Snezni covekDavid Albahari

Reci su uvek sporije od istine.

Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.

Da sam mu prethodne veceri otvorio srce, sada ne bihmogao da ga pogledam u oci.

"Dosli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve cemouciniti da

vas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisammogao da se setim nijedne uspomene.

"Ako drzava ludi, da li i ljudi moraju da polude?""Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru:da prvo polude ljudi, pa tek onda drzava?"

Uvek ga je, naime, iznova cudilo kako se u timneuspesnim zemljama

uspevala da stvori uspesna kultura, makar ona bilasamo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicalineumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potompopodne, pa

uvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iakona izgled iste,

kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana,uvece moze

da bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negdeoko ponoci;

po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kaoprazne kutije od sardina.

I najmanja sigurnost, pomislio sam, vise vredi odnesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopste ne postoji, dasmo je svi

zajedno izmislili, i da ce jednom morati da dodjetrenutak kada cemo uvideti da zivimo u praznini.

Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga rec zaputovanje,

posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i daspoljasnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vremenisam verovao u daljinu,

kao sto neki ljudi ne veruju u boga; nista me nijemoglo ubediti.

Potom sam "daljinu" poceo da zamisljam kao "bekstvo",a posto sam

o "bekstvu" uvek mislio kao u "utocistu", "daljina" sepretvorila uneku vrstu "utocista", koje sam, s druge strane, uvekzamenjivaorecju "gost", ali ne u smislu "radost u kuci", nego u

smislu"tudjinac" ili, jos bolje, "covek p o d nepoznatim

krovom".

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svojzivot sveo na ono od cega sam hteo da pobegnem.

Neka imena, naravno, ne znace nista; neka secanja susamo nacin da se bolje zaboravi.

Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer bezi se samo odsebe, ni od koga drugog.

Ako zemlja u kojoj zivim, nije vise moja, a kuca ukojoj stanujem pripada nekom drugom, ciji sam onda ja,kome pripada moje telo?

... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa jos samonama nesto

znaci. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje zaoklevanje.

U Evropi, vazduh se dise, a ovde se vazduh jede. UEvropi zivi se

jedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vremejednog zivota

prozivi najmanje cetiri. Kada se Evropa raspada, ljudihodaju kao

muve bez glave, a ovde, ako se nesto ikada raspadne,samo promene

MOJA ENA IMA SVETLE OI

Ovo je jednostavna pri a, pomiljam, i u njoj nee biti

sloenih re enica.

Smeno, kae moja ena, pa ve ta re enica je dovoljnosloena.

Okreem se i gledam je. Gledam je onako kako jenikada do sada nisam gledao, ali ona to ne zna. ta si ti,kaem, ita misli?

Moja ena ne odgovara na postavljeno pitanje. To jejedna od njenih vetina. Ali zato kae neto drugo: Ako sislagao itaoca ve u prvoj re enici, kako moe o ekivati dati veruje u drugoj?

masku. U Evropi, samoca je oblik izgnanstva, a ovde jenacin zivota. Niko odavde ne izlazi ziv.

Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam gaslagao, kaem, jer nisam nita napisao.

Ali si pomislio, kae moja ena.

Ovo mi li i na po etak iscrpljujuih bra nih rasprava iz pria i romana Dona Apdajka. Nemam vremena za to.Prelazim, stoga, na sutinu stvari. Po tebi, kaem mojojeni kao da je neki evanelista, po tebi, ponavljam zbogunutranjeg ritma, proza mora da bude istinita.

Pita ili tvrdi? pita moja ena.Pitam.Tvrdim, kae ona.

U tom slu aju, kaem, ako bih tebe opisivao morao bihd a napie m bradavice njenih dojki nisu stajale n a istojvisini, ili: nabrana koa njenog vrata, ili: mrave nogeproarane venama.

Pa ta? kae moja ena.Njen mir je ve poslovi an. O tome ne treba govoriti.Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi?Ne bi, kae ona, jer ionako ne veruju da je ono to pitaju

istinito.

Ovo je previe! Ustajem d a bih izbegao beskorisnoopisivanje, ali ipak uspevam d a joj kae m d a preteruje.Prvo m i kae d a moram d a govorim istinu d a b i miverovali, vi em, a onda ispada da im je svejedno ta itaju,jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to ! ? K ako toobjanjava?

Moja ena nije ni trepnula. Njen mir je ve poslovi an, itd.Ona kae : U pitanju s u dve razli ite vrste verovanja. Nerazumem zato urla? Dunost pisca jeste da uveri itaoca uistinitost svojih namera, ali italac, i pored svega, ipak neveruje, ne moe da veruje u zbilju fikcije. Fikcija je fikcija nita drugo, zar ne?

ta je sad ovo, kaem, gde si to pro itala, kod kreba,moda?

Sada sam stvarno ljut, ljut i edan. Otiao bih u kuhinjuda popijem au vode, ali bojim se da u neto propustiti.

Nita nee propustiti, kae moja ena i podie bretelukoja joj je spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada onato eli, to je samo lep na i n d a ponovo skrene razasutupanju na sebe, da je usmeri, kao kroz levak, n a oblinusvog ramena.

N a mlade na ramenu, kae moja ena, koji s u ljubilimnogi.

U redu, kaem, na mlade na ramenu, ali kako to da jetebi poznata svaka moja misao? Ko je ovde junak u ijoj prii? Ili si ti, uzvikujem, doista vetica?

Ne seri, kae moja ena.

To je jo jedna od njenih vetina: sposobnost da vladasi tuaci jom, d a pronae prikladne re i , d a spre ilarpurlartizam u bilo kom obliku.

Sluaj, kaem pomirljivo, jo uvek nije kasno, moemoda se dogovorimo, moemo da odredimo gde se svako odnas nalazi, moemo ta no da utvrdimo kako e sve po eti ikako e se zavriti...

Ako neto ne elim u ivotu, kae moja ena, t o jeizvesnost.

Ali ja ne govorim o ivotu, kaem.

Moja ena vrti glavom. Ako ima knjievnost na umu,kae, tek si onda u pravom sosu. Izvesnost j e smrt zaliteraturu.

Zastajem, u stvari: kreem, jer malopre sam rekao dastojim, ali odmah zastajem. Moda je, napokon, moja ena

u pravu? (Ona e rei da je uvek u pravu, ali j a neu t o dazapiem.) Mod a j e izvesnost u doslovnom smislu re ismrt za knjievnost? Kreem ponovo, ali ne otkrivam da lisam s e uputio u kuhinju, u kojoj bih popio au vode izgornjih redova, ili s e vraam radnom stolu, za kojim samsedeo pre nego to je moja ena po ela da mi ita misli.

Sve u svemu, kae moja ena i uzima trikeraj, pisanjeje zaludan posao. ta si, u stvari, hteo da napie?

O, kaem, meto sasvim jednostavno.

Kao?

Kao: bila jedna ena, i posle etiri, ne, est, posle estgodina braka, u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti,jednog sentimentalnog, istroe n o g profesora, ostavljamua i dete, de aka od pet godina, moda i devoj icu, iodlazi s profesorom. Zavretak s e odigrava n a nekompranjavom putu. N a jednom kraju stoje mu i dete, nadrugom eka profesor, ena doti e mua po obrazu, u neispred deteta, dete trepe, i onda ona odlazi, polako, gotovoposre , a zatim po inje d a tr i, sve bre i bre, sve doprofesora koji je eka rairenih ruku. Dete tada kae: Gde jeonaj ika odveo

mamu?, ali mu ne moe da odgovori jer e zaplakati. Utom asu s drveta otpadne prvi list.

David Albahari - Jednostavnost

Grozno, kae moja ena, kako si to uspeo da smisli?

to je jo jedna od njenih vetina: postavlja pitanja nakoja nije potrebno odgovarati.

Tja, kae ona i uzima novu vunu, ne, to je heklica, mojaena hekla, njeni prsti prate neku novu mustru. Reci mi,kae, za koga to pie?

Za Knjievnu re , kaem.

Gleda me iznenaeno, to je dosta udno za moju enu.Njena kosa je, ina e, smea, njene o i svetle, njena kolenase ponekad dodirnu u hodu, to je posledica neke bolesti izdetinjstva. Nee ti je primiti, kae ona na kraju.

Sada sam stvarno besan. Nije ti dovoljno to si vetica iotrokona, vi em, htela bi da bude i knjievni kriti ar!

Zato da ne?, kae ona.

I dalje vi em: Jo malo, p a e po e t i da mi govori

kakve pri e treba da piem, je l' to hoe?

Ona uzima svoj vez, iri platno, i na njemu se pokazujeklasi na domainska scena: ena u (neto kraoj) lepravojsuknji mea jelo u velikoj erpi. Iz erpe se podie dim, naeninom licu je zaleen osmeh, kaiprst njene slobodne rukepodignut je u znak upozorenja.

ta je to, urlam, je li to neka poruka?

Nema nikakvih poruka, kae mo ja ena staloenimglasom, samo postoje ljudi koji veruju u poruke.

To mi nikada nije palo na pamet. Mod a u tome imaistine? Oseam kako se smirujem. Seo bih, ali ne znam da liu pri i stojim.

Hoe da uje moju pri u? pita moja ena.

Da, kaem. Hou.

U pitanju je jedan ovek, kae ona, srednjih godina, obinog izgleda. Jednog dana, kada izae na ulicu, mod a jekrenuo na posao, ne znam koliko je to vano, ali tog dana,kada je dospeo do pea kog prelaza, na primer, on shvatada je sve onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo j e oduvekbilo i kako e uvek biti. Nita se ne menja, odnosno, ako seneto promeni, istog asa postaje takvo kakvo je. ovek zbogtoga ne odlazi na posao, ako je poao na posao, mislim,ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekud j e krenuo, ve sevraa kui. Kada otklju a vrata i ue u sobu, u predsoblje, pa usobu, uvia da je i t u sve onakvo kakvo je, da gazi krozbarutinu nepromenljivosti, seda u fotelju, gleda u mrlju natavanici, a onda za uje zvono. Neko zvoni n a njegovimvratima. O n ustaje, odlazi d o vrata, i pi ta k o je . Niko neodgovara, ovek nita ne uje, ali trenutak kasnije zvono seponovio oglasi. ovek ponavlja pitanje, ali odgovora nema.On otvara vrata. Hodnik je, meutim, prazan. ovek se pribliistepeninoj ogradi i proviri preko nje, ali tada se, noenapromajom, zalupe vrata njegovog stana. O n osta je uhodniku, bez klju a, sam, prilazi vratima, oslukuje, podieruku i zvoni.

I?I nita, kae moja ena. To je kraj pri e.I misli da e im se to dopasti?Mislim.

Ima ne ega u toj poslednjoj sceni: ovek na hodniku zvoniiako u njegovom stanu nema nikoga. Priznajem vrednost

scene u sebi, ali ne i naglas.

Moja ena me gleda. Njene o i s u svetle i krupne, alikada svrava: kapci joj trepere, o i se izvru, i ja vidim samobeonja e, sev beonja a izmeu lelujavih trepavica.

Kai neto, kae moja ena.

Da sam ja taj ovek, kaem, i da su se vrata zatvorila, ida ti sedi unutra, tu gde sada sedi, i da ja zvoniim, da libi mi otvorila?

Ona sklapa platno s vezom. Video sam ve takve njenepokrete; poslednji put kada sam pisao pri u za Politiku, ai pre toga: proletos, na primer, kada sam joj priznao nekestvari.

Ponovio bih pitanje, ali ta j postupak j e toliko puta dosada korien u literaturi i na filmu, da se radije odlu ujem zautanje.

Nikakva tiina, meutim, ne moe d a nas spase odistine, jer svi ve, i to odavno, znamo njen odgovor:

Ne, kae moja ena, ne bih.

