PRIE KOJE SUIZGUBILE RAVNOTEU

SadrajPRIA O OVEKU SA VELIKIM SRCEM.8PISMO GOSPODINA TRAJKA IRIA11SMRT MOGA PRIJATELjA18NIOBE25IN AETERNUM.27PROMETEJ.31PRIICA.35PRIA O PREKRASNOM JOSIFU.39PRED VRATIMA EDENSKIM.41PESMA.43ELjA.44LA.46O NEPOSLUNOM MOLEKULU.47PENELOPE.49MUZIKA.52MUZIKA MOJE MAME.53SVET.54ODI PROFANUM VULGUS.55MAZEPA57ASTIJANAKS.61NETIBOR69IZAZIVANjE.75MOCART77ALI SE NITA NAROITO NIJE DOGODILO81

STANISLAV VINAVERPRIE KOJE SU IZGUBILE RAVNOTEU

immer die Erleuchtesten und Besten seiner Zeit und seines Landes in Augen hat, und nur was diesen gefallen, was diese rhren kann, wrdigt er zu schreiben.(Lessing).

Je nai damour que pour les caractres dun idalisme absolu, martyrs, hros, utopistes, amis de limpossible. De ceux-la seuls je mocctippe. (Renan).

BEOGRADIZDANjE S. B. CVIJANOVIA 1913

TAMPARIJA SIMEON MIROTOIVI" BEOGRAD

UGAO KRALjA ALEKSANDRA I VLAJKOVIEVE ULICE

MOJOJ MJEI

PRIA O OVEKU SA VELIKIM SRCEM.MOJIM RODITELIMA.Moda vam cela ova pria, ni zamilju, ni oblikom, ni sadrinom, nee stvoriti ak ni iluziju ega novog, originalnog i lepog, pa ipak ja u vam jeispriati, zato, to je dugo nosim u svomesrcu i to nekom tek moram da je ispriam, jer se ne oseam dovoljno jak da idue ostanem sam s njome. ujte.Bee jednom neki ovek koji imaae veliko srce. Sugraane njegove jediloje to. Svi mi, govorahu, imamo obino graansko srce, skrojeno po jednoj meri, i svima nama dovoljno je ono za ivot,(ivot je trgovina i za trgovanje nam jeono dobro i predobro), srce, isto onakvokakvo su ga imali i ocevi nai i ocevinaih otaca, sve poteni i uvaeni graani, dika zemlje, uzdanica otadbine inaroda, ponos i ukras trgovakog reda.I dokle se mi zadovoljavamo onim to nam dade Bog, ovaj ovek vrea obiaje i zakon na, jer hoe da bude van sveta.A sve sa svetom, i nita bez sveta!Govorei tako, pakosno bi gledali na izroda, stezali bi pesnice i pretili.I inili su mu mnoga zla. Veliko je njegovo srce, govorahu, unjega moe sve stati.A ovek sa velikim srcem udio bi se njima i govorae sa odlunim izrazomu oima koje su svetlele: Ocevi vai, i ocevi otaca vaihmalo su imali srce i usko, jer je malii uzak bio ivot njihov. ivot nije trgovina...Ali dalje mu nisu doputali da govori, i jedan od onih, na koje se sumnjalo dasu mu prijatelji, obino bi ga preklinjaoda se ukloni i da ne vrea najsvetijaoseanja sveta, jer je strahovita osvetarazgnevljenih sinova i uasno razraunavanje uvreenih graana.U to vreme dogodie se velike nesree u zemlji i u gradu, i udar za udarom gomilao je rtve za rtvama.Tada pomislie na oveka sa velikim srcem i govorahu: Naa su srca dobra za obine prilike i nijedan od onih koji rade sa kantarom i arinom ne bi se nikad postideo njih. Ali, gle, dolo je vreme kada i to nije dovoljno, ve je potrebna hrabrost i portvovanje, i kada se ne moebez smelosti i oduevljenja. Onaj nasugraanin koji se pravi toliko van svetasad nek pokae je li mu zaista srde takvokao to pria i kao to se pria.I ovek sa velikim srcem radosno lee na posao. Radio je sa oduevljenjem i sapregnuem, podsticao je, iznalazio savete,hrabrio na dobra i lepa dela, a svakiput upao je komad srca i davao ga masi,jer je svetini trebalo mnogo srca; jer gaje ona malo imala.I jednog dana bi zavren veliki rad, povraen stari mir i poredak, i vrati sesvet svako na svoje zanimanje; zanatlijeuzee ponova svoje alate, trgovci obrisae pranjave rafove i sedoe opet zasvoje tezge.I jedan od onih za koje se sumnjalo da su prijatelji oveku sa velikim srcem,seti se njega, i iznese predlog, koji biipak nekako usvojen, pored jake opozicije starijih, veinim glasova, da se naeovek sa velikim srcem i da mu se zahvalina njegovom zauzimanju na optoj stvari.I posle dugog traenja naoe oveka sa velikim srcem na nekom usamljenom ipustom mestu.

On je plakao, jer vie nije imao srca...

Hteo sam da zavrim nekim aforizmom, na primer, u ovom duhu: Taj ovek nije jedan. Ima ih mnogo. Ali je sudbinanjihova jedna. Neu. Vi biste pogledalikraj, nazreli naravouenije, i bacilipriu ne proitavi je. Ja neu to, houda je proitate, da vam se uree u mozakda se uvue u vae srce, da se upije iunese u vas, pa da vas ne ostavi nikad.Ja sam zloban. Meni je teko. Pa voleobih kad bi i vama isto tako teko bilo,to je ta pria istinita.PISMO GOSPODINA TRAJKA IRIA[footnoteRef:1] [1: Trajko iri mlai, ona propalica koja puni listove prozom svoje proze, jeste odroeni unukvrlog Velikana.Izdava.]

Kad je Trajko iri umro, ceo Beograd mu je odao dostojnu potu. I stari ljudi pamte malo tako impozantnih pratnji kao ta je njegova bila. Noeno jedvadeset venaca, pevala su sva pevakadrutva, trgovako udruenje iji je biodobrotvor i mnoga druga prestonika udruenja prisustvovala su korporativnotoj tunoj sveanosti. inodejstvovao jeiz poasti mitropolit. Na grobu se preko devet govornika opratalo za naveksa dragim pokojnikom, a svi su govorilitako lepo i tako dirljivo da su mnogimanaterali suze u oi.I najzad poloie smrtne ostatke Trajkove uz glasno jecanje sviju koje je vrli pokojnik za ivota obasuo dobroinstvima, a ogroman je njihov broj! u mranu raku, u hladni grob.Ode Trajko u bolji ivot i ostavi neutenu udovicu, majku sedmoro dece,da strpljivo snosi teko breme ivota,koje joj je nametnula neumitna sudbina,i da se tako nada sastanku sa njime uonom drugom svetu, gde ivot veitotraje i gde nikad ne prestaje srea.Testamenat bi u prisustvu svedoka otvoren 25. februara 1905. Po njemu, radnju nasleuju sinovi, s tim da se ne dele i da firma ostane ista. Sva gotovina u iznosu 11/2 milion dinara pripada udovici, odnosno sinovima (Trajko,srean kao retko koji ovek, imao jesamo muku decu) ako se ona preuda ; 500dinara trgovakoj omladini; 100 dinaraostavio je pokojnik Duanu Silnom : dairi ideju Srpstva i vitetva", 3000dinara zavetao je dobrotvor Akademiji Nauka da osnuje: fond Trajka iria, koji e imati za zadatak da, posle izvesnog broja godina, kada se kapital udvostrui (a pokojnik je izraunao kad e to po 5/o, nastupiti), pomae izdavanje knjiga patriotske sadrine i, po mogustvu knjige moralno-poune; 150 dinara zavetao je plemenitidarodavac fondu siromanih uenika, a75 dinara Maksimu, svome dugogodinjemsluzi.Svi su hvalili Trajkovu supruansku nenost, jer je on pretvorio sve svojenepokretnosti (sem radnje) u gotov novac,da bi udovici utedeo brige i truda.(I ako je Trajko, tako rei, do poslednjeg asa boravio u radnji, kao da mu nije nita, on je predviao od duegvremena svoju smrt.) Neki su tvrdili ida je na ovim operacijama mnogo zaradio,jer je Trajko onom svojom prirodnominteligencijom, koju su posle tolikohvalili kod njega, umeo predvideti naglo padanje cene kua, koje je zaista nastupilo, raslo i punilo zaprepaenjemsve sopstvenike, velike i male, a oajanjem i brigom sve estite graane i sveiskrene rodoljube.U ostalom, niti ima potrebe ni smisla priati o Trajku. Sve to moe se doznati iz listova iz tog vremena, kojisu svi doneli divne nekrologe, a moese i uti od mnogih vienijih naihtrgovaca, prijatelja Trajkovih, koji sujo i sad puni pria i priica o njemu.Moje je pero slabo, moja linost neznatna, i, ne samo to ugledu Trajkovog imena ne bi moj kakav sastav doprineomakar trunku od trunke, nego bi jo svirekli da ja, krijui se iza tako cenjenog, poznatog i slavljenog oveka, elim da proturim neto svoje, a pokojnim mi je samo izgovor, veto izmiljen.Daleko su od toga moje misli!Moj um i srde moje bune se na samu pomisao takog ega!!Neka me Bog sauva za uvek od tih i takvih sumnji koje bi samo moji neprijatelji mogli proneti za mene, a u kojemoji prijatelji nikad ne bi trebali dapoveruju i nee poverovati!I ja cenim i potujem Trajka.uo sam, da e tu skoro, jedan od naih vrednijih izdavaa izdati opirnu biografiju Trajkovu, kao oveka na kogatreba da se ugleda na i mlai i stariji svet. Knjiga e biti osnovana na autentinim podatcima, imae mnogobrojnepriloge: kakva je bila korespondencijaTrajkova, nekoliko autografa, slika Trajkova, ta je Trajko mislio o modernojliteraturi, itd. itd. Knjiga e, uverensam, privui italaku publiku (cenasamo 1 dinar!)Eto s toga, mislio sam da e itaoce te knjige, koji e se nauiti da cene ida vole Trajka, interesovati i ovaj mojpriloak Njegove korespondencije, kojije sluajno doao u moje ruke, a kojilepo i sa mnogih strana osvetljuje plemeniti karakter Njegov.

Potovani Gospodine,....to se mene tie, i ja i ena, i moje sedmoro dece, svi oseamo premanama duboko potovanje i blagodarnostp kad god vas spomenemo mislimo uvekpa vas kao na pravog dobrotvora. Jermoja deca znaju ta ste vi uinili njihovom ocu, a oni su vaspitani u strahuBojem, znaju ta prilii lepo vaspitanoj deci, pa vole svoga oca i zajednos njime oseaju zahvalnost.Jer mi, roditelji, ba inimo svojoj deci, ako niko ne ini. I kad pomislite samo, rodi ga, neguje, hrani,troi na njega novac, a on ti posleode u svet, troi, ivi za sebe, opettroi i nikakve vajde ne vidi posleod njega. Izgubilo se ono potovanjestarijih to ga je nekad bilo, pokvariose nekako svet, sve je podivljalo, izopailo se, svaki vue sebi, na svoju stranu...Eh, gospodine..Kad sam ja bio mlad... drukije je bilo kad sam ja bio mlad.Moj pokojni otac, Bog da mu duu prosti... Ali ja ne alim dati za decu. Neka im je alal! Ta ako neu njima,kome u. Ja sam ih rodio....Svi vas potuju u mojoj porodici, moj najmlai, koji sad lei od arlaha (ah, dobri moj gospodine, vi ne znate kakve su to brige ta deca) kad god semoli Bogu, uvek dodaje i vae ime, elei u svojim toplim, detinjskim molitvama da vas Svemogui dugo poivi, nakorist nae napaene i ojaene zemlje.A moda mu je ena to rekla, ona vas je nekad, kae, dobro poznavala, i pokatkad, kad tako govorimo: iriu (ona me, znate, uvek zoveprezimenom; nikako ne mogu od tog daje oduim), iriu kae ona, kako to dasi ti tako bogat, a, kae, ima i vrednijih i boljih od tebe, pa sirotuju i nemogu ni kraj s krajem da sastave? E, eno, kaem joj ja, tako je valjdabila volja Boja, neka slavljeno budeime njegovo vo vjeki vjekov. A totebi da da, a boljem da ne da. E, eno,nedokuni su putevi Gospodnji, jednom dadrugom uzme, pa je tako i meni dao.A ja to ne mogu da pojmim, kae opet ona, to je to sve tako, to je takvenepravde (kae ona) u svetu. uti, more, eno, ne grei due,kaem opet ja, kako sme tako da govori, kad je Bog sve tako mudro i pametnoudesio.I priam joj ja, kako se On i za svaku travku brine, tako je dobar, a to li neeza oveka, koga je po svome licu i podobiju stvorio.Ali takva vam je ve ona.Eto, ona mi je onda (ako se vi toga jo seate) i kazala da vas najpokornije zamolim, ako bi hteli da stupite kod menekao inovnik, kada ste bili u onoj nevolji.Proi se toga, eno, kaem joj ja, gde u ja i kojim obrazom da zovem jednogtakvog gospodina, i, to no re, svogadobrotvora, da stupi kod mene u radnju.Zovi ti samo njega, kae ona.Zalud ja nju uveravam, da ste se vi posvaali neto i da vi uvek moete 100,00[footnoteRef:2] drugih boljih mesta nai, neeona, moli, kae, pa moli. [2: Vroj sto ostavljam kako je napisan u originalu.]

