УВОД

Период развоја Византије представља период процвата уметности и архитектуре средњег века. Византијска уметност се развијала на тековинама Источног римског царства од V века па до пада Цариграда под Османлије 1453. године. Њен утицај није био задржан територијалним границама Византије већ се ширио и на просторе држава које су биле под њеним директним утицајем.

Основна карактеристика Византијске уметности је религиозна тема, јер је и она сама настала на коренима античког света у коме су божанства била високопоштована.

Током десетак векова трајања Византијске уметности можемо уочити неколико раздобља:

1. Златно доба (класично) – период владавине цара Јустинијана (527-565)2. Доба иконобарства3. Доба Македонске и Комнинске династије (XI и XII век)4. Доба Палеолога

Доба Јустинијана представља тачку преокрета у архитектонској историји. Грађење је било једно од средстава којима је Јустинијан покушавао да уједини царство и ојача своју аутократију и створи његову културну карактеристику. Стога можемо закључити да је развој уметности и ширење културних утицаја Византије имало и политички значај.

1

ВИЗАНТИЈСКА АРХИТЕКТУРА(основне карактеристике и обележја)

Промена која је настала у архитектури и која означава почетак епохе Византијске архитектуре није толико евидентна у архитектури палата и фасада, већ се она огледа у црквеном пројектовању. Тако да, када говоримо о архитектури Византијског доба. Говоримо заправо о архитектури цркви и манастира. Један од разлога томе јесу корени Византијске уметности, а и сама побожност цара Јустинијана који је веровао у своју божанску мисију, да успостави православље и уздигне се ближе Богу.

Византијски архитекти су преузели од римске уметности систем обраде зидова, обложеним мозаицима и мермером, како би њихову масу претворили у у носиоца значајне религијске поруке.

До почетка Јустинијанове владавине већина црквених зграда, са бројем малих изузетака била је заснована на једном грађевинском типу: базилици, дворани која је била покривена дрвеним сводом, са или без бочних бродова.

Нови тип архитектонских грађевина требало је да одговори на нове литургијске разлике Византијске цркве, јер је централни простор олакшавао потребу да одржавање службе, заузимао је средишње архитектонско место, тако да архитектонско правило постају грађевине са централним планом. Ранохришћанске базилике биле су грађене да би се оствариле потребе хришћанске архитектуре унутар ограничења овоземаљске тадашње римске архитектуре и била је функционална грађевина ригорозно обликована око литургије. У њој је функција надвладала симболику. У византијском стилу приоритети су заменили места, главни циљ је било стварање симболичног архитектонског изражавања најдубљих значења и идеала нове вере. Окретањем засвођеним црквеним грађевинама централног типа, Јустинијанови архитекти су се окретали архитектонским концептима који су били развијени и засигурно сазрели у архитектури касног Царства: у дворанама палата, у погребним грађевинама, у термама и баштенским зградама. Основне особине Византијске цркве су централни план и пандантифна купола заједно са кључним елементима структуре, осветљења и декорације. Основна карактеристика плана цркви византијске архитектуре јесте кубичан облик.

Купола је искључивала носећи структуру и сводове. Она је била елемент који је словитљивије допуњавао кубичну срж простора.

Трансцендентални ефекат који је стварао византијски систем квадратног централног језгра, био је оснажен накнадним елементима идеалне византијске цркве.

Једно од највећих здања византијске архитектуре свакако јесте црква Аја Софија у Истанбулу.Ово здање је правоугаоне основе на чијим су крајевима распоређена четири ступца између којих су четири велика лука а изнад њих четири пандантифа и једна

2

купола. Да би се стабилизовала маса тако велике куполе примењено је решење сегментне љуске, са четрдесет лукова. Од стабилности тог централног језгра зависи и стабилност читаве грађевине. Употреба опеке доприноси мањој тежини која оптерећује зидове.

Структура, функција и дизајн, претворили су Аја Софију у грађевину која раскида са дотадашњом традицијом. Корени овог иновативног карактера су различити, просторна концепција, теника изградње сводова помоћу које грађевине имају тање носаче, већа количина светла, специфичан систем украшавања.

Истанбул, Аја Софија 532-537.

