SEMINARSKI RAD

Status Organizacije ujedinjenih nacija

Novi Sad, 2012.

Sadržaj

Sadržaj.........................................................................................................................................2

1. UJEDINJENE NACIJE......................................................................................................5

1.1. Sekretarijat Ujedinjenih nacija.....................................................................................5

1.2. Članstvo u Ujedinjenim nacijama.................................................................................6

1.3. Odnos Povelje prema državama nečlanicama..............................................................8

ZAKLjUČAK...........................................................................................................................10

Literatura...................................................................................................................................11

2

Uvod

Posle Drugog svetskog rata dve vodeće supersile SAD i SSSR su se opredelile za

politički kurs koji je bio u suprotnosti sa Poveljom UN, u kome je pečat dala tehnološka

revolucija i proizvodnja nuklearnog oružja. One su uvele svet u hladni rat, na čijim je

marginama vođeno na desetine vrućih ratova koji su potkopali temelje UN. Dvadesetogodišnji

ljubilej UN 1965. godine obeležen je ukazivanjem na nedostatke Povelje. Otuda je u Povelju

unet postupak za reviziju. Pri tome je različit postupak predviđen za unošenje samo izvesnih

izmena i dopuna, tj. amandmana, od postupka revizije Povelje putem održavanja opšte

konferencije.

Inicijativa za unošenje samo izvesnih amandmana može poteći od ma kog člana, koji

će, u tom slučaju, dostaviti predlog sa obrazloženjem generalnom sekretaru 60 dana pre

otvaranja zasedanja, da bi ga ovaj blagovremeno uvrstio u dnevni red Generalne skupštine.

Oni stupaju na snagu kada budu izglasani od strane dve trećine članova Generalne skupštine i

ratifikovani saglasno njihovim ustavnim postupcima od strane dve trećine članova UN

računajući tu i sve stalne članove Saveta bezbednosti. Članovi UN koji se ne saglase sa

amandmanima mogu da napuste Organizaciju.

Za održavanje vanredne konferencije za reviziju Povelje potreban je pristanak dve

trećine članova Generalne skupštine i sedam bilo kojih članova Saveta bezbednosti. Uslovi

glasanja i stupanja na snagu revidirane Povelje su isti kao i u postupku donošenja

amandmana.

Specifičnost ratifikacije u slučaju izmena Povelje UN ogleda se u mogućnosti da

pojedinačna država ima pravo da ratifikuje izmene ili dopune za koje njen delegat nije glasao,

odnosno za koje je dao negativan glas. Ovaj sistem ima za cilj da izvrši izvestan pritisak na

države da ipak prihvate volju većine, bez obzira na svoj raniji stav.

Postupak revizije Povelje do danas nije primenjen, iako su pojedine odredbe

prevaziđene.

Raspad SSSR je uzdrmao sistem UN. Umesto vraćanja izvornim principima,

Generalna skupština je potisnuta u pozadinu, a SAD su delimično uspele da Savet bezbednosti

izdignu iznad celokupnog pravnog sistema i postave ga kao neku vrstu svetske vlade koja

stvara i nameće svoje autonomne odluke. Tamo gde nisu uspeli da izdejstvuju saglasnost

3

Saveta bezbednosti za svoje poduhvate istupali su samostalno, ignorišući UN i elementarna

pravna pravila. SAD su sistematski podrivale UN još od kraja šezdesetih, odbijali su da plate

redovni godišnji doprinos, čime su UN upale u tešku finansijsku krizu. Napustile su

UNESKO i ignorisale stavove i osude Saveta bezbednosti izrečene u vezi njihovih vojnih

intervencija u Latinskoj Americi.

Povelja Ujedinjenih nacija1, kojom je uspostavljena Organizacija, potpisana je u San

Francisku (SAD), 26. juna 1945. a stupila je na snagu 24. oktobra 1945. Ideja o potrebi

stvaranja svetske organizacije sazrela je u toku drugog svetskog rata, kada je savez zemalja,

koji se borio protiv tzv. Sila osovine, uzeo ime „Ujedinjene nacije“ Deklaracijom od 1.

januara 1942, usvojenom u Londonu. Iako je za sve to vreme formalno postojalo Društvo

naroda, na njegovo oživljavanje nije se moglo misliti iz raznih razloga, od kojih valja

pomenuti odbijanje SSSR da saraduje s organizacijom iz koje je bio iskljucen, pravne teškoce

koje bi vlada SAD imala da stupi u Društvo naroda protivno nekadašnjoj odluci Kongresa i

loš psihološki efekat koji je samo ime organizacije imalo kao sinonim neuspešne i kolebljive

politike „umirivanja“ Hitlera i Musolinija.

