socijalna prava i socijalna politika -...

SOCIJALNA PRAVAI SOCIJALNA POLITIKATEORETSKAI EMPIRIJSKA PERSPEKTIVAUREDIO FABRIZIO SCIACCA

Socijalna prava i socijalna politikaTeoretska i empirijska perspektiva

Uredio Fabrizio Sciacca

Naslov originala: SOCIAL RIGHTS AND SOCIAL POLICY

THEORETICALAND EMPIRICAL PERSPECTIVESEDITED BY FABRIZIO SCIACCA

Serbian Language EditionCopyright University of Novi Sad, 2017

All rights reserved

Socijalna prava i socijalna politikaTeoretska i empirijska perspektiva

Uredio Fabrizio Sciacca

IzdavačUniverzitet u Novom Sadu

i Filozofski fakultet

Prevod sa engleskogABC prevodi – Igor Jovanović

Tiraž300 primeraka

Štampa:FUTURA, Petrovaradin

ISBN 978-86-499-0214-5

Prevod publikacije je realizovan u okviru projektaStrenghtening Higher Education for Social Policy

Making and Social Services Delivery544246-TEMPUS-1-2013-1-RS-TEMPUS-JRCSadržaj i stavovi izneti u ovoj publikaciji NE

izražavaju nužno i stavove Evropske Unije

SADRŽAJ

Zahvalnosti ................................................................................ 5

Uvod ........................................................................................... 7

Deo 1 Teoretski pristupi ....................................................................13

FABRIZIO SCIACCA Šta su to socijalna prava? .......................................................15

PAOLA RUSSO Zdravlje, istina i pravda Filozofsko-političko stanovište .............................................27

BIAGIO SPOTO Izazov socijalne inovacije ......................................................39

VINCENZO MAIMONE Koja država blagostanja? Koje socijalne politike? ..............53

Deo 2 Empirijski pristupi ..................................................................67

GIANNI PIAZZA, FEDERICA FRAZZETTA I SIMONE GAETANO ROMEO Samo-organizovani i/ili sa dna? Alternativni oblici blagostanja prema skvoterskim pokretima za centre za stanovanje i socijalne centre .............................................69

VINCENZO MEMOLI Država blagostanja u vremenu krize u evropskim zemljama ...........................................................85

CARLO COLLOCA Multikulturalna lokalna društva i generativno blagostanje .......................................................99

Autori .....................................................................................113

Ovaj projekat je finansiran uz podršku Evropske Komisije i Univerziteta Katanija.

5

Zahvalnosti

Ova knjiga predstavlja rezultat dve važne istraživačke aktivnosti.

Prva je vezana za projekat Tempus. Tempus je pro-gram Evropske Unije koji podržava modernizaciju vi-sokog obrazovanja u partnerskim zemljama iz Istoč-ne Evrope, Centralne Azije, Zapadnog Balkana i obla-sti Mediterana, pre svega kroz projekte univerzitetske saradnje. Tempus projekat „Osnaživanje visokog ob-razovanja – doprinos socijalnoj politici i razvoju soci-jalnih usluga“ („Strengthening Higher Education for Social Policy making and Social Services delivery“) (SHESPSS), koordinisan od strane Univerziteta u Nišu u saradnji sa druga dva srpska univerziteta (Beograd i Novi Sad) i tri EU-partnera (Univerzitet London, Uni-verzitet College Zealand iz Kopenhagena i Univerzi-tet Katanija), je finansiran od strane Evropske Komisi-je preko Izvšrne agencije za obrazovanje, audiovizual-nu politiku i kulturu (projekat 544246, sa trajanjem od 2013. do 2016). Univerzitet Katanija je bio zadužen za analiziranje izrade socijalne politike i načine prime-ne principa ljudskih prava i socijalne pravde u okvi-ru socijalnog rada i socijalnih usluga. Vincenzo Ma-imone i Mariagiovanna Laudani su bili članovi tima iz Katanije. U nekoliko navrata je istraživačko osoblje delilo svoje rezultate istraživanja sa kolegama iz par-tnerskih organizacija unutar SHESPSS projekta, što je predstavljalo pravo nadahnuće za sve strane. Kao akademik odgovoran za tim iz Katanije, želeo bih da se zahvalim Jelisaveti Todorović (Univerzitet u Nišu), vođi projekta, kao i ostalim koordinatorima projekta: Nevenka Žegarac (Univerzitet u Beograd), Zorica Ku-burić (Univerzitet Novi Sad), Jesper Stage Petersenu (Univerzitet College Zealand), Claire Cameron (Uni-verzitet London), za njihovu akademsku podršku u širenju informacija o projektu.

6

Druga istraživačka aktivnost je vezana za FIR pro-jekat. FIR („Finanziamento e ricerca di Ateneo“) pred-stavlja program kojim se finansiraju najvažniji istra-živački projekti na Univerzitetu Katanija. Istraživanje u okviru FIR projekta koje sam ja koordinisao, „Pra-va, socijalni kapital i teritorije. Generativna dobrobit kao Novi horizont“ (projekat FB2A0F, sa trajanjem od 2014. do 2016.), bavi se odnosom između prava i blagostanja. Preciznije, cilj je proceniti mogućnost re-strukturiranja blagostanja transformisanjem potra-žnje za socijalnim pravima u šansu za razvoj i obno-vu resursa. Vincenzo Maimone, Vincenzo Memoli, Gi- anni Piazza, Carlo Colloca, Marco La Bella, Rena-to D’Amico, Paola Russo i Biagio Spoto su sudelova-li u ovom projektu. Bilo je zadovoljstvo sarađivati sa njima. Zahvalan sam Sereni Vigo na njenoj pomoći u vezi sa prevođenjem i revizijom delova ove knjige.

Katanija, jun 2016. godinefabrizio sciacca

Uvod

Ova knjiga obrađuje odnos između pravne države i države blagostanja, odnosno, preciznije, cilj je proce-niti mogućnost reformulacije strukture države blago-stanja transformisanjem pretpostavke socijalnih pra-va u šansu za razvoj, rast i obnovu resursa.

Tematika ove knjige se razvija u dva glavna pravca. Prvi se odnosi na analizu trenutnog socio-političkog konteksta, naročito vezano za evropsku institucional-nu dimenziju i Južnu Italiju. Cilj je ujedno i analitički i deskriptivan, odn. usmeren na omogućavanje ažu-rirane analize savremene realnosti; na suptilnijem ni-vou je kritički-interpretativan, odnosno bavi se pred-stavljanjem i favorizacijom identifikacija slabosti i ne-dostataka koji reakcije političkih i institucionalnih si-stema na zahteve i potrebe ujedno i pojedinca i kolek-tiva čine neadekvatnim ili nedelotvornim.

U vezi sa ovim, fokus je na analizi odnosa izme-đu teritorija, socijalnog kapitala i prava. Referentni model na koji se oslanjamo je model države blagosta-nja pa se neka od pitanja bazirana na toj perspektivi mogu tako i usmeriti: Koju ideju blagostanja želimo da promovišemo? Za koje subjekte? Na osnovu kog kriterijma selekcije?

Drugi pravac je logička posledica deskriptivnog i kritički-interpretativnog pristupa. On je usmeren ka razvijanju i unapređenju ažurirane i, na mnogo nači-na, inovativne i originalne verzije države blagostanja.

Modeli distribucije (država blagostanja) i politič-ke-institucionalne strukture (lokalne, nacionalne i su-pra-nacionalne), kao i političko-filozofske ideje i kon-cepti (jednakosti, distributivne pravde, socijalnih pra-va i prava građanstva) konsolidovane tokom vreme-na su u samom centru trenutne debate u vezi sa njiho-

8

vom konceptualnom i političkom validnošću, efektiv-nošću i praktičnoj održivosti. Na mnogo načina, suo-čavamo se sa semantičkom prekretnicom koncepta so-cijalnih prava, paradigmatskim prelazom sa tradicio-nalne uloge pasivnih prava, prava na blagostanje, cla-im rigths (obavezujuća za nosioca prava) (na usluge), na aktivna i participatorna prava (generativno blago-stanje). Promena scenarija koja obuhvata svaki aspekt političke, socijalne i institucionalne realnosti, koja na odlučujući način menja gramatiku demokratskog uče-šća (participacije) i samu strukturu vladavine prava.

Ova perspektiva kao svoj suštinski koncept ima ge-nerativno blagostanje. Kao baza koristi se potreba za kombinovanjem, u okviru harmoničnog i stabilnog konteksta tokom vremena, sve veća oskudnost resur-sa za: podjednako rastućim zahtevima za osnaživa-nje socijalnih politika, diverzifikaciju usluga i oblika podrške prihodima i inkluziji, ujedno i u okviru ma-kro-teoretske dimenzije i u okviru konteksta imple-mentacije u lokalne institucije.

Ovaj dokument je usmeren na kombinovanje meto-dologija i pristupa političkih i socijalnih nauka sa ci-ljem ispitivanja uloge i funkcije koju igra konfrontaci-ona i participatorna dimenzija kao: alat za suštinsko priznavanje socijalnih prava i implementaciju novih oblika i praksi „generativnog“ blagostanja, na osno-vu lokalnih specifičnosti, postojanja mreža socijalnog kapitala, kulture i među-institucionalnih odnosa, koji je u stanju da utiče na definisanje politika kroz prakse aktivnog građanstva.

Knjiga se sastoji od 7 poglavlja i podeljena je u dva dela. Deo 1 (poglavlja 1–4) o teoretskim pristupima, deo 2 (poglavlja 5–7) o empirijskim pristupima.

U Poglavlju 1, Fabrizio Sciacca navodi da su soci-jalna prava tradicionalno različita od liberty rights (neobavezujuća prava za nosioca prava). Prema ovoj distinkciji, liberty rights se primenjuju prosto kroz po-jedinačnu akciju njihovog nosioca, kao što je slučaj sa slobodom razmišljanja, slobodom religije i slobodom kretanja. Nasuprot tome, socijalna prava su usluge koje se moraju garantovati onima kojima su potreb-ne. Pravo na rad implicira ponudu rada nezaposleni-

Uvod 9

ma; pravo na zdravstvenu zaštitu podrazumeva obez-beđivanje struktura za negu bolesnih; pravo na stano-vanje podrazumeva obezbeđivanje pristojnog doma onima koji ne mogu da ga priušte; pravo na obrazo-vanje podrazumeva garantovani pristup školama za sve, bez obzira na njihove prihode. U tom smislu, so-cijalna prava nisu stvarna prava. Nema svrhe okoliša-ti: ili se socijalna prava mogu primenjivati ili su jedno-stavno apstraktne pretpostavke, a nazivati ih pravima je samo obmana, baš kao što je Jeremy Bentham pri-rodna prava nazvao besmislicom na štakama. Uskra-ćivanje ili umanjenje obima ovih prava je politički a ne pravni problem.

U Poglavlju 2, Paola Russo daje osvrt na odsustvo koncepta zdravlja u filozofsko-političkim studijama. Njeno istraživanje adresira dva pitanja: (1) zbog čega je zdravlje važno?

(2) zbog čega bi se zdravlje trebalo smatrati rele-vantnim za distributivnu pravdu? Kako bi dala odgo-vor na prvo pitanje, Russo ispituje metafizičko pita-nje (odn. Sokratsko τί ἐστί, ’šta je to?’) kako bi istraži-la istinu u filozofskim diskursima o zdravlju, na osno-vu δόξαι (’mišljenja’). Za adresiranje drugog pitanja, Russo analizira moguće distributivne principe zdrav-stvene zaštite. Istina i pravda su odvojeni aspekti koji se pak ne mogu razdvojiti.

Da li imenica „inovacija“ i prilog „socijalna“ mogu koegzistirati u okviru jedinstvenog koncepta? Ili su teoretski nepomirljivi? Biagio Spoto se bavi ovim pita-njem u Poglavlju 3, tvrdeći da ideja socijalne inovaci-je biti logički konsistentna samo ukoliko je zasnovana na dostizanju socijalnih ciljeva. To podrazumeva po-trebu za merenjem politika socijalnih inovacija prime-nom normativne koncepcije socijalne pravde. U tom smislu, teorija pravde koja na najbolji način ispunjava ovaj cilj je pristup baziran na sposobnostima definisan od strane Amartya K. Sen. U drugom delu svog rada, Spoto analizira uticaj socijalne inovacije na moderni-zaciju države blagostanja. Naročito, on smatra da nor-mativna ideja socijalne inovacije može igrati odluču-juću ulogu u komplikovanoj tranziciji od čisto distri-butivnog sistema blagostanja ka sistemu koji obnavlja

10

resurse i sposobnosti ujedno i na nivou pojedinca i na nivou čitavog društva.

U Poglavlju 4, Vincenzo Maimone se fokusira na tri glavna problema koji igraju centralnu ulogu u ra-zvoju određene ideje države blagostanja danas. Nje-gov glavni cilj je da obrati pažnju na neke suštinske koncepte za izradu kredibilnog predloga, u okviru fi-lozofsko-političke perspektive, korisnog za ponov-nu izradu drugačijeg pristupa planiranju i upravlja-nju socijalnim politikama. Kriza države blagostanja, danas predstavlja sistemsku krizu. Moramo se boriti protiv novih neprijatelja demokratije, i moramo pro-naći efektivna rešenja korisna za suzbijanje novih vi-dova siromaštva. Ovaj aspekt je uspeo da generiše oz-biljan konflikt između klasa, ekonomskog statusa i pripadanja. U pogledu ove jasne poteškoće koju na-meću tradicionalni modeli blagostanja, ističe se ide-ja eksperimentisanja novim pristupima na osnovu re-generativnog kapaciteta resursa. Iza ove nove strate-gije organizovanja politika blagostanja, stoji pokušaj da se iskombinuje socijalna jednakost i distributivna pravda uz osnaživanje nekih koncepcija socijalne od-govornosti i uz kapacitet osnaživanja koji bi trebao da karakteriše socijalne politike.

U Poglavlju 5, Gianni Piazza, Federica Frazzetta i Simone Gaetano Romeo analiziraju kako su sistemi države blagostanja, konstantno u krizi nekoliko godi-na i pod napadom neoliberalnih politika, uvek suoča-vani sa alternativnim oblicima blagostanja koji su re-zultat borbi za socijalna prava od strane socijalnih po-kreta. Ova tema, međutim, nije mnogo obrađivana u akademskim krugovima. Stoga, pokušavajući da po-puni taj jaz makar delimično, ovo poglavlje se fokusira na pokrete za skvotiranje u vezi sa centrima za stam-beno zbrinjavanje i socijalnim centrima, ističući njiho-ve sposobnosti da omoguće alternativne oblike blago-stanja usmerene na pokušaju zadovoljenja potreba za stanovanjem, kontrakulturnih potreba i potreba druš-tvenosti, za one koji pripadaju manje naprednim soci-jalnim klasama. Pokreti skvotiranja ujedno predstav-ljaju i direktne načine za borbu za socijalna prava i do-bijanje socijalnih prava, i za uspostavljanje „prava na

Uvod 11

grad“. Pored toga, socijalni centri naročito mogu ra-zviti dva različita načina eksperimentisanja sa alter-nativnim oblicima blagostanja, „samo-organizovanim i/ili sa dna“, na osnovu legalizovanih ili neformalnih načina njihovog omogućavanja.

Ekonomska i finansijska kriza su pogodile mno-ge industrijske zemlje. Ovi efekti su očigledni u mno-gim evropskim demokratijama, gde ekonomske i soci-jalne reforme trenutno predstavljaju ključ za ponovno razvijanje svesti o kolektivnom blagostanju. Zbog toga što snažni ekonomski potresi mogu uticati na političku stabilnost i blagostanje pojedinca, koji su to efekti koje ekonomska kriza ima na procenu blagostanja od strane građana? Na siromašnom tržištu na koje utiče loša eko-nomija, da li država blagostanja i dalje predstavlja naj-viši prioritet za evropske građane? U Poglavlju 6, osvr-ćući se na longitudinalnu perspektivu trinaest država članica EU, Vincenzo Memoli analizira neke od infor-macija koje je prikupio Eurobarometar 2008. i 2014. go-dine u vezi sa četiri važna problema – naime, nezapo-slenost, obrazovni sistem, penzije i zdravstvena i soci-jalna zaštita. U vezi sa nekim socio-demografskim as-pektima, utvrdili smo ko, od evropskih građana, želi više blagostanja i gde. Glavni rezultat, pre svega, po-kazuju jasnu promenu u javnim stavovima, ujedno i na nivou pojedinca i na nivou čitave zemlje. Drugo, blago-stanje se može umanjiti na različite načine, u zavisnosti od toga da li posmatramo sever ili jug Evrope.

U Poglavlju 7, Carlo Colloca ističe kako različita iskustva u italijanskom društvu sa lokalnim multikul-turalnim blagostanjem, iako lokalne imigracione po-litike ne mogu uticati na vitalne zakonske probleme kao što su pristup državljanstvu ili pravu glasa, mogu dovesti do prepoznavanja kulturalnih razlika na datoj teritoriji. Lokalne vlasti igraju značajnu ulogu u unap-ređenju oblika socijalne inkluzije migranata i genera-tivnog blagostanja.

Cilj ove knjige je predlaganje teoretskog modela sa empirijskim implikacijama: model socijalnih pra-va prihvaćen kao najpodesniji za realizaciju genera-tivnog blagostanja kompatibilan sa različitim prostor-nim dimenzijama. U vezi sa tim, projekat teži da se fo-

12

kusira ne samo na opravdanost, u teoretskom smislu, što je sličan pristup problemima socijalne politike, već je usmeren i na jasno definisanje praksi i procedura koji ovaj koncept čine politički izvodljivim. U okviru ove perspektive, dodatno svojstvo operativne strate-gije će biti definisanje i osnaživanje interakcija između različitih aktera, ujedno i javnih i privatnih koji karak-terišu bogat socijalni arhipelag. Izrada efektivne dina-mičke mreže u ovom smislu predstavlja logičku luku za projekat strukturiran na taj način. Na ovim pret-postavkama se zasniva uverenost istraživačkog tima da je svojstvo odgovornosti najpre empirijsko, te da može pomoći u tumačenju novih modela blagostanja u lokalnim oblastima. U ovom kontekstu, cilj istraži-vanja je stoga istražiti ulogu koju igra politički sistem lokalne javne administracije – tradicionalne javne in-stitucije, sa sopstvenim skupom aktera (političara i bi-rokrata ili tehničara), opreme, pravila i procedura – u politikama blagostanja, generativni i participativ-ni procesi za koje je sistem sposoban (ili je voljan da ih sprovede) koji aktiviraju specifične oblasti politike blagostanja, kao i generisanje i održavanje tog „soci-jalnog kapitala“ tri glavna sastojka (učešće, odgovor-nost, svest) aktivnog građanstva, koje predstavlja ne-zaobilazni uslov za delotvorno političko ponašanje.

fabrizio sciacca

Deo 1

Teoretski pristupi

FABRIZIO SCIACCA

Šta su to socijalna prava?

Socijalna prava se tradicionalno razlikuju od liberty rights (neobavezujuća prava za nosioca prava). Pre-ma ovoj distinkciji, liberty rights se primenjuju pro-sto kroz individualnu akciju njihovog nosioca, kao što je slučaj sa slobodom razmišljanja, slobodom religije i slobodom kretanja. Nasuprot tome, socijalna prava su usluge koje se moraju garantovati onima kojima su potrebne. Pravo na rad implicira ponudu rada neza-poslenima; pravo na zdravstvenu zaštitu podrazume-va obezbeđivanje struktura za negu bolesnih; pravo na stanovanje podrazumeva obezbeđivanje pristojnog doma onima koji ne mogu da ga priušte; pravo na ob-razovanje podrazumeva garantovani pristup školama za sve, bez obzira na njihove prihode. U tom smislu, socijalna prava nisu stvarna prava. Nema svrhe oko-lišati: ili se socijalna prava mogu primenjivati ili su jednostavno apstraktne pretpostavke, a nazivati ih pravima je samo obmana, baš kao što je Jeremy Ben-tham prirodna prava nazvao besmislicom na štakama (Bentham 1843: 501). Uskraćivanje ili umanjenje obi-ma ovih prava je politički a ne pravni problem. Prema tradiciji, proizvođači tih obmana i zabuna – pravnici – često govore da pravo postoji ukoliko je ugrađeno u zakonu. Bez sumnje, međutim, prava koja su ugrađe-na u pravnom sistemu zahtevaju delikatnu političku autonomiju po tome što su nosioci urođene vrednosti koja je bila fokus dugotrajne pravne evolucije. Stoga, one stimulišu razmišljanja o konceptima pravednog i dobrog, koji su deo liberalne tradicije savremene filozofije makar od kritičke rekonstrukcije debate iz-među liberala i komunitarijanaca o mogućnosti da

16 FABRIZIO SCIACCA

prava mogu sama po sebi biti principi, bez obzira na utilitarističku teoriju zajedničkog dobra. Ovo protiv-ljenje odražava tenzije između tradicije kontinentalne Evrope, naklonjenije tumačenju prava kao normi, i anglo-američke tradicije, bliskije demokratskom pita-nju i stoga naklonjenije uključivanju u ustavnu debatu pitanja šta je fundamentalno.

Građanska prava, pošto su prava pojedinca, su li-berty rights (neobavezujuća prava nosioca prava) (pravo na učešće, politička prava, pravo kretanja, pra-vo razmišljanja, itd.). Teško i otvoreno pitanje je da li „socijalna prava“, pošto su to prava na usluge, pred-stavljaju građanska prava u strogom smislu reči, odn. fundamentalna ustavna prava. Socijalna prava kao fundamentalna građanska prava su bila predmet broj-nih debata. U ovom dokumentu, neću se baviti time šta je to suštinski fundamentalno, bilo u vezi sa pravi-ma, ugrađenim i institucionalno čuvanim vrednosti-ma, funkcionalnim preduslovima sistema, sposobno-stima ili drugim stvarima. Filozofske teorije nabrajaju širok opseg hipoteza. Bez sumnje, međutim, reč „fun-damentalno“ se koristi na veoma racionalan način u liberalnoj filozofskoj i pravnoj tradiciji, gde podrazu-meva „ustavno“. Verujem da problem socijalnih pra-va zahteva ozbiljno razmatranje prelaza sa monističkog kulturnog horizonta (prava zatvorenog društva) na pluralistički kulturni horizont (prava otvorenog druš-tva). Ovaj problem predstavlja, prema mom viđenju, najvažniju osobinu jedne od klasičnih dilema savre-mene političke filozofije: paradigma inkluzije i nje-ne neizbežne suprotnosti, duha ekskluzije – ukratko, kriza ideje reprezentativne demokratije (Sciacca 2016: 13). Pripadnost i marginalizacija su semantički ele-menti političkog društva kome više građanstvo ili de-mokratija ne daju dovoljan legitimitet, već se karakte-riše osećajem pripadnosti lokalnim i pogoršanim ob-licima života, zajednice i plemena proizvodeći pokor-nost koja je sve manje zasnovana na zakonski obave-zujućim normama i sve više zavisi od kulturnih veza i rituala.

Bez sumnje, socijalna prava su predviđena za po-jedince kojima nedostaju primarna dobra i koji žive

Šta su to socijalna prava? 17

ispod prihvatljivog standarda življenja. Italijanski za-kon br. 381/1991 koji reguliše socijalne zadruge se izri-čito odnosi na „ugrožena lica“ sa ciljem identifikacije pojedinaca čije se pravo na rad mora zaštiti više nego kod ostalih: mentalno i fizički hendikepirana lica, psi-hijatrijski pacijenti, zavisnici od droga, radno sposob-ni maloletnici sa porodičnim problemima, lica osuđe-na na ne-zatvorske kazne, itd. Međutim, ova lista nije potpuna.

Dovoljno je spomenuti siromašne u Evropi – a na-ročito one u Italiji, za koje sam ja posebno zabrinut – čiji se broj povećava i koji su sve siromašniji, za razli-ku od bogatih, čiji se broj smanjuje a postaju sve boga-tiji. Ovo je rezultat ekonomske nejednakosti podesno označene pod pojmom „kriza“, koja u stvari predstav-lja nesposobnost vladajućih većina – ili čak slabu veru – da se izbore sa problemom. U teoriji, siromašni su punopravni građani društva prema ustavu; u praksi oni su ugrožena lica koja žive ispod granice pristoj-nog življenja i uskrađeni su za životne uslove vredne življenja. Njihov rastući broj i opšti nedostatak svesti o njihovoj situaciji su uznemirujući; oni se označava-ju kao „novi siromašni“. Lista ugroženih lica bi tako-đe mogla da obuhvati sve one građane koji su, uprkos tome što nisu niti siromašni ili su imigrirali, izlože-ni svako-dnevnom kršenju njihovih prava. Pored tra-dicionalnih subjekata kao što su stara lica, zavisnici od droga ili hendikepirana lica su nove kategorije ko-jima je takođe potrebna zaštita. Iz perspektive zako-na o radu, prvo nam padaju na pamet vladini službe-nici čija je budućnost neizvesna. Oni čine veliku go-milu često fakultetski obrazovanih i lepo vaspitanih građana, osuđenih na dugo čekanje za pristup tržištu rada ili čije su karijere nepravedno ugrožene zakon-skim preprekama. Lica sa oboljenjima koja predstav-ljaju potencijalni hendikep, a u stvari fizički i mental-no zdrava lica, se smatraju ugroženim prema zakonu i izložena su ograničavanjima njihovih prava i prepre-kama u pravnim situacijama, kao što su prijavljiva-nje za određene državne poslove ili dobijanje vozačke dozvole. Generalno, ne mogu uživati u svim dobrima i uslugama koje zahtevaju potvrdu dobrog zdravlja –

18 FABRIZIO SCIACCA

ekstremno nejasna i zastarela pravna norma koju hit-no treba isključiti1.

U vezi sa ovim kategorijama, nije moguće govori-ti o najmanje naprednim članovima društva, što je izraz koji koristi John Rawls (Rawls 1971: 75)? Verujem da je tako, pošto ideja „primarnih dobara“ pokriva sve so-cijalne standarde življenja i instrumente projektova-ne za dostizanje neophodnih ciljeva. Stoga, nedosta-tak boljih ili manje dobrih takvih instrumenata stavlja ova lica u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale koji, nasuprot tome, mogu koristiti te instrumente i njiho-ve komponentne „moralne prednosti“, time otelotvo-rujući potpuno razvijenu ideju osobe. Teza, koja pro-ističe iz Rawls-ove ideje, da socijalna prava predstav-ljaju neophodna primarna dobra je stoga opravdana i predstavlja politički i normativni koncept.

Gore-spomenuti zakon br. 381/1991 uzima u ob-zir situaciju koja nikada ranije nije uzeta za ozbiljno – prethodni zakon datira iz 19. veka – sa ciljem pružanja odgovora na problem koji je Bernard Williams defini-sao kao „nejednakost potreba“ (Williams 1962), a Iris Marion Young ga je ponovo istakla (Young 2009: 365). Dodatne mere, kao što je zakon br. 328/2000 koje regu-lišu socijalni rad, obuhvataju akcije usmerene protiv socijalne marginalizacije sa hitnim obezbeđivanjem smeštaja za lica koja žive u velikom siromaštvu. Me-đutim, to ne rešava problem, jer ne uzima u obzir situ-aciju koja nije upadljiva ali neprekidno raste. Katego-rija najugroženijih pojedinaca kojima je potrebna za-štita obuhvata ne samo one koje je zadesilo veliko pa samim tim i očigledno siromaštvo, već takođe i one koji pripadaju manje uočljivoj sivoj zoni kojoj se ne posvećuje dovoljna pažnja.

Problem ovih lica nije njihov prihod, uprkos stan-dardima ispod prihvatljivih, već njihov osećaj frustra-cije, propadanja, anonimnosti i napuštenosti koji je tipičan za periferne delove naselja u kojima pristoj-ne usluge nisu dostupne. Stoga, pravo da se ne bude marginalizovan se mora takođe zaštititi, kako bi se

1 Za potpuniju diskusiju o ovom i drugim pitanjima, videti Russo 2016.


osiguralo da princip jednakih šansi ne bude tek lice-merno i prazno slovo na papiru. Ovo je veoma slo-žen slučaj političke nepravde. Ukoliko su njihova so-cijalna prava ugrožena, oni su žrtve distributivne ne-pravde uzrokovane nedostatkom osnovnih socijal-nih struktura; ali ukoliko su izgubili ili nikada nisu ni imali moralni identitet, takođe se javlja problem ne-pravde prema identitetu jer je lični ponos tih lica na-rušen. Ne verujem da se zaštita i implementacija so-cijalnih prava može osigurati promovisanjem normi zasnovanih na zastarelim moralnim idealima, ili, pre-ciznije, na vrednostima. S obzirom na nesporan neu-speh države i politika blagostanja, postoji potreba za opipljivim operativnim instrumentima. Ustavom ga-rantovani princip solidarnosti – koji je, na nekoj vrsti Hegelovske trijadične lestvice, zasnovan na porodici, civilnom društvu i nacionalnom državljanstvu – više ne sme biti sterilna referenca za politiku. Takođe mi-slim da važne norme ne predstavljaju garanciju protiv socijalne nepravde. Dobre norme, ne mogu, same po sebi, biti dovoljne za borbu protiv problema neprav-de, iako predstavlja preduslov za nju. Pored toga (i pre toga) efektivne pravne norme, niz međupersonal-nih aktivnosti – koje se mogu klasifikovati kao nekon-vencionalni oblici učešća – su poželjne, kao asocijativ-ne i slobodne aktivnosti (pod „slobodnim“ mislim na bezuslovne prekide tih aktivnosti, solidarnost izme-đu stranaca, neprofitno orijentisane interese), uklju-čujući volontiranje ili inicijative koje promovišu gra-đanski odbori. Ove aktivnosti odražavaju asocijativnu vezu koju ustavna jurisprudencija (Italijanski Ustav-ni sud br. 75/1992) definiše „osećajem pripadnosti koji ujedinjuje […] pojedince u zajednicu ljudskih bića“, čime predstavlja medijum između pojedinaca i insti-tucija. Međutim, građanska solidarnost i dobra volja nisu dovoljne da se okrene list u vezi sa pravima.

