ITALIJA

VENECIJA VERONA FIRENCA

ITALIJA

PREDSEDNIK Giorgio NapolitanoPREMIJER : Silvio BerlusconiPOVRSINA: 301,318 km²BR. STANOVNIKA : 59,448,163GL.GRAD: Rim (Roma)VALUTA : evroJEZIK : italijanskiRELIGIJA : rimo katolickaUNIFIKACIJA : 17 March 1861REPUBLIKA : 2 June 1946DRZAVNA HIMNA : Inno di Mameli (Hymn of Mameli)INTERNET NASTAVAK : .it POZIVNI BROJ : +39

Italija se sastoji se od Apeninskog poluostrva i tri velika ostrva na Sredozemnom moru: Sicilije, Sardinije i Elbe (koja je najviše poznata po tome sto je Napoleon pronašao utočište upravo na ovom ostrvu). Jedinu kopnenu granicu ima na severu, na Alpima gde se graniči sa Francuskom, Švajcarskom, Austrijom i Slovenijom. Dve Evropske najmanje nezavisne države nalaze se unutar Italije, to su San Marino i Vatikan. Glavni grad Italije je Rim, a službeni jezik italijanski. Italijanska zastava ima tri boje zelena, bela i crvena. Nastala je po uzoru na francusku zastavu za vreme Napoleonovih osvajanja. Svaka boja ima značenje: zelena- nadu, bela- veru i crvena- dobrotu.

Italija se sastoji od 20 provincija i to su: Abruzzo, Basilicata, Calabria, Campania, Emilia-Romagna, Friuli-Venezia Giulia, Lazio, Liguria, Lombardy, Marche, Molise, Piedmont, Apulia, Sardinia, Aosta Valley, Tuscany, Trentino-Alto Adige/Südtirol, Umbria, Sicily, Veneto. Mi na našem putovanju prolazimo kroz: Friuli-Venezia Giulia (Trst, od granice na dalje), Veneto (Venecija, Verona), Emilija-Romanju (Pijaćenca), Lombardiju (Breša, Cremona, Milano), Pijemont (Alesandrija) i Liguriju (Djenova).

2

Na severu Italije su Alpi, a Apenini se protežu duz poluostrva. Najveće jezero na severu zemlje je Garda. Najduža italijanska reka ima i najkraće ime Po. Italija ima nekoliko aktivnih vulkana: Etna- najveći aktivni vulkan u Evropi, zatim Vulkano, Stamboli i Vezuv- jedini aktivni vulkan na Evropskom kontinentu.

Vatikan ili Papska Država je zasebna država koja je u stvari jedan kvart Rima. Pape su kroz istoriju bile na čelu svoje papske države koja se protezala kroz središnju Italiju. No ujedinjenjem Italije postalo je neprihvatljivo da jedna takva država i dalje postoji. Teritorija koju je obuhvatala papska država prosto je inkorporirana u novonastalu Italiju, ali bez pristanka pape. Doduše kralj je ostavio papama nominalnu vlast nad jednim delom Rima koji je danas Vatikan, no pape su dugo, sve do 1929.godine, odbijale da prihvate ovu činjenicu. Konačno Lateranskim ugovorom između Musolinija i Pape proglašena je država Vatikan, koja ima prerogative nezavisne države ali je odbrana Vatikana u nadležnosti Italije. Danas je Vatikan jedna od najposećenijih turističkih atrakcija na svetu, pre svega zbog svojih kulturnih blaga koja su se nagomilavala tokom više hiljada godina istorije Rima. Samo treba spomenuti baziliku sv. Petra ili Sikstinsku Kapelu koju su oslikali najveći majstori renesanse (Mikelanđelo i Rafaelo).

San Marino je malecna država u Apeninima, potpuno okružena Italijom. Inače osnovana je 301.godine, ima jedan od najstarijih ustava na svetu koji je još na snazi a donet je 1600.godine. San Marino je izbegao ujedinjenje sa Italijom zahvaljujući činjenici da je Garibaldi kada je ratovao za ujedinjenje Italije uvek imao pomoć od San Marina, kome je za uzvrat garantovao nezavisnost.

POLITIČKA SCENA

Politička scena Italije je bez preterivanja najzanimljivija u Evropi. Kolorit kojim obiluje italijanski parlament je bez presedana u istoriji evropskog parlamentarizma. Tako je jedno vreme čuvena italijanska porno glumica Ćićolina bila poslanik, čak je te izbore na svom mestu dobila sa ubedljivom većinom, predstaviši svojim biračima jedan krajnje uverljiv program. U parlamentu su zastupljene sve moguće grupacije koje čoveku mogu da padnu na pamet, od krajnje fašističke desnice koju prevodi niko drugi do Musolinijeva unuka Alesandra Musolini pa sve do krajnjih levičara komunista. Suprotstavljene strane svoje sukobe ne rešavaju samo za govornicom, nego i pesnicama pa smo često svedoci slika masovnih tuča ostrašćenih poslanika u italijanskom Parlamentu. Sa obzirom na ovakvu konstalaciju snaga, niko ne može da formira čvrstu vladu, pa su tako svi premijeri posleratne Italije bili prinuđeni da prave velike kompromise kako bi okupili dovoljan broj poslanika za formiranje vlade. Vlade u Italiji po pravilu nisu dugog veka, ogroman broj partija koji u njima učestvuje jednostavno ne dozvoljava stabilnost na duži rok. Nije redak slučaj da vlada traje svega nekoliko meseci, a da se izbori održe i više puta u toku jedne kalendarske godine.

3

Hrana i pićeAko ste mislili da ćete izgubiti neki kilogram u Italiji – možete da zaboravite na to! Kada Italijani jedu oni stvarno jedu. Severna kuhinja se poprilično razlikuje od južne, ali svakako najpoznatija italijanska hrana su pasta i pizza.

Postoji preko 140 vrsta pasta i isto toliko naziva. Neke paste se prave samo u određenim regijama dok su neke poznate pod drugim imenom u zavisnosti od regije. Svaki italijan prosečno pojede 25 kg paste godišnje.Ma koliko sastojci bili lepi, pizza nije pizza ako korica nije hrskava. Kod autentične pizza Napolitane ispod kore su stavljali papir tako da je korica bila hrskava, a unutrašnjost sočna i mekana.

Jedna od najpoznatijih vrsta, pizza margarita, dobila je ime po italijanskoj kraljici Margareti. Ona je bila očarana određenom vrstom pizza koja je bila napravljena specijalno za nju od bosiljka, paradajza i mozarele, sastojci su u tri boje zelene, crvene i bele i predstavljaju italijansku zastavu.

Espreso kafa je izmišljena u Milanu početkom 20. veka, danas je ova vrsta kafe jedan od zaštitnih znakova Italije. Najpoznatije marke italijanskog espresa su lavazza i illy koje se širom sveta pa i u Srbiji rado piju.Pojavom mnogih kafe shopova kao sto su Café Nero i Starbucks naručivanje kafe je postalo veoma lako, međutim u Italiji je malo drugačija situacija. Ako naručite kafu dobićete mali, jaki espresso, ali ako želite espresso sa mlekom tražite caffe e mocciato. Za one hrabrije preporučuje se coffe corretto, to je u stvari espresso sa jednom kapi jakog likera. Ipak prava šteta bi bila ne probati kapućino u nekim od italijanskih kafea.U mnogim barovima možete naručiti hranu i kafu po ne toliko visokim cenama, izuzev centralnih turističkih tačaka.

Sir u Italiji je izvrstan, a kao italijanski izbor hrskavi hleb sa sirom svi će vam preporučiti.

Iako je kornet za sladoled italijanski izum, ipak najpopularniji slatkiš je svakako tiramisu, a ime ovog slatkiša u bukvalnom prevodu bi znacilo “usreći me”, a sadrži dve najvažnije stvari : kafu i kakao.

Odlicna italijanska hrana bi bila nekompletna bez flaše odličnog italijanskog vina. Za odlično crveno vino (vino roso) probajte chianti iz regije Toskane, a belo (vino bianco) preporučuje se Lacryma Cristal. Na jugu su jako poznata jaka voćna vina nešto slično španskoj sangriji. Statistika kaze da prosečan italijan popije godišnje 26 galona vina.

Kultura i umetnostItalija je veoma rano odigrala značajnu ulogu u kulturi i umetnosti sveta. Rimska antika bila je u vreme Rimskog carstva uzor ostalim evropskim zemljama. Čak i u Srednjem veku i u doba renesanse Italija je ostala uzor u umetnosti, kulturi i arhitekturi. Ova elegantna čizma je u svetu poznata po mnogo čemu. Sve znamenitosti Italije su veoma atraktivne za turiste. Jer, kako je napisao Gete, svaki kamen, palata i po koja ulica

4

ima i govori svoju priču. I u svemu se i danas oseća duh Rimskog carstva. Zemlja koja moze da računa istoriju od skoro 3000 godina, dakle opet po Geteu ne živi od danas do sutra, poznata je po jelu, vinu, načinu života, pozorištu, literaturi, poeziji, muzici i dobrom ukusu.

Italija je svakako bila mesto za mnoge važne umetnike intelektualce koji su se širili duž Evrope i šire, uključujući renesansu i barok. Italijanski veliki slikari su Mikelanđelo, Leonardo da Vinči, Donetelo, Rafaelo, Botičeli, Karavađo.Mikelanđelov David je vrhunac vajarskog umeća, tako da je danas sam kip postao zvezda za sebe, putuje svetom gde ogoman broj ljudi dolazi da ga vidi. Takođe i najpoznatije slikarsko delo Mona Liza je delo Italijana Leonarda Da Vinčija, ova slika je unela pravu revoluciju u svetu likovnih umetnosti, samo zbog jednog polu osmeha koji je Leonardo naslikao i time udahnuo život svom delu. Italija ima 3000 muzeja, a središte umetnosti predstavlja Firenca.

Začetnik modernog italijanskog jezika, Dante Alghieri, čije najveće delo “Božanstvena komedija” se smatra jednom od najčuvenijih i najviše objavljivanih literarnih dela nastalih u Evropi tokom srednjih godina, je samo jedan od plejade slavnih literarnih ličnosti. Pisci i pesnici Bokačo, Taso, Petrarka koji je najviše poznat kao začetnik ekspresionizma i prvi pesnik soneta. A tu su svakako i slavni filozofi Đordano Bruno, Makijaveli, Đianbatista Vico. Jedna od najpopularnijih bajki je svakako “Pinokio” koju je napisao Italijan.Čuveni Šekspir mnoga svoja dela je smestio baš u Italiju: Romeo & Julija, Otelo, Julije Cezar…Najstariji filmski festival na svetu koji je prvi put održan 1932. godine je Venecijanski filmski festival.

Od narodne muzike do klasične, muzika je odigrala važnu rolu u italijanskoj kulturi. Rođenjem opera, Italija je razvila klasičnu muzičku tradiciju.Italijani su stvorili violinu, violu, čelo i klavir. Najpoznatiji italijanski kompozitori uključuju renesansne kompozitore Palestrinu i Montaverdija, barokne kompozitore Scarletija i Vivaldija, klasike Paganinija i Rosinija, romantične kompozitore Verdija i Pučinija. Moderni italijanski kompozitori kao sto su Berio i Nono začetnici su eksperimentalne i elektronske muzike.

Najveći tenor današnjice dolazi iz Italije, Lučano Pavaroti koji je preminuo prošle godine. Kao retko koji operski pevač (možda jedino Marija Kalas pre njega) stekao je status pop zvezde. Njegovi nastupi su bili jako posećeni i medijski ispraćeni, štampa je pratila svaki njegov korak.Italijanskom filmu pripada posebno mesto u istoriji svetskog filma, samo treba spomenuti velikana kakav je Bernardo Bertoluči koji je sa svojim filmom Poslednji Kineski Car dobio oskara. Zatim tu je i Roberto Benini koji je takođe dobio oskara za film Život je Lep. O mami nacionale Sofiji Loren ne treba posebno ni trošiti reči, dovoljno je reći da je jedna od najlepših žena svih vremena.

5

Sport Najpopularniji sport u Italiji je svakako fudbal. Serija A postala je najpoznatije takmičenje na svetu, a fudbaleri su svakako jedne od najvećih zvezda u Italiji. Fudbal je u Italiji nacionalno mezimče, cela čizma je luda za calciom. Italijanska liga je jedna od najpopularnijih i najačih liga na svetu. Imena timova kao što su: Juventus, Milan, Inter, Roma, Lacio ili Fiorentina garantuju vrhunski spektakl. Ogroman novac se okreće u fudbalu, i smatra se da je to jedna od najprofitabilnijih grana industrije u Italiji. Stoga ne čudi činjenica da se bogati industrijalci prosto otimaju oko vlasništva nad klubovima, najpoznatiji primer je bivšeg italijanskog premijera i jednog od najbogatijih ljudi Evrope Silvija Berluskonija koji od 1986. god. vodi sa dosta uspeha Milan, svetskog giganta; drugi indikativni primer je porodica Anjeli, vlasnici fijata i vlasnici torinskog Juventusa- najvećeg kluba Italije. Devedesetih je italijanski fudbal apsolutno dominirao evropskim, u kalču su igrala tada najveća imena kao što su: Gulit, Van Basten, Klinsman, Mateus, Maradona, Bađo i mnogi drugi. Međutim u poslednje vreme italijanski fudbal je u krizi, naime sredinom 2006.god. poreska policija je počela sa ispitivanjem poslovanja najvećih klubova, u isto vreme policija je ispitivala i poslovanja fudbalskog saveza Italije. Otkrića istrage su šokirala svet. Većina vodećih klubova je bila umešana u nameštanje utakmica, takođe policija je došla i do saznanja o pranju novca kroz fudbalske transfere. Epilog afere je bio da je Juventus prebačen u drugu ligu, dok su klubovima kojima je dokazano da su učestvovali u nameštanju utakmica oduzeti bodovi i morali su da plate velike kazne.Priča za sebe su stadioni na kojima se igraju utakmice lige. To su uglavnom monumentalne građevine koje primaju više desetina hiljada ljudi. Najveći u Italiji su: San Siro (Inter i Milan), Olimpiko (Roma i Lacio), Dele Alpi (Juventus i Torino), Sveti Nikola (Bari), San Paolo (Napoli), Artemio Franki (Fiorentina). Ono što je posebno zanimljivo je podatak da klubovi nisu vlasnici stadiona, oni su vlasništvo opština i gradova u kojima se nalaze, a klubovi ih samo koriste i za to plaćaju određenu sumu novca. Zbog te činjenice stadioni u Italiji i nisu baš preterano sređeni kada se recimo porede sa Engleskim igralištima. Jednostavno klubovima se ne isplati da preterano ulažu u posed koji nije njihov, dok gradske vlasti imaju preča posla. Stadioni se sređuju samo onoliko koliko je potrebno da bi se ispunili uslovi za odigravanje međunarodnih utakmica. Poslednje veliko spremanje stadioni širom Italije su imali 1990.god. kada je ova zemlja bila domaćin svetskog prvenstva, koje je osvojila Nemačka.Pored fudbala Italijani jako vole košarku, odbojku, vateroplo, ragbi i naravno formulu 1.

ISTORIJA

Italija se prostire u Južnoj Evropi, na Apeninskom poluostrvu koje je jedno od najvećih poluostrva u Evropi.Osim država San Marina i Vatikana celo poluostrvo je u sastavu Republike Italije...Povoljan geografski položaj, na severnom delu se prostiru Alpi a sa istočne, zapadne i južne strane izlazi na Jadransko,Tirentsko, Jonsko i Mediteransko more, uslovio je da Italija još od praistorijskog doba bude naseljena I da se oko nje vode mnogobrojni ratovi.

6

Prva Rimska republika osnovana je 509. godine pre Hrista i bila je postavljena po demokratskom principu. Od V veka p.n.e. do V veka n.e. Italija je bila deo Rimskog carstva.Hriscanstvo je prihvaćeno 313. g. ne Milanskim dekretom cara Konstantina i carska prestonica je premeštena iz Rima u Carigrad (Konsantinopolj ili danasnji Istanbul). Hrišćanstvo ipak nije postala jedina religija. I dalje je postojalo razlikovanje sa vernicima koji su i dalje verovali u paganska božanstva. Carstvo se toliko proširilo da je sledeće godine bilo podeljeno na istočni i zapadni deo. Zapadni deo carstva je upropašćen kugom, glađu i plemenskim upadima sa severa i zvanično je poraženo 476. g. kada je Odoakar, vođa Ostrogota pokorio poslednjeg rimskog cara Romula. Istočno Rimsko carstvo se održalo sve do pada Carigrada 1453. godine.

476. godine nemački general Odoakar je sa vlasti zbacio poslednjeg Rimskog imperatora Romula Augusta. Period od 476 god. do kraja X veka smatra se najtamnijim periodom srednjeg veka.

Radi odbrane od Lombarda,u VIII veku crkva je zatražila pomoć Franaka koji su se odazvali I obećali nove posede.Time su postavljeni temelji Papske države koja je i najznačajnija istorijska država u Italiji pre nego što je Italijansko poluostrvo bilo ujedinjeno 1861 godine.

Najveće razmere je dostigla početkom XVI veka(najveći deo poluostrva između Rima I Venecije). Posle ujedinjenja Italije pripala je novoj državi što nijedan papa nije priznao.Time je stvoreno Rimsko pitanje rešeno 1929 Lateranskim ugovorima kojima je Italija priznala suverenu drđavu Vatikan u današnjim granicama.

RENESANSA (XV – XVI )

Renesansa (ponovno rođenje) je period velikih kulturnih promena i dostignuća u umetnosti, arhitekturi, književnosti u Evropi u periodu koji predstavlja tranziciju između srednjeg veka i modernog doba( XIV i XVII).Međutim, promene koje je donosila renesansa,u početku,su bile primećene samo u društvu elite a za ostali deo stanovništva njena pojava nije donosila značajne promene u odnosu na srednji vek.Pojavi renesanse je prethodila jedna od najvećih svetskih tragedija takozvana Crna smrt za koju se smatra da je uzrok bila bakterija Yersinia pestis koja, je najverovatnije poticala iz centralne Azije i kasnije se proširila na celu Evropu.Ukupan broj ljudi koji je bio žrtva ove tragedije se procenjuje na oko 75 miliona od kojih 50 miliona u Evropi što je činilo 60% Evropske populacije. Stanovnici koji su uspeli da se «sklone» sa puta ovoj bolesti bili su imućniji ljudi (bolje uhranjeni) koji su imali novca koji su u narednom periodu trošili na luksuzniju umetničku robu i arhitekturu.

Osobe koje su bili pioniri u renesansi bili su Giotto di Bondone koji je uneo trodimenzionalnost, Dante, Petrarka.

7

U XIV veku u Firenci vodeću ulogu preuzima porodica Mediči u čijem posedu se nalazila i najveća banka u Evropi. Po nekim procenama porodica Mediči je bila najbogatija porodica u Evropi koja je ubrzo stekla i političku moć prvenstveno u Toskani a kasnije se proširila i na ostale delove Italije.Umetnici su odrađivali narudžbine prevashodno ako su bili unapred plaćeni. Značaj porodice Mediči se ogledala prvenstveno u tome što su ulagali u razvoj umetnosti i bili u mogućnosti da isplate velike majstore. Za njih su radili Brunellesci koji je rekonstruisao Baziliku San Lorenco 1419 u Firenci: Donatelo, Fra Angelico, Leonardo da Vinci, Rafael, Michelangelo koji je bio pozvan od strane Pape da oslika zidove Sikstinske kapele. Jedna od najvećih arhitektonskih dostignuća jeste Bazilika Sv.Pavla koju je konstruisao Michelangelo a završena je 1590 godine, Ulagali su u obrazovanje članove svoje porodice što nam govori podatak da je Galileo Galilej bio jedan učitelja.

Članovi porodice Mediči su bili veliki kolekcionari umetničkih dela koja sada možemo videti u galeriji Uffici u Firenci. U arhitekturi su nam ostavili Galeriju Ufici, Palatu Piti, Belvedere, Palatu Mediči i zahvaljujući njima mi sada možemo da uživamo u kulturnom bogatstvu vekovima staro.

1489 Vasco de Gama dolazi do Indije i od tada glavni put za prevoz robe sa Orienta ide preko Atlantskih luka Lisabona, Londona, Sevilje, Bristola. Ove zemlje veoma brzo su prevazišle Italiju u bogatstvu i moći.

DOMINACIJA STRANIH NARODA I UJEDINJENJE ( XVI – XIX vek)

Na početku XVI veka države Italijanskog poluosostrva je pogodila ekonomska kriza čiji je uzrok bio pomeranje trgovačkog puta sa Mediterana na AtlantikS obzirom da Italija nije bila ujedinjenja, veći broj malih, oslabljenih država je pao pod vlast stranih sila, uglavnom Španije dok je nekima (Venecija, Firenca) smanjena uloga koju su tada imali na području Italije. Značaj pape je počeo da opada zbog protestantske reformacije koja je oslabila katoličku crkvu.U XVI i XVII veku vodeću dominaciju na Apeninskom poluostrvu imali su Španija i Austrija.

Pred kraj XVIII veka 1796 godine Napoleon je izvršio invaziju na Italiju.Krah Napoleonove vladavine i Bečki kongres 1815 predstavljaju početak reformacije u Italiji.Pokret za ujedinjenje trajao je od 1815-1870 U prvom razdoblju do 1849 rodoljubi revolucionari pokušali su zaverama,ustancima i revolucijama da oslobode i ujedine Italiju.U drugom razdoblju diplomatskim i vojnim naporima kraljevine Sardinije ili Piemonti i uz pomoć Italijanskog nacionalnog oslobodilačkog pokreta ujedinjena je Italija.Posle revolucija 48-49 Austrija je imala prevlast u Italiji. Jedina ustavna kraljevina je bila Piemont i njena uloga je postala vodeća na čelu sa potpredsednikom vlade Kavurom koji je stao na čelo risorđimenta. Na tajnom sastanku Napoleona III i Kavura 1958 Piemontu je obećana vojna pomoć. Austrija je 1958 god.objavila rat Piemontu. Posle bitaka kod Mađente i Solferinija Napoleon III sklapa mir sa Austrijom tako da Mletačka oblast i dalje ostaje pod vlašću Austrije što je razočaralo mnoge Italijane.

8

Izbijaju ustanci u Firenci,Siciliji pa zatim u Juznoj Italiji gde su se sastali sa piemontskom vojskom.1861 godine se u Torinu sastao prvi italijanski parlament i 14.03.1861 proglasio stvaranje Kraljevine Italije. Van Italije ostaju Rim i Venecija. Ulazeći u Austrijsko-Pruski rat Italija dobija Veneciju a posle poraza Francuske u ratu sa Pruskom 1870 italijanska vojska ulazi u Rim i završava borbu za ujedinjene Italije. Vodja Risorgimenta bio je Giuseppe Garibaldi.

PERIOD OD 1870-1914Nakon ujedinjenja, Italija teži da se približi velikim Evropskim silama. Na severu se razvija industrija (automobili, brodovi), gradi moderna infrastruktura a železnice koje su izgrađene na Alpima povezuju je sa Nemačkom.Francuskom,Austrijom.

I SVETSKI RAT – PERIOD IZMEĐU DVA RATANa početku I sv.rata Italija je bila neutralna ali 1915 Italijanska vlada je potpisala tajni londonski protokol i prešla na stranu sila Antante u zamenu za nekoliko teritorija koje su obuhvatale Dalmatinsku oblast i južni Tirol.1917 Austrija je pobila Italijanske trupe koje su, zahvaljujući saveznicima zaustavili njihovo dalje prodiranje nedaleko od Venecije. Austrijsko Italijansko primirje je potpisanio 3.11.1918 ali je stupio na snagu tek narednog dana. Austrijskim trupama je bilo naredjeno da obustave borbu. Italijani su zauzeli južni Tirol i zarobili oko 300 000 Austrijanaca.

Nakon I s.r. Italija je dobila sve zemlje koje su joj bile obećane osim Dalmacije koja je pripala Jugoslaviji. 1929 Musolini je sa Rimskom Crkvom,sa kojom je Italija bila u konfliktu od 1870, potpisao Laterantski pakt koji je vodio oformljivanju male države-Vatikana.

II SVETSKI RAT- u početku je bila neutralna-1940 sklopljen trojni pakt imeđu Nemačke,Japana,Italije-1940 objavljuju rat Velikoj Britaniji i Francuskoj-1943 Anglo-Amerikanci ulaze na Siciliju-1943 Musolini je sklonjen sa vlasti od strane kralja Emunela III -iz rata izlaze kao gubitnici

ITALIJA NAKON II SVETSKOG RATA1946 na izborima je ukupno glasalo 89% ukupnog biračkog tela u koji su se po prvi put uključile žene.54.3 % odlučilo se za republiku.Tri dana kasnije kralj Hubert je napustio zemlju.Članica NATO-a od pedesetih godina što joj je omogućilo da poboljša ekonomiju kroz Maršalski plan.Danas je članica Evropske Unije 1947 godine je rešeno Tršćasnko pitanje,Trst je postao sastavni deo Italije1951 ulazi u Evropsku zajednicu za ugalj i čelik.Nakon II s.r. Italija je bila među prve tri zemalje sa kojima je Jugoslavija imala najveću spoljnoekonomsku saradnju.

9

VENECIJA

Venecija je glavni grad regije Veneto, koji sa svojim kopnenim predgradjima MESTRE I MARGHERA broji oko 350.000 stanovnika (taj broj se iz godine u godinu smanjuje za oko 1500 mladih ljudi koji odlaze iz Venecije, jer je ona za 15% skuplja od Rima i Milana). U samoj Veneciji medjutim ima oko 60.000 stanovnika, u poredjenju sa XV i XVI vekom kada je ovde boravilo oko 500.000 stanovnika.

Venecija leži na 120 ostrva od kojih samo 18 nije potopljeno i 160 kanala. Najveći od svih kanala je Grand Canal. Dugačak je 4 km i deli Veneciju na dva dela sa po tri sestriera. Venecija danas izgleda kao što je izgledala u XIII v. Centar je udaljen 4 km od kopna, i Venecija je još od 1933. dostupna i putem i železnicom.

ISTORIJA

Kažu da je ime Venecijanac poteklo iz indo-evropskog i da označava plemića. Drugi tvrde da je nastalo pre i da je značilo stranci, a da je iz "novi venti", što je u prevodu - novodošli, nastalo i Veneti i Venecija. Istorija Venecije pocinje u 5. veku, zona oko Venecije je bila naseljena u stara vremena od strane Veneta. Prema tradiciji, grad je osnovan 452. godine, kad su stanovnici Akvileje, Padove i drugih italijanskih gradova našli skloništa na ostrvima lagune od napada varvara, koji su izvršili invaziju na Italiju u 5. veku. Naseljenici su uspostavili sopstvenu upravu, koja je vođena od strane sudova, i koji su sprovodili zakon na 12 glavnih ostrva. Iako su bili deo Istočnog rimskog carstva, Venecijanci su imali izvestan stepen autonomije. 697. godine je stanovništvo organizovalo Veneciju kao republiku pod vođstvom izabranog dužda. Unutrašnje neslaganje je znatno omelo kurs politike vlade tokom sledećih vekova, ali je neprestana pretnja stranih invazija ujedinila stanovništvo. Napadi od strane Saracena 836. godine, i Ugara 900. godine, su uspešno odbijeni. 991. godine, Venecija je potpisala komercijalni ugovor sa Saracenima, gde je bilo reči o politici Venecije: Radije trgovina sa Muslimanima, nego borba protiv njih. Krstaši, i rezultujući razvoj trgovine sa Azijom, doveo je do proglašenja Venecije kao najvećeg komercijalnog centra za trgovinu sa Istokom. Republika je veoma profitirala od podele Vizantijskog carstva 1204. godine, i postala je politički najjača evropska sila na Mediteranu. Porast bogate aristokratije dao je više pokušaja plemića da

10

uspostave političku prevlast, i otuda - stvaranje republike. Do kraja 13tog veka, Venecija je postala kruta oligarhija. U 13tom i 14tom veku, Venecija je bila uključena u seriju ratova protiv Đenove, njenim glavnim trgovačkim protivnikom. Osvajački ratovi su omogućili Veneciji da osvoji bliske teritorije i da do kraja 15tog veka postane grad-država koja je bila ujedno i vodeća pomorska sila u hrišćanskom svetu.Početak turskih osvajanja polovinom 15tog veka, obeležio je opadanje moći Venecije. Posle toga, suočena sa napadima stranih zavojevača i drugih italijanskih država, snaga Venecije je bledela. Pronalazak pomorskog puta ka Indiji oko Rta Dobre nade od strane portugalskog pomorca Vaska de Game (od 1497. do 1498. godine) kao i pronalazak Amerike (1492. godine) ubrzao je opadanje moći Venecije. 1508. godine, Sveti rimski car, papa, Francuska i Španija su se udružili protiv Venecije u Ligi Kambraji, i podelili posed Venecije međusobom. Iako je Venecija ponovo stekla njenu dominaciju putem mudre diplomatije 1516. godine, ona nikad više nije mogla obnoviti njenu političku snagu.1797. godine je Venecija bila okupirana i ukinuta od strane Napoleona Bonapartea, a zatim je predata Austriji. 1805. godine je Austrija bila prisiljena da preda Veneciju kraljevstvu Italije pod francuskom kontrolom, ali je 1814. godine ponovo stekla vlast nad Venecijom. Godinu dana kasnije, Venecija i Lombardija su se udružile da bi formirale Kraljevstvo Lombardije i Venecije. Venecijanci, pod italijanskim državnikom Danijelom Maninom, glasali su protiv austrijske uprave 1848. godine. Time je nova republika uspostavljena. Austrija, bilo kao bilo, ponovo je uspostavila kontrolu nad Venecijom godinu dana kasnije. 1866. godine, nakon Sedmonedeljnog rata, Venecija je postala deo novo-uspostavljenog kraljevstva Italije. Uprkos tome, Venecija i danas, sto je mnogo vaznije, figurira kao izuzetna umetnicka i arhitektonska riznica. U njoj su ziveli i stvarali najdarovitiji umetnici sveta - DJordjone, Karpaco, Ticijan, Veroneze, Tintoreto, Belini, cijim su se delima nadahnjivali besmrtnici, poput Petrarke, Getea, Mocarta, lorda Bajrona, Vagnera, Dikensa, Mana... Iz istih razloga i savremeni poklonici lepote i najrafiniranije stvaralacke kreacije pohode Veneciju, neformalnu kraljicu svetskog turizma.Divili su joj se i u njoj provodili dane i Njegoš i Dositej ali i Laza Kostić kome je bila najveća inspiracija, u nju je smestio radnju svoje drame "Maksim Crnojević", a njenoj Santa Marii Della Salute napisao pesmu koja će kod nas biti obznanjena najlepšom ljubavnom pesmom dvadesetog veka:

Mit o Veneciji "Gospodarici Jadrana", trgovackoj meki posvećenoj Svetom Marku, od trenutka kada su njegove mošti prenete iz Aleksandrije u nju, u doba renesanse je označavao idealizovanu sliku ovog grada, u očima onih koji su mu se divili. Njenu moć je odredio i dužd Enriko Dandolo, koji je 1201. osvojio Konstantinpolj.Petrarka je 1364. godine našao da je Venecija, koja je nastala u devetom veku u istoimenoj laguni, bogata zlatom, ali jos više slavom. Gete je četiri veka kasnije govorio kako se ona ne može porediti ni sa jednim drugim gradom. Čarls Dikens je mislio da stvarnost Venecije prevazilazi i maštu najburnijih snova, a Tomas Man ju je nazvao najneverovatnijim od svih gradova.

11

KARNEVAL - Carnevale di Venecia

Jedan od najstarijih događaja ove vrste u svetu, grad na kanalima pretvara u mesto opšteg veselja i hedonizma. Kada se pomene karneval, prva asocijacija je gotovo uvek čuveni hedonistički hepening u Riju de Žaneiru. Ali, i Evropa ima svoj pandan ovom događaju - čuveni venecijanski karneval. Venecijanski karneval svoje korene vodi josh od XIII veka i spada među najstarije događaje te vrste na svetu, i jedan je od retkih karnevala koji nije poprimio manire i atmosferu onoga u Riju i postao njegova bleda kopija. Iako je atmosfera takođe hedonistička, sve ostalo je potpuno različito - maske, koreografija, prateći sadržaji...

Venecijanski karneval specifičan je i po tome što se ne održava samo na ulicama i trgovima, već se dobar deo zabave dešava i na kanalima. Prema najstarijim pronađenim pisanim dokumentima, prvi venecijanski karneval održan je davne 1268. godine. U to vreme normalna je pojava bilo da po gradu srećete ljude koji s maskama na licu negde žure. Svi su skrivali lice hitajući u nepoznatom pravcu. Jedni su kradomice odlazili kod ljubavnica, drugi na kockanje, gde su se pod maskama krili od onih kojima već duguju novac, treći iz nekog njima bitnog razloga. Prema ovom dokumentu, državne i crkvene vlasti su u to vreme zabranjivale javno nošenje maski i prerušavanje ne bi li nekako stale na put promiskuitetu i dekadenciji, koji su se često iza maski krili. Od početka 14. veka zakoni su postali još rigorozniji, ali je narodu dozvoljeno da maske nosi samo za vreme karnevala. Ipak, procesije po gradu bile su i dalje zabranjivane, a od 1339. godine karneval se nije mogao održavati ni noću. Koliko su Venecijanci tog doba bili slobodoumni, najbolje pokazuje dokument iz 1458. godine, koji je muškarcima zabranjivao da se prerušavaju u žene, jer je to postalo masovna pojava.

Svakog februara venecijanskim kanalima, uličicama i trgovima, u promenadi koja oživljava duh i ambijent epske Evrope, defiluju ljudi sa maskama, najavljujuci prolece i možda, novu nadu. Festival se odrzavao u vreme najveceg blagostanja. Carnevale di Venecia ušao je u svetsku literaturu zahvaljujući Goldonijevim i Geteovim tekstovima, a slavu su mu proneli Karlo Goci i Kazanova. Na karneval van karnevala podsetiće vas i ljudi koji svakodnevno, danju i noću, šetaju Venecijom noseći tradicionalnu baoutu - masku sa otvorima za oči, koja prekriva celo lice, a ne smeta pri jelu i piću. Bal pod maskama, parada lepote, mistike i raskalasnosti traje od 13. veka do danas.

Danas jedan od najpoznatijih Karnervala u svetu umalo je krajem osamnaestog veka doživeo kraj. Napoleon koji je osvojio ovaj grad maske je ukinuo pošto je slutio da bi se iza njih mogli kriti špijuni.

Takodje Mussolini je 1930. godine zabranio odrzavanje festivala. Tek 1979. godine stanovnici Venecije, umetnici, pokushavaju da ozive festival i u tome uspevaju od kada ovaj karneval ponovo slave i posecuju venecijanci i naravno turisti.

12

VENECIJANSKE MASKE

Prodaju ih i danas kao i nekada maskareri, priznati kao zanatlije još u 15-tom veku, u malim prodavnicama koje su ujedno i radionice za njihovu proizvodnju, i koji se pridržavaju statuta iz 1436. godine, a koji tačno propisuje vrste maski, materijale i načine izrade. Venecijanske maske se mogu kupiti u celom gradu, a njihove cene variraju. Neke čak idu i do nekoliko hiljada eura. Tradicija je da pravi stanovnik Venecije svake godine nosi originalnu masku. Postoji nekoliko majstora koji prave ove maske, ali najpoznatija je porodica TERTINI. Oni prave ručno rađene maske i nikada ne prave duplikat. Iako je proizvodnja maski i kostima savremena, i danas ima majstora koji poštuju stara pravila ručne izrade. Prema njima, na modelu od gline izlije se masa rastvorenog gipsa, koja nakon što se osuši postaje kalup za masku. U nju se slaže nekoliko slojeva vlažnog papira. Nakon sušenja, maska se pokriva tankim slojem gipsa i lepkom, a potom se boji i na njoj se izrađuju različiti detalji i ukrasi. Maske se dele na "baute" (pokrivaju samo gornji deo lica, od čela do nosa, ne skrivaju skroz identitet ali sa njima na licu može da se jede i pije), "morete" (ovalne maske od crnog somota koje se završavaju velom i mahom ih nose dame. Izmišljene su u Francuskoj, ali su vrlo brzo preuzete u ostatku renesansne Evrope), i "larve" ili "volte" (uglavnom bele boje, tipične venecijanske, kombinuju se sa ogrtačem da bi se dodatno prikrilo lice iza njih).

VENECIJANSKE GONDOLE

Gondola ima fascinantnu istoriju koja počinje u XI veku. Ovaj naziv se pominje prvi put u Deklaraciji Dužda Vitale Falier u 1094. godini. Gondola je evoluirala vekovima i ona koju mi poznajemo danas je rezulat dugog procesa adaptacije posebnim potrebama plitkih i oštrokutnih kanala Venecije. Nastala kao privatno sredsvo transporta za bogate ljude, ali, zahvaljujući odličnoj sposobnosti za manevrisanje, postalo je najvažnije sredsvo prevoza ljudi. Međutim, njihova istorija nije tako romantična kao što bi se moglo očekivati. Nekada davno su bile u raznim veselim bojama, sve do trenutka kada je Venecija bila pogodjena kugom od koje su mnogi njeni stanovnici preminuli. Gondole su poslužile za prevoz posmrtnih ostataka stanovnika i bile su prefarbane u crnu boju koja je ostala do dan danas.

Gondola je teška oko 400 kilograma, dugacka 11.5 metara, i za njenu izradu koristi se cak 8 vrsta drveta (jela, hrast, višnja, orah, brest, mahagonija, ariš i lipa) i sastoji se od 280 delova. Oblik gondole se postiže savijanjem dasaka osušenog drveta koji se kvasi i kontinuirano zagreva. Drvo se zagreva na vatri od trske, zato što se kaže da je ova vrsta vatre daje najbolju vrelinu za rad sa drvetom bez oštećenja vlakana.. Iz razloga lakšeg upravljanja, svaka gondola je nagnuta na jednu stranu. Jedini metalni elementi su karakteristični železni kljunovi koje nazivaju 'ferro' i 'risso' na krmi. Rašlja gondole, koja se naziva 'forcola', je podrobno zakrivljeno orahovo drvo. Ono omogućava da se veslo koristi u barem osam pozicija.

13

PROBLEMI U VENECIJI

Kao jedan od vodećih problema sa kojima se susreću meštani ovog prelepog grada jesu poplave. Zbog globalnog zagrevanja došlo je do podizanja nivoa mora i Venecija je postala najosetljivije mesto na zemlji jer se ovde najviše oseća uticaj promene nivoa mora. Kako se nivo vode podizao ljudi su jačali temelje da bi kućni pragovi bili makar samo nekoliko santimetara iznad vode. Medjutim, problem je u tome što sada nivo vode raste brže nego ikada, npr. samo u poslednjih sto godina nivo mora je porastao za celih 25 cm. Najteži trenutak nastupio je posle oluje jednog novembarskog dana 1966. godine. Oluja je trajala 15 sati, a voda je bila četiri stope duboka . Niko nije stradao u poplavi, ali su mnoga blaga ovog grada oštećena više nego ikada raniije. Nivo vode je inače opsesija Venecijanaca i merenja su uvek precizna. Oni čak imaju ime za nivo vode od preko tri i po stope - zovu ga “aqua alta” ili visoka voda. Pre stotinu godina trg Sv. Marka je bio plavljen devet puta godišnje, a sada se to dešava stotinu puta u godini. Poseban problem je što se radi o morskoj vodi što je čini još razornijom. Ona ulazi u pukotine izmedju cigala, a kada se povuče u njima se zadražava so. Češće plavljenje znači i više soli i veće pukotine, dok zid jednog dana ne popusti. Istorijat očuvanja Venecije datira još od velike poplave iz 1966. godine – koja je u očima javnosti dobila simboličan značaj. Tog dana je cela Venecija bila jedan metar pod vodom, a šteta koja je tada pričinjena je enormna. Tom prilikom je šira javnost postala svesna da će opstanak samog grada biti doveden u pitanje ako se ne preduzmu konkretne mere za njegovu zaštitu. Unesko je reagovanjem na šetu koju je izazvala poplava u Veneciji i Firenci inicirao formiranje Internacionalnog projekta za zaštitu Venecije. Kao odgovor na apel Uneska (tadašnjeg generalnog direktora Uneska-Rene Maheu), razne organizacije su počele da pribavljaju sredstva za zaštitu i restauraciju spomenika i umetničkih dela u Veneciji. Danas je još uvek veoma aktivno 26 organizacija iz 11 zemalja. Od početka devedesetih godina dvadesetog veka Unesko je sproveo različite projekte u Veneciji koji predstavljaju konkretne primere za zaštitu ovog grada i lagune. Svi oblici Uneskovog angažovanja u Veneciji su deo projekta održivog razvoja i očuvanja ovog grada sa liste Svetske baštine. 2003. godine su počeli da se razvijaju projekti u visini više miliona dolara radi zaštite grada od daljnjeg potapanja. Jedan od ovih projekata jeste projekat Moze. Drugi svakako veliki problem jeste kanalizacija. Ovaj problem je često praćen i neprijatnim mirisom (pogotovu u kišnim danima), što svakako ne ide uz lepote Venecije. Postoje razni predlozi za rešavanje ovog problema, ali je najprihvatljiviji predlog o izgradnji kanalizacione mreže ispod nivoa mora.

14

OBILAZAK LAGUNE

PROJEKAT MOZE

Projekat MOZE predstavlja konstrukcija od 1.6km duge pokretne odbrambene ograde i biće sastavljena od 78 pokretnih delova. U slučaju nadolazeće plimnog talasa od jednog metra vazduh bi pod pritiskom izbacivao vodu iz vrata koja bi se usled toga lagano dizala. Svaki segment pojedinačno bi bio u stanju da izdrži i plimni talas od tri metra.

Zaštitna prepreka je tako smišljena da ne bude stalno u funkciji, kako se ne bi prekidale važne vodene struje, već da bude funkcionalna samo u slučaju potrebe. Njena osnovna funkcija će biti da zaustavljati plimu i u velikoj meri doprinese očuvanju grada i svih njegovih lepota, a završetak je planiran za 2011.godinu.

Ovaj veliki vodeni projekat, pod nazivom MOZE, je sve, samo ne jednostavan. Naučnik Paolo Piacoli, rođen u Veneciji, za životni projekat smatra zaštitu Venecija ali je protivnik projekta MOZE. On smatra da projekat ima velike manjkavosti i da je skup. Takođe misli da će imati i posledice na prirodno okruženje i na vodeni saobraćaj.

*Unutar lagune BRIKOLE regulishu saobracaj.

15

SANT' ERASMONedavno restauriran Maksimilijanov toranj dominira plazom gde su Venecijanci voleli da provode slobodno vreme i gde su plivali. Od 1800 tih godina ovo mesto podseca na Austrijsku dominaciju zbog vojnih utvrdjenja. Toranj nosi naziv Maksimilijan, zbog nadvojvode koji je trazeci utichishte pobegao u ovaj toranj 1848.godine.

TORCHELLONa Torchellu, znanom po dva bisera vizantijske umetnosti - crkvama SANTA MARIA ASUNTA i SANTA FOSKA, na kojem je Venecija i nastala, ljudi su nasli pribežište u petom i šestom veku. Danas na njemu jedva da žive pedsetak duša koje i ne znaju, a i da znaju ne bi verovali, da je upravo ispod njih navodno otkriven trag potonule Atlantide.

MURANONa Muranu, koje je centar duvača stakla, najčuvanija tajna zanata se prenosi s kolena na koleno od 12-tog veka. Šarene figurice, nakit, lusteri, pa i delovi nameštaja od stakla mogu se naći u svim trgovinama u gradu. Ovo staklo je veoma cenjeno, pa tako mali privezak košta od 10 do 25 eura, stakleni sat oko 30 eura, dok se cene lustera ili stolova od stakla kreću od 100 do 300 eura. Kako je tradicija proizvodnje stakla stigla u Veneciju, niko pouzdano ne zna. Smatra se da su je venecijanski moreplovci doneli sa istoka, gdje se tajne proizvodnje stakla odavno poznaju. Stari ukrasi i predmeti od stakla mogu se videti u Muzeju stakla,a u njegovom prizemlju čuvaju se arheološke vriednosti od stakla. Fabrike stakla u prošlosti su se nalazile u gradu, ali su zbog čestih požara koji su izbijali u njima, iseljene na ostrvo Murano. Tako je i čuveno venecijansko staklo i dobilo ime murano staklo.

BURANONa Buranu su nastanjeni ribari i znano je po šipkama koje venecijanske pletilje boje duginim bojama. Burano je najviše sačuvalo svoju tradiciju i nezavisnost. Ovde caruju mir i tišina, red i rad. Kuće su stambene i skromne ali nešto najlepše na ovim ostrvima, svako kao da je obojena drugom bojom. Na ostrvu Burano spretne Venecijanke izradjuju cuvenu marletu - cipku cija se tehnologija rada nije vekovima menjala, a lepota proizvoda ostala je vecna.

SAN SERVOLOSan Servolo je ostrvo na kome su ziveli kaludjeri. I opatice su im se pridruzile bezeci od Turaka sa Krita. Stanovnishtvo ovog ostrva je polako ischezavalo i u XVIII veku se odluchuje da ce San Servolo ostrvo postati vojna bolnica, zbog chestih ratova sa Turcima. Kasnije, ova bolnica je pretvorena u bolnicu za mentalno obolele. Chak i danas ako vas neko pita « da li ste sa San Servola » mocicete da zakljuchite da misli da ste ludi.

SAN GIRGIO MAGGIORE Na San Giorgio Maggiore dominira istoimena crkva.Njegova istorija pochinje kada je duzd Tribuno Memmo poklonio celo ostvro monahu Djovaniju Morosiniju koji je ovde napravio crkvu. Kada je italija pala u XIX veku ostrvo je bilo ugusheno jer se ovde nalazila nova besplatna luka i dom Venecijanske artiljerije.

16

OBILAZAK GRADA

Riva Skijavoni – predstavlja rivu robova. Kako su robovi uglavnom bili sa prostora bivshe Jugoslavije otuda i ime: Skiijavoni=Slavoni=Sloveni...

*Kuca franceska petrarke*Kuca Vivaldija (hotel Metropol)

Most Uzdisaja ( ili Most Uzdaha ili Kazanovin most) sagradjen u 17. veku, nema nikakve veze sa nekim ljubavnim aferama kakve mu se najcesce pripisuju. Po toj legendi zaljubljeni par koji gondolom prodje ispod mosta, zauvek ce ostati zajedno. U stvarnosti, most je dobio to ime u XVII veku. Most spaja sudnicu i tamnicu. Oni koji su prolazili mostom na putu od sudnice ka tamnici, znali su da poslednji put vide nebo,more, ostrvo S.Giorgio i slobodu i zato su tužno uzdisali. A Kazanova je uspeo da pobegne - most je sa gornje strane otvoren. Otrgao se stražarima, popeo na zid mosta i skocio u kanal.

Đovani Đakomo Kazanova (1725–1798) najveći skandal–majstor osamnaestog veka, čije su ljubavne afere prešle granice rodne Venecije i postale sinonim za neumorno zavodništvo. Kazanova ne bi bio ono što jeste, da u pauzi između junačkih dela kojima se ponosi čitava Venecija, nema običaj da baca oko na svako usamljeno žensko čeljade na koje naiđe, bilo da se radi o tek procvetaloj mladoj dami ili starijoj gospodji. Mnogi poznati zavodnici, među kojima i sam Kazanova, tvrdili su da je tehnika kojom se osvajaju ženska srca svojevrsna umetnost.

STUBOVIBlizu Duždove palate, na ulazu u trg, stoje dve čuvene granitne kule podignute 1180. godine, jedna držeći se krilatog lava Svetog Marka, dok druga se drži na krokodilu Svetog Teodora od Studijuma. Kažu da pravi Venecijanac nikada neće proći između ta dva stuba, jer su tu stajala vešala za osudjenike na smrt i između stubova mnogo ljudi je ispustilo dušu. Inace su stubovi, doneseni u Veneciju zajedno sa bronzanim konjima koji ukrasavaju baziliku svetog Marka, i to, po nekim informacijama iz Konstantinopolja, po nalogu dužda Enrika Dandola.

