О писцу:

Јан Амос Коменски (лат. Comenius), рођен 28.марта 1592., у Нивницама, у Чешкој, преминуо 15. новембра 1670. у Амстердаму. Био је чешки (али присвајају га и Мађари, Словаци, Немци итд.) педагог, лингвиста, природњак, хуманиста, филозоф и политичар. Имао је словачке претке. Његово презиме вероватно потиче од имена општине Комња у срезу Угарско Градиште. Сматра се најзначајнијим реформатором у историји образовања којем, између осталог, дугујемо и увођење тзв. предметно-часовно-разредног школског система, који и после скоро четири века дан-данас служи као основни и претежни облик савремене наставе.Завршио је теологију и био је произведен за свештеника Јединства братског. Ова црква је припадала протестантским црквама у Чешкој и јављала се ка хусистичким традицијама.После пораза чешких принципа на Белој гори Коменски се морао сакривати пред царским војскама. У то време му је на тифус умрла супруга и двоје деце. Излаз из ове ситуације је тражио у раду. Тада је почео да ради на својој књизи „Лабиринт света и рај срца“.Године 1628. напустио је своју родну Мораву и пошао на пут по Европи. Финансијски су га при томе помагали богати мецени који су поштовали његов рад. Утврдио је нове начине поласка у школе. Сматрао је да полазак у школу мора бити обавезан за свако дете, било бистро или не, богато или сиромашно. Прославио се за своје доба револуционарним мислима „понављање је мајка мудрости“ и „школа је игра“.Његова филозофија се назива „пансофија“. Главна филозофска мисао Јана Амоса Коменског је мисао о једној хармонији која влада целим космосом. Његова филозофска питања се усредсређују на сувишност чула свеопштег битисања.Тако како је за приступ Франсис Бекона ка свету присутна индукција, за Ренеа Декарта евидентна дедукција, тако је за Коменског типичан поступак синкритичком методом.

Дела:"Linguae Bohemicae thesaurus, hoc est lexicon plenissimum, grammatica accurata, idiotismorum elegantiae et emphases adagiaque" (Благо чешког језика), 1612.-1656."Problemata miscellanea", 1612."Sylloge quaestionum controversarum", 1613."Grammaticae facilioris praecepta", 1614.-1616.О анђелима ("O andělích"), 1615."Theatrum universitatis rerum", 1616.-1627.Говор против Анцикриста и његовом свођењу("Retuňk proti Antikristu a svodům jeho"), 1617.О старинама Мораве ("O starožitnostech Moravy"), 1618.-1621.Спис о роду Жеротина("Spis o rodu Žerotínů"), 1618.-1621.Мапе Мораве ("Moraviae nova et post omnes priores accuratissima delineatio autore J. A. Comenio"), 1618.-1627.Писма у небо("Listové do nebe"), 1619.

Мануалник или језгро целе библије("Manuálník aneb jádro celé biblí svaté"), 1620.-1623.Премишљање о савршености хришћанства ("Pŕemyšlování o dokonalosti kŕesťanské"), 1622.Неосвојиви град име Христово ("Nedobytedlný hrad jméno Hospodinovo"), 1622.Трули део први("Truchlivý, díl první"), 1623.Лабиринт света и лустхаус срца ("Labyrint světa a lusthaus srdce"), 1623.О поезији чешкој ("O poezí české"), 1623.-1626.Трули део други ("Truchlivý, díl druhý"), 1624."Centrum securitatis", 1625.Виђења и јављања Криштофа Котера("Vidění a zjevení Kryštofa Kottera"), 1625Превод неких жалмова ("Pŕeklad někkterých žalmů"), 1626.Дидактика чешка ("Didaktika česká"), 1628.-1630."Didactica magna", 1633.-1638."Schola pansophica", 1650.-1651."Primitiae laborum scholasticorum", 1650.-1651."Opera didactica omnia", 1657."De bono unitatis et ordinis", 1660."De rerum humanarum emendatione consultatio catholica"

Приказ садржаја:

Дело се садржи из дванаест поглавља. Коменски, иако је овај свој опис назвао Материнска школа, мислио је на васпитање у породици у целини. Истакао је неопходност љубави и поштовања међу родитељима, па између родитеља и деце, као и између деце узајамно.