Stoga, još jedan ozbiljan problem je davanje ga-rancija za prava. Očigledno, opšte pravo može samo predvideti norme za implementiranje prava. Prava i slobode su prioriteti, i moraju uvek biti nezavisni od vladajućih većina koje se smenjuju, u skladu sa prin-cipima političke filozofije o nepovredivosti prava, koji

20 FABRIZIO SCIACCA

idu od liberalnog egalitarizma do teorije Grundrechte Robert Alexy-ja (Alexy 1995: 79–87). Ovaj princip po-drazumeva ideju da su fundamentalna prava ograni-čena kriterijumom prihvatljivosti takođe i među usta-vom zagarantovanim pravima samo ona koja su za-ista jednaka, u skladu sa pravom na jednaka prava i slobode koje garantuje Ustav.

Dve posledice proističu iz ovog principa. Prva je važna za političku filozofiju; druga je važna za opštu pravnu teoriju. Iz aspekta političke filozofije, ova ide-ja implicira preklapanje različitih moralnih koncepa-ta i, stoga, opravdani pluralizam. Svi članovi društva mogu osetiti da pripadaju istom inkluzivnom sistemu ukoliko on garantuje jednak pristup jednakim pravi-ma i slobodama ugrađenim u fundamentalne zakone (Ustav) koje se ne mogu menjati opštim pravom. Ovo grubo odražava sadržaj različitih Rawls-ovih definici-ja prvog principa pravde. Iz tačke gledišta opšte prav-ne teorije, ova ideja podrazumeva da je uravnoteža-vanje jedino moguće između objekata sa istim karak-teristikama: (a) iz logičko-praktičnih razloga (u okvi-ru grupe, uravnotežavanje se odnosi samo na one ele-mente koji imaju makar jednu zajedničku karakteri-stiku); (b) iz logičko-pravnih razloga (uravnotežava-nje mora biti moguće samo između jednakih ustavnih prava i sloboda); (c) iz logičko-političkih razloga (po-stoji nerešivi konflikt između jednakih ustavnih prava i sloboda i nejednakih ustavnih prava i sloboda, gde uravnotežavanje nije moguće).

Socijalna prava štiti Ustav. Ne vidim problem u tome da se prizna da je to isto što i njihovo karakte-risanje kao fundamentalnih prava, što je puka anali-tička rečenica. Ustavna zaštita je takođe alat za spre-čavanje političkih većina da se mešaju u određene opravdane pravne zahteve, što je ekvivalentno reče-nici da su socijalna prava deo istog jezgra kao i ustav-na prava; bilo da ih nazivate vrednostima, pravima ili kako god, njihovo značenje je isto. Ova ideja je isprav-na i mora se poštovati ali zahteva dodatna objašnje-nja. Zaista, verujem da je glavno pitanje posmatranje fundamentalnih-ustavnih prava kao jednakih prava. U vezi sa tim, „liberty rights“ (neobavezujuća prava)


treba razlikovati od „socijalnih prava“ jer „jednako“ ima drugačije značenje u ova dva slučaja. U prvom slučaju „jednako“ predstavlja sinonim za „univerzal-no“: sva liberty rights, kao autonomna prava (odn. ona prava koja se mogu odmah primenjivati od stra-ne fizičkih lica: „Imam slobodu govora“, „Imam slo-bodu da verujem ili da ne verujem“, i implicira ovla-šćenje za primenu tog prava), su jednako raspoređe-na na sve pojedince iz određenog društva i mogu se primenjivati bez obzira na njihove sposobnosti, talen-te ili socijalne i ekonomske varijable (odn. Rawls-ove „prirodne“ ili „socijalne lutrije“). U drugom slučaju, „jednako“ nije sinonim za univerzalno. Sva socijalna prava, kao ne-autonomna prava (npr. ne mogu se od-mah primenjivati već zavise od pružanja određene us-luge: „Imam pravo na pristojno stanovanje“ ne implici-ra ovlašćenje za primenu tog prava), nisu jednaka pra-va po tome što nisu univerzalna, već predstavljaju re-zultat precizne selekcije kategorija lica. Ova selekci-ja uzima u obzir talente i socijalne i ekonomske vari-jable, u stvari one su ovde od krucijalnog značaja. Re-čenica „svi imaju prvo na pristojno stanovanje“ ili „na minimalni prihod potreban za život“ nije deskriptiv-na, već preskriptivna. Značaj „imati“ nije ontička, već deontička: „imati“ znači „morati imati“.

Tačnije, rečenica „svi imaju pravo na pristojno sta-novanje“ ne opisuje univerzalno značenje imanja pra-va, već pretpostavlja: (a) da veći ili manji deo lica u društvu već uživa pravo na pristojno stanovanje; (b) da veći ili manji deo lica u društvu ne uživa pravo na pristojno stanovanje. Stoga, korisnike ove usluge tre-ba identifikovati unutar kategorije (b) iznad. U tom (strogom) smislu, socijalna prava nisu univerzalna prava, i nije slučajno to što ih Rawls ne smatra jed-nakim sa liberty rights (neobavezujućim pravima no-sioca prava). Međutim, drugi (širi) smisao reči „jed-nako“ se primenjuje na socijalna prava: kada se odre-đene kategorije lica identifikuju, opravdani zahtev za uživanje prava je jednak samo u okviru ovih katego-rija. Okvir te opravdanosti vodi do izjave da su soci-jalna prava jednaka prava, iako nisu liberty rights, po tome što nisu slobodno dostupna. Kako bi ova izjava

22 FABRIZIO SCIACCA

dobila smisao, neophodno je proveriti koje kriteriju-me pravo koristi za identifikovanje kategorija korisni-ka ovih prava. Prava su jednaka ukoliko kriterijumi za identifikovanje kategorija lica koja imaju pravo na ova prava obuhvataju jednakost i distributivnu prav-du, odn. ukoliko odražavaju ideju da je potrebno dati prioritet licima kojima je to najpotrebnije i kojima ne-dostaju primarna dobra pa se stoga mogu klasifikova-ti kao najugroženija.

Primenjivi kriterijumi koji odražavaju jednakost i distributivnu pravdu se mogu pronaći u nekim ustav-nim principima. Princip solidarnosti je ugrađen u Član 2 italijanskog Ustava. Socijalna solidarnost ima etički sadržaj i inspirisana je Hrišćanstvom. Ipak, jav-na sfera koja čini sistem potreba ljudi implicira potragu za opipljivim oblicima proaktivnog učešća od strane pojedinaca, na primer, kroz princip saradnje. Saradnja (zadruga) ima meta-etički sadržaj i prepoznatu socijal-nu funkciju (Član 45 italijanskog Ustava); to je racio-nalna radnja strateški usmerena na krajeve, ali je tako-đe i opravdana radnja usmerena na dostizanje ciljeva stvaranjem uobičajenih balansa između agenata. Sto-ga, zadruga se može posmatrati kao oblik interakci-je između institucija i pojedinaca. Prema principima, ustavno-važni interesi se mogu žrtvovati – dok se pra-va nikada ne mogu žrtvovati – ali samo u cilju zašti-te prava. Problem je to što se sloboda ne može izbaciti iz socijalnih prava a glomazna ideološka pretpostav-ka kojom se socijalna prava identifikuju sa državom blagostanja se treba odbaciti. Prava bi trebala da sadr-že pozitivan zahtev za opipljivom javnom intervenci-jom ali bi takođe trebala da impliciraju i negativnu ide-ju pune primene slobode pojedinca (pravo na medi-cinsko lečenje, pravo na odbijanje medicinskog leče-nja, koje može rezultovati slobodom umiranja). Stoga, principi koji su u pitanju ne smeju biti samo apstrak-tno etički, već takođe i konkretno normativni. Pravu se treba dodeliti njegova primarna regulativna funk-cija: obezbeđivanje nepristrasnosti i neutralnosti u si-stemu u kome se obavljaju etički izbori koji, kao takvi, ne smeju biti pristrasni ili neutralni. Konačno, dosled-na primena principa može dovesti do previđanja cene


prava. Koliko prava koštaju? Ukoliko je njihova za-štita skuplja od njihove primene, kako se taj problem može rešiti? Na primer, finansijska kompenzacija za kršenje ljudskih prava je u suprotnosti sa prirodom prava, koje se ne treba izjednačavati sa novcem. Još jedan primer je kompenzacija predviđena krivičnim zakonikom (za kršenje prava na privatnost, na nedis-kriminaciju, na pristojan život), ili građanskim zako-nikom (za fizičke povrede prevedene u štete koje se obeštećuju, npr. ono što je poznato kao egzistencijalna šteta). Pored kompenzacije, prava treba zaštititi odgo-varajućim pravnim i političkim sredstvima, ujedno i nacionalnim i međunarodnim zakonima, što nije lako u svetu kojim dominiraju tržište i komercijalizacija.

Stoga, opravdanost socijalnih prava se treba ga-rantovati odgovarajućim preventivnim alatima. U ovom okviru, savetuje se udaljavanje od proslavlja-nja ili veličanja fundamentalnih prava prirodnim pra-vom i promovisanje njihove efektivne političke i sud-ske zaštite. S obzirom na krizu ius civitatis-a, savre-menog koncepta suvereniteta i ideje same savremeno-sti, odgovor na pitanja „koje pravo?“ i „koja politika?“ može biti samo etika opreznosti sa osvrtom na defini-sanje minimalnog ali određenog sadržaja prava u sve-tu kojeg karakteriše neizvesnost i maglovitost. Delo-tvornost treba unaprediti izradom nacionalnih funda-mentalnih zakona i međunarodnih zakona za zašti-tu ljudskih prava. Stvarni problem je povezivanje dve sfere često razdvojene tankim velom hipokrizije.

Ukoliko su socijalna prava zaštićena ustavom, koji su njihovi korisnici? Ukoliko su to ustavna prava, ko-risnici socijalnih prava su subjekti na koje se odno-si ustav, odn. građani. Kao ustavna prava, socijalna prava se mogu posmatrati kao građanska prava koja uključuju i potraživanja (zahteve) (građanska prava kao usluge). Primećeno je da se „građanska prava“, pa čak i u većoj meri socijalna prava kao ustavna pra-va, ne poklapaju sa „ljudskim pravima“. Zaista, kao fundamentalna ustavna prava građana, socijalna pra-va su značajna u zatvorenom i relativnom prostoru, kao što je slučaj sa određenim društvom sačinjenim od pojedinaca. Stoga, ova prava se ne mogu, sama po

24 FABRIZIO SCIACCA

sebi, posmatrati kao univerzalna, pošto „fundamen-talno“ se u ovom slučaju odnosi na premošćavanje i funkcionalno sudsko pravilo koje nije kompatibilno sa postizanje javnih ciljeva.

Usput i da zaključimo, danas više nego ikada, ozbi-ljan problem u vezi sa socijalnim pravima muči Evro-pu i Italiju naročito, u vidu zastrašujućeg i neodgo-vornog nekontrolisanog toka imigranata. Bilo da su građani ili ne, obično bez snažnog osećaja nacional-ne pripadnosti ili, u većini slučajeva, prosti stanovni-ci – interni stranci koji često žive u strogoj dobrovolj-noj ili nametnutoj izolaciji – zajedničko im je odbijanje lokalnog jezika, zadržavanje sopstvenog jezika i sasta-janje na istim mestima. Interni stranci ne komunici-raju sa građanima; oni su ograničeni na svoje getoe i u svoja izbegavanja, kupuju u svojim prodavnicama, briju se kod svojih brica. Ipak, njihovih kontakti sa lo-kalnom teritorijom su neizbežni. Kako bi ovi kontak-ti bili drugačiji od neprijateljskog ili nasilnog sukoba, što je čest slučaj, treba stvoriti preduslove za njihovo pretvaranje u institucionalni dijalog. Iako barovi, pro-davnice i berbernice mogu biti privatna mesta, edu-kacija, zdravstvena zaštita i porezi se bez sumnje jav-ni problemi.

Diskusija koja se odnosi na „socijalna prava“ pred-viđena kao „ljudska prava“ nije očigledna (Sciacca 2012: 83). Do danas, socijalna prava nisu definisana kao ljudska prava; možda čak nisu ni prava u strogom smislu reči jer se ne mogu delotvorno primenjivati. Za razliku od ljudskih prava, socijalna prava, kao nespor-na fundamentalna ustavna prava, se i dalje posmatra-ju kao da se odnose na određeni pravni sistem, a po-smatraju se kao univerzalna samo zato što ih pravni sistem rezerviše za sve svoje građane, bez posebnog osvrta na određene pojedince, vreme ili prostor. Do danas, pravne univerzalije socijalnih prava u određe-nom sistemu predstavljaju semantičke elemente izve-dene iz ustava: ne-konotacijske lingvističke univerza-lije koje definišu dužnosti, nadležnosti, odobrenja, do-zvole. One su zatvorene i zaštićene unutar formalnog pravnog univerzuma, gde ih zvezdana udaljenost raz-dvaja od realnosti i od suštinskih potreba pojedinaca.


Reference

Alexy, R. 1985. Theorie der Grundrechte. Frankfurt am Main: Suhrkamp. English translation: A Theory of Constitutional Rights, edited by J. Rivers. Oxford: Oxford University Press, 2002.

Bentham, J., 1843. ’Anarchical Fallacies; bring An Examination of the Declaration of the Rights of Man and the Citizen decreed by the Constituent Assembly of France’, in Bentham, J., The Works of Je-remy Bentham, Published under the Superintendence of his Execu-tor, John Bowring, vol. II, 491–534. Edin- burgh: William Tait.

Rawls, J., 1971. A Theory of Justice. Cambridge (Ms.): The Belknap Press of Harvard University Press.

Russo, P., 2016. Salute e giustizia sociale. Verso una teoria politica normativa.Soveria Mannelli: Rubbettino.Sciacca, F., 2012. ’Human Rights, Justice and Pluralism’, in Th. Cush-

man (ed.), Handbook of Human Rights, 77–84. London-New York: Routledge.

Sciacca, F., 2016. ’Democrazia senza fondamenti’, in F. Sciacca (ed.), Fi-losofia politica. Metodi e categorie, 9–18. Acireale-Roma: Bonanno.

Williams, B. 1962. ’The Idea of Equality’, in P. Laslett and W.G. Run-ciman (eds.), Philosophy, Politics and Society, series II, 110–131. Oxford: Blackwell.

Young, I. M. 2009. ’Structural Injustice and the Politics of Difference’, in Th. Cris- tiano and J. Christman (eds.), Contemporary Debates in Po-litical Philosophy, 362–383. Chichester: Wiley-Blackwell.

PAOLA RUSSO

Zdravlje, istina i pravdaFilozofsko-političko stanovište

Trenutno stanje stvari

U ovom dokumentu ću se fokusirati na odnose iz-među zdravlja, istine i socijalne pravde. Pitanje koje istražujem je sledeće: da li je zdravlje argument so-cijalne pravde? Koncept pravde ima puno mogućih tumačenja. John Rawls navodi: „Za mnoge različi-te stvari se govori da su pravedne i nepravedne: ne samo za zakone, institucije i socijalne sisteme, već ta-kođe i za određene radnje, uključujući odluke, presu-de i imputacije. Takođe i stavove i dispozicije ljudi, kao i same ljude, često nazivamo pravednim i nepra-vednim. Naša tema, međutim, je socijalna pravda. Za nas je primarni predmet pravde je osnovna struktu-ra društva, ili tačnije način na koji glavne socijalne in-stitucije distribuiraju fundamentalna prava i obave-ze i utvrđuju raspodelu prednosti iz socijalne zadru-ge“ (Rawls 1999: 6). Socijalna pravda je distributivna pravda.

Naročito, teorije pravde, koje predstavljaju para-digmu u okviru političke filozofije, se fokusiraju na prava, ekonomske resurse, građanske i političke slo-bode, ali nijedna od njih ne tretira zdravlje kao po-sebnu temu nezavisnu od ostalih problema vezanih za pravdu. Moje prvo pitanje ima za cilj preusmere-nje debate političke filozofije na pitanja zdravlja jer je zdravlje zadobilo malo pažnje političke filozofije. To je posledica liberalne paradigme Rawls-a, koji se ni-kada nije fokusirao na zdravlje, time uzrokujući raz-dvajanje između zdravlja i socijalne pravde. Neki kri-tičari su se ipak usprotivili njegovom tumačenju. Naj-poznatiji među njima su ekonomisti Kenneth Arrow (1973) i Amartya Sen (1980); najmanje poznati su ma-

28 PAOLA RUSSO

lo-poznati tumači Rawls-a, naročito oni bioetički. Re-sursi koji se izdvajaju za zdravstvenu negu su oskud-ni i da nije te oskudnosti ne bi se postavljalo nika-kvo pitanje vezano za pravdu, ali zdravlje je očigled-no uzimano zdravo za gotovo; svega nekoliko savre-menih političkih filozofa se bavilo ovom temom. Ja se posebno osvrćem na Thomas-a Pogge-a (Pogge i Sel-gelid 2010; Pogge i sar. 2010), na feministički liberali-zam Martha-e Nussbaum (Nussbaum 2002) te na stu-dije o etici zdravstvene nege inspirisane feminizmom (Tronto 1993). Nasuprot njih, kritički odrazi moći me-dicine, kao što je biopolitika, ili širi osvrti na moć no-vih medicinskih tehnologija i na „bioetička pitanja“, kojima se najčešće bave discipline van političke filo-zofije, kao što su bioetika, biomedicina i filozofija me-dicine, su razvijeniji.

Uprkos ovoj šarolikoj panorami, politički filozof Lawrence Beckeris je u pravu kada kaže da nema fi-lozofske-političke teorije zdravlja te da je zdravo-ra-zumska izreka Zdravlje je najvažnije zaboravljena, iako bi morao da postoji nezavisni i autonomni interes jed-nak drugim pitanjima pravde. Zdravlju se teško može pripisati uloga koja je manje važna od bilo čega dru-gog, „Stoga je prirodno pomisliti – čak i poslovično – da je zdravlje sam centar onoga što nam je važno“ (Becker 2012: 20). Ovo proizilazi iz činjenice da je do-bro – ako ne savršeno – zdravlje takođe i način za pri-stup i primenu ostalih prava i beneficija. Sen, koji je naglasio zdravlje u okviru pristupa baziranog na spo-sobnostima, piše: „Nismo u stanju da učinimo puno toga ukoliko smo hendikepirani ili neprestano omete-ni nekom bolešću, a jako malo možemo učiniti naroči-to ako nismo živi“ (Sen 2002: 663). Stoga, zdravlje jeste tema socijalne pravde, ne samo jer je povezana sa šan-sama i blagostanjem, već takođe i jer je blisko vezana za suštinsku i stvarnu slobodu ljudi. Zdravo-razum-ska izreka spomenuta iznad, koja je u skladu sa Sen-ovom izjavom, nije trivijalna jer odražava zajedničko osećanje koje je verovatno najbolji način za stvaranje konsenzusa ili sporazuma između pojedinaca u vezi sa zdravljem, bez obzira na njihove različite predstave o zdravlju i na opravdane razlike između tih predsta-

Filozofsko-političko stanovište 29

va. Međutim, stvari su komplikovaniji nego što izgle-daju. U ovom dokumentu ću postaviti neka pitanja u vezi sa popularnom izrekom, jer zdrav razum, koji se razlikuje od naučnog znanja, sam po sebi ne postav-lja pitanja. Zatim ću se osvrnuti na veze sa socijalnom pravdom. Istina i pravda predstavljaju različite filo-zofske perspektive, koje se bave različitim ali komple-mentarnim problemima: „Pravda je glavna vrlina so-cijalnih institucija, dok je istina glavna vrlina sistema razmišljanja (Systems of Thought) […]. Pošto su glav-ne karakteristike ljudskih aktivnosti, istina i pravda su beskompromisne“ (Rawls 1999: 3–4).

Dragi Sokrate, pomozi!

Ova izreka ne postavlja nikakva pitanja sama po sebi. Već naprotiv previđa tri pitanja. Prvo pitanje je: šta je zdravlje? Izreka ne definiše ovaj koncept, koji je važan za istraživanje mogućnosti teorije zdravlja. Ovo pitanje odgovara Sokratovskom τί ἐστί, pitanje usme-reno na traganje za suštinom koncepta, odn. njegov univerzalni aspekt: ideja zdravlja ili zdravlje samo po sebi. Τί ἐστί pokušava da prevaziđe relativizam mi-šljenja kako bi se dostiglo stabilno i univerzalno za-jedničko značenje koncepta koji je u pitanju. Zaista, zdravlje se posmatra kao opšte poznato jer je moguće definisati jednu ili više specifičnih situacija ili iskusta-va zdravlja ili bolesti, ali istina je da zdravlje nije ni-jedan od tih specifičnih slučajeva ili iskustava. Svaki pojedinac bi mogao dati definiciju zdravlja na osnovu svoje perspektive ili subjektivno mišljenja, ali samo temeljno poznavanje zdravlja može omogućiti stva-ranje opšte definicije koja bi obuhvatila sve te poje-dinačne slučajeve. Stoga, prevazilaženjem kontrover-zi između različitih mišljenja, može se postići metafi-zički dogovor oko koncepta zdravlja. Bolest i zdrav-lje nemaju autonomnu konceptualnu povelju, ali kao i u slučaju mnogih suprotstavljenih koncepata, osla-njaju se jedan na drugog i upotpunjuju se. Jedno ne postoji bez onog drugog. Mogu se zamisliti kao su-protni polovi jednog istog kontiuuma koji je previše kompleksan da bi se objasnio, predstavljaju promen-

30 PAOLA RUSSO

ljive istorijske, kulturne i socijalne koncepte, koji pra-te ljude kao političke životinje, sa sopstvenim definici-jama života i smrti, kvaliteta življenja i vrednosti koje se pripisuju životu u harmoniji sa sobom i sa drugi-ma. Sudbina suprotstavljenih koncepata je dvostruka: sa jedne strane, one su po definiciji interdisciplinarne, jer se mogu analizirati iz višestrukih naučnih stanovi-šta, svaki svojom sopstvenom specifičnom metodolo-gijom; i sa druge strane, oni su suprotne reči koje sa-drže ambis smisla i značenja, koji ih čini multidimen-zionalnim samim po sebi. Prema ovoj perspektivi, teš-ko je doći do univerzalne definicije zdravlja iz filozof-ske tačke gledišta. Da li postoji išta u okviru koncepta zdravlja – što se menja vremenom – koje ostaje iden-tično i stabilno? Možda postoji. Definicija koja kom-binuje Senov pristup sa Kantovskim bi mogla biti sle-deća: zdravlje je skup funkcionisanja, kako bi Sen re-kao, ujedno i fizičkih i mentalnih, elementarnih i kom-pleksnih, ali takođe predstavlja i ideal kojem praved-no društvo teži, kako bi Kant rekao, putem kontinual-ne aproksimacije. Nije od suštinskog značaja utvrditi i definisati koje promenljive kontingencije daju sadržaj u različitim vremenskim trenucima ovom skupu fizič-kih i mentalnih funkcionisanja koje identifikuju zdrav-lje. Neodređenost tih kontingencija pripada istorijskoj, socijalnoj, etičkoj i prirodnoj kontingenciji, ali univer-zalna definicija zdravlja se može izvesti iz te kontin-gencije. Stoga, univerzalna definicija zdravlja koju vam predstavljam će uzeti u obzir kontingenciju koja ispunjava fizička i mentalna funkcionisanja određenih sadržaja. Univerzalna definicija mora obuhvatiti kon-tingenciju, a ne sme je potceniti. Ovaj filozofski pro-blem se odnosi na suštinski predmet filozofije, odnos između pojedinca i množine, univerzalnog i određe-nog (partikularnog), odn. kako se množina može po-vezati sa pojedincem? I kako se nešto određeno može povezati sa univerzalnim?

Stoga zdravlje postaje neophodno a ne meguće do-bro jer je odvojeno od varijabilnosti kontingencija iz kojih se, međutim, mogu ekstrakovati njegov oblik ili ideja: zdravlje je političkih ideal pravednog društva. Ovaj kriterijum omogućava neodređenost ali, istovre-


meno, obuhvata beskonačne koncepte zdravlja i bo-lesti i višestruke aspekte koje su stekli tokom vreme-na. Koncept zdravlja kao ideala proističe iz shvata-nja da zdravlje praktična tema nasuprot apstraktne teme, ono je ujedno i realno i idealističko. To znači da u društvu pojedinci teže da imaju dobro zdravlje kao neophodno dobro, ali da li je ikada postojalo društvo u kome su sve nejednakosti u distribuciji zdravlja i pristupu zdravstvenoj zaštiti bile eliminisane? U real-nosti, ne. Zdravlje je verovatno najviši ideal svih poli-tičkih pitanja. Definicija zdravlja koju sam dala iznad je sigurno široka, ali nije kompletna niti dovoljna.

Stoga, sada ću postaviti svoje drugo pitanje u vezi sa popularnom izrekom: kome je zdravlje važno? Izreka bi odgovorila: nama, običnim ljudima, stvar-nim ljudima. Međutim, diskursi o zdravlju se ne vrte samo oko ljudi. I ostala bića se takođe mogu smatrati korisnicima zdravlja, kao što su životinje ili Majka Ze-mlja, kojoj su dodeljena posebna prava u Univerzalnoj deklaraciji o pravima majke zemlje 2010. godine. Defini-cija zdravlja koju sam dala iznad nije istinski univer-zalna koliko je antropocentrična i izvedena iz hrišćan-ske tradicije koja dominira zapadnim svetom. Stoga, može se posmatrati kao aproksimacija ideje zdravlja samog po sebi. Trenutno, fokusiraću se samo na an-tropocentričnu tačku gledišta. Savetuje se potraga za univerzalnom definicijom zdravlja kako bi se osigu-ralo da ona postane važna politička i socijalna vred-nost nezavisna od tržišnih pravila. Sve u svemu, pita-ti se o zdravlju je isto što i pitati se o prirodi stvari koje su podložne propadanju, bolesti i lomljivosti. Iako va-riraju tokom vremena, one su oduvek bile deo istorije čoveka i sveta. Univerzalni smisao zdravlja je nesavr-šeno stanje koje dele sva bića. Nijedna vrsta ne može pobediti smrt.

Deskripcija i preskripcija

Postavila sam dva pitanja popularnoj izreci. Dru-go i dalje nedostaje. U stvari, izreka ne postavlja pi-tanja jer ona sama predstavlja odgovor na neka skri-vena pitanja, koja bi mogla glasiti: koja je to najvažni-

32 PAOLA RUSSO

ja stvar? Šta nam je dragoceno? Zdravlje je zdravo-ra-zumski odgovor. Zdrav razum odražava radikalnu i monističku tezu o apsolutnoj vrednosti dobra kao što je zdravlje. Definisanjem onoga što je važno, takođe se naglašava i ono što ima političku i socijalnu vrednost.

Zaista, ova izreka je, pre svega, pre-analitička pret-postavka koja pokazuje jedno zajedničko verovanje jer se posmatra kao istinito. To je deskriptivni koncept sa preskriptivnim aspiracijama, što je upravo i poenta: da li popularna izreka može biti deo filozofske teme? Može se reći da ova izreka ne zahteva opravdanje jer je samo-opravdavajuća po tome što predstavlja oči-glednu istinu. Zaista, kako se opravdanje može krei-rati za nešto što nije moguće opravdati? Stoga, kreira-nje opravdanja za izreku je nelogično. Paradoksalno, kreiranje opravdanja za izreku implicira da ona pre-staje da bude zdravo-razumska već postaje princip u okviru filozofskog rezonovanja. Ali zdrav razum nije jednoličan. Ukoliko važi da ova popularna izreka po-stoji, takođe važi i da zdrav razum ostale izreke sma-tra za istinite. Na primer „Umreti sa 25 godina nije isto što i umreti sa 85“ (Williams 1997: 117) što bi moglo opravdati racionalizaciju zdravstvene nege na osno-vu uzrasta koju primenjuju neki sistemi zdravstvene zaštite a prihvataju neki filozofi i ekonomisti u svo-jim argumentacijama (tzv. utilitaristička predrasuda protiv starijih osoba). Takođe postoji i još jedna zdra-vo-razumska pretpostavka: prema Rawls-u, zdrav ra-zum nam govori da imamo određene obaveze prema svim ljudskim bićima, uključujući i ona sa najtežim hendikepima, ali on ne kaže šta bismo trebali da uči-nimo u vezi sa tim i ne udubljuje se u ovu pretpostav-ku. U jednoj napomeni na dokument iz 2001. godine Pravda kao poštenje. Ponovna analiza, on piše: „Ekstre-mniji slučajevi koje nisam razmotrio, ali to na uma-njuje njihovu važnost. Uzimam kao očigledno, i pri-hvaćeno od strane zdravog razuma, da imamo duž-nost prema svim ljudskim bićima, naročito onim sa teškim hendikepom. Pitanje se tiče težine tih dužno-sti kada se suprotstave ostalim osnovnim potrebama […]. Metoda koja nam omogućuje da diskutuje oko ovog pitanja na upravljiv način je svakako vredna tra-


ganja. Ne znam koliko se pravda kao poštenje može uspešno proširiti da pokrije ekstremnije vrste sluča-jeva“ (Rawls 2001: 176). Da li je dužnost prema svim ljudskim bićima pretpostavka zdravog razuma? Mi-šljenja sam da Rawls-ove reči imaju koren u Kantovim razmišljanjima, te da su posebno vezane za Kantove nesavršene dužnosti. Koje su granice između zdravog razuma i naučnog znanja?

Da li je zdrav razum očigledna istina? On želi da otkrije značenje po svaku cenu, ali to značenje je kon-tradiktorno: zdrav razum pokazuje da je svet konflik-tan i nekonzistentan. Možda je zdrav razum zasnovan na deskriptivnim pretpostavkama koje odražavaju vi-šestruki smisao uobičajenog (a ne zdravog razuma) i zahtevaju opravdanje. Zaista, zdrav razum odgovo-ra δόξα („mišljenju“) koje u platonskom smislu ima negativnu konotaciju: to je obmanjujuće i varljivo mi-šljenje. Međutim, to je autoritarni i ne-egalitarni kon-cept političke filozofije. Koncept δόξα treba nadogra-diti (Corradini H. Broussard 2010) jer predstavlja vi-šestruka stanovišta iz sveta a svet predstavlja prostor različitih i konfliktnih mišljenja kao i prostor politike. Politička filozofija, koja se udaljava od platonskih raz-mišljanja, je usmerena na pronalaženje „rešenja“ za konflikte δόξα deljenjem nekih vrednosti koje se ne menjaju tokom vremena. Τί ἐστί je usmereno na pro-nalaženje neke vrste metafizičkog sporazuma o kon-ceptu zdravlja, ali istovremeno treba tragati i za pre-skriptivnim sporazumom u vezi sa zdravljem.