SENKA

Ponovo jedna od onih re enica koje dolaze neznanootkuda i odlaze neznano gde, to moe da bude jedno isto,koliko sli no toliko razli ito, premda se ini da je blia istinitvrdnja koja je dalja od lai , to je jo jedna igra re i kojanas ini posebno srenim, nas: kao da nas ovde ima vie oddvojice, a manje me je od jednog, mnogo manje, ve sam sebezbroj puta uverio, jedna ruka i jedna noga, nita vie, isenka izmeu o iju koja bi mogla d a bude nos, kada bisenke bi le opipljive, stvarne, a n e samo izvor strahova,strepnji, i ekivanja, nadanja, negde sam pogreio, strah inada ne idu zajedno, mada je i to teko rei, bezbroj putas a m s e uverio u suprotno, za r nisam i s a m es to biosjedinjen s nekim ili ne im to mi se inilo krajnje razli itim odonoga s ime bih mogao d a budem sjedinjen, t a god tobilo, makar ne bilo nita, makar to bila ena ili cvet ili pero,bolje da bude pero jer bih cvet pojeo, ali bez obzira ta je,jedna stvar je jasna: tee je sjediniti se nego se rastati, samsa sobom ili s nekim drugim, pogotovo sam sa sobom ilisam o d sebe, t o mi je uvek padalo najtee: prii sebi izdaljine, tiho, dok pod nogama stenje zgnje ena trava, aoblaci na nebu izvode vratolomije od kojih zastaje dah u

grudima, kada bih samo imao grudi ili dah da t o osetim,mislim da bih bio najsreniji ovek na svetu kada bih osetiot o probadanje, ko enje daha u mra noj iznutrici plua,premda ona moda i nije toliko mra na, imajui u vidukiseonik, koli inu kiseonika koja se tu nalazi, ali zato bikiseonik bletao, zato bi disanje bilo sinonim za svetlost,t a j e t o sinonim, ta svetlost, ta blesak, nita vie neznam, a nekad sam se toliko trudio, vodili su me u raznekole, gledao sam tablu, video trag krede, prepoznavaopoznate oblike, ne oblake, oblaci nisu tako pravilni, ovo oemu govorim merilo s e uglovima, sve s e moglo izmeritiuglovima, iako niko nije umeo da kae zato se meri, emumerenje, za r stvari nisu lepe neizmerene, onakve kakvejesu, zato sve mora da i m a teinu, visinu, debljinu,zapreminu, ta je zapremina, pitao sam, ono to je unutra,rekli su, a ono to je napolju, zar to nije vanjska zapremina,zar to ne obuhvata sve ostalo, a ovek koji j e stajao predtablom j e sve obrisao, i dan-danas vidim kako sebledunjavi vodeni kraci slivaju niz crnu plo u, brzi kao zmije,oduvek sam s e plaio zmija, ponajvie u jesen, ali i uprolee, a leti moda jo vie, jedino zimi, ime sam iscrpeosva doba, jedino sam zimi bio miran, miran u odnosu nazmije, ali zato irvasi, polarne sove, morevi, beli medvedi,svi su oni dolazili u moje snove kada bih zaspao, ako bihzaspao, jer zima ima osobinu

mrava da uvek pronae pravi put, ako joj j e uopt e doputa, kao meni, na primer, kome je put uvek olakanje, akonita drugo onda zbog toga to je ravan, iako i ravne povriimaju svoje mane, kao i sve drugo uostalom, jer nita nijebez mana, nita nije sastavljeno samo od vrlina, svugdemora da postoji zrno suprotnosti koje obeava dijalektikupromene ili neku sli nu teku re , jer ina e, jer ina e, dodue,i mao s a m jednog prijatelja, ako moe da se nazoveprijateljom, ali on je otia o p a o njemu ne vredi govoriiti,ostao sam sam, bez igde ikoga, i tada s a m p rvi putprimetio senku koja bi mogla d a bude moj no s , poduslovom, naravno, da ja znam ta je nos, jer bi ta senka, inae, mogla da bude neto drugo, bilo ta, bilo gde, ali kada jemoj prijatelj otiao, a otiao je u sred belog dana, u stvari,kada sam se probudio i video da je moj prijatelj otiao, aotiao je u sred belog dana, pogledao sam levo, sasvimlevo, ne okreui glavu, i desnim okom video senku ili obris,radije senku, koju sam ponovo video kada sam, ne pokreuiglavu, pogledao sasvim desno, samo t o s a m je ondavideo levim okom, pa sam zbog toga sve morao daponovim, i tada sam je ponovo video, prvo desnim pa levimokom, i odmah sam pomislio: nos, t o j e zanimljivo, nitadrugo nisam pomislio, samo sam u sebi rekao: nos, i biosam srean, srea n u mom smislu t e re i , t o j e posebansemanti k i problem u koji ne bih hteo sada da ulazim, aliinjenicu da sam bio srean u tom trenutku niko mi ne moeoduzeti, jedino zaborav, zaborav sve oduzima, p a e takooduzeti i moju sreu, ali tada e mi biti svejedno, ili sveisto, ili

jednoisto, svejedno, glavno je da sam shvatio da imam nosi da sam istog asa poeleo da ga dodirnem, svakako: nenogom, ve rukom, ta e mi ta ruka ako nije za dodirivanje,ali tada j e iskrsao problem: gde da je spustim, levo oddesnog oka ili desno od levog ili negde iznad o iju ili ispodnjih ili desno od levog i levo od desnog, a ta ako pritomdodirnem same o i, oduvek sam strepeo za svoje o i, i takosam shvatio jo neto: d a ne znam gde drugi ljudi imajunos, ako je nos uopte ono na ta ja mislim, i otiao sampred banku, uvek s a m odlazio pred banku kada bihpoeleo d a doznam net o t o mi je na drugim mestimaizmicalo, ali nisam znao gde da gledam, svaki ovek mi jedelovao druga ije, iako su mnogi od njih imali iste eire,ali ja nisam bio doao zbog eira, ili tapove, koji su mejo manje privla ili, ili kiobrane, o kojima mislim svenajlepe, i onda sam prvog koji je naiao upitao gde mu jenos, a to je bila ena, imala je smeu kosu, arape sa avom,visoke potpetice, i ve me je bila prola kada sam izrekaosvoje pitanje, ali ona se zaustavila, vratila, sagla se da bim e bolje videla, i tada sam u njenim o ima prepoznaonet o o emu sam d o tada samo itao, kod Hajdegera iliFinkelkrauta ili nekog treeg, a ona me je upitala kako seoseam, zar mi nije hladno na betonu, iako sam ja sedeo nakartonu, to ona nije mogla d a vidi, ali razumeo samnijanse uglaenosti, nekada s a m i j a b i o tako uglaen,razumeo sam i njen oseaj dobro instva, to se o meni ne

bi moglo rei, nikada j a ni sam b i o dobro ini telj uosnovnom smislu te re i , to i nije toliko vano, s obziromda se ne govori o meni, ve o nekom drugom, s obzirom daje ova re enica, bez obzira kolika je, ovde samo u prolazu,u odlasku ili dolasku, to je nekima isto a meni itekako razliito, to sam slagao, meutim, bilo kako bilo, ona ena je akpruila ruku da mi dotakne kosu, a ja sam podigao glavu ipokazao lice, ili ono to mi je ostalo od lica, i rekao: Nos,zbog ega je njena ruka zastala i ostala iznad mog lica kaosuncobran, ili kiobran, ili vetrobran, zavisi od toga kakvo jevreme tada bilo, a ona je upitala da li imam nekih problemas nosom, rekla je da ne krvari, bar ne koliko ona vidi, a onasasvim dobro vidi, b a r i z o ve blizine, za vee daljine,bioskop, na primer, ili za televiziju, za due etnje, ona nosinao are, i verovatno bi jo dugo pri ala o svojom nao arima,jer je ve htela da mi navede dioptrije, posebno za levo iposebno za desno oko, kao da ja ne znam t a jeastigmatizam, iako t o mod a ne m a nikakve veze snavedenim, ili pak sintaksa ili paralelopiped ili heksapode,ali od svega toga samo sam je upitao, ne, povikao sam dato zna i da i ja imam nos, da li to zna i da i ja imam nos, igde je u tom slu aju moj nos, a njen dlan se tada ponovopokrenuo i uz osmeh, ne dlana ve usana, spustio negdeispod mog pogleda, to je u inilo da se sledim, karton tunije mogao mnogo da pomogne, moda mi g a j e neko umeuvremenu ukrao, lopovi su se izuzetno izvestili u svojojvetini ovih dana, a osim toga: nije ta no da lopov ne kradeod lopova, ali ni tako vesele misli nisu mogle da odagnaju

moju alost, jer ako je nos tamo gde j e mlada ena sipkastim gaicama, ne pitajte m e kako sam to uspeo dadoznam, spustila svoju namirisanu ruku, ta je onda senkakoju sam video negde na polovini ove re enice, pa sampourio da se ponovo uverim u isto, iako j e re enica vedosta odmakla, ali sve se moe nadoknaditi, makar re i nebi le iste kada s e jednom izgovore, i tako s a m ponovopogledao levo, sasvim levo, ne pokreui glavu, p a desno,sasvim desno, podjednako ne pokreui glavu, i video samistu onu senku, obris senke: moda je najbolje rei, ali sadanisam mogao d a pomislim: nos, nisam nita mogao dapomislim, imao sam net o to niko drugi verovatno nijeimao, odnosno, imao sam nos ali i neto drugo, neto tonije posedovalo ime, svojstvo ili zna aj, mogue je da greimza zna aj, ali u svakom slu aju ostaje kao nepobitna injenicada o tom obrisu nisam mogao nita da mislim, moda samve previe odmakao s tom re enicom, s ovom re enicom,jer re i s u takve: putaju vas ispred sebe, ali i za njih nemoete zai , n i ispod njih, ako j e ve o tome re , ali onaljubazna ena odavno j e otila , samo je na r ub mogakaputa, koji se uvek vu e po zemiji, ostavila jednu novu novanicu, sasvim novu, to i nije bilo toliko udno budui da smose nalazili ispred banke, ali crv sumnje ima svoju logiku, itako s a m pomislio da je nov anica moda ukradena,moda oplja kana, novine s u zaguene vestima oprepadima maskiranih razbojnika, i

stoga sam munjevitom brzinom, to u mom slu aju trebashvatiti krajnje uslovno, stavio nov anicu u usta, zamurivizbog odvratnog ukusa novog novca, kao da stari novac imabolji ukus, jedino to je masniji, i to je neto kada se nemanita drugo, i tako, vrsto zatvorenih o iju, uvideo sam tatreba d a inim: d a vie nikada ne otvorim o i i d a odemtako, vrsto zatvorenih o iju, svojoj kui, kraju re enice koji sesada ve sasvim jasno video uprkos tmini koja me jeokruivala, jer svet ne moe da ti naudi ako ga ne vidi, a nimrak ti ne moe nita ako si i sam mrak, kraj re enice, taka, posle koje e neki rei kako sve t o li i n a SamjuelaBeketa, u pravu su.

DNEVNIK

Uao sam u autobus i video devojku. Imala j e zelenubluzu. Odmah sam joj priao. Na in na koji se dri za tuipku, rekao sam, kazuje mi mnoge stvari o tebi. Znamda si usamijena, da eli da te neko voli, da si oro ila svojuskromnu uteevinu u zemunskoj filijali Beobanke. Ali, da lizna da je ovekovoj prirodi svojstveno da se suprotstavlja,d a nenost shvata kao prepredenu smicalicu? Ako seosvrne, nee videti nita; ako pogleda ispred sebe, neevideti nita. Isto tako u podne, kada nema senki i kada ti seelo orosi znojem, ruka kojom podie papirnu maramicuprema licu putuje dugo, dovoljno dugo da ne poveruje. Tizna ono to niko ne zna, ali da li eli da dozna ono toniko osim mene nee znati?

To se dogodilo u ponedeljak; u utorak sam video netodrugo. ovek je bacao komad drveta, a pas ga je donosio isputao ispred njegovih nogu. To se ve dugo ponavljalo, jerje drvo bilo izgrieno i caklilo se od psee pljuva ke. Izmeumene i njih protezalo se ukrasno iblje, ali mislim da mi seipak moe verovati. ovek nije gledao u psa, a pas, kada bidoneo drvo, nije podizao pogled prema oveku. ovek jeuzimao drvo desnom rukom i bacao ga odse nimpokretom. S mesta na koje bi drvo palo dopirao j e tupodjek. Pas se podizao na prednje, pa na stranje noge, ionda lagano odlazio po njega. U meuvremenu, pao jemrak. Sada se vie u moje o i nije moglo verovati, ne bih nija u njih poverovao. Ali tup odjek i dalje s e uo, potomutanje trave i opalog lia preko kojih s u prelazila pseastopala, onda opet nita. Jednom mi se u ini lo d a ujemtanani fijuk, struju vazduha koju stvara komad drveta u letu,ali to je teko dokazati. Jednom mi se u inilo da je ovekneto rekao. Jednom da je pas zareao, ali i t o j e tekodokazati. P a s j e imao crno-belu dlaku, klempave ui ivlanu njuku.

U sredu.

U etvrtak, meutim, nisam hteo da jedem. Otiao sam doprozora i video da jedna ena stoji na drugoj strani ulice adruga na drugoj.