Почтно поглавље, као и целокупно дело говори о деци. Коменски објашњава да деци треба посветити највећу пажњу и бригу, говори о деци као најскупоценијем дару Божијем са којим не треба ништа да упоређујемо. Бог срећнима проглашава оне којима подари децу, доказујући своју љубав Бог нас назива синовима, зато вечни Син Божији, који се појавио у људском телу није хтео сао да учествује, него је за највећу радост и задовољство сматрао узимање деце на руке као своје вољене браће и сестрица, њихово грљење, љубљење и благосиљање.Деца су бесмртно наслеђе, а злато и сребро су несталне и пролазне ствари. И када умиру, не пропадају већ само прелазе из смртног облика у бесмртно краљевство.Злато и сребро потичу из земље, а наша деца у дело наше суштине и треба да их волимо као и себе саме. Па и животињама је усађена велика наклоност према својим младунцима и спремне су да их и својим животом бране.Злато и сребро нису ничије власништво јер прелазе од једног човека до другог, а деца су само иметак својих родитеља који им је Бог уделио и нико им тај иметак не може одузети.Јесу и злато и сребро дарови од Бога, али они немају анђеоску заштиту која деца поседују. Свако ко има у својој кући децу, може бити сигуран да у свом дому има анђела, гајећи децу гајимо и анђеле. Они који са децом спавају могу бити сигурни да их анђели чуцају како дух таме не би имао приступ њима.Бог воли децу па често због њих опрашта њиховим родитељима, а злато и сребро су спољашње вредности и не задобијају милост Божју.Живот човека није садржан у сакупљању богаства, јер храна не даје ситост, мелем не лечи ране, одећа не греје, ако Бог одузме свој благослов. Али са децом и за децу увек има доста благослова, како би имала чиме да се хране.Деца су нам дата као верна слика скомности, врлина, љубазности, милостивости, сложености и друфих хришћанских врлина.

Друго поглавље нам говори о томе зашто Бог родитељима даје децу и ка чему њихово васпитање треба да тежи. Родитељи неће извршити своје обавезе и дужности према детету тиме што ће га научити да једе, пије, хода, говори и облачи се, јер посебну бригу треба посветити дуси детета како би она постала што племенитија, тек након тога треба бринути о телу. Потребно је истаћи три врсте циљева за које треба омладина да се васпитава:

1) вера и побожност,2) честитост, 3) знање језика и вештина.

Они који у својој кући децу вежбају овим стварима, они имају рај у ком сеју, заливају, зелене и цветају рајске биљчице.

Треће поглавље говори о томе да је младежи потребно васпитање и правилно проучавање. Никако не смемо мислити да се омладина може сама од себе извежбати, зато је Бог наложио родитељима обавезу да што свесније и јасно усађују у нежну памет деце све што иде у правцу познавања Бог и ка страхопоштовању према Богу и да са њима о томе разговарају. Али, неки родитељи нису увек способни за поучавање деце, или немај времена због својих службених дужности па су обавезни да своју децу повере на васпитање мудрим и побожним особама које имају право и да их казне и ти људи су најчешће учитељи, васпитачи и магистри а места за то одређена су колегијуми, гимназије, школе које су биле пријатне и драге деци. Касније ова пријатна ситуација је напуштена и школе су постале принудна радилишта и мучилишта јер су се деца поверавала неподесним људима. Ти људи нису васпитавали омладину у складу са вером, него у сујеверју, безбожништву и неморалу, уз то су децу немилосрдно тукли, пошто нису познавали правилну методу и желели су на силу нешто деци да утуве.

У четвртом поглављу Коменски нам говори у чему треба младеж да се постепено од рођења вежба да би у томе до шесте године била извежбана. Родитељи не треба да одлажу васпитање своје деце до времена учитења у школама и свештеника, него сами морају да знају исправно да се опходе према својој децик како би под њиховим рукама расла у мудрости и милости пре Богом и пред људима. Свако ко треба да буде од користи Богу и људима мора вежбати у побожности, моралу и словној вештини, обавеза родитеља биће да ударе темеље за ове три ствари већ на крхком узрасту своје деце. Истинска и избавитељска побожност налази се у ове три тежње:

1. да се наше срце увек и свуда окреће Богу и да га тражи у свим делима,2. да се познавајући трагове Божјег провиђења увек и свуда следи Бог а са

страхопоштовањем, љубављу и послушношћу,3. да се увек и свуда сећа Бога, окреће се Богу и спаја се са Богом, те тако

живи у миру, радости и задовољству.

Права побожност, која доноси човеку рај божанских сласти детету се може усадити у току првих шест година у таквој мерида оно зна:а) да Бог постоји,б) да је свуда присутан,в) да онима, који га слушају, даје храну, пиће, одело и све остало,г) да непослушне кажњава смрћу,д) да га се због тога треба бојати и увек га призивати и волети као оца,ђ) да треба испуњавати све што наређује,е) да ће нас узети на небо, ако будемо добри и племенити итд.Нису сва деца подједнако обдарена, нека почињу да говоре већ у првој години, нека пак тек у другој или чак трећој. Зато децу треба вежбати разумности, раду и вештинама, говору, карактеру и врлинама, побожности.