Zaista, problem u političkoj filozofiji je upravo op-ravdavanje koje se pojavljuje kao problem političkog izbora koji se ne može razdvojiti od etike. Svaki kolek-tivni izbor je, prema definiciji, odraz javne etike. Stoga, potrebna je teorija pravde koja i inspirisala i upravljala izborima u oblasti zdravlja, a naročito u oblasti zdrav-stvene zaštite. Ali koja teorija? Dilema je kako pronaći refleksivnu ravnotežu između zajedničkih uverenja i normativnih principa. Ukoliko zdrav razum ne može u ovom slučaju, politička filozofija može pomoći zdra-vom razumu. Zaista, da bismo govorili o zdravlju kao pitanju distributivne pravde zdravstvene zaštite ne-ophodno je pronaći pravedne principe koji bi mogli

34 PAOLA RUSSO

da posluže kao plod mogućeg idealnog konsenzusa između ljudi, odn. principa koji su u stanju da usme-re ponašanje institucija, koje tek treba oblikovati i ko-jima treba težiti unutar tradicije političke filozofije. S obzirom na mnoštvo tema vezanih za zdravlje, da li bi jedan princip bio dovoljan, ili je potreban skup prin-cipa? Da li je dovoljno uspostaviti prave institucije ili treba težiti obuhvatanju šireg horizonta? Zdravlje ne zavisi samo od pravih institucija, veća takođe i od po-jedinaca, od njihovih socijalnih veza i njihovih normi ponašanja, kao i od determinanti zdravlja, odnosno ši-rokog opsega faktora koji pogađaju zdravlje popula-cije i predstavljaju deo studija o globalnom zdravlju (Daniels, Kennedy i Kawaki 2000; Daniels 2003).

Mogući distributivni principi zdravstvene zaštite

Pošto je zdravlje neophodno, a ne moguće dobro, može se smatrati primarnim dobrom. U stvari, Rawls ne svrstava zdravlje u primarna dobra, ali su zabele-žena dva filozofska pokušaja da se to uradi. Prvi je bio od strane bioetičkog filozofa Ronalda Green-a, koji, u Zdravstvena zaštita i pravda u teoriji ugovaranja, obrađuje specifični zdravstveni faktor koji predstavlja zdravstvenu zaštitu. Green zamišlja kako bi se Rawls-ovi pobornici racionalnog u svojoj početnoj poziciji i pod velom neznanja mogli složiti sa nekim principi-ma inherentnim za zdravstvenu zaštitu. U tom po-gledu, strane moraju uzeti u obzir četiri opšta pita-nja. Prvo pitanje je koliko je medicinska nega važna za pobornike racionalnog. S obzirom da je zdravstve-na zaštita primarno socijalno dobro, kako strane po-smatraju ovog dobro u odnosu na ostala primarna do-bra? (Green 1976: 116). Drugo pitanje je kako bi stra-ne trebale distribuirati zdravstvenu zaštitu pošto je to oskudno dobro? (Green 1976: 116–117). Drugim reči-ma, da li bi jednakost trebala da preovlada ili bi neki oblici privilegija bili dozvoljeni u sektoru zdravstve-ne zaštite? Treće pitanje se odnosi na obim zdravstve-ne zaštite u društvu kojim vladaju usluge i koje prio-ritete treba definisati između zdravlja i ostalih socijal-nih dobara (Green 1976: 117). Četvrto pitanje je kako


identifikovati racionalni mehanizam za implementa-ciju željene distribucije, odn. da li zdravstvenu zašti-tu treba distribuirati na slobodnom tržištu? I da li je treba distribuirati racionalizacijom ili kroz neku al-ternativnu proceduru? (Green 1976: 117). Pre svega, odabir distributivnog principa za zdravstvenu zašti-tu odbacuje utilitarističke, pa time i agregativne, im-plikacije. Zaista, strane nisu zainteresovane za blago-stanje većine. Stoga, stavljanjem u stranu principa ko-risnosti, strane biraju maksimin pravilo za obezbeđi-vanje najvišeg minimalnog nivoa zdravstvene zašti-te za njih (Green 1976: 117). Na isti način, strane odba-cuju svako rezonovanje zasnovano na principu zaslu-ga (Green 1976: 117). Ukoliko je to slučaj, Green piše: „Kao rezultat, možemo očekivati da se strane konač-no odluče za princip jednakog pristupa zdravstvenoj zaštiti: svaki član društva, bez obzira na njegovu po-ziciju ili pozadinu će imati garantovano jednako pra-vo na sve zdravstvene usluge koje društvo omoguću-je“ (Green 1976: 117). Stoga, Green prihvata hipotezu prema kojoj je pristup zdravstvenoj zaštiti pravo svih, odnosno strane ne garantuju samo sebi jednaku dis-tribuciju, već jednak pristup zdravstvenoj zaštiti. Jed-nak pristup postaje ključ za jednakost zasnovanu na principima potreba.

Drugi pokušaj da se zdravlje unese na listu primar-nih dobara je obavio moralni i politički filozof Vinit Haksar, koji u dokumentu Autonomija, pravda i kon-traktarijanizam stavlja mentalno zdravlje među Rawls-ova primarna dobra. On navodi da su u Rawls-ovom društvu građani zadovoljni i srećni (Haksar 1973: 96) ali ukoliko je to slučaj, Rawls bi izbacio teške mentalne probleme. Međutim, Rawls-ova teorija izostavlja teške slučajeve koji su u stvari najčešći i naraširejiniji proble-mi u zapadnim i ne-zapadnim društvima. Ali to nije sve. Jedno od dobara koje je Rawls prevideo je upra-vo zdravlje, koje se pojavilo kada je Green spomenut. Prema Haksaru, kontradiktorno je prevideti zdrav-lje, naročito mentalno zdravlje, u slabom smislu, od-nosno u odsustvu mentalnih bolesti i u prisustvu teš-kih mentalnih i emotivnih problema, uključujući očaj. Haksar veruje da je mentalno zdravlje u najmanju

36 PAOLA RUSSO

ruku „pod kontrolom osnovne strukture“, kao što je samopoštovanje koje Rawls smatra primarnim socijal-nim dobrom (Haksar 1973: 496). Ovo dobro je od po-sebne važnosti za Rawls-a, koji posmatra samopošto-vanje kao najvažnije dobro. Stoga, pošto je samopošto-vanje primarno dobro, Haksaru je jasno da bi isto tre-balo da važi za mentalno dobro, koje može uništiti ili oštetiti samopoštovanje, kao i slobodu i nezavisnost ljudi (Haksar 1973: 496). Iz ove pretpostavke proističe ideja da su mentalno bolesni ljudi najugroženiji. Hak-sar-ov argument je dubok i akutan. Međutim, on ne pruža argumentovano oprav-danje za zdravstvenu zaštitu, već objašnjenje zbog čega je mentalno zdravlje povezano sa samopoštovanjem.

Zdravlje je najvažnija stvar je jedan od mnogih od-govora na δόξα, ali politička filozofija nastavlja da se pita kako pronaći konsenzus o nekim distributivnim principima za zdravstvenu zaštitu. Zdravlje predstav-lja pitanje socijalne pravde jer postavlja distributivna, a time i politička, pitanja, blisko je povezano sa stvar-nom i suštinskom slobodom ljudi, i delimično je pod kontrolom institucija. Zaista, zdravlje nije moguće već univerzalno dobro: svima nam je potrebno zdravlje. Međutim, neophodno je uzeti u obzir moguće distri-butivne konflikte između različitih neophodnih doba-ra, različitih kategorija bolesnih ljudi i različitih po-tencijalnih primaoca zdravlja (domaće životinje, div-lje životinje, priroda). Kao u efektivnom motou Salva-torea Veca-e „neizvesnost je, na kraju krajeva, ta koja zahteva teoriju“ (Veca 2010: 106). Stoga, zdravlje i da-lje ostaje izazov sa kojim se treba izboriti.

ReferenceArrow, K. J. 1973. ’Some Ordinalist-Utilitarian Notes on Rawls’s Theo-

ry of Justice by John Rawls’. The Journal of Philosophy, 70, 9, 245–63.Becker, L. C. 2012. Habilitation, Health, and Agency. A Framework for Ba-

sic Justice.Oxford: Oxford University Press.Corradini H. Broussard, D. 2010. ’Verità ontica e verità processuale. Il

diritto come fatto e come rappresentazione’ in C. Faralli e M. P. Mittica (eds.), Diritto e letteratura. Prospettive di ricerca. Roma: Ara-cne, 29–74.


Daniels, N. Kennedy, B. and Kawaki, I. 2000. Is Inequality Bad for our He-alth?, Foreword by A. Sen. Boston: Beacon Press.

Daniels, N. 2003. ’Democratic Equality: Rawls’s Complex Egalitariani-sm’, in S. Freeman (ed.), The Cambridge Companion to Rawls. Cam-bridge: Cambridge University Press.

Green, R. M. 1976. ’Health Care and Justice in Contract Theory Perspe-ctive’ in R. M. Veatch, R., Branson (eds.), Ethics and Health Policy. Cambridge, Mas- sachusetts: Ballinger Publishing Co., 111–126.

Haksar, V. 1973. ’Autonomy, Justice and Contractarianism’. British Jour-nal of Political Science, 3, 4, 487–509.

Nussbaum, M. C. 2002. Giustizia sociale e dignità umana. Da individui a persone.

Bologna: Il Mulino.Pogge, T. and Selgelid, M. J. 2010. Health Rights. London: Ashgate.Pogge, T. Rimmer, M. and Rubenstein, K. 2010. Incentives for Global Pu-

blic Health, Cambridge: Cambridge University Press.Rawls, J. 1999. A Theory of Justice. Revised Edition. Cambridge, Massachu-

setts: The Belknap Press of Harvard University Press.Rawls, J., 2001. Justice as Fairness. A Restatement, edited by Erin Kelly.

Cam- bridge, Massachusetts, London, England: The Belknap Pre-ss of Harvard University Press.

Sen, A. K., 1980. ’Equality of What?’. Tanner Lectures on Human Values, 1, 197–220. Sen, A. K., 2002. ‘Why Health Equity?’, Health Economi-cs, 11, 659–66.

Tronto, J. C. 1993. Moral Boundaries. A Political Argument for an Ethic of Care.

London-New York: Routledge.Veca, S. 2010. La filosofia politica. Roma-Bari: Laterza.Williams, A. 1997. ’Intergenerational equity: an Exploration of the ’Fair

Innings’ Argument’. Health Economics, 6, 117–32.

BIAGIO SPOTO

Izazov socijalne inovacije

Uvod

U poslednjih dvadeset godina, socijalne politike evropskih zemalja su prošle kroz ozbiljne transforma-cije usled ekonomskih, socijalnih i demografskih pro-mena koje su naterale kreatore politika i socijalne ak-tere da eksperimentišu sa novim oblicima blagosta-nja. Model koji je podvrgnut pokušajima reformisa-nja je model tradicionalne državne blagostanja uspo-stavljen u Zapadnoj Evropi nakon Drugog svetskog rata za prevazilaženje krize poverenja između vlada i građana, i kako bi se suprotstavio uticaju komunistič-kog modela na mase. Glavni ciljevi države blagostanja su bili potraga za politikom pune zaposlenosti koja se posmatrala kao primarni alat za integraciju i socijal-nu koheziju; implementacija univerzalnog sistema za-štite radi smanjenja nejednakosti kroz zadovoljenje osnovnih potreba kao što su pravo na zdravlje, edu-kaciju i osnovni prihod; i izgradnja sistema socijalne zaštite koji je omogućavao onima koji su prestali sa ra-dom zbog starosti da ostanu integrisani u sistem. Ka-rakteristike ovog modela su bile univerzalnost usluga koje se pružaju onima sa državljanstvom, javna pri-roda performansi koje se plaćaju kroz oporezivanje, standardizacija skrojenih politika bez posebnih kul-turnih, socijalnih ili teritorijalnih razlika, i vertikalna, centralizovana i birokratska organizacija usluga.

Međutim, od osamdesetih, tradicionalni sistem so-cijalne zaštite je bio kritikovan iz nekoliko razloga koji su narušili njegov konsenzus i politički legitimitet. Glavni faktori strukturne krize su identifikovani sa krajem faze razvoja koja je karakterisala trideset godi-na nakon kraja Drugog svetskog rata, sa padom For-

40 BIAGIO SPOTO

dovog modela industrijske organizacije, i sa liberali-zacijom i finansijalizacijom međunarodne privrede. Gubitak političkog konsenzusa tradicionalnog mo-dela blagostanja nije bio povezan samo sa ekonom-skim padom, već je takođe uslovljen teoretskim istra-živanjima neoliberalne inspiracije (Hayek 1976; Fried-man 1962) i kulturnim institucijama kao što je Druš-tvo Mont Pélerin. Sve u svemu, teoretičari neolibe-ralizma veruju da je tržište najbolja institucija za osi-guranje postizanja blagostanja bez žrtvovanja slobo-de već kroz njeno unapređenje (Nozick 1974). Drugim rečima, za neoliberalizam tržište nije samo utilitari-stički alat orijentisan ka efikasnosti, već takođe i način za garantovanje dugotrajne slobode u socijalnom, po-litičkom i ekonomskom životu. Iz ove premise proisti-ču neoliberalne kritike države blagostanja koje se po-smatraju kao pokušaj da se tržišna ekonomija usme-ri ka modelu centralizovanog planiranja. Naročito, vi-šak socijalne zaštite bi izazvao dva neželjena dejstva: prvi bi bilo slabljenje ekonomskog rasta uzrokovano politikama redistribucije koje bi umanjile investici-je i uzrokovale lošije uslove za populaciju, nasuprot predviđenim ciljevima. Drugo, preglomazno socijal-no zakonodavstvo bi rezultovalo abnormalnim pove-ćanjem državne moći, time povećavajući rizik da upo-treba socijalnih politika neće umanjiti nejednakosti, već će biti instrument za zaštitu privatnih interesa ili za obezbeđivanje političke kontrole nad popularnim konsenzusom. Pored toga, prevelika koncentracija dr-žavne moći bi umanjila ne samo sklonost pojedinaca ka sopstvenom određivanju (samo-determinaciji), već bi takođe i ugrozila socijalnu koheziju koja se sponta-no javlja u organizacijama kao što su porodice, socijal-na udruženje, lokalne zajednice, time smanjujući re-surse za posredničke organe i gušeći inicijativu civil-nog društva.

Konačno, među glavnim uzrocima transformacije socijalnih politika u evropskim zemljama su promene u demografskoj, socijalnoj i kulturnoj strukturi koje su modifikovale većinu prethodnih potreba. Jedan pri-mer je starenje populacije, koje je sa jedne strane dalo na značaju novim oblicima socijalne pomoći a sa dru-

Izazov socijalne inovacije 41

ge strane je stvorilo sukobe između generacija u vezi sa raspoređivanjem socijalne potrošnje. Ove prome-ne su naglasile ograničenja starog sistema blagosta-nja, uzrokujući tri različite političke reakcije. Prva je inspirisana neo-liberalnim kritikama države blagosta-nja koje smo spomenuli iznad. U suštini, za neolibe-rale, tradicionalna država blagostanja treba da se ra-sformira jer usporava ekonomski rast zbog svoje viso-ke cene, ugrožava slobodu povećanjem uticaja držav-ne birokratije i generiše zavisnost i oskudno učešće u ekonomskom i socijalnom životu. Nasuprot tome, još jedna politička pozicija nastavlja da posmatra državu blagostanja kao način za obezbeđivanje socijalne ko-hezije, zaštitu fundamentalnih prava i otklanjanje ne-jednakosti do kojih je dovela tržišna ekonomija. U naj-boljem slučaju, prema pobornicima ove pozicije, kre-atori politike bi trebali da prilagode socijalnu politiku novim socijalnim potrebama bez menjanja njene jav-ne prirode i zakonske osnove. Ove dve suprotstavlje-ne pozicije vode dugu monopolizovanu javnu debatu oko uloge socijalne politike, animirajući ideološki su-kob koji nije zainteresovan za razumevanje struktur-nih transformacija društva niti za čitanje njegovih za-hteva za promenama. Tek tokom poslednje decenije i treća pozicija se pojavila iz dihotomije između protiv-nika i pobornika države blagostanja: koncept inova-cije, prethodno rezervisan za ekonomsku i tehnološ-ku sferu, se može primeniti na socijalni spektar, tako-đe. Kao posledica toga, koncept socijalne inovacije je izgleda postao politički način da se unapredi moder-nizacija blagostanja i da se zadovolje socijalne potrebe na delotvorniji, održivi i inkluzivniji način, čak u meri da je postao jedan od stubova nove strategije Evrop-ske Unije za 2014–2020. Ipak, uspeh socijalne inovaci-je ne može neutralisati kritike nekih od njenih važnih aspekata.

Stoga, analiziraću koncept socijalne inovacije raz-matrajući tri aspekta. Prvi je poreklo koncepta socijal-ne inovacije i problemi koje on nameće. Drugi se od-nosi na ciljeve i normativne principe, u uslovima jed-nakosti i pravde, koji mogu obezbediti socijalnu ino-vaciju sa čvršćom teoretskom osnovom. Treći se tiče

42 BIAGIO SPOTO

uticaja socijalne inovacije na modernizaciju socijalne politike i na komplikovani prelaz ka novom modelu blagostanja. U tom smislu, glavni izazov je konverzi-ja socijalne sfere iz javnog monopola u model gene-rativnog blagostanja sa ciljem smanjenja nejednako-sti i unapređenja slobode, u skladu sa glavnim teori-jama pravde.

Poreklo koncepta

Ljudska bića su ontološki gledano socijalni inova-tori. Za razliku od drugih vrsta čiji opstanak zavisi od njihove prilagodljivosti prirodnoj sredini, ljudska vrsta je svoj evolutivni uspeh zasnovala na kulturnoj pro-meni i na svojoj mogućnosti konstantne reforme svoje socijalne organizacije za bavljenje različitim problemi-ma. Ovo važi kako u opštim uslovima tako i za odnose čovek-priroda, ali naročito važi za konkurenciju izme-đu nacija, gde su društva koja su u stanju da inoviraju svoje socijalne strukture neprekidno i brže uvek pre-vladavala. Ako je ljudska istorija obeležena socijalnom inovacijom od svog porekla, zbog čega se javna debata fokusirala na ovaj koncept tek od nedavno?

Prva prihvatljiva interpretacija je da je dugo vre-mena ideja inovacije bila smatrana za povlasticu teh-nološkog sektora, dok je socijalna sfera bila zaduže-na za upravljanje efektima inovacija a ne za njihovu proizvodnju. U tom smislu, najveće socijalne prome-ne su se desile kao rezultat tehnološke evolucije i nje-nog uticaja na ekonomiju. Socijalni sektor, pre svega, je ima zadatak da ublaži efekte tehnoloških promena, smanjenjem cene inovacije po ljude, ukazujući na po-trebu za pravednom distribucijom koristi i pokušava-jući da spreči problematične posledice brzih prome-na u osnovnoj strukturi društva. Suštinski, prema po-deli uloga koja je konsolidovana vremenom, za proi-zvodnju inovacija i strukturne promene su bili zadu-ženi tehnološki i ekonomski sektor, dok je upravlja-nje njihovim efektima na populaciju pripisivano soci-jalnoj sferi. Međutim, ova podela uloga je vremenom postajala sve krhkija pošto su efekti tehnoloških ino-vacija dostigli takav nivo kompleksnosti da socijalni


sektor više nije mogao da upravlja njima. Drugim re-čima, problemi kao što su upotreba nuklearne ener-gije, klimatske promene, etičke implikacije inovacija u genetici ili posledice novih tehnoloških dostignu-ća na tržište rada predstavljaju primere kako tehno-loške inovacije mogu dovesti do nepovratnih posle-dica. Stoga, tendencija da se preoblikuje koncept ino-vacije a ne samo da se naglase značajne socijalne tran-sformacije koje se dešavaju nezavisno od tehnoloških inovacija, već koje takođe ukazuju na izazove savre-menih društava, zahtevaju planiranje i implementaci-ju tehnoloških inovacija koje bi odgovorale socijalnim potrebama. Istovremeno, novi socijalni izazovi se ne mogu rešavati bez pametne upotrebe najsavremeni-je tehnologije.

Ukoliko je ovo prvo objašnjenje i dalje deo okvira u kom se socijalna inovacija koristi pre svega za otkla-njanje socijalno remetilačkih aspekata tehnološke ino-vacije, moguće je identifikovati drugi faktor koji bo-lje objašnjava skorije interesovanje za socijalnu inova-ciju. Mislim na digitalnu revoluciju koja je omogući-la milijardama ljudi pristup informacijama koje su ra-nije bile nedostižne, kroz komunikaciju sa ostatkom sveta preko mreža na kojima se vesti, dobra, veštine, usluge i rešenja dele u globalnom prostoru. Kao po-sledica toga, tehnološka inovacija je počela da ima ne-posredan uticaj na socijalni sektor; zaista, praktično se spojila sa njim. Socijalna inovacija je počela da se posmatra kao sposobnost za pronalaženje novih, za-jednički izrađenih i deljenih rešenja za uobičajene so-cijalne potrebe kroz procese koje je omogućila upo-treba novih tehnoloških platformi. U suštini, razvi-ja se nova metoda zajedničke izrade rešenja koju ka-rakterišu zajednički rezultati a koristi se ujedno i kao platforma za nova poslovna iskustva i za kreiranje za-jedničkih dobara i usluga sa otvorenim pristupom za sve. Ova nova metoda izrade/proizvodnje je nazvana Commons-based peer production (Izrada rešenja od strane korisnika na istom nivou, zasnovana na zajed-ničkim stvarima): „Commons-based peer production predstavlja socio-ekonomski sistem proizvodnje koji se javlja u digitalnom mrežnom okruženju. Ovaj si-

44 BIAGIO SPOTO

stem je omogućen tehnološkom infrastrukturom In-terneta, a glavna odlika tog socio-tehničkog sistema je saradnja između velikih grupa pojedinaca, pone-kad reda desetina ili čak stotina hiljada, koji efektivno sarađuju na deljenju informacija, znanja i kulturnih dobara bez oslanjanja niti na tržišne cene niti na me-nadžersku hijerarhiju za koordinaciju njhovog zajed-ničkog poduhvata“ (Benkler, Nissembaum 2006: 394).

Pored korisničke proizvodnje zasnovane na zajed-ničkim stvarima, socio-ekonomski sistem nazvan de-ljena ekonomija takođe raste, i služi za deljenje mate-rijalnih i nematerijalnih resursa za projektovanje, krei-ranje, proizvodnju i distribuciju dobara i usluga. Dru-gim rečima, razvoj ovih novih tehnoloških platfor-mi omogućava sve preciznije, sveobuhvatnije i flek-sibilnije balansiranje između ponuda usluga i socijal-ne tražnje. Ovaj proces, zauzvrat, je omogućio nove oblike preduzetništva na osnovu direktnog i podjed-nakog doprinosa Internet korisnika, kao i web-sajto-va za razmenu veština, razmenu roba, crowdfunding („finansiranje putem gomile“), crowdsourcing („do-bijanje informacija od gomile“) i praktično sve vrste usluga. Uz intenzitet bez presedana, tehnološka ino-vacija i socijalna inovacija stoga utiču jedna na drugu u važnim aspektima ljudskog života. Međutim, iako ovaj novi način proizvodnje dobara i usluga preti ne-kim od tradicionalnih stubova kapitalističkog sistema – ideja vlasništva, hijerahijski model poslovne organi-zacije i uverenje da tržišnim izborima upravljaju raci-onalni interesi homo oeconomicusa – nije jasno da li ideja socijalne inovacije sadrži i preduslove socijalne pravde ili prosto opisuje rastući uticaj tehnologije na socijalne odnose i proizvodne metode. Ovo krucijalno pitanje će biti analizirano u narednom odeljku.

Konačno, treća hipoteza pripisuje interesovanje za socijalnu inovaciju njenoj mogućoj upotrebi u vidu glavnog instrumenta za modernizaciju socijalne poli-tike. Vezano za ovu erspektivu Evropska Unija je ulo-žila napore na pojašnjenju koncepta socijalne inova-cije kroz širenje dobrih praksi i finansijsku podršku projektima i iskustvima kao što su EaSI program (Za-poslenje i socijalna inovacija – Employment and So-


cial Innovation) sproveden od strane Evropske Komi-sije. Pored toga, za period 2014–2020, socijalna inova-cija je eksplicitno integrisana u Pravila o strukturnim fondovima (Evropska Komisija 2013). Na prvi pogled, stoga, polisemantička priroda socijalne inovacije izla-zi u prvi plan; biće analizirana dodatno u narednom paragrafu.

Komplikovana definicija

Glavna poteškoća u unapređenju zajedničke defi-nicije socijalne inovacije se ogleda u spajanju dva ter-mina iz različitih konceptualnih miljea. Prva osoba koja je inovaciji dala konceptualno značenje je Joseph Schumpeter (1961), identifikovanjem inovacije sa po-kretačkom silom kapitalističkom modela. Naročito, Schumpeter je napravio razliku između ideja izuma, inovacije i difuzije: izum je predstavljao akt kreativ-nosti povezan u principu sa tehnološkom promenom i sa primenjivim otkrićem koje dovodi do novih proi-zvoda i procesa. Međutim, izumi nisu bili dovoljni za proizvodnju direktnih efekata na ekonomski razvoj jer su mogli ostati neupotrebljeni, malo upotrebljeni ili nepravilno upotrebljeni. Kako bi dali konkretne po-sledice morali su da se pravilno primenjuju i upotre-bljavaju kroz proces koji je Schumpeter definisao kao inovaciju (Schumpeter 1961: 89). Inovacija je slična onome što su stari Grci nazivali Metis, (Vernant and Detienne 1978) odnosno konkretna inteligencija nasu-prot spekulativnoj inteligenciji. Konrektno, inovacija je kompleksan proces koji zahteva tri stvari: intuiciju, što je sposobnost uviđanja nečega što drugi nisu u sta-nju da uvide i stavljanje u upotrebu kroz čin kreativ-nosti; senzitivnost, odn. mogućnost pravilnog shvata-nja nezadovoljenih potreba ljudi; praktičnost, tačnije, sposobnost da se novi tehnološki izum učini korisnim nudeći unapređenje u uslovima efikasnosti, delotvor-nosti i održivosti. Konačno, poslednja dimenzija po-vezana sa konceptom inovacije je difuzija. U sušti-ni, validnost inovacije se meri njenim širenjem i upo-trebom. Kada se to desi, proces inovacije dostiže svoj maksimum i istovremeno zatvara svoj životni ciklus.

46 BIAGIO SPOTO

U ovom trenutku, uticaj inovacije na ekonom-sku strukturu treba analizirati kako bi se fokusira-li na glavne kontradikcije u vezi sa mogućom prime-nom ovog koncepta na socijalnu sferu. Kod Schum-peter-ovog tumačenja, inovacija je odlučujući faktor koji pokreće proces „kreativne destrukcije“ (Schum-peter 1976:81) tipičan za kapitalizam. U suštini, po-što je inovacija daleko od mirnog procesa bez posle-dica, ona stvara pobednike i gubitnike dajući pobed-nicima konkurentsku prednost što u nekim slučajevi-ma može dovesti gubitnike od kraha. U okviru čina proizvodnje novih proizvoda i procesa, inovacija pro-izvodi nove hijerarhije i stvara drugačiji red, ostavlja-jući van sistema one koji ne mogu da se bore sa kon-kurencijom. Logika koja pokreće inovaciju je, stoga, slična ratu bez krvoprolića, gde gubitnici zadržava-ju male šanse da se oporave od poraza. Uprkos teških posledicama koje trpe gubitnici, opšti efekti inovaci-je se smatraju pozitivnim jer osnažuju vitalnost eko-nomije i povećavaju kvalitet roba i usluga za korisni-ke. Pozitivna procena je zasnovana na utilitarističkom proračunu u kom pozitivni rezultati nadmašuju ne-gativne.

Termin „socijalna“ ima pozadinu koja je radikal-no drugačija od koncepta inovacije. Generalno, kori-sti se u tri različita značenja: a) nešto što utiče na druš-tvo kao celinu a ne pojedince koji ga čine; b) vrsta do-bra koje se ne može meriti na ekonomskoj skali vred-nosti jer se odnosi na pružanje javnih i opštih dobara za univerzalno zadovoljenje osnovnih potreba; c) jav-na politika usmerena na unapređenje životnih uslova najugroženijih lica kako bi se postigla veća jednakost između različitih komponenti društva.

Koncept socijalnog ima ujedno i deskriptivno zna-čenje, kada se odnosi na odnose u ljudskim životi-ma, i normativno značenje kada se odnosi na potre-bu za politikama „za najveću korist za najugroženi-je“ (Rawls, 1971:302), sa ciljem smanjenja efekata ne-jednakosti vezanih za socijalne i prirodne lutrije i pru-žanje većih šansi pojedincima da realizuju svoje život-ne planove. U normativnom značenju, koncept soci-jalnog implicira, stoga, upotrebu principa distributiv-


ne pravde, bez obzira na logiku maksimiziranja profi-ta koja se primenjuje na tržištu, i utilitarističkih javnih izbora (Rawls, 1971).

Između koncepta inovacije i socijalnog koncepta stoga postoje kontradikcije koje se moraju usaglasiti kako bi se ideji socijalne inovacije dala određena ko-herentnost. U tom smislu, hajde da razmotrimo tri po-kušaja pronalaženja razlika između socijalne inovaci-je i ostalih vrsta inovacija. Prema prvom pokušaju, so-cijalna inovacija je: „Novo rešenje za socijalni problem koje je delotvornije, održivije ili pravednije od posto-jećih rešenja i kod kog se stvorena vrednost pre sve-ga akumulira za društvo kao celinu a ne za pojedinca“ (Phils, Deiglmeier i Miller 2008: 39).

Čak i preciznija, druga definicija opisuje socijalne inovacije kao: „Sve nove ideje sa potencijalom za una-pređivanje bilo makro kvaliteta života ili kvantiteta života“, gde kvalitet života predstavlja „Skup drago-cenih opcija (kao što su materijalno blagostanje, šan-se za obrazovanje, zdravlje, sigurnost posla, politička sloboda, itd.) koje grupa ljudi ima šansu da izabere“ (Pol i Ville 2009: 882).