DUZDEVA PALATA - Palazzo DucaleU vreme Mletačke Republike podignuta je i velelepna palata znana i kao Duždeva. Duždeva Palata (Palazzo Ducale) je zadobila svoj konačni izgled nakon mnogobrojnih radikalnih promena u periodu od XIV do XVI veka. To je bila duždeva rezidencija i u isto vreme sedište raznih političkih i socijalnih institucija. Palata je bila duždeva rezidencija sve do pada Mletačke Republike 1797. godine. Nakon toga je bila sedište ministarstva pravde. Zgrada kakva je danas je početa da se gradi 1385 godine a završena u prvoj polovini XV veka, jer je ranija zgrada izgorela u požarima 976. i 1105. godine. Godine 976. je uništeno oko pola zgrade, a 1105. godine je izgoreo i ostatak palate, ali je ona uspešno rekonstruisana Svi istorijski periodi su prikazani preko neobične slojevitosti konstrukcijskih i dekorativnih elemenata: od antičkih temelja originalnog gotičkog stila,

17

do odličnih sala prilagođenih političkom životu i dekorisanih umetničkim delima iz Verone: Tintorettia, Veroneze i drugih velikih majstora Renesanse, predivne sobe duždevog apartmana, do tamnog zatvora i mesta za mučenje. Stubovi koji se nalaze na spoljasnjij strani palate , svi su u istoj boji, osim dva koja su u crvenoj boji i simbolizuju krv, mucenje i stradanje mnogih stanovnika Venecije. U okviru ove palate nalazi se zatvor i Most Uzdaha.. Ulaz u ovu fascinantnu gradjevinu iznosi oko 8 €.

ZVONIK CAMPANILENa trgu , tacno preko puta bazilike, uzdize se masivni renesansni toranj, zvonik sa cije platforme dve bronzane figure udarcem u zvono otkucavaju sat, arapskim brojkama oznaceni su minuti a rimskim sati na oba lica časovnika. “El paron de casa” (kralj kuće), tako su venecijanci zvali zvonik crkve Svetog Marka. Zvonik je visok 91m. Izrađen je između 874. i 1150. Godine 1902. zvonik se urušio, na sreću bez ikakvih žrtvi, čak nijedan golub nije bio povređen! Tom prilikom nije bila oštećena ni crkva iako se nalazi svega nekoliko koraka od ulaska u zvonik. 1912. zvonik je bio kompletno renoviran. U zvoniku postoji pet velikih gvozdenih zvona. Svako zvono ima svoje ime i svrhu; Marangona je zvono ujutro i uveče, na početku i kraju radnog vremena; Maleficio na dan bitnih događanja, Nona je zvonio u 9 sati, Trottiera je pozivao sudije na sastanak u Duždevoj Palati i Pregadi je pozivao senatora u Palatu. Osim tacnog vremena, na tornju su prikazane meseceve faze i kretanje Sunca kroz Zodijak.

18

SANTA MARIA DELA SALUTENa zapadnoj strani Venecije, na ostrvu San Đorđio , nalazi se velika i lepa barokna crkva posvećena Bogorodici, crkva Santa Marija dela Salute. Realizovana je po projektu arhitekta Baldassara Longhena. 1630. godine trećina stanovništva Venecije umrla je od kuge i Senat je doneo odluku da se napravi bazilika posvećena Devici Mariji koja bi ih zaštitila od dalje zaraze. Ova impozantna bazilika, osvećena je 1687 godine, nastala je na mestu gde se Kanal Grande uliva u sliv Sv. Marka. Remek-delo je kombinacija baroka i vizantiske arhitekture, inspirisana bazilikom Sv. Petra u Rimu. U ovoj palati su sačuvana izuzetno vredna remek dela: od Tiziana između kojih su: San Marco e Santi, Sacrificio d’Abramo (Požrtvovanje Abramovo), Davide i Golia, Caino i Abele, Tintoretta-Le nozze di Cana (venčanje Cana), Sassoferrata i skulpture od Giusto Le Court.Za njenu izgradnju, 1631. godine, korišcena je drvna građa iz Crne Gore. U 17. veku je to bio manir Italijana da seku slobodno šume u crnogorskom primorju i svoj jed zbog seče "slovenskih dubova " Laza Kostic je opevao u pesmi Dužde se ženi, sedamdesetih godina 19. veka. Ali mnogo godina kasnije, kada je na proputovanju sa svojom ženom, bogatom miraždžijkom kojom se oženio u kasnim pedesetim godinama, Laza video crkvu ostao je zapanjen pred njenom lepotom. I ne samo to nego je u tom susretu sa Santom Marijom on doživeo ono što se u psihologiji naziva "okidačem" , a moglo bi se tako nazvati i u poeziji. Sve ono o čemu je godinama mislio, što ga je mučilo, u snove mu dolazilo, sve svoje egzistencijalne probleme, koje je na kraju nazvao imenom Lenke Dunđerski, on je slio u 14 strofa pesme Santa Marija dela Salute.

“Oprosti, majko sveta, oprosti što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor,”

Tako pesma počinje, obraćanjem i izvinjavanjem crkvi, a nastavlja njegovom ispovešću. Tu se čini kao da on razgovara sa svojom rođenom majkom, koju je rano izgubio, što je ostavilo posledice na njegove decacke i mladalacke dane. Ali, odjednom on prelazi na opis svoje Lenke Dunđerski, svoje ljubavi prema njoj, tuge i rastrojenosti zbog gubitka nje, i u svemu tome Lenka se polako preobražava u hram o kojem je pevao, u " Salute " :

“U srcu slomljen, zbunjen u glavi, spomen je njezin sveti mi hram”.

I na kraju, nikako ne prihvatajući smrt voljene, sve potčinjava njihovoj ljubavi i završava:

“Sve će se želje tu da probude, dušine žice sve da progude, bogove silne, kamoli ljude, zvezdama ćemo pomerit pute, suncima zasut seljenske stude, da od miline dusi polude,

19

Santa Maria della Salute “.TRG SVETOG MARKA

Centralni i najcuveniji prostor u Veneciji svakako je Trg Svetog Marka. Plato, duzine 175 metara, ujedno je i hronicar sveukupnog drustvenog, politickog, religijskog, a danas najvise turistickog zivota grada. Trg je zapamtio mnoge gospodare, uspone i padove Republike, vesele karnevalske povorke, izvedene komedije del arte, viteske igre, raskalasne ljubavne price, romanticne zgode i nezgode brojnih junaka, od kojih najvise peripetije legendarnog zavodnika Kazanove. Trg krase i prelepa Sansovinova biblioteka, Lodjeta, Prokurative… Trg predstavlja jedinstveno urbanisticko arhitektonsko resenje i jedini pravi trg u Veneciji. Uoblicio ga je u 16 veku Jakopo Sansovino. Trg i danas takodje krase restorani zamišljeni za skupa zadovoljstva bogatih posteilaca i čuvaju uspomonu na Getea, Vagnera (koji je umro u palati Vendramin), Misea, Vernera, Mocarta, Žorž Sandovu, Vindzore, Anjelijeve, Somerseta Moma i Tomasa Mana, Agu Kana, Kenedijeve, Elizabet Tejlor, Pitera Justinova. Trg koji je meni bio poznat iz filmova kao mesto romantičnih susreta, davno izgubljenih ljubavnika, kazu da ima 200. 000 golubova. Nastanili su se tu kada su ih u znak pažnje za učinjenu uslugu doneli Venecijanci, koji su baš po golubovima pismonošama poslali poruku svojim saradnicima Đenovljanima, da se spremaju u pohod. Golubovi su uspešno ispunili svoj zadatak, i u znak pažnje Venecijanci su ih doneli na trg i počeli da hrane.

PROKURATIVE i caffe-i

Nove i stare prokurative izgradjene su u italijanskom renesansnom stilum, okružujući Trg Svetog Marka bile su kancelarije devet zamenika, najvažnijih građana Venecije posle Dužda. Oni su kontrolisali trg, crkvu i šest delova grada, koji se zovu sestieri. Godine 1585. ambasador Venecije u Instambulu rekao je Senatu da su turci pili vruće crno piće, napravljeno od zrna zvanih Kahavè i da ljudi ne mogu zaspati pošto popiju to piće. To seme je doneto u Veneciju 1638. godine i preženo se prodavalo po najvećoj ceni u specijalnom dućanu kafe koji se nalazio ispod Prokurativa. U vrlo kratkom vremenu ti dućani su se proširili po čitavoj veneciji. Ti caffe-i su vrlo brzo postali omiljena mesta za okupljanje, razgovor i ispijanje kafe. 1720. godine je otvoren najelegantniji caffe bar u Italiji: “Caffè of the Triumphant Venice”. Ovaj caffe je poznat po tome što su mnogi poznati ljudi u njemu pili kafu i voleli to mesto. Neki od njih su: Carlo Goldoni, Antonio Canova, braća Gozzi... Prvi vlasnik caffe-a je bio Floriano Francesconi i po njemu je caffe nazvan “Florian”. Godine 1775. je otvoren novi caffe preko puta “Florian”-a i dobio je ime takođe po vlasniki “Caffe Qadri”. Ovi caffe-i postoje i danas.

20

CRKVA SVETOG MARKACrkvu sacinjava pet kupola, dok se na ulazu nalaze cetiri skulpture bronzanih konja donete iz Konstantinopolja, kao originalni primeri anticke umetnosti. Gradnja ove crkve zapoceta je u IX veku. Izgorela je u požaru 976. godine, a ponovo je izgrađena 1063. godine po uzoru na carigradsku crkvu Svetih Apostola koja nije ostala sačuvana do danas. Na prednjoj strani, u cetiri kupole su oslikani biblijski motivi, a u petoj, poslednjoj, naslikana je legenda o tome kako su mošti svetog Marka prenete iz Aleksandrije u Veneciju. Sveti Marko je umro u Aleksandriji i naravno, bio sahranjen tamo. Venecijanci su godinama bezuspešno pokušavali da izmole Aleksandrijske vlasti da im dozvole da prenesu mošti voljenog sveca u svoj grad. Na kraju mošti su prenete na prevaru: Venecijanski trgovci su uvozili svinjetinu iz Aleksandrije. Na dno jednog sanduka sa svinjskim mesom, položene su mošti zaštićene slamom, koje su prethodno ukrali. Kad su carinici otvorili sanduk, i videli da je u njemu svinjsko meso, sa gnušanjem su brzo zatvorili sanduk, ne proverivši da li je to jedina roba u tom sanduku. Da bi opravdali “krađu” posmrtnih ostataka Svetog Marka, legenda kaže da kada bi Evangelist došao u uvalu(gde je danas Venecija) anđeo bi došao i rekao: "Pax tibi Marce, Evangelista meus" (prevod:” Mir tebi, Marko moj Evangelist” ). Na ovaj način je Bog ukazivao da je Svetom Marku odredio Veneciju kao mesto u kojem će naći mir. Venecijanci su glumili da su samo zadovoljili božiju želju. Unutrasnjost crkve pleni izuzetnom lepotom. Mozaicima i slikama sa temama iz Starog i Novog zaveta, ilustrovanim pricama o znacajnim duhovnicima, medju kojima je posebno istaknuta legenda o Svetom Marku, zastitniku crkve i grada, prekriveno je vise od 4.000 kvadrata poda, tavanica i zidova. Verujte na reč da više od polovine stanovnika Venecije nikada nisu videli živog konja ali zato s pravom paze, timare, čiste i održavaju četiri najlepša bronzana konja na svetu, na prvoj terasi Bazilike na Pjaci Svetog Marka, kojima su počast odali Jakopo Belini, Karpađo i slikari slikajući ih na neumrlim remekdelima venecijanske škole. Ovi konji su preživeli antičku epohu, a nekad su krasili atinski Akropolj i monumentalni Hipodrom sa sto hiljada sedišta u Konstantinopolju, gde su preneti kada se Rimska imperija preselila na istok 1204. godine. Narod im se ovde klanjao i u njih se zaklinjao, a Justinijan je podno njih za vreme jedne trke, u Nika ustanku, izgubio presto i glavu. U Vecneciju konji su, po nalogu dužda Enrika Dandola, stigli sa dva monolitna stuba, na kojima se danas nalaze - na jednom kip Svetog Teodora, a na drugom krilati lav, na keju gde počinje Pjaceta. Šest vekova kasnije uz zvuke "Marseljeze" nekoliko puta su obisli Marsovo polje u Parizu, posto su ih Napoleonovi grenadiri preneli iz osvojene Venecije, da bi obalom Sene krenuli ka Luvru. Nisu ni tu ostali dugo. Napoleon je, ugledavši se na Septimusa Severusa, naredio da se na Trgu Karusel podigne trijumfalni luk a na njemu da se u zapregu kojoj će on biti kočijas upregnu ova četiri konja. Kako je Napoleon potom neslavno završio u izgnanstvu na Svetoj Jeleni, posle pohoda na Rusiju i poraza kod Vaterloa, ispod najlepših konja na svetu kroz Trijumfalnu kapiju su projahali Aleksandar Prvi Romanov i Meternih. Kako pravda nalaže konji su ponovo na prvoj terasi Bazilike na Pjaci Svetog Marka, a na njihovo mesto Parižani su

21

postavili skulpturu Boginje Obnove koja i danas upravlja četvoropregom osrednje vrednosti. Ulaz u crkvu je besplatan, a bilazak četiri bronzana konja se naplaćuje 4 €.KULA SA SATOM:Sagradio ju je Marko Koduči između 1496. i 1499. godine. Ona je jedan od najviše fotografisnih spomenika u gradu zahvaljujući vrlo interesantnom satu. Na vrhu sahat kule nalazi se zvono sa dve figure Mavara koji čekićem udaraju u zvono i na taj način saopštavaju koliko je sati. Ispod sata se nalazi ''krilati lav'' simbol Sv. Marka i ujedno i grb grada Venecije. Osim tačnog vremena sat pokazuje još i godišnja doba, mesečeve mene i kretanje sunca od jednog zodijačkog znaka do drugog. Na toj kuli se nalazi sat koji pokazuje sate u rimskim brojevima, s’tim što pokazuje 24 sata, a ne 12. Ovaj sat daje i mornarima informacije o plimi i o periodima u godini koji su bolji za isplovljavanje. Sam sat su konstruisali otac i sin porodice Ranieri, kojima, su po legendi, izvadili oči kako ne bi napravili isto čudo još jedan put. Sama porodica Ranieri sat je odrzavala do 1998 godine kada je njihov poslendji potomak umro.

KANAL GRANDE

Dva glavna vodena kanala u Veneciji su Kanal Grande (Canal Grande) i Kanal Pravde (Canale della Giudecca). Najduži i najpoznatiji je Kanal Grande, duž kojeg su posejane sve značajnije palate, od kojih su dve stotine njih građene samo u mermeru. Dug 3750 m i u proseku sirok 62m. Venecija je uspela da do danas sacuva tipografsku konfiguraciju i numeraciju ulica (koje se u Veneciji zovu kale, a poprecne rame) iz 1171. god., kada je ceo grad podeljen u sest zona zvanih sestieri, tri levo i tri desno od kanala Grande. Kanal Grande vijuga u obliku slova S i predstavlja glavnu vodenu saobracajnu arteriju i u njega se sliva preostalih 45 manjih kanala.Dva dela su povezana Mostom Rialto, najstarijim mostom, drvenim mostom Accademia, sagrađenim 1854. godine; i mostom na železničkoj stanici, koji je sagrađen 1932. godine i od kamena je.

PONTE RIALTO

Most Rialto je najstariji most koji spaja dve strane kanala Grande. Od XII veka je postojao most od čamaca. Trajnija drvena struktura je izgrađena u XIII veku, ali je bio prepolovljen 1310. godine za vreme pobune Baiamonte Tiepola. Most je bio popravljen, ali se srušio 1444. godine pod težinom mase koja je gledala venčanje Markiza od Ferrara. Opet je obnovljen od drveta. Drvena struktura je konačno rasklopljena i zamenjena mermerom na kraju XVI veka. Sadašnji Most Rialto, kojeg je projektovao Antonio da Ponte, je bio poručen 1588. godine i završen 1592.godine. Do 1854, kada je izgrađen Most Accademia, Rialto most je bio jedini most na Kanalu Grande. Svojevremeno, most je bio centar trgovine i špijunaže, ispod kojeg bi svaki brod bio dužan da ostavi dve trecine svoje i da utovari istu količinu robe. Ovaj most je bio

22

inspiracija slikarima Gvardiju i Kanetu, ali i Šekspiru čija se radnja “Mletačkog trgovca” odvija upravo na njemu.

Zanimljivosti

Marko Polo (1254-1324) potiče sa ostrva Kurcola (sadašnja Korčula) u Jadranskom moru, gde i dalje postoji njihova kuća. Bio je venecijanski trgovac i istraživač, koji je, sa ocem i stricem bio jedan od prvih Evropljana sa zapada koji su putovali Putem svile do Kine. Svoja putovanja Polo je hronološki izložio u knjizi II Milione (putovanja Marka Pola) . Polovi su u Kini živeli 17 godina pre nego što su se vratili u Veneciju, gde je Marko bio savetnik tamošnjem vladaru Kublaj-kana (unuku Džingis-kana). Tokom 17 godina službovanja Kublaj-kanu, Marko Polo se upoznao sa velikim prostranstvima Kine i brojnim dostignućima ove civilizacije, od kojih su mnoga bila ispred onoga što je do tada otkriveno u Evropi . Prema priči, tokom boravka u Kini Marko polo je tri godine bio i guverner kineskog grada Jangkoua. U pomorskoj bici između Venecije i Đenove, Marko je bio uhvaćen i odveden u zatvor, gde je svoju knjigu izdiktirao Rustičelu da Pizi.

Misterija Dok je Marko Polo ležao na samrtnoj postelji, porodica ga je molila da prizna da je izmislio svoje priče. Odbijajući tu molbu on je navodno rekao: „rekao sam samo polovinu onoga što sam video“. Dok većina istraživača veruje da je Marko Polo stigao do Kine, nedavno su se pojavila mišljenja da on zapravo nije stigao toliko daleko i da je samo preričavao informacije koje je čuo od drugih. Skeptici naglašavaju, među brojnim greškama, da Marko Polo nije pomenuo kinesko pismo (veoma različito od bilo kog evropskog), štapiće za jelo, čaj, a da se ne govori o tome što nije pomenuo veliki Kineski zid. Takođe, kineske zabeleške iz tog vremena ga uopšte ne pominju, uprkos činjenici što je Marko tvrdio da je bio u službi Kublaj-kana što je zbunjujuće, imajući u vidu da se u Kini beležilo sve što se dešavalo na dvoru. S druge strane, Marko opisuje druge aspekte života na Dalekom istoku u mnogo detalja- papirni novac, veliki kanal, strukturu mongolske armije, tigrove, imperijalni poštanski sistem. Takođe Japan naziva Kineskim imenom Cipang. Taj pomen Japana smatra se prvom pojavom te zemlje u zapadnoj literaturi. Zbog svega ovoga, Marka Pola neki smatraju jednim od najvećih svetskih istraživača, dok ga neki skeptičniji pre vide kao najvećeg svetskog pripovedača priča.

Zanimljivosti o Marku PoluKnjiga II milione je druga najprevođenija i najčitanija knjiga u ljudskoj istoriji posle Biblije. Legende kažu da je Marko Polo upoznao Italiju sa nekim proizvodima iz Kine među kojima su: sladoled, pinjata i pasta, a naročito špagete. Međutim, ove legende se dovode u pitanje, pošto postoje dokazi da je pasta u Italiji poznata još iz starog veka.

23

Venecija je u znak sećanja na Marka Pola, dala njegovo ime svom međunarodnom aerodromu, a dva satelita koje je Britanska kompanija BSB lansirala 1989 i 1990 nose ime slavnog putnika.

VERONA

Verona je smeštena u severnom kraju Apeninskog poluostrva, u italijanskoj oblasti Veneto. Verona broji oko 250 000 stanovnika, te, posle Venecje (280 000), predstavlja drugi po veličini grad ove regije. Verona leži između plavog jezera Grada , zelenih ravnica i blagih obronaka Baldo planine i Lessini venca.Verona počiva na obalama reke Adiđe, drugoj po veličini u Italiji posle reke Po . Kod Verone reka je duboka oko 155 m, ali je voda često prelazila korito pa je stanovništvu u prošlosti pretila stalna opasnost od poplava. Dolinom reke Italija se povezivala sa Austrijom. Verona je inače često bila izložena priorodnim nepogodama, jer ovo je manje-više trusno područje, a najveću štetu gradu naneo je zemljotres 1117 godine koji je uništio mnoge spomenike iz prethodnih vekova.

Narod Verone je uglavnom katoličke veroispovesti,a odlikuje ih duboka pobožnost o čemu govori i veliki broj crkava na teritoriji grada. Zanimljivo je da je Verona, posle Milanskog edikta 313. godine i priznavanja hrišćanstva širom Rimskog carstva duže nego bilo koji drugi grad u Italiji morala da se bori da lokalno stanovništvo odvrati od verovanja u idole.

Prva asocijacija na ovaj italijanski grad je svakako ljubav. Mnogi parovi iz tog razloga dolaze upravo ovde, jer prema legendi Verona garantuje večnu ljubav. Tu legendu Verona duguje Šekspiru. Verona je grad u koji je iskorišćen za priču o Romeu i Juliji.

Veronci vode po količini u italijanskom izvozu vina. Na sajmištu su velike hladnjače odakle se snabdeva ceo severni deo Italije. Verona je poznata i po svoja dva fudbalska kluba: Veronom i Kjevom tzv. letećim magarcima, protiv kojih je Zvezda pre par godina igrala, i pobedila, naravno.

Verona je danas poznata i po Berto Barbarani-u, najpriznatijem njihovom pesniku, koji je pisao veronežanskim jezikom Njegovu statuu možemo videti na Piazza Erbe.

Po gradu možemo videti i žuto-plave zastave. One su obeležje grada Verone.

24

Verona je grad koji je ceo pod zaštitom UNESCO-a.

ISTORIJA

Ime Verone povezuje se sa korenom wehr što znači odbrambeni zid, pa bi se naziv grada mogao prevesti kao mesto na reci opasano zidinama. Još u 5. i 6. veku pre nove ere ovuda su prolazili važni putevi: jedan je vodio ka Jadranu, drugi je išao uz reku u pravcu vinograda Valpolicela i Trentina, a treći je bio Via Claudia Augusta koji je spajao teritorije Garde i Brescie.Na kraju rimske vlasti, 476 godine, Verona je postala druga prestonica Ostrogotskog kraljevstva u Italiji. Do 567 godine, vlast su držali Goti, pa je grad bio uključen i u gotski rat od 535. do 552.godine , koji je vođen između Ostrogotskog kraljevstva u Italiji i Istočnog Rimskog carstva.

569. godine Veronu je zauzeo kralj Lombarda, Alboin u čijem je kraljevstvu grad opet bio na drugom mestu po značaju. U ovom gradu je kralj Alboin izgubio život od ruke svoje supruge 572 godine.

774. u grad probija Karlo Veliki, koji će ga u svom posedu držati do kraja milenijuma. Upravo tada počinje izgradnja čuvenih zdanja Verone o čemu govori ilustracija grada biskupa Raterija, što je jedini preživeli dokument iz tog doba. Verona tada postaje uobičajeno sedište kraljeva Italije, a uprava nad gradom prelazi u nasleđe grofovima Milo, predacima grofova Svetog Bonifacija.

Vladavinu Karlovih naslednika obeležili su stalni ratovi sa grofovima San Bonifacija. Konflikti su prekinuti u vreme vladavine Skalijerija koji je započeo ulepšavanje grada, Kangrandea I, velikog ratnika, zaštitnika umetnosti I umetnika , koji je u Veroni udomio izgnanog Dantea, Petrarku i Đota.

Mastino II koji je posle smrti Konrada I preuzeo vlast u Veroni, proširio je njenu teritoriju osvajanjem Brescie 1332. I kupovinom Parme I Luće 1335 I 1339. Posle francuskog kralja bio je najbogatiji princ onoga doba. Ali protiv njega je 1337 formirano moćno savezništvo u koje su ušle, između ostalih, Venecija i Firenca. Posle tri godine ratovanja Skalijerijeva moć ograničena je na Veronu I Veneciju.

Kangrande II, Mastinov sin, koji je obeležio šestu deceniju 14. veka bio je okrutan i nepoverljiv vladar. Ubio ga je brat, Kansignorio, 1359 godine, koji je poznat po tome što je grad ukrasio palatama, akvaduktima i mostovima, a osnovao je i državni trezor. Ubio je i drugog brata Paola Alboina. Ubitstvo braće je izgleda bila nasledna bolest u porodici, pošto je Antonio, Kansignorijev nezakoniti brat ubio svog brata Bartolomea, čime je izazavao neprijateljstvo naroda koji gaje napustio kada mu je Đan Galeaco Viskonti, Milanski grof, objavio rat sa namerom da proširi svoju vlast na Verona, u čemu je i uspeo.

25

Antonio Skalijeri, pobegao je iz grada 19. oktobra 1387. tačno u ponoć, čime je završena vladavina Skalijerija. Naime, njegov naslednik, Guilielmo, uspeo je da istera milanske trupe, ali je umro samo 10 dana kasnije, pa je Verona podvrgnuta dominaciji Venecije Od 1405. Skalijerijevi su živeli u gradu, i pokušavali (bezuspeshno) su da povrate vlast brojnim narodnim ustancima.Od 1405 do 1797 godine, Verona je bila bitan deo Mletačke republike. Ovo je bio period mira. Napoleon je zauzeo Veronu 1797, ali su na Uskrs Francuzi isterani narodnom pobunom. Iste godine Napoleon je ukinuo Mletačku republiku. Verona dalje pada u ruke Austrije (1797 godine po Kompformijskom miru koji je potpisala Francuska), a vec 1805 se vraca u pod Napoleonovu vlast. Posle Napoleonovog pada, Verona je 1814 ponovo vracena Austriji. 1866 posle šestonedeljnog rata zajedno sa Venecijom ušla je u sklop Italije.

Fašizam je dodao još mračnih stranica u istoriji Verone. Jevrejska populacija bila je progonjena širom Italije, 1938 doneti su antisemitski zakoni , koji su doveli do zaustavljanja razvoja privrede budući da je ona počivala na znanjima Jevreja, koji su bili oterani u koncentracione logore. Jedan od najvećih postojao je u Veroni, koja je 1943. ušla u sastav Musolinijeve Socijalne države, kao vitalan deo fašističkog režima. Verona je jedan od najbombardovanijih gradova II svetskog rata.

OBILAZAK GRADA

KAPIJE VERONE su izgradjene u IV veku i izgradio ih je Galliano, prokonzul Verone, kako bi odbranio grad od naleta Langobarda i Gota.

PIAZZA BRA

Piazza Bra danashnji izgled formira u 16tom veku i predstavlja najomiljenije mesto za sastajanje mladih. Trg je popločan kamenim pločama raznih boja, od sivih i plavih do zelenih nijansi. Na njoj se nalaze spomenik kralju Emanuelu II (prvi kralj ujedinjene Italije), rimska Arena, kao i sedište opštinske vlasti u zgradi Palazzo Barbieri (prva do Arene) koja izgrađena u neoklasičnom stilu i Palata Gran Guardia (naspram Arene) izgrađena je u XVII v. za vojne potrebe, kao i Alpska fontana.

Alpska Fontana koja se nalazi na sredini trga, nazivaju poklon Nemačke, s’ obzirom na veliki broj nemačkih turista koji dolazi ovde.

PALAZZO BARBERI (prva do Arene) predstavlja gradsku većnicu. Sagradio je u neoklasičnom stilu Đuzepe Barberi između 1836 i 1848. na ruševinama stare bolnice Misericordia. Od 1869. godine ovde je sedište vlade. Današnji izgled palate duguje se renoviranju iz 1945, nakon velike šetete koju je palati naneo požar. Arhitekta koji je izvodio radove bio je Dominiko Kurtoni, nećak drugog slavnog italijanskog arhitekte

26

Sanmišelija. Radovi su započeti 1610, ali su četiri godine kasnije obustavljeni, a palata je završena 1821 godine.

Palata Gran Guardia (naspram Arene) je najpoznatija po tome shto se Garibaldi sa njenog balkona obratio narodu. Izgradnju počeo Sanmišel 1555. godine a zavrshena je tek 1867. I na ovoj gradjevini Dominiko Kurtoni je uchestvovao. AMFITEATAR ili ARENA kako ga građani Verone nazivaju, što su prevodu sa latinskog znači pesak, jer je pozornica bila pokrivena peskom. Arena sagrađena u prvom veku pre nove ere,u vreme poslednjih godina vladavine rimskog imperatora Avgusta ali ni istoričari ni arhitekte se nisu složili oko tačnog datuma nastanka ali ono oko cega jesu jeste da je Arena gradjena u I veku nove ere. Krajem XI veka oštećena je dosta, u većem broju zemljotresa. To kamenje iskorišćeno je za izgradnju kuća u okolini. Arena leži u udubljenju, 2m ispod nivoa puta. Ranije su postojala tri reda lukova od mermera, ali zemljotres iz 1117. godine srušio je spoljni prsten ,od koga je ostalo samo jedno krilo, Ala, držeći se na pet stubova, u severozapadnom kraju Arene. Drugi prsten Arene posle zemljotresa ojačan je cementom, šljunkom iz reke i jakim ciglama.Arena je izgrađena od dve vrste kamena iz okoline Verone. Iz tog razloga je toliko šarolika. On predstavlja najveću znamenitost Verone. Treći je po veličini u Italiji posle Rima i Napulja. Podium u Areni je 74 m dugačak, i 45 m širok. Tu se nalaze 44 reda stepenica. Nekada je primao 22.000 ljudi. Najpopularnije su bile gladijatorske igre. Bilo je duela i čovek-čovek, čovek-životinja i, čak i životinja-životinjaPrva festivalska zgoda organizovana je u Areni 10. augusta 1913 godine kada je izvedena Verdijeva Aida. Od tada se Arena poistovećuje sa operom. Arena di Verona fondacija svake godine organizuje sezonu opere koja u grad dovodi milione posetilaca iz Evrope i sveta.

VERONA ROMEA I JULIJE

Šekspir je rekao...

Već u uvodu se otkriva kako su dve ugledne porodice Monteki i Kapuleti u svađi. Legenda kaže da su Kapuletijevi bili gibelini koji su bili odani Svetom rimskom carstvu, a da su Montekijevi podržavali papstvo, te da je zbog toga došlo do mržnje između dve porodice. Porodica Kapuleti organizuje zabavu, a Romeova ljubav prema Rosalini navodi ga da dođe. Na zabavi Romeo sreće Juliju, između njih se rađa ljubav bez ograničenja koja nameće mržnja između njihovih porodica.U jednoj svađi, Tibaldo, Kapuletijev sinovac, ubija Merkuzija Romeovog prijatelja. Želeći da osveti smrt svog dobrog prijatelja Romeo ubija Tibalda. Preneražen prizorom knez osuđuje Romea na prognanstvo u Mantovu.Otac i majka žele udati Juliju za Parisa, mladog, uglednog i bogatog plemića. Zbog večne ljubavi na koju se zavetovala Romeu, ona bira smrt. Monah Lorenco, želeći da spreči tragediju, daje Juliji napitak koji će je uspavati a šalje poruku Romeu da je ona zapravo

27

živa. Glasnik ne stiže na vreme da kaže Romeu istinu. On odlazi u grobnicu Kapuletija i misleći da mu život bez Julije nema smisla, ispija otrov i umire. Neposredno nakon toga Julia se budi i videvši da joj se dragi ubio zbog tuge uzima bodež i oduzima sebi život. Nakon tragedije u grobnicu dolaze članovi obe porodice i nad njihovim mrtvim telima se mire jer shvataju da je uzrok tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice iskrenoj i čistoj ljubavi i time donela svima veliku nesreću.JULIJINA KUCA - Nalazi se blizu trga Erbe, u ulici Via Capello 27. Kuća datira iz 12 veka kada je pripadala Dal Capello porodici čiji je grb uklesan u kameni luk na ulazu u kuću. Poistovećivanje prezimena Capello sa Kapuleti doprinelo je narodnom verovanju da je ovo bila kuća Julije, mitske heroine Šekspirovog dela, čija se radnja smešta među zidine Verone. Istina je da je Verona počela da uviđa prednosti turizma u ranom 20 veku, pa je grad počeo da radi na unovčavanju romantične priče o dvoje mladih, pa se došlo i do toga da se Julijin grob nalazi u kripti crkve San Francesco. Poznati balkon na kome su se Romeo i Julija zakleli na večnu ljubav sagrađen je 1936 u vreme rekonstrukcije kuće. Unutar kuće nalazi se nameštaj iz 16 i 17 veka, freske i slike koje se odnose na legendu o Romeu i Juliji, renesnsni keramički predmeti izrašeni u Veroni, kao i krevet iz Zaferilijevog filma iz 1968 godine. U dvorištu se nalazi Julijina statua koju je u bronzi izvajao Nereo Constantini. Ipak, Julijine grudi izgledaju kao da su napravljene od zlata. To je rezultat hiljade dodira, jer kaže se da će onaj ko dodirne Julijine grudi, imati večnu sreću u ljubavi . Na zidovima, sedištima, podovima i svuda gde se može zalepiti parče papira, ostavljaju se ljubavne poruke Juliji na svim svetskim jezicima. Problem je u tome što mnogi koriste žvake da prilepe poruku na zid, pa je uprava grada rešila da otvori internet adresu na koju će stizati pisma. Međutim, malo je verovatno da će se grad usuditi da preuzme takav rizik, s obzirom na to da upravo ovaj zid i Julijina kuća dovode hiljade turista u Veronu godišnje. Uostalom, internet nije romantičan!Da ljudi zaista veruju da je Šekspirova priča imala korene u stvarnosti govori sledeća anegdota. Naime, 1935 godine, na Julijinom grobu pronađeno je pismo jednog očajnog zaljubljenog Engleza koji je tražio da mu devojka pomogne da pronađe sreću u ljubavi. Uskoro su pisma počela da se gomilaju, sve dok se Etore Solimani, ondašnji grobar nije sažalio i počeo da šalje odgovore. Skoro pola veka kasnije, Đulio Tomasia, director fabrike čokolade, osnovao je tzv Julijin klub čiji je danas počasni predsednik. Sedište kluba je u ulici Via Galilei 3 u severnom delu Verone, mada je dovoljno na koverti napisati Julija da bi pisma iz celog sveta dispela na željenu destinaciju. Klub čini osam devojaka koje govore više svetskih jezika, a godišnje odgovaraju na više od 5000 pisama. Imaju i ljubimca, mačka Romea, koji je dolutao pre nekoliko godiina i sada uživa posebne privilegije. Inače, devojke rade besplatno. Suprotno ovome, da se Šekspir nije vodio u potpunosti istinitim događajima, pokazuje podatak da engleski pisac nikada nije bio u Veroni, ali je priču o nesrećnom paru čuo iz usta nekog drugog. Priča, mora se priznati ima korene u stvarnosti, jer je u vidu pozorišne predstave bila izvedena pred građanima Verone još 1520 godine, mnogo pre nego što je Šekspirova drama dospela na daske Elizabetskog teatra.

28

ROMEOVA KUCA - je obićna kuća iz 13 veka, koja je navodno pripadala porodici Monteki. Mnogi smatraju da je kuća zapravo pripadala izvesnom Cagnolo Nogroli. Romeova kuća pronađena je tako što se brojalo dve stotine i nešto koraka, koliko se pominje u drama, od Julijinog balkona. Kuća nije naročito impresiona, mada je jedna od najstarijih u gradu. Da nema natpisa na kome piše da je reč o Romeovoj kući, lako bi se moglo proći pored nje a da se ni ne primeti.PIAZZA ERBE

Piazza Erbe ili u prevodu trg biljaka, tako je nazvan jer u to vreme jedini zeleniš je prodavan ovde. To je najpoznatiji trg u Veroni. Ovde se nekada nalazio prostran Rimski forum, ali je za vreme Skala pretrpeo izmene izgradjom palata i okolnih zgrada. Prostor je sužen, pa se sada koristi samo za prodaju suvenira. On je sav u nepravilinim oblicima i formama, i oko njih su zgrade raznih stilova i boja, s’ obzirom da su građene u različitim vremenima i mogu reprezentovati forme kod koje je Verona prolazila.

Sam Rimski forum se prostirao od Piaze Bra pa sve do Piaze Erbe a taj prostor se popunio gradjevinama tokom vekova najvishe u XIII i XIV veku.

Sve gradjevine koje je izgradila porodica Skala su uglavnom lako prepoznatljive, jer se najvishe koristila crvena opeka, cigla i beli mermer.

DOMUS MERCATORUMkoji je izgradjen 1301. godine je zgrada srednjovekovne berze u kojoj su se sklapali svi ugovori bilo kakve trgovine. Madona se nalazi na uglo i svi ti ugovori koji su potpisivani bili su blagosiljani od nje, tj njoj su se zaklinjali na poshtovanje. Ukoliko ih ne bi poshtovali, bili bi postavljeni na stub srama gde bi bili gadjani paradajzom, patlidzanom…Na ovom mestu je takodje nastao i pojam banka, jer kada su trgovali menicama (svako je imao po nekog u nekom drugom gradu..), italijani su izneli jednu klupu sa koje su oni trgovali. Na italijanskom jeziku klupa se zove banka, te odatle i ime danashnjim bankama.

TORANJ GARDELO je uradio Kangande II, koji je imao nadima Besan Pas, ozenio je cerku Ludviga od Bavarske. On je pocheo da gradi i Castel Vechio. Kangrande II ga je izgradio da bi mogao da prati trupe svoga brata, koji ga je i kasnije ubio.

FONTANA DI MADONA je fontana koja se nalazi na centru trga, i ona je doneta iz Rimskog kapitola. Kangande II je takodje nju uradio.

LAVOVI SV. MARKA iz 1523.godine su tu postavljeni od strane Venecije, kako bi Venecija dokazala svoju vlast nad Veronom. U svakom gradu koji je osvojila Venecija postavljala je ovakve stubove da bi dokazala i prikazala svoju nadmoc. PALAZZO MAFFEI je barokno remek delo, izgrađeno u XVII v. Ukrašena je sa šest statua koje predstavljaju Veneru, Minervu, Apolona, Herkula, Jupitera i Marsa, rimmske bogove. Tu su krunisani vladari.

29

Na desnoj strani trga je “Domus Nova”. Ispod Domus Nove je Palazzo del Comune, zgrada opstine iz 12.v., koja je kasnije renovirana u romaničkom stilu u 16. i 19.v. Zahvaljujući kombinaciji kamena i cigle ima dvobojnu fasadu. Nju krasi fantastična kula Lamberto visine od 83 m, čija je gradnja otpočeta 1172.godine. Kula je građena čak 300 god i predstavlja najvishu tachku Verone. Zvonik je dodat u 15. v. Domus Nova i Palazzo del Comune su spojene Costa lukom. PIAZZA DEL SIGNORI

PIAZZA DEI SIGNORI je bio politicko-administrativni centar Verone, za vreme dinastije Skala. Piazza del Signori u odnosu na Piazza Erbe, koji se nalazi blizu njega, je mnogo racionalnije planiran i protkan aristokratskom atmosferom. Nalazi se u srcu starog grada. Predstavlja simbol moći i umetnosti, a u njenom središtu nalazi se statua italijanskog renesansnog pesnika Dantea Agilerija (Bozanstvena Komedija). Dante je proteran iz Firence, pa je došao u Veronu, gde su ga Skalijerijevi sa oduševljenjem prihvatili.1865, kada se proslavljalo shest vekova od rođenja Dantea, na inicijativu Društva lepih umetnosti odlučeno je da se podigne statua Dantea na Piazza dei Signori gde će pesnik zauvek biti blizu svojih mecena i zaštitnika, Skalijerijevih.

LOGGIA DEL CONSIGLIO (1476-1493) se nalazi iza statue Danteu, najinspirativnije delo veronske arhitekture, obeležje arhitekte Fra` Giocondo-a. Ovo je najfinija građevina perioda renesanse.Ima tanke stubove, dok se na vrhu nalaze statue bogatih i poznatih Veronaca, kao što su Katalus, Emilio Marko, Plini.

PALAZZO DEGLI SCAGLIERI se nalazi na kraju trga del Signori, blizu do grobnica Skala. U njenom dvorištu se nalazi romanički bunar. Ona je najelegantnija građevina na ovom trgu. Ona danas predstavlja sedište Provincijskog saveta.

PALAZZO CAPITANO je sudnica izgrađena 1363.godine za vreme Skalijerijevih, a renovirana u 19.v. Dekorisana je razlicitim grbovima. Kroz luk se prolazi do dvorišta, gde je bila stara pijaca. Tu se mogu videti stepenice Scalla della Ragione, stepenice razloga, koje su urađene u gotskom stilu od crvenog kamena. Njima se može popeti na Torre de Lamberti. Takođe, tu je i Palata razloga, koja ima dvobojnu fasadu (kamen+cigla).

ARCHE DELLA SCAGLIERI

Arche della Scaglieri (Scaglieri predstavlja množinu od Skala) predstavlja grobnicu porodice Skala, koja je urađena u gotičkom stilu. Ona je izgrađena na ostacima crkve Sv. Marije antičke. Najvažniji od tri groba koji se ovde nalaze, je Cangrandeov, koji je postavljen iznad ulaza u crkvu. To je bio najmoćniji vladar u istoriji Verone, koji je i proširio grad na najveću teritoriju u istoriji, obuhvatajući delove Lombardije i Veneta.Iznad vrata Svete marije Antičke nalazi se mauzolej Konrada I koji je preminuo 22 juna 1329. Sarkofag se oslanja na simbolične pse koji drže simbole Sklijerijeve porodice. U

30

mauzoleju se nalaze i tri statue: na prvoj je predstavljena Verona sa odbrambenim zidinama koje su napravili Skalijerijevi, dok se iznad sarkofaga izdiže statua Konrada I na konju. Kroz drugu kapiju dolazi se do groba Mastina II. Mastino je sahranjen sa bradom na licu. Luk Konsinjorija je bogatiji i dinamičniji od ostalih: urna je oslikana jevanđelističkim pričama. Na osnovi je urezano ime skulptora Bonino da Campione.

FIRENCA

Firenca (ital. Firenze) je glavni grad italijanske regije Toskana. Toskana je jedna od dvadeset regija Italije, a dobro je poznata po svom jedinstvenom valovitom pejzažu i umentičkom nasleđu. Toskana se nalazi u centralnoj Italiji, graniči se sa Emilijom-Romanjom na severu, sa Ligurijom na severo-zapadu, Tirenskim morem na zapadu, Umbrijom i Marčeom na istoku, a na jugo-istoku sa Laciom. Dve trećine Toskane su brdovite, dok je jedna četvrtina pod planinama; ostatak čine ravnice kroz koje teče Arno. Toskana je podeljena na deset opština: Areco, Firenca, Groseto, Livorno, Luka, Masa-Karara, Piza, Pistoja, Prato i Sijena. Čak šest lokaliteta Toskane stavljeni su pod zaštitu UNESCA (spomenimo samo Firencu, Pizu, Sijenu i San Điminjano). Toskana je poznata po svojim vinima (najčuvenija su Kjanti, Brunelo di Montalčino i Vino Nobile di Montepulčiano), ali ima i 120 zaštićenih prirodnih rezervata. Drugi agrokulturni proizvodi uključuju Kjanina goveda (od nihovog mesa se pravi čuveni „Fiorentina“ odrezak), kao i proizvodnju maslinovog ulja, posebno u Luki i okolnim brdima. Industrija obuhvata fabriku Pjađo (automobili, motori, skuteri, avioni), tekstilni distrikt Prato, petrohemiju i čeličane Pjombina. Ipak, turizam je kičma tzv. gradova umetnosti (Firenca, Luka, Piza, Sijena, San Điminjano).

U periodu od 1865. do 1870. Firenca je takođe bila i glavni grad Kraljevine Italije. Firenca se nalazi na reci Arno i ima oko 370.000 hiljada stanovnika, dok u predgrađima živi još nekih 200.000 ljudi. Kao centar srednjovekovne trgovine i finansija, grad se često uzima kao rodno mesto italijanske renesanse. Poznata po veličanstvenoj arhitekturi i umetnosti, često se naziva Atinom srednjeg veka.

ISTORIJA

Tragovi o etrurskim naseobinama datiraju još iz VIII veka pre n.e., kada je u dolini Arna, na mestu gde se danas nalazi Ponte Vekio, stvoreno naselje čiji su meštani hteli da kontrolišu plitak gaz reke. Prema nekim izvorima naselje je osnovao Julije Cezar 59. godine pre Hrista za svoje vojnike veterane. Nazvano je Florentia ( Cvat, Procvat,

31

Cvetanje – kao da je u imenu bilo sadržano ono što će presudno oblikovati istoriju grada: Nomen est omen !) i sagrađeno je u stilu vojnog logora sa dve glavne ulice, cardo i decumanus, koje se danas seku na Trgu Republike. Kako se nalazilo na putu Via Cassia, koji se nalazi na maršruti Rim – Sever, a uz to u plodnoj ravnici reke Arno, naselje je ubrzo postalo važan komercijalni centar. Car Dioklecijan je Florentiu proglasio za glavni grad provincije Tuskia u III veku n.e.

Sveti Minijas bio je prvi mučenik Firence. Njemu je odrubljena glava oko 250 god. n.e., tokom antihrišćanskih protesta koje je organizovao Car Decije. Pošto je bio pogubljen, kažu da je ustao i uzeo svoju odrubljenu glavu i prešao preko reke Arno u planine Mons Fiorentinus gde je bilo njegovo isposničko prebivalište, a gde se danas nalazi bazilika San Miniato al Monte.

Grad se tokom IV i V veka nalazi na udaru Ostrogota i Vizantinaca (tokom borbi između njih populacija grada pala je na svega 1000 stanovnika). Mir se vraća pod vladavinom Lombarda tokom VI veka. U VIII veku Firenca postaje deo Toskanskog vojvodstva, ali je glavni grad u to doba Luka. Broj stanovnika i privreda su u stalnom porastu; oko 1000 godine Firenca postaje glavni grad Toskane. To je značilo početak firentinske umetnosti, jer je 1013. godine započeta izgradnja bazilike San Miniato di Monte u romaničkom stilu. Tokom ovog perioda nekada veliki rival Firence, Piza, je doživela 1248. poraz od Đenove ( pod vlast Firence Piza je dospela 1406), dok je grad bio svedok uspona merkantilne elite koja je bila praćena antiaristokratskim pokretom, što je rezultiralo nizom zakona poznatih pod nazivom Uredbe o pravdi.

Od ukupne populacije koja je procenjena na oko 80.000, pre Crne Smrti 1348, oko 25.000 stanovnika bilo je vezano za gradsku industriju vune: tokom 1345. Firenca je bila poprište pokušaja štrajka od strane vunarskih udruženja, koji su 1378. ustali protiv oligarhijske vladavine. Posle gušenja njihove pobune, Firenca je potpala pod vlast porodice Albici (1382-1434), koja je bila žučni protivnik porodice Mediči. Kozimo Mediči bio je prvi član porodice Mediči koji je suštinski posedovao kontrolu nad gradom. Iako je grad tehnički bio klasna demokratija, njegova moć počivala je na širokoj mreži patronaže uz savezništvo sa novim imigrantima. Činjenica da su Medičijevi bili Papini bankari takođe je doprinela njihovom usponu. Kozima je nasledio njegov sin Pjero, koga je ubrzo nasledio Kozimov unuk Lorenco 1469. Lorenco, kasnije nazvan Veličanstveni, bio je veliki mecena umetnosti. bio je,između ostalog, pokrovitelj Mikelanđela, Leonarda i Botičelija.

Nakon Lorencove smrti 1492., na presto je došao njegov sin Pjero II. Kada je francuski kralj Šarl VIII izvršio napad na severnu Italiju, Pjero II bio je rešen da mu pruži žestok otpor. Međutim, kada je na kapiji Pize shvatio veličinu francuske vojske, morao je da prihvati ponižavajuće uslove koje mu je francuski kralj ponudio. To je izazvalo pobunu u samoj Firenci, te su građani proterali Pjera II. Njegovim egzilom 1494, završen je prvi period vladavine Medičijevih restauracijom republikanske vlade.

U ovom periodu dominikanski monah Đirolamo Savonarola postao je prior manastira San Marko (1490). Bio je čuven po svojim pokajničkim propovedima u kojima je žestoko kritikovao ono što je po njemu bio široko rasprostranjeni nemoral i privrženost materijalnom bogatstvu. Smatrao je izgnanstvo Medičijevih božijim delom, kao kaznu za njihovo dekadenciju. Iskoristio je priliku i nastavio sa demokratskim reformama koje su vodile do demokratičnije vladavine. Međutim, kada je Savonarola javno optužio Papu Aleksandra VI za korupciju, zabranjeni su mu javni govori. Kada je

32

prekršio ovu zabranu, bio je ekskomuniciran iz crkve. Firentinci, umorni od njegovih ekstremnih učenja, okrenuli su se protiv Savonarole i uhapsili ga. Osuđen je kao jeretik i spaljen je na lomači na trgu dela Sinjorija 23-eg maja 1498.

Druga osoba neobične pronicljivosti bio je Nikolo Makijaveli., čiji su saveti za preporod Firence pod snažnim individualnim vođstvom često shvatani kao legitimizacija političke koristoljubivosti i ,čak, nedela. Od strane Medičijevih, Makijaveliju je bilo povereno da napiše Istoriju Firence. Firentinci su drugi put zbacili Medičijeve i ustanovili republiku 1527. Međutim, drugi put vraćeni na vlast uz pomoć Pape i Cara, Medičijevi postaju nasledne vojvode Firence, a 1569. dobijaju i titulu Velikih Vojvoda Toskane, vladajući dva veka.