Vratio sam se u kuhinju i na silu progutao komad hleba.Moj otac j e rekao: Zaludno j e o ekivati kiu danas.Osvrnuo sam s e , ali nigde nikoga. Svetlost j e dopiralasamo do rubova stvari: predmeti su bi li u mraku, dok seprostor kupao u svetlosti. enu na vratima sam upitao da lisam j e ve jednom video, mislei da je o na ena s ovestrane. Ne, rekla je ena. Vratio sam se u kuhinju. Koraa o s a m lako, pouzdano, premda s a m s e povremenooslanjao na neto, i to u najneo ekivanijim trenucima. To jezbog toga to se nikada s pouzdanou ne moe rei kadanailaze praznine. Otvorio sam friider. Uhvatio sam levomakom ru ku na vratima, desnom sam s e oslonio na zid,onda sam levu ruku privukao sebi. Ne znam t a sam oekivao, ali unutra nisam nita naao. Ti previe veruje,rekao j e moj otac. Osvrnuo s a m s e , ali nigde nikoga.Odgurnuo sam levu ruku od sebe i zatvorio friider. uo samprigue n um, kakav s e obi no ne uje, jer naa panjaprema okoliu poputa u skladu s porastom nae paznjeprema nama samima. Onaj ko kae da gleda u sebe da bibolje zavirio u druge, najobi niji je laov. Rado bih pripisaotu re enicu mom ocu. Otia o sam d o prozora. U jednomtrenutku sva su se svetla ugasila, a odmah zatim ponovo sus e upalila. Tako j a trepem. ta kae?, rekao j e mojotac. Ponovo sam trepnuo, samo zbog njega, ali oprezno.Postoji lepota u danu koji s e zavrava. Razumem,razumem.

elela bih d a govorimo o ne em drugom, rekla je

devojka. O emu?, pitao sam. O ne em drugom, reklaje devojka. Slegnuo sam ramenima; nikada nisam znao taje neto drugo, sada j e kasno d a po nem d a u im. Neelim d a u im, rekao sam. Devojka me je pogledala.Kako to misli?, pitala je. Tako, rekao sam. Devojkaje prestala da me gleda. Koji je dan danas?, pitala je.Petak, rekao sam. Hoe li me voleti sutra kao to mevoli danas?, pitala je. Da, rekao sam bez razmiljanja,a mod a j e trebalo malo da razmislim. Devojka me jeponovo pogledala, zatim je ponovo prestala da me gleda.Ustao sam i otiao do prozora. Ni na jednoj strani ulice nijebilo nikoga. Svetla na semaforima su se promenila u istovreme. Ono t o je samo trenutak ranije bilo jedne bojesada j e bletalo drugom bojom. Osetio sam devojku zasvojim leima, ali kada s a m s e okrenuo: ona j e i daljesedela na istom mestu. Ne verujem ti, rekla j e kao daznam na ta se to odnosi. Da, rekao sam, da.

Na ulici sam uo kako me neko doziva. Vratio sam se uzgradu, stupio u ulaz. Stvari nisu dobre ili loe po sebi,rekao je moj otac, stvari nisu nikakve. Osvrnuo sam se,ali nigde nikoga. Zakucao sam na najblia vrata i popeo sesprat vie. Zaklela bih se da je neko kucao, rekla je enakoju nisam video. Moda mene neko tako doziva, modase na taj na in moj otac oglaava? Vratio sam se i ponovozakucao na lista vrata. Izvinite, rekao sam kada sam

ugledao enu, pogreio sam. e n a j e namestilakosu, ovlaila usne i rekla: Koga traite? Rekao sam datraim oca. ta mu se desilo?, pitala je. Kada, rekaos a m . Da, rekla j e e n a , kada? Slegnuo samramenima. Jadni de a e, rekla je ena. Pomislio sam dae pruiti ruku i pomilovati me po obrazu, ali ona je samovre stisla izrez na kunoj haljini. Onda je zatvorila vrata.

To je bilo u subotu; u nedelju sam se probudio znatnoranije nego obi no. Obukao sam se. Podrhtavao sam odhladnoe i od predvianja da e mi i dalje biti hladno. Paljivosam oslunuo, ali nisam uo nikakav glas. Podgrejao sammleko, nasuo ga u asu i po eo da uma em hleb kaiprstomi palcem sam otkidao komade hleba i zamakao ih u toplomleko. Mleko je bilo gusto ili bar gue nego ranije. Sve jebilo druga ije nego ranije. Progutao sam poslednji komadhleba, obrisao usta, vratio a s u n a mesto. Ond a sampomerio asu s mesta na kojem je uvek stajala. Sve je bilodruga i je, a k n i asa vie nije mogla d a ostane n a istommestu. Moj otac je rekao: Odlasci menjaju ljude, povraci ihime istim. Trgao s a m s e . Nisam hteo da se osvrem,dovoljno j e b i lo t o s a m s e trgao. Njegove papu e suzagrebale po kuhinjskom linoleumu. N a s i ms j e sleteogolub-pismonoa koji mi je izgledao poznat. Moj otac jerekao: Kako je mala razlika izmeu 'da' i 'ne', ali ja samuvek sumnjao da su to njegove re i. Moda je sada doaotrenutak da ga upitam? ena na vratima je rekla da mi jedonela malo pirin a, jednu fai ranu niclu, malo zelene

salate. Nisam je video ranije, bar ne sa salatom. Ne smen i jednog asa d a prestane d a sumnja, rekao j e mojotac. Vie nisam mogao da izdrim. Osvrnuo sam se, alinigde nikoga. Duboko sam udahnuo vazduh, potom samga duboko izdahnuo. ta jo zna, pitao j e moj otac,ta jo zna? Nisam znao n a koju stranu sad da seokrenem. Rekao sam: Nita ne znam to i ti ne bi znao.ena j e spustila pirina na sto i j a sam lepo video svakozasebno zrno. Na niclu nisam obraao panju, jo manje nasalatu. Golub j e imao ubu od perja n a glavi, a na levojkandi nedostajao mu je jedan prst. Preostalo je jo samod a opiem mog oca. Jednostavne dunosti su mi uvekzadavale najvie problema. Povui pravu liniju, na primer, ilirazdeliti kosu, ili ii zatvorenih o iju, ili skakati s noge nanogu. ta kae?, rekao je moj otac. Sputanje roletna,na primer, beskrajan je poduhvat koji sam zapo eo u ranojmladosti, a jo ga nisam dovrio. ta kae?, ponovio jemoj otac. Nekada doista ume d a bude uporan. Nita,rekao sam, nita. Tako je doao nov dan.

DUGMAD

Iznenada, jednog dana, popustila su mi sva dugmad.Visila su na istanjenim koncima i njihala se pod udarcimajesenjeg vetra. Otiao

sam kod kroja a. Nita se tu ne moe u initi, rekao jekroja i alostivo odmahnuo glavom. Kako to?, pitao sam,ali kroja nije bio spreman za dalji razgovor. Izaao sam izradnje i paljivo zatvorio vrata, nastojei da ne prikletim nijedno od dugmadi koja su se vukla za mnom. Kroz izlogsam video kroja a kako se saginje, pljuje na vrhove prstiju ipipa dno velike crne pegle. Onda je iz radnje izala njegovakerka. Nisam znao da je njegova kerka, ali ona j e rekla:Molim vas, pokuajte da razumete moga oca. On je star,onemoao, bodovi mu vie nisu ujedna eni, i stoga se titiponosom. Odbija, navodno, one poslove koji su mu ispodasti, a u stvari, odbija sve. Vau dugmad, ako elite, srediuvam ja. Pristao sam. Povela me je obilaznim putem dostranjeg stepenita koje s e uspinjalo u njihovu dnevnusobu. Tada se, dodue, ve smra ilo, ali u pitanju su bili gustioblaci, nita vie. Devojka me je zamolila d a odem izaparavana i d a joj dodam svu odeu : onu na kojoj postojedugmad. Prui o sam jo j kaput, sako, pantalone, koulju;malo sam oklevao kod gaa, svata mi je prolo kroz glavu,kao: da l i su dovoljno iste, ili: moda e jedna neprijatnost(moja) izazvati drugu (devoj inu), ali jednostavnije je u vrstitidugmad na gaama nego u njih udevati u kur; tako sampomenutim stvarima pridodao i gae, i sve pruio ogoljenomrukom devojci koja je ekala s onu stranu paravana. Ondasam seo. Paravan j e iznutra bio jednobojan, gotovo mrk.Linije prevoja b i le s u presvu ene tkaninom, tako da jeomeeni ugao bio sasvim taman, gotovo mrk. Osim jedne takice, sleva, kroz koju se zlatila svetlost. Prignuo sam s e i

provirio. Kroja eva ke rka j e zaneto pritezala dugmad,zubima grizla konac, prstima proveravala vrstinu. Nakaljaosam se. Je li vam hladno?, pitala je devojka. O, ne,rekao sam. Onda sam video da su mi prsti na rukama inogama poplavili. Neu jo dugo, oglasila s e devojka. Izaista, ubrzo sam dobio gae, potom koulju, pa pantalone,onda sako, i na kraju kaput. Ne, pre nego to sam dobiokaput, i m sam prihvatio i obukao sako, izaa o sam izaparavana i zaustavio se nasred sobe. Duga ak, povijen vratkroja eve kerke bio je prekriven prozra nim paperjem. Onaje pregrizila poslednju nit konca i pruila mi kaput. Hoete lida vam ga prepeglam?, upitala je. Za udio sam se. Nikaddo tada nisam pomislio na peglu na mom kaputu. Zahvaliosam, u tivo, i ponudio da platim. Devojka je odbila, blagimali odlu nim glasom je odbila. Ali, va otac, rekao sam iuperio kaiprst u pod , pretpostavljajui, naravno, da seradnja nalazi negde ispod mojih nogu. Devojka j e bilanepopustljiva. Onda m i ne moete odbiti bombonijeru ibuket rua, rekao sam. Ne mogu, rekla j e kroja evakerka.

Moji prijatelji s u bili zadivljeni. K o ti je tako srediodugmad?, uzvikivali su. Tek tada sam obratio panju nastanje njihove dugmadi. alosno, stvarno alosno. Takavsumoran prizor odavno nisam video. S ve j e t o visilo,landaralo, dralo se na voriima,

opstajalo zahvaljujui doivenimkrpicama. Mnoga su bila prepolovljena,osakae na , veina se nije nalazila napravom mestu, a ona metalna sustenjala p o d teretom re i prljavtine.Nisam hteo nita da im kaem; u stvari,rekao sam da sam se sam pobrinuo; nebih ni za ta na svetu dozvolio jonekome da pogleda kako paperje nanjenom vratu postaje sve neprimetnije iotvara prostor za meku kou lea. Mojiprijatelji, dakako, nisu mi poverovali.Trai l i su da im pokaem prste, da ihubedim tako to u im predo iti izbodene ipodbule jagodice. Uzalud sam se branionaprstkom. Nita ih nije moglo razuveriti.

Uao sam u prodavnicu slatkia izatraio jednu bombonjeru. Kakvebombone elite?, upitala je prodavaica. Izaao sam napolje.

Kod kue sam o svemu dobro razmislio.Prodava ica je bila u pravu. Uostalom, nesme se optuivati drugo bie zbog vlastitenemarnosti. Prijatelju koji je tada pokucaona vrata nisam otvorio. Doviknuo sam dase loe oseam. ta ti je?, pitao je prijateljkroz vrata. Razmiljam, odgovorio sam.Hoe da ti donesem vode?, pitao je mojpri jatelj. Po nudi o me je i aspirinom,tigrovom mau, preporu io mi masauvratnih ila, naglasio da bi bio voljan da miizgazi lea . Ne, rekao sam stojei krajpisaeg stola, ostau u krevetu.

Uao sam u drugu prodavnicu slatkia izatraio bombonjeru. Kakve bomboneelite?, upitala je prodava ica. Punjene,rekao sam. Odli no, rekla je prodava ica,otil a d o ugla i s najvie police skinulabombonjeru upakovanu u beli papir. Akoelite, rekla je, moemo je prepakovati uluksuzan papir. Nisam e le o . T o su

najbolje punjene bombone, rekla jeprodava ica, i dobro je t o ste ih daasuzeli, jer sutra ih verovatno vie nee biti.Osvrnula se i nastavila da govori u drugomsmeru, tako da sam morao da senapregnem kako bih uo njene re i . Ima ihjo samo dvanaest, rekla je, verovatnomisled na bombonjere, a ju e ih je bilodvadeset i tri. Okrenula je lice meni i reklajasnim glasom: Lako bi mogao da se izrauna broj prodatih kutija u jednom danu, a ifaktor verovatnoe budue prodaje na osnovuzahteva potran j e kada ih vie ne budebilo. Nisam znao ta da joj odgovorim; nijeme, uostalom, nita ptala. Stajali smo takojo neko vreme, a onda sam platio i, sbombonjerom ispod mike, izaao na ulicu.

Bombonjera je stajala na stolu u mojojradnoj sobi kada je na vrata zakucalamoja majka. Majko, rekao sam kadasam otvorio, otkud ti? N e e lim o

tome da razgovaram, rekla je mojamajka. Onda je pokazala na kutijuuvijenu u beli papir koja je stajala nastolu u mojoj radnoj sobi. ta ti je to?,ptala je.

Pogledao sam u pravcu radne sobe kao da se prvi putnalazim u svom stanu. Koje?, pitao sam. Nastojao samda mi glas zvu i ravnoduno. Ono u belom papiru, reklaje moja majka. O, to, rekao sam, oseajui kako me glassve vie izdaje, to su kopije mojih starih pisama. Majkas e primakla vratima radne sobe . Zat o s i ih takoupakovao?, pitala je. elim da ih sa uvam, rekao sam,od praine, vlage, knjikih moljaca, i od samog sebe.Zna kakav sam ponekad. Znam, rekla je moja majka.Na licu joj se pojavio izraz uznemirenosti. Ne reci mi da sunapadi u estali, rekla je. Nisu, rekao sam, ne brini, ipotapa o j e po ispruenom dlanu koji nije dotakao mojobraz. O, boe, uzdahnu moja majka, tako s a m sebrinula.