Konačno, treća definicija je sadržana u zvaničnim izveštajima Evropske Komisije: „Socijalne inovacije predstavljaju inovacije koje su socijalne i prema svo-jim ciljevima i prema svojim sredstvima […]. Dru-gim rečima one su inovacije koje su ne samo dobre za društvo već takođe i unapređuju kapacitet društva da deluje“ (Hubert 2010: 33).

Ove definicije su važne jer socijalnoj inovaciji daju kvalitativni element a ne samo puku ideju novog. Ipak, one nisu u stanju da definišu koje to kriterijume i ciljeve pravde inovacija mora da ispuni da bi se sma-trala socijalno ispravnom. U vezi sa tim, verujem da je za dodeljivanje socijalnoj inovaciji statuta koji je teo-retski različit od generičkog koncepta inovacije, neop-hodno prilogu socijalni dodati značajnu normativnu konotaciju. Drugim rečima, ne može se sve što pove-ćava broj socijalnih interakcija putem tehnologije, kao što to čine društvene mreže, smatrati socijalnom ino-vacijom, ukoliko istovremeno ne unapređuje životne standarde ljudi i slobodu delovanja. To implicira po-

48 BIAGIO SPOTO

trebu za merenjem socijalne inovacije primenom nor-mativne koncepcije pravde. U tom smislu, najuver-ljiviji pristup je zasnovan na ideji sposobnosti koju je uveo Amartya Sen: „šansa da se kreiraju dragocene kombinacije ljudskog funkcionisanja: šta je osoba u stanju da uradi ili da bude“ (Sen 2004:332), jer on meri šanse ljudi da izaberu dostojan život i da svoje resur-se pretvore u slobodu delovanja, bez obzira na to što su njihove veštine povezane sa varijablama kao što su pol, uzrast, fizičko stanje, itd. Kod normativnog tuma-čenja socijalne inovacije, unapređenog u ovom doku-mentu, Sen-ova teorija ističe krucijalni značaj dispa-riteta u sposobnostima za detekciju socijalnih nejed-nakosti (Sen 2009). Drugim rečima, proizvodnja no-vih dobara, usluga i socijalnih procesa nije dovoljna za implementiranje socijalne inovacije; takođe ciljevi-ma socijalne politike se mora težiti kako bi se unapre-dile sposobnosti ljudi i njihove realne šanse za dosti-zanje sopstvenih dragocenih ciljeva.

Socijalna inovacija i novo blagostanje

Tek nam ostaje da shvatimo kako normativni sadr-žaj pripisan konceptu socijalne inovacije može uticati na redefiniciju socijalne politike. Kao što je već viđeno, tradicionalna država blagostanja više nije u stanju da odgovori na nove globalne izazove i socijalne potrebe u nastajanju. Ograničenja starog modela blagostanja leže u pristupu koji se fokusira pre svega na novča-nu pomoć umesto na usluge, sa dve velike mane: prva je tendencija na fokusiranju na sredstva a ne na stvar-ne rezultate u uslovima slobode i kapaciteta za dosti-zanje dragocenih ciljeva. Druga je slabost u tretiranju korisnika socijalnih politika kao moralnih pacijenata, drugim rečima, kao pasivnih primalaca pojedinačnih pomoći bez obaveze doprinošenja opštem dobru. Po-red toga, tradicionalna država blagostanja je izgrađe-na na nekoj vrsti ugovora između države i građana, dok vlada omogućuje socijalnu zaštitu od najvećih ri-zika u zamenu za politički konsenzus građana i so-cijalni mir. Konkretna formula ovog ugovora je jav-no upravljanje socijalnim uslugama. Ovo je bez sum-


nje imalo pozitivan efekat u vidu univerzalnog pruža-nja socijalnih usluga ali je uzrokovalo prekomernu bi-rokratiju i standardizaciju usluga koje se pružaju, bez uzimanja u obzir pluralitet socijalnih potreba. Rezul-tat je bio generalizovana neodgovornost posrednika, lišenih njihove potencijalno aktivne uloge zasnovane na principu supsidijarnosti.

Konačno, najveće slabosti tradicionalnog blagosta-nja obuhvataju njegovu ekonomsku neodrživost, koja uvodi tri različita problema. Prvi se tiče među-gene-racijske pravde i koncepta pravednih ušteda, gde se resursi moraju pravedno raspoređivati za dobrobit budućih generacija (Rawls 1971). Drugim rečima, si-stem socijalne zaštite koji ne uzima u obzir ekonom-sku održivost za buduće generacije nije samo nepra-vedan, već takođe verovatno rezultuje trajnom soci-jalnom nestabilnošću. Drugo, neodrživi sistem blago-stanja dramatično smanjuje kvalitet svojih usluga, uz jako malo investiranje u eksperimentisanje sa politi-kama koje odgovaraju novim potrebama i uz značajno smanjenje svih napora na unapređenju socijalne ino-vacije. Treće, na krucijalni aspekt kao što je kvalitativ-na procena socijalnih politika mogu uticati parametri koje utvrde eksperti – a ne korisnici – određujući sma-njenje potrošnje bez obzira na kvalitet usluga.

U okviru ovog radnog okvira, teoretski izazov sa kojim se suočava socijalna inovacija je odabir neop-hodnih parametara za realno unapređenje socijalne politike. U vezi sa tim, prvo otvoreno pitanje se tiče komplikovanog prelaza sa sistema blagostanja koji distribuira resurse uglavnom kroz novčanu pomoć, na sistem koji je u stanju da generiše vrednost i stvar-nu slobodu za pojedince i društvo u celini.

U tom smislu, socijalne politike se ne trebaju po-smatrati kao prost prenos resursa već kao investicije koje generišu dvostruke performanse: prvo se odnosi na zadovoljenje socijalnih potreba ljudi i sposobnost dostizanja života za koji će imati razlog da ga cene (Sen 2009); drugo se meri kapacitetom socijalnih po-litika da kreiraju rezultate za zajednicu a, time, i so-cijalni kapital. U suštini, izazov je kreiranje nove vizi-je blagostanja u kojoj se korisnici socijalne intervencije

50 BIAGIO SPOTO

pozivaju da, zauzvrat, doprinesu dobrobiti zajednice kroz aktivnosti koje proizvode tri značajna efekta: re-generisanje primljenih resursa, efektivno doprinoseći kreiranju socijalne vrednosti i čineći socijalnu potroš-nju održivijom. Ovo pretpostavlja da se stari model blagostanja, koji se prema korisnicima socijalnih uslu-ga odnosi kao prema pasivnim subjektima, prevazi-đe drugačijim pristupom koji korisnicima daje aktiv-nu ulogu i smatra ih moralnim pobornicima koji su u stanju da koriste svoje veštine za razvoj društva.

Druga oblast intervencije koja se tiče socijalne ino-vacije bavi se, suprotno prethodnoj, organizaciji siste-ma blagostanja. U ovom smislu, izazov je otvaranje prema inicijativama civilnog društva – poznatog kao treći sektor – i privatnim akterima (fondacije, socijalno preduzetništvo, udruženja, itd.). Rešenje nije zamena uloge države privatnim akterima, već projektovanje novih pravila rukovođenja sposobnih za obuhvatanje veština i resursa civilnog društva i privatnog sektora u razvoj socijalnih politika (Murray i sar. 2010). Naro-čito, neophodno je preći sa birokratskog i centralizo-vanog blagostanja na zajedničku izradu socijalne po-litike, model u kom se intervencije na blagostanju za-mišljaju, projektuju, implementiraju i procenjuju u sa-radnji sa korisnicima, civilnim društvom, privatnim akterima i lokalnim zajednicama (Boyle, Harris 2009). Drugim rečima, cilj je unapređenje ideja koje tradicio-nalno pripadaju socijalnom sektoru kao što su zajed-ništvo, reciprocitet, supsudijarnost, saradnja, uz po-dršku novih digitalnih platformi koje osnažuju spo-sobnost kreiranja peer-to-peer pristupa čak i između stranaca, sa ciljem izgradnje socijalnih politika koje su manje standardizovane a više krojene prema potreba-ma korisnika.

U istorijskom periodu kao što je ovaj, koga privla-či brzina inovacija, koncept socijalne inovacije doživ-ljava brz rast, usled volje da se potvrde promene ne samo u tehnološkoj sferi već takođe i u socijalnom sektoru. Da zaključimo, kako socijalna inovacija ne bi ostala tek prolazna ideja bez stvarnih posledica, kori-sno je ponoviti dva jednostavna koncepta: prvi je da je neophodno povezati socijalnu inovacija sa specifič-


nim normativnim parametrima kako bi se izbegla te-oretska konfuzija; drugi je da će praktičan i teoretski značaj socijalne inovacije biti meren samo opipljivim unapređenjima koje bude proizvela u vezi sa kvalite-tom socijalne politike.

ReferenceBenkler, Y., Nissembaum, H. 2006, ’Common-based Peer Production

and Virtue’. The Journal of Political Philosophy, 14, 394–419.Boyle, D., Harris, M. 2009, The Challenge of Co-Production, London: Ne-

sta. European Commission, 2013, Guide to Social Innovation, Bruxelles: European Commission.

Friedman, M. 1962, Capitalism and Freedom, Chicago: The University of Chicago Press.

Hayek, F.1976, Law, Legislation and Liberty, vol. II: The Mirage of Social Justice, Chicago: The University of Chicago Press.

Hubert, A. 2010, Empowering People, Driving Change: Social Innovation in the European Union, Bruxelles: Bureau of European Policy Advi-sers.

Murray, R., Caulier-Grice, J. and Mulgan, G. 2010, The Open Book of So-cial In- novation, London: Nesta.

Nozick, R. 1974, Anarchy, State, and Utopia, New York: Basic Books.Phills, J., Deiglmeier, K. and Miller, D. 2008, ’Rediscovering Social Inno-

vation’. Stanford Social Innovation Review, 6, 33–43.Pol, E. and Ville, S. 2009, ’Social Innovation: Buzz Word or Enduring

Term?’, The Journal of Socio-Economics, 38, 878–885.Rawls, J. 1971, A Theory of Justice, Cambridge: The Belknap Press of Har-

vard University Press.Schumpeter, J. 1961, The Theory of Economic Development, New York:

Oxford University Press.Schumpeter, J. 1976, Capitalism, Socialism and Democracy, New York: Ro-

utledge. Sen, A. 2004, ’Elements of a Theory of Human Rights’, Philosophy and Public Affairs, 32, 315–356.

Sen, A. 2009, The Idea of Justice, London: Penguin Books.Vernant J. P., Detienne M. 1978, Cunning Intelligence in Greek Culture and

Society, Hassocks: Harvester Press.

VINCENZO MAIMONE

Koja država blagostanja? Koje socijalne politike?

Savremeni scenariji i nove dileme

U ovom dokumentu ću se fokusirati na tri glav-na pitanja koja, prema mom mišljenju, igraju central-nu ulogu u razvoju određene ideje države blagosta-nja danas.

Moj glavni cilj u ovom dokumentu je fokusiranje pažnje na neke suštinske koncepte za izgradnju kre-dibilnog predloga, u okviru filozofsko-političke per-spektive, korisnog za izradu drugačijeg pristupa pla-niranju i upravljanju socijalnim politikama.

Ako se osvrnemo na savremeni scenario moguće je tvrditi da se, u opštim uslovima, upravljanje i mo-daliteti pružanja i upotrebe socijalnih usluga, u kon-tekstu lokalnih i nacionalnih institucija, modeliraju u vidu organizacionog obrasca kojeg karakteriše klasič-na ideja onog što država blagostanja mora biti. Ovaj izraz se odnosi na pristup zasnovan na nekoj vrsti ba-lansa, neprekidno u blokadi, između dostupnosti re-sursa, često veoma maloj, sa jedne strane i rastuće tra-žnje za pristupom socijalnim uslugama i osnovnoj nezi, sa druge strane.

Analiza podataka koji se odnose na rad države bla-gostanja (naročito u okviru lokalnog konteksta) po-kazuje da su prepreke i kočnice za zaista delotvornu i efikasnu politiku socijalnih usluga, ne samo nedo-voljnost ekonomskih i stručnih resursa koje institucije daju na raspolaganje, već takođe i nedostatak pravil-nog i pažljivog planiranja uloge i svrhe programa in-tervencije koji bi trebali da podrže primanja, socijalnu promociju i zdravstvenu zaštitu najranjivijih socijal-nih kategorija. Odsustvo dovoljno jasne ideje šta su to socijalne politike, ili šta bi one trebale biti, je dovelo do

54 VINCENZO MAIMONE

toga da im se dodeli prosta uloga ublažavajuće i mo-guće intervencije koja jedva da utiče na fundamental-nu strukturu društva u pogledu stabilnosti i razvoja.

Brze promene koje su karakterisale globalni scena-rio u poslednjih nekoliko godina, zahtevaju usvajanje drugačijih interpretativnih alata, ujedno i u uslovima hermeneutičkih kategorija, kroz koje se ograničava in-stitucionalni okvir, i u vezi sa identifikacijom novih politika i procedura i upravljanjem javnog prostora koji je postao sve nestabilniji i konfliktniji.

Preispitivanje socijalnog pakta i revizija strategi-ja za zaštitu i inkluziju podrazumevaju odluku i, u nekim slučajevima, radikalnu promenu perspektive koja se može fokusirati na stvarnu svrhu ideje blago-stanja kojoj treba težiti unutar poroznih granica de-mokratskog društva.

Drugim rečima, osnovna pitanja na koje je neop-hodno usmeriti pažnju su sledeća: Zbog čega se odlu-čujemo da pomognemo nekome? Šta u stvari duguje-mo drugima?

I, naročito, šta je, ili šta bi trebao biti, stvarni cilj so-cijalnih politika?

Ova pitanja posmatram kao propedevtička za sve ostale probleme. Ovo nisu originalne teme, već pred-stavljaju dileme koje su možda bile odbačene prebr-zo u ime konkurentske vizije socijalnih veza koje ka-rakteriše mahnita trka za profitom, i koja bi zahtevala dodatnu analizu. Ukoliko nemamo jasnu viziju u vezi sa ciljem naše socijalne akcije, tada nikakav među-cilj nije moguć. To je očigledno, možda previše prosto ili banalno, ali istinito. To je činjenica sa kojom se suoča-vamo svakodnevno i ne možemo je ignorisati.

Još jedno pitanje, koje nikako nije sekundarno, osta-je u pozadini, odnosno, ono koje se tiče identiteta su-bjekata, legitimnih korisnika, na koje su politike bla-gostanja adresirane: Kome treba pomoći i koga treba zaštititi? Ovo poslednje pitanje predstavlja poslednji sloj savremenog doba i pažnja teorije pravde je usme-rena na njega, naročito u poslednjoj deceniji. Važnost koja se prodaje pitanjima identiteta radi opravdanja legitimne upotrebe ili legitimne tražnje za osnovnim socijalnim pravima predstavlja, u stvari, proizvod

Koja država blagostanja? Koje socijalne politike? 55

složenih i artikulisanih procesa rekonfiguracije nekih fundamentalnih političkih koncepata, kao što su gra-nica, nacionalnost, nacija. Ova dilema ne pripada stro-go temi koja se razvija u ovom dokumentu. Ipak, mi-šljenja sam da je podesno fokusirati se na neke mogu-će implikacije koje ovo pitanje određuje na opštu sliku socijalnih politika. Pitanje, u stvari, ističe permeabil-nost konteksta i obeležava istorijsku i konceptualnu distancu između različitih teoretskih pristupa, koja utiče na delotvornost i tačnost odgovora koje nudi in-stitucionalni politički sistem.

U kontekstu klasične koncepcije države blagosta-nja, zaista, odnos između legitimiteta tražnje i moguć-nosti korišćenja socijalnih prava se mora pojednosta-viti, ograničiti unutar dobro definisanog polja koje se karakteriše monolitnom koncepcijom ideje državljan-stva (građanstva) blisko povezane sa krutim topograf-skim opisom nacionalnih granica i politika dobrodoš-lice, tendenciozno, ne veoma inkluzivno. Drugim re-čima, spremnost da se plati za socijalna prava je blisko povezana sa vlasništvom nad pravima državljanstva (građanstva). Unutar ove šeme socijalna prava su pra-va isključivo građana i isključivo za građane a, u od-sustvu ovih uslova nijedna instanca ne može napre-dovati, nijedan zahtev se ne smatra legitimnim.

Politički scenario je radikalno izmenio savremeno stanovište, i pokazao je lošu prirodu takvih političkih i socijalnih struktura (ili superstruktura). Takva pro-mena fokusa je istakla kompleksnost pojedinačnih i kolektivnih zahteva.

U opštim uslovima, možemo potvrditi da se socijal-na prava nalaze u širem i više artikulisanom javnom prostoru koji prevazilazi identitet i nacionalnu pripad-nost, i nalazi se unutar univerzalističke dimenzije.

Sve poroznija priroda nacionalnih granica, politički pritisak na institucije usled sve veće pojave migracio-nih tokova, uz pomešani uspeh i neizvestan rezultat, prisustvo supranacionalnih aktera i praksi na politič-koj sceni i, konačno, uticaj debate o potrebi za konso-lidacijom ljudskih prava kroz implementaciju širih so-cijalnih standarda predstavljaju osnovu za ovu suštin-sku promenu koncepcije funkcije države blagostanja.

56 VINCENZO MAIMONE

Međutim, neophodno je istaći da je ovo pomeranje naglaska, usled pogubnih nesporazuma i na osnovu sektaških propagandnih kampanja, završilo hranje-njem pogrešne koncepcije da uživanje osnovnih pra-va neophodno zahteva socijalni konflikt.

Pogrešna primena interpretativnog modela koji dostupnost prava vlasništva posmatra kao vrstu igre pobedi ili izgubi (zero-sum) je kreirala duboku braz-du duž distinkije između alokativne efikasnosti i legi-timnih zahteva, stvarajući uslove za nepomirljivi su-kob između „naših“ prava (ili prava „za nas“) i prava „ostalih“ (Benhabib 2006). Na osnovu ovog scenarija mi moramo da osnažimo ideju hitne rekonfiguracije pravne dimenzije socijalnih i osnovnih prava.

Socijalna pravda i njeni kritičari

Najpre, predstaviću, mada na veoma uopšten na-čin, osnove teorije socijalne pravde, fokusirajući se na distributivnu dimenziju modela i na načine na koje se primarna dobra i fundamentalne slobode alociraju. Takvi oblici garancija, ujedno i na formalnom i na su-štinskom nivou, predstavljaju konstitutivni element onoga što bismo mogli nazvati zaista funkcionalnim demokratskim društvom.

Preovlađujuća ideja u teoretskom pristupu po-put ovog, je da se iskombinuju racionalna i politički izvodljiva koncepcija pravde sa najboljim praksama koje su u stanju da svim socijalnim akterima omogu-će delotvoran i iskoristiv pristup pravima, slobodama i šansama.

Teoretski modeli koji su ovde razmatrani su oni koje je u svojoj teoriji predstavio američki politički fi-lozof John Rawls u svom čuvenom delu, Teorija prav-de i kasnijim prerađenim izdanjima, koje ga je obeleži-lo do kraja njegovog života; i „pristup zasnovan na spo-sobnostima“ koji je teoretski razvio Amartya Sen koji, prema mom mišljenju, upotpunjuje Rawl-ov opis ve-zan za ideju socijalne pravde.

Kada definišem teoretski radni okvir, pokušaću da demonstriram kako takav model može pronaći tačnu primenu u kontekstu klasične koncepcije države bla-


gostanja i u strategijama koje čine pozadinu tradicio-nalnih politika blagostanja.

Konačno, fokusiraću se na neke tipične primedbe protiv paradigme distributivne pravde. To nisu pri-medbe koje obično pokreće liberalno-konzervativna tradicija. Suština tih kritika koje se ponavljaju je izba-civanje iracionalnosti redistributivnih modela, čime se demonstrira ne samo nesposobnost ovih teorija da primene praksu pojedinačnih sloboda već se, u okvi-ru prostog ekonomističnog konteksta, i otkriva aloka-tivna neefikasnost tih obrazaca i ističu se kao odgo-vorni za rasipanje resursa koji se inače mogu iskori-stiti ili koji su namenjeni osnaživanju slobodnog pre-duzetništva.

To je konceptualno važan korak, jer proističe iz uverljivosti nekih od tih primedbi da će biti moguće istaći inovativnu prirodu velfarističkog modela koju želim da pokažem.

Rawls

Jedna od nespornih vrednosti koje se pripisuju te-oretskom predlogu Rawls-a je prebacivanje fokusa političke filozofije sa težnje za maksimiziranjem jav-ne sreće kroz utilitarističku efikasnost na istraživa-nje i identifikovanje razloga, temelja, koji opravdava-ju i daju legitimitet potrebi za izgradnjom dobro-ure-đenog društva. U vezi sa tim, tri pitanja prikazana u paragrafu iznad predstavljaju početno jezgro odakle Rawls-ov predlog potiče i odakle se teorija pravde kao poštenja usmerava na pružanje opravdanog i široko prihvaćenog objašnjenja. Prednosti izražene od strane učesnika, u promišljenom kontekstu početne pozicije, za princip razlika (drugi princip pravde) umesto prin-cipa Pareto efikasnosti ili drugih dostupnih alternati-va, kao kriterijuma za procenu pravičnosti distribu-cije, daje doprinos definiciji, na veoma specifičan na-čin, prirode javnog prostora i odnosa između članova tako zamišljenog društva.

Prema paradigmi teorije pravde kao poštenja, u stvari, princip razlika je neophodan uslov kako bi se ispravile sve one deformacije, u smislu pristupa i do-

58 VINCENZO MAIMONE

stupnosti resursa, uzrokovane voljom sudbine kroz nasumične rezultate prirodne i socijalne lutrije. Egali-tarizam podržan Rawls-ovim modelom izražava svo-ju duboko demokratsku matricu u promovisanju, su-štinski a ne tek formalno, pravičnu jednakost šansi. Potreba za korektivnim akcijama, u vezi sa dobrima i resursima, je povezana sa teoretskim i praktičnim ra-zlogom za izbegavanje neželjenih „prednosti pretnje“ koje omogućavaju pojedincima, blagoslovenih sudbi-nom a ne vrednostima, da odlučujuće utiču na sastav-ni proces osnivanja političkih i socijalnih institucija. Primena principa razlika, kada se veo neznanja skine, omogućuje modeliranje sistema institucionalnih ga-rancija, adekvatnih i stabilnih tokom vremena, koje su u stanju da omoguće svakom subjektu, ujedno i iz tač-ke gledišta sadašnjih generacija, i u široj među-gene-racijskoj dimenziji, da žive životom koji je vredan živ-ljenja. U ovom kontekstu, primarna dobra, koja je iden-tifikovao Rawls i dostavio dobro razmotrenoj presudi od strane Savetodavne skupštine, čine suštinski alat sva-kom od subjekata za samo-promociju i samo-ostvari-vanje. Politike blagostanja podržane modelom kao što je ovaj predstavljaju, iz konstruktivističke perspekti-ve, logičko i posledično ispunjavanje razumne i ra-cionalne procedure selekcije osnovnih principa, koja namerava da pravdu posmatra kao najvažniju vrlinu dobro uređenog društva (Rawls 1971).

Sen

Iako šeta unutar liberalnih teorija i iako Rawls-u priznaje fundamentalnu ulogu koju igra njegova teo-retska paradigma, teorija Amartya Sen-a daje neke in-teresantne primedbe na model pravde kao poštenja i predlaže nekoliko korekcija koje je važno uzeti u ob-zir.

Ono što je Sen naglasio je nedovoljnost primar-nih dobara kao kriterijuma za procenu nivoa blago-stanja pojedinca i funkcionalnih instrumenata za sop-stvenu ispunjenost. Ovaj kriterijum, u stvari, na odre-đeni način zanemaruje, i suprotno glavnim svrhama pravde i poštenja koje promovišu institucije, funda-


mentalni aspekt ljudske prirode koji se ne može stavi-ti u pozadinu, kada želite da izgradite, uz malo nade u uspeh, istinski slobodno i suštinski korektno druš-tvo. Ono što Sen tvrdi je to da teorija pravde ne može a da ne uzme u obzir duboku heterogenost pojedi-naca, ne sme da izostavi ili da razmotri tek površno uticaj koji niz internih i eksternih faktora, subjektiv-nih i objektivnih, ima u konrektnoj upotrebi pojedi-načnih kapaciteta. Drugim rečima, nivo blagostanja kome je svaki pojedinac u stanju da teži tokom svog sopstvenog života predstavlja proizvod ukrštanja lič-nih faktora (talenat, sposobnost, veštine, itd.) i ekster-nih faktora (ekoloških, socijalnih, ekonomskih, koji su često izvan domašaja subjekta). Sen sumira takve in-terferencije u vidu kratke ali zbijene liste: 1) Heteroge-nost ljudi; 2) Raznolikost životne sredine; 3) Promene so-cijalnih navika; 4) Razlike; 5) Distribucija unutar porodice (Sen 2000: 74–75). Ovo su faktori vezani za kulturne, političke, antropološke i karakteristike životne sredi-ne, koje se prepliću tokom postojanja svakog pojedin-ca. U vezi sa tim, svrha koju bi teorija pravde trebala da ima je promovisanje potpune primene sposobno-sti, smanjenje interferencija svih tih faktora – morbidi-tet, mortalitet, rodna diskriminacija, što je tek nekoli-ko poznatih primera – koji sprečavaju potpuno ostva-rivanje sopstvene ličnosti. Termin „sposobnost“, u kontekstu „pristup zasnovan na sposobnostima“ koji je promovisao Sen, ukazuje na političke i socijalne na-pore koje bi svaka institucija trebala da uloži kako bi svakom članu omogućila da postane, i da bude prepo-znat, kao „osoba“ (Nussbaum 2001).

Inovatori naspram likvidatora

Rawls i Sen se mogu obuhvatiti u, da iskoristimo kategoriju koju je usvojio Salvatore Veca, inovato-re države blagostanja (Veca 2005). Članovi ove velike i probrane grupe smatraju eksperiment sa državom blagostanja istorijski i politički pozitivnim i vrednim promovisanja i osnaživanja, ujedno i u pogledu zako-nodavstva, i u vezi sa ekonomskim i socijalnim alati-ma koji su stavljeni na raspolaganje sve širim i širim

60 VINCENZO MAIMONE

prostorima za socijalnu inkluziju i razvoj ljudskog ka-pitala.

Na suprotnoj strani su takozvani likvidatori. Prema njima, država blagostanja i, uopštenije, svi oblici ko-rekcije i rebalansa ekonomskih početnih alokacija, čine neželjene interferencije sa pravima pojedinca. Drugim rečima, sloboda u svom negativnom smislu (Sloboda od) se mora zaštititi od bilo kog oblika smetnji od stra-ne javnih ili privatnih aktera. Arena slobodne trgovi-ne, generalno govoreći, tržište, je jedina javna dimen-zija sposobna za zaštitu pojedinca od takvih neželje-nih interferencija. Branioci ove perspektive, stoga, od-bacuju državu blagostanja po kratkom postupku, ru-šenjem pretpostavki ekonomski i epistemološki.

U prvom slučaju, zaista, upotreba resursa na ve-lfaristički način bi proizvela očiglednu neefikasnost unutar sistema i ozbiljno bi ugrozila najviše interese pojedinaca. Ekonomski razvoj, u skladu sa libertari-janskim modelom, je zasnovan na promociji subjek-tivnih interesa. Preciznije, i bez zalaženja u lake mo-ralističke obzire, blagostanje društva proističe iz se-bičnosti aktera a ne iz njihove dobrote ili ljudi prema komšiji. Drugim rečima, javna sreća je rezultat spon-tanog uređivanja u kom se interesi pojedinaca ukršta-ju, dovodeći do uzajamno zadovoljavajućeg balansa. Stoga, blagostanje predstavlja efekat nežnog dodira od strane nevidljive ruke.

Kao što je predložio Adam Smith 1776. godine:Nije dobročinstvo mesara, pivara ili pekara, to od

koga očekujemo našu večeru, već od njihove privrže-nosti sopstvenom interesu. Mi se obraćamo ne njiho-voj humanosti već njihovoj samo-zaljubljenosti, i ni-kada ne pričamo sa njima o našim sopstvenim potre-bama već o njihovim prednostima. Niko sem prosja-ka ne bira da zavisi od dobročinstva svojih sugrađana (Smith 1976: 27).

Prema epistemološkoj perspektivi, kriticizam od strane likvidatora usmeren protiv intervencionistič-kog modela koga promovišu branioci države blago-stanja i promoteri oblika redistribucije prihoda i bo-gatstva, se fokusira na logičku mogućnost takve ope-racije. Teorije socijalne pravde, koristeći tezu Friedri-


ch A. Hayek-a, bi se zasnivale na iluzornoj i pretencio-znoj sposobnosti predviđanja i kontrole pojedinačnih i kolektivnih akcija. Ova pretpostavka bi predstavlja-la stvarnu zloupotrebu rezona, nekompatibilna sa pri-rodnim i spontanim razvojem ljudskih akcija (Hayek 1997).

U vezi sa tim, stoga, svi oblici intervencije, sve ko-rekcije socijalnih aranžmana bi konačno poremetili prirodan i spontani red koji dominira ljudskim akci-jama i stabilizuje međuljudske odnose kroz nenamer-ne efekte, koji se stoga ne mogu predvideti niti se nji-ma može upravljati na osnovu primene obrazaca ili objektivnih kriterijuma.

Pitanja, koja su predstavljala početnu tačku u ovom eseju, gube svaku konzistentnost i značaj u perspek-tivi likvidatora. Kada ne postoji očigledna odgovor-nost, koja se precizno može pripisati, za socijalno ili ekonomsko siromašenje pojedinca, nikakva interven-cija ne pomaže, i, štaviše, svaka interferencija od strane institucije u vezi sa prihodom i blagostanjem pojedin-ca se može smatrati legitimnom. Očigledno, ova para-digma ne sprečava pojedince da koriste svoje ekonom-ske resurse za pružanje velikodušne i saosećajne po-moći. Već je ta mogućnost ograničena na privatnu sfe-ru i ne utvrđuje nikakve obaveze ili posvećenosti za-jednice. Velfaristička politika, stoga, predstavlja kon-tradikciju i odvraćanje ka libertarijanskoj dinamično-sti. Slobodno tržište, sumirajući zaključke likvidatora, će proizvesti, nezavisno i u svakom slučaju, najbolje uslove za sve aktere koji znaju kako da potpuno isko-riste svoj kvalitet verujući svom spontanom trendu.

