pavel  Volkov,  zapravo  Vuković  (srpsko-­‐ruskog  

porekla)  je  potomak  jednog  od  srpskih  vojnika  koji  su  našli  uhleblje  u  dalekom  

Pridnjestrovlju.  Volkov,  poslan  1806.  godine,  za  vreme  Napoleonovih  ratova,  od  

strane  marionetske  vlade  Republike  Sedam  Ostrva  (danas  ostrva  u  Jonskom  moru  

koja  pripadaju  Grčkoj)  a  u  stvari  u  ime  ruskog  cara,  odlazi  u  Trstu  diplomatsku  

misiju.  Do  peripetije  dolazi  kako  zbog  nezavidnog  položaja  samog  grada  Trsta  

između  tri  vojske:  francuske,  austrijske  i  ruske  tako  i  zbog  Volkovljeve  zabranjene  

ljubavi  s  Katarinom  Riznić,  ženom  uglednog  Tršćanina  srpskog  porekla.  

Naravno, ova pseudoistorijska storija (Volkov nikad nije postojao) je bremenita

istorijskim podacima i značajnim epizodama istinskih, istorijskih pa i pop –

kulturnih ličnosti. Tako Volkov upoznaje Dositeja Obradovića, ruskog admiral

Senjavina, Đoku Skoka, protu crkve Svetog Spiriodna i erudite, Vikentija Rakića,

izaslanika Karađorđevih ustanika ali i Korta Maltezea, čuvenog strip junaka

poniklog iz pera Huga Prata. Sam Korto Malteze je veoma bitan za roman jer on

otkriva Volkovu drevnu priču o vrtu u Veneciji u koji se ulazi s posebnim ključem

te da, onaj ko je srećan da uđe u vrt, može promeniti svoju životnu priču. Za bliže

informacije videti epizodu iz spomenutog stripa The secret Venice of Corto Maltese:

Fantastic and hidden Itineraries Volkovljeva životna priča je predvidljiva skaska o

mladom oficiru koji voli da se dokazuje ali nema talenta za viši položaj. Možda će

jednog dana postati kapetani lutati, kao i Korto Malteze, svetskim morima. No,

predanje o njegovom poreklu, u koje Volkov veruje (većini ljudi je lakše da

  476  

poveruju u sopstveno, tobože, plemenito poreklo nego uto da ste potomci stočara,

recimo) govori da je on sazdan za nešto više od toga.

         Volkovljev  daleki  rođak  je,  navodno,  Đorđe  Branković  kojeg  su  Srbi  krajem  17.  

Veka,  nakon  velikih  uaspeha  hrišćanskih  vojski  u  borbi  protiv  Turske,  proglasili  za  

srpskog  despota.  Đorđe  Branković  je  navodno  poticao  od  slavnog  despota  Đurađa  

Brankovića  koji  je  vladao  Srbijom  u  prvoj  polovini  15.veka.  Uprkos  protivljenju  

srpske  zajednice  koja  je  verovala  u  njegov  identitet,  austrijske  vlasti  su  poslale  

Brankovića  u  tamnicu  a  zatim  ga  izolovale  u  Hebu  u  Češkoj  gde  je  i  umro.  O  Đorđu  

Brankoviću  danas  pouzdano  znamo  da  je  napisao  jedno  istorijsko  delo,  Hronike,  čiji  

najveći  deo  čini  dokazivanje  njegovog  prava  na  srpski  presto  i  da  je  bio  prevarant.  

Takvih  je  pretendenata  u  srpskoj,  kao  i  u  istorijama  drugih  evropskih  naroda  bilo  

više.  Spomenimo  Cara  Jovana  Nenadu  ili  Crnog  Čoveka  koji  je,  početkom  16  veka,  

poveo  Srbe  u  borbu  za  dinastiju  Habzburga  a  protiv  mađarskog  pretendenta  Jovana  

Zapolje  i  učinio  Suboticu  svojom  prestonicom.  O  Lažnom  Caru  Šćepanu  Malom  u  

Crnoj  Gori  koji  se  izdavao  za  ruskog  cara  petra  Trećeg  Romanova  ili    Lažnom  

Dimitriju  u  Rusiji  i  da  ne  govorimo.Volkov,  pritisnut  obavezama  prema  ruskom  caru,  

ne  može  pobeći  od  svoje  sudbine  da  bude  mali  šraf  u  državnom  mehanizmu.  U  

njemu  se  bori  nekoliko  identiteta:  evropski,  srpski,  ruski,  religioznost  i  ateizam,  

racionalno  i  iracionalno  i  on,  baš  kao  i  Srbi  iz  Trsta,  predstavlja  čoveka  na  raskrsnici,  

zapitanog  nad  svojom  sudbinom,  nesigurnog  u  kom  pravcu  treba  ići.  No,  storija  o  

plemenitom  poreklu,  Srbiji  kao  zemlji  obećanoj  u  kojoj  je  došlo  do  velike  bune  

predstavljaju  alternative  njegovom  dotadašnjem  životnom  putu.  

         Petković  svoje  obimno  književno  i  istorijsko  znanje  koristi  obilato  i    na  više  nivoa.  

Citati  iz    srpske  književnosti  18.  i    s  početka  19.veka  ali  i  slavnih  pesnika  20.veka  

čine  jedan  eruditivni  sloj.  U  drugom  sloju  se  lične,  porodične  istorije,  prepliću  sa  

onim  velikim  istorijama,  bile  one  izmišljene  ili  ne,  kao  što  je  slučaj  storije  o  poreklu  

Pavelove  porodice.  Fiktivno,  plemićko  poreklo  Volkova,  se  tako  stavlja  paralelno  u  

odnosu  na  Pavelov  skroman  život  u  vojničkoj  porodici.Ništa  manje  značajan  sloj  je  

onaj  u  kojem  se  nalaze  direktni  citati  slavnih  istorijskih  knjiga  kao  što  je  delo  Jovana  

Rajića  Istorija  raznih  slovenskih  narodov  a  najpače  Horvatov,  Bolgarov  i  Serbov  

objavljena  krajem  18.veka.  U  Rajićevoj  istoriji,  što  je  rečit  primer  preplitanja  

  477  

ffaktografije  i  imaginacije,  ima  u  značajnoj  meri  građe  Brankovićevih  Hronika  ali  i    

delova  iz  čuvenog  istorijskog  dela  Mavra  Orbina    Il  regno  degli  Slavi  objavljenog  

1601.  godine  u  Pezaru  u  Italiji.  Petković,  nimalo  slučajno,  spominje  ove,  danas  

istorijski  netačne  knjige  pune  preterivanja  što  uopšte  nije  slučajno.  Te  knjige  su  

nekada  uticale  na  intelektualce  i  tako,  posredno,  formirale  narodnu  i  nacionalnu  

svest.  Preko  njih  se  učilo  o  drevnom  poreklu  naroda,  o  njegovim,  tobože,  ilirskim  

korenima  i  poziciji  večitih  domorodaca.  Seoba  Slovena  kao  da  se  nije  dogodila.  

