I. ODREĐENJE FILOZOFIJE

1. IME I POJAM FILOZOFIJE

POREKLO NAZIVA "Pitanje "zašto postoji filozofija" isto toliko je jalovo kao i pitanje " zašto postoje ljudi".

Lešek KolakovskiIzvorno filozofija znači "ljubav prema mudrosti". Stari Grci su tako nazvali nastojanje i delatnost onih ljudi koji su težili za mudrošću. Po

legendi Pitagora je bio prvi koji je upotrebio reč filozofija. Danas istoričari filozofije dokazuju da je to bio Heraklit. Kasnije su reč filozofija uveli u stalnu upotrebu naročito Sokrat i Platon. Za sebe su skromno tvrdili da nisu mudraci, nego samo ljubitelji mudrosti. Etimologija reči "filozofija"- ljubav prema mudrosti i "filozof"- ljubitelj mudrosti, upućuju na korene: "filos", prijatelj, ljubitelj;"sofija", mudrost.

SMISAO TRAŽENJA IZVORNOG ZNAČENJA U tom izvornom značenju reči filozofija, sadržan je smisao određenja filozofije kao istraživanja. Za razliku od mita, religije i svakodnevnog takozvanog prirodnog stava uopšte, koji se svi drže kao da istinu već znaju, filozofija je identična sa naporom da dosledno, slobodno mišljenje, istinu i znanje tek otkrije. Posao filozofije je traganje i dijalog. Ona se od mita i religije razlikuje pre svega metodičnošću i dokazanošću svog znanja.

FILOZOFIJA JE POGLED NA SVET I ŽIVOT Ne postoji opšteprihvaćena definicija ni sadržajno određenje filozofije, sa kojim bi se, ako ne svi saglasili. Filozofi su različito određivali i predmet i pojam filozofije. Želimo li da obuhvatimo ono što je filozofija bila u svojoj istoriji i što jeste, možemo dati određenje koje je dovoljno očito: Filozofija je pitanje o biću, svetu i istini, a u svojim odgovorima, ona je pogled na svet i život.

Kao pogled na svet filozofija je izraz nastojanja ljudskog uma da sazna celinu sveta, ono najopštije, da stekne opšte znanje o celini onoga što postoji, da sazna prve osnove svega.

Kao pogled na život filozofija u svom centru ima čoveka kao čoveka, pitanja o osnovama, razlozima i svrhama njegovog postojanja, pitanja o smislu života, o tome po čemu je čovek čove. Filozofija traga za smislom života, i kao životna mudrost ona je ocena života i njegov vodič.

FILOZOFIJA JE ZAVRŠEN SISTEM MISLI Od svih drugih pokušaja da se odgovori na "ista" pitanja o svetu i smislu života filozofija se razlikuje time što je ona završen, do kraja

doveden, jedinstvom duha prožet i metodski osiguran sistem misli. Sistem koji treba da bude logičan, kritičan, strogo obrazložen dosledan, neprotivrečan. Ne samo puki niz dubokih misli, oštroumnih aforizama, nego sistematska celina. Filozofija je uvek pokušaj da se neko objašnjenje , neka ideja dovede do kraja. Da se lanac smislenih veza racionalno izvede, a filozofski pogled izgradi na kritičkim pojmovima i u skladu sa najvišim dostignućima znanja i iskustva nekog doba. Filozofija je naučnim pojmovima izražen pogled na svet i život. "Filozofija je čovek sam koji sam sebi postaje problem i taži razloge i osnove svoga bića". Abađano

2. ODNOS FILOZOFIJE PREMA MITU, RELIGIJI, UMETNOSTI I NAUCI

NASUPROT MITU I RELIGIJI Čovek je i pre pojave filozofije pokušavao što uspešnije da odgovori na pitanje o svetu oko sebe, o nastanku sveta, poretku stvari, svom

položaju u svetu i smislu života. Prva tumačenja u obliku mitskih predstava rezultati su fantazije i neobrazloženog izvođenja, a ne kritičkog mišljenja usmerenog prema znanju. Religija je, takođe, određena slika sveta i životni pogled, ali je ona zasnovana na autoritetu, na veri u objavu kao najviše svedočanstvo. Pritom se u znatnoj meri oslanja na osećanja i maštu.

Kad se javlja filozofija se ne razvija iz mita i religije, nego protiv mita i religije, kao nastojanje doslednog mišljenja da racionalno otkrije tajne sveta i života. Filozofija se tako razvija i nastaje kao opšta težnja uma da na pitanja o prirodi odgovori u okvirima same te prirode, da otkrije prirodnu osnovu prirode, prirodni princip iz koga sve nastaje.

ODNOS FILOZOFIJE I UMETNOSTI I umetnost izražava pogled na svet i život. Neki su filozofisu u svojim sistemima stavljali upravo umetnost na najviše mesto, na primer, Šeling.

Kao oblik stvaralaštva koji u svom središtu ima uvek najpre čovekovu ljudskost ona je, prema pojedinim predstavnicima savremene filozofije, najbliža filozofiji, filozofskija je od nauke. Umetnička dela i dela filozofije stare drugojačije nego rezultati nauka i izumi tehnike. Naime, istoričnost suštinski pripada umetnosti kao i filozofiji. Ali dok umetnost čulno prikazuje svet i život uz važnu ulogu mašte i osećanja dotle je filozofija rezultat pojmovnog rada, ona je delo kritičkog uma.

ODNOS FILOZOFIJE I NAUKE Odnos između filozofije i nauke nije ni jednostavan ni prost , nego je veoma složen i dijalektičan. Filozofija je u početku kod Grka bila isto što i naučna težnja uopšte, isto što i nauka, obuhvatala je suštinsko znanje.

Tek kasnije, nakon Aristotelove sinteze celokupnog naučnog iskustva Grčke civilizacije, počelo je osamostaljivanje pojedinih područja kao područja samostalnog traganja. Taj proces je još izrazitiji od renesanse tokom novog veka sve do naših dana. I pored svog procvata posebnih nauka filozofiji ostaju neka opšta pitanja o svetu i životu. Svaka posebna nauka ima kao svoj predmet ograničenu sferu bića koji istražuje u njegovoj posebnosti. Filozofija teži saznanju celine sveta i određenju ciljeva života. Pojedinačna nauka i pored sve svoje egzaktnosti i savršenosti ne samo da ne postavlja osnovno filozofsko pitalje o bitku, nego ne iscrpljuje ni pojedinačno biće u raznolikosti njegovih oblika, a kamoli da može otkriti tajnu života. Filozofija kao opšta metodologija istražuje opšte metode nauka i njihove prve pretpostavke. Nauka svoje prve pretpostavke ne proverava, a to ako i čini kreće se u graničnim područjima nauke i filozofije. Filozofija, međutim, uvek od početka kritički proučava svoje pretpostavke, i kao istraživanje bitka i suštine ona je metodološko prosuđivanje nauka. Kao misao vodilja filozofija pita o smislu života, pa i o cilju nauka. Utoliko je filozofija, s jedne strane, upućena na rezultate posebnih nauka, a s druge strane, ona je njihova pretpostavka.

USLOVLJENOST I DELIMIČNA NEZAVISNOST FILOZOFIJE Kao kritička misao o svetu i životu filozofija u krajnjoj liniji uvek proizilazi iz života, iz potreba i zahteva određenog vremena, društva i sredine. Ona je izraz duha vremena. Ona je delo velikih individualaca.

Filozofija ima svoju unutrašnju zakonitost razvitka, ona po unutrašnnjem ritmu svoje dijalektike sledi i rešava probleme, pa sisteme mišljenja nadograđuje jedan na drugi.

Zato možemo, s jedne strane, otkrivati i slediti opštu vezu filozofije i istorije, filozofije s društveno istorijskim razvojem i shvatiti je kao izraz duha vremena, na primer, sofiste i Sokrata iz istorijske situacije grčke i atinske demokratije u drugoj polovini V veka stare ere. Ali ćemo, s druge strane, neke odnose, misli i filozofske strukture moći shvatiti samo ako sledimo unutrašnju logiku samorazvoja filozofske problematike, koja nije potpuno određena samo društvenim uslovima nekog vremena, na primer, odnos Sokrata, Platona i Aristotela.

3. LJUDSKE POBUDE ZA FILOZOFSKO ISTRAŽIVANJE

1

ČUĐENJE Izvore filozofije treba razlikovati od vremenskog početka filozofije. Već su Platon i Aristotel zapazili da se filozofija javlja sa čuđenjem, divljenjem. "Znatiželja je, tvrdi Aristotel, podstakla prve mislioce na filozofsko posmatranje života... Svaki se čovek u početku čudi da su stvari ono što jesu... A sticanje filozofije treba da nas dovede do duševnog stanja suprotno stanju u kome smo bili u početku svojih istraživanja". Savremeni filozof Bloh kaže da sa čuđenjem još i danas počinje ono što je u nama najbolje. Deca pitaju "zašto je nešto" a ne "ništa" ? NJima je prirodno da tako pitaju, ali je i kod njih takvo stanje kratkotrajno. Kasnije ono postaje sve ređe, pa kad nastupi, biva zato smešnije i dragocenije.

SUMNJA I POTRESENOSTOsim čuđenja savremeni nemački filozof Jaspers navodi još dva motiva filozofije. Kao izvor filozofskih pitanja javlja se sumnja i stalna

potresenost, strah ljudskog bića. "Iz čuđenja proizilazi pitanje i saznanje, iz sumnje u ono saznato proizilazi kritičko preispitivanje i jasna izvesnost, a iz potresenosti, iz straha čoveka i svesti o svojoj izgubljenosti proizilazi pitanje o sebi samom. Izvor filozofiranja nalazi se u čuđenju, u sumnji, u svesti o izgubljenosti. U svakom slučaju filozofija započinje potresenošću koja spopada čoveka, i uvek iz zbunjenosti on traži izlaz u nekom cilju".

KOMUNIKACIJA Spomenuti momenti, čuđenje, sumnja i potresenost ne iscrpljuju ono što nas pokreće u savremenom filozofiranju. NJihov uslov je prava komunikacija, i tek se u njoj, smatra Jaspers , postiže svrha filozofije . Komunikacija znači povezivanje i istinsko razumevanje ljudi među sobom. Zato svaka filozofija i teži da bude saopštena, da bude saslušana. U istoriji povezanost među ljudima bila je sama po sebi razumljiva. U svom smo vremenu, međutim, smatra Jaspers, upravo zaprepašteni zbog nedostatka komunikacije, zbog ravnodušnosti i sve slabijeg međusobnog razumevanja. "Ali ja postojim samo kad sam sa drugim, sam nisam ništa".

SVAKODNEVNI ŽIVOT Samostalni izvor filozifskog mišljenja današnjeg čoveka konačno je i svakodnevni život čoveka u naučno-tehnički organizovanom svetu

atomskog doba, bilo da je reč o opstanku čoveka u radu ili dokolici, u njegovom društvenom ili pojedinačnom delovanju, ljubavi ili borbi. Čovek uvek nailazi na manipulaciju granica mogućnosti svojih dela, pa na kraju mora postaviti pitanje: Ukoliko je sam čovek već postao mašina , koliko je on još u stanju "učiniti" u svetu mašina, i može li ga nekako izmeniti?\

FILOZOFIJA NIJE JEDINI MOGUĆI PRISTUP SVETU Možemo utvrditi saglasnost u navođenju izvora filozofije. To su uvek čuđenje, sumnja i potresenost, jer u svakom ozbiljnom životu nastupa trenutak kada se sve uzdrma što je do tada čvrsto stajalo, a baš iz takve uzdrmanosti rađa se filozofija. Ali mora li iz svake takve duboke i iskrene potresenosti uvek da proizilazi upravo filozofski interes i filozofsko shvatanje sveta? Svakako ne mora. Znamo da postoje različiti nefilozofski načini pristupa svetu, na primer umetnost, religija, a filozofski, koji je tipičan za Evropu, nipošto nije jedini.

Makar jednom u svom životu, makar i protiv svoje volje, čovek se nađe suočen sa svojim sudbinskim položajem u svetu, tražeći odgovor na prva i poslednja pitanja: Odakle, Gde i Čemu? Niko ta pitanja ne može mimoići, pa ako ih potiskuje ili odlaže da se suoči sa njima, ona ga progone kao sudbina koja svakog sustiže ma kako uzmicao i kamo se god skrivao. Svako je suočen sa svojim sudbinskim položajem u svetu, ali ga svako ne mora sresti, razumeti i tumačiti filozofski.

Savremeni italijanski filozof Abađano smatra da filozofija izvire iz suštine čovekovog bića, a ta suština je konačnost i ograničenost. Zato je filozofija bliska svim ljudima i zanima sve ljude. Filozofija nije privilegija filozofa, ona je zadatak čoveka s obzirom na njegovo ograničeno stanje kao čoveka. Ali se taj zadatak ne može nužno ostvariti jedino u filozofiji, on se može ostvariti i u veri, i u delovanju, i u spekulaciji, i u umetnosti.

FILOZOFIJA ZNAČI - BITI NA PUTU. NJENA SU PITANJA BITNIJA OD NJENIH ODGOVORA, A SVAKI SE ODGOVOR PONOVO PRETVARA U NOVO PITANJE.

4. TRI OSNOVNA FILOZOFSKA PITANJA I DISCIPLINE

1) PITANJE O BIĆU Prvo i osnovno filozofsko pitanje je pitanje o biću. Ako se pod bićem razume suština svega postojećeg, onda se može reći, da su filozofi raznih vremena išli pre svega za tim da utvrde, s jedne strane, pravo biće stvari, odnosno sveta u celini, a s druge strane, poslednje uzroke ili pokretače celokupnog kretanja i razvoja.

U antičko doba mnogi filozofi su se trudili da pronađu jedan ili više praelemenata iz kojih je sastavljeno biće kosmosa.U novom veku bila je dugo vremena aktuelna tzv. filozofija prirode, koja se bavila ispitivanjem vremena, prostora, materije, kretanja i drugih svetskih suština sa kojima se objašnjavaju sve pojave i procesi u prirodi.

Filozofska razmišljanja o biću uvek su polazila od pretpostavke da je svet kako nam se prikazuje u čulima samo fenomenalan, odnosno varljiv, pojavan i neistinit, i da se iza njega skriva pravi svet suština, koje se mogu saznati mišljenjem. Najznačajnije teorije o biću novoga veka stvorene su u XVII veku. Te teorije o biću temeljno je kritikovao u XVIII veku Kant, a u XIX veku filozofi pozitivisti, sa čime je mogućnost filozofskih istraživanja o biću bila ozbiljno dovedena u pitanje. Ipak i u XIX i XX veku filozofi su nastavili svoja razmišljanja o biću, a u našem vremenu pitanje bića ponovo se zasniva i obrađuju u filozofiji na novim temeljima. Zato možemo reći da je pitanje bića bilo i ostalo jedno od najvažnijih pitanja filozofije.

2) PITANJE O SAZNANJU Drugo osnovno filozofsko pitanje je pitanje o saznanju. U filozofiji se vrlo rano, odmah posle tematskog formulisanja pitanja o biću, pojavilo i

pitanje saznanja, tj. ispitivanje porekla, obima, vrednosti i granica saznanja. Ispitivanje porekla saznanja ne odnosi se na vremensko nastajanje saznanja u pojedinačnoj svesti, i to pojedinih saznanja, nego pre svega na učešće objektivnih i subjektivnih, čulnih i misaonih činilaca u svakom opštem i nužnom saznanju. U pogledu obima saznanja ide se za tim da se utvrdi da li se može saznati ne samo ono što je dostupno čulima i čulnom iskustvu nego i ono što je izvan tog iskustva.

Što se tiče vrednosti saznanja filozofska nastojanja bila su usmerena u pravcu utvrđivanja izvesnih stavova do kojih se raznim putem dolazi.

S vremena na vreme tokom istorije teorija saznanja je dobijala prvorazredan značaj zahtevajući za sebe primat u odnosu na pitanje o biću. Međutim, u svakom slučaju pitanja i o biću i o saznanju se međusobno uslovljavaju, tako da određeno rešenje pitanja bića određuje i rešenje pitanja saznanja i obrnuto.

3) PITANJE O ČOVEKU I pitanja bića i pitanja saznanja utiču na postavljanje i rešavanje trećeg osnovnog pitanja filozofije, a to je pitanje o čoveku, njegovom mestu i ulozi u prirodi, u društvu, u svetu uopšte.Čovek je živo biće koje se razlikuje od svih drugih živih bića i stvari u svetu po tome što je stvaralački subjekt, koji se sa tom svojom odlikom izdvaja od prirodnih tokova stvarajući svoj posebni svet istorije, društva i kulture. Taj ljudski svet oduvek je zanimao čoveka, i filozofi su mu posvećivali dužnu pažnju u težnji da pronađu suštinske oblike i zakonitosti tog ljudskog razvoja. Šta više, u najnovije vreme pokazalo se da su pitanja bića i pitanja saznanja na izvestan način pre svega pitanja čoveka, tako da i ona dobijaju poseban značaj u sklopu ljudskog sveta. Tako vidimo da se sva tri pitanja filozofije, o biću, o saznanju i o čoveku, međusobno dopunjuju i uslovljavaju, ukazujući na jedinstvo celokupnog sadržaja filozofije.

PODRUČJA FILOZOFIJE

2

Filozofija se može podeliti u tri velika područja istraživanja na osnovu postojanja tri osnovna pitanja u njoj. U prvom području su one filozofske discipline koje proučavaju biće, njegovu strukturu, njegove opšte zakone.U drugo područje dolaze one filozofske discipline koje proučavaju saznanje, njegovo poreklo, strukturu i vrednost.U treće područje dolaze sve one filozofske discipline koje proučavaju čoveka, njegovo moralno delovanje,umetničko stvaranje i

doživljavanje,njegov društveni život i istoriju.

*filozofske discipline koje proučavaju biće

METAFIZIKA Metafizika ispituje ono što je prvo i ono što jeposlednje.Šta je biće, suština, razvoj, kretanje, forma, materija, supstancija, uzrok, svrha itd.?

Aristotel je svoju prvu filozofiju odredio upravo kao učenje o prvim uzrocima i izvorima bića, ona pita o biću kao biću. Ime metafizika je dobila kasnije po tome što su Aristotelovi učenici tu njegovu prvu filozofiju svrstali iza fizike, meta ta fizika. Fizika je učenje o prirodi, o fizisu, filozofija prirode. Fizis, priroda izvorno znači sve ono što postoji, tačnije, ono što se nalazi u kretanju. Metafizika, naprotiv, pita za biće u njegovoj suštini. Ona je, prema tome, disciplina o onome što je sa one strane fizičkog, sa one strane promenljivog, tj.o onome što bićima pripada po njihovoj suštini.

ONTOLOGIJA Ontologija ili opšta metafizika je učenje o bitku. Biće kao postojeće je sve ono o čemu se može reći da postoji, a suština je ono po čemu nešto postoji baš kao što postoji.

Bitak je ono po čemu postoji sve što postoji tj. ono po čemu bića postoje. Bitak označava da biće uopšte postoji, on je dakle suština bića kao bića. Kao nauka o bitku ontologija je osnovna filozofska disciplina, jer su njena rešenja osnovna i za sva druga filozofska pitanja i filozofske discipline.Mogući su različiti oblici pitanja o bitku:

A) S obzirom na to pitamo li je li bitak jedan, dvojstven ili mnoštven,razlikujemo ove odgovore:1. MONIZAM uči da se u osnovi svega nalazi jedan princip. 2. DUALIZAM uči da su u osnovi svega nalaze dva nepomirljiva principa. 3. PLURALIZAM uči da su u osnovi svega nalaze više principa.

B)Prema osnovnom odredenju bitka ontološko gledišste može biti:1. MATERIJALIZAM, uči da je bitak materijalan, da je materija primarna, a svest i mišljenje sekundarni.2. IDEALIZAM, uči da je pravi bitak i osnova svega ideja, mišljenje, duh, svest, volja, boga, a da su pojavna bića izvedena.

** filozofske discipline koje proučavaju saznanje

TEORIJA SAZNANJA Saznajni problemi stari su koliko i filozofija. Međutim, tek je u XVII veku Lok zasnovao teoriju saznanja kao filozfsku disciplinu čiji je zadatak

bio da utvrdi poreklo, izvesnost i domet ljudskog saznanja.A) Ako se pitamo o poreklu saznanja razlikujemo nekoliko osnovnih odgovora:

1. EMPIRIZAM uči da je iskustvo izvor svog našeg saznanja.2. SENZUALIZAM uči da je samo čulno iskustvo izvor našeg saznanja.3. RACIONALIZAM uči da je prava osnova saznanja razum,um.4.INTUICIONIZAM uči da do najdubljih suštinskih životnih saznanja dolazimo intuicijom, neposrednim uvidom bez učešća uma.5. IRACIONALIZAM uči da je glavni izvor saznanja volja, ekstaza.

B) S obzirom na pitanja o vrednosti saznanja i pitanja njegovih granica razlikujemo:1. DOGMATIZAM koji uči da je moguće sigurno saznanje istine, kao i prihvatanje istine bez proveravanja.2. SKEPTICIZAM uči da nije moguće saznanje objektivne istine, pa je zato mudro uzdržavati se od izricanja sudova.3. KRITICIZAM zahteva ispitivanje granica saznanja pre njegove upotrebe.

*** filozofske discipline koje proučavaju čoveka

ETIKA Etika je filozofska disciplina koja ispituje poreklo, motive, norme i svrhe moralnog delovanja i doživljavanja, ona je filozofija morala.1. HETERONOMNA ETIKA zastupa stanovište da je izvor morala izvan čoveka.2. AUTONOMNA ETIKA smatra da je izvor morala u čoveku

S obzirom na shvatanje svrhe moralnog delovanja razlikujemo pravce:1. EUDAJMONIZAM po kome je cilj ljudskog delovanja sreća.2. HEDONIZAM po kome je cilj ljudskog delovanja uživanje.3. UTILITARIZAM po kome je cilj ljudskog delovanja korist.

ESTETIKA Estetika je filozofska disciplina koja proučava lepo u umetnosti i u prirodi,koja ispituje suštinu, uslove i kriterijume stvaranja, doživljavanja i ocenjivanja umetnosti. Ona je filozofija lepog i filozofija umetnosti.

ANTROPOLOGIJA Antropologija je filozofska disciplina koja proučava posebnu suštinu ljudskog bića odnosno zamenjuje opštu metafiziku, ontologiju

II. ANTIČKA FILOZOFIJA

1. MILETSKA FILOZOFIJA

GRČKA KOLEVKA FILOZOFIJE Filozofija se javlja krajem VII i početkom VI veka stare ere u Grčkoj, gde je tada bila razvijena bogata materijalna i duhovna kultura. Jačaju

gradovi i unapređuje se zanatstvo. Trgujući sa raznim narodima Grci su prihvatili mnoga saznanja, iskustva i kulturne uticaje. Solonovom i Klistenovom reformom 549. i 509. zasnovan je razvitak robovlasništva i demokratije, kao i pravna jednakost i lična sloboda svih Helena. A sloboda ličnosti je važan uslov mogućnosti filozofije uopšte. Grčki duh se oslobađa mitskih predstava tradicije i usmerava na slobodno istraživanje.

3

OSNOVNO PITANJE: ŠTA JE PRAMATERIJA ?Na zapadnoj obali Male Azije u gradu Milet, trgovačkom i kulturnom centru grčke kolonije Jonije, koja je u VI veku stare ere doživljavala

izrazit ekonomski i blistav kulturni razvitak, deluju prvi grčki filozofi. Osnovno pitanje koje oni postavljaju glasi: Šta je praosnova sveta, prauzrok, arhe, šta je praelement sveta? Ako se sve menja ako je sve prolazno, a nešto ipak odoleva promenama i tako ostaje trajno, šta je to što je nepromenljivo, pramaterija? Šta je izvor, osnovni princip, početak, element, supstancija svega postojećeg? Šta je osnova prirode? Koji je prirodni princip osnova prirode? Baš u smislu tog pitanja i teze da je taj prirodni princip sam sebi dovoljan, da "nešto" ne može iz "ništa" nastati, sadržana je filozofska dimenzija i vrednost učenja predstavnika Miletske filozofije.

PREDSTAVNICI TALES ( 624-547), otac grčke filozofije, jedan od sedam legendarnih mudraca, matematičar, astronom, političar, trgovac, ugledni građanin

Milete, uči da je sve voda.ANAKSIMEN ( 588-524) smatra da je suština svega vazduh, čijim zgušnjavanjem i razređivanjem nastaje celokupna raznolikost pojavnih

oblika sveta.ANAKSIMANDAR ( 610-546) se ne zadovoljava konkretnom materijom, nego stvara spekulativan pojam, praosnova sveta je apeiron, tj.

nešto beskonačno kvalitativno neodređeno. Iz beskonačnog, neiscrpnog apeirona izdvajanjem suprotnosti toplog i hladnog nastaju konkretne stvari

2. PITAGOREJSKA FILOZOFIJA

SAVEZ U južnoj Italiji, u Krotonu, gradu sa aristokratskim poretkom, delovali su pitagorejci. Organizovani kao red, savez, sekta sa strogom

disciplinom odricanja i obredima orfičko-mističnog moralnog nadahnuća, sa tezom da je smisao života u čišćenju i oslobađanju duše od tela, imali su obavezu da intenzivno intelektualno žive. Nije poznato koliko učenje Saveza duguje svom osnivaču slavnom marematičaru PITAGORI ( 580-500), ali je njegov autoritet bio nepovrediv. Savez je bio na vrhuncu u V veku stare ere sa FILOLAJEM na čelu, a više vekova je duboko i trajno uticao na celu grčku kulturu.

SVET JE HARMONIJA Pitagorejci su polazili od određenih svojih praktičnih i teorijskih shvatanja, i to najpre od matematike, muzike i astronomije. Tako su im već

prva akustična merenja otkrila iznenađujuću harmoniju odnosa što se može brojčano izraziti, na primer, odnos dužine žice i visine tona. U matematici su upravo brojevi i brojčani odnosi ono prvo i najvažnije, a posmatranje i proučavanje svemira veoma ih brzo vodi do uviđanja brojčano merljive pravilnosti i harmonije kretanja sfera nebeskih tela. I u svim praktičnim ljudskim delima i tehničkim veštinama vide prisustvo broja, mere, količinskog odnosa kao bitnog. Pitagorejci zaključuju, broj je suština svega. Brojevi su večni i nepromenljivi principi prirode. Ti praprincipi matematike su praprincipi svih stvari. Čitav svemir je harmonija i broj. "Sve što se saznaje ima broj, jer se bez njega ne može ništa ni shvatiti ni saznati." Zato je važno jedino saznati broj i brojčani odnos. Matematičko racionalno saznanje tako postaje uzorom saznanja i znanja uopšte. Kategorija kvantiteta osnovna je kategorija pitagorejskog učenja

MISTIKA BROJEVA Pitagorejci su do te mere sledili svoju osnovnu zamisao da su preterali kad su u svemu, pa i u pravednosti, duši, umu, dobroti, braku, tražili

bitno simboličko značenje broja, pa onda, svakako i obrnuto, brojevima i brojčanim odnosima pripisivali simboličku mističku ulogu. Tako su na primer, broj deset smatrali savršenim, upravo znakom harmonije u prirodi.

3. HERAKLIT

SVE TEČE "PANTA REI" U gradu Efesu u Maloj Aziji samotnički je živeo Heraklit ( 540-480), mislilac posebne dubine. NJegovo učenje je uticalo na sav dalji razvoj grčke filozofije. Umesto da traži pramateriju, supstanciju, ono što je stalno u promeni, Heraklit otkriva upravo neprekidnu promenu, kretanje kao suštinu sveta. Vatra, doduše, označava praelemenat, ali mu je ona simbol večnog kretanja. Ona čulno izražava suštinu sveta kao procesa. Postoji kružni tok izmene materije. Promena je apsolutna. Sve se menja, nastaje i nestaje, sve je u toku i razvoju, sve se kreće. Sve teče - Panta rei. "Sunce nije samo svaki dan novo, nego je uvek i neprestano novo."

HARMONIJA SUPROTNOSTI Tek se po suprotnom saznaje i postoji nešto što postoji. Svaka stvar nosi u sebi svoju suprotnost, sve je puno suprotnosti koje se slažu.

Početak i završetak su zajedno, skladno i neskladno. "Jedno te isto prebiva u nama : živo i mrtvo, budno i spavajuće, mlado i staro." Svet je harmonija i borba suprotnosti.

LOGOS VLADA SVETOM Svetom vlada jedinstveni svetski zakon, red, stalni ritam događanja, sveopšta zakonitost, logos, koji nužno određuje celokupni razvoj.

Svetska vatra se sa merom pali, i s merom gasi. Heraklit ne naglašava samo zakon reda prirodnog razvoja, nego i zakon reda kao princip društvenog života. "Narod valja da se bori za svoje zakone kao za svoje zidove." Logos se razvija kao jedinstvo i borba suprotnosti. Borba diferencira ljude po njihovoj društvenoj vrednosti, ona ima ulogu pokretača ljudskih odnosa. To je oblik u kome se logos pokazuje kao zakonitost u društvu.

SAZNANJE Premda je logos ono zajedničko, ono "jedno u svemu", ipak većina ljudi ne shvata logos, ne saznaje ga, nego živi kao da svako ima svoju vlastitu pamet. Saznati istinu nije jednostavno. Čula daju nepouzdana saznanja, ako je duh varvarski, ako nije oplemenjen. Dakle, čulno saznanje ne zadovoljava. Pravo saznanje je racionalno, ono otkriva jedinstvo u mnoštvu, opšte u pojedinačnom, i tek sa njim saznajemo logos i harmoniju, i borbu suprotnosti kao istinu o svetu. Time je Heraklit prvi razmotrio pitanje izvora saznanja. On je do apsoluta doveo pojmove: promene, kretanja i reda, odnosno zakonitosti i promene kao harmonije suprotnosti.

4. ELEJSKA FILOZOFIJAČISTO MIŠLJENJE U gradu Eleji u južnoj Italiji delovala je izrazito racionalistička filozofska škola. Osnovao ju je Ksenofan ( 570-480) izvodeći iz miletske

filozofske teze jedinstva sveta svoje monoteističko-panteističko gledište "da je Sve jedno (to pan) oblika kugle i ograničeno: da nije nastalo, nego da je večno i potpuno nepokretno." Parmenid (540-480), glava škole, razvio je pojam bića do mogućih krajnosti ontološkog monizma. Zenon (490-430) je u trećoj generaciji oštroumno branio učenje svoga učitelja.

U epu "O prirodi" Parmenid alegorijski govori o dve vrste saznanja. Boginja pravde upućuje ga kako će jedino ako razum savlada čula dospeti u predele istine. Čulno saznanje je mnjenje - doksa, čulni svet je privid, varka. Većina ostaje pri tom čulnom prividu koji zadovoljava potrebe svakodnevnog života. Želimo li, međutim, biti filozofi, i doći do mudrosti i istine, moramo se odreći svedočanstva opažanja, uzdići se i odlučno prepustiti vođstvu razuma. Jedino mišljenjem, smatra Parmenid, saznajemo istinu, biće kao jedno, večno i nepromenljivo.Samo racionalno saznanje je pravo znanje i istina - alateje.

NEMA NASTAJANJA

4

Bitak postoji, to je postulat kod Parmenida. Bitak je postojeće biće , telesnost, materijalnost , ispunjenost prostora, realnost. Nebiće je nepostojeće, bestelesnost, prazan prostor.Bitak postoji, nebića nema. Pravo mišljenje o biću podudara se sa bitkom, jer izvan bitka ništa ne postoji. Jedno je te isto misliti i biti. Iz tog principa apsolutnog indentiteta Parmenid izvodi nemogućnost nastajanja i mnoštva. Nastajanje je prelaženje iz nebića u biće, a to je suprotno razumu. Ono što postoji nije nastalo, da je nastalo iz nečega što postoji, onda ono već postoji, a iz ničega nemože nastati nešto. Bitak je večan, jedan, on sve obuhvata. Nema, dakle, ni mnoštva, ni pojedinačnih stvari, ni kretanja, ni deljenja. Bitak postoji, nema nastajanja.

ZENONOVE APORIJE Parmenidovi stavovi su izazvali suprostavljanje, pa čak i ismejavanje. Zenon zato brani elejsko učenje duhovito smišljenim nedoumicama -

aporijama. To su indirektni dokazi što pokazuju neodrživost suprotnog gledišta.Pretpostavke mogućnosti kretanja, mnoštva i deljivosti dovodi Zenon do protivrečnosti i tako ih pobija. Aristotel ga je zato nazvao začetniko dijalektike. Zenon ne poriče čulnu izvesnost kretanja, ali ga pojmovnim raščlanjavanj razotkriva i pokazuje njegovu protivurečnost i zato ga odbacuje kao neistinito.

Na primer, aporija Dihotomija: Kretanje ne može ni početi jer bi uvek trebalo najpre preći pola puta, pre toga bi trebalo preći pola te polovine i tako u beskraj.

Aporija Strela: Strela za koju se čini da se kreće od A do B miruje u svakoj tačci svoga puta, a suma mirovanja ne može biti kretanje.Dok su drugi mislioci do sada prihvatali kretanje i promenu kao pojave razumljive po osebi,Elejci su pokazali da pojam kretanja nije tako

jednostavan, pa su, problem kretanja zaoštrili čak do apsurda. Tako su oni suočili filozofiju s protivurečnostima u analizi kretanja, ali su te protivurečnosti pripisali samo subjektivnom iskrivljenom mišljenju.

5. POSREDNICIPOSREDOVANJE

Heraklitovo učenje može se sažeto izraziti formulom "nema bitka,sve je u kretanju",a Parmenidovo "bitak postoji, nema kretanja". Između tih,čini se , nepomirljivih krajnosti, javljaju se originalni pokušaji posredovanja. Oni prihvataju elejski bitak, ali kao mnoštvo nepromenljivih večnih osnova sveta. Priznaju i promene, pa ih objašnjavaju mehaničkim kretanjem, spajanjem i razdvajanjem onih nepromeljivih osnova, a nikako nastajanjem i nestajanjem.

EMPEDOKLOVA TEORIJA ELEMENATA Empedoklo (483-423) , iz Agrigenta na Siciliji stvaralac je teorije elemenata. On razlikuje četri kvalitativno nepromenljiva elementa: zemlju,

vodu, vatru i vazduh , pa prvi put uvodi i pojam sile odvojene od tih elemenata. LJubav spaja, a mrznja razdvaja.ANAKSAGORINA SEMENA STVARI

Anaksagora (500-428) ,iz Klazomene , prvi trajno deluje u Atini , uči da ima bezbroj različitih semena stvari, koja su kvalitativno različita, odnosno supstancija, čestica, koje je Aristotel kasnije nazvao homeomerijama. Nus - objektivni um - svetski um je najfinija i najčistija materija, odvojena od svih drugih i jedina koja se sama od sebe kreće i pokreće druge. Nus je dao podsticaj za prvo kretanje homeomerija i svrhovito - teoleološko - uređenje svemira.

6. ATOMISTI

LEUKIP I DEMOKRIT Osnivač atomističkog učenja Leukip (V vek pre Hrista) verovatno je potekao iz elejske škole. Malo se o njemu zna. Osim toga daleko ga je slavom nadmašio Demokrit iz Abdere (460-370), najznačajniji predstavnik antičkog atomizma. Čini se da je upravo elejski problem beskonačne deljivosti uslovio tok stvaranja pojma atoma. Dok u mislima možemo zamisliti proces delenja nekog predmeta do u beskonačnost, "atomisti tvrde da delenje staje kod nevidljivih malih tela i da ne ide u beskonačnost". Delenje se mora konačno zaustaviti kod nedeljivih, nerazorivih čestica, atoma.

ATOMI I PRAZAN PROSTOR Atomi su večni i nepromenljivi bitak, nenastali i neuništivi, a uz njih postoji i neograniče prazan prostor, nebiće, u kome se atomi kreću sami od sebe usled vlastite težine, sudaraju se, odbijaju, ili isprepliću i tako uzrokuju pojavne promene stvari. Sve je, dakle, sastavljeno od atoma i praznog prostora. I duša je sačinjena od finih atoma i propada zajedno sa telom. Atomi su ograničeni, telesni, tvrdi, masivni, neprovidivi. Međusobno se razlikuju bezbrojem oblika, zatim veličinom i težinom, tvrdoćom i kretanjem, a stvari se jedna od druge razlikuju po svojstvima atoma, njihovom položaju i redosledu. Nijedna stvar ne nastaje bez uzroka, nego sve nastaje sa razlogom i po nužnosti, kaže Leukip. Atomisti razvoj svode na pokretanje , padanje i sudaranje atoma, jer svetom vlada mehanička zakonitost i neumitna prirodna nužnost u kojoj nema slučajnosti.

MRAČNO I PRAVO SAZNANJE Po Demokritu postoje dve vrste saznanja: mračna, dobijena opažanjem, i prava, koju daje razum. Opažaji dohvataju promenljivu stvarnost pojava, a mišljenje trajnu stvarnost, odnosno stalnost atoma. Čula, međutim, upozoravaju razum da se ne sme sasvim udaljiti od čulnog iskustva, jer je ono takođe izraz delovanja atoma i njihovih oblika.

PRIMARNI I SEKUNDARNI KVALITETI Neka svojstva pripadaju samim atomima, kao što su oblik, veličina, težina, kretanje, tvrdoća. To su prva svojstva stvari. S druge strane, međutim, boja, zvuci, mirisi, toplo, hladno nisu svojstva koja pripadaju stvarima po sebi, niti atomima, nego samo posledica delovanja objektivnih, stalnih svojstava atoma na naša čula. Ta druga svojstva stvari su subjektivna i nestalna. Demokrit, dakle, svodi sve kvalitete na kvantitet, sva svojstva na količinu kao jedino bitno određenje stvari. To svođenje je sasvim u skladu s njegovom mehanicistčkom slikom sveta.

Slično nekim drugim antičkim misliocima Demokrit tumači čulno saznanje i mišljenje teorijom sličica. Kroz čula prodiru u nas sličice stvari, a razlika između mišljenja i opažanja samo je u finoći tih sličica.

ETIKA Demokritova etika je u skladu s njegovim opštim realističkim gledištem, čovek treba da savlada čulna zadovoljstva i prolazne želje za spoljašnjim dobrima i da teži stvaranju trajnih vrednosti., kao što su, saznanje, razumnost, mudrost, dobrota, prijateljstvo, umerenost, vedrina i spokojstvo, jer "ljudima priliči da se više staraju za duh nego za telo."

Demokrit je univerzalni mislilac, "taj je, čini se o svemu promislio" kaže Aristotel. Pisao je o problemima saznanja,etike, filologije, kulture, vaspitanja, države, prirode, fizike, matematike, tehnike itd.

7. SOFISTI

DRUŠTVENO ISTORIJSKE PRILIKE Solonovim i Klistenovim reformama stvorene su bile pravne pretpostavke dinamičkog privrednog, socijalnog i kulturnog razvoja grčkog

sveta, a nakon pobede nad Persijancima došlo je sredinom V veka pre Hrista do najsjajnijeg procvata grčke civilizacije i kulture. Za vreme Perikla Atina postaje centar grčke kulture, i to ostaje sve do kraja IV veka. To je doba Eshila, Sofokla, Euripida, Pindara, Fidije, sofista, Sokrata, Platona i Aristotela.

Dugotrajni, gotovo 30-to godišnji peloponeski rat (431-404) iscrpio je grčko društvo. Uzdrmani su stari autoriteti. Etički pogledi, što su vekovima neupitno važili, dovedeni su u pitanje ne samo opšti društveni razvoj, nego i kritičkim delovanjem filozofije, koja je od svog početka sistematski obarala tradicionalna mitsko-religiozna uverenja.

Opšte pitanje toga doba glasi: Ima li nešto opšte vredno što bi važilo nezavisno od vremena, ljudi i kraja? Sofisti odgovaraju odrečno jer uviđaju relativnost postojećih moralnih normi i saznanja, a Sokrat se trudi da zasnuje svoje uverenje u mogućnost istine i principa koji bi važili za

5

sve. Sredinom V veka došlo je tako do obrata filozofskog interesa s pitanja kosmosa na pitanje čoveka. U žiži su sada etička pitanja vrline, prava, običaji, zakonitosti, vaspitanja, dakle, problemi ljudske prakse.

POTREBA ZA OBRAZOVANJEM U demokratskom poretku svaki građanin neposredno učestvuje u javnom i političkom životu. U skupštini sam zastupa i obrazlaže svoje uverenje. Na sudu je uticala na ishod procesa i govornička veština tužioca i tuženog. Poznavanje govorničke veštine i veštine dokazivanja postaju odjednom potreba vremena, pa omladina traži znanje u obrazovanju.