Kao posledica, slobodno preduzetništvo predstav-lja sveobuhvatno rešenje koje rešava i briše sve defor-macije nastale voljom sudbine. Pored toga, tržište na optimalan način alocira dostupne resurse izbegavaju-ći njihovo rasipanje kao u slučaju jalovih velfaristič-kih politika.

U vezi sa tim, sukob između ove dve vizije sveta se pokazao kao nepomirljiv.

Traganje za alternativnim rešenjem sposobnim za posredovanje između potrebe za jačom saradnjom, konsolidovanje stabilnosti institucija kroz obnovljene

62 VINCENZO MAIMONE

i razumne socijalne ugovore, i potragu za efikasnom i produktivnom ekonomskom aktivom, je cilj koji se ne sme dodatno odlagati.

Generativno blagostanje: Socijalna prava i odgovornosti pojedinca

Postoji aspekt u sadašnjoj krizi koji zaslužuje da se o njemu više govori. On se tiče imidža, same priro-de scenarija u kom se akteri kreću, i duboko utiče na dugotrajnost socijalnih veza. Kontrast između teoret-skih modela čini, u tom smislu, samo delimični prikaz snažne nelagodnosti koja podriva demokratske poli-tičke institucije.

Uprkos teoretičarima spontanosti, kriza države bla-gostanja, u današnje vreme, predstavlja krizu sistema.

Moramo se boriti protiv novih neprijatelja demo-kratije, i moramo pronalaziti delotvorna rešenja ko-risna za pobedu nad novim licima siromaštva. Za sve veći broj ljudi, granica blagostanja je podignuta na mnogo viši nivo nego što je to bilo ranije: nivo blago-stanja koji se u mnogim slučajevima, i iz različitih ra-zloga, objektivnih i subjektivnih, ispostavio kao težak za postizanje.

Ovaj aspekt je uspeo da generiše ozbiljan sukob iz-među klase, ekonomskog statusa i pripadništva.

U svetlu ove očigledne poteškoće sa kojom se suo-čavaju tradicionalni modeli blagostanja, ideja eksperi-mentisanja novim pristupima zasnovana na regenera-tivnom kapacitetu resursa izbija u prvi plan. U kore-nu ove nove strategije organizacije politike blagosta-nja, postoji pokušaj da je se kombinuje socijalna jed-nakost i distributivna pravda kroz osnaživanje neke vrste koncepcije socijalne odgovornosti i kroz kapa-citet osnaživanja koji bi trebao da karakteriše socijal-ne politike.

Drugim rečima, model generativnog blagostanja se oslanja na pristup koji omogućava da se resursi, koji se koriste u korist korisnika, ne izgube, ne rasipaju, već, suprotno tome, da se ponovo vrate u sistem. Takore-ći, oni se regenerišu, u vidu usluga ili novih struktu-ra javne korisnosti.


Stoga, imajući to u vidu, resursi predstavljaju ne samo pomoć, već u stvari postaju šanse za emancipa-ciju i autonomiju. Generativno blagostanje ima za cilj razvijanje sistema u kome institucije i pojedinci me-đusobno sarađuju na delotvoran i odgovoran način u poteri za kolektivnim zajedničkim ciljem.

Taj pristup ukazuje na potrebu za radikalnom pro-menom paradigme sposobnom za pružanje kredibil-nih odgovora na rastuće socijalne zahteve, i koja bi trebalo da omogući, istovremeno, da se kapacitet i re-sursi ne rasipaju.

Osnaživanje socijalnog ugovora, u kontekstu gene-rativnog blagostanja, predstavlja posledicu drugači-jeg, funkcionalnijeg, odgovora na sledeća pitanja:

1. Da li je pošteno koristiti pojedinačna prava bez pri-hvatanja odgovornosti za ekvivalentne dužnosti solidarno-sti?

2. Da li je pošteno trošiti resurse „privatno“ bez njihove regeneracije za druga lica?

3. Da li je pošteno uživati prava bez njihovog omoguća-vanja za one koji će doći posle nas?

Cilj je ispitati odnos između plativosti socijalnih prava i osnaživanja dužnosti solidarnosti koja je, ili bi makar trebalo da bude, glavni vezivni element insti-tucija (Elster 1995). Cilj je povećati stepen osnaživanja, na pojedinačnom ili kolektivnom nivou, i promovisati potpunu ličnu ispunjenost.

Potraga za tim ambicioznim ciljevima zahteva re-formu balansa koji upravlja stabilnošću sistema. Ge-nerativno blagostanje, u vezi sa ovim, promoviše pre-lazak sa sistema kojim dominiraju isključivo instituci-je, na sistem koji se fokusira na ljude, na njihove vešti-ne i njihove kolektivne odgovornosti.

Da pojasnimo, pored standardnih funkcija, koje se tradicionalno pripisuju institucijama, – koje se odno-se na pronalaženje resursa i njihovo upravljanje: Pri-kupljanje i Redistribucija – dodaju se i ostale funkcije koje obuhvataju ljude, njihove izbore, veštine i način na koji one definišu odnose i obaveze koje ih vezuju za ostale članove društva: Regeneracija, Otplata, Osna-živanje.

64 VINCENZO MAIMONE

Sa jedne strane, domen koji se pripisuje institucija-ma omogućuje javnoj sferi da zadrži kontrolu nad na-činom prikupljanja i raspoređivanja resursa. Što nije sekundarno pitanje, pošto upotreba socijalnih prava predstavlja fundamentalnu političku funkciju koja se ne može delegirati na privatni sektor niti se može po-vezati isključivo sa nespremnošću i velikodušnošću saosećajnih filantropa. Sa druge strane, naglasak stav-ljen na potrebi za većim učešćem ljudi izbegava rizik nastanka određenih deformacija u sistemu, i omogu-ćava odabir operativnih procedura i načina pomoći sa višim stepenom svesti.

Uvođenje ove nove paradigme određuje početak „začaranog“ kruga, koji omogućuje prevazilaženje ograničenja i neefikasnosti tradicionalnog velfaristič-kog modela.

Upotreba mreže socijalne sigurnosti, zaista, često završi u vidu nekog placeba, povezana više sa slu-čajnim okolnostima nego sa stvarnom svešću o pri-rodi i uzrocima problema. Drugim rečima, pomaže samo u privremenom tretiranju određenog problema, ili samo za umanjenje neposredne nelagode. Među-tim, pošto se ne uvodi nikakav element inovacije, niti se predlaže bilo kakvog trajno rešenje koje je u sta-nju da preokrene proces koji je doveo do tih neprili-ka, ispostavlja se da na srednji do dugi rok, ovo pred-stavlja neefikasan alat ujedno i u socijalnom i u eko-nomskom smislu. U vezi sa tim, neuspeh eksperimen-

DominacijaINSTITUCIJA

DominacijaLJUDI

Prikupljanje

Osnaživanje

Otplata Regeneracija

Redistri-bucija


ta u vidu takozvane socijalne kartice predstavlja oči-gledan primer organizacione upotrebe i odbacivanja javnih resursa. Fokusna perspektiva koju usvaja pa-radigma generativnog blagostanja ispituje celokupan socijalni sistem i analizira njegove osnovne karakteri-stike za prikupljanje korisnih informacija za projekto-vanje intervencija čiji je cilj, kroz regeneraciju resursa, promocija i razvoja društva u celini.

Prateći smernice koje je predložila Evropska Unija – nazvane Paket socijalnih investicija (FEZ 2013) –, ovaj model promoviše projekte i inicijative usmerene na implementaciju svih onih socijalnih politika koje su usmerene na smanjenje socijalne ekskluzije i na ohra-brivanje kolektivnog učešća u socijalnoj i ekonomskoj dinamici. Vodeći princip ove politike je centralna ulo-ga koja je data ljudskom kapitalu, što je resurs koji je prečesto i neopravdano potcenjivan i smatran margi-nalnim za unapređenje razvoja društva (Becker 2008).

Mogli bismo sumirati u pet tačaka glavne izazove koje bi paradigma generativnog blagostanja trebalo da prevaziđe. Prvi izazov je transformisanje resursa u instrument sposoban za sve veću pomoć efektivno ranjivim subjektima. To bi omogućilo – a to je ujedno i druga misija – onima koji su dobili podršku, da za-uzvrat transformišu primljenu pomoć u resurs koji će se reinvestirati za dobrobit zajednice (nuđenjem uslu-ge, ili prenošenjem veština na druge). U ovom sluča-ju, otplata, da je tako nazovemo, se može obaviti u ra-zličitim oblicima. Veoma je važno da je to „refundi-ranje“ sposobno za proizvodnju nekog oblika razvo-ja (ekonomskog, socijalnog, kulturnog, itd.). Ova pro-mena u stavu – to je treći izazov – omogućuje prevazi-laženje ograničenja tradicionalnih velfarističkih prak-si koje tretiraju ali ne vode računa, često se fokusirajući više na zadatak nego na rezultat.

Razvoj društva u celini nije merljiv hic et nunc (ovde i sada), već zahteva posebnu pažnju i posebnu veštinu pri planiranju na srednji i duži rok.

Četvrti izazov koji se pripisuje generativnoj paradi-gmi je stvaranje konstruktivne sinteze između struč-nog i nestručnog kapaciteta (ljudski kapital u najši-rem smislu) i ekonomskih i socijalnih vrednosti. Ko-

66 VINCENZO MAIMONE

načno, a to je i izazov koji se fokusira na profesiona-lizaciju aktera pozvanih da upravljaju ovim dragoce-nim obrascem, sistem bi trebao biti u stanju da iden-tifikuje pokazatelje koji mogu izmeriti socijalnu koli-činu koja se generiše zadovoljenjem socijalnih prava i dužnosti.

Iz onoga oko čega je do sada vođena diskusija, može se zaključiti da je poprilično jasno da smo mi, ovde, pred ambicioznim projektom – kao što svi ino-vativni i dugoročni projekti moraju biti – koji se ogle-da u radikalnoj promeni takođe i u pristupu analitič-kom i interpretativnom procesu socijalnog fenomena.

Moramo učiniti kvalitativni skok u oblasti obuke stručnih lica kako bismo bili u stanju da upravljamo i projektujemo socijalne politike na potpuno inovativ-ni način. Imajući to u vidu, i pošto je Univerzitet insti-tucija posvećena obuci stručnih lica koji će biti u sta-nju da unaprede razvoj i ekonomski rast unutar čita-vog društva, on se poziva da odigra glavnu operativ-nu ulogu: kroz osnaživanje posebnih veština opera-tora takozvanih pomagalačkih profesija; implementira-njem relacionih veština i sposobnosti za rad u timu i pomaganjem u izgradnji i konsolidaciji novih druš-tvenih mreža.

Reference

Becker, G. S., 2008. Il capitale umano. Roma-Bari: Laterza.Benhabib, S., 2006. I diritti degli altri. Stranieri, residenti, cittadini. Milano:

Raffaello Cortina.Elster, J., 2005. Il cemento della società. Uno studio sull’ordine sociale. Bolo-

gna: Il Mulino.FEZ=Fondazione Emanuela Zancan, 2013. Rigenerare capacità e risorse,

Bologna: Il Mulino.Hayek, F. A., 1997. L’abuso della ragione. Milano: Edizioni SEAM.Nussbaum, M., 2001. Diventare persone. Bologna: Il Mulino.Rawls, J., 1971, A Theory of Justice. Cambridge, Mass.: The Belknap Press

of Harvard University Press.Sen, A., 2000. Lo sviluppo è libertà. Perché non c’è crescita senza democrazia.

Milano: Mondadori.Smith, A., 1776. An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nati-

ons. English edition: An Inquiry into the Nature and Causes of the We-alth of Nations. The Glasgow Edition of the Works and Correspondence of Adam Smith, vol. II, edited by R. H. Campbell. Oxford: Oxford University Press, 1976.

Veca, S., 2005. La filosofia Politica. Roma-Bari: Laterza.

Deo 2

Empirijski pristupi

Gianni Piazza, Federica Frazzetta i Simone Gaetano Romeo1

Samo-organizovani i/ili sa dna?Alternativni oblici blagostanja prema skvoterskim pokretima za centre za stanovanje i socijalne centre

Skvoterski pokreti i sistemi blagostanja: Uvod

Sistemi države blagostanja su počeli da upadaju u krizu kada je kapitalizam ušao u fazu „neoliberaliz-ma“ tokom 1970-ih godina; u stvari, „od početka, ne-oliberalne mere su predstavljale atake na obezbeđiva-nje blagostanja i radne snage koje su ga omogućavale“ (Barker i Lavalette 2015: 721). To je bilo još izraženije nakon izbijanja krize 2008. godine, kada je samo jez-gro kapitalističkog sveta ušlo u „doba štednje“ koje je karakterisalo nametanje velikih rezova bez presedana u omogućavanju države blagostanja i neprekidan rast nejednakosti (Ibid: 723).

Ipak, sistemi države blagostanja su uvek bili suoča-vani sa alternativnim oblicima blagostanja koji su pro-izilazili iz borbi za socijalna prava kroz socijalne po-krete. U stvari, „u različitim periodima, sami pokreti su isprobavali niz oblika kolektivnog samosnabdeva-nja, usmerenih na obezbeđivanje demokratskih i sa-mo-organizovanih oblika blagostanja oslobođenih od „mešanja“ države ili dobrotvora i tržišnih principa“ (Ibid: 713). O ovoj temi, međutim, nije mnogo disku-tovano u akademskim krugovima. Zaista, ukoliko se sa jedne strane „većina studija o blagostanju fokusi-rala na državne službe, a manje na napore pokreta da obezbede široko blagostanje kroz svoje sopstvene ak-tivnosti“ (Ibid: 718), sa druge strane, istraživanja soci-jalnih pokreta su se retko fokusirala na njihovu spo-

1 Iako dele odgovornost za čitavo poglavlje, G. Piazza je napisao prvi deo, F. Frazzetta drugi a S. G. Romeo treći, dok su svi zajedno na-pisali zaključke.

70 Gianni Piazza, Federica Frazzetta i Simone Gaetano Romeo

sobnost da omoguće alternativne oblike blagostanja za široke slojeve društva.

Takođe, studije o skvoterskim pokretima za cen-tre za stanovanje i socijalne centre u Evropi, se nisu uvek fokusirale na ovu karakteristiku koja je postaja-la sve važnija u vremenima krize, štednje i oskudnos-ti resursa (SQEK 2013; SQEK i sar. 2014). Ipak skvoti-ranje se može posmatrati kao direktan način sticanja socijalnih prava i zadovoljenja socijalnih potreba, kao što su prostori za stanovanje i društvenost koji nisu bili – i i dalje nisu – zadovoljni sistemima države bla-gostanja (i tržištima). Stoga, pokušavajući da popuni-mo tu prazninu, u ovom poglavlju ćemo se fokusira-ti na skvoterske pokrete za centre za stanovanje i so-cijalne centre, ističući njihove sposobnosti da zahteva-ju socijalna prava i da, istovremeno, nude alternativne oblike blagostanja, „samo-organizovane i sa dna“: od-nosno, usmerene na zadovoljenje potreba za stanova-njem, kontrakulturnim potrebama i potrebama druš-tvenosti, pre svega za mlade i građane koji pripadaju ugroženijim socijalnim klasama, žive na periferijama i popularnim kvartovima.

U širokom smislu skvotiranje je dugotrajni urbani fenomen koji se odnosi na ilegalno zauzimanje pra-znih prostora koji se koriste bez saglasnosti njihovih vlasnika. Ali je to takođe i politička praksa koja je dala na značaju urbanim pokretima, koji se ovde označa-vaju kao „konfliktno-orijentisane mreže neformal-nih odnosa između pojedinačnih i kolektivnih akte-ra, zasnovane na kolektivnim identitetima, zajednič-kim ubeđenjima i solidarnosti, koje se okupljaju oko urbanih problema kroz čestu upotrebu različitih obli-ka protesta“ (Andretta i sar. 2015: 202–203). Politička dimenzija skvotiranja kao urbanog pokreta je naglaše-na u poslednje vreme2 (SQEK 2013; SQEK i sar. 2014). Skvoteri i radikalni levičarski aktivisti, putem direk-

2 Uspostavljen 2009. godine, Evropski skvoterski kolektiv pred-stavlja otvorenu transnacionalnu i interdisciplinarnu mrežu kritički an-gažovanih aktivista-istraživača koji se fokusiraju na skvoterske pokre-te za stanovanje i socijalne centre u njihovim različitim kontekstima, sa izričitim ciljem objavljivanja pouzdanih informacija ne samo kao cilj sam po sebi, već takođe i kao javni resurs za društvo i naročito za skvo-tere i aktiviste, uz pokušaj njihovog obuhvatanja u istraživačke prakse.

Samo-organizovani i/ili sa dna? 71

tnog delovanja, odbacivanja pravila i logike tržišta i zakonskih propisa, praktikuju ne-hijerarhijske i parti-cipatorne organizacione modele, time nudeći alterna-tivni modalitet zamišljanja socijalnih odnosa i politič-kih i kontrakulturnih praksi (Andretta i sar. 2015: 207; SQEK i sar. 2014). Najpoznatija tipologija skvotiranja u literaturi je data od strane Pruijt-a (2013), i sastoji se od pet osnovnih konfiguracija: a) skvotiranje zasnova-no na siromaštvu. Ono obuhvata aktiviste srednje kla-se, koji otvaraju skvotove za siromašne ljude ugrože-ne zbog ozbiljnog nedostatka mesta za stanovanje; b) skvotiranje kao alternativna strategija stanovanja. U ovom slučaju, ljudi zauzimaju objekte uglavnom da bi zado-voljili svoje potrebe za stanovanjem, ali takođe i da bi eksperimentisali sa novim načinima življenja ugrađe-nim u kontrakulturi i politici; c) preduzetničko skvotira-nje pruža šanse radikalnim aktivistima za uspostav-ljanje različitih vrsta establišmenta, među kojima su okupirani socijalni centri, bez potrebe za velikim re-sursima niti birokratskim uslovima; d) kod konzerva-cionog skvotiranja, zauzimanje objekata ili lokacija je taktika koja se koristi za očuvanje gradske panorame ili okoline protiv planirane transformacije vođene efi-kasnošću; e) političko skvotiranje se odnosi na skvotere naročito angažovane u anti-sistemskoj politici kao što su anarhisti ili autonomisti. Iako je ova tipologija kori-stan okvir za analizu, kritikovana je zbog „korišćenih denominacija, pre svih upotrebe „političkog“ samo za anti-sistemsko skvotiranje, iako i ostale konfiguracije imaju političku dimenziju“ (Andretta i sar. 2015: 208). Pored toga, ukoliko za Martìnez (2013) skvoterski po-kret obuhvata skvotirane kuće, skvotirane i ne-skvo-tirane samostalne socijalne centre, ruralno skvotiranje i taktičko skvotiranje, mi ovde preferiramo fokus pre svega na dva šira tipa: skvotirane kuće ili skvotovi i socijalni centri (Piazza 2012). Mora se, međutim, reći, da se distanca između ova dva tipa skvotiranja poste-peno smanjuje. Nedavno, u nekim slučajevima, jedan tip skvotiranja se pretvara u drugi i obrnuto: skvoti-rane kuće koje su predmet takođe i kontrakulturnih i/ili političkih aktivnosti i socijalni centri koji čak imaju i prostore za stanovanje; vrsta „kombinovanih“ skvo-


tova, samo-upravljanih zajedno sa različitim etničkim zajednicama, kao što je Metropoliz u Rimu (SQEK i sar. 2014; Mudu 2014). U svakom slučaju, sa jedne stra-ne, skvotirane kuće (ili skvotovi) su zgrade sa stano-vima, prethodno prazne, koje se zauzimaju pre sve-ga iz stambenih razloga; uobičajene aktivnosti skvo-tera su uglavnom vezane za upravljanje objektima a, samo ponekad, takođe i javnim događajima (Piazza 2012). Skvotovi predstavljaju konkretan ishod bor-be za pravo na dom i omogućuju samo-organizovani oblik pružanja blagostanja, odnosno mesta stanovanja za one kojima je to potrebno. Sa druge strane, ali bli-sko međusobno povezano, socijalni centri su pre sve-ga „oslobođeni prostori“, ali ne samo onako kao što ćemo videti kasnije (Andretta i sar. 2015: 208). Oni su prazne i nekorišćene zgrade, koje ranije nisu korišće-ne za stanovanje (kao što su bivše fabrike, škole, pozo-rišta, bioskopi, itd.), koje zauzimaju radikalni i anta-gonistički levičarski aktivisti; njihov cilj je sopstveno upravljanje političkim, socijalnim i kontrakulturnim aktivnostima, suprotno tržišnoj logici i javnim organi-ma; korisnici takođe mogu i živeti u njima, ali to nije glavni cilj (Piazza 2012: 9). Među aktivnostima koje se obavljaju u okviru socijalnih centara su kancelari-je za pravnu pomoć migrantima, nezaposlenima i ise-ljenima ili beskućnicima, popularni centri za decu na-kon škole i za dnevnu negu, popularne teretane i ra-dionice za obuku, što su sve servisi koji se mogu sma-trati primerima alternativnih oblika blagostanja: „sa-mo-organizovanih i sa dna“.

U Italiji, naročito, ovi servisi koje pružaju neki soci-jalni centri (pre svega oni na severo-istoku) su obrađe-ni teorijski, definisani i predloženi od strane njihovih aktivista kao eksperimenti „blagostanja sa dna“: pred-viđeni su kao „ne-državna“ javna sfera izgrađena na sukobima i borbi sa dna, „i čini mrežu servisa koji se oslanjaju na organizacije zajednica i radničke zadru-ge“ (Montagna 2006: 300). Ipak, kao što ćemo vide-ti, pravna formalizacija „blagostanja sa dna“ je oštro kritikovana od strane onih ratobornih socijalnih cen-tara koji posmatraju politiku kao konflikt a aktivi-zam kao besplatan i na dobrovoljnoj bazi. Ovi soci-


jalni centri pružaju iste ili slične usluge korisnicima sa niskim primanjima, ali nisu formalizovani niti le-galizovani pa bismo stoga mogli definisati ove obli-ke kao „samo-organizovano ili samo-upravljano bla-gostanje“. Na narednim stranama ćemo se fokusirati najpre na skvotirane kuće a zatim na socijalne centre, naglašavajući njihove glavne karakteristike i aktivno-sti vezane za alternativne oblike blagostanja. Konač-no, u zaključcima, osvrnućemo se na neka razmatra-nja problematičnih i kontroverznih aspekata ovih ek-sperimenata blagostanja.

Skvotovi: od prava na stanovanje do prava na grad

Prvo, postoje anonimna zauzimanja u kojima se kuće skvotiraju od strane samih pojedinaca ili ma-njih grupa, bez javne obznane ili prepoznato spolja. Ali mi ćemo uzimati u obzir samo skvotove koji ima-ju političku i javnu dimenziju (objekti koji imaju za-stave i banere na svojim zidovima), kod kojih se zau-zimanje proglašava lifletima kao i člancima u štampi, kako bi se prepoznalo od strane ljudi i/ili kao način za ostvarivanje prava na stanovanje. Akademski radnici su uglavnom istraživali one zauzimane kuće sa poli-tičkom/javnom dimenzijom kao deo urbanih skvoter-skih pokreta (SQEK 2013; SQEK i sar. 2014; Andretta i sar. 2015). Neke skvotirane zgrade se u potpunosti ko-riste za stanovanje i nisu otvorene za posetioce ili oso-be koje ne stanuju u njima; neke druge zgrade su po-deljene na stambeni deo, koji se koristi za stanovanje (obično od prvog sprata na gore), i na zajednički deo koji je otvoren i za posetioce (obično prizemlje).

Čak iako postoji svega nekoliko studija o alterna-tivnim oblicima blagostanja u vidu okupiranih kuća, moguće je prikupiti neke specifične informacije o ovom pitanju pažljivim proučavanjem postojeće lite-rature. U Evropi od 1970-ih do 1990-ih, različiti talasi skvotiranja za stanovanje su se javljali u različitim gra-dovima, kao što su Ženeva, Berlin i Amsterdam. Ova iskustva su se pojavila uglavnom kao odgovor na pla-nove velikih urbanih preuređenja; oni su obuhvatali ne samo stanovnike istorijskih krajeva i političke akti-


viste (Pattaroni 2014), već takođe i mlade ljude i umet-nike u potrazi za jeftinim kućama i mestom gde mogu istražiti nove načine življenja u zajednici. Skvotiranje praznih zgrada, njihovo popravljanje i življenje u nji-ma, su predstavljali direktne načine da se demonstrira i pokaže da su ti urbanistički planovi zasnovani na ru-šenju i ponovnoj izgradnji nekoliko zgrada bili besko-risni, kao i način da se utiče na špekulacije o očuvanju grada (Ibid). Ukoliko bi se ovaj vid zauzetih kuća kla-sifikovao u kategorije konzervacionog skvotiranja i skvo-tiranja kao alternativne strategije življenja iz Pruijt-ove tipologije (2013), takođe su postojali i neki slučajevi skvotiranja zasnovanog na siromaštvu: oni su deo skvoti-ranih kuća u Ženevi 1970-ih godina (Pattaroni 2014), u Amsterdamu 1980-ih godina (Pruijt 2014) ili takođe u Italiji (Pruijt 2013; Mudu 2014), ali nisu toliko rašireni.

U skorije vreme, globalna ekonomska i socijalna kriza je modifikovala neke aspekte čina skvotiranja kuća. Sa rastom broja ljudi kojima je potreban sme-štaj, pojavilo se „pitanje smeštaja“ i proširilo u neko-liko zemalja kao što su Španija i Italija (i nisu jedine). Kategorija „siromašnih ljudi“ se uvećala, obuhvatila više mladih, ekonomskih migranata, fizičkih radni-ka, domaćica ili nezaposlenih žena (Martìnez i Catta-neo 2014), tako da su već aktivni militanti počeli da se bave ovim raširenim problemom. Skvotiranje zgra-de u svrhe stanovanja je sve češće postalo način reak-cije na krizu, pronalaska rešenja za osnovne potrebe, i počelo je da se koristi takođe i od strane nepolitizova-nih osoba (Abellàn i sar. 2012). Zauzimanje objekata za stanovanje ima dva posebna značenja za skvotere: to je ujedno i brz način da se pronađe kuća i da se reši potreba za smeštajem, kao i strategija da se javni orga-ni izlože pritisku kako bi dobili trajni smeštaj. U ovim slučajevima skvotiranja, korisnicima pomažu aktivi-sti koji pripadaju već postojećim urbanim organizaci-jama, kao što su PAH3 iz Španije (Ibid; de Andrés i sar. 2014) i BPM4 u Rimu, ili takođe neki skvotirani soci-

3 Plataforma de Afectados por la Hipoteca (Platforma ljude pogo-đene hipotekama)

4 Blocchi Precari Metropolitani (Gradski blok za privremene rad-nike)


jalni centri (Mudu 2014). Stoga, ukoliko se ovi empi-rijski slučajevi uklapaju u kategoriju skvotiranja zasno-vanog na siromaštvu, neki od njih su prešli u drugu ka-tegoriju: nedostatak kuća i prakse skvotiranja su po-stale šansa za izgradnju novih vrsta socijalnih odno-sa i za eksperimentisanje sa novim načinima življenja; oni su uglavnom zasnovani na oštrim kritikama da su skvoteri i aktivisti protiv upravljanja javnim dobri-ma, resursima i urbanim prostorima od strane drža-ve i tržišta. Osećaj da moraju da pate zbog finansijske krize koju su započeli drugi, pokreće skvotere da tra-že nove oblike demokratije, sa višim nivoima učešća građana (Abellàn i sar. 2012). Pored toga, življenje u istim skvotovima navodi korisnike da dožive procese samo-upravljanja, prakse uradi-sam i direktne demo-kratije: većina njih čak postanu politički aktivisti po-kreta za obezbeđivanje stanovanja. To je razlog zbog kog takva iskustva takođe mogu ući u kategoriju skvo-tiranja kao alternativne strategije življenja, Pruijt (2013).

Danas, neki akademski radnici opisuju skvoterske pokrete za stanovanje kao efikasnije od državnih in-stitucija u rešavanju „pitanja stanovanja“; na primer „skvotiranje u Rimu organizovano u vidu movimen-ti per il diritto all’abitare (pokreti za pravo na stanova-nje), je obezbedilo delotvoran oblik blagostanja sa dna [...] smeštaj za preko 2,000 porodica bez javnih sred-stava, što je oštar kontrast u odnosu na skupe javne smeštaje koje obezbeđuje birokratska administraci-ja. Samo-upravljanje, samo-organizacija i praksa au-torecupero predstavljaju održive alternative centralizo-vanom kapitalističkom sistemu, naročito u trenutku akutne ekonomske krize“ (Mudu 2014:158). U stvari, skvoteri duboko kritikuju upravljanje urbanim pro-storom i politikama obezbeđivanja smeštaja, predla-žući alternative zasnovane na saradnji, deljenju i sa-mo-upravljanju: „većina skvotova kombinuje široku kritiku kapitalističkog sistema u celini i praktično re-šenje za neke od njegovih glavnih kontradikcija u sek-toru nekretnina. Skvoteri time daju doprinos praktič-nim rešenjima za potrebe za stanovanjem onih koji su uključeni u skvoterski pokret […]. Mada su ove direk-tne akcije često privremene i krhke, one nude pristu-


pačnu, jeftinu i efikasnu alternativu za neuspeh ujed-no i tržišta nekretnina i javnih politika o pitanjima sta-novanja“ (Martìnez i Cattaneo 2014: 51). Drugim re-čima, kada se materijalne potrebe (kao što su mesto stanovanja, prijemčivi obroci, besplatna služba za ču-vanje dece preko dana, besplatni časovi jezika za mi-grante, itd.) i nematerijalne potrebe (kao što su direk-tna demokratija i aktivno učešće u društvu) jednom zadovolje, predstavljaju sve oblike „blagostanja“ koji unapređuju životne uslove ljudi; a kuće za skvotiranje su uspele da odgovore na ove potrebe.