Slabljenje loze Medičijevih i stupanjem na presto 1737. Fransoe Stefana, lorenskog vojvode i muža Marije Terezije, vodilo je Toskanu pod krute skute austrijske krune. Toskana je postala drugonasledna teritorija Habzburško-Loreske dinastije, koju je svrgla sa trona dinastija Burbon-Parma. Toskana je postala pokrajina Ujedinjenog kraljevstva Italije1861.

Firenca je zamenila Torino kao prestonica kraljevstva 1865, udomivši prvi parlament ujedinjene zemlje, ali je potisnuta od strane Rima šest godina kasnije, kada su se povukle francuske trupe i omogućile pripajanje Rima kraljevini. Pošto se u XIX veku udvostručo broj stanovnika grada, sa porastom turizma, trgovine, finansijskuh usluga i industrije, taj broj je utrostručen u XX veku. Tokom Drugog svetskog rata grad je iskusio jednogodišnju nemačku okupaciju (1943-1944) a zatim je proglašen za otvoren grad. Saveznički vojnici koji su poginuli tokom nemačkog povlačenja iz Toskane, sahranjeni su u grobljima izvan grada ( Amerikanci oko 9 km) južno od grada, Britanci i vojnici iz zemalja Komonvelta nekoliko kilometara istočno od centra na severnoj obali Arna.

U novembru 1966. Arno je poplavio delove centra, oštetivši mnoga umetnička dela. Nije bilo upozorenja od odgovornih da je na pomolu poplava, izuzev telefonskog poziva zlatarima na mostu Vekio. Po gradu se nalaze malene table na zidovima koje obaveštavaju gde je bujica dostigla svoju najvišu tačku.

33

OBILAZAK GRADA

SANTA MARIA NOVELLA

Crkva Santa Marija Novela deo dominikanskog kompleksa i autentično remek delo gotike i renesanse i predstavlja srce istoimenog distrikta. Na ovom mestu je podigutta crkva još u IX veku da bi dominikanski fratri sredinom XIII veka započeli rad na proširenju manastirskog kompleksa, prateći diktat gotičkog stila koji je tada bio dominantan. Zvonik i sakristija (prostorija iza oltara) završeni su oko 1360. godine pod nadzorom Fra Jakopa Talentija. U to doba kompleks doćživljava takvu proširenje da postaje jedan od najvažnijih religijskih poluga i kulturnih centara u Firenci, a tokom izvesnog perioda i čitave zapadne Evrope. Fasadu, koja je ostala nezavršena, kompletirao je Leon Batista Alberti 1470. godine.

Vazari je dalje radio modifikacije na njoj izmedju 1565-1571. godine, ali originalni gotički projekat n ije mnogo izmeio. U levom krilu nalazi se jedna od najvećih remekdela Santa Marije Novele „Sveto Trojstvo“ koje je uradio Mazačo. Freska je urađena 1427. godine, ali je ostala nepoznata istoričarima umetnosti sve do 1861. godine kada je oltar koji je Vazari izgradio srušen u toku renoviranja. Svakakao da se radi o jednom od najznačajnih dela „quatrocento“-a.

Iako započeta u XIV veku, tek u sledećem ju je završio Leon Batista Alberti, koji je svojim velikim umećem uspeo da spoji postojeću romaničko-gotiki projekat sa novom strukturom koja se prepoznaje po karakterističnim proporcijama i stilskim crtama renesansne arhitekture. Alberti je inače bio istaknuti teoritečar renesansne arhitekture.

Na celoj fasadi prisutna su tri stila: romanički, renesansni i gotički.

KRSTIONICA (BAPTISTERIJA SAN ĐOVANI)

Oktagonalna građevina sa polukružnim apsidama, prvobitno je podignuta tokom IV i V veka u blizini severne kapije rimske Firence. Današnji izgled datira iz radova koji su vršeni između XI i XIII veka: glatki piramidalni krov zavšen je 1228, lanterna sa stubićima je završena 1150, pravougaoni tribunal (tzv. Skarsela) 1202. Spolja, fasada je ukrašena zelenim i belim mermerom. Svaka od osam strana je podeljena trakama

34

stubova na tri dela, koji su natkriveni polukružnim lukovima sa prozorima. Posebno su upečatljiva bronzana vrata, dok nas, unutra, mozaici ostavljaju bez daha.

VRATA RAJA ( BAPTISTERIJA)

Postoje troja vrata na krstionici San Đovani: južna vrata su delo Andree Pizana, na njima je priča o krstiteljevom životu i alegorijski prikaz Vrline; severna vrata je radio Lorenco Giberti, ona sadrže priče iz Novog zaveta i života jevanđelista; najčuvenija su, s pravom, istočna vrata (tzv. Vrata raja), Gibertijevo remek-delo. Ona su podeljena na deset tabli i prikazuju priče iz Starog zaveta; izradu vrata poverilo je Gibertiju Umetničko udruženje 1425. Savršenstvo izrade je takvo da bi vrata mogla da se pripišu Mikelanđelu (bez imalo štete po njegovu slavu). Male figure biblijskih ličnosti i portreti tadašnjih umetnika mogu se naći u ramovima oko ploča.

Epizode iz Starog zaveta prikazane na deset ploča: 1. Stvaranje Adama i Eve. Njihov pad. Isterivanje iz Raja.2. Noje i njegova porodica prinose žrtvu pošto su napustili barku. Nojevo pijanstvo.3. Rođenje Isaije i Jakova. Prodaja prava prvorođenog. Isak naređuje Isaiji da ide u

lov. Isaija u lovu. Rebeka savetuje Isaka. Isak je obmanut.4. Na planini Sinaj, Mojsije prima tablice zakona.5. Borba protiv Filistinaca. David ubija Golijata.6. Rad prvog čoveka. Žrtvovanje Kaina i Avelja. Bog oživljava Kaina.7. Anđeli se ukazuju Avramu. Žrtvovanje Isakovo.8. Josif prodat trgovcima. Otkrivanje zlatnog ćupa u Benjaminovoj vreći. Josif se

pokazuje svojoj braći.9. Jevreji na reci Jordan. Pad Jerihona.10. Solomon prima kraljicu od Sabe.

Vrata raja se trenutno restauriraju, tako da na njihovom mestu stoji savršena kopija. Originalna vrata su prekrivena karakterističnom patinom, dok je kopija svetla i sjajna, a tako su verovatno izgledala vrata kad su bila postavljena. Vremenom će i ona dobiti prepoznatljivu patinu dok su originalna vrata sklonjena na sigurno: u Muzej del’Opera Duomo.

KATEDRALA SANTA MARIJA DEL FIORE

Po veličini Duomo je četvrta katedrala na svetu: 153m duga, 107m visoka, 38m široka u centralnom brodu, 90m široka u transeptu.Posvećena Svetoj Mariji katedrala je plod posvećenog rada mnogih umetnika koji su učestvocali u njenoj izgradnji tokom više vekova. 1294. udruženje gildi poverilo je Arnolfu di Kambiu (Arnolfo di Cambio) izgradnju nove katedrale koja je trebalo da zameni već postojeću crkvu Santa Reparata. Gradilište nove katedrale nalazilo se oko i unutar crkve, koja se koristila još osam decenija, sve do 1375. Radovi na katedrali započeti su tačno 8. septembra 1296. i nastavljeni su pod različitim arhitektama i

35

umetnicima (Đoto, Andrea Pizano, Frančesko Talenti) sve do 1375, kada se srušila crkva Santa Reparata, a deo Kambiovog projekta je morao da bude izmenjen. Kupola je morala da sačeka sve do 1420. godine, kada je Bruneleski pobedio na konkursu za ovaj neverovatan poduhvat. 1434. radovi su okončani, a dve godine kasnije crkva je blagoslovena, 140 godina nakon što je započeta. Lanterna je započeta 1445. i završena je 1461. sa pozlaćenom loptom.Fasada je u devetnaestovekovnom gotičkom stilu.KUPOLA

Bruneleskijevo remek-delo, planirano i izvedeno između 1420. i 1434., dalo je savršen pečat izgradnji katedrale. Čuveni umetnik predložio je da sagradi ogromnu, slobodnu kupolu bez upotrebe centralne potpore ili skela. Kontraverza o skrivenim delovima njene konstrukcije, i konfliktne interpretacije ostalih dokumenata, nastavljaju da zbunjuju naučnike i tehničare, ali izvesne karakteristike kupole su nesporne. Kupola je građena sa unutrašnjom i spoljašnjom osmougaonom školjkom, odnosno kosturom od kamena i opeke. Dve školjke se paralelno uzdižu i završavaju se oktagonalnim otvorom na kome se nalazi velika dekorativna lanterna. Školjke su ojačane i vertikalno povezane velikim kamenim rebrima, po jednim na svakom od osam uglova oktagona, vidljivih spolja, i dva manja kamena rebra u unutrašnjosti svake od osam stranica. Horizontalno ojačanje sastoji se od delimično vidljivih zategnutih lanaca od kamena i gvožđa, i jednog drvenog koji opasuju svod. Kupola se može obilazati, proveravati i popravljati kroz uske hodnike i preko stepeništa u prostoru između udvojenog kostura. Ipak, najznačajnije Bruneleskijevo dostignuće prilikom podizanja kupole bio je koncept koji je vodio do njene izgradnje bez nosača ili skela. Jedini svod koji se može izgraditi bez dodatnog podupiranja je onaj koji se podiže na kružnoj osnovi (kakva je na Panteonu, na primer), sa svakim kompletnim ozidanim prstenom koji obrazuje nezavisan horizontalni luk. Bruneleski je sa svojim saradnicima zamislio izazovnu predstavu da izgradi osmougaoni svod kao da je kružne osnove u redovima konstrukcija od opeke. Ovaj briljantni plan kruga u oktagonu omogućio je Bruneleskiju da upotrebi okvir strukture same kupole kao armaturu, unutar debljine oktagona nalaze se ozidani kružni prstenovi nalik onima na pravoj kružnoj kupoli. Bruneleski je podigao veliku masu na uzastopnim samonosećim pseudokružnim delovima od opeke sve dok se nije, kako je rečeno 1436. godine kada je kupola osvećena, uzdigla iznad neba, dovoljno da svojom senkom prekrije sve ljude u Toskani. Priznanjem za svoj genij, Bruneleski je sahranjen u samoj katedrali koja je zasvođena njegovom kupolom, što je retka počast, a pohvaljen je epitafom: Filipu arhitekti za njegovu dedalovsku umetnost.

U osnovi kupola je široka 45,5m a visoka je 91m; sa lanternom koje je, takođe, Bruneleskijevo delo, katedrala se proteže do visine od 107 metara. Unutrašnjost kupole, koju je Bruneleski zamislio bez ukrasa, freskopisali su Vazari i Cukari (1572-1579). Tokom devetanestog veka, i nedavno, bilo je predloga da se kupoli vrati njen prvobitni beli izgled.Bruneleski nije značajan samo kao arhitekta kupole na firenstinskoj katedrali, već i kao pronalazač naučne perspektive (što je 1435. kodifikovao u svom traktatu o arhitekturi čuveni Leon Batista Alberti). Razume se, Bruneleski je projektovao još čitav niz građevina koje se uzimaju kao sinonimi renesansne arhitekture, npr. – Bolnicu za nahočad (Ospidale degli Innocenti), crkve San Lorenco (mecena je bio Kozimo de Mediči) i Santo Spirito, itd.

36

ĐOTOV ZVONIKZvonik katedrale započeo je 1334. Đoto, koji je istovremeno bio i nadzornik izgradnje Duoma. Do svoje smrti 1337, sagradio je donji deo tornja koji je u sebi sadržao dva heksagonalna i romboidna reljefa, koje su izveli Luka dela Robija, Andrea Pizano i Alberto Arnoldi.Dva naredna dela zvonika završio je Andrea Pizano, koji je zauzeo mesto glavnog majstora nakon Đotove smrti. On je umetnuo niz od šesnaest niša između uzanih stubova; na njima se nalaze statue Proroka, Sibila i Krstitelja, a okružuje ih isti broj lažnih niša. Između, 1350. i 1359. Frančesko Talenti je završio zvonik dodajući mu još dva nivoa sa po dva velika prozora na svakoj strani, koje natkrivaju zabati. Prozori su podeljeni na dva dela prekrasnim spiralnim stubovima. Poslednji nivo, u kome je smešteno zvono, karakterišu četiri trodelna prozora.

FASADA KATEDRALENedovršena fasada koju je uradio Arnolfo di Kambio uništena je 1587. Od tada, pa kroz narednih tri veka, bili su raspisivani mnogi konkursi za idejno rešenje fasade, sve dok napokon 1871. nije prihvećen projekat arhiteket Emilija de Fabrisa. Radovi su završeni šesnaest godina kasnije. Fasada otkriva dominantni istorijski ukus tog trenutka, a korišćen je isti tip memera kao i prilikom podizanja katedrale. Iznad tri portala, koji sadrže priče o Mariji, nalaze se tri lunete sa figurama, s leva na desno: Milosti, Madone sa svecima-zaštitnicima grada i Sudbine. Iznad njih su statue apostola i Marije. Nad njihovim statuama, posle niza poprsja umetnika, nalazi se plitki reljef Gospoda Oca.

PIAZZA DELLA REPUBLICADaašnji trg Republike ili Piazza della Reoublica (nekadašnja piazza Vitorio Emanuele II), bila je nekada srce sredjevekovne Firence. A čak i ranijeg rimskog naselja. Na ovom mestu su se presecale kardus i dekumanus! Na ovom mestu bio je rimski forum, centar gradskog javnog i trgovačkog života gde je mnogo vekova kasnije nastalo Mercato Vecchio. Pored pijace bila je i jevrejska četvrt ili geto, puna očaravajućih ulica i prolalaza sa brojnim slikarima. Današnji oblik trg je dobio kada je srušen stari centar Firence 1887. godine. Stare kule i kuće, crkve, prodavnice i pijace ustupile su mesto palatama, cafeima i ogromnoj arkadi koja vodi do ulice Stroci koja je posvećena zajedno sa trgom Emanuelu II. *Zgrada na kraju sa arkadama je u neorenesansnom stilu= pijemontski stil.

LOGGIA DE NUOVO MERCATO

37

Sagradjena je sredinom XVI veka i provobitno je bilo mesto za stastanke i pregovore trgovaca koji snabdevali fabrike sa dragocenostima (svila itd.). Danas je mesto živopisno mesto, pijaca Firentinskih rukotvorina.

PORCELLINO1612. godine sa južne strane Loggie je smeštena Fontana del Porcchelino, bronzano delo koje je uradio Pietro Tacca inspirisan antičkim mermernim originalom koji se čuva u galeriji Uffici. TRG DELA SINJORIJAJedan od najimpresivnijih trgova u Italiji nastajao je tokom XIII i XIV veka, zahvaljajući propasti gibelinskih 1 porodica i uništavanju njihovih palata. Asimetrično zdanje palate Vekio dominira trgom na severnoj strani.Na desnoj strani je lođa dei Lanci, poznogotičko zdanje u kojem se nalaze niz važnih skulptura ( Čelinijevi Persej i Herkul, kao i Đambolonjin Kentaur). Sa leve strane je živopisna Neptunova fontana koja je delo Bartolomea Amanatija i njegovih saradnika ( 1563-1575). Zbog veličine boga mora koji se nalazi u sredini fontane i svojim dimnezijama, kao i belinom kamena, prosto dominira, Firentinci su preimenovali skulpturu u il Biancone – što znači Beli Div, a to ime se zadržalo do danas. Takođe, posebno je upečatljiv Đambolonjin konjanički spomenik Kozima I (1594). Naravno, trg je okružen i drugim zanimljivim starim palatama.

KOZIMO I MEDIČIKonjanički spomenik, smešten na centar trga, predstavlja Kozima I Medičija, a načinio ga je Đambolonja 1594. Nemilosrdni, ponosni firentinski plemić jašući svog ata ostavlja utisak savršene mirnoće. Bareljef na postamentu slavi glavna dostignuća u životu prvog Velikog vojvode Toskane: ulazak Kozima I u Sijenu, Pije V daje Kozimu insignije2

velikog vojvode i Toskanski Senat daje Kozimu titulu Velikog vojvode Firence. Statua se nalazi nedaleko od palate Vekio, gde se Kozimo preselio 1537, kada mu je bilo svega osamnaest godina, tek posle Alesandrove smrti, koga je ubio Lorencino de Mediči. Pre njega, Medičijevi su dugo vladali Firencom, još otkako su uzeli učešće u borbi između gildi3 i običnog naroda, kome su se kasnije pridružili.LOĐA DEI LANCI

Lođa je sagrađena za javna zasedanja gradskog veća sačinjenog od plemića. Veliki polukružni lukovi oslanjaju se na stubove, a karakteristična vazdušasta elegancija zdanja tipična je za poznu gotiku. Četiri reljefa iznad stubova su zapravo alegorijski prikazi Vrline (nastali su između 1384 i 1389). Dva lava su raspoređena na ulaznom stepeništu. Različite izvanredne skulpture se nalaze unutar lođe: sa leve strane, Čelinijev (Cellini) čuveni Persej (1553); sa desne strane se nekada nalazila Đambolonjina Otmica Sabinjanki (1583), danas se nalazi u Galeriji Akademije); u sredini su Đambolonjini Herkul i Kentaur (1599); Ahil sa Patroklovim telom, pronađena grčka skulptura koja je obnovljena; Poliksenino silovanje 1 Gibelini – pripadnici političke struje u Italiji tokom XIII i XIV veka koja je bila na strani pape, a protiv nemačkih careva ( politički pobornici nemačkih careva u Italiji nazivaju se gvelfi).2 insignije – znamenja, znaci, obeležja dostojanstva, položaja ili službe (npr. kruna, žezlo, grb kao znamenja kraljevske vlasti). 3 gilda – esnaf, udružejne trgovaca ili zanatlija; udruženje, savez, zadruga uopšte.

38

(1866). Uz sam zid nalazi se šest figura matrona koje potiču iz rimskog doba. Latinski natpis sa desne strane potiče iz 1750. godine, a govori o zameni firentinskog kalendara (koji je početak godine računao od 25-og marta) sa gregorijanskim kalendarom.

PERSEJ

Ovo remek-delo u bronzi načinio je Benvenuto Čelini (Benvenuto Cellini, 1500-1571), a njegova veličanstvenost ne zaostaje za njegovom slavom. Umetnik je potpisao svoj rad na traci koja prelazi preko junakovih grudi (1545-1554). Andromedin oslobodilac prikazan je trenutak nakon što je odsekao Meduzinu glavu. Crte lica i uopšte čitava figura odišu klasičnim idealom suzdržane snage. Neizvesnost je okončana i dostojanstveni gest (junakovo stopalo na telu čudovišta) sugeriše veliki podvig. U skladu sa tradicijom, iza komplikovanog ornamenta na Persejevom štitu krije se umetnikov autoportret. Bareljef (kopija, original se

nalazi u Barđelu) Persej oslobađa Andromahu je na pijedestalu, a rafiniranost izrade i dekorativna fantazija otkrivaju Čelinijevo zlatarsko umeće.

PALATA VEKIO

Započeta 1294. kao palata-tvrđava za boravak Priora4, zamišljena je kao velika kocka na vrhu obrubljena zaštitnim zidom sa otvorima sa strelce. Karakteristična je zbog tornja koji je dodat 1310. (visine 94m). Spolja, zgrada se odlikuje fasadom u rustičnm stilu sa neobrađenim kamenom; sa neskrivenom jednostavnom strogošću podeljena je na tri sprata. Između 1343. i 1592. urađene su mnoge izmene i dodavanja originalnoj zamisli ( Vazari, koji je projektovao Ufici, jedan je od nekolicine koji su radili te izmene).Treba primetiti da se na fasadi, ispod lukova galerije, nalazi devet fresaka sa grbovima gradskih komuna. Satni mehanizam datira iz 1667. U blizini levog ugla zgrade nalazi se Neptunova fontana koja je delo Amanatija. Različite skulpture nalaze se ispred palate, uključujući i kopiju Mikelanđelovog Davida , koja zamenila original 1873. Na fasadi, iznad vrata, nalazi se medaljon sa Hristovim monogramom između dva lava na plavoj pozadini, uokvirena zabatom. Natpis REX REGUM ET DOMINUS DOMINANTIUM postavljen je na to mesto 1551. po naređenju Kozima I.

Danas je palata Vekio gradska kuća Firence.

GALERIJA UFICI

Tokom četiri veka, od vremena kad su je osnovali Medičijevi, pošto su postali gospodari Toskane, Galerija Ufici zauzima jedno od prvih mesta u svetskoj kulturi.

4 prior – izabrani gradski poglavar u srednjovekovnim italijanskim komunama; poglavar samostana u nekim katoličkim redovima.

39

Galerija se danas javlja u specijalizovanoj formi pinakoteke, tj. zbirke koju sačinjavaju prevashodno slikarska dela. Ova zbirka obuhvata, pored ostalog, i vrhunska ostvarenja renesanse. U Uficiju se danas mogu videti osnovne faze ove pustolovine duha, faze koje nose imena Čimabuea, Đota, Duča i Simone Martinija, prvih pokretača umetnosti po prirodi. U njoj su sudelovali, nižući svoja otkrića, Mazačo, Pjero dela Frančeska, Botičeli, da bi doveli do klasicizma koji dinamično prevazilazi antiku, do Leonarada, Mikelanđela, Rafaela, Ticijana, a preko njih do neprekidnog usvajanja i negiranja koji krče puteve budućnosti, do jednog Rubensa, Rembranta, Karavađa. Slike kao što su Botičelijevo Proleće, Leonardovo Poklonjenje mudraca, Mikelanđelova Sveta Porodica ili Rafaelov Lav X, postale su opšta mesta u istorijsko-umetničkoj kulturi, gotovo oveštale od vekovnog divljenja.

Idući iz jedne sale prepune remek-dela u drugu, čovek i ne primećuje da je jedno od najvećih remek-dela Galerija sama, inače oblikovana u skladnim proporcijama koje su dozvoljavale da se tokom vekova proširuje i menja, a da ipak ostane ista. To je oblik koji je Vazari, pre nego što je Galerija stvorena, dao zgradi koja će je kasnije primiti. Ta građevina je bila namenjena za gradsko sudstvo – tzv. Uficije, poslednji ostatak firentinskog republikanskog uređenja; naručio ju je Kozimo I kako bi ovo područje administracije stavio pod svoju neposrednu kontrolu suverenog gospodara Firence. Posle Vazarijeve i Kozimove smrti, Bernardo Buontalenti je nastavio sa uređenjem Uficija.

U galeriji Ufici nastao je prvi muzej u modernom smislu: otvoren je novi dijalog između umetnosti i čoveka. Ovakav umetnički muzej razlikuje se od naučnog muzeja, i pomogao je formiranju nove discipline: istorije umetnosti.

Nove odaje, po prefinjenom neoklasicističkom ukusu, započete su 1789. godine. Od skulptura i objekata primenjene umetnosti stvoren je Nacionalni muzej

Barđelo. Novembra 1966. veliku nesreću koju je prouzrokovala poplava Arna obuzdali su

oni koji su najveći pobunjenici protiv svih ustaljenih pravila iz prošlosti; omladina, koja je bila spremna da spasava umetnost i kulturu po cenu života, kao da je ponovo našla neki duhovni oslonac u toj prošlosti za koju je osećala da je savremenija od nemirne sadašnjosti.

MOSTOVI FIRENCE I PONTE VEKIO

Trenutno u Firenci postoji deset mostova, ali 1957. bilo ih je svega šest. Svi su obnovljeni , izuzev Ponte Vekia, posle 1944. kada su ih razorile bombe. Ponte Vekio je najstariji most u gradu, ne samo stoga što je jedini preživeo drugi svetski rat, već zato što stoji na mestu gde su bila najmanje tri mosta: jedan je bio izgrađen u rimsko doba, a uništen je 1117., drugi je uništen kada se Arno izlio 1333. Most kome se danas svi dive izgradio je Neri di Fioravante (1345); to je jaka ali elegantna građevina sa tri luka. Karakterističan je po malim kućicama koje se protežu duž obe strane mosta. U XIV stoleću ovaj niz kuća imao je mnogo pravilniji izgled, ali kako je vreme proticalo različite promene i dodavanja su vodila do njegovog pitoresknog izgleda. Na sredini centralnog luka iznad reke, zgrade su prekinute da bi se put proširio i otvorio prelep pogled na Arno i druge mostove.

Duž mosta se prostire Vazarijev koridor, iznad zgrada. Koridor je dopuštao Kozimu I da dođe od palate Vekio do Palate Piti, ne izlažući se bilo kakvim rizicima. Još

40

od XVI veka dućani na mostu su bili u stvari radionice zlatara (prethodno neki od njih su bili kasapnice).

Drugi firentinski most bio je Ponte Nuovo (poznat pod imenom Ponte ala Karaja) sagrađen 1220. godine, koji je služio za teški saobraćaj toga doba. Takođe je rekonstruisan posle poplava 1274. i 1333. , a zatim još jednom pošto je srušen 1944. Treći most bio je Ponte ale Gracie (1237), nazvan po kapeli posvećenoj Madoni dele Gracie. Ono što danas vidimo je polseratna građevina. Četvrti most je Santa Trinita, Amanatijevo remek-delo (1567-1570); nadzornik radova bio je Mikelanđelo. Zamenio je prethodne mostove( najstariji je poticao iz 1257) koje su odnele poplave. Na početku i na kraju mosta nalaze se statue Četiri godišnja doba (postavljene 1608). Današnji most rezultat je rekonstrukcije koja je izvršena toko pedesetih godina prošlog veka, pošto je most bio uništen tokom rata. Mostovi San Nikolo i Ponte ala Vitoria datiraju iz XIX veka. Ponte Vespuči otvoren je 1957. To je bio prvi moderni most, ujedno sedmi u nizu. 1969. dodat je Ponte Đovani da Veracano; nedavno su izgrađeni Indijski Vijadukt i Varlungo.

PALATA STROCI

Tipičan primer renesansne arhitekture projektovao je 1489. Benedeto da Majano (rad su nastavili različiti nadzornici sve do 1538.) za Filipa Strocija Starijeg, suparnika Medičijevih koji se vratio u grad 1466. i poželeo da ima najraskošniju palatu u gradu, ne bi li tako istakao političku važnost svoje porodice. Široka prednja fasada sa rustikalnim lukovima i pravougaonim prozorima natkrivena je krovnim vencem klasičnog stila. Prozori su dvokrilni. Filipo Stroci je umro 1491. znatno ranije nego što je zdanje završeno 1538. Vojvoda Kozimo I Mediči konfiskovao je palatu iste godine, da bi ona bila vraćena porodici Pitijevih tek trideset godina kasnije. Palata je ostala u vlasništvu Strocijevih sve do 1937. Danas palata služi za međunarodne izložbe, modne revije ili kulturna i umetnička zbivanja. U zgradi se nalazi i Nacionalni muzej Rinašimenta (renesanse).

PALATA PITI

Palata koja ostavlja najjači utisak na turiste potiče iz 1457. i najverovatnije je projektovana od strane Bruneleskija. Amanati ju je uvećao u XVI veku. Fasada (205m duga i 36m visoka) je načinjena od moćnih rustikalnih kamenih blokova. Jedini dekorativni element su krunisane lavlje glave koje se nalaze između prozora na prvom spratu i prizemlja. Dva krila potiču iz perioda Lorena. Veliki, lukovima zasvođeni portal, vodi kroz atrijum u Amanatijevo dvorište koje sa Bobolijevim vrtovima, koji sadrže mnoge zanimljive skulpture, čine zadnji deo zdanja. Kao dodatak privatnoj kolekciji Medičijevih, galerija sadrži veliki broj remek-dela renesanse, uključujući nekoliko dela Rafaela i Ticijana. Kraljevski apartmani i galerija Palatina su na prvom spratu; na drugom spratu se nalazi Galerija moderne umetnosti. U palati se takođe nalaze Muzej zlata i Muzej kočija.

41

PALATA MEDIČI-RIKARDI

Ovu palatu sagradio je Kozimo Stariji za sebe i svoju familiju.. Projekat koji je načinio Mikeloco odaje dvostruke uticaje: s jedne strane očito je prisustvo rimskog građevinskog iskustva, ali, s druge strane, primetni su i neki Bruneleskijevi principi. Zdanje je podignuto između 1444-1464, i predstavlja model renesansnog aristokratskog prebivališta. 1517. otvorena lođa u prizemlju je zazidana i dodati su prozori sa zabatima koji se pripisuju Mikelanđelu. 1665. palatu je zauzela porodica Rikardi i svojim dodacima izmenila je originalan izgled zgrade. Spolja, kako se fasada diže ka višim spratovima, rustikalno prizemlje prelazi u nešto bolje obrađenu fasadu da bi poslednji sprat bio urađen krajnje glatkim pločama. Ova tripartitna horizontalna podela stvara utisak da zgrada postaje lakša kako se oko pomera naviše ka izuzetno teškom krovnom vencu koji se proteže duž vrha zgrade i jasno definiše zdanje .

Tokom renesansnog oživljavanja klasične kulture elementi rimske arhitekture su veoma često doslovno prenošeni: na palati Mediči-Rikardi, rustični temelji i krovni venac imaju poreklo u rimskoj umentosti. Slično, veliki renesansni arhitekta Bruneleski koristio je rimske tehnike i tako uticao na Mikeloca. Prizemlje sa otvorenim kolonadama koje se nalazilo u centru palate ( danas zazidano) takođe je razvijeno iz rimskih peristila ( peristil je dvorište antičkih zgrada okruženo stubovima; takođe i atrijum ranohrišćanskih crkava).

Palata koja je nekada pripadala Lorencu Veličanstvenom, a danas je sedište Prefekture, takođe sadrži u svojoj kapeli( takođe delo Mikeloca) čuvene freske Benoco Gocolija Dolazak mudraca u Vitlejem. Oslikana 1459-1460, freska prikazuje ličnosti prisutne na firentinskom Saboru 1439. (prepoznatljivi su Jovan VII, Lorenco, Galeaco Marija Sforca, Sigismundo Malatesta, kao i Benoco i njegov učitelj Fra Anđeliko). Posebno je upečatljiv vrt palate, sa porticima postavljenim pod niz dvokrilnih prozora, ukrašenim u XV veku grafitima Mase di Bartolomea i Bertoldovim medaljonima.

NACIONALNI MUZEJ BARĐELO

Muzej je smešten u palati Barđelo, koja je poput tvrđave sa moćnim krovnim vencem koji natkriljuje jednostavnu fasadu. Sagrađena je 1255. kao sedište vojnog zapovednika, poglavara gradske komune i pravnog savetnika. 1574. Palata postaje stan Barđela ( pravni poglavar i šef policije). Eksterijer, definisan krovnim vencem, u donjem delu ima lučne prozore dok su na spratu jednostavni dvokrilni prozori. Krovni venac podupiru mali lukovi. Enterijer je određen cetralnim dvorištem sa porticima na tri strane, sa lukobranima i arkadama. Pitoreskno natktriveno stepenište, sagrađeno u XIV veku vodi do gornje lođe. Zidovi u dvorištu su pokriveni sa brojnim oklopima i oružjem koji su

42

pripadali zapovednicima grada. Od 1859. u palati je smešten Nacionalni muzej u kome se nalaze renesansne skulpture i remek-dela iz različitih epoha.

Muzej sadrži remek-dela Mikelanđela, Čelinija, Donatela, Sansovina, Đambolonje, Verokija, Luke dela Robije i drugih.

TRIVIA

Prema jednom istraživanju koje je rađeno u Italiji prosečan mušlarac potroši godinu dana svog života posmatrajući žene. Do ovog broja istraživači su došli tako što su izračunali da muškarac gleda žene dvadeset minuta dnevno ( to je oko deset žena, jer mu za svaku ženu treba oko dva minuta), što je pet i po dana godišnje, ili godinu dana u životnom veku. Žene su, s druge strane, mnogo efikasnije: njima je potrebno svega devedeset sekundi da ocene muškarca, tako da one potroše oko devet meseci na razgledanje muškog pola. Dakle, ili su žene pametnije, te im treba manje vremena, ili muškarci imaju mnogo više stvari (dobro, lepote) da vide pa zato odvajaju 25% vremena više nego što to čine žene (dokonog li sveta!). Pitam se, kakvi bi rezultati bili u Beogradu, u proleće?

Ova neobična figura predstavlja legendarnog argentinskog napadača Gabrijela Batistutu kako proslavlja gol držeći korner zastavicu. Batistuta je proveo devet godina igrajući za Fiorentinu, tri godine je nastupao za Romu (sa kojom je osvojio Skudeto), a za to vreme je uspeo da postane osmi strelac na večnoj listi najboljih golgetera Serije A, sa 184 gola u 318 mečeva. Najbolji je strelac u istoriji argentinske reprezentacije sa 56 golova u 78 nastupa za nacionalni tim. 2004. uvršten je među 100 najboljih živih fudbalera u anketi FIFE.

Kada je Fiorentina 1993. ispala u Seriju B, Batistuta je ostao u klubu i pomogao timu da se vrati u prvu ligu godinu kasnije. Heroj Firence za svoj veliki potez dobio je adekvatnu nagradu: navijači su mu podigli bronzani spomenik u prirodnoj veličini 1996. godine kao znak priznanja za sve što je učinio za klub.

Veliki Batigol nije jedini koji je za života dobio spomenik od navijača. Danas se retko ko seća Pantić made in Antić tj. Milinka Pantića koji je nastupajući za Atletiko Madrid pod trenerskom palicom Radomira Antića osvojio Primeru, a navijači su mu podigli bistu ispred stadiona Visente Kalderon.

Porodica Freskobaldi je čuvena firentinska porodica koja je umešana u političku, društvenu i ekonomsku istoriju toskanskog regiona još od srednjeg veka. Kao bankari, Freskobaldijevi su finansirali poduhvate brojnih evropskih kraljevskih kuća, uključujući i

43

ratove engleskih kraljeva Edvarda I i Edvarda II. Freskobaldijevi su, takođe, služili i kao Papini sakupljači poreza u Engleskoj koje su korišćeni za finansiranje Krstaških ratova.

Porodicu trenutno predvodi Markiz Vitorio Freskobaldi. Porodica Freskobaldi rukovodi vinarijom Markezi de Freskobaldi a ,uz to, stoji iza Laudemia italijanskog brenda maslinovog ulja. Freskobaldijevi su započeli sa proizvodnjom toskanskih vina još 1308. i ubrzo zatim stekli su zavidan broj klijenata. Legende kažu da su Freskobaldijevi trgovali svojim vinom u zamenu za Mikelanđelova platna (znajući naprasitost Mikelanđelovog karaktera teško da možemo poverovati da bi menjao svoje slike za vino, ali ova anegdota svakako dobro svedoči o popularnosti, i dobrom marketingu, vina. S druge strane, treba imati na umu da je Mikelanđelo umro kao verovatno najbogatiji slikar u istoriji umetnosti (s njegovim bogatstvom može se uporediti još samo Pikasovo), te da nije nemoguće da je negde skrivao i glasovito vino.)

U XIX veku porodica Freskobaldijevih počinje, prva u Toskani, da proizvodi Šardone, Kaberne i Merlo vina. Freskobaldi Wine Bar nalazi se uz sam Trg dela Sinjorija.

44

FRANCUSKA

AZURNA OBALA

MONAKO

A.

45

FRANCUSKA

PREDSEDNIK: Nikola SarkoziPREMIJER : Fransoa FijonPOVRSINA: 674.843 km²BR. STANOVNIKA : 63.587.700GL.GRAD: ParizVALUTA : evroJEZIK : francuskiRELIGIJA : rimokatolicka (51%), ateisti (31%), muslimani (4%)NASTAJANJE : Francuska drzava 843 (Verdenskim ugovorompo

okoncanju franackih bratoubilackih ratova1958 (peta republika)

DRZAVNA HIMNA : “La Marseillaise”INTERNET NASTAVAK : .fr POZIVNI BROJ : +33

Republika Francuska (službeno République française, skraćeno La France) je demokratska država Zapadne Evrope. Graniči se sa Belgijom, Luksemburgom, Nemačkom, Švajcarskom, Italijom, Monakom, Španijom i Andorom.

Francuskoj pripadaju i prekomorske teritorije, od kojih Gvadelup, Martinik, Gijana (u Americi), i Reunion (u Indijskom okeanu) predstavljaju punopravni deo francuske republike. Preko ovih van-evropskih teritorija, Francuska se graniči i sa Brazilom, Surinamom i Holandskim Antilima.Na jugu, granica sa Španijom je određena Pirenejima; na istoku, Alpi i Jura zatvaraju granice sa Italijom i Švajcarskom, dok srednji deo Rajne deli Francusku od Nemačke. To su dve " prirodne " granice koje su bile dugo vremena neprolazne, što danas predstavlja ozbiljne probleme pri njihovom premošcivanju, a naročito kada se uzme u obzir povećanje evropskog prometa. Pireneji, Jura i Alpi daju Francuskoj planinsku dimenziju koju ona deli sa susednim zemljama.Na severu, granica sa Nemačkom, Luksemburgom i Belgijom je, naprotiv, mnogo otvorenija. Francuska ima izuzetnu prednost zahvaljujući tome što ima izlaz na tri mora (Mediteran, Atlanski okean i Severno more). Na jugu, to je sredozemna zemlja sa sunčanom obalom, na jugo-zapadu, ona izlazi na Atlantski okean, klima je nesto vlažnija, ali blaga i puna svetlosti, a obalu najčešće čine peščane plaže omeđene jezercima i

46

dinama. Na severo-zapadu, izlazi na Lamanš i Severno more, a taj morski kanal je najprometniji na planeti, između Atlantika i velikih belgijskih, nizozemskih, britanskih i nemačkih luka Severnog mora. Francuska raspolaže sa dva velika lučka kompleksa evropskih razmera, Avrom i Ruanom u niskoj udolini Sene, i Marsejom na Sredozemlju, na ušću u dolinu Rone. Glavna aktivnost francuskih obala je danas turizam, svugde razvijen, od Severnog mora do Sredozemnog mora. Litoralne pogodnosti Francuske doprinose, zajedno sa njenim planinskim masivima, selima i istorijskim gradovima činjenici da je ona prva turistička zemlja Evrope i sveta. Na severu i zapadu zemlje pretežno su ravnice i blaga uzvišenja, a ostali deo zemlje je brdovit. Najvažnije planine su Pirineji na jugozapadu i Centralni masivi i Alpi na jugu. Najviši vrh Francuske, istovremeno i Evrope, je Mon Blan (4.808 m).Zbog specifičnog izgleda geografske mape, Francusku popularno nazivaju „šestougao“ ili „heksagon“ (fr: l'Hexagone).Francuska ima 26 pokrajina ili regija (régions, jednina région). To je najviša upravna jedinica u toj zemlji. Francuska ima 26 regija, 22 se nalaze u kontinentalnoj Francuskoj, a 4 su prekomorske.Pokrajine se dele na departmane.

• 22 pokrajine u kontinentalnoj Francuskoj :

1. Elzas (Alsace)2. Akvitanija (Aquitaine)3. Auvergne4. Donja Normandija (Basse-Normandie)5. Burgundija (Bourgogne)6. Bretanja (Bretagne)7. Centre8. Champagne-Ardenne9. Korzika (Corse)10. Franche-Comté11. Gornja Normandija (Haute-Normandie)

12. Île-de-France13. Languedoc-Roussillon14. Limousin15. Lorraine16. Pireneji-Jug (Midi-Pyrénées17. Nord-Pas-de-Calais18. Regija Loire (Pays de la Loire)19. Pikardija (Picardie)20. Poitou-Charentes21. Provansa-Alpe-Azurna obala (Provence-Alpes-Côte d'Azur)22. Rona-Alpe (Rhône-Alpes)

• Četiri prekomorske regije (koje takođe imaju i departmanski status) su: 1. Gvadalupa (Guadeloupe) 2. Francuska Gvajana (Guyane) 3. Martinik (Martinique) 4. Reunion (Réunion)

Francuska je članica Ujedinjenih nacija, NATO-a, grupe G8 i osnivač Evropske ekonomske zajednice, današnje Evropske unije.Francuska je demokratska republika na čelu sa predsednikom, koga bira narod. Parlament se sastoji iz Narodne skupštine (Assemblée Nationale) koja broji 578 članova i Senata sačinjenog od 331 osobe.

47

ISTORIJA      Keltski Gali su tu stigli izmedju 1500. I 500. godine pre Hrista. Rimljani su zapoceli osvajanje teritorije današnje Francuske pocetkom II v pne prodiruci iz Spanije i severne Italije najpre u juznu Francusku, koja je od 121 pne postala rimska provincija Narbonska Galija. Nakon nekoliko vekova i konflikata sa rimljanima, Gali su izgubili teritoriju od Julija Cezara 52. godine pre Hrista o čemu je i napravljen poznati crtani film Asteriks. Do 2. veka nove ere regija je delimično bila hristijanizovana.       U 5. veku Franci (otuda kasnije naziv Francuzi) i ostale germanske grupe su preplavili zemlju. Pored Franaka tu su bili i Burgonjci, na osnovu kojih je kasnije i Burgonja dobila ime. Posle duge borbe medju samim varvarima, Galijom su zagospodarili Franci u vreme kralja  Klodovika. Franci su brzo potpali pod snazan uticaj rimske kulture I jos za Klodovika primili hriscanstvo 496, a zatim su se vremenom stopili sa Galo-Romanima u jedan – Francuski narod.

U VIII v. dolazi do prodora Arapa sa juga koji su zaustavljeni bitkom kod Poatjea 731. g. ne. Nakon toga Karlo Veliki dolazi na presto Franačke države i uspeva da dođe do titule cara Sv. Rimskog carstva. On je bio najznacajniji vladar dinastije Karolinga. Snazenje grofova I vojvoda, oslabilo je kraljevsku vlast I dovelo do cepanja drzave. Drzava se Verdenskim ugovorom iz 843. pocepala na 3 dela : Francusku, Nemacku I Italiju, te svaki deo pocinje ziveti zasebnim drzavnim zivotom s posebnom istorijom. Verdenskim ugovorom pocinje I prava istorija Francuske. Skup svetovnih I crkvenih feudalaca zbacio je 987, dinastiju Karolinga. Pojavila se nova dinastija Kapeta. Tokom narednih par vekova zemlju potresaju medjusobni ratovi feudalaca, sto koriste njeni susedi Normani I osvajaju severozapadni deo (danasnja Normandija, koja je inače po njima i dobila ime), a zatim I engleski kraljevi, koji uzimaju vise od pola Francuske.       Francuska je bila deo Krstaških pohoda - svetih ratova, kako ih je zvala katolička crkva koja je pod izgovorom da ih je povela da bi pokrstila nehrišćansko stanovništvo a u stvari pljačkala i to nazivala verskim ratovima - jedan od tih pohoda je krenuo iz Marseja. Crkva krajem XII v pocinje pomagati kraljeve da ojacaju, kako bi suzbili obest feudalaca. Da bi se oduzio saveznicima po zelji pape kralj i Francuska su ucestvovali u III krstaskom ratu. Kralj Filip IV Lepi ojacao je toliko da mu dati savez sa crkvom nije bio potreban. Oporezujuci crkvena imanja sukobio se sa papom Bonifacijem VIII I sukob se zavrsio njegovom pobedom. To je bila prva pobeda svetovne vlasti nad papskom. Naslednici pape Bonifacija VIII morali su preseliti papsku stolicu iz Rima u Avinjon, cime u istoriji pocinje tzv. Avinjonsko ropstvo papa, tokom XIV v., i njihova potcinjenost francuskim kraljevima. Srednji vek su obelezile i borbe za feudalna prava sa Engleskom u Stogodisnjem ratu (1337.-1453.). Izazvali su ga engleski feudalci u nameri da osvoje delove Francuske koje su ranije drzali, I da dobiju nove feude. Francuzi su u pocetku trpeli poraze, ali su na kraju izašli iz rata kao pobednici, zahvaljujuci opstem narodnom ustanku pod vodjstvom Jovanke Orleanke. Verski i politički progoni su rezultirali hugenotskim ratovima (1562.-1598.). Oni su nastavili da prete francuskoj stabilnosti. Vrhunac je bio pokolj hugenota u tzv Vartolomejskoj noci 1572. kada je oko 3000 protestanata je pogubljeno. Versko pitanje reseno je 1598. tzv. Nantskim ediktom kojim je I hugenotima I katolicima priznata sloboda veroispovesti. Taj edikt je doneo prvi vladar iz dinastije

48

Burbona. U XVII v. počinju i prekookeanska osvajanja. Kralj Luj XIII, imajuci cvrst savez sa burzoazijom, preko kardinala Riseljea ucvrstio je apsolutnu monarhiju. Francuska je svoj vrhunac procvata dozivela za vreme vladavine Luja XIV (kralja sunca). Tad je privreda dozivela veliki procvat, koji se manifestovao u daljem razvoju manufakture I trgovine, I stvaranju velikog kolonijalnog carstva. Ali, Luj XIV je koristio privredni procvat I za povecanje poreza, pa su mu velika finansijska sredstva omogucila zidanje Versaja u kojem je vodio svoj raskosni zivot. Luj XIV je zapoceo nove ratove. Najtezi je bio rat za spansko nasledje 1701-14, kada je Francuska uspela da jednog Burbona (Filip V Anžujski) uzdigne na spanski presto. Upletenost Francuske u Sedmogodisnji rat (1756.-1763.) i u americki rat za nezavisnost (1776.-1783.) finansijski su predstavljali propast za monarhiju. Tad je vladao kralj Luj XV, poznat rasipnik, od koga potiču reči “posle mene potop”. Kad je kralj, Luj XVI, pokusao da neutrališe moc reformista koje su predvodili burzoaski ideolozi: Volter, Monteskje, Ruso, mase su izasle na ulice. Tad je došlo do mimoilaženja prilikom odlučivanja o načinu glasanja na staleškoj skupštini koja je sazvana prvi put posle 150 god. 14.-og jula 1789. rulja Parižana je napala zgradu invalida (vojnu ustanovu), konfiskovala oružje i srušila zatvor Bastilju, poslednji simbol despotizma starog režima. Ustanak se prosirio i na unutrasnjost. Pritisnut dogadjajima, kralj Luj XVI je poverio vladu predstavnicima krupne tzv zirondinske burzoazije. U početku revolucija je bila u rukama umerenih, a onda su došli radikalni Jakobinci na celu sa Robespjerom i D’antonom. Oni su uspostavili prvu republiku 1792., a Luja XVI osudili na smrt. Na kraju, jakobinci su oboreni u tzv. Termidorskom kontrarevolucionarnom prevratu, pa su tako i mnoge vodje, ukljucujuci i Robespjera i D’antona, pogubljene na giljotini.       Napoleon Bonaparta je rođen 1769. u Ajačiu na Korzici. Bio je jakobinac. U 24. god. postao je general. On je osramoćen i čak zatvoren od strane termidora. Oženio se Žozefinom, ali se posle 14 god. razveo. Podržavan nizom uspešnih vojnih pobeda van zemlje, Napoleon Bonaparta se vratio iz Egipta 1799. godine, gde je pokušao da preseče Englezima put do Indije. Uspostavio je vlast na domaćem terenu, a onda, vodeći seriju ratova, Francuska je zavladala većim delom Evrope. Prvo je osvajao Italiju, pa Austriju, pa Švajcarsku i Nemačku. 1804. proglasio se carem Francuske. Iste godine je pobedio i Austriju kod Austerlica. Nije uspeo da osvoji jedino Englesku i Portugal. Pokusaj da Britaniju vojnicki pobedi zavrsio se porazom franc-spanske flote kod Trafalgara 1805, posle cega je pokusao da je ekonomski unisti (Ukaz o kontinentalnoj blokadi). Ubrzo je postao i Prvi konzul. Prusiju je pobedio kog Jene 1806. Na kraju je kampanja na Rusiju i pohod na nju 1812. dovela do Bonapartinog sloma. Usledio je i poraz u bici kod Lajpciga 1813. Napoleonovo osvajanje okončano je 1814. nakon poraza od austrijskih, engleskih, švedskih i pruskih snaga, kad su oni i prodrli u Pariz. Nakon toga je prognan na sićušno ostrvo Elba u Sredozemnom moru.