Sofisti su prvi profesionalci u obrazovanju, prvi prosvetitelji Grčke. Izvorno reč "sofist" znači znalac. Oni nisu zainteresovani za saznanje prirode, ni prvenstveno za teorijska pitanja. U skladu sa zahtevima života oni vide obrazovnu vrednost znanja i usmereni su prema praktično-vaspitnim pitanjima. Tako filozofija postaje sredstvo. Sofisti razvijaju tehnike uveravanja, veštinu argumentovanja i dokazivanja kao uslova uspeha u praktičnom životu. Indiferentni prema sadržaju teze nastoje pokazati kako se može i slabiji razlog učiniti jačim, svakom, bilo kojem mišljenju pomoći da pobedi. Protagora je učio da o svakoj stvari postoje dve tvrdnje, jedna drugoj protivrečne, pa je sam majstorski izvodio dijalektiku takve logičke argumentacije "za i protiv", dok ne bi iscrpeo sve razloge i protivrazloge oko dve oprečne teze. Kasnije su, posebno mlađi sofisti, tu veštinu iskrivili do eristike, praznog nadmudrivanja, koja je postala sama sebi svrha.

OZLOGLAŠENOST SOFISTA Dela sofista nisu sačuvana. Uz malobrojne fragmente o njima svedoče, možda ne uvek nepristrasno i bez ironije i ruganja, upravo njihovi mnogo uticajniji i ugledniji protivnici, Platon, Aristotel i komediograf Aristofan. Platon, na primer, prikazuje Protagoru kao čoveka koji pošto poto hoće uspeh u diskusiji, a nije mu do istine. Za Trasimahe kaže da je "majstor u tome da mnoge ljude razljuti i da razljućene opet umiljatim rečima umiruje. Najvrsniji je zaista u tome da na bilo koji način kleveće i da se brani od kleveta."

Vremenom su reč "sofist" , "sofizam" , "sofistika" dobili izrazito pogrdno značenje.U svakodnevnom govoru "sofist" i danas znači,otprilike, mudrijaš ,nadmudrivač.

REHABILITACIJA SOFISTA Sofiste je istorijski rehabilitovao tek Hegel u XIX veku. Razvijen smisao za istorijsko vrednovanje omogućio mu je da utvrdi koju su važnu ulogu u kulturi i istoriji odigrali sofisti, ljudi velike učenosti, prosvetitelji Grčke, osnivači gramatike, sintakse, retorike i nekih elemenata logike. Oni su razvili kritičnost usmerenu protiv dogmatizma svojih predhodnika koji su već unapred sigurni u saznajne mogućnosti čoveka pa svoje uverenje proglašavaju istinom, pravim znanjem, a svako odstupanje od njega zabludom. Najugledniji sofist bio je Protagora (481 - 411) , koji je mnogo putovao i dugo delovao u Atini , zatim Gorgija (483 - 375) , koji je nihilistički poricao mogućnost saznanja uopšte, Trasimah, Hipija , Kalikle.

SAZNAJNI RELATIVIZAM Glavna Protagorina teza, koja je glavna teza sofista, glasi: "Čovek je merilo svih stvari: onih koje postoje i onih koje ne postoje" Ova postavka svedoči da je doba o kome je reč u žižu stavilo čoveka. Umesto mita i tradicije, umesto oslabljenog polisa i autoriteta običaja, čovek je sada sebi mera sveta. On je taj po kome nešto postoji ili ne postoji , a ne bog , priroda ,logos.

Neki istoričari filozofije smatraju da je tu reč o čoveku uopšte, kao rodu, opštem pojmu. Uverljivije nam se čini shvatanje da Protagora misli na pojedinačnog čoveka ili čoveka određene sredine, pa da je spomenuta teza izraz Protagorine relativističke koncepcije. Opažaji su izvor saznanja, ali su oni subjektivni i nepouzdani, isti vetar nekom je hladan, a drugom nije hladan. Vino nije ni slatko ni kiselo, nego zavisi od čoveka. Kako se kome čini, to tako po njemu i jeste. Nema, dakle, istine koja bi bila objektivna i koja bi vredela za sve. Protagorino senzualističko gledište dosledno vodi relativizmu i skepticizmu.

ETIČKI RELATIVIZAM Na svojim mnogobrojnim putovanjima došao je Protagora do argumenata o relativnosti etičkih pogleda. Nema opšte važećih normi morala, u različitim krajevima, vremenima i uslovima različiti ljudi različito smatraju dobro i zlo. "Šta koja država smatra za pravedno i lepo, to i jeste za nju tako dok joj se sviđa. "Ali dok je Protagora smatrao da je čovek po svojoj prirodi upućen na ograničenje nagona, mlađi sofisti upravo jače ističu nagon kao osnovu određenja čoveka. Tako Hipija kaže da je zakon silnik nad prirodom čoveka, a Trasimah da je pravednost korist jačeg. Kalikle uči da jake individualnosti ne trebaju nikakav zakon osim zakona svoje priride, jer zakon štiti slabe, a prirodno je da jaki vladaju nad slabima.

Sokratova i Platonova reakcija bila je usmerena upravo protiv tog saznajnog i etičkog relativizma sofista, koji samo konstatuje činjeničko stanje,a ne pokušavaju čoveka da poprave ili usmere prema nekom idealu

8. SOKRAT

POPULARNOST Sokrat (469-399) jedna je od najprivlačnijih i najpopularnijih ličnosti celokupne istorije. Nije uopšte pisao, jer kaže da knjiga ćuti ako je nešto pitamo. Svoju filozofsku delatnost razvijao je vodeći dijaloge i o najsloženijim pitanjima s ljudima na atinskim trgovima i ulicama. NJegovu filozofiju znamo iz svedočanstva njegovih učenika Ksenofona i Platona , kao i iz Aristotelovih dela. Nije putovao kao sofisti, šta više , nije nikada napustio svoj grad.

VRLINA JE SMISAO ŽIVOTA Smisao čovekovog života je vrlina, poštovanje zakona, umerenost,samosavlađivanje, usavršavanje. Zato ističe staru istinu: "Upoznaj

samog sebe!" Zabrinut je zbog opadanja morala i poljuljane moralne svesti svojih sugrađana, jer oni teže bogatstvu, zadovoljstvima i častima , a ne vrlinama, razboritosti i istini.

FILOZOFIJA VASPITAČICA Sokrat želi da popravi društvo, da prevaspita sugrađane, da ih usmeri prema idealima. On snažno razvija životno-praktično-etičko značenje filizofije, kojoj namenjuje vaspitačku funkciju. Drugo i ne radi nego pita, prekoreva i nagovara, uporan je, prosto dosađuje Atinjanima. Svima redom pokazuje da ne znaju ono što bi trebalo da znaju i što misle da znaju. Tako se mnogima zamerio, sve u nastojanju da ljudima pomogne u samoosvešćivanju kako bi postali bolji i plemenitiji.

OPTUŽBA, OSUDA I SMRT Poreklom iz naroda, on je odlučan protivnik demokratije, a pristalica aristokratije kao "vladavine najboljih". A najbolji su oni koji znaju. Protivnik je i oštar kritičar vlasti neobrazovane većine u demokratiji, ali se opire i tiraniji tridesetorice u Atini.

Omladina hrli za svojim mudrim , duhovitim i plemenitim učiteljem. Sa njim je zabavno, mada mu šala nije cilj. On beskompromisno traži istinu i vrlinu, pa u škripac šalje ne samo sofiste, nego i ugledne atinske građane. Uz veliki broj oduševljenih učenika i privrženih pristalica, svojim kritičkim postupkom i suprotstavljanjem demokratiji stekao je Sokrat mnoštvo neprijatelja. Oni su ga optužili "da ne veruje u bogove u koje veruje država i da kvari omladinu" , a demokratija ga je osudila na smrt.

DOSLEDNA I HEROJSKA LIČNOST Po presudi Sokrat sada i praktično sprovodi svoj princip poštovanja zakona, pa odbacuje mogućnost bežanja iz zatvora, jer bi time obezvredio sve svoje etičko nastojanje. Sedamdesetogodišnji filozof sam ispija namenjenu mu čašu otrova, pa iz života odlazi spokojno, dostojanstveno i nadmoćno. NJegova herojska smrt postaje tako njegova najveća pobeda i slava.

ČOVEKA ODLIKUJE UMNI UVID

6

Sokrat nije tradicionalista, nije okrenut u prošlost. U svom vaspitačkom nastojanju ne žali za prevaziđenim autoritetom mita i polisa, nego potvrđuje nov duh vremena, ističući odgovornost pojedinaca i njegov individualni sud. Ako je čovek sam sebi mera svega postojećeg, to ne mora značiti pobedu relativizma. Jer čoveka ne određuje samo opažaj nego prvenstveno um, ne samo nagon, nego osećanje dužnosti i moralna svest i savest. Mera svega za čoveka je umni uvid, mišljenje, saznanje, jer onaj ko zna ne greši. Neko može biti zao i grešiti samo iz neznanja.

VRLINA JE ZNANJE Ko je mudar, ko zna šta je dobro, taj deluje dobro i postiže sreću i blaženstvo. Dobar je onaj ko zna. Nemoguće je da čovek zna šta je dobro a da čini zlo. Sokrat je , dakle, izjednačio vrlinu i znanje, odnosno znanje sa vrlinom. Etički intelektualizam doveo je do etičkog optimizma, čiji koren se nalazi u posebnoj doslednosti njegove snažne prirode, jer je znati, hteti i činiti dobro za Sokrata jedno je te isto.U pokušajima da sadržajno odredi vrlinu isticao je vrline: umerenosti, razboritosti, samosavlađivanja, usavršavanja, poštovanja zakona, smatrajući da je nepravdu bolje podnositi nego je nanositi.

ZNANJE JE SAZNANJE POJMOVA Za proučavanje prirode imao je Sokrat još manje smisla od sofista. Znanje i saznanje po njemu mogući su samo o etičkim pitanjima.

Tražeći znanje, ono što vredi za sve, našao ga je u pojmovima, u saznanju onog opšteg. Tako je on prvi odredio suštinu mišljenja kao saznanja opšteg, kao pojmovno saznanje.

IRONIJA I MAJEUTIKA Rečitosti, umišljenoj obrazovanosti i sveznanju sofista Sokrat se suprotstavlja duhovitim zahtevom da mu na pitanja odgovaraju kratko i jasno, jer je, kaže, zaboravan. Pronicljiv i mudar, Sokrat tvrdi: "Ja znam da ništa ne znam!" U tom prividnom paradoksu sadržan je princip Sokratove metode: osvešćavanje neznanja prvi je stepen i početak znanja.

Prvi, "negativni" korak Sokratove metode razgovora bila je ironija, onaj ko je tvrdio da nešto zna suočavao bi se sa vlastitim neznanjem i uviđao koliko je znanje teško.

U daljem toku razgovora dobro usmerenim uzastopnim pitanjima Sokrat pomaže svom sagovorniku da dođe do istine, da je sazna i iznese na svet, da iskaže, da porodi ono što u sebi već svako nosi. Taj drugi "pozitivni" stepen svoje metode Sokrat zove "majeutika" ili babička veština. Sokratova metoda je metoda traženja.

INDUKCIJA I DEFINICIJA S logičkog gledišta tu je uočljivo primenjivanje induktivnog postupka. Sokrat mnoge pojedince pita šta je to pravednost, prijateljstvo, hrabrost, vrlina, dobro, zlo da bi tako došao do opšteg, do onoga što važi za sve i konačno definicijom dao tačno pojmovno određenje.

Sokrat je intelektualista, jer smatra da je znanje, odnosno umno saznanje istine osnova čoveka kome je primereno delovanje i vrlina. Ali ma koliko Sokrat naglašavao taj svoj racionalistički princip, on sam priznaje da njega samog upravo u presudnim trenucima opominje i savetuje nekakav unutrašnji glas, nekakav, kako on kaže demon. Zato možemo postaviti pitanje: Kako u sklopu Sokratove racionalističke koncepcije shvatiti to pozivanje na unutrašnji glas, na demona?

Sokrat je nesumnjivo jedan od presudnih mislilaca naše civilizacije. On je Platonov učitelj, a Platon je Aristotelov učitelj. Veliki je njegov uticaj na celokupnu istoriju zapadne civilizacije i kulture uopšte. Istorija ga slavi kao pravog velikana.

9. SOKRATOVE FILOZOFSKE ŠKOLE

JEDNOSTRANI SOKRATOVCIReforma društva kakvu je zamislio Sokrat pomoću svoje filozofije nije uspela. On je umro s uverenjem da je vršio koristan posao, ali je i

posumnjao, da će atinjani brzo dobiti opet takvog čoveka, koji će celog života nastojati da ljude popravlja i upućuje u ono što je bolje. NJegovi učenici nisu pošli njegovim načinom filozofiranja, pa se pripadnici tih škola zovu nepotpuni ili jednostrani sokratovci. I dalje je ostao čovek kao problem etike, i te škole su pokušale da odrede u čemu se sastoji sokratovski ideal dobra, da ga ljudima prikažu, kako bi oni mogli u svom delovanju težiti prema tom cilju i tako se usavršavati. Problem najvišeg dobra aktuelan je u sve tri sokratove škole: megarskoj, kirenskoj i kiničkoj.

MEGARSKA ŠKOLAMegarsku školu osnovao je Euklid iz Megare, koga treba razlikovati od matematičara Euklida, a osim njega tu pripadaju: Eubulid iz Mileta

izvrstan majstor eristike-polemike,Stilpon iz Megare Platonov protivnik i Diodor Kronos. Problem etičkog dobra megarska škola shvatila je apstraktno. Etičko dobro je ideal, ono je savršeno, i kao takvo nije promenljivo. Svi ljudi sa svojim različitim pogledima mogu videti na kom stepenu pravednosti i dobra stoje, kad se uporede sa tim opštim dobrom. Ono samo kao takvo može biti ideal, i ono ne treba prolaziti nikakav razvoj, pošto je savršeno, i postaje cilj prema kome treba težiti. Sa ovakvim određenjem dobra ostalo je nejasno šta treba raditi da bi se taj ideal postigao. Taj apstraktni ideal dobra, trebalo je odrediti mnogo konkretnije, da bi ljudima bio jasan i dostižan.

KIRENSKA ŠKOLAKirensku školu osnovao je Aristip iz Kirene u severnoj Africi, i tu još pripadaju: Teodor prozvan ateista, Hegesija propovednik smrti, zbog

čega su mu predavanja u Aleksandriji bila zabranjena, jer su mnogi njegovi slušaoci izvršili samoubistvo, Anikerid i Euhemer . Kirenska škola je shvatila dobro u najrealnijem smislu, ono se sastoji u trajnom zadovoljstvu, u izbegavanju neugodnosti i bola, u što boljem uživanju. Smisao života je u čulnim, telesnim zadovoljstvima, u zadovoljstvu trenutka. NJihov princip je što više zadovoljstva, a što manje neugodnosti. Razumno prosuđivanje osigurava trajnije zadovoljstvo. Mudro je prihvatiti manji bol ako iza njega dolazi veće zadovoljstvo, a izbeći zadovoljstvo ako vodi većoj neugodi. Važno je da konačan zbir bude višak zadovoljstva, ali da ipak ne robujemo zadovoljstvima.Jedino taj racionalni momenat kirenske škole ima nešto sokratovsko, a drugo je sve njemu suprotno.Čulno zadovoljstvo, senzualni hedonizam je kriterijum delovanja a cilj se sastoji samo u tome, da se zadovoljstvo sve više proširuje, to se opet ne može nikad realizovati, čime se nužno dolazi u suprotnost, u pesimizam, i na kraju je ideal smrt, kao kod Hegesije, jer se novim željama nikad ne može stati na kraj.

KINIČKA ŠKOLAKiničku školu je osnovao Antisten iz Atine, a najpopularniji je bio Diogen iz Sinope, o kome je sačuvano mnogo anegdota. Kinici su bili

filozofi "proleteri" i naročito su delovali među siromašnim delom naroda. U odricanju od svih potreba hteli su pokazati vlastitim primerom, kako je kultura i društvo na pogrešnom putu, jer čovek je najsretniji kad ništa ne treba. To će postići samo ako svoje potrebe smanji na minimum i da svakog dana sužava taj minimum. Time će čovek postati smiren, neće ga upropaštavati mnoge nepotrebne stvari, jer svako nosi svoj ideal u sebi. Diogen je zato odbacio i čašu kad je video da može da pije iz ruke.

7

Oni propovedaju jednostavan I oskudan život, u skladu s prirodom, jer je kultura na pogrešnom putu, pa nagovaraju na ravnodušnost prema zakonima društva I obavezama civilizacije. Znanje je, smatraju, potrebno samo toliko da služi delovanju. Vrlina je isključivo u delovanju I postiže se vežbom.

OSVRTNijedna sokratova škola nije videla suštinu društva, šta ono po sebi predstavlja, nego se apstrahovala od tog realnog društvenog zbivanja i

našla izlaz u pojedinačnom stanju vlastitog osećanja, kao potpunom rešenju društvenih sukoba. Tu društveno-socijalnu stranu shvatio je podpuno Sokratov učenik Platon, koji je svojom filozofijom hteo izvršiti i reformu društva.

10. PLATON SHVATANJE IDEALIZMA I SAZNANJA

INTERES ZA POLITIKU I ETIKU Platon (427-347) je potomak veoma ugledne aristokratske atinske porodice. U mladosti je želeo aktivno da učestvuje u politici. Nije zadovoljan demokratijom koja se ostvaruje u Atini za vreme peloponeskog rata (431-404), ali je zatim revoltiran i postupcima vlasti tiranije tridesetorice u prevratu 404. godine. Obnovljena demokratija je 399. godine osudila i smakla njegovog učitelja i uzora, Sokrata. Platon je ogorčen i razočaran, ali i dovoljno mudar, pa se kloni neposrednog učestvovanja u političkim događajima. "Razuman čovek mora dizati svoj glas ako mu se čini da se državom loše upravlja, ali samo onda ako mu ne preti smrt."

Problemi politike i etike ostaju, međutim, ipak osnovni interes čitavog njegovog života. "Sedmo pismo" autobiografski svedoči o njegovom političkom opredeljenju, o nadama i ambicijama, a i o sudbini neuspelih političkih pokušaja da svoje političke zamisli i ideale ostvari na Siciliji. Platona s pravom smatraju osnivačem filozofije politike.

AKADEMIJA I DIJALOZI Kao mladić Platon je sreo Sokrata, oduševio se njegovim učenjem, pa se verno vezao za njega punih devet godina, sve do njegove smrti. Mnogo je zatim putovao. Po povratku u Atinu 387. godine osnovao je u Akademovom vrtu svoju filozofsku školu. Slavna tradicija te akademije prisutna je i danas u nazivima najviših nacionalnih naučnih ustanova.

Platonovo učenje poznajemo izvorno, jer si njegova dela, prvi filozofski spisi, sačuvana u celini. Većinom su to dijalozi, u oblku razgovora Platon je preneo stvarne polemike Sokrata sa sofistima. Ta suprotstavljanja o kojima Platon svedoči, ali i domišlja antiteze različitih životnih pogleda, izražene su u doteranom obliku zavidne literaturne vrednosti. U tim sukobima Sokrat se javlja kao nosilac Platonovih shvatanja.

Pojedine filozofske probleme koji ga zaokupljaju Platon nije iznosio sistematski, nego ih prepliće i ponavlja u različitim dijalozima. Tako, na primer, u najpoznatijem dijalogu, u "Državi" prepliće ontološke, etičke, saznajne, psihološke, političke i druge probleme. Uz to paralelno razvija probleme, teze i prigovore, tako da njegov sistem sazreva pola veka. Najpoznatiji Platonovi dijalozi su : "Država" ili o pravednosti, "Gozba" ili o ljubavi, "Fedon" ili o duši, "Parmenid" ili o idejama, "Protagora" ili o vrlinama, "Teetet" ili o znanju, "Fedar", "Zakoni", i druga. Sačuvano je ukupno 35 dijaloga i 13 pisama.

IDEALIZAM Na Platona su uticali i elejci i pitagorejci, a naročito Sokratova etika. On je na svoj način završio tokove, pretpostavke, osnovne stavove i kosekvence dotadašnjeg razvoja grčke filozofije, koja je već bila izvela i naglašavala razliku vrednosti razumskog saznanja i čulnog saznanja. Mišljenje vodi pravoj istini, znanju, a opažanje mračnom saznanju, mnjenju, prividu. Tako je to, kod Heraklita, pitagorejaca, elejaca i drugih. Platon sada razlikuje ne samo saznanje nego i same predmete tog saznanja.

Razmišljanje ima za svoj predmet pravu stvarnost, istinsku realnost, svet ideja. S druge strane, opažanju odgovara prolazna stvarnost, svet pojava, njegova promena, prolaznost, mnoštvo i raznovrsnost.

Ideje su večne i nepromenljive suštine svega. One su suština i bitak, po njima samo nešto uopšte postoji ako postoji, i postoji to što postoji. Ideje su izvor, uzrok i uzor svega, one su praslike, paradigme stvari. One su savršenije i realnije od pojedinačnih materijalnih stvari, koje su samo kopije, derivati, odrazi, odbljesak ideja. Dakle, Platon razdvaja stvarnost na istinsku stvarnost ideja i čulni materijalni svet pojava, koji je samo senka ideja. Lepota je samo jedna, savršena, nepromenljiva, a lepih predmeta je mnogo. Oni su lepi upravo zbog ideje lepog koja učestvuje u njima, ona ih čini lepim stvarima.

U hijerarhiji ideja najvša je ideja dobra. Ona obuhvata sve druge ideje, ona je svrhoviti sadržaj celokupne stvarnosti, izvor bitka i suštine. Stolar je stolar ako je dobar stolar, prema tom dobru on uopšte i postoji kao stolar, ako nije dobar stolar, onda on zapravo uopšte i nije stolar.

Za shvatanje i oblikovanje Platonove koncepcije, uz već spomenute saznajne razlike, bilo je upravo presudno Sokratovo razlikovanje opšteg i pojedinačnog. Sokrat je naime tražio ono opšte, znanje koje će vredeti za sve i tako prevladati relativizam, a to opšte je našao u pojmovima. I dok su pojmovna određenja idealna, kakvi su, na primer, pojmovi pravednosti, hrabrosti, umerenosti, pojavni oblici uvek zaostaju za tim uzorima. Nijedan određeni pravedan čovek nije potpuno i savršeno ostvarenje ideje pravednosti. Isto možemo reći za pojave hrabrosti, umerenosti, mudrosti i druge. Pojmovno je savršenije od pojavnog. Tako je razmišljao Sokrat. Platon je, međutim , išao dalje, on je opštim pojmovima pridao vrednost samostalnih, izvornih postojanja, učinio ih je bićima, entitetima, tj. hipostazirao ih je, dao im je život. Pojmovi su tako postali ideje koje su bitak.

Jedan od izvora za razlikovanje i razdvajanje pojmovnog i pojavnog, ideja i stvari bila je matematika, koju je Platon veoma dobro poznavao i cenio. Matematička određenja su pojmovna, čista, to su savršene zamisli. Konkretno ostvarenje tih pojmova, međutim, očigledno uvek odstupa od svojih idealnih definicija. Dok je pojmovno jedno, savršeno i večno, pojavno je mnoštveno, nesavršeno i prolazno. U pojavnom svetu ostvareni krugovi, na primer, samo su grube kopije, senke pojmovne zamisli kruga kao geometrijskog mesta tačaka jednako udaljenih od fiksirane tačke u ravni. Tako je matematika argumenat za nauku o idejama, a matematičko saznanje primer misaonog saznanja koje se približava najvišem saznanju, saznanju ideja. Matematičko mišljenje je priprema za filozofiju.

SAZNAJNI PROBLEM Misaonom, idejnom svetu primereno je jedino umno saznanje, obrazloženo mišljenje, a pojavama čulnog sveta opažanja odgovara mnjenje, doksa. Umno saznanje upravljeno je na bitak, na ono suštinsko, opšte, nepromenljivo, jedno, a mnjenje na postajanje, pojedinačno, nastajanje, događanje, mnoštvo.

Vrste umnog saznanja su: znanje o idejama i predstavljanje matematičkog razumskog saznanja , gde je pojmovno još u vezi sa pojedinačnim. Vrste mnjenja su: verovanje u konkretne stvari, pojave, i nagađanje o senkama tih stvari. Tako Platon razlikuje četiri odgovarajuća stepena stvarnosti:, na primer, ideju trougla, matematičko ostvarenje te ideje, predstavu trougla, pojavu materijalnog pojedinačnog predmeta oblika trougla, i senku tog predmeta u vodi.

Saznanje nije postepeno sazrevanje i uspon od nižih oblika stvarnosti ka višim oblicima. Opažanje nije element koji prethodi misaonom pojmovnom saznanju. Nema kontinuiteta koji bi pojedine oblike saznanja povezivao kao delove jedinstvene celine. Zato je Platon posegao za teorijom sećanja. Besmrtna duša pre rođenja živi u carstvu ideja, gde je neposredno videla istinu. Materijalni opažajni svet pojavnih stvari podseća dušu na ideje, na uzroke i uzore onoga što sada vidi. Saznanje nije ništa drugo nego sećanje, anamneza. Saznajni proces je samo anamneza, prisećanje duše na sadržaje koje je ona znala i pre nego što se spojila sa telom, i života u ovozemaljskom svetu senki. Duša tako nalazi znanje u sebi samoj.

8

Eros, ljubav je filozofska težnja za saznanjem, mudrošću, znanjem, trajnim, besmrtnim. U dijalogu "Gozba" Platon je izloži različita shvatanja ljubavi, da bi na kraju slavio eros kao filozofsku žudnju za idejama, za višim, vrednim i večitim, a samog Sokrata prikazivao je upravo kao oličenje takvog erosa.

Dijalektika je prava metoda saznanja kojom se u razgovoru dobro postavljenim pitanjima, usmerenim i promišljenim, u duši izaziva sećanje na ideje. U dijaloškom obliku Platonovih spisa najbolje je izražena suština filozofije kao traženja istine. Za njega je filozofija istraživanje.

11. PLATONOVO SHVATANJE DRŽAVE I UMETNOSTI

IDEALNA DRŽAVA Platon je bio trajno obuzet problemom moralnog savršenstva društvenog uređenja. Kako prevladati izrazite nedostatke svih postojećih oblika društva? Kako zasnovati poredak u kome bi priroda pojedinca i njegove sposobnosti bile u službi ideala opšteg dobra zajednice? U dijalogu "Država" Platon podrobno razrađuje nacrt, strukturu i oblike života u idealnoj državi. Država je nastala iz potrebe ljudi za saradnjom u podeli rada.Cilj države je sreća svih građana, sreća zajednice. Na osnovu sposobnosti Platon je razvrstao građane idealne države u tri staleža: 1. Proizvođače, tj. zemljoradnike, zanatlije i druge koji stvaraju proizvodna dobra za sve pripadnike društva. 2. Vojnike, čuvare koji brane državu od spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. 3. Vladare koji upravljaju državom.

Pravednost se sastoji u tome da svako radi svoj posao, odnosno onaj za koji je sposoban, i da ne ometa druge u obavljanju njihovih zadataka. Pravednost je, dakle, harmonija, sklad svih delova društvene celine. Ideja države je ideja pravednosti. Ako država ne ostvaruje ideju pravednosti, onda je ona samo država po imenu, a takve su , na žalost, sve postojeće države.

ANALOGIJA DRŽAVE SA ČOVEKOM Svoju zamisao idealnog društva Platon gradi na analogiji s prirodom čoveka. Što je čovek u malom, to je država u velikom. Kod čoveka razlikujemo tri dela njegove duše: požudni, voljni i umni, a čovek je pravi čovek tek onda kada umni deo vodi druga dva. I u državi postoje ta tri dela, i ona će prema tome biti prava država kad je bude vodio umni deo. Najbolja je država u kojoj vladaju najbolji, tj. najmudriji.

Proizvođači kao požudni deo države skloni su u svojoj težnji za zadovoljstvom i zaradom poroku gramzivosti, a primerena im je vrlina umerenosti, samosavlađivanja, skromnosti.

Mana čuvara, vojnog dela države jeste težnja za vlašću i častoljubljem, a vrlina koja ih odlikuje je hrabrost. Vrlina vladara je mudrost, mudrost prosuđivanja. Zato su vladari filozofi. Platon je zahtevao aristokratiju, vladavinu onih koji su najbolji

(aristoi), a to znači najmudrijih. Ako svaki stalež ostvaruje svoju vrlinu, država je u celini, a i svaki stalež i svaki pojedini građanin pravedan. Država je savršeno dobra

kada je mudra, hrabra, umerena i pravedna. Zato su pravednost, mudrost, hrabrost i umerenost četiri osnovne vrline Platonove politike i etike.

GLAVNI CILJ DRŽAVE VASPITANJE GRAĐANA Glavna funkcija države je vaspitanje građana. Zato je Platon podrobno razradio sistem vaspitanja, jer upravo vaspitanje treba da razvije

ono što se nalazi u svačijoj duši kao dispozicija za određene sposobnosti, i da oblikuje potrebna socijalna svojstva, da razvije smisao za zajednicu, za pravednost. Čuvari tako svesno pristaju da za dobro i sreću čitavog društva prihvate teže uslove života, da žive skromno, dok od njih manje sposobni proizvođači uživaju mnoga materijalna dobra. Dobro vaspitanje garancija je održanja zakonitosti.

U nacrtu idealne države moguće je naći i elemente totalitarnog poretka u kome se pojedinac, pa čak i čitav stalež, gubi pred zajednicom države. U korist sreće društva u celini zapostavljena su pitanja lične slobode, sudbine i sreće pojedinca. Država je sve a pojedinac ništa.

IDEALNA DRŽAVA UZOR PRVE UTOPIJE Platonova zamisao idealne države vođena je nesumnjivo idealnim pobudama. Vekovi koji slede nalazili su u Platonovoj "Državi" uzorak prve utopije. Mnoga njegova rešenja prvazilaze okvire i mogućnosti onoga vremena pa predstavljaju zadatke od kojih mnogi ni do danas nisu ostvareni, nego još uvek predstavljaju idealne zahteve, kao što su: stroga zakonitost kao odbrana od zloupotrebe vlasti, ostvarenje pravednosti, obavljanje funkcija na osnovu sposobnosti, jednaki uslovi i zajedničko vaspitanje dece, potpuna ravnopravnost žena, ograničenje krajnosti bogatstva i siromaštva.

LEPOTA I UMETNOST Ideja lepog zauzima jedno od najviših mesta u hijerarhiji sveta ideja, pa je o njoj Platon govorio sa zanosom Shvata je ideju lepog kao

sklad, harmoniju i poistovetio je sa idejom dobra i istine, tj. s onim najvišim, s izvorom bitka, a ne sa umetnički lepim. Deluje donekle kao paradoks da upravo Platon, u čijim delima progovara snažna umetnička priroda, malo ceni umetnost, pa joj u idealnoj državi dodeljuje skromnu, šta više drugorazrednu ulogu. Ona, doduše, ima vaspitni zadatak, ali je tome potpuno podčinjena, i svedena na puko sredstvo. Platon uprkos svom prefinjenom estetičkom osećanju ceni jedino tu didaktičku umetnost, onakvu kakva koristi državi. Zato bi on i najvećeg pesnika, besmrtnog Homera, najpre ovenčao lovorom, a zatim isterao iz države, jer nedostojnim i neuzornim prikazom bogova kvari omladinu.

Još je jedan dublji razlog takvog Platonovog odnosa prema umetnosti, ona je treća od istine, pored sveta ideja i sveta pojava, koje su već senke ideja, umetnost kao imitiranje pojedinačnih stvari samo je senka senke. Kao oponašanje (mimezis) umetnost pripada čulnoj sferi, ona je obmana i posao iz treće ruke.

12. ARISTOTELOVO ZASNIVANJE FILOZOFIJE

LIKEJ Aristotel (384-322) rodom iz Stagire, stupio je kao sedamnaestogodišnjak u Platonovu Akademiju i u njoj delovao punih dvadeset godina, sve do Platonove smrti. Na poziv Filipa Makedonskog bio je zatim tri godine vaspitač Aleksandru. Filip mu je pisao: "Znaj da mi se rodio sin, ali ja nisam toliko zahvalan bogovima što su mi ga podarili koliko što su naredili da se rodi za tvoga života. Ja se nadam da će tvoje staranje i tvoje znanje učiniti da bude dostojan mene i svojeg budućeg carstva". Nakon povratka u Atinu Aristotel je osnovao u šetalištima Likeja svoju filozofsku školu, odakle potiče njen naziv Likej, kao i Peripatetička škola (peripatos-šetalište). U razdoblju tih poslednjih desetak godina života dao je filozofiji i nauci priloge od epohalne vrednosti.

NAJUSPEŠNIJI UNIVERZALNI MISLILAC Aristotel je pravi sistematičar, jer uvek prvo daje istorijski pregled i kritiku različitih gledišta o nekom problemu da bi na kraju izložio i svoj pogled. On je poluistoričar kakvog istorija nije videla, gotovo ne postoji područje interesa ljudskog duha kome nije dao temelje, bitne priloge ili anticipacije kao u: fizici, hemiji, biologiji, zoologiji, botanici, mineralogiji, astronomiji, metereologiji, gramatici, retorici, psihologiji i drugim naukama. Aristotel je osnivač logike kao pripreme za svaku nauku i filozofiju. Pre njega postojali su samo neki elementi logike, a one je tu nauku o oblicima i principima naučnog i filozofskog mišljenja zasnovao u tako potpunom obliku, da gotovo vekovima sve do moderne matematičke logike nije ostvaren bitan napredak.

Aristotel je posedovao spekulativni duh, ali je bio i posmatrački obdaren. Imao je i izvanredan smisao za organizaciju istrazivačkog rada i sintezu postignutih rezultata, pa je pod njegovim vođstvom škola delovala kao pravo istraživačko i naučno središte, i ostvarila sintezu celokupnog naučnog iskustva Grčke. Tim poduhvatom omogućeno je i otvoreno razdoblje osamostaljivanja i procvata posebnih nauka u doba helinizma.

DELA

9

Za razliku od Platona Aristotel je sistematski izložio svoju filozofiju. Od velikog opusa čini se da je ostalo sačuvano ono najvrednije. Zaostavština se procenjuje na oko 20 000 kucanih stranica. Ovde ćemo nabrojati najistaknutija filozofska dela iz logike to su dela obuhvaćena kasnije zajedničkim imenom "Organon", Prirodno-naučna dela "Fizika", "O duši" i druga, Prva filozofija, nazvana kasnije "Metafizika", iz Etike "Nikomahova etika", "Eudemova etika" i druga dela, Politička dela "Politika", Retorička dela "Retorika", "Poetika".

REALISTIČKO GLEDIŠTE I KRITIKA PLATONA Odrastao u porodici u kojoj su generacijama bili lekari, Aristotel je bio vaspitan u prirodnonaučnom i realističkom duhu. Po njemu nema drugog sveta od ovog sveta pojedinačnih stvari, nema druge stvarnosti pored ove koja je jedinstvo opšteg i pojedinačnog, suštine i pojave. Nema opšteg izvan pojedinačnog, suštine izvan pojave, i obrnuto. Suština i pojava , opšte i pojedinačno neodvojivi su, opšte nije izvan, nego je u pojedinačnom, opšte je opšte pojedinačnog, a pojedinačno pojedinačno neke suštine. Prava stvarnost, prva supstanca je ova tu pojedinačno telesno-čulna supstanca, baš ovaj tu konj, baš ovaj tu čovek.

Aristotelov izvorni realistički pristup nije moglo pokolebati ni dvadesetogodišnje delovanje u Akademiji. Uz napomenu "drag mi je Platon ali mi je draža istina", Aristotel istupa s oštrom i principijelnom kritikom Platonovog učenja o idejama. Njemu je neprihvatljivo dvojstvo svetova, razdvojenost stvarnosti. Suština njegove kririke Platonovog idealizma svodi se na neodrživost odvajanja ideja od realnih stvari, opšteg od pojedinačnog, nepromenljive suštine od pojava, događanja, kretanja. Takvo odvajanje, naime , stvara neprevladive teškoće, kako objasniti vezu ideja i pojava, kako objasniti uticaj ideja na pojave, kako objasniti kretanje večnih i nepromenljivih ideja, pita Aristotel.

MATERIJA I OBLIK U svakoj pojedinačnoj stvari Aristotel pojmovnom analizom razlikuje materiju i oblik. Materija je građa, ona je pasivna mogućnost i potencija za neko savršenstvo, usavršavanje, što postaje stvarno, aktuelno kad se oblikuje, kada poprimi oblik, lik, formu. Oblik je ono bitno, suština po kojoj nešto postoji. Stvar je oblikovana materija. U kamenu ili drvetu, u mogućnosti je sadržana statua Hermesa, a u semenu je već mogućnost za drvo. Čovek je duša i telo, duša je oblik tela, unutrašnji princip života i organizacije, njegova svrha. Prelaz iz materije u oblik, iz mogućnosti u čin, iz mogućnosti u stvarnost jeste kretanje, razvoj. Misao o mogućnosti i činu, potenciji i aktu, ima centralno mesto u Aristotelovoj filozofiji.

HIJERARHIJA OBLIKA Odnos između materije i oblika je relativan, jer se stvari u međusobnom odnosu mogu opet posmatrati kao materija i oblik, jedna je materija mogućnost za neki oblik, a taj oblik je materija za neki viši oblik. Tako je klesani kamen oblik u odnosu na neklesani kamen u prirodi, ali je sam materija za kameni stub kao viši oblik. Postoji dakle hijerarhija, stepenitost oblika, na primer, amorfan kamen, klesani kamen, kameni stub, stubovi ulaza u hram, hram, trg, itd. Čitav svet nije ništa drugo nego hijerarhija oblika, razvoj sve većeg prožimanja materije oblikom, odnosno večito kretanje, razvoj i usavršavanje oblika. Na vrhu te hijerarhije oblika kao krajnja svrha svega nalazi se oblik svih oblika, forma svih formi, čisti oblik, čista forma, mišljenje mišljenja, čisti akt, nepokretni pokretač, bog.

TELEOLOGIJA Aristotel tako zastupa teleološko gledište, svrhovitost vlada svetom. Celokupni razvoj sveta i svaka materija ima svoju svrhu (telos- svrha), kao jedan od svojih uzroka, tj. jedan od onih izvora i uzroka bez kojih uopšte nema bića. Aristotel razlikuje četiri uzroka: Materiju, Oblik, Uzrok kretanja i Svrhu. NJih ispituje prva filozofija, odnosno metafizika.

SISTEM RAZVOJA Aristotel je osnovni problem grčke filozofije, kako iz razvoja. On je postojeće odredio kao suštinu koja se u pojavama sama razvija. Time je odustao od toga da smisli nesto različito od samih pojava, neki drugi svet kao njihov uzrok, pa je učio da u pojmu saznati bitak stvari nema nikakvu drugu stvarnost nego celokupnost pojava u kojima se ostvaruje. Težište Aristotelove filozofije nalazi se dakle u tom novom pojmu razvoja kao ostvarivanja suštine u pojavi.

SAZNANJE Prva supstanca je ova tu pojedinačna stvar, neki čovek, sto, životinja, i njoj u najvećem stepenu pripada ime supstancija. Druga supstanca su vrste i rodovi, ono opšte pojedinačnih predmeta. Saznanje počinje od onoga što nam je dato prvo, opažajem, percepcijom dohvatamo pojedinačno, prvu supstancu, a mišljenje se postepeno uzdiže induktivno do saznanja opšteg, do saznanja opštih pojmova. O opštem je jedino i moguće saznanje, a ne o pojedinačnom. Ali opšteg nema izvan pojedinačnog, opšte je samo toliko koliko se ostvaruje u pojedinačnom, a pojedinačno samo koliko se u njemu ostvaruje neka opšta suština. Pojmova, međutim, nema izvan uma, izvan saznanja.

Istina je podudaranje pojma i stvari, tj. slaganje misli i stvari. Od Aristotela tako potiče klasična teorija istine, tzv. teorija adekvacije ili korespodencije. Tok izvođenja istine deduktivan je i tako obrnut toku istrazivanja. Aristotel inače razlikuje pasivni um koji prima građu opažanja, "on je kao prazna tabla" na koju stvarno još ništa nije upisano, i aktivan um kao čistu misaonu delatnost zajedničku svakom pojedincu.