Uao sam u cvearu i rekao da elim da kupim lale. Ali,gospodine, rekla j e prodava ica, pa sada nema lala,jako mi je ao, ali njihova sezona tek dolazi. Vrlo dobro,rekao sam, dajte mi onda buket rua.

S bombonjerom ispod leve mike, s buketom rua ulevoj ruci, zakucao sam, desnim kaiprstom, na kroja evavrata. Otvorila mi je njegova kerka. Nemojte s e ljutiti,rekla j e kada sam joj predao rue i bombonjeru, ali nemogu s e previe radovati vaim darovima, premda onigode mome srcu, jer je u o vo m asu moj otac jakobolestan. Do tada smo ve bili uli u radnju, i ja sam istogtrena spustio ruku n a kvaku, spreman d a odem. Ne,

rekla je devojka, nemojte sada otii! Pruila je ruku da meuhvati, i stvarno mi je dotakla lakat, ali tada joj j e ispalabombonjera. Podigao s a m bombonjeru, zapazivi,naravno, tragove praine i kon ie koji vie nisu mogli da seskinu s belog papira. Seo sam nedaleko od pegle. Krojaeva ke r k a j e s e la n a tokrlu. Nije isputala uprljanubombonjeru i buket rua. U tiini koja nas je opkolila ula seblaga kripa kreveta u sobi iznad nas. Devojka je zapazilamoj pogled uperen u tavanicu i rekla: To j e moj otac.Vezan je za krevet, to mu teko pada. Ujutru mu odnesemtoplo mleko, u podne supicu, predve e isprim digericu, alion gotovo nita ne jede. Bojim se. Kleknuo sam, prihvatiobombonjeru i rue iz njenih aka, odloio ih n a sto, izagnjurio glavu u njenu suknju. Oduvek sam voleo kada miprebiru po kosi. Kada sam, malo kasnije, podigao glavu,video sam da devojka spava. Ko zna koliko je noi sedelauz uzglavlje svog bolesnog oca, i sada ju je umor savladao.Zavukao sam ruku ispod njene suknje i opipao gornji rubarapa, kvalitet kombinezona, zategnutost abica. Nije imalagaice. Tada se devojka protegla i rekla: Moram da odemgore i vidim kako mu je. Hvala na poklonima. Upitao sam:Da li to zna i da je vreme da poem? Ili moda, dodaosam, elite da vas sa ekam? Znate kakav je moj otac,rekla je devojka. Tada smo za uli tupe udarce iznad naihglava. Ah, rekla je devojka, zove me.

Probudio se i eli da Hou li vas videti opet, pitaosam. I dalje sam kle ao, iako je ona sada stajala. Doitesutra, rekla je i otr ala uz stepenice. Te unutranje sigurnonisu vodile kuda i one spoljanje. Ustao sam s naporom,obrisao prainu s kolena i proverio dugmad. Odozgo kaoda su dopirali glasovi, ali u mraku koji raste lako se moeprevariti.

Posetio me je jedan od mojih prijatelja i predstavio sekao govornik u ime svih njih. Koliko vas ima?, pitao sam.Prijatelj je preutao moje pitanje i rekao: Ne elimo da ovozvu i kao pretnja ili ucena, ali stanje nae dugmadi nagoninas na ovaj korak. U nekim drugim uslovima, ili u nekomromanu, to bi bio korak o ajnika. Mi, meutim, ra unamo natvoje razumevanje, na tvoju plemenitost, na uzajamne vezesa svima nama. Tvoja dua se ve toliko puta otvarala, da jenemogue d a bi ovog puta mogla d a ostane zatvorena.Zautao je. Nakaljao sam se. I on se nakaljao. ekao sam.O n s e opet oglasio: Mora na m rei ko ti je srediodugmad. Od t o g a ne zavisi s a m o dobrobit naihindividualnih bia, ve i mnogo vie. Spokoj kosmosa, akohoe. A ta ako odbijem?, upitao sam. Moraemo dat e ostavimo, rekao j e moj prijatelj. Svi?, pitao sam.Svi, potvrdio je. A koliko vas ima?

Sutradan sam ponovo otiao kod kroja a. Dugmad sum i i dalje bila vrsta, t o mi je darovalo samopouzdanje.Zakucao sam, a vrata j e otvorila moja majka. Majko,

uzviknuo sam, otkud t i ovde? O tome n e e lim dagovorim, rekla je moja majka i povukla se u unutranjostradnje. Tada s a m ugledao kroja a. Oblizao j e prste,dotakao dno velike crne pegle, potom je spustio na vlanukrpu. Iz krpe se podigao obla i pare. Kroja eva kerka jesedela ispred prozora i veto obrubljivala komad tkanine.Pretpostavio sam da e to biti ne iji dep, ali sam prethodnoeleo da doznam t a s e dogaa . t a s e ovde dogaa?,pitao sam. Kroja se okrenuo i pogledao me. Peglu je draovisoko podignutu, kao da se bojao d a bi i sama njenablizina mogla net o d a zapali , d a izazove poa r. Neuznemiravaj oveka, rekla je moja majka. Njegova kerka setrgla na zvuk njenog glasa, igla joj je prodrla kroz tkaninu iubrzo smo mogli d a vidimo kap krvi n a njenom dlanu.Brzo, rekao sam, dajte alkohol i zavoj. Onda je krojarekao: Ako tako nastavi, raspaliu t e ovom peglom. Utom asu sam shvatio vanost i vrednost prijatelja koje vienisam imao. Pegla je podrhtavala u kroja evoj ruci. Gde jebila igla? Moja majka se ponovo oglasila:

Samo nas sve nepotrebno zamara, rekla jekretavim glasom. Dobro, pomislio sam i okrenuo se, alinisam znao kuda bih. Mrak je gusnuo napolju podjednakokao i unutra, svetlost se samo povremeno odbijala od nekezvezde ili od uica igle, mo ja majka i kroja s u disalihrapavo i naizmeni no, dok se njegova kerka

javljala kratkim jecajima u dugim razmacima. Pitao samse da l i u pauzama izmeu jecaja spava i t a j e s njenimgaicama. Nigde ih nisam video, ali mod a s e sue nakanapu, u dvoritu? Onda se ponovo javila moja majka:Je li otiao?, pitala je . Jeste, re e kroja . Upaliusvetlo, kazala je devojka. I kad se svetlo napokon upalilo,tamo me vie nije bilo.

POETIKA KRATKE PRIE, PRVI DEO

Iznenada, iz zahuktale mase prolaznika, izdvaja sejedna devojka, prilazi m i i kae : Znala sam d a emo seponovo sresti.

Siguran sam da je ranije nisam sreo, ali ipak: taj nos,zasen enost obraza, krhke usne koljke. Okreem se i vidimd a stoji nasred sobe. Na njoj j e cicana haljina. Ponovogledam kroz prozor. Ona i dalje stoji nasred sobe.

Kaem joj, malo posle, da se skine i da uzjae konjia zaljuljanje. Konji ami u uglu. Beo je , a l i n a elu i stranjimnogama ima crne pege. ta?, kae devojka. Ponavljamzapovest neto blaim glasom, mada ni onaj koji sam u prvimah upotrebio nije bio neto naro i to grub. Umoran sam.

Devojka gleda s nerazumevanjem, ali j a vie ne znamkakav glas da upotrebim.

Promenio si se, kae devojka kada sam se najmanjenadao. Kako to misli?, pitam. Ona slee ramenima.

Pre nekoliko godina iveo sam godinu dana na selu.N i j e t o bilo selo ve veliko vikend-naselje gradskihstanovnika, sa injeno od sitnih parcela, bata i vonjaka.Radnim danom bilo je pusto, a subotom i nedeljom, kada jevrvelo od ljudi, vraao sam se u grad. U ponedeljak naseljej e ponovo mirovalo. Sedeo s a m n a trononoj stoli ici igledao kako se sunce raa. Sa iste stoli ice, uve e, gledaosam kako zalazi. Popodne sam zalivao rue, kresao granice, brao voe, uvek je bilo neto da se radi. Nou sam itao ilijednostavno posmatrao kako s e mrak ponaa. Nadohvatruke stajala j e aa s mlekom. Veliki zidni sa t ni je radio.None ivotinje kretale su se po gustiu, i ponekad, danju,pronalazio sam tragove njihovih poseta: otisak u vlanojzemlji, siuan izmet, razbacano perje. Jednog jutra, u rosnojtravi, naao sam ensku narukvicu. Uspravio sam se,

jo je nisam bio uzeo u ruke, i obazreo s e oko sebe.Onda sam je podigao i obrisao.

Ne kaem devojci. Ne moe ovde ostati.

Zato? Zar ima nekog drugog?

Ipak j e sela na konjia, ali nije s e svukla, ve je samozadigla cicanu haljinu i opkora ila belu igra ku s crnimpegama, i jo dok je sedala, uhvatila se za njegove ui ivrhovima prstiju prekrila deo pege na elu, ali konji j e biomali, tako da nije mogla da podigne stopala na oslonce nitida ih uvu e u uzengije, nego se sva skvr ila i iskrivila, iakopritom nije isputala uzde, i stalno je as jednom as drugomnogom doticala pod, a pramen kose joj je padao na elo, iona j e pokuavala d a ga oduva nazad, isturala j e donjuusnu i duvala vazduh sebi u nos i pored nosa, i pramen jeposkakivao na toj vazdunoj struji, a konji je gledao o imasa kojih se ve zgulio deo farbe, a rep, koji su nekada davnoodsekli nekom pravom konju, njihao s e i lelujao i katkadeao konjieva kopita. Toliko je bio duga ak.

Opet sam kod prozora.

Neto kasnije dolazi moj poznanik. Devojka je uzbuena,brzo ustaje s konjia, povla i haljinu nanie , pita ime moeda nas ponudi. Dok iz kuhinje dopire zveckanje posua, mojpoznanik podie obrve, iri ruke, krivi vrat prema izvoruzvuka. Sve bi t o trebalo d a zna i K o ti je ovo?.Odmahnem desnom akom, to zna i Ma, pusti to, nijevano, reci m i zat o s i doa o , t a t e zbilja dovelo?.Devojka s e vraa s posluenjem, oljice podrhtavaju nametalnom posluavniku kao to je to negde opisano, ja sezavaljujem u stolicu, moj poznanik uzima jedan p a drugizalogaj slatka od sitnih umskih jagoda. itao sam tvojenove pri e, kae on kada savae. Onda pogleda devojku.On pie pri e, kae joj. Devojka mu uzvraa pogled, ali nepomera ruke koje ostaju prekrt e ne u njenom krilu.Poznanik sada gleda u mene. Ne mogu tim pri ama daporeknem odreene kvalitete, preciznost koja podsea nadijamant, ritam, jezik, ali emu sve to? Kada ih pro itam, neoseam se ni bolje ni gore nego pre t o sam ih zapo eo.Razume ta mislim? Prvo devojka klimne glavom, potomja. Tvoje prve pri e, nastavlja, one o Jevrejima, imale suteinu, bile su ive, doticale su srce, zadirale su u sutinuegzistencije.

Zar je on Jevrejin?, kae devojka. Jeste, kae mojpoznanik, nisi znala? Devojka ne odgovara.

Zna li da je Lorens Stern pisao o drvenom konjiu uromanu Tristram endi? pita moj poznanik.

Ali u drugom kontekstu kaem.

Da, u drugom kontekstu kae moj poznanik. Ali jeipak pisao.

Zar je on doao samo zato da bi ti rekao kako mu sene dopadaju pri e koje sada pie?, kae devojka nakonto je moj poznanik otiao, i to je najdua re enica koju jeona izgovorila. Uzbuen njenom re itou, proputam prilikud a joj odgovorim. Kada vidi d a ne odgovaram, devojkasama odlazi d o konjia, zadie cicanu haljinu d o butina,opkora uje ga i seda na nacrtano sedlo. Sedi neudobno, jerje konji mali, pa ona ne moe ni da podigne stopala ni dase vrsto osloni na njih. Njena kolena su obla. Njene butineizduene. Njene gaice bele. Prislanjam elo n a prozorskookno. To je pakret koji redovno budi saoseanje. Kada vidida se ne pokreem, devojka e ustati, brzo e mi prii na bosimstopalima, moda e zastati samo da bi se oslobodila odee

ili da bi prikupila hrabrost, svejedno, vano je zastajkivanje,a ne obrazloenje. ta to radi?, kae devojka. Zatvaramo i, ali ona ipak ponavlja: ta to radi?

Kao prvo, gledam sporo. Ono to je brzo, vidim polako;ono to je polako, vidim jo sporije. Kretanje mi, dakle, nedonosi radost.