Njegov beg i ponovni pokušaj da zavlada kao imperator trajao je 100 dana pre nego sto je poražen kod Voterloa od Engleza, na čijem je čelu bio prvi vojvoda od Velingtona. Englezi su ga prognali na daleko južno atlansko ostrvo Sveta Jelena gde je I umro 1821. posle mučnog zatočenja od nekoliko godina. Posmrtni ostaci preneti

49

su 1840. u Francusku  I sahranjeni u Domu invalida u Parizu. Tokom svog života doneo je Napoleonov zakonik i osnovao je Legiju časti.       Po Napoleonovom padu zaveden je rezim restauracije do 1830. g.  1848. g. u sukobu s vojskom pobedio je narod. Luj Filip je zbacen, i proglasena je druga republika. Uspeh revolucije snazno je odjeknuo van granica Francuske i bio je podsticaj za revolucije u Nemackoj, Austrijskom carstvu, Italiji i Poljskoj. Pariski ustanak 1848., je u krvi ugusio dictator general Kavenjak (11000 streljanih). Da bi zavela jaku vladu burzoazija je dovela na vlast Luja Napoleona koji se drzavnim udarom od 1852. proglasio za cara. Posle poraza u francusko-pruskom ratu, formirana je treća republika 1870.g. Tih godina javila se i Pariska komuna, prva proleterska revolucija u istoriji. U to vreme okončano je kolonijalno suparništvo izmedju Velike Britanije i Francuske i zaživeo je duh saradnje.

Radi obezbedjenja od Nemacke koja je postajala sve opasnija u Evropi, sklopljen je francusko-ruski savez 1893. Savezu Francuske i Rusije se pridruzuje Britanija i nastaje Antanta. Posle slicnih pregrupisavanja na nemackoj strani (savez Centralnih sila) doslo je 1914 do I sv rata, u kome je Francuska imala jednu od glavnih uloga, najpre na Zapadnom frontu, a zatim i na balkanskom (Solunski front). Francuska je pruzila najvecu pomoc srpskoj vojsci I srpskim izbeglicama posle povlacenja srpske vojske preko Albanije 1915, cime je umnogom omogucena obnova srpske armije I njeno ponovno ukljucenje u borbu, vec 1916 na Solunskom frontu. Prvi svetski rat je završen sklopanjem Versajskog ugovora o miru 1919. Francusko ucešće u Prvom svetskom ratu ju je mnogo koštalo.       Nesto malo bolje je zemlja prosla u Drugom svetskom ratu kada je okupirana u maju-junu 1940. g. od strane Hitlerovih trupa. General Šarl de Gol je osnovao vladu u egzilu i pokret otpora u Londonu. Juna 1944. otvoren je Zapadni front iskrcavanjem anglo-americkih snaga u Normandiju. Francuska je oslobodjena sredinom 1944. godine. Tokom posleratnog perioda skoro sve francuske kolonije u Africi došle su do svoje nezavisnosti.

Kolonijalizam

Tokom 17. i 18. veka Francuska je osnovala kolonije u Severnoj Americi, Novu Francusku (dolina reke Sent Lorenc), Luizijanu i na ostrvima Kariba. Novu Francusku je izgubila u ratu protiv Velike Britanije 1763, a Luizijanu je Napoleon 1803. prodao SAD-u. U 19. veku Francuska je stvorila veliko kolonijalno carstvo u Africi, Aziji (Indokina), i ostrvima Pacifika.Nakon Drugog svetskog rata, Francuska je dala nezavisnost gotovo svim svojim kolonijama. Naročito su bili krvavi ratovi za nezavisnost Vijetnama i Alžira.

50

KULTURA FRANCUSKE

 Francuska je poznata po crkvama i kapelama izgrađenim u gotičkom stilu krajem XV i početkom XVI v. Postoji veliki broj poznatih francuskih slikara: Eugen Delakroa, a kasnije Eduard Mane i Klod Mone predstavnik impresionističke škole. U 19-om veku je bio poznat skulptor Avgust Rodin. Francuska barokna muzika je imala veliki uticaj na ostale muzicare u Evropi, a njeni poznatiji umetnici su Klod Debisi i Moris Ravel. Od pisaca tu su Viktor Igo, Emil Zola i Šarl Bodler sa svojom čuvenom zbirkom pesama ”Cveće zla”. Nakon Drugog svetskog rata radili su poznati književnici Žan Pol Sartr i Alber Kami. U filmskoj umetnosti postižu ogroman napredak u poslednje vreme. Poznati su odlični filmovi kao što je Pakt sa vukovima, Taxi 1, Purpurne reke, Leon profesionalac, Čudesni život Amelije Pulen… Naravno tu su i poznati glumci Žan Pol Belmondo i Žan Reno. Inače francuski film bio je do 1914. vodeci u svetu. Prvi zvucni film nastaje 1930 - Klerovo delo, tako da Francuska  opet preuzima vodjstvo.MARSELJEZA je francuska nacionalna pesma I drzavna himna. Napisana je 1792 kao ratna pesma rajnske armije. Sadasnji naziv dobila je iste godine kad je vojska dobrovoljaca iz Marseja koja je posla da pomogne revolucionarnoj Francuskoj, ulazeci u Pariz pevala tu pesmu.

ISHRANA U FRANCUSKOJ

Čuveni su po svojim sirevima i neprevazidjenim vinima. Dan započinju obicno šoljom kafe sa kroasanom. Rucak i večera su znatno bogatiji. Ti obroci ne bi bili potpuni da ne započinju nekim aperitivom kao konjakom na primer, a praćeni ukusima nekih od francuskih belih ili crvenih vina. Hrana u Provinciji i na Azurnoj obali se dosta razlikuje u odnosu na ostatak  francuske kuhinje. Mediteranski uticaj je doveo do razvoja morske hrane i do velike primene začina. U ovim oblastima se dosta koristi kozji sir. Beli luk, maslinovo ulje i masline su lajtmotiv ove oblasti. Treba napomenuti da je kuhinja grada Nice specifična i razlikuje se od ovih oblasti. Što se tiče piva, nema neko posebno poznato. 

JEZIK

 Vremenom Gali su se romanizovali, ali gubeci postepeno svoj jezik do IV v, kvarili su latinski. Germanska plemena, koja su pridošla, postepeno su unosila u njega samo neke svoje reci. Dijalekat Pariza, uze drzave francuskih kraljeva, postepeno postaje knjizevni jezik cele Francuske.

51

AZURNA OBALA

Azurna obala se prostire između italijanske granice i St Tropez-a (oko 100 km) i najpoznatija je obala na svetu. Turistički najznačajnija mesta na Azurnoj obali su Nica, Kan, Monako i St.Tropez. Sa severa je zastićena Alpima, tako da uživa blagu mediteransku klimu. Azurna obala je ime ”Cote d’Azur” dobila od pesnika Stefana Ligarda 1887. god.

Faze razvoja turizma na Azurnoj obali:

Druga polovina XIX veka, pa sve do izgradnje železnice - vreme kada je dolazak na Azurnu obalu mogla da priušti samo aristokratija iz Francuske, Engleske, Rusije, Nemačke. Samo putovanje od Pariza do Nice trajalo je nedelju dana. Uglavnom se u zimu dolazilo, zbog povoljne klime.

1864. do I sv. rata – 1864. puštena je u rad pruga Pariz-Nica. Tada dolazi do izgradnje brojnih hotela i rehabilitacionih centara. Uz aristokratiju, počinje da dolazi i buržoazija. Sezona je i dalje zimska. To je faza omasovljavanja turizma.

Faza između dva svetska rata – Tada dolazi do popularizacije letovanja. Najposećeniji mesec je avgust (do tada je to bio februar). Počinju da dolaze i manje bogati turisti, a odmor kraće traje. Grade se moderne saobraćajnice, i povećava se broj turista (auto-put Pariz-Nica)

      Pre Azurne obale, počela se razvijati Normandijska, koja je bila bliža Engleskoj aristokratiji, ali je zbog okeanske klime izgubila na značaju pred Azurnom obalom.

      Po priči Azurnu obalu otkrio je Englez Lord Henri Brugam, premijer Engleske 1834. koji je svake godine, pre te, išao sa svojom ćerkom, Eleonorom Luizom, koja je bolovala od plućnih bolesti, na Ligursku obalu. Međutim te 1834. Francuskom je harala kolera, te Lorda i njegovu ćerku italijanski graničari nisu pustili da uđu u Italiju. Lord je bio primoran da ostane tu gde se našao, pa je odseo u Grassu. Bio je toliko oduševljen klimom, prirodom, plavetnilom mora, da je odlučio da kupi kuću - u Kanu. Od tada je svake naredne zime tu dolazio. Sledećih godina njegov primer su sledili i drugi plemići, kupujući vile na Azurnoj obali.

52

KAN

Kan se nalazi u oblasti zvanoj Primorski Alpi. Danas u Kanu živi oko 70 000 ljudi. Okružen je sa nekoliko brda. Brdo, na kojem se nalazi tvrđava naziva se Le Suquet. ISTORIJA

Po grčkom istoričaru Kan je bio naseljen narodom poljoprivrednika i ribara –Oksibima. Međutim ratoboran narod napao je tadašnja naselja Antipolis (Antibi) i Nikaiu (Nica). Ovi su pozvali u pomoć Rimljane, koji su došli, opustošili grad, stanovništvo prodali u roblje, a grad dali na upravu Grcima koji su osnovali Massiliu (Marsej), i nazvali ga Castrum Marselinum. Lokalnom stanovništvu se naziv nije dopao, pa pošto je oko grada rasla trska – canna, na latinskom, grad dobija naziv Castrum Cannois, koji se prvi put kao naziv zvanično pojavljuje 1619. god. Inače, izvorno značenje reči kan, kaže da je to reč indo-evropskog porekla, i da podrazumeva uzvišenje. Po raspadu Rimskog carstva, Kan se suočava sa velikim upadima varvara. Priča se da su okolna ostrva u to doba bila sedišta paganskih kultova. Međutim, u vreme raspada Rimskog carstva, u V veku monah Onorato, sa svojih 7 sledbenika osniva opatiju na ostrvu koje danas nosi njegovo ime. Nedugo zatim, i njegova sestra Margarita na susednom ostrvu osniva manastir.

Po legendi, ostrvo na kome je bila opatija doživljava invaziju zmija i demonskih inkarnacija, koje su se pokoravale strašnom zmaju. Onorato je pozvao božansku pomoć, i stvorila se velika plima koja je odvukla čudoviste na dno mora, a Onorato se spasio tako što se popeo na vrh jedne palme. Zbog toga se na grbu opatije nalaze dve palme koje okružuju zlatni biskupski štap, a na grbu grada Kana se nalazi srebrna palma. Teritorija je tada data na upravu opatiji, pod kojom je ostala narednih 1000 godina. Iako je grad bio pod zaštitom, često je bio meta napada pljačkasa i vojnika koji su išli u osvajačke pohode. To su bili Saraceni koji su krali zlato, žene i vino. Da bude još gore, regija je uništavana od strane svih vojski koje su ovuda išle u pohode. Do kraja XV veka, Kan je pripadao Profansalskim grofovima. Kada je umro kralj Rene, grof Provanse, njega je trebao da nasledi njegov unuk, ali nije, jer mu je kralj Francuske Luj XI platio da se odrekne prestola u korist nećaka kralja Renea, Šarla, koji se zarekao da će po njegovoj smrti Kan postati francuski. Već sutradan, Šarl je umro u Marseju, navodno zbog lošeg varenja. Tako su Provansa, a i Kan, postali francuski.

53

Za vreme revolucije, Kan je ostao po strani, jer već tada počinju da dolaze turisti, među prvima, i glumica Blanche Sanival, koja je kupila manastir Svetog Onorata, i od njega napravila odmaralište, a mala crkvica u blizini postala je štala. Ono što je upečatljivo u istoriji Kana, je da se ovde Napoleon iskrcao, kad je pobegao sa ostrva Elba. Iskrcao se prvo na mesto Juan les Pins, pa je onda došao do Kana. Žitelji Kana, nisu ga sa radošću prihvatili. Jedan mesar je čak zvanično pretio da će da ubije korzikansko čudovište. Par časova nakon tih pretnji, Napoleon je izvršio marš u Pariz.

Godine 1836. Lord Henri Brugam izgradio je vilu u Kanu i nazvao je po svojoj ćerki, Villa Eleonora. Na otvaranje došli su mnogi engleski plemići, koji su počeli i sami da kupuju vile u okolini.

Lord Henri Brugam dobio je sredstva od kralja Luja Filipa i izgradio prvu luku u Kanu, te je 1838. proširen i deo uz obalu nazvan - Staza malog krsta (croix), kasnije nazvana Promenada de la Croissete (glavna ulica u Kanu, gde se nalaze najpoznatiji hoteli i festivalska dvorana)

Kasnije u Kan je počela da dolazi i ruska aristokratija. 1850. epidemija kolere usmrtila je 1/3 stanovništva. Godine 1858. izgrađen je i prvi luksuzni hotel Gonnet et de la Reine. Englezi su takođe oplemenili izgled Kana. Pošto jako vole zelenilo i cveće, napravili su od Kana jedan veliki park - eukaliptus su doneli iz Australije, palme i limunovo drvo iz Afrike i sa Bliskog istoka (pre toga u Kanu su postojali samo luk, leblebije i korov). 1878. Kan postaje svetski poznato lečiliste, a već 1883 imao je 5 centara za hidroterapiju. Za dva meseca te godine 20 000 turista je prošlo kroz Kan. Početak XX veka preporodio je Kan. Arhitekta zadužen za izgradnju hotela Carlton bio je fasciniran grudima čuvene kurtizane La Belle Otero, koje su ga inspirisale da napravi dve kupole. La Belle Otero bila kurtizana i muza mnogim umetnicima 19.veka. Hotel je za vreme I svetskog rata bio bolnica i prihvatilište, ali je ubrzo zatim povratio svoju namenu. On je ugostio mirovnuu konfernciju saveznika 1921. god. 1926. otvara se hotel Majestic, pored koga se nalazi i Srpska ulica. Ime je dobila zbog velike sardnje Srbije i Francuske u I sv. ratu. Inače, u Marseju postoje čak 3 ulice sa srpskim imenima.

54

KANSKI FESTIVAL

Godine 1935. i 1936. Francuzi su bili šokirani količinom fašizma prisutnog za vreme filmskog festivala Mostra di Venezia (ustanovio ju je Musolini 1930.), tako da je kao odgovor osnovan festival u Kanu. 1.9.1939. otvoren je festival, ali je narednog dana zatvoren zbog početka II svetskog rata. 1946. festival je obnovljen i Kan stiče titulu glavnog grada filma. Ispred festivalske dvorane nalaze se i otisci prstiju poznatih. U samoj zgradi festivala mogu se videti brojni butici poznatih kreatora, a planira se izgradnja veće dvorane. Poznatiji dobitnici Zlatne palme za režiju su naravno naš Emir Kusturica za „Dom za vešanje“ 1989., i Pedro Almodovar za „Sve o mojoj majci“ 1999., dok za najbolji film opet naš Kusturica i to dva puta 1985. za film „Otac na službenom putu“, i 1995. za „Underground“. Do skoro se u Kanu odrzavala i internacionalna dodela nagrada za najbolji erotski film, glumca , glumicu...ali tome su se usprotivili stanovnici Kana pa je sad taj festival prebačen u mesto pored Kana čiji stanovnici takođe hoće da ih izbace. Ispred Festivalske dvorane nalazi se i spomenik Žorža Pompidua koji je bio francuski premijer (1962-1968), a i predsednik (1969-1974.). Bio je De Golov prvi savetnik tako da, kada je 1969. došao na mesto predsednika, nastavlja da sprovodi De Golovu politiku.Duž Rue d’Antibe su i ostali teatri u kojima se održava festival.

Na daljinu, na moru, možemo videti i dva ”Lerinska ostrva”. Ostrvo sv. Margarite je bliže, dok ostrvo sv. Onorata je iza njega. Na ostrvu sv. Margarite, nalazi se Fort royal, tvrđava izgrađena u XVII v. tokom španske okupacije ostrva. U njoj je danas pomorski muzej, koji sadrži podvodne arheološke ostatke Rimljana i Saracena, i hugenotski memorijal. Takođe, na tom ostrvu možemo videti državni zatvor, kao i ćeliju u kojoj je bio zatočen čovek sa gvozdenom maskom, koje se nalaze na centralnom delu. Još možemo videti i topove koji su ostali iz Napoleonovog perioda.Na ostrvu sv. Onorato nalazi se utvrđeni manastir, čija je gradnja otpočeta 1050. god., i nastavljena u sledeća 3 veka. Tu je i kapela sv. Trojstva iz IX i X v. Danas, manastir pripada sisterskim monasima, koji na ostrvu uzgajaju vino.

55

NICA

Glavni grad Azurne obale, Kraljica Rivijere... Ni jedno ime kao da nije dovoljno dobro za ovaj jedinstveni letnji i zimski turisticki centar. Nica se nalazi u dnu zaliva Baie des Anges, sa polukruzno rasporedjenim uzvisenjima i brdima u zaledju. Svoj smek ovaj grad duguje izuzetno lepom okruzenju, umetnickim bogatstvima, prijatnoj klimi i nebrojenim atrakcijama, uključujući i blizinu sneznih padina.

Davne 1860. godine Nica je brojala nepunih 40.000 stanovnika. Danas je drugi po veličini grad na francuskom Mediteranu, posle Marseja, a peti u Francuskoj uopste. Pocetkom sezdesetih godina XX veka postala je jedan od najzivljih umetnickih centara Zapadne Evrope. Tu su se priredjivale futuristicke izlozbe i razni drugi hepeninzi u kojima su ucestvovali umetnici "novog talasa". Mnogi poznati slikari ucestvovali su u dekorisanju karnevalskih povorki po kojima je grad poznat. Krnevalska tradicija ovde datira jos od 1294. godine. Karnevali savremenu formu dobijaju 1873. i od tada različita tema "vazi" svake godine. To je zapravo jedan festival cveca koji privlaci ogroman broj ljudi da izadju na ulice i pridruze se povorci koju obavezno prati veliki vatromet. I zimi je veselo: prave se pomodni festivali, konjske trke, pozorisne predstave na otvorenom, uvek su atraktivni sportovi na vodi i druge atrakcije. Nica je poznata i po festivalu dzeza koji okuplja cuvene muzicare i po Medjunarodnom festivalu folk tradicije koji se odrzava u julu.

Nica je podeljena nа stari i novi deo grada i oba su podjednako privlačna za turiste. Stara Nica pleni mirisom proslosti i visecim bastama, mnogobrojnim malim radnjama, barovima i restoranima, katedralama, crkvama i zamkom sa ijih zidina se pruza nezaboravan pogled.

Stari deo grada `Vieux Nice` oko antickog luckog gnezda urbano se odlikuje kao anticki grad krivudavih i uzanih ulica, viskokih kuca sagradjenih od kamena. Danas je to deo grada u kojem je smesten siromasniji svet. Istocno od starog dela grada, na poluostrvu Kap Fera, razvila se luksuzna turisticka stanica Bolije, kao predgradje Nice.

Pored obale se razvio novi deo Nice sa sirokim avenijama. Ovde se istice Englesko setaliste, avenija sa najluksuznijim hotelima, koju su počeli graditi engleski posetioci 1822. g. Dugačka je 7 km. Ovo setaliste krasi i najvisa gradjevina Nice- Pars d` Sato (92m). Pored ove, Nicu olicavaju i mnogobrojni muzeji, Muzej moderne umetnosti, Muzes Sagala u kojem dominiraju dela Marka Sagala, Muzes Masena sa vrednim umetnickim starinama, Muzej Matis, potom ruska katedrala gradjena od 1903.-

56

1912., Arheoloski muzej, engleska crkva, i mnogi drugi... u novom delu se nalaze botanicke baste i parkovi sa vestackim jezerima i vodoskocima. Oko hotela u aveniji se nalaze mnogobrojne cvecare, parfimerije, robne kuce, prodavnice suvenira...potom brojni objekti u kojima se odrzavaju mnogobrojni karnevali i festivali tipicni za Mediteran, zatim bioskopi, opere i pozorista gde gostuju brojni umetnici sveta. Tu je i Place Garibaldi, skver sa statuom Garibaldija cija sudbina je duboko vezana za ovaj кгај, a kao secanje na protekle vekove i danas je sacuvan obicaj koji stanovnici "lepotice Mediterana" duguju jednom Englezu - sir Tomasu Koventriju. On je, naime, kupio i brinuo o topu koji se u njegovo vreme (a tako je i danas) sa brda na kome se nalazi tvrdjava oglasavao tacno u podne, podsecajući gradjane da je vreme rucka!

A kad je o rucku rec, kuhinja Nice je spoj provansalske i italijanske vestine pripremanja djakonija. Uske ulice starog dela grada prosto pozivaju setace da probaju neke od specijaliteta, kao sto su crne maslinke, salata "Nicoise" (paradajz iz lokalnih vrtova, pasulj, paprika, luk, rotkvica, tvrdo barena jaja, maslinke, fileti sardela i maslinovo ulje kao preliv), zatim lokalno vino "pointu", pa "socca" - vrsta palačinki koje se jedu s nogu, onda "pan bagnat" - natopljen hleb gamiran paradajzom, lukom, sardelama, maslinkama i začinom od belog luka i maslinovog ulja... Na meniju u Nici mozete naci i гаkоve, razne vrste vanserijskih salata i supa, kolac sa aromom pomorandzinog soka ili napitak sa ukusom nane posluzen sa sitno seckanim ledom.

Posle udovoljavanja chulima, treba krenuti u setnju velicanstvenom, sirokom promenadom okruzenom morem, odakle pogled dopire ka hotelima koji su arhitektonski simboli proteklih decenija i vekova.

Ne treba propustiti odlazak u neki od velicanstvenih muzeja koji se obicno nalaze u ambijentu velikih basti. Muzej Šagala nedaleko od srca Nice je omiljeno mesto postovalaca slikarstva, bas kao i Muzej Matisa koji se nalazi u blistavoj vili i gde je izloženo 235 dela znamenitog umetnika. Arheoloska nalazista, galerije, ali i Palais des Exposition - izlozbeni centar sa 20 hiljada mesta i novi konferencijski i umetnicki centar Palais Acropolis, govore da Nica nije samo grad u kome se moze boraviti u vrhunskim hotelima, vec i kulturni centar na jednoj od najlepsih evropskih (pa i svetskih) obala.

Pred Drugi svetki rati, zabelezeno je 350.000-400.000 i postepeno se povecavao broj turista koji dolaze u toku letnje sezone. Danas taj broj prelazi cifru od 10 miliona godisnje. Najbrojni su tiristi iz Belgije, V. Britanije, SAD, Nemacke, skandinavse zemlje, Italija, Svajcarska itd.

57

KNEZEVINA MONAKO

Kneževina Monako ili samo Monako je, posle Vatikana, najmanja država-grad na svetu sa površinom od svega 1.95 km2 i kao takva zauzima 194. mesto na svetu (od ukupno 195 država) i broji oko 30.000 stanovnika. Glavni grad je Monako, ali je Monte Karlo najveći i najpoznatiji grad ove državice. Monakom već oko 700 godina vlada ista porodica Grimaldi, to je trenutno najstarija vladajuća prinčevska porodica na svetu.

Bajkovitu kneževinu čine tri grada: Monako – obuhvata tvrđavu i stari deo grada, Monte Karlo – stambena zona i luksuzni hoteli i kazina i Condamine – obuhvata lučku zonu sa jahtama od nekoliko desetina miliona evra. Oni su danas spojeni i predstavljaju jednu celinu, s tim što im je pridodat i novi deo koji se zove Fontvil - koji je nastao melioracijom i na otetoj zemlji od mora izgrađeni su stadion "Luis drugi", najsavremeniji sportski kompleks, heliodrom, industrijska zona, šoping kvart, ekstravagantni deluks hotel "Kolumbo" i fantastičan park sa biljkama iz celog sveta, japanskim vrtom, jezerima i labudovima

ISTORIJA

Smatra se da poreklo naziva Monako potiče upravo iz ovog vremena od grčke kolonije Monoikos. Monako je osnovan u vreme starih Grka koji su na francuskoj obali u 4 veku pne osnovali nekoliko svojih kolonija. Visoka stena koja se uzdiže iz mora a na kojoj je danas smešten glavni grad Kneževine Monako, bila je izuzetno pogodna kao osmatračnica te su još stari Grci na ovom mestu podigli tvrđavu, a ispod stene i malu luku.Dinastija Grimaldi zavladala je Monakom 8. januara 1297. godine, kada je italijanski pirat Fransoa Grimaldi na misteriozan način osvojio tvrđavu Monako, uspostavio svoju apsolutnu vlast i proglasio sebe rodonačelnikom dinastije Grimaldi čiji potomci i danas vladaju Kneževinom.

58

O ovom istorijskom događaju postoje dve legende. Prema prvoj Fransoa je došao na vlast tako što je prerušen u kaluđera ušao unutra, ubio jednog stražara, drugog ranio i ovaj ga je prokleo na 700 godina nesreće što piše na Grimaldijevoj statui. Prokletstvo je po legendi trajalo od 1297. do 1997. godine. Po drugoj legendi osnivač dinastije je proklet od strane jedne kaluđerice koju je silovao. 1419. te godine, ova po mnogo čemu specifična država dobila je svoju nezavisnost i postala pravi magnet evropskog i svetskog džet-seta. Jedini period kada Grimaldijevi nisu vladali Monakom je period između 1793. i 1814., kada su tim teritorijem upravljali Francuzi,odnosno Napoleon. Do donošenja ustava 1911. godine, Monako je bio apsolutna monarhija, a nakon 1911. godine, postaje parlamentarna monarhija s knezom na čelu države.

1918. godine postignut je dogovor sa Francuskom kojim se ustupa ograničena kontrola Francuske nad Monakom. Odlučeno je da će politika Monaka biti usklađena s francuskim političkim i vojnim interesima. Nakon toga na vlast dolazi sin princeze Šarlote od Monaka i grofa Pjera de Polinjaka 19.novembra 1949. Princ Renije III. 1962. je donet novi ustav kojim je ukinuta smrtna kazna i dodeljeno pravo glasa ženama i propisano da uz kneza državom vlada i parlament koji se sastoji od 24 zastupnika. Godine 1993. Monako je postao član UN-a.2002. potpisan je novi ugovor sa Francuskom, u kojem je dogovoreno da kneževina ostane nezavisna država čak i u slučaju ako nema naslednika dinastije. Godine 2004. kneževina je postala član Saveta Evrope.Izvršna vlast se sastoji od ministra države koji predsedava vladom sastavljenom od šest članova. Ministar države je francuski građanin Žan Pol Prust, kojeg bira knez između kandidata koje predloži francuska vlada, na mandat od 5 godina.

PRIVREDA i EKONOMIJAMonako je zemlja sa malo prirodnog bogatstva, ali glavni izvor prihoda ove državice je svakako turizam. Veliki broj kazina, ugodna klima i društveni prestiž su tri osnovne stvari zbog kojih turisti svake godine dolaze u ovo mondensko mesto. Druge, veoma važne institucije privrede su trgovina i bankarski sektor. U malenoj kneževini postoji čak 45 banaka. Takođe, na malim obradivim površinama gaje se i masline, a posebno cveće. Uopšte Azurna obala poznata je po uzgajanju cveća. U ovoj kneževini sve je kraljevski, pa otuda nije čudo što Monako važi za najskuplju državu na svetu. Koliko je jaka ekonomija ovog patuljka među državama, potvrđuje i njegov bruto društveni proizvod od 870 milijardi dolara ili 24 740$ po glavi stanovnika. Radi poređenja BDP Srbije iznosi 2 850$ po glavi stanovnika, što je skoro 10 puta manje.Građanima kneževine država ne ubira porez, zbog čega u državi živi veliki broj ljudi koji nastoje izbeći oporezivanje.

59

Kao što je već pomenuto, ekonomija Monaka je u velikoj meri zavisna od uslužnih granaprivrede, u prvom redu to je turizam. Turizam doprinosi više od 25% nacionalnom prihodu. Finansijski sektor je uspostavljen pod upravom princa Renijea kao deo proračunskih težnji ka uvođenju raznolikosti u uspešan ekonomski sistem države. Društva, kao što su individualni poreski prognanici, našli su utočište u državici upravo zbog činjenice da ovde postoji minimalna stopa oporezivanja (ovde ne postoji taksa poreza na dobit). Takođe, druga pogodnost koja privlači je i strog sistem bankarskih tajni. Početkom 2002. godine, Monako je odbio da pristupi Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj po pitanju sporazuma na poresku utaju. Time bi bila prinuđena da razmenjuje informacije u vezi potencijalnih poreskih dužnika, što bi učinilo njen bankarski sistem providnim. Drugi izvori prihoda su četiri kockarska kazina, posebno svetski poznat u Monte Karlu, koji je preuzet od strane kneževine 1967. godine. Po nekima, pre Kazina u Monaku nije bilo ničeg značajnog, ako se izuzme nekoliko pažnje vrednih građevina i mora.

Karlo III, očigledno upućen u magiju ruleta i novca, odlukom da se kocka zavrti i ovde na Mediteranu, započinje modernu epohu Monaka i uspostavlja temelje današnjeg grada Monte KarlaIz čuvenog Homburga, iz kockarnice, dovodi u Monako Fransoa Blana, bivšeg veoma uspešnog kockara i potonjeg sjanog upravnika kockarnice. I postavlja ga za direktora Kazina. Pod srećnom i veštom rukom ovog inspirativnog gospodina, Monte Karlo ubrzo na evropskoj lestvici hazarda počinje sve bolje da se kotira . Sa svih strana stižu prinčevi, grofovi, ruske velmože, profesionalni kockari ali i evropski probisveti. Svi, međutim, elegantni, blazirani i rastrošni.

Državica konačno dočekuje priželjkivano blagostanje. Ubrzo, shvativši da je Kazino zaloga budućnosti, na platou na Speligama započinje gradnja nove zgrade, koja uz mnogobrojne adaptacije, rekonstrukcije i dizajniranje, predstavlja ono što danas jeste kultni ‘’Kazino’’ u Monte Karlu.

Ipak, nasuprot uvreženom mišljenju da ekonomija bogatog Monaka i počiva na kockanju, teško da će to biti istina budući da je Rainier III uveo zakon po kojem prihod od kockanja sme da čini najviše 4,5 odsto godišnjeg prihoda Monaka.Inače, najskuplja lokacija u Evropi za kupovinu stana je upravo Monako, a u stopu ga prati strogi centar Londona. Tako kvadratni metar u Monaku prosečno stoji čak 24,9 hiljada evra.

60

GRIMALDIJEVI

Među Grimaldijevim, posebnu pažnju privlači lik i delo Renijea III. Kada je Renije nasledio svog dedu, princa Luja Drugog, Monako je bio najpoznatiji po svojim kazinima koji su mu tokom 19. veka doneli značajno bogatstvo. Kao poslednji ustavni autokrata, uveo je Monako u doba oblakodera, međunarodnog bankarstva i biznisa. Kada je Nacionalni savet, parlament Monaka, 1958. zatražio ustavne reforme koje bi mu omogućile veći uticaj u državnim poslovima, Renije je odmah pokazao da neće tolerisati pokušaje ograničavanja njegove vlasti. Konflikt je izbio zbog budžeta, a princ je suspendovao Ustav i raspustio parlament. Kasnije je dekretom imenovao nov sastav parlamenta. Renije se uspešno obračunao s još jednim pokušajem ograničavanja svoje vlasti 1962, kada je general Šarl de Gol pokušao da na Monako proširi francuski poreski zakon. Uveo je zakon po kojem prihod od kockanja sme da čini 4,5 odsto godišnjeg prihoda Monaka. Svestan činjenice da njegova zemlja nema prirodne resurse, svoj smisao za biznis i kontakte koje je imao iskoristio je za unapređenje lake industrije i turizma. On je najmanju državu na svetu posle Vatikana transformisao od centra za kockanje u raj za milijardere. Ojačao je suverenitet Monaka, garantovan sporazumom s Francuskom iz 1917. godine i ulaskom u UN.

Princ Renije III, najviše je ostao upamćen po nekoliko stvari:

-organizuje Grand Pri Formule 1 na ulicama prestonice;

-60.tih godina od velikog grčkog multimilionera i brodovlasnika Aristotela Onazisa nacionalizuje veliku imovinu u Monte Karlu, među kojom i čuvenu kockarnicu, i od tada Kneževina postaje mondensko mesto na kojem se svake godine okuplja svetski džet-set.

-1956. godine oženio holivudskom lepoticom, glumicom Grajs Keli, muzom čuvenog Alfreda Hičkoka i dobitnicom Osakara za film Provincijalka 1954. godine, kome je predhodilo tek pet filmova slavne holivudske zvezde. Upoznali su se na filmskom festivalu u Kanu. Nakon tog poznanstva, Grejs snima samo još jedan film (Visoko društvo, 1956) nakon čega se povlači iz sveta filma i titulu holivudske zvezde trampi za titulu holivudske princeze. U nekoliko navrata Grejs će se ponovo vraćati filmu, ali ti napori neće uroditi plodom jer se Princ Renije III protivio tome da Princeza Gracija radi. Nakon 3 decenije apsolutnog vladanja žutom štampom, 1982.godine princeza Grejs Keli gine u saobraćajnoj nesreći, čije okolnosti ni dan danas nisu razjašnjene (autom je upravljala 17-godišnja princeza Stefani). Sahranjena je Katedrali u Monako-Vilu. Njena smrt slomila je Renijeu III srce: I dalje osećam njeno odsustvo. Bio je to brak iz ljubavi - rekao je on 1999. Nikada se više nije ženio.Naravno, žuta štampa širom sveta je smrt Princeze pripisala prokletstvu Grimaldijevih.

61

Osim pomenutih legendi, postoji još jedno široko rasprostranjeno verovanje po kome je Princ Renije I u 19. veku imao za ljubavnicu lepu Ciganku. Nakon što ju je ostavio, bacila je na njega i ostale Grimaldijeve cigansku kletvu: Ni jedan Grimaldi neće imati sreće u braku!

Zanimljivo je pomenuti da `prokletstvo` prati i decu Renijea III i Grejs Keli. Naime, princeza Karolina udavala se nekoliko puta, a drugi muž joj je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Glamurozna princeza Stefani imala je više ljubavnika i muževa, a Princ Albert, koji je aktuelni Princ od Monaka, o čijem aktivnom ljubavnom životu kruže priče, zabavljao se do sada sa nizom manekenki i glumica (Naomi Kempbel, Klaudija Šifer, Gvinet Paltrou).

Princ Renije III I Grejs Keli imali su troje dece, ćerke Stefani (1956) i Karolinu (1957) i najmlađeg sina Alberta (1958). Nakon smti Renijea III od Monaka 2005. godine u 81. godini života u kardiovaskularnoj bolnici u Monaku, gde su se lekari za njegov život borili mesec dana, presto je nasledio njegov sin Princ Albert II, koji se i danas nalazi na čelu ove bogate patuljaste države.

Dok je još uvek trajao period žalosti za Renijeom III, detalji Alberovog privatnog života dolaze do javnosti. Naime, francuska stjuardesa poreklom iz Togoa za magazin Pari mač izjavila je da je Albert otac njenog sina sada starog 22 meseca. Pre dve godine sam priznao očinstvo i prihvatio odgovornost. To dete će imati sve što mu treba, ali to je deo mog privatnog života."Albertov vanbračni sin Aleksandar neće, međutim, imati pravo da nasledi krunu. Princ Alber II voli sport i učestvovao je u reliju Pariz-Dakar 1985. On ima crni pojas u džudou i predstavljao je četiri puta Monako na Olimpijskim igrama u bobu.

62

OBILAZAK GRADA

OKEANOGRAFSKI MUZEJ

Na samoj obali mora, na prenaseljenom fragmentu Azurne obale, pod rukovodstvom princa Alberta, izgrađen je i osnovan Okeanografski muzej u kome su danas pored muzejskih eksponata smešteni i instituti za biologiju, geologiju i fiziku mora. Po osnivanju Muzeja, upravnička pozicija poverena je čuvenom Žaku Kustou. Zgrada muzeja uklesana u stenu, teška više od 1000.000 tona, izgrađena u plemenitom kamenu, izdiže se 85 metara iznad Mediterana, i kroz stotinu svojih prozora već skoro vek gleda u more i daleki afrički kontinent. Zgradu je projektovao arhitekta Pol Delefortrie (1843-1910), a njegov nacrt u delo su sproveli konstruktori Fontana I Gamba. Za izgradnju ovog zdanja korišćen je kamen iz Turbije (Turbia) i krečnjak iz Breše (Brescia). Nežni krečnjak trošen je za detalje od važnosti kao što je monumentalno stepenište ili stubovi na samoj fasadi građevine, ali i u njenoj unutrašnjosti. Spoljašnja i unutrašnja dekoracija muzeja našla je svoju inspiraciju u moru i njegovim stanovnicima.Muzej je otvoren 29. marta 1910. godine, nakon 11 godina rada na njemu.

KATEDRALA SVETOG NIKOLE

Katedrala Sv. Nikole, Saint Nicholas Cathedral, Katedrala Svete Device ili jednostavno Katedrala Monaka je krunska crkva dinastije Grimaldi i u njoj su se 50-tih godina venčali princ Renije i čuvena holivudska glumic Grejs Keli. Renije III je sahranjen u kripti katedrale u Monaku, pored svoje supruge, koja je 1982. godine poginula u saobraćajnoj nesreći.Danas je teško rekontruisati tačnu istoriju Katedrale. Smatra se da je na njenom mestu davne 1247. sagrađena prva parohijska crkva na ovom prostoru, a po mišljenju mnogih, i prva parohijska crkva ikada. Sagradili su je Đenovljani. Ta crkva , čiji je zaštitnik postao Sveti Nikola, prvi put je pomenuta u spisima iz 1322. godine.Ta originalna građevina, dograđivana je u toku XV, XVI i XVII veka. Dograđene su kapele sa strane kao i zidne ploče, čiji se ostaci mogu videti u Lapidarijumskom muzeju u sklopu moderne Katedrale. U toku ovih vekova, razne donacije i organizovani banketi omogućili su živopisanje crkve, kao i njeno dalje uređivanje. Na žalost, deo ovog kulturnog nasleđa uništen je u toku Francuske revolucije, u toku koje je Monako, 1793. godine, pripojen Francuskoj.1868. godine, nakon trovekovne borbe Grimaldijevih za religioznu autonomiju njihove državice (monačanska crkva do tada je bila pod jurisdikcijom biskupije u Nici), svi napori su konačno urodili plodom. Tada Crkva Svetog Nikole postaje parohija.Međutim, građevina biva uništena 1874. godine, a princ Šarl III, odlučuje da na istom mestu izgradi novo i veće zdanje. Gradnja je počela 1875. godine, kada je položen kamen temeljac, a vrata katedrale otvorena su za njene vernike već sledeće, 1886. godine, bez obzira na to što su samo 2/3 građevine bile završene. Katedrala je dovršena do 1903. godine, da bi bila osveštana tek 1911.

63

PRINČEVSKA PALATA

Prinčevska palata (Palais de Prince de Monaco) je rezidencija porodice Grimaldi koja datira iz 13. veka, u kojoj i danas živi Princ Albert Drugi. Dvorac Grimaldijevih, dominantan položajem, raskošnom i rastrošnom arhitekturom Monaka. Kroz vekove i decenije je dograđivan, ulepšavan, dopunjavan, nameštajem, umetničkim slikama, srebrom i zlatom. Grimaldijevi su dosledno, svojim građanima i Evropi, uporno i kontinuirano nudili koncept prosvećene, odmerene, a istovremeno i dovoljno ceremonijalne vlasti koja ima veliko razumevanje za sve potrebe, navike i probleme bogatih i slavnih. Topovi isped dvorca poklon su suverene francuske i Luja XIV.

Napoleon je inače, svojevremeno pokorio Monako, ali se ne nalazi slučajno u sklopu Prinčevske palate. Napoleon je bio jedan od retkih koga su Grimaldijevi zaista poštovali. Kada je Princ u palati, zastava kneževine je visoko postavljena i sve posete su zabranjene.

Počeci čuvene Prinčevske palate su u davnom 12. veku, kada je nemački car Henri IV ustupio ovo stenovito podneblje i luku Đenovljanima koji su morali za uzvrat tu da sagrade moćnu tvrđavu, utvrđenje koje će služiti za borbu protiv pirata. U junu 1215. godine Đenovljani počinju sa građenjem moćnog utvrđenja.Nakon izvesnih previranja između dve vladajuće kuće u Đenovi, u veče 8. januara 1297. godine Fransoa Grimaldi, zvani Malizia (Zli), prerušio se u kaluđera i zamolio za konak u tvrđavi. Nepronicljivi stražar ga pušta unutra. I kao u filmu o Džejmsu Bondu, Fransoa ubija stražara, pušta svoje ljude u tvrđavu i u ime Grimaldijevih osvaja Utvrđenje. Na žalost, Francuska revolucija je značajno uticala na dalju budućnost ove građevine. Počevši od 1793. godine kada Monako pada pod vlast Napoleona, Palata je u nekoliko navrata pljačkana, a i ime joj je promenjeno u Herkulova trvrđava. Skupoceni predmeti Grimaldijevih rasprodati su na aukcijama. Raskošne sobe Prinčevske palate pretvorene su u vojnu bolnicu za italijanske vojnike, Soba sa kneževskim tronom pretvorena je u kuhinju, a ostali delovi Palate pretvoreni su u sirotište.Maja 1814. godine Monako je vraćen Grimaldijevim, ali do tada je Palata već bila u očajnom stanju. Istočno krilo Palate sa pogledom na Fontvij (Fontville), bilo je u takvom stanju da je moralo biti srušeno, te ponovo sagrađeno.Princ Renije III je zaslužan za vraćanje starog sjaja i slave Prinčevskoj Palati i njeno dovođenje u današnje raskošno stanje. Glavno dvorište je popločano sa neverovatnih 3.000.000 belih i obojenih pločica, raspoređenih po najlepšim i najneobičnijim obrascima. Iz njega se izdižu stubovi i spektakularno mermerno Karera stepenište iz 13. veka, urađeno po uzoru na ono u Zamku Fontenblo (Chateaux du Fontainebleau). Ova velelepna gradjevina, vekovima predstavlja dom prinčevske porodice. Sastoji se od 15 soba koje su opremljene nameštajem i slikama od neprocenjive vrednosti. U južnom krilu se nalazi i muzej posvećen Bonaparti i u njemu se nalaze Bonapartine lične stvari kao što su: odeća, obuća, meci, kovanice, kao i zastava bataljona granadira sa ostrva Elbe, pod kojom je započet "marš od sto dana’’ koji od Vaterloa vodi do Svete Jelene.

64

KAZINO I OPERA U MONTE KARLU

Ovaj Kazino projektovao je francuski arhitekta Šarl Garnije 1878. godine. Atrijum Kazina popločan je mermerom I okružen sa 28 jonskih stubova od oniksa. Atrijum dalje vodi do Sale Garnije, tj. glavne sale Opere u Monte Karlu, koja je urađena u hedonističkoj crvenoj i zlatnoj, sa brojnim freskama i skulpturama. Dakle, iz hola Kazina direktno se ulazi u Operu, koju je 1879. projektovao istoimeni arhitekta. Naime, Garnijeu je kneževina Monako pozajmila 4 miliona ondašnjih franaka za završetak opere u Parizu. Kao zahvalnost za tu uslugu, ovaj graditelj je podigao operu u Monaku. Treba napomenuti da je od kraja 19. veka pa do danas kroz ovu zgradu prošao svetski operski krem i izvođena su najpoznatija operska dela. S druge strane, nižu se kockarske sobe sa vitražima u prozorskim oknima, zadivljujućom ornamentikom I skulpturama, alegorijskim slikama I bronzanim lampama. Već su osnivači kockarnica shvatili da kockanju treba dati otmen ambijent jer u raskoši i otmenosti i poroci deluju prefinjenije. Zato je i sadašnaj zgrada Kazina gizdava. Ova impresivna građevina u središtu Monte Karla više podseća na klasičnu teatarsku formu. Kada su podizali ovaj kockarski hram Monagasci (Monačani) su evidentno imali na umu klijentelu izuzetnih zahteva. Da bi se došlo do ovakve arhitekture i eksterijernih formi, samo u 19. veku Kazino je pet puta proširivan, početkom 20. veka skoro potpuno obnovljen a da ne govorimo o tehnološkim i enterijerskim intervencijama u sadašnjem vremenu. Murali, lusteri, tapiserije, slike i sva dekoracija se decenijama umnožavaju dopunjući otmenost ovog, reklo bi se, dvorca. Gosti, posetioci, radoznalci dolaze sa svih strana ali nemaju svi pristup u sve dvorane u kojima se kocka. Postoji specijalna služba obezbeđenja koja legitimiše sve goste pri ulazu. Na glavnom ulazu, pored elektonskih kamera, stoji i ‘’fizionomista’’ koji naročito kontroliše pristup ‘’privatnim’’ salonima. To su delovi Kazina za bogatu klijentelu, za one koji su spremni da rizikuju velike sume, za ugledne ali i one kojima ugled znatno podiže trenutno stanje bankovnih računa. Pogotovo računa koji su u bankama Monte Karla. U Kazino ne može ući osoba mlađa od 18 godine ili neprikladno obučena (neophodan je sako i kravata). Takođe, neophodan je i pasoš. Ulaz je 10 eura a posete su ograničene na 30-40 min.

HOTEL PARIZ

Hotel je sagrađen 1864. godine. Ova raskošna palata je od svoje izgradnje služila za odmor državnicima i najbogatijim ljudima. Sve sobe imaju predivan pogled, a najskuplje su one koje gledaju na pristanište načičkano jahtama i Prinčevsku Palatu. Hotel raspolaže sa 4 restorana, od kojih je Carska sala pravo arhitekstonsko savršenstvo. Od propratnih sadržaja hotel raspolaže spa centrom, frizerskim salonom, luksuznim prodavnicama, turističkom agencijom itd. Najjeftinije noćenje u ovom hotelu je 400 eura.

65

ZANIMLJIVOSTI:

VN Monaka - Rekord kruga - Michael Schumacher- Ferrari 2004. god. - 1:14,439. Najviše pobeda VN Monako ima Ayrton Senna (BRA – McLaren) sa 6 pobeda od kojih je pet uzastopnih od 1989-1993 Jedan Italijan dobio je džekpot od preko milion evra u jednom kazinu u Monaku, što je najveći dobitak na slot mašini u toj zemlji. Italijan je džekpot od 1.033.019 evra dobio u kazinu Kafea Pariz u Monaku. Identitet dobitnika nije otkriven. Najveći džekpot na slot mašini u Francuskoj dobila je 15. oktobra 2007, u kazinu u predgrađu Pariza, jedna 50-godišnjakinja koja je tada postala bogatija za 1.611.921 evro. Sud u Monaku osudio je na 16 dana zatvora bivšeg sobara u kneževskoj palati zbog toga je što je slao ljubavne SMS poruke princezi Stefani, saopštili su pravosudni izvori. Sobar-recidivista, star 30 godina, i prošle godine je osuđivan, ali samo na osam dana, zato što je poslao 25 poruka na mobilni telefon sestre princa Albera Drugog. Krajem jula ove godine on nije izdržao pa je princezi poslao još pet SMS poruka moleći je za randevu. Iako je tužilac tražio samo tri dana zatvora, sudija je pooštrio kaznu, uz ocenu da je zaljubljeni sobar "prema svemu sudeći poremećen". Cena stana od 75 km2 u Monte Karlu iznosi neverovatnih 1.100.000 eura Stanovnici Monaka su izuzetno vezani za svog princa, a on među njih često stiže, sa sveščicom u ruci provoza se, prošeta kneževinom, sve što mu se ne dopadne zapiše i sutradan po dolasku u kabinet - pozove nadležne da to izmene ili poprave. Naš najbolji teniser svih vremena, Novak Đoković je rođen 22. maja 1987 godine u Beogradu a trenutno kao mesto prebivališta navodi Monte Karlo u Monaku. Često posećuje Kneževinu, a u jednoj od poslednjih poseta Novak je obišao i tamošnju čuvenu tenisku akademiju čiji su trenutni polaznici I naši Ilija Vučić I Ana Veselinović. Ono što nas Srbe veže za Monako je sveže (od 12. marta 2006.) uspostavljanje diplomatskih odnos. Srbija i Monako povezani su i članstvom u svetskoj organizaciji frankofonije za negovanje i čuvanje francuskog jezika Kneževina nema dnevne novine, već dobija francuske listove. Postoji lokalna TV mreža - TCM i veliki broj radio - stanica. Renije III je posle kralja Tajlanda Bumbibola Aduljadedža svetski vladar koji je najduže vladao, od 1949. do 2005. godine. Princ Renije, je za vreme svoje vladavine ispratio sedam francuskih predsednika i pet papa – umro je u 81.godini Pozivni broj je +377, Oficijelni sajt Monte Karla je : www.monte-carlo.mc. a internet domen je .mc U Monaku je raspoređeno skoro 400 video-kamera.