Pored toga, zahtevi skvotera se mogu preneti sa „prava na stanovanje“ na „pravo na grad“: „potrebe za stanovanjem nisu ograničene na imanje krova nad glavom i imanje para za plaćanje nabavke tog krova, i za iznajmljivanje, održavanje, poreze i/ili redovne troškove eksternih snabdevanja. Dobar život u kući je povezan sa dobrim životom u socijalnom, urbanom i prirodnom okruženju. To obuhvata prostornu lokaci-ju kuće ali takođe i dostupne socijalne resurse na do-hvat ruke, van kućnog prostora“ (Ibid: 28). Pravo na grad je „mnogo više od slobode pojedinca da pristupi urbanim resursima: to je pravo da se menjamo menja-jući grad. To je, pre svega, zajedničko a ne individu-alno pravo pošto ova transformacija neizbežno zavisi od primene kolektivne moći na preoblikovanju proce-sa urbanizacije. Sloboda da oblikujemo i preoblikuje-mo naše gradove kao i sebe same je, tvrdim, jedno od najdragocenijih a ipak najzanemarenijih ljudskih pra-va“ (Harvey 2008: 23). Stoga, blokiranje i modifikova-nje gradske obnove putem skvotiranja praznih zgrada za stanovanje, u kontekstu nedostatka kuća, predtav-ljaju efektivne načine ne samo za zahtevanje i dobija-nje prava na stanovanje, već i za primenu „prava na grad“.

Socijalni centri i „samo-organizovano i/ili blagostanje sa dna“

Skvoterski pokreti za stanovanje su blisko među-sobno povezani sa pokretima za skvotirane (ili zau-zete) socijalne centre, tako da se aktivisti često prekla-


paju a njihovi ljudski i organizacioni resurse su često zajednički. Takođe, socijalni centri se mogu posma-trati kao slobodna mesta za uspostavljanje oblika sa-mo-organizovanog i blagostanja sa dna. Ove prakse se mogu smatrati suprotnim od tradicionalnog sistema države blagostanja, jer obuhvataju alternativno pru-žanje i upravljanje socijalnim uslugama od strane ak-tivista socijalnog centra zajedno sa običnim građani-ma. U tom smislu, oni pružaju širok opseg kolektiv-nih usluga – kao što su npr. kancelarije za pravnu po-moć, centri za decu za čuvanje nakon škole i za dnev-nu negu dece, teretane za šire mase i radionice za obu-ku – namenjene građanima i pre svega nižim slojevi-ma i izopštenim manjinama (verskim, ethničkim, rod-nim, itd.).

Zauzimanje socijalnih centara se pojavilo sredinom 1970-ih u Italiji a, 1980-ih se proširilo na ostatak Evro-pe (Piazza 2012; SQEK 2013), mada se „Italijanski po-kret razlikovao od ostalih (severno-) evropskih skvo-tera, po tome što je morao da uspostavi samo-uprav-ne prostore u kontekstu sistema opadajućeg blagosta-nja“ (Mudu i Piazza 2016: 123). Samo u Italiji su se ovi pokreti razvijali sve do danas kroz različite generacije (Mudu 2004) i prema različitim kampanjama i aktiv-nostima, političkim ideologijama i nacionalnim mre-žama (uglavnom autonomisti, radikalni levičari ili anarhisti), pravnom statusu i stavu prema institucija-ma (otvoren ili zatvoren) (Piazza 2013). Samo-uprav-ljanje je vodeći princip ne-hijerarhijske i participator-ne organizacije zasnovane na procesu konsenzusnog odlučivanja. Oni se obično finansiraju kroz događa-je za prikupljanje novca, kao što su koncerti, film-ske projekcije, dobrotvorne večere. Učesnici su često (ali ne uvek) mladi ljudi. Samo-prozvodnja predstav-lja značajan aspekt svih aktivnosti socijalnih centara i posebno se odnosi na umetnost (ali ne samo na nju): muzika, pozorište, grafika, grafiti, itd. (Mudu 2004). Pored toga, socijalni centri se mogu smatrati ne samo slobodnim prostorima, već takođe i akterima prote-sta radikalne i antagonističke levice: aktivisti zaista plasiraju i organizuju kampanje radikalnih političkih i socijalnih protesta, usmerenih van skvotiranih me-


sta ka susedstvu u kom se nalaze, gradu, gradskom tkivu i društvu u globalu (Piazza 2012: 14; Andretta i sar. 2015).

Kao što smo već naveli iznad, socijalni centri su obuhvaćeni u tip preduzetničkog skvotiranja prema Pru-ijt-u (2013). Ipak, zabrinutosti i sumnje su se pojavi-le oko ove definicije, jer korišćeni prilog odjekuje ka-pitalističkom i komercijalnom logikom protiv koje su usmerena sva ova zauzimanja objekata; iako su se vre-menom neki socijalni centri pretvorili skoro u predu-zeća među onima koji su legalizovani, mnogi drugi su potpuno nevezani za bilo kakvu komercijalnu ili pro-fitabilnu logiku i odbacuju bilo kakvu pravnu forma-lizaciju (Piazza 2012: 8). U stvari, od sredine 1990-ih u Italiji, konačna legalizacija socijalnih centara je po-krenula veoma kontroverzno pitanje unutar pokreta. U tom periodu neki od najvećih i nastarijih socijalnih centara5, sa delimičnim uticajem zapatističkog revol-ta protiv meksičke vlade u Chiapas-u, su osnovali po-kret najpre nazvan Nevidljivi a zatim Beli kombinezoni. Oni su bili otvoreni za dijalog sa institucijama, i ima-li su predložene strateške saveze sa levičarskim radi-kalnim strankama (PRC i Zeleni), predstavljajući svo-je kandidate za lokalne izbore; obavljali su interakci-ju i sarađivali su sa opštinskim administracijama le-vog centra u različitim institucionalnim projektima vezanim za pružanje usluga blagostanja, kao što su edukacioni projekti, savetovanje migranata, podrška beskućnicima. Ovi skupovi aktivnosti su se nazivali „blagostanje sa dna“ od strane pobornika: socijalni cen-tri, pre svega oni severo-istočni, koji su pružali ove us-luge su počeli da primaju javna sredstva, a prethodno volonterske aktivnosti su se pretvorile u usluge koje su pružale formalnije organizacije, zadruge i udruže-nja, uspostavljene od strane aktivista koji se primali redovnu platu kao zaposleni (Montagna 2006). Cilj je bio da se promovišu „prava socijalnog državljanstva za one socijalne subjekte koji su generalno izopšteni od socijalnih koristi kao što su migranti, povremeni radnici i nezaposleni“ (Ibid: 300). Ovaj proces, koji je

5 Leoncavallo u Milanu, Corto Circuito u Rimu i severo-istočni so-cijalni centri (Pedro u Padovi i Rivolta u Veneciji).


obuhvatio formalne kontakte i odnose sa lokalnim in-stitucijama, pravila, statute, profesionalni pristup koji je obuhvatao imenovanje ljudi na ustanovljene pozi-cije, izazvao je ozlojeđenost unutar uključenih socijal-nih centara, kao što je Rivolta u Veneciji (i tenzije sa ostalim radikalnijim socijalnim centrima). Oni aktivi-sti koji su smatrali da bi borba trebala biti zasnovana na volontiranju nisu prihvatili ovu promenu i istupi-li su iz socijalnih centara; bez obzira na uveravanja od strane pobornika „blagostanja sa dna“ da prelazak na ovaj vid udruživanja neće ugroziti njihovu konfliktnu prirodu. U stvari, prema njima, konflikt je i dalje imao centralnu ulogu ne samo u pomeranju granica kom-patibilnosti datog sistema, već takođe i u sprečavanju nekih oblika degeneracije prema merkantilističkim ili podružnim oblicima pružanja blagostanja (Ibid: 301).

Kao posledica, 1998. godine ti socijalni centri su se udružili radi izrade Milanske povelje, objavljujući od-bijanje samo-izabrane izolacije, konfrantacije sa poli-cijom i, umesto toga, posvećenost razvijanju korisnog dijaloga sa lokalnim institucijama. Nasuprot tome, ovaj proces koji su vodili Beli kombinezoni (i tada Ne-poslušni), je bio oštro kritikovan od strane ostalih radi-kalnijih socijalnih centara (anarhista, revolucionarnih komunista i autonomista) koji su ih optužili za „re-formistički zaokret“. Njihovi aktivisti su potvrdili da njihova borba treba da bude zasnovana na volontira-nju te da legalizacija socijalnih centara, kooperativni odnosi sa institucijama i primanje javnih i privatnih sredstava, nisu u skladu sa principom i praksom sa-mo-upravljanja; jer ne bi obezbedilo potpunu nezavi-snost socijalnih centara (Mudu 2004). Ipak, u nared-nim godinama i pre svega u skorije vreme krize, čak su i radikalniji socijalni centri koji ne prihvataju lega-lizaciju i javno finansiranje, razvili alternativne obli-ke blagostanja; pružaju neophodne usluge osobama sa niskim primanjima, migrantima, studentima, neza-poslenima ili nedovoljno zaposlenima, kao što su: ču-vanje dece posle škole, centri za dnevnu negu dece, GAS (grupe solidarne kupovine), teretane za široke mase, radionice za izradu bicikala, radionice za žon-glere, gradske bašte, kancelarija za pomoć u rešavanju


problema stanovanja i iseljenja, itd. Ove oblike može-mo definisati kao „samo-organizovano“ ili „samo-uprav-ljano blagostanje“, jer se ove usluge pružaju na nepla-ćenoj volonterskoj bazi od strane aktivista uz saradnju sa ljudima koji ih primaju: cilj nije supstitucija Drža-ve već pogurati obične ljude da samo-organizuju svo-je aktivnosti i samo-upravljaju svojim životima kroz sopstveno mobilisanje da zahtevaju i da dobiju soci-jalna prava. Pored toga obezbeđivanje samo-organi-zovanih oblika blagostanja je takođe i način da se ak-tivisti socijalnih centara priznaju i da im se da legi-timitet kao pouzdanim socio-političkim akterima od strane stanovnika iz susedstva ili od strane ljudi (ne sam mladih) iz grada u kome pružaju svoje usluge/aktivnosti. Očigledno, ove neformalne prakse blago-stanja zavise od neprekidnog angažovanja aktivista, od povratnih informacija od ljudi koji primaju usluge, ali, pre svega, od trajanja okupiranih socijalnih centa-ra koji – pošto su ilegalni – uvek mogu biti izbačeni od strane organa vlasti.

Zaključne napomene

Mnogo godina oblici obezbeđivanja blagostanja al-ternativni i drugačiji od Države su razvijani od strane aktivista i članova skvoterskih pokreta za stanovanje i socijalne centre u Evropi. Kao što smo videli, kuće za skvotiranje mogu biti način za davanje odgovora na materijalne potrebe kada sistem države blagostanja – niti tržište – ne mogu garantovati efikasno rešavanje stambenih problema svih ljudi. Ali takođe može biti i način za implementiranje nove vrste socijalnih odno-sa, ekonomskih praksi i upravljanja javnim dobrima i urbanim prostorima. Na ovaj način skvotiranje ta-kođe može omogućiti ljudima da primene svoje „pra-vo na grad“ (Harvey 2008). Ovi oblici „samo-organi-zovanog ili blagostanja sa dna“ koji proističu iz skvo-tiranja kuća, se međutim, posmatraju od strane nekih akademskih krugova kao neizvesni oblici blagostanja (Mudu 2014; Pruijt 2014); i takođe nedovoljni za pot-puno zadovoljenje potreba ljudi. U stvari, skvotirane kuće su očigledno nestabilne pošto ih policija može


osloboditi na silu; i pored toga, to ostaje praksa manji-na – iako sve rasprostranjenija – koja ne može sama po sebi prevazići i zameniti kapitalistički sistem za koji se smatra da je u srži nezadovoljene potrebe za stano-vanjem (Martìnez i Cattaneo 2014). Ipak, oni su veo-ma važni, pre svega u vremenima krize, jer mogu do-prineti izgradnji alternativa zajedno sa ostalim socijal-nim pokretima.

Takođe socijalni centri su pružali različite i alterna-tivne oblike blagostanja decenijama u čitavoj Evropi, iako smo se mi fokusirali na slučaj Italije. Za razliku od skvotiranja za smeštaj gde ne postoje značajne ra-zlike, među socijalnim centrima su se razvila dva ra-zličita oblika: a) takozvano „blagostanje sa dna“ koje se praktikovalo u legalizovanim socijalnim centrima i koje je obezbeđeno kroz mrežu kooperativnih i for-malnih udruženja sa stručnim i plaćenim osobljem; b) ono što nazivamo „samo-organizovano ili samo-upravlja-no blagostanje“ sprovedeno u skvotiranim socijalnim centrima kao nezvanične, neformalne i nelegalne ak-tivnosti; one se pružaju od strane grupa i kolektiva koje čine aktivisti (neplaćeni volonteri) i zamišljene su kao oblik samo-organizovanja i zahtevanja socijalnih prava.

Obe alternativne forme blagostanja su se suoča-vale i suočavaju se sa izazovima. Ukoliko je sa jedne strane, „blagostanje sa dna“ – u svom formalizova-nom obliku – stabilnije, delotvornije u pružanju uslu-ga ugroženim ljudima i prihoda aktivistima ili struč-nom osoblju; sa druge strane, rizikuje gubljenje svo-je konfliktne prirode i svoju nezavisnost i autonomiju kao rezultat formalizovanog odnosa sa javnim insti-tucijama; kao što jeste bio slučaju u nekoliko empirij-skih slučajeva. Aktivnosti „samo-organizovanog bla-gostanja“ se obavljaju u skvotiranim socijalnim cen-trima, koji su očigledno nesigurni prostori, jer su ile-galno zauzeti. One zavise pre svega od stava organa vlasti (sudskih, policijskih, lokalnih vlasti), ali takođe i od prometa aktivista koji nisu uvek potpuno angažo-vani. Ipak, ovaj oblik blagostanja ima velike prednosti za aktiviste da poguraju građane – naročito stanovni-ke grada / susedstva sa niskim prihodima – ka praksa-


ma samo-organizovanja i osnaživanja, kako bi posta-li svesni svojih mogućnosti da se mobilišu za zahteva-nje i dobijanje svojih socijalnih prava koja Država (niti Tržište) nisu zadovoljili.

Detaljna analiza trgovine između različitih opci-ja i alternativnih oblika blagostanja u okviru socijal-nih centara i onih unutar skvotiranih kuća može pred-stavljati interesantnu studiju pravaca za buduća em-pirijska istraživanja.

ReferenceAbellàn, J., Sequera, J. and Janoschka M. 2012. ’Occupying the #Hotel-

madrid: A Laboratory for Urban Resistance’. Social Movement Stu-dies. 11(3–4), 320–326. Andretta, M., Piazza, G. and Subirats A. 2015. ’Urban Dynamics and Social Move- ments’, in D. della Por-ta and M. Diani (eds.), The Oxford Handbook of Social Movements. Oxford: Oxford University Press, 200–215.

Barker, C. and Lavalette M. 2015. ‘Welfare Changes and Social Move-ments’, in D. della Porta and M. Diani (eds.), The Oxford Handbo-ok of Social Movements. Oxford: Oxford University Press, 711–728.

de Andrés, A., Zapata, P. and Zapata Campos M. J. 2014. ’Stop evictions! The diffusion of networked social movements and the emergence of a new hybrid space: The case of the Spanish Mortgage Victims Group’. Habitat International, 46, 252–259.

Harvey, D. 2008. ’The right to the city’. New Left Review, 53, 23–40.Martìnez, M. 2013. ’The Squatters’ Movement in Europe: A Durable

Struggle for Social Autonomy in Urban Politics’. Antipode, 45(4), 866–887.

Martìnez, M. and Cattaneo, C. 2014. ’Squatting as a Response to So-cial Needs, the Housing Question and the Crisis of Capitalism’, in SQEK, Cattaneo C. and Martìnez M. (eds.), The Squatters’ Move-ment in Europe, London: Plu- toPress, 26–57.

Montagna, N. 2006. ’The de-commodification of the urban space and the occu- pied social centres in Italy’. City, 10 (3), 295–304.

Mudu, P. 2004. ’Resisting and Challenging Neoliberalism. The Develop-ment of Italian Social Centers’. Antipode, 36 (5), 917–41.

Mudu, P. 2014. ’Ogni Sfratto Sarà una Barricata’: Squatting for Housing and Social Conflict in Rome’, in SQEK, C. Cattaneo and M. Mar-tìnez (eds.), The Squatters’ Movement in Europe. London: PlutoPre-ss, 136–63.

Mudu, P. and Piazza, G. 2016. ’Not Only Riflusso: The Repression and Transfor- mation of Radical Movements in Italy between 1978 and 1985’, in K. Andresen and B. van der Steen (eds), A European Youth Revolt. European Perspectives on Youth Protest and Social Movements in the 1980s. London: Palgrave Mc- millian, 112–126.

Pattaroni, L. 2014. ‘’The Fallow Land of Possible’: An Enquiry into the Enacted Criticism of Capitalism in Geneva’s Squats’, in SQEK, C.


Cattaneo and M. Martìnez (eds.), The Squatters’ Movement in Euro-pe. London: PlutoPress, 60–84.

Piazza, G. 2012. ’Il movimento delle occupazioni di squat e centri socia-li in Europa: Una Introduzione’, in G. Piazza (ed.), Il movimento delle occupazioni di squat e centri sociali in Europa, special issue of Partecipazione e Conflitto, 4(1), 4–18.

Piazza, G. 2013. ’How do activists make decisions within social centres? A comparative study in an Italian city’, in SQEK (ed.), Squatting in Europe: Radical Spaces, Urban Struggles, New York: Autonome-dia, 89–111.

Pruijt, H. 2013. ’The Logic of Urban Squatting’. International Journal of Urban and Regional Research, 37(1), 19–45.

Pruijt, H. 2014. ’Autonomous and/or institutionalized social move-ments? Concep- tual clarification and illustrative cases’. Internatio-nal Journal of Comparative Sociology, 55(2), 144–165.

SQEK, (ed.). 2013. Squatting in Europe. Radical Spaces, Urban Struggles. New York: Minorcompositions/Autonomedia.

SQEK, Cattaneo, C., and Martìnez, M. (eds.). 2014. The Squatters’ Move-ment in Europe. Commons and Autonomy as Alternative to Capitalism. London: Pluto Press.

VINCENZO MEMOLI

Država blagostanja u vremenu krizeu evropskim zemljama

Uvod

U drugoj polovini poslednje decenije, EU zemlje su pogođene finansijskom i ekonomskom krizom kao i institucionalnom i demografskom krizom. Od 2007. godine, kolaps američkog hipotekarnog tržišta kre-dita i pad Lehman Brothers-a i American Insurance Group (američke osiguravajuće grupe) su uticali ujed-no i na američku i na ostale svetske ekonomije (Vlada SAD-a, 2011). Evropske vlade su sporo reagovale pla-nom za spašavanje evropskih banaka, u vidu Evrop-skog plana za oporavak za stimulisanje privreda EU zemalja, dok je ECB doprinela ubrizgavanjem likvid-nosti u finansijska tržišta i smanjenjem kamatnih sto-pa (Hodson 2010). Mada, akcije od strane EU institu-cija nisu imale pozitivan efekat na stanje krize niti na javno mišljenje.

U različitim regionima EU, javni protesti protiv vlada su se povećali, pošto su se vlade posmatrale kao odgovorne za finansijsku i ekonomsku situaciju (An-duiza i sar. 2013). Usvajanje kontracikličnih politika je povećalo fiskalni deficit, pogoršan spašavanjem ban-karskog sistema, a kao posledica toga privatni dug je postao javni dug. U nekim državama članicama Evro-zone, ovaj scenario je uzrokovao mnoge sum-nje ujedno i oko budućnosti jedinstvene value i same Evrope, proizvodeći tenzije i probleme koji su neiz-bežno nastali unutar monetarne unije u kojoj je došlo do velikih neravnoteža (Volz 2012). Pored toga, kriza je oslabila odnos između građana i njihovih instituci-ja, nacionalnih i Evropskih, naročito tamo gde je javni dug povećan a mere štednje su postrožene (Roth i sar. 2011). Istovremeno, kriza je pogodila tržište rada, eko-

86 VINCENZO MEMOLI

nomsku stabilnost porodica i budućnost mladih ljudi (Rocha 2012). Takođe je dodatno narušila rodnu rav-nopravnost (Bettio i sar. 2012). Kako god da pogleda-mo evropske zemlje i njihove građane, javna mišljenja su bila puna razočaranja i nezadovoljstva u vezi sa po-litičkih strankama i političarima.

Tokom poslednje dve decenije mnogi stručnjaci su analizirali stanje države blagostanja u evropskim dr-žavama u smislu pada zaposlenosti, tranzicije ili op-stanka (Esping-Andersen 1996; Ferrera i Rhodes 2000; Huber i Stephens 2001; Wilensky 2002). Neki drugi su istakli kako u Evropi raste disperzija prihoda i soci-jalna ekskluzija (Bonesmo Fredriksen 2012). Bez bav-ljenja prednostima različitih teoretskih perspektiva i trendova, čak iako je Evropa igrala važnu ulogu u dr-žavama blagostanja svojih država članica, naročito u pogledu nacionalnih socijalnih politika (Heidenreich i Zeitlin 2009), sa globalnom krizom je nastupila ta-kođe i kriza evropskog blagostanja. Veća nezaposle-nost, veća potrošnja fondova za socijalnog osiguranje kao i niži ekonomski rast ili niže plate, su pogodile sisteme socijalne sigurnosti. Istovremeno, nivoi eko-nomske nejednakosti su se povećali (Ramos i Royu-ela 2014). Pa čak i ukoliko „Evropa ostane jedan od najbogatijih regiona u svetu sa ukupnim bogatstvom koje je dostiglo novi istorijski maksimum of 56 bilio-na evra u 2013. godini, nejednakost ostaje na visokom nivou, gde najbogatijih 10% Evropljana poseduje pre-ko polovine ukupnog bogatstva Evrope“ (Ruttmann i Bellas 2014: 6).

Vlade evropskih zemalja su intenzivirale refor-me socijalne sigurnosti, posebno sisteme penzijskog i zdravstvenog osiguranja. Od 2010. godine objavljeni su veliki planovi reformi od strane pojedinačnih vla-da, koji se odnose na socijalno zakonodavstvo, sistem socijalne zaštite, zakon o radu ili kolektivni ugovor (Clauwaert i Schomann 2012). Efekti reformi, u nekim zemljama, deluju bez sumnje zabrinjavajuće. Reforme penzijskog i sistema zdravstvene zaštite su doveli do nejednakog razvoja ekonomskih i socijalnih procesa, naročito u Južnoj Evropi, gde je „trenutna ekonom-ska i fiskalna kriza dovela južno-evropski model bla-

Država blagostanja u vremenu krize 87

gostanja do političke i ekonomske prekretnice“ (Pe-tmesidou i Guillén 2015: 5). Drugim rečima, sa finan-sijskim kolapsom javne potrošnje i posledičnom šted-njom nastavlja se pritisak EU na države članice (Pe-troff 2013).

Na narednim stranama, koristeći tehnike uzorko-vanih podataka i multivarijantne analize, osvrnuo sam se na to koliko se država blagostanja promenila tokom vremena u nekim evropskim zemljama izme-đu 2008. i 2014. godine. Glavni rezultati definišu sce-nario u kom različite potrebe dele javnost na nacional-nom i ličnom nivou.

Štednja, privreda i kolektivno blagostanje

Pre ne tako puno decenija, kao što su to primeti-li Koopman i Székely (2009: 1), „u nekim ranijim epi-zodama krize, politike su uspešno sprečavale gubitak ljudskog kapitala i podsticale su rast produktivnosti, što je često bio glavni pokretač potencijalnog rasta pri završetku krize“. Međutim, to nije slučaj sa trenut-nom krizom. Ona je duboko uticala na evropsku pri-vredu terajući kreatore politika u EU da daju odgovo-re građanima i njihovim nacionalnim vladama. Iako EU fiskalne preporuke nisu nalog za štednju po sva-ku cenu, inicijative da se evropska kriza suzbije ima-ju očigledan uticaj na različita politička pitanja koja se trenutno implementiraju od strane evropskih drža-va članica. Ipak, rezultati političkih izbora nisu naro-čito dobri. Kao što su to predstavili Deroose i Griesse (2014: 1), implementacija tokom vremena i među gru-pama Država članica i političkih oblasti „(i) je bila sla-bija za preporuke iz 2013. godine nego za preporuke iz 2012.; (ii) izgleda da varira sa izbornim ciklusom u Državama članicama; i (iii) snažnija je u oblastima po-litike u kojima tržišni pritisak zahteva hitnu političku reakciju (reforma bankarskog sektora) i/ili gde su pre-poruke podržane EU pravilima sa izvršnim ovlašće-njima (javne finansije)“.

Kao što znamo, kriza evra je usporila proces evrop-skih integracija (Parsons i Matthijs 2015) i uticala je ujedno i na nejednakost primanja i nivoe siromaštva.

88 VINCENZO MEMOLI

To je očigledno u mediteranskim zemljama Evro-zo-ne, u kojima je drakonski paket mera štednje i struk-turnih reformi snažno pogodio nacionalne vlade kao i građane. Mada izgleda da su se stvari vremenom do-nekle promenile.

U 2014-oj, raniji napori su učinili da Evropa i poje-dinačne nacionalne vlade beleže pozitivne efekte na nacionalnu privredu i njen ekonomski rast. U mno-gim zemljama u 2014-oj, ekonomski rast je pokazao pozitivne znake.1 Naravno, to nije slučaj svuda. Od početka ekonomske krize, jasni pesimizam je odjeki-vao međunarodnim tržištima kao i u mišljenju javno-sti. Očigledno je da su neke od PIIGS zemalja, na po-četku krize, posmatrane kao negativne zemlje za stra-ne investitore. Međutim, ekonomske performanse ne-kih od njih, kao što je slučaj Irske, su bile suprotne očekivanjima. Zajedno sa Italijom je i Finska, jedine zemlje čije su ekonomske performanse u 2014-oj bile negativne. Slika 1 ispod prikazuje odnos između uku-pne potrošnje2 i rasta BDP-a u 2014-oj, u nekim evrop-skim zemljama3. Veze između dva pokazatelja beleže trend opadanja. Dok je u nekim zemljama kao što su Italija i Finska, zabeležen negativan ekonomski rast u 2014-oj, ili Belgija i Danska koje se karakterišu viso-kim nivoima socijalne potrošnje, u drugim zemljama politike štednje koje je predložila EU nastavljaju da utiču na vladine izbore. Ovaj fenomen je očigledan u Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj, gde ekonomski rast nije praćen povećanjem socijalne potrošnje.

Stoga, kako ovi trendovi utiču na javno mišljenje? Da li ekonomske performanse utiču na percepciju dr-žave blagostanja od strane građana? Primenom multi-varijantne analize, na narednim stranicama istražuje-mo i definiše glavne trendove koji karakterišu javnost u najvećim evropskim demokratijama.

1 Uzeli smo u obzir razliku u rastu BDP-a (godišnji procenat) izme-đu 2014. i 2008. godine. Podaci su dostupni na http://databank.world-bank.org/data/reports.aspx?source=world-development-indicators.

2 Pokazatelj socijalne potrošnje, iako kritikovan, predstavlja je-dan od mogućih pokazatelja velikodušnosti države blagostanja (vide-ti Scruggs 2006).

3 Izabrane zemlje su one koje su obuhvaćene u četiri evropska mo-dela blagostanja (videti Ferrera 1996).


Sl. 1 – Ekonomski napredak i kolektivno blagostanje (2014)

Izvor: Svetska banka i OECD (2014)

Građani i država blagostanja

Sa slabljenjem krize i oskudnim resursima, evrop-ske vlade će morati da reformišu nekoliko oblasti ve-zane za usluge koje se pružaju na nacionalnim terito-rijama. Jedna od važnijih je ona vezana za socijalnu zaštitu i blagostanje, koja zahteva novi balans izme-đu režima socijalne zaštite i novih socijalnih rizika i potreba građana. Kao što su istakli Diamond i Lodge (2013: 6) „Strukturne promene na tržištima rada, de-mografiji i u porodicama stvaraju nove pritiske i za-hteve za koje su tradicionalni sistemi socijalne zašti-te često nespremni da ih zadovolje. Pojavili su se novi „klasteri“ dugoročnih socijalnih nedostataka i nejed-nakosti koji su se pojavili pošto globalna privreda na-glašava polarizaciju na tržištima rada i u nivou real-nih plata, čime se tradicionalni režimi blagostanja ret-ko kada bave. Ipak, obezbeđivanje političkog i javnog sporazuma za strukturnu rekalibraciju države blago-stanja neće biti jednostavno“. Stoga, pošto finansijska kriza i fiskalna štednja utiču na javno mišljenje, građa-ni bi mogli definitivno biti svesniji vladinih prioriteta,

¢o

Belgija98

Danska96

9¢

y = -o,9u7gxz - o,6uo6x + 9o,z98 Rz

= o,zµ78

9z Finska

9o

Francuska

ŠvedskaItalija

z8 AustrijaŠpanija

z6 Portugal

z¢Grčka

zz

Nemačka

UK Irska

-u,µ -o,µ zo

o,µ u,µ z,µ 9,µ

¢,µ rast BDP-a

Soc

ijal

na p

otro

šnja

(%

BD

P-a

)

90 VINCENZO MEMOLI

upućeniji u veličinu usluga i prava stečenih u prošlo-sti i fleksibilniji prema potencijalnim ponovnim pre-govorima. Za merenje šire upoznatosti sa problemi-ma kod evropskih građana, fokusiramo se na odgo-vore iz ankete Eurobarometra4 iz 13 zemalja duž vre-menskog okvira između 2008. i 2014., gde su postav-ljana pitanja o „najvažnijem problemu“ na nacional-nom i ličnom nivou.5 Među njima, četiri problema su razmatrana kao konceptualne dimenzije države bla-gostanja: penzija, zaposlenost, zdravlje i socijalna si-gurnost i edukacija. Kao što su istakli Bevan i sarad-nici (2015), pošto problem koji se posmatra kao važan za zemlju (sociotropsko stanovište) možda neće biti posmatran kao veliki problem za ljude lično (egocen-trično stanovište), u ovom dokumentu smo razmotrili podatke o najvažnijim problemima prikupljene ujed-no i na nacionalnom i na ličnom nivou.