Ciljevi Ujedinjenih nacija nabrojani su u čl. 1. Povelje. Svi oni se svode na osnovnu

svrhu organizacije da osigura svetski mir. Kao i Društvo naroda, Ujedinjene nacije pocivaju

na ideji kolektivne bezbednosti, koja je bila široko prihvacena još posle prvog svetskog rata,

kao medunarodni poredak koji zajednickom akcijom svih država treba da onemoguci

agresivnu politiku svake od njih pojedinacno i da tako zameni sistem rivalskih saveza, koji se

pokazao nesposobnim da spreci svetsku katastrofu (tzv. politika „ravnoteže snaga“). Smisao

kolektivne bezbednosti je, najprostije govoreci, u sledecem: umesto da se svrstavaju u

posebne saveze, sve države sveta (ili jednog njegovog dela) okupljaju se u jedan veliki savez,

koji nije uperen protiv neke spoljne države, nego protiv moguceg napadaca iz sopstvene

sredine. Drugim recima, na agresiju protiv jedne države odgovaraju sve ostale države, a ne

samo njeni saveznici. Sistem kolektivne bezbednosti podrazumeva postojanje medunarodne

organizacije bar iz jednog razloga: potrebno je središte u kome ce se utvrditi da li postoji

napad i iz koga ce se usaglašavati zajednicke mere protiv agresora.

1 Obrad Račić, Vojin Dimitrijević, Međunarodne organizacije, Pravnog fakulteta Univ. Union i Službenog glasnika, Beograd, 2011., str. 146

4

1. UJEDINJENE NACIJE

1.1. Sekretarijat Ujedinjenih nacija

Sekretarijat ulazi u red glavnih organa UN. Sastavljen je od lica koja se biraju na

osnovu ličnih svojstava. Sačinjava ga generalni sekretar2 i administrativni aparat.

Regrutovanje službenika se vrši na osnovu pravilne geografske raspodele mesta. Njegova

uloga je vrlo osetljiva jer obavlja usluge za sve organe UN, sprovodi odluke ovih organa i na

taj način obezbeđuje kontinuitet delovanja Organizacije.

Sekretarijat je podeljen na 8 odeljenja koja odgovaraju osnovnim pitanjima kojima se

bavi Organizacija3:

1. Odeljenje za probleme mira i bezbednosti,

2. Ekonomsko odeljenje,

3. Socijalno odeljenje,

4. Starateljsko odeljenje,

5. Pravno odeljenje,

6. Odeljenje za informacije,

7. Odeljenje za konferencije i opšte poslove, i

8. Administrativno-finansijsko odeljenje.

Sekretarijat publikuje sve dokumente, izveštaje i rezolucije i odgovoran je za njihovu

distribuciju. Da bi odgovorio složenim zadacima koji se pred njega postavljaju, Sekretarijat

preduzima i naučnoistraživačku delatnost.

Na čelu Sekretarijata se nalazi generalni sekretar koga bira Generalna skupština na

predlog Saveta bezbednosti dvotrećinskom većinom uz pozitivan glas svih stalnih članova

Saveta bezbednosti, i njegov mandat traje 5 godina. Funkcije generalnog sekretara se mogu

svrstati u dve grupe: 1. administrativne, i 2. političko-diplomatske.

2 Dužnost Generalnog sekretara dosad su obavljali: Trygve Lie (Norway) 1946-1952, Dag Hammarskjöld (Sweden)1953-1961, U Thant (Myanmar) 1961-1971, Kurt Waldheim (Austria) 1972-1981, Javier Perez de Cuellar (Peru) 1982-1991, Boutros Boutros-Ghali (Egypt) 1992-1996, Kofi A. Annan (Ghana) 1997-2006 i Ban Ki-moon (Korea) počev od 2007;3 http://mapyourinfo.com/wiki/sh.wikipedia.org/Sekretarijat%20Ujedinjenih%20nacija/

5

Kao vrhovni administrativni organ on rukovodi radom Sekretarijata i odgovoran je za

njegovo funkcionisanje, priprema budžet organizacije, prikuplja finansijske doprinose od

strane država članica i kontroliše izdatke Organizacije.