66

OSTALE ZNAMENITOSTI

FORUM GRIMALDIKao što smo već pomenuli, Princ Renije III uveo je Monako u doba oblakodera. U Kneževini se na veoma zanimljiv način kombinuju tradicionalno i moderno, kitnjasta stara gradnja sa minimalizmom 21. veka. Ovo posebno iznenađuje turiste koji su po prvi put u Monaku, jer su oblakoderi i moderne građevine poslednje što očekuju od ove male državice. Već 1969. godine u Monte Karlu podignut je oblakoder Le Millefiori sa 37 spratova i 111 metara visine, i kao takav on je najviša građevina u Monaku. Danas je modernih arhitektonskih ostvarenja sve više...The Convention Center ili Forum Grimaldi je centar otvoren u septembru 2000.godine i predstavlja zdanje za treći milenijum. Centar se prostire na 4000 kvadratnih metara i sav je od stakla. Poseduje 1800 sedećih mesta, dva restorana, 23 sobe za odmor, dva ogromna hola i kao takav predstavlja centar kulture Monaka. U ovom centru je 12.jula 2007.godine održana reprezentativna izlozba “Godine Grejs Keli”, povodom 25 godina od smrti cuvene holivudske zvezde, ali i jedne od najcuvenijih princeza 20. veka. Postavka je najpre prica o americkom detinjstvu Grejs Keli, njenoj nesvakidasnjoj karijeri i zivotu te princeze "koju su svi voleli", ali i o svakidasnjem zivotu princevske porodice Monaka, koja je zivela poput mnostva drugih - deca su isla u skolu, a roditelji radili. Princ Albert II zeleo je da prikaze svetu "voljenu mamu", stavljajuci naglasak na nju kao na zenu koja je obelezila celu jednu epohu, "zahvaljujuci posebnom smislu za estetiku i nikada prekinutoj zelji za savrsenstvom". Izlozba je obuhvata oko 1.500 objekata. Medju njima je i 80 haljina, od kojih se nekoliko stalno okreću i pokazuju "dobar ukus" filmske dive. Odeca je iz filmova Grejs Keli ili sa privatnih zabava, nikada ranije predstavljenih u javnosti. Izlozba obuhvata i tridesetak eksponata koji su pripadali princezinim kolekcijama skupocenog nakita. Tu je i oko 500 fotografija, od kojih su mnoge dosad neobjavljene, a prikazuju njen svakodnevni zivot ili su sa snimanja njenih cuvenih filmova. Predstavljeno je i vise od stotinu primeraka cuvene tašne "Kelly" (Hermes). Drugi deo izlozbe naglasava prijateljstvo i odnose princeze sa mnoštvom poznatih osoba - princezom Dajanom, generalom De Golom, Kerijem Grantom, Marijom Kalas…

67

EGZOTIČNI VRT

Kada je krajem 19. veka glavni baštovan Saint Martin bašte u Monaku, Ogustin Gasto (Augustin Gastaud) posetio centre hortikulture u obližnjem Grasu, bio je potpuno fasciniran kolekcijom kaktusa koju je tamo zatekao. Upravo u toj poseti leže koreni Egzotičnog vrta u Monaku. Za Gastoovu kolekciju kaktusa i ¨sočnih biljaka¨ smesta se zainteresovao i tadašnji princ Albert I, te je prvi katalog o tim biljkama, za koje se veruje da su većinom donete 1826. godine iz Meksika, objavljen već 1905.Tada je Princ Alber I doneo odluku da grad Monako postane dom I jednom ovakvom vrtu, potpuno posvećenom egzotičnim biljkama. Lokacija je ubrzo izabrana.Ia tako, krenete li putem Moyenne Corniche (put N7) koji direktno povezuje Nicu I Monte Karlo, na putu ka Egzotičnom vrtu bićete potpuno fascinirani pogledom sa te, istočne, strane Bej Dezanža (Baie des Anges). Negde na ovom krivudavom putu naićićete i na mesto gde je u saobraćajnoj nesreći 1982. goine poginula Princeza Grejs Keli. Vozilom je upravljala njena sedamnaestogodišnja kćerka Stefani, koja je izgubila kontrolu nad automobilom i survala se sa ovog puta uklesanog u liticu na 90 metara nadmorske visine (Stefani je preživela)! Zanimljivo je da je u malom srednjovekovnom seocetu Ez (fr. Eze), na ovom putu ka Monte Karlu živeo neko vreme i Fridrih Niče, nemački filozof, koji je upravo u ovoj idili i napisao veći deo svog najpoznatijeg dela Tako je govorio Zaratustra. Ni Volt Dizniju nije promakao pravi raj na zemlji, te je i on, pored Ničea, ali i Čarlija Čaplina i drugih, svoje odmore provodio ovde.Nekoliko kilometara od Eza, konačno nailazimo i na znak Jardin Exotique. Egzotičnom vrtu prilazimo peške, uspinjući se uz prilično strm put. Tako dolazimo do niže sekcije vrta. Radovi na kontrukciji Egzotičnog vrta počeli su 1913. godine. Zanimljivo je da je na mestu današnjeg Vrta, nekada bio zamak, iz 12. veka. Nakon ogromnih napora i brige za svaku biljčicu ponaosob, vrt je konačno otvoren za javnost 1933. godine. Ipak, tek će 1938. godina biti godina konačnog završetka radova na izgradnji ovog Vrta.U toku prve godine njenog rada Vrt je posetilo 22.000 ljudi. Sada, na početku 21. veka, ovaj Vrt godišnje posećuje preko pola miliona ljudi, a taj se broj iz godine u godinu povećava.

Gotovo ni jedna stazica niti mostić u Vrtu nije se promenio u odnosu na njihov prvobitni izgled. Što se biljaka tiče, promene su itekako uočljive. Mnoge od njih koje ćemo u Vrtu danas zateći, nalaze se tu od inauguracije Vrta, te su neke stare i po 100 godina. Te biljke dosegle su džinovske proporcije, baš kao što bi bio slučaj u njihovom prirodnom okruženju. Poznavaoci će svakako primetiti veliku raznolikost vrsta kaktusa i sočnih biljaka, što, doduše, neće ni laiku promaći.Godine 1974. u okviru kompleksa Egzotičnog vrta podignuta je i ¨zelena kuća¨ visine 10 metara, kao i još neke građevinice ispod samog Bulevara Egzotičnog vrta. Čitav Vrt prostire se na oko pola hektara zemljišta.Od jula do avgusta Vrt je otvoren od 9-20h, a od septembra do juna radno vreme je podeljeno u dve smene: od 9h do podneva, pa od 14-17h. Ulaz je €2.50.

68

MUZEJ NOVČIĆA I POŠTANSKIH MARKICA

Postavka ovog izuzetno zanimljivog muzeja bazira se na privatnoj kolekciji Princa Renijea III. Muzej je specijalno dizajniran po željama Princa. Koriste se najnovije metode u storniranju ove kolekcije neprocenjive vrednosti. Rešen je I problem osvetljenja uz pomoć optičkih vlakana, koja, za razliku od klasičnog osvetljenja, ne pregrevaju i ne zrače eksponate.

Muzej novčića i poštanskih markica sastoji se iz dve glavne oblasti:1. Glavni izložbeni prostor2. Soba retkih poštanskih markica

Glavni izložbeni prostor nudi dve stalne postavke: novčići i novčanice Monaka izloženi u visokomodernim staklenim vitrinama, s jedne, i monačanske poštanske markice od onih najstarijih (1885.), pa do najmodernijih markica, s druge strane.

Leva polovina Glavnog izložbenog prostora rezervisana je za privremene izložbe koje omogućavaju posetiocima da ostanu u toku sa svim aspektima monačanske filatelije. Prva izložba u ovom prostoru bila je posvećena Renijeu III, te je sadržala sve markice izdate u Kneževini od 1949. godine, kada se Renije III popeo na tron, pa do skorijih dana.U ovoj dvorani posetioci mogu i da se bliže upoznaju sa nekadašnjom tehnologijom štampanja markica: videće rotacionu presu sa bakarnom matricom koja je pre 50 godina služila za štampanje markica za kneževinu Monako.U Sobi retkih poštanskih markica, posetioci će moći na displeju da uživaju u sićušnim remek-delima neprocenjive vrednosti. Čuveni su nekoliko primeraka sardinijskih markica štampanih pre 1860. godine.

NACIONALNI MUZEJ LUTAKA

Nacionalni muzej lutaka otvorio je svoja vrata posetiocima 13. septembra 1972. godine. Nalazi se u Aveniji Princeze Grejs, u Vili Sober (Villa Sauber), koju je u 20. veku konstruisao Šarl Garnije, arhitekta odgovoran za većinu građevina vrednih pažnje u Monaku.Nekoliko godine pre no što je muzej otvoren, kneževina je dobila donaciju neprocenjive vrednosti: jedinstvenu kolekciju lutaka I automata koju je Madlen Galea, supruga diplomate Edmonda de Galea, brižljivo prikupljala tokom svog života. Njen unuk je želeo da uspomena na njegovu baku nastavi da živi te otvara izložbeni prostor u kom će biti izloženi svi eksponati. Danas se kolekcija sastoji od 80 mehaničkih igračaka velike raznovrsnosti i od oko 400 lutaka koje su uglavnom istog stila: kolekcija uglavnom obuhvata lutke čija su tela urađena od kože, a lica od porcelana što je karakteristično za drugu polovinu 20. veka. Kolekcija, takođe, uključuje i neke izvanredne primerke lutaka 18. i 19. veka.Neki od čuvenih automata koji su deo postavke ovog muzeja su Crni bubnjar, Vrabac sa psom, Orkestar majmuna, te Klovn sa maskama, igračka koja datira iz 1906-1910. godina ijedan je od najboljih primeraka napravljenih od strane Rule-Dekampa (Rullet-Decamps).

69

NACIONALNI PRAZNIK: 19. novembar je datum kada je princ Renije došao na presto, kad se slavi presveti Renije, koga je Albertov otac priznao kao svog zaštitnika. To je posebna atrakcija za turiste, jer se ispred Prinčevske palate održavaju veličanstvene ceremonije u kojima učestvuju pored nacionalnog orkestra i svi Monačani. U Monaku je ovo neradan dan a sve posete Prinčevskoj palati tokom celog novembra su zabranjene. Specijalno za ovaj dan Princ Renije III je 1997. godine okupio je Počasnu stražu. Ona se sastoji od 1 pozornika, 2 pukovnika-majora i plotun čete od 12 žandara. Oni imaju privilegiju da predvode ceremoniju uoči gorepomenutog Nacionalnog dana Monaka 19. Novembra (Fete National). Nastupaju sa ili bez vojnog orkestra.SPORT: Monako je svetski kulturni, sportski i zabavni centar. Ipak među mnogobrojnim sportskim događajima izdvaja se trka Formule1 tzv.Velika Nagrada Monaka. Prvi Grand Prix je odrzan u aprilu 1929. godine, i pobedio je englesko-francuski dvojac u privatnom automobilu Bugatty Type 35B, obojen u tipicnu Bugattijevu zelenu boju. Od 1938. do 1947. godine VN Monaka se nije odrzavala zbog ratnih dejstava. Oficijelna takmičarska tradicija vratila se 1948. godine. Prva trka Formule 1 (kao zvanican naziv takmicenja) na stazi Monte Carlo odrzana je 1955. godine i pobedio je Moris Trintinjan (Maurice Trintignant).Verovatno ne postoji staza gde znacaj kvalifikacija igra vecu ulogu za uspeh na trci. Preticanje u Monte Carlu je, fakticki, nemoguce! Specifikacija Monte Carlo "staze" je izuzetno specificna. To je jedina trka gde bolidi jure gradskim ulicama, jedina F1 "staza" sa tunelom i koja je kraća od 300 kilometara. Dužina staze iznosi 3340m, a dužina trke iznoso 260,520 kilometara. Međutim, i to je previše. Vozači trpe ogromna opterećenja, zbog čestih kočenja i ubrzanja. Isto važi i za kočnice i menjač. Bolid je "napet" od početka do kraja trke (78 krugova), a vozač preko 3.000 puta promeni stepen prenosa. Najsporija krivina je kod Grand hotela, gde je potrebno smiriti razuzdani bolid na samo 40 km/h. Najbrži deo staze jeste izlazak iz tunela, gde bolidi razvijaju blizu 300 km/h. Pitanje favorita uvek je otvoreno.Monte Karlo je poznat i po održavanju velikog teniskog turnir iz masters serije koji se igra za nagradni fond od 2,2 miliona dolara. Stadionu Louis II je sagrađen 1985. i predstavlja dom fudbalera Monaka. Fudbalski klub Моnако (фр. Association Sportive deMonaco Football Club) је profesionalni klub koji je osnovan 1919. godine i takmiči se u prvoj francuskoj ligi. Ovaj klub predstavlja jedan od najpopularnijih fudbalskih klubova ne samo u Francuskoj, već i u celoj Evropi. Igrači FC Monaka imaju nadimak Kneževi i nose dresove crveno-bele boje, kada igraju kao domaćini, dok su gostujući dresovi zlatne (žute) boje. Što se rezultata FC Monaka tiče, zabeležio je 7 pobeda u prvenstvu Francuske, osvojio je 5 Nacionalnih kupova Francuske i 1992. god ostao je upisan kao pobednik UEFA kupa. Stadion Luis II je kapaciteta 18 500 gledalaca i osim fudbala namijenjen je i različitim sportskim takmičenjima u stonom tenisu, boksu, skvošu, košarci, odbojci i dr.

70

ŠPANIJA

KATALONIJA

71

A.

REINO D’ESPANA – KRALJEVINA SPANIJA

VLADAR: Kralj Juan Carlos IPREMIJER : Jose Maria AznarPOVRSINA: 504 750 km²BR. STANOVNIKA : 40.847.530GL.GRAD: MadridVALUTA : evroJEZIK : spanskiRASA : mesavina mediteranskog i nordiskog tipaRELIGIJA : romansko katolickaPOLJOPRIVREDA: zitarice, povrce, masline, secerna repa, mlecni proizvodiINDUSTRIJA : prehrambena, obuce i tekstila, automobilska,

brodogradnjaPRIRODNI RESURSI: ugalj, lignit, vodena snaga, uranijum, gips, cink, olovo NEZAVISNOST : 1469. ujedinjenjem Kastilje i Aragona u borbi protiv

mavarskih okupatora DRZAVNA HIMNA : “ Marcha Real” ( kraljevski mars ) INTERNET NASTAVAK : .es POZIVNI BROJ : +34

GEOGRAFIJA

Kraljevina Spanija nalazi se na jugozapadu Evrope i predstavlja najvecu zemlju Pirinejskog poluostrva i jednu od vodecih svetskih turistickih destinacija. Nalazi se na dodiru 2 kontinenta: Evropa i Afrika i kupaju je tri vode: Atlanski okean, Mediteransko i Kantabrijsko more. Na severu granici sa Francuskom i Andorom, s’ Portugalom na zapadu i sa britanskom kolonijom Gibraltar na jugu. Severnoafričke teritorije pod španskom upravom graniče se s’ Marokom. Ukupna dužina spanske kopnene granice je 1918 km. Glavni grad Kraljevine Spanije je Madrid ( najvisa prestonica Evrope na 650 m nv). Grad

72

sa više od 3.150.000 stanovnika (više od 5.000.000 u regiji Madrida) smešten je u središtu Pirenejskog poluostrva.Na Tenerifama, jednom od Kanarskih ostrva, nalazi se najviši vrh Španije Pico de Teide, visok 3 718 m. S’obzirom da su Tenerife u tom delu široke 38 km, onda zamislite kakvi su usponi na ostrvu.Spaniji pripadaju i Balearska ostrva u Mediteranu i Kanarska ostrva u Atlanskom okeanu. Deo njene teritorije su i severnoafricki primorski gradovi Ceuta i Melilla koji su pod spanskom upravom kao i enklava Livia u francuskim Pirinejima. Španija je podeljena na 17 autonomnih zajednica: Andaluzija • Aragon • Asturija • Balearska ostrva • Baskija • Valensija • Galicija • Ekstremadura • Kanarska ostrva • Katalonija •Kastilja i Leon • Kastilja-La Manča • Kantabrija • Rioha • Madrid • Mursija-Navara i na 2 autonomna grada Melija i Ceuta –Seuta.

Ceuta je spanska enklava na severu Afrike, okružena Marokom, na obali Sredozemnog mora u blizini Gibraltarskog tesnaca. Poznata je još na arapskom kao .Sebta سبتة Površina Ceute je 19 km².Melilla je takodje spanska enklava, smeštena na obali Sredozemnog mora na severu Afrike, okružena Marokom. Tradicionalno smatrana delom Andaluzije, zbog istorijskih razloga, bila je sastavni deo provincije Malage sve do 14. marta 1995. godine, kada je usvojila Statut autonomije, te je kao i Ceuta, postala autonomni grad.Melilla i Ceuta su jedine dve teritorije Evropske unije na afričkom kopnu.

JEZIK I STANOVNISTVO-Prema popisu stanovništva iz 2001. Spanija ima 40.847.530 stanovnika s prosečnom gustinom naseljenosti od 81 stanovnik/km2.- Španci čine oko 73% ukupne populacije, Katalonci 16,5%, Galjegi (Galicija) 8%, Baski 2,3%, ostali 0,2%. -Španija je jedna od najizrazitijih katoličkih zemalja sa 97% stanovništva katoličke vere, dok je 0,4% protestanata i 2,6% ostalih.-Španija se sve brže urbanizuje, pa danas oko 80% stanovništva živi u gradovima.

-Španski je (Iberisko-rimski jezik) odn romanski i nastao je od latinskog jezika, koji se na prostorima današnje Španije govorio u svojoj " vulgarnoj formi" sve do ranog Srednjeg veka-Spanski je treći jezik po broju onih koji ga upotrebljavaju u svetu. Španski je maternji jezik za 352 miliona ljudi, a zajedno sa ljudima kojima je dodatni strani jezik, španski govori otprilike 417 miliona ljudi. Većina ljudi koji govore španski su iz Centralne i Južne Amerike-Katalonski je sluzbeni jezik u Barseloni,Valensiji i Balearskim ostrvima.Da / Ne – Si / NoZdravo – Hola Vidimo se – AdiosHvala – Gracias Molim – De nadaDobro jutro – Buenos dias Dobar dan – Buenas tardes Dobro vece – Buenas nochesCafe cortado – kratka kafa Cafe con lece – kafa sa mlekomRacun molim vas – La cuenta, por favor

73

EKONOMIJAPrema podacima svetske banke Spanija je osma ekonomska sila sveta Spanija je zaslužna za 40 odsto novootvorenih radnih mesta u Evropskoj uniji između 2004. i 2007. godine. Glavni industriski proizvodi su tekstil i konfekcija, prehrambeni proizvodi, metal i prozvodi od metala, automobili i brodogradnja.

PRIVREDA U uzgajanju sredozemnih poljoprivrednih kultura ( masline, grožđe, agrumi) Španija je među vodećim zemljama sveta. Na jugu se uzgajaju duvan, masline, loza i urme. Na Kanarskim ostrvima uspevaju i banane. Na Pirinejima je važnije stocarstvo. Povećana je i proizvodnja voća i povrća za potrebe domaćeg tržišta, ali i za izvoz. Španija je rudama najbogatija zemlja Južne Evrope. Veće značenje ima i proizvodnja žive, cinka i bakra.

TURIZAMRazvoj turizma u Spaniji pocinje 50-ih godina ovog veka. Tada je vec slabljenje diktatorske vlasti, ulaganje stranih investicija, liberalizacija spoljne trgovine, sve je to uticalo na celokupni privredni razvoj zemlje, pa samim tim i turizam. Razvoj turizma omogucili su povoljna klima, reljef i mnogobrojni antropogeni motivi.Od najstarijih zidnih crteza u pecinama ( Altamira ), preko ostataka gradova starih civilizacija (Fenicani, Grci, Rimljani…), duz mediteranske obale mozemo se diviti rimskim akvuduktima, mostovima, ostacima grckih i rimskih hramova, mavarski stil u graditeljstvu ovde je zastupljen od VIII – XV veka ciji dug period ostavlja mnoge civilne i sakralne gradjevine ( moseja,alkazar ) pravljene u mavarskom stilu sa bogatom ornamentikom ( arabeska ). Iz perioda srednjeg veka prisutne su tvrdjave, dvorci, samostani, palate gradjeni u raznim stilovima: (romanika, gotika, renesansa, barok, rokoko ). Slikarstvo ove zemlje dalo je najpoznatije svetske slikare : Velaskez, El Greko, Goja a u XX veku Picaso, Dali, Miro…Ovakvi prirodni i antropogeni motivi i njihovi potencijali ucinili su da Spanija u poslednjih 20 godina bude u samom vrhu svetskog turizma Spanija je medju 5 najrazvijenih turistickih regija sveta.To je najrazvijenija evropska i mediteranska turisticka destinacija sa deviznim prilivom od 30 milijardi US$ ( Srbija oko 500 miliona US$ ) ,sto cini preko 30% ukupnog deviznog priliva citavog sredozemlja. Sami spanci ne putuju mnogo tako da je devizni rashod od turizma izuzetno mali. Ovakav razvoj odrazio se i na uredjenje i izgradjenost spanskih obala, koje su toliko urbanizovane da su rivijere kontinuirane i nastavljaju se jedna na drugu, od Costa Brave do Costa de la Luz ( obala svetlosti). Turizam se razvio duz obale duge 2000 km.

KLIMASpanija se nalazi u umerenom klimatskom pojasu .Njen neujednacen reljef utice na veliku klimatsku raznolikost. Cesto se za klimu Spanije kaze da je sredozemna (mediteranska), sto je samo delimicno tacno, iz razloga sto samo istocno i jugoistocno priobalno podrucje ima sredozemnu klimu. -Za ovo područje karakteristično je dugo, toplo, suvo i sunčano leto, kada maksimalne temperature dostignu i 48°C. Sredozemna obala Španije ima najveći broj sunčanih sati u Evropi. Na svim obalama zime su prijatne,blage a na jugu i tople.

74

-Severozapad Španije, odnosno atlantska obala, koja izlazi i na Biskajski zaliv, ima svežiju klimu, pa se temperature kreću od 8-20°C. Sa Biskajskog zaliva prema poluostrvu kreću se vlažne mase, pa na planinskim padinama padne najviše padavina, odnosno na ovom prostoru 900-2000 mm. Zbog blage okeanske klime i dosta padavina, čitavo područje je pod relativno bujnom i zelenom vegetacijom, pa se ova regija često naziva i Zelena obala (Costa Verde). -Za unutrašnjost Španije, sa kontinentalnom klimom karakteristicne su srednje mesečne temperature od 3-23°C, mada tokom zime temperature često budu ispod nule. Planine koje ogradjuju obalski pojas, sprecavaju hladne vazdusne mase da prodru iz kontinentalnog dela i na taj nacin stvaraju prijatnu klimu.

ISTORIJA SPANIJEANTIČKA I SREDNJOVEKOVNA ŠPANIJA

Iberijsko poluostrvo tokom praistotije

Geografki položaj Iberijskog poluostrva bio je pogodan za prisustvo malih zajednica prvobitnih ljudi. S obzirom na to, ne iznenađuje podatak da je Španija riznica arheoloških nalazišta iz najraznovrsnijih epoha svetske praistorije. Posebno je zanimljiv podatak da su 1890. godine, krčeći put kroz brda Atapuerke na severu Španije, radnici kompanije British Sierra otkrili nalazišta Velika Dolina (Gran Dolina) i Sima de los Huesos. Ljudski fosili otkriveni u nalazištu Velika Dolina datiraju iz čak 800.000 pre nove ere! To čovekoliko biće nazvano Homo antecessor, prvi poznati dokaz kanibalizma, predstavlja najstarijeg otkrivenog pretka zapadnoevropskog čoveka

Preromanska Španija

Moderni ljudi došli su na Iberijsko poluostrvo prešavši Pirineje pre oko 35000 godina formirajući tako autohtono stanovništvo koje će Grci kasnije nazvati Iberima. Ipak, narodi Iberijskog poluostrva stupili su na pozornicu istorije tek kada su drugi narodi stigli na njihove obale donoseći novu i napredniju kulturu. Podstaknuti tim kontaktom, prvo sa Feničanima iz Tira, a potom sa Grcima i Kartaginjanima , starosedeoci Poluostrva započeli su proces promena u organizaciji društva (do tada u društvu nije bilo hijerarhije) i kulturi. Počele su se uspostavljati i prve institucije, a sve je to bilo vidljivo već u 11. i 10. veku pre Hrista nakon što su Feničani stvortili enklavu Kadiz na jugu Španije, današnjoj Andaluziji. Sudeći po oskudnoj dokumentaciji, najranija civilizovana naseobina potiče iz 1100 godine p.n.e. a to je je semi-mitska kraljevina Tartes. Inače, smatra se da je tartešanska kultura i najstarija zapadnoevropska kultura. Sve stvarne činjenice (vreme nastanska, ustrojstvo, pa čak i tačne granice) u vezi sa ovim kraljevstvom obavijene su velom tajne. Ipak, predpostavlja se da se nalazilo u donjem toku reke Tartes, današnjeg Gvadalkivira. Tartešani su razvili svoj jezik i pismo koje se razlikovalo od jezika i pisama susednih naroda, i bili su, smatra se, pod uticajem egipatske i feničanske kulture.

75

Iberijsko poluostrvo se pominje u grčkim mitovima od najdavnijih vremena. Tako je Odisej prošao kroz Herkulove stubove, tj. Gibraltarski moreuz da bi osnovao grad Lisabon. Danas je opšte prihvaćeno da su Grci stigli na Poluostrvo sredinom 7. veka p.n.e.. Zanimljivo je da se prva grčka kolonija Ampurijas (Emporion) nalazila duž istočne obale Mediterana, prilično daleko od feničanskog juga i njihovog trgovačkog centra Gadira (današnji Kadis). Po arheološkim nalazima jasno je da se autohtono stanovništvo, koje su Grci po reci Ebro nazvali Iberi, ubrzo priklonilo miroljubivim, a naprednijim Helenima, dobrovoljno ih oponašajući u različitim segmentima života. Inače, govoreći o starosedeocima Poluostrva, valja pomenuti Kelte koji su živeli na severu i severozapadu Iberije. U središnjem delu Poluostrva oni su se mešali sa Iberima dajući Keltibere. Dakle, bitno je istaći da ni Feničani ni Grci nisu vodili osvajačku politiku, već su se prosto saživljavali sa starosedeocima, oplemenjujući ih kulturno i tehnološki. Medjutim, u 6. veku p.n.e. na istorijsku scenu Iberijskog poluostrva nastupaju Kartaginjani. Rekonstruisati istoriju njihovog prisustva na Poluostrvu prilično je težak zatadak budući da se taj poduhvat mora temeljiti na podacima prikupljenim od njenih neprijatelja, Graka i, kasnije, Rimljana. Vekovima nagomilavani sukobi interesa između Rima i Kartagine, eskaliraju u Prvi punski rat (264.-241. g.p.n.e.). Rim je 241. godine p.n.e. odneo vojnu pobedu, a Kartagina izgubila kolonije Siciliju i Sardiniju. Zaključeni mir zahtevao je od Kartagine da se odrekne dela svoje flote, pretenzija na Siciliju, Sradiniju i Korziku i plati ogromnu svotu na račun ratne odštete. Kartagina je bila u veoma teškom položaju: svela se na oblast severne Afrike i skromne posede na Iberijskom poluostrvu, na koje se u političkom smislu sada i potpuno usredsredila. Nešto kasnije došlo je do drugog sukoba između Rima i Kartagine oko zona uticaja u Hispaniji, kako su Rimljani zvali Španiju. Tako je oko 218. godine p.n.e. započeo Drugi punski rat koji se okončava 202. godine p.n.e.. U tom ratu je legendarni kartaginjanski vojskovođa Hanibal prešao na borbenim slonovima Pirineje i Alpe došavši do samog Rima. Dok je Hanibal odnosio pobede u Italiji (čuven je onaj kod Kane iz 216. godine p.n.e.) njegov brat i nekolicina generala na čelu preostale vojske na Iberijskom poluostrvu, trpeli su poraze od rimske vojske na čelu sa Scipionom. I tako, kada je već izgledalo da će Hanibal osvojiti Rim, Rimljani su 209. godine p.n.e. zauzeli koloniju Kartahenu čime je Hanibalov položaj u Italiji otežan budući da je praktično onemogućeno snabdevanje njegove vojske. Lišen snabdevanja iz Hispanije, Hanibal je bio prinuđen da napusti Italiju. Svoju poslednju bitku sa Rimljanima u Africi, kod Zame 202. godine pn.e., izgubio je. Tako je Kartagina ostala bez ijedne kolonije na Iberijskom poluostrvu.

Rimska Hispanija

Ustalivši se u Iberiji, a bilo je to u vreme Republike, Rim je novoosvojene teritorije podelio na dve provincije: Hispanija Citerior (Ovostrana) i Hispania Ulterior (Onostrana). Na čelu svake provincije bio je zapovednik koji je raspolagao vojskom legionara. Osvajačka politika Rima po završetku Punskih ratova pobudila je želju za proširenjem teritorijalnih poseda, budući da su se svakom priključenom teritorijom povećavali državni izvori prihoda. Hispanija je zapravo snabdevala Rim hranom, maslinovim uljem, vinom, rudama... Zbog toga je polovinom 2. veka p.n.e. započeta faza

76

rimske ekspanzije u Hispaniji. Tokom takozvanih Keltiberskih ratova (181-133 g.p.n.e.) koje su Rimljani vodili protiv Keltibera, zapadnih Baska i Luzitanaca, Rimljani su se suočili sa snažnim i dugotrajnim otporom. To slikovito ilustruje primer žilavosti žitelja Numansije prilikom odbrane svog grada. Numansija je bio keltiberski grad čiji se ostaci nalaze na 7 km od današnjeg grada Sorije. Numantinci su ostali zapamćeni u istoriji po nesavladivom kolektivnom duhu i herojskom otporu opsadi Rimljana. Naime, u ovom događaju Numantinci nakon višegodišnje opsade Rimljana pod vođstvom Scipiona, ne žele da se predaju, već vrše kolektivno ubistvo. Stvar je bila u tome što je u tadašnjoj ratničkoj etici vladalo pravilo da ukoliko Rimljani dovedu u Rim bar jednog zarobljenika, trijumf je njihov. Ušavši u grad, Scipion ne zatiče ni žive duše i ruši grad do temelja. Ovaj nesvakidašnji događaj inspirisao je čuvenog Migela de Servantesa, oca Don Kihota, inače najčitanijeg dela posle same Biblije, da napiše tragediju Opsada Numansije. Nakon krvavih borbi, Rimljani konačno pokoravaju celokupno stanovništvo, Keltibere, Zapadne Baske i Luzitance (izmedju reke Taho i Duero), te 133. godine p.n.e. okončavaju Keltiberske ratove. Tada su već svi narodi, osim Kelta u Galiciji, Asturiji i Kantabriji, dakle sa krajnjeg severa i severozapada, potpali pod vlast Rima. Zanimljiv je podatak da se kod starosedelaca veoma praktikovalo gatanje i predviđanje budućnosti. U tome su se posebno isticali Luzitanci, stanovnici današnje Portugalije (Portugalija se u ono vreme zvala Liuzitanija). Naime, luzitanski sveštenici predviđali su sudbinu ispitivajući utrobu zarobljenika. Zatim bi odsecakli desne ruke svojih zarobljenika i žrtvovali ih bogovima, ne bi li im ovi pomogli u ratovima. Rimljani, došavši na Iberijsko poluostrvo, zabranili su prinošenje žrtava kao divljački običaj. Rimska civilizacija je u svojoj biti bila urbana. Glavne aktivnosti političkog života bile su smeštene u gradovima, a Rimsko carstvo, na izvestan način ličilo je na federaciju gradova. Većina stanovništva novoosvojenih teritorija je prilično brzo romanizovano, te su i oni doprinosili dinamičnom urbanističkom razvoju. Pored novoosnovanih gradova sa obaveznim trgom, kupatilima i pozorištem, vredna neimarska dela bili su i sistemi kanala za snabdevanje naselja vodom. Posebno su impozantni akvadukti poput onih u Sevilji i Meridi. Kako su hispanskom stanovništvu sve više i više bivale dostupne privilegije rimsskih građana, otuda se ono sve više osećalo Rimljanima a manje Hispancima. Tuda je cilj svakog ambicioznog romanizovanog Hispanca bio da uspe u Rimu. Takav je npr. bio Kordobljanin Seneka koji je obeležio rimski intelektualni život polovinom 1. veka p.n.e., a istakao se i kao politički savetnik imperatora Nerona (dodati), zatim Lukan, tvorac epske poezije, takođe Kordobljanin. Čak su i tri imperatora bila hispanskog porekla: Trajan i Hadrijan iz Betike, i Teodosije rodom iz Segovije. Valjalo bi još napomenuti da je u toku Rimskog carstva, između ostalih istočnjačkih religioznih kultova stiglo i hrišćanstvo. Kratkotrtajni progoni hrišćana u Hispaniji nisu zustavili širenje monoteističke religije. U periodu između 295. i 313. godine u gradu Iliberis (današnja Granada) održan je prvi hrišćanski sabor u Hispaniji, ujedno i najstariji od svih hrišćanskih sabora.

77

Vizigotska HispanijaZapadno Rimsko carstvo je 476. godine nestalo kao jedinstvena politička celina. Većina istoričara slažu se da je tome veoma doprinela saradnja Rima sa Vizogotima. Naime, skrasivši se u donjem toku Dunava, a naravno uz dozvolu Rima i obećanje da će ih pomagati hranom, Vizigoti misle da su našli utočište od Huna . Medjutim, Rim ih nije pomagao u hrani. Kada je zavladala glad, izbija pobuna koja prerasta u sukob izmedju Vizigota i Rima. Rim gubi veoma važnu bitku kod Hadrijanopolja 378. godine i biva prinuđen na kompromise sa varvarima. To bi bio i početak kraja Zapadnog rimskog carstva. Nakon povremenih sukoba između Rimljana i Vizigota, varvari 410. godine dolaze do Rima i priređuju trodnevno pljačkanje grada. Time je Rim prestao da da bude prestonica Rimskog carstva i ona se prenosi u Ravenu (grad na severu Italije). I pored svega toga Rim će ponovo stupiti u savez sa njima. Desilo se to da su se Alani, Svevi i Vandali (varvarska plemena) 409. godine probili kroz Pirineje i prodrli tako na Iberijsko poluostrvo. Njihova najezda imala je apokaliptična obeležja. Po izvesnim zapisima, glad, nakon varvarskog pustošenja dovela je do kanibalizma. Ti narodi su 411. godine bukvalno bacanjem kocke podelili između sebe Poluostrvo. Rimski car Honorije i pored svega poziva Vizigote da u ime Carstva preuzmu kontrolu nad Hispanijom a za uzvrat će im dati Akvitaniju (južna Francuska) sa Tolosom (današnjim Tuluzom) kao prestonicom. Vizigotima nije mnogo trebalo da izvrše zadatak. Brzo su preuzeli 3/4 Poluotsrva dok je samo još Galicija (sever Španije) ostala u rukama Varvara. Do 500. godine Vizigoti su kontrolisali većinu Pirinejskog poluostrva. U početku su novoosvojenim teritorijama u ime Rima upravljali iz Tuluza, a kada su ih Franci proterali iz Akvitanije, prestonicu premeštaju prvo u Barselonu a zatim Toledo. Od 552. na obale današnje Španije iskrcavaju se Vizantinci. Njih, naime, vizigotski kralj Atanagild poziva kako bi mu pomogli u svrgavanju Agile, tradašnjeg kralja. Nakon uspešne misije i pobede nad Agilom, Atanagild, prirodno, želi da udalji Vizantince sa Poluostrva, ali mu to neće poći za rukom sledećih sedamdesetak godina. To je bio i pokušaj Vizantinaca da obnove nekadašnje Rimsko carstvo. U toku ovih godina, Hispanija je postala tužno poprište ratova i pljački, političkih ubistava i nasilnog svrgavanja kraljeva. Poslednji arijanski vizigotski kralja Leovigild uspeo je da dovede malo reda u anarhičnu Španiju (sredjuje zakonski i finansijski haos, rešava problem nasleđa trona). On je uspeo da osvoji kraljevstvo Sveva na Severu, a posle njegove smrti njegov sin Rekared objedinjuje sve teritorije na poluostrvu. Kraljevstvo je preživelo do 711. godine kada je tadašnji kralj Rodrigo poražen kod reke Gvadalete od strane Mavara (Arapa). Ta godina će označiti početak Mavarskog osvajanja Hispanije.

MUSLIMANSKA SPANIJAU bici na reci Gvadaleta 711. godine muslimanske snage predvodio je Tarik ibn Zijad, a vizigotsko plemstvo kralj Roderik. Muslimana je bilo od 7.000 do 9.000 dok je Vizigota bilo čak 25.000. Međutim, iako brojčano nadmoćna, vizigotska vojska bila je znatno oslabljena dinastičkim sukobima. Veliki deo vojske je dezertirao, a jedan deo je i otvoreno izdao interese vizigotskog kralja borivši se na strani Mavara . Nakon pobede 711.godine u ovoj bici, Muslimani osvajaju jug Španije a to područje dobija ime Al-Andalus. Nakon te pobede Mavara Vizigotsko kraljevstvo ostaje bez ikakve organizacije. U narednih 5 godina Arapi sa dinastijom Omajade na čelu osvajaju čitavo

78

Pirinejsko poluostrvo. Jedino je još vizigotski plemić Pelajo umakao Mavarima. 718. godina osniva na severozapadu Španije kraljevinu Asturiju. Sledećih godina kraljevina Asturija sukobljavala se sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem. Međutim, iako zvuči potpuno nadrealo, Don Pelajo 722. godine odnosi pobedu nad Mavarima u bici kod Kovadonge. Ovom pobedom Don Pelajo uspostavlja nezavisno kraljevstvo, a značajno je da se ova bitka smatra prvom hrišćanskom pobedom tokom Rekonkiste i njenim početkom. Bilo kako bilo, Muslimani su do 718. godine dominiralki gotovo celim Poluostrvom. Muslimani su pokušali da krenu u osvajanje Evrope preko Pirinejskih planina, ali su ih Franci porazili 732. godine u bici kod Poatjea. Nakon ove bitke, Muslimani svu svoju pažnju usredsređuju na Poluostrvo i konačno se nastanjuju na jugu Španije. Prvo veliko utvrđenje Muslimana je Kordopski emirat osnovan 722. godine pod vlašću Abderamana I (u nekoj literaturi zovu ga i Abdurahman), pripadnikom dinastije Omaejada. Osnovavši Kordopski emirat on ostvaruje političku nezavisnost od kalifata u Damasku, kojim je vladala dinastija Abasida (svrgnuli su u Damasku Omejade, koji beže za Španiju).. Duga vladavina Abderamana III vezuje se za procvat hispano-muslimanske kulture ovog perioda. Procvat se osetio u čitavom Al-Andalusu, a posebno u gradovima Kordobi, Sevilji, Saragosi, Toledu itd. Cvetaju medicina, fizika, astrologija, umetnost... Kalifova biblioteka brojala je 40.000 naslova. Nakon niza bratoubilačkih borbi, Al-Andalus se raspada na veliki broj kraljevina taifa, što na arapskom znači partija, frakcija. U potpunoj anarhiji koja je zavladala u usitnjenom, drevnom andaluškom kraljevstvu, profitirali su hrišćanski kraljevi i grofovi sa severa i iskoristili priliku da opljačkaju sve što se opljačkati moglo. Nikakve veze više nisu postojale između taifa, te je nekadašnji Al-Andalus postao lak plen za hrišćane. Naime, uporedo sa procesom rastakanja Kalifata Kordobe, male kraljevine na severu Iberijskog poluostrva uvećale su svoju moć na uštrb Al Andalusa. Tokom 11. i 12. veka te države u začetku sve više su učvršćivale svoju teritoriju i preuzimale pohode ka muslimanskim taifama. Kastiljanske, leonske, navarske i katalonsko-aragonske trupe, malo-pomalo, stavile su pod svoju zastavu najveći deo Poluostrva. Nakon pada Toleda 1085. u ruke hrišćanskog kralja Alfonsa VI (koji je pored Saragose bio još jedina moćna taifa), Muslimani su prinuđeni da, iako nevoljno, pozovu u pomoć Almoravide, žitelje Magreba na severu Afrike, te su tokom 12. veka uspeli da ujedine sve taife sa prestonicom u Granadi (umesto nekada u Kordobi). Ta teritorija je bila podeljena na 24 okruga. Ubrzo zatim, Almohade, četvrta relevantna muslimanska dinastija na ovim prostorima, preuzima kontrolu nad almoravidskim Magrebom i Andaluzijom. Do sredine 13. veka čitavo nekadašnje kraljevstvo Al-Andaluz svelo se na kraljevinu Granadu. Nakon burnog perioda sređivanja političkih prilika u predhodnim vekovima, kada su hrišćanske kraljevine ratovale jedne protiv drugih, te zajedno protiv muslimana, Španija je, polovinom 13. veka, bila podeljena na četiri kraljevine: Navara, Aragon, Kastilja i Portugalija. Dinastički sukobi u okviru ovih hrišćanskih kraljevina omogućiće opstanak granadske kraljevine još dve stotine godina. Poslednji granadski emir zvao se Boabdil. Kapituliravši 1492. godine, on predaje ključeve Granade Katoličkim kraljevima, Isabeli i Fernandu.

79

STVARANJE MODERNE ŠPANIJEHrišćanska Španija i stvaranje moderne države

Krajem 15. veka dve vodeće sile na Iberijskom poluostrvu bile su Kastilja i Aragon. Između njih je, međutim, vladala neravnoteža budući da je Kastilja nosila prevagu što u ljudstvu, što u bogatstvu. Brak između Fernanda II od Aragona i Isabele I od Kastilje sklopljen 1469. godine tradicionalno se smatra ključnim događajem za nastanak španske nacije. Katolički kraljevi su nastojali da u ove kraljevine uvedu izvesne promene. Prvo, trudili su se sa učvrste autoritet monarha. Zatim su preduzeli reformu administrativnog aparata obe kraljevine. Oni su polako nametali centralizaciju. Jedan od važnih oslonaca Monarhije bila je i Sveta Inkvizicija osnovana 1478. godine. Ovaj crkveni tribunal postao je moćno oružje za borbu protiv političkih neistomišljenika i verskih manjina: Jevreja, muslimana i protestanata. Tako su godine 1492. naredili progon Jevreja koji bi odbili da se preobrate u katoličanstvo. Oko 100000 njih napustilo je Španiju i naselilo se u istočnom Sredozemlju osnivajući sefardeske zajednice. Slična sudbina je zadesila i muslimane, koji su proterani iz Španije 1502. godine. Inkvizitori su se služili najžešćim vrstama torture ne bi li primorali nevernika da se preobrati. Taj deo povesti čini jednu od najmračnijih stranica istorije moderne Španije. Ipak, od svih novina, najdalekosežnije posledice imala je odluka Isabele Katoličke da odobri pomoć moreplovcu Kristoferu Kolumbu, rodom najverovatnije iz Đenove, za njegovo prekookeansko putovanje, čiji je ishod bio otkriće Amerike u oktobru 1492. godine. Nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da iskrsnu problemi sa Portugalijom, budući da je i ona pretendovala na kolonizaciju američkih prostranstava. Zbog toga je između dve krune u Tordesiljasu 1494. godine potpisan ugovor čime je utvrđeno razgraničenje na već otkrivenoj ali i neotkrivenoj zemlji Amerike. Portugalcima je po tom ugovoru pripao prostor tada još uvek neotkrivenog Brazila. Za uzvrat, oni su se obavezali da će ostatak Amerike prepustiti Špancima (otuda, npr. portugalski jezik u Brazilu, a španski u ostalim zemljama Latinske Amerike).U periodu koji obuhvata razdoblje od 1516. (kada Karlos I dolazi na presto) pa do 1598. godine, kada umire njegov sin Filip II, tj. u vreme vladavine velikih Habzburga, ne samo da je rođena autentična španska monarhija, već je došlo i do najveće imperijalne ekspanzije, u Evropi i Americi, posle čega će Španija postati najveća svetska sila.Poput ostalih evropskih monarha u to vreme, Katolički kraljevi su svoju spoljnu aktivnost pretežno temeljili na svrsishodnoj udaji svojih kćeri kako bi na taj način obezbedili savezništva sa drugim silama ne bi li tako izolovali Francusku. Tako će se njihova najstarija kći Huana udati za Filipa I Habzburškog, sina nemačkog cara Maksimilijana. Iznenadna smrt Filipa I, zvanog Lepi, narušila je mentalno zdravlje mlade kraljice (ona je postala kraljica Kastilje nakon smrti Isabele Katoličke), zbog čega je ona prozvana Huana Luda (Juana Loca). Ostatak života provela je zatočena u jednoj tvrđavi. Umesto nje, Fernando Aragonski preuzima vlast u Kastilji. Nakon njegove smrti 1516. godine, obe krune nasledio je prvenac Filipa i Huane: Karlos I Habzburški (kasnije car Karlo V) On je stekao zavidno teritorijalno nasledstvo. Gotovo čitavu Evrpopu, niz gradova u severnoj Africi i prekomorsko carstvo koje je napokon postalo realnost. 1519. godine, mladi monarh postaje car Karlo V. Na spoljnom planu hispanska monarhija u vreme vladavine

80

Habzburga bila je usredsređena na ostvarenje 3 cilja: uspostavljanje kontrole nad Apeninskim poluostrvom zbog čega će skoro 2 veka trajati francusko-španski sukobi; sprečavanje osmanskog prodiranja na Mediteran; posredovanje u verskim ratovima u Srednjoj Evropi (kontrareformacija).Rat sa Francuskom, uz sporadične prekide, trajao je sve do 1559. godine, a u njemu je učestvovao i Karlosov sin, Filip II . Sukobi su okončani tek kada je Francuska potpuno odustala od pretenzija na Italiju. Istovremeno, Osmanlije napreduju preko Balkana. 1532. godine dolaze i do Beča, gde ih je vojska sastavljena od Nemaca i Španaca uspela da potuče. Nakon toga, Karlos V nastavlja dalje borbe protiv Osmanlija u Alžiru i Tunisu.Za period vladavine što Karlosa V, što Filipa II vezuje se oštra borba protiv Reformacije koja se rađa u Nemačkoj sa Martinom Luterom i deli zapadno hrišćanstvo na dve osnovne struje: katoličanstvo i protestantizam. Kontrareformacija (contrarreforma) je u Španiji naročito intenzivna od 1555. do 1648. godine. Jedan od glavnih nosilaca ovog pokreta Katoličke crkve bio je jezuitski red koji je upravo i ponikao u Španiji. Na Tridentinskom saboru (1545-1563) su oštro osuđene ideje protestanata, a posebno ideje koje su se ticale praroditeljskog greha i iskupljenja. Naime, Luter, rodonačelnik nemačkog protestantizma, 1518. godine izjavljuje da je slobodan izbor posle pada samo puki naziv, i da čovek, što god činio, u stvari čini smrtni greh. Na Tridentinskom saboru (Trident, danas Trent, grad u Italiji) određen je stav prema ovom tako bitnom pitanju: čovek je biće sa slobodnom voljom koju može iskoristiti da se Bogu približi ili da se, pak, sasvim od njega udalji.Istovremeno sa Kontrareformacijom traje i proces stvaranja španske Amerike i pokatoličavanja tamošnjih starosedelaca. Osvajanje novih teritorija pretežno se odvijalo u prvoj polovini 16. veka. Zanimljivo je istaći da je Ameriku osvojio relativno mali broj ljudi, od kojih su mnogi bili, ne vojnici, već avanturisti i misionari. Otkriće je u izvesnom smislu bio Kolumbov lični podvig, budući da je čitava akcija i počela na njegovu inicijativu, a španski kraljevi bili su finansijeri. Po ugovoru koji je on potpisao sa Katoličkim kraljevima, Kolumbo je dobio velike privilegije, po kojima bi on bio guverner svih novootkrivenih zemalja. Međutim, shvativši važnost otkrića, Veće Kastilje je brže bolje ograničilo vlast Kolumbu. Tako je 1503. u Sevilji oformljeno Veće Indija (nešto kao ministarstvo koje se bavilo isključivo ovim pitanjem). Tako su 1519. Američke teritorije formalno pripojene Kastilji.Započeto je i osvajanje novootkrivenih teritorija. 1519. vojnici pod zapovedništvom Ernana Kortesa započeli su osvajanje Meksika. Ono se odvijalo relativno brzo jer je Kortes iskoristio zavist ostalih plemena prema naprednijim Astecima. Uz njihovu pomoć Tenoćtitlan, glavni grad Meksika, pao je 1521. godine.Još jedan veoma bitan događaj je i osvajanje Carstva Inka koje se prostiralo duž obale Pacifika i planinskog venca Anda. Pohod na Inke odigrao se pod zapovedništvom Fransiska Pisara. Španci su 1533. godine ušli u njihovu prestonicu Kusko i tom prilikom zaplenili ogromno blago. Narednih godina kolonizacija će uzeti maha, podsticana mitom o Eldoradu, zemlji basnoslovno bogatoj zlatom, koje su kolonizatori neumorno tražili, zalazeći sve dublje i dublje u nepoznate predele. Samo će amazonske džungle i stepe na jugu zaustaviti njihovu pretragu.Konačno, 1542. godine, dovržena je organizacija administrativnog aparata kolonijalne Amerike. Nju su činile dva kraljevstva: Nova Španija (današnji Mexico,

81

jug SAD-a, Antili i Srednja Amerika) i Peru (Južna Amerika, oblasti na Pacifiku, među kojima i Filipini).Princip kolonizacije počivao je na sistemu povereništva: encomiendas. Reč je o srednjovekovnoj odredbi na obnovu koje je kruna dopuštala da kolonizator, encomendero (svojevrsni veleposednik), određeno vreme iskorišćava bogatstva i radnu snagu žitelja osvojene zemlje. Tako je počeo i nastavio da teče proces kolonizacije, koga danas mnogi svode na genocid nad autohtonim kulturama Amerike. Čak je i tada bilo onih koji su ustajali protiv grubog kršenja prava Indijanaca. Tako je dominikanski sveštenik Bartolome de las Kasas branio autohtone narode od eksploatacije kojoj su je podvrgli konkistadori i u delu Kratak izveštaj o uništenju Indijā detaljno je opisao njihove okrutnosti. Sve je to formiralo osnovu za stvaranje španske crne legende (la leyenda negra) koju su posebno podržavali evropski rivali Španije. Las Kasasova vizija konkiste, svakako je uticala na pisanje Crne legende, ali je takođe poslala u svet sliku o Indijancima kao da su ¨buenos salvajes¨ (dobri divljaci). On za njih kaže da su veoma prostodušni, da su poslušni, da nisu zlobni ni dvolični, da su verni svojim gospodarima kao i hrišćanima kojima služe, da su veoma siromašni, da nisu pohlepni i da ih ne zanimaju svetovna bogatstva... Ovaj njihov psihološki profil, Las Kasas je, braneći ih, dopunjavao opisima njihovog fizičkog izgleda: bili su delikatog zdravlja, mršavi i nekako nežni, krhki, lako su umirali od njmanjih zapaljenja na koja su Evropljani bili otporni (kao na primer boginje), nisu bili za teški fizički posao koji bi im dodeljivali enkomenderosi (veleposednici). Oni su bili veoma inteligentni i zdravog uma, sposobni i spremni da prime hrišćanstvo. Njihova bitna karakteristika, koja ih čini superiornijim i mudrijim i većim hrišćanima od Evropljana iako su varvari, je njihov prezir prema materijalnim bogatstvima. Njih su Španci maltretirali, kinjili, ubijali, mučili; u njegovim delima Indijanci oni su bili ovčice a španci vukovi, lavovi koji su ih razdirali. Las Kasas je bez sumnje šampion u odbrani prava Indijanaca. Nime u svim svojim delima (istorijskog, političkog, psihološkog ili antropološkog karaktera) on je ustajao protiv robovanja Indijanaca. Zdušno se zalagao za kreiranje Novih zakona (Leyes Nuevas), koji će se ticati kolonije a koje će podjarmiti samovolju enkomederosa i ostalih kolonizatora. Ti zakoni su i doneti 1542. u Barseloni i 1453. godine u Madridu.Inače, period vladavine Velikih Habzburga definitivno je period humanizma i renesanse. Naime, već se u 15. veku primećuju novine u kulturi, a u duhu evropske renesanse (otvaraju se i prve štamparije). Već početkom 16. veka procvat doživljavaju i univerziteti. 1509. godine osnovan je Univerzitet u Alkala de Enaresu. Čuveni je, kao i dan danas, Univerzitet u Salamanki. Tadašnja Salamanka brojala je čak 7000 studenata što je u ono vreme bio priličan broj. Sa univerzitetskih katedri širile su se ideje evropskih humanista koji su se zalagali sa borbu protiv mračnih ideja srednjovekovne sholastike (Srednji vek će ostati upamćen po iščezavanju filozofske misli i kritičnosti, čije mesto zauzima neprikosnoveno katoličanstvo i njegove nedodirljive dogme). Usled širenja štampe, prva polovina 16 veka postaće najava španskog Zlatnog veka : čuveni španski viteški roman (prvenac je Amadis od Galije), koji će i biti inspiracija Servantesu za pisanje Don Kihota.