I vi niste hteli da doete, kako bi ste vi i doli, i ja vas molim samo, nemojtemi uzeti za zlo, ali sam, verujte, kakopaa lepa narodna re kae, od istasrca ponudio, ja nisam nita, ne dajBoe, ravo pomislio. Ni obinom svomblinjem, kako na Spasitelj kae, nesmemo runo pomisliti, a kako u vama,koji ste mi neki dobrotvor, prema komesam ja kao neki dunik.Moj sin Jovica (Vi ne znate, kako je to pametno dete, to je onaj to ide ugimnaziju), uvek kae da roditelj samorodi, tek uitelj vaspita i stvori oveka,a vi ste meni, po gotovu, uitelj bili.

Potovani Gospodine,

Nemojte mi uzeti za zlo, ispunite mi jednu malu molbu, a ja u se toga dogroba zahvalan seati.Dragi Kosta, ne mogu vie nekako da te zovem gospodine, i ako mi enakae uvek da si ti gospodin da ti trebada si gospodin, kao to i jeste, a ja samsamo prost trgovac, zanatlija, koji radida ojaa i uzdigne nau slabu i nejakuindustriju i koji se trudi svim silamai koliko god moe, da korisno posluisvom rodu i svojoj domovini, ispunimi jednu malu molbu.Ja i moja ena, proslavljaemo, u krugu srodnika i prijatelja 23 ovog meseca 25 godina srenog branog ivota. Da, ima ve25 godina, kako smo doplovili u pristanite braka i ti bi i mene i moju suprugumnogo obradovao, kad bi i ti kod nas, nataj, za nas tako svean i vaan dan, doao,ta mi smo stari drugovi i prijatelji, joiz gimnazije.Moja ena delei moje milenje, misli da naoj istoj (Bog je svedok!) i nepomuenoj supruanskoj srei nita ne binedostojalo kada bi i ti toga dana doao, da se sastanemo svi, kao i nekad, seali se, kada si me, pre 26 godina, 7-ogaprila 1870 (ja sam taj datum zapisao unotes koji uvek nosim uza se) prvi putupoznao sa njom.Do vienja

TvojTrajko Iri,ef gvoarske radnje kod Verthajmovog kljua.

Gospodinu Kosti Petroviu,publicisti.Novo Selite.SMRT MOGA PRIJATELjA..Lekar koji je stigao s njegovim ocem naredi da se odmah otvore prozori i dasvi izau.Izaosmo bez rei, pokorno, kao da smo bili svesni nekog zloina to smoga uinili, pa je sada dola stranagria savesti koja ne zna za oprotaj iizvinjenje.I tek u hodniku osetismo se mi, ivi, vrim vezama vezani za sebe, zaverenici u nekakvoj nepoznatoj, tajnoj zaveriprotivu smrti koja se sad tek, iznenadaotkrila, osetismo neku zajednicu oseanjai neodreenog straha, i to je stvorilorazgovor koji je prvo tekao usiljeno ikao pun slutnji od kojih zaziremo neprestano, pa onda postajao sve ivlji, prirodniji, glasniji.Svi smo se sloili da se ovek ne ubija u svesnom stanju, da se javi neka nenormalnost u tom trenutku, izvesna neuraunljivost koja ubrzava reenje i uskorava izvrenje namere. Jedan jedini, moj prijatelj, nije se slagao s naim nazorima.Razumeo je ubistvo kao kukavitvo i trenutnu slabost, ali, po njegovom miljenju,to ubistvo, koje nije bilo dostojno aljenja ni saoseanja, nije sainjavalo pravilo, jer slobodan duh moe i svojoj smrti,govorae on, da da peat svoje volje iduhovne snage, a za takav duh, visok, slobodan i svoj, ne postoje trenutci nesvesnosti u delanju i kukavika bezmo.Nama su njegove rei izgledale kao lepe i jake fraze, vanredni paradoksi koji susami sobom lepi i duhoviti, ali se opetnikada ne mogu i ne smeju upustiti uborbu sa iskustvom, koje potuje samoinjenice i pravila dokazana injenicama.Cela ta stvar, moja je pretpostavka i opravdana i tana, nagnala je mogaprijatelja na dugo miljenje i razmiljanje kada je bio sam, i posle nekolikodana njemu, koji je bio fanatik volje, samopouzdanja i samopotovanja, njemu jebilo jasno da se mora ubiti. Problemkoji se pred njega stavio bio je teak iuasno je muio njegov egoizam, razvijendo krajnjih granica. U sebi je oseao daima snage da sebi da potvrdnih dokaza,koji e da ree, kako on to eli i misli,neizvesnost to ga je stala da mui. Upuen jedino na sebe da rei nerazreljivo pitanje, oseao je i svu odgovornost koju on ima pred samim sobom ako ga nerei, ili ne bude imao snage da ga rei.Uz bezgraninu veru u sebe uvlaila segadna sumnja koja je davila, guila, plaila i rugala se. Njegovo samoljubljenalo je temu, gde je jedino njegova linost bila onaj koji e da donese presudu,samoljublju je to laskalo, ali je ono zamiralo od jeze na pomisao da stvar moebiti odbivena. da pitanje gde je ono zalagalo sav svoj uticaj i jainu ostanesamo pitanje. Ponos, udljiv i nepristupan, nije dozvoljavao nikakva oklevanjai podmukle misli kojima se izmiljajuizlazi i varke; njega je vreala svakasumnja i rastrzavalo bolom svako odgaanje. Bie celo, koje je bilo svesno ivota a drhtalo pred smru, osealo je daipak iza ovoga pitanja koje se namee nasvirep i grozan nain, nema daljeg opstanka i ivota, jer on znai nemo, slabost i patnju, negaciju samoga sebe.Njegovo svesno i razvijeno Ja osealo je da bije boj za sebe i u smrti volje gledalo je svoje unitenje i propast.Pobeda je dola, i ako posle vie dana, posle dugog reavanja kome se onu isto vreme udio i prezirao ga i mrzeo, jer nije mogao da pojmi borbu zaciljeve onde gde je samo jedan cilj ijedan nain da se do njega doe, aborba je ipak bila.I onda je doao najstraniji momenat. Misli, koje su se prikupile ponova zanovu borbu i s novom nadom, stvorile sujednu novu, stranu misao, ona je nenadnodola kao neoekivana vojska neprijatelja koja sobom nosi uas i pusto.Ako se on bude ubijao, moe da se desi, moe, i ako on nee, neda, ne doputa da to moe da bude, moeI ako on ne dozvoljava sebi da takvu sumnju i za trenutak dopusti i prizna,moe da se desi da je to odista istina,stvarnost koja postoji. I tada, kada bisumnja koju ne sme da ponovi bila istinita, prava, tana ...Daljih pretpostavki i nagaanja nije bilo. Javljao se nov problem, jo tei,jo straniji, jo bolniji. Odreen,jasan, prost. I tada tek on je pojmio tumisao ali joj jo nije smeo oblik kakavda da. Kao iznenadan mlaz crvene svetlosti osvetlila je ona za trenutak svepredmete koji su poivali u tami, i oni zaprepaeno pokazae svoje mrane, ogromne senke.Kad bi odista i on potpadao pod to pravilo koje njegov ponos nije smeo da prizna, tada bi zalud bila cela stvar,on bi uinio delo koga se ve sada stidi,ubio bi se ne reivi nita, dok jecelo svoje ja zaloio da ga rei, i torei kako on hoe.Ako on zaista bude nepotpuno svesan, neuraunljiv, nenormalan u tom trenutku,onda on nee tada znati ni da li je biosvesan ni da li ne. Tim, to e biti nesvesan on u opte nee znati ono toje hteo i morao da zna, nee znati zasvesnu smrt koje je spremila njegova volja,a nee ak znati ni za ono to jeste,to se zbilo, zato je hteo da zna.Izgledao je sebi nitavan, ismejan svojim sopstvenim mislima, i, moda prviput posle dueg vremena bio je nezadovoljan sobom, mrzeo je sebe i gotovo prezirao to je mogao tako da misli ranije, daini zakljuke i sprema planove, bez daljih misli, neveto, nespretno, onakokako on to nije smeo da misli i ini.Sad je nastajalo novo premiljanje i novo traenje, a uvreeni ponos i nezadovoljena, gladna i nesita volja, krilisu prigueni bes, vrebali novu zgodnupriliku koja mora doi i ekali je zatajena daha.Posle asova i dana u kojima je potpuno umeo da odredi granicu izmeu misli koje ima sam i ponaanja koje je iziskivala pozornica drutva, osetioje jednog dana da je dolo vreme kadaje otpor nemogu i nedozvoljen.Nada da e biti kako on eli, nada u obilje nadoveanske sree i triumfzasiene volje koji e doi toga trenutka,uinili su nesnoljivim dalji ivot samalim i obinim zadovoljstvima i sreom.I toj srei kojoj ni ime jo ne zna, hteoje da rtvuje sve, pa makar i nju samu,samo dok jo ima izgleda da bude dosegnuta od plamenova njegovih elja kojisu se dizali u visine daleke, zaboravivi odavno na podlu nizinu svakidanjice....Spremao se oprezno i polako. Mislio je mnogo na sve pojedinosti. Onoga danakoji je bio odreen za veliko delo sagnuanjem je odbio misao koja mu se iznenada javila, grevito podravana enjom za ivot i radou ivota. Izgledalo mu je da ne dolikuje tako velikoj nameri takav predgovor: nije hteoda poslednji put, oajniki i grozniavo, uestvuje, kao to su to inile samoubice, u hunom rastanku sa zemaljskim zadovoljstvima. Takav kraj iniomu se i vulgaran, neestetian i do krajnosti obian, a obinost je ostavljaodrugima, koji ne znaju za stid i gaenjevisokih dua.Vreala ga je i ova pomisao: da li mu se ta elja nije javila samo za toto mu je ao bilo da umre, njemu, kojise na smrt odluio u punoj svesti, navrhu brega volje, sa saznanjem i hotenjembojao se da li se ta elja pored sve bodre strae tisuuokih uvara: ponosai volje, nije negde potajno uvukla, plaio se za to to je sebe smatrao za nesposobna da se slui srestvima kukavica, i straio se za to, jer je bio surevnjiv i strog vladar koji je hteo imislima samim da gospodari.Ali ipak taj dan nije bio njegov poslednji dan. No to je bio poslednjn ustupak, posle koga nema osvrtanja i oklevanja......Pripreme gotove, plan spremljen, odluka doneta odavno. Sada se javilo opet neto, neposredno pred dogaaj. Trebaoje da se ubije u punoj svesti i prematome morao je da pokae da je svestan.Pismo koje je hteo da ostavi iza sebeiscepao je, ali bez razdraenja, jer bito moglo koditi, makar i najmanje, njegovom unutranjem miru, koga je hteo ucelosti i svom prostranstvu da ima. Nije mu trebalo da uveri druge; drugi ljudi, i pre za njega imali su vrednosti samou koliko su mu bili potrebni, a sadamu nisu ni trebali niti ga se ticalonjihovo miljenje. Onaj glavni i jediniza koga je sve i koji je sve, trebao jeda bude uveren i ubeen.Vebao se neko vreme u indiferentizmu, u potpunom neoseanju, gde je odsustvo i misli i oseanja, ekao je strpeljivo i na posletku, nekim finim, neznanim ulom, skrivenim duboko u lavirintu bia, osetio je da je as tu.Tada, starajui se da se ne uzbudi ni toliko koliko je potrebno za hladnokrvnost, oprezno i sporo, a ipak reeno, pristupi poslu.Kada je, posle pola asa, izradio matematiki zadatak, bez uzbuenja, prirodno, na nain koji je uvebao, stavi usta cevi na slepoonu kost. No setise, trenutak samo pre toga trenutkaa tek mu je sad dolo u svest, da jeuinio izvesnu greku. I opet polako,neuzbueno, dostojanstveno i mirno pregleda sve, preradi, izvrio je probu ijedan zadovoljan, pobedniki osmeh zaleprao bi se na njegovim usnama, da gaon nije uguio snagom volje, straei se da ni najmanji deo duevne harmonije, koje je bio svesan, ne potroi u ludo.Poto je vrlo dobro pogodio mesto u koje je gaao, ispali jo etiri metkau patos, i malo za tim, a moda i uisto vreme miljenja su razna, razloga ima i za i protiv, on je biomrtav.Cela ova stvar zaudila je mnogo sve ljude koji su ga poznavali: svi su gadrali za hladnokrvna i pametna oveka,nepristupana napadima malaksalosti nerava i tolikoj, i ako samo trenutnoj,slabosti volje.Kada smo se malo povratili od uenja koje je ukoilo udnom, straljivom jezom sve nas, osetismo se, mi ivi, vrim vezama vezani za sebe, osetismo nekuzajednicu oseanja i neodreenog nekogstraha, i to je stvorilo razgovor, kojije prvo tekao usiljeno, pa postajao sveivlji, prirodniji, glasniji.Svi smo se sloili da se ovek ne ubija u sasvim svesnom stanju, da se javineka nenormalnost u tome trenutku...Ja sam video docnije njegovo mrtvo telo. Oko njegovih usana lebdeo je nekakav ironino-tuni osmejak, kao bolnopitanje koje trai odgovora na nerazreljivu neku tajnu.NIOBE[footnoteRef:3] [3: Niobe je naterala robinje da se ne mole Latoni. Zato su deca Latonina, Apolon i Diana, pobila sav Niobin porod.]