Nameće  se  utisak  da  od  ovakvih  maštarija  do  priče  o  “Srbima,  narodu  najstarijem”,  

nema  mnogo.  Navedene  knjige  su,  s  druge  strane,  svojim  raskošnim  ilustracijama  i  

živopisnim  rečenicama,  raspaljivale  maštu  mnogih  koji  su  želeli  da  u  svom  

porodičnom  stablu  pronađu  nekog  aristokratu  i  tako,  bez  zlatnog  ključa  i  vrta  u  

Veneciji,  promene  svoju  životnu  priču  koja  je,  na  balkanskim  prostorima,  po  pravilu  

mučna  i  ne  preterano  zanimljiva.  Što  se  Petkovićeve  tendencije  da  oživi  duh  epohe  

tiče  on  ulazi  u  detaljnu  rekonstrukciju  odeće,  govora,dijalekata,  i  često  iznosi  detalje  

koji  čitaoca  i  ne  moraju  previše  interesovati,  kao  što  je  broj  topova  ili  članova  

posade  na  određenom  brodu  koji  je,  vo  vremja  ono,  zaista  plovio  Jadranom.  

           Osdoben  je  sloj  u  kojem  se  autor  bavi  istorijskim  ličnostima  koje  su  ne  samo  

faktografski  dobro  prikazane  uz  neimnovne  intervencije  i  domaštavanja  pisca  već  

sui    predstavnici  određenih  principa  i  ideologija  koji  će  formirati  Srbiju  u  poslednja  

dva  veka.  Petković  se  tako,  kroz  lik  neukog  i  priprostog  Đoke  Skoka,  Karađorđevog  

predstavnika  koji  je  poslan  u  Trst  da  traži  novac  od  bogatih  srpskih  trgovaca,  

pozabavio  naličjem  Prvog  srpskog  ustanka.  Ova  buna  protiv  turskih  silnika  je  u  

srbijanskoj  istoriografiji  glorifikovana  kao  delo  junaka  bez  mane  i  straha,  prostor  za  

nacionalnu,  versku  i  ekonomsku  emancipaciju  potlačenog  srpskog  življa.  Ustanak  je,  

što  se  često  i  namerno  zaboravlja,  imao  i  svoju  drugu,  mračnu  stranu.  Tako  Skok  

ponosno  govori  o  svojoj  sposobnosti  da  Turcima,  uz  sasvim  malo  truda,  precizno  

dere  kožu  s  glave.  Ništa  manje  nije  Skok  gord  ni  na  taktiku  za  pridobijanje  boraca.  

Ako  seljaci  u  nekom  kraju  ne  žele  da  se  dignu  na  bunu  ustanici  ubiju  Turčina  nasred  

sela  i  loklani  stanovnici,  hteli  –  ne  hteli,  moraju  da  im  se  pridruže.  O  pljačkanju  ljudi  

druge  vere  i  pojedinim  srpskim  knezovima  koji  su  čitave  hareme  otimali  od  lokalnih  

turskih  vlastelina  (i  s  njima  dugo  živeli  i  krstarili  Vlaškom  i  Austrijom)  i  da  ne  

  478  

govorimo.  Napominjem  da  ovaj  deo  romana  kao  svoju  jezivu  paralelu  ima  rat  u  

Bosni  i  Hercegovini  koji  je,  u  vreme  objavljivanja  knjige,  uveliko  trajao  te  da  

nepočinstva  raznih  tamošnjih  Đoke  Skoka  i  njegovih  “momaka”  liče  na  ona,  još  

užasnija  i  masovnija,  raznih  srpskih  formacija  u  BiH.  Petković,  bez  ikakve  iluzije,  

piše  o  nacionalizmu  i  ksenofobiji  koje,  kad  se  razbukte,  ne  može  ugasiti  nekoliko  

prosvećenih  ljudi  kao  što  je  Dositej  Obradović.    Ovaj  veliki  prosvetitelj  odlazi  u  

Srbiju  baš  zbog  Skokove  tirade  o    ubistvima,  mučenjima  i  otimačini.  Svestan  

opasnosti  koju  takav  način  razmišljanja  predstavlja,  Dopsitelj  odlazi  u  <srbiju  

upravo  zbog  toga  što  želi  da  suzbije  primitivizam  i  ksenofobiju.  Zanimljivo  je  da  je  

Obradović  doživljavao  verske  zajednice  kaso  tela  koja  služe  narodima  ne  kao  

moralni  i  etički  pastiri  već  podstiču,  njegovim  rečima  “razdelenije  i  ljutu  mrzost”.      

Lik  Dositeja  Obradovića  u  romanu  je  zanimljiv  iz  još  jednog  razloga.  Naime,  

Obradović  je  bio  slobodni  zidar  ali  i  prvi  popečitelj  školski  tj.  ministar  obrazovanja  i  

kulture  u  oslobođenoj  Srbiji.  Samim  tim  su  storije  o  masonskoj  zaveri  protiv  naroda  

i  masonskom  navodnom  izdajništvu,  koje  su  u  Srbiji  i  danas  popularne,  u  

Petkovićevom  romanu  indirektno  označene  kao  netačne.    

         Postoje  i  neki,  na  prvi  pogled  začudni,  momenti  u  Petkovićevoj  knjizi  koji  su  

direktno  vezani  za  istoriju.  Tako  piratski  kapetan  iz  Boke,  Tripković  citira,  bez  nekog  

posebnog  cilja,  pasaž  iz  Letopisa  popa  Dukljanina  (autora  s  kraja  12.  /  početka  

13.veka)  u  kojem  se  opisuje  zločin  koji  je  počinio  naslednik  makedonskog  cara  

Samuila  koji  je  vladao  početkom  11.  veka.  Naime,  Vladislav,  Samuilov  naslednik,  je  

ubio  dukljanskog,  danas  bi  se  reklo  crnogorskog,  kneza  Jovana  Vladimira  iako  mu  je  

rečeno  da  Jovana  Vladimira  štiti  anđeo.  Jednom  rečju,  neki  ljudi  koji  žele  da  nanesu  

zlo  Pavlu  Volkovu  će  to  učiniti  pa  makar  se  i  samo  nebo  okrenulo  protiv  njih.  

Volkovljeva  sudbina,  s  anđelom  ili  bez  njega,  je  misteriozna.  Pavel,  iz  obaveštajnih  

razloga,  napušta  Trst  i  odlazi  u  Peštu  odakle  je  obavezan  da  ode  u  Petrograd.  I  tu  mu  

se  negde,  između  Italije  i  Rusije,  gubi  svaki  trag.  Da  li  je  u  svojim  snovima  otkrio  gde  

se  tačno  nalazi  tajanstveni  vrt  u  Veneciji  koji  vam  možete  promeniti  tok  života  nego  

i  lični  indetitet?  To  ostaje  nepoznanica.  

           U  epilogu  otkrivamo  da  se  Volkovljev  trag  nije  potpuno  zagubio  te  da    je,  na  neki  

način,  izabrao  da  lutanja  njegove  porodice  opišu  pun  krug.  U  snu  je  video  čarobni  

  479  

venecijanski  vrt  i  iskoristio  priliku.Vek  i  po  docnije,  istoričar  Stefan  Vuković,  

Volkovljev  potomak,  u  Budimpešti,  1956.  godine,  za  vreme  mašarskog  ustanka  

protiv  sovjetske  vlasti,  pokušava  da  nađe  tajne  zapise  svog  navodnog  pretka  grofa  

Đorđa  Brankovića.  Vuković,  faktički,  ponavlja  priču  svog  pretka:  zaljubljuje  se  u  

ženu  iz  druge  zemlje,  druguje  s  neobičnim  grofom  indikativnog  imena  –  Čarnojević.  