82

Planetarna monarhija Filipa II

Nakon abdiciranja Karla V, na presto imperije dolazi njegov sin, Filip II. On je, za razliku od svog oca svim srcem bio Španac, i vladao je za Španiju i iz Španije. Centar čitave velike imperije bio je upravo Madrid. Njegovu političku viziju odlikovala su tri načela: hispanizam, germanizam (vladao je kao potomak Habzburgovaca i bio u prisnim odnosima sa germanskom granom te porodice) i univerzalizam, što bi podrazumevalo njegovu rešenost da se posredstvom španske monarhije omogući planetarno širenje Rimokatoličke crkve i nametanje ideja protivreformacije formulisanih na, gore pomenutom, Tridentinskom saboru.Međutim dolazak na presto Filipa II imao je svoje propratne efekte u Nizozemskoj. Naime, u Nizozemskoj je sredinom 16. veka došlo do prihvatanja ideja Reformacije, što Filip II, vladar Španije koja se najviše zalagala za ideje ortodoksnog katoličanstva i borila se protiv najstajanja protestantizma, nije mogao da dozvoli. Od 1556. godine on radi na iskorenjivanju ideja Reformacije iz Nizozemske. Međutim, u Nizozemskoj su izbile žestoke pobune. Kralj je morao da ukine Inkviziciju u Nizozemskoj, što tamošnjim protestantima, kojih je najviše bilo na Severu, nije odgovaralo, već su želeli i slobodu da vrše svoje obrede. Monarh je odgovorio poslavši im vojvodu od Albe, fanatičnog katolika, davši mu potpuno odrešene ruke. Vojvoda od Albe je uspostavio pravu vojnu okupaciju, a oformio je i Tribunal za huškače i nevernike. Ideje iz Tridenta su silom nametnute protestantima, a povećali su se i porezi. Javno pogubljenjenizozemskih, protestantskih grofova Egmonta i Horna u Briselu u junu 1568. godine, produbilo je nepovratno jaz između Španije i njenih nizozemskih podanika. Ta samoubilačka politika monarhije koštaće ih severa Nizozemske, koji je 1581. odbacio Filipa II kao kralja utrvši tako put ka nezavisnosti.Nevolje koje je Monarhija imala u Nizozemskoj ohrabrile su Turke, koji su delovali u Mediteranu. Oni su čak osvojili Kipar i Tunis, pa su se na Poluotsrvu uplašili od mogućeg napada i ponovne islamske ekspanzije u Evropi. Zato je papa Pije V podtskao formiranje Svete Lige protiv Turaka (činili su je Španija, Venecija i Đenova). Početkom 1571. godine hispansko-italijanska flota sukobila se sa turskom mornaricom u Lepantskom (Korintskom) zalivu. U čuvenoj bici kod Lepanta, koja je inspirisala brojne hrišćanske umetnike, Sveta liga odnela je veličanstvenu pobedu. Zanimljiv je podatak da je, učestvujući u ovoj bici, Servantes zadobio teške povrede ruke. Druga polovina vladavine Filipa II obeležena je produbljivanjem njegovog sukoba sa Engleskom kojom je tada vladala Elizabeta I. Naime, Filip je bio kralj Engleske na osnovu braka sa Marijom Tjudor, kćerkom Henrija VIII i njegove prve supruge, Katarine od Aragona. Nakon smrti Marije Tjudor 1558. godine, na engleski presto dolazi njena polusestra Elizabeta, koja je požurila da obnovi anglikanstvo kao zvaničnu religiju u Engleskoj. Zato je ona pomagala protestante u Evropi i tako se direktno sukobila sa Španijom. Takođe, poznati engleski gusar Frensis Drejk prkosio je španskoj floti učestalim presretanjem njenih bogato natovarenih brodova koji su se vraćali iz prekookeanskih kolonija. To i niz drugih prkošenja Elizabete I Španiji, presudno je uticalo na Filipa II da započne godinama planirani i proučavani poduhvat stvaranja Nepobedive armade kojom bi, u ime hispansko-portugalske imperije, porazio Englesku. 1588. godine 130 brodova bilo je usidreno na reci Taho. Pod zapovedništvom vojvode De Medinasonija Armada je krenula prema lukama u Nizozemskoj. Međutim, na Lamanšu ih

83

je dočekala Engleska flota i nanela Nepobedivoj armadi ogromne gubitke. Vraćajući se kući oko Britanskih otsrva, a po naređenju Medinasonija, Nepobediva Armada je izgubila gotovo sve brodove. Ovaj teški poraz ozbiljno je narušio međunarodni ugled Španije.Poslednjih nekoliko godina vladavine Filipa II, Španija je bila prinuđena da vodi defanzivnu politiku, budući da su sva materijalna sredstva iscrpljena. Španija je doživljavala finansijski krah.Naime, ma koliko to paradoksalno danas zvučalo, prauzrok velikog finansijskog kraha u Španiji pred kraj vladavine Filipa II ležao je u eksploatisanju prirodnih bogatstava Amerike. Veliki priliv dragocenih metala doprineo je pojavi revolucije cena. Ogroman porast novčane mase u opticaju, a nju je iziskivala ofanzivna politika Habzburgovaca, izazvao je galopirajuću inflaciju koja je prevashodno ugrozila poljoprivredne proizvode čije su cene tokom 16. veka uvećane 3,4 puta. Takođe, i nekoliko neuspšnih eksperimenata u okviru ekonomske politike, koštalo je imperiju industrijskog razvoja. Sa vojevanjem Filipa II, troškovi su se neprestano množili i doveli državnu blagjnu do uzastopnih bankrotstava. Povećavao je poreze i smanjivao troškove, ali pomoći nije bilo. Monrhija se okrenula pozajmljivanju od banaka iz Đenove ali njihovi zahtevi za garantijama bili su nezasiti, skoro uvek po cenu blaga koje je stizalo iz Amerike. Nekoliko godina, britki barokni pisac Fransisko de Kevedo, ironično će kazati da se španski novac časno rađa u Indijama, ali mu je u Đenovi mrtvačka jama.Kada je umro Filip II, državni troškovi su šest puta nadmašili prihode. Posle blistavog perioda, španska monarhija se suočila sa teškim 17. vekom, u okolnostima ekonomskog sloma.

KRIZA U 17. VEKU

Smrću Filipa II 1598. godine, završava se doba Velikih Habzburga i započinje doba manjih španskih Habzburga, kada su vladali Filip III (1598-1621), Filip IV (1621-1665) i Karlos II (1665-1700).Španski 17. vek istoričari predstavljaju kao igru svetla i senke, u kojoj preovlađuju senke, pa se tradicionalno ovaj period zove periodom španske dekadencije.Jedan od elemenata koji je doprineo stvaranju takve slike svakako je i demografski kolaps. Na Iberijskom poluostrvu u 16. veku došlo je do porasta broja stanovnika na 8 miliona. Sticajem loših okolnosti i opšte situacije taj broj spao je na sedam miliona u 17. veku. Ova tendencija bele kuge naročito je izražena u prvoj polovini ovog veka.Prvi uzrok opadanju broja stanovnika bio je niz epidemija kuge u 17. veku u rasponu od četrdesetak godina. To je izazvalo veliku smrtnost, posebno na jugu zemlje, u Andaluziji. Procenjuje se da je u poslednjoj epidemiji grad Sevilja izgubio gotovo polovinu žitelja! Sela su opustela, a to je direktno nepovoljno uticalo na poljoprivredu. Ovo je prouzrokovalo pojavu gladi, a ova pak povećanu smrtnost ili emigraciju. Učešće u Tridesetogodišnjem ratu (o kome će kasnije biti reči) i stalni sukobi sa Francuskom primoravali su Španiju da neprestano regrutuje mlade ljude. Veliki broj njih bi poginuo, neki bi završili u zatočeništvu, a nekima bi se jednostavno gubio svaki trag. Bilo je to vreme stroge religioznosti: usled velikog siromaštva i muke na ovom svetu, ljudi su se okretali Bogu, veri u neki drugi, boji svet koji ih čeka. Naglo je porastao broj sveštenika i monahinja, koji nisu mogli da imaju decu. Usledilo je i iseljavanje u Ameriku (posebno

84

mladih i moriskosa koji su bili dobra radna snaga). Demografski gubitak tako se pretvorio i u ekonomsku katastrofu, jer su polljoprivredne oblasti ostale bez radnika. Zapravo, nema sektora koji nije bio pogođen: industrija i trgovina nalazile su se na putu propadanja.Početak vladavine manjih Habzburga koji će obeležiti Filip III (1598-1621) značioje predah za Španiju. Bila je to epoha smirivanja situacije kako na spoljnom tako i na unutrašnjem planu. Međutim, već su se nazirali simptomi ekonomske i socijalne krize koja će obeležiti vreme njegovog naslednika, Filipa IV. Vojska i armada još uvek su bile najmoćnije u Evropi, a stalne pošiljke srebra iz Amerike obezbeđivale su siguran prihod državnoj blagajni. Smrt Elizabete I konačno je omogućio ulaženje u mirnije odnose sa Engleskom. I sa Francuskom je bio sličan slučaj jer je ona u tom periodu bila zaokupljena ličnim nemirima što je bio kakav-takav garant mira u Italiji na koju su Francuzi uvek pretendovali. U isto vreme, venčanje između naslednika španskog prestola sa sestrom budućeg Luja XIII, kao i brak samog Luja XIII sa kćerkom Filipa III učvrstili su savez između dve dinastije. Nemiri protestantske Nizozemske i dalje su praznili veliki deo španske blagajne. Ipak, 1609. sklopljeno je primirje sa Ujedinjenim pokrajinama (severni deo Nizozemske).Filip III bio je čovek zainteresovan za lov i verske obrede, ali ne toliko i za samo vladanje Monarhijom. Zato i ne čudi što je on bio taj koji je utro put praksi da vladar ima svog apsolutnog zastupnika, sa potpuno odrešenim rukama, koji je praktično i vladao (ti kraljevi miljenici zvali su se valido). Filip III je svoju vlast poverio vojvodi od Lerme koji je, opsednut bogaćenjem svoje porodice, zaveo režim korupcije, što je doprinelo finansijskoj propasti.Situacija sveopšteg mira u kojoj se Španija našla početkom 17. veka bila je prilično ugrožena kada je 1618. godine otpočeo Tridesetogodišnji rat (1618-1648) između nemačkog cara i kneževa protestanata. Filip, i sam Habzburgovac kao i nemački car, nije mogao da ostane po strani. Međutim, tek što je rat otpočeo, Filip III umire te njegov sin Filip IV preuzima balast. Kao I njegov otac, I on nalazi svog valida, koji će vladati umesto njega. Biće to grof od Olivaresa koji je pravi ponositi Španac I prvi statističar u 17. veku. Grof od Olivaresa bio je potpuno opsednut idejom vraćanja Španiji pređašnjeg ugleda i smatrao je da će korak ka tome biti prelazak na ofanzivnu politiku, umesto dotadašnje politike mira: obnavlja sukob sa Francuzima i protestantima u Nizozemskoj. Tako dolazi do opšteg rata u velikom delu Evrope.U toku Olivaresovog mandata dolazi do krize monarhije. Stvar je u tome da je on smatrao da se sve kraljevine moraju ujediniti pod krunom Kastilje i da se mora vladati centralistički. Katalonija se opirala hegemoniji Kastilje i nije pristajala na ovo. Pobune potresaju Kastilju, a 1640. godine na praznik Korpus Kristi, žitelji tog grada stiču kontrolu nad gradom i ubijaju vicekralja Barselone. Ovaj događaj u istoriji je ostao zabeležen kao Krvavi Korpus. Vojne snage Luja XIII dosle su u Barselonu, te je on bio proglasen kraljem. Ubrzo su francuske vojne snage postale nepoželjne. Ipak, trebalo je da prođe dosta vremena da bi se potpisao mir sa Francuzima. Mir je potpisan 1648. godine i poznat je kao Vestfalski mir. Njime je okončan sukob sa Francuskom, a Filip IV bio je primoran da prizna nezavisnot Nizozemske. Filip IV proživeo je svoje poslednje godine ispunjen grižom savesti, svestan sunovrata monarhije i duboke krize koja je pretila da ugrozi njenu budućnost. Kada 1665. godine

85

umire, nasleđuje ga Karlos II, za koga se veruje da je bio hendikepiran što fizički (nije mogao da ima decu i pored svoja dva braka) što mentalno.Ipak, sasvim suprotno od onoga što se očekuje, a ponekad i tvrdi, vladavina Karlosa II nije bila epoha najveće dekadencije u istoriji moderne Španije. Štaviše, za njegove vladavine zaustavljeno je opadanje stanovnika iz prve polovine 17. veka, 1680. reformisan je mnetarni sistem kada su povukli iz opticaja veliku količinu obezvređenog bakarnog novca. Polako se nametala jedna nova duhovna klima sa daleko praktičnijim mentalitetom. Tako je 1682. donet zakon kojim kralj dozvoljava plemstvu da radi u industriji i trgovini, oblastima u kojima su do tada radili samo Jevreji i Mavari, a koje su se smatrale nečasnim za rad čistokrvnom Špancu, starom Hrišćaninu.Jedino u oblasti spoljne politike nije došlo do pozitivnog napretka. Za vreme vladavine Karla II Španija se sve više prepuštala hegemoniji Francuske Luja XIV. Francuski monarh sklopio je brak sa Marijom Terezom, kćerkom Filipa IV i njegove prve žene, francuske princeze Izabele Burbonske. U predbračnom ugovoru bilo je određeno da će se infantkinja odreći svojih prava na krunu u slučaju da njen polubrat Karlos umre bez potomstva. U zamenu za to, ona bi dobila veliku novčanu nadoknadu. Međutim, osiromašena Španija nije imala dovoljno novca da joj isplati (trebalo je čak milion eskudosa ). Luj XIV je tada pribegao drevnom običaju da nasledstvo u tom slučaju mora pripasti deci iz prvog braka. U ime svoje supruge zahtevao je da se primeni to pravo za čitavu špansku Flandriju. Ne dobivši odmah zahtevano, Luj XIV Flandriju osvaja.Da bi povratila svoju teritoriju Španija se narednih godina priključuje bloku evropskih sila koje su se borile protiv hegemonije Kralja Sunca. Tako Španija postaje članica Augzburške lige, pored Austrije, Holandije i Švedske (katolici i protestanti u istom taboru). Španiji su vraćeni njeni poedi u Flanriji. Međutim, može se reće fa je to bio samo politički gest francuskog kralja, jer se on pripremao da, nakon bliske smrti Karlosa II, pokrene pitanje prava svoje porodice, Burbona, na španski presto.Propadanje Imperije je neprestano, društvo je potresano velikim klasnim razlikama. Luksuz i izobilje aristokratije koegzistira sa mizerijom i ranjivošću naroda - jedne do drugih stoje raskošne palate i trošne udžerice, elegantni saloni i žalosne taverne. U nalčelu, Barok je svet duboke nesaglasnosti, a posebno između finansijskog i političkog kraha s jedne, i kulturnog i književnog procvata s druge strane. U kulturnom smislu to je španski Zlatni vek (Siglo de Oro), šro još jednom potvrđuje onu staru da se na prazan stomak bolje razmišlja. To je vreme koje je iznedrilo pisce poput Fransiska de Keveda, Gongoru, Kalderona i Lopea de Vegu; slikare poput Velaskesa i Hosea Ribere, Karavađovog učenika.

86

Vek prosvećenosti

Gledano iz današnje perspektive, 18. vek izgleda kao doba prosperiteta i ekonomskog rasta. Reč je o epohi u kojoj su Burboni, nova vladajuća dinastija, radili svom snagom na izgradnji nacionalnog identiteta i otvaranju Španije ka reformama i novinama evropskog prosvetiteljstva. To su bili ozbiljno osmišljeni, dobronamerni, ali, na žalost, bezuspešni projekti. Španija je i dalje, pod balastom svog tradicionalizma i nazadnih ideja inspirisanih prevlašću crkve, nazadovala za Francuskom i Britanijom.Kada je 1700. godine umro Karlos II, Španija je bila uvučena u sukob oko nasleđa koji je potresao celu Evropu. Uprkos očitoj političkoj i ekonomskoj dekadenciji, španska imperija je i dalje bila najveća na svetu.Sestre Karlosa II bile su udate za Luja XIV i cara Leopolda I Autrijskog, te su obe polagale dinastička prava na presto u Madridu. Međutim, sve je bilo iskomplikovano vekovnim unakrsbnim brakovima među Burbonima i Habzburgovaca, šro je stvorilo zamršenu mrežu rodbinskih odnosa. Posle dugih premišljanja, Karlos II je presto u svom testamentu ostavio unuku Luja XIV, Filipu Anžujskom, koji će vladati kao Filip V. On će biti i prvi Burbon na čelu Španske monarhije. Mogućnost da Francuska Kralja Sunca zadobile kontrolu nad ogromnim španskim carstvom, nije se dopala Evropi, a posebno Engleskoj i Holandiji koji su brže bolje stali u odbranu austrijskog pretendenta na španski tron, Karla Habzburškog, sina Leopolda I. Brojni sukobi koji su potresali čitavu Evropu, zavrženi su 1713. godine, ptpisivanjem Uhtretskog sporazuma kojim su velike sile priznale Filipa V za kralja Španije, a za uzvrat, kako to uvek biva, on je morao da se odrekne svojih prava na francuski presto. Habzburzi su kao nadoknhadu dobili veliki deo španskih teritorija u Evropi (Flandriju, Luksemburg, Milano...), dok je Engleskoj pripalo pravo da poseduje Gibraltar i ostrvo Menorku.Iz ovog tzv. Rata za nasleđe Španija je izašla sabijena u svoje današnje teritorijalne granice. Dolaskom dinastije Burbona, zemlja je morala da se okrene sebi i svo još uvek ogromnom, ali zanemarenom prekookeanskom carstvu.Ps smrti prvog španskog Burbona Filipa V, na presto dolazi njegov sin Fernando VI (1746-1759), po ravnodušnosti i bezvoljnosti potpuno nalik na svog oca koji je i sam često padao u depresivne krize. Tokom njegove vladavine Španija je uživala u do tada najdužem periodu mira.Dolaskom na presto njegovog sina Karlosa III, u Španiju dolazi talas prosvećenosti. Za razliku od svog oca i dede, on je bio energičan, ličnost snažne volje, ali ne i preterano inteligentan. Bilo kako bilo, od početka njegove vladavine primećuje se širenje do tada nepristupačnih prosvetiteljskih ideja, mada uz izvesnu uzdržanost i u okvirima rimokatoličke ortodoksije. Ipak, u samoj Španiji u neku ruku zamire književnost. Tu i tamo pojavljuju se dela, ali bez trunke originalnosti, praktično plagijati francuskih knjiga. S druge strane, napredak je vidan na poljima prirodnih nauka: tek 1770. godine, Španija ogrezla u gotovo fanatično katoličanstvo, odobrava otvaranje katedre za matematiku i fiziku na Univerzitetima. Vidan je porast interesovanja za nauku i itsraživački rad: otvaraju se botaničke bašte, astronomske opservatorije, finansiraju enciklopedije, ekonomija se počinje izučavati kao nauka, a oni napredniji čitaju knjige Rusoa i Voltera. Ipak, Inkvizicija, taj strasni tribunal, nece prestati da postoji do 1834 (da se podsetimo, nastala je davne 1478. godine).

87

Nakon smrti Karlosa III, na presto dolazi Karlos IV (1788-1808), njegov sin. U odnosu na Španiju za vreme vladavine njegovog oca, koji dopušta dotok novih informacija iz prosvetiteljske Evrope, vladavina Karlosa IV je period stagnacije. Novi kralj je bezvoljan, ravnodušan i bez ikakve političke vizije. Po nekima, on je bio mentalno hendikepiran i potpuno se prepustio papuči svoje intriigantne supruge, Italijanke Marije Lujze od Parme. Ona je vođenje Španije prepustila svom zgodnom dvadesetpetogodišnjem ljubavniku, Manuelu Godoju. Nakon silnih neprilika do kojih je Godoj doveo državu, Karlos IV mu čak dodeljuje i počasnu titulu princa mira.Početkom 19. veka Španija je bila u stabilnom savezu sa Napoleonom Bonapartom, kraljem Francuske. U takvom savezu, oni su se zajedno borili protiv Engleske. 1804. godine, pod pritiskom Francuske, Karlos IV morao je da objavi rat Englezima. Već 1805. godine odigrala se čuvena bitka kod Trafalgara (rta na jugu Španije) kada je poražena moćna francusko-španska flota. Admiral Horacije Nelson i vođa engleske flote je nakon nekoliko mudrih manevara porazio brojčano nadmoćnog protivnika, ali je i sam poginuo u ovoj bici.Pobesneo zbog razvoja situacije, Napoleon kuje plan da ekonomskom blokadom potpuno uništi Veliku Britaniju, ali za to mu je bila potrebna teritorija Portugalije koju je nameravao da okupira. Uskoro je i potpisan ugovor sa španskom vladom u Fontenblou po kom je bio dozvoljen prolazak Napoleonovih trupa po Španiji. Tako se Napoleon, maltene suptilno, utvrdio u mnogim španskim gradovima uključujući i prtestonicu. U takvoj situaciji, Karlos IV abdicirao je u korist svog sina Fernanda VII (1808-1833). Medjutim, Karlos se ubrzo zbog toga pokajao, pa je zatražio pomoć francuskog imperatora. Napoleon je pozvao oca i sina u Bajonu, na jugu Francuske, gde je izvršio pritisak na njih. Fernando je morao da se odrekne prestola, a Karlos IV je predao svoja ovlašćenja imperatoru koji je za kralja proglasio svog rođenog brata, Žozefa Bonapartu. U istoriji Španije, on j epznat kao kralj uljez. Žozef se ubrzo nastanio u Madridu gde je uživao podršku pofrancuženih Španaca, zvanih afrancesados.Posle niza pobuna koje su počele u Andaluziji, usledilo je šest godina užasnog rata koga su Španci zvali Rat za nezavisnost (1808-1814). U tom ratu, Francuzi su uspeli da savladaju celu zemlje osim Kadisa na jugu. Stanovnici tog grada počeli su organizuju otpor. 1812. godine, tamošnji Liberali, izglasali su poznati Ustav iz Kadisa . Smatra se da je to najnapredniji ustav tog doba. Kasnije će on postati uzor drugim zemljama kao što su Italija, Portugalija i Gračka. Uskoro će u Kadisu biti ukinuta i Inkvizicija i ograničava se moć klera. Ali dok su liberali nametali napredne ideje u Kadisu, u ostatku zemlje i dalje je divljao rat. Sve je to trajalo do 1814. kada su se Napoleonu povećali apetiti te je krenuo na Rusiju. Izgubuvši tamo, izgubio je i Španiju. Iste godine Fernando VII se trijumfalno vraća u Španiju. On, kao tradicionalista (dakle, suprotno od liberala) žuri da ukine novi ustav, i ponovo uspostavlja apsolutizam i Inkviziciju, koja će konačno biti ukinuta tek 1834. godine.Post-napoleonski period u Španiji je vreme kada se Španija morala suočiti sa pobunama u Španskoj Americi. Od 1820. do 1830. trajaće tzv. grozna decenija, kako su je zvali liberali. Država je bila iscrpljena pobunama u Americi. Tako su do 1830. godine sve kolonije, osim Kube i Puertorika u Karibima i Filipina u Pacifiku, stekle nezavisnost.

88

Restauracija monarhije

Period koji sledi, od 1875. do 1933. godine biće period mira i, političke stabilnosti i privrednog rasta u Španiji. Reč je o takozvanom periodu restauracije koji se u potpunosti razlikovao od predhodnih razdoblja liberalne revolucije. Naravno, nije ni on protekao bez kriza i problema. Vodiloe su se borbe za socijalna prava koje su ojačale radnički pokret. Španija doživljava traumatičan poraz u ratu sa SAD-om, a pojavljuju se i dva regionalistička pokreta, u Kataloniji i Baskiji. Ti pokreti su odbacivali centralistički model države. Ipak, gledano u opštim crtama, vladavina Alfonsa XII (1875-1885), namesništvo njegove supruge Marije Kristine (1885-1902) i prve godine vladavine Alfonsa XIII (1902-1931) imaju pozitivan rezultat. Dakle, Burboni su se vratili na vlast. Tada je postojala realna mogućnost da se učvrsti demokratski sistem i ostvari brz napredak u modernizaciji društvenih i ekonomskih stanja zemlje. Obnovljena monarhija stabilizuje se posebnim političkim sistemom. Mnoge se novine unose. Tako na primer svi punoletni muškarci od 1890. godine imaju prava glasa. Izborni sistem funkcionisao je na osnovama kasicizma (od šp. CACIQUE – veoma uticajna osoba u manjim mestima, selima). Naime, izbori su bili potpuno kontroklisani zahvaljujući ovim lokalnim staresinama. Oni su uticali na glasače, menjali rezultate izbora falsifikujući glasove na licu mesta. Kasicizam je postao jedan od najkarakterističnijih elemenata i mana političkog sistema restauracije.Od 1834. godine zemlju potresaju i Karlistički ratovi u kojima se bore karlisti, pristalice Don Karlosa koji umire 1855. i njegovih potomaka od kojih poslednji umire 1936. Bilo je tri rata, a poslenji se okončao 1876. godine.U takvom stanju, Španiju je iznenadila smrt Alfonsa XII 1885. godine. To je stvorilo veliki problem jer on za života nije imao potomstva, ali je njegova supruga bila u drugom stanju. Tako će majka biti regentkinja do sinovljenog punoletstva, a postojeće stranke (konzervativci i liberali) potpisale su ugovor po kom će se njihove vlade non-stop smenjivati. Ovaj sistem zvaće se mirni turnus.Krajem 19. veka Španija će zadobiti nekoliko teških udaraca. Naime, SAD će pokušati da kupi Kubu zajedno sa susednim Puertorikom, budući da su severnoamerički investitori kontrolisali sve veći deo kubanske privrede, čiji su oslonac bile ogromne plantaže duvana i šećerne trske. Čak 20 procenata svoje proizvodnje Kuba je plasirala na Severnoameričkom tržištu.U isto vreme, na drugom kraju sveta, slična situacija je i na Filipinima: 1896. godine počinje oružana pobuna. Ipak, potpisivanjem mira između Filipina i Španije, otvara se put traženju mirnog rešenja, sve dok ih se Španija kasnije ne odrekne u korist SAD-a, a uz novčanu nadoknadu.Međutim, na Kubi nije sve prošlo tako mirno. U februaru 1898. godine američka krstarica Mejn uplovila je u kubansku luku Havanu sa željom da demonstrira silu. Pod i dan danas nerazjašnjenim okolnostima, desila se eksplozija na mornarici kada gine 264 mornara. Američka vlada smesta krivi Špance i objavljuje im rat. U luci Santjago de Kuba, severnoamerička flota uništava špansku. 10. decembra zaraćene strane potpisuju sporazum po kojem Španija predaje SAD-u Kubu, Puertoriko i Filipine. Ostatak kolonijalnog carstva u Okeaniji, Marijanska, Karolinska i Palu ostrva, prodala je Nemačkoj.

89

Propast, Desastre, kako je nazvan ovaj poraz, izazvao je veliku potištenost u španskom narodu, jer je odjednom jedna nacija koja je do tada sebe smatrala velikom silom, postala svesna svoje nemoći. Ova ogorčenost našla je svoj najbolji izraz u delima književnika pripadnika takozvane Generacije 98, nazvane tako po godini zavržetka rata sa SAD-om. Njoj su pripadali Migel de Unamuno, Valje Inklan, Asorin i drugi.Pojavljuju se u takvim okolnostima i regeneracionisti, obnovitelji političkog sistema koji tragaju za rešenjem kako bi Španija krenula putem društvene i ekonomske modernizacije.Veoma bitan momenat u ovakvim društveno-političkim okolnostima je i osnivanje Slobodne institucije za obrazovanje 1876. godine. Imala je za cilj da pruži laičku alternativu zvaničnom obrazovanju koje je ležalo u rukama Rimokatoličke crkve. Pomenuta institucija odigraće veoma bitnu ulogu u stvaranju kulturne elite prve trećine 20. veka, takozvanom Srebrnom dobu španske kulture, a njemu su pripadale ličnosti koje će pre ili posle Građanskog rata steći svetski ugled: od filozofa Hosea Ortege i Gaseta, do sineaste Luisa Bunjuela, od pisaca poput Federika Garsije Lorke ili Rafaela Albertija, do slikara kakav je Salvador Dali.Ekonomskom reformom stabilizovne su cene, povećavaju se državni prihodi i vraća se ugled peseti.Postavši punoletan 1902. godine, Alfonso XIII dolazi na presto. Obrevši se u okolnostima kada sistem restauracije već naginje ka dekadenciji on pruža podršku uspostavljanju vojne diktature Prima de Rivere 1923. koja će ga koštati prestola.U vreme vladavine Alfonsa XIII iskrsava nekoliko ključnih problema i pojava koji će imati uticaja na dalju budućnost Španije. Tako, socijalne tenzije rastu i razvija se veoma zahtevan radnički pokret. Naime, život industrijskog proleterijata postaje podjednako težak kao i život nadničara u polju. To utiče ne samo na porast broja štrajkova već i na terorističku aktivnost ogorčenih, a kasnije i na pojavu banditizma, takozvanog pistolerisma. Na primer, u okviru ove pojave čak je pokušan i atentat na samog kralja 1905. godine, uoči njegovog venčanja.Tih godina stvaraju se mnogi radnički sindikati, ali i moderne političke partije. Veoma je bitno pomenuti da je tada nastala i PSOE (Partido Socialista Obrero Español): Socijalistička radnička partija Španije. Oni su prvi koji u Španiju uvode tada moderne ideje marksističkog socijalizma. Ta će se partija i do današnjeg dana zadržati na političkoj sceni Španije, uz izmene programa, naravno (80-ih godina 20. veka oni će odbaciti ideje marksizma i definisati se kao socijaldemokratska partija).Od ostalih pojava koje će obeležiti ovaj period bitno je i rađanje regionalnog nacionalizma koje će ugroziti unitarnu i centralističku državu stvaranu tokom 19. veka. U regionalizmu se posebno izdvajaju Katalonija i Baskija, koje i danas otvaraju ovo pitanje, a u Baskiji je i više nego živo, budući da u njoj deluje i teroristička organizacija ETA, koja najavljuje da će se možda ugledati na kosovske Albance i krenuti u mirno osvajanje nezavisnosti. Još jedan bitan momenat u ovom periodu je Maroko. Budući da je izgubila poslednje kolonije, španska buržoazija okrenula se svojim gradovima u severnoj Africi: Melilji i Seuti. Tu je ona videla priliku za nova kolonijalna osvajanja. 1921. godine Španija okupira Marokanski protektorat. Međutim, žitelji oblasti Rif nisu se dali i pobeđuju špansku vojsku. Više od 10.ooo vojnika je poginulo. Špansko društvo je ovu vest doživelo kao strahoviti udarac.

90

Diktatura i građanski rat

U septembru 1923. godine general Primo de Rivera izvršio je vojni udar protiv vlade u Barseloni. Njegov puč bio je rezultat nagomilanog nezadovoljstva koje je kulminiralo porazom u Maroku. Vlada kralja Alfonsa XIII nije se suprotstavila diktaturi, te je on predao vlast Primu de Riveri. On je posle 3 dana ponudio monarhu da potpiše jedan dekret. Taj dekret dao je Primu odrešene ruke i praktično apsolutistička ovlašćenja. Kortes je raspušten, a ustav suspendovan.Diktatura je doživela svoje zvezdane trenutke posle normalizovanja situacije u Marokanskom protektoratu. 1927. marokanske snage su poražene. Stekao je Primo tako mnoge simpatizere u narodu, ali su se istovremeno množili i protivnici. Žarište opozicije nalazilo se u Kataloniji. Nakon zabrane upotrebe katalonskog jezika i ukidanja svih vrsta autonomije Kataloniji, raste otpor naroda, a to će odgovarati radikalnim pristalicama autonomije Katalonije.Osim u Kataloniji, protivnici su sve brojniji širom zemlje i u svim slojevima stanovništva: radnici, studenti, intelektualci, vojnici ustaju protiv diktature.Tokom 1929. godine teškoće su se akumulirale. Vrednost pezete je opala, životni standard bio je jadan, a politička opozicija bila je sve aktivnija. 1930. godine, osetivši da će uskoro uslediti kraj vojevanju, Primo predočava plan kralju Alfonsu XII za postepeni izlazak iz diktature, koji je obuhvatao i raspisivanje izbora, ali ovaj to nije prihvatio. Na to je Primo de Rivera dobrovoljno otišao u egzil u Pariz. Posle pauze od gotovo 7 godina, Španija se vraća ustavnom sistemu. 1931. godine uspostavlja se Republika, a 9.12.1931. usvojen je i novi ustav sa izvesnim izmenama i dopunama. Po tom ustavu Španija je proglašena za integralnu, nedeljivu državu, premda su regije i provincije mogle da proglase autonomiju. Utvrđeno je pravo glasa i za žene i za muškarce. Prekinulo se sa tradicionalnim poistovećivanjem države i crkve. Medjutim, ustavna idila neće dugo trajati, jer zemlju počinju da rastrzaju krvavi sukobi među anarhistima, komunistima, socijlistima, liberalima. U atmosferi političkih ubistava i odmazdi, 1936. godine izbija Građanski rat. General Fransisko Franko s elitnim jedinicama poput Legije vrši vojni udar. Demokratske snage, pre svega levičari, tražile su pomoć Francuske i Velike Britanije, ali su ove, zabrinute da se sukob ne proširi po Evropi, ogradile od eksplicitnog učestvovanja. One su samo predložile izolaciju španskog Građanskog rata, što bi značilo da one neće oružano pomagati ni jednu od strana, a da, takođe, ni jedna evropska zemlja to ne bi trebalo da čini. Međutim, namere nemačke i italijanske vlade bile su skroz drugačije. Berlin i Rim su slali ne samo ogromne količine naoružanja snagama pod vođstvom Franka, već i svoje trupe. Musolini je poslao cele divizije fašističke milicije, a Hitler legiju Kondor, sastavljenu od najelitnijih jedinica ratnog vazduhoplovstva Trećeg Rajha. Liberalnoj Španiji ostaje još samo da potraži pomoć od Rusije, koja im šalje naoružanje, ali po cenu španskih rezervi.Zanimljiva je priča o nemačkom bombardovanju grada Gernike u Baskiji. U aprilu 1937. godine nemački avioni iz legije Kondor, bombardovali su ovu varošicu gde nije bilo nikakvih vojnih ciljeva. Gađano je isključivo stanovništvo. Čuvši za ovu vest, čuveni predstavnik kubizma, Pablo Pikaso, inače rodom iz Malage, naslikao je platno kojim će izraziti svoj protest zbog ovog divljačkog napada. Slika Gernika je završena iste godine krajem juna uz dimenzije 3,5 x 7,8m. Svima su dobro poznati pojedini prizori sa tog

91

platna: konj na umoru, glava bika, leš vojnika... Dakle, nadrealni košmar u kubističkom maniru. Republikanska vlada je otkupila ovu sliku za Međunarodnu izložbu u Parizu 1937. Zatim je bila izložena u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, sve dok početkom 80-ih nije ponovo vraćena u Španiju. Ovo remek delo španskog slikarstva 20. veka danas se nalazi u stalnoj postavci Muzeja Kraljica Sofija u Madridu.U ovakvoj situaciji, potpomognut od strane fašističkih Italije i Nemačke, Franko napreduje. U januaru 1939. pada Barselona, u martu Madrid, a 1.4. iste godine Franko proglašava Novu državu.Španija je, zajedno sa Portugalijom, bila još jedina zemlja u Evropi u kojoj je diktatura opstala i posle II Svetskog rata. Za vreme diktature ukinut je razvod braka a na snagu je stupila zabrana postojanja mešovitih škola, dok je samo obrazovanje bilo povereno crkvenim redovima. Poslodavci i radnici morali su 1941.godine obavezno da budu učlanjeni u jednu jedinu sindikalnu organizaciju koju je partijska birokratija držala pod gvozdenim nadzorom. Studenti na fakultetima su takođe bili prisilno učlanjeni u jedan jedini sindikat – Sindikat studenata Univerziteta. Čitava situacija u tadašnjoj Španiji neodoljivo je podsećala na Orvelovu 1984.Na špansku privredu se ubrzo negativno odrazilo izbijanje Drugog svetskog rata. Sam početak sukoba u septembru 1939. godine stavio je Španiju u veliku dilemu: kakvu politiku voditi. Iscrpljena unutrašnjim previranjima, Španija nije bila spremna na još jedan rat. Španija potpisuje Iberijski sporazum sa Portugalijom po kome one garantuju sigurnost jedna drugoj. Hitler je naravno bio zainteresovan za uključenje Španije u sukob, na šta ipak, nakon sastanka sa Frankom u Endaji 1940. godine, nije uspeo da ga nagovori.Otkako su se na horizontu počele pojavljivati naznake da će sile Osovine izgubiti rat, Španija je brže-bolje počela da pere ruke od svog flertovanja sa silama osovine (prekida diplomatske odnose sa Japanom, severnoamerički avioni dobijaju dozvolu za sletanje na Poluostrvu...). Takođe, Franko pokušava da u zemlju pod diktaturom uvede kakve-takve zakone. Međutim, još uvek nije povratio pravo glasa pojedincu.U daljem nastojanju da popravi sliku o Španiji Franko 1951. godine sastavlja novu vladu. On dopušta instaliranje vojnih baza Severnoatlantskog pakta (NATO) čija članica neće postati do 1981. godine. 1955. godine Španija ulazi u Ujedinjene nacije, čime je Španija potpuno rehabilitovana.Razvijaju se privreda i poljoprivreda. Turizam posebno pozitivno utiče na napuštanje krutog katoličkog morala, budući da sve više stranaca posećuje zemlju.Franko je umro 20. novembra 1975. Čuveni generalisimo je poslednja dva meseca veštački održavan u životu. Umro je u gotovo devedesetoj godini. Nekoliko sati nakon njegove smrti Huan Karlos I je proglašen za kralja.

Povratak u demokratiju

Čim je preuzeo presto države Huan Karlos je počeo da deluje veoma oprezno, svestan svih opasnosti kroz koje će zemlja morati da prođe na svom putu ka demokratiji. Do 1976. godine došlo je do ujedinjenja gotovo svih partija i grupacija, prodemokratski orijentisanih, koje su se zalagale za raskid sa prošlošću (PSOE, hrišćansko-demokratske grupacije, socijaldemokrate, baskijski, katalonski i drugi nacionalisti...).Bilo je to vreme teške ekonomske krize u zemlji: rasle su i cene i nezaposlenost. Tek sa usvajanjem ustava 1978. godine, situacija počinje potpuno da se normalizuje. Nakon

92

perioda tranzicije i političkih previranja, konačno velika većina prihvata ovaj demokratski orijentisani ustav. Španija je po ovom ustanovu sastavljena od 17 autonomnih zajednica (comunidades) od kojih svaka ima svoj parlament. Dakle, napušta se centralizam. Ustav je odredio i prava i zaduženja kralja koja postaju krajnje simbolična. Sva su se državna pitanja rešavala u dva parlamentarna doma: Kortes i Senat.Usvajanje ustava neće značiti i kraj puta ka uspostavljanju demokratije. Po predizbornim kampanjama prvih izbora iz 1979. godine, Španija je dokazala svoju zrelost i čvrstu opredeljenost za demokratiju. U tom Kortesu su se čak, po prvi put, pojavila i tri Baska koji su služili kao politička platforma ETI.Bile su to godine kada je PSOE povećala svoju popularnost pod liderstvom pragmatičnog Felipea Gonsalesa.Iako je 1981. godine, kao što je rečeno, Španija ušla u NATO, SAD-u je u Španiji oraničeno korišćenje vojnih baza. Pet godina nakon toga, 1986. godine, Španija i Portugal ulaze u EU. Proces integracije u EU išao je dobrim tempom; subvencije koje su dobijale autonomne pokrajine omogućile su ostvarenje velikih infrastrukturnih projekata od suštinski važnosti za modernizaciju zemlje. U Španiji su 1992. organizovane Olimpijske igre kao i Svetska izložba u Sevilji.

93

KATALONIJA

Autonomna pokrajna Kraljevine Španije,jedna od ukupno 17, nalazi se na severo-istoku zemlje. Površina joj je 32.114 km²,a broji 7 miliona stanovnika. Glavni grad je Barselona. Podeljena je na 4 provincije: Barcelona, Girona (Đirona), Lleida (Ljeida), i Tarragona (Taragona).Katalonija je zvanično priznata kao istorijska nacija u Katalonskom autonomnom statutu usvojenom 1979. u skladu sa španskim ustavom iz 1978. Dana 18. juna 2006. održan je referendum na kom se izglasalo sa 74 % glasova "Za" novi statut autonomije u okviru Španije. Prema novom Statutu o autonomiji, Katalonija je dobila najširi oblik autonomije i punu samoupravu u okviru Španije, tj., dobila je status federalne jedinice. Novi statut stupio je na snagu 9. avgusta 2006.

Kroz bogatu istoriju bila je , kao i veći deo Mediterana, pod vlašću Starih Grka, zatim Kartaginjana, da bi nakon njihovog pada nakon II Punskog rata, zajedno sa celom , tadašnjom Hispanijom ušla u Veliko Rimsko Carstvo. Nakon pada Rimske Imperije, Vizigoti su vladali 4 veka ovom teritorijom, nakon čega je došlo do prodiranja Franaka i Arapa, krajem VIII v.,koji su zajedno vladali ovom treitorijom. 1137.. Godina značajna je po ujedinjenju okruga Barselone sa Kraljevstvom Aragona, ženidbom Vladara okruga Barselona sa princezom od Aragona.Pod dinastijom Aragona, Katalonija se razvijala kao pomorska sila,pokušavajući da proširi granice Aragona na Valensiju, Baleare, čak i na Sardiniju i Siciliju . Dinastija Aragona vladala je ovim delom Španije, sve do pada Barselone 11.9.1714. godine, kada cela teritorija ulazi u sastav Kraljevine Španije koja će od tada biti pod vlašću Burbonaca.U drugoj polovini XIX v. Katalonija predstavlja industrijsko središte Španije, što je i danas. Od prve trećine XX v. Katalonija dobija i gubi određeni stepen autonomije, dok pod vlašću generala Franka, bilo je zabranjeno ispoljavanje bilo kakvih oblika Katalonskog nacionalizma, i svaka vrsta autonomije. Nakon njegove smrti 1975.g. Katalonija vraća svoju autonomiju, čiji je poslednji oblik na snazi od avgusta 2006-e godine.Kneževina Katalonija je istorijsko i tradicionalno ime Katalonije. Ovo je pravni termin (lat. principatus) koji se pojavio u 15. veku kao naziv za teritoriju pod jurisdikcijom katalonskih Kortesa, čiji je vladar - knez (lat. princeps) bio kralj Krune Aragona. Kneževina Katalonija nije bilo formalno kraljevstvo a nije bilo ni grofovija, budući da Grofovija Barselona nije obuhvatala celokupnu teritoriju Katalonije.

94

Nastanak imena Katalonija, ima nekoliko tumačenja. Prvi pomen ovog naziva datira iz 12-og veka. Najprihvatljivija teorija o nastanku imana Catalunya dovodi nas do izraza “Zemlja zamkova” (“ Land of Castles”), izvedenog od katalonskog naziva za zamak- castlà, tj. po vladaru zamka , odnosno, castellan-u, što bi dalje značilo da su izrazi castellà, I castilian, sinonimi. Druga teorija vezuje ime Catalunya za mitskog nemačkog princa koji se zvao Otger Cataló, ili za pleme Laketani, koji su pre rimske imprije naseljavali ovo područje, a čije se ime za vreme Rimske imperije promenilo u Katalens, a zatim i Catalans!!!