13. ARISTOTELOVO SHVATANJE ETIKE, POLITIKE I UMETNOSTI

ETIKA Aristotel smatra da se svi slažu da je najveće dobro u blaženstvu, sreći, dobru kome težimo radi njega samog, a ne radi neke druge svrhe. Svaki čovek po svojoj prirodi teži sreći. Etika ispituje koliko od nas samih zavisi da tu sreću postignemo. U skladu sa svojim osnovnim stavom Aristotel i tu tvrdi da će čovek biti srećan ako razvije svoju specificnu prirodu, umnu prirodu, i to u praktičnoj delatnosti, i u saznanju. Zato vrline i deli na etičke i dijanoetičke

Etičke vrline su vrline volje, a postižu se ako um usmerava i vaspitava volju po principu "zlatne sredine", odnosno izbegavanja neumnih krajnosti. "Vrlina je prema tome odabiračka sposobnost volje koja se drži sredine u odnosu na nas, razumom određene, i to određene tako kako bi uradio razuman čovek. U stvari, to je sredina izmađu dva loša smera, preterivanja i zaostajanja za merom!" Aristotel nije razvio sistem vrlina, ali je mnoge podrobno raščlanio, tako je hrabrost sredina između plašljivosti i neustrašivosti, darežljivost sredina između škrtosti i rasipništva, ponos sredina izmađu malodušnosti i oholosti, pravednost sredina između nanošenja i trpljenja nepravde, itd. On je inače pravednost odredio kao jednakost, ali samo među jednakima.

Dijanoetičke vrline, znanje, mudrost, razboritost, umovanje, deo su onog najvišeg blaženstva koje obuzima mudraca kada se sa teorijskim saznanjem približi izvorima i uzrocima svega, pa učestvuje u božanskom mišljenju.

Aristotel je i u etici realista, svaki određeni pojedinačni čovek, muškarac ili žena, bogat ili siromašan, dete ili zreo čovek, zdrav ili bolestan, može uvek ostvariti neko realno dobro, nešto čime će ostvariti napredak u razvoju mogućnosti koje nosi u sebi ili mu ih okolnosti nude. Nasuprot Platonovom etičkom idealizmu Aristotel se orijentiše prema prosečnom čoveku, njemu je uvek na umu hrabrost valjanog ratnika, požrtvovanje čestitog rodoljuba, trezvenost smernog građanina, vrednosni sudovi otmenog društva njegovog vremena.

POLITIKA

10

Čovek je po prirodi političko biće, zon politikon, biće zajednice, društveno biće, pa svoju suštinu može ostvariti samo u političkoj zajednici ili državi. " A onaj ko ne može živeti u zajednici ili kome ništa nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije deo države, on je ili zver ili bog." Za razliku od Platonovih idealnih zahteva i nacrta savršenog društva Aristotel i tu upućuje na ono realno u skladu sa istorijskom stvarnošću. U različitim državnim oblicima moguća je dobra vladavina, kojoj je cilj opšte dobro, nezavisno od toga da li vladaju jedan, nekoliko ili mnogi, da li je to kraljevstvo, aristokratija ili republika, a moguća je i loša vladavina, kojoj je cilj korist samo onih kiji su na vlasti, da li je to tiranija, oligarhija ili demokratija. Vaspitanje građana osnovna je funkcija države. I tu važi princip sredine, država ne treba da bude ni premala ni prevelika, kao Aleksandrova, nego treba da bude srednje veličine. Svakako tu je prisutan uzor skladna grad-drzava kakav je grčki polis.

ETIČKA FUNKCIJA TRAGEDIJE U delu "O pesničkoj umetnosti" Aristitel je želeo raspraviti sve o pesničkim rodovima. Sačuvan je smo, na žalost, fragmenat od 50 stranica,

ali je i on dragoceno svedočanstvo njegove empirijske orijentacije i u filozofiji umetnosti. Aristotel visoko vrednuje stvaralaštvo velikih grčkih tragičara Eshila, Sofokla i Euripida, pa sprovodi analizu njihovih postupaka. Umetnost je oponašanje, ali stvaralačko i idealizovano. Poezija je više filozofsko i ozbiljnija stvar od istorije, jer poezija prikazuje više ono što je opšte, a istorija ono što je pojedinačno.

Aristotelova definicija tragedije postala je klasična i ona glasi: "Tregedija je oponašanje ozbiljne radnje koja je u sebi završena i ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja deluju, a ne pripovedaju, a izazivanjem sažaljenja i straha pročišćuje takve afekte." Tako je bitna etička, vaspitna funkcija tragedije, zbog pročišćavanja, katarze, oplemenjavanja ljudske duše. Gledaoci tragedije iz pozorišta treba da izađu bolji nego što su bili pre predstave.

HILJADUGODIŠNJI UTICAJ Aristotel nije samo najuspešniji nego je i najuticajniji mislilac svih vremena. Visokim stepenom mišljenja, nivoom saznanja, sintezom znanja i

svojim sistemom u celini bio je vekovima najviši domet znanja. Neistraživački duh feudalnog srednjeg veka odnosio se prema njemu dogmatski, često kao prema nepovredivom autoritetu. Zato treba razlikovati Aristotela i aristotelizam. Aristotelova veličina i neprolazna zasluga je u tome što je temeljno dovršio pojmove i okvire unutar kojih se kretalo naučno i filozofsko nastojanje čitave kulture Zapada.

14. STOIČKI IDEAL SAMODOVOLJNOSTI

PREPLITANJE KULTURA I DOMINACIJA GRČKOG DUHAOsvajanje Aleksandra Makedonskog (334-323) i stvaranje makar kratkotrajne svetske države započeo je proces mešanja i preplitanja

različitih kultura, pa i odličan uticaj i prevaga grčkog duha i grčke kulture, u Sredozemlju. Najpre na istoku, a kad su Rimljani 146. godine pokorili Grčku, grčka kultura je definitivno osvojila i zapad. Osnivanjem rimskog carstva s Avgustom 31. godine pre Hrista započinje rimsko razdoblje istorije starog veka.

Helenizmom nazivamo upravo kukulturo-istorijsko razdoblje preovladavanja grčkog duha u svetu koji doživljava znatne društvene, privredne, tržišne, naučne i kulturne promene. Čak se bio razvio opšti helenistički jezik. Uz Atinu sada se zasnivaju novi centri kulture, Aleksandrija, Antiohija, Pergam i drugi. Aristotelovom sintezom celokupnog grčkog naučnog iskustva stvorena je bila mogućnost za razvoj posebnih nauka. Helenizam je upravo razdoblje procvata posebnih nauka i unapređenje naučnoistraživačkih postupaka indukcije, eksperimenta i hipoteza. Naročito su značajna dostignuća u matematici, Heron, Euklid, u fizici ,Arhimed, u geografiji, Eratosten, u astronomiji, Ptolomej, Hiparh, u gramatici, Aristarh, u filologiji, u istoriji.

IDEAL MUDRACA U filozofiji je došlo do izrazitih okretanja prema etičkim pitanjima. Interes za teorijska pitanja je mali. Zato je naglašena praktična uloga filozofije kao životnog uverenja, pa ona sada dobija na uticaju i popularnosti. U nemiru velikog sveta, punog razočarenja i gorčine, u društvu u kome vlada sila, čini se da su se uzdrmale sve političke vrednosti. Propašću polisa građanin gubi svoj prirodni tradicionalni okvir života, okvir normi, običaja i institucija. Više se ne postavlja pitanje zajedničke, opšte sreće društva. Zato osnovno pitenje Helenističkog vremena postaje pitanje sreće pojedinca, kako čovek, ako je mudar, može postići duševni mir, blaženstvo smirenog i povučenog života. Znanje postaje sredstvo, a filozofija životna mudrost. Ideal mudraca koji postiže nepomućenost duše, ataraksiju, osnovna je preokupacija helenističke individualističke etike.

STOIČKA LOGIKA Nekoliko vekova dug razvojni put stoičke škole počinje sa osnivačem Zenonom iz Kitona (336-264) , pa preko Hrizipa (281-208) i brojnih predstavnika dospeva do rimskog stoicizma čiji su predstavnici Seneka (4 godine pre Hrista-65 godina posle Hrista), rob Epiktet (60-140) i car Marko Aurelije (121-180).

Uobičajenu podelu filozofije na logiku, fiziku i etiku slede i stoičari. Logici su oni dali vredne priloge posebno time što su razvili logiku sudova, dok je Aristotelova logika bila logika pojmova, pa su shvatili smisao nužnosti proizilaženja zaključka iz premisa, uvidevši da je zaključak dobar ako je istinita implikacija konjukcije premisa i zaključaka. Istakli su da je bitan deo suda upravo voljni elemenat odluke, prihvatanja ili odbacivanja nekog pojmovnog odnosa.

PANTEISTIČKA FIZIKA Fizika je samo osnova, a etika cilj, svrha, smisao filozofije. Stoička slika sveta je kao kod Heraklita, svuda vlada logos, svetski um, stvaralačka vatra, bog, sudbina. Celokupno događanje je određeno nužnom sveopštom zakonitošću, jer u svakoj stvari se nalazi u obliku semena, kao semeni logos, deo božanskog umnog sveta. I ljudska priroda je deo prirode sveta kao celine. Saznanje je moguće baš zato što je ljudski um deo svetskog uma, iste je građe kao logos sveta, pa ga može razumeti. Jasna i živa (kataleptička) predstava, koja se zasniva na stvarnosti, je kriterijum istine.

STOIČKA ETIKA U etici stoici su bliski kinicima. Mudar čovek prihvata nužan poredak sveta i živi prema njemu. Zahtev i ideal stoika je: Živeti u skladu sa prirodom, i vlastitom razumnom prirodom kao delom kosmosa. Nepomućenost duševnog mira postiže se vrlinom "autarkije", samodovoljnosti, kad je čovek sam sebi dovoljan. "Blažen je onaj koji je zadovoljan onim što ima, nije siromašan onaj ko malo ima, nego onaj ko želi više", kaže Seneka. Između onog što je dobro i loše stoici stavljaju indiferentne stvari, bogatstvo, čast, zdravlje, lepotu, snagu. Tako Seneka upozorava da bogatstvo nije dobro po sebi jer bi inače i ljude činilo dobrim. Čulna uživanja dobra su i zlim ljudima, a pritom se gase baš kad su na vrhuncu, dok je najviše dobro besmrtno. "Mudrac nije onaj iznad koga još nešto ima, a kamo li uživanje." Dok budala robuje nerazumnim željama, strastima i afektima, mudar čovek je smiren, bez afekata, apatičan. Sloboda se sastoji upravo u uviđanju nužnosti, pa zato sudbina vodi one koji to hoće, a vuče one koji to neće.Stoici su snažno naglasili praktičnu stranu filozofije, ona je delovanje a ne znanje, znanje je potrebno, ali samo kao sredstvo za postizanje vrline nepomućenosti. "Koliko ću živeti, to je stvar tuđe volje, ali od mene zavisi to da dok živim da živim kao čovek."

STOIK FATALIST I SNAŽNA LIČNOST Smisao i granica slobode, kako je shvata stoik, sastoji se u prihvatanju svetskog poetka, nužnog i nepromenlji-vog reda stvari. pasivnosti. Ali to je ujedno i etika snažne ličnosti koja vlada sobom, jer se oslobodila sitničavosti i afekata, i stekla ravnodušnost i nepokolebljivost. Stoičkog mudraca odlikuju četiri kardinalne vrline: Razboritost, Hrabrost, Pravednost i Umerenost. U običnom, laičkom govoru stoikom se i danas naziva onaj čovek koji smireno prima iskušenja života, jer udarce sudbine smatra neizbežnim.

IDEJA KOSMOPOLITIZMA

11

Stoička etika je, svakako, individualistička, ona ne teži sreći društva kao celine, nego sreći pojedinaca. Međutim, upravo su stoici razvili ideju kosmopolitizma, svetskog građanstva, ideju jednakosti svih ljudi, slobodnih ili robova, Helena ili varvara. Oni kažu: "Mudrac je shvatio da mu je domovina čitav svet".

15. EPIKUREJSKA ETIKA ZADOVOLJSTVA

PRODUHOVLJENI HEDONIZAM Epikur (341-270) je osnivač vedre i optimističke životne zajednice, koja je imala veliki broj sledbenika. Jedan od njih je i rimski pesnik Tit Lukrecije Kar (98-55) koji je sa oduševljenjem opevao učenje svog učitelja u delu "O prirodi stvari". Filozofija jača čovekovu samosvest i pokazuje put ka sreći. Opšti ideal helenističkog doba, duševni mir pojedinca, epikurejci određuju kao bezbolan mir, kao telesno zdravlje i bezbrižnost. Saznanjem prirode i razumnim životom oslobađamo se težnje za željama i savladavamo strah od smrti i bogova, koji se zasniva na neznanju i predrasudama. Dobro i zlo se nalaze u osećanju, a sa smrću prestaje osećanje. Zato je besmislen strah od smrti. "Dok smo mi, nema smrti, a kad nastupi smrt, tada više nema nas", kaže Epikur.

Epikur uči o hedonizmu, zadovoljstvo je dobro, a bol je zlo, ali zadovoljstvo po njemu je pre svega odsustvo bola. Epikurejskom mudracu nisu cilj telesne, čulne naslade, kao kod kirenjana, nago više i trajnije zadovoljstvo, radosti duha koja doživljavamo u lepoti, prijateljstvu, solidarnosti, razumnosti, mudrosti, čestitosti, pravednosti.

ATOMISTIČKA FIZIKA Epikur traži nauku o prirodi, fiziku koja će zasnovati njegovu etiku, koja će objasniti sve pojave ovog sveta i isključiti delovanje bilo kakvih nepoznatih mističnih sila. Za to mu je najprikladnije materijalističko antiteološko atomističko učenje. On obnavlja Demokritov atomizam, sve se sastoji od atoma i praznog prostora, ali uz jednu bitnu novost, pri svom kretanju atomi spontano skreću s puta i nepredvidljivo se sudaraju i prepliću. Nije sve, dakle, određeno bezuslovnom nužnošću kao kod Demokrita i Heraklita, nego su kao bezuzročno događanje moguće i slučajnosti, a onda i slobodno delovanje čoveka. U atomističkoj strukturi sveta nema mesta za bogove. Oni žive u međusvetovima, smireni i sretni, ništa ne zahtevaju, pa se ne upliću u zbivanja ovog našeg sveta.

SENZUALIZAM U saznajnoj teoriji Epikur zastupa senzualizam, jer smatra da su opažaji izvor i kriterijum istine. "Ako osporavaš vrednost svim

opažajima, nećeš imati na šta da se pozoveš ni pri procenjivanju onih među njima koje smatraš lažnim" kaze Epikur. Sam Epikur je upozoravao na to da su neki njegovo učenje pogrešno shvatili. Verovatno delom zbog ateizma, a delom zbog pogrešno shvaćenog hedonizma epikurejstvo je dugo bilo ozloglašeno. U običnom govoru sve do naših dana zadržalo se pežorativno značenje epikurejstva kao sklonosti ka krajnjem hedonizmu, gotovo raskalašnosti, svakako ne u skladu sa izvornim smislom Epikurovog učenja.

16. SKEPTICIZAM

RELATIVIZAM I SKEPTICIZAMOd brojnih predstavnika skepticizma koji se javljaju krajem IV veka pre Hrista, pa uz neke izmene traje sve do II. veka posle Hrista,

najpre spominjemo osnivača Pirona iz Elide (360-270). Piron nije ništa pisao a kasnije je njegov sledbenik Sekst Empirik (deluje u Rimu oko 200. godine posle Hrista) napisao "Pironove postavke".Već su ranije filozofi, naročito sofisti, bili izneli argumente koji pokazuju relativnost doživljaja sveta bilo opažajem, bilo mišljenjem. U kritici čulnog i racionalnog saznanja skeptici nisu u suštini originalni, ali zato raspolažu širim rasponom iskustva. Poznato je deset takvih načina (tropa) kojima skeptik dolazi do uzdržavanja od izricanja suda. Skeptici uviđaju da su teza i antiteza, svako za i protiv, konačno uvek u ravnoteži. Mi ne možemo doći, smatraju oni, ni do kakve sigurnosti, ne možemo saznati kakve su stvari po sebi. Karnead, koji je delovao u Rimu (213-129), dopuštao je ipak mogućnost da nam neko gledište bude uverljivije, pa bismo tada umesto onog čini se mogli reći verovatno je.

UZDRŽAVANJE I NEPOMUĆENOST Uviđanje relativnosti znanja vodi nas do sumnje-skepse, a ona do uzdržavanja od izricanja bilo kakvih određenih sudov a. To nije

nedostatak, nego je prednost, jer je onaj ko je opredeljen uznemiren, a ko je ravnodušan, on je nepomućen. Posledica je dakle vrline uzdržavanja, nepomućeni duševni mir, ataraksija. Skepsa ne vodi pesimističkom, nego, šta više, optimističkom zaključku. Mudrac skeptik se ne opredeljuje ni u pitanjima znanja, a ne izjašnjava se ni o delovanju. On će delovati kao i svi drugi, konformistički će se pokoravati običajima sredine u kojoj živi, ali bez uveranja da je nešto po prirodi dobro ili lepo.

OSVRT U odnosu prema dogmatskom samouverenju, a ponekad i nekritičnosti ranijih učenja, skepticizam u razvoju filozofije donosi pozitivan

zahtev kritičkog preispitivanja saznanja i savladavanja svakog dogmatizma. Nasuprot grčkom idealu naučnog saznanja stoji sada skeptički agnosticizam, a nasuprot grčkog ideala moralnog građanina skeptički konformizam.Međutim , s druge strane agnostički I skeptički završetak grčke filozofije kao pokušaja samosvesnog saznanja sveta i smisla života nesumnjivo svedoči o nedostatku samopouzdanja i poleta, šta više, o klonuću duha, malodušnosti i rezignaciji, što na kraju ovoga puta, u vekovima u početku postepeno, a s vremenom sve snažnijeg i očiglednijeg raspada antičkog sveta, uzima sve više maha. U razdoblju koje dolazi čovek će se zato opet obratiti veri i u njoj tražiti utočište.

17. NOVOPLATONIZAMAPSOLUTNI MONIZAMReligionzno izgrađivanje platonizma događa se od III do VI veka posle Hrista, tada kada se već pobedničkom hrišćanstvu

bezuspešno suprotstavlja stara filozofija. Najznačajniji predstavnik novoplatonizma je Plotin (204-170), koji deluje u Aleksandriji i kasnije u Rimu kao čuveni učitelj filozofije. Plotinov apsolutni monizam, nadahnut Platonom, ali i stoičarima, skeptičarima, aristotelizmom, poznat je u istoriji filozofije kao poseban sistem emanacije, isijavanja, odsjaja. Jedno je po Plotinu uzrok i izvor svega, sve što postoji po njemu postoji. Stepeni bitka su um, ideja, duša i na kraju materija, koju sačinjava mnoštvo pojedinačnih telesnih stvari. Što je nešto dalje od Jednog ono je manje stvarno, isto kao što je nešto dalje od izvornog svetla ono biva slabije osvetljeno. Metafizika, filozofija pokazuje taj put osvetljavanja, silazak od Jednog ka mnoštvu postojećih bića, a etika uči o putu povratka ka tom Jednom, put uspona savladavanjem zla, telesnosti, misaonosti. Ni znanje, ni pojmovno mišljenje ne mogu saznati Jedno, o njemu se ne može ni govoriti ni pisati. Dohvatamo ga samo mističnom ekstazom, kad nas napusti svest, pa u mističnoj ljubavi uronimo u to Jedno, i tako ga doživljavamo.

SISTEM EMANACIJEEmanacija znači izviranje,proizilaženje svih stvari iz nekog najvišeg izvora. Nauka o emanaciji koja se najpre razvila u Indiji i

Persiji, a koju je usvojio Plotin, uči da svet nije stvorio bog nego da je nastao nekim prirodnim procesom. Kao što svetlo postaje slabije što se više udaljavamo od njegovog izvora, tako i bića postaju nesavršenija što se više udaljavaju od tog prabitka, koga Plotin naziva Jedno. Otuda postupnost opadanja u prirodi, a i postanak zla. materija je ono najniže. Dok se u evoluciji proces kreće od nesavršenog ka savršenijem, u emanaciji ide od savršenog ka sve manje savršenom.

12

OSVRTGrčku filozofiju odlikovalo je poverenje u saznajne mogućnosti čoveka. Ona počinje upravo kao samosvesna kritičko racionalna

misao, uverena da može saznati red kosmosa i razumno urediti život sledeći samo logiku vlastite pravilnosti. Zato se baš i suprotstavljala mitskim i religioznim predstavama sveta, neobrazlozenosti i mistici. Međutim kod Plotina nesvesno je postavljeno iznad svesnog, ekstaza iznad pojmovnog mišljenja. Filozofija je čini se, pogrešila u svojoj ambiciji da kao racionalno saznanje bude životna mudrost. Ona se sada odriče svog suštinskog određenja da najpre bude samostalna logičko-kritička misao, pa se na kraju jednog kruga svog razvoja priklanja veri i spasenju.

III. SREDNJOVEKOVNA FILOZOFIJA

1. POJAVA HRIŠĆANSTVA

SLABOSTI RIMSKOG CARSTVA Rimsko carstvo je obuhvatalo celo helensko društvo u jednu univerzalnu državu. Međutim, carstvo je bilo ugroženo stalnim unutrašnjim krizama i teskoćama funkcionisanja društvenog, privrednog i političkog života. Carstvo je iskorištavalo rad robova i svojih provincija pa je gomilalo bogatstvo u Rimu. Dok su bogati viši slojevi živeli u izobilju, odajući se orgijama i razvratu, većina stanovništva se nalazi u veoma teškoj situaciji. Nije pritom reč samo o robovima već i o osiromašenim građanima i čitavim narodima koji žive u teškim uslovima. Svima njima treba mir, nada, vera i spas.

POJAVA HRIŠĆANSTVA Hrišćanstvo je prelomna u istoriji Zapada, po kojoj Zapad kasnije računa vreme. Ono se javlja u Palestini najpre unutar jevrejske zajednice kao kult i pokret malobrojnih sledbenika. Jevreji su dugo bili pod vlašću raznih osvajača, Egipćana, Persijanaca i sada Rimljana, a svoju veru u jednog boga, nosioca moralnog poretka sveta, očuvali su upravo kao garanciju narodne samosvojnosti. Proroci su oživljavali njihovu nadu u Mesiju, Božijeg poslanika i spasioca.

Hrišćanstvo je ujednilo različite religiozne i idejne uticaje onog vremena. U početku se razvilo u starozavetnoj tradiciji jevrejstva, koncentrisanoj oko deset božjih zapovesti sa kojima je određen čovekov odnos prema Bogu, ljudima, životu i vrednostima. Isus kaze: "Nisam došao da ukinem zakon, nego da ga ostvarim."

Ali hrišćanstvo je ujedno novi i revolucionaran pokret, što je primereno izraženo nazivom "Novi zavet" za sve tekstove u kojima je ono zasnovano. Sa filozofskog stanovišta najzanimljiviji je tekst "Evanđela po Jovanu", koje upravo predstavlja svojevrstan pokušaj filozofskog tumačenja filozofskog učenja. Isus je Logos ili Reč Božja.

DVA SVETA Isus propoveda ljudima spas na drugom svetu. Ovaj svet je bezvredna dolina suza i samo priprema za zagrobni večni život u duhu.

Hrišćanstvo tako razbija harmoniju duha i tela koja je bila ideal antičke kulture. Zahteva se prekid s vrednostima ovoga sveta, a preporod sa zasniva na svesti. Bog je u srcu našem. Hrišćanstvo nagoveštava skori obračun, sudnji dan, kad neće ostati kamen na kamenu, dobri će vaskrsnuti u život večnog blaženstva kao Isus, a zli će biti kažnjeni. Uslov spasa postaje bol i patnja, negacija ovosvetskog, odricanje od telesnog života, askeza.

Svojom verom u pravednog Boga Oca koji je neiscrpni izvor ljubavi, Hrišćanstvo pruža napaćenom narodu nadu i perspektivu makar na drugom svetu, gde će biti ostvarena zajednica ljubavi, porodica Boga Oca, Boga Sina i vernika. Bog je prvo milostivi otac ljudima, on je ljubav, a ne samo okrutni bog kazne. Iskupiteljska žrtva spasitelja, sina božijeg Isusa, daruje ljudima večan život, a vera u njegovo vaskrsnuće daje im sigurnost.

ETIKA LJUBAVI I DEMOKRATSKI DUH U mnoštvu religija onog vremena hrišćanstvo je imalo neke presudne odlike po kojima je bilo predodređeno da ubrzo preraste u svetski pokret i postane svetska religija. Ono je svet osvojilo svojom etikom ljubavi, tražeći nenasilje i ljubav, praštanje i milosrđe. Za spas i blaženstvo večnog života dovoljno je ponizno i milosrdno srce.

Hrišćanstvo je prevladalo plemensku ograničenost, nacionalnu zatvorenost i netrpeljivost pa je tako izrazilo demokratski, nadnacionalni, kosmopolitski duh. Ono se obraća svim ljudima dobre volje nezavisno od njihovog roda, rase, državljanstva, staleža, ne gleda ko je ko, jer su svi deca Božija,svi su pred Bogom jednaki.

Hrišćanstvo su najpre prihvatili niži slojevi. Ono se u početku obraća njima, siromašnima, neukima, nemoćnima, poniženima, najbrojnijem delu stanovništva. Onima koji najviše osećaju zlo ovoga sveta , koji trpe nasilja i nepravde, koji žele mir, ljubav i pravednost, ono im obećava spas i propoveda zajednicu dobra i poštenja,

PROGON I PRIZNANJE Hrišćani su predstavljali otpor vlastima jer nisu priznavali druge kultove, pa ni kult rimskog cara, kao vrhovnog božanstva, a i izdvajali su se iz društva u svoje zajednice - opština. Zato su bili gotovo tri veka podvrgnuti dugotrajnim i okrutnim progonima. S vremenom su ga sve više prihvatali i bogatiji, moćniji slojevi, pa ga je konačno i vlast počela tolerisati, priznavati, pa i štititi . 331. godine Konstantin je Milanskim ediktom priznao ravnopravnost hrišćanstvu s drugim religijama, a 391. godine ono postaje državna religija Rimskog Carstva.

2. HRIŠĆANSKA FILOZOFIJA

ODBACIVANJE ISTRAŽIVANJA Hrišćanstvo se u početku obraća samo neukim,"siromašnim duhom", jer je njihovo carstvo nebesko. Izvorna snaga religioznog uverenja običnog naroda, prostodušnost i čistoća srca "ludih", koji veru primaju bez ikakvog obrazloženja, mora da postidi mudre. Verovanje u ono što je dato preko najvišseg svedočanstva objave isključuje svako istraživanje. Hrišćanstvo kao nova vera u početku se ne trudi da uverljivost svojih teza racionalno objasni.

POTREBA ZA SISTEMOM Međutum, situacija se veoma brzo promenila. Trebalo je sprečiti lutanja, osigurati da svaki pojedinačni pristup istini vere bude ispravan, suprotstaviti se različitim oblicima jereze i drugim religijama, i odupreti se filozofskoj kritici. Zato je Crkva sama prionula da sistematski dovrši i izloži svoje učenje, da ga racionalno zasnuje. Dakle, nužno je bilo da izgradi svoju filozofsku osnovu koja nikada nije dostigla svoje grčke izvore i njihov potvrdni životni pogled.

13

GNOSTICI I APOLOGETE Gnostici -II vek- prvi su koji pokušavaju saznanjem da dođu do objašnjenja istine vere i da tako zasnuju filozofiju hrišćanstva čiji je osnovni problem ispitivanje odnosa vere i uma. NJihovi nesistematski pokušaji ubrzo su ugrozili osećanje sigurnosti religioznog uverenja i izazvali reakciju branioca vere, tzv. apologeta.

Apologeti brane izvorno religiozno osećanje i pretpostavljaju ga svakom naučnom i filozofskom saznanju.Tako TERTULIJAN (160-220) zaneseno odbacuje svaku vezu vere i saznanja, religije i filozofije, Jerusalima i Atine, i čak šta više, tvrdi da svaki priprosti hrišćanski zanatlija je bliže bogu od učenog Platona. Jeretički je želeti dalje tražiti nakon što smo već došli do vere.

Čuvene maksime "Verujem jer je apsurdno" nema u njegovim spisama, iako je njemu pripisana. Ona prividno paradoksalno , izražava ispravno mišljenje da samo ono što je apsurdno može biti predmet verovanja, a ne treba da verujemo u ono što kao predmet znanja i racionalnog saznanja saznajemo jasno i uverljivo. Ova izreka, međutum, zaista odgovara duhu Tertulijanovih težnji. On, naime, kaže ovako "Sin Božiji je umro, verovatno jer je neshvatljivo. Sahranjen vaskrsnu, izvesno jer je nemoguće."

PATRISTIKA Zahtevi Crkve, međutim, bili su jači od otpora apologeta. U vekovima koji dolaze sprovodi se postepeno ali sve potpunije helenizacija hrišćanstva, ono se prožima elementima antičke kulture, najviše filozofijom. Hrišćanstvo je pritom prihvatilo i asimilovalo samo ono što odgovara njegovom pogledu i pokretu. Čitavo to razdoblje koje traje od I do VIII veka, prvo odbrane hrišćanstva od drugih religija i raznih gnostičkih sekti, zatim sistematske izgradnje i na kraju konačne razrade hrišćanske nauke, zove se patristika. Patres - crkveni oci su hrišćanski pisci starog veka čije učenje Crkva prihvata.

3. AURELIJE AVGUSTIN

ISPOVESTI Avgustin (354-430) je najznačajniji mislilac patristike i jedan od najvećih filozofa hrišćanstva. Rođen je u Tagasti u Numidiji, a delovao je kao učitelj retorike i gramatike u Kartagi , Rimu i Milanu. U svojim čuvenim "Ispovestima" opisao je lutanja slobodno i burno proživljene mladosti. U početku njegov interes bila je analiza unutrašnjeg iskustva, a imao je izvanredan dar samoopažanja, što iznosi u svojoj knjizi u kojoj svedoči o svojim nemirima, posrtanjima i strepnjama, traženjima i nadama. Bio se priključio manihejskoj nauci koja uči o neprekidnoj borbi svetla i tame, dobra i zla.

BORBENI HRIŠĆANIN U svojim zrelim godinama oduševio se hrišćanstvom i pokrstio u Milanu posvetivši se svešteničkom pozivu. Vratio se u rodnu Afriku i dugo delovao kao biskup u Hiponu. Bio je militantni hrišćanin koji strastveno pobija neprijatelje vere, bori se za jedinstvo crkve, suprotstavlja jereticima, polemiše sa skepticima. Razrešenje sumnje, izlaz iz skepse on nalazi u činjenici samoizvesnosti "Sumnjam, dakle jesam", to je sigurna istina. Po tom izvodu Avgustin je preteča novovekovnog mišljenja koje s Dekartom počinje takođe nepobitnom istinom "Mislim, dakle jesam".

TEOCENTRIZAM I VOLUNTARIZAM Avgustin želi saznati dušu i boga. Bio je pod uticajem Platona i novoplatonizma. U njegovom filozofskom sistemu Bog ima centralno mesto, on je uzrok i svrha svega, svemoguć je i predobar. Celokupna dobrota potiče od Boga, a zlo je samo nedostatak dobra.

Avgustin je prvi u istoriji zastupao voluntarističko stanovište po kome je volja suštinska moć, ona je nadređena razumu. Voljom se čovek opredeljuje u pitanjima vere i prihvatanja istine objave. Čovekova volja kao izbor i odluka je slobodna , odnosno nezavisna od razuma i svesti.

NEBESKA I ZEMALJSKA DRŽAVA U delu "O božjoj državi" Avgustin je prvi postavio i problem filozofije istorije, pitao se o smislu istorijskog razvoja. Istorija je neprestana borba dobra i zla, svetla i tame, vrline i greha,nebeskog i zemaljskog carstva. On je čovečanstvo podelio na dve vrste ljudi, na ljude koji žive po Bogu i na one koji žive po ljudima. Iz toga nastaju dve zajednice ljudi, tj. države, od kojih je jedna predodređena da večno vlada u zajednici s bogom, a druga da večno trpi kaznu jer njom vlada đavo. LJubav prema sebi dovedena do prezira Boga rađa zemaljsku državu, a ljubav prema Bogu dovedena do prezira sebe rađa nebesku državu. Konačnim odvajanjem i pobedom nebeske države biće postignut cilj istorije.

VODITELJSKA ULOGA CRKVE Isto dualističko načelo bori se i u čoveku. Glavni sadržaj i svrha njegovog života jeste da se približi Bogu. Na putu spasa pojedinac se ne može osloniti isključivo na sebe samog, nego mu je potrebna milost Božija i pomoć voditeljske ruke majke Crkve, koja kao posrednik između čoveka i Boga ima upravo dužnost da se brine o sudbini i spasu svakog pojedinca kako bi sprečila njegovu konačnu propast u greh. Tako je Avgustin Crkvi formulisao zadatak koji je ona kasnije sprovodila ponekad i čak preterano revnosno, pa i na štetu tela i zemaljskog života onih pojedinaca o čijm spasu se brinula.

4. SHOLASTIKA - ODNOS VERE I UMA

PODELA SHOLASTIKE Srednjevekovna hrišćanska filozofija zove se sholastika - sholastikus je učitelj - filozofija je postala predmet školskog proučavanja,

a ne istraživanja. Sholastiku odlikuje odnos prema teologiji, kao i zahtev filozofiji da objasni i odbrani verske dogme i da čoveka privede razumevanju objavljenih i prihvaćenih istina. Filozofija se, svakako, poziva na razum, ali je ona sada sredstvo i oruđe teologije. NJen cilj nije više da nađe istinu, nego je da shvati i opravda već datu i objavljenu istinu. Sholastička metoda nije istraživačka, ona je čisto pojmovna, deduktivna, silogistička, pa odatle verbana, prazna, sterilna, iako veoma precizna.

Podela sholastike zasniva se na razvoju osnovnog problema te filozofije, na razvoju pitanja odnosa vere uma . 1. Rana sholastika koja traje od IX do XII veka, taj odnos shvata kao harmoniju i podudaranje rezultata vere i uma.2. Zrela sholastika koja traje od XII do kraja XIII veka uviđa delimično slaganje, ali i mogućnost nalaženja nezavisnih rezultata.3. Pozna sholastika traje od XIII veka do renesanse odbacuje nužnost harmonije vere i uma i prihvata mogućnost suprotstavljanja vere i

uma.RANA SHOLASTIKA

Već kod Avgustina možemo pitanje odnosa vere i uma pratiti kao dilemu, dolazi li verovanje nakon istraživanja ili najpre treba verovati, pa tek istraživati. Za njega je vera preduslov istraživanja, verovanje je put do saznanja, pri čemu odlučujuću ulogu kao pokretačka snaga ima volja. Ali Jevanđelje kaze "istina je put i život", pa treba dakle tražiti, i to ozbiljno i uporno, a vera će onda doći kao završetak traženja. Zato Avgustin i izriče dvostruku formulu: "Saznaj da bi verovao, veruj da bi saznao".

Džon Skot Eriugena (810-880) pretpostavlja slaganje uma i vere, saznanja i objave. Um i objava kao dva izvora saznanja svoj izvor imaju u božanskoj mudrosti. On kaze "Pravi autoritet ne sprečava pravi um, niti pravi um sprečava pravi autoritet. Nema sumnje da oba proizilaze iz istog izvora, tj. iz božanskog znanja." Međutim, autoritet je zasnovan na razmišljanju i treba potvrdu uma, dok razmišljanje nije zasnovano na autoritetu. Um zasniva istinu, autoritet bez uma nema snagu. Um dakle ima prednost, premda je za nas , po Erigueni, autoritet Biblije vremenski prvi i nepovrediv.

Anselmo Kenteberijski (1033-1109) pretpostavlja suštinsku saglasnost vere i uma. Svoje gledište on izriče ovako: "Ne nastojim saznati da bih verovao, nego verujem da bih saznao." Verovanje je tako za Anselma početak znanja i filozofskog istraživanja. Vera ipak treba potvrdu znanja,

14

treba saznanje i dokaz, ali pravo mišljenje ne može protivrečiti verovanju, jer oboje imaju zajednički izvor u božanskom svetlu. Neki najviši razlozi misterije vere, kao na primer inkarnacija, ostaju međutim uvek bez dokaza i nesaznajni.

Pjer Abelar (1079-1142) pretpostavlja da pravo razmišljanje uvek vodi istini objave, pa traži sklad vere i uma. Ali on izražava upravo suprotno gledište od Anselma kada kaže: "Ne veruje se u nešto zato što je to Bog rekao, nego se prihvata da je to on rekao, jer smo se uverili da je to istina." Abelar je racionalista i osnove vere želi da sazna i izloži dokazima razuma, koji je iznad autoriteta.. Time je on bio nosilac prosvetiteljske tendencije u srednjem veku. "Sumnjajući dolazimo do istraživanja, istražujući saznajemo istinu." Abelar je sprovodio postupak "da i ne", navodeći argumente za i protiv neke teze, tražeći kritičko rešenje.

ZRELA SHOLASTIKA Roxer Bekon (1210-1292) engleski franjevac odbacuje tradicionalan i za sholastiku karakterističan postupak pozivanja na autoritet, pa zahteva da umesto proučavanja crkvenih knjiga svoj interes usmerimo na istraživanje prirode, koju možemo saznati samo iskustvom, posmatranjem i eksperimentom. Po tome je on bio preteča renesanse i novovekovnog duha, ali je bio uveren da svojim radom zasniva teologiju. Razlikovao je spoljašnje iskustvo, na kome se zasniva prava filozofija kao eksperimentalno saznanje prirode, i unutrašnje iskustvo, koje ekstazom vodi do doživljaja natprirodnih pojava.

Albert Veliki (1206-1280) nemački dominikanac divi se Aristotelu i želi da ga izloži kao završetak ljudskog znanja. Objava je iznad uma i ne protivreči mu. On je prvi u sholastici odvojio filozofiju od teologije. Teološke metode se ne podudaraju sa filozofskim, jer je teologija zasnovana na objavi i nadahnuću, a ne na umu. Ne može se dakle u filozofiji raspravljati o teološkim pitanjima.

Toma Akvinski (1225-1274) na vrhuncu shilastike ponovo brani i uspostavlja jedinstvo uma i vere, znanja i objave. Istina ne može protivrečiti istini . Istina uma ne može protivrečiti istini objave. Um je podređen veri, on veri služi braneći, dokazujući i učvršćujući istine vere. Neke osnovne dogme hrišćanstva, na primer, trojstvo, inkarnacija, poslednji sud, um ne može dokazati, on ne može pokriti celo područje vere, niti je može zameniti, vera ima svoje opravdanje u tome što objava prekoračuje moć uma. Teologija kao nauka o nužnom biću Boga nadređena je filozofiji kao nauci o konačnom biću stvorenih stvari. Filozofija se upravlja po principima koji su očevidni ljudskom umu i treba da objasni i, koliko može, dokaže svete istine objave.

Dun Skot (1274-1308) franjevac nalazi se u odlučnoj opoziciji prema dominikancu Tomi i njegovom intelektualizmu, sa čime je učinjen konačan zaokret sholastike i početak konačnog odvajanja filozofije od teologije, znanja od vere, razuma od volje. Skot smatra da je filozofija čista teorijska nauka, zasnovana na dokazima uma, kritičkom i analitičkom postupku, ona pred sobom ima teorijsko područje nužnosti, i njene istine važe za sve ljude. Teologija je praktična nauka, različita od drugih , ali im nije nadređena. Područje vere je praktično područje, područje slobode. Vera nije predmet razuma, nego volje, i to slobodne volje. Primat volje je u tome da ono što ne pripada području nauka, nužnosti i dokaza, pripada području slučaja, slobode i volje. Istine volje važe za hrišćane, a ne za sve ljude.

POZNA SHOLASTIKA Viljem Okam (1300-1350) konačno odbacuje kao neodrživu vezu i sklad između filozofije i teologije, uma i objave. On traži isti zahtev za slobodu filozofskog istraživanja, kao i za slobodu religioznog uverenja i života. Nauka i vera su heterogeni, teologija treba samo da se oslanja na veru, objavu i autoritet, a ne na dokaze uma. Kad je reč o saznanju, tada objava ne može biti vođstvo uma, vera ne može biti uslov znanja. Ka samoj stvarnosti u kojoj čovek živi mora se usmeriti istraživanje i priznati primat iskustva, odnosno prihvatiti iskustvo kao izvor svakog saznanja.

5. RASPRAVA O PROBLEMU UNIVERZALIJA

PRIRODA UNIVERZALIJA Pitanje o prirodi univerzalija centralno je pitanje rane sholastike, ali ostaje aktuelno kroz celu sholastiku. Jesu li opšti pojmovi - univerzalije nešto realno ili nisu i kakav je njihov odnos prema pojedinačnim stvarima. To staro filozofsko pitanje o odnosu opšteg i pojedinačnog,o kome su već raspravljali Sokrat, Platon, Aristotel i drugi, podelilo je srednjovekovne mislioce u tri grupe: u nominaliste, u realiste i u konceptualiste.