Bila je zanosna i strana u svome plamenom i bezbonom gnevu.Rei su se gomilale kao huei ogromni talasi, muklo se odbijale od trepetom idivljenjem izbezumljenih srdaca, rasle,jaale, grmele, punile stranom muzikomui, prinuavale na poslunost duhoveropske, neme pred svemonom voljom gospodara.Kao jo pre neki as to su pokorno sagibali vrat pod jarmom vieg nareenja,tako i sad nisu umeli da se odupru ondegde su susretali zapovest.I mrmljajui tiho pokorne rei molitve, udaljili su se u stranu.....Kad je srea za navek ostavila oholu kraljicu, i uas i emer i tuga doli,i bol koji do neba zapomagajui vriti,proklinjui nebo.. pokuali su da je tee, da reima tihim ublae oajanje koje urla... Nisu mogli da razumeju oajkoji premaa visinu obinog oajanja;nisu mogli da razumeju bol tako uasanda nadviuje njihov bol kad doe zanjih koban as; nisu mogli da razumejutugu straniju no to je tuga koju sutoliko puta u ivotu oseali i gledalisaaljivim vlanim oima i boleivasrca; nisu mogli da razumeju vaj kojije u stanju da toliko ucveli i ojadi,izbezumi i unesrei, i tei i titi.Ona je besno odbila njihove suze i njihove rei.Jer oni nisu znali ni za neobuzdanu sreu velikih srdaca ni za poraavajuiuas tuge.Njihova mala srca znala su samo za malu tugu i drhtavu, malu sreu; njihovemale due, u kojima su oseanja bilasamo slabi i neodreeni plamici, nisumogle da shvate krvavo crven plamen nrazjaren poar kad besni.Stajala je, strana i usamljena u tuzi, ali je oseala da ima dovoljno oholostii snage da stoji sama.I nije plakala.IN AETERNUM.Gore, na prozoru, stajala je ona, enka. Dole je bio on.Sumrak. Leto. Od nekud dolazi neodreen miris od vrta. Nasloljen o zid, pogledajui po katkad, kriom, gore nanju, enku, koja je u koketnoj prozranojhaljini, govorio je odmereno i mirno, isamo to bi strast za koji as zapalilan u mutnim oima, da se brzo ugasi.Zar vas jo nikad nije muila ta misao, zar se nikad u vama nije javila u svoj svojoj strahoti i uasu? Je li vamcepalo oajanje duu i razdiralo je, i jesuli se kadgod ta mala, fina usta stvorenaza poljubac, skupljala od plaa kada jedolo vreme za takve sumnje? Je su lidrhtale vae grudi od jecaja koji potresaju telo, stezale se male pesnice grevito, u vaem tekom-velikom bolu,kome nema pomoi?I je li se tada opet javljala misao-muiteljka, grabei san sa vaih milih, veselih nasmejanih oiju, o kojima su pevali u zanosu toliki, otimajui mir i kratke asove sree, i jesu li sitni, belizubii nervozno grizli, meke, crvene,strasne usnice da rumena krv iz njihpotee ?Kad doe onaj koji mora doi, neznan a oekivan, koji trai sve i kome se daje sve, kad doe iekivani, bezimeni On, iz enje... A doi e on...Donee ga kakav obian, beznaajan dan, i vi ete osetiti da je On. Donee gakakav iznenadni as i zadrhtae vaeslutnje, i apnue vam neki glas iz vaegsrca da je to On. Javie se nenadno, nedajui vam da se priberete od udnihoseanja. Doi e bez prijave i vi neete imati vremena za pripreme. Doie - vrhovni Gospodar. Doi e, ko zna,moda jedne strasne veeri kad drhtiod poude no na vrelim grudima zemlje,pripijajui se sve vre i benje.Zaplakaete od udne, neznane sree, i osetiete as, te strasne veeri bezzvezda.Moda e doi jedne noi kad starac mesec, veiti putnik, u sumornoj seti sporo bude klizio po surom nebu, dok veselokolo ilih, malih i nestanih zvezdahoe da ga razgali, razveseli, nasmeje.Dok priroda cela bude pevala pesmu bez rei, bez kraja i poetka, pesmu o enji,o strasti, o srei, vi ete oseati daje tu taj as.ta ete da mu date vi, koji ste duni sve, a prokockali ste to ludo, bezumno,davno, i u nepovrat. Njemu, kome pripada sve, ta ete dati ?Da li ta usta obesveena odavno u bezbrojno-mnogim poljupcima, kada ih nije pobuivala strast ni izazivalo oseanje ?Da li te oi, svetle, ispijene odavno od bezbrojnih-mnogih usnica onih kojinisu bili dostojni i koje vi i nistevoleli pravom ljubavlju?Da li to jo ipak svee lice, ali na kome su ve toliki ostavljali trag odsvojih bezbrojno-mnogih prljavih dodira ?Da li to telo, kojim ste se podali toliko puta, beei samo od dosade, dabi samo odgonili trenutak, zaboravilise za trenutak i voleli za trenutak?ta ete da mu date kad doe ? On ima prava na sve, njegovo je sve, traie sve.Njegovo je i bilo uvek. A vi niste uvali, lakomisleno ste izgubili ono tonije, vae, to pripada drugom i o emue On od vas da potrai rauna. Strepite, jer se njegovo vreme blii, vremestranog sudije sa optubom stranom...Sluala ga je enka, vitka, divna lepotica sa krupnim crnim oima, neno nasmejana, napuenih usnica, sa jednimbezbrinim osmehom na njima.I ja znam da e doi... Pa neka doe... Kada On doe ja u mu dati sve: daumu sreu.Kada doe moj vladar uzeemo se za ruke i otii emo u strasnu razbludnuno. Obaviu obe svoje vitke ruke saobnaenim ruiastim miicama oko njegova vrata, osloniu se na njega, nagnuusvoju glavu strasno, i ii emo tako.Priau mu koliko ga volim u slatkimtepanjima bez kraja i smisla, u maznimreima koje e potokom plahim od mirisa da teku sa mojih usana. Nas e dazgrabi strast u svoje mone ruke, i tadau, dajui mu sve, da zaludim njegov razum, uiniti da veruje da asovi sreenee proi i da traju veno. Priaumu kako sam ga ekala od uvek i veitomislila na njega. Kroz njegova od vatreispucala usta unosiu mojim ustima unjegovo telo strast. I verovae mi. Slepoi detinjski. A tada u mu rei da je Onmoj gospodar i car.I verovae mi.I onda:Uz pokrete ravnodune, glasom obinim i ravnodunim, rei u mu: Dosta, i da ga ne volim vie.I bie lud, i poi e za mnom.I pijan od sree koja jo potpuno nije prola, bie lud od bola koji jo nijedoao.I ostaviu ga da voli, da bude lud, i da nema nade.I posle, jednom, u nekom trenutku biu opet njegova za trenutak...Odozdo dolazio je promuknut, uasnut oajan apat:Uvek e vladati!