Kao  nekad  Volkov  u  Trstu,    tako  je  Vuković  u  gradu  koji  se  nalazi  na  mestu  na  kojem  

se  sudaraju  cvilizacije  i  ideologije.  Sukobljavaju  se  demokratija  i  komunizam,  tajne  

obaveštajne  službe  Zapada  i  Istoka,  naoružani  građani  i  elitne  sovjetske  trupe.  

Ranjen  u  glavu,  Vuković,  u  komi,    pronalazi  svoj  venecijanski  vrt  i,  desetak  godina  

kasnije,  odlučuje  da  se  zamonaši.  Zanimljivo,  iza  njega  od  potomaka  ostaje  ćerka  

jedinica  i  ona  je  poslednja  koja  će  nositi  njegovo  prezime.                

         Petkovićevo  naravoučenije  je  hladno  i  surovo  svođenje  viševekovnih  računa  

srpske  istorije:  Volkovi  to  jest  Vukovići  su  se  vekovima  vrteli  u  krug,  igrali  između  

Istoka  i  Zapada,  između  konformizma  i  buntovništva,  fasciniranosti  mitskim,  

nacionalnim  i  kosmopolitizma  i  njihova  priča  se,  baš  kao  i  priča  njihovog  naroda,  

polako  bliži  kraju.  Na  kraju  se  postavlja  samo  jedno  pitanje:  da  li  je  sve  što  se  

dogodilo  imalo  ikakvog  smisla  te  da  li  granice,  nacije,  veroispovesti,  jezici,  pisma  

znače  nešto  više  od  interesantne  šarolikosti  u  ovakvom  zbrkanom  svetu  te,  ako  ne  

znače,  čemu  onda,  u  vreme  objavljivanja  Petkovićevog  romana,  zapravo  služe  ratovi  

na  Balkanu?  

         Savremena  srbijanska  književnost  ima  danas  dva  kategorička  imperativa:    

imperativ  tržišta  i  imperativ  ideološke  podobnosti  pri  čemu  se,  pre  svega,  misli  na  

nacionalističku  struju  koja  je  i  danas  nadmoćna.  Istorija    i  istoričnost,  videli  smo  na  

primeru  Basare  i  Petkovića,    ne  moraju  da  budu  u  ekskluzivnom  posedu  desnice.  

Mlađi  autori  uglavnom  zaziru  od  istorijskih  tema.  Jedan  od  razloga  za  to  je  svakako,  

vezivanje  desnice  za  istoriju  ali  postoji  i  drugi,  mnogo  prisutniji  razlog:  istorijska  

tematika  se  smatra  dosadnom  ukoliko  nije  ukalupljena  u  neki  senzacionalističko-­‐  

sentimentalni  okvir  ili,  pak,  vezana  za  portret  nekoga  ko  je  označen  za  neku  vrstu  

srpske  ikone.  Setimo  se  samo  velikih  broja  dela  vezanih  za  lik  i  delo  Nikole  Tesle,  

Svetog  Save  ili  Gavrila  Principa.    Doduše,  među  piscima  srednje  generacije  ima  

nekoliko  onih  čija  dela  poseduju  ono  razumno,  kritičko  naličje  istoričnosti.  Stoga  

  480  

ovaj  pasus  treba  posvetiti  onima  čija  dela  nisu  deo  takozvanog  mejnstrima  ali  će,  za  

razliku  od  brojnih  pobrojanih  u  prethodnom  članku,  baš  kao  i  Basarina  i  Petkovićeva  

trajati  i  postati  deo  istorije  srbijanske  knjižare.    

   Saša  Ilić  (rođen  1972.  godine  u  Jagodini)  se  izdvaja  među  piscima  srednje  

generacije  po  svom  originalnom,  britkom  pristupu.  Ilić  je  u  svom  romanu  Berlinsko  

okno  (2005)  koristio  istorijske  podatke  i  reference  vezane  za  Drugi  svetski  rat  u  

okupiranoj  Jugoslaviji  koji  su,  a  u  pravcu  kritike  ksenofobnog,  desničarskog  u  Srbiji,  

predstavljeni  paralelno  sa  storijom  o  zločinima  u  ratovima  devedesetih  godina.  U  

Padu  Kolumbije  (2011)  se  Ilić  bavio  novijom  istorijom  i  atentatom  na  premijera  

Đinđića,  demaskirajući  koteriju  iz  bezbedonosno  –  kriminalnih  krugova,  okrenutu  

ubijanju  čoveka  na  dva  nivoa  –  jedan  nivo  predstavlja  sama  fizička  likvidacija  a  drugi  

je  onaj  medijski,  propagandni,  jezički,  koji  atentat  čini  ne  samo  mogućim  već  i  

potpuno  opravdanim  u  očima  javnosti.  Valja  spomenuti  i  Mirjanu  Novaković  (rođena  

1966.  godine  u  Beogradu,  nije    ni  u  kakvom  srodstvu  s  autorom  članka,  prim.aut.)  

koja  je  u  svom  najboljem  romanu  Strah  i  njegov  sluga  obradila  temu  (navodnog)  

vampirizma  na  severu  Srbije  koji  je  u  period  od  1717.  do  1739.  godine  bio  pod  

Austrijom.  U  bečkim  arhivama  tako  i  danas  postoje  podaci  o  Pavlu  Arnautinu  kao  

jednom  od  prvih,  akjo  se  tako  može  reći,    zvaničnih  srpskih  vampire.  Dajući  

živopisne  portrete  austrijskih  oficira,  državnika,  srpskih  vojnika  i  seljaka,  

kombinujući  crnohumorno  s  istorijskim,  autorka  je  uspela  da  napravili  snažnu  

knjigu  koja    se  prati  lako,  kao  da  je  film,  ali  sadrži  i  poruku  o  onom  pritajenom,  

imanentnom  zlu  ovih  prostora  koje  u  svojim  delima  tretiraju  i  Basara  i  Petković  a  

koje  se  lako  može  preneti  da  kao  svojevrsna  pandemija,  putem  štucanja  pseuodo  –  

Avakumovića,  čitanja  lažnih  istorija  ili  preko  vampirskog  ugriza.  

(Radio  Zagreb  3,  Pojmovnik  postjugoslavenske  književnosti,  2014)      

 

 

         DESNICA  U  NOVOJ  SRBIJANSKOJ  KNJIŽEVNOSTI  

         Iskustvo  srbijanske  književnosti  u  postmiloševićevskom  periodu  je  obojeno  

velikim  uticajem  desnice.  Zvuči  paradoksalno  da  je  književna  scena  u  Srbiji,  iako  su  

brojni  poznati  pisci  aktivno  učestvovali  u  radu  građanske  opozicije  devedesetih  

  481  

godina  prošlog  veka,  zapravo  najkonzervativniji  deo  srbijanske  umetnosti.  Da  bi  se  

bolje  shvatilo  kako  je  staro  stanje,  dakle  ono  vezano  za  bujanje  nacionalizma  

početkom  osamdesetih,  i  dalje,  sa  određenim  „varijacijama  na  temu“,  deo  

pritiskajuće    svakodnevice  srbijanske  književnosti,  treba  odrediti    imperative  koji  

takvo  stanje  održavaju.  Reč,  naravno  ,  nije  o  Kantovom  kategoričkom  imperativu    

koji  stoji  ispred  savremenog  srbijanskog  pisca  dok  je  nad  njim  samo  zvezdano  nebo.  

Kamo  sreće  da  jeste.  Imperativi  koji  ideološki,    estetski    i  etički  određuju  srbijansku  

književnost  su  imerativi  književnih  udruženja,  politike  tj.  ideologije,  izdavaštva  tj.  

potreba  publike  i  književnih  nagrada.  Peti  imperativ  –  medijska  slika  se,  naravno,  

prepliće  sa  četiri  gore  navedena.    