REALIZAM Realizam zastupaju Eurigena, Anselmo i Toma . Oni zastupaju platonističko i novoplatonističko uverenje da opšte postoji realno, pre i nezavisno od pojedinačnih stvari. Šta više, što je nešto opštije ono je i realnije, a pojedinačne stvari samo toliko postoje koliko se u njima ostvaruje neka opšta suština. Realizam izjednačava stepene opštosti sa stepenima bića. Toma zastupa umereni realizam, jer opštem priznaje egzistenciju, ali tako da se opšta suština individualno oblikuje u svakoj pojedinačnoj stvari. Anselmo je sledeći logiku realizma izveo tzv. ontološki dokaz o postojanju Boga, iz samog pojma Boga kao najvišeg i najsavršenijeg bića, zaključio je nužnost postojanja takvog najsavršenijeg bića, koje inače ne bi bilo najsavršenije i najviše ako ne bi postojalo.

Slabost ovog dokaza pokazao je opat Gaunilo tvrdeći da ako Boga zamišljamo kao najsavršenije biće, moramo ga zamišljati i kao postojeće biće, ali ono što zamišljamo ne mora nužno i da postoji.

NOMINALIZAM Nominalizam zastupa Roscelin, smatrajući da opšte nije ništa realno. Postoje samo pojedinačne stvari, a opšte je samo reč, ime, nomen, prazan zvuk kojim imenujemo i povezujemo više pojedinačnih stvari. Nominalističko gledište ugrozilo je neke osnovne dogme hrišćanstva, na primer, dogmu trojstva, tri pojedinačne božanske osobe, Otac, Sin I Sveti Duh, po logici nominalizma tri su posebna Boga, a ne uvek jedan isti Bog, kako kaže dogma o trojstvu. Konačno , nominalizam dovodi u pitanje svetost pričesti jer sumnja da hleb i vino, zadržavaju svoja svojstva pojedinačnih stvari, ne menjaj svoju suštinu i ne postaju telo i krv Isusa Hrista. Realizam je lako i dobro objašnjavao te dogme, pa se zato crkva službeno opredelila za realizam a osudila nominalizam 1092., ali pri tome nije bila svesna toga da realizam nosi u sebi panteističku pretpostavku i zaključak.

KONCEPTUALIZAM Konceptualizam, tj. umereni nominalizam zastupa Pjer Abelar smatrajući da opšte postoji u umu kao pojam , kao koncept, a ne realno odvojeno kao samostalno biće. Takvo stanovište bilo je posredovanje između krajnjeg realizma i krajnjeg nominalizma. Univerzalije su , kako smatra Abelar, prvo u Božijem umu pre stvari, zatim u stvarima kao njihova suština, i na kraju, u ljudskom umu kao pojmovi posle stvari.

OSVRT Dun Skot je obnovio nominalizam, smatrajući da u stvarnosti postoje samo pojedinačne stvari, a opšti pojmovi su samo njihovi znakovi ili termini. Takvim učenjem on je pripremio prirodnonaučnu empirijsku orijentaciju novog veka usmerenu na pojedinačna bića.

IV. FILOZOFIJA NOVOG DOBA

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE FILOZOFIJE RENESANSE

RENESANSA Prelomno doba prelaza iz srednjeg veka u novi vek , koje traje u XV i XVI veku, nazivamo renesansom. Renesansa znači preporod,

drugo rađanje, rođenje novog čoveka, povratak čoveka svojim izvornim mogućnostima. Na duhovnom planu , a posebno u filozofiji, renesansa je doba borbenog i strastvenog suprotstavljanja novoga starom, rušenja preživelih

okvira sholastičkih tradicija i izgradnja novog zaista izvornog ljudskog stanovišta. Obračun je često bio beskompromisan, staro se u svom otporu ,

15

ne birajući sredstva , bezobzirno služilo institucijama moći i vlasti koje je posedovala. To doba velikih zanosa tražilo je svoje žrtve, i našlo je svoje heroje i mučenike. Ideja nove humanističke vizije sveta i čoveka rađala se postepeno i postepeno je postajala stvarnost. Ali pobedonosni dolazak novog više ništa nije moglo zaustaviti.

U suprostavljanju crkvenoj svevlasti, srednjevekovnom duhu i sholastičkoj metodi, mlada novovekovna misao se oslobađa stega tradicije. Filozofija se konačno oslobađa od teologije, nauka od religije, saznanje od dogme, a razum od vere. Novovekovna nauka i filozofija obraćaju se odlučno stvarnosti ovoga sveta radi saznanja prirode . Oslanjajući se na razum i iskustvo , opažanje i istraživanje, eksperiment i indukciju, ali i na matematičko saznanje oni istražuju prirodu. Ponovo se, kao u antici, afirmiše čisto teorijski interes, ali za razliku od antičke nauke novovekovna nauka je upućena na savladavanje i iskorišćavanje prirode.

DRUŠTVENO ISTORIJSKE PRILIKE Istorija renesanse je istorija beskrupuloznih i okrutnih političkih i oružanih borbi i obračuna građanstva , plemstva i sveštenstva, krvavih verskih ratova i brojnih ratova za nasleđe. Povoljan geografski položaj u posredničkoj trgovini preko Sredozemlja osigurao je vođstvo i rani procvat renesanse u Italiji. Nakon otkrića novih zemalja i novih trgovačkih puteva, 1492. Kolumbo otkriva Ameriku, 1498. Vasko de Gama je otkrio da se do Indije može stići ako se plovi oko Rta dobre nade, a 1522. završen je Magelanov put oko sveta, Italija gubi primat, a preuzimaju ga zemlje zapadne Evrope. Pored slobodnih gradova jačanjem nacionalne svesti oblikuju se i snažne države, Francuska, Engleska, Španija. Engleska i Francuska vode stogodišnji rat, koji završava 1453. godine. Iste godine Turci osvajaju Konstantinopolj, a time propada Vizantija, a 1526. pobedom na Mohačkom polju ulaze u centralnu Evropu.

S pravom se može reći da se preteče renesanse nalaze već u samoj sholastici u kojoj je postojao snažan otpor protiv tadašnje službene nauke, i to posebno u učenjima Roxera Bekona i Viljema Okama. Genijalni italijanski pesnik Dante Aligeri (1265-1321) osnivač italijanske književnosti na narodnom jeziku, premda je još formalno u srednjevekovnoj kulturi, prvi je pesnik renesanse.Cilj njegove realističke kritike društva i analize čovekove sudbine je da podstakne na obnavljanje ovog sveta i da čoveka dovede do ideala individuslne stvarne ljudskosti.

RENESANSNA UMETNOST Snažno obeležje kulturi i opštem duhu renesanse dala je umetnost. Premda tematski vezana ponekad još za srednjovekovne sadržaje, ta umetnost zrači novim duhom oslobođenja čoveka prema svetu i prema samom sebi. Književnost renesanse daje realističku kritiku društva i vremena, razvija smisao za istinu, punoću i lepotu života, ona pokazuje i prihvata celog čoveka u njegovoj ovozemaljskoj lepoti sa svim njegovim manama i strastima, težnjama i idealima. Posebno mesto u renesansnoj umetnosti ima individualna posebnost velikih stvaralačkih ličnosti. Uz preteče i vesnike novog doba Dantea, Petrarku, Bokača, nabrojaćemo samo nekoliko umetnika renesanse, u književnosti: Rable, Servantes i Šekspir, u muzici: Palestrina i Laso, a u likovnoj umetnosti: Brunelezi, Alberti, Donatelo, Pjero dela Frančeska, Rafael, Leonardo, Mikelanđelo, Ticijan i drugi.

RENESANSNA NAUKA Renesansa je doba snažnog procvata prirodnih nauka. Već je Roxer Bekon u zreloj sholastici, XIII vek , izrazio zahtev da naučnik istražuje prirodu, da je opaža i eksperimentalno proučava.

Nikola Kuzanski (1401-1465) ističe da je princip kvantiteta osnovni princip prirode, i tako anticipira mehanicističko - matematičku sliku sveta koju stvara renesansa, ali i neke tendencije novovekovne nauke uopšte.

Leonardo da Vinči (1452-1519) smatra da je umetnost kao i nauka usmerena prema istom cilju a to je saznanje prirode, umetnost se drži površine stvari, a nauka saznaje unutrašnje sile, umetnost se oslanja na čulno iskustvo, a nauka na matematički proračun.

Nikola Kopernik (1473-1543) svojim revolucionarnim saznanjem je okrenuo dotadašnju geocentričku i antropocentrističku sliku sveta. Johan Kepler (1571-1630) otkriva harmoniju kosmosa, i Galileo Galilej (1564-1642) osnivač klasične mehanike, dalji su pravci

novovekovne nauke koja je prirodu reducirala na sveukupnost stvari koje se mehanički kreću po zakonima matematike. Tako priroda novovekovnom čoveku postaje prosta predmetnost, odvojena od čoveka i time otvorena za njegovu prevlast. Nauka postaje sredstvo za iskorišćavanje prirode i udovoljavanje potreba praktičnog života. Razvoj nauke novovekovnoj filozofiji je postavio problem metode kao centralno pitanje koje će ona rešavati u XVII veku.

2. ĐORDANO BRUNO

ŽIVOTNI PUTU dominikanskom manastiru blizu Napulja, u kome je pre tri veka delovaoToma Akvinski, stekao je mladi Bruno (1548-1600) odlično

sholastičko obrazivanje. No veoma rano je posumnjao u ispravnost tradicionalnog učenja i ispravnost hrišćanske religije uopšte. On odbacuje sve službene autoritete, jer jedini autoritet treba da bude razum i slobodno istraživanje. Bruna odlikuje strastvena ljubav prema životu, herijska i beskompromisna narav. Zato je ubrzo došao u sukob sa dominikanskim redom kome je pripadao. On beži iz manastira, najpre se sklanja u Ženevu, a zatim u Parizu stiče veliku slavu kao predavač. Uskoro je u Engleskoj, gde objavljuje većinu svojih dela, i to na italijanskom i latinskom jeziku. Otpori i netolerancija crkvenih krugova teraju ga opet na kontinent, u Pariz, Vinteberg, Frankunfurt,.... Konačno stiže u Veneciju na varljiv poziv jednog mletačkog plemića, koji ga optužuje i izdaje, pa ga inkvizicija 1592. hapsi i prebacuje u Rim. Optužba je kratka: Izučava nauku o beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova. Tamnovanje i robijanje, kao i mučenje nisu slomili Bruna, odbio je sve nagovore da se pokaje i povuče svoje učenje. Zato su ga po presudi inkvizicije javno spalili na Cvetnom trgu u Rimu 17. aprila 1600. Umro je ponosno, odbivši i poslednju utehu raspeća, odvrativši pogled od njega.

BESKONAČNOST SVETABruno je pod uticajem Nikole Kuzanskog i revolucionarnog obrta Nikole Kopernika. Oduševljen je Kopernikovim učenjem, ali čini se da sa

malo smisla i razumevanja sledi naučno geometrijsko obrazloženje i naučne prednosti učenja, ono što Bruna privlači jeste mogućnost opravdavanja beskonačnosti sveta. Svemir je beskonačan, u njemu postoji mnoštvo svetova. Celokupna priroda je živa, oduhovljena, a Bog nije iznad sveta, on je duša sveta, svemira, sila koja je u svemu prisutna, život koji svaku pojedinačnu stvar prožima. Bog je uzrok i princip svega. Panteističku misao renesanse Bruno je izrazio ovako: "Priroda je ili Bog sam ili božanska moć koja se javlja u samim stvarima." Bog je osnova jedinstva prirode, kao neostvarena stvaralačka moć oblikuje se do stvarne prirode. Svet je jedan, jedinstven beskonačan, sastoji se od monada - minima, atoma koji su centri sila. Mikrokosmos je ogledalo makrokosmosa.Čovek upravo kao deo svetske celina može saznati svet i izraziti sve suprotnosti sveta, jer saznanje i nije ništa drugo nego samosaznanje čoveka.U beskonačnosti sveta i mnoštvu svetova nisu više ni Zemlja ni čovek u centru, ali čovek ima svoje mesto i svoju vrednost. Ne postoji izgubljeni raj, i ovaj stvarni svet u kome čovek živi jedini je koji čoveku ostaje i kome čovek pripada. Nema neba nad nama mi smo već na nebu, samo od čoveka zavisi da li će zemaljski raj i izgraditi. Nemaština navodi čoveka da razvija svoju dosetljivost i veštinu. Svojim vlastitim radom i naporom čovek kao radnik - homo faber, gradi i određuje svoj život, svoju sudbinu i svoju sreću.

3. FRENSIS BEKON

VELIKA OBNOVA I CILJ NAUKA Frensis Bekon (1561-1626) živi za vreme prvobitne akumulacije kapitala, razvoja industrije i trgovine. Savremenik je Šekspira, a za vreme Džemsa I došao je do položaja lorda kancelara. Bekon teži velikoj obnovi, osnovnom preobražaju nauka i života uopšte. Naslov njegovog glavnog,

16

nedovršenog dela glasi "Velika obnova", a "Novi organon ili uputstva za tumačenje prirode" deo je te zamisli. Cilj nauke i filozofije je da ljudski život snabde novim pronalascima i dobrima, da zagospodari prirodom, da poveća čovekovu moć nad prirodom, jer znanje je moć.

KRITIKA STARE LOGIKE Dobro postavljeni cilj jedan je od uslova mogućeg napretka u nauci. Ali i onda kada je cilj dobro postavljen ljudi mogu ići, kao što i idu, pogrešnim putem držeći se tradicije, knjiga i mišljenja autoriteta "starih" ili slučaja prostog iskustva. Oni tako pipaju u mraku, umesto da upale svetlo. "Stanje nauke nije srećno i nije mnogo napredovalo, ljudskom razumu se mora otvoriti put sasvim drukčiji nego dosad poznati i moraju se pribaviti druga pomoćna sredstva, kako bi um mogao najbolje da iskoristi svoje pravo na prirodu."

Dakle, pored određenja cilja, centralno pitanje kod Bekona je pitanje kritike i prevazilaženja stare logike, zatim izgradnja i opravdanje postupka prirodnonaučnog istraživanja. Zato on i traži novi organon, novo oruđe nauka, jer je dosadašnja logika neprikladna za pronalaženje znanja, a postignuta znanja nekorisna su za delovanje. Prava i jedina metoda po Bekonu je indukcija.

IDOLI Ali najpre treba osloboditi naš duh svih mogućih zabluda, predrasuda, pogrešnih pojmova koji su se kao idoli godinama nagomilavali u ljudskoj svesti pa ometaju pristup istini.

Idoli plemena zasnovani su u ljudskom rodu. Čovek po svojoj prirodi greši u saznanju, jer meša prirodu svog razuma sa prirodom stvari, i tako unosi više reda i jednakosti u svet nego što ih u svetu ima, pa zamišlja da se sve na nebu kreće po savršenim krugovima, nastojeći da sve uskladi sa svojim već ranije prihvaćenim uverenjima, itd.

Idoli pećine zasnovani su u prirodi pojedinačnog čoveka, zbog nedostatka njegove prirode, zbog vaspitanja, zbog pročitanih knjiga, zbog svojih autoriteta, zbog sklonosti ka novom ili divljenja starom, itd.

Idoli trga su po Bekonu, najneugodniji, jer su rezultat međusobnog odnosa ljudi, sporazumevanja, govora, odnosno slobodne i neprecizne upotrebe reči.

Idoli teatra posledica su dogmi i teorija, tj. izmišljenih drama, nektitički prihvaćenih principa pojedinih nauka i grešaka u postupku dokazivanja.

Bekon je tražio da obnova nauka bude sprovedena do najdubljih osnova kako bi se razum oslobodio svih idola. PRAVA METODA JE ISTINSKA INDUKCIJA Bekon sve nade polaže u istinsku indukciju. To nije indukcija prostim nabrajanjem, prosto tapkanje po neodređenom iskustvu, nego jedinstvo eksperimentalne i racionalne sposobnosti sakupljanja i prerađivanja, kao kod pčele. Razum ne sme skakati, ne sme imati krila, već mora imati olovne tegove. Neopravdana su prebrza uopštavanja i predviđanja. Napredak u nauci treba da bude postupan i sistematičan, zasnovan na izgradnji istinskih tablica slaganja i razlika i usmeren prema saznanju uzroka i opštih zakona prirode. A iz saznanja zakona prirode proizaći će mogućnost delovanja i vlasti nad prirodom.

Bekon je sam pokazao koliko je teško da se izbegnu idoli, da se izbegne preteranost, jednostranost, potcenjivanje itd. On je sve nade usmerio prema indikciji kao jedinoj ispravnoj metodi, a odbacio je svaku vrednost dedukcije, a da pritom nije uvideo da su indukcija i dedukcija inverzni i korelativni postupci, koji ne samo da teorijski opravdavaju jedan drugog, već se u praksi naučnog istraživanja i svakodnevnog mišljenja prepliću i dopunjuju.

4. RENE DEKART

IDEAL NAUČNE FILOZOFIJE Rene Dekart (1596-1650) francuz, ponos nacije koja gaji uverenje da je odlikuje upravo dekartovski duh jasnog i razgovetnog mišljenja. Savremenici su mu Kepler, Galilej, Hobs, Rembrant. Zadnjih tridesetak godina svog života proživeo je u Holandiji , gde je očekivao veću slobodu izražavanja.

Ideal novovekovne filozofije da ona bude nauka i težnja modernog čoveka da mu znanje bude moć za vladanje nad prirodom, Dekart je izrazio u uverenju "da je moguće doći do saznanja koja su za život veoma korisna i da se umesto teorijske filozofije koja se uči u školama može naći praktična filozofija, kojom bismo tako tačno upoznali snagu i delovanje vatre, vode, vazduha, zvezda, naba i svih drugih tela koja nas okružuju, kao što poznajemo različite stručne veštine naših zanatlija, i mogli bi ih na isti način upotrebiti u sve svrhe za koje su prikladne i tako postati gospodarima i vlasnicima prirode."

PROBLEM METODE Čak dva Dekartova dela ,"Rasprava o metodi ili pravila upravljanja umom i traženje istine u naukama " i "Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine", već svojim naslovima pokazuju centralno mesto problema metode. Čovek je sposoban saznati istinu, ali osnovno je pitanje postupka istraživanja. Dekart kao Bekon kritikuje slabosti tradicionalne logike, pa traži samo nekoliko jednostavnih pravila kojih bi se mogao lako pridržavati i tako osigurati uspeh saznanja.

PRAVILA METODE To su sledeća četiri pravila metode: 1. Pravilo jasnosti i razgovetnosti, po kome ništa ne prihvatamo kao istinito osim onoga što saznajemo jasno i razgovetno, sa čime Dekart ruši sve autoritete. 2. Analitičko pravilo po kome svaku teškoću treba raščlaniti na jednostavne delove. 3. Pravilo sinteze po kome treba ići po redu od jednostavnog ka složenom. 4. Pravilo potpunog nabrajanja u kome proveravamo potpunost obavljenog postupka saznanja.

METODSKA SUMNJA U "Raspravi o metodi" Dekart piše kako je studirao na jednoj od najpoznatijih škola u Evropi, jezuitskom kolexu La Fleš, pa je očekivao saznanja korisna za život. Ali se razočarao, jer je bio zapleten u tolike sumnje, da je otkrio da je jedina korist od svega toga to što je došao do uverenja o svom neznanju. Zato je odlučio nakon školovanja da uči iz knjige života, učestvujući u "tridesetogodišnjem ratu" , putujući po Evropi sticao je iskustva o delovanju i običajima ljudi, ali je i tu otkrio raznovrsnost koja odbacuje bilo kakvu sigurnost, pa se i tu oslobađao mnogih zabluda i konačno odlučio da uči iz samog sebe.

Dekart želi, kao i Bekon , da počne sve iz početka, da sve preispita, da očisti duh od svih nesigurnih sadržaja kako bi mogao doći do pouzdanih istina. On ruši sve autoritete tradicije, ali kritički stav njegove sumnje nije neodlučni skepticizam, nego poduhvat temeljne obnove koju preduzima sa izrazitim optimizmom i novovekovnim poletnim samouverenjem da svaki čovek svojim razumom može razlikovati istinu od zablude.

KOGITO SUM Dekart se odlučio da u sve sumnja, u matematičke dokaze, u postojanje sveta, u stvari, u Boga, u vlastito telo, ali je upravo tada

video da dok sumnja , dok misli da je sve lažno, nužno je da postoji dok to misli . Istina “mislim, dakle postojim” toliko je pouzdana da se u nju ne može sumnjati. To je prvo i najsigurnije od svih saznanja, jer njegova izvesnost je neposredna, intuitivna. To je i traženi prvi princip filozofije.

Kogito kod Dekarta znači svest, pa tako novovekovna filozofija polazi od prve istine, samoizvesnosti svesti , počinje sa sigurnošću individualne svesti, izvesnosti subjekta, a nesigurnosto objekta, sa čime je predodređen njen put ka subjektivizmu. Analizirajući istiny “Kogito, ergo sum”, mislim, dakle postojim, Dekart otkriva da je čovek "priroda koja je u tome da samo misli". Za njega je čovek najpre misaono biće, i na tome zasniva svoje racionalističko stanovište.

17

Dekart ne odbacuje čulno iskustvo, ni mogućnost i potrebu eksperimentalnog istraživanja, štaviše, sam nastoji prirodnonaučnim opažanjem i eksperimentom doći do nekih saznanja i rešenja. Ali u skladu s naglašenim uspehom matematike onoga vremena, a koju on upravo unapređuje vrednim prilozima, dao je primat racionalističkom postupku , pri čemu je reč, svakako, ne o vremenskoj nego o logičkoj primarnosti uma. Čistim mišljenjem moguće je deduktivno, nezavisno od iskustva, saznati stvarnost. Presudno je uverenje uma. Takve istine se nazivaju apriornim saznanjem ili urođenim idejama, jer "mi sami u sebi imamo sposobnost da ih izazivamo".

Dedukcija je, kod Dekarta, postupak izvođenja istine iz prvih intuitivnih, očevidnih istina. U jednostavnim zaključcima dedukcija se svodi na intuitivni uvid. U složenim situacijama potrebno je nabrajanje ili indukcija.

JASNOST I RAZGOVETNOST Analiza istine, mislim, dakle postojim Dekartu otkriva šta je to što tu, a onda i svaku istinu čini izvesnom. Jasnost i razgovetnost garantuje tu istinu, pa tako to postaje opšti kriterijum istine.

Ako sumnjam znači da nisam savršen, jer saznanje je savršenije od sumnje. Ideju bića savršenijeg od moga bića moglo je u meni usaditi jedino to savršenije biće, koje sadrži svo savršenstvo, a to je Bog. Bog je garancija istinitosti. Doduše, istinito je samo ono što se jasno i razgovetno saznaje, to je jedini kriterijum istine, ali Bog svojim savršenstvom garantuje da se ne varamo u ono što saznajemo jasno i razgovetno. Inače bismo s pravom mogli reći da je Bog varalica.

DUALIZAM Dekart razlikuje dve supstancije: duh i telo, misleću stvar i protežnu stvar. Dekart kaže:" Ja priznajem samo dve vrste stvari: jedno su duhovne ili misaone, tj. one koje pripadaju duhu ili misaonoj supstanci, a drugo su materijalne ili one koje pripadaju protežnoj supstanci, tj. telu. Saznanje i želje, kao i sve vrste saznanja i želja, pripadaju misaonoj supstanci. Protežnoj supstanci, međutim, pripada veličina ili protezanje u daljinu, širinu i visinu, kao i oblik, kretanje, položaj, deljivost pojedinih delova i tome slično."

Telesnu materiju Dekart shvata isključivo kao protežnost, prostornost, deljivost, kretanje. NJome vladaju pravila mehanike, koja su ista kao i pravila prirode. Celokupni telesni svet kreće se po zakonima mehanike. Tela životinja su samo mašine, automati. Jedino čovek ima dušu. i upravo tu se javlja problem odnosa tela i duše, što je za Dekarta nerešiv problem, jer je dve supstance shvatio kao međusobno potpuno nezavisne i nepomirljive, a sada mu se kao iskustvena činjenica nameće uzajamno delovanje duše i tela. Tvrdnjom da u epifizi "životni duhovi" deluju na telo samo je, međutim, prividno rešio taj problem.

Dekart je snažno uticao na filozofiju i celokupnu misao XVII veka. On je dao zastavu onoj matematičkoj naučnoj kulturi koja svoj izraz ima u prosvetiteljstvu XVIII veka. Osnivač je analitičke geometrije, otkrio je zakon prelamanja svetlosti, pojam veličine kretanja itd.

5. BARUH DE SPINOZA

EKSKOMUNIKACIJA Holandija je već u XVI veku izvela građansku revoluciju i ostvarila mnoge građanske slobode, pa tako i versku toleranciju. Tamo su zato svoju novu domovinu našli brojni jevreji, posebno izbeglice iz Španije i Portugalije. Jednoj takvoj jevrejskoj zajenici pripadao je i mladi Spinoza (1632-1677). Verska tolerancija na koju su jevreji naišli u Holandiji nije navela i njih da budu tolerantni u vlastitoj verskoj zajednici. Rabini su oštro reagovali na Spinozinu tezu da je suština religije u uverenju, a ne u veri u dogme, da religiozne knjige treba istorijski shvatiti, na njegovu kritiku Biblije i teološke slike sveta.

Spinozu su podvrgli pritisku, bezuspešno nagovarali na popuštanje, a onda konačno ekskomunicirali iz zajednice, što znači iz jevrejske opštine. Niko sa njim nije smeo da održava nikakve veze, da razgovara, da boravi sa njim pod istim krovom, ili da ga pomaže, pa čak ni da mu se približi na manje od četiri lakta! Spinoza je tako bio podvrgnut najtežem bojkotu i iskušenju usamljenosti, ali je svemu uspeo da odoli zahvaljujući svojoj moralnoj čvrstini i podršci nekih uglednih prijatelja Holanđana. Svoju doslednost platio je skupo, ali je sačuvao slobodu uverenja. Živeo je skromno.

POLITIČKE IDEJE Uprkost povučenosti u odnosu na spoljašnji svet Spinoza je odlučno opredeljen u političkim pitanjima svoga vremena, a svojim teorijskim tezama o društvu, posebno u "Teološko-političkoj raspravi", predvideo je neke od najnaprednijih rešenja velike francuske revolucije.

Kao i Hobs pod čijim uticajem se nalazio, Spinoza smatra da u prirodnom stanju svaki pojedinac u borbi za samoodržanje ima prirodno pravo na sve što može. Ali bez uzajamne pomoći ljudi bi živeli bedno. Uviđajući prednosti života u zajednici, dogovaraju se da će svim upravljati po razumu, a zbog straha od većeg zla odriču se dela prirodnog prava i obavezuju na pokornost vlasti koja tako postaje garancija poretka. Ali ta pokornost ne može biti apsolutna. Građani, podanici mogu zameniti vlast ako ona radi protiv njihovih interesa. Cilj države nije da ljude drži u strahu, nego je njen cilj da obezbedi slobodu. "U slobodnoj državi svakom je dopušteno misliti šta hoće i da govoriti što misli."

SUPSTANCIJA MONIZAM I PANTEIZAM Centralni problem Spinozine filozofije je pojam supstance. Kao Dekartov sledbenik i on prihvata definiciju supstance kao stvari koja tako postoji da za njeno postojanje nije potrebna nikakva druga stvar, pa je određuje kao uzrok same sebe, kao kauza sui. Suprotno Dekartovom dualizmu Spinoza zaključuje da je supstanca nužno jedna. To je Bog ili priroda, beskonačna stvaralačka večna priroda svega što postoji, natura naturans. Tom tezom Spinoza nastavlja renesansu i novovekovnu panteističku misao o jedinstvu sveta.

ATRIBUTI I MODUSI Supstanca ima beskrajno mnogo atributa, svojstava, koji su isto tako beskrajni kao i božanska beskrajna supstanca koju oni neposredno izražavaju. Ništa nema atribute, jer je ništa, nešto ima atribute, a Bog mora imati sve atribute. LJudi, međutim , saznaju samo dva takva atributa, a to su protežnost i mišljenje.

Modusi, stanja supstance, su konačne, ograničene, jedna drugom uzrokovane pojedinačne stvari, stvorena priroda, natura naturata. Oni posredno izražavaju suštinu beskrajne prirode ili Boga. Čovek je tako modus prirode, duša i telo dve strane iste suštine, odlike duha i određenja tela jedna su ista stvar posmatrano pod atributom mišljenja ili atributom protežnosti. Supstanca je sama sebi uzrok, ali svaka ograničena stvar određena je, uzrokovana je drugom takvom ograničenom stvari, ona opet drugom, i tako u beskonačnost. Svet je splet pojava koje su međusobno apsolutno determinisane. Svetom vlada nužnost, pa slučajnosti u njemu nema mesta.

* Svi predikti koji se pridaju supstanciji moraju se pridati i atributima (causa sui, beskrajni, nedeljivi, večni, u egzistenciji nužni), zato što se biće, esencija supstancije nalazi u njenim atributima.

Supstancija je sastavljena iz beskrajno mnogo atributa. Atributi su neposredni izraz bića supstance. Beskonačni su.Atributi su sastavljeni iz beskonačno mnogo modusa. Modusi su neposredni izraz bića atributa, a posredni izraz bića supstance. Konačni

su. U pitanju su pojedinačne stvari u kojima se manifestuju atributi večne supstancije. Kao konačni, modusi ne mogu biti neposredno uzrokovani samom supstancom. Sve što sledi iz prirode Božije mora biti večno i beskrajno, a to su atributi iz kojih slede modusi.

Bog je:- natura naturans, priroda koja stvara, ukoliko posmatramo moduse u celini, kao atribute- natura naturata, stvorena priproda, ukoliko posmatramo pojedinačne moduse kao delove atributa

PARALELIZAM ATRIBUTA I MODUSA

18

Protežnost i mišljenje beskrajna su svojstva ili atributi iste večne prirode ili Boga. Supstancijalni identitet atributa objašnjava paralelizam stvari i ideja. "Red i veza ideja je isti kao red i veza stvari", jer duh i telo su jedna i ista stvar, koja se shvata čas pod atributom mišljenja, čas pod atributom protežnosti. U tom paralelizmu razrešen je i saznajni problem. Red ideja odgovara redu stvari, saznanje je , dakle, moguće. U skladu s racionalističkim duhom vremena, koje u matematici vidi uzor demonstrativnog postupka, odlučuje se Spinoza optimistički da svoje glavno delo "Etiku" izloži geometrijskim načinom. I zaista, postupak je ovakav, iza definicija i aksioma dolaze postavke, a svaka je postavka dokazana pozivanjem na definicije, aksiome ili već dokazane postavke. Sama struktura sveta je geometrijska, red i veza ideja jednaka je redu i vezi stvari, pa se izlaganje tog reda ne samo može, nego i mora odvijati geometrijskom načinom. Matematika i geometrija tu nisu samo uzori za jednu moguću filozofsku metodu, kao kod Dekarta, nego sama zakonitost racionalistički određene stvarnosti.

RACIONALISTIČKA ETIKA Spinoza piše "Etiku", on želi dati osnovu ljudskog, racionalnog života. Čovek za njega je on bitno, a filozofija učenje o slobodi. Čovek

je modus prirode, njen deo. Zato etika, koja želi da pokaže put ka sreći i oslobođenju čoveka, mora početi sa ontologijom, učenjem o supstanci, Bogu, atributima i modusima.

U svom tumačenju sveta Spinoza isključuje svaku teleologiju, Svetom vlada nepomirljiva zakonitost, prirodni red sa kojim je sve nužno određeno. Spinoza etički problem rešava izrazito racionalistički, s plana delovanja prenosi ga na plan saznanja. LJudska sloboda sastoji se u saznanju prirode i životu u skladu s njom, tj. u jedinstvu razuma i htenja. Sloboda je saznata nužnost. Jasnim i razgovetnim, matematičkim saznanjem , adekvatnim saznanjem stvari , saznanjem "pod vidom večnosti" čovek se oslobađa afekata, tj. neadekvatnog saznanja "pod vidom vremena". Saznanju zamućenom afektima i strastima Spinoza suprotstavlja najviše intuitivno saznanje Boga, intelektualnu ljubav prema Bogu ili prirodi. Najveća sreća i blaženstvo za čoveka sastoji se u usavršavanju razuma, u razumevanju Boga i Božijih atributa, iz čega onda proizilazi mirnoća i moć duše.

* “Intelektualna ljubav duha prema Bogu jeste sama Božija ljubav, kojom Bog samoga sebe voli, ne ukoliko je beskrajan, nego ukoliko može da se objasno pomoću suštine ljudskog duha, posmatrane pod vidom večnosti; to će reći, intelektualna ljubav duha prema Bogu jeste deo beskrajne ljubavi kojom Bog samoga sebe voli.” Etika

6. GOTFRID VILHELM LAJBNIC

UNIVERZALNI MISLILAC I NAUČNIK Lajbnic (1646-1716) veliki nemački filozof jedan je od poslednjih značajnih poliistoričara, jer se sa uspehom bavio pravom i diplomatijom, unapredio je matematiku, fiziku, hemiju, biologiju, geologiju, a vredne priloge dao je i psihologiji i tehnici. On je istovremeno i nezavisno od NJutna zasnovao diferencijalni račun, a time i višu matematiku. Lajbnic je preteča savremene matematičke logike. Osnivač je Berlinske akademije nauka 1700 i njen prvi predsednik. Bio je član više akademija i naučnih udruženja. Dopisivao se i sa mnogim istaknutim ljudima svoga vremena, pa njegova korespodencija obuhvata oko 15 000 pisama. Zagovarao je i bezuspešno pokušavao sprovesti danas opet veoma aktuelne ideje ujedinjenja Evrope i crkve.

MONADA - JEDNOSTAVNA SUPSTANCA Dekart i Spinoza određuju supstanciju kao uzrok same sebe,kao ono što je za postojanje određeno samom svojom suštinom pa ne treba ništa izvan sebe. Kod Dekarta postoje dve supstance, misaona i protežna, a kod Spinoze jedna, koja panteistički sve obuhvata. U "Monadologiji" Lajbnic je izložio svoj poseban pojam supstance, kojim se najpre suprotstavlja Dekartovom i Spinozinom mehanicizmu, a onda i Spinozinom monizmu. Svet se sastoji od beskrajnog mnoštva duhovnih atoma, monada, netelesnih jednostavnih celina, individualnih supstanci, koje su čista aktivnost.

DINAMIZAM Monade su centri sila, imaju moć percepcije i moć požude koja uslovljava prelaz od jedne percepcije ka drugoj. Lajbnic je tako odbaci

protežnost kao suštinu stvari i u prvi plan određenja supstance postavio razvoj, silu, aktivnost, neprekidnu promenu i vreme kao dimenziju te suštine.

MIKROKOSMOS - MAKROKOSMOS Mikrokosmos je ogledalo makrokosmosa. Svaka monada predstavlja čitav svet, ona je jedinstvo u mnoštvu, svaka se razlikuje od svih drugih po tome kako percepira svet, dakle po stepenu svoga savršenstva. Svaka teži višem savršenstvu. Hijerarhija monada je piramidalni i neprekidni kontinuitet. Najniže tzv. gole monade imaju nejasnu, nesvesnu predstavu sveta, a najviše monade, duše percepiraju svet jasno i razgovetno, tj. imaju apercepciju sveta ili samosvest. Mehanicizmu onog vremena, od koga se nisu otrgli ni Dekart ni Spinoza, Lajbnic se suprotstavio svojim principom pluralizma, kontinuiteta i perfekcionizma.

PREDODREĐENA HARMONIJA Svaka monada je potpuno samostalna. One su zatvorene u sebe, one "nemaju ni vrata ni prozore kroz koje bi nešto u njih moglo da uđe ili izađe", nije dakle moguć međusobni uticaj jedne monade na drugu, one su čiste aktivnosti. Kako onda možemo da objasnimo naše doživljaje i saznanje uzročno - posledične veze, kako da objasnimo saglasnost duše i tela? Lajbnic se tu služi konstrukcijom, u samom činu stvaranja sveta Bog je predodredio i uskladio svaki čin svake monade, tako da se one kreću kao da postoji uzajamni uticaj jedne monade na drugu. To je predodređena harmonija. Duša deluje po savršenim zakonima, a telo po zakonima predmetnog kretanja ili uzroka. Oba područja su usklađena, slično kao što časovničar može uskladiti dva sata da rade u potpunoj podudarnosti iako između njih nema uzročne veze. Uticaj između monada samo je idealan i moguć je jedino posredstvom Boga.

ISTINE UMA I ISKUSTVA Lajbnic je razlikovao istine uma i istine iskustva. Istine uma su nužne, zasnovane na principu protivrečnosti, jer njihovu suprotnost ne možemo zamisliti bez protivrečnosti. Istine iskustva zasnovane su na principu dovoljnog razloga. Te su istine slučajne, njihova suprotnost je moguća, jer one ne nose u sebi svoju nužnost, nego je svaka zasnovana na drugoj, a zadnja osnova svih konačnih stvari je Bog . Celokupna naša rasuđivanja zasnivaju se na ova dva principa, principu protivrečnosti i principu dovoljnog razloga.

POLEMIKA SA LOKOM Lajbnic je racionalista. "Samo saznanje nužnih i večnih istina je ono što nas razlikuje od običnih životinja, i ono nam daje um i znanje,

uzdiže nas do saznanja nas samih i Boga. I to je ono što u nama zovemo umnom dušom ili duhom." Osnovnu tezu Lokovog empirizma "U razumu nema ničeg što prethodno nije bilo u čulima" Lajbnic prihvata, ali je kritički prevladava kratkom presudnom ispravkom "U razumu nema ničeg što pre nije bilo u čulima, osim samog razuma." Razum je upravo celina i ukupnost urođenih ideja, na primer, ideje suštine, jednostavnog, sastavljenog, itd. koje su osnova nužnih istina, uslov mišljenja uopšte i svakog iskustva, ali se same ne mogu izvesti iskustvenim putem.

7. DŽON LOK

19

OSNIVAČ TEORIJE SAZNANJA Džon Lok (1632-1704) osnivač je teorije saznanja kao filozofske discipline. "Moja namera je da ispitam poreklo, izvesnost i domet ljudskog saznanja." On nije prvi koji raspravlja o tim problemima, ali je prvi koji ih ispituje kao centralna pitanja filozofije.

KRITIKA UROĐENIH IDEJA U delu "Ogledi o ljudskom razumu" Lok najpre pobija mišljenje da postoje urođene ideje. Oni koji to tvrde pozivaju se na opšte slaganje svih i to ističu kao svoj najjači argument. Lok upozorava da opšte slaganje, i kada bi postojalo, još ne govori u prilog urođenosti neke istine, a zatim pokazuje da nema opšteg slaganja svih ljudi čak ni u onim principima, koji su najopštije prihvaćeni , na primer, u logičkim principima identiteta i protivrečnosti izraženim stavovima "sve što postoji postoji" i "nemoguće je da ista stvar i postoji i ne postoji", a za praktične principe života još je očiglednije da nisu opšte prihvaćeni.

Kritiku urođenih ideja Lok je polemički usmerio protiv shvatanja nekih svojih savremenika, a donekle i protiv Dekarta i Lajbnica, ali ona najpre predstavlja polaznu osnovu za njegov empirizam.

EMPIRISTIČKO STANOVIŠTE Dakle, naš duh je prvobitno tabula raza, prazni beli papir bez ikakvih sadržaja u sebi. Celokupno naše saznanje potiče iz iskustva, a ono je dvovrsno: spoljašnje, čulno iskustvo, koje kao svoj izvor ima predmete čula, i unutrašnje iskustvo, refleksija, mišljenje, koje svoj izvor ima u radnjama našeg duha. Zato poznata teza Lokovog empirizma glasi: "Nema ničeg u razumu što pre toga nije bilo u čulima." Lok nije prvi zastupnik empirizma, ali je prvi sistematski razvio empirističku saznajnu koncepciju, pa je zbog toga osnivač empirizma, i svakako njegov najvažniji i najuticajniji predstavnik.

PRIMARNIH I SEKUNDARNIH KVALITETA Lok je razlikovao primarne i sekundarne kvalitete u saznanju. Primarna svojstva, na primer, čvrstoća, zauzimanje prostora, oblik, pokretljivost, mirovanje, neodvojiva su od tela i od njihovih stanja i veličina. Ideje tih primarnih kvaliteta dobijamo preko više čula. Takve ideje su objektivne slike čiji su uzori svojstva koja realno postoje u samim telima.

Sekundarna svojstva nisu nešto što postoji u samim telima, već su sile sa kojima tela sa svojim primarnim kvalitetima u nama proizvode čulne osete, na primer, boje, zvuke, ukuse, mirise, itd. Ideje sekundarnih kvaliteta dobijamo radom pojedinih čula. Takve ideje, na primer, modro, slatko, toplo, nisu objektivne slike, nego su subjektivni doživljaji onoga što telima u nama proizvodi.