Upoređujući najvažnija pitanja za građane na lič-nom i nacionalnom nivou (Tabela 1), otkrili smo ra-zlike između evropskih zemalja. Naročito, na lič-nom nivou, promene u prioritetima građana između 2008. i 2014. godine otkrivaju smanjenje procenta koji ukazuje na probleme vezane za ekonomsku situaciju (-10.8%) i smanjenje cena/poreza (-21.0%). Dok znat-no povećanje karakteriše zdravstvenu i socijalnu za-štitu (6.6%) kao i probleme životne sredine (4.6%). Na nivou zemlje, međutim, percepcija građana identifi-kuje kao najvažnije probleme nezaposlenost (13.3%) i imigraciju (10.7%), dok opada broj onih koji ističu ekonomsku situaciju i smanjenje cena/poreza. Očigle-dan pad ekonomskih problema otkriva kako se sa to-kom krize pažnja javnosti promenila i usmerila više na garancije i sigurnost. Upoređujući trendove u okvi-ru analize dve ankete u sulovima pre i posle krize, ot-krivamo da su se konceptualne dimenzije blagosta-

4 Za 2008. smo izabrali podatke prikupljene putem Eurobarome-tra 70.1, dok smo za 2014. izabrali informacije prikupljene putem Euro-barometra 82.3.

5 Pitanja su „Koji su po vašem mišljenju dva najvažnija problema sa kojima se (NAŠA ZEMLJA) suočava trenutno?“ i „I lično, koja su dva najvažnija problema sa kojima se suočavate trenutno?“. Između ponu-đenih problema, o kojima su se ispitanici izjašnjavali u 2008. i 2014., iza-brali smo samo one koji su se najčešće pojavljivali u obe ankete.


nja, date iznad, kotirale visoko kod evropskih građa-na. Drugim rečima, građani, danas više nego ranije, traže od svojih vlada više akcija usmerenih na obez-beđivanje onih beneficija stečenih u prošlosti i veza-nih za osnovu blagostanja.

Tabela 1 – Najvažniji problemi (2008/2014)

Na ličnom nivou Na nivou zemlje

2008

2014

Razl

ika

2008

-201

4

2008

2014

Razl

ika

2008

-201

4

kriminal 9.6 7.1 -2.5 17.9 9.2 -8.7ekonomska situacija 26.2 15.4 -10.8 37.2 22.9 -14.3rast cena/inflacija 51.0 30.0 -21 35.4 11.7 -23.7oporezivanje 12.3 17.6 5.3 7.7 10.1 2.4terorizam 2.3 2.4 0.1 4.4 6.0 1.6stanovanje 7.8 7.4 -0.4 6.1 7.4 1.3imigracija 4.3 6.7 2.4 9.4 20.1 10.7životna sredina 6.2 10.8 4.6 5.9 10.4 4.5penzije 16.0 18.7 2.7 8.9 9.7 0.8nezaposlenost 14.2 17.3 3.1 27.9 41.2 13.3zdravstvena i socijalna zaštita 18.2 24.8 6.6 17.8 21.1 3.3obrazovni sistem 8.5 10.0 1.5 7.9 10.7 2.8

Napomena: Ukupan procenat u kolonama je veći od 100 jer su bili dozvoljeni višestruki odgovori.Izvor: Eurobarometar (70,1 - 2008; 82,3 - 2014).

Koga građani žele u vezi sa državom blagostanja?

Deindustrijalizacija, tercijarizacija, viši nivoi obra-zovanja i ženska radna snaga su aspekti koji pogađa-ju evropske zemlje. Istovremeno, potrebe su postale previše raznovrsne a specifične rizične grupe previše različite da bi se jasno identifikovale i postale politički organizovane (npr. Kitschelt i Rehm 2006). Dakle, ko efektivno traži veće blagostanje?

Uzimajući u obzir neke socio-demografske aspek-te, moguće je istražiti, sa komparativnog stanovišta, glavne razlike među zemljama i evropskim građani-ma. Mi smo koristili informacije oslanjajući se na Eu-robarometar 82.3 objavljen novembra 2014. Tačni-je, prikazom na faktorijalnoj ravni četiri pokazatelja blagostanja data iznad i socio-demografskih podata-

92 VINCENZO MEMOLI

ka o ispitanicima, možemo mapirati mišljenja građa-na o blagostanju i razlikovati njihove potrebe. Da bi-smo uradili to, primenio sam Višestruku analizu ko-respondencije (Multiple Correspondence Analysis) (MCA) kako bih sintetisao informacije sadržane u sva tri pokazatelja. MCA se može shvatiti kao generaliza-cija ili proširenje Analize glavne komponente (Princi-pal Component Analysis) (PCA), kada su promenlji-ve, kao u našem slučaju, date po kategorijama (Adbi i Valentine 2007).6 Kroz ovu primenu, moguće je pred-staviti podatke kao oblake tačaka u multidimenzio-nalnom euklidskom prostoru, gde su sve varijable/je-dinice analize predstavljene tačkom u multidimenzi-onalnom prostoru. Rezultati se tumače na osnovu po-zicija i blizine tačaka i njihove raspodele duž identifi-kovanih dimenzija (faktorijalne ose). Rezultat je dvo-dimenzionalni prostor u kome prva dva latentna fak-tora opisuju 55.0% ukupne varijanse.7

Na slici 2, ova dva faktora odgovaraju dvema os-novnim osama.8 Prva (horizontalna) osa opisuje 32.3% ukupne varijanse a druga (vertikalna) osa opi-suje 22.7% varijanse. Distanca između različitih mo-daliteta od centra dve faktorijalne ose nam govori ko-liko ona doprinosi definisanju osa. Horizontalna osa nam govori o problemima nezaposlenosti i zdravstve-ne-socijalne zaštite. Krećući se sa leva na desno opada važnost problema nezaposlenosti a raste važnost pro-blema zdravstvene i socijalne zaštite. Vertikalna osa se odnosi na obrazovni sistem u svom gornjem delu, a na penzije u svom donjem delu.

6 To je alat, koji je usmeren na istraživanje i predstavljanje osnov-nih struktura u velikim skupovima podataka, i za opisivanje i vizueli-zaciju podataka sa višestrukim izborom. Ova tehnika nam je omogućila da smanjimo širok opseg promenljivih razmotrenih ovde na ograniče-ni broj faktora. Konkretno, MCA se sastoji od primene CA algoritma na multivarijantne podatke po kategorijama kodirane u obliku matrice in-dikatora ili Burt-ove matrice (Greenacre i Pardo 2005).

7 Pošto sopstvene vrednosti otkrivene putem MCA daju pesimi-stičku procenu varijabilnosti objašnjenu faktorijalnim osama, izračunao sam varijansu uzimajući u obzir samo sopstvene vrednosti više od 1/k, gde je k broj varijabli korišćenih u analizi.

8 Na slici 1 ne prijavljujemo niti poziciju tih modaliteta koji opada-ju u centru dve ose niti poziciju modaliteta koje statistički ne karakteri-šu dve ose.


Šest godina nakon početka ekonomske i finansijske krize koja je pogodila nekoliko EU zemalja, potrebe građana se izgleda razlikuju u velikoj meri od zemlje do zemlje. Uprkos političkim izborima vlada i politič-kim institucijama EU, teško je pokriti teritorijalne ra-zlike. Duboko u našoj analizi otkrio sam da sva četi-ri problema igraju važnu ulogu u određivanju orijen-tacija građana i izgleda da odražavaju socio-ekonom-ske i teritorijalne razlike. Na levoj strani apscise su oni koji posmatraju nezaposlenost kao glavnu temu ujed-no i na ličnom i na nivou zemlje. To su mlađe gene-racije (18 do 39 godina) koje su, makar trenutno, za-brinutije za odsustvo njihovog mesta na tržištu rada a ne traže nikakve garancije za budućnost vezane za penzionisanje (penziju). Sa druge strane apscise, su oni koji veruju da su zdravstveno, penziono i socijal-no osiguranje najvažnija pitanja. Ovaj trend pre sve-ga obuhvata delove Evrope koje karakteriše kontinen-talni model blagostanja (Austrija, Belgija, Francuska i Nemačka). Pored toga, u ovom delu, pitanje obrazo-vanja igra glavnu ulogu naročito među onima koji još uvek studiraju.

Na gornjoj strani vertikalne ose se nalaze mlađe grupe ispitanika, naročito oni koji još uvek studira-ju, koji žele veće garancije od obrazovnog sistema. Sa druge strane iste ose se nalaze oni koji na ličnom ni-vou vide penziju kao najvažnije pitanje. To su udovi-ce, ali takođe i građani stariji od 55 godina ili oni koje karakteriše nizak nivo obrazovanja.

Glavni rezultati ovog rada pokazuju da su razlike u uslovima blagostanja, koje karakteriše evropske gra-đane, bez sumnje kritične. Sa smanjenjem ekonomske i finansijske krize, EU, zajedno sa vladama, će morati da se izbori sa starim problemima koji ovih dana na-stavljaju da pogađaju jug Evrop (nezaposlenost), bez smanjenja garancija za one koji glasno zahtevaju po-litike za unapređenje budućeg ekonomskog sistema (obrazovni sistem) kao i blagostanje pojedinca (zdrav-stvena, socijalna zaštita i penzije). Institucionalni iz-bori u budućnosti će sigurno biti teški i na klizavom terenu, kakav je blagostanje i socijalna zaštita. Stoga, samo reorganizacija evropskog blagostanja će omo-

94 VINCENZO MEMOLI

gućiti ujedno i ekonomski i politički oporavak Evro-pe i njenih država članica.

Sl. 2 – Država blagostanja u evropskim zemljama

Zaključak

Kako je Galli Della Loggia (2015) napisao u popu-larnom italijanskom nacionalnom listu „dug period ekonomske stagnacije neumoljivo uništava čitavo so-cijalno tkivo i obrise svih socijalnih politika; struktu-ra Evropske Unije, sa druge strane, pokazuje sve više svoje kontradikcije i naročito svoju nemogućnost po-stojanja na bilo kom političkom osnovu“. Zabrinutost stručnjaka se odnosi na to da evropska ekonomska i finansijska kriza nije pri kraju baš kao što je evropska država blagostanja u krizi. Vlade su ubrzale i inten-zivirale proces reformi socijalnog zakonodavstva, si-stema socijalne zaštite, zakona o radu ili kolektivnom ugovoru, ali javnost ne ceni puno ishode tih napora. Nejednakosti su postale očiglednije kada su reforme penzijskog o sistema zdravstvene zaštite doživele ve-like rezove a rezultati možda nisu morali biti tako loši.

U ovom dokumentu sam analiziranjem nekih di-menzija blagostanja (penzija, nezaposlenost, zdrav-stvena i socijalna sigurnost i obrazovanje), mapirao sumorne prognoze. Evropska kriza je izmorila drža-vu blagostanja kao i blagostanje građana. Primenom podataka iz Eurobarometra i analiziranjem glavnih

sistem

18-24

o,9 -o,8 - o,7

55+

udovice

Lični nivo obrazovni

sistemNivo zemlje

obrazovni

Nivo zemljepenzije

Lični nivosocijalna sigurnost

Nivo zemljezdravstvena-

socijalna zaštita

-

Nivo zemljenezaposlenost

-o,6

Lični nivopenzija

Lični nivonezaposlenost

Lični nivobez penzije

-1,1

-o,1 1,2

25-39

nisko obrazovanje

još uvek studira

mediteranski model

lični nivo posaobolji

zaposlenostnivo zemlje

o,2

o,4

o,9

1,4

1,9

model socijalni

kontinental-nie


socio-teritorijalnih problema 13 EU zemalja, ispitane su glavne promene u mišljenju javnosti tokom vreme-na, u vezi sa ujedno i sociotropskim stanovištem, ve-zanim za zemlju, i egocentričnim stanovištem, veza-nim za građane.

Od 2008. do 2014. prioriteti građana su se prome-nili: došlo je do jasnog smanjenja važnosti problema vezanih za ekonomske aspekte dok su sve dimenzije blagostanja dobile na značaju. Ono što se pojavilo kao rezultat iz naših podataka je podeljena Evropa, ma-kar socijalno, gde se problemi mediteranskih zemalja ne poklapaju sa problemima zemalja na severu. U ze-mljama sa mediteranskim sistemom blagostanja, po-treba za ekonomskom sigurnošću vezanom za posao, značajno utiče na javne stavove. Potreba da se „skr-pi kraj sa krajem“ navodi ljude da ne uzimaju u ob-zir ostale aspekte koji bi tokom vremena mogli utica-ti na kvalitet života, kao što su zdravstvena, socijalna sigurnost i penzija. Na te razlike bez sumnje utiče so-cio-ekonomski razvoj koji je tokom vremena proširio jaz između severa i juga Evrope.

Najverovatnije, scenario koji se javlja na horizontu nije baš ružičast. Sa krizom, ljudi su bez sumnje po-stali svesniji sveta oko sebe i efekata koje negativan ekonomski trend može generisati. Geografske razlike i među-generacijske razlike koje su se razvile i dodat-no produbile skorijih godina se ne mogu poreći. Kako se ekonomija oporavlja, Evropa i pojedinačne države članice imaju novu šansu da identifikuju nove politi-ke da izbalansiraju naizgled nezaustavljiv proces i da zadovolje različite potrebe građana.

ReferenceAdbi, H. and Valentine, D. 2007. ’Multiple Correspondence Analysis’,

in N. Salkind (ed.), Encyclopedia of Measurement and Statistics. Tho-usand Oaks. CA: Sage.

Anduiza, E., Cristancho, C. and Sabucedo, J. M. 2013. ’Mobilization through online social networks: the political protest of the indigna-dos in Spain’. Information, Communication & Society, 17:6, 750–764.

Bettio, F., Corsi, M., D’ Ippoliti, C., Lyberaki, A., Samek Lodovici, M and Ver- ashchagina, A. 2012. The Impact of the Economic Crisis on the Si-tuation of Women and Men and on Gender Equality Policies. European Commission. Luxembourg: European Union.

96 VINCENZO MEMOLI

Bevan S., Jennings, W. and Wlezien, C. 2015. ’An Analysis of the Public’s Person- al, National and EU Issue Priorities’. Journal of European Public Policy, DOI: 10.1080/13501763.2015.1070191.

Bonesmo Fredriksen, K. 2012. ’Income Inequality in the Europe-an Union’. OECD Economics Department Working Pa-pers, No. 952. OECD Publishing. Available at http://dx.doi.or-g/10.1787/5k9bdt47q5zt-en.

Clauwaert, S. and Schomann, I. 2012. ’The Crisis and National Labour Law Re- forms: A Mapping Exercise’. ETUI Working Paper No. 2012.04, Brussels.

Deroose, S. and Griesse, J. 2014. ’Implementing Economic Reforms – are EU Member States Responding to European Semester Recommen-dations?’. ECFIN Economic Briefs. Occasional working papers 37, October, Brussels. Available at http://ec.europa.eu/economy_fi-nance/publications/econom- ic_briefs/2014/pdf/eb37_en. pdf.

Diamond, P. and Lodge, G. 2013. European Welfare after Crisis. IPPR and The Foun- dation for European Progressive Studies. UK: London. Available at http:// www.policy-network.net/publications/4320/European-Welfare-States-af-ter-the-Crisis.

Esping-Andersen, G. (ed.) 1996. Welfare States in Transition: National Adaptations in Global Economies. London: Sage.

Ferrera, M. 1996. ’The ’Southern Model’ of Welfare in Social Europe’. Jo-urnal of European Social Policy, 6:1, 17–37.

Ferrera, M., Rhodes, M. (eds) 2000. Recasting European Welfare States. London: Frank Cass.

Galli Della Loggia, E. 2015. ’L’ Europa senza più statisti’, in Corriere della Sera (13–12–2015). Available at http://www.corriere.it/editoria-li/15_dicembre_13/europa-senza-piu-statisti-f117ae94-a167–11e5–80b6-fe40410507f1.shtml.

Greenacre, M. and Pardo, R. 2005. ’Multiple Correspondence Analysis of a Subset of Response Categories’. SSRN working paper. Availa-ble at http://ssrn.com/abstract=847647

Heidenreich, M. and Zeitlin, J. (eds.) 2009. Changing European Employ-ment and Welfare Regimes. The Influence of the Open Method of Coordi-nation on National Reforms. London: Routledge.

Hodson, D. 2010. ’Economic and Monetary Union: An Experiment in New Modes of EU PolicyMaking’, in H. Wallace, M. Pollack, A. Smith (eds.), Policy-Making in the European Union. Oxford: Oxford University Press

Huber, E. and Stephens, J. 2001. Development and Crisis of the Welfare Sta-te: Parties and Policies in Global Markets. Chicago: University of Chi-cago Press.

Kitschelt, H. and Rehm, P. 2006. ’New Social Risk and political PRefe-rence’, in K. Armingeon, G. Bonoli (eds.), The Politics of Post-Indu-strial Welfare States. Adapting Post-War Policies to New social Risks. London: Routledge.

Koopman, G. J. and Székely I. P. 2009. ’The Financial Crisis and Po-tential Growth: Policy Challenges for Europe’. ECFIN Economic Briefs, occasional working papers 3, June, Brussels. Available at


http://ec.europa.eu/economy_finance/ publications/publicati-on15519_en. pdf.

Parsons, C. and Matthijs, M. 2015. ’European Integration Past, Present and Future: Moving Forward Through Crisis?’, in M. Matthijs, M. Blyth (eds.), The Future of the Euro. New York: Oxford Universi-ty Press.

Petmesidou, M. and Guillén, A. 2015. ’Economic Crisis and Austerity in Southern Europe: Threat or Opportunity for a Sustainable Welfare State?’. OSE Research Paper Nr. 18. Belgie: Bruxelles.

Petroff, A. 2013. ’EU eases up on Austerity, urges Reform’. CNN Money. Available at http://money.cnn.com/2013/05/29/news/world/euro-pe-economy/index. html? iid=EL.

Ramos, R. and Royuela, V. 2014. ’Income Inequality in Europe. Analysis of Recent Trends at the Regional Level’. IREA (Research Institute of Applied Economics) Working Paper 2014/25 2/53, AQR (Re-gional Quantitative Analysis Research Group) Working Paper 2014/13 1/53, Spain: Barcelona.

Rocha F. (2012), „El desempleo juvenil en España. Situaciones y reco-mendaciones políticas“, Informe, 50, Fundación 10 de Mayo.

Roth, F., Nowak-Lehmann F. D. and Otter T. 2011. ’Has the Financial Crisis shat- tered Citizens’ Trust in National and European Gover-nmental Institutions? Evidence from the EU Member States, 1999–2010’. CESP (Centre for European Policy Studies), n. 343, June.

Ruttmann, R. and Bellas, D. 2014. Julius Baer Wealth Report: Europe – Sep-tember 2014. Julius Baer Group, Switzerland: Zurich.

Scruggs, L. 2006. ’The Generosity of Social Insurance, 1971–2002’. Oxford Review of Economic Policy, 22, 349–364.

U. S. Government. 2011, Financial Crisis Inquiry Report, Official Gover-nment Edition. Available at: http://www.gpo.gov/fdsys/pkg/GPO-FCIC/pdf/GPO-FCIC.pdf.

Volz, U. 2012. ’Lessons of the European Crisis for Regional Monetary and Finan- cial Integration in East Asia’. ADBI Working Paper Se-ries, n. 347, Japan: Asian Development Bank Institute.

Wilensky, H. 2002. Rich Democracies: Political Economy and Performance. Berkeley and Los Angeles: University of California Press.

CARLO COLLOCA

Multikulturalna lokalna društvai generativno blagostanje

Regeneracija solidarnosti u multietničkim gradovima

Imigracija daje legitimitet ideji „metropola četvrte generacije“ – da koristi analitičku kategoriju izraženu od strane Guido-a Martinotti-a – gde stranci žive, rade i troše, nasuprot tri prethodne generacije metropole u vidu tri tipične figure: putnici sa posla i na posao, gradski korisnici i poslovni ljudi (pored stanovnika) (Martinotti 1993). Iako imigranti-građani žive u tran-snacionalnoj sredini, oni kruže oko gradova u kojima vode svoje svakodnevne živote, rade, stvaraju poro-dične veze kroz okupljanja ili mešovite brakove, po-dižu decu, održavaju odnose sa susedima, promovišu svoje kulture i legitimno zahtevaju prava na novo dr-žavljanstvo. U gradovima koji se šire, mnogi imigran-ti nalaze svoj kutak kao strane grupe koje, u težnji za boljim socio-ekonomskim i porodičnim šansama, na-puštaju degradirane gradske oblasti u kojima su naj-pre živeli i prelaze u predgrađa ili oblasti oko grado-va (Mela 2009: 41). Zapadni gradovi, ne samo itali-janski, reaguju kao post-kolonijalni prostori (Sassen 2008: 112–122) posmatrajući kulture, identitete i pra-va imigranata kao strane, što potpiruje njihovo protiv-ljenje i nesigurnost.

Imigranti fokusiraju svoje misli na mesto u kome žive (La Cecla 1993: 50) da bi ga bolje razumeli, više nego što to čine starosedeoci. Sociolozi, pravnici, ar-hitekte, političari, volonteri bi trebali da bolje analizi-raju vrstu grada koji stranci traže, koncentrišući se na njegove specifičnosti i uzimajući u obzir slojeve njego-vih populacija, što znači analiziranje prava koja zahte-va druga generacija i žene unutar tih gradova. Takva analiza bi mogla da doprinese studiji „Mediteranskog

100 CARLO COLLOCA

modela“ imigracije, koji ne bi smeo da previdi zna-čajne razlike u reakcijama na imigraciju u italijanskim gradovima i u različitim oblastima unutar tih grado-va, što je pokazala naučna debata proteklih nekoliko godina (Gentileschi 2004; Consoli 2009).

Imigranti su veoma važna komponenta gradova jer donose nove načine življenja na ulicama, trgovima i mestima za sastajanje. Multikulturalizam je promenio gradsku panoramu dajući joj različite karakteristike u njenim različitim delovima. Problemi urbanog propa-danja i bezbednosti su isprepletani sa nadgradnjom javnih prostora, naročito istorijskih centara. Gradovi pokazuju svoje multietničke profile na mestima obo-gaćenim novim ulogama kao rezultat dijaloga između socijalnih aktera. Prostori su preuzeti i data im je nova uloga, a dijalog između različitih načina života navo-di strance i starosedeoce da komuniciraju, pregovara-ju, planiraju i razvijaju svoj kosmopolitski duh i pone-kad i konflikt. Ovi ekstremno osetljivi procesi zahte-vaju internacionalizaciju nekih aspekata urbanog ži-vota koji su i dalje veoma tradicionalni. Multietnički scenario savremenih italijanskih gradova takođe obu-hvata i mnogostruki karakter među-ersonalnih akci-ja projektovanih neformalno ili kroz posredovanje lo-kalnih institucija, etničkih mreža i volonterskog rada.

Podrška generativnom lokalnom blagostanju

Pre planiranja akcija na podizanju generativnog blagostanja, treba istaći da italijansko društvo obu-hvata različite multikulturalne lokalne planove bla-gostanja, koji pokazuju da, iako lokalne imigracione politike ne mogu uticati na krucijalna pravna pitanja kao što su pristup državljanstvu ili pravu glasa, one mogu dovesti do prepoznavanja kulturalnih razlika na određenoj teritoriji. Lokalne administracije se po-zivaju da igraju značajniju ulogu u podsticanju inklu-zije imigranata i promovisanju konstruktivnih odno-sa između stranih i domaćih građana. Sama tema pre-poznavanja kulturalnih prava, koja se retko obuhva-ta nacionalnim zakonima, može biti bolje obuhvaće-na od strane lokalnih administracija, jer se na njiho-

Multikulturalna lokalna društva 101

vom nivou donose važne odluke, kao što je izdavanje dozvola za gradnju za mesta za praktikovanje religije, za otvaranje škola i socijalnih centara. Međutim, rizik promovisanja „lokalizma prava“, kao rezultat različi-tih aktivnosti promovisanih od strane italijanskih lo-kalnih institucija u implementiranju imigrantskih po-litika (Zincone 2006), se ne sme prevideti. Uloga cen-tralne Vlade je da osigura jednaki tretman kulturalnih razlika i da spreči stvaranje oblasti prve, druge ili tre-će klase u implementiranju politika inkluzije i nedis-kriminacije.

Inkluzija imigranata predstavlja proces sa više as-pekata. Postoje najmanje četiri vrste politika koje pro-movišu integraciju stranaca u lokalne zajednice: a) so-cio-ekonomske politike, koje su usmerene na inkluzi-ju na tržitšu rada, u školama i socijalnim službama; b) političke politike, koja favorizuju akcije usmerene na zastupljenost stranaca; c) kulturno-religijske politike, koje podržavaju kulturni i religijski diverzitet, i podi-žu javnu svest u ovoj oblasti; d) politike urbanog me-nadžmenta, koje pronalaze rešenja stanovanja i odo-bravaju gradnju religijskih objekata i kulturnih cen-tara u gradskim oblastima. Da bismo shvatili važnost upravljanja u lokalnim politikama za imigrante, neop-hodno je sagledati nove izazove koje ove oblasti pred-stavljaju za sistem blagostanja. Sa progresivnim po-većanjem imigranata, opštine se moraju suočavati sa novim korisnicima i sa novim zahtevima za usluga-ma. U vezi sa tim, bar dva složena aspekta lokalne so-cijalne sigurnosti zahtevaju upravljanje (Campomori 2006).

Prvo, novi korisnici se moraju identifikovati kako bi se osiguralo da će politike za imigrante pomoći u razlikovanju onih koji imaju pravo na usluge od onih koji nemaju pravo. Kognitivna analiza migracionih to-kova od strane lokalnih kreatora politika je, stoga, od suštinskog značaja. U vezi sa tim, tri moguće percep-cije imigranata su identifikovane, koje odgovaraju tri-ma različitim vrstama lokalnih imigracionih politika. Prva posmatra imigrante kao „potencijalno devijan-tne“ i podrazumeva sigurnosnu politiku kako bi za-štitila društvo kroz osnaživanje uloge organa za spro-

102 CARLO COLLOCA

vođenje zakona; druga posmatra imigrante kao siro-mašne i predviđa socijalnu i zaštitničku politiku koja bi mogla dovesti do segregacije stranaca na mestima predviđenim za njihovu pomoć; treća posmatra imi-grante kao „legalne“ jer su oni legalni stanovnici sa registrovanim ugovorima o radnom odnosu i teže da oblikuju politike koje promovišu osnaživanje imigra-nata i u vezi sa njihovom inkluzijom kao univerzal-nim pristupom javnim uslugama.

Drugo, opštine treba da pronađu nove modele za upravljanje etničkim i kulturalnim razlikama. Sistem socijalne zaštite može obezbediti standardizovane us-luge za sve korisnike, ili može razviti multikulturalni model zasnovan na lingvističkom i kulturnom posre-dovanju u pružanju socijalnih usluga, zdravstvene za-štite i obrazovanja, time diferencirajući proces inklu-zije na osnovu zemalja porekla imigranata. Komplek-sna i prožimajuća priroda imigracije zahteva kompe-tencije i povezivanje različitih institucija i službi kao i javnog sektora, privatnog socijalnog sektora i nefor-malnih organizacija imigranata. Obim imigracije za-hteva integrisane politike a ne fragmentisane i razde-ljene akcije. Pored toga, svojstva imigracionih tokova treba uzeti u obzir i ukoliko su ona rezultat vanred-ne situacije, institucije bi trebale da primene vanredne mere. Međutim, postoji rizik da lokalne administraci-je primene prostu politiku zbrinjavanja i zaštite tako-đe i nakon početne hitne faze.

Akteri lokalnog upravljanja imigracijom

Kao što je rečeno, na lokalnom nivou je bilo poku-šaja da se sistem socijalne zaštite oblikuje tako da iza-đe na kraj sa etničkim i kulturnim razlikama uz pro-gresivan razvoj horizontalnog upravljanja. Na osno-vu principa supsidijarnosti, akteri koji su bliski pro-blemima koje uzrokuje imigracija svakodnevno igra-ju krucijalnu ulogu (Caponio 2004). Lokalno upravlja-nje imigracijom obuhvata više javnih i privatnih ak-tera. Prema trenutnim zakonima, dva glavna instru-menta za koordinaciju ovih aktera su zajednički pri-jemni centar i teritorijalni saveti za imigraciju. Zajed-


nički prijemni centar (Single Counter) obuhvata razli-čite institucije koje sarađuju na definisanju procedura za odobrenje a) zapošljavanja građana van EU sa pre-bivalištem u nekoj drugoj zemlji, na sezonskim, pri-vremenim ili stalnim poslovima u okviru kvota odo-brenih uredbom o imigracionim tokovima; b) zapo-šljavanje u specijalnim slučajevima (Članovi 27, 27 bis, 27 ter i 27 quater Zakonske Uredbe 286 iz 1998., Kon-solidovanog zakona o imigraciji); c) ulazak stranaca iz razloga spajanja porodice; d) pretvaranje studentskih, pripravničkih ili sezonskih radnih boravišnih dozvo-la u trajne radne rezidentske dozvole. Teritorijalni sa-veti su predviđeni za analiziranje potreba i unapređi-vanje lokalnih akcija. Međutim, odsustvo određenog budžeta za Teritorijalne savete za sprovođenje inici-jativa je smanjilo uticaj koji oni mogu imati na odlu-ke koje oblikuju opipljive politike. Odatle „potreba za boljim prepoznavanjem efektivne važnosti lokalne administracije u imigracionim politikama, ne kao jed-nog od mnogih operatora, već kao glavnog povezuju-ćeg posrednika integrisanog sistema upravljanja koji obuhvata i ostale javne i privatne operatore u konrek-tnim projektima, i ne kao pukog savetnika, što je, de-luje nam, trenutna uloga Teritorijalnih saveta“ (Capo-nio 2004: 9). Lokalno upravljanje je drugačije na sva-koj od analiziranih teritorija, ali se grupa aktera uklju-čenih na različite načine i sa drugačijim intenzitetom može svuda identifikovati. Takva grupa obuhvata lo-kalne odbornike, operatore imigracionih službi, vo-lonterski sektor (treći sektor), i organizacije za zastu-panje stranaca.