Generalni sekretar učestvuje na svim sastancima Generalne skupštine, Saveta

bezbednosti, Ekonomskog i socijalnog saveta i Starateljskog saveta i obavlja sve zadatke koje

mu povere ovi organi. On sačinjava dnevni red Generalne skupštine, Ekonomskog i

socijalnog saveta i Starateljskog saveta i u tom pogledu ima slobodu da predlaže pitanja koja

smatra zrelim ili nužnim za rešavanje. On podnosi Generalnoj skupštini godišnji izveštaj o

radu Organizacije. Uz pristanak Saveta bezbednosti obaveštava skupštinu o svim predmetima

koji se odnose na održanje mira i bezbednosti. U njegovu nadležnost spadaju registrovanje i

objavljivanje međunarodnih ugovora.

Njegove političke funkcije su višestruke. On može da skrene pažnju Savetu

bezbednosti na svako pitanje koje je po njegovom mišljenju u stanju da ugrozi održanje

međunarodnog mira i bezbednosti. Generalni sekretar kontroliše svakodnevne operacije

Organizacije u procesu sprovođenja u život odluka pojedinih organa i u tom svojstvu se

pojavljuje u ulozi zaštitnika globalnih interesa UN.

Ipak, moć generalnog sekretara je strogo ograničena u jednom pravcu – on ne može

prinudnim putem nametnuti bilo kakve odluke.

1.2. Članstvo u Ujedinjenim nacijama

UN su zamišljene kao univerzalna svetska organizacija koja u svojim redovima treba

da okupi sve države sveta. Povelja ne predviđa automatsko članstvo, samo na osnovu izjave

volje jedne države, nego postavlja određene uslove i zahteva izvesne garancije od država koje

žele da stupe u članstvo. Povelja ne sadrži ni obavezu članstva.

Povelja UN deli članove na članove osnivače i naknadno primljene. U pogledu

pravnog položaja među njima nema nikakvih razlika, u pitanju je samo moralni prestiž.

POVELJA UJEDINJENIH NACIJA4

4 Usvojena u San Francisku 26. juna 1945 godine, a stupila na snagu 24. oktobra 1945. Povelji je do 1. januara 2005. pristupila 191 država. Ratifikovana i objavljena u Sl. listu DFJ, br. 69/45. Ovde je korišćen prevod dr Milana Šahovića i dr Budimira Babovića – Informacioni centar UN u Beogradu, 1984.

6

“MI, NARODI UJEDINjENIH NACIJA

rešeni da spasemo buduća pokoljenja užasa rata, koji je dvaput u toku našeg života

naneo čovečanstvu neopisive patnje, i da ponovo potvrdimo veru u osnovna prava čoveka, u

dostojanstvo i vrednost ljudske ličnosti, u ravnopravnost ljudi i žena i nacija velikih i malih, i

da obezbedimo uslove pod kojima će moći da se očuvaju pravda i poštovanje obaveza koje

proističu iz ugovora i drugih izvora međunarodnog prava, kao i da radimo na socijalnom

napretku i poboljšanju životnih uslova u većoj slobodi i u tom cilju da budemo trpeljivi i da

zajedno živimo u miru jedni s drugima kao dobri susedi, i da ujedinimo svoje snage radi

održanja međunarodnog mira i bezbednosti, i da obezbedimo, prihvatanjem načela i

ustanovljenjem metoda, da se oružana sila ne upotrebljava izuzev u opštem interesu, i da

koristimo međunarodni mehanizam u svrhu unapređenja ekonomskog i socijalnog napretka

svih naroda, odlučili smo da udružimo svoje napore radi ostvarenja ovih ciljeva“

Odluku o prijemu u članstvo donosi Generalna skupština, uz prethodnu preporuku

Saveta bezbednosti. Kandidaturu postavlja sama država koja upućuje pisanu molbu

generalnom sekretaru koji je dostavlja Savetu bezbednosti. Za donošenje preporuke potreban

je potvrdan glas devetorice članova Saveta bezbednosti, uključujući sve glasove stalnih

članova. Preporuka se dostavlja Generalnoj skupštini koja odlučuje o prijemu dvotrećinskom

većinom glasova članova koji su prisutni i glasaju. Uslovi prijema su: a) da je država

miroljubiva, i b) da je sposobna i voljna da izvršava obaveze sadržane u Povelji.