TRI STEPENA SAZNANJA Intuitivno saznanje je najviše, najjasnije i najsigurnije, a sastoji se u neposrednom opažanju, slaganja ili neslaganja dve ideje. -ja

Demonstrativno saznanje otkriva slaganje ili neslaganje ideja posredovanjem drugih ideja, dokazivanje, zaključivanjem. -Bog Čulno, senzitivno saznanje otkriva pojedinačnu egzistenciju konačnih bića izvan nas, i može se smatrati saznanjem ako se o njemu misli u širem smislu. -ostalo

Lok ocenjuje da je domet našeg saznanja ograničen. Mnoge naše ideje ostaju nejasne i nerazgovetne, na primer, ideja materije, ali je naše znanje dovoljno da na njemu uredimo naš život. Zato on kaže: "Razum mora biti naš najveći sudija i vodič u svemu."

8. DŽORDŽ BERKLI

PROTIVNIK MATERIJALIZMA I ATEIZMA Džordž Berkli (1684-1753) teolog, sveštenik, misionar, biskup u Kloneu, sam kaže da je kao pisac u prvom redu nastojao da čitaoce nadahne pobožnošću, da ih navede na razmišljanje o Bogu i njihovoj dužnosti. Zato on odbacuje postojanje materije, odnosno telesne supstance, koja je ugaoni kamen ateizma. Materija, kao i uopšte sve apstraktne ideje, nije drugo ništa nego samo zvuk praznog imena. Tako je Berklijevo gledište čisto nominalističko.

STVARI SU KOMPLEKSI OSETA Berkli je Lokov sledbenik i kritičar. Empirističko gledište doveo je do subjektivnog idealizma. Predmet našeg saznanja su ideje, a idejama on naziva sve naše doživljaje: čulne doživljaje, doživljaje dobijene posmatranjem radnji našeg duha i doživljaje stvorene pamćenjem i maštom. Skup povezanih oseta čini određenu stvar, na primer, jabuku, knjigu, kamen. Stvari su samo kompleksi oseta, pa postoje samo ako su opažene. Ova Berklijeva pretpostavka, presudna za njegovu filozofiju, ostaje, međutim, nedokazana.

POSTOJATI.: ZNAČI BITI OPAŽEN Pored ideje postoji i duh koji te ideje doživljava. Ideje, pa ni one utisnute u čula, ne postoje izvan duha koji ih doživljava. Za čulne stvari postojati ne znači ništa drugo nego biti opažen, biti percepiran.

Protivrečno je zamišljati da postoji telesna nečulna supstanca u kojoj postoje ideje protezanja oblika i kretanja, jer te ideje postoje samo u duhu. Berkli odbacuje uopšte mogućnost stvaranja apstraktnih ideja ili pojmova o stvarima, kao što su, čovek uopšte, životinja uopšte, boja uopšte, odnosno odvajanje u mislima onoga što odvojeno uopšte ne može postojati. Razlikovanje primarnih i sekundarnih kvaliteta kod Loka Berkli odbacuje kao nedosledno i utvrđuje da su ti kvaliteti međusobno povezani, pa subjektivnost sekundarnih uzrokuje subjektivnost primarnih. I primarni kvaliteti kao i sekundarni nalaze se samo u duhu.

SUBJEKTIVNI IDEALIZAM Početno stanovište Berklijevog subjektivnog idealizma, da postoji samo duh koji opaža i kompleksi oseta koje duh doživljava, da ne postoji materija, da sve stvari postoje samo u duhu, vodi ka solipsizmu, stanovištu po kome postoji samo Ja sa svojim doživljajima i ništa više. Berkli, međutim izbegava solipsizam tako što tvrdi da je Bog izvor oseta. Oseti se od drugih ideja razlikuju time što manje zavise od volje, jači su, življi, razgovetniji i trajniji. NJihov izvor mora biti Bog, koji ih stvara po pravilima koje nazivamo zakonima prirode. Bog je tako garancija postojanja čulnih stvari.

9. DEJVID HJUM

METAFIZIČKO SAZNANJE NIJE MOGUĆE Dejvid Hjum (1711-1776) radikalno je izveo empirijsko stanovište i doveo ga do skepticizma. Lok je priznavao postojanje telesne i duhovne supstance kao izvora spoljašnjeg i unutrašnjeg iskustva, ali je i sumnjao u mogućnost pouzdanog saznanja supstance, dok je Berkli odlučno odbacivao mogućnost postojanja materijalne supstance. Hjum sada odbacuje svaku mogućnost metafizičkog saznanja, takvog o kome iskustvo ništa ne govori, pa onda i mogućnost saznanja bilo telesne, bilo duhovne supstance. To je prazan pojam, to je pojam nedopuštene metafizičke spekulacije.

ODNOS IDEJA I ČINJENICA Hjum je kritički postavio uopšte problem vrednosti saznanja. Sve predmete ljudskog uma deli na odnose ideja i činjenice. Odnose ideja kao predmete uma saznajemo intuitivno ili demonstrativno, dakle nezavisno od bilo kakvog iskustva, na primer, da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad obe katete. Činjenice međutim ne saznajemo tako sigurno, niti je njihova istinitost tako upadljiva. Štaviše, suprotnost neke činjenice lako zamišljamo bez ikakve protivrečnosti, jer "što postoji može i da ne postoji". Tako, na primer, možemo zamisliti da sunce sutra neće izaći.

PRINCIP UZROČNOSTI

20

Osnova svih naših zaključaka o činjenicama je princip uzročnosti, naime pretpostavka da postoji veza između činjenica, pa da je jedna činjenica uzrok neke druge činjenice, a druga posledica prve. Tako, na primer, nađemo li sat na pustom ostrvu, zaključićemo da su na njemu ranije već bili ljudi. Principom uzročnosti mi dakle prevladavamo ograničenost onoga što nam pružaju čula i naše pamćenje. Saznanje uzročno - posledične veze ne može se, po Hjumu, postići nezavisno od iskustva, apriori. Uzrok i posledica su različiti, pa mi ne možemo iz uzroka jednostavno izvesti posledicu. Na primer, Adam bez iskustva ne bi ni uz savršen razum mogao na osnovu prozirnosti i tekućeg stanja vode zaključiti da bi se u njoj mogao udaviti. Saznanje uzročno - posledične veze postupno se izvodi iz iskustva da su neke pojave stalno povezane, pa onda smatramo da jedna proizilazi iz druge, dakle aposteriori.

OBIČAJ ILI NAVIKA Osnova našeg zaključka o vezi uzroka i posledice je, dakle, običaj ili navika da očekujemo isti takav redosled događaja kakav smo ranije više puta doživeli. Reč je jednostavno o asocijaciji doživljaja.

Mi doživljavamo samo vremenski redosled pojava, doživljavamo da jedna pojava sledi iza druge, ali ne doživljavamo način redosleda niti nužnost redosleda. Ako su običaj ili navika osnova naših saznanja o činjenicama, onda je isključena svaka mogućnost opšte vrednog i nužnog, apriornog, od iskustva nezavisnog saznanja o činjenicama.

SKEPTICIZAM Hjumov konačan stav je agnostički i skeptički. Nije moguće objektivno nužno saznanje. Evo kako Hjum zaključuje svoja istraživanja o ljudskom razumu: "Kad, osvedočeni o tim principima, pogledamo knjige, kakvo pustošenje možemo u njima napraviti? Uzmemo li bilo koju knjigu u ruke, na primer o teologiji ili školskoj metafizici, i upitajmo se: da li sadrži nekakvo apstraktno zaključivanje o veličinama ili broju? Ne. Da li sadrži nekakvo zaključivanje zasnovano na iskustvu o činjenicama i postojanju? Ne. Bacite je onda u vatru, jer ona ne može sadržati ništa do obmane i varke."

Svojom tezom o nemogućnosti objektivnog nužnog saznanja uzročno - posledične veze, kojoj on nalazi samo psihološko opravdanje, ali ne i logičko zasnivanje, Hjum je uticao na Imanuela Kanta, trgao ga i podstakao na pokušaj drugojačijeg rešenja spomenutog pitanja.

KRITIČAR PROSVETITELJSTVA Nasuprot Loku i prosvetiteljstvu Hjum tvrdi da razum nije dorastao da nam bude glavni vodič u životu. U praktičnom životu pouzdaniji su vodiči vera i navika. Hjum je prihvatio Lokova uputstva: "Treba se držati iskustva. Treba istraživati koji naši pojmovi zaista nastaju razumskim zaključivanjem na osnovu iskustva." Rezultat je ispao neočekivan, supstanca, uzročnost, spoljašnji svet, Bog, pojmovi u čiju razumnost Lok je čvrsto verovao, pokazali su se nerazumnim.

10. NASTANAK MODERNE POLITIČKE FILOZOFIJE: HOBS , LOK I RUSO

DRŽAVA VEŠTAČKA TVOREVINA Prema Srednjovekovnom hrišćanskom učenju čovek je od prirode uključen u jedan svetski božanski poredak, čiji sastavni deo je i država. Iako nije savršena kao crkva, država je najsavršenija prirodna zajednica, ona je preduslov moralnog života i sreće ljudi. Novovekovno shvatanje preokreće ovaj odnos, pa prirodno stanje čoveka nije ni društveno ni državno stanje. Čovek je po prirodi slobodan pojedinac. Država nije prirodna zajednica, nego je veštačka tvorevina, koja ima svoj smisao i opravdanje jedino ukoliko zadovoljava i osigurava određene stvarne potrebe pojedinaca. Država je dobra samo ako je njeno uređenje dobro, ako je rezultat slobodno sklopljenog društvenog ugovora među pojedincima.

ČOVEK JE PO PRIRODI EGOIST Tomas Hobs (1588-1679) smatra zabludom mišljenje da je čovek po prirodi društveno biće, da on po prirodi teži udruživanju s drugim

ljudima. Čovek je, naprotiv, po prirodi egoist, njegova je osnovna težnja samoodržanje. Čovek želi da održi život i zdravlje, a da izbegne smrt i patnje, pa makar na račun tuđe štete. Svi su ljudi po prirodi jednaki, i po telesnim, i po duhovnim sposobnostima, i imaju ista prava na sve stvari. Upravo usled te jednakosti, kada dva čoveka žele iskoristiti istu stvar, ni jedan neće da ustukne, pa će među njima doći do sukoba, u kome jedan nastoji da uništi drugog. Zato je čovek čoveku vuk. Kako svaki čovek predstavlja potencijalnu opasnost za drugog čoveka, onda se prirodno rađa nepoverenje i strah, a iz straha i rat. Jer čovek se od tuđeg napada može najlakše odbraniti tako da preduhitri, da silom pokori i onemogući druge ljude. Prema tome, rat svih protiv svih je prirodno stanje čoveka.

PRIRODNI ZAKON KAO PRAVILO RAZUMA Strah od smrti i želja za mirnim i udobnim životom podstiče čoveka da traži izlaz iz stanja rata, a razum pokazuje put koji vodi miru. Taj put razum pokazuje otkrivajući prirodne zakone. Prirodni zakon je takvo opšte pravilo razuma, koje propisuje šta čovek mora, a šta ne sme činiti, da bi se što uspešnije održao u životu. Prirodnih zakona ima mnogo, ali svi oni proističu iz prvog i osnovnog, koji kaže, da svako treba da teži za mirom, dok god ima nade da ga ostvari, a kada mir nr može ostvariti, onda može pribeći ratu. Iz ovog osnovnog zakona sledi drugi zakon, koji traži da prenesemo na druge ona prava, koja bi ako bismo ih zadržali, sprečavala mir ljudskog roda. Zatim sledi niz drugih zakona, koji se mogu svesti na jedno pravilo: "Ne čini drugome ono, što ne bi želeo da se tebi učini."

NASTANAK DRŽAVE Hobs smatra da se, prema tome, prirodni zakon bitno razlikuje od prirodnog stanja u kome vlada prirodno pravo, tj. pravo svakog na

sve, apsolutna sloboda. Prirodni zakon traži da se ograniči prirodno pravo i da se tako učini kraj prirodnom stanju i da se stvori država . Država je veštačko telo, nastaje na osnovu ugovora, kojim svi na nekoj teritoriji nastanjeni pojedinci prenose na jednog čoveka ili grupu ljudi deo svojih prirodnih prava, sa tim, da im taj čovek ili grupa ljudi osigura miran život. Hobs definiše državu kao jednu ličnost, čija volja usled ugovora više ljudi vredi kao volja svih, tako da ona može upotrebiti silu i moći pojedinaca za zajednički mir i zaštitu. Nosilac te ličnosti zove se suveren i ima suverenu vlast, a svi ostali su njegovi podanici. Suverena vlast mora biti apsolutna, i samo u nekim sasvim izuzetnim slučajevima, na primer, kad bi suveren tražio od nekog da ubije sam sebe ili drugog čoveka, podanik može bez nepravde odbiti da izvrši naređenje. Iako takva neograničena vlast može imati mnogo loše posledice, one su, po Hobsu, daleko manje od nesreća koje sa sobom donosi prirodno stanje.

PRIRODNO STANJE I GRAĐANSKO DRUŠTVO Lok kao i Hobs razlikuje prirodno stanje i građansko društvo. Međutim, Lok prirodno stanje karakteriše kao stanje potpune jednakosti i slobode. U njemu deluje prirodni zakon, koji se saznaje razumom, a koji uči čoveka, da nikom ne nanosi štetu i da poštuje sve druge ljude oko sebe. U prirodnom stanju svako mora sam da se brine za poštovanje prirodnog zakona, da kažnjava prestupnike i da uzima odštetu, ako mu je nanesena šteta. To je svakako nezgodno, jer je teško biti nepristrasan sudija o svojoj vlastitoj stvari. Međutim, drugog izlaza nema, jer u prirodnom stanju, prvo, nema utvrđenog, poznatog i opšte priznatog zakona, na osnovu koga bi se mogli rešavati svi sporovi, drugo, nema poznatog i i nepristrasnog sudije, koji bi presuđivao u skladu sa zakonom, i treće, nema sile, koja bi mogla osigurati izvršenje donešene odluke. Sve to postoji u državi i zato ona može da zaštiti čoveka od nezgoda prirodnog stanja. Država nastaje kao lek protiv nezgoda prirodnog stanja. Ona je ustanova koja treba da sankcioniše razumno prirodno stanje, zajedno sa prirodnim zakonom i prirodnim pravima, koja se u njemu realizuju, i da ga brani od nerazumnih pokušaja narušavanja, koji su u tom razumnom stanju ipak mogući.

DRUŠTVENI UGOVOR Prelaz iz prirodnog stanja u građansko društvo ostvaruje se, po Loku, putem društvenog ugovora. Pošto je bio sklon shvatanju prirodnog stanja kao stanja koje je jednom stvarno postojalo, Lok i društveni ugovor smatra istorijskom činjenicom, koja se nekada odigrala i može se ponoviti u budućnosti. Pošto su svi ljudi po prirodi slobodni, jednaki i nezavisni, niko bez vlastitog pristanka ili čak protiv svoje volje ne može biti podvrgnut nekoj političkoj vlasti, tj. biti uključen u državu. Zato dete, kada se rodi, nije podanik ni jedne države. Tek kad čovek postane punoletan, može postati građanin. Ali on ne mora postati podanik države u kojoj se rodio, nego može slobodno da opredeli za državu koju hoće.

PODELA VLASTI

21

U građanskom društvu mogu postojati tri oblika vladavine, prema tome da li zakonodavna vlast pripada većini, što je demokratija , manjini, što je oligarhija, ili jednom čoveku, što je ustavna monarhija. Pored zakonodavne vlasti u svakoj državi postoji i izvršna i federativna vlast, koja brine oko počinjanja rata, sklapanja mira, vođenja spoljne politike. Te tri vlasti ne moraju biti u istim rukama, pa tako, suprotno Hobsu, koji smatra da je suverena vlast nedeljiva, Lok zastupa teoriju podele vlasti. Međutim, trajni nosilac vlasti je narod, on je suvereni nosilac vlasti, i suverenitet je neotuđiv. Narod zakonodavcu samo privremeno poverava zakonodavnu vlast, ali je može uzeti ako terba i silom ako zakonodavac izneveri poverenje koje mu je bilo dato. Tako je Lok opravdavao pravo naroda na revoluciju.***

NAJUTICAJNIJI MISLILAC PROSVETITELJSTVA Žan Žak Ruso (1712-1778) je onaj mislilac francuskog prosvetiteljstva koji je naročito izrazio njegovu suštinu i unutrašnji smisao i tako najdublje uticao ne samo na formiranje pogleda svoga vremena nego i na praktično izvršenje političkog testamenta prosvetiteljstva i tako predodredio ostvarenje njegovog ideala razumne države u toku velike francuske revolucije 1789. NJegov "Društveni ugovor " inspirisao je sastavljače " Povelje prava čoveka i građanina " i postao teorijskom osnovom akcionog programa najradikalnije revolucionarne stranke jakobinaca , čime se Robespjer dičio i uvek isticao da je učenik besmrtnog Žan Žak Rusoa.

POVRATAK PRIRODI Ruso smatra da su tadašnja kultura i civilizacija izveštačene, da su rezultat jednostranosti intelektualizma, negacija prirode kao prave izvornosti. Zato on propoveda povratak prirodi kao izvoru. Ali pod tim ne misli povratak u primitivizam divljaštva, kako su ga neki isključivo shvatali, nego prevazilaženje tadašnjeg društva.

PRIVATNO VLASNIŠTVO U delu "O poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima " Ruso ocenjuje postojeće društvo kao neprirodno. Dok su po prirodi ljudi slobodni,

jednaki i ravnopravni, u savremenom društvu vlada nejednakost, i to politička i moralna. Tu nejednakost među ljudima on objašnjava pojavom privatnog vlasništva, prevarom kojom pojedinac prisvaja zajednička prirodna dobra.

DRUŠTVENI UGOVOR U delu "Društveni ugovor" Ruso ponavlja već klasičnu novovekovnu tezu o društvenom ugovoru, tezu o čoveku kao usamljenom apstraktnom pojedincu koji se naknadno ugovorom udružuje. Da bi se i u društvu sačuvala jednakost i sloboda prirodnog stanja, mora u opštoj volji biti sačuvana volja svakog pojedinca. Samo je narod u celini suveren i njegov suverenitet je nedeljiv i neotuđiv. Upravna vlast je samo sluga naroda. Despotizam je samo krajnji oblik nejednakosti, ali pobuna koja se završava zbacivanjem ili ubistvom sultana isto tako je zakonit čin kao i onaj kojim je on pre toga raspolagao imovinom i životima svojih podanika. Silom se održavao, silom će ga i zbaciti.

FILOZOFIJA VASPITANJA "Emil ili o vaspitanju" najznačajnije je Rusoovo filozofsko delo, u kom on posmatra prirodnog čoveka kao pojedinca, želeći da pokaže kako bi civilizovani čovek morao postati prirodan, odnosno razuman. Izolovani pojedinac je tabula raza, on se razvija najpre fizički, zatim čulno, intelektualno i moralno, prima seksualno vaspitanje i na kraju se ženi sa mudrošću. Ruso uči o prirodnom vaspitanju, očiglednoj nastavi, jedinstvu intelektualnog i moralnog vaspitanja i ističe značenje fizičkog i radnog vaspitanja .

U poglavlju "Veroispovest savojskog vikara" izlaže Ruso svoje filozofske poglede, smatrajući da celokupno saznanje potiče iz iskustva, ali pored čulnosti postoji i spontanitet naše rasudne moći, odnosno aktivnost duše kao samostalne supstance. On odbacuje svaku objavljenu religiju i sve obrede posredovanja između Boga i čoveka, pa uči o prirodnoj religiji koja prihvata svemoćnu volju i inteligenciju najvišeg moralnog bića, a taj njegov deizam zasnovan je u prirodnom religioznom osećanju, u dubini osećanja srca.

11. FRANCUSKA FILOZOFIJA XVIII VEKA

SUŠTINA PROSVETITELJSTVA Novi vek počinje renesansom, ali tek prosvetiteljstvo jasno otkriva njegov pravi smisao i društvenu suštinu. Prosvetiteljstvo predstavlja ono razdoblje novovekovne istorije, kada nauka konačno i neopozivo obara teološku zgradu Srednjeg veka i proklamuje razum za vrhovni princip sveta. U svojoj suštini, prosvetiteljstvo je borba kritičkog razuma protiv dogmatskog autoriteta, koji ne respektuje neopozivo čovekovo pravo, da sam o svemu rasuđuje i da sam odlučuje o svojoj sudbini. Pošto su nastale mimo i protiv čoveka, sve objavljene istine religije pokazuju se sada samo kao predrasude, zablude i praznoverja. Čovek postaje najviše biće, srž i svrha sveta. Sve što postoji, postoji samo u odnosu prema čoveku i ništa ne može postojati, ako to čovek nije prihvatio.

Šireći se kao čist uvid, kao saznanje uopšte, razum uništava veru i postepeno iz filozofije prelazi na sva područja duhovnog života čoveka. Prosvetiteljstvo uzima široke razmere i postaje opšti kulturni i politički pokret evropskog Zapada. Ono razvija veliku književnu ipropagandnu delatnost, i na njegovom čelu sve više se učvršćuje filozofija.

Prosvetiteljstvo kao građanski pokret za oslobođenje od svih tradicija Srednjeg veka nastaje najpre u Engleskoj, odatle prelazi u Francusku i završava u Nemačkoj. Ono nastaje nakon Velike Revolucije 1688. godine u Engleskoj, i uglavnom se završava 1789. godine u Francuskoj jurišom na Bastilju.

VOLTEROVA BORBA PROTIV CRKVE Žan Mari Arue - Volter (1694-1778) je dobro uočio da su religija i crkva najveći neprijatelji progresa, pa pretpostavlja da borba protiv feudalizma znači i borbu protiv religije i crkve, i to pitanje stavlja u prvi plan svoje delatnosti. On je objavio pravi rat hrišćanskoj religiji i crkvi. Smatra da crkvu treba srušiti, jer je borba protiv crkve istovremeno i borba protiv svih oblika hrišćanstva. Međutim, čovek pre svega mora voditi borbu protiv Biblije kao izvora svake vrste hrišćanstva. On oštro osuđuje Bibliju kao najveći, najizrazitiji i najgori izvor fanatizma.

Volter je bio pod uticajem Lokovog deizma, pa zato priznaje večnost materiji, ali smatra da je Bog razumni organizam te materije, odnosno da Bog ne stvara svet ni iz čega, nego je samo prvi pokretač i zakonodavac sveta. Čim je tako urazumio svet, Bog se više ne meša u život sveta. Volter, međutim, nije ateista verovatno zbog toga, što je mislio, da se ne može usvojiti pretpostavka da su mišljenje i osećanja svojstvo materije, kao i zbog toga, što je smatrao, da je radi lakšeg upravljanja širokim masama ljudi vera u Boga ipak potrebna.

Francuska prosvetiteljska filozofija je snažno afirmisala ulogu zdravog razuma u razvoju sveta i čoveka. Ona je izrazila opšte raspoloženje nezadoviljnih masa u Francuskoj i tako pripremila revolucionarna kretanja, koja su se nazirala, a kasnije i ostvarila 1789. godine

12. KANTOV SAZNAJNI PROBLEM

TRI KRITIKE Imanuel Kant (1724-1804) zajedno sa Fihteom, Šelingom i Hegelom pripada klasičnom nemačkom idealizmu koji predstavlja kritičku sintezu celokupnog dotadašnjeg filozofskog nastojanja novoga veka, vrhunac građanske kulture uopšte i polazište celokupnog daljeg filozofskog razvoja.

Kant je život proživeo tiho i smireno kao univerzitetski profesor u rodnom Kenigsbergu u istočnoj Pruskoj. Svojim kriticizmom,međutim, on je izveo pravi prevrat u istoriji filozofije.

22

Kriticizam znači kritičko preispitivanje samog uma, zahtev umu da pred sudom samog seba odredi svoje mogućnosti i granice. To preispitivanje Kant je učinio u svoje tri čuvene kritike: "Kritici čistog uma", "Kritici praktičnog uma" i "Kritici moći rasuđivanja". Svu širinu filozofske problematike obuhvatio je sa tri pitanja: šta mogu znati, šta treba da činim i čemu se mogi nadati, koja se slivaju u jedno jedino pitanje: Šta je čovek?

KRITIČKI ODNOS PREMA TRADICIJI Kant je bio vaspitan u duhu Lajbnicovog racionalizma, ali ga je kako sam kaže, iz dogmatskog dremeža trgao Hjumov skepticizam . U racionalizmu subjekt pokušava iz sebe samog nezavisno od iskustva da konstruiše i predmet i istinu o tom predmetu. Nekritičnost i dogmatizam racionalizma sastoji se u tome što on pre nego što je ispitao izvore i moći saznanja tvrdi da je razum jedini, ili bar osnovni i presudni izvor saznanja. Zato racionakizam na kraju i pribegava svojim praznim šemama. S druge strane, isto tako je neprihvatljiv i empirizam u naivnom i nekritičkom samopouzdanju svojih pokušaja da saznanje sveta zasnuje isključivo na iskustvu, pritom odbacujući svaku stvaralačku aktivnost i ulogu subjekta, svoddeći ga na pasivnu funkciju primanja i kombinovanja onoga što dolazi od objekta saznanja. Hjum je empirizam kritički doveo do kraja, pa je kao jedini opravdani zaključak izveo skepsu. Kant međutim odbacuje Hjumov skepticizam, jer matematika i prirodne nauke svedoče o postojanju apriornih, objektivno vrednih i nužnih, od iskustva nezavisnih saznanja. Pitanje dakle nije da li je moguće objektivno vredno i nužno saznanje, nego kako je moguće.

SINTEZA EMPIRIZMA I RACIONALIZMA U saznanju , po Kantu, učestvuju i objekt i subjekt , saznanje je zapravo sinteza objekta i subjekta. Objekat daje sadržaj saznanju, materiju, građu, ono šta saznajemo, a subjekt daje oblik saznanju, formu, ono kako saznajemo. Od objekta subjekt prima utiske koje prema oblicima svoje saznajne svesti doživljava i tako oblikuje iskustvo. Subjekt nikako nije tabula raza, on je saznajno aktivan, ali ne tako da bi iz sebe izvadio stvarnost sveta, nego samo utoliko, ukoliko svojim saznajnim oblicima samo omogućava iskustvo i određuje im zakonitost.

KOPERNIKANSKI PREOKRET Novost svoga saznajnoteorijskog stanovišta Kant sam naziva kopernikanskim preokretom. Zaista, kao što je Kopernik preokrenuo tradicionalnu sliku sveta i nepokretnu Zemlju iz centra sveta postavio u kružnu putanju oko Sunca, tako je Kant okrenuo odnos subjekta i objekta. Objekt je do Kanta imao ulogu nepomičnog centra oko koga kruži subjekt u svom naporu da sazna taj objekt onakvim kakav on jeste nezavisno od subjekta. Po Kantu objekt se upravlja prema svojstvima naših saznajnih moći, objekt kruži oko subjekta, pokazuje mu se kao pojava onako kako to uslovljava subjekt sa svojim saznajnim oblicima. Kant tako snažno naglašava spontanitet subjekta. Čovek dospeva u centar saznajnog procesa. On je zakonodavac prirode, pa mi o stvarima saznajemo apriori samo ono što sami stavljamo u njih.

TRANSCENDENTALNA ANALIZA Svoju filozofiju i metodu Kant naziva kritičkom, transcedentalnom, i pod tim misli na utvrđivanje transcedentalnih, od iskustva nezavisnih, apriornih, objektivno vrednih i nužnih uslova našeg saznanja. Da je nešto apriori, to za Kanta ne znači da ono vremenski predhodi iskustvu, nego znači opštost i nužnost važenja, koja je nezavisna od iskustva, koja premašuje iskustvo, jer se ne može na njemu zasnovati. Celokupno saznanje počinje sa iskustvom, ali zato nije svo iz iskustva, jer ima i od iskustva nezavisnih saznanja.

OBLICI OPAŽANJA Prva saznajna sinteza događa se kao povezivanje oseta u opažaje, kada osete sređujemo prostorom i vremenom kao oblicima

opažanja. Izvan prostora i vremena ne možemo ništa čulno doživeti. Oni čine mogućim samo iskustvo. Prostor je oblik spoljašnjeg opažanja, a vreme unutrašnjeg. Kakva je stvar nezavisno od subjekta, suština stvari nije ni u prostoru ni u vremenu. Vreme i prostor nisu svojstva samih stvari, nego naši subjektivni uslovi doživljavanja predmeta. Mi saznajemo samo pojave stvari, tj. predstave koje one u nama prozvode.

OBLICI MIŠLJENJA Razum je moć sinteze onoga što je u opažanju dato raznoliko i odvojeno. Razumska sposobnost je stvaranje mišljenja, tj. sjedinjavanje predstava u svesti, suđenje. Pomoću dvanaest kategorija, pojmova razuma, koji su izvedeni iz dvanaest vrsta sudova, razum povezuje i određuje sadržaje opažanja. Kao što vreme i prostor nisu svojstva samih stvari, tako ni kategorije nisu svojstvo same prirode, suštine stvari, nego su naš subjektivni oblik suđenja, preko koga postaje moguće iskustvo, tj. svet pojava. Tako čovek postaje zakonodavac prirode, jer svojim kategorijama on uslovljava i određuje kakvo će biti njegovo iskustvo. "Razum ne crpi svoje zakone apriori iz prirode, nego ih njoj propisuje" kaže Kant.

SAZNAJEMO POJAVE Mi dakle uopšte ne doživljavamo niti možemo saznati suštinu stvari, pa se utoliko može govoriti o agnosticizmu kod Kanta, nego uvek samo pojave. Naime, ne doživljavamo objekt nezavisno od subjekta, nego predmet, objekt onako kako nam se pojavljuje zavisno od naših subjektivnih oblika opažanja i mišljenja. Upravo je zato I moguće opšte vredno i nužno, apriorno saznanje, jer mi možemo nezavisno od iskustva da znamo o stvarima samo ono što sami u njih stavljamo, odnosno uslove sa kojima mi određujemo svako moguće iskustvo.

ISKUSTVO JE GRANICA SAZNANJA Naši transcendentalni oblici svesti, prostor, vreme i kategorije razuma, ograničeni su, dakle, na iskustvo, i ne važe preko granica iskustva, ne važe za suštinu stvari. Pojmom transcedentalan Kant označava upravo to: 1. da su ti oblici svesti nezavisni od iskustva, da su apriorni, da predhode iskustvu, ali ne u vremenskom smislu, 2. da omogućavaju iskustvo i 3.da važe samo za iskustvo, a ne i preko njegovih granica.

OBLICI UMA Um je međutim nezadovoljan sa tim ograničenjem saznanja na pojave i uslove iskustva, i želi da sazna suštinu stvari i stremi ka daljem ujedinjavanju saznanja. Um se zato uvek iznova zaleće preko granica iskustva, i transcedentalnom upotrebom kategorija izvodi dalje sinteze razumskog saznanja, pa se idejama o besmrtnosti, slobodi i bogu, upušta u metafizička razmišljanja. Ali na tom području metafizke, um se zapliće u nerešive protivrečnosti, jer iskustvo ništa ne govori o njegovim izvodima, niti ih potvrđuje niti ih negira. Svi dokazi uma ovde su istovetno uverljivi i prazni zbog toga što se mogu dokazati i protivrečna tvrđenja, na primer, da svet ima početak i da nema početak . I pored toga što ideje uma vode prividu, ta dijalektika uma ima vrednosti jer ideje, koje ne mogu biti sadržajni principi saznanja, mogu biti regulativni principi, odnosno vodiči života, večni ciljevi i zadaci.Ideju slobode, besmrtnosti i boga, koju teorijski um nije mogao da sazna, zasnovaće praktični um, i u tome je njegov primat. "Morao sam, dakle, ograničiti znanje da bih dobio mesto za verovanje" kaže Kant.

13. KANTOVA ETIKA I ESTETIKA

DOBRA VOLJA Kant nema nameru da postavlja principe novog morala pored toliko principa postojećeg morala, nego želi da istim postupkom analize kao

na području teorijskog uma utvrdi kriterijume vrednovanja čovekovog praktičnog delovanja, ukoliko i na tom području ima zakona koji vrede uopšte. Analizom moralne svesti Kant dolazi do pojma dobre volje, koja je ono jedino na svetu što može biti dobro bez ograničenja, jer je dobro po

sebi. Razni talenti duha, svojstva temperimenta i darovi sreće nisu dobri bez ograničenja, nego su dobri u zavisnosti od toga prati li ih dobra volja. Volja nije dobra po činu, po onom što postiže, ili po uspehu ili korisnosti. Ona je dobra po sebi, po želji, jer u sebi nosi svoj cilj, a to je ispunjenje dužnosti.

DUŽNOST "Dužnost je nužnost delovanja iz poštovanja prema zakonu" kaže Kant. Osećamo je kao opravdano prisiljavanje i samostezanje. Ako je, međutim, neko delo u skladu sa dužnošću, ali učinjeno iz moranja, na primer,prijateljstvo, roditeljska ljubav i slično, njemu onda nedostaje moralni

23

sadržaj, jer nije učinjeno iz dužnosti. Delo koje je primereno dužnosti, ali nije učinjeno iz dužnosti, ima vrednost legalnog, ali ne i moralnog čina. Opšta etička zapovest preterano stroge i krute i hladne Kantove etike glasi: "Radi prema dužnosti iz dužnosti".

KATEGORIČKI IMPERATIV Imperativ je formula zapovesti uma, odnosno predstava objektivnog principa ukoliko je za volju obavezan. Imperativ može biti kategorički ili hipotetički. Hipotetički je ako upućuje na neko delovanje kao dobro ukoliko je ono sredstvo za nešto drugo. Kategorički, bezuslovni imperativ upućuje na neko delovanje dobro samo po sebi, on dakle sadrži u sebi nužnost i glasi: "Radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno možeš hteti da tvojom voljom postane opšti zakon". Svaki čovek i bez pomoći nauke i filozofije zna šta je dobro, a šta je zlo, i šta treba da čini da bi bio pošten i dobar. Svako već u sebi nosi princip delovanja, a njegova sigurnost se zasniva u svesti čoveka. Očigledno je da volja svakog prekršioca dolazi u protivrečnost, jer prekršilac samo sebi izuzetno dozvoljava kršenje dužnosti, dok od drugih zahteva da se pridržavaju opšteg zakona. Čovek kao umno biće postoji kao cilj sam od sebe, a ne kao sredstvo, zato se imperativ formuliše i ovako: "Radi tako da čovečanstvo i u tvojoj osobi i u osobi svakog drugog uvek uzimaš kao cilj, a nikad samo kao sredstvo", i upozorava nas da kršimo dužnost uvek kada druge tretiramo kao sredstvo.

SAMOODREĐENJE VOLJE Čovek sam u sebi nosi zakone kojima je podložan. Reč je, dakle, o samoodređenju, autonomiji volje, o samoodređenju naše moralne svesti. Heteronomnim nazvali bismo onaj zakon koji svoj izvor ima negde izvan čoveka, u prirodi ili bogu, pa tako čoveka svodi na sredstvo, a to znaci da objekt volje daje volji zakon. Po Kantu čovekova volja je sama sebi zakon. Čovek je autonomni zakonodavac celokupnog ljudskog delovanja, i u tom samoodređenju i samoodgovornosti zasniva se njegovo dostojanstvo i veličina ličnosti.

SLOBODA VOLJE Sloboda je pretpostavka odgovornosti i moralnog zakona, jer bi oni bili nemogući bez slobode. Međutim sloboda se saznaje samo po

moralnom zakonu. Ona je postulat praktičnog uma, isto kao i besmrtnost duše i božje savršenstvo. Sloboda volje je svojstvo volje da sama sebi bude zakon i znaci nezavisnost od kauzaliteta prirode, nezavisnost od uzroka čulnog sveta. Čovek tako pripada dvama svetovima, kao čulno biće koje je usmereno ka sreći i zadovoljstvu on pripada svetu prirodne nižnosti, a kao biće slobode on pripada umnom svetu. Sloboda je zadatak čoveka kao umnog bića. Ona se ni kod Kanta ne iscrpljuje moralnim zakonima, nego obuhvata čitavu sferu praktične filozofije od morala preko prava do politike.

PROBLEM ESTETIKE Kantov filozofski sistem je tročlan. Pored teorijske i praktične aktivnosti on razlikuje i umetničko stvaralačku aktivnost. NJu razmatra u "Kritici moći rasuđivanja" i tako savladava dualizam teorijskog i praktičnog uma, nužnosti i slobode, prirode i duha.

Doživljaj lepog zasnovan je na bezinteresnom dopadanju oblika umetničkog dela , a ne proizilazi iz sadržaja tog dela, odnosno njegove etičke, političke ili rodoljubive ideje. Oblik, forma čini umetnost umetnošću. i na tom području Kant je istakao ulogu stvaralačkog subjekta. PRIZNANJE GRANICA - TEMELJ ISPRAVNOSTI Kant se uverio da princip transcendentalne filozofije ne važi samo za čulnost, nego i za razumsko saznanje, za moralni život i za estetski ukus, i da svaka čovekova moć ili stav može garanciju svoje ispravnosti, svoj temelj naći samo u izričitom priznanju svojih vlastitih granica. Priznanje i prihvatanje granica postaje na svakom području norma koja daje ispravnost i osnovu ljudskim moćima. Nemogućnost saznanja da pređe granice iskustva postaje tako osnova stvarne ispravnosti saznanja, nemogućnost praktične delatnosti da dostigne savršeno podudaranje volje sa zakonom postaje norma morala koji je svojstven čoveku, i nemogućnost da se priroda podredi čoveku postaje osnova estetskog i teleološkog suda.

14. JOHAN GOTLIB FIHTE

ETIČKI PROBLEM KAO CENTRALNI PROBLEM Johan Fihte (1762-1814) studira teologiju, ali je kasnije upravo zbog ateizma otpušten iz službe. Za vreme francuske opkupacije drži u Berlinu vatrene političke govore nemačkoj naciji (1807-1808) kojima budi nacionalnu svest. Konačno je profesor i prvi rektor Berlinskog univerziteta. NJegovo glavno nastojanje upravljeno je ka izgradnji nauke nauka, za koju piše uvode, nacrte, temelje, prikaze.

"Posmatraj samoga sebe; odvrati pogled od svega što te okružuje i upravi ga na svoju unutrašnjost: prvi je zahtev koji filozofija postavlja svom učeniku. Govor nije ni o čemu što je izvan tebe, nego samo o tebi samome". Čovek, pitanje smisla života, čovekove uloge u svetu i u istoriji centralna su pitanja Fihteove filozofije. Čitava filozofija, celokupno ljudsko mišljenje i učenje usmereni su samo na to, kaže Fihte, da odgovore na pitanje o pozivu čoveka i o sredstvima sa kojima on taj poziv može da ostvari. U prvom planu je problem samosaznanja, jer čovek je sam sebi cilj, "on nije zato tu jer treba da bude nešto drugo, nego je prosto tu jer baš on treba da postoji".

PRINCIP DOSLEDNOSTI Čovek mora sam sebe odrediti i biti dosledan sam sebi. Zato Fihte za razliku od Kanta, i formuliše kategorički imperativ ovako. "Radi tako

da bi mogao maksimu svoje volje zamišljati kao večni zakon za sebe". "Ispuni uvek svoje određenje". Pored volje za to je potrebna vežba i spretnost za odbacivanje pogrešnih sklonosti, a ta se spretnost postiže kulturom, pa zato ona predstavlja poslednje i najviše sredstvo za postizanje čovekovog cilja. "Konačan cilj čoveka je da sebi podvrgne sve neumno i da time vlada slobodno prema svom vlastitom zakonu", ali taj poslednji čin ostaje nedostižan, inače bi čovek postao bog. Poziv čoveka kao umnog ali smrtnog, kao čulnog ali slobodnog bića je da se tom cilju približava i tako usavršava.

KULTURA VODI PROGRESU Kao umno biće čovek veruje da se njegovo delovanje odnosi prema boljem svetu budućnosti, jer se ne može pomiriti sa tim da bi celokupna njegova muka bila uzaludna, kretanje u krug koje se neprestano ponavlja, večita besciljna igra. Fihte veruje u stvaralačku suštinu čoveka, u progres, a njegovu garanciju nalazi u širenju obrazovanja. U tom aspektu Fihte vidi posebnu odgovornost i čast naučnika, koji unapređuju kulturu i podižu humanizam svojih slušalaca, pa time deluju na čoveka uopšte i na još neodređene milione ljudi.