PROMETEJ.Jednog dana veseli Bog, pijui nektar i ambroziju, seti se ohologa Prometeja.Davno je to bilo kad su ga okovali zalitice Kavkaza, tako davno da je ak igvoe moralo sve rom da popane....Od kako je ostao bez posla i bez ikakvog zanimanja (izuzevi razmiljanje, kome je, naroito u poslednje vreme, mnogoasova poklanjao) bio je Zevs veoma dobre volje.Nije imao vie prepirki sa svojom plavookom keri zbog smrtnih. Njegov nezakoniti sin Apolo ponaao se sada veoma korektno; ena ga je ostavljala u miru,jer ljudi, predmet prepirki, prestali suza bogove da postoje; Posejdon, udljivibog, nije mu vie prkosio od kako se preselio stalno na Olimp; jogunica Had, kojije takoe zamenio svoje boravite u tartaskoj tami sa jasnou koja vlada u prestonici bogova, i svi drugi, u opte,svi su se ponaali lepo i kako dolikuje viim biima. Tim to se prestao baviti sudbinom smrtnih, otpale su Velikom Ocu one mnoge dunosti kojimaje pre bio optereen, te je tako sve vreme provodio u posmatranju i u nevinimgozbama sa starim drutvom.Predlog da se obie Prometej svi su primili sa osobitim dopadanjem. Zanimalo ih je ta moe da misli taj sujetniGein sin, on, koji ve tolike godine ivekove boravi u potpunoj samoi, odstranjen od svakog ivog stvora...Hteli su znati da li se promenio posle stranog ponienja koje je doiveo, poslesvega onoga to je morao podneti: sam,prikovan za liticu, prinuen da nemono,uasnutim oima gleda utrobu gde se stalnokrvavi i rastrzava.Odmah i jednoglasno bi reeno da ga otkuju i oslobode, a Asklepije je ve spremio sve to je trebalo da se zarobljenikpotpuno zalei i isceli.Jedna lepa, mlada nimfa, koja je mnogo sluala o Prometejevoj neustraivosti,bila je ispunjena divljenjem naspram njega,divila se energiji, smelosti i vrstini(jer one su odavno napustile nebo, ustupajui mesto blagoj harmoniji i bezoblanom, veitom zadovoljstvu). Cela joj sedruina veselo rugala, a nasmejani Zevsse reio da uini jedno razonoenje sebii svojima i da priredi skore svatove kakvih odavno nije bilo na nebu.Putovali su nebesnim kolesnicama polako da bi mogli osetiti sve lepote i drai vazdunog putovanja, koje je oddivnog uticaja na nerve. Parovi su bilivrlo udnovati i sasvim nerazumljivi neposveenom oku, to se na nebu i ono malo mitologije i hronologije, koja je nekad, manje vie potovana bila, sasvimzaboravilo.Stigoe. Pogladi Zevs svoju lepu, prosedu bradu i prie Prometeju, koji je prilino ravnoduno posmatrao ceo prizor.Oekivanje. Priguen agor i smeh. (Samo je ona nimfa boleivo gledala namuenika i nije htela da se osvre nazajedljiva peckanja i podsmeljive reikoje su joj dobacivane sa svih strana).Zevs je govorio polagano i lepo. Besednitvo se naroito, jo od starina, negovalo na Olimpu.Ostavi tvoje budalatine neostvarljive i misli neshvatljive, smene i nepojmljiveza bie razumom obdareno. Otkovaemote, izleiti, pa hajde s nama na Olimp,na gozbu i na zadovoljstva.Prometej govorae:Cilj imam i tenju. Zadovoljstva mi ne trebaju sad. Ona e doi i ekam ih, alije drugaa priroda njihova od onih kojemi ti nudi.Punim grlom morade da se nasmeje Zevs: I ti se nada da e se jednog dana ispuniti san tvoj! Bezumnie bezumni ! Verujmi, ti grei, i ne zna koliko grei.Ree Prometej:ekam sa tvrdom nadom, i nepokolebljiv sam u njoj. Znam da mora doi taj dan,i ekam njega.Ree Zevs:I ti jo ostaje pri tome da e ljudi ostaviti sve one zablude kojima je punmaleni ivot njihov, da e otresti sasebe zlobu i glupost i zavist i bezumljei svirepi bes kog su puni! Ti verujeu svetle dane oveanstva! Ti verujeu ljude! Pa zar ne vidi krvavi pirkoji prireuju svakodnevno, ne vididivljatvo u svakom pokretu, netrpeljivosti punom i mrnje, stalnih pratilacatog plemena osuenog da veito boraviu tami koju samo stvara... I u te ljudeveruje!Mrano govorae Prometej:Ti vidi ljude majune, sa malim, majunim strastima, sa srcima punim zabluda i zlobe, ali e doi vreme kad e biti uguene mrnje i satrvene zablude, nastati svetlo doba opte sree, kada doe novo, krepko pokolenje, kad neboponova oivi na zemlji samo jo u veemsjaju i jaem blesku, kad zemljom vladalabude istina, pravda i ljubav. Ja ekamto sjajno doba, to samo hou da vidim ivideu. Ja ne elim muke i patnje, samoda doivim to veliko i svetlo vremeljudi bogova. To e biti moj i moga triumfa dan, i znau tada ja da nisam uzaman ivot svoj rtvovao sinovimazemlje.Dogod je ljudi, govorae Zevs, bie i zabluda i zloina i mrnje i zlobe. Isvirepi krvoedni njihov bes nikad uguen ne moe biti. A ti se ostavi matanja i vazdunih kula, hodi s nama.Ne gubi vreme, koje moe u radosti daprovede, ne gubi ga u zaludnom ekanjuonoga to nee i ne moe biti. Ostavise ljudi i matanja i hodi s nama......Ali Prometej utae, zagledan u budunost.PRIICA.U doba ono iveo je isposnik.ivot je provodio u molitvama dugim, u kaznama, svakoga dana novim, koje je,uvek tee, iznalazio za telo, greha mrskog veiti izvor.Greha smo puni, govorae. O ljudi sinovi greha, dvostruko greni ste.Smete li uivati i zadovoljni biti vi, iji je ivot bedan i nitavan?Da li smete uivati vi, kad trpi toliko brae vae, moda u istom trenutku. Zar vam nikad na misao nije dolo tokako je strano smeti biti srean onda kad ima blinjih koji pate ?I da li smete uivati vi, kad u danu svakom i satu svakom u prirodi je toljudskoj inite zla ?I da li smete uivati, kad u trenutku svakom znate i morate da znate da svojim ivotom niste dostojni da doiviteasove sree ?...A da li vi znate pravo ime te sree ?...Okrenite Bogu sve misli i molite ga ivot ljudi uvreda je pravdi boanskoj da vam oprosti. Bogu okrenuvimisli, molite ga za to manje greha uprolaznom ovom ivotu.O, brao moja, beite od uivanja, najstranijeg oblika u kome se krije bogohulstvo: zaslepljeni i mali, usuuju se ljudi, dajui ga uinanju, ovo telo,veito greno, da vole, usuuju se dahule na Boga nalazei idol: ljubavi vanBoga.Dovoljno smo ve greni da bismo smeli jo poveati svoje grehe uivanjem, nezasluene nagrade primanjem.Svako je uivanje ljudsko greh.

O, beite od greha, brao...Jednoga dana prolee tek to je osmehom svojim pozdravilo svet skoiisposnik sa svoje trljem obloene postelje. Poto ispeva jutarnju molitvuGospodu i iiba biem telo da je krvruiasta potekla drhtao je razbludnood bola otrog zadubi se samotniku misli duboke.Veselo pevale su tice u horu neku prastaru. naivnu i prostu pesmu o ljubavi i srei.Iz daljine se uo glasova ljudskih um.Negde, puna udne enje izvijala je kukavica neku monotonu serenadu neznanoj dragoj, priziv, glasom u kome se oseala priguena nota oekivanja.Mladi junak, vetar, sve i hladan, snano je s treskom duvao, a male plaveljubiice sa pokornou i ljubavlju ena,koje drhte od straha ali i od poude,pred snagom, stidljivo su ga milovale iljubile mirisom iz svojih sitnih cvetia.Nov uokolo bujao je ivot.Zastade u mislima isposnik i novu zapeva Gospodu pesmu, himnu zahvalnosti duboke...Hvala neka ti je, Gospode veliki.Hvala, Gospode, veliki, nebesni, veni.Tebi koji si prokleo greh.to si otvorio mi oi.to si razum moj uputio putem pravim.Ti koji si prokleo grehNa greh se budi priroda, na greh bude se ljudi,na strani bude se greh, naivot.Na ivot. Na ivot. Na ivot.Boe veni.Hvala ti to si dao mi da istinu poznam.ivim da slavim tebe.ivim, muke iznalazei za telo koje mrzi.I ljudi greni dok ive greno, jer ceo im je ivot od tebe dalek, greh.Dao si mi, o Boe moni, da ivim za Tebe.Hvala Gospodu.Zastade isposnik ushien, zatvori oi u radosti veselja velikog i zajeca odblagodarnosti i sree.I ponovo, sa arom novim bijui telo, Boga stade, srean, u novim hvaliti pesmama....Kako to bi?...Seti se molitve carinika.I vide da je farisej iz prie. I uasnuto riknu od bola koji ga je za guu koatim stegao rukama.U drugoj boji izae mu ivot. Pobegao je od greha daleko i na svirep se nain svetiti stao telu, voditelju u greh.Ali zar mu to muenje nije stvorilo zadovoljstvo vee moda nego nekad greh,kada je ono u grehu ceo plivao. Povukaose u samou na ivot bez uivanja a zarmu to Satana nije kualac veni, podmetnuo misao na ivot sa jo vie zadovoljstva, jo straniji grehom.Svako muenje i svako seanje na prolo i svaka pomisao na novo, kako su ga grenog, punili blaenstvom uvek...Greh. Greh. Greh.Greh . . . . . . . . . . . .A oholost bezumna njegova?Oholost uasna, smelost i drskost bez ravne, sa kojom je, trebajui da je mrzi,mislio o pravu na sreu. Jer sreu jenaao u mrnji sree...U grevima uasa stezalo se telo, mozgom su jurila udovita sa grozno izbuljenim oima a glasovi promukli besno su rikali cerei se satanski:Greh. Greh. Greh. PRIA O PREKRASNOM JOSIFU.ezne i vene i kopne, a kipi strast i peni se uzburkano more enji. Bujnai plaha mladosti reka, matica puna isprudova dubokih, kri se o uzano, kamenito korito dosadnog, dugog, starakogivota i lome se sa treskom zapenuenitalasi i besne. I kipi strast... Rob...Mladost mu bije iz lica. Uporeenje sastarim Putifarom. Starost i mladost.Dosada i strast. Mrtvilo i ivot. Izvetaena, staraka, umorna nenost iplahobujno milovanje mladia.Glas koji se giblje i drhti od eznua i elja, i mek i laskav i rapav i tvrdod promukle strasti koja gui:Mladiu. Neznani strane koga je sudbina poslala sama. Hodi. Lepi, neznani boe, hodi u naruje da ti osetim vrelidah i tvoje mlado, krepko telo kako drhti od zadovoljstva i bola. Hodi da seupijem u tvoje rumene usne kao crv torazgrize granatov plod i crvotoina raskida stoletni hrast, da pijem slast navelikim, crnim jezerima tvojih oiju ida ne znam za ivot, dok ti, silni, ivota pun, bude mi mrsio kosu koju u da raspletem u besu i pripije se strasno ko pijavica to krv dere u mekano, razgolieno i nago, to od pohlepedivlje se gri, telo, zabada kande unjega svoje strasti, da ne znajui za kraj,za dosta, u besnoj pijanci manje, boanskom pomamom besni zaboravimo na sveti ljude i samo hranimo nau divlju neobuzdanu, veitu strast.. .. I razdrljivi grozniavim rukama grudi, u kojima su neravno, isprekidano, besno lupali ekii srca, privue ga na njih oajnim, mahnitim pokretom uropcu strahovitom svoje volje i snage.Ali on, ustreptav za asak, izmae se kao jegulja, kao glatko seivo dugog, uzanog, otroga noa, a njegove zbunjene usnice mucale su rei bez sveze o gospodaru, o pravu gospodara, o dunostima roba.Njen pogled je ukoen, pun uasa i mrnje, usne su joj stisnute i nisu ustanju da proslove re ili dadu mahabujici stranih gromova, koji e da smrve, i stegnuti zubi proputaju samo jedno,ko siktanje nagaene, razgnevljene zmije,smodavajui, potmuli, jezovit apat:Robe!PRED VRATIMA EDENSKIM.Onaj strani, skriveni, mrani, doao je opet. Odjeknuo je njegov uasni i strogi glas.Dola je kazna.Prestaje ivot pun slatkih asova sree nenaruene, radosti spokojne i zadovoljstva veitog i mirnog.Zabrana.Jezovite pretnje i neizvesna budunost u tami.Patnje nepoznate i boli teki i ivot u plau, nevolji, brigama i bedi. A aneo sa maem ognjenim, glasnik i slugaNjegov, neumoljiv kao i On to je, istraan kao i On to je uvek bio. Grozna opomena na stvarnost. Uasan, sagroznim osmejkom na stranome licu, izkoga bije svetlost crvena ko stranolice meseevo kad se na surome nebu ukrvi purpurnoj kupa.Din Adam, uvreen i rasren grozno i straan i kivan. U srcu gore plamenovi gnjeva i bunta. Grevito se steu ogromne, mone pesti, nabrekle su strahovite miice idrhti od snage i besa celo telo nago, podobno telu mladog, rasrenog lava.U dinovskim grudima besni poar nezadovoljstva, vilice su se pripile uz pomodrele mrnjom usne, a rapav je i promukao podivljali glas pobune, slian zverova riki i vrisci. Gotov je, spreman i jak da se usprotivi.Ali u to spazi Evu, gde svoju glavu nasloni na grudi njegove i sakri je u njimaplaui tiho i kao hotei da ga tei.Oseti njeno telo toplo i fino, kako drhti u vrstom zagrljaju njegovom. I osetinjen zagrljaj i dve meke, tople, nenemile, ruke...I ne mogade da kune.PESMA.Otiao sam u vrt i tu, na usamljenoj klupi odao se razmiljanjima udnim oprolaznosti sree oveka.I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. Mislio sam udne misli o gorkoj sudbi smrtnih, o bolu i vaju, i o dubini tuge.I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. Oseao sam se nitavan, bez moi, bezmoni begunac sa staza ivota.I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. Ne imaah volje i odlune snage pregnua, davno me je napustila nada i ostavilo oduevljenje, kratkotrajni su bili poleti moji i kratka moja nadahnua ; brzoje umukla ohola pesma smelog borca zaideje.I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. Kroz ogolelo drvee opustela vrta, sleeno u pijanom bolu, jeknuo je jae plani glas vetra, koji jecae tuno ; dve vranesa jezovitim kricima uputie se negde uletu urnome.I ispijeno i bledo, zimsko sijalo je sunce.