Prilikom stupanja u članstvo država u pisanoj formi daje svečanu izjavu o preuzimanju

obaveza koje proizilaze iz Povelje.

Prijemom u UN države postaju automatski članice Statuta međunarodnog suda pravde,

budući da Statut predstavlja integralni deo povelje. Moguće je i da države nečlanice postanu

članice Statuta, pod uslovom koji u svakom pojedinačnom slučaju određuje Generalna

skupština na predlog Saveta bezbednosti.

Suspenzija članskih prava uvedena je prvi put u Ujedinjenim nacijama i predstavlja

sankciju za neizvršenje određenih obaveza. Povelja ne govori o suspenziji članstva u celini,

već samo prava i povlastica koje proizilaze iz članstva.

Ukoliko Savet bezbednosti preduzme prema ma kom članu UN preventivnu ili

prinudnu akciju, Generalna skupština može, na predlog Saveta bezbednosti, da obustavi

7

vršenje prava i povlastica koje proizilaze iz članstva. Ponovno vraćanje tih prava može da

uspostavi Savet bezbednosti. Povelja ne predviđa koja su to prava i privilegije, a najčešće se

radi o pravu predstavljanja u organima UN, pravu glasanja, pokretanja postupka pred

Međunarodnim sudom pravde i sl.

Prvi put u UN je primenjena mera isključenja iz članstva i to SR Jugoslavije, i

osporavanje nasleđivanja članstva SFRJ. Novembra 2000 godine zatražen je ponovni prijem,

što je bez presedana u pravnoj istoriji.

Članstvo u UN prestaje isključenjem i dobrovoljnim istupom. Odluka o isključenju se

donosi samo ako prisustvo nekog člana može da nanese štetu Organizaciji ili je sprečava u

efikasnom vršenju njenih funkcija. Povelja predviđa isključenje kao sankciju protiv člana koji

uporno narušava načela sadržana u Povelji. Odluku o isključenju donosi Generalna skupština

na predlog Saveta bezbednosti.

U pogledu dobrovoljnog istupa iz Organizacije Povelja ne sadrži izričite odredbe.

Rešenost države o istupu ne deluje automatski. Članstvo prestaje tek na osnovu odluke

Generalne skupštine. To se u istoriji desilo samo u slučaju Indonezije 1965. godine. Međutim,

pre donošenja odluke Generalne skupštine, Indonezija je ponovo zauzela svoje mesto u UN.

Povelja ne reguliše pitanje ponovnog vraćanja u UN. Većina teoretičara smatra da je potreban

isti postupak kao i prilikom prijema u članstvo.

1.3. Odnos Povelje prema državama nečlanicama

Osnivači UN su pošli od ideje da Povelja predstavlja temelj novog svetskog poretka,

pa su nastojali da stvoreni pravni sistem obuhvati, do izvesnog stepena, i države nečlanice.

Dosledno tome, u nizu svojih rezolucija koje se odnose na ostvarenje ciljeva i primenu načela,

UN se obraćaju svim državama sveta. Međutim, bilo bi pogrešno tvrditi da se prava i obaveze

koje proizilaze iz Povelje automatski protežu i na države nečlanice. Pri tome, treba posebno

odvojiti pitanje mirnog rešavanja sporova od pitanja ugrožavanja ili kršenja međunarodnog

mira i bezbednosti.

Mirno rešavanje sporova – Država koja nije član UN može da skrene pažnju Savetu

bezbednosti ili Generalnoj skupštini, na svaki spor u kome je ona jedna od stranaka, ako

unapred primi, u vezi sa tim sporom, obaveze mirnog rešavanja predviđene u Povelji. Savet

8

bezbednosti postavlja uslove koje smatra pravednim za učestvovanje države koja nije član UN

u raspravljanju pitanja pred organima UN, ali bez prava glasa prilikom izglasavanja

rezolucije.