Kao zvanični jezik navode se katalonski i španski, dok se govornim jezikom provincije smatra samo katalonski. Katalonski (katalonski: català) je jezik romanske grupe koji je govori u Španiji, Andori, manjem delu Francuske i veoma malom delu Sardinije. Unutar Španije, katalonski je zvaničan, zajedno sa kastiljanskim (španskim) jezikom, u Kataloniji, na Balearskim ostrvima i Valensiji. Takođe, ovaj jezik se govori u delovima Aragona i Mursije. Unutar Francuske, katalonski se govori u Rusijonu. Na Sardiniji postoji jedan gradić, Algero (italijanski Alghero, katalonski: L'Alger, L'Alguer), gde 30.000 ljudi govori katalonski. U tom sardinskom regionu, katalonski je zaštićen jezik i može se koristiti u zvaničnoj komunikaciji. U Andori je katalonski prvi zvanični jezik (druga dva su španski i francuski). Verzija koja se govori u Valensiji naziva valensijanskim jezikom, i razlikuje se u izvesnoj meri od katalonskog iz Katalonije (slično razlikama srpskog i hrvatskog). Valensijanski se razvijao pod većim uticajem španskog, dok je u Kataloniji jezik bio pod jačim uticajem francuskog jezika. Varijanta koja se govori na Balearima često se naziva balearskim, i takođe se razlikuje od katalonskog iz Barselone, posebno u oblicima određenog člana: Balearci koriste oblike određenog člana es (muški rod) i sa (ženski rod), umesto oblika el i la. Od pada režima Franciska Franka, kada je katalonski jezik bio potiskivan, ovaj jezik se nalazi na svim uličnim tablama širom katalofonskog područja.Nekoliko reči katalonskog jezika srećemo i svakodnevnom srpskom jeziku, a to su : Baraka - od katalonskog "barraca" i Majonez - jedna od interpretacija tvrdi da je francuska reč "mayonnaise" pridev od toponima Maó (kastiljanski: Mahón), u smislu "maonski sos"!!! Katalonija kao autonomna pokrajna ima i svoje simbole zastavu, himnu i Dan Katalonije.Zastava Katalonije, ili Senyera, na katalonskom,ima 4 crvene linije na zlatnoj podlozi,simbol Krune Aragona. Zastava je oficijalni simbol pokrajne od 1932. Godine, od donošenja Statuta o AutonomijiDan Katalonije je 11. Septembar, i u narodu je poznat kao La Diada ,i proslavlja 11.9.1714. dan poraza Barselone u Ratu za oslobađanje Španije.Himna Katalonije, Els Segadors,u današnjem oblike napisana od starne Emilija Guanyavents-a, 1899 godine. Himna je na snazi od 25. Februara 1993. Godine, a posvećena je događajima iz Katalonske revolucije,vođene za dobijanje nezavisnosti, između 1639-1640 godine, protiv Kralja Filipa IV.Katalonija je na prvom mestu po razvoju turizma u Španiji. U bruto nacionalnom dohotku Katalonije na tercijarne delatnosti otpada oko 60%, među kojima je turizam najznačajnija.Najafirmisanija turistička područja su Barselona, Kosta Brava u Đironi i Kosta Dorada u Taragoni. Pirineji predstavljaju veoma bitan turistički segment.

95

HRANA I PICE Hrana i vino su nacionalna opsesija u Spaniji. Spanija je treci (posle Francuske i Italije) svetski proizvodjac vina. Slavno spansko vino seri, prvi put je napravljeno u gradu Herez. Najveci je svetski proizvodjac maslina.Neka španska jela postala su, zahvaljujuci razvoju turizma u Španiji, internacionalna. Svetsku slavu su stekle: Paelja, Fabada, Tortilja, ali uslovno receno špansko nacionalno jelo, nešto sto se uz varijacije sprema u celoj Španiji zavisno od kraja u kojem se sprema, zove se kasido, olja, pote, pucero ili eskudelja. Jedna španska izreka kaže da "za Španca olja (lonac) dolazi neposredno posle dragog Boga." "Kosido espanjol" se uvek sprema od nekoliko vrsta mesa, mahunastog povrca, i povrca karakteristicnog za odredeni kraj Španije. Na jugu su tako obavezne leblebije, a na severu alubijas-ogromni beli pasulj. Olja može biti skromna ili obilna, masna ili posna ali uvek se lagano i dugo kuva, i uvek se kuva u tri dela (vuelkos) jer se najpre iznosi supa u kojoj se jelo kuvalo, zatim povrce i na kraju meso. Stara Kastilja je obuhvatala veliki središnji deo Iberijskog poluostrva i vekovima bila sinonim za hrišcansku Španiju. Danas se pod pojmom Kastilja podrazumeva nešto uži središnji region, takoreci centralni deo Španije. U folklornom i kulturnom smislu to je veoma kompaktna celina. Pre svih drugih jela za Kastiljane je karakteristicno jagnjece i prasece pecenje. Cuvena je jagnjetina iz Segovije koja se nadeva slaninom, a prilikom pecenja preliva samo slanom vodom. A u svom obožavanju prasetine kastiljanski sladokusci su žešci i od naših, jer specijalitet su sasvim mali prasici ne stariji od 20 dana, i ne veci od 3-4 kg koji se peku tako da omekšaju u toj meri da ih kuvar deli u porcije samim tanjirom, režuci ih ivicom tanjira. Ovo je inace spektakl i sastavni deo tradicije. Najbolja svinjetina u Španiji i jeste iz ovih krajeva, iz Estramadure, uz Leon, Salamanku, Burgos, Segoviju i La Manču, jedna od pokrajina stare Kastilje, odakle poticu poznate kobasice chorisos, koje su obavezni sastojak mnogih jela širom Španije. Katalonija je regija za koju strucnjaci smatraju da ima najrafiniraniju kuhinju. Ovo je oblast u kojoj se sudaraju mediteranska i pirinejska Španija. U Kataloniji i njenoj prestonici Barseloni, španska tradicija je obogacena francuskim i italijanskim uticajem. Iz tih razloga katalonska varijanta "lonca" je nakomplikovanija i najsloženija, a iz ove oblasti poticu i najbolji sosovi poznati širom Španije. Sosovi su kljucni sastojak katalonske kuhinje. Zasnovana najvecim delom na pirincu, živini i ribi, ona tek kroz sosove dobija pravi sjaj. Sofrito je apsolutno najpoznatiji sos Katalonije, ali tu su i samfana (napola skuvana mešavina patlidžana, paradajza i paprika), pikada (sos od belog luka, peršuna i pecenih badema), ali-oli (klasicna mediteranska mešavina maslinovog ulja i belog luka koja se muti dok ne postane kremasta) ili romesko, nazvan tako po vrsti paprika iz Taragona, jedne od katalonskih provincija, od kojih se pravi. Valensija nije jedina španska pokrajina koja izlazi na Sredozemno more (tu su i Kasteljon, Mursija, Alikante), ali jeste najpoznatija, i nekada cuvena po mnogim specijalitetima ali danas samo po paelji. U istocnoj, priobalnoj Španiji u ishrani, uz naravno velike kolicine ribe i plodova mora, preovladuje pirinac, a paelja je remek-delo kuhinje koja je do savršenstva dovela pripremanje pirinca. Tajna paelje, kao i drugih jela sa pirincem iz Valensije je u teksturi pirinca posle kuvanja. Zrna su istovremeno

96

rastresita, suva i socna. Lepota spremanja paelje je upravo u tome sto za nju i nije potreban recept, vec razuzdanost mašte i bogatstvo ukusa. U paelji slobodno mogu da se kombinuju svinjetina i dagnje, jagnjetina i jegulje, pasulj i škampi, prakticno sve zamislive vrste mesa, povrca i ribe. Samo bez jedne stvari, po mišljenju Španaca, nema dobre paelje, a to je šafran. Andaluzija se nalazi na krajnjem jugu Iberijskog poluostrva. Ova pokrajina je cuvena po jelima hispanomavarske tradicije, ali isto tako po svojim vinima. Ovo su najbolja vina Španije, i idu izvrsno uz andaluzijska jela, ali se svakako koriste i u pripremanju tih jela. Cuvena je u Španiji riba pržena u dubokoj masnoci iz Malage, Sevilje ili Kordobe. Vec pripremljena se prodaje na ulici, na improvizovanim tezgama, i teško je zbog njenog bogatog ukusa poverovati da je samo posoljena i pržene u maslinovom ulju. A još cuvenije jelo od ribe, ili poznate dimljene andaluzijske šunke, je gaspacho - hladna corba od povrca, apsolutno najpopularnije špansko letnje jelo.

FLAMENKO

Iako se smatra da flamenko pripada celoj Spaniji on ustvari potice iz jedne regije-Andaluzije. Jako brzo se siri i na druge oblasti , a neke od njih kao Extremadura i Mursija uticale su na stvaranje razlicitih stilova. Danas je flamenko ipak nacionalni ples koji se tradicionalno izvodi u svim delovima Španije. Razvija se u periodu izmedju XVIII i XX veka. Ovaj ples je nastao kao messavina stilova nastalih pod uticajem cigana, jevreja, spanaca, afrikanaca…a posebno latinske amerike odnosno kubanaca koji su uticali da se stvori nekoliko muzickih formi. Tri elementa koja cine flamenko su: gitara, pesma i igra u kojoj se neprekidno cuje “palmas” (udaranje dlanom o dlan ). Predstavnik modernog flamenka je svakako i cuveni Paco de Lucia, spanski kompozitor i gitarista. Danas je flamenko nezaobilazna turisticka atrakcija Spanije. Ovaj strastveni ples sa snaznim ritmickim tonovima pracen je isto tako strastvenom muzickom podlogom. Zlatno doba flamenka je period 1869-1910 kada se rapidno siri po kaficima ili tzv cafés cantantes gde dobija svoju definitivnu formu a ulaznice za ovaj nacionalni spektakl pocinju da se naplacuju za publiku. Igraci flamenka postaju takodje deo atrakcije koja privlaci sve vecu publiku u ove kafice.Jedan od zacetnika flamenka je gitarista Silverio Franconetti poreklom italijan. Pored njega tu su i El Loco Mateo, El Nitri, Rojo el Alpargatero, Enrique el Mellizo, Paquirri El Guanté, or La Serneta .Nesto kasnije ovaj ples toliko pocinje da se komercijalizuje da tradicionalni flamenko pada u zaborav, protiv cega se bore cuveni pisac Federico García Lorca i kompozitor Manuel de Falla .Oni organizuju “Concurso de Cante Jondo” tradicionalni muzicki festival posvecen ovoj pesmi. Dokaz tome su i dve najpoznatije Lorkine poeme Poema del Cante Jondo i Romancero Gitano,u kojima je prikazana Lorkina fascinacija flamenkom i spanskom kulturom.

97

LA SARDANA

Zvanični katalonski ples je Sardana. To je mrtav ples. Igrači ga igraju bez osmeha, i smatra se da je to odraz španske nacije, pošto se oni manje smeju nego drugi narodi. Na Montjuicu se nalazi i spomenik koji prikazuje taj ples. Postavljen je najviše iz tog razloga, što je general Franko za vreme svoje diktature zabranjivao taj ples. 

CORRIDA DE TOROS(BORBA S BIKOVIMA)

Nessto chisto spansko srednjovjekovno, nemoderno, necovecno, a za Spanca tako potrebno kao hleb, kosulja, cigareta jeste CORRIDA DE TOROS.

U Barceloni gradsko vece je sa 70% glasova 2004. godine donelo odluku o uidanju koride kao ultimativno krsenje prava zivotinja. Ta odkula je bila na snazi kratko i borbe bikova su vracene ali u smanjenom obimu, iskljucivo u svrhu turizma.

Plaza (plasa) de toros je okrugla zgrada, spolja dosta neugledna, jer je bez prozora, ali je impozantna zbog svoje velicine. U sredini je okrugli prostor za borbu, arena. Oko arene je metar i po visoka drvena ograda, barrera, a oko nje uski prostor, gde se borci skrivaju preskocivsi barreru ili se povuku na uska vratasca zasticena ogradom, o koju bik u besnilu udari glavom, kad mu borac izbegne. Iza toga su sve naokolo nenatkriveni redovi sedista. Kako se koride drze najvise leti, sedista su od kamena ili betona. Natkrivena su samo sedista loza i balkona i zasebna loza predsednika koride, prezidencije. Jedna su sedista na suncanoj strani, sol druga u seni, sombra. Sombra je skuplja, jer je leti uzasna vrucina na suncanoj strani.

Borci, toreros, su na konjima i pesaci. Onaj na konju, picador, ima u ruci dugo koplje (pika) koje ima na drsku kvacicu kao udica, ili strelica, da se zadrzi u rani. Banderillero ima dva 50 do 60 cm duga koplja, a capeadori imaju s jedne strane crveni, s druge zuti kaputic, capa (nije marama). Ovi imaju da bika razdrazuju, a u opasnosti da ga crvenozutom kapom ometaju i paznju mu skrenu na drugu stranu, sto Spanci zovu "hacer el quite". Kapeadori se drze blizu barere, da brze, lakse pobegnu. Glavni je junak, koji bika ubija, matador, koja se izvodi od reci matar (ubiti). Zovu ga espada, jer je mac (espadu). Svi zajedno zovu se cuadrilla(kvadrilja), a nadopunju je sluge s tri lepo iskicene mazge, koje imaju da odvuku pobedjenog drugog junaka koride, bika, toro. Pocetak koride je tacniji nego na spanskim zeleznicama ili postama. Plaza je puna, more glava i sesira, sve se crni i sareni, sve mase rukama i sesirima, bele maramice leprsaju , pozdravljaju se i dozivaju, zvizde, preskacu ograde i redove, sa svih strana cuje se "hombre" i zaglusno izvikivanje prodavaca vina, vode i slatkisa. Muzika zasvira ratnu koracnicu. Ulazi kvadrilja: kapeadori, banderiljeri, pikadori na konjima I matadori u slikovitoj nosnji, za njima sluge vode tri bogato iskicene mazge. Dodju pred prezidenciju, odakle im dobace kljuc, sto je znak da korida moze poceti. Svi stanu iza barere, a u areni je ostao samo slavni matador Belmonte kao pikador. U arenu uleti mlad crn bik, plasljivo se ogleda, jer svijet zvizdi, pljesce i to mu smeta.

98

Belmonte ga doziva, mami, ceri se. Kad bik nasrne na njega, matador vesto izmakne s konjem i udari bika pikom, koja ga rani, ali se drzak slomi. Ranjeni bik pobesni, nasrne divlje, a borac ga opet udari pikom, ali se i ova slomi. Kad ga udari i treci put, pika se slomi, ali ostane donji dio duboko u rani. Sad Belmonte skoci s konja, kapeadori bika umaraju, dok ne dodje Belmonte s kratkim ostrim macem ispod crvene marame, mulete. Nastaje zanimljiva borba, zapravo igra. Belmonte stoji pred bikom, muletom dodiruje rogove, bik nasrne, a on izmakne lakom kratnjom i ponovo stavlja muletu biku pred oci. Bik hoce da bode, matador se samo okrece oko njega, klekne pred njega, kao da ga moli, da nasrne. Kad vidi da se bik umorio, digne mac i meri kuda ce da udari. Bik spusti glavu da nasrne, matador se malo makne i vesto mu zarine mac u desnu stranu iza vrata, ravno u srce. Bik poklekne, na usta mu potece krv, legne i izdahne, a sav skupljeni narod kao lud aplaudira, odobrava, dovikuje, zvizdi. Muzika svira posmrtnicu, mazge vuku bika iz arene, a sluge zasipaju krv. Belmonte ide pred lozu prezidencije, odakle mu dobace dar, onda obilazi arenom, sve ga zanosno pozdravlja, mnogi mu dobacuju cvijece i neke kutijice, pune su mu ruke darova ŠPANSKA VINA Španija je na terćem mestu po proizvodnji vina, odmah iza Italije i Francuske.Španija ima njveće područje koje se koristi za uzgajanje grožđa i proizvodnju vina. Najpoznatije vino iz Španije, svakako je Sherry, poreklom iz regije Jerez de la Frontera. Ostale regije poznate po proizvodnji vina i izvan španije su : Rioja, Ribera del Duero, Priorat, Cava i Penedès.Španija ima dugu tradiciju u pravljenju vina. Počeci datitraju još iz perioda dok su Grci i Rimljani bili na ovim prostorima,oko I veka pre Hrista. Uz sve to, tek pre oko 25 godina, španska vina su prešla granicu i dobila internacionalno priznanje. Najpoznatije je svakako- Sherry, u Španiji poznato pod nazivom Jerez, koje je dugo vremena posredstvom Britanskih trgovaca izvoženo u Britaniju.Španska vina se uglavnom čuvaju u hrastovim burićima, uglavnom iz Španije ili Francuske, mada u zadnje vreme i Američka hrastova burad su u upotrebi. Uglavnom imaju visok procenat alkohola, mada se dešava da u predugom “ležanju”, vena u hrastovim burićima dođe do smanjenja svežine i koncentracije voća u vinu. Spor i nedovoljan razvoj brendova i standarda kvaliteta, doveo je do teškoća u prepoznavanju kvaliteta nekih vrsta vina, što se u poslednje vreme ispravlje pojačanom marketing aktivnošću, kako bi se aktivno uključili u takmičenje na internacionalnom tržištu.Ne planirano kao marketinshki trik jeste i takozvana Severinina promocija vina PENEDES koja je doshla i u nase krajeve, krajeve bivshe Jugoslavije gde je posle videa prodaja ovog vina skocila za 200%.

SANGRIJA

Najpoznatije vino je Sangria ili u prevodu krvi bika. Sangria je u stvari koktel. Uobicajeno se sastoji od crvenog vina, seckanog voca, zasladjivacha tj. meda ili soka od pomorandze i male doze brendija, triple sec-a ili slichnog i posle pravljenja ostavlja se 24h da odstoji. U principu sto je tamnija sangria, to je i bolja jer sadrzi vishe vina. Medjutim postoji i bela sangrija koja se nikako ne moze nazvati losom: razlika jeste u tome shto se ona pravi od belog vina i u nju se ubacuje belo voce.

99

ZANIMLJIVOSTI- Nacionalno obeležje Katalonije je magarac, Burito, kojeg možete videti na mnogim mestima, a često ga Španci lepe in a zadnji deo kola. Pravi španski naziv za njega je Buro Catalan.-Crveni karanfil je simbol Spanije-Fudbalski klubovi Real Madrid i Barselona najbogatiji su klubovi u svetu-Pre velike fieste u Pamploni pustaju bikove da trce gradskim ulicama a mladici pokazuju hrabrost trceci ispred njih-1992. godine Barselona je bila domacin letnjih olimpijskih igara-Španija je glavna ulazna kapija u Evropi za krijumčarenje hašiša iz susednog Maroka i za kokain koji se proizvodi u Latinskoj Americi.-U Španiji je dozvoljeno do 10g marihuane. -Svaki treci stanovnik Spanije veruje da postoje vanzemaljci -U ovoj zemlji se svake godine proizvede toliko maslina da svaki stanovnik planete moze da dobije 70 komada-Spanija se protivi proglasenju nezavisnosti Kosova, jer strahuje da bi to moglo ohrabriti baskijske i druge separatističke težnje u Spaniji

ZNACAJNE LICNOSTI

Istrazivaci:Hernán Cortés - ( osvajac )Vasco Núñez de Balboa (c1475-1519) Francisco Pizarro (1471-1541) - ( osvajac carstva Inka )

Vodje:El Cid (c1045-1099) - Spanski heroj i vitezBuenaventura Durruti (1896-1936)Francisco Franco (1892-1975 )

Slikari:Salvador Dalí (1904-1989)Francisco Goya (1746-1828)Joan MiróPablo Picasso (1881-1973)Diego Velázquez (1599-1660)Ignacio Zuloaga (1870-1945)Francisco de Zurbarán (1598-1644)

Arhitekte:Ricardo BofillSantiago CalatravaIldefons Cerdà (1815-1876)Antoni Gaudí (1852-1926)

100

Glumci: Antonio Banderas (rodjen 1960)Penélope Cruz (rodjena 1974)Sara Montiel Sportisti:Severiano Ballesteros - golferGalo Blanco - teniserFermin Cacho Ruiz – atleticar,osvajac zlatne medaljePedro Carrasco - svetski sampion u boxu Javier Castillejo – svetski sampion u boxu Juan Carlos Ferrero -teniserSergio Garcia - golferPaul Gasol - NBA kosarkasLuis Miguel González Lucas - toreador (otac Miguel-a Bosé)Miguel Induráin - biciklistaCarlos Moya - teniserJosé Maria Olazábal - golferRaúl – fudbaler Carlos Sainz - rally vozacArantxa Sanchez Vicario i njen brat Javier Sanchez - teniseriCristina Sanchez - toreadorRafael Nadal- teniser

Pisci:Pedro Calderón de la Barca – scenarista i pesnikMiguel de Cervantes (1547-1616) - autor Don KihotaFederico García Lorca (1898-1936) - pesnikTirso de Molina - scenaristaFrancisco de QuevedoFélix Lope de VegaJosé Zorrilla y Moral – pesnik

Pevaci: Montserrat Caballé- operska pevacicaJosé Carreras- operski pevacPlácido Domingo- operski pevacEnrique IglesiasJulio IglesiasAlejandro SanzCamarón de la Isla

Reziseri:Luis BuñuelPedro AlmodóvarAlejandro Amenábar

101

BARCELONA Barselona je glavni grad Katalonije. Ona je drugi grad po veličini u Španiji, i najveća luka Španije. U njoj živi 1,6 miliona ljudi, dok računajući okolinu nabroji se i do 4,5 miliona. Barselona se piše sa Barcelona kad se piše puno ime, a kad se piše samo Barca, onda na c ima kvrčicu. Barselona je grad prepun parkova, umetničkih dela i fantastičnih građevina. Ovo je grad u kojem je na najbolji način prikazana modernistička arhitektura, grad u kojem se može uživati u potpunosti.

ISTORIJA BARCELONE

Istorija Barselone pocela je pre oko 4 000 godina, prvim naseobinama oko danasnjeg Monzuika. To su bili Lajetanci,koji su gajili kukuruz,bavili se stocarstvom,trgovali sa Grcima, Rimljanima i Punima.Medjutim tek okupacijom Rimljana,grad je poceo da stice formu. Zbog poraza u Prvom punskom ratu, da bi nadoknadili gubitak Sicilije ustupljene Rimljanima, Kartaginjani su započeli osvajanje Španije (Hamibar Barsa i Hanibal), oslanjajući se na feničanske kolonije. Tokom Drugog Punskog rata Barselonu su jedno vreme naseljavali Kartaginjani, da bi je posle preuzeli Rimljani. Rimljani su pretvorili grad u vojnu tvrđavu – kastru, čiji je centar bio malo uzvišenje pod nazivom Taber (danas se taj deo grada zove Sijutat Velja što u prevodu znači Stari grad). Rimljani su gradu, koji se nalazio upravo na mestu gde se sad nalazi Trg Sant Đaume, promenili ime u Kolonija Julija Avgusta Faventija Paterna Barsino. Ostaci rimskih zidina još uvek se mogu videti u starom gradu. Interesantno je da su upravo neke od tih rimskih zidina poslužile kao temelji za Katedralu, za koju se veruje da je započeta još davne 343. godine. Osim toga, postoji još jedno tumačenje o poreklu imena ovog grada. Smatra se da su ime Barcelona nadenuli Kartaginjani po Hamibaru Barsi, Hanibalovom ocu. Nakon pada Rimskog carstva, grad su zaposele, na kratko germanska plemena, da bi u V veku dosli Vizigoti, koji su od Barselone nacinila prestonicu svog carstva. 415. g. grad su osvojili Vizigoti pod vođstvom Ataulfa, pretvorivši ga u prestonicu hispansko-vizigotske kraljevine, mada su je ubrzo premestili u Toledo.

102

Mavari su osvojili grad između 717. i 718. godine, tokom mavarske invazije Iberijskog poluostrva ali se nisu dugo zadržali pošto je 801. grad osvojio Luj Prvi Pobožni, tokom vlasti Karla Velikog, formirajuci granicu izmedju islamskog i hrišćanskog sveta. Barselona je tada bila pretvorena u veliko utvrđenje i postavljeni su grofovi da vladaju njome. Prvi grof Barselone i osnivač barselonske dinastije bio je Vilfred Prvi Dlakavi, koji je na saboru u Troju 878. bio proglašen grofom od Barselone, Đirone i Besalua. Grofovija Barcelone je bila franački vazal. Za vreme vladavine grofova dolazi do velikog napretka Barselone. Tada se sklapaju trgovački dogovori sa Đenovom i Venecijom, grade se dokovi i brodogradilišta u Barseloni i dolazi do sklapanja Unije sa Provansom. , kao i do braka sa aragoneškom princezom, pri čemu je dosta proširena teritorija.

U sledećim vekovima, razne katalonske grofovije su se ujedinjavale pod vrhovnom vlašću grofova od Barselone putem bračnih i rodbinskih veza. Ta ujedinjenja su uključivala i veliki deo današnje južne Francuske. Istovremeno su se teritorije Barselone proširile na račun muslimanske teritorije. Od tog momenta gotovo je nemoguće razdvojiti istoriju Barselone od istorije Katalonije.

U 12. veku grof Barselone Ramon Berenger Četvrti se oženio ćerkom kralja Aragona, čime se kraljevina Aragon i grofovija Barselona ujedinju pod zajedničku krunu Aragona.

Pri kraju 13. veka izgrađeni su drugi zidovi Barselone kako bi dali zaštitu novom predgrađu izgrađenom oko crkve Santa Maria del Mar. U daljoj istoriji, u sastav krune Aragona priključile su se razne kraljevine do njenog konačnog ujedinjenja sa krunom Kastilje, koja je postignuta sklapanjem braka između Ferdinanda od Aragona i Izabele od Kastilje 1479. godine.

Pronalazak Amerike 1492. godine , iako ju je pronašao moreplovac koji je krenuo iz Barselone, značio je opadanje snage grada. Glavnu ulogu u Španiji u to vreme preuzimaju Madrid i gradovi na južnim obalama.

Tokom naslednog rata Barselona je 1714. okupirana. Grad je davao podrsku austrijskim vladarima, a ne francuskim Burbonima. Međutim francuske trupe zauzele su grad, a Filip II ograničio je katalonsku nezavisnost, i ukinuo je upotrebu katalonskog jezika.

Tokom svih previranja koja su usledila Barselona je preživela razne napade, udare, bombardovanja, kao i požare parlamenta. Barselona je tada postala grad koji više ne može da se širi. Ubrzo je izgrađen i treći red zidova. To jezgro je ostalo u zidinama sve do 1859. g., kada je Cerdin plan tzv. plan ”Primer”, srušio zidove kako bi otpočeli gradnju ostalog urbanog dela. Uništavanje zidina i vojne Citadele omogućilo je rast gradu. Grad je “pretrpeo” (u pozitivnom smislu) velike promene zbog Svetske izlozbe- 1888.god. Izgradjene su mnoge zgrade, neke su rekonstruisane. Krajem XIX v. Barselonu je zahvatila tzv. Zlatna groznica tj. ekonomski bum.

103

XX vek je obelezen socijalnim nemirima, poznata je Semana Tragica! Tokom Semana Tragica koja oznacava niz oruzanih i krvavih sukoba na ulicama Barselona ali i drugih katalonskih gradova. Radnicka klasa Barselone, u jesen 1909.godine koju su podrzali anarhisti, republikanci I komunisti, pobunila se zbog odluke tadasnjeg premijera-Antonia Maure,koji je pozivao rezervne trupe u rat koji je Spanija vodila protiv Maroka (njena kolonija i borio se za nezavisnost). Sukob je trajao od 25.7-2.8. 1909. godine. Demonstranti su smatrali da crkva ima velikog udela u premijerovoj odluci, pa su mnoge sakralne građevine teško oštećene i čak potpuno uništene. Barikade su postavljene na Rambli i otpočele su prave borbe. Vlada je proglasila ratno stanje i poslala vojsku da uguši ustanak, što je i na kraju uspela. Celokupna Katalunja tokom 1936. g. nije ušla u vlast nacionalesa. Katalunja je pala pod njihovu vlast tek u februaru 1939. g. Između 1980. i 1982. Katalonija je potvrdila svoj samoupravni status i izabrala Generalitat de Cataluna, koji se sastoji iz predsednika, parlamenta i izvršnog saveta.

PLAN I STRUKTURA BARCELONE

Za današnji izgled Barselone svakako je zaslužan katalonski arhitekta Ildefons Serda (1815.-1876.) koji je u 19.veku napravio plan ‘širenja’ Barselone van gradskih zidina.Njegova zamisao je bila da sruši zidine koje su opasavale Barselonu i pretvori je u grad koji će svima biti po meri, u kome će se život mnogo bolje i efikasnije organizovati za razliku od skučenog starog grada unutar zidina. Bio je jako svestran i pametan čovek koji je zarad svoje vizije odustao od sigurnog posla na mestu građevinskog inžinjera i kandidovao se za Parlament verujući da će na taj način lakše sprovesti svoje planove. Napravio je i prvu topografsku mapu Barselone i okoline, čak je i uveo nove reči u španski jezik poput urbanizacije i modernizacije. U svojim planovima se fokusirao na ključne elemente življenja: potrebu za sunčevom svetlošću i prirodnim osvetljenjem, potrebu za zelenilom u ljudskoj sredini, potrebu za dobrim kanalizacijonim i vodovodnim sistemima, naglašavajući pristupačnost ulica za vozila, vučna kola, tramvaje, naročito za pešake, dostupnost gasovoda i elementima za sprečavanje poplava. Napravio je i potpuno novi sistem prilagođavanja tla gradnji što je kasnije dovelo do velikih inovacija u ovoj oblasti. Međutim, više puta je bio stranački obeležen i njegovi planovi o urbanizaciji Barselone nisu zaživeli za njegovog života. Umro je u najvećoj bedi nesluteći da če se Barselona razvijati baš po njegovim zamislima.

Razvoj Barcelone možemo posmstrati kroz 4 stavke:1859. godine – La Example, Serdin plan regulacije1888. godine – Svetska izložba1929. godine – Svetska izložba1992. godine – Letnje Olimpijske igre (mi smo učestvovali sa malim brojem predstavnika, zbog sankcija koje su nam neposredno pred Olimpijske igre uvedene)

104

ZANIMLJIVOSTI

Zastava Barselone je kombinovana od krsta svetog Đorđa, zaštitnika grada, sa tradicionalnom žutim i crvenim štraftama Senjera, starim simbolom Katalonije. Zastava u svojoj današnjoj formi je priznata tek 2004. iako je bila u upotrebi još od 19.veka.

- Maskota Barselone je svakako albino gorila Pahulja. On je doveden u zoo vrt u Barselonu iz Španske Gvineje kao mladunče. Pahulja je doživeo duboku starost od 43. godine (gorile ne žive više od 30godina!!) i za sobom je ostavio 22 potomka od koih je samo 6 preživelo. Interesantna je činjenica da nijedno od mladunaca nije bilo bele boje.2001. utvrđeno je da Pahulja boluje od netipičnog oblika raka kože. Mnogi ljubitelji Pahulje su u septembru 2003. došli da se pozdrave sa njim jer je krajem meseca on i uspavan. Međutim, naučnici su zamrzli vitalne delove njegovog tela tako da postoji mogućnost da Pahulja i posthumno postane otac.- Najpoznatija plaža u Barseloni je Barseloneta. - Barselona ima i svoj aerodrom, koji se zove Prat de Ljobregat.

HRANA I PIĆE

Postoje i restorani koji se zovu Marisqueria-specijalizovani su za jela od plodova mora. Treba probati lokalnu dezert koji se zove - la crema Catalana. Karakteristicno za Katalonce je da prave neke cudne kombinacije sa standardnim namirnicama-recimo mesavina mesa i plodova mora,piletina i voce,riba i lesnici... Kataloncima su omiljne divlje pecurke-sakupljaju ih u jesen,u sumi-i prave mnoga jela od njih. Cafe solo je espresso, cafe cortado - espresso sa malo mleka, a cafe con leche – kafa sa mlekom. Takodje postoji, i cafe con helado (sa sladoledom). Od alkohola u Barseloni se najvise pije vino-belo(blanco),crno(tinto,ako kazete negro- niko vas nece razumeti)i roze. Piju Katalonci i pivo, lokalna marka je Estrella Dam - postoji više varijanti, a pije se i San Miguel - proizveden u Lleidi.

Noćni zivot - Barselona je veoma živa leti, kad imamo svakodnevne fieste. Diskoteke su skoncentrisane juzno od Diagonale (ulice Pau Claris i D Aribau). Mesta koja su fancy, mogu se naci takodje oko Diagonale ka trgu Frančeska Masie.

105

OBILAZAK GRADA

PLACA GLORIESPlaca predstavlja jedan od glavih ulaza u grad, tako da su u sezoni ovde nesnosne gužve, što zbog blizine Sagrada Familie, što zbog ulaza u dve najveće avenije Gran Via i Avenia Diagonal.

POSLOVNI CENTAR <<AGBAR>> Aigues de BarcelonaToranj Agbar je poslednji simbol koji obeležava grad Bercelonu. Moderna građevina se pokušava takmičiti sa dva visoka tornjau Port Olimpicu na samoj obali grada, i svojim položajem se suprotstavlja Sagrada Familiji čiji su tornjevi bili jedini putokazi ulaska u grad. Toranj u obliku metka (mada ima i drugih asocijacija) je delo francuskog arhitekte Žan Nuvela. Visine je 142 metra i sastoji se od 35 spratova i 4 podzemna nivoa. Njegov dizajn kombinuje brojne arhitektonske koncepte koji su proizveli ovu neverovatnu stakleno betonsku kupolu kojom dominira nepravilan raspored 4400 prozora. Toranj je naručen od strane gradske uprave za vodosnabdevanje grada Barcelona gde je locirana i njihova komletna administracija, servisna služba i uprava.

KORIDA – PLAZA DE TOROS MONUMENTALStara korida Barcelone sagrađena je u Maurskom stilu i pečat je vremena vladavine maura i arapa koji su u Barcelonu došli u 8. veku. Izgradjena 1914. godine,korida je kapaciteta oko 25 000 sedećih mesta. Poznato je da su matadori, ljudi koji se bore sa bikovima postali jedna od ikona Španije. Da bi postali iole dobri matadori oni se školuju jako dugo, oko 10 godina, vežbajući u napornom ritmu gde se uče disiplini, hladnokrvnosti i naravno hrabrosti da pogledaju biku u oči i usmrte ga. Pravila borbe su jednostavna – samo jedan od njih dvojice napušta arenu živ, tako da nije redak slučaj da matador zadobije teške povrede ili čak podlegne ranama. Rane znaju biti toliko teške da matador umire čak i na licu mesta u areni. Borbe sa bikovima su dugo bile tradicija i u Barceloni ali se svest građana polako menjala. Na opšte odobravanje satnovnika Barcelone, korida je na kratko bila zabranjena (2004.godine) zbog brutalnosti nad bikovima. Ovakvu odluku gradsko veće Barcelone je donelo nakon što su im borci za prava đivotinja podneli peticiju koju je potpisalo 250 000 ljudi štirom Evrope. Borbe sa bikovima su tredicionalno popularne u ostatku Španije, ali kako ovaj vid zabave nije bio preterano popularan josh od 60tih godina, većina korida je preuređena u sportske centre ili su doživele neku drugu sudbinu. Ono što je otkiveno u vreme priče o zabrani koride u Barceloni je ste to da ona nije ni prestajala sa radom. Zvaničnik iz ove koride ljutito se izražavao o gradskim vlastima i rekao da je to sve propaganda i da korida nije ni prestajala sa radom! Još je rekao: « ovde je Španija, a tamo ispred Katalonija!»U ovoj koridi je 1965.godine održan koncert Beatles-a, 1976 Rollingstones-a a 1980 Boba Marlija...

106

ANTONIO GAUDI:Antonio Gaudi je rođen u Remsu 1852. Majku je izgbuio kada je bio dete, a i

njegov brat i sestra su umrli u mladosti. I on je od malih nogu bio bolešljiv. Zbog reumatizma nije mogao da se igra sa vršnjacima. Ova patnja obeležila mu je ceo život. Do same smrti borio se sa povremenim napadima reumatizma. Njegov otac je bio kotlar. Gaudi je bio oduševljen njegovom manufakturom i oblikovanjem. Tokom svog života nikada se nije ženio. Kažu da je Gaudi bio slep za boje. izbegavao je publicitet, što je i razlog da skoro ne postoje njegove fotografije. Danas ih ima samo nekoliko sačuvanih. Naravno sve što je Gaudi sagradio je zaštićeno UNESCO-om.

U Barselonu je došao sa 17. god, gde je studirao arhitekturu. Inače, studije arhitekture je započeo u svom rodnom gradu, pa se tek posle 2 godine preselio u Barselonu. Diplomirao je tek posle 8 godina studiranja. Traganje za sopstvenim stilom, otpočeo je u jednoj izuzetno povoljnoj klimi. Celokupna evropska arhitektura, bila je u stanju neprekidnih promena, nije bilo ustaljenih, obavezujućih obrazaca. Barselona je bila grad u razvoju. Drevni zidovi bili su uklonjenji 1854. i grad se širio na sve strane. Tokom druge polovine 19.v stanovništvo se učetvorostručilo, zahvaljujući industriji pamuka i železarama, trgovina je cvetala. Zbog njegove posvećenosti radničkim interesima, nije slučajno da je jedan od njegovih prvih značajnih objekata bio posvećen rešavanju stambenih pitanja fabričkih radnika. Ovaj projekat nije realizovan, ali označava početak stvaralaštva koje će se pretočiti u slavu. Projekat je bio izložen u Parizu na svetskoj izložbi 1878. i povezao je Gaudija sa Eusebijom Gueljom sa kojim će biti prijatelj čitavog života i za koga će projektovati brojne objekte. Sva svoja dela Gaudi je radio iz glave. Iz tog razloga, graditelji nikad nisu mogli da predvide koliko im novca treba za gradnju. Želeo je da razvije arhitekturu koja se neće suprostavljati prirodi. Gaudi nije projektovao samo zgrade. Po Barseloni ćete videti i njegova druga dela: ulične lampe, parkove... U početku svog rada, Gaudi je bio nadmen, tako da je dolazio dosta sređen na posao, i u kočijama, sa kojih je kasnije izdavao naredbe. Ipak, od svoje 30-te godine posvetio se poslu, i zanemario druge stvari. Nakon toga, došao je i u takvu situaciju da se oblačio kao prosjak. Često je sedeo pored kutije u koju se stavljala milostinja za Sagrada Familiju. Kad su ga pitali zašto ne odbija milostinju, govorio je da ne želi da kod drugog pokvari želju za milosrđem. Po pitanju Sagrada Familije, on je sam sebi bio naručilac, tako da je morao, a i želeo da prikuplja milostinju. 1914. g. preselio se da živi u kućici u dvorištu crkve, sa nadom da će brzo da završi svoj delo. 1926. Gaudi je krenuo u jednu crkvu u kojoj se stalno molio pre odlaska na posao. Na tom putu do crkve zgazio ga je tramvaj, a potom ga je vukao za sobom po kolovozu.. Tada, prolaznici ga nisu prepoznali, pošto je bio loše obučen, i odveli su ga u bolnicu za sirotinju gde je i umro 3 dana kasnije.

Gaudi je sahranjen u kripti u Sagrada Familiji koju je izgradio Vilar, kad je počeo svoj rad na Sagrada Familiji. Sahrana je izvršena uz blagoslov pape. Toj sahrani je prisustvovalo više hiljada ljudi, i proglašena je nacionalna žalost. Tokom života Gaudi nije dobijao nagrade kao zvanična priznanja. Očigledno njegove ideje o arhirtekturi, bile su suviše smele da bi pridobile pažnju i pohvalu drzavnih i opštinskih vlasti. Jedinu nagradu je dobio za svoje najkonvencionalnije delo, kuću Kalvet.

107

Za vreme njegovog života izgrađen je čeoni deo i jedan toranj, a ostatak je urađen po njegovom projektu. Naravno, projekat nije završen. Gaudi, za sobom nije ostavio nacrt, pošto je uglavnom radio iz glave, ali je ostavio maketu. Ipak, maketu su uništili anarhisti 1936. Iako su makete uništene, preko njegovih skica izgrađene su nove i neke od njih se nalaze u muzeju unutar Sagrada Familije i na arhitektonskom fakultetu u Barselona. Postoji tendencija među Japancima da nastave da ostvare njegov projekat. No, ipak Gaudi je sve gradio iz glave, tako da danas njegovi planovi ne mogu da se završe

SAGRADA FAMILIA: Duhovno bogatstvo svetog Josifa (San Jose), na čelu sa Hozer Bokabelom odkupilo je krajem XIX veka ceo blok kuća smešten tada na rubu grada. Na ovo zemljištu trebala je da bude podignuta crkva, odnosno pokajnički hram svetoj porodici (Sagrada Familija). Osnovna zamisao je bila da se iskaže protivljenje prema narastajućoj industrializaciji i gubljenju tradicionalnih vrednosti. Pozivanjem na svetu porodicu težilo se povratku tradicionalnim vrednostima. U skladu sa stavom samih osnivača izgradnja crkve je mogla biti finansirana samo putem donacija i crkvenih priloga. To je bila crkva siromaha – pokajnička crkva.

Dali su na izgradnju Frančesku Vilaru 1882. Vilar je imao nameru da izgradi crkvu na osnovi koja je trebala da bude u obliku krsta. Ta osnova i dan danas se nalazi u crkvi. Kamen temeljac za crkvu postavljen je na dan sv. Josifa. Francisko De Paula De Viljar je bio arhitekta angažovan da uradi projekat a Gaudi je još ranije radio kao njegov pomoćnik, ali kako se Viljar razišao sa bratstvom 1883., Gaudi ga nasleđuje . Gaudi je radikalno promenio plan gradnje Sagrada Familije.

Sagrada Familiju, Gaudi je gradio 43 god. Na crkvi projektovao je da bude 12 tornjeva, sa rascvetanim krstovima na vrhu, koji simbolizuju 12 apostola. Ti tornjevi su trebali da budu raspoređeni, po 4 na svakoj od 3 osnove.

12 tornjeva koje je projektovao, trebalo je da budu visoki 120-130 m, i glavni toranj je želeo da posveti Devici Mariji. On bi bio visok 160 m. On je želeo da crkva bude što viša kako bi se prikazalo jedinstvo zemlje i neba, tj. i jednog i drugog života. Centralni toranj prema Gaudiju simboliše Hrista. Trebalo je da bude osvetljen reflektorima sa 12 apostolskih kula istovremeno Gaudijeva namera je bila da uperi jako svetlo sa krsta kojim je toranj trebalo da se završi prema gradu, da obasja ljude i tako ilustruje Hristove reči „Ja sam svetlost“. U okviru tornjeva koje je izgradio, nalazi se i 400 stepenica koje vode do vrha tornja.

Prednja fasada predstavlja rodjenje i detinjstvo Isusa Hrista. Na čeonom delu su krst, golubovi i drvo koji predstavljaju mir. 4 zvonika, predstavljaju 4 jevanđeliste: Mateju, Marka, Jovana i Luku. Na zvonicima na istočnoj fasadi postoje natpisi sanctus, sanctus, sanctus- sveti, sveti, sveti. Osam prednjih stubova (centralnog broda) simbolizuje gradove - Valensiju, Granadu, Toledo, Saragosu, Burgos, Valjadolid, Santjago i Sevilju. Spreda 3 portala sa nazivaju: Nada, Milosrđe i Vera, gledano sa leva na desno. Portal Nada je posvećen Devici Mariji i prikazuje Brak Marije i Josefa i dva surova događaja iz Hristovog detinjstva – Irodov pokolj dece u Vitlejemu i bekstvo u Egipat. U sredini se nalazi portal Milosrđe, najveći od tri, na kome je predstavljeno rođenje Hrista. Na njemu možemo videti pećinu Betlejema, kao i drvo potomstva Abrahama i Jozefa. Na vrhu čempresa nalazi se krst i pelikan kao simbol žrtvovanja. Sa

108

desne strane se nalazi portal vere. On je posvećen Sv. Jozefu i na njemu je prikazana priča Isusu u hramu i stolarskoj radionici. Ta 3 portala su trebala da budu obojena sa tri različite boje: zelenom portal Nade simbolišući dolinu Nila, što se naravno vezuje sa bekstvom u Egipat, plavom portal milosrđa simbolišući noći Betlejema, i žutom simbolišući pesak Palestine.

Svi optimistički motivi našli su se isklesani na istočnoj fasadi – jer svetlost dolazi sa istoka i donosi spasenje, dok je hristovo stradanje predstavljeno na suprotnoj, zapadnoj strani, na kojoj sunce zalazi. Sve je isklesano iz kamena. Ništa nije rađeno iz gipsa. On je želeo crkvu predstavi da kao knjigu koju ljudi mogu čitati. Bočna fasada (ka Plaza tores...), predstavlja Isusovu patnju. Ona je još u fazi izgradnje.

Zadnja strana je njegovo vaskrsnuće. Nju je izgradio Josef Maria Subirah 1972. g., posle 18 godina gradnje. Arhitekturalni stil se očigledno razlikuje. Južna fasada koja je verovatno trebalo da bude najznačajnija, trebalo je da bude posvećena božijoj slavi. Gradnja ovog dela je započeta 1882. g., i još nije završena. Unutrašnjost crkve je organizovana u dve boje, belo-žutu, koja predstavlja užitak , i crno-ljubičaste, koja predstavlja ljudsku pohlepu. Crkva unutra ne predstavlja ništa posebno, pošto se uglavnom nema para za neko preterano ulepšavanje crkve. Da je završena crkva bi bila dugačka 110 m i visoka 45 m, jedna od najvećih crkava u hrišćanskom svetu. U okviru crkve se nalazi i Muzej Sagrada Familie. .

109

PARK GUELJPark Guelj nalazi se na nadmorskoj visini od 150m na brdu Carmel. Guelj je bio očaran engleskim baštama i želeo je da stvori nešto slično u Barseloni. Želeo je da Gaudi napravi jedno eksperimentalno “rajsko” naselje na obodu grada . Park je bio predviđen kao predgrađe za ljude sa većim aspiracijama i pristojnim primanjima. Gaudiju je povereno da projektuje vrtni grad koji bi bio u potpunom skladu sa okolnom prirodom. Kada je Gaudi započeo sa radovima, ovde nije bilo ni traga od parka. Nije bilo vode, zemlja je bila pusta, a padine potpuno bez vegetacije. Današnji park razlikuje se od onog što je prvobitno planirano. Bilo je predviđeno 60 trougaonih parcela koje bi bile smeštene na prostranoj, strmoj padini, i sve bi bile na osunčanom terenu, a na samom vrhu brda bile bi postavljene kapela i džinoski krst. Plan je međutim neslavno propao, samo su dve parcele prodate i izvedena su tek dva objekta. Grad nije pokazivao nikakav interes za ovaj izvanredni poduhvat. Na kraju od svih planiranih Park Guelj jedan je od brojnih Gaudijevih nedovršenih projekata.Sam park kao samosvojno arhitektonsko delo značajniji je od dve izgrađene vile. Beskrajna klupa, ukrašena keramičkim pločicama zmijoliko vijuga kroz park. Park je okružen vijugavim obodnim zidom, sa 7 ulaznih kapija. Glavni ulaz je okružen (određen) sa dva paviljona. Ove dve kućice kao i zid sazidani su od neobrađenog kamena, i završno obrađene sjajnim pločicama u boji. Gaudi se uselio u jednu od ove dve kuće. Tako je gaudi postao i sused svog velikog prijatelje, jer se stara porodična rezidencija Gueljovih nalazila na terenu na kome je park sada smešten - u ovom objektu je danas smeštena škola. Gaudi se ovde preselio jer njegov 93 godišnji otac o kome se on starao, više nije mogao da se penje uz stepenice. Brinući o ocu i ćerki svoje sestre, koja je kao mala izgubila majku, Gaudi je vodio život neženje. Gaudijeva kuća i muzej, je roze kućica, i on je tu živeo od 1906-1926.Najveći problem parka je vrlo suva zemlja, tako da je postojala potreba da se nađe efikasan sistem za navodnjavanje. Gaudi je to fenomenalno rešio. Kada se prođe kroz kućice nailazi se na stepenište u centru kojeg je smešten veliki zmaj, pokriven blistavim krljuštima od malih pločica. Zmaj predstavlja pitona – čuvara podzemnih voda, a Gaudi aludira ovim na nešto što izmiče pogledu – iza zmaja leži skrivena cisterna u koju može da stane oko 12 000 l vode – zamišljena kao cisterna za kišnicu – koja na ovaj čuva vodu za navodnjavanje ogoljenog paraka. Nekoliko metara dalje srećemo se sa još jednim reptilom- glava zmije koji takođe ima simboličko značenje. Gaudi ovde aludira na katalonski grb: glava zmije sa crvenim i žutim prugama. Dvorana sa stubovima uzdiže se kao grčki hram. Sa spoljašnje strane krov postaje centralni trg čitavog parka. Stubovi predstavljaju i odvodne cevi za kišnicu. Oni su pravljeni od konstrukcionih pločica i unutra su šuplji. Za veoma kratko vreme može se skupiti velika količina vode, sa jedne ovako velike otvorene površine. Stubovi, ma koliko kompaktno izgledali iznutra su zapravo šuplji , a pod trga u sebi krije složen splet instalacija..

U realizaciji ovog projekta dosta mu je pomagao Jojola – specijalista za izradu ovakvih umetničkih dela od keramike. Inače, zahvaljujući Jojoli Gaudi je i dobio ovlik vijugave klupe. On je postavio Jojolu da bočno leži i po njegovom telu na pravio oblik klupe. Park je skoro u celini izgrađen od materijala koji su nađeni na lokalitetu (kamen, šljunak) nabavljao je odbačene parčiće iz dobrih keramičkih radionica i utiskivao ih u malter dok je još bio svež.