ELjA.Izgleda mi da mi je jo ostala samo jedna elja, kao slabi plamiak posleognja, koga su smerovi pomamni uguili.Kad preturam po onom malom broju misli, veza koje me jo dre za sadanjost i ivot, i kad gledam po onom moruuspomena, zaboravljenih, od neznano kadi neznano o emu, davnih, izbledelih,slabomoni eho posle gromkog i krepkog,preteeg uzvika moi i snage; kad brodim po toj nepreglednoj, dalekoj, mrtvojpuini, jedna elja mi se namee i javlja,tiho, postojano, jedna misao zauzima misli,udna, nepojamna, strana besmislenousvojom, uvek ista i postojana i jedna. Ja bih hteo da spavam. Hteo bih jednom mirno, krepko i jako da zaspim u kamenom, tvrdome snu.U mladosti a bejah nekada mlad nisam imao vremena da spavam. Sanjaha ko nije sanjao.Matah a ko tada matao nije: goreo sam, plamteo, eznuo, duu mi je muilo udno uzbuenje, oduevljenje jeplavilo moje mlado telo, grozniave naderaspinjale su mi duu, oekivao sam savrelom, sa verom, i ekao, ekao...Pa doe zrelo doba, zreo ali neukusan i gorak plod; i dooe brige i novemisli i drugi ivot, i opet nade i akomanje i drukije, i opet sam oekivao...A sada sam umoran svime, mladou, zrelim dobom, mladim mislima i starimiskustvom, ivotom i nadama...I oekivanjem...I ja bih hteo, kad bih mogao, kad bi mi neki moni, zaboravljeni, nepoznatibog podario, da mogu zaspati jednim kamenim, tvrdim snom iz koga se ne budivie.. A svet oko mene neka se nada inada, i izgleda strpeljivo i veno..I neka eka, eka, eka.. veito eka i nada se.Dokle ja spavam mirnim, krepkim, tvrdim, kamenim snom.LA.... I opet su proli dugi asi neprekidani prekorima ni plaem i opet po nebrojeni put susreli su se pogledi tupi.I niko nije slomljenim smeo glasom da prekida teku tiinu, a jata misli, orlova smelih, kruila su oko umorenihglava mualjivo i tuno.Nije preklinjala ona njega sa strau i on nije proklinjao nju, prola su odavnovremena sree i ponovne nade, i tekoim je bilo i strano....Pojmila je bole i beskorisnost obeanja lanih, razumela je bezizlaznost tunu, bezmonost moi, nitavnost reipraznih, upljih i slabih. Ode....A kada se osvestio od groznog iznenaenja i uasnutim oima, koje nisu htele da razumeju, traio ma kakav vidljivitrag od nje..Oima upalim kao u vatri.Oima to su bolesno bolesnim sijale arom.Pogledom besmislenim kao bol, jezovitim kao tajanstvena no koja budi zlokobne slutnje..Pogledom blagim i mekim koji je toliko puti grenicu do pokajanja dovodio, doskruenja bolnog.Gledao je i dalje zagledan nemo.I sa istrajnim, oajnim uporstvom oekivao je poznate izraze molbenog, pokornog pokajanja....Dok nije pojmio neizbenost stranu..O NEPOSLUNOM MOLEKULU.Besnelo je burno, podivljalo more, pomamnom se silinom kretali talasi, veliki kao stene. A bela pena krila je njihoveraepljene, usijane eljusti.I odjeci su se uli hune bure po udaljenim liticama.Dole u dubini vladao je mir. Povoljan.Rastvor je bio gotovo zasien i vreme se bliilo kristalisanja...Nezadovoljstvom je odisao. Promene je hteo. Izlaza iz dosadnog stanja.Po starom veitom zakonu, po uvek istom, stalnom i nepromenljivom. Uvek. U povoljnim prilikama, u povoljno vreme, polako, mirno se kristalisala sadrina zasienoga rastvora.Uvek na isti nain, po istom uvek pravilu..A on toga nije hteo. Novosti je hteo, promene, ivota, novog i drukijeg. Nepokoran venim zakonima, neposluan nadmonoj veini, revoluciju je spremao. A znao je da i on vredi.U masi...Nita ne znai mnoina cela, nesvesna rulja. Povodljiva je masa. Poetak trebauiniti buran i smeo, ii e posle.I pre njega bilo je zaneenjaka.Stradali su svi, izgubili se, nestalo ih u bezimenoj gomili.Polako se utiavala bura, slamala se oslabljena krila pobunjenih titana o jainu ravnog ogledala morskog, nastajao jetihi mir.I sve je u horu pevalo zadovoljnu pesmu izmirenja...Nije uspeo. Izgubio se me masom, propao u nameri, venim podlegao zakonima. Jo se uje samo slabi krik bezmonog nezadovoljnika, ali ga uguujesloni, silni hor glasova. Slab je, preslab njegov glas, sitnog, nejakog molekula.uo se neko vreme...Pa se i on postepeno izgubi i nestade ga u irokim slojevima mase.PENELOPE.enjivo i sa tugom...Mislei samo o njemu...Prizivajui uvek poudno njegov lik pred oi.Svoje bolne oi to se u dva jezera pretvorie plana.U asovima bezumnog nadanja U danima venoga bolaU tihim. beskrajnim noima to suispunjavale dubokom setom tunu venost osameKada je bdijui nad kolevkom sina premiljala o kratkotrajnoj srei O srei to je ostavi kada na ugnutim laama Po gibljivoj puini morskoj U daleku, u tuu otplovie zemlju Pevajui ubojne pesme, dok se ilosnana pokretahu vesla K prostranim ravnicama Ilijona kada se uputie smele ete ArgivaI najhrabriji muevi danajski kad ostavie postojbinu Ahaju.....Smelo su se uputili ka ponosnom Fojbovom gradu gusti redovi, horile suse bojne pesme oholih ratnika to nadaleku polaze vojnu, a bolom stegnutasrca ucveljenih ena koje nisu smeleglasni odavati bol, vila su se u munojneizvesnosti budunosti skrivene, nepoznate i tajne, to je mrane spremajuMoire.I docnije..Okruena etom poniznih robinja Kada je u miriljavo ulazila kupatiloi gnjurala ruiasto telo u prozranojvodi, a robinje, mnotvo poslunih bia,ekalo spremno, da izvri svaki migkraljice I kada je nenu i belu kou svog lica u mleku odraslih magarica prala, naroito spremljenom za nju i kada jepri preslici hitro kudelju, prela I docnije kada se vratie maleni ostaci od onih povorki to se nekadprotezahu u beskraj I docnije kada joj sin ojaa dobom sve kada se izmeni; novo doe vreme,novi ljudi i prilike druge..(A ona je bila jo lepa).Nije sluala prekore sedoga oca da treba ponova da se uda Obesnom oholou odbijajui silu pomamnu prosilaca nepobedljiva, ne obzirui se na pretnje to su uestale ..I na svoje oajno stanje Uvek Seala se njega, mislila je na njega. Na njega koji je po dalekim plovio puinama, po nepoznatim krstario morima,zavisan od besa udljivih valova -A moda mrtva Strpeljivo ga je ekala.I jednog dana doplovio je iz dalekih zemalja do kreva strmenite Itake njenslavom uvenani kralj.Pobio je sve neprijatelje svoje, besne unitio prosioce, savladao neposlune.Vrhovni gospodar i vladar.A kad se pokazao vernoj eni, drhui od uzbuenja primila ga je u svoje vrelonaruje,Dostojanstveni hod ponosnog junaka. Trepet i strah uliva oholi ratnik. Divljenje njegova visoka kraljevska pojava.Ali to nije bio onaj junak iz enje, onaj Odisej to ga se sea iz prve zoresvoje svee, rascvetale mladosti. Onomutno, sokolovo oko, to se ve poeloda gasi, arom je bljetalo raspaljenogbakra. I lice, to dostojanstveno, muko, junako lice na kome se ve vide bore od umora, od silnih prepaenihmuka...I glas gromki i zvuan, snaan i moan i on je drukiji bio negda....Silni dub koga su vetrovi dugokrili i lomili....Naet ve burom.I oslanjajui se na njegovu krepku miicu sa tugom nekom gledae Telemaha koji je s divljenjem posmatrao oca.Gledala ga je dugo i mislila je na onog negdanjeg, snanog i mladog diva, najmudrijeg u savetu, prvog u boju, mislilaje na Odiseja mladog i bujnog, kakvog gaje znala negda...MUZIKA.,,Pitanje koje ne eka odgovora.S. V.

A Monsieur Moszkowski.

Zamislite skok skakavca beskrajnim zelenilom nedoglednih trava kako se skamenio u jednu enjivu nemo: zagrlitisve, dokuiti sve u istom trenutku.Do mene udna, daleka, dolazi tajanstvena, doletuje bolna, pitajua muzika. No.Priroda uti. Misli. U trenutku ovom hiljade lampi gore po izbicama onih kojisu nagnuti nad knjigama. O, muziko, uasu kada sve razmilja, kada se svi muimo da, ispitujui, naemo - ko to,jedini u prostoru pita, pita a neeka odgovor.(Pariz).MUZIKA MOJE MAME.Plakala je.Ona je tako nena da je svaka nepravda i mrnja rastui. Sve je nepravda imrnja. Neko uvek pati.Mogu li da postoje pravda i ljubav ako nema nepravde i mrnje?Ona plae to, da bi bilo plemenitoga i lepoga, potrebno je prisustvo runoga i gnusnog.Nju sneveseli, tihunicu i setnicu, i sama pomisao da postoji tuga.Muzika koja drhti ali ne od straha ne poznaje ga ona, kao to ne poznaje nihrabrost Tvoja muzika nije neto za razumevanje, niti nju razumeti mogu, niti ona razumesebe ili druge..(Ona ne zna da se i moe razumevati).. Ali... Sva san ljubiasti, eterna, svilena dua..Ta velika, nerazumevajua i nerazumljena..Tei.Tei tvoja muzika.

(abac).SVET.Milivoju Obradoviu.

Svet je velika knjiga. I ja sam jednom osetio neku enju za pisanjem. Priohi stadoh da urezujem rei i inilo mise da ujem glas koji mi diktira.A posle, zauen, pogledah po ispisanoj strani.Bila je puna raznolikih, as krivih, as ukrueno pravih, as sitnih i neitkih, as krupnih i razgovetnih, udljivo nabacanih, crta i ara.(Venecija).ODI PROFANUM VULGUS.U sobici sanjao je utopista. Mir.etalica se klatila gotovo neujno.Zamiljeni tika-tak sata postajao je sve vie samo onaj jedva primetni naborna svilenom ogrtau tiine.Ali su misli, u svojoj radionici, huktale i hujale. Na ulici besneo je bes.Na ulici umeo je razjareni puk.Uzvici kidahu na parad belu togu u koju se uvilo bilo utanje, dostojanstveniknez...Kada je siao, udio se.. Ovo nije bio din raskida uza, div, iupanog,ogromnog svog srca trailac.Ovaj zloinac nije bio ni zloinac ceo.Ova neizmerna mo nije bila kao kaplje kie, kao pahulje snega, kao estice prahakoji ma kako razdeljeni, ine jedno. Ovoneizmerno more strahobno, bilo je samodivlji karneval nasmejanih i namrtenihbezizraznosti..Oni, iji tok virovito matiav liio je na crni neumoljivi plamen vodopada,na ma istrgnut iz zelenih korica, to ga je arhanel osvete izvukao, Iz bliza su bili rae podmikroskopsko. Pravilni, nepravilni, smeni do mrtvakog kikota, gnusni do poraavajueg grohota.Ni u ove dane stihije te ne mogahu se sloiti. Lieni svoje due ne imaahuni opte, kolektivne. Kada ga je masazahvatila, primio je iz njenih ruku smrt.Hteo je da im se kae on, voa teorijski, da im vikne: prijatelj, saveznik va!U njegovom mozgu odjedared blisnu oholost pojedinca. Oholost Jedinke odreene, krtene linim osobinama, u sudaru sa bezlinim, sa haosom, sa oblika nedostatkom.U njemu zasija prezir organizovane, oblikom izraene Jedinke, koja se sukobila sa nedovrenim, nedograenim.Zasenute su mu oi duhovne svetlou samosvesti.Oseti, oinut varnicom plamenom tom, oseti ponos materije, voljom uobliene.On kusnu od lepote: biti mislea trskasamo, lomljen, ubijan biti...Ali, imati zadovoljstvo svesti koja se survava u ponor, u susret nesvesnome I zna da je svest, i celu vaseljenu deli samo na dvoje.(Pariz).MAZEPA[footnoteRef:4] [4: Ahasver mi je ovde olienje nemirnog, semitskog panteizma. Arijanaka je arijski logiar, neto kao indijski filozofi. Mazepa predstavlja samu prirodu koja veno vibrira, trepti. On predstavlja ovekovu veitu enju.]