Lokalni odbornici. U Italiji odgovornosti lokalnih po-litičkih aktera su se povećale kao rezultat nacionalnih političkih izbora. Od 2002. godine smanjenje izdvaja-nja Vlade za politike inkluzije i znatno povećanje in-vesticije za mere za borbu protiv ilegalne imigracije su doprinele većoj ulozi lokalnih organa vlasti. Na na-cionalnoj konferenciji o imigraciji održanoj u Firenci u septembru 2007. godine, organizovanoj u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i Nacionalnom asocijacijom italijanskih opština, lokalne vlasti su po-digle svoje glasove po prvi put ističući potrebu za ve-

104 CARLO COLLOCA

ćom posvećenošću centralne Vlade u upravljanju imi-gracijom, koja jeste globalna ali sa socijalnim posledi-cama na lokalnom nivou gde je veza između građa-na i političkih predstavnika snažnija. Percepcija imi-gracije od strane donosioca političkih odluka i važ-nosti kognitivnog pristupa u političkoj sferi je obra-đena iznad u ovom tekstu. Naročito, pored prisustva stranaca na italijanskoj teritoriji, treba ispitati procese identifikovanja i rešavanja problema, kako bi se doš-lo do definicija problema koji proističu iz imigracije, a koje će biti korisne za oblikovanje primenjivih politič-kih akcija (Campomori 2005). Iako tumačenja koja re-zultuju iz političke debate doprinose razvijanju jav-ne percepcije imigracije, nije neophodno da utiču na političke akcije. Nasuprot tome, brojni indirektni ele-menti, uključujući resurse i prethodne političke izbo-re, igraju takođe ulogu u ovome. Stoga, treba proceni-ti divergenciju između najavljenih i stvarnih politika: „Politička obećanja možda neće biti propraćena akci-jama odnosno, uprkos političkim izjavama, promena političke većine u Gradskom veću možda neće dove-sti do velikih promena u imigracionim politikama, jer organizacioni problemi i konsolidovani modeli delo-vanja ograničavaju razvoj politika“ (Ambrosini 2006: 41). Pošto imigracija predstavlja složeno pitanje, nje-no ograničavanje na socijalne politike ne uzima u ob-zir kompleksnost mogućih oblasti delovanja. U vezi sa tim, sposobnost različitih sektora da integrišu svo-je kompetencije sa ciljem implementiranja zajednič-kog pristupa u njihovim politikama je naročito važno. Neke lokalne administracije, koje su naročito svesne kompleksne prožimajuće prirode imigracije, su orga-nizovale posebne okrugle stolove za koordinaciju ra-zličitih unutrašnjih sektora i definisanje akcija tih sek-tora i ostalih teritorijalnih operatora.

Operatori imigracionih usluga. Tek nedavno je nauč-na debata istakla ulogu koju igraju operatori imigra-cionih usluga u istraživanju koje sprovodi Regional-na opservatorija za integraciju i multietnička društva Lombardije (ISMU 2006), koja je pokazala koliko je značajan njihov doprinos podsticanju procesa inklu-zije na lokalnom nivou. Jedan od najvažnijih aspeka-


ta njihove uloge je to što se često zahteva da posredu-ju između institucionalnih direktiva i potreba imigra-nata. U mnogim slučajevima, potreba da se rešavaju konkretne situacije na zadovoljavajući način ih navo-di da potraže obilaznicu oko propisa kako bi korisni-cima pružili uslugu koja im je potrebna. „Interpreta-tivna diskrecija birokratije na uličnom nivou, koja ina-če teži da ograniči i pogorša zakonske odredbe pu-tem diskrecione moći klasifikacije, uobličavanja sluča-ja i primene opštih i apstraktnih pravila na konkretne i pojedinačne situacije, u ovom slučaju rezultuje napo-rom da se povećaju šanse za integraciju“ (Ambrosini 2006: 46). Pre svega kod usluga u prijemnim centrima (informacije, smernice i savetodavne usluge) takvo posezanje za interpretativnom diskrecijom može biti od koristi korisnicima i generisati inovativne prak-se. Operatori usluga se ponašaju kao kreatori politi-ka. Pored toga, sinergija između javnog sektora i vo-lonterskog sektora dobija na važnosti kada su u pita-nju imigracione službe. Zaista, lokalne administracije često poveravaju privatnim socijalnim akterima uslu-ge za imigrante. Retko kada su zaposleni u javnoj ad-ministraciji zaduženi za te usluge. Pored toga, veliki broj operatora koji obavljaju volonterski rad za imi-grante, ili koji su to radili u prošlosti, potvrđuje kon-tinuitet volonterskih udruživanja, trećeg sektora i jav-nih operatora u pružanju usluga imigrantima. Pošto je pitanje imigracije ekstremno politizovano, pružao-ci imigracionih usluga su među najvažnijim referen-tnim tačkama za pružanje realističnog opisa imigraci-je, i, kada njihova aktivnost zahteva stabilnost na teri-toriji, oni se mogu ponašati kao izvor korisnih infor-macija za donosioce odluka.

Treći sektor. Generalno, doprinos udruženja trećeg sektora (volonteri) u Italiji, odn. religijskih i ne-reli-gijskih grupa, unapređenju kasnih i nedovoljnih in-tervencija institucija u pružanju usluga inkluzije za imigrante se ne sme potceniti. Lokalni socijalni akte-ri su popunili praznine koje su javne institucije osta-vile u pojedinim oblastima i etničkim mrežama, svo-jim volonterskim inicijativama. U početnoj fazi, ra-zvoj aktivnosti za imigrante se obavljao zahvaljujući

106 CARLO COLLOCA

doprinosu građanskog društva, i naročito, zahvaljuju-ći njegovoj snažnoj solidarnosti. Ova vrsta intervenci-je je samo u Italiji dostigla takav značaj, pošto ni u jed-noj drugoj zemlji nije bila toliko rasprostranjena. Do-voljno je spomenuti Mare Nostrum operaciju, koja je spasila mnoge ljudske živote, i prijem na obali koji su omogućile lokalne zajednice na jugu Italije. Tranzicija sa predominantne uloge javne adminitracije na osta-le oblike upravljanja je pretvorila imigraciju u izvor tenzija i teren za eksperimentisanje sa novim odnosi-ma između lokalnih administracija i organizovane so-lidarnosti. Operatori trećeg sektora, slično operatori-ma imigracionih usluga, predstavljaju korisne sago-vornike za lokalne donosioce odluka zbog njihovog iskustva koje su stekli u intervencijama kod imigrant-skih populacija. Odnosi između privatnih socijalnih aktera i lokalnih administracija su promenljivi i ima-ju različite stepene formalizacije. Granice između jav-nog sektora i socijalnog privatnog sektora su često ne-definisane. Lokalne vlasti i treći sektor se mogu pove-zati na različite načine, koji se mogu analizirati pre-ma sposobnostima povezivanja njihovih operatora i implementiranim intervencijama. Očigledno, pristupi i intenzitet javnih intervencija imaju drugačije efekte na svojstva akcija trećeg sektora. Odnosi između jav-nog i socijalnog privatnog sektora u oblasti interven-cija za imigrantske populacije se teško koordinišu, a usled odsustva plana koordinacije različitih aktera, ove intervencije teže da se preklapaju. Pored toga, po-stoji široki trend u javnim administracijama da se so-cijalnom privatnom sektoru poveravaju najzahtevni-ji problemi vezani za imigraciju, kao što su prijem na-kon iskrcavanja, smeštaj, rad i zdravstvena nega, a da se direktno bave samo manje problematičnim i kon-fliktnim pitanjima, kao što su inkluzija u školama za maloletnike. Međutim, poveravanje privatnim udru-ženjima upravljanjem uslugama za ilegalne imigrante ili imigrante čiji je status neizvestan, omogućava tim udruženjima da koriste viši nivo diskrecije od dozvo-ljenog direktnim upravljanjem od strane lokalnih ad-ministracija. To, zauzvrat, stvara jazove koje može is-puniti organizovani kriminal koji kontroliše neka vo-


lonterska udruženja i devijantne sektore institucija radi sticanja profita od upravljanja imigracijom1. Po-red toga, u vezi sa „organizovanom solidarnošću“, vredi istaći da su udruženja uspostavljena i vođena od strane migranata još uvek slaba i nisu deo postoje-ćih mreža zbog njihove nestabilnosti i slabe vidljivo-sti. Stoga, njihova uloga u partnerstvima sa lokalnim institucijama je ograničena, pošto ove institucije teže da daju prednost svojim odnosima sa udruženjima za migrante „čije prisustvo je stabilnije i institucionalizo-vano na teritoriji“ (Recchi 2006, 75) i koje uglavnom ili potpuno čine italijanski građani.

Tela za zastupanje stranaca. Potreba da se kreiraju oblici političkog zastupanja za dugotrajne strane rezi-dente je u centru široke debate u italijanskom društvu i politici. Ukratko, razlozi protiv pružanja ove šanse imigrantima su „zasnovani na etničnosti“ i „republi-kansko-demokratski“ (Zincone 2005: 4–7). Argumen-ti zasnovani na etničnosti su vezani za model „gastar-bajtera“ i za ideju favorizovanja zadržavanja mater-njeg jezika i kulturnih tradicija imigranata u smislu njihovog povratka u njihovu zemlju u budućnosti. U ovom okviru, strana komponenta društva se ne po-smatra kao integralni deo populacije. Odatle i odbi-janje da im se dodeli pravo glasa pravo na kandidao-vanje čak i na lokalnim izborima. Republikanski de-mokratski argumenti su zasnovani na potrebi da se stranci prilagode pravilima zemlje domaćina i, naro-čito, oni vide pravo glasa kao podređeno naturaliza-ciji, koja se posmatra kao čin lojalnosti zemlji doma-ćinu. Nasuprot tome, razlozi u korist prava glasa za strance su zasnovani na potrebi da se politički sistem prilagodi društvu i njegovim transformacijama. Kao u slučaju socijalne inkluzije, za strance, politička in-tegracija je takođe često naprednija na lokalnom ni-

1 Videti nalaze iz sudske istrage „Mafia Capitale“ u decembru 2014. godine i u narednim mesecima u vezi sa upravljanjem migrana-ta i Roma, kao i o prijemnim centrima za tražioce azila: http://www.la-stampa.it/2015/03/13/italia/cronache/mafia-capitale-e-cosa-nos-tra-die-tro-il-business-degli-immigrati-17dr8wm6Z1slclIr3T4GYO/pagina.html;http://espresso.repubblica.it/inchieste/2014/12/02/news/gli-immi-grati-ren-dono-piu-della-droga-la-mafia-fascista-nel-business-acco-glienza-1.190479.

108 CARLO COLLOCA

vou. U evropskom okviru, sporazuma iz Mastrihta, ratifikovan u februaru 1992. godine, je uspostavio lo-kalno političko učešće građana Država članica. Mno-ge evropske zemlje, pre svega one koje imaju multi-kulturalne politike inkluzije, su regulisale pristup ne-EU građana pravu glasa. U Italiji odobravanje prava glasa imigrantima je predstavljalo centralno pitanje u političkoj debati od kraja devedesetih, naročito sa par-lamentarnom debatom koja je dovela do usvajanja Za-kona br. 40/1998, takođe poznatog kao „Turco-Napoli-tano“. Da bismo preneli delokrug ove debate, dovolj-no je spomenuti da je tokom 14 mandata, predstavlje-no osam ustavnih nacrta zakona usmerenih na odo-brenje prava glasa strancima. U skoro svim slučajevi-ma, pravo glasa je traženo za lokalne izbore. Do da-nas, međutim, još uvek nema zakona koji bi reguli-sao političko učešće stranaca. Mnoge lokalne admi-nistracije su oblikovale nove forme političke integra-cije, koje su, u najambicioznijim slučajevima, u suko-bu sa ustavnim zakonom. Konkretno, prema odluka-ma Ustavnog Suda, odluka lokalnih organa da odobre strancima pravo glasa je nelegitimna. Međutim, ne-koliko udruženja za zastupanje stranaca u okviru lo-kalnih administracija raste i obuhvata regionalne, po-krajinske i opštinske savete i odbore. U nekim sluča-jevima, lokalne administracije su obuhvatile i dodat-nog stranog odbornika. Iako takvi koraci odražava-ju političku volju lokalnih organa da omoguće poli-tičko učešće i zastupanje interesa stranaca, ograniče-nja ovih novih instrumenata se ne mogu poreći. Kon-kretno, ovlašćenja data imigrantima od strane lokal-nih institucija su tek savetodavne prirode, a odsustvo adekvatne ekonomske podrške ima neizbežne reper-kusije na njihove margine delovanja i na obaveziva-nje koje se zahteva od njih. U vezi sa kolektivnim or-ganima kao što su saveti i odbori, lokalne administra-cije mogu oblikovati kriterijume za regulisanje izbo-ra, uključujući, na primer, uvođenje nacionalno-etnič-kih ili ženskih kvota za kandidate i glasače. Međutim, u većini lokalnih okvira, imigranti dolaze iz više razli-čitih zemalja porekla, što pretvara zastupanje u veo-ma kontroverzan problem jer njihove etničke, kultur-


ne i lingvističke razlike ugrožavaju identifikaciju po-jedinaca sposobnih za zastupanje višestrukih intere-sa imigranata na datoj teritoriji. Saveti i odbori imaju bez sumnje važnu simboličku vrednost jer prepozna-ju legitimitet zajednice stranih rezidenata kao građa-na koji imaju pravo na aktivno učešće u javnom živo-tu. Međutim, zbog odsustva efektivnih političkih in-strumenata, postoji rizik razvijanja zaštitničkog pri-stup prema imigrantima zbog njihovih slabosti i mar-ginalizacije unutar lokalnog socio-političkog okruže-nja. U vezi sa naučnom debatom, socijalna nauka isti-če da „kada je mogućnost uticaja na odluke lokalnih institucija bliska nuli, akcione strategije će verovatno biti redefinisane sa ciljem iskorišćenja odbora kao po-jedinačnog instrumenta a ne kao organa za zastupa-nje pred institucijama“ (Borghi 2007: 99). Instituciona-lizacija ovih organa od strane lokalnih administraci-ja i njihovih realnih funkcija bi verovatno trebala biti predmet praktične analize.

U svetlu prethodno navedenog, ulogu generativ-nog blagostanja treba ispitati i promovisati tako da odgovori na zahteve migranata za priznavanjem nji-hovog prava na državljanstvo i za favorizovanje in-kluzije lokalnih građana, takođe. Generativno bla-gostanje se treba posmatrati kao kombinacija prava i dužnosti. Trenutni oblici socijalne zaštite su korisni za pojedince, odn. lice sa potrebama ima pristup socijal-nim uslugama koje ublažavaju njegovu/njenu potre-bu, bez ikakvih daljih pozitivnih reperkusija sem nje-gove/njene pojedinačne koristi. Stoga, postavlja se le-gitimno pitanje da li korisnici ovih pojedinačnih pra-va imaju odgovarajuće dužnosti solidarnosti. Ukoli-ko to jeste slučaj, pojedinačna prava bi se pretvorila u prava socijalne kompenzacije; ono što osoba dobi-je pomaže njemu/njoj i omogućava mu/joj da pomo-gne drugima, sa pozitivnim reperkusijama za korisni-ka i za zajednicu u celini. Ujedno i od lokalnih građa-na i imigranata-rezidenata koji su na tržištu rada, tre-ba zahtevati da preuzmu svoje odgovornosti, da una-prede svoje sposobnosti i da izbegavaju zavisnost od sistema socijalne zaštite (blagostanja). Tako bi se iz-begle pojedinačne usluge za etničke grupe, a solidar-

110 CARLO COLLOCA

nost i socijalna odgovornost bi se povećale sa ciljem uticaja na dogovor o državljanstvu kao osnovi za in-terkulturno građansko društvo. Očigledno, ovaj pro-ces zahteva kulturno posredovanje da bi se korisnici-ma prenela primarna važnost generisane vrednosti u poređenju sa dobijenom vrednošću, što je oduvek bio osnovni princip sistema distributivnog blagostanja, kao i podrška lokalnom upravljanju imigracijom kroz najbolje prakse, kako bi se gradski prostori pretvori-li u stvarne javne prostore. Ovaj novi sistem blagosta-nja ne bi trebalo samo da prikuplja i redistribuira re-surse, već takođe i da generiše nove kroz nove odgo-vornosti zasnovane na novom načinu tumačenja soci-jalnih prava i dužnosti (FEZ 2014). Tako bi generativ-no blagostanje moglo omogućiti pojedincima sa razli-čitim jezicima, tradicijama, etničkom pripadnošću, so-cijalnim statusom i religijom, da se sastanu, diskutuju i shvate da pripadaju istom mestu i da se pozivaju da zajedno stvore zajedničke urbane scenarije.

ReferenceAmbrosini, M. 2006. ’In prima linea. Integrazione degli immigrati, poli-

tiche locali e ruolo degli operatori’, in Ismu, Costruttori di integra-zione. Gli operatori dei servizi per gli immigrati. Milano: Osservatorio regionale per l’integrazione e la multietnicità, 17–53.

Borghi, P. 2007. ’Immigrazione e partecipazione sociopolitica nei con-testi locali. Dalla voice alla rappresentanza’, in F. Grandi, E. Tan-zi (eds.), La città meticcia. Riflessioni teoriche e analisi di alcuni casi europei per il governo locale delle migrazioni. Milano: FrancoAnge-li, 55–70.

Campomori F. 2005. ’Come integrare l’immigrato? Modelli locali di in-tervento a Prato, Vicenza e Caserta’, in T. Caponio, A. Colombo (eds.), Migrazioni globali, integrazioni locali. Bologna: il Mulino, 235–265.

Campomori F. 2006. ’Gli operatori dei servizi per gli immigrati: attori del policymaking locale?’, in Ismu, Costruttori di integrazione. Gli operatori dei servizi per gli immigrati. Milano: Osservatorio regiona-le per l’integrazione e la multietnicità, 153–204.

Caponio, T. 2004. Governo locale e gestione dei flussi migratori in Italia. Verso un modello di governance multilivello. Roma: Centro Studi di Politica Internazionale, <http://www.cespi.it/anci/anci-flussi.pdf>.

Consoli, M. T. (ed.) 2009. Il fenomeno migratorio nell’ Europa del Sud. Il caso siciliano tra stanzialità e transizione. Milano: FrancoAngeli.


FEZ=Fondazione E. Zancan 2014. Welfare generativo. Responsabilizzare, rendere, rigenerare. La lotta alla povertà. Rapporto 2014. Bologna: il Mulino.

Gentileschi, M. L. 2004. ’Centri storici delle città sud-europee e immi-grazione.

Un nodo di contraddizioni’. Geotema, 23, 28–56.Ismu, 2006. Costruttori di integrazione. Gli operatori dei servizi per gli immi-

grati. Milano: Osservatorio regionale per l’integrazione e la mul-tietnicità.

La Cecla, F. 1993. Mente locale. Per un’antropologia dell’abitare. Milano: Elèuthera.

Martinotti, G. 1993. Metropoli. La nuova morfologia sociale della città. Bo-logna: il Mulino.

Mela, A. 2009. ’Lo sprawl urbano. Una sfida per la sociologia’, in G. Nuvolati, F. Piselli (eds.), La città: bisogni, desideri, diritti. La città di-ffusa: stili di vita e popolazioni metropolitane. Milano: FrancoAnge-li, 37–49.

Recchi, E. (ed.) 2006. L’arcobaleno della partecipazione. Immigrati e associazi-onismo in Toscana. Firenze: Quaderni Cesvot, 31.

Sassen, S. 2008. Una sociologia della globalizzazione. Torino: Einaudi.Zincone, G. 2005. ’Un’offerta di integrazione’, in Asgi-Fieri, La partecipa-

zione politica degli stranieri a livello locale. Torino: Provincia di To-rino, 4–7.

Zincone, G. (ed.) 2006. Familismo legale. Come (non) diventare italiani. Ro-ma-Bari: Laterza.

Autoricarlo colloca je vanredni profesor Sociologije ži-

votne sredine i teritorije na Univerzitetu Katanija. Ta-kođe je konstultant Parlamentarne komisije za istra-gu u okviru Sistema prijema i identifikacije migrana-ta. Njegova interesovanja su pre svega okrenuta ana-lizi migracionih procesa i međuetničkog života u gra-dovima. Takođe istražuje odnose koji se tiču razvoja etničko-kulturnog pluralizma i socio-političke prome-ne u savremenoj urbanoj realnosti. Među najvažnijim publikacijama su: Il modello mediterraneo di immigrazi-one e il diritto alla città, u „Migranti e territori. Lavoro, diritti e accoglienza“, Ediesse, 2015; I bambini, la perce-zione degli spazi urbani ed il disagio sociale: il caso Cata-nia, u „Sicurezza e Scienze Sociali“, 3, 2014 (sa D. De Felice); La globalizzazione delle campagne. Migranti e so-cietà rurali nelle campagne, F. Angeli, 2013 (sa A. Corra-do); Urbanesimo, u „Manuale di Sociologia“, Cedam, 2011.

Autori

carlo colloca je vanredni profesor Sociologi-je životne sredine i teritorije na Univerzitetu Katani-ja. Takođe je konstultant Parlamentarne komisije za istragu u okviru Sistema prijema i identifikacije mi-granata. Njegova interesovanja su pre svega okrenu-ta analizi migracionih procesa i međuetničkog živo-ta u gradovima. Takođe istražuje odnose koji se tiču razvoja etničko-kulturnog pluralizma i socio-političke promene u savremenoj urbanoj realnosti. Među naj-važnijim publikacijama su: Il modello mediterraneo di immigrazione e il diritto alla città, u „Migranti e territo-ri. Lavoro, diritti e accoglienza“, Ediesse, 2015; I bam-bini, la percezione degli spazi urbani ed il disagio sociale: il caso Catania, u „Sicurezza e Scienze Sociali“, 3, 2014 (sa D. De Felice); La globalizzazione delle campagne. Mi-granti e società rurali nelle campagne, F. Angeli, 2013 (sa A. Corrado); Urbanesimo, u „Manuale di Sociologia“, Cedam, 2011.

federica frazzetta je diplomirala na Politici i međunarodnim odnosima na Univerzitetu Katanija i trenutno je na master studijama iz Sociologije i socijal-nih istraživanja na Univerzitetu Trento. Njena glavna istraživačka interesovanja su socijalnih pokreti i ko-lektivne akcije. Ona je autor eseja o iskustvu skvotira-ne kuće od strane Roma u Kataniji, koji je obuhvaćen u publikaciju Migracija, skvotiranje i radikalna autono-mija: Otpor i destabilizacija rasističkih regulatornih politi-ka i mehanizmima ograničavanja/uređivanja, uređena od strane P. Mudu i S. Chattopadhyay (2016).

vincenzo maimone je vanredni profesor na Odse-ku za politiku i socijalne nauke Univerziteta Katanija, gde predaje Političku filozofiju. Nacionalnu naučnu

114

kvalifikaciju Vanrednog profesora je stekao za oblast Političke filozofije (SPS/01) u decembru 2013. godi-ne. Njegova istraživačka interesovanja su fokusirana na analizu odnosa između teorija pravde i kriteriju-ma selekcije, procesa socijalne inkluzije i savetodav-nih modela. Među njegovim nedavnim publikacijama su: Demopsicosi. Potere politico e controllo delle masse, u «SocietàMutamentoPolitica», III, n. 2, 2012; Il Labirin-to delle Appartenenze, u F. Sciacca (a cura di), Giustizia Globale. Problemi e Prospettive, Rubbettino 2011; Gated communities e diritti di cittadinanza, u F. Sciacca (a cura di), Le Libertà in Occidente, Rubbettino 2011; Sicurez-za. Verità e conflitto nella democrazia dell’emergenza, u F. Sciacca (a cura di), Parole del Conflitto (Nel silenzio della politica), Rubbettino 2013.

vincenzo memoli je vanredni profesor na Uni-verzitetu Katanija. Njegova glavna istraživačka in-teresovanja obuhvataju demokratiju, javne stavove i javno mišljenje. Njegove najskorije publikacije obu-hvataju Zbog čega je političko zastupanje važno: Posledice ideološke bliskosti između građana i njihovih vlada (Rou-tledge 2015, koautor sa Luigi Curini i Willy Jou) i Sta-vovi prema Evropi van evroskepticizma – Podrška Evrop-skoj Uniji tokom krize (Palgrave – tek izlazi, koautor sa Danilo Di Mauro). Njegovi članci su se objavljivali u Acta Politica, Britanskom žurnalu političke nauke, Među-narodnoj reviji političke nauke, Upravljanju, Međunarod-nom žurnalu štampe/politike, Zapadno-evropskoj politici, i ostalim stručnim časopisima.

gianni piazza, Doktor političkih nauka na Uni-verzitetu Firenca, je vanredni profesor političke soci-ologije na Univerzitetu Katanija. Takođe je i pomoćni urednik u naučnom časopisu Partecipazione e Conflitto i objavio je knjige i članke o lokalnim vladama i poli-tikama, javnoj analizi politike, socijalnim pokretima, konfliktima između lokalnih vlasti i životne sredine, skvotiranim socijalnim centrima. On je autor La città degli affari (1994) i Sindaci e politiche in Sicilia (1998), ko-autor Politiche epartecipazione (2004), Glasovi doline, gla-sovi moreuza (2008), Leragioni del no (2008), urednik Il

Autori 115

movimento delle occupazioni di squat e centri sociali in Eu-ropa (2012), i ko-urednik Alla ricerca dell’Onda (2010).

simone gaetano romeo je diplomirao na Politici i nacionalnim odnosima na Univerzitetu Katanija i ima titulu Mastera iz evropskih studija na Univerzitetu Sijena. Trenutno je na doktorskim studijama iz poli-tičkih nauka na Odseku za političke i socijalne nau-ke Univerziteta Katanija. Njegovo istraživanje se bavi italijanskim neprofitnim organizacijama (NPOs) za istraživanje zdravlja, kao interesnim grupama.

paola russo je Doktor političkih nauka sa Uni-verziteta Katanija. Njena glavna istraživačka intereso-vanja obuhvataju političku filozofiju vezanu za soci-jalna prava, pristup zdravstvenoj zaštiti, zdravstvene nejednakosti, ljudska prava i globalnu pravdu. Ona je autor dve knjige: Multinazionali farmaceu- tiche e diritti umani. Argomenti di filosofia politica (Le Lettere, 2012) i Salute e giustizia sociale. Verso una teoria politica nor-mativa. Nota introduttiva di Nicla Vassallo (Rubbettino, 2016). Njeni članci su se pojavljivali u stručnim časo-pisima i knjigama.

fabrizio sciacca, Doktor političke filozofije na Scuola Superiore di Studi Universitari e di Perfezio-namento „Sant’Anna“ iz Pize, je redovni profesor po-litičke filozofije na Univerzitetu Katanija. On je aka-demski direktor programa doktorskih studija iz poli-tičkih nauka na Univerzitetu Katanija. Njegovo istra-živanje se koncentrisalo na političke i normativne kon-cepte u savremenoj i modernoj filozofiji. Njegova inte-resovanja obuhvataju analizu koncepta prava, jedna-kosti, pravde i moći. Objavio je puno tekstova na ove teme. Koautor je Routledge priručnika za ljudska prava (Routledge, 2012).

biagio spoto poseduje Doktorat iz političke fi-lozofije sa Univerziteta Katanija. Njegova istraživač-ka interesovanja se fokusiraju pre svega na filozofsku analizu rata, političkog nasilja i konflikta. Njegove po-slednje publikacije su: Guerra. Il declino di un’istituzio-ne morfogenetica, u F. Sciacca (ed.), Parole del Conflitto,

116

Rubbettino Soveria Mannelli 2013; Il segreto della me-tamorfosi, u «SocietàMutamentoPolitica, III, n. 2, 2012; U potrazi za slobodom. Bliski istok i severna Afrika između rata i revolta, u S. Panebianco, R. Rossi, (urednici), Ve-tar demokratskih promena na mediteranu? Procesi, akteri i mogući ishodi, Rubbettino, Soveria Mannelli 2012.

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

316.323.65:34(082)

SOCIJALNA prava i socijalna politika : teoretska i empirijska perspektiva / uredio FabrizioSciacca ; [prevod sa engleskog Igor Jovanović]. - Novi Sad : Filozofski fakultet, 2017 (Novi Sad :Futura). - 116 str. ; 24 cm

Tiraž 300. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz svaki rad.

ISBN 978-86-499-0214-5

a) Држава благостања - Право - Зборници COBISS.SR-ID 312861959

Tema ove knjige je odnos između prava i države blagostanja ili, tačnije, procena mogućnosti reformulisanja strukture države bla-gostanja transformisanjem potrebe za socijalnim pravima u priliku za rast, razvoj i obnovu resursa. Razvija se po dvema glavnim li-nijama. Prva se odnosi na analizu trenutnog društveno-političkog konteksta, posebno u vezi sa Evropskom institucionalnom dimen-zijom i južnom Italijom. Druga linija predstavlja logičnu posledicu deskriptivnih i kritičko-interpretativnih pristupa. Ona teži da ra-zvije i promoviše ažuriranu i, u mnogim aspektima, inovativnu i originalnu verziju države blagostanja. Cilj ove knjige je da predlo-ži teorijski model sa empirijskim implikacijama: model socijalnih prava koji je najpogodniji za realizaciju generativnog blagostanja koje je kompatibilno sa različitim prostornim dimenzijama.

Fabrizio Sciacca je diplomirao prava, doktorirao pravnu filozo-fiju, profesor je političke filozofije i direktor doktorskih studija po-litičkih nauka na Univerzitetu u Kataniji. On je Žan Mone profe-sor ljudskih prava i član Međunarodne istraživačke mreže AHRC-a1 „Institucionalizovanje vrednosti: izvan ljudskih prava?“ (UK) i italijanski koordinator Tempus projekta „Jačanje visokog obrazova-nja u cilju kreiranja socijalne politike i pružanja socijalnih usluga“ (SHESPSS2). Njegova istraživanja su usmerena na političke i nor-mativne koncepte u modernoj i savremenoj filozofiji. Koautor je Priručnika za ljudska prava (Routledge 2012).

1 AHRC (The Arts and Humanities Research Council) - Istraživački savet za umet-nost i humanističke nauke

2 SHESPSS (Strengthening Higher Education for Social Policy making and Social Services delivery)

ISBN 978-86-499-0214-5

socijalna prava i socijalna politika -...

Documents