110

AVENIJA DIAGONAL

Avenija Dijagonal predstavlja jednu od najvećih avenija u Barceloni. Samo joj ime govori: ono dijagonalno deli gradsku zonu na dva dela, prolazeći kroz centar grada. Ova avenija predstavlja prestižnu lokaciju na kojoj svoja predstavništva imaju najpoznatije banke, osiguravajuće kuće, a naravno tu su i luksuzni hoteli.

LA EIXAMPLE

Veći deo oko same Avenije Dijagonal ima jedno interesantno urbanističko rešenje. Naime radi se o tome da je početkom 19tog veka došlo vreme za širenje grada izvan srednjevekovnih gradskih zidina. Izabran je bio plan koji je Izradio ILDEFONS SERDA i projekat je nazvan la eixample. Radovi na izgradnji su počeli 1860godine, a Serdini nacrti i dalje određuju raspored velikog dela grada. Područije Eixample se prostire na 9km2 i podeljeno je na 550 simetričnih blokova do kojih se dolazi pod pravim uglom, uz 3 velike avenije (Gran Via, Avenija Diagonal i Avenija Meridijana). U prvobitnom planu je bilo ostavljanje otvorenih prostora i zelenila, međutim zbog velikih poterba za građevinskim prostorom, svi blokovi su završili pokriveni. Gledajući iz vazduha ovaj deo grada, on zaista izgleda fantastično, jer ceo niz zgrada i ulica izgleda kao pravilan niz poslaganih kockica. La eixample i danas predstavlja vizionarski primer urbanističkog planiranja grada.

CASA BATLLO (1904-1906)

Đosepe Batljo i Kazanovas, bogati proizvođač tekstila, poželeo je da u potpunosti izmeni izgled svoje postojeće rezidencije, koja se nalazila u ovoj mondenskoj četvrti Barselone. Za nju se govorilo da je bila jedna od najdosadnijih i najkonvencionalnijih kuća u okolini, bila je izgrađena 1877. Batljo je želeo da u pogledu modernosti prevaziđe kuće koje su iznikle u neposrednoj blizini, tako da nije samo kod nas prihvaćen sistem: „Da komšiji crkne krava.“Gaudi je projektovao novu zgradu putem samo nekoliko oštrih izmena. Nema uglova i rubova, čak su i zidovi zaobljeni u ustalasanom pokretu. Fasada se presijava u mnogo boja, u nju su utisnute male, na krljušt nalik okrugle pločice. Moćni stubovi koji podsećaju na stopala nekog ogromnog slona su prvo što čovek primeti prolazeći ulicom. Krov je oivičen zubčastom linijom koja podseća na kičmu dinosaurusa. Čak i spoljni zidovi na kući, izgledaju kao da su napravljeni od meke i savitljive kože. Ovaj san o mekoći i prirodnosti, nastavlja se i u enterijeru. Tu je i krst koji je neizbežan na Gaudijevim građevinama.Kuća je u osnovi bila veoma uzana, ali je Gaudi pomoći njegovih nekoliko umetničkih trikova uspeo da stvori utisak veličine. U ovom slučaju bili su to masivni stubovi, koji su svojom masivnošću stvorili utisak kuće ogromnih proporcija. Stubovi su odmah izazvali varnicu između Gaudija i gradskih vlasti. Stubovi su 60 cm izašli na ulicu.

111

CASA MILA – LA PEDRERA (1906-1910)

Ime joj je La Pedrera – kamenolom, koje je zapanjena publika nadenula ovoj potpuno jedinstvenoj zgradi. Gaudi je svojim formama kopirao prirodu, tako ova kuća liči na uzburkano more. Tu sliku upotpunjavaju i balkoni, koji imaju oblik morskih algi. Neki od balkona su izgrađeni samo od metala, a pod balkona od stakla, kako bi se kroz njega propuštala svetlost u stanove ispod. Reč je o ugaonoj građevini, ali je Gaudi ublažio ugao, skoro do njegovog nestajanja. Na celom kompleksu kuće Mila ne može se pronaći nijedan noseći zid. Sve se nosi preko brojnih stubaca i podupirača. Na krovu su raznorazni dimnjaci i odušci za vazduh. Kao i kod kuće Batljo, do drugog sukoba sa gradskim vlastima došlo je kada je Gaudi, ponovo prekoračio dozvoljenu visinu objekta. Gaudi je u tom sporu opet pobedio. Unutra nema pravih linija i sve izgleda kao izvajano.Gaudi je planirao da na fasadu postavi niz posveta devici Mariji. Isprojektovao je nišu u kojoj je trebalo da bude postavljena figura Marije koja drži dete Isusa u rukama, okružena sa dva anđela. 1909. g. desila se Semana tragica u Barseloni. Tad su na religoznoj bazi uništili manastire širom Barselone. S' obzirom da je ova kuća već bila dosta kontraverzna, vlasnik nije želeo da rizikuje da se neki religiozni motivi na nju postave. Posle odluke vlasnika, odnosi između njega i Gaudija su zahladneli. Napustio je projekat, ostavio ga je nedovršenim.

NOU CAMP

Za sve ljubitelje najvažnije sporedne stvari na svetu, a za neke i najvažnije, pred nama se nalazi stadion Fudbalskog kuba Barcelona. Ovaj fudbalski hram je izgradjen u periodu od 1954 do 1957 godine. Polaganju kamena temeljca na mestu starog stadiona koji nije zadovoljavao kapacitete prisustvovalo je 60 000 navijača.Na dan otvaranja stadiona 24.septembra 1957 godine ceo grad je bio okićen bojama FC Barcelona. Od tada, pa sve do danas Camp Nou je jedan od najlepših stadiona na svetu, sa kapacitetom od 98 732 mesta i preko 100 ulaza koji dozvoljavaju da se stadion isprazni u roku od 5 minuta.FC Barcelona je jedini klub na svetu koji ima više stalnih članova (125 000 )nego što ima mesta na stadionu. Samo mali broj njih ima zakupljena mesta koja se prenose već generacijama. Ostatak članova, pored članskih karti mora kupovati ulaznice za svaki meč, istina po povlašćenim cenama.U sklopu ovog kompleksa nalazi se i muzej sportskog kluba Barcelona, dvorana za košarku, hokej, rukomet i druge sportove u kojima je klub Barcelona prva.. Za vreme Frankove diktature Camp Nou je bio jedino mesto gde su se Katalonci osećali ponosno i gde su iole mogli slobodno pričati.Interesantan je podatak da na ovom stadionu nikada u istoriji nije igrala reprezentacija Španije, jer bi u tom slučaju imala više navijača koji bi navijali protiv nje nego za Španiju. Oni koji prate fudbal sigurno su primetili natpise CATALONIA IS NOT SPAIN kojim oni žele svima staviti do znanja da su Katalonci i Katalonija uvek bili država za sebe, što u današnje vreme nisu..Rivalstvo Barcelone i Real Madrida potiče još od 1950.-tih kada su se dva kluba borila oko Alfreda di Stefana koji je na kraju zaigrao za Real Madrid i zahvaljujući kome je Real napredovao.

112

OLIMPIJSKI KOMPLEKS MT.JUIC

Ovaj olimpiski kompleks pre svega čini lepotica Barcelone, kako gradjani Barcelone često nazivaju sportsku dvoranu kapaciteta 17 00 sedećih mesta. Arhitekta koji je projektovao ovo zdanje je japanac ISOZAKU. Namenski je napravljena za OI 1992. Dvorana i Olimpijski sdation Mt. Juic čine sportski kompleks na kome su održane letnje olimpijske igre 1992 godine.Olimpijski stadion medjutim se ovde nalazio i pre. Napravljen je bio 1929. godine za potrebe alternativnih antifašističkih Olimpijskih igara, da bi se izbojkotovale OI u Berlinu, koje je trebalo da se održe 1936. godine. Medjutim, zbog gradjanskog rata, one ipak nisu održane. Stadion danas služi fudbalskom timu Espanzol. Na platou je dominantan i toranj koji je Španska Telefonica poklonila gradu Barceloni za Olimpijske igre.

VIDIKOVAC MT.JUIC

Monžuik u bukvalnom prevodu sa srednjovekovnog katalonskog jezika znači Jevrejsko brdo ili sa latinskog Mons Jovicus , Jupiterovo brdo.Istorija Mt. Juica ide mnogo vekova unazad. Pre dolaska rimljana, tu se nalazilo Iberijsko selo, a u srednjem veku mali dvorac na vrhu uzvišenja. Ovo mesto je postalo prenoćište za sve gradske beskućnike.U kasnijim periodima širenja grada i urbanizacije, deo projekta obudvatio je i Mt. Juic. Na samom vrhu se i danas nalazi dominantna vojna baza za muzejom starog naoružanja. Ona je bila simbol katalonske moći u 19tom veku. Zamak je između ostalog, predstavljao i mesto na kome su se odvijala i mnoga pogubljenja. 1897.Danas je omiljeno mesto brojnih izletnika koji žele videti prelepu panoramu i odmoriti se u z prelepe parkove i fontane.Nekada su se putevima po Monžuiku vozile trke Formule 1, međutim nakon incidenta kada je 1975. Ralf Stomlen sleteo sa puta i tom prilikom usmrtio četiri osobe, trke više nikada nisu vraćene ovde.*Kylie Minogue je na bazenima Monžuika snimila spot za pesmu Slow!

LA SARDANA

Spomenik La Sardana simbolizuje istoimeni nacionalni katalonski ples, koji je bio izuzetno popularan za vreme Frankove diktature. Na ovaj način su žene i muškarci poređani naizmenično u kolo. La sardana, ovaj tihi i dostojanstveni ples na trgovima i i spred crkava se igrao kao rpotest na represiju koju je Franko vršio nad Katalonskim stanovništvom. Danas se još jedino nedeljom ispred nekih crkava može videti ovaj ples koji je u potpunoj suprotnosti sa temperamentom Flamenca.

113

KOLUMBOV SPOMENIK

Na centralnom trgu u lučkom delu Barcelone se nalazi spomenik podignut 1888 godine u čast slavnog istraživača i moreplovca koji je tražeći alternativne puteve za Indiju 1492. godine pronašao Ameriku i samim tim postao jedan od najpoznatijih moreplovaca. Po povratku sa svog putovanja, Kolumbo je upravo na ovom mestu bio dočekan uz velike počasti brojnog stanovništva i tadašnjih vladara Kralja Ferdinanda i Kraljice Izabele. Posetioci se mogu popeti na vrh statue visoke 67 metara odakle se pruža prelepa panorama grada i mora. Na samom vrhu spomenika, nalazi se Kolumbov kip čija ispužena desna ruka pokazuje u pravcu Amerike i u pravcu mesta gde je dugo vremena bio usidren njegov broj Santa Maria.

LA RAMBLA (LAS RAMBLES)

La rambla je jedna od najstarijih i najlepših ulica u Barceloni. La rambla se pruža u dužini od 1200 metara od luke do Placa de Catalonya. Ovo je jedna od retkih evropskih ulica koja živi 24h 365 dana u godini.Tu su banke, najjeftiniji i najskuplji hoteli i prodavnice, pijace, bioskopi, pozorišta, barovi.Palata Virena iz XVIII veka ima bogatu zbirku slika, a tu je i Gran Teatro del Licli, jedna od najpoznatijih operskih kuća na svetu.Uz Ramblas, zanimljiva je i Kineska četvrt (Barrio Chino) i Kraljevski trg (Plaza Real) elegantne klasicističke arhitekture.Po nekima je podeljenja u 3 dela: Prvi deo je posvećen slikama i tu možete naći sve od dela laika i mnogobrojnih crtača portreta do vrhunskih dela; Drugi deo, deo cveća gde se prodaje u vrlo simpatičnim radnjama & Treći deo – ptica gde pored pernatih ljubimaca možete videti i svakakve životinje poput krokodila, kameleona i kornjača.

Po drugima je podeljena u čak 6 delova i to:

1- Rambla Mora koja vodi do maremagnuma, najnovija Rambla od svih

2- Rambla Santa Monica gde se nalaze gradska većnica i muzej voštanih figura3- Kapućinska Rambla gde možemo naći Palatu Guell, Plazu Real i Licejsku operu 4- Rambla cveća gde nalazimo Pijacu iz 1914. godine, muzej numizmatike i pošte5- Rambla studenata – mesto gde se prodaju ptice i životinje6- Rambla Katalonije koja sa svojom fontanom predstavlja glavno mesto za

okupljanje Barcinih navijača. Inače, legenda kaže, da ko popije vodu sa ove česme, on će se vratiti u Barcelonu.

114

PLACA DE CATALUNYA

Placa de Catalunya je jedan od centralnih trgova Barcelone, na kome su se vodile krvave borbe za vreme građanskog rata, tj prilikom uslaska Frankovih trupa u grad. Trg je sagrađen 1927 godine (FRANSOA NEBOT) i prostire se na 50 000m2. Početak je ulice La rambla. Ovde možemo naći i Hard Rock cafe kao i mnoštvo robnih kuća sa pristupačnim cenama (EL CORTE INGLES).

PLACA ESPAGNA

Na centralnom delu Placa d’Espagna možete videti spomenik na čijem se vrhu nalazi poznata <<varta Barcelone>>. Ovaj spomenik je igrađen u čast 3 najjače privredne grane Španije – industije, poljoprivrede i turizma. A sa tri strane spomenika teku 3 fontane simbolišući 3 vode koje umivaju Španiju: Sredozemno more, Atlanski okean i Kantabrijsko more u Biskajskom zalivu. Na uzvišenju ispred nas dominira dvorac Mont Žuik (mont Juic) koji je izgrađen povodom svetke izložbe 1929 godine a koji danas predstavlja Nacionalni muzej Katalonske umetnosti.

MAGIČNE FONTANE

Magične fontane su delo poznatog španskog inženjera Karla Bigasa, koji je projektovao ovu magučnu fontanu i celi niz manjih fontana koje krase ovaj kompleks. Interesantne su brojke koje krase ove fontane:fontana je otvorena 12. maja 1929. godinena njenoj izgradnji radilo je 3000 radnika punih 11 mesecifontana funkcionishe zahvaljujući spletu vodenih cevi dužine 1,5km, vazdušnih cevi u dužini od 6km i 355 km kablova. Centralni bazen sadrži 3, 1 milion litara vodeFontana izbacuje 2600 litara vode u sekundi Svu tu vodu pokreću motori od 1413 konjskih snaga trošeći oko 1,4 megawata struje na satFontanu obasjava 4730 raznobojnih sijalica koje daju prelep spektar duginih boja uz muzičku podloguFontana ima 8 osnovnih boja sa 29 vodenih aranžmana koje omogućuju 7 milijardi raznovrsnih kombinacija

115

COSTA BRAVA

Kosta Brava (Divlja obala) katalonski i španski: Costa Brava je obalski region u severoistočnoj Kataloniji, Španija, u provinciji Đirona. Costa na katalanskom i španskom jeziku znači 'obala', a Brava znači 'surova' ili 'divlja'. Kosta Brava se pruža od Blanesa, 60km severoistočno od Barselone do francuske granice.

Pedesetih godina 20. veka španska vlada pod Frankom je zaključila da je Kosta Brava pogodna za razvoj kao destinacija za odmor, pogotovu za paket aranžmane za turiste iz Severne Evrope, a naročito iz Velike Britanije. Spoj vrlo dobre klime leti i izvanrednih plaža iskorišćeni su za izgradnju velikog broja hotela i apartmana u primorskim mestima kao što su Blanes, Tosa de Mar, Ljoret de Mar i L'Estartit. Turizam je brzo zamenio ribolov kao najvažnija privredna grana u regionu.

Dok je deo obale Kosta Brave postao razvijena turistička destinacija, ostali delovi su zadržali tradicionalniji izgled i postali su „skriveni dragulj“ za posetioce koji žele nešto više sem sunca, peska i sangrije. Zahvaljujuci fenomenalnoj klimi kojom uziva Costa Brava jedna je od najtrazenijih turistickih destinacija ljudi sirom sveta . Koncerti , festivali i seoski vasari upotpunjuju kulturna desavanja tokom cele godine . Kao npr. festival vatrometa u Blanesu , koji je jedan od najvaznijih festivala takvog tipa u svetu! Naravno kako ne izdvojiti grad Figueras , rodno mesto velikog umetnika Salvadora Dalia . Salvador Dali sigurno jedan od najzasluznijih zbog ceka je Costa Brava dobila internacionalnu slavu . Rodjen i preminuo u svom rodnom gradicu Figueras , ostavio je veliki trag za sobom , svojih dela sto mozemo videti u njegovom Teatro-Muzej DALI . Nesvakidanje kupole naliku velikih jaja , hol pod velikom kupolom pod kojom je grobnica Dalia . Na nekoliko kilometara odatle , mesto Kadakes (Cadaques) gde je i sama kuca Salvadora Dalia , koja je danas kako se i naziva Kuca-Muzej Salvador Dali , Portlligat mesto gde je Dali naslikao vecinu svojih dela . I u unutrasnjosti mesto Pubol Kuca-Muzej Gala-Dali , sa neverovatnim dvristem SLONOVA delo apstrakcije Salvadora i grobnica Gale muze našeg umetnika.

Gradovi na Kosta Bravi su 1998. potpisali povelju (Carta de Tossa) koja ima za cilj da uporedo s turizmom razvija zaštitu životne sredine. To podrazumeva zaštitu velikog broja prirodnih staništa i mikroklimatskih mesta 1. Illes Medes (ostrvo Medes) blizu obale kod L'Estarita je prvi španski morski prirodni rezervat koji obezbeđuje dom za razne vrste riba i morsku floru. Obližnji rezervat divljih ptica u močvarama L'Emporda takođe štiti stanište od potencijalnih pustošenja.

116

LLORET DE MAR

Stanovnistvo: 29.445 Povrsina: 48.7 km² Nadmorska visina: 5 m

Okrug u kome se nalazi Lloret de Mar se zove La Selva , veliki deo obale koja je nalik prepolovljenoj planini i koja ima litice koje dostizu i do 100m visine . Ove stene koje zaranjaju u Mediteransko more i stvaraju neverovatne podvodne pejzaze ,potpuno iznenadjujuce za ronilacke sportove i prostranim pescanim dnom . Na kopnu ovde kao i u celoj oblasti Katalonije dominiraju pejzazi gustim cetinarskim sumama koje rastu do samih obala Mediterana , predivne ususkane cetinarske sume iz kojih se radjaju fantasticno raskosne vile i kuce.

Ljoret de Mar (Lloret de Mar) je mali katalonski turistički grad na mediteranskoj obali. Nalazi se u provinciji Đirona. U blizini se nalaze gradovi Blanes i Tosa de Mar i relativno je blizu Barselone. Sa brojem stanovnika od 29.445 (od 2005.), Ljoret je drugi po veličini grad u Selva okrugu (comarca) Katalonije. Tokom letnje turističke sezone, broj ljudi (i naseljenika i turista) često dostiže 200.000. Osnovan je 1970ih godina posle Frankove vlasti a početkom 1990ih je privukao mnogo turista i sada predstavlja važan deo Kosta Brave.

TOSSA DE MAR

Stanovnistvo: 5.414 Povrsina: 38.18 km2 Nadmorska visina: 6 m

Ekonomija Tossa De Mar, čija je primarna delatnost bilo pecanje danas živi od turizma. Nalazi se u regiji Selva , u oblasti Girona . Tossa de Mar prvo selo na obali regije La Selva koja poseduje predivne pescane plaze belog peska i ogromne zidine Vila Velle . Sa 7 kula koje ima taj zid , unutra se nalaze rusevine stare crkve i palata tadasnjeg vladaoca koji datira jos iz XIV veka . Zidine koje su sluzile kao odbrana od piratskih napada .

Istorija i znamenitostiIako dokazi o naseljenosti ove oblasti postoje još u Paleolitu prava istorija Tosse počinje u Rimskom periodu. Nekoliko starih Rimskih vila je pronađeno u Tossi i u njenoj okolini. Najznačajnija Rimska građevina jeste AMETLERS vila koja se smatra najinteresantnijom vilom stare Rimske provincije Tarakonensis (koja se protezala severnim delom Prijinejskog poluostrva od Mediterana do Atlanskog okeana). Vila Ametlers se sastoji od dva dela: urbanog i rustičnog i zbog njene važnosti ona i danas okuplja arheologe. Ostatci termalnog kupatila i bogati mozaici daju sliku bogate kuće, dok keramičke vaze predstavljaju dokaz trgovine između delova Rimskog carstva. Alatke koje su pronađene daju sliku o tome chime su se stanovnici Tosse u to vreme bavili: vinom, uljem i ribom kojima su trgovali. Većina ovih predmeta se nalazi u Tossinom muzeju.

117

Srednjevekovni period Tosse se ogleda u kapeli „Socors“ (Devica pomoći), tornju-izvidnnici Can Magi i Vila Vella utvrđenju. Kapelu Virgin de Socors izgradio je krajem 16tog veka trgovac Antoni Caixa. Kapela je pretrpela brojne izmene dok nije došla do današnjeg izgleda. U 16tom veku građena je na samoj ivici grada, dok se kasnije pretvorila u centralnu tačku grada i njegovog razvijanja. Utvrđenje Vila Vella datira još od kraja 12tog veka kada je originalna konstrukcija i postavljena, međutim utvršenje kakvo ga vidimo danas datira od 1387. godine kada je obavljena rekonstrukcija. Zidine koje vidimo ograđivale su prvobitno naselje od najezda i pustošenja pirata. Toranj-izvidnica Can Magi (Maourska izvidnica) se nalazi unutar Vila Velle i izgrađenja je u 16tom veku. Filip II ju je izgradio kako bi čuvari-izvidnici mogli na vreme obavestiti naselje o dolazećim piratima, koji su uobičajeno dolazili iz severne Afrike.

Isto kao i cela regija Costa Brave , tako i Tossa de Mar pocinje svoju turisticku istoriju u ranom XX veku , kada jako veliki broj ljudi iz centralne evrope dolazi na ove prostore i tu se nastanjuje . Bezeci od razlicitih ratova koji su se desavali u to vreme i prilican broj godina istog XX veka , od negde 50-tih godina hoteli koji se grade mahom na obalama ribarskih gradica , sela i naselja i jako veliki znacaj pridaju na ocuvanje istoriskih ostataka i znamenitosti kako bih ostala u duhu tog grada .

---Zanimljivost grada

*U Tossi je zabranjena visoko gradnja radi očuvanja originalnog izgleda grada

* Statua Ave Gardner, delo skulptorkinje Ció Abellí, nalazi se na utvrđenju i tu je postavljena 1998. godine. Statua je postavljena u čast glumici koja je 1950. godine u Tossi snimila film „Pandora i leteći holanđanin“ i time doprinela vrtoglavom razvoju turizma Tosse kao i zbog same Ave koja je svojom prizemnošću zauvek našla mesto u srcima građana Tosse . Statua je postavljena na mestu gde Pandora mašta i iščekuje svoju ljubav letećeg holanđanina

---Ava Lavinia Rose Gardner (24Dec.1922 do 25Jan 1990.god)Rodjena u gradicu Brogden (Severna Karolina) 24 Decembra 1922,u jako siromasnoj porodici , porodici uzgajivaca duvana . Odrastala sa svojih sestoro brace , od kojih je ona bila najmladja. Sa njenih 13 god njena porodica odlucuje da oproba srecu u vecem gradu Newport ,Virdzinija.Kako u tom gradu nisu uspeli ,sele se u RockRidge ,Severna Karolina,gde Molly Gardner radi na dokovima .Otac Ave umire na tim istim dokovima 1935.Ava upisuje srednju skolu gde i maturira 1939., onda prelazi na koledz.Po zavrsetku koledza Ava je izrasla u predivnu devojku zelenih ociju .U poseti sestri u NewYorku 1941 , gde je sestri muz radio kao profesionalni fotograf ,predlaze joj da naprave neke fotografije .

118

---POCETAK SEDME UMETNOSTI Jedne njene fotografije su se pojavile u jednom filmu koji se snimao u jednom Nju Jorskom frizerskom salonu , ciji je vlasnik bio jedan Evin rod ... Jedan gospodin iz direktive Metro-Goldwyn-Mayer je video te fotografije i jako dobro ih zapamtio . Ubrzo posle toga Ava dobija pismo sa ponudom iste te kompanije koju Gardnerova nije mogla da popusti i tako potpisuje ugovor za njih .Pocela sa malim ulogama u filmovima od 1942 (iste godine kada se udaje za Mickey Roonya) , i u narednim godinama glumila je u mnogobrojnim filmovima skromnih budzeta , kao sto su “Zacarana kuca”(1943) ,komicni horor i “Three men in white”(1944) komicna-drama .

---ZLATNE GODINE Avina velika prilika se ukazala 1946.god. sa njenih 22 godine , u ulogama : triler “Whistle stop” u kojem je igrala kao glavna glumica. U tom periodu glumi sa jos i tada mladim Burt Lancasterom. Sledi njen velicanstveni perion zivota, karijera, cveta ljubav ,intelektualno uzdize i jako mnogo uci .Godine 1951. zbog cega mi i pricamo o ovoj filmsoj divi ... snima film u Spaniji , tacnije u Tossa de Mar gradu , snima sa isto tako jako poznatim glumcima tog vremena James Masonom , Barbarom Stanwyck i Van Heflinom ,u fimu “PANDORA I LETECI HOLANDJANIN “ .James Mason je jos jedna od njenih ljubavnih osvajackih “trofeja” i jos zbog torearoda Mario Cabre koji se parcijalno pojavljivao na snimanju filma u Spaniji,punili su naslovne stranice svih novina tog vremena. Od ovog trenutka Ava Gardner pocinje cesto da se pojavljuje u javnosti , u posetama Madridu , i jos jednim ljubavnim zapletom sa Luis Migelom Dominguin (jos jedan toreador ,koji je bio poznat kao jos jedan romanticni osvajac zenskih srca).Sredinom 20 veka , Ava Gardner prozivljava jedan tezak period ,od licnih i ljubavnih problema do zdravstvenih , ali je to ne sprecava da odlumi u filmu “Barefoot Contessa” ,uloga koja je inspirisana na zivot Rite Hayworth i za koji kazu da je jedna od njenih najboljih uloga u svojoj karijeri , ako ne i najbolja !

---NOMINACIJE ZA OSKARA Ava Gardner je nominovana za oskara po prvi put 1953 g. za ulogu u filmu “MOGAMBO” ali na njenu nesrecu nije izabrana za nagradu. A isto tako su mnogi mislili za njenu ulogu kao Maxine Faulk u filmu “The Night of the Iguana”(1964g)da je to bila njena najbolja uloga ali za koju nije ni bila nominovana . Ava je nominovana za jos dosta filmova 1947 , 1951 , 1952 , 1954 ,1956 i 1963 medjutim nikada izgleda nije dobila tu nagradu ....

---Brakovi i Razvodi Ave Gardner Prvi brak koji i nije potrajao jako dugo,citavih godinu dana.Sa glumcem Mickey Rooney.Njega je upoznala nedugo posle njenog dolaska u Los Angeles , vencali su se 10. Januara 1942. god. u Kaliforniji. Ona je tada imala samo 19god , i do tada vec imala za sobom snimljenih nekoliko filmova .Jos je bila neproslavljena ,dok nije snimila film The Killer sa Burt Lancasterom postaje poznata glumica sa statusom SEX SYMBOL.Razvode se godinu

119

dana kasnije 1943. , uglavnom jer Mickey Rooney nije hteo da odustane od svojih PARTY manijackih sklonosti .Njen drugi brak sa poznatim jazz muzicarem i liderom benda ,Arthiem Shaw-om.Vencali se 1945., ni taj brak nije dugo potrajao sve do 1946 , koji je bio jos katastrofalniji od prvog.Tokom ovog braka Ava Garner pocinje da pije i tako zavrsava na klinici za odvikavanje od alkohola .Treci brak i njen poslednji brak od 1951. do 1957god. je bio sa nama jako poznati Frankom Sintrom . Sinatra ostavlja svoju zenu Nancy zbog Ave I njihov iznenadni brak pristize na sve naslovnice svetskih novina . Sinatra tesko osudjivan od strane novinara ,Holivuda samom po sebi I od strane njegovih fanova , po kako oni kazu napustanju njegove DOBRE zene zbog te egzoticne “femme fatale”. Njegova karijera je propatila zbog tih cinjenica,a njegova Ava napredovala dok je utvrdjivala svoje slike sex simbola na novinskim stranicama.Njihov brak je bio trnovit , strastven , ljubomoran sa mnogobrojnim prekidima.Ava koristi svoj uticaj kako bi dobila ulogu za Sinatru u kojoj on I osvaja oskara u ulozi filma”From Here to Eternity”1953. god. Ta uloga je pomogla Sinatri da se vrati na stari put uspeha ,kao pevaca I kao glumca .Ava je oduvek zelela decu sto joj se sa Sinatrom u braku i desilo , ali je trudnocu prekinula zbog vrtoglave veze i braka koji su vodili.Cak je i ona sama rekla posle toga : “Ne mozemo ni sami o sebi da vodimo brigu!!!Kako mislite da bi vodili brigu o jednom detetu ???”. Razvod braka , ali su ostali dobri prijatelji do kraja zivota.

---Poslednje godine Kako od razvoda sa Sinatrom vise ne dobija uloge njenih sposopnosti, Ava se seli u LONDON 1968 god , pod sumljom da pati od raka materice ,od kojeg je i njena majka umrla.Nastavlja joj se agonija sa retkim slucajem Emphyseme tj oboljenje pluca i bronhija . Posle dva sloga 1986. god od kojeg se Ava dozivela parcijalni invaliditet , Sinatra placa lekarske troskove od 50 hiljada dolara $. Njene poslednje reci su bile : “UMORNA SAM”,te reci je uputila njenoj kucepaziteljki. Umire od pneumonije u Londonu , u 67godini zivota godine 1990.Posle njene smrti Sinatrina cerka ,pronalazi svog oca u sobi slomljenog od tuge ,uplakanog onemogucen od tuge da podigne glas vise od saptaja .Ava ne samo da je bila ljubav njegovog zivota vec i inspiracija za jednu od njegovu magicnu pesmu “I am a fool to want you “,snimljenu posle njihovog razvoda . Sada postoji muzej u gradu Smithfield ,North Carolina :AVA GARDNER MUSEUM.

120

PINYA DE ROSA: BOTANICKA BASTA

Basta se nalazi nekoliko kilometara od Blanesa. Kada pogledamo koju klimu ima Spanija u tokom cele godine , moramo priznati da je jako pogodna za najraznovrsnije biljke i najvaznije za one koje rastu u najudaljenijim krajevima nase planete . Samim tim imamo ovakve baste rasprostranjene u najvecim gradovima Spanije kao sto su Madrid , Malaga , Valencia , Kordoba i na ostrvu Tenerifa . Spanija gaji tradiciju vekovima unazad , istražujuci lekovitost biljaka kao i ljubav preva vrtovima ...I kao jaka pomorska sila istrazujuci svetske retke i tropske vrste biljke tako ih uvozili na teritoriju Evrope stvarali velicanstvene botanicke baste . Prva koja je izgradjena je Kraljevska botanicka basta u Madridu 1781 za potrebe naucnika . I poslednji koji je izgradjen u parku Montjuic u Barceloni 1999 . Kaktusi Kaktus je jedna od biljaka cvetnica koje čine porodicu Cactaceae, kojoj pripada oko 1650 vrsta, koje rastu širom većeg dela Severne i Južne Amerike, a u najvećem broju i najraznovrsnije u Meksiku. Većina ih živi u suvim predelima kojima je dobro prilagođena. Kaktusi obično imaju debele zeljaste ili drvenaste stabljike koje sadrže hlorofil. Listova obično nema ili su veoma oskudni, čime se smanjuje površina sa koje se može gubiti voda; fotosinteza se odvija u stabljici. Obično tanki, razgranati, plitki korenski sistemi široko se pružaju da bi upijali površinsku vlagu. Cvetovi kaktusa, često krupni i živopisnih boja, obično rastu pojedinačno. Kaktusi se gaje kao ukrasne biljke. Razne vrste gaje se i kao hrana. Ferokaktusi u hitnim slučajevima predstavljaju izvor vode za ljude.

Opis kaktusa - Naziv kaktus potiče od grčke reči kaktos, koja znači bodljikava biljka. Kaktuse nalazimo neobičnih oblika, veličina, površina i sa raznim bojama cvetova. Mnogi imaju izmenjeno lišće i neobične oblike kojima sprečavaju gubitak vode. Neki su izbrazdani ili razdeljeni i mogu imati ukrasne bodlje, čekinje ili dlake.

Vrste - Postoje dve grupe kaktusa - pustinjski (obično sa prekriveni bodljama), i šumski ili kišno-šumski koji rastu u džungli (najčešće bez bodlji, pretežno epifiti). Postoje oko 200 rodova i više hiljada vrsta. Kaktusi su uglavnom male biljke, ali ima i onih koji rastu do 3m visine. To su cvetnice i njihovi oblici mogu biti sferični, gomilasti, pljosnati ili stubasti.

Zašto oni skladište vodu?U prirodnim staništima kiše su retke, tako da su prilagođeni da prežive duge sušne periode. Zato je pravilo br. 1: Kaktusima neće biti nimalo prijatno ako ih uopšte ne zalivate, ali će sigurno stradati ako ih zalivate mnogo (kao što to činite sa ostalim sobnim biljkama).

121

AgavaAgave

Agava je biljka iz velikog botaničkog roda istog imena, koja pripada porodici Agavaceae. Biljka uglavnom raste u Meksiku, mada se može pronaći u južnim i zapadnim delovima Sjedinjenih Država i centralnim i tropskim delovima Južne Amerike. Ove biljke imaju velike rozete mesnatih listova koji uglavnom imaju oštar vrh i bodljikave ivice. Debelo stablo je obično kratko, a čini se kao da listovi rastu direktno iz korena. Uz biljke iz bliskog roda Yucca, razne vrste agave su popularne kao ukrasne biljke. Svaka rozeta jednom

cveta, a zatim uvene. Tokom cvetanja, visoko stablo raste iz središta biljke i nosi veliki broj malih cvetova. Nakon donošenja ploda, prvobitna biljka uvene, ali mladice često nastaju iz osnove stabla od kojih nastaje nova biljka. Zbog ovoga se često pogrešno misli da je agava kaktus.

Obična aloja, Prava aloja, Aloje vera(lat. Aloë barbadensis Miller; A. vulgaris Lam.) je biljka iz porodice Asphodelaceae.Ovo je relativno niska, zeljasta, biljka koj raste oko 80-100 cm u visinu.

Istorija i imeObična aloja je od davnina je poznata kao „eliksir dugovečnosti“. Zbog svoje hranjive vrednosti i lekovitih svojstava nazivaju je „Kraljicom lekovitih biljaka“. Ime je dobila po botaničaru Mileru koji ju je otkrio na ostrvu Barbados i uvrstio u registar lekovitog bilja. Reč Aloe potiče iz latinske forme arapskog naziva „Aloeh“, sirijskog „Alwai“ ili hebrejskog „Halal“, čije je značenje „izuzetno gorka materija“, što ukazuje na izuzetno gorku žutu tečnost, mleko, odnosno sok, koju sadrži biljka a nalazi se neposredno ispod tankog kožastog tkiva (kore). Komercijalni naziv Aloje vera je latinskog porekla i znači „prava Aloja“. Žuti „lekoviti“ sok su u ove svrhe koristili još u 4 veku p.n.e.Izgled i sastav

Obična aloja ima rozetu sabljastih, špicastih listova sa testerastim ivicama, iz čije sredine izrasta cvetna drška koja se završava u vidu žutih ili crvenkastih cevolikih cvetova sakupljenih u grozdaste cvasti.

122

Naučnici su ustanovili da gel Obične aloje sadrži preko 240 hranljivih i lekovitih sastojaka i među njima: *Vitamine: A, B1, B2, B3, B6, B9, B12, C, E i folnu kiselinu;Minerale: (više od 20); Gel sadrži magnezijum, mangan, cink, bakar, hrom, kalcijum, kalijum i gvožđe.Polisaharide: imuno-modulatori (pomažu kod AIDS-a, karcinoma, imunoloških poremećaja), antioksidansi, imaju protivupalno, antibakterijsko i antivirusno delovanje.Aminokiseline - Ljudskom organizmu su neophodne 22 aminokiseline koje su neophodne za izgradnju belančevina. Gel Aloe obezbeđuje 20 od ovih aminokiselina. Ono što je još važnije je da ovaj gel obezbeđuje svih osam esencijalnih amionokiselina koje nije moguće proizvesti u ljudskom organmizmu i koje se zbog toga moraju unositi hranom.;Enzime: (16 enzima) iz grupe proteaza, amilaza, lipaza i celulaza (pomažu varenje belančevina, ugljenih hidrata, masti i celuloze)

Obična aloja je : imunostimulans (jača opštu otpornost, prevencija bolesti - rak, sida, psorijaza, kolagenoze), detosikans (od otrova, alkohola, narkotika), antioksidans (slobodni radikali), ima antivirusno dejstvo (herpes...), baktericidno (uništava bakterije), fungicidno (uništava gljivice), antiflogistik (upalni procesi svih sistema), analgeticno (smanjuje bolove), adstrigentno (steže površinu kože i sluzokože), laksantno (reguliše stolicu), stimulans (reguliše status psihe) i antidijabetično (smanjuje nivo šećera).

Lekovitost

Od davnina je aloja primenljivana kao lek u raznim situacijama. Gel od aloje se može primenjivati i kroz hranu i spolja. Osim pomenutog bogatstva hranljivih materija, ima visoku sposobnost prodiranja u sva tkiva. Zato je jedno od najočiglednijih lekovitih dejstava na koži - aloja se od davnina koristila kao sredstvo za ubrzano zarastanje rana, eliminisanje kožnih bolesti i drugih kožnih promena. Kada se koristi oralno, obavlja više korisnih funkcija - čisti usnu duplju i sve ostale gornje organe digestivnog trakta, čisti želudac, pomaže zarastanju eventualnih oštećenja sluzokože želuca, zatim čisti resice tankog creva, razlaže se i pretvara u najkvalitetniju hranu. Redovno korišćenje gela aloje doprinosi čišćenju organizma od otrova, teških metala i drugih štetnih materija koje se akumuliraju u organizmu. Može se koristiti i u kombinaciji sa drugim lekovitim i prehrambenim materijama kako bi se pojačalo specifično dejstvo u određenim zdravstveno-problematičnim situacijama. Na primer, uz jake antioksidanse u svrhu dodatne zaštite teških kenceroznih bolesnika od eksternih štetnih materija (duvanskih otrova, štetnih gasova, ...) kao i u svrhu pomoći organizmu kada se koriste jaki farmaceutski preparati ili tehnološka sredstva koja imaju štetne nuspojave (hemoterapija, zračenje). Veliki deo lekovitosti aloje, koju mnogi nazivaju "lekom za sve" čini njena hranljiva vrednost, koja na veoma povoljan način, osim što hrani ćelije ljudskog organizma i čini da one pravilno funkcionišu, osposobljava i podstiče imuni sistem da bolje prepozna strana tela i štetne materije i izbaci ih iz tela.

123

FIGUERAS

Pre granice sa Španijom nalazi se područje Saiz, poznato po vetrovima koji nose ime montana. Ono je poznato po toplim banjama i dobrim belim vinom. Ta oblast je poznata i po jezerima u kojima se gaje školjke.

Nalazi se u severo-istočnom delu Katalonije i od Barselone je udaljen 136 km. Glavni je grad Alt Emporda oblasti. To je najveći grad na granici sa Francuskom i u njemu živi 34 000 ljudi. Zbog toga, kao i zbog Dalijevog muzeja, je on mesto gde se zaustavljaju prolaznici i turisti. Ta velika posećenost turista, čini ga glavnim centrom Costa Brave, jednoj od najposećenijih turističkih zona. U gradu se nalaze tri muzeja: Dalijev, Katalonski muzej igračaka i Muzej Emporde. U muzeju igračaka nalaze se i igračke koje su bilevlasništvo Ana – Marije (Dalijeve sestre), Dalija, Lorke, Huan Miroa…

Figueras je imao još jednu poznatu osobu. To je Narcis Monturiol, izumitelj podmornice.

SALVADOR DALI Salvador Dali je rođen 1904. u Figuerasu i živeo je do 1989. Roditelji su mu dali ime Salvador (el salvador-spasitelj), jer je, kao što je sam izjavio, bio predodređen da bude spasitelj slikarstva, koje je po njemu bilo u smrtnoj opasnosti. Dali je bio sin prestižnog pisara Figuerasa. Kad nešto nije mogao da dobije glumio je napad nekih bolesti. Na takvo ponašanje je imala uticaj činjenica da je njegov brat imao meningitis. Dali je sa 6 god. želeo da postane kuvarica, sa 7 godina Napoleon, od tada rasla je njegova želja da bude Salvador Dali. Inače, Dali je bio impotentan. On se još od malih godina posvetio crtanju i slikanju. Pošto je uz teškoće položio završne ispite u školi, Dali pokušava da ubedi svoga oca, beležnika, da mu dozvoli da se upiše na madridsku Akademiju lepih umetnosti. Po upisu iste 1922. g., tutori su ga razočarali, oni su još uvek istraživali „najnovije trendove“ koje je Dali odavno ostavio iza sebe. Tokom njegovog boravka u Studentskom domu, uspostavio je dobro prijateljstvo sa poznatim pesnikom Federikom Garsijom Lorkom. Posle dve godine izbačen je iz madridske Akademije jer je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Ispostaviće se da je ta nesreća za Dalija bila sreća. Vratio se u Kadakes gde radi i po pet slika dnevno. Kasnije nastavlja studije u Parizu gde se pridružio vajarskoj i slikarskoj grupi nadrealista, koju je predvodio Bunjuel. U vreme kada je počeo da sarađuje sa tom grupom, mlada Ruskinja Helena Diakonova, sa nadimkom Gala, je još uvek bila Elijarova žena, žena čoveka koji je bio najvažniji šraf u toj nadrealističkoj grupi. . Gala je bila otelotvorenje žene iz njegovih dečačkih snova, a njena anatomska građa savršeno se podudarala sa većinom ženskih figura koje je Dali do tada naslikao. Do tog trenutka Dali jedva da je okusio nešto više od toplog prijateljstva sa Lorkom. Njihovo prijeteljstvo je postepeno prerastalo pogotovo kada je reč o Lorci, u ljubavnu strast što je Dalija duboko zabrinjavalo, mada je taj odnos ostao nerazjašnjen bezobzira što je Dali uvek tvrdio da je

124

bio devica kad je upoznao Galu. Ona je ubrzo postala njegov model i devojka. Ona je bila 10 godina starija od njega i to joj je bio drugi brak. Njoj je bio mnogo veran, što mu ona nije vraćala na isti način. Par slika je i nazvano po njoj. 1927. u Parizu upoznaje Pikasa i sa prijateljem Bunjuelom radi na filmu „Andaluzijski pas“.Poznatija dela koja su nastala u to vreme su: Great masturbator i Spectrum of sex appeal. Prodaja Dalijevih slika išla je traljavo, počeo je da smišlja ideje za nove proizvode (veštački nokti sa ogledalcima, providne lutke u koje se može sipati voda imitirajući krvotok, po kojoj bi plivale ribice za izloge, katalog aerodinamičnih oblika za automobile koje će 10 godina kasnije prihvatiti automobilska industrija, veštačke ženske grudi za leđa...). Dali je izbačen iz nadrealističke grupe. U tom periodu Hitler i veličanje fašizma kao motiv se često pojavljivao na njegovim slikama, a po Daliju opsesija Hitlerom je bila čisto paranoične prirode i u suštini apolitična. Jedna od njegovih neostvarenih želja je bila i da vodi ljubav sa Hitlerom. Podudarajući se sa II sv. ratom, Dali i Gala su se preselili u Ameriku. Tada je napisao ”Tajni život Salvadora Dalija” i naslikao Samoportret sa Fredom Bakonom, Korpu sa hlebom i Atomsku Ledu. Boravak u Americi odrazio se na njegovo slikarstvo, kroz uvođenje motiva američke kulture. Tada, Dali je mnogo zarađivao. Dizajnirao je nakit i stanove, dekorisao izloge za velike robne kuće. Radio je za vodeće časopise (Vogue, Harper’s Bazaar..), radio je scenografiju za balete, crtao za Volta Diznija... Dali je na sledeći način objasnio svoje preobraćenje u delima: „Eksplozija atomske bombe 6.avgusta 1945. izazvala je u meni seizmički šok. Od tada je atom centar mojih razmišljanja. Mnogi prizori iz tog perioda govore o velikom strahu koji me je obuzeo kada sam čuo za eksploziju atomske bombe“. Kad se vratio iz Amerike 50-ih i 60-ih stvorio je Galatea of the spheres i Poslednju večeru. Mnogo godina je živeo u Portlligatu. Kada je Gala umrla 1982., on se preselio na nekoliko godina u dvorac Pubol, koji se nalazi 35 km odavde ka Barseloni. Salvador Dali je sam sebe nazvao Marquis de Pubola. 1983. nastaje parfem Dali i iste godine godine slika poslednju sliku. Iste te godine, osnovao je Gala-Salvador Dali fondaciju kao instituciju koja je služila da štiti, upravlja i promoviše njegovu umetničku i intelektualnu zaostavštinu. 1984. dobio je teške opekotine u požaru u Pubolu. 1989. umire od srčanog udara. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u kripti njegovog pozorišta - muzeja u Figerasu, pošto je želeo da stalno bude sa posetiocima u svom muzeju. Testamentom je sav svoj imetak (130 miliona $) i dela ostavio državi Španije. U dvorcu Pubol je osnovana Gala Dali dvorac-muzej. Ko želi o njemu i njegovom životu više da sazna, može da pročita knjigu ″Ja sam genije″, njegovu biografiju. Dali je uvek želeo da bude poseban. Nosio je nagore uvijene brčiće i nije se npr. javljao na telefon. Bio je ekscentrik, što pokazuje to da je se mazao govnima želeći da privuče pažnju suprotnog pola. Dva motora koja su pokretala umetnički um Salvadora Dalija jesu: libido - sexualni nagon, i strah od smrti.

Neki od motiva koji se pojavljuju u Dalijevim delima:•Opčinjenost ženskom figurom, a posebno njenom zadnjicom. •Meki satovi – oni potiču iz sna o kamamber siru koji se tegli i znači metafizičku predstavu vremena koja proždire samo sebe i sve stalo. •Fioke – je koristio kako bi likovno predstavio psihoanalitičku teoriju sigmunda Frojda. Dali je reko da je jedina razlika između besmrtne Grčke i sadašnjice, Sigmund Frojd, koji

125

je otkrio da je ljudsko telo danas puno tajni, koje jedino psihoanaliza može da otvori. Uz to fioke su takođe mogle da oslobode i smradove iz neobične kuhinje-rata. *** Godine 1958. Enric Bernat je osnovao kompaniju Chupa Chups, u spanskoj pokrajni Asturias. Ideja mu je bila da proizvodi bombone sa drskom kako deca ne bi prljala ruke-tako su nastale lizalice. Godine 1967. otvorio je fabriku blizu Barselone, a odmah zatim I prvu filijalu izvan Spanije, u Perpignanu. Dve godine kasnije uspeo da se dogovori sa Salvadorom Dalijem koji mu je uradio cuveni logo za ove svetski poznate lizalice, kojih danas ima u svim delovima sveta.

Dalijev muzej Dalijev muzej je izgrađen na ostacima starog pozorišta grada Figuerasa koje je izgrađeno 1850.,da bi za vreme građanskog rata 1939. bilo uništeno u požaru. Gradonačelnik Figerasa 1961. predložio je Daliju otvaranje muzeja u njegovu čast. Dali je bio očaran izgledom starog porušenog pozorišta i odabrao ga za sedište svog muzeja iz tri razloga: 1)kao što je sam za sebe govorio bio je „pozorišni slikar“, 2)preko puta pozorišta nalazi se crkva u kojoj je kršten i 3)njegova prva izložba bila je održana u predvorju pozorišta. Otvoren je 1974. g. i sadrži radove koji prikazuju Dalijevu karijeru. Njegova najpoznatija dela su: Port Alger, Spectrum of sex appeal. Samoportret sa Fredom Bakonom, Galarina, Korpa za hleb, Atomska leda... Tu su takođe njegovi radovi urađeni samo za muzej kao što su: Meina West room, Palata vetrova, Spomenik Frančesku Pužolu i Kišni kadilak. Spomenik Frančesku Pužolu se nalazi na ulazu u muzej. Tu su još i dela drugih umetnika koje je Dali želeo da uključi: El Greka, Marije Forčni, Marsela Dušampa… Smatra se da je to najveći objekat nadrealističkog pravca. Muzej bi valjalo videti kompletnog, kao veliko delo Salvadora Dalija. Ovaj muzej svako doživljava na svoj način tako da on nema ni svog vodiča, a ni svog kustosa.

126