           Realnost  postpetooktobarske  Srbije  bilo  je  jedno  jedino  zvanično  udruženje  

pisaca  –  Udruženje  književnika  Srbije    (u  daljem  tekstu  UKS)  smešteno  u  Francuskoj  

7.    UKS,    za  Srbiju  ogromno,  nefunkcionalno,  sa  hiljadama  članova,  napravljeno  posle  

Drugog  svetskog  rata  po  sovjetskom  modelu,  predstavlja  čudovište  u  čijoj  se  

levijatanskoj  utrobi,  pored  nekolicine  uglednijih  autora  koji  su  davno  umrli  (  Ivo  

Andrić,  Miloš  Crnjanski,Borislav  Pekić,  Meša  Selimović,  Branko  Ćopić),  nalazi  

galerija    provincijskih  partijskih  radnika,  polupismenih  skribomana,  umišljenih  

boema,  disidenata  i,  uopšte,  dokonog  sveta  koji  je,  na  osnovu  par  objavljenih  redaka  

dobio  članstvo  i  formalno  pravo  da  učestvuje  na  skupštinama  i  pledira  na  kakvu-­‐

takvu  književničku  penziju  za  “minuli  rad“.  Jednom  rečju,  UKS  je  bio  ništa  više  do  

samo  jedan  od  brojnih  državnih  sindikata  bivše  Jugoslavije  u  kojem  su  se,  za  razliku  

od  svinjskih  polutki,  kanti  marmelade  i  karata  za  pozorišne  predstave,  delile  penzije  

i  sinekure.  

           Na  ovom  mestu  su  osamdesetih  godina  prošlog  veka  nacionalistički  autori  kao  

Dobrica  Ćosić,  Matija  Bećković,    Rajko  Petrov  Nogo,  Momo  Kapor,  Brana  Crnčević  i  

brojni  drugi  vedrili  i  oblačili.  Bila  je  to  epoha  tzv.  „disidenata“  koji  su,  u  suštini,  

neometani,  ako  izuzmemo    pesnika  Gojka  Đoga  i  vođu  srpskih  fašista,  Šešelja,  koji  je  

danas    u  haškom  zatvoru,  živeli  udobne  i  povlašćene  živote  u  njima  danas  tako  

mrskoj  socijalističkoj  Jugoslaviji.  Imali  su  stanove,  kuće,  dobra  ili  visoka  primanja,  

velike  tiraže  i  popularnost.  Gotovo  svi  su  bili  članovi  ili  bivši  članovi  KP  i  svi  su,  bez  

razlike,  bili  srpski  desničari.Već  tu  se,  neposredno  pred  dolazak  Miloševića  na  vlast,  

  482  

u  prvoj  polovini  osamdesetih  godina,  pojavio  ključan  problem:  broj  disidenata  

levičarske  ili  građanske  orijentacije  je,    u  odnosu  na  druge  zemalja  bivšeg  istočnog  

lagera,  bio  obrnuto  proporcionalan.  Nije  bilo  otpuštanja  s  posla  ni  tako  teške  prisile  i  

cenzure  kao,  recimo,  u  Poljskoj.    

         S  dolaskom  Miloševića  na  vlast  i  prvim  višestranačkim  izborima  došlo  je  do  

prividne  podele  među  članovima  UKS-­‐a  na  miloševićevce  i  opozicionare  ali  je,  i  

među  onima  koji  su  podržavali  Draškovićev  Srpski  pokret  obnove  (u  daljem  tekstu:  

SPO)  i,  docnije,  DEPOS  ili  Demokratski  pokret  Srbije  bio  veliki  procenat  nacionalista.  

Ratnohuškački,  ksenofobični  tonovi    s  retorikom  “krvi  i  tla“    doveli  su  do  toga  da    je  

UKS,  za  pristalice  građanske  i  levičarske  opcije,  postao  poznat  UKS  -­‐  UKS  Klan    tj.  

ništa  bolji  od  rasističkog  Klu  Kluks  Klana  u  SAD.  Poraz  razuma  u  Srbiji  je  bio  očit  kad  

je,  na  poslaničkim  izborima  u  beogradskoj  opštini  Rakovica,  1992.  godine,  uglednog  

pisca  i  eruditu  Borislava  Pekića,  kandidata  Demokratske  stranke,  ubedljivo  pobedio  

Vojislav  Šešelj.  Kritika  i  napuštanje  UKS-­‐  a  od  strane  poznatih  pisac  kao  što  su  

Vidosava  Stevanovića  i  Svetislava  Basare,  nije  ni  najmanje  zatalasalo  močvaru  ovog  

mastodontskog  udruženja.  

         Kao  alternativa  UKS-­‐u  se  postavila  mala  grupa  intelektualaca  okupljena  oko  

Foruma  pisaca.  Spomenimo  neke  od  njih:  Filip  David,  Biljana  Srbljanović,  Predrag  

Čudić,  Nenad  Prokić.  Cilj    grupe  je  bio  da  se,saopštenjima  u  nezavisnim  medijima  i  

izdavačkom  delatnošću  bori  protiv  miloševićevog  režima    i  nacionalizma  koji  su  

devedesetih  godina  dominirali  na  srpskoj  političkoj  sceni.Precizno  su  mapirani,  u  toj  

skoro  usamljenoj  borbi  članova  Foruma  pisaca,  svi  oni  koji  su,  ideološkim  

blagoslovom  ili  konkretnim  činjenjem,  podstakli  krvave  ratove  na  prostoru  bivše  

Jugoslavije:    političko,  vojno  i  policijsko  rukovodstvo    Republike  Srbije  (tada  dela  

Savezne  Republike  Jugoslavije)  vrh  klera  Srpske  pravoslavne  crkve,  UKS,  

rukovodstvo  i  dobar  deo  članstva  Srpske  akademije  nauka  i  umetnosti  (u  daljem  

tekstu:  SANU).  Setimo  se,  primera  radi,  Memoranduma    SANU    iz  1986.  godine,  u  

kojem  se  pledira  na  održanje  srpskog  naroda,  kulturno,  etničko  i  jezičko  (a  indicira  

se  i  teritorijalno),  jer  je,  navodno,  ugrožen  u  socijalističkoj  Jugoslaviji.  Memorandum  

je  predstavljao  ideološku  osnovu  Miloševićevog  učvršćivanja  na  vlasti  te  vođenja  

velikosrpske  politike  legitimizovane  od  strane  takozvanih  „najumnijih  glava  Srbije“.  

  483  

Forum  pisaca  je,  dvehiljaditih,  okupio  više  desetina  mlađih  pisaca  i  kritičara  ali,  

uprkos  tome,  udruženje  ni  dalje  nije  registrovano  a  njegovi  članovi,  iako  ih  čine  

kvalitetni  autori,  zauzimaju  malo  medijskog  prostora.  