Kao drugo, obuzima me nemo. Mogu danima sebi dagovorim o ve i l i o ne stvari; t o nee nita izmeniti. Kadapogledam kroz prozor, kada izae m n a ulicu, kada seosvrnem, ne vidim kue ili ljude ili stabla ili domae ivotinje;vidim re kua ili re stablo, ili re ma ka. Jezik je veokoji me razdvaja od stvarnog sveta.

Zato mi to nisi ranije rekao? kae moj poznanik.

Koje?

To o jeziku kao velu koji te odvaja od stvarnog sveta.

Nisam znao kaem. Pokrivam rukom slualicu ikaem devojci da se obu e. Molim? kae moj poznanik. Nisam znao ponavljam. To sam uo, ali u inilo mi se da si jo neto rekao. Nisam. A devojka? ta? Je li otila? Jeste. Javiu se ponovo kae moj poznanik i prekida vezu.

U elji da bar malo umirim svog poznanika: piem pri uo jednom starom Jevrejinu. Taj stari Jevrejin, koji se zoveElazar, vlasnik je male radnje u kojoj prodaje kolski pribor,pribor za puenje i pribor za ivenje. Njegova ena(Rahela) umrla je pre mnogo godina, i to, najverovatnije, naporoaju. Iako ne pomilja da se ponovo oeni, Elazar estorazgovara s Bogom o mogunosti d a dobije sina. Elazaropti s Bogom kao sa sebi ravnim, uveren da je to pravi nain. Bog, naravno, ne odgovara. Ne odgovara neposredno,ali nekim znakom uvek pokazuje da je uo Elazarov zahtev.Elazar se stoga nee iznenaditi kada jednog petka uve e, popovratku sa slub e u sinagogi, n a svom pragu zatekne

pletenu korpu sa uplakanim i unereenim detetom. Razoarae se tek kada bude odvio pelene i ugledao devoj icu, alie ubrzo potisnuti t o oseanje i zamenie ga radou. Ipak,nekoliko ve eri kasnije, dok Bog ut i u oblinjom drvetu inastoji da zaviri kroz Elazarov prozor, Elazar mu se obraasledeim re ima: Reci mi neto: zato mi nisi darovao sinakojeg sam traio, i kojeg s i mogao d a obelei znakomzaveta, nego si mi poklonio devoj icu za koju neu nikadadoznati da li je pravi deo naeg naroda? Bog, naravno neodgovara. Elazar j e , za svaki slu aj, nazove Rebeka.Sedamnaest godina posle toga po ne drugi svetski rat.Elazara i Rebeku odvode u logor, i tokom zime sprovode ihu gasnu komoru, potom u krematorijum. Elazar dospeva nanebo. Rebeka je takoe negde u raju. Bog sa ekuje Elazarazavaljen u

nebeski presto. Kraj njegovih nogu sedi jedan sasvimmali aneo. Glasom koji podsea n a sve zvukove koje jeElazar uo, iako ne li i ni na jedan od njih, Bog mu kae: Jel' si sada shvatio da spoljne odlike nita ne zna e?

Moj poznanik j e zgranut. T i s e podsmeva svetojuspomeni na milione mu enika, kae on, a ta pri a koju sinapisao samo je bedan pokua j d a prikrije svojunetalentovanost. ovek koji u dubini svoga srca ne saosea smalim ljudima nema t a d a trai meu piscima. Gledamdevojku kao da mi ona moe pomoi . Ne mogu ja da tipomognem, kae ona i prilazi prozoru. Njeno elo doti eokno. Niz okno se slivaju kapi kie. Moj poznanik je i daljeuzrujan. O n kae : Godinama pratim tvoja nastojanja daismeje zdravorazumski pogled n a sve t, a sada tekshvatam da su to izrazi nemoi, nemoi koja prerasta u zlobu,u p i zmu, u kivnost prema samoj sebi. Ovo, udarakaiprstom po otkucanim stranicama, predstavlja kona andokaz, zavrni udarac. Posle ovoga, mali moj, t i nemavie ta da trai u literaturi. Gledam devojku kao da miona moe pomoi . Ne mogu ja da ti pomognem, kaeona i odmi e s e od prozora. N a mestu gde j e njeno elodoticalo okno ostaje magli ast otisak. Kia je umeuvremenu prestala. Moj poznanik odbija dalje da govori.Uzima eir, kini mantil, kiobran, kalja e , lulu, kesu sduvanom, upalja , futrolu s nao arima, depni noi, adresar,

hemijsku olovku; i polazi. Pred vratima zastaje i okree se.Hoe li t i sa mnom?, pita devojku. Devojka m e gledakao da joj mogu pomoi . Ne mogu ja da ti pomognem,kaem. Ako nee ti, kae ona, ko e? Ne odgovaram.Napolju s e razvedrava, i dok m i stojimo: poslednji zracizalazeeg sunca boje zlatnom bojom predmete u mojoj sobi.

Posle nekoliko dana, u etvrtak, magli ast otisak zaostaood devoj inog ela vie se ne vidi. Vidi se, u stvari, jednatanka, krivudava crta, ali ne bih smeo da se zakunem da jeto, ba to, njen poslednji trag. Isprobavam razne poloaje,krivim glavu iz razli itih uglova, pribliavam se, potom seudaljavam. Nita. Kada bih imao papagaja, moda bi mi onneto rekao. Ali nemam papagaja. Imam zlatnu ribicu kojane govori. Pregledao sam i kupatilo; pomislio sam da jemod a u njemu neto zaboravila: ealj, sapun, vlat kose.Nita. U predsoblju nema otisaka njenih cipela. Doti emkvaku, pokuavam da se setim d a l i je tu kvaku nekadadotakla njena ruka, ali ne uspevam. Pokuavam ponovo.Mogu da se setim mnogih stvari, ali toga ne. Zatvaram o i iusredsreujem se na tu misao sve dok sasvim jasno nevidim kvaku u sebi.

Onda otvaram o i.

PRIZOR, PROZOR

U subotu uve e ponovo sam gasanjao. Za razlilku od stvarnosti, u momsnu on je bio iv, a ja mrtav. Leao samna krevetu; kratak beli ara v pokrivaomi je bedra; stopala i sko ni zgloboviupijali su preostalu svetlost. Moj otac jesedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici iplakao. Na njegovom licu pokazivalo seo ajanje; rukama je katkad prelaziopreko obrva ili nosa, brisao zalutalesuze; povremeno je odmarao a ke nakolenima, povremeno odmahivaoglavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeomolitvenik i po e o da ita. Video samkako se Ijulja napred-nazad, dok sehebrejske re i lome u njegovom grlu. ulose da su mu usta suva. Tada sezagrcnuo, po eo da kalje, i nao are su

mu se smandrljale niz grudi, preko krila,do kolena, na pod.

Ujutru sam otiao na groblje.

Zato mi to radi? pitao sam ga.

Stajao sam pred irokom nadgrobnomplo om koja je jo uvek bila pokrivenarosom.

Zato mi to radi? ponovio sam.utao je.

Ako mi togod zamera, rekao sam,zato to ne kae?

Negde iza mene neto je unulo.

Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otiaosam do velikog oraha i zavirio mu meugrane kao to eni gvirim ispod suknje.

Pomislio sam na veverice, voleo bihda vidim veverice kako nose orahe usvoja legla, ako sada ima oraha i ako

sada ima veverica.

Nigde nikoga.

Ponovo sam priao o evom grobu.

Na drugoj strani staze video samsveu humku s drvenim obelejem. Naobelej u je ps a l o Flora Monitijas,1903-1985.

Kada smo p r e nekoliko godinasahranili moga oca, ovaj deo groblja bioje sasvim pust. A sada, ako ne greim,preostalo je jo samo desetak slobodnihmesta. Kada i ona budu popunjena,groblje e

prestati da ivi. Jevreji e morati da potrae drugo mestoza svoj po inak, za o ekivanje trenutka kada e s e Mesijapojaviti, kada e se na gradskim zidinama Jerusalima,sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata.

P o d uslovom, naravno, d a Mesija ne propusti svojtrenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao t o mu se toverovatno desilo u nekoliko navrata u prolosti, nita nasvie nee spasti.

Tvoj oseaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko jeneprirodan, toliko izveta en, da moe da predstavlja samosvoju karikaturu, svoju parodiju.

Moda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlaila razli itost stvari, njihova izuzetnost.

Otac j e odmahnuo rukom. Ako eli d a stvari bududruga ije, rekao je, onda ih prvo mora na initi istim. Tekposle toga moe uzeti da ih menja.

to je zna ilo: prvo mora da bude kao svi ostali, a tekkada ovlada t i m umeem moe d a po ne da serazlikuje.

Postoji odreeni redosled stvari koji se ne moe izmeniti.

Udaljio sam se od o evog groba i pronaao kamen ineobi nog oblika. Stavio s a m g a n a r u b spomenika,

pomilovao mermer prstima, pa usnama, i poao.

Zatvorio s a m grobljansku kapiju. P o re d m e n e jeprotutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa jo dve, ponudile sum i bukete cvea . U kiosku vie nije bilo dnevnih novina.Pri je le su mi se virle. Samousluga j e bila dobrosnabdevena. Berberi su se besposleno vrteli n a svojimstolicama. N a stepenicama j e leao ispranjen tetrapak.Semafori su se prilagoavali saobraaju kao kameleoni.Pekle su me o i . a kao sam ui. Potar nije imao kapu.Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se oseala praina.

Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.

U to vreme ve je bio bolestan, koa mu je bledela, o igubile sjaj, kosa postajala sve rea, prsti otkazivaliposlunost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne sekrivile, desni se sve vie suile, tako da su veta ke viliceklizile, ispadale, beale niz jastuk mokar od znoja.

Prozor j e zatvoren, rekao j e bolesnik n a susednomkrevetu.

Soba u kojoj su leali bila je mala, tesna, dva kreveta iiviluk, noni sto ii, umivaonik, dve stolice bez naslona,zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu.

Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika nasusednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvibakra i? O emu on to pri a?

Od prizora mu se u inilo da si rekao prozor, rekaosam.

Lud je, rekao je moj otac i pokuao da uhvati vilice.

Moda je bio lud, ali u onome to je rekao bilo je nekeistine. Svet s e sastoji od prizora, ali prozor j e zatvoren,bolje re eno: dol o j e vreme, kucnuo j e a s da se prozorzatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada vie nema prizora,nema ni sveta.

Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je daga pokriju i bacao je svaki pokriva sa sebe. Tvrdio je damu je vruina i da mora da lei go. U klonuli penis zabili sumu cev icu koja je sprovodila mokrau u providnu plasti nukesu. U o ima mu je bletalo ludillo, koje je u stvari bilorazumevanje koje nikad u ivotu neemo dosegnuti. Naeposete pretvarale su se u uzaludne pokua j e d a gaubedimo da treba da jede, da mirno lei, da uzima lekove,a o n s e otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao arave,

cepao potkoulje, prevrtao tanjire, prosipao ae s vodom.

Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svompokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokuaosam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila zarukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi sedeavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, sdlanovima prekrtenim ispod glave, osetio bih da sam on, iako bih u retkom mraku sobe otvorio o i, ugledao bih svetonakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, upredsoblju, spazio u ogledalu, b i o j e njegov, pripadaosamo njemu. U t i m magnovenjima o n j e iveo umestomene, vraao se kao to u se ja vraati u telo moga sina.

Svaki ovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca.Itd.

Ako eli da bude siguran, govorio je moj otac, ondamora prvo da ovlada nesigurnou. Tek kada dozna tazna i biti nesiguran, moi e da se prepusti sigurnosti.

Kada sam se probudio, ostao sam da leim zatvoreniho i ju. uo sam svaki poznati um u naem stanu: kucanjezidnih satova, utanje vode u kupatilu, bruj prozorskihokna prilikom prolaska autobusa. Plai o s a m se dapogledam. ta ako sam se probudio kao

moj otac? Prstima desne ruke dotakao s a m levunadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni runi zglob. Mogao sam to da budem ja, a mogao j e t o dabude i neko drugi. Opipao sam lice: elo, kapke, obraze,usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati o i da bi doistadoznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavicenazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, udnu kreveta, svoja stopala. Zgr ila su se, ispravila. Moramjo mnogo da u im, pomislio sam. Tako je po eo dan

IMITACIJA IVOTA

Pogledala sam kroz prozor i videla svog mua kakoprelazi preko trga. Nisam mogla da mu vidim lice; bila sampredaleko, bolje re eno: previsoko, ali nita nije moglo dame prevari. Kada svake ve eri leete s nekim u krevet, ikada tokom tih noi opipavate njegovo telo, onda se negrei. Net o u vama, iznutra, kao glas koji dopire krozpriguene telefonske kablove, jednostavno kae: To je on.

Okrenula sam s e i zakora i la u sobu. Dodirnula samsvoje lice, prvo obraz, pa elo, pa resicu na uhu. Pogledalas a m nanie i videla d a stojim kao i uvek: pomalorazmaknutih stopala, isturenih prema napolje. Kada smo seupoznali, rekao je da takva stopala odaju enu koja voli daspava s mukarcima. Bili smo na nekoj zabavi, ne znamgde, samo se jasno seam da je s gramofona dopirao glasLu Rida. Pogledala sam u stopala, ovako kao to ih sada

gledam, a onda sam podigla pogled i zagledala se u njega.Lu Rid je neto govorio, ali re i vie nisu bile vane.