3

УТИЦАЈ ВИЗАНТИЈСКЕ АРХИТЕКТУРЕ НА БАЛКАНСКЕ ЗЕМЉЕ

Утицаји Византије свакако су видљиви и у архитектури балканских земаља. Палате и цркве, нарочито у областима Србије и Бугарске, имају елементе византијске архитектуре. Грађење на Балкану ће добити своју личну ноту тек у периоду слабљења Византије у IX и X веку. Карактеристике византијске архитектуре на црквама у Далмацији огледају се у грађењу купола и полуобличастих засвођених бродова. Занимљиво је рећи да ни једна од ових цркви нема основу као византијске грађевине. Разлог овоме је чврсто сачувана римска традиција грађења.

Што се тиче Бугарске, у византијским провинцијама на простору данашње Бугарске већ у VI веку истицала се нарочита локална архитектонска нота. Дотадашње мрачне засвођене цркве- дворане. Почеле су да се намећу са елегантним али старомодним базиликама Царичиног града. Здепасти, широки ступци су сменили мермерне стубове, аркаде су постале ниске и узане. Главни брод, који је био слабо осветљен са неколико прозора на фасади, носио је полуобличасти свод, а крстасти сводови су наткривали бочне сводове. Овакав развој и даље ширење византијских утицаја било је заустављено бугарском најездом и стварањем новог бугарског царства које је ширио утицај и на просторе Македоније и јужне Бугарске.

Утицаји византијске архитектуре очигледни су и на просторима Јерменије и Грузије тог доба. Касни VI и VII век су велики векови црквеног градитељства у Јерменији. Ова архитектура је неизмерно продуктивна у погледу самог броја грађевина и невероватно богата у разноврсности централних основа цркава. Развој градитељства у овој области је достигао ту меру у равноправној борби са византијском архитектуром. Међутим, разлике између византијског и јерменског градитељства у пројекту, конструкцији и размери, не могу бити прејако наглашене. Најкарактеристичнији тип јерменске архитектуре јесте онај коме припада црква Св. Хрипсима у Вагаршапату, саграђена 618. године.

СРПСКО-ВИЗАНТИЈСКИ СТИЛ У АРХИТЕКТУРИ

Српско-византијски стил или Српско-византијска школа (како се наводи у неким изворима), обухвата временски период од краја XIII до краја XIV века и огледа се у архитектури Метохије, Косова и северне Македоније.

Као што је већ речено у уводу, карактеристике византијског стила у архитектури се огледају у аритектури храмова и других религиозних здања. Сходно томе, као почетак епохе Српско-византијског стила, узимају се цркве, задужбине краља Милутина: црква Св. Никите на Скопској Црној Гори, црква Богородице Љевишке у Призрену (1389).

4

Основне карактеристике овог стила представљају: основа уписаног крста са једним или пет кубета и припрата која се обично налази на западној страни. Употреба сивог и жућкастог камења на фасади и црквене опеке које су поређане на такав начин да престављају украсне шаре на фасади, заправо су типична карактеристика византијске архитектуре.

Најпознатији споменици ,зачетници Српско-византијског стила односто предтавници рановизантијског стила у архитектури, су:

1. Богородица Љевишка2. Краљева црква у Студеници3. Манастир Грачаница4. Манастир Пећка Патријаршија5. Манастир Лесново

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА

Црква Богородице Љевишке је црква у Призрену, Задужбина краља Милутина. Она је здање које представља почетак Српско-византијског стила. Првобитна грађевина из XI века била је тробродна базилика са три апсиде на истоку и припрату на западу испред које се налазио трем. Преуређењем у XIV веку главни брод је претворен у петокуполну целину, а бочни бродови су претворени у амбулаторијум. Овај храм представља прву петокуполну цркву у Србији, и овај утицај ће се осећати у наредних 100 година. Ово је идеја која је била у византијској архитектури већ виђена у Цркви Солунских апостола: основа је у виду уписаног крста са пет купола, а око њега је са три стране широки брод. Црква је историјско седиште епископа призренског Српске православне цркве.

5

КРАЉЕВА ЦРКВА У СТУДЕНИЦИ

Црква је посвећена светим Јоакиму и Ани, а подигао ју је краљ Милутин 1314. године. Изграђена је у Вардарском стилу и убраја се међу најлепше споменике тог стила док се њен живопис из двадесетих година XIV века сматра једним од највиших домета Ренесансе Палеолога међу српским манастирима и врхунац стваралаштва дворских сликара краља Милутина, Михаила и Евтихија. Иако је саграђена у Српско-византијском стилу, фрескосликарство овог здања се разликује од византијског типа. Подигнута је од белог мермера и украшена по узору на главну манастирску цркву посвећену Богородици.

МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

Грачаница представља једно од најлепших здања у целокупној византијској и српској архитектури. Изградио ју је краљ Милутин 1315. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Налази се у селу Грачаница код Приштине. Основа је у облику удвојеног уписаног крста са пет мале куполе и једном већом у средини-што представља типичну карактеристику византијског стила. Грађевина је висока и делује степенасто због купола и изражене вертикале силуете. Фасада је грађена клесаним каменом са опеком и вишеделним прозорима са украсима. Оваква спољашност здања оличава византијски тип декорације и украшавања.

6

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Овај манастир представља један од најзначајнијих споменика наше прошлости. Манастирски комплекс чине четири цркве: Светих апостола, Светог Димитрија, Светог Николе и Богородичина црква).

Архитектура Пећке Патријаршије, грађена и преправљана током неколико векова, пружа врло разнолику слику. На њој се могу уочити развојне фазе кроз које је пролазила наша градитељска уметност средњег века.

Црква Светог апостола, саграђена је у првој половини XIII века, припада групи споменика рађени у стилу рашке школе. То је једнобродни храм са трансептом и троделним олтарским простором, засведен куполом. Код ове цркве нарочито је карактеристичан јако издужени западни део брода засведен полубличастим сводом, подељен у два травеја.

Архитектура цркава св.Димитрија и Богородице имају одлике низа споменика грађених код нас у XIV веку.То су грађевине српско-византијске школе, са крстобразном основом, зидане каменом и опеком. Док је код већине ових споменика потпуно елиминисана камена пластична орнаментика, која је веома била битна за ранију рашку школу, у Пећкој Патријаршији се по први пут појављују декоративни преплетени оквири око портала и прозора.

Капела св.Николе је дозидана уз јужну фасаду Богородичине цркве. Малих је димензија и засведена полуобличастим сводом.

Зидови Пећке Патријаршије били су првобитно црвено омалтерисани, а узоре овом комплексу треба тражити у византијским манастирским целинама каква је она Христа Пантократа у цариграду или знаменитом Ватопеду на Светој Гори.

Пећка Патријаршија

7

МАНАСТИР ЛЕСНОВО

Овај манастир је посвећен светом Архангелу Михајлу и пустињаку Гаврилу Лесновском. Саграђен је 1341. године. Налази се у истоименом селу у северној Македонији.

Црквена грађевина је у облику писаног крста и украшена ритмичким серијама декоративних лукова који се налазе у два нивоа. Концепт полуобличастих стубова који се спајају у пиластрима је потпуно материјализзован у Леновском манастиру. Он потиче директно или путем Солуна,из византијске централе. Својом изванредно урађеном структуром, са куполом на центру, широко отвореним зидовима, бифором и другим детаљима на фасади, манастир Лесново је сасвим сличан радовима који долазе из византијских радионица. Овај манастир је био узор за грађење и других манастира у овом стилу.

СРЕДЊОВИЗАНТИЈСКА АРХИТЕКТУРА У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ

Политичке промене на Балкану у последој трећини XII века , такође су утицале на промену архитектонске слике. Српска планинска племена, насељена западно од долине Мораве и која Царство никада није покорило, сјединила су се у Рашко краљевство и под Стефаном Немањом, започели освајање источно у долине ка Нишу и Скопљу. Њихов географски положај у западним планинама и њихове блиске везе са племенима која су била насељена дуж далматинског приморја, чине нормално што њихова архитектура показује сродност са далматинском архитектуром која више одликује романичким особинама- једнобродна црква са полуобличастим сводом побијеним куполом на средини. Такође је нормално што се такве романичке особине мешају са елементима који су проитекли из средњовековне византијске архитектуре- ребраста купола, колонете и луци тамбура. .

У источним крајевима српског краљевства, који су тек били ослобођени од владавине Византијског царства или су били близу њгових граница, византијска градитељска традиција, у оном облику који је постојао у Цариграду, и даље је остала веома јака. Пример овога јесте црква св. Николе у близини Куршумлије коју је основао Стефан Немања 1168.год.