         Po  padu  Miloševića,  formirano  je,  3.marta  2001.  godine,  na  Filološkom  fgakultetu  

u  Beogradu,    Srpsko  književno  društvo  (u  daljem  tekstu:  SKD).  Ideološki    i  estetski  

prilično  šaroliko,  bez  stalnih  prostorija,  sa  124  afirmisana  pisca,  od  kojih  su  mnogi  

bili  bivši  članovi  UKS  koji  su  ili  kritikovali  rad  UKS    ili  bili  za  demokratsku  opoziciju,  

SKD  je  delovalo  kao  obećanje  pravog  književnog  društva  kakvo  je  Srbija  zaslužila  da  

ima.  S  eminentnim  članovima  čija  su  imena  poznata  široj  publici  (Basara,  Albahari,  

Velikić,  Arsenijević,  Karanović,  Valjarević,  Petković),  bez  bagaža  prošlosti,  s  jasnim  i  

čvrstim  pravilima  primanja  novih  članova,  otvorenošću  prema  komunikaciji  s  

uglednim  kolegama  iz  inostranstva    te  Književnim  magazinom  kao  svojim  listom  SKD  

je  delovao  kao  udruženje  koje  će  obaviti  više  suštinskih  prepravki  ako  ne  u  

temeljima  a  onda  barem  na  fasadi  srbijanske  književnosti.    SKD  je,  u  prizemlju  

ozloglašene  zgradurine  u  Francuskoj  7,  dobio  prostorije.    

         SKD    je  pao  na  poštovanju  humanističkih  vrednosti  i  solidarnosti  sa  svojim  

ugroženim  članovima.  Da  bi  shvatili  kontekst  priče  SKD    moramo  se  vratiti  u  2012.  

godinu.  Naime,  Andrej  Nikolaidis,  crnogorski  pisac,  komentarisao  je  aferu  koja  je  

nastala  oko  navodnog  pokušaja  atentata  na  lidera  srpskog  entiteta  u  Bosni,  Milorada  

Dodika.  Baveći  se  motivima  atentata,  Nikolaidis  je  postavio  pitanje:  „  Da  je  taj  čovek  

(navodni  atentator  Božidar  Stanišljević  zvani  Bole  koji  je  u  Sali  Borik  u  kojoj  je  

Dodik  držao  govor  pohranio  oružje)  to  uradio  kao  radnik,  a  ne  kao  Srbin,  da  li  bi  to  

bio  civilizacijski  pomak?"    Rečju,  da  li  bi  borba  u  ime  klasne  borbe  obespravljenih  

stanovnika  jedne  tajkunizirane  teritorije    a  ne  u  ime  nacije  značila  okretanje  prema  

boljem  društvu.  U  srbijanskim  medijima  je  nastala  hajka  na  Nikolaidisa  a  

intelektualci,  uglavnom  građanske  i  levičarske  provenijencije,  su  potpisali  peticiju  

podrške  Nikolaidisu.    Jedan  od  potpisnika  je  bio  pisac,  filozof,  direktor  Narodne  

biblioteke  Srbije  još  od  vremena  proevropske  vlade  dr  Zorana  Đinđića,  Sreten  

Ugričić.  Hajka  se  prenela  na  Ugričića.  Kad  je  tadašnji  ministar  policije,  Ivica  Dačić,  

lider  Miloševićeve  SPS,    zapretio  hapšenjem    direktora  Narodne    biblioteke  koji  je,  

navodno,  podržao  atentat  na  Dodika.  Ono  što  je  usledilo  poznato  je  kao    “Slučaj  

  484  

Nikolaidis-­‐Ugričić”.    Ugričić  je  dobio  otkaz  i  pretrpeo  šikaniranje  kako  od  “ozbiljnih  

medija”    tako  i  od  tabloida.  

 Hiljadu  intelektualaca  je  potpisalo  peticiju  kojom  se  zahteva  prekid  medijske  

torture  Ugričića  i  njegovo  vraćanje  na  posao.  UKS    je  ćutao  i  srbovao  kao  i  do  tada.  

Forum  pisaca  je,  kao  i  do  tada,  brzo  reagovao  i  njegovi  članovi  su  među  prvima  

potpisali  i  prvu  i  drugu  peticiju.    Ugričić,  kao  član  SKD,  nije  podržan  od  strane  svog  

udruženja.  Zvanično  objašnjenje  je  bilo  da  SKD  čine  članovi  sa  različitim  stavovima  i  

da  ne  može  momentalno  da  reaguje  jer  je  neophodno  sazivanje  Skupštine  Društva.  

SKD  je,  iako  sa  mnogo  manjim  i  uglednijim  članstvom,  postao    umrtvljeno,  

oportunističko  udruženje  kao  UKS  koje  je,  spremno  da  se  odrekne  svojih  članova  

zarad  svojih  poena  kod  aktuelne  vlasti.  Samo  su  tri  člana  SKD  –  a  istupila  iz  ovog  

udruženja  iz  protesta  zbog  kukavičkog  držanja  rukovodstva.  Drugi  članovi,  

elektronski  obavešteni  o  odluci  trojice  kolega  ,  pozvani  da  učine  isto,  nisu  uradili  

maltene  ništa  ako  izuzmemo  par  reči  verbalne  podrške,  iako  su  neki  od  njih  

potpisali    peticiju  .  Sedenje  na  dve  stolice  pokazalo  se  više  no  udobnim.  

         Najzanimljivija  reakcija  je    bila  ona  koja  je  došla  iz  srbijanskog  PEN  kluba.  Ne  

treba  podsećati  da,  kad  dođe  do  napada  na  čoveka  i  njegovu  slobodu  govora,  bilo  

gde  u  centru  gde  postoji  njegova  podružnica,  PEN  klub  treba  prvi  da  se  oglasi.  

Beogradski  PEN    je  “pametno  ćutao”  sve  dok  nije  došlo  do  masovnog  potpisivanja    

peticije  za  Ugričića  a  onda  se,  diskretno,  na  sajtu,  da  ga  jedva  možete  primetiti,  

pojavilo  saopštenje  u  kojem  se,  bledo,  poziva  na  obustavu  medijske  hajke  na  

Ugričića.  Građanski  deo  javnosti  je  prozivao  PEN  klub  zbog  kukavičluka  i  

oportunizma.  Sve  su  glasniji  bili  oni  koji  su  tražili  da  se  smeni    direktorka  PEN-­‐a,  

Vida  Ognjenović.  Spisateljica,  istaknuta  članica  Demokratske  stranke  

(potpredsednica),  ambasadorka,  osoba  s  nebrojeno  mnogo  poslova  i  funkcija,  

Ognjenovićeva  je  optužena  da  je  u  PEN  klub  smestila  privatnu  izdavačku  kuću  

Arhipelag.  Njena  pozicija  nije  ugrožena.  Iako  su  mnogi  članovi  tog  istog  PEN  kluba  

potpisali  peticiju  poznato  je  da  se,  ukoliko  želite  da  uspete  ili  da  i  dalje  objavljujete  

knjige,  ne  treba  zamerati  moćnicima.  Pogotovo  onima  koji  prave  neobične  saveze.            