Čovek sluša glas svoje savesti, koja ga sigurno upućuje u život i traži od njega aktivnost u duhu njegove slobode. Čovek je i kao pojedinac slobodan, a svoju slobodu mora ograničiti samo onda kada bi ona mogla ugroziti druge ljude i njihovu slobodu.

PRIMAT RADNJE U Fihteovoj filozofiji radnja, odnosno čin predhodi činjenici. U konteksu ove teze zanimljivo je videti odlomak Geteovog "Fausta" u kome on komentariše početak "Jovanovog Jevanđelja":

Tu piše: U početku beše REČ! Jer pero se zaletet može znaj!

Već zapeh! Nužna mi je pomoć. Dal SMISAO deluje i stvara sve?

Toliko reč ne vredi, nema govora, Nek bude: U početku SILA beše!

Drukčije se to prevesti mora, Al tek što počeh reč tu da pišem,

Pa ako pravo duh me savetuje, Opominje me nešto da je brišem.

Tu piše: U početku SMISAO beše!

24

Duh pomaže! Već znam u prvom redu,Al dobro pazi na prvi red taj,

Nek mirno bude: ČIN beše u početku!Delovanje je ono prvo, dok je svest ono što je izvedeno. "Mi ne delujemo zato što saznajemo, nego saznajemo zato što smo

određeni da delujemo. Praktičan um je koren svakog uma." Suština čoveka nije besposleno razgledanje i razmišljanje, nego je stvaralaštvo, čin."Tvoje delovanje i samo tvoje delovanje određuje tvoju vrednost", kaže Fihte.

KANTOV SLEDBENIK I TUMAČ Fihte je, kako sam kaže, odlučio da svoj život posveti prikazivanju velikog Kantovog otkrića, jer mu se čini da u tom pokazivanju Kant nije uspeo, pa ga zato i nisu dobro razumeli. "Ja sam od početka govorio, pa to opet kažem, da moj sistem nije nikakav drugi nego Kantov, tj. on sadrži isti pogled na svet, ali je u svom postupku sasvim nezavistan od Kantovog prikazivanja. "

PREVLADAVANJE SUŠTINE STVARI Kant je u svojoj filozofiji zadržao suštinu stvari, jer je mislio da moramo predpostaviti da je pojava pojava nečega. Tu tezu kao slabu stranu

njegovog sistema kritikovao je Jakobi pokazujući da je tu Kant nedozvoljeno primenio suštinu preko granica iskustva. A i svi Kantovi nastavljači, Fihte, Šeling i Hegel, zaokupljeni su prevazilaženjem suštine stvari. Fihte kaže: "Suština stvari je prosto izmišljena i nema nikakvu realnost. Ona se javlja u iskustvu." To je nepotreban i nekritički ustupak "filozofiji stvari",a Fihteu je stalo do toga " da se objekt sasvim ozbiljno sazna pomoću moći saznanja, da se prividno ne postavlja i određuje pomoću moći saznanja, a ne da se moć saznanja određuje pomoću objekta", da se kritičko stanovište kopernikanskog preokreta sprovede, pa da se pre saznanja ne predpostavlja predmet tog saznanja.

APSOLUTNI IDEALIZAM Dosadašnja filozofija je, po Fihteu, jednostavno apstrahovala ili stvar ili svest. Oni su, međutim u iskustvu nerazdvojni. Polazište Fihteovog

sistema je svest, i to shvaćena kao apsolutna, nadindividualna svest, a ne svest nekog pojedinca. I suština stvari data je unutar svesti, jer apsolutna svest Ja postavlja svet kao Ne-Ja, svet kao svoje drugo biće, kao suprotstavljanje koje je potrebno za delovanje svesti . Subjekat postavlja objekat. "Šta je dakle predmet? Ono što je razumom dato pojavi, sama misao". "U svakom opažanju opažaš samo svoje vlastito stanje".

DIJALEKTIKA Fihte je začetnik dijalektičke metode klasičnog nemačkog idealizma, koju će dalje razviti Hegel. Razvoj se odvija u beskonačnom tročlanom

nizu: teza, antiteza i sinteza, koja je nova teza za novu antitezu, itd.

15. FRIDRIH VILHELM JOSIP ŠELING

ŽIVOT I DELA Šeling (1775-1854) u mladosti je prijatelj sa Hegelom, a oduševljeno je sledio ideje francuske revolucije. Kasnije pripada krugu romantičara. Fihteov je učenik i naslednik na unuverzitetu u Jeni. Više puta je prerađivao svoj filozofski sistem, u kome se može razlikovati pet perioda: filozofija prirode, estetski idealizam, apsolutni idealizam, nauka o slobodi, i filozofija mitologije i objave.

FILOZOFIJA PRIRODE Šelingovi izvori su mnogo bogatiji od njegovog učitelja. Pod uticajem romantičara on je razvio smisao za proučavanje prirode i umetnosti, da bi kasnije tom svojom filozofijom prirode oduševio romantičare i snažno delovao na njih. Romantičari su bili oduševljeni lepotom i harmonijom oduhovljene prirode kao pretpostavke svrhovitog delovanja čoveka i onda su odbacili kao neprihvatljivu Fihteovu tezu o prirodi kao drugom biću, kao antitezi apsolutnom Ja.

Pod uticajem Spinozinog panteizma, ali i prirodnih nauka, fizike, hemije i biologije, Šeling stvara svoju monističku filizifiju prirode. Tada vladajućem mehanicizmu suprotstavlja dinamičku tezu o delovanju privlačne i odbojne sile u prirodi, koje u svom suprostavljanju stvaraju harmoniju prirode.Tako je celokupna priroda prožeta životom, ona je stvaralačka i svrhovita.

OBJEKTIVNI IDEALIZAM Šelingov sistem objektivnog idealizma nazvan je filozofijom identiteta i predstavlja jedinstvo prirode i duha. "Priroda je vidljivi duh, a duh je nevidljiva priroda".Apsolut znači jedinstvo objektivnog i subjektivnog, organskog i neorganskog, svesnog i nesvesnog. Zato se znanje zasniva na podudaranju objekta sa subjektom, prirode sa inteligencijom, realnog sa idealnim, svesnog sa nesvesnim. Prilagođavanje predstava objektivnom svetu može se shvatiti samo ako se pretpostavi da su subjekt i objekt iskonski jedno, i ako je to jedinstvo neposredno izraženo u svesti.

ESTETSKI PANTEIZAM Filozofija umetnosti, kaže Šeling, završni je kamen celog svoda filozofije.Umetnost je dokument iskonskog jedinstva svesnog sa

nesvesnim, i pokazivanje harmonije slobode i nužnosti. Umetnost je objava apsoluta kao identiteta duha i prirode, odnosno objava božanstva. Lepo je ono što je beskonačno ali prikazano kao konačno. Umetnik u svom stvaralaštvu dok stvara lepo ne imitira prirodu, nego stvara nešto novo, i tako rešava beskonačne protivrečnosti svesnog i nesvesnog, slobode i nužnosti, koje se i ne mogu drugojačije rešiti nego čudom umetnosti.

Za umetničko stvaralaštvo nužna je snaga genija kao onog božanskog u čoveku, a takva je i stvaralačka snaga prirode. "Idejni svet umetnosti i realni svet objekata proizvod su, dakle, iste delatnosti, spajanje obe, svesne i nesvesne, bez svesti daje stvarni svet, a sa svešću estetski svet".

Umetnost je sama sebi svrha, zato je nezavisna od svih spoljašnjih svrha, i zato Šeling odbacuje srodnost umetnosti sa čulnim uživanjem, korišću, pa čak i sa moralom i naukom.

PROBLEM EGZISTENCIJE U poslednjoj fazi svoga stvaralaštva Šeling je pod uticajem misticizma podvrgao kritici Hegelovu filozofiju. On smatra da se Hegelova filozofija u jednostranosti svog racionalizma pokazuje kao negativna filozofija uma, pa joj zato on suprotstavlja pozitivnu filozofiju iskustva, koja kao svoj osnovni problem ima egzistenciju. Um ne može da shvati egzistenciju i slobodu u njihovoj iracionalnoj osnovi, pa je u tome, po Šelingu, slabost racionalističke filozofije uopšte. Tako je kod Šelinga moguće naći začetak filozofije egzistencije

16. HEGELOV PANLOGIZAM I DIJALEKTIKA

ŽIVOT I DELA Hegel (1770-1831) deluje u Frankfurtu, Bambergu, Ninbergu, a kao univerzitetski profesor u Jeni, Hajdelbergu i Berlinu. Krasi ga

enciklopedijska obrazovanost, sintetički pristup problemima, a najviše smisao da istorijski proučava probleme. Zato je i stvorio jedan od najvećih filozofskuh sistema. Bio je pod snažnim uticajem francuske revolucije.

Hegelova glavna dela su: "Fenomenologija duha", "Nauka logike", "Enciklopedija filozofskih nauka", "Osnovne crte filozofije prava", i druga. NJegovi učenici su na osnovu njegovih univerzitetskih predavanja posle njegove smrti objavili: "Istoriju filozofije", "Filozofiju istorije", i "Estetiku".

ODNOS PREMA KANTU, FIHTEU I ŠELINGU Kant je dao primat saznajnom problemu, i Hegel smatra da nema ništa prirodnije od zahteva da se pre saznanja ispita sama moć saznanja, da pre nego što se prihvatimo nekog posla ispitamo instrumente sa kojima ćemo taj posao obaviti.Ali mogućnost i vrednost saznanja možemo ispitati samo dok saznajemo, pa je zato Hegel odbacio kao neprihvatljiv Kantov agnosticizam.

25

Fihte je Hegelu blizak po tome što je dao primat svesti nad prirodom . Ali Hegel odbacuje Fihteov subjektivni idealizam koji prirodu svodi na proizvod svesti.

Šeling je Hegelu srodan svojom osnovnom tezom filozofije identiteta, gde su priroda i duh jedinstveni. Ali taj Šelingov identitet svega objektivnog i subjektivnog je apstraktan i prazan, iracionalan je, i nedostupan logičkoj analizi, već je dostupan samo neposrednom, intuitivnom, umetničkom shvatanju. U njemu se ne vidi razlika između duha i prirode.

IDEJA JE SUŠTINA SVEGA Ideja za Hegela je suština svega. Ideja, um, umnost je ono osnovno, suština i biće svega. Ona je apsolutna, sveobuhvatna, sveopšta

suština svesti, duha i prirode, subjekta i objekta, i razvija se tako da tek na kraju procesa dolazi do svesti o sebi. Tek na kraju ona je zaista to što jeste.

Saznanje je moguće, smatra Hegel, samo uz tu pretpostavku identiteta svesti i sveta . Da subjekt sazna i pronikne objekt, pa da čovek u svetu deluje svrhovito i smisleno, moguće je jedino ako subjekt i objekt su u svojoj suštini istovetni, ako prirodu i čoveka prožima ista umna osnova.

Dakle umnost i stvarnost su istovetne, jedinstvene u svojoj osnovi. Zato Hegel i insistira na tome da se istina shvati i izrazi ne samo kao materija nego i kao subjekt, jer svet prožima jedinstvena zakonitost.

Svest sa svetom je u dinamičkom odnosu razvojnog procesa, u kome je upravo dijalektičnost procesa objektivna karakteristika i svesti i sveta. Tim stavom Hegel je prevazišao stalni dualizam koji se u novijoj filozofiji javlja, uvek bilo kao svojstvo supstance, bilo kao dualizam nepomirljivih paralelnih atributa. Aporija dualizma kod Hegela je prevaziđena, a ontološki monizam postao je izvor za rešenje celokupne filozofske problematike, a naročito saznajnoteorijske kao osnovne. U toj monističkoj koncepciji objekt prestaje da bude prazna bezživotna supstanca. Saznajni objekt pokazuje se kao određeni subjekt koji se nalazi u stalnoj dijalektičkoj napetosti sam sa sobom i sa saznajnom svešću. Treba dakle saznati taj objektivni subjekt u njegovom neprekidnom kretanju i povezanosti sa saznajnim subjektom koji u tom istom procesu saznaje i sebe i objektivni subjekt. Zakonitost po kojoj se odvija saznanje ujedno je i zakonitost sveta.

PANLOGIZAM Kod Hegela logika i ontologija su jedno te isto. I time on potvrđuje i završava svaku pretpostavku racionalizma, da su mišljenje i biće

istovetni, da je zakonitost uma ujedno i zakonitost stvarnosti. Ta teza se nalazi u osnovama racionalizma od njegovog početka kod Heraklita i Parmenida. Možemo je zatim pratiti i kod Platona i stoika. U novovekovnom racionalizmu Spinoza je jasno izražavao svoj panteizam, a Hegel je sada izriče u eksponiranoj formi svoga panlogizma : "Shvatiti ono što postoji zadatak je filozofije , jer ono što postoji, jeste um" i "Što je umno , to je stvarno, a što je stvarno, to je umno"

Ali svako postojanje nije stvarnost. Hegel razlikuje pojavu i stvarnost. Egzistencija, postojanje je delom pojava, slučajna, prolazna egzistencija, ono što je samo moguće, pa može i da ne postoji, a delom je stvarnost, nužno biće, koje u sebi sadrži suštinu. Dok se u običnom životu ta razlika pojave i stvarnosti ne primećuje, filozofija je mora imati u vidu. Ideja je ono stvarno, ona je nužno biće, zato Hegel uvek traži ideju, ono umno, misao kao osnovu, suštinu koja se u svemu ostvaruje. Um vlada svetom.

PROŽIMANJE ČLANOVA DIJALEKTIKE Uz tezu panteologizma , apsolutnog idealizma, dijalektika je drugo suštinsko beležje Hegelove filozofije. Ona prožima celokupni njegov filozofski sistem. Ona nije međutim samo metoda saznanja, posebno ne samo neka spoljašnja veština, nego je duša i pojam sadržaja, sveobuhvatna zakonitost po kojoj se sve događa. U svemu postojećem Hegel otkriva dvostrukost subjektivnog i objektivnog, jer su tokovi svesti paralelni sa tokovima sveta. Tako je dijalektika i logika, ali i ontologija, ona je put samorazvoja apsolutne ideje.

Dijalektički put je tročlan, i sačinjavaju ga: teza, antiteza i sinteza, ti se momenti trijade imenuju i ovako: afirmacija, negacija i negacija-negacije. Teza je prvi stepen jednostavnog postavljanja, afirmacija, antiteza je drugi stepen, stepen negacije, razlikovanja, sukoba, sinteza, odnosno negacija-negacije, ukidanje negacije, treći je stepen, stepen posredovanja koji uključuje prva dva stepena i ukida njihovu suprotnost.U prožimanju tih momenata i njihovom stalnom međusobnom prevladavanju i ukidanju odvija se neprekidni razvoj pojmova, pojava,života i sveta uopšte. Svaki viši stepen ukinut je, očuvan i nadmašen višim stepenom.

Sinteza nije završetak, nego samo nova teza za novu antitezu ka novoj sintezi, itd., dakle početak novog tročlanog niza.DIJALEKTIČKI RAZVOJ - PRIMERI

Hegel je u "Fenomenologiji duha" i "Logici" razvio dijalektiku kao unutrašnju dušu sadržaja. Evo nekoliko primera tročlanog razvoja: Kazneno pravo je teza, afirmacija, postavljanje prava. Nepravda je negacija prava. Kazna je negacija negacije, ponovna afirmacija prava.Pupoljak iščezava u precvetavanju cveta, pa bi se moglo reći da cvet negira pupoljak. Isto tako, plod proglašava cvet lažnim postojanjem

biljke, i kao istina stupa plod umesto cveta.DIJALEKTIKA SAMORAZVOJA BIĆA

Dijalektika kod Hegla nije neka spoljašnja veština, nego unutrašnje izvođenje samog bića, samorazvoj sveta, subjekta, onog umnog. Razvoj bića sastoji se u tome da ono sebe čini samo momentom razvoja i da postaje samo sebi nešto drugo. "stvar, naime, nije iscrpljena u svom cilju, nego u svom izvođenju, niti je rezultat stvarna celina, nego je stvarna celina on zajedno sa svojim postаjanjem".

Ideja se tako pokazuje kao mišljenje koje je istovetno sa samim sobom, i istovremeno kao delatnost koja se sama sebi suprotstavlja.Hegel je isticao dijalektiku kao moć negativnog mišljenja, u kome je negacija centralna kategorija. On naglašava da se život ideje ne plaši

smrti i ne čuva uništenje, nego podnosi smrt i u njoj se održava, ona ne odvraća pogled od negativnog, nego je ona moć koja negativno gleda u lice, bavi se njime i pretvara ga u suštinu. Ta moć ideje je subjekt.

17. HEGELOV ENCIKLOPEDIJSKI FILOZOFSKI SISTEM

ISTINA JE CELINA Hegel je težio tome da ostvari ideal celokupne novovekovne filozofije, da je dovede do same nauke. "Sarađivati na tome da se filozofija više približi nauci, cilju da bi mogla odbaciti svoje ime ljubav prema znanju i da bi bila stvarno znanje, jeste ono što sam ja sebi postavio.... Došlo je vreme, da se filozofija uzdigne do nauke".

"Istina je celina. Celina je, dakle, samo suština koja se ispunjava svojim razvojem. O apsolutnom treba reći da je zapravo rezultat, da je tek na kraju ono što zaista i jeste, a u tome se upravo i sastoji njegova priroda, da je ono stvarno, subjekt ili samorazvoj".

Istina je celina, a nije komad novca koji se gotov može dati i primiti. Zato Hegel izvodi sistem filozofije, enciklopediju filozofskoh nauka, u kome je svaka pojedina disciplina karika u lancu celine jedinstvenog razvoja filozofije kao kruga krugova. On prati samorazvoj ideje od apstraktne logičke ideje, sve do svesti ideje o samoj sebi u filozofiji kao najvišeg oblika apsolutnog duha.

LOGIKA Logika je, po Hegelu, nauka o čistoj ideji, tj. o ideji u najapstraktnijem elementu mišljenja. Ona prati samorazvoj apstraktne ideje, tj. razvoj čistih pojmova, nezavisno od priride i duha. Na osnovu svog principa identiteta mišljenja i bića Hegel tu iz apstraktnih pojmova deduktivno izvodi konstrukcije sveta do njegovog konkretnog određenja.

26

Kvalitet Nauka o biću Kvantitet Mera

SuštinaLOGIKA Nauka o suštini Pojava

Stvarnost

Subjektivni pojam Nauka o pojmu Objekt Ideja

FILOZOFIJA PRIRODE Priroda je drugo biće, negacija ideje, otpor, suprotnost, antiteza. U prirodi ideja je izvan sebe, otuđena je sama sebi, otuđena je od svoje suštine, da bi se u duhu vratila sebi i stekla svest o sebi kao suštini svega. Logička ideja je apstraktna i nesvesna, u prirodi ideja, ono što je umno, u konkretnom obliku je, ali otuđena i nesvesna, u duhu ideja je konkretna i zna sebe. Mehanika

FILOZOFIJA PRIRODE Fizika Organika

FILOZOFIJA DUHA Čovek je najviše prirodno biće, najviše delo prirode, ali on je duh. Stepeni duha su subjektivni, objektivni i apsolutni. Pravo, moral i običaji su oblici objektivnog duha.

Pravo je oblik objektivnog duha, koji je određen spoljašnjim pritiskom, dogovorom ljudi da slobodnu volju zaštite pravom od samovolje. Moral je negacija, antiteza tog spoljašnjeg pritiska, to je samoodređenje slobodne volje. Običaji su sinteza tog spoljašnjeg pritiska, prava, i unutrašnjeg pritiska, morala, u oblicima objektivnog duha: porodici, društvu i državi, u

kojima pojedinac živi i nižno im se pokorava. U analizi države Hegel je pokazao kako svetska istorija ostvaruje svoj razvoj u napredovanju u svesti o slobodi. Kod istočnih naroda

Kineza, Japanaca i Indusa samo je jedan slobodan, kod starih Grka slobodni su mnogi, ali ne još čovek kao takav, zato imaju robove, tek su germanski narodi u doba hrišćanstva došli do svesti da je čovek kao čovek slobodan.

Antropologija (Nauka o duši) Subjektivni duh Fenomenologija Psihologija

PravoFILOZOFIJA DUHA Objektivni duh Moral

Običaji

Umetnost Apsolutni duh Religija Filozofija

APSOLUTNI DUH Apsolutni duh ostvaruje se u umetnosti u obliku opažaja, tj. u čulnoj pojavnosti, u religiji u obliku predstava i osećanja, i na kraju u filozofiji u obliku čistih pojmova kao duhu najprimernijem i najsavršenijem obliku. Hegelova predavanja iz estetike obrađuju: 1) ideju umetnički lepog ili ideal, zatim,

2) razvoj ideala u posebne oblike umetnički lepog i 3) sistem pojedinih umetnosti, arhitekture, vajarstva i romantičnih umetnosti.

Estetika je filozofija umetnosti, njen predmet je carstvo lepog, lepog u umetnosti, ali ne i u prirodi. Lepo je čulni privid ideje. "Čulno se u umetnosti oduhovljava, a duhovno se u njoj javlja kao čulno...Umetnost je pozvana da otkrije istinu u obliku čulnog umetničkog oblikovanja.. Sadržaj umetnosti je ideja, a njen oblik čulni slikoviti lik". Odatle i zahtev koji se postavlja pred umetnost: da sadržaj umetničkog prikazaivanja bude pogodan za prikazivanje, odnosno da ne bude apstrakcija, pa da i oblikovanje bude konkretno i pojedinačno. Ideja i njeno oblikovanje trba da budu primereni jedno drugom. "Tako shvaćena ideja kao prema svom pojmu oblikovana stvarnost je ideal".

Hegel razlikuje tri odnosa ideja prema svom oblikovanju, simbolički, klasični i romantični. Ideja o simboličkom oblikobanju još je apstraktna i neodređena, traži svoj lik i ima ga izvan sebe u čulnoj građi. Slaganje ideje i lika ostaje

uvek nepotpuno. Simbolička forma najadekvatnije se pokazuje u arhitekturi. Klasična umetnost ima za svoj oblik i sadržaj ideal. Ona dostiže ideal lepote, a najizrazitije se pokazuje u vajarstvu. NJen nedostatak je što

je duh u njoj ljudski, partikularan, a ne apsolutan, večan. Klasična forma je najviše što umetnost može ostvariti, pa je njen nedostatak ujedno i nedostatak umetnosti uopšte.

Romantička umetnička forma ponovo ukida potpuno jedinstvo ideje i njenog oblika, pa se vraća, mada na višem stepenu, na razliku i suprotnost obe strane koje nisu bile savladane u simboličkoj umetnosti. Romantička umetnost pokazuje se u slikarstvu, muzici i naročito u poeziji.

Filozofija je najviši oblik apsolutnog duha. To je apsolutno saznanje apsoluta, zaključak umnog razvoja ideje. Hegel je prvi izložio istoriju filozofije kao filozofsku disciplinu, zapravo kao filozofiju filozofije. Pojedina filozofska učenja izraz su samoosvešćavanja duha toga vremena, a ujedno i nužni momenti u samorazvoju apsolutnog duha. Redosled filozofskih sistema u vremenskom toku istorije istovetan je sa redosledom logičke dedukcije pojmovnih određenja ideja, kako ih je Hegel dao u svojoj Logici. Celokupna istorija filozofije samo je jedna ista filozofija u svom razvoju. "Po vremenu poslednja filozofija je rezultat svih prethodnih, pa je zbog toga najrazvijenija, najbogatija i najkonkretnija" Sam Hegelov filozofski sistem najviši je, dakle, rezultat i završetak toga procesa. Иdeja sada u obliku pojma saznaje samu sebe kao suštinu i biće sveta pa vidi i osvešćava taj svoj samorazvitak. Ideja tu zna samu sebe kao istinu stvarnosti. Čovek je postao apsolut i došao do apsolutnog znanja kako je ono izloženo u"Enciklopediji filozofskih nauk а ".

27

18. MARKSOV ODNOS PREMA TRADICIJI

PREVAZILAŽENJE IDEALIZMA Marksovo (1818-1883) filozofsko gledište nastaje upravo u kritičkom protivstavu prema onoj duhovnoj tradiciji na kojoj se Marks i oblikovao, nemačkom klasičnom idealizmu, a naročito mladohegelovskoj filozofiji samosvesti i slobode. Dok idealizam čoveka shvata kao duh, duhovnost, svest, samosvest, a istoriju kao samorazvoj toga duha, odnosno ideje, Marks pronalazi čovekovu suštinu u sveukupnosti društvenih odnosa. Čovek je istorijski određen odnosima među ljudima u određenom društvu, u prvom redu odnosima u proizvodnji materijalnog života, a ti odnosi zavise od razvoja proizvodnih snaga, i od razvoja sredstava za proizvodnju. Suština čoveka je, dakle, njegov stvarni životni proces. Kako materijalnu silu može srušiti samo materijalna sila, onda pokretačka snaga istorije nije kritika, ona kritika koja ostaje na planu svesti, odnosno isključivo duhovna kritika, nego revolucija. Umesto prostog tumačenja sveta treba zato pristupiti izmeni sveta. Smisao filozofije je u njenom ostvarenju, ona treba da vodi promeni sveta u duhu ostvarenja čovekovih najviših ideala. Marksov materijalistički stav svakako ne znači podcenjivanje svesti i teorije. Jer čovek je stvaralac svoje istorije, a filozofija je upravo misao, teorija revolucije, misao oslobođenja čoveka. Marks smatra da je radnička klasa ona istorijska snaga koja može osloboditi čoveka i ostvariti ideju slobode. Zato se filozofija ne može ostvariti bez ukidanja radničke klase, a radnička klasa se ne može ukinuti bez ostvarenja filozofije.

MARKSOVA I HEGELOVA DIJALEKTIKA Filozofija kod Hegela kao najviši oblik apsolutnog duha završni je čin samorazvoja ideje i ujedno njenog samosaznanja. Ideja saznaje samu sebe i post faktum opravdava svoj logički put. Filozofija je samoosvešćenje umnosti i tako opravdavanje stvarnosti, a dijalektika je već u sebi, samim početkom određen i završen proces, koji se u filozofiji samo još jednom ponavlja u duhu.

Za Marksa filozofija je smisao preokreta, zahtev za ostvarenjem humanizma. Filozofija nije opravdanje, nego kritika postojećeg. Dijalektika je tada istorijski razvoj bremenit novim, istinskom budućnošću u duhu slobode.

Hegel je celokupnu budućnost prebacio u prošlost, to jest unazad odredio. Zato se preokret i odvija samo u povratnom kružnom kretanju. U trouglu početak, sredina i kraj nema ničeg novog što na višem stepenu ne bi bilo reproduktivni početak. Po Hegelu dijalektički proces se događa samo u duhu, dijalektičko samokretanje svetskog duha reprodukuje se glavi filozofa. Marksova kritika Hegelove dijalektike usmerena je upravo protiv tog duha, protiv tog razrešenja svih realnih sukoba u konfliktu glave, bilo da je ona filozofska, bilo apstrahovana glava samog svetskog duha. Zato je dijalektika iz te sigurne luke prebačena u nemir svetski konkretnog, u sadašnjost kao i budućnost stvarnog materijalnog procesa. To je smisao Marksovog preokreta.

PREVAZILAŽENJE TRADICIONALNOG MATERIJALIZMA Marksov novi materijalizam korenito se razlikuje od tradicionalnog materijalizma, prosvetiteljskog i Fojerbahovog, pa je i prema njima u

kritičkom protivstvu. Centralni problem dotadašnjeg materijalizma je pojam materije, od čoveka nezavisne neorganske prirode u kojoj vladaju mehanički zakoni. Materija je ono primarno, a čovek, čovekov svet i istorija uključuju se u istu tu mehaničku zakonitost prirode. Čovek je onda samo pasivan odraz prilika, sa varljivom iluzijom o svojoj slobodi. Marksov materijalizam je materijalizam koji čoveka ne izvodi iz neorganske prirode, čiji je, svakako, deo, nego ga određuje kao društveno biće, kao ukupnost društvenih odnosa, kao u svojoj suštini aktivno biće, koje svesnom proizvodnjom stvara svoj svet i samog sebe.

18. MARKSOVO SHVATANJE PRAKSE, OTUĐENJA I SLOBODE

ČOVEK KAO BIĆE PRAKSE Marks u svom materijalizmu predstavlja čoveka i svet kao prevazilaženje i idealizma i tradicionalnog materijalizma, kao prevazilaženje apstraktnog razdvajanja subjekta i objekta u tzv. subjekt - objekt relaciji. Apstraktno suprotstavljanje subjekta i objekta dovodi do ograničenih i jednostranih koncepcija, bez obzira na toda li dajemo prednost objektu ili subjektu. Marks čoveka određuje kao biće koje je u svojoj suštini biće prakse, a to znači radno, samodelatno biće. Čovek menja svet i u tom procesu menja i samog sebe, tako, na primer, razvija svoje čula i duhovne sposobnosti, pa je sam svoje vlastito delo. Čovek i svet se uzajzmno uslovljavaju. Praksa, to je menjanje sveta, ona je jedinstvo čoveka i prirode. Praksa znači svesnu delatnost, pa je onda i teorija oblik prakse. Praksa je suština čoveka, njegov način postojanja kao čoveka. Čovek je praksa. Zato neki Marksovu filozofiju nazivaju filozofijom prakse.

OTUĐENJE I RAZOTUĐENJE Marks dosadašnju istoriju čoveka vidi kao istoriju čovekovog otuđenja. U kapitalističkom društvu proizvođač je otuđen od proizvoda svoga

rada, jer se proizvod kao roba osamostaljuje i postaje sila nad čovekom i njegovom sudbinom. Na taj način od čoveka se otuđuje i sam rad, pa mu proizvodna delatnost postaje tuđa, teška, mučna, i tako se čovek otuđuje od svoje ljudske suštine, da bi se na kraju otuđio i od drugog čoveka. Tako u klasnom društvu čovek je otuđeno biće, on je otuđen od sebe kao bića mogućnosti, budućnosti i slobode, kao stvaralačkog, svesnog, istorijskog, društvenog bića, kao bića prakse.

Razotuđenje je uslovljeno ukidanjem privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju i ostvarenjem besklasnog društva, društva u kome će čovek zaista biti biće zajednice, gde će čovek biti najviše biće i najviša potreba.

FILOZOFIJA SLOBODE Marksova filozofija je, dakle, humanizam je u pravom smislu reči. Čovek je sloboda. Kod Marksa sloboda kao suština čoveka znači stvaralaštvo, tj. određenje čoveka, da nije ono što već jeste, nego da je on suštinsko biće mogućnosti, koje se svestrano razvija. Čovek je utoliko čovek ukoliko teži da ostvari nešto više od postignutog. Čovek nije zadovoljan postojećim, nego teži da postojeće kritički prevaziđe. U sadašnjosti on teži budućem, određen je iz budućnosti, iz onog što još nije, ali može i treba da bude. Čovek je stvaralac, on stvara novo, svesno proizvodi i menja svoj život i svoj svet, misli i saznaje, umetnički oblikuje, voli, razmišlja o smislu i stvara utopije, i nade.

Samo slobodan razvoj svakog pojedinca uslov je slobodnog razvoja za sve. Sloboda znači odgovornost za ono što jeste da jeste i za ono što nije da nije. Jer svet je poklon koji se ne može primiti samo upola.

V. SAVREMENA FILOZOFIJA

28

1. ARTUR ŠOPENHAUER

VOLJA JE SUŠTINA SVEGA Artur Šopenhauer (1788-1869) svojim iracionalizma i pesimizmom izražava početak one duhovne krize i klime građanskog društva koja će do punog zamaha doći u XX veku. Svet nije racionalan i logičan, nego je pokazivanje bezumne volje, pa život tada postaje neizbežan doživljaj bola.

Svoje glavno delo "Svet kao volja i predstava" Šopenhauer počinje kantovskom tezom: "Svet je moja predstava". Sve što postoji kao pojava za samo saznanje je objekat u odnosu prema subjektu, dakle, to je predstava. Ali pojava je privid i varka, pogrešno je spolja pokušavati odgonetnuti suštinu stvari, kao što su pokušavali filozofi pre Šopenhauera. Suština čoveka data nam je neposredno, u intuiciji, u osećanju, u svesti, i to kao volja.

Tako je za Šopenhauera volja ono jedno i sve, jedinstvena suština sveta, suština svega postojećeg, celokupne organske i neorganske prirode. To je ona sila koja se pokazuje kao težnja, ali i kao otpor, pa pokreće i ljude i životinje i biljke, to je sila kristala i sila teže. Tako Šopenhauer u volji saznaje apsolut, a intelekt je ono sekundarno. "Volja predstavlja gospodara, a intelekt slugu", pa zato ono što protivreči srcu ne ulazi u glavu.

PESIMIZAM Dok se pojave upravljaju po principu kaulaziteta, po principu razloga, volja tom principu ne podleže, jer ona je bezumna, prosta volja za životom, slepi nagon. Takva volja koja proizilazi iz nedostatka, nikad ne može biti zadovoljena, pa su bol, nesreća i patnja neminovna iskustva života. Šopenhauer se tako suprotstavlja Hegelovoj koncepciji napretka u istoriji i prosvtiteljskom optimizmu. Šest dana bede i sedmi dan dosade, zato je ovaj svet najgori od svih mogućih, smatra Šopenhauer. U njemu je Dante imao obilje građe za svoj Pakao, ali mu za Raj ni u čemu nije migao biti uzor. Pesnička dela su zato uvek samo opisivanje životne borbe, a zatim pada zavesa. Zato je svetska istorija besciljno lutanje , niz poraza i razočaranja.

ETIKA SAMILOSTI Pod uticajem indijske filozofije Šopenhauer predlaže protiv svetskog bola askezu, odricanje od života, negaciju volje, umrtvljenje, utapanje u Nirvanu, u tišinu praznine, u nebiće.

U društvu može čovek samilošću , saosećanjem sa patnjama drugih ljudi i ublažavanjem tih patnji odupreti se egoizmu i tenutno potisnuti težnju individualne volje. Ali svetska volja je neuništiva, i zato on kaže: "Sunce žeže večito podne".

Međutim , pojedinac se može osloboditi bola i patnje na drugi način, ako savlada svoje lične interese i prepusti se bezinteresnom doživljavanju umetnosti i saznanju celine. Umetnost, dakle, kod Šopenhauera, ima funkciju katarze, ona oslobađa. Od svih umetnosti muzika je najuzvišenija, jer je najapstraktnija.

RAZLOZI I ULSOVI PESIMIZMA Moguće je tražiti Šopenhauerove lične razloge za pesimizam, bio je genijalan, strastven i preosetljiv, usamljen, i ženomrzac. Bez lažne skromnosti on je očekivao slavu i priznanja, ali je doživeo neuspeh u univerzitetskoj karijeri pokušavajući u Berlinu da konkuriše Hegelu. Kasnije je ipak doživeo svetsku slavu, jer je svojim pesimizmom najpotpunije izrazio duh razočaranja koji je osećao XIX vek u odnosu na optimizam prosvetiteljstva i izneverenih ideala velike francuske revolucije. Onog razočaranja koje su pored mnogih drugih osećali Bajron, Hajne, Leopardi, Puškin, LJermontov, Šubert, Šuman, Šopen, generacija koja je živela i radila od 1799. do 1857. godine.

Duhovit pisac i odličan stilista, Šopenhauer je osvojio široku čitalačku publiku, i čak postao moda. Svojim tezama uticao je na kulturu XIX veka, posebno na mnoge umetnike , na primer, Leopardija i Vagnera, a svojim voluntarizmom i iracionalizmom na dalji razvoj filozofije.

2. FRIDRIH NIČE

KRITIKA KULTURE I MORALA Fridrih Niče (1844-1900) smatra da se predsokratovska grčka kultura oblikovala na pravoj srazmeri i skladu dionizijskog elementa, snage, preobolja života i zanosnog orgijskog prazničkog pijanstva, i apolonijskog elementa, trezne svesne mere i mira. Suprotnost i saradnja ova dva elementa svoj vrhunac postiže u grčkoj tragediji.

Prekretnicu u istoriji predstavlja pojava Sokrata. On je prvi dekadent i kvarilac kulture, jer je svojim intelektualizmom poremetio sklad dionizijskog i apolonskog elementa u korist apolonskog. Od tada je kultura u stalnom nazadovanju, isuviše je racionalistička i zato neprijateljska životu.

Hrišćanstvo sa svojom metafizikom dva sveta i svojim moralom produbilo je tu dekadenciju. To je moral stada, slabih ljudi, sabranih nula, lažni moral askeze i odricanja od života, koji u pakao šalje sve velike ljude, pa na nebu nema nijednog zanimljivog čoveka. Zato Niče kaže, "Istorija borbe morala protiv osnovnih instikata života najveći je nemoral za koji je svet ikada znao". Savremeni nihilizam, a Niče sam sebe naziva njegovim prorokom, najpotpunije svedoči o dubini i konačnosti krize, upravo o sutonu ove civilizacije.

Čovek, međutim, pripada Zemlji, zato Ničeov Zaratustra tako sudbinski i patetično poziva ljude: "Preklinjem vas braćo moja, ostanite verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su to svesno ili nesvesno!"

VOLJA ZA MOĆ Svetom uopšte ne vlada logos, nego haos, život je borba. Nasleđujući i prevladavajući Šopnhauera, Niče ukazuje da je osnova svega volja, i to volja za moć. "Gde god sam našao ono što živi, našao sam volju da bude gospodar". Prirodne nauke su već bile postavile tezu da u svetu vlada borba za opstanak. Odatle Niče zaključuje da je snaga najviša vrednost, a dobro sve što jača, a loše sve što slabi i iscrpljuje. Narod, stado, teži održanju, ali je golo održanje zapravo moć propadanja. Zato Niče uči da ono što pada treba još i gurnuti."Ne štedite bližnjeg svoga!... I onoga koga ne možete naučiti da leti , toga naučite brzoda pada." Moral jakih razlikuje se od morala slabih. Istina treba da služi porastu života. U ime samog života treba prevrednovati sve vrednosti, obezvredniti i oboriti sve dosadašnje, razbiti stare vrednosti, i postaviti nove vrednosti.

BOG JE MRTAV "Bog je umro" to je završetak razvoja novovekovmog nihilizma. Nadčulni svet metafizike je mrtav, pa Niče umesto njega posta-vlja idealizovanovog čoveka koji gleda unapred, ideal natčoveka. Natčovek je ostvarenje volje za moć, razbijač i stvaralac, koji će kulturu hrabro usmeriti prema novom. Slobodan, poseban pojedinac koji se razlikuje od običnog čoveka, stada i zajednice time što ima odvažnost za odluku i odgovornost, za iskušenje i opasnost. Čovek mora biti prevaziđen, "natčovek je smisao zemlje".

VEČNO VRAĆANJE ISTOG Svet nije završen, a ni racionalan, on i nema završetak. "Sve se slama, sve se opet slaže; večno se gradi ista kuća bića. Sve se rastaje i sve se opet sastaje; večno je sebi veran krug bića". Takva je nužnost one slučajnosti koja vlada svetom. Ničeov Zaratustra je učitelj večnog vraćanja. Natčovek prihvata život, njemu ponavljanje nije strašno, svojim "da" on izriče želju, volju da se ponovo potvrdi. "Formula za veličinu čoveka je voleti nužnost,... nužnost ne samo podnositi, nego je voleti". Sizifa treba samo da predstavimo kao srećnog čoveka kaže kasnije Kami.

Kao jedinstvo dionizijskog i apsolutnog umetnost je najpotpunije prihvatanje života i najviše pokazivanje čoveka. Ona je podsticaj života, šta više, smisao života, jer svet i postojanje dobijaju svoje opravdanje jedino kao estetski fenomeni. Samo zahvaljujući umetnosti moguće je podneti egzistenciju , podneti istinu i savladati pesimizam.

29

Niče je delovao kao profesor klasičnih jezika u Bazelu, ali je zbog bolesti dugo i često boravio u Italiji. NJegova glavna dela su: "Tako je govorio Zaratustra", "Volja za moć", "S one strane dobra i zla", "Geneologija morala" i druga.