Mazepa naredi da ga priveu remenima vrstim za vranca plahovita kog pustie da goni po stepi beskrajnoj.Juri parip i vriti.Hteo bi hat da se oslobodi jahaa.ipa, poskakuje, uzlee, rita se uspomamljen.Besno tri.U neki as, zamoren, ustavlja mahniti trk.Mazepinom pogledu ukazuje se din starac, kao ovca sed. Iao je lagano, potapajui se o veliku, vornovitu batinu.Ahasver. Ja sam Ahasver, veiti Juda, lutalica.Moja je otadbina svet. Ali mi je i on mali i u svojim danononim hodanjima sanjam o kraju zemlje, o uskakivanju ubeskraj, u dubine nebesne sa kojih i dolutah ovamo.Ja sanjam o dalekim zvezdama, ja sam se zaputio ka neispitanom svetovlju. Svezamiljivo malo mi je.Pokuavam da predstavim sebi to naa ula ne mogu nazreti a to bi postojalo.Gnjuram se u muziku prairoku, praduboku, koja obavija duh velovima zvukova.Ali i muzika je krajna. Talasi se zadravaju pri hridima nekim i vraaju.Da mi je neto mirno i ravnoduno gde bih skrio moju jasikovu trepetljivost.Ja sam naseljenik predela predstavljenih izrazom. No nijedan mi nije dovoljno prostran da se u njemu nastanim.Kad naem obimnost u kojoj se mogu izgubiti, bie mog putovanja kraj, iilie moja nemirna dua, put veitogplavetnila koje se uzvija nad pogledomi nad pomisli kao ono negda boji duhnad vodama.Moja e dua da se raspline u velikom: Sve.Iahu lagano. Najednom nagazie na oveka koji vijae svoju senku. Arijanaka: Za moje ime ne znaju narodi, o njemu uti istorija. Ja sam Arijanaka, mistiar mistike, logiar logike, istraivalac istraivanja, razmilja o misli same misli, o sutini sutine, o postojanju postojanja. as besno je vijam, as stoletno u mestu zastanem di se dohvatim nje, da je doepam, dograbim, nju, moju senku.Svaki pojam senku baca, pojam svaki potrebuje predmeta. Ja hou pojam ist,svetlost bez senke i senku bez svetlosti. Pa u posle senkinu senku nai i odvojiti od njene bacaice. Ja delim podele, rascepljujem atome i u njima traim svetove i tako u beskrajnost. Kad uspem da sve deli odcepljujui od delia da dosegnem u sebi, nerazdvojno, nezamiljivo prosto, osnovno, nestae me u velikom, praprostom, u optem Nita.Oznojen konj lagano je pasao travu.Odisao je teko.Mazepa, vezan, prikovan, nemajui mo jednog pokreta otvori svoja bolom izvijena usta. Telo mu je zamrlo odavno unesvestici od letenja. Besom prikljeten,usijan grkljan i usta krvava, jedino oni to oseahu neto. Zubima, utrnulim, svirepim, zagrize, dokopa konjsku put. Poplaeni etvoronoac zahrza, ipnu,odjuri, odlete kao da ga je acnula siktava guja, obaviv mu se oko oholog vrata, poljubivi ga pekuim, otrovnim poljubcem u zatiljak. I ciknu Mazepa, pijani stepom i prostorima. Mazepa:Ja sam Mazepa.Ja sam jurnjava.Jurnjave Urnebes. Gonjenje.ipanje. Letenje.Jurim i ne mislim.Nose me bez moje volje, prikovana, no ni na um mi nije palo u putovanju momda mislim o pobuni radi odmora, o odkivanju.Jurim da jurim.Letim da letim.Vijam radi vijanja.Himere, nedostinosti i vi nepostigljive stvari i vi nezamiljive, jer tako ste nedosegljive!I za vama jurim ali kad vas dogonim ostaviu i vas.Idem vama u trag, no kada me do vas dobaci moj streloviti konj, opet u dadalje budem noen.Ja vijam najblii, dostiem najdalji cilj, ali za mene nema cilja. Ne znam za metu. Stvoren sam da budem vijanje samoga vijanja. Ja se nikada ne mogu izgubiti!O, nisam ja srean!Bih da se osvetim mojoj prirodi.I jedina mi elja, moja krvava eljica, to je da se pustim u trk za samim sobom i samog sebe da gonim, da vijam,da vijam....Iznuren konj, pade kraj vode neke velike.Oblaci su se gomilali. Sitna kiica padae.Pa sav talog vodeni koji je atmosfera jednom dograbila, sputao se sada kapljiastim lestvicama u izvor svake pljuskovite muzike, u zemlju, u vodu.Ali, kad nestade oblaka:Tanka, kao ona svila to u orahovu stane ljusku, tanka kao velovi igraicadelfijskih, para, dizala se u nebo zamiljeno.(Versaj).ASTIJANAKS.(Opominjem na pojam o Zevsu i bogovima, koji nam je dat u tragiara grkih. Po njima su bogovi krvoedna stvorenjakoja uivaju u opte ljudskoj a naroitojunakoj nevolji i zato zaluuju smrtneda bi posmatrali zadovoljno, njihovupropast.)(Astijanaks, sin Hektorov, bi zarobljen od Grka pri ruenju Troje. Grk Artabazzadobi odoje o ijem poreklu nita nijeznao. On odvede novog svog tienika ugrad i posveti se vaspitanju njegovom. Svisu mislili da je to Artabazovog pokojnogbrata sin. Tako im je starac rekao.)Kada je mladome Artabazu bilo etrnaest godina umre mu stric, filozof, po komese mladi i nazvao.Roen je bio junoa sred zveke oruja, sred vriske konja, upregnutih u ratnika kola sa kojih su junaci bacali zvideu iljatost strela i zveea tuna koplja.Rodio se kraj izdubljenih laa ija su ispupenja ispunjena bila vapajem ranjenika i sokolenjem vojskovoa; blizumora jalova i purpurno zelena. Otuda,tako tumaahu svi, ova krv to kljuai previre i peni se kao ono slatko vino kojim se opijao hitronogi brzac Ahiltraei zaborava, besan i bujan.Ali je zvuk dilita i titova jek miljahu zadojio ga i onom prezirnomvisokom mudrou koja zna da uvek ostane plemenita.Oplakavi miloga hranitelja, naslednik bogat, krete se na put, doivljajima u susret.Bio je hrabar jer kod njega su nijanse duha i razmiljanja imale vrednosti samo kod su u slubi dostojne vrline ovekove.Jednom, doavi u neku azijsku varo vide, u kui ugostiteljevoj, svirepo muenje trojanskih robova. Priseti se strievih uzvienih pria. Njega je diralanesrea potitenih danas a negda silnih zatonika Prijamovog svetoga grada.Iz tue i krvi izaao je pobedilac. Srea udna ispunila mu je veseljem bie.Jednom u gde rob, ulizica, pevae stihove Ilijade diui pobedioce, zbacujui do nejunatva i bojazni slavu pobeenih.Kao Nauzikaji Odisej, o kome se pevalo ve, zapeva poznat divni tekst gde se hvale Grci ali slave i krepki ukrotitelji hatova, Trojanci.Lepo li je kada se hrabar sa hrabricom meri, oboje doprinose meusobnoj slavi.Jednom video je velikoga starca Homera i sluao ga pobono. Odjekivahu u njemu poklii zvonkih truba kada jeuo stihove kako Hektor, vo bez ljage,pre no to srne u stranu seu, rastavlja se od beloruke Andromake. Sin, mali Astijanaks, zazire od bronzane gorostasnosti oevog lema..Koliko je suza prolio, kao nekad to bi, kad je nad morem mladi Pelejevi,ubica Pentezileje, ratnice sjajnooklopnegledao palo telo, belo kao ljiljani.Najtajnije su strune na zlatnoj harfi u srcu, ustalasale se bile, zapevale enjivim pojem dalekih sirena koje sejoga ne vide, no ijih pojava dopire tekdo putnika kristalni pretea: glas..Artabaz sa etom koju je prikupio u putovanjima stupi u slubu belonskogkralja, azijskog. U ratu protiv Pilorada odlikovao se, najhrabriji, najiskusniji. Kraljeva erka ohola Aspazija bila je dar junaku i voi. Velikom kletvomzakleo se da e sruiti Pilorce, porobiti im zapaljenu varo pri mirisu rtavnom stovolovke, koju u prineti, blagodaran, gromobiji Zevsu.Jednog dana u vodov ator ue glasnik vinjih, dovitljivi Hermes i izree ove krilate rei:Artabaze, otac Zevs, koji te voli i titi, poruuje ti: Sutra je odsudnabitka, voo Belonski, izmeu Belone iPilora. Ti nisi, Artabaze, sin bratamudraevog, otac tvoj, detinjstva prvogse spomeni, jeste Hektor Prijamovi. Pilorci behu najverniji saveznici tvog oca.Njihov sedi kralj bee mu pobratim. ABelonci su ba saveznici Grki, dumanizakleti Troje. Me Beloncima ive kaoprvaci, potomci i roaci Hektorovogubice.Biraj Astijanakse, Hektorov sine. Pobeda e biti gde ti bude. Pre no zorazarudi ima da se odlui.Kneginja belonska Aspazija, koja se irobudila u lonici, u poruku bogova.Ona die labudovski vrat sa mermernih plea, ruke je zgrila i veli dostojanstveno:Aspazija: Astijanakse, sine Hektora, ti si mi mu i gospodar. Da podlost nareuje, bih te prva belokorog noa seivom probola. Ali ti ne zna sredstva niskih.Krv tvoga oca vie osvetu. Neka ti to, to sam ker tvog neprijatelja ne spreava vriti dunost. Idem s tobom daivim ohola i sretna makar, udaren tvojim kopljem pao moj otac, Belon, staracbele brade.Idem s tobom, ponosna, da ivim makar razrueni bili od tvoje desnice, visokibedemi moga rodnoga mesta, o, nititeljugradova.Idem s tobom uzviena kao sestra Kronide i supruga prikupljaa oblaka,Hera. Neka ti nisam prepona. Neka samti podstrek u vrenju uasa na koje nagoni tvoj poloaj, jezovit meni, ali laskav mome ponosu.Astijanaks. Suprugo moja, gordeljiva gospoo. Ma koliko put bila jaka, ljubavvelika, strast plamena, ne bi me onespreile od zamisli koja se mora izvesti.Ali ja sam se zakleo kletvom velikom,na strah vragom, da u Pilorce istrebiti.Aspazija. Te su rei bile bleda para, izletela iz nesvesnih usana. Dimljivoisparenje kljuale krvi koja urlie odmazdu, jaa je.Aspijanaks. Nisam nesvesan. Ja moram da stojim iza rei koje su bacile oveusnice. ta bi rekao otac moj, gorostasni Hektor, da me vidi, krikletvu ineveru.Aspazija. Zakletva se kri gde jaa mo nareuje. Re se lomi pod nareenjemvieg oseanja.Zar Zevs, koji se titra gromom, nije ju lomio! Nije li poslao lani san Agamnenonu? Nije li varao toliko puta, u toliko mahova, hotev da izvi neumoljivu zapovest sudbine.Koji od bogova nije zgazio re?A ti, ti ne ini gnusnu upotrebu poroka, nego svetu i veliku dunost ispunjava.Astanaks. ovekova su sredstva manja, za to je ovek u stanju da bude vii odbogova. to manja sredstva, to vea slava.Ja nisam vie ja, no Hektorov sin, velikolepnog junaka porod. Sme li, moeli njegov osvetitelj da bude krivokletnik!Verolomnik nije dostojan dunosti koju su mi vinji bogovi dali. Ja ujem, javidim Oca mog kako mi ne doputa daokaljam naslee osvete, na kome nebesimablagodarim.Aspazija. Pa kad ne moe da se odlui izmeu Skile i Haribde, izmeu dva reenja podjednako nemogua, beimo! U ukrtaju maeva tvoj ne sme da sevne,podjednako si vezan i podjednako odstranjen.Astijanaks. (Podrugljivo): Da beim!..[Munje u dolini. Plaha kia pada. Gavranovi graku. To radoznali Zevs prisustvuje razgovoru].Aspazija. Sve je brzo spremno. Udostoji robove brze, kratke zapovesti i mi smona putu za druge krajeve.I drugde se za silu tvoje miice zna. Nije li te car persijski preklinjao damu satrap postane, gradove ti nudiopre dan neki?(Izvedrilo se. Divno. Plava no bledi i rumeni. Tanke magle diu se sa bregova).Astijanaks. Dvostruka da budem kukavica!Aspazija. Glasnici Pontije nudili su ti presto, ako ih spase tiranina. IzaHelesponta ima zemalja gde te oekujusamo ako htedne da vlada.(Velika tiina).Aspazija. Pa neka me prezre!Zar je i ljubav stvar koja se tako lako pod noge baca! Ostavi sve, kao to ja,gorda nad gordima gordana, otresam ponos, taj gorki prah sa sandala!Bei u ime ljubavi! Ti si mu. U poloaju moguem za oveka ume pokazati dostojanstvo boga. Ali ta moe ovdepokazati. To je samo jedan vor koji jesvirepi Bog zapleo, teret nemogui, stvoren za zabavu, da gleda Zevs kako se ugibaju nitavnih ljudi plea pod njime.Neka se rastolee glas moj: Zevse nemilosrdni iznalazau tekoa, ti se ruga ljudima. Ali oni treba da prezru tvoju ud koja trai neobjavljeno, smehom da ti zalede to srce koga nisu zasitili nikakav uas, nikakav bes, plam,pokor, pomor, ni manitost smrtnih, nijaoci, ni vapaj, ni bogoraenja, ni ludilo svih pobesnelih Ajaksa, baeno naglave njihove, za uivanje oiju tvojih.Smehom da ga zalede.Da te ostave bez ijednog prizora, lakome, uasnie.Razumej, Zevsa, Astijanakse, prezri ga, ne podaj se.Astijanaks. Zevs je svirep. U toliko nam je mogue zadobiti vie slave. Anajvia je u tom da prezrem zakljukeako ih planja i podlost dovedu.Aspazija. Proklinjem i tu slavu koja gloe vrela srca junaka kao ogladnelivuk ostatke konjskih kostiju. Proklinjemi tu slavu koja rastavlja mua od ene,roditelja od deteta, ljubee srce od srca koje ga voli.Proklinjem tu slavu koja nas izbezumljuje da sluamo samo neke nemogue savete besciljnih, poludelih pravila, zakone koje su donele hijene, jednom kadnjihove krvave njuke stae da govorejezikom ljudi. Bacam se na tu slavu kletvama kao jastreb kljunom na utrobuPrometeja.A ipak, boanstveni Astijanakse, ini to treba da ini. Razmiljanje jeovde gnusno jer se tu hoe da izvue ispod odgovornosti.(Zora poinje da rudi. eve uzleu u nebo, kao neke slepimice, nasumce, bezumno baene strele u vis. Glasovi ljudi koji se bude).Astijanaks. (Uzima njenu ruku za trenut. Gleda je pun nenosti. Navlai lem. Oklop. Orua se kopljem. Nameta tit.) Zbogom!Nastaje bitka. Astijanaks pobeuje Pilorce. Pali grad. U triumfu vraa se u Belonu. Svud bije plamen stovolovki. Trube trete. Svojim najvernim vojnicima,najamnicima koje je skupio za svojih putovanja, po Grkoj nareuje tajom da zapale Belonu sa etiri strane. Pred gradom priredio je veliku lomau. Ona stoji nezapaljena. Narod likuje, veseli se bezreda.Astijanaks. (U oruju). ujte Belonci. Ja sam Astijanaks, sin Hektora. Zakleo sam se da u razruiti grad Pilorski. Saveznici oca mog istrebljeni su, pobratim ubijen. Izvrio sam zakletvu vama datu.Ali ja vrim sve dunosti, ne jedan deo samo.Va grad gori, ruitelji Troje. Ja moram da umrem jer ne smem da preivim izdaju koju sam uinio stranci moga oca,a mogu da umrem jer sam doekao osvetu.Trubite trube. (Grad gori. Ogromni crveni plamenovi vijaju vidik kao gladnigorostasni psi, nasrnuli na nebo).Jeite, zvonke trube...Priredite svetkovine i nadmetanja u ast moje smrti.Zevse, bie sretan, usred dima od rtvi...Astijanaks (pali lomau i uskakuje u maticu plamenova. Lomaa poinje eeda gori).Svi, pobono, zapaljuju lomau sa sviju strana.(PARIZ)