           Podsetiću:  za  vreme  Tadićevog  predsednikovanja  je,  2008.godine,  potpisana  

Deklaracija  o  pomirenju  DS-­‐a  i  SPS-­‐a.  Tadić  je,  izjavom  da  “svako  ima  svoj  bol”,  a  

  485  

misleći  kako  na  pokojnog  premijera  Đinđića  tako  i  na  Miloševića,  izjednačio  krivce  i  

žrtve.  Za  Tadićevog  mandata  je  iz  programa  televizije  B  92    povučena  oštra  kolumna  

Ljubomira  Živkova.  Za  vreme  Tadićevog  predsednikovanja  je  u  Ateljeu  212  

cezurisana  predstava  Da  nam  živi,  živi  rad  u  kojoj  su  satiri  podvrgnuti  

neoliberalizam,  korpucija,  mafijaška  država  i  karikaturalni  kult  ličnosti  vezan  za  

samog  Tadića.  Sam  Tadić,  koji  je  pokazivao  tendencije  prema  desnom  krilu  

Demokratske  stranke  i  bratimljenju  s  Miloradom  Dodikom  je,  upravo  u  ime  

šizofrenične  priče  “i  Kosovo  i  Evropska  Unija”  to  jest  “  i  demokratija  i  nacionalizam”  

uticao  na  stvaranje  nedemokratske  atmosfere  u  kojoj  svako  ko  ugrozi  ili  ismeje  

njegovog  koalicionog  partnera  Dačića  treba  da  bude  “pušten  niz  vodu”.  Samim  tim,  

desnica  je  zadržala  kontinuitet  revitalizacije  u  srbijanskoj  književnosti.  Podsetimo  :  

posle  atentata  na  premijera  Đinđića  2003.  godine  i  pada  kratke  Živkovićeve  vlade  na  

vlast  je  došla  desničarska  vlada  Vojislava  Koštunice  a  potom  Tadićeve  demokrate  

koje  su  napravile  veliki  pomak  udesno.  Tako  je  bilo  sve  do  2012.  godine  kad  je  

Srpska  napredna  stranka  (nadalje:  SNS)  pobedila  na  izborima.  Društvena  atmosfera  

koja  postoji  poslednjih  deset  godina  odgovara  desničarima  u  književnosti  .  Na  kraju  

krajeva,  jedan  od  ministara  kulture,  Dragan  Kojadinović,  kadar    SPO-­‐a,  držao  je  

ispred  svog  kabineta  voštanu  figuru  vođe  kolaboracionista,  četnika  Draže  

Mihajlovića  a  savetnik  mu  je  bio  nacionalistički  roker  Bora  Đorđević.  U  takvoj,  

weimarskoj  atmosferi,  Srbija  je  u  proleće  2012.  godine    dočekala  novog  predsednika  

Tomislava  Nikolića,  dojučerašnjeg  Šešešljevog  vojvodu  i  radikalskog  omladinca  

Aleksandra  Vučića  koji  je,  na  ponovljenim  izborima  ove  godine  i  zvanično  postao  

najmoćniji  političar  u  zemlji.    Stavovi  i  potezi  dva  bivša  ministra,  Bratislava  

Petkovića  i  Ivana  Tasovca  se,  samim  tim,  mogu  posmatrati  kroz  prizmu  promene  

vlasti.  No,  o  njima  nešto  kasnije  jer  je  pred  nama  celina  vezana  za  književne  nagrade  

koje  će,  u  mnogo  čemu,  objasniti  i  odnos  političkih  elita  s  lokalnom  književnom  

scenom.  

         Svaka  varošica  u  Srbiji  ima  neku  od  mirijade  nagrada  koje  svake  godine  pljušte  na  

srbijanskoj  književnoj  sceni.  Posebno  je  zahvalno  pisati  romane  te  se  svake  godine  u  

trci  za  NIN-­‐ovu  nagradu  zatekne  preko  stotinu  a  ponekad  čak  i  preko  dve  stotine  

naslova  što  je  nezamislivo  za  zemlju  od  jedva  sedam  miliona  stanovnika  od  kojih  

  486  

polovinu  čine  funkcionalno  nepismeni.  O  NIN-­‐ovoj  nagradi  kao  o  velikoj  nagradi  

jugoslovenske  književnosti  (dobitnici  su,  od  godine  osnivanja,  1954:  Miroslav  

Krleža,    Meša  Selimović,  Aleksandar  Tišma,  Danilo  Kiš,  Dubravka  Ugrešić  itd.)  ne  

treba  posebno  raspravljati.  Nažalost,  ni  kvalifikacija  “dubiozne  nagrade  srbijanske  

književnosti”    nije  bez  osnova.  Doduše,  ovu  nagradu  je,  u  vreme  najveće  represije  

1994.godine  ,  zasluženo  dobio  Vladimir  Arsenijević  za  antiratni  roman  U  

potpalublju.  Paradoksalno  na  prvi  pogled,  po  padu  Miloševića,  NIN-­‐ova  nagrada  je,  

po  žiriju,  a  ponekad  i  izboru  dobitnika,  dodirnula  dno.      

         U  NIN  -­‐  ovom  žiriju  je  Vasa  Pavković,  svojevremeno  kritičar  desničarskog    Pečata  

koji  je,  kao  urednik  u  izdavačkom  preduzeću  Narodna  knjiga  ,  objavio  antisemitski  

pamflet  Nebojše  Vasovića  Lažni  car  Šćepan  Kiš,  navodeći  da  je  „vreme  da  se  o  

(Danilu)  Kišu  počne  pisati  na  razne  načine  i  da  zna  mnogo  pametnih  ljudi  koji  misle  

poput  Vasovića.”    U  štampariji    pomenute  Narodne  knjige  se  zatekao  roman  Gvozdeni  

rov  koji  je,    navodno,  napisao    Milorad  Ulemek  –  Legija,  vođa  JSO,  raspuštene  

“specijalne”  jedinice  koji  stoji  iza  ubistva  premijera  Đinđića.  U  NIN-­‐ovom  žiriju  je  i  

Mileta  Aćimović-­‐  Ivkov  autor  hvalospeva  desničarskim  autorima:  Dobrici  Eriću,  

Nenadu  Grujičiću,  Ljiljani  Habjanović  Đurović.  U  radu  žirija  je,  do  pre  tri  godine,  

dugo  učestvovao  i  doktor  Aleksandar  Jovanović,  jedan  od  specijalnih  konsultanata  

za  formiranje  kritičarskog  borda  nagrade  Meša  Selimović  (tačnije,  njene  srbijanske  

verzije)  koju  dodeljuju  Večernje  novosti,  glasilo  nacionalističko-­‐populističke  

provenijencije.  Jovanović  je,  pored  srpske  književnosti,  predavao  tumačenje  Biblije.  

U  kritici  se  zalagao  za  religiozno  i  nacionalističko  pevanje,  gajeći  odbojnost  prema  

pojmovima  „postmodernizam“  i  „kosmopolitizam“.  Bio  je  tu  doskora  i  doktor  

Mladen  Šukalo  sa  Filosofskog  fakulteta  u  Banjoj  Luci,  zastupljen  u  šarolikom  

zborniku  u  izdanju  Svetigore  Jagnje  Božije    I  Zvijer  iz  bezdana,  rame  uz  rame  sa  

Radovanom  Karadžićem  i  Amfilohijem  Radovićem,  mitropolitom  crnogorsko-­‐  

primorskim  koji  je  tvrdio  da  je  bio  duhovnik  Danila  Kiša  i  održao  sablažnjujući  

govor  na  Đinđićevoj  sahrani.  Dodajmo    skupu  Ljiljanu  Šop,  funkcionerku  SPO  te  

književnog  kritičara  Slobodana  Vladušića  koji  je  napravio  zanimljiv  zaokret.  Naime,  

Vladušić  je  izašao  iz  žirija  da  bi  ,  sa  svojim  romanom  –  prvencem    Forward  mogao  da  

  487  

se,  2009.  godine,  kandiduje  za  Ninovu  nagradu.  Nije  je  dobio  ali  je  ovenčan  

Vitalovom  nagradom  za  roman  Mi,  izbrisani.  