Tek sam s e tree g dana setila d a ga pitam kako sezove. Mislim, d o ta d a s a m ga zvala nekim smenimimenom: Macane iii Maco, ili mod a Braco. Bili smo umom stanu, u ovom stanu, a on je etao po kui sasvim go.Ja sam mu govorila Macane ili Maco, ili moda Braco, a onmi je prilazio, doticao me, ponovo odlazio.

Onda je otia o u Tursku i vratio s e s pola kilogramahaia. Stigao je uve e, raspakovao lepinju ita i stavio jena sto. Osetio s e sladunjavi, otuni miris. O n j e napraviodoint od tri papiria, savio filter od neke stare razglednice.Puili smo, a ja sam posmatrala njegove ruke n a stolu.Nokti su mu bili obrubljeni tankim nitima prljavtine. Iznadlanica i pojedinih delova prstiju izbijale su mu retke,crne dlake.

Da li me voli? upitao je.

Po ela sam da razmiljam o tom pitanju. Osetila samkako m i kosti glave pucketaju od naprezanja, kako seraspadaju i ponovo

sastavljaju krupni molekuli modanih kiselina. N a krajusam se setila: ta ti zna o ljubavi? pitala sam ga.

Nita, rekao je.

Nisam verovala svojim uima. t a ti se desilo? pitalasam.

On je onda rekao da je oduvek eleo da upozna nekogkao to sam ja, da je ovih dana, dok se smrdljiviim vozom,punim turskih radnika i nai h vercera, vozio premaIstambulu, pa natrag, prema Beogradu, da je sve to vrememislio, ne, da je sve to vreme samo prieljkivao da to prestigne kui, mojoj kui, ovoj kui, i da je pokuavao da uobli ire i koje e mi rei kada mu budem otvorila vrata.

ta si hteo da mi kae? pitala sam.Da li hoe da se uda za mene? rekao je.Nasmejala sam se. I on se nasmejao.

Rekla sam mu da li i na junake holivudskih melodrama,i o n s e sloio. Onda smo zajedno probali da se setimoneke od tih melodrama, ali nismo mogli. Bili smo tolikonaduvani, da su nam glave tonule prema povrini stola. Ujednom trenutku ak sam i spustila obraz na stoljnjak, i onalepinja od ita u inila mi se kao gora na kojoj su boravilezloglasne ubice Starca s planine. Tada sam rekla: Hou,ali on nije stigao nita da odgovori, jer je zazvonilo ulaznozvono. Dolazio je Fiks, njegov ortak.

Kada smo podelili hai i kada je Fiks otiao, ponovosam rekla: Hou. Ve smo bili legli u krevet i pruila sam rukud a ga dotaknem. Gledala sam kako se moja ruka kreeprema njemu i kako se sputa na njegovu kou, ali nisamnita osetila. Moda nije trebalo d a kaem: Hou, ali re ,kada s e izgovori, zna samo za jedan pravac kretanja.Otvorio je o i kada je uo moju re . Da, rekao je.

A onda, prole godine, odlu io je da nestane. Prvo sampomislila da je ponovo otputovao u Istambul, potom sam seuplai la da su ga uhapsili, posle sam poverovala da jepronaao drugu devojku. Ovih dana lako se pronalaze novedevojke. Sigurno j e pomislio d a e stvari, s takvomdevojkom, biti druga i je . D a e izbei sve ono to nijeizbegao sa mnom.

udno j e t o kada s e posle nekoliko godina probudi ividi da je sve oko tebe ipak isto: isti je ugao pod kojimpada svetlost, iste stvari koje te okruuju, isti zvuk zidnogsata, isti mehurii u asi bajate vode.

Marina, moja prijateljica, ponudila mij e da spava sa mnom. Mod a e t i bitilake ako ne bude sama, rekla je.Odbila sam. Prvo sam sredila kuhinju.Onda sam pozvala majstore da zastakleterasu. Sama sam okre ila kupatilo. Stansam usisavala dva puta dnevno. Kupilasam novu garnituru za predsoblje.Promenila sam zvono na vratima.

A N nita nisam uspela da u inim.Stavljala s a m klju u bravu, otvaralavrata, ulazila. Uvek je to bio onaj ististan. Sve dok se on nije ponovopojavio. Pogledala sam, sasvim sluajno, kroz prozor i videla kako prelazipreko trga. Kada sam ga izgubila iz vida,okrenula sam se i vratila u sobu.Dotakla sam lice, pogledala stopala,potom se osvrnula oko sebe. Gotovo danisam mogla da prepoznam prostor koji

me je okruivao. Ponovo sam dotaklalice. Pomislila sam:

Moda ni ja vie nisam ista.

Tada sam se setila naziva jednemelodrame: Imitacija ivota. Setilasam se kako sam plakala kada sam jegledala u bioskopu Central, kao ionda kada su je prikazali na televiziji.Nisam upamtila s kirn sam je gledala ubioskopu, ali znala sam da sam je nateleviziji gledala sama. O n jo nije biootiao, mislim: zauvek, ve s e negdezadra o , nikada nisam doznala gde.Kada se film zavrio, upalila sam svetlo,otila u predsoblje i zavirila u ogledalo.Kapci su mi bili nate n i o d pla a.Obrisala sam ih vlan o m maramicom.Ugasila svetlo. U ini lo mi se da ujemkako neko kora a hodnikom, ali kadasam oslunula: uvidela sam da sam se

prevarila.

Sada je, meutim, bio dan. Nisam otila doogledala, jer znam t a bih ovog put a unjemu videla. Videla sam to ve toliko puta,d a bih mogla da se ogledam zatvorenih oiju. Vratila sam se do prozora. Ako je on pretoga ia o u nekom smeru, sada se odatlevratio. Stajao je na prelazu, licem premameni , i e ka o da se promeni svetlo nasemaforu. I ja sam eka la . Svetlo sepromenilo, neki Ijudi su krenuli, a on jeostao i dalje da stoji. Poi, rekla sam u sebi,poi . Svetlo se ponovo promenilo iautomobili su se uskomeali. O n je i daljestajao. Onda sam osetila kako se netopomera u meni, duboko unutra, ali to nijebio onaj nemut i glas. Bilo je to njegovo ilimoje srce, svejedno. Zadra la sam dah iosetila kako odska e : gore, pa dole, padole.

PISAC

Kada zatvori vrata za sobom, pisacnekoliko trenutaka ostaje u gustommraku stepenita, misli pisac. Potom senjegova ruka podie prema prekida u -to je odavno uveban pokret i ne postoji

nikakva mogunost grek e i samo trenutak kasnijesvetlost razotkriva ceo prizor. Ali pisac nije zadovoljan: svese to prebrzo odigralo; vie ga privla i mogunost koja seodigrava n a sledei na in: kada s e pisac nae u tminihodnika i podigne ruku prema dugmetu za stepeninusvetlost, on zaprepaeno uvia da se dugme ne nalazi nasvom mestu. Pisac pipa zid, prvo malo iznad a onda maloispod mesta na kojem je do sada po ivalo crveno dugme(pamti, dakle, i njegovu boju), ali uzalud. Onda zakora inapred, pa nazad, opipava i to s obe ake pranupovr zida, ali ne nalazi ono to trai. Pisac s e uzbuenomekolji u svojoj stolici. Napetost, ta nije re eno: o ajanjepisca izgubljenog u mraku polako prelazi i n a njega.Dodue, kroz svest mu u blesku promi e ime RobertaKuvera, sea se da je pro itao jednu ak dve! njegove pri eizgraene na sli an na in: u prvoj, neki ovek gasi svetlost ikree prema krevetu na kojem lei njegova razgoliena ena,ali odjednom otkriva da mu je prostor nepoznat i d a neuspeva da stigne do nje kada mu to na pokon poe zarukom, i kada po ne da vodi ljubav s njom u mraku, iromse otvaraju vrata, upadaju policajci, pali s e svetlo, i ovekzgaeno uvia da je njegova ena mrtva, da se ve raspada,itd; u drugoj pri i, neki ovek, verovatno ne isti, premda tonigde nije naglaeno, izlazi iz kupatita, gasi svetlost itakoe polazi prema leaju, ali kada legne i upali nonusvetiljku, zaprepaeno uvia da se s njim u krevetu nalazi joetiri-pet osoba, itd. Sve m u t o (piscu, dakako) promi emnogo bre nego to je bilo potrebno da se napie ili pro

ita, tako da kada se mi naemo na ovom mestu pisac ve poinje da opipava betonski pod odmorita, uveren da je dolodo neke promene u perspektivi, da je gore postalo dole iobrnuto, dok pisac i dalje sedi u svojoj stolici. Njegovouzbuenje sada je ve vidno, ne bi nas iznenadilo kada bismomu na elu videli grake znoja. Njega, meutim, zanima netodrugo: ko je ostao s onu stranu vrata, zato je pisac uopteizaao na hodnik, zato se sve to deava? Ali zar nisu topitanja n a koja bi o n trebalo d a odgovori? Pisac, pak,donosi odluku d a bude razuman: uspravlja se u mrklommraku, vrhovima prstiju desne ruke doti e zid, levu rukuprua u stranu, prema gelenderu. Njegov plan jejednostavan. Kada dohvati gelender, krenue niz stepenice iizai e na ulicu. To je, uostalom, u inio mnogo puta do sada:u vreme redukcije struje, u vreme detinjstva, u vreme koje jezahtevalo prikradanja. Prema njegovoj ra unici, sasvimjednostavnoj, s obzirom d a nikada nije b i o doba r umatematici, sasvim rairene rulje, ali nikakoprenapregnute, sasvim pouzdano dokazuju gde je: jer kadabude odvojio vrhove prsti ju desne ruke i jo sasvim malopomerio prste leve ruke, dotai e i p k e n a gvozdenojstepeninoj ogradi. Ali kada to doista u ini, pisac nita nedoti e. Kada, samo asak kasnije, vrati ravnoteu na desnunogu i desnom rukom ponovo krene prema zidu koji jemalopre opipao, nita ne nalazi. ta je uopte o ekivao?misli pisac. Pisac ne

odgovara. Moemo pretpostaviti d a p roza RobertaKuvera nije n i njemu strana, knjievni uticaji i r e senepojmljivom brzinom. D a li sve to potvruje stanovit e dane moemo znati nita osim onoga to neko ve zna? I da lito zna i da neko ve ne zna ono to mi neemo nikad znati?Pisac prestaje d a pie kako bi u miru razmislio o svimimplikacijama gornjih pitanja. t o ni u najmanjoj meri neolakava poloa j pisca koji u potpunom mraku po inje daosea kako gubi razum. Polako, ali sigurno. Gotovo d a bimogao da opie taj oseaj: kao da se neto (to je, valjda,razum) odvaja od njega, ali tako da on osea kako postajesve laki. Pisac pomilja da bi mu potpuno gubljenje teinemoda pomoglo: podigao bi s e , onako bestelesan, uvazduh, u visinu, i moda upravo tu, g d e s e najmanjenadao, pronaao bi izlaz. Svima bi nam bio potreban izlaz,misli pisac. Svako od nas naao se u svom orsokaku, mislipisac. Zar pisac ne bi mogao da prestane da razmilja kaopisac, misli pisac. Pisac misli d a b i t o moglo d a budemogue. A da li bi bilo korisno? Bilo bi. Ali nama je poznatojo neto, mi unapred znamo pouku do koje e pisac i pisactek mnogo kasnije stii. Naravou enije glasi: Ne otvaraj vratakoja ne zna kako e zatvoriti. Odnosno: Ne zatvaraj vratapre nego to upali stubino svetlo. Ni jedan ni drugi pisacnisu o tome raz miljali. Prvi ni sada ne razmilja; drugi bivoleo da moe da razmilja, ali odavno je izgubio svaku morasuivanja. On stoji u mraku kao otpadak, kao kamen, kaopu. Poreenje s puem moda nije uspelo. On die, gleda,kuca m u srce, bije bilo, guta pljuva k u , i m a kamen u

bubregu. ta se od svega toga moe primeniti na pua?Tako rei, nita. Pre nego to je postao to to jeste pomislioje da napie pri u o piscu koji pie pri u o piscu koji vie nezna ko je, ta je i gde se nalazi. to prvog pisca dovodi uznatno tei poloaj, jer vie nije siguran d a li prebira potastaturi pisae maine zato to tako hoe ili zato to takohoe neko drugi. Opasnost je upravo u tome t o s e moedesi ti da se nae m o u bezizlaznoj situaciji o nd a kadapomislimo da se u bezizlaznoj situaciji nalazi neko drugi.Nenost treba d a bude naa primarna odlika, potomplemenitost, p a onda milosre. Zlo s e vraa , t o s u utvrdilipametniji od nas, misli pisac. On bi sada dao sve na svetukada bi samo mogao d a provu e svoj prst kroz mrakprethodnih redova, papirnih stranica i tamparske farbe, ida pritisne crveno dugme prekida a. Svetlost, koja bi sepojavila kao otkrivenje, ne bi nazvao svojom. Ne bih svojomnazvao tu svetlost, misli pisac. Pisac u mraku i dalje nitane misli. On je sada ivi le, dokument o pogubnom uticajuproze n a svoje junake. Kada bi mogao d a izgovori resvetlost, o n b i s e oseao isto kao kada bi rekaojabuka, ili lag, ili iviluk, ili svemir nema ni kraj nipo etak, ve sve u njemu istovremeno postoji n a jednommestu i na mnotvu razli itih mesta. Tako ti je to: danasjesi, sutra nisi. Stvar je samo u tome da pravilno ocenikada je danas a kada sutra, premda je najsloenije uraditiono to je najjednostavnije. Kao to

su, na primer, ona dva koraka koja treba napraviti odulaznih vrata svoga stana do mesta gde se nalazi prekidaza stepenino svetlo. Dovoljan je samo jedan pogreanpokret da bi nastala cela pri a.