NETIBOR BALKANSKA PRIA

Da ist fr mich nichts neues zu erfahrenDas kenn' ich schon seit hundert tausend Jahren.G.

Jednog dana Netibor dozva svog sina, dozva svoja tri verna prijatelja, i ree im:Evo ve tolike tamne godine prohujae, kako promenu svetom moj ded, stoletni starac Netibor. Na samrti ostavio mi je svetu liru zlatnostrunu i zavetao mi je nae porodice pradavninski dar da pevam.Nekada Skiti sluahu i voljahu pesmu.U mutne popodneve kad oblaci, odbegli sa zemlje, krstare vazduhom, kao nespokojne due pokojnika, koje nikadne mogu nai mir...U noi beskonane i tajanstvene...U svea, bezmisla i rumena jutra...U duge dane, ispunjene mislima, slutnjama, zebnjom, oajanjem i nadom svega to die Ja pevah.Pevah i te ljude vedrog ela to hitaju u znojnu borbu, u kotac sa monom Zemljom, da joj otmu otrim plugovimelikom hleb; pevah ratare, pevah radenike u besprekidnom radu, poslenikeu veitom poslu.Pevah i ohole ratnike koji hitaju u boj i raduju se megdanu.Pevah narode, pevah zakone, obiaje, namere, gnev, vrlinu, greh, duevnost iporok, strah, hrabrost, poklek i polet.Pevah slobodu boansku i bogovsku.Pevah, slatkopevac, slave slatku slast.Pevah prirodu oko nas. Ona strpljivo i bolno eka da je razumemo, da se slijemo s njom, jedno da budemo, celina, veliko vaseljensko kolo, pri zvucima nekevaseljenske muzike.Pevah drvee iji svaki list umi i podrhtava i govori svojim jezikom.Pevah stabla kroz koja bez prestanka struji veno mladi biljni sok. Pevah cvetove i mirisavo cvee sa pranicama utim, kada oseti hiljadustruku dodir bezbrojnih zrnaca plodonosnog praha izprepuknutih majunih kesica, i zatreperi.Pevah nevaspitano mangupe vetar, bezbrinog deliju, to urla koliko ga grlo donosi svoje prostake, sokake pesmice koje je nauio bog zna gde.Pevah zemlju sa milijardom srdaca koja odgovaraju milijardi bia ija je onamajka.Pevah tromu sanjalicu, Slovenina, mesec, pa zvezde zamiljene i nestane, setne i raskalane, biser nebesni, velianstveno alem kamenje prosuto bez redai mere raskonom, tedrom rukom raspikue Tvorca.Pevah Sunce!Danas mi je ruka oteala, danas mi je srce prepuklo. Zar nigde, nigde, nigde,nigde, da igde ko pesmu razume. Zar nigde,nigde, nikuda, nikamo, niko, nijedan?Dua moja postade reka koja je izgubila korito i luta neznanim predelom.Tako se uzburkala moja dua!Pre no to umrem, hou li nai sem vas nekog, da znam da nisam zalud oseao, izraavao, iznalazio, ostvarivao.Ima li puka igde, mnoine koja pesmuvoli.Hou li nai ljude druge, da im reem odkrovenje koje mi je uinila Priroda,uinilo srce, uinio vazduh koji nasumotava, uinilo more, uinilo nebo,uinili um i zvuk, uinile rei, utanje i muk, izrekao dim, magla i para, doapnula misao jo nemiljena, nagovestili snovi jo nesnivani.Ja moram da pevam drugima i drugi moraju da me uju:Jer je sam tuma izmeu ljudi i svega to nisu ljudi. Jer ja sam sveza Jer ja sam poslanik izmeu bia i sutine tih bia.Idite na etiri strane sveta. ekau vas enjivo kao nevesta kiene to iekuje svatove, na visokom doksatu, cveem ukraene kue.Idite i vidite ima li igde sinova ovejih, kao to mi je priao ded da ih je nekada bilo, stvorova ljudskih kojie voleti, koji e razumeti pesmu. Ja samglasnik i moram da isporuim ljudimaporuku, vesti koje su mi date da imdonesem, amanet.Posle sedam godina vrati se sin, sin prvenac i sin jedini, Zlatomir.Ja sam ispitao, ree mrano, zemlje Istoka. Na istoku gde se sunce raa,caruje tama.Istok ne razume, istok ne trai pesmu. Istoku su ideal novac, nerad i mekunoropstvo. Varvari su i tamo, kao i kodnas, Skiti su svud.Posle sedam godina vrati se i prijatelj, prijatelj verni, prijatelj mili upajhrast.Ja sam ispitao, ree glasom pevajuim i umornim, razmotrio jug. Ne trai jugpesmu duboku, pesmu iz srca i duinupesmu. I jugom gospodare Skiti. Na jugusu Novac, Pritvorstvo, Licemerje i Sitniarstvo.Sveano i lagano Vukomrak ree:Ispitao sam sever. Sever ne trai pesme. Sever je suvie ozbiljan da traizbilju u prividno neozbiljnom. Divan jesvirepi i utljivi sever. Ali sever pesmune razume. I tamo su Skiti.Vitki, ustri Ruiplam sa zanosom i razoarano govorae:Bio sam na zapadu.Kako je lep, kako plemenit blistavi zapad.Tamo nisu sitniari i sitne, gadne duice, kao na istoku, kao na jugu.Koliko blistavih majunih ljunaka duhovitosti liju svetlucavu svetlost kojase mea sa gorostasnim rujnim poaremsunca, vrh irokih i udobnih puteva istaza kojima hode prosveeni stanovnicizapada.Kako je lep!Ali je zapad zagledan u sebe i ne ume da oseti van sebe. Ne razume ni zapadpesmu, pesmu koja doleti iz daljine kaoleptirak plavokrili, zaustavi se na cvetku i dalje odleti, ne bi ga primetio zapad. Ili bi ga nebo na iodu da ga uporeuje u dokolici sa insektima domae,otaastvene flore. I na zapadu, na zapadu blagorodnu, i tamo su Skiti.Netibor prozbori:Kome da isporuim naslee spremljeno za svet. Koga da usreim sreom neiskaljivom, beskrajnim oseanjem o sveoptoj saglasnosti svega sa svime.Sva su srca zatvorena. Sve su due zakljuane.Ja bih mogao ui samo tajno, kao zloinac, kao uhoda, kao lopov, kao obija brava, a nikada kraljevski ponosno, dignute glave, kroz otvorene iroke kripee kapije dua.Morao sam da kaem to mi je bilo u srcu. No zalud si, srce, zalud, takotoplo gnezdo, kad tii nemaju zrane nebeske puine da nad njom uzleu. Ugueneste, letilice moje, pevaice moje.Starac Netibor uze zlatnostrunu liru i bez ijednog zvukovnog oprotaja baci jedaleko od sebe.