8

Ова црква обилује карактеристикама византијског стила: увучени слог опеке, полуобличасто засвођени травеји наоса источно и западно од куполе који су смањени на ширину носећег лука. Обратно међутим, средишњи простор који је био надвишен куполом, сада је увећан у пропорцијама. Његова четири зида се дижу високо, сваки пробијен троструким прозором непогрешиво цариградског нацрта. Још више се диже тамбур куполе. Осмострани и пробијен са осам великих прозора, претворен је у доминантан елемент читавог објекта.

Ова црква иначе одражава савремену верзију средњовизантијске архитектуре на централном балкану.

Црква св.Николе, Куршумлија

ПОЗНОВИЗАНТИЈСКА АРХИТЕКТУРА И ЊЕН УТИЦАЈ НА СРПСКУ АРХИТЕКТУРУ ТОГ ПЕРИОДА

У Србији током XIII века, стара западносрпска школа једнобродног, полуобличасто засвођеног куполног наоса, у сложени план укључила и византијске и западнороманичке елементе: кратке кракове крста и византијске куполе на пандантифима. Мешавина та два стила је и произвела посебан стил архитектуре познат као рашка школа.Богородичина црква у Студеници, задужбина Стефана Немање, представља ову струју у најбољем облику.

Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера.

9

Изнутра је црква обложена туфом. Богородичина црква у манастиру Студеница је постала прототип.

У раном XIV веку Рашка архитектура је дошла у сукоб са новом византијском архитектуром. Централне области Србије које су биле под влашћу српског краља Милутина и цара Душана такмичиле су се са византијским царевима у изградњи цркава. Издужени уписани крст је остао основни елемент архитектуре. У новој варијанти се појавио у старом Нагоричину. Купола и тамбур постављени изнад средишњег простора дижу се високо изнад полуобличастих сводова кратког брода и дубоког олтарског дела. Бочни бродови су полуобличасто и крстасто засвођени, али на оба краја сваког бочног брода диже се танак висок тамбур из кровне зоне далеко од средишњег тамбура.

Поред примене издуженог крста у основи, некада веома коришћене угаоне куполе и тамбури, обележје градитеља из Србије и Солуна, све се ређе користе. Уместо тога, постављала се секундарна купола изнад припрате.

Зидови српских цркава овог периода су били или једноставног ћелијастог слога опеке или само од опеке, али повремено богато ишаране, што је и даље задржана карактеростика византијске архитектуре. У даљем периоду декорација српских цркава постаје све живописнија и богатија. Цариградске грађевине раног XIV века су преузеле идеју и стилско изражавање црвених и белих површинских декорација.Пример ове пребогате декорације јесте припрата манастира Хиландара из 1389.год. са коришћењем наизменичне опеке и камених бокова, присуство крстастих шара на прозорима, фризови од љиљана, луци обложени преплетима…

Богато украшене , мада никада велике и иновативне, цркве развијеног уписаног крста и друге варијанте настављају да се граде у јужној и централној Србији све до опсаде Турака.

Припрата манастира Хиландар

10

ЗАКЉУЧАК

Због свог географског положаја,на граници истока и запада, византијска уметност је била предодређена да сједини елементе грчко-римске и источњачке уметности. Уметност и архитектура уопште, биле су подређене божанским законима које је заправо требало и да материјализује.

Стил градње у византијском стилу је заправо представља стил градње оних грађевина у Истанбулу. Почетна градња у овом стилу је била развијана на римским тековинама.Комбинација базилика и симетричних религиозних грађевина са централним планом створила је карактеристичну византијску цркву са основом у облику крста, са квадратном централном масом. Најизразитија одлика је био кров са куполом.Византијске грађевине су красили велики простори и богата декорација.

Византијски стил градње се ширио веома брзо, како на земље које су биле под Византијском влашћу, тако и на земље суседе. Имплементација карактеристика овог стила је уочљива и међу српским средњовековим манастирима. Српско-византијски стил се највише развијао за време владавине краља Милутина и Стефана Немање.

Овај стил у архитектури је веома битан и запажен из разлога што се он огледао у примени на највишем националном благу, тј. манастирима који за наш народ имају како верски тако и национални значај.

11