         Ne  treba  doživljavati  celu  srbijansku  književnu  scenu  kao  desničarsku.  Autori  koji  

dobijaju  nagrade  ne  moraju  nužno  biti  desničari.  Nekad  nagrada  od  NIN-­‐a  dođe  kao,  

ako  se  sećate  tog  socijalističkog  rituala,  nekakav  zlatni  sat  od  državne  firme  za  četvrt  

veka  službe  ili  pred  odlazak  u  penziju.  Tako  je  NIN-­‐ovu  nagradu  2006.  godine,  a  

trebao  je  desetak  godina  ranije,  dobio  Svetislav  Basara.  Nekoliko  desetina  autora  i  

kritičara  mlađe  i  srednje  generacije  objavljuje  u  časopisu  Beton  koji  se,  na  duhovit  i  

direktan  način,  obračunava  kako  sa  estetskim  tako  i  ideološkim  devijacijama  lokalne  

scene.  Postoji  i  određen  procenat  autora  i  kritičara  koji  osećaju  odbojnost  prema  

književnoj  desnici  ali  je  javno  ne  pokazuju  iz  straha  za  sitne  privilegije  ili  su,  

jednostavno,  izvan  radara  sire  javnosti.  Tu  je,  naravno,  i  velika  siva  oblast    u  kojoj  

tavori  najveći  deo  srbijanske  književne  scene.  No,  desničari    su  najglasniji.  

 S  odlaskom  članova    NIN-­‐ovog  žirija  Šukala,  Ilića,  Jovanovića  učinilo  se  da  se  otvorio  

prostor  za  podmlađivanje  žirija  i  ozbiljniji  zaokret  dočim  su    Vladislavu  Gordić  

Petković    i  mladog  Miću  Vujičića  opet  “nadglasali”    Aćimović  Ivkov,  Pavković  i  Šop.  I  

dalje  se  čuju  ocene  o  “pokušajima  revizije  istorije”  svaki  put  kad  neki  autor  pokuša  

da  na  drugačiji  način  od  onog,  desničarskog,  sagleda  dešavanja  iz  bliže    nacionalne  

prošlosti  a  autori  i  izdavači,  i  dalje,  iako  je  kuloarskih  žalbi  na  račun  žirija  bezbroj,  

uredno  šalju  svoje  romane.  Nagradu  će  dobiti  tri  kategorije  autora:  eminentni,bez  

angažmana  ili  desničari.    Jedini  pisci  koji  su  javno  osudili  besmislenost  NIN-­‐ove  

nagrade  i  izuzeli  se  iz  trke  su  Sreten  Ugričić,    Saša  Ilić    i  Miloš  Živanović.  NIN-­‐ova  

nagrada,  uprkos  blago  rečeno  čudnim  odlukama  (nagrađivanje  Semolj  zemlje  Mira  

Vuksanovića,  koja  i  nije  roman  je  najdrastičniji  primer)  i  bekgraundu  dela  žirija,  

pomognuta,  mada  sve  manjim  sredstvima  (  daleko  ispod  zvaničnih  deset  hiljada  

eura)  i  dalje  egzistira  kao  najprestižnija.  Kao  što  u  Grlićevom  filmu  reče  pandur  Gile  

uhapšenom  hajduku  Čarugi:  “Nije  meni  bilo  da  tebe  uhvatim  nego,  para  je,  brate!”  

Podmlađivanje    književne  desnice    je  započelo  u  jesen  2009.  godine  kad  je  formirana  

grupa  P-­‐70  (  u  daljem  tekstu  putovci)    sa  članovima  Vladimirom  Kecmanovićem,  

Slobodanom  Vladušićem,  Dejanom  Stojiljkoivćem,  Markom  Krstićem  i  Nikolom  

Malovićem.  Pozivajući  se  na  odbranu  “čiste”,  neideološke  književnosti,  uz  podršku  

  488  

Dobrice  Ćosića  kojeg  članovi  P-­‐70  zovu  deda,  značajnog  dela  srbijanske  mainstream  

kritike  te  pisca  Gorana  Petrovića  i  dramske  spisateljice  i  pesnikinje  Milene  Marković,  

ovi  pisci  “rođeni  sedamdeset  i  neke”  su  stubokom  pobrali  najizvikanije  nagrade.  

Tako  je  Marko  Krstić,  koji  je  dugo  po  osnivanju  P-­‐70  bio  pisac  bez  dela  s  javnom  

sudbinom,  za  svoj  roman  Viktorija,  legendaran  po  somnabulnim  rečenicama,  dobio  

nagradu  Branko  Ćopić.  Dejan  Stojiljković,  bestseller  pisac,  dobio  je  nagradu  Miloša  

Crnjanskog  iz  ruku  Mila  Lompara,  desničarske  perijanice  Filološkog  fakulteta  ,  inače  

bivšeg  člana  NIN  -­‐ovog  žirija.  Stojiljković  je  okrenut  nacionalnim  temama  na  

zakamufliran  način,  u  formi  epsko-­‐istorijske  fantastike.  Nikola  Malović  je  dobitnik  

stipendije  Borislav  Pekić,  sledbenik  lika  i  dela  Milorada  Pavića,  nacionalistički  

antiglobalista.  Pored  po  Lutajućem  Bokelju,  bestseleru  objavljenom  u  najmoćnijoj  

srbijanskoj  izdavačkoj  kući  Laguna    Malović  je  poznat  je  i  po  izjavi  da,  kad  pliva  u  

moru,  u  rodnoj  Boki  Kotorskoj,  onih  par  metara  oko  njega  predstavlja  “srpsko  

more”.  Vladimir  Kecmanović  je,  s  ratnim  romanom  Top  je  bio  vreo  ,  kanonizovan  od  

strane    književne  čaršije  kao  najveći  mlađi  (iako  ima  preko  četrdeset  godina)  srpski  

pisac.    Što  se  kvaliteta  romana  tiče,  Kecmanović  je,  šekspirovski  rečeno:  Ni  s  čim  

zadobio  sve!  Uspeo  je  da,  pored  toga  što  piše  kolumne  za  večito  režimsku  Politiku  

(koje  pišu  i  njegovi  putovci  Stojiljković  i  Vladušić)  da,  s  takozvanom  enter  

književnošću  (  po  sistemu  koketiranja  romana  s  poezijom:  jedna  rečenica,  enter,  

sledeći  red,  nova  rečenica)  ponovi  isti  postupak  u  mnogo  manje  čitanom  Sibiru  

mada  je  njegov  neuspeh  “mudro  oćutan”od  s  većeg  dela  kritike  .Kecmanović  je,  reklo  

bi  se  u  Srbiji  ničim  izazvan,  bio  deo  srpske  delegacije  koja  je  prisustvovala  

molitvenom  doručku  u  Vašingtonu.  Posebno  mesto  u  istoriji  ove  interesne  grupe  

koja  navodno,  teži  estetskoj  šarolikosti  a  u  stvari  sve  koji  ih  kritikuju  naziva  

komesarima,  zauzima,  državna  izdavačka  kuća  Službeni    glasnik  koju  je  vodio  lider  

desnog  krila  Demokratske  stranke,    Slobodan  Gavrilović,  bivši  šef  resornih  odbora  i  

izdavačkog  centra  DS-­‐a,  nekadašnji  politički  oponent  Zorana  Đinđića.    Putovci  Krstić  

i  Kecmanović  su  u  Službenom  glasniku,  kao  deo  armije  urednika,  našli  uhleblje.  