MOJA ENA VOLI MAKE

Moja ena voli ma ke.

Sasvim jednostavna re enica koja u sebi krije bezdanenerazumevanja.

Ali, ako j a ostajem ravnoduna pred tvojom ljubavljuprema sintaksi, kae moja ena, zato tebe uznemiravamoja ljubav prema ma kama?

Tokom popodneva, u bezbroj malih posuda, onapriprema ma je specijalitete: iznutrice, digerice, kaice ipapice, pilee noge, bubrege, parizer, mleko. Onda silazi udvorite, zvecka natovarena lon iima i erpicama, klopotnjenih klompi odjekuje stepenitem. Gledam s terase kakosvako jelo sipa u poseban anak. Manje posude za vee make; vee posude za vie ma ia; mleko u bezbroj an ia.Uspravlja se, brie ruke o kecelju i poziva ih.

Moda ne znam ta je ljubav, ali zato znam ta je arolija.arolija je na i n na koji s e istog asa pojavljuje bezbroj maaka, na in na koji ih ona usmerava, gura njuke u posude,kako i m miluje izuvijana lea, kako s e njihovi repovi ire,

kako joj se penju uz nogavice.

Vraam se u kuhinju, krstarim praznim stanom, odlazimdo ormana, otvaram ga, gledam ta se sve nalazi unutra.

Kada se moja ena vrati iz dvorita, pitae me ta elimza ru ak. Rei u joj. Obedovae mo u tii ni ; j a u uzaludnastojati d a pronaem ma je dlake u jelu, n a aravu, nanjenoj bluzi, u hlebu; ona e na kraju izneti dezert: puding odvanile.

Oboavam vanilu.

Jednom je moja ena rekla: Mrnja udaljava oveka odprirode; ljubav ga vraa u kolevku svemira.

Htela je da kae d a ovek koji voli, i v i u skladu sritmovima sveta: dan je za njega dan, a no no. Ujutru onotvara o i, uve e ih zatvara.

Ona se, naravno, grozi takvih objanjenja. Kae : Akore i ne govore ono to kazuju, emu onda re i?

Stvarno, emu re i?

ujem jeku njenih klompi: ona se vraa. Sedam na svojemesto. Neka me nae onakvog kakvog me je ostavila.

Meutim, nou, dok leim budan a ona spava, za ujemponekad kako uzdahne u snu. Naginjem se nad nju i, iakoje svetlost slaba, vidim kako joj nos podrhtava, kako joj segornja usna zatee i podie, i otkriva pritajenu belinu zuba, iznam moja ena sanja mia.

POETIKA KRATKE PRIE, DRUGI DEO

Upravo kada sam naumio da preem preko ulice: netomi je upalo u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i uo svezvukove koje nikada ranije nisam uo. Onda me je dotaklane ija ruka. Kroz suze s a m video devojku izvanrednelepote, duginih boja, koja me je pitala: ta vam sedesilo? Rekao sam da mi je neto upalo u oko. Poite samnom, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i odvelau haustor. O i su do tada prestale d a suze. Devojka jepapirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka ipokazala crnu mrlju. Sloili smo se da je to muica, nikakokomarac. Zidovi haustora, posebno tavanica, bili su islikanifantasti nim prizorima. Ti stanuje ovde?, pitao sam je.Ne, rekla je devojka, ja stanujem u Zemunu.

Primeujem da je ovo ve trea moja pri a u kojoj s e reiznenada nalazi n a samom po etku. D a li zbog togatreba da se zabrinem? D a l i t o zna i da je moja mataiscrpljena? Da je izvor mog stvaralatva presahnuo? D a litreba da se zabrinem? Ili da se posluim pomodnimteoretisanjem i napiem kratak tekst, esej ili beleku,pogodan po duini za kulturni dodatak Politike, u kojembih govorio o nunosti redukcije, o suavanju vokabularakao stvarnom preduslovu za pravu postmodernisti kuumetnost? Moda bih re iznenada mogao da proglasimza jezgrenu re svog stvaralatva, za sredite iz kojegnastaje sve ostalo, da kaem kako nastojim da se vratim usamog sebe tako to u se vratiti u sr svog jezika? Ondabih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim kadame jedan od urednika kulturnog dodatka Politike ne volizato to svojevremeno nisam u Knjievnoj re i objavionjegovu pri u? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojojstolici.

Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale?Kao da bi ovo bio prvi put da se sluim laima, kao da vebezbroj puta, obraajui se javnosti, nisam upotrebio sloenei raznovrsne

konstrukcije koje su po ivale na mojim vrstim, debelimneistinama?

Ti si umetnik, kae mi devojka iz prvog fragmenta, tebije sve dozvoljeno!

ak i suze, kaem.

Ona prua ruku. Zapaam tanke, duga ke prste, finooblikovane nokte, dla i ce n a nadlanici. Pa, to s u pravesuze, kae ona, ti stvarno pla e!

Ali, kako to da dokaem?

Da, kae Milo Komadina, t o j e zbilja veliki problem.Jeste, slae s e Svetislav Basara. Mihajlo Panti potvruje,Predrag Markovi takoe. Svi smo veoma zamiljeni.

Ponovo s a m slagao. Upotrebio s a m stvarne, iveosobe za svoje pripoveda ke ciljeve, stavio im u usta re ikoje nikada nisu izrekli. Mislim, Basara je sigurno nekadarekao jeste, Panti je mnogo toga potvrdio ali nikada ug o r e navedenom kontekstu. Nikada, uostalom, nisuMarkovi, Panti, Basara i Komadina sedeli zajedno i slualikako nari em nad svojom pripoveda kom sudbinom. alio

sam se svakom od njih pojedina no, ali nikada svima njimazajedno. Govorio sam im (pojedina no) kako me zamara tostalno traganje za novom formom, kako sam opsednut timekako u ispri ati pri u a uopte ne razmiiljam o tome tapri a sadri. Onda sam rekao Komadini da u prei na sirovirealizam, da je t o jedino t o m i preostaje. Komadina seobradovao kao malo dete: pljeskao j e rukama i ushienopodvrisikivao. A ta je realizam? upitao sam ga. Naglo jezautao, ruke su ostale da mu vise u vazduhu, po eo je dagrize usne. Tako sam ga ostavio.

Mogao s i jednostavnije d a postupi, kae devojka izprvog fragmenta.

Kako?

Mogao si da upotrebi potpuno izmiljene likove.Literaturi s u neophodna stvorenja od krvi i mesa,

kaem.Pa, ti si od krvi i mesa, kae devojka i smeka se.Otkud zna?

Ona prilazi i iznenada me, brie m iznenada, piemona prilazi i vrsto mi stiska monice, dok s e istovremnosvojim so nim usnama upija u moje. Oseam kako joj seusta blago otvaraju i kako njen jezik doti e, ali umestoushita oseam tup bol.

ta je? kae ona i puta me.Piljimo u mesto koje je do malopre drala.Boli me, kaem.

Ona zavre rukav i pokazuje miicu. Koa joj jeravnomerno tamna; nedavno se vratila s letovanja.

Opipavam mii, divim se njegovoj vrstini.Vebam, kae ona. Plivam, ska em, diem tegove.Mora da bude oprezna s tolikom snagom, velim.Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre drala.

Sva srea, kae ona, da se ovo dogaa u literaturi, a ne ustvarnosti.

Knjievnost je jedina stvarnost, odgovaram.

Bol, meutim, ne prestaje.

Zato bol nije uminuo u prethodnom fragmentu?

Zato to su se ravni stvarne i izmiljene stvarnosti tolikoizmeale da pisac ovaj pisac vie nije u stanju da ihpravilno razlikuje. Njemu j e , uostalom, sve t o odavnodojadilo. Uverio se da knjievnost, umetnost u celini, nemanikakvog uticaja; uverio se da je drutveni poloa j piscavie nego bedan; uverio se da ga itaju jedino drugi pisci, ito uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako mu je deloloe, i iz stvarala ke zavisti, ako mu je delo dobro;

uverio s e , takoe , u svoje ograni ene sposobnosti.Dakle, dosadno mu je. Dosadno mu je dok pie ovu pri u.On je u svetu knjievnosti mimo svoje volje. Radije bi sebavio nekim drugim stvarima, radije bi len ario u Nepalu iliIzraelu, radije bi iveo u potpunoj povu enosti. Ali kadazazvoni telefon, o n s e javlja; kada zatrae Davida A ., onkae : J a sam, izvol'te; kada m u zatrae ovaj ili onajprilog za ovaj ili onaj asopis, kada ga pozovu na razgovor uovu ili onu izdava ku kuu, on obeava da e doi; iako nikakone moe da bude siguran da je on taj u ije ime govori. Ali,t o j e ve odavno napisao Borhes u paraboli o Borhesu isebi, i svi se ponaaju kao da je problem time reen, kaoda je oseaj dvojnosti i ezao s lica zemlje. David A.nasluuje da se tajna tog zaborava krije u slonom bratstvuonih pisaca koji vole d a izigravaju sebe u javnosti, kojismatraju da je l i k p isca njihova jedina stvarnost. Koji,shodno tome, ne vide nikakve razli ite ravni egzistencije,nego pristaju da ive i stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni.Z b o g toga su njihovi likovi spljeskani zgnje eni ijednodimenzionalni.

Dok za to vreme David A. u jednoj ravni osea potmulibol u monicama; u drugoj sve to zapisuje; u treoj sve toponovo doivljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u etvrtojnema monice; dok u petoj.

Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne elim daimam veze s tim.

Misli li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da jepotenje preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost?

Gledam je. Vidim da je ozbiljna, da ima lepe grudi, dasu joj o i eli no plave. Kaem: Ko to moe da zna?

Moda se nisam dobro izrazila, kae devojka. Moda jebolje da pitanje postavim na ovaj na in: Ako j e umetnostdeo ivota, da li je potenje preduslov za pravi ivot?

Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Potenjeprema kome? Prema samom sebi?

Ako nisi poten prema sebi, prema kome onda moeda bude poten? odgovara devojka.

ene su ponekad toliko pametne: da jedino moete daih mrzite. U p ravu s i , kaem, potenje prema sebipreduslov je za sveukupnu ovekovu egzistenciju.

Zna i, kae devojka, i za umetnost?I za umetnost.Prema tome?

Sluaj, kaem joj, mogu d a zamislim stotinu drugihstvari koje bismo ti i ja mogli da radimo umesto to ovdedangubimo raspravljajui o sutini umetni kog dela.

Na primer, kae ona.

Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, eli noplave o i, obla kolena. Voleo bih da, kaem i zautim.

Ona mi preti prstom. Nikada nee postati pisac, govoridevojka, uvek e ostati eprtlja. Nisi u stanju d a prevalisvoju istinu preko usana, nisi u stanju d a uo i stvarnostkoja te okruuje, nisi sposoban d a stvori uverljive likovekoji e izraziti tvoj umetni ki kredo i postati pouzdan mea zamoralne dileme naeg vremena. eprka po povrini kaokokoka po bunjitu. Zadovoljava se pojavnim aspektom,a ne osea kako ispod zategnute ljudske koe treperi bilo.Gleda fotografiju, belei ise ak, i ne primeuje trajanje.Vidi bore na licu, a ne pita se ta ih je izazvalo. Uo avatrag, ali ne i

Ne seri, kaem joj.

Devojka je iznenaena. iri usta, iri o i, ko zna ta sveiri u svom zaprepaenju.