UTICAJ Niče je snažno izrazio duh krize zapadne civilizacije.Često je protivrečan i višeznačan, ali samo iskrivljujući do falsifikata duh njegove filozofije mogli su kasnije nacisti da svojataju za sebe pojedine njegove teze, odvojene od celine. Ničeova pesnička reč ima opojnu i rušilačku prometejsku snagu umetničkog izraza. Stil mu je poseban, strastven, patetičan, proročanski. Svojim tezama on je kao vesnik nove kulture bitno uticao na XX vek

3. INTUICIONIZAM ANRIJA BERGSONA

INTELIGENCIJAAnri Bergson (1859-1941) smatra da je inteligencija primerena prostornim odnosima bezživotne materije.Naučni pristup svetu zasnovan na

inteligenciji ima svoju potvrdu i opravdanje u praktičnoj primeni, i tu se nalazi njegova vrednost. Ali racionalna, pojmovna analiza uvek ostaje statična, apstraktna, ostaje na površini, pa obilazi oko predmeta, umesto da prodre u njega, u njegovu dubinu. Život i trajanje, a to je suština stvarnosti, izmiču inteligenciji. Razum sa svojim analitičkim postupkom iskrivljuje neposrednost života i razdvaja ga u mozaik niza odvojenih stanja, opisuje ga i prevodi. Tako, na primer, razum prostorom meri vreme, koje je čisto trajanje. Takvo merenje, odnosno svođenje vremena na prostor, svakako ima svoju praktičnu svrhu, ali ne odgovara suštini vremena. Vreme i prostor se bitno razlikuju: vreme se, na primer , ne može vratiti, kretati unazad, dok je u prostoru moguće kretanje u bilo kom smeru.

INTUICIJASuština života, a to je ujedno i stvarna suština stvarnosti, sveta i čoveka, jeste čisto trajanje, vreme, kontinuitet, postojanje, sazrevanje

bez prestanka, razvoj, stvaranje, samooblikovanje, sloboda, stvaralačka evolucija. Pokretač tog razvoja je stvaralački polet, ili životni elan. Jedino intuicija pruža uvid u srž života. Ona je blesak samoočiglednosti, neposredno samosećanje, uživljavanje u strujanju svesti.

Intuicija shvata ono konkretno, individualno, neponovljivo, nepredvidivo.Ona je prava metoda filozofije koja neposredno prodire u dubinu i tako saznaje apsolut.

Svojim intuicionizmom Bergson se odlučno suprotstavlja ne samo racionalizmu, nego i u ono vreme dominantnom pozitivizmu. Svojim tezama filozofije života on je snažno uticao na razvoj nauke i kulture, a svojim sjajnim stilom i na razvoj literature, posebno na Prusta. Glavno Bergsonovo delo je "Stvaralačka evolucija".

4. POZITIVIZAM OGISTA KONTA

POZITIVISTIČKA USMERENOST Pozitivizam je filozofski pravac koji postavlja zahtev da saznanje ostane kod pozitivnih činjenica i njihovog opi-sa, da se ograniči na ono što je moguće empirijski proveriti. Praktična deviza pozitivizma glasi:"Znati da bi se predvidelo, predvideti da bi se delovalo". Važno je ono kako, a ne ono zašto. Neki stav ima teorijsko značenje i smisao tek sa mogućnošću proveravanja. Teorijski stav iz koga se ne može izvesti iskustveni stav uopšte nije tvrđenje. Takvi su ovi metafizički stavovi, na primer, da je suština i početak sveta: voda, vatra, broj, beskonačno, ideja, materija, itd., koji onda nisu ni istiniti ni lažni, jer ništa ne tvrde. Oni doduše imaju izražajnu funkciju, mogu izazvati slike i osećanja, baš kao i lirski stihovi, ali za razliku od njih metafizički stavovi imaju varljiv karakter jer pružaju iluziju znanja, ne pružajući stvarno nikakvo znanje.

Filozofija, dakle, treba da odbaci svaku metafizičku spekulaciju o apsolutnom, o supstanci, o suštini, o smislu i vrednostima. Ona treba da uskladi istraživanje činjenica, da ostvari opštu sintezu i tako prevaziđe posledice preterane spekulacije o metafizici. Antimetafizički stav pozitivizma sam je po sebi , međutim, opet jedan metafizički stav, jer zahtev da se ostane samo kod čistih pozitivnih činjenica neizvodljiv je i nekritički zahtev.

TEOLOŠKI STADIJUM RAZVOJA Osnivač pozitivizma je francuski filozof Ogis Kont (1798-1857). NJegovo učenje o zakonu tri stadijuma društvenog i duhovnog razvoja je jedna čisto spekulativna konstrukcija. Taj zakon treba da važi univerzalno, za razvoj društva, za razvoj duhovne sfere i za razvoj svakog pojedinačnog ljudskog bića. Sva tri pomenuta razvoja trebalo bi sukcesivno da prolaze tri stadijuma: teološki, metafizički i pozitivni.

Teološki stadijum prolazi kroz tri faze: Fetišizam, ili obožavanje stvari ili životinja; Politeizam, ili obožavanje mnoštva antropomorfnih i personalizovanih božanstava; i Monoteizam, ili obožavanje jednog personalizovanog božanstva. Društveni život na teološkom stadijumu se organizuje kao teokratija , kao vladavina božanstva koje o svemu odlučuje i gospodari nad životom i smrću. U naukama, koje postoje, sve se objašnjava čudima i nedokučivim ćudima bogova. To je detinjstvo ljudskog društva, a i u detinjstvu svake ljudske jedinke ispoljava se verovanje u čuda, u moć stvari i bića spoljašnjeg sveta.

METAFIZIČKI STADIJUM RAZVOJA Metafizički stadijum je mladićko doba društva, duha i čoveka. Na njemu društvom, odnosno državom upravljaju apstraktne sile, zakoni. Nauka sve objašnjava apstraktnim silama, supstancom, dušom, umom, prirodom kao jedinstvenom silom koja zamenjuje monoteističko božanstvo. Mlad čovek takođe veruje u apstraktne sile, u moć misli. Ovom stadijumu odgovara pravni institucionalni poredak sa strogim razlikuvanjem pravnih sfera , koje nužno dovode do stalnog protesta i revolta, koji idu za rešenjem tih pravnih ograničenja. To razdoblje ima prelazni karakter i predstavlja trajni stadijum revolucija, jer racionalne konstrukcije prouzrokuju pokušaje rešavanja putem pobuna uma protiv konstrukcija, koje se ne mogu do kraja braniti.

POZITIVNI STADIJUM RAZVOJA Pozitivni stadijum je najviši stadijum razvoja društva, države i čoveka. To je doba zrelosti društva, nauke i čoveka. Na tom stadijumu društvo otkriva mogućnosti stalnog industrijskog progresa i konstituiše svoja univerzalna načela: LJUBAV kao polazište, POREDAK kao temelj i PROGRES kao cilj. Ovde se pod ljubavlju podrazumeva težnja za integracijom celog čovečanstva, pod poretkom se podrazumeva društveni red, tj. odsustvo građanskih ratova i revolucija, a pod progresom uvećavanje ljudske moći i stalno poboljšanje materijalnih uslova života koje se postiže industrijom. Time je Kont proklamovao ideale kapitalističkog društva, koje je u njegovo vreme obećavalo neprekidni razvoj.

Nauke, jedna po jedna, postepeno dospevaju do pozitivizma. Do njega najpre stiže matematika, čiji predmet je najjednostavniji i najapstraktniji. Poslednja na cilj stiže nova nauka sociologije, čiji predmet je najsloženiji i najkonkretniji, jer je tu reč o živim ljudima, njihovim stremljenjima i njihovom zajedničkom životu. Nauka više ne objašnjava pojave, ona sada ne postavlja pitanje zašto, nego se trudi jedino da rasvetli kako pojave nastaju, da bi se pomoću saznanja mehanizma njihovog nastajanja mogle koristiti u cilju uvećanja ljudske moći. Na isti način postupa i zreo čovek ukoliko poseduje zdrav razum, tj. smisao za praktično i korisno posmatranje. Sve pozitivne nauke interesuju se jedino za činjenice i za one odnose među činjenicama, koji imaju iskustvenu potvrdu i koji čoveku mogu biti od koristi.

RELIGIJA ČOVEČANSTVA Saznanje ne sme ostati samo teorijski sistem, nego mora biti pokretač celokupnog delovanja, a to će moći da bude jedino onda ako ne bude samo znanje, nego i ljubav, i vera. Naučno utvrđene pozitivne istine treba da postanu dogme pozitivne religije koja će pomoću emocija saznate istine dovesti do realizacije.Time Kont stvara svoju religiju bez Boga, u kojoj čovečanstvo predstavlja najvišu vrednost i najviše biće. Sam Kont je tu religiju nazvao religijom čovečanstva. Za očuvanje vrednosti te religije mora da postoji i hijerarhijska podela sveštenstva te religije, u kojoj će oni najviši sveštenici kao najviši cenzori čuvati prave otkrivene naučne vrednosti. Oni će preko svojih podređenih sveštenika prenositi u etapama i stepenima te istine i vrednosti na sve ljude, i istovremeno koordinirati da li se one zaista u životu primenjuju. VEROM, koja u LJUBAVI nalazi pokrertačku snagu, u PORETKU osnovu, a u NAPRETKU, cilj celokupnog humanug delovanja, treba da bude nošena svaka ljudska akcija od vaspitanja i obrazovanja do političkog upravljanja.

30

5. ГОТЛОБ ФРЕГЕ

ЛОГИЧКИ ПОЗИТИВИЗАМ И АНАЛИТИЧКА ФИЛОЗОФИЈАНеки историчари филозофије логички позитивизам не одвајају од „стила филозофирања" који се данас назива аналитичка

филозофија. Други аутори, пак, сматрају да је логички позитивизам не само претеча већ и део аналитичке традиције. За историчаре филозофије посебно је занимљиво и питање ком усмерењу припада познати филозоф Лудвиг Витгенштајн, да ли га треба стављати у контекст логичког позитивизма или не. Ипак, будући да се филозофи који неспорно припадају правцу логичког позитивизма, као и аутори који су неспорно „аналитички" усмерени на сличан начин баве истим кругом проблема, најбоље их је посматрати заједно. Ти проблеми, пре свега, припадају кругу епистемолошких питања и филозофији језика.

ТЕОРИЈА КВАНТИФИКАЦИЈЕ Зачетник аналитичког приступа у савременој филозофији био је, према многима, немачки филозоф, логичар и математичар Готлоб

Фреге (1848-1925). Да се Фреге бавио само логиком, био би упамћен у историји ове дисциплине. Већ сама листа његових логичких достигнућа обезбедила би му место у историји филозофије, математике и науке. Он је први на јасан начин третирао појам променљиве, самостално је изумео квантификаторе и теорију квантификације, a самим тим и „предикатски рачун"; први је разграничио аксиоме од правила закључивања, први је логички анализирао доказ путем математичке индукције (рекурзије) итд.Од свега тога Фрегеов највећи допринос логици састоји се у проналаску теорије квантификације - метода симболизације и строгог приказивања закључака чија ваљаност зависи од израза као што су сви или неки. Захваљујући овом открићу било је могуће симболички представити Аристотелове фигуре и модусе силогизма. После Фрегеа симболичка логика је први пут могла да изађе на крај са изразима у којима се користи вишеструка квантификација као што су: „Нико не познаје све (тј. свакога)" или „Било које дете може да савлада било који језик."

ТЕОРИЈА ЗНАЧЕЊА Али то није све - Фреге се бавио и односом математике и логике и филозофијом језика, односно теоријом значења. Од

његових филозофских доприноса свакако је најпознатији онај који се односи на разграничење компонената значења израза. Наиме, до Фрегеа се сматрало да се значење исцрпљује у оном на шта се израз односи (тзв. објект референције или „денотација"). По тој концепцији значење имена „Аристотел" је сам Аристотел (објект референције). Ме-ђутим, проблем се јавља уколико два израза имају исти објект референције. На израз „а=а" није исто што и „a=b" ни каgа „а" и „b" имају исти објект референције. Чињеница да „а" и „b" свој (исти) објект референције представљају на различите начине значи да је и начин (моgус) преgстављања објекта компонента значења. Ову компоненту Фреге назива „смисао". Модус представљања је битан у сазнајном погледу: иако „звезда Зорњача" и „звезда Вечерњача" имају исти објект референције (планету Венеру), неко може тврдити да је прва звезда светла, a да друга није. Објект референције (или „денотација") битан је у семантичком смислу, a смисао - у сазнајном . Иако „а" и „b" могу упућивати на исти објект односно имати исту „денотацију", њихово значење није исто!Коначно, треба поменути и Фрегеов покушај извођења математике из логике. За разлику од Канта, Фреге је сматрао да су аритметичке истине аналитичке, a не синтетичке и априорне. Такође је сматрао да се геометрија заснива на синтетичким судовима a priori. Стога je мислио да je аритметику могуће извести - формулисати и приказати - коришћењем искључиво логичких термина и релација. Аритметички појам броја , према Фрегеу, може се заменити логичким појмом класе .

ЈЕЗИЧКИ ОБРТ Фрегеови радови допринели су и тзв. језичком обрту у савременој аналитичкој филозофији, односно окретању филозофији језика.

Основна претпоставка је стара колико и сама метафизика (неке од тих идеја биле су присутне у делима Платона и Аристотела). Та претпоставка гласи: анализа основних језичких (семантичких и синтактичких) структура одвешће нас и до увида у основна структурална обележја света који описујемо. Ова претпоставка има централно место у радовима многих филозофа аналитичке оријентације (Витгенштајна, Остина, Квајна, Крипкеа и др.). Међутим, филозофско окретање језику приметно је и у другим савременим филозофским правцима који се сматрају супротстављени логичком позитивизму, као што су херменеутика, структурализам, постструктурализам и све оно што се назива постмодерна.

6. БЕРТРАНД РАСЕЛ

АНАЛИТИЧКА ФИЛОЗОФИЈАРазликовање значења и референције уочио је и, у своје време од Фрегеа много познатији, Бертранд Расел (1872-1970). Он

је записао да енглеском краљу Џорџу IV „Скот" и „аутор Вејверлија" не морају изгледати као два имена за исту особу. У историјским прегледима Раселово име се, уз име Џоџа Едварда Мура, најчешће везује за настанак аналитичке филозофије. Познат је и као аутор Историје запаgне филозофије, али и као ватрени популаризатор филозофије, математике и науке. У политичком смислу најпознатији је као радикални пацифиста.

САЗНАЊЕ КАО КОПИЈА САМИХ СТВАРИKao теоретичар истине Расел је заступао становиште блиско Витгенштајновом. Сазнање јесте „копија" стварности. Али, за разлику

од Витгенштајна, Расел сматра да језик „копира" саме ствари, a не „стања ствари". Његов концепт „логичког атомизма", заснован на анализи значења речи, претпоставља постојање елементарних чињеница којима одговарају просте, основне, пропозиције.

ТЕОРИЈА ОДРЕЂЕНИХ ОПИСА Подела целокупног знања на знање на основу познавања и на оно на основу описа кључна је за његову теорију сазнања.

Познавање јесте директно ментално представљање објекта и целокупно сазнање мора бити ове врсте. Али, шта је са личним именима особа са којима се нисмо упознали и објектима уопште са којима нисмо непосредно упознати?На ово питање одговор треба да пружи Раселова теорија оgређених описа, енгл. definite descriptions. Овај термин се код нас непрецизно преводи као теорија коначних описа a заправо означава теорију јеgнозначних или неgвосмислених описа. Лична имена, према тој теорији, нису ништа друго него прерушене дескрипције. Потпуно анализирана реченица, реченица у којој су лична имена замењена одговарајућим дескрипцијама, на крају ће се састојати од ваљаних личних имена, речи које се непосредно односе на појединачности са којима смо упознати, и општих имена, речи које упућују на појединачне особе и друге „појединачности".

РАСЕЛОВ ПАРАДОКС У области логике Расел је постао славан открићем парадокса који је и добио назив по њему, тзв. Раселов параgокс. Он се састоји

у следећем, Фреге је сматрао да се и класе, скупови, могу класификовати, класе могу бити чланови неке друге класе. Класа паса свакако није пас. Али класа свих класа јесте и сама по себи класа, па самим тим и сопствени члан. (Klasa apstraktnih objekata i sama je apstraktni objekat pa je clan sopstvene klase).Невоља настаје када класификујемо класе класа које нису своји чланови. На питање: „Да ли је класа свих класа које нису сопствени члан, сопствени члан или није?" не може се дати никакав одговор! Ако претпоставимо да јесте, онда она, по претпоставци не може бити, a уколико претпоставимо да није, она мора бити свој сопствени члан!

31

Откриће овог парадокса показало је да је Фрегеово извођење аритметике из логике заменом појма броја појмом класе погрешно. Међутим, и сам Расел је покушао нешто слично у Принципима математике. Да би избегао парадокс који је сам уочио у свом систему, забранио је класификовање самих класа. Међутим, оваквом забраном уништава се чисто извођење аритметике из логике, jep je Раселу било неопходно да ради дефинисања бесконачног низа природних бројева уведе претпоставку постојања бесконачног броја објеката у природи. Ово је „врло вероватно", али и далеко од логичке, аналитичке, истине која се захтева за све исказе у Раселовом „логицистичком" систему.

7. ЏОРЏ ЕДВАРД МУР

ЗДРАВ РАЗУМ У литератури се често као један од утемељивача аналитичког приступа филозофији помиње и Џорџ Едвард Мур (1873-

1958). И поред своје директности, отворености и једноставности, која понекад подсећа на наивност, као „доказ постојања спољашњег света" он је једном приликом подигао своју руку, Мур је био један од најутицајнијих филозофа свога доба.Своју филозофију Мур је посветио одбрани улоге зgравог разума. Он је, наиме, био истински запрепашћен тезом којом се тврди да је обичан језик дефектан и да су уобичајена општа веровања вероватно лажна, те да стога филозофи треба да трагају за „дубљим" истинама. Мур сматра да постоје општа веровања типа „постоје свесна бића која нису ја сам", „постоје ствари као што су ципеле или мрље од мастила", за која свако здраве памети сигурно зна да су истинита.

АНАЛИЗА ЈЕЗИКА Шта онда за филозофију може представљати истински проблем и задатак? Муров одговор гласи: анализа језика. Стога o некој

тврдњи не треба да постављамо питања типа „Да ли je a истинито?", па чак ни „Да ли ми знамо да je a истинито?" већ „Koja je исправна анализа а?" Ово објашњава порекло назива аналитичка филозофија.

КРИТИКА НАТУРАЛИСТИЧКЕ ГРЕШКЕ У области филозофије морала Мур се прославио чувеном критиком натуралистичке грешке. По његовом мишљењу, уколико се

„добро" може дефинисати као неко „природно својство", те ако би, сходно томе, „добро" по дефиницији било исто што и Т, тј. природно својство или релација, онда би питање „да ли је Т добро?" било таутолошко, „да ли је Т-Т?", a самим тим и лишено смисла. Међутим, ово питање никада није бесмислено. To сe види већ по томе што ће увек бити људи који ће тврдити „Т није добро", a ми нећемо моћи да узвратимо да такав суд није аналитички неистинит.

8. ЛУДВИГ ВИТГЕНШТАЈН

ТРАКТАТАустријанац Лудвиг Витгенштајн (1889-1951) писао je мало, али је ипак још увек врло утицајан филозоф. И не само да је

писао мало већ је то чинио веома шкртим стилом. Његово главно дело Логичко-филозофски трактат, које је, иначе, писао у рову као добровољац у Првом светском рату, више подсећа на бележницу него на филозофски трактат. Сваки главни „став" његовог Трактату обележен је редним бројем, после чега следе, такође нумерисани, „подставови", објашњења која се односе на главни став, a могући су, али не и обавезни, и ставови подставова, који се такође нумеришу. Отприлике, Витгенштајн нумерише на следећи начин: 1, па 1.1, па 1.1.1, 1.1.2, па, 1.2, па евентуално, 2.1 итд., у свим могућим комбинацијама, и, понекад, све до четвртог нивоа објашњења. „Главних" ставова има укупно седам. Многи коментатори Трактата сагласни су у оцени да су често „споредни" ставови много значајнији и теоријски занимљивији од „главних".

ТЕОРИЈА ИСТИНЕ Витгенштајн је у Трактату започео расправу o епистемолошком и логичком статусу исказа, „ставова", филозофије. Он је проблем упростио, не постоји филозофски исказ који има било какву сазнајну вредност. Истина, постоје језичке конструкције које личе на исказе, али нису искази. To cy псеуgоискази.Други битан проблем Витгенштајновог интересовања јесте теорија истине. Према Витгенштајну, истина је „слика" чињеница. Оно што „одсликава" „елементарне, тзв. атомске, чињенице" јесу „елементарне пропозиције".

ЛОГИЧКИ АТОМИЗАМ Због тога се Витгенштајнова и Раселова теорија понекад назива теоријом логичког атомизма. Наиме, смислени исказ није ништа

друго него „копија" ствари и њихових релација. „Слика и оно што се одсликава су структурално изоморфни". Узмимо, на пример, једну музичку симфонију, њена „слика" постоји и као нотни запис и као извођење које слушамо у концертној дворани и као аудиозапис на траци, плочи или компакт-диску. Kao што су све то "слике" саме симфоније, тако је и језик слика стварности. Витгенштајн сматра да се стварност може анализирати све до „атомских" чињеница које се даље не могу разлагати. Атомске чињенице су „стања ствари". Њих одсликавају „атомски искази" који су међусобно логички независни.

ТРИ ВРСТЕ ИСКАЗА ЈЕЗИКА По Витгенштајну у језику се могу уочити три врсте исказа: 1. Смислени, емпиријски, чињенички, искази, који могу бити

прости, атомски, или сложени, 2. Искази лишени смисла и 3. Дословно бесмислени искази.ТАУТОЛОГИЈЕ И КОНТРАДИКЦИЈЕ

Исказима који су „лишени смисла" припадају таутологије и контраgикције. Таутологије, искази логике и математике, јесу „дегенерисани" искази, заправо „гранични случајеви" смислених исказа, као што је тачка „дегенерисани" пресек купе. „Дословно бесмислени" су метафизички искази. Дакле, Витгенштајн, за разлику од Фрегеа и Расела, сматра да логика и математика не говоре ништа o било чему. Оне су чисте таутологије које служе као погодно средство за комбиновање „атомских" исказа у „молекуларне".

СТАЊА СТВАРИ Одређене чињенице, „стања ствари", долазе у везу тек применом математичко-логичког апарата. За разлику од Расела,

Витгенштајн сматра да предмет расправе треба да буду управо „стања ствари", a не саме ствари. „Ствари", шта год би то могло да значи, јесу само „супстанца" или „материја" сазнања. Ово није Витгенштајнова терминологија, али формулу „материја + форма" препознајемо још од Аристотела.

ПСЕУДОИСКАЗИУ чему је, онда, главни проблем? У томе што „слике чињеница", слике „стања ствари", не могу да одсликају саму форму

пресликавања чињеница у елементарне пропозиције. Узмимо пример фотографије, она на неки начин „пресликава" стварност. Али сама форма пресликавања, у овом случају, фотографисања, не може се даље пресликавати. C друге стране, језик има то незгодно својство да се речи могу комбиновати у лажне слике. To cy „псеуgоискази". Језик се може користити али сe o њему не може рећи ништа! Покушајем да се „преслика" „форма пресликавања" настају бесмислице које називамо именом „метафизика".

32

Стога, према Витгенштајну, филозоф има готово немогућ задатак да трага за бесмислицама у науци, а то су прикривени или отворено експлицирани метафизички, дакле „филозофски" искази, да их критички анализира и без остатка елиминише.

ФИЛОЗОФИЈА НЕИЗРЕЦИВОГ Витгенштајн врло јасно каже: „Став може да прикаже целу стварност, али он не може да прикаже и оно што мора да има

заједничко са стварношћу саму логичку форму". И на крају, „моји ставови", пише Витгенштајн, „расветљавају тиме што их онај ко ме разуме на крају признаје као бесмислене; кад се кроз њих, преко њих извуче напоље, он мора ове ставове превладати и тада ће исправно видети цео свет". (...) „О ономе o чему je немогуће говорити o томе треба ћутати", тако гласи крај Трактата, чувени „став број седам", и он служи као уобичајено објашњење метафоре o „лествицама" које на крају успињања одбацујемо као непотребне. Због тога се понекад Витгенштајнова филозофија интерпретира као „филозофија неизрецивог".Иако је оваквим завршетком Трактата Витгенштајн практично сам себи наредио да заувек „заћути", он то ипак није урадио. После дугог ћутања уследило је његово најпознатије дело, Филозофска истраживања.

ЈЕЗИЧКЕ ИГРЕЗа разлику од Трактата, Филозофска истраживања, нису претендовала на то да пруже било каква коначна решења, na je стога

ову књигу и он сам више тумачио „као албум" него као филозофску расправу. C друге стране, у Филозофским истраживањима Витгенштајн се удаљава од основне идеје Трактата, односно од става да језик има јединствену структуру и јединствену улогу, оgсликавање чињеница. Уместо те идеје он уводи појам језичке игре. Наиме, употреба речи у језику учи се кроз неку врсту игре, али се, такође, и речи у језику користе на начин игре. Према овој концепцији језички термини немају јединствено значење које би се могло изложити путем дефиниције. Међутим, језичких игара потенцијално има безброј. Једна од таквих игара јесте именовање предмета, „обичан језик". Али постоје и игре као што су мит, поезија, религија, које нису пуко именовање предмета. Касније су неки филозофи, Остин, на пример, открили да се речима могу чинити ствари. Обећање или венчање су најбољи примери како се речима нешто заиста и paдu. Опет, треба имати на уму да исте речи у различитим играма имају различиту улогу, као што различите ствари могу бити коришћене на различите начине. Отуда чувено гесло: „He питај ме за значење, питај за употребу!" Стога је језик као целина скуп свих језичких игара. Али, то није све, и сам језик као целина се мења. Неке игре застаревају, a неке тек „улазе у игру".

ЈЕЗИЧКИ ОБРТНаравно, поставља се питање по чему је онда језик - језик и зашто све те игре имају исти назив. Да ли у свим тим играма које

имају заједнички назив „језик" постоји нешто заједничко, нешто што их повезује? Одговор је прилично једноставан: и не и да. He, зато што је немогуће издвојити заједнички именитељ свих игара, Да, зато што све те игре подсећају на сличности, црта лица, карактера, боје очију итд., које, у групама или сви заједно, могу имати чланови велике фамилије. Није нужно да сви међусобно личе, важно је да те сличности постоје и да се преплићу. A и В могу бити слични у погледу својства F, В и C у погледу својства G, A и C у погледу својства Н... Ово је опис Витгенштајнове идеје породичних сличности.На крају треба напоменути да је и Витгенштајн својом теоријом заслужан за већ поменути филозофски језички обрт. Ослањајући се на Витгенштајнову теорију из Филозофских истраживања, савремени филозофи језика одустају од амбиције да језик учине прецизнијим и одређенијим него што јесте и прихватају његову отвореност за мноштво језичких игара и форми живота које имају различите критеријуме за ваљане или смислене исказе.

9. БЕЧКИ И БЕРЛИНСКИ КРУГ

АНТИФИЛОЗОФСКИ СЦИЈЕНТИЗАМ Логички позитивизам у суштини нема никакве директне везе са Огистом Контом, већ се, пре свега, ослања на идеје

изложене у Витгенштајновом Трактату. Постојали су тзв. Бечки и Берлински круг логичког позитивизма. Из Беча долазе Мориц Шлик, Рудолф Карнап, Филип Франк, Ото Нојрат и др., a из Немачке, Ханс Рајхенбах, Рудолф фон Мизес и др. Готово сви логички позитивисти бавили су се логиком и математиком.Становишта логичких позитивиста понекад се називају и „антифилозофски сцијентизам". Филозофи Бечког круга, пре свега Мориц Шлик (1882-1936), a затим и сви остали, заокупљени су Витгенштајновим ставом да само наука , a не „метафизика", може да пружи поуздано сазнање. „Метафизика" је, ако се изузме логика, у језику логичких позитивиста исто што и целокупна филозофија. Остали искази, тј. „псеудоискази", искази „чисте" метафизике, односно онтологије, естетике, етике итд., могу да покажу нечију личну наклоност или одбојност, али не и да гарантују поуздано сазнање. Зато су становишта логичких позитивиста и „сцијентистичка" и "антифилозофска". На крају се може закључити да је једини циљ филозофије, анализа језика.

АНАЛИЗА ЈЕЗИКАC друге стране, упркос инсистирању на сопственом методу, ни у Витгенштајновом Трактату, ни у било ком делу филозофа које

данас називамо „логичким позитивистима" нема ни трага од онога за шта се ти филозофи залажу. Нема ни једног јединог исказа који задовољава њихове, иначе врло строге, критеријуме. У делима аутора Бечког или Берлинског круга нема ни Нојратових „протокол-реченица" којима се, наводно, може „бележити" искуство, ни „атомских исказа", то je оно што je Нојрат касније закомпликовао називом „протокол-реченица". Ти појмови се помињу, али се нигде не користе! Питање је који статус имају искази Витгенштајновог Трактата које, према његовом сопственом упутству, треба да, истина „на крају пута", одбацимо.

ЛОГИЧКА СИНТАКСА ЈЕЗИКА Рудолф Карнап (1891-1970), такође припадник Бечког круга, покушао је да филозофску активност оправда једним новим

термином. Његова формула гласи, логичка синтакса језика. Синтакса није ништа друго него скуп правила o коришћењу одређеног скупа симбола. Семантика се бави „другом страном медаље", односно проблемом значења симбола и односа симбола и онога на шта се они односе. У овом случају то је језик. За логичаре сваки уређени скуп симбола представља неку врсту језика. Међутим, ниједан скуп симбола, а и „обичан" језик то свакако јесте, нема никаквог смисла без правила њихове употребе. Дакле, у питању су две ствари: некакви симболи и правила њихове употребе. A синтакса јесте управо то, упутство, правило, за коректно коришћење језика, који је скуп симбола, дакле, нека врста граматике. Другим речима, синтаксичка правила можемо да користимо, али не и да, са нивоа употребе самих симбола, разумемо њихово „значење". „Значење" припада симболима и њима се бави семантика. Стога питања o синтаксичким правилима, осим ако није реч o коректности употребе тих правила, немају никаквог смисла!

ДВА НИВОА ЈЕЗИКАМеђутим „синтакса", иако „логичка", и логика немају исту функцију, „синтакса" је упутство за прављење смислених реченица од

речи, a логика се бави извођењем једних исказа из других. Необично може да звучи, али се у логици када је језик науке, дакле језик „чињеница", тек „објект-језик" за „метајезик", што није ништа друго него мистериозна „синтакса". Реч је, дакле o gва нивоа функционисања језика и логички парадокси су неминовни уколико се та два нивоа побркају. У том случају добијају се „псеудо-објекти", a употребом оваквих појмова и „псеудоискази".

УНИВЕРЗАЛНИ ЈЕЗИК

33

Карнап је покушавао да конструише један универзални, тзв."физикалистички" језик у коме би се „псеудо-објект" реченице, „метафизичке" реченице, једноставно елиминисале. Идеја конструкције „физичког језика" требало је да послужи као оруђе за остваривање „верификационистичког" програма логичког позитивизма.

ВЕРИФИКАЦИОНИСТИЧКА ТЕЗА Укратко, „верификационистичка" теза је становиште у методологији и филозофији науке према којем наука треба да се састоји

искључиво од проверених исказа искуства, „основних исказа", „протокол-реченица", „атомских исказа ", можемо их назвати како год желимо..., затим од логичко-математичког апарата и, на крају, од сложенијих исказа који се из основних исказа могу добити применом овог апарата. Когнитивно, смислени су само они искази који су бар у начелу искуствено проверљиви. Метафизички искази су непроверљиви, тако да су бесмислени. Због тога је, према мишљењу логичких позитивиста, један језик, који би обезбедио потпуну прецизност исказа и био „очишћен" од метафизичких и осталих ненаучних примеса, не само потребан већ и нужан.

10. КАРЛ ПОПЕР

ОПСЕРВАЦИОНИЗАМ И ИНДУКТИВИЗАМ Карл Попер (1902. године у Бечу, a умро je 1994. у Лондону). Главна дела: Логика научног открића, Отворено gруштво u његови

непријатељи, Беgа историцизма. За све логичке позитивисте карактеристична је доктрина која се често назива верификационизам. Наиме, верификационизам је уверење да су научни искази увек и без изузетка проверљиви. Такав приступ филозофији науке непосредно зависи од две претпоставке, a то су: а) опсервационизам, све научне исказе, тј. „хипотезе", могуће је свести на „основне исказе", у суштини исказе опажања и б) инgуктивизам, до поузданог знања долази се индукцијом, односно генерализацијом „исказа опажања", знање расте равномерно u кумулативно.

ХИПОТЕТИЧКО-ДЕДУКТИВНОГ МЕТОДА Попер радикално одбацује овакво становиште, разарајући при том основне поставке логичког позитивизма. Путем концепта тзв.

хипотетичко-gеgуктивног метоgа он пружа и сопствену визију природе научног (са)знања. Поводом две наведене позитивистичке претпоставке које се налазе у основи „верификационистичког" погледа на науку он у свом главном делу, Лoгuкa научног открића, каже следеће: „He постоје чиста посматрања. Она су проткана теоријама и биће праћена проблемима и теоријама". Хипотезе, искази, који нису до краја или нису уопште проверени, нужне су као водичи нашег сазнања, Попер овим заправо каже да се од нечега и у науци, и то пpe опажања мора почети. Нешто мора привући нашу пажњу да бисмо „то" уопште опазили. А и наши мерни уређаји конструисани на основу одређених, хипотетичких, теорија, па, стога, од истинитости ових теорија и зависе добијени резултати.Још је Хјум уочио да се на основу бесконачног броја исказа o поновљеним случајевима извесне врсте o којима имамо искуство не може рећи баш ништа o случајевима o којима немамо искуство. Знамо да на основу појединачних случајева ништа не можемо тврдити ни o целокупној класи случајева за које смо заинтересовани, нити o непознатим случајевима који припадају истој класи. За Попера је свако предвиђање догађаја уједно и провера неке хипотезе јер уколико се предвиђање не обистини, хипотеза бива озбиљно угрожена.

ТЕОРИЈА ВЕРОВАТНОЋЕ Неки филозофи, који су били блиски резоновању логичких позитивиста, покушали су да своју позицију спасу тврдњом да треба

трагати не за извесним, потпуно провереним, већ за све вероватнијим теоријама, исказима, хипотезама. Такав приступ расту научног знања назива се „пробабилизам".Али Попер и овде располаже моћним оружјем, a то је теорија вероватноће. По тој теорији што више логичка, неко је назива и „априорна", вероватноћа расте, то њен информативни садржај опада! A наука јесте трагање за новим информацијама! Стога су нам неопходне не вероватније, већ што више невероватне, Попер каже „смеле", теорије! Колико ли су „вероватно" изгледале Ајнштајнова теорија или квантна механика када су се по четком XX века појавиле! Наравно, то не значи да свака бесмислица заслужује статус научне хипотезе.

ВЕРОВАТНОЋА - НЕВЕРОВАТНОЋА Да бисмо разрешили однос „вероватноћа"- „невероватноћа" неке хипотезе као и њихов заједнички однос према информативном

садржају те исте хипотезе, који је неопходан науци, замислимо дисјунктивни исказ типа: "Сутра ће падати или неће падати киша". Овакав исказ, како би то рекли логичари или математичари, има логичку вероватноћу 1, тј. 100%, али тешко да може бити од користи у науци. Стога ваља закључити да нам таутологије ништа не говоре o свету!

Друга невоља лежи у чињеници да се универзални научни закони, по правилу, односе на класе са бесконачним бројем појединачних случајева, што њихову вероватноћу математички приближава нули. Ово је идеја у основи крајње једноставна, „вероватноћа" се мери односом, количником, броја познатих случајева, тестова, провера, и целокупног броја могућих случајева. Колико год проверавали теорију, уколико је реч o универзалном закону који се односи на бесконачан број случајева, а научни закони то јесу по gефиницији, радимо заправо Сизифов посао, још увек остаје бесконачан број „непроверених" случајева међу којима се, могуће је, крије и онај који „обара" теорију.

ХИПОТЕТИЧКА ПРИРОДА ЗНАЊА„Универзални научни закони", сматра стога Попер, „о свету тврде много више него што смо ми у стању да проверимо или само

потврдимо". Дакле, концепција логичких позитивиста после Поперове разорне критике пада у воду. До сада је постало јасно шта за Попера није наука, али не и шта она јесте. Шта нам он ново нуди? Шта чини срж његовог хипотетичко-gеgуктивног метоgа!Пре свега, Попер, насупрот логичким позитивистима, али и насупрот уобичајеним представама o „историји и напретку" науке, сматра да љуgско знање није кумулативног карактера! He постоји никакав равномеран „раст сазнања". Штавише, теорије које су „смениле" своје претходнице не само да не представљају „проширење" сопствених претходница, већ им у стриктно логичком смислу противрече. Ајнштајн није „проширио" Њутна него га је логички побио. Стога је целокупно људско знање хипотетичке прироgе. Увек је могуће да се неки исказ искуства, добијен путем експеримента или посматрања, тврдоглаво супротстави владајућој теорији у некој области. Пошто су сви искази хипотетичког карактера, то важи и за теорије које нису ништа друго него скупови исказа повезаних логичким релацијама. A метод је хипотетичко-дедуктивни јер изузетак од неког правила, хипотезе, теорије, „закона", дедуктивно „руши" то правило. Изрека o „изузетку" који „потврђује" правило у свету математике и логике не важи.

ОПОВРГЉИВОСТ Стога је оповргљивост, могућност оповргавања, неке теорије критеријум њене научности. „Мора бити могуће gа се јеgан систем

оповргне искуством", сматра Попер. Научност неке хипотезе не огледа се, према томе, као што су логички позитивисти мислили, ни у њеној проверености, нити у њеној проверљивости. Али то не значи да Попер има нешто против покушаја оповргавања хипотеза. Напротив! Он сматра да су баш оштре пробе сопствене, смеле, храбре, хипотезе дужност сваког поштеног научника. Прави научник не сме да жмури пред проблемима, нити да их заташкава, већ да трага за њима. Грешке су у овом процесу нужне, али понекад и плодотворне.

ШЕМА РЕШАВАЊА ПРОБЛЕМА

34

Кретање људског сазнања може се, према Поперу, описати тзв. шемом решавања проблема: P1-PT-EG-P2. У наведеној шеми ,,P1"означава проблем настао из сукоба актуелне теорије и реалности, док је РТ пробна теорија, створена ради елиминисања проблема. У процесу креирања пробне теорије сасвим су могуће грешке, па њиховим елиминисањем EG, било путем експеримената или путем критичке расправе, настаје нови проблем Р2, као плод наше сопствене активности, a тиме отпочиње нови, бесконачни, циклус. Према томе, у науци нема никакве акумулације знања, већ се стално суочавамо са дисконтинуитетом, „испрекиданошћу", историје науке и са теоријама које се међусобно сукобљавају. Питање је како тај дисконтинуитет интерпретирати.

11. ТОМАС КУН

ПАРАДИГМА Томас Кун (1922 - ) аутор je врло утицајне књиге која се бави баш овим проблемом. Реч je o чувеној Структури научних

револуција. У тој књизи Кун науку види као дисконтинуирани низ револуционарних (теоријских, наравно) преврата. За владајућу теорију у некој области Кун користи термин „параgигма". По његовом мишљењу „парадигма" је више од пуке хипотезе или теорије, она дефинише и „хоризонт очекивања" у коме се одређена наука у одређеном периоду креће. Дакле, људско мишљење одређено је извесним „предрасудама", али то не мора нужно значити ништа негативно, „предрасуда" је „пред-расуда", односно оно што претхоgи расуђивању. Кунове парадигме имају сличну улогу у научном расуђивању.Класични примери „парадигми", „пред-расуда", јесу „птоломејска" и „галилејска" астрономија, шта се око чега окреће, или Њутнова и Ајнштајнова теорија, шта се у односу на шта креће. Свака од наведених парадигми „владала" је врло дуго, a њена „наследница" увек је давала супротне одговоре у односу на „претходницу".Када „влада" једна парадигма, настаје период тзв. нормалне науке, чија је структура сасвим налик позитивистичкој визији кумулативног раста знања. Парадигма је неприкосновена, a главни је задатак научника да се баве загонеткама унутар саме парадигме. Решења ових „загонетки" „кумулативно" увећавају знање. Међутим, у одређеном тренутку предвиђања која произлазе из парадигме, а сваки покушај предвиђања сам по себи уједно је и провера хипотезе, овде „парадигме", долазе у сукоб са експерименталним резултатима.

СЛОМ КОМУНИКАЦИЈЕ Научници који раде у оквирима "парадигме" покушавају да је „спасу" измишљајући гомилу тзв. ad hoc хипотеза. Овакви покушаји

остављају трагове, „парадигма" губи првобитну једноставност и елеганцију. Када проблеми наставе да се гомилају, настаје период „кризе парадигме", који завршава потпуним „сломом комуникација" у научној заједници. После ове кризе појављује се нова парадигма која све нагомилане проблеме решава „чаробним теоријским штапићем", нема више безбројних ad hoc хипотеза, компликација и збрке. Али и нова "парадигма" је само "парадигма", a не божанско провиђење и мање-више можемо бити сигурни да ће и нова "парадигма" доживети судбину сопствене претходнице.