         I,  tu  dolazimo  do  najvećeg  poraza  srbijanske  kulturne  pa  samim  tim  i  književne  

scene.  Kad  je  Bratislav  Petković,  pozorišni  reditelj  koji  je  poslednji  put  postavio  

predstavu  pre  tridesetak  godina,  kao  kadar  SNS  došao  na  poziciju  ministra  kulture  i  

  489  

informisanja  2012.  godine  nije  bilo  nikog  ko  je  mogao  da  se  suprotstavi  drakonskim  

merama  koje  je  zavelo  njegovo  ministarstvo.  Budžet  za  kulturu  je  pao  na  0.6%  od  

državnog  budžeta  što  je  dva  puta  manje  od  minimuma.  Izdavačke  kuće  su  molile  za  

veća  sredstva  za  otkup  knjiga.  Pozorišta  su  apelovala  na  katastrofalnu  situaciju  u  

vezi  s  platama  glumaca  i  fundusom.  Domaća  kinematografija  nije  dobila  ni  dinara.  

Najugledniji  festivali  su  skinuti  sa  spiska  finansiranja.Petkovićev  savetnik  je  izjavio  

da  “samo  patriotska  umetnost  može  biti  prava  umetnost”.  Funkcije  su  dobili  

opskurni  kadrovi,  nedovoljno  ili  potpuno  neobrazovani.  Petković  je  ponavljao  da  

neće  odustati  od  svojih  glavnih  ciljeva:  kresanja  troškova  kulture  i  otvaranja  muzeja  

srpskih  kraljeva.  Pritom,  Narodni  muzej  nije  radio.  Novaca  je  bilo  -­‐  za  nacionalne  

svetkovine  kao  što  je  obeležavanje  Milanskog  edikta.    

         SNS    se,  u  odnosu  prema  Zapadu  ,  zalaže  za  saradnju  ali,  na  unutrašnjem  planu,  u  

kulturi,  postavlja  ljude  koji  su  izašli  ispod  Šešeljevog  šinjela.  Razlog  je  jednostavan:  

treba  podeliti  plen  tj,  funkcije  i  uništiti  opoziciju  koja  je  uvek  najveće  pristalice  imala  

baš  u  svetu  kulture.  Kao  što  reče  Arsen  Dedić  u  izmenjenoj  verziji  svoje  pesme:  Ja  

suze  neću  kriti  –  kulture  neće  biti!  Mlak  odgovor  je  bio  takozvani  protest  upozorenja  

prošlog  leta  na  Trgu  Republike.  Razočarani,  dezorijentisani,  pisci,  nezavisni  i    oni  

članovi  SKD,  nisu  smogli  snage  da  se  obrate  hiljadi  okupljenih  stvaralaca  i  formulišu  

zahteve.  U    SKD  su  na  pozicije  došli  simpatizeri  desnih  skretanja  dok  su  njegovi  novi  

kadrovi  postali  članovi  P-­‐70  .  Protest  je  propao  a  najavljeno  ponovno  održavanje  je  

otkazano.  Valjalo  je  čekati  novog  ministra.  

         Novi  ministar,  Ivan  Tasovac,  uspešan  direktor  beogradske  Filharmonije  i  

vanstranačka  ličnost,  delovao  je  kao  čovek  koji  će  izaći  u  susret  zahtevima  umetnika.  

Zakazan  je,  u  oktobru  prošle  godine,  sastanak  sa  piscima  i  kritičarima.  Razlog?  

Grupa  pisaca,  uglavnom  okupljenih  oko  Foruma  pisaca  ili  sa  sličnim  ideološkim  

tendencijama,  tražila  je  "redefinisanje  stanja  na  književnoj  sceni”.  Grupa  pisaca  dala  

je  nekoliko  konkretnih  predloga.  Najpre  da  se  formira  komisija  koja  bi  književnicima  

dodeljivala  tromesečne,  polugodišnje  i  godišnje  stipendije.  Predloženo  je  rešavanje  

problema  oko  otkupa  knjiga  za  javne  biblioteke,  uz  insistiranje  na  otkupu  dela  

savremene  srpske  literature.  Pošto  u  Srbiji  ima  više  od  90  književnih  časopisa  koji  

izlaze  neredovno,  pisci  su  izašli  sa  idejom  da  se  izvrši  njihova  standardizacija  u  

  490  

svakom  smislu  i  napravi  hijerarhijska  rang-­‐lista  iz  koje  bi  bilo  vidljivo  koja  su  glasila  

stekla  prioritet.  Na  identičan  način  bila  bi  data  podrška  književnim  manifestacijama,  

dok  bi  se  podrška  izdavačima  odvijala  u  vidu  pomoći  kapitalnim  i  važnim  izdanjima,  

s  posebnim  naglaskom  na  afirmaciju  domaćeg  književnog  stvaralaštva.    Pismo  je,  

međutim,  izazvalo  reagovanja  Srpskog  književnog  društva  i  Društva  književnika  

Vojvodine,  koji  su  u  otvorenim  pismima  ministru  -­‐  izašli  sa  svojim  

zahtevima.    Ministar  je,  u  punoj  Sali  Narodne  biblioteke  obećao  da  će  razmotriti  

zahteve  pisaca  i  da  će  biti  blagovremeno  obavešteni.  Do  blagovremenog  objašnjenja  

nikad  nije  došlo.  Usledili  su  novi,  prevremeni  parlamentarni  izbori.    

             Zaključak  koji  se  nameće  je  da  je  danas  srpska  književna  scena  suočena  ne  toliko  

s  desnicom  koja  postaje,  u  određenim  okolnostima,  akademska,  kabinetska,  pseudo-­‐  

kritizerska  (  neuspešan  pokušaj  osnivanja  nagrade  Danilo  Kiš  od  strane  Ćosićevih  

pulena)    pa  čak  i  pseudo  urbana  (kad  hip-­‐hop  grupa  Beogradski  sindikat  svira  na  

promociji  P-­‐70  recimo)  koliko  sa  sopstvenom  bezvoljnošću.  Ona  se  očituje  u    

esnafskim  udruženjima  ali  na  njih,  kao  i  na  žirije  koji  dodeljuju  nagrade,  pada  samo  

jedan  deo  odgovornosti.  Većina  pisaca  nema  snage  da  ne  igra  po  unapred  određenim  

pravilima  koja  liče  na  uputstva  za  pisanje  školskog  zadataka  na  temu    Proleće  u  mom  

kraju.  Oni,  zbog  obećanja  dalekih  nagrada  ili  sitnih  interesa,  pristaju  da  pišu,  

uglavnom  realistički  ili  postmodernistički,  prežvakavajući  opšta  mesta  i  izbegavajući    

tzv.  “ozbiljne  teme”.  Istorija  i  politika  se  smatraju  rezervisanim  za  desničare  a  to  je  

široka  oblast  koju  od  njih  treba  oteti.  Eksperiment  sa  formom,  stilskim  izrazom,  

preispitivanje  nacionalnog,  vernog,  seksualnog  identiteta  su  tabui  od  kojih  se  beži  u  

hiperprodukciju  lakog  štiva.  Upravo  zbog  toga,  a  ne  isključivo  zbog  tržišne  opsesije  

bestselerima  )  mi  retko  kad  čujemo  drugačije  glasove  koji  žele  da  artikulisano  

iznesu  svoje  stavove  i  stvore  nova,  originalna  dela.    

(Radio  Zagreb  3,  Pojmovnik  postjugoslavenske  književnosti,  2014)      

 

 

 

 

 

  491  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

   

 

 

 

           

           

           

 

               

 

           

 

 

 

 

  492