Ponekad se cela vetina sastoji u pravom izboru re

Vidi, kae Milo Komadina, ja ne bih tako postupio. Nija, kae Svetislav Basara. Predrag Markovi i Mihajlo Pantinisu s nama. Sleem ramenima, odmahujem glavom, alioni su nemilosrdni. Sva trojica smo pomalo pijani i idemonekom duga kom ulicom. Ulica j e oskudno osvetljena.Povremeno ugledamo banderu, povremeno tarabu, kat-kadkuni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog velikog utogpsa. Pas sedi, mae repom po praini i podie beli astobla i. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. MiloKomadina pri a o tome kako su u njegovom kraju ljudi vrsti,kako ve na prvi pogled prepoznaje ko je kakav ovek, i kakoje zemlja tamo dobra, kako na njoj sve uspeva. SvetislavBasara i ja odobravamo. Nemamo razloga da mu protivureimo. Sva trojica smo ustondirali od nekog afganistanskoghaia, usta su nam suva, a nigde

nikakvog osveavajueg pia. Prolazimo poslednjubanderu. Sijalica s e jedva vidi na njenom vrhu, kilji kaoprolena zvezda. Svetislav Basara kae da se ni ega neboji, da je samog sebe ve nekoliko puta premetnuo prekoglave. eleo bih da ga pitam ta njemu zna i pisanje, ali vesmo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne vidi.uje se samo kako nam izmeu nonih prstiju curi praina.Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a po injed a pirka prohladan vetar i n a nebu s e gomilaju oblaci.Naravno, oblaci predstavljaju pesni ku slobodu, jer smo umraku. Milo Komadina vie nita ne govori, SvetislavBasara je takoe onemeo, u j e se samo moj glas dokzanovetam o iscrpljenosti postojeih knjievnih formi, onedovoljnosti utvrenih pripoveda kih obrazaca, dok sve topravdam novom percepcijom, novim dostignuima fizike,uticajem fi lma i televizije, injenicom d a ivimo u dobakompjutera, uvidom da je ovek, i pored svega, sam nasvetu. Stajem. Niko ne ljapka pored mene. Pruam ruke.Mrak visi u aravima kao posteljina posle velikog pranja.Oprana j e svetlost sveta. Eto, umetnost ne daje uvekodgovor, ne prua izlaz, ne otkriva skrivene vratnice. Ostajemi samo da ekam.

Vraam se re i iznenada.

Zato se ona tako napadno, tako uo ljivo pojavljivala na

po etku mojih novih pri a tokom poslednjih meseci? Da li jeiznenadnost postala glavna odlika moga ivota? Ili mesvaki trenutak ivota iznenauje? Ili me, to je najblie istini,iznenauje svaki po etak pri e?

Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje j e odrazloeg stila. Dobar pripoveda provodi sate, dane, mesecegodine nad svojim stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje;gotovo delo, kada ga umorne ruke umetnika iznesu nasvetlost dana, bleti kao dijamant. Svaka stranica na izgledje ista, ali svaka se u stvari razlikuje.

To si lepo rekao, kae devojka iz prvog fragmenta.

Odgovaram joj d a mene zanima druga perspektiva,odnosno, drugi nivo; onaj na kojem j e svaka stranica naizgled razli ita, iako je u stvari svaka ista.

Ponovi, kae devojka.

Svaki p u t piem istu pri u, kaem joj, svaki putpokuavam da saoptim svoju nemo da napiem pri u.

Zato onda svaki put ne napie istu pri u?

Zato to nemam dovoljno smelosti, kaem joj, i zato to...

Zato? neumoljivo pita devojka.Zato to nisam poten, priznajem.

Je l' vidi, kae devojka, je l' vidi da sam bila u pravu?Potenje je preduslov za pravu umetnost, samo umetnostkoja po iva na temeljima potenja, itd, itd.

Ne elim vie da je sluam.***

ta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta?

Ako zatvorim o i, rekao sam joj, da li e me ponovovoleti? Devojka j e presavila papirnu maramicu, osvrnulase i bacila je u ugao. Ljubav se ne trai, rekla je, ljubavs e dobija. Zidovi haustora, a posebno tavanica, bili suislikani fantasti nim prizorima, premda me nijedan od njihnije podseao ni na ta. Sada moram da idem, rekla jedevojka. Poeleo sam bar da sa uvam njenu maramicu, aliona nije dozvoljavala da je potraim meu kiselkastimotpacima. Ponudila mi je jednu istu. Odbio sam; u stvari,prihvatio sam pod uslovom da se na njoj nae nova muicaiz mog oka. Devojka je pristala. Nju je sve ovo o iglednozabavljalo. Izali smo n a ulicu, onda smo ul i u park. Uparku, sloili smo se, imamo ve anse. Seu na klupu,rekla je devojka, a vi potraite najbolje mesto. Nisam semnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u vazduh,osetio odakle dolazi povetarac. Stao sam licem prema

njemu. Spreman sam, rekao sam devojci i razroga io o i.Video sam ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje,svaki sun ev zrak, ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar.Onda vie nisam nit a video. Tu je, rekla j e devojka iverovatno mi pokazala papirnu maramicu s crnom mrljom. Ipo ela da pla e ...

O ajan kraj.

Ali ne mogu da mu se vraam.

Nastavljam, pruam ruku u pokua j u d a uteimnepoznatu devojku, ali sada stvarni slepac a ne iznenadni,i ne znam gde da je spustim. A i kad bih je spustio, da li bihneto promenio? Odnosno: kada bih progovorio, da li bihneto rekao? Stojim, dakle, i lepo oseam kako prolazi dani pada no. Po svemu sudei , t o j e uslovljeno mojimprelaskom iz gramati kog prolog u gramati ko sadanjevreme. No je mra na i strana, i ima hiljadu o iju. Bojim se.G d e j e sada devojka koja mi je pomogla u prvomfragmentu. Pored mojih nogu

protr ava pas. Ne pitajte me kako t o znam, ali t o nijeonaj uti pas, ovaj je malen i aren, i zove s e Niki. Ondavetar pored mene pronosi ne i ji eir, p a jedno zguvanopismo, nekoliko nov anica, tap i nao are. Onda dolazi leto,pa jesen, pa zima, i kada ponovo progledam: vidim da senalazim na prostranoj snenoj padini. Preda mnom je devianski sneg; i z a mene, beskrajna n i t mojih tragova.Savrena slika za uzaludnost mojih pripoveda kihpokuaja. Neka na tome ostane. Da. O, da.

UMEE LJUBAVI

Ako ona treba da doe u est, onda je sve spremno ve upet. Preostaje mi samo da je ekam, kao to mi posle, kadaona doe, preostaje da je spre im da ode.

Spre iti moda nije najbolja re , ali u nedostatku jednesvaka druga re moe da poslui. Zato praviti razliku izmeune ega to ne postoji i ne eg drugog to takoe ne postoji?

Bilo kako bilo, spre avanje (za mene) ozna ava vetinuili umee da se, inei neto na izgled sasvim razli ito, u iniono to ovek doista namerava da u ini. Stvarnost se takopokazuje kao privid, dok se prava stvarnost odigravaneprimetno. Pokret ruke, na primer, samo je maska zatreptaj oka ili primicanje butine. Kaa l j j e pravi paravan.Kosa se sklanja s ela da bi stopalo lake disalo. I tome slino.

Dakle, ona dolazi, seda, povla i suknju preko kolena.Kada prekrsti noge, uje se kako joj se taru arape. Lice joj jerumeno, o i crne, prsti fino oblikovani. Boja laka na njenimnoktima uznemirava, ali ne obavezuje. Njeno elo, meutim,sasvim je glatko, ne pamtim da sam ikada na njemu videlaneku boru.

Prvo izmenjamo nekoliko u tivosti. Obi ne stvari ovremenu, poslu, dnevnim dogaa ji ma . P r e n e g o toprogovori, ona malo napui usne. Nekad je pustim da pri a;nekad namerno nastavim upravo onda kada pomisli d a uzautati; tada joj usne ostaju napuene sve dok ih ne ovlaijezikom. Vidim samo vrh jezika, ali lako mogu da zamislimostatak.

Ili onaj trenutak kada ugrabim priliku da je uhvatim za runi zglob. Moram, pre svega, d a odglumim iznenaenje iliuzbuenje ili neku sli nu imenicu, zatim da je uhvatim za ruku,da pazim da stisak nije prejak, i da ne traje predugo, da jepustim kao da je nisam n i uhvatila. A onda posmatramkako otisci mojih prstiju, kako crvenilo nestaje. Uvek samse pitala kuda odlazi? Kako to da je jedan as sve rumeno,a drugi belo, ravno? Zar otisak nema pravo na opstanak?

Jednom mi je rekla da odnedavno misli da jo j j e ivotokon an i d a sada ivi nakon ivota, u neo ekivanodobijenom vremenu.

Kao ivi mrtvac, rekla sam.

Ona se nasmejala. Prvi put sam tada ula njen smeh. Zarti li im na mrtvaca? pitala je.

Poelela sam da joj dotaknem obraz i kaem net o olepoti breskve. Ne, rekla sam, ne li i. Nisam se pomerila:ruke su mi ostale skrtene u krilu.

Kada bih ti sve ispri ala, rekla je, mislila bi da sam luda.

Zatvorila sam o i, pa sam ih ponovo otvorila.

Imam oseaj, nastavila je, da sam prola kroz vrata kojasu se za mnom zatvorila, t o j e sve. Okrenula sam s e ipomislila: to je, zna i, moj ivot.

Ako zapla e, kazala sam u sebi, dlanovima u joj obujmitislepoo nice i blago, ali u isto vreme silovito, privui glavu nasvoje grudi.

Ponekad joj pridri m kaput samo zato da bih na trenzadrala dlanove na njenim ramenima.

Da li ona uopte zna zato je pozivam?

Da li ja uopte znam zato ona dolazi?

Svaki put kaem sebi: Ne plai se re i. Ali kada otvorimvrata i ona ue u predsoblje, ovla m i dodirne obraz uimitaciji poljupca i kae prvu stvar koja joj padne na pamet,osetim kako se negde duboko u sebi kreem prema tiini.

Dodue , moja tii na j e kao njen ivot. Govorim, alioseam da sam prela onu granicu kada re i imaju zna enje.

Ona se saginje, ee zglob, pa list, pa opet zglob, ondaiskree glavu i gleda me odozdo.

Taj udni ugao dozvoljava mi da vidim pege na njenomvratu, odsjaj na zlatnom lan iu, nalu u kosi.

Jednom smo pri ale o strasti. Ona je samo odmahivalaglavom, odbijajui da poveruje. Kada sam rekla da je strastmera ljubavi, rekla je: t a t i zna o ljubavi? Rekla j e topovijene glave i istog asa

vrhovima prstiju leve ruke dotakla vrhove prstiju desneruke. Napravila sam se da nisam ula, iako s a m j a njumogla da upitam ta ona zna o strasti. Onda sam videla dasu moje ruke, d o tada prekrtene u krilu, ponovile njenpokret: vrhovi prstiju su se sjedinili i napravili krug. Moglasam da kaem: Strast je podudarnost, ljubav je kretanje kaistovetnosti. Ali nisam. utala sam. Ona je odvojila prvo paleve, potom ostale prste. Ponovila sam njene pokrete: prvopal evi, potom ostali prsti. Onda je ona, ali t o vie nijevano.

Vano je ovo: nikad ne gubi onaj ko voli; gubi samoonaj ko je voljen.

JA SAM KAMERA

Jednom mi je jedna ena pri a la o kii. Stajali smonasred mosta i ona je govorila o tome kako je voda faktorkoji ne odreuje samo nae postojanje u kosmosu, negomnogo vie . Koliko vie?, pitao s a m j e . Ona sleeramenima. Mnogo vie, rekla je.

Bilo je i drugih dogaaja. Jednom, na primer, iz autobusas a m vi deo kako ptice sleu n a leinu neke ivotinje.Pomislio sam: Ako autobus stane, tu u izai . Onda je ovekkoji je sedeo pored mene upitao koliko j e sati. Okrenuosam se da mu kaem, a kada sam ponovo pogledao krozprozor: video sam neki drugi pejza. Nisam, u stvari, nita

video. Autobus j e ua o u tunel i zrnca neonske svetlostitonula su izmeu pramenova benzinskih isparenja.

Ili onda, kada sam u prolazu, u glavnoj ulici, ugledaosvoj lik. Piljio je u mene iz ogledala u izlogu kapadijskeradnje. Zastao sam, vratio s e , pravio se da me netoposebno interesuje. Od stotinak kapa u izlogu, samo jednanije bila ka ket. Svi ka keti su, ta no na sredini, imali dugmepresvu eno odgovarajuom tkaninom. ta li to dugme radina vrhu ka keta? Podigao sam pogled prema ogledalu iugledao kapadiju. Osvrnuo sam se, pomislivi da stoji izamene, a o n j e tada provukao ruku, uzeo jedan ka ket izatvorio vrataca. Na tim vratacima visilo j e ogledalo. Uogledalu sam ugledao sebe.

U stvari, ne postoji tok, ne postoje zbivanja. Postojesamo niti izmeu pojedinih dogaaja koje se tegle kao finotkanje pau ine.

U samoi svoje sobe rekao sam: Tii na j e po etaiksvega, glas je kraj svega. I jo: Re i su nae dobrovoljnoizgnanstvo.

U knjiicu s tvrdim koricama upisao sam: Moj jezik jemo ja granica. Kada govorim, podiem goleme