* **Sutra dan Skit jedan naao je skupoceni instrumenat. Raskovae ga od struna, od japije, od grae stopie zlato, iskovae dukate i napoleone.Doao je bio do tog nalaska ba jedan Skit, opteuvaeni i daroviti trgovac.I govore da su mu ove pare donele sreu.Dao ih je bio pod veliki interes, to mu je naroito dobro ispalo te godine,koja je bila, sreom, nerodna. Obogatiose, radio i dalje, delao, muio se, a predkraj ivota sazidao je jednu veliku crkvuu kojoj jo i danas popovi u crnim mantijama pevaju, na liturgiji, za pokoj njegove plemenite due.(Pariz).IZAZIVANjE.Besnite i dalje vi oajanjem nabujale misli. Napadajte i dalje na svoj plen vizloslutni gavrani, gorkih asova crnivesnici.Ledenim vihorom slika u oajnom besnilu podivljale mate ustremajte se i dalje na rtvu, da zaledite dahom iskrusvaku koja tu, na pepelitu, slabom pokuava snagom da vaskrsne novoga feniksa. moi gospodara.Napadajte.Razmekale ostatke gorde stene od nekad, koja vam je prkosom pretila mladim, plavite. Podrivajte polupotopljeni greben nade da bi skrhali uzdanja sva.Pijte i dalje krv, ostatak nepresunog, vrelog izvora, to je tu tekao i i do konca ivota trebao da tee. urite se da to pre pocrpete i svakukapku zaostale kapi onoga mora koje jetu nekada, uz gromoglasnu pesmu mladosti kiptalo i umilo smelim i ponosnim tokom, hotei da u svojim dubinama sakrije i najvie visine sviju bolova ljudskih, sve bede i patnje. Pijte i ostavite prazninu onde gde je obilje jonedovoljno bilo i praznina.Kadionicom bola unosite u nekadanji veselja i mladosti hram, trulog i propalog ivota zadah, nitite svaki delii agom vazduha ista koji se zadrao uovoj peini trulei i smrti. Rairiteu njemu vae gospodstvo i tron postavite moi.Rezignacijo, vladaru boraca nepobednih koji gde stupe nite sve to nisi ti, ironijo nezajaljiva i ti, oajanjenenasito, ja vam prkosim.Ne bojim se.Ja...Trujte i napadajte, nitite i prodirite sve dalje.Daleko sam odbacio strah i otresao sam se ljage planje.Novo e vrelo da potee, na ruevinama starim nov diem hram a ulaz brane kameni lavovi moje kamene moi, novo u more da postavim onde gde je staroga nestalo.Ja vas izazivam kao ono u prvim danima bleteeg besnila suvika snage koji nije znao kuda e, kao u prvim asima podviga nesite bujnosti.Hodite na me i navaljujte i srdite se grozno i juriajte mahnito i plaho ibesnite besno.Hodite da u oajnom megdanu uzavrelom mojom slabou obezoruam vas do straha i nemoi, da mi vas gaze pobednike stope i tlai moja osveta.Hodite da u divljini do vrhunca popete mi moi razdruzgam i utamanim ceo va rod smrtonosni i smodim do jednog.e za nitenjem nezajaljiva mi je bezdan, hodite, ja sam ognjeni i kameni,grad koji e vam utuliti i spomen, maljkoji e da ugui, vuk koji zubima kolje,hijena koja e da poloe svu usirenu krvvaih trulih ila, ja sam smrskavajuigrom.A ako ne izaete?..I do vaih mranih skrovita, jazbina gde se jati tama, dopree i izvui e vas na dan, na svetlost koja ubija,osvetnik, tamanitelj prkos moj!(Beograd. 1908.)

MOCARTprijatelju Raduloviu, slikaru.

Na onom svetu naoe se Rembrant i Mocart. Rembrant ree: Kompozitoru draesnih i slatkih sonatica, ti nisi moda nikad poznao bol. arobna frulice,koja tako ljupke pesme izvija, ti se aki ne nasmeje, toliko si i bez smeha ljubak. Boji se da osmeh ne stane izgledati suvie vulgaran na tvom finom licu. Stvoren si da olii vrhovnu dra,nepostinost elegancije, otmenost najotmeniju. Ti si ivot u onome to ivotprua namirisnijeg, ti si maleno stakleno zvonce vezano u krila kakvog modrog leptireta kojim ono, kao pastviozbiljni katoliki pop, objavljuje dolazak cvetovima pokropljenim kadionicomblistave rose. Ti si praporac na sankama one plave jutarnje magle, kada sedie u posetu svojim malim roakama iroacima, ruiastim oblacima nebesnim.Mocart ree: Plemeniti Niderlanani ne, ti koji si namalao filozofa iji tmuri pogled otima tami tamine tamne tajne. Je si li mogao poznati sreu, o mislioe nad Hristom u Emausu, platnom odhiljadu nijansa, koje se povrno gledaneine kao jedna jedina zarala mrlja, jedna crna suza. Da li te je bolelo, o slikaru nonog kola, to sve razumejui,sve si morao da oprosti. I onom bedniku u dronjcima, i onoj babi mravojnesrenici, i prirodi koja ti je boramanaruila majku...Tvoje oko izvinjava sve i sve runo pretvara u lepo. Ali zar nisi bio nesretan, vladaru kiice, to ima tolikorunoga na svetu i to tvoj ivot nee biti dovoljan da od sveg gadnog stvori lepo. Znam potajnu tvoju boljku:hteo si da umetnost izvini svu nepravdu ivota.Mocart tada vide Amsterdamskog Velikana kako ga okruavaju hiljade nitih, bednih, prosjaka, ranjavih, epileptiara, bolnika, krivonogih, bada, guravaca, kljastih i slepih, obnevidelih, slomljenih, nakreveljenih, propalih uplakanih, staraca koji su se podetili, lica avolskik, matorih vetica....Oni su vikali: Oe, oe, oe, daj i nama due, daj makar neke lepote u crnilu besmrtnom, u mranim talasima tvojih boja, i nas je priroda ucvelila, uvredila, runoom ponizila.U gomili nakaza, teko zamiljen udalji se Holananin.Mocart u glas u sebi:A ti, ta si ti uinio za nedune na zemlji. Kako si samo smeo da trai isto lepoga kraj bednih tolikihsapatnika? to nisi u tonove uneo suze oveanstva, bratije samoive i gadne i oistio ih bistrim a dubokim morem tonova kao Bah, zapenuenim vodoskocima i vodopadama njihovim kao Betovn.Umetnici su za to da u ivotu ljudi pronau besmrtno, da izvine Boga predljudima.Tvoja muzika nije izvinjenje Boga, u njoj nema ovejeg, ona dejstvuje kao optuba:to takvi nismo.Plakae Mocart zaroniv glavu u bele, prozrane ruke, pod gorostasnim svodomnadnebeskim plakae. Gledahu ga radoznali mali anelii, isplazivi crvenejeziie, metnuvi vitke kaiprste nazamiljena ela, od velikog uda, jernikad nisu videli plaa.U neki as, posle sekundi nekoliko ili vekova mnogo, priblni se uplakanome mladiu blagoosmehnuti, mudri i iskusni a mistini Leonardo.Evo ta mu je kazao:Utiaj se, Najljupkiji.Pre trenutka nekog vratih se sa zemlje koju esto obilazim. Ima tamo tolikozanimljivoga! Crtam uvek male skice.Runo i lepo, glupo i pametno ! Ja volimzemlju to je tamo sve jo izrazito,odmah se uhvati ona skrivena jednaina,formula jednog tela, jednog lica. Eto,ba pri poslednjem mom boravku bih udomu bednog velikog nekog oveka, JovanaGabrijela Borkmana. Njega je pregazioivot. On, sluae tvoje jedno andantei inilo mu se da je ceo njegov ivotiznesen i opravdan u toj melanholijiakorda, ni burno vesolih ni ciei tunih. Da, ovek svugde nalazi sebe. oveksvugde sebe nalazi. I samo neka je delogenijalno, ono moe da izrazi sve, onoobuhvata sve, sve obuzima, u njega svestane...Drugi propali bednik sluao te je u isti as. On je video tu ukras svoje bede,njemu se inilo da si i ti imao onaj isti,kao i on, ivot i uneo ga u tonove, radisvoje utehe. iparica Nataa, posle prvog bala vidi da je tvoj menuet opisaodva plava brka njenog prvog igraa, oficira, a razoarani matematiar Vinavermisli da tvoje uveno adagio predstavljaonaj bol bez prebola to se jedna njegovateorema, nad kojom se mesecima ve mui,pokazala da i zasluuje da se raspadnepre no to je i dokazana.Ko genijalno stvara....Ali nije imao vremena da dovri.Jedan aneo namrgodio se obeenjaki, drugi zastade u vazduhu, razvijenih krila..Mocart napuenih usnica gledae iskosa,mio kao dete, na Leonarda.Milanskom se majstoru to sve uinilo tako lepo, tako novo, smeno i fino uisti mah, da zgrabi svoj album sa kartonima, doepa etkicu i stade da crta....(Pariz).ALI SE NITA NAROITO NIJE DOGODILOKad bi se pogled zamorio gledajui ikone iz kojih su izvirivala zamorena, preplaena lica s neim ropskim i moleivim u sebi, iao bi dalje i traio nov predmet na kome se moe zaustaviti. Ljudi udugakim haljinama pevali su jednoliko,nerazumljivo. U susret oseanjima dobivenim gledanjem dolazila su druga o zadahu tamnjana i svea. S vremena na vremesvi bi se krstili.Tu su doli radi utehe. Doli su da trae.Pop je govorio ovakvu molitvu: Oe na koji si na nebesima i tako dalje,no redu.A ova molitva imala je ovde svog velikog smisla:Tu je dola udovica sa decom.[footnoteRef:5] Ona se obraala nebesnom ocu. Doao ovekslomljen nesreama. On je bio taj koji bimogao rei: Neka bude volja tvoja. [5: Kao ak V i VI razreda gimnazije pisac ove prie napisao je puno gromopucatelnosti protivusadanjeg drutva i religije. Linosti spomenuteovde bile su opisane u ranijim novelama, ovaje trebala da bude zavrna. Veina novela posleunih diskusija, bila je odbivena u akoj druini, od strogih kritiara, kao nemoralna i opasna za mlade.]

Mnogo ih je bilo koji su se molili za nasuni hleb. Bili su koji su se lomili izmeu iskuenja i bede, njima jevera trebala da prui potporu, da nepodlegnu onom to je zabranjeno religijom.A bilo je rezigniranih, koji nisu umeli ni hteli vie da se bore i koji su[footnoteRef:6] pobono govorili amin na sve, jer su u svemunauili da gledaju neku viu volju, sakojom se ne moe nositi, protivu kojene pomae borba. [6: Pisac je ovde poglavito mislio na sebe. Doista, u ono doba, on je, ma kud putovao, iao pocrkvama i padao u izvestan oekujui misticizam.]

Sada su oekivali neto iznenadno, neoekivano, Sveano i Veliko. Za to sui doli u crkvu. A svi u crkvi oekivali su da se, moda, nekom iznenadnommilou ceo ivot njihov promeni.Nisu imali mnogo nade, ali su doli i mislili da e Velika Nada sama doi,[footnoteRef:7]a da e neto ipak se dogoditi. Netodoi. Neki obrt u ivotu, obrt o komeoni nisu nita tano znali. Bila jenada, skrivena na dnu srca, mala, potajna,neodreena. Bio je magleni plamen nade. [7: esnaestogodinji mistiar koji je ovo pisao,i nehotice je analisao uvek svoja oseanja. Tomedavnome umrlome ja ovim odajem poslednju potu. Akoikad budem pisao psihologiju dece, duevni ivotdevojica i deaka, tako naivno izneen u knjigama,a tako mutan i zanimljiv u istini; bogata arhiva ovenemirne due posluie mi mnogo u ispitivanjima.]

Neko prigueno oekivanje.Neko nesvesno izgledanje.Neto bezimeno.Moda je to bio samo jedan instinkat, nedovoljno poznat i ispitan, koji se javionezavisno od miljenja i kome se ne veruje a ipak se eka i sluti.Nisu smeli da misle, bojei se da miljenjem i razmiljanjem ne ugue tog udnog pribeglicu u svome srcu, njegakoji je varao toliko puta, izdavao uveka koga su voleli ipak.Nisu smeli sami sebi da dokazuju nita.U njihovim duama tinjala je jo uvek ona iskra, ono veito moda.Postepeno stalno uzbuenje i stalno nesvesno oseanje oekivanja. Ono je biloas jae, as slabije. Po kad kad veliko,ogromno, strasno, da su drhtala tela kaopod nenadnim dodirom elektrine struje.Po kad kad je zamiralo i suha su ustamahinalno aputala molitvu. I, valjdaod tog udnog ivota kojim su iveliu ovom trenutku, usled oekivanja Neznanoga, Neoekivanog, Tajnog, ostalo im je malo oseanja po broju. Sve se slilo uneku udnovatu celinu iz dvojstva plimei oseke sa bezbrojem prelaza.Misli su otile sve.Pogled s vremena na vreme blesavo je tumarao valjda traei mesto odakle eda se pojavi dogaaj ali ne znajui dali e se on i pojaviti vidljivo ilidruke. Ne znajui ta treba da opazi,o emu rauna da da...I, naposletku;Oni u dugakim haljinama svrili su sa svojim jednolikim pevanjem i povuklise, svee su se gasile, neki od ljudibili su ve izili, neki su izlazili,a neki su jo oekivali.Ali se nita naroito nije dogodilo.

4