Praksu samoinicijativnog uključivanja u rešavanje sporova uveo je „…generalni

sekretar Hamaršeld (Hammarkjold) koji je izneo shvatanje da je u postupku mirnog rešavanja

sporova Generalni sekretar ovlašćen da dela i bez posebnog ovlašćenja Generalne skupštine i

Saveta bezbednosti i tako popunjava praznine u sistemu održavanja mira i bezbednosti“5.

Kršenje međunarodnog mira – Ovlašćenja Saveta bezbednosti mogu biti primenjena

u svim slučajevima ugrožavanja mira ili akata agresije, bez obzira da li su u pitanju države

članice ili nečlanice. Pravni osnov ovih akcija se izvodi na osnovu činjenice da agresija

predstavlja međunarodno krivično delo i da su UN pozvane da deluju na suzbijanju tih akata.

Odgovornost za obezbeđenje svetskog mira Povelja poverava Savetu bezbednosti i

Generalnoj skupštini. Sledstveno tome, jedan od ova dva organa će odlučiti o merama koje

treba preduzeti u svakom konkretnom slučaju, u odnosu na države nečlanice, ceneći težinu

dela i stepen opšte opasnosti.

5 Smilja Avramov i Milenko Kreća: „Međunarodno javno pravo”, Savremena administracija, Beograd, 2007., str. 465;

9

ZAKLjUČAK

Organizacija UN predstavlja pravnu ličnost, subjekat međunarodnog prava, što

proizilazi iz zbira ovlašćenja koja su data Organizaciji. Privilegije i imuniteti koje poseduje

daju Organizaciji pravni kapacitet u odnosu na unutrašnje pravo članica. Za kvalifikaciju UN

kao subjekta međunarodnog prava bitne su odredbe Povelje koje je ovlašćuju da zaključuje

međunarodne ugovore, da preduzme oružanu akciju, da donosi obavezne odluke u slučaju

kršenja mira i bezbednosti, da prinudi na izvršenje presuda Međunarodnog suda pravde, da

upravlja starateljskim teritorijama. UN poseduju aktivno i pasivno pravo poslanstva kao i

parničnu sposobnost. Dakle, Organizacija se pojavljuje kao neposredni nosilac prava i

obaveza u međunarodnoj zajednici.

Konvencija o privilegijama i imunitetima iz 1946. godine konstatuje da je

Organizacija pravno lice, da može sklapati ugovore, sticati i otuđivati pokretna i nepokretna

dobra, istupati pred sudovima. Konvencija Organizaciji garantuje i niz imuniteta, kao što je

sudski i niz finansijskih povlastica.

Organizacija je odgovorna za dela i propuste svojih organa ili za štete koje proizađu iz

političke i vojne aktivnosti.

Organizacija UN može da zaključuje dvostrane ili višestrane ugovore sa drugim

organizacijama ili pojedinim državama, sledeći proceduru koju predviđa međunarodno pravo.

Čin ratifikacije je u ovom slučaju zamenjen potvrdom od strane nadležnog organa (Generalna

skupština ili Savet bezbednosti).

10

Literatura

1) Avramov Smilja i Kreća Milenko: „Međunarodno javno pravo”, Savremena

administracija, Beograd, 2007.

2) Ačimović, Lj.: Razvoj pravnog sistema Ujedinjenih nacija u svetloisti teorije

međunarodnog prava, Beograd 1959.

3) Batoš, M.: Osnovni pojmovi o Ujedinjenim nacijama, Beograd 1953.

4) Dimitrijević, V.: Međunaroidna zajednica i Ujedinjene nacije, Beograd 1970.

5) Račić Obrad, Dimitrijević Vojin, Međunarodne organizacije, Pravnog fakulteta Univ.

Union i Službenog glasnika, Beograd, 2011.,

6) Šahovića Milana i dr Babovića Budimira – Povelja ujedinjenih nacija, Informacioni

centar UN u Beogradu, 1984

7) http://www.un.org/en/mainbodies/secretariat/

8) http://mapyourinfo.com/wiki/sh.wikipedia.org/Sekretarijat%20Ujedinjenih%20nacija/

11