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПОПЕРА И КУНАПопер сматра да не постоји тако једноставна шема кретања науке, јер је наука за Попера увек борба, како хипотеза, односно

теорија, са емпиријском евиденцијом, тако и хипотеза између себе. Он сматра да не постоје два одвојена периода, један у коме влада непроблематична "парадигма" и други који представља „кризу".

Попер, такође, сматра да Кунов „нормални" научник, научник који ствара у време док "парадигма" још није запала у кризу, није ништа друго него плашљивац који се задовољава решавањем загонетки унутар владајуће "парадигме". Он је „примењени", a не „чисти" научник. Насупрот њему, Поперов „чисти" научник је храбар борац за истину, за коју ће жртвовати чак и себе самог! Наравно, не буквално, већ само своју теорију.

РАСТЕ ЛИ ЉУДСКО ЗНАЊЕЗанимљиво је уочити да људско знање не расте онако како се то интуитивно некада мислило. Раст знања обично се представљао

као „гомилање" чињеница. Логички позитивисти су последњи изданци такве слике раста науке. Поперова „оповргљивост" или куновска „научна револуција" сасвим се супротстављају, чак и данас увреженим мишљењима o paсту науке и њеној природи. Наука која „не расте" нужно се некако „опире" нашим интуицијама и изгледа више као интелектуална игра него као озбиљна делатност.Због тога филозофија науку данас види више као неку врсту човековог оруђа него као опис света. A уколико истрајавамо на концепту науке као описа стварности, морамо признати или да је део стварности дубински несазнатљив, или да, како то тврди један савремени физичар, наш мoзaк није еволуирао до тачке која омогућује увид у природу. Загонетна природа савремене физике неодољиво подсећа на досетку једног савременог експерименталног физичара: „Ако је Васељена оgговор, шта је питање?"

14 . PRAGMATIZAM

PRAGMATIZAM I POZITIVIZAM Čarls Sanders Pers (1839-1914), Vilijam Džems (1842-1910) i Džon Djui (1859-1952) glavni su predstav nici pragmatizma, grčka reč pragma znači delo, delovanje, rad, čin, uspeh. Pragmatizam je filozofski pravac nastao u severnoj americi, a odgovara upravo praktičnom duhu američkog čoveka i neposrednom izražavanju njegove optimističke vere u modernu tehnologiju industrijske civilizacije. U tome leži razlika pragmatizma i pozitivizma koji je njegov izvor. Pozitivizam proglašava veru u modernu egzaktnu nauku, a pragmatizam se drži činjenica i konkrernog, ali i vrednosti za stvarni život, jer on vodi računa o praktičnoj koristi neke teorije, o njenoj vrednosti u gotovom. S tim kriterijumom on pristupa idejama , pa čak i religioznim verovanjima.

PERSOVA PRAGMATIČKA MAKSIMA Pers je proklamovao jedan kriterijum istine i jasnosti koji je kasnije nazvan pragmatičkom maksimom. Formu-laciji te maksime prethode kao sastavni delovi njenog značenja sledeće teze 1. Svaka naša ideja kao misao o nečemu nema nikakvog drugog smisla osim onoga koji , pokazuje kakvo je čulno dejstvo toga što smo zamislili. Na primer, naša ideja sila, tj. naša predstava sile, ima smisla samo ukoliko je možemo povezati za neko merljivo dejstvo jednog tela na drugo. 2. Apsurdno je reći da mišljenje ima bilo kakvo značenje koje nije u vezi sa njegovom jedinom praktično životno funkcijom.

Ako ove dve teze imamo u vidu , možemo bolje razumeti pragmatičku maksimu koja glasi: "Predmet naše ideje postaje jasan ako razmotrimo kakve posledice u praktičnom smislu on može da ima." Ovo se isto odnosi i na naša tvrđenja, koja mogu biti shvatljiva jedino u tačnom određivanju njihovih praktičnih kosekvenci.

DŽEMSOVA TEORIJA PLURALIZMA ISTINE

35

Džems je istinu najpre definisao kao posebno dobro za čoveka, za ljudski organizam i za duševno i duhovno zdravlje ljudske jedinke. Zatim je to dobro bliže odredio utilitaristički: Kao ono što je za telesno, duševno i duhovno blagostanje ljudske jedinke korisno. Shodno tome, svako u oblasti filozofije i religije može imati svoju istinu, ukoliko mu doživljaj onoga u šta veruje omogućuje korisne posledice i donosi određeno dobro. Po Džemsu, takvo shvatanje istine moglo bi da omogući potpuno ostvarenje principa tolerancije među različitim shvatanjima i verovanjima. Pošto je istina na taj način relativisana, nije od značaja pitanje da li se tu radi o čisto ličnoj koristi ili o nekoj opšteljudskoj koristi. Tako je Džems pragmatizam upoređivao sa hodnikom u kući naseljenoj ljudima različitih sklonosti, zanimanja i verovanja, sa hodnikom kroz koji ovi različito opredeljeni ljudi moraju da prođu ako uopšte žele da se međusobno sporazumevaju.

SVET KAO UNIVERZUM LJUDSKIH OPERACIJA Djui smatra da je ljudski duh u svojoj osnovi samo jedan specifičan organ koji preko čula prima nadražaje iz spoljašnje sredine i preobražava ih u pravila životne aktivnosti. Životna ili prirodna sredina nije nešto što je ljudskom duhu jednostavno dato, ona je naprotiv jedno stalno otvoreno polje ljudskih istraživačkih i proizvodnih aktivnosti. Preko istraživačkih aktivnosti ono što se naziva prirodom postaje nešto određeno , zato svet nije univerzum logosa, nego je univerzum ljudskih operacija, teorijskih i eksperimentalnih, pomoću kojih on postaje nešto organizovano i oblikovano. Uopšte, svako istraživanje je , u stvari, pretvaranje neodređene situacije u određenu. NAUKA KAO INSTRUMRNT ŽIVOTNE AKTIVNOSTI

Naučne teorije, hipoteze i pojmove Djui je interpretirao u smislu proširenog i produbljenog radnog iskustva. Nauka je produžetak ljudske veštine, a njen cilj niti može biti da otkriva i prikazuje ono što jeste i što nije, nego je samo uspešniji instrument životne aktivnosti. Na taj način nauka je stavljena u službu uvećanja ljudske moći i ljudskog materijalnog blagostanja, kao i unapređenje društvenih i političkih institucija. Razume se, Djui je odbacivao pomisao da naučna znanja, kao instrumenti za postizanje moći, mogu da budu okrenuta protiv samih ljudi ili upotrebljena kao sredstvo za vladanje moćnih nad manje moćnim državama. Takve pretpostavke u vreme najvećeg razvoja pragmatizma nisu ni uzimane u ozbiljno razmatranje.

15 . HERMENEUTIKA VILHELMA DILTAJA

ISTORIJSKO ISKUSTVO Vilhelm Diltaj (1833-1912) , nemački filozof, prišao je filozofijisa područja istorije. Samo kroz istoriju čovek saznaje šta je on sam, a preko

sebe sve što je doživeo i stvorio. Drugim rečima, rešenje osnovnih filozofskih pitanja o biću i smislu ljudskog života, Diltaj traži u analizi istorijske situacije čoveka, da bi ih kasnije povezao u sistematsko jedinstvo. U toj riznici istorijskog iskustva filozof treba da traži odgovor na pitanje o biću čoveka, a ne u metafizičkim letovima koji se nužno strmoglavljuju u ništa. Upravo svaki istorijski pojedinac jeste prava realnost, koju saznajemo u njegovoj neposrednoj stvarnosti, i to ne samo spoljašnje, kao prirodan proces, nego i u njegovoj unutrašnjosti, koju, zapravo, ne posmatramo nego doživljavamo.

SMISAO FILOZOFIJE Osnovni smisao celokupne filozofije po Diltaju je razumevanje života u njegovoj celini kao i njegove posebnosti. Bavljenjem prirodnim naukama, francuskim pozitivizmom i engleskim empirizmom nije kod Diltaja završilo generalizacijom njihovih metoda na sva područja ljudskog saznanja, a posebno ne na stvaranje pogleda na svet, nego baš suprotnim saznanjem, da se metode i predmetnost tih disciplina ne mogu prenositi na područje duhovnih nauka. Prirodne nauke imaju veliko značenje i još veću upotrebnu vrednost, ali ne mogu pomoću saznanja smisla ljudskog postojanja. Diltaj je tako postao protivnik svakog naturalizma, kao i svajog pokušaja da se neka vrsta metafizike izvede nastavljajući i uopštavajući prirodnonaučno saznanje. Saznajna kritika, kao osnovna disciplina filozofije, treba kao svoj izvor i konačan problem da uzima ovostranost naše svetske određenosti, a ne konstruisanu onostranost.

ANALITIČKA SVEST Diltajev pojam života nije vezan uz naturalne, biološke kategorije, jer ljudski život, o kome je u filozofiji reč, ima svoju osnovu u duhovnosti i duševnosti subjekta, u ljudskoj stvarnoj svesti. Međutim, ta duševnost i duhovnost kao životni procesi ima svoje razvojne uslove u procesu, u kome se uvek pomalo ostvaruje svet koji svoje ostvarene sadržaje u kulturnim dobrima prenosi iz generacije u generaciju stvarajući uslove i otvarajući nove duhovne horizonte, odnosno nove oblike ljudskog života, a samim time i sveta. Toga nastojanja čovek je svestan i zato Diltaj polazi od svesne činjenice života i sveta. Na tom mestu on povezuje psihološku i istorijsku metodu posmatranja i razumevanja. Sam kaže: "Novost moje metode leži u povezivanju studija čoveka s istorijom".

Psihički život čoveka dat je uopšte kao povezana celina, koju neposredno razumemo. "Prirodu tumačimo, a duševni život razumemo". Tek sekundarno mi u njemu razumemo pojedine delove, ali svaki od njih ima svoje značenje u primarnoj celini. Diltaj te delove psihičke celine naziva strukturama koje su prve činjenice svesti, činjenice unutrašnjosti, a njihova analiza predstavlja središte duhovnih nauka i izvor celokupnog ljudskog znanja. Analiza svesti, prema tome ,predstavlja početak svake filozofije i postaje ključ za razumevanje ne samo duha nego i prirode.

TIPOLOGIJA ŽIVOTNIH POGLEDA Diltaj na osnovu svojih psiholoških istraživanja zasniva svoju tipologiju životnih pogleda, razlikujući tri tipa: 1. Naturalistički, odnosno pozitivistički, 2. Objektivno-idealistički i 3. Idealizam slobode.

Sva tri pogleda su i jednostrana i nepovezana, i treba ih kao takve i uzimati. On je bio skeptik na mogućnost stvaranja jednog jedinstvenog pogleda na svet i život, jer je smatrao da se ova tri tipa neprekidno u istoriji pojavljuju, nestaju i opet pojavljuju, a izrastaju iz praosnove života kao tri njegove date mogućnosti.

Prvi tip je naturalizam koji je pronašao u filozofijama Demokrita, Epikura, Hobsa, enciklopedista, Fojerbaha, Konta i Avenarijusa. On najčešće proizilazi iz prirodnonaučnih istraživanja koja se generalizuju i prenose na područje duševnosti i duhovnosti, pa se sve tumači po principu kauzaliteta i mehaničkim kretanjem materije.

Drugi tip je objektivni idealizam koji pronalazi u filozofijama Heraklita, Parmenida, stoika, Spinoze, Lajbnica, Šelinga i Hegela. On se izgrađuje na apriornoj pretpostavci da svet ima svoj unutrašnji smisao, svoja vrednosno značenje, a da se stvarnost pokazuje naprosto kao izraz te njegove smislene unutrašnjosti. Celokupan razvoj kosmosa nije ništa drugo nego razvoj toga unutrašnjeg logosa, koji kao svest ili nesvest tu stvarnost smisleno razvija.

Treći tip idealizam slobode nalazi u filozofijama Platona, hrišćanstva, Kante i Fihtea. On svoje korene ima u voljnom ljudskom iskustvu, po kome se duh određuje slobodno u prirodi, a ljudske želje oslobađaju od nužne određenosti prirode. Umesto neminovnog principa kauzaliteta tu je prisutan princip motivacije. Zapravo, čovek svojom delatnošću suštinski određuje svet i postaje gospodar svoje životne i svetske situacije. LJudski život je shvaćen kao delatnost, kao proces. Ukoliko čovek to shvatanje svoje uloge transponira u kosmos, dobija ideju božanstva, koja ima sve oznake ličnosti i sve osobine stvaralaštva.

ZADATAK FILOZOFIJE Ova tri tipa životnih pogleda su nespojiva, i praktično nepomirljiva, jer odgovaraju trima ljudskim psihološkim tipovima. Svaki od njih je izgrađen na određenoj unutrašnjoj samostalnoj strukturalnoj zakonitosti, koja isključuje mogućnost jedne druge strukture. Zato filozofija ne može imati za zadatak da sintetizuje ove nespojive životne poglede, a još manje da konstruiše neki svoj životni pogled. Ona ne može prevladati antinomije koje nastaju zbog iracionalne ljudske prirode,i iz izvornih praosnova sveta i života. Ova tri različita pogleda predstavljaju varijacije, a time i objektivizacije života, koje ukazuju na povezanost i istinu svih stvari. Filozofija treba da pruži kritički ključ za razumevanje tih za čoveka bitnih ali objektivno različitih životnih pogleda i da bude samo nauka o životnim pogledima, a u isti mah i kritika istorijskog uma, utoliko, ukoliko kao kritika osvetljava skrivene veze stvari, koje stvaraju životnu realnost i istorijski kontinuitet njegovih stvaralažkih snaga. Život više od filozofije i ne treba da traži.

36

16. ХАНС ГЕОРГ ГАДАМЕР

J ЕЗИЧКО ИСКУСТВО Гадамер (1910 - ) немачки je филозоф који је развио херменеутику као филозофску доктрину. Гадамер је Хајдегеров

ученик, али су на његову филозофију утицали још и Дилтај, Хегел, Платон и др. Најзначајнија његова дела су: Истина u метоgа, Платон u песници, Гете u филозофија, О изворности филозофије и Хегелова gијалектика. Гадамер развија херменеутику као филозофску теорију, a не као посебну духовно-научну методу. Тумачење и разумевање нису само специфични поступци духовних наука, већ представљају и темељни начин човековог односа према свету, који претходи сваком, па и научном искуству. Дакле, разумевање обухвата целокупно искуство света. Одређеније говорећи, искуство које се може разумети јесте језичко искуство. Стога Гадамер сматра да се целокупно искуство може артикулисати у језику и да не постоји изван језика, јер се границе језика не могу превазићи.

АУТОРИТЕТ ТРАДИЦИЈЕ И ПРЕДРАСУДЕ У преднаучном језичком искуству кристалисано је несвесно искуство траgиције које почива на преgрасуgама. Предрасуде, према

Гадамеровом схватању, обликују видик, хоризонт који одређује границе и начин укупног разумевања света. Уколико покушамо да разумемо неки прошли догађај, доводимо у додир хоризонт наше историјске ситуације са хоризонтом времена у коме се тај догађај збио.

СТАПАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ХОРИЗОНАТА Ово повезивање различитих хоризоната, односно претпоставки разумевања света из различитих историјских ситуација,

Гадамер назива стапањем историјских хоризоната. C обзиром на то да свака историјска епоха има своје особене претпоставке тумачења, њихово стапање у различитим историјским тренуцима увек је специфично, тако да је и разумевање увек различито. Међутим, то не значи да је оно произвољно и случајно. Ауторитет предрасуда је чињеница која се не може избећи, али се њихово несвесно деловање може ограничити и превазићи њиховим препознавањем и освешћивањем.

НАУЧНАО САЗНАЊЕ Гадамер жели да покаже да је научно сазнање само једна ограничена врста сазнања, да оно говори само o једној врсти

истинитости, која одговара природно-математичком методу. Уметничка, историјска и практична искуства, такође имају своју истину, иако она не задовољава критеријуме природно-научног сазнања. Стога је потпуна превласт природнонаучног метода неоправдана.Пошто се и научно сазнање одвија у језику, оно зависи од преднаучног језичког искуства. Ни савремена наука, сматра Гадамер, није ослобођена од предрасуда. Једна од основних предрасуда модерне науке јесте раздвајање научног сазнања од услова у којима се оно одвија, што добија најизразитији облик у превласти модерне технологије, губљењу идентитета савременог човека, опасности од друштвене и еколошке катастрофе.

ПРАКТИЧНА ФИЛОЗОФИЈА Међутим, то не значи да науку треба одбацити, већ је треба ускладити са искуствима историјског живота, религијских

схватања и уметничког стваралаштва ради очувања заједничког опстанка. У суштини, реч je o потреби за разборитим вођењем друштвеног живота, a за то су искуства из традиције неопходна. Херменеутика као теорија разумевања треба да се бави условима у којима, када је реч o заједничком опстанку, и научно сазнање има смисла. Сходно томе, херменеутика је херменеутика као практична филозофија, кoja испитује услове солидарног људског деловања кроз језичку комуникацију. Тако схваћена херменеутика, сматра Гадамер, представља општу теорију људског опстанка, чије искуство претходи сваком облику сазнања, па и научном.

17. FENOMENOLOGIJA EDMUNDA HUSERLA

FENOMENOLO Š KI POKRET Nemački filozof Edmund Huserl (1859-1938) osnivač je fenomenološkog pokreta, koji je jedan od najuticajnijih duhovnih orijentacija našeg veka. Mnogi najvažniji mislioci našeg vremena potekli su više ili manje direktno iz Huserlove fenomenologije. Neki su kao njegovi nastavljači otvorili nova tematska područja i uz znatna odstupanja ostali unutar šireg pojma fenomenologije. Tako je Maks Šeler razvio fenomenološku etiku i sociologiju znanja, Fender logiku i saznajnu teoriju, Ingarden estetiku. Drugi su bili pod idejnim uticajem fenomenologije, ali su kasnije zasnovali nove tokove mišljenja, kao Hartman, Jaspers, Sartr i Hajdegerd.

Svoju fenomenološku metodu Huserl je razvio na prelazu veka i u prvim decenijama dvadesetog veka, dakle u vreme dominacije naturalizma, istoricizma, psihologizma i pozitivizma.

INTENCIONALNOST SVESTI Huserlov učitelj Franc Brentano utvrdio je, nasuprot Kantu, da svest nije apsolutna, nego da je uvek intencionalno određena usmerenošću subjekta prema objektu. "U predstavi je nešto predstavljeno, u sudu je nešto potvrđeno ili negirano, u ljubavi voljeno, u mržnji mrženo, u žudnji žuđeno itd.."Naime, svest je uvek svest o nečemu. Huserl je preuzeo pojam intencionalnosti od Brentana, ali je prevazišao njegov psihološki aspekt intencionalnosti, kao značenja svesti, i pridaje mu značenje konstitutivnog akta. Intencionalnost kao jedinstvo svesti, o i onoga o čemu je ona svest, je doživljaj koji ka nečemu teži, akt koji je usmeren na nešto kao na svoj smisao. Dakle, Huserl nastoji da prevaziđe odvojenost subjekta i objekta, idealizam i realizam, pri čemu polazi od analize intencionalnog akta.

FENOMENOLOFIJA JE NAUKA O SUŠTINAMA Dok se činjeničke nauke zasnivaju na čulnom iskustvu, ejdetske nauke, matematika, logika, fenomenološka filozofija, saznaju suštinu, ejdos. Dok je, na primer, psihologija iskustvena nauka, nauka o činjenicama, o realnostima, čista ili transcendentalna fenomenologija nije nauka o činjenicama, nego je nauka o suštinama, koje se svesti prikazuju kao fenomeni. Otuda je pravo polje fenomenologije proučavanje svesti, posmatranje suština, a njena metoda analiza i deskripcija.

METODA ZAGRAĐIVANJA Fenomenološkom metodom epohe (uzdržavanje od izricanja suda) i redukcijom (isključivanja sadržaja svesti koji upućuju na nešto što je sa one strane svesti) dohvata se suština stvari. To se postiže tako da se u zagradu stavi sve što je empirijsko, psihološko, sav tzv. prirodan stav, sve što nije suština predmeta. Epohe je takvo metodičko uzdržavanje od izricanja prirodnog stava radi dohvatanja suštine. U zagrade treba staviti, pre svega, sve svakodnevne poglede i stavove, zatim pojedinačne nauke i njuhove predmete, uključujući sve prirodne i duhovne nauke. Takvom redukcijom dolazimo do ostatka čiste svesti kao sfere bića apsolutnih izvora. Fenomenologija i jeste, u prvom redu, metoda čulnog posmatranja.

"Mi ćemo polaziti od prirodnog gledišta, od sveta kako on stoji nasuprot nas, od svesti kako se ona pokazuje u psihološkom iskustvu i prikazati njene bitne pretpostavke. Zato ćemo izgraditi metodu fenomenoloških redukcija, prema kojoj ćemo moći odstraniti saznajne ograde koje prirpadaju suštini svakog prirodnog načina istraživanja, odbaciti jednostrano upravljanje pogleda koje je njemu svojstveno, dok konačno ne dobijemo slobodan horizont transcendentalno očišćenih fenomena i time polje fenomenologije u našem vlastitom smislu."

Huserlova poznata krilatica "ka samim stvarima" znači zahtev za istraživanje onoga što je dato, na čemu se fenomeni pokazuju kao pojavljivanja smisla, pa ih svest vidi kao suštinu stvari. Za Huserla, dakle, spomenuta izreka ne znači priklanjanje pozitivizmu koji pod tom istom krilaticom misli na ono što je čulno dato.

37

Huserlova filozofija je, s jedne strane, poslednji veliki pokušaj novovekovne filozofije subjektivnosti da zasnuje filozofiju kao nauku, a da ne zapadne u pozitivizam tzv. egzaktnih nauka, i s druge strane, pokušaj shvatanja istoričnosti ljudskog opstanka a da ne zapadne u romantizam poezije.

18. SEREN KJERKEGOR

Ž IVOT I DELA Danski mislilac Seren Kjerkegor (1813-1855) duboko je proživljavao antiteze života. Otac ga je vaspitavao u reli-gioznom duhu i opteretio

strepnjom iščekivanja neodređene kazne koja je trebala pogoditi njihovu porodicu zbog očevog greha iz mladosti, kad je jednom grdio Boga. Ta pretnja je paralizovala Kirkegora, raskinuo je veridbu sa devojkom u koju je bio i ostao zaljubljen, odbacio je poziv pastora, da bi mogao delovati kao nezavistan čovek. U kritičkoj opoziciji prema malograđanskoj sredini Danske svoga vremena, a posebno prema službenom hrišćanstvu i njegovoj crkvi, on je poput Sokrata svoju filozofiju živeo kao svoj lični stav i primereno izrazio u svojim delima. Ona već svojim naslovima svedoči o egzistencijalnim alternativama: "STRAH I DRHTANJE","ILI-ILI","POJAM STREPNJE","STADIJUM ŽIVOTNOG PUTA","BOLEST NA SMRT".

PROBLEM EGZISTENCIJE Polazni i glavni problem Kjerkegora jeste problem egzistencije kao pojedinačnog postojanja. Život je neponovljivo jedinstvo. Čovek je biće

mogućnosti, slobode i lične odgovornosti za svoju sudbinu. Njegov individualni opstanak je izuzetak koji se ne može nkakvom šemom ni opštim planom do kraja racionalno objasniti, ili predvideti. Tako se Kjerkegor najradikalnije suprotstavlja Hegelovom panlogizmu , racionalizmu, dijalektici nužnosti, filozofiji apsoluta, dijalektici identiteta, učenju da je istina celina i sistem. Kjerkegora smatra da sistem uvek zataji kad ga živi individum pita za delovanje, jer se egzistencija kao konkretnost suprotstavlja svakoj apstrakciji. Kažu da je Hegel jednom rekao: "Ono što je u mojoj filozofiji moje, to je pogrešno", a Kjerkegora:"Ono što u mojoj filozofiji nije moje , to je pogrešno". "Istina je istina samo kada je istina za mene."

ISKUSTVO STREPNJE Egzistencija je poseban način postojanja čoveka. Određena je mogućnošću, a to znači slobodom i strepnjom. Strepnja proizilazi iz mogućnosti slobode i greha, iz otvorenosti, odlučivanja i odgovornosti, dakle, iz čoveka samog, i osnovno je njegovo određenje ukoliko je čovek duhovno biće. Samo čovek može doživeti strepnju. Mogućnost je teža od stvarnosti, zato Kjerkegora smatra da je Hristov najteži trenutak bio onaj kad je pun strepnje kao čovek rekao Judi: "Šta misliš činiti, čini brzo", a ne onaj kada je vapio razapet:"Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio". Čovek neminovno doživljava životne suprotnosti prolaznosti i večnosti, stvarnosti i ideala, a potom mu je budućnost uvek neizvesna, s jednom izvesnošću, a to je smrt.

STADIJUMI EGZISTENCIJE Čovek sam bira i određuje stil svoga života. Estetski stil je stil čoveka rafiniranog uživanja u neponovlji-vosti trenutka, a ideal mu je Don

Žuan. Etički stil je stil čoveka koji svoj uzor ima u Sokratu, pri čemu samostalnost izbora potvrđuje njegovu ozbiljnost ponavljanja, na primer, trajnošću braka. Religiozni stil je stil čoveka čiji je ideal Hrist, on potiskuje sve svetovno i prolazno da bi stupio u odnos sa Bogom. Vera je, naime, čoveku jedini spas, i treba shvatiti da strepnja vodi veri, jer iz ponora mogućnosti, učenik mogućnosti verom stiče spas i utočište u beskonačnosti. Život je prokockao samo onaj ko nije postao svestan sebe kao duha, niti toga da se nalazi pred Bogom. Prelaz iz jednog stadijuma života u drugi ostvaruje se skokom slobodne i neobrazložene odluke. Analiza Avramove situacije otkriva taj ponor, da bi potvrdio svoju veru, Avram mora prekršiti moralni zakon osećanja ljubavi. Vera je tako paradoks, ona je uostalom dar Božiji, baš i kao mogućnost da molimo, ona potvrđuje paradoks egzistencije, ali ga i razrešava osloncem konačnog na beskonačno.

KRITIKA CRKVE I HRIŠĆANSTVA Svi su životni problemi individualni. I vera je , dakle, privatni odnos čoveka i Boga. Svaki pojedini čovek mora naći svoj put, nema opšte šeme, gomila je laž. Službeno hrišćanstvo u svojim obredima je smešno, kao i ljubavnik koji bi da se udvara po nekom priručniku. Kjerkegor je optužio crkvu da je izdala hrišćanstvo i prilagodila ga praznim vrednostima sveta. Kao novovekovni Sokrat on je hteo prevaspitati svoje sugrađane upućujući ih na izvorne vrednosti evanđeoskog hrišćanstva. U XIX veku bio je gotovo zaboravljen, u XX veku prepoznat je kao filozof egzistencije.

1 9 . KARL JASPERS

DEHUMANIZOVANI SVETNemački filozof Karl Jasper (1883-1969), profesor u Hajdelbergu, suprotstavio se nacional socijalizmu i svakom totalitarizmu kao obliku

drastične depersonalizacije ljudske ličnosti. Savremeni svet uopšte video je kao doba nemilosrdne atmosfere opšteg nivelisanja, mašinizacije, omasovljenja, dezintegracije, života univerzalne zamenljivosti svega i svakoga, života u kome kao da niko ne postoji kao ličnost. Međutim, pojedinci ipak hoće da sebe shvate ozbiljno, i traže svoj temelj da bi u sopstvenom samorazumevanju našli integritet svoje ličnosti. Omladina traži filozofiju na kojoj bi se zasnivao život. Zato Jaspers odbacuje naučnu filozofiju koja je htela biti egzaktna nauka poput drugih nauka.

GRANICE NAUKE Nauka nije neophodna filozofiji, nju Japers odbacuje, ali uočava granice nauka, naučno saznanje je partikularno, to nije saznanje bića, ono ne može dati odgovor na pitanja o vlastitom smislu čoveka, niti može odrediti ciljeve života. Naučna i uopšta racionalna analiza ne može shvatiti egzistenciju.

FILOZOFIJA EGZISTENCIJE Paradoks egzistencije u kojoj se spaja ono objektivno i ono subjektivno, suština osobe i ljudskih odnosa, smisao sveta i života shvatljiv je jedino pronicanjem , neposrednim, intuitivnim razumevanjem. Tako je centralni problem Jaspersove filozofije pojedinačni egzistirajući čovek, pa ona zato i nosi naziv filozofija egzistencije , a pod uticajem je Kirkegora i Ničea. "Filozofija se tiče čoveka kao čoveka". NJen zadatak je "shvatiti stvarnost u njenom poreklu i shvatiti je na način na koji se , misleći, ona sobom bavi,... Egzistencija je jedna od reči koje označavaju stvarnost, s akcentom koji joj je dao Kirkegor: sve što je bitno za mene stvarno samo po tome što sam ja ja sam".

Određenja egzistencije su komunikacija, sloboda i granične situacije. Komunikacija znači neposrednost i ljubav. Čovek je egzistencija slobode. Egzistencija je sloboda, da bude ono što nije i da ne bude ono što jeste. U potresenosti i nesigurnosti egzistencijalnih situacija borbe, patnje, podređenosti slučaju, krivice, graničnih situacija svaki čovek naslućuje transcedenciju, suštinu. A u kontaktu s transcedencijom, sveobuhvatnim, Jednim, Bogom je jedino rešenje za čoveka. Jaspers tako ne nalazi drugo rešenje, nego što je upravo istrajavanje u paradoksima života, strahu i patnji.

ČOVEK JE U SVETU STRANAC Filozofija egzistencije je reakcija na racionalizam i filozofiju apsoluta, ali i na pozitivizam i njegovo optimističko i naivno poveravanje u nauku i tehniku i blistav prosperitet industriskog društva. Ona ponovo dovodi čoveka u centar filozofije, polazi od pojedinačne egzistencije i pojedinačnog iskustva pa nasuprot pozitivističkom primatu činjenica ističe primat mogućnosti, a mogućnost uvek uključuje i aspekt nesigurnosti. Filozofija egzistencije upravo izražava to stanje nesigurnosti , opasnosti i sumnje kao stanja koja su svojstvena čoveku kao čoveku. Čovek je stranac u svetu, on je putnik, bačen je u svet, osuđen je na težinu odgovornosti što je donosi sloboda. Napušten je , usamljen, upućen sam na sebe. Zato te filozofija tako često poseže za terminima koji izražavaju egzistencijalne situacije: očaj, sumnja, brigu, strah, lom, pad, prokletstvo, smrt, dosadu, mučninu, apsurd, ništa!

20 . ŽAN POL SARTR

38

EGZISTENCIJALIZAM Francuski filozof , egzistencijalista , Žan Pol Sartr (1905-1980) razotkriva u svojim brojnim delima , literarnim i filozofskim, svu ružnoću i

dehumanizaciju savremenog sveta. U svom glavnom delu "Biće i ništa" Sartr razlikuje biće po sebi i biće za sebe. Biće po sebi je masivna materija, ono gnjecavo, što sve guta i niveliše, ono neprestano što jeste, sada prostorno. Biće za sebe, svest, egzistencija čoveka, suprotstavlja se biću po sebi, ništi ga. Čovek je suprotstavljanje, naspramnost. Čovek je ono što još nije, i nije više ono što jeste, određen je vremenom kao prolaznost, iz budućnosti, on je pukotina u masivnom biću po sebi. Tako Sartr okreće tradicionalno shvaćen odnos esencije i egzistencije, čovek je biće kod koga egzistencija prethodi esenciji. Čovek je slobodan i odgovoran. "U strepnji čovek dolazi do svesti o svojoj slobodi, ili, ako se hoće, strepnja je način bića slobode... ".Čovek se odlučuje na akciju, na delo, na čin. Ali čovek je nemoćan, bačen u svet, u njemu je kao u kavezu bez rešetaka . Sve je slučajno, slučajnost je apsolutna, ona je savršena bezrazložnost. "Sve je bezrazložno, ovaj park, ovaj grad i ja sam. Kad se dogodi da to čovek utvrdi, to vam prevrće utrubu i sve počne lebdeti... eto Mučnine". Egzistirati znaži naprosto biti tu. "Postojati znači piti bez žeđi". "Ljudska je stvarnost uzaludan napor postati bogom". Život je stalan neuspeh i besmislena muka.

ČOVEK JE OSUĐEN NA SLOBODU Sartr je kasnije branio egzistenciju od prigovora da ljude vodi u neaktivnost i da je naturalističan jer naglašava ljudsku gadost. Egzistencijalizam, kaže Sartr, čini ljudski život mogućim, šta više on je optimistička nauka akcije, a ona upravo zato i zastrašuje jer čoveku ostavlja mogućnost izbora. Za razliku od proizvedenih stvari, kod kojih esencija prethodi egzistenciji, kod čoveka egzistencija prethodi egzistenciji. Čovek je naime ono što od sebe čini, ukupnost svojih dela. NJegova sudbina zavisi od njega samog, on je odgovoran za ono što jeste. Tu je izvor sumnje, teskobe. Otežavajuće je što bog ne postoji, pa nema determinizma i opštih šema, nego je čovek slobodan, bačen u svet, osuđen da bude slobodan. On može a da ne bira, nije slobodan da prestane da bude slobodan, jer jedino ograničenje slobode je sama sloboda. Sloboda je struktura egzistencije. Čovek sam bira, sam stvaralački kao umetnik pronalazi i postavlja vrednosti. on je sam svoj zakonodavac, pa je nepošteno izmišljati neki determinizam i opravdavati se neponovljivim prilikama. Kukavica je sebe svojim delima sam stvorio kao kukavicu. "Uvek za kukavicu postoji mogućnost da više ne bude kikavica, a za heroja da prestane biti heroj".

MARKSIZAM FILOZOFIJA NAŠE EPOHE Egzistencijalizam se bavi samo izolovanim pojedincem, a Sartr se u delu "Kritika dijalektičkog uma" opredelio za klasnu borbu, pa se odlučno priključio marksističkoj filozofiji. Snaga marksizma je u tome što je on najradikalniji pokušaj da rasvetli istorijski u svom totalitetu. Ali Sartr ne odbacuje ni egzistencijalizam, jer je istovremeno uveren da s jedne strane istorijski materijalizam pruža jedino valjano tumačenje istorije, a s druge strane da egzistencijalizam pruža jedino valjani pristup stvarnosti. Službeni marksizam je stagnirao, želeći da bude apsolutno znanje, odvojio je teoriju od prakse, pa je u teoriji postao sklerotičan, zaboravio je na čoveka i humanističku problematiku, smatra Sartr. Egzistencijalizam, međutim, ima u vidu stvarnost čoveka, pa je on zato nužna dopuna čoveka. Zato Sartr kaže "Čovek je odgovoran za ono što jeste".

21 . MARTIN HAJDEGER

MIŠLJENJE BITKA Nemački filozof Martin Hajdeger (1889-1977) najuticajniji je savremeni filozof i najznačajniji predstavnik filozofije egzistencije. On je, doduše odbijao to određenje, jer je njegovo glavno pitanje bilo pitanje bitka. Bitak u ontologiji ne označava nikakvo biće, a još manje samo suštinu nečega, nego označava prosto prisustvo bića u celini, samo to da biće uopšte postoji a ne da ne postoji. Biće, dakle, može biti biće samo po tome što postoji, što se bitak nalazi u njemu i čini ga vidljivim. Celokupna dasadašnja metafizika, smatra Hajdeger, dostiže samo biće, pa onda neko konkretno biće uzdiže do bića kao takvog, ali ne dostiže bitak, ono što biće čini bićem. Tako pitanje o bitku, i razlikovanje bitka i bića, sa tradicionalnom metafizikom sve više zapada u zaborav. Reč je o zaboravu bitka. U našem vremenu su otuđeni i čovek i bitak. Zato je pitanje o bitku ujedno i pitanje o sudbini Zapada! U pitanju je smisao bitka i istina bitka, dakle bitak sam. Hajdeger svojoj filozofiji namenjuje zadatak da pitanje o bitku izvuče iz zaborava i da bude mišljenje bitka.

ČOVEKOV OPSTANAK Čovek je opstanak, egzistencija, on postoji tako da se pita o bitku, nastoji da ga shvati i tako se sam konstituiše. Čovek se pita o istini samog bitka i istini onoga što postoji. Način bitka čoveka je egzistencija, postavljanje pitanja o bitku, otvorenost prema istini bitka, dakle odnos sa bitkom."Da bi se zajedno i u jednoj reči pogodio suštinski odnos čoveka i bitka, odnosno da bi se ujedinio odnos bitka prema suštini čoveka, to se za suštinsko područje u kome čovek za bitak postoji kao čovek uzima ime opstanak".

Naziv egzistencija Hajdeger upotrebljava isključivo kao oznaku bitka čoveka. Egzistencija "imenuje jedan način bitka, i to bitka onog bića koje stoji otvoreno za otvoreni horizont bitka, ukoliko u njemu postoji. To postojanje pokazuje se pod imenom briga". "Čovek jedini egzistira. Stablo postoji, ali ne egzistira. Konj postoji, ali ne egzistira.... Stav čovek egzistira znači da je čovek ono biće bitka koje se od bitka u bitku odlikuje otvorenom brigom i neprikrivanjem bitka". Zato je istina otvorenost, neskrivanje smisla vlastitog opstanka, a onda i bitka samog.

NEAUTENTIČNA EGZISTENCIJA Suština egzistencije je sloboda, transcedencija. Čovek je vezan za svet stvari čija je suština da budu upotrebljene, da budu pri ruci dohvatljive. Egzistencija se sastoji i u tome da se čovek brine i o drugima. Pritom je moguća neautentična egzistencija, kada ljudi naprosto jesu zajedno, kada samo koegzistiraju jedan pored drugog, i autentična egzistencija kada ljudi pomažu jedni drugima da pronađu sebe, da budu slobodni i preuzmu svoju brigu. U neautentičnoj egzistenciji čovek ne polazi od sebe samog, nego se bezlično povodi za onim kako se radi, kako se govori. Pritom jezik , koji je inače otkrivanje bitka, postaje prazno brbljanje. Egzistencija koja je izvor mogućnosti , ovde je bačena u svet stvari i napuštena da bude ono što jeste. Gubitak samostalnosti i praznoća pokazuju se u znatiželji usmerenim prema pukom novom , prema površinskom, umesto prema suštini stvari.

AUTENTIČNA EGZISTENCIJA Pravi opstanak odlikuje odlučnost za autentičnom egzistencijom. Zato Hajdeger suštinu opstanka i određuje kao slobodu. Egzistencija je suštinska mogućnost, trascedencija. Smrt je konačna mogućnost, mogućnost nebića. Glas savesti zove čoveka sebi samom, zove ga da bude svoj, da živi za smrt. Ne da smrt realizuje, nego da shvati nemogućnost egzistencije. "Strepnja je emocionalna situacija koja uspeva održati otvorenom trajnu i korenitu pretnju koja proizilazi iz najličnijeg i izolovanog bitka čoveka".

VREME I ISTORIJA Vreme je horizont razumevanja bitka. Bitak je vreme. Vreme kao razvoj je smisao bitka , a to znači da je bitak prolazan. Vreme možemo odrediti na tri načina, kao prošlost, kao sadašnjost i kao budućnost. Ova određenja imaju smisla samo u međusobnom odnosu, jedno, samo po onom drugom. Umesto proste sadašnjosti budućnost je ona koja daje pravu dimenziju i prošlosti i sadašnjosti. Zato je budućnost osnovno vreme.

Istina je razotkrivanje bitka. Misao je mišljenje bitka, jer bitak je taj što misli, a misao ne može misliti ništa drugo nego bitak. "Govor je kuća bitka u kojoj čovek stanujući egzistira dok, čuvajući je , sluša istinu bitka". "Čovek je , šta više, od samog bitka bačen u istinu bitka, kako bi egzistirajući na taj način čuvao istinu bitka, da bi se u svetlu bitka pojavljivalo biće što postoji. Dali se i kako se ono pojavljuje, da li i kako bog i

39

bogovi, istorija i priroda ulaze u osvetljavanje bitka, prisustvuju ili odsustvuju, to ne odlučuje čovek". "Čovek je pastir bitka". Tako Hajdeger fatalistički određuje čoveka kao čuvara bitka. Čoveku preostaje jedino da se pasivno opusti i da bude otvoren u čekanju obrata i povratka bitka.

TEHNIKA I UMETNOST Naše doba odlikuje polarnost tehnike i umetnosti. Tehnika svojim svetom sprava i naprava čini čoveka oruđem i bićem rada .Umetnost je sebe u delo postavljanje istine bitka. Ona je konstituisanje istine u govoru kao kuće bitka. Glavno Hajdegerovo delo je "Bitak i vreme".

40