Пето поглавље нам говори како да ојачамо здравље и снагу младежи. Родитељи, првенствено мајка, морају да брину о здрављу своје деце да би могли правилно да их васпитавају. Потребно је да мајке брину о себи, да своме плоду не би нашкодиле.

Када се дете после рођења темељно опере и очисти и када се његово крхко и слабашно телапце увије у топло и мекано јастуче, родитељи нека се постарају за одговарајучу исхрану. При томе треба се нарочито побринути да сама мајка буде детету хранитељица, да не одбацује сопствену крв и не ускраћује му исхрану, којом је своје дете почела да храни већ у свом телу. Ако мајке одбацују своју децу од себе и пуштају да им друге дојиље хране децу, онда је то против Бога и против природе, штетно је по децу, опасно је по саме мајке, и нечасно је и прекора вредно. Неке размажене жене страхују да ће игубити нешто од своје удобности или лепоте приликом дојења своје деце, а не знају да често осим лепоте и удобности губе и своје здравље. Побожни и разуни родитељи, којима је стало до здравља свога детета, знаће како се треба понашати у складу са наведеним упозорењима.

У шестом поглављу нам се говори о томе како да се деца вежбају способности схватања. Код новорођене деце физика је то да једу, пију, спавају, пробављају и расту. Али она то још не схватају, тек у другој или трећој години почињу да схватају, шста је то папање, пијење, шта је храна а шта пиће итд. Родитељи сами треба да процене када треба почети са вежањем мудрости. У четвртој, петој и шестој години могу још више да напредују у сазнавању ствари, како би знали шта је камен, песак, глина, шта се зове дрво, грана, лист, цве... Научиће такође, да именују спољње делове тела и да у основним цртама знају њихове функције.Почетак оптике биће посматрање светлости, шта је за децу природно, јер је светлост прва појава које човек буде свесан и која привлачи очи.Деци треба омогућити да гледају у умерену светлост и у све оно што умерено сија. Основне астрономије деца могу да приме у другој, а најкасније у трећој години, тако што ће посматрати небески свод и препознавати сунце, месец и звезде.Децу треба научити да препознају време, да је нешто друго дан а друго опет ноћ, затим шта је то јутро, шта вече, шта подне, шта поноћ, колико пута дневно треба да се једе, спава и моли. Разум и способност схватања деце могу се добро изоштрити причама о животињама и другим духовито измишљеним баснама. Коменски наводи да дете детету може боље да изоштри дух боље него било ко други и зато треба настојати да се деца свакодневно сусрећу са другом децом и заједнички се играју.

У седмом поглављу говори се како треба децу привикавати на марљив живот и на непрестану делатност. Деца се увек нечим занимају јер њихова млада крв не може да мирује. Пошто деца желе да имитирају све, што виде код других, треба им то дозволити. Међутим, треба их штитити од предмета којим би се могли повредити.У првој години има доста механичког посла који ће се постићи само од себе, а не вежбањем. У другој и трећој години ће се бећ механика примењивати чешће.Четврта, пета и шеста година морају да буду и биће препуне стваралачког рада и покрета. Деца треба да се вежбају и у сликању и у писању већ у материнској школи. Музика је најприроднија, јер тек што дођемо на свет, одмах певамо рајску песмицу, која нас подсећа на наш пад: А, а! Е, е!

Музика доприноси здрављу. Неке сихове могу и родитељи и дадиље, певајући заједно с децом, као кроз игру да усађују деци у памћење без било каквих тешкоћа, јер њихово сећање је већ много свестраније и спемније, него што је било пре тога, а захваљујући ритму и мелодији у њега се много тога лакше и радосније усађује.

У осмом поглављу Кант нам објашњава како треба децу вежбати у речитости.Човек се од животиња изразито разликује у две особине: разумом и говором. Разум му је потребан за себе самог, а говор за ближњег. Зато треба бринути једнако о обе особине. Почеци граматике се код неке деце јављају већ у прих пола године, а у следећој години покушавају да изговоре целе речи као што су мама, ,тата, папа, бумба...итд. Чим дечији језик постане савитљивјиј, штетно је тепати деци да се не би навикла да говоре врскаво. Отприлике у трећој години деца почињу да разумеју не само гестове него и неке говорничке обрте и да их опонашају. Скоро исто се може рећи и о поезији, која ритмом и метрима веже и као да уплиће говор. У трећој и четвртој години било би добро да се ови стихови које дадиље певају у игри са децом, прошире и служе не само за умиривање деце, него и зато да им остану у сећању и да им у будућности буду од користи. На пример: „Спавај, спавај, детенце, склопи своје очи...“

Деветим поглављем објашњава се како треба код младежи вежбати карактер и врлине.У првим годинама живота децу треба учити свему што је добро, и то је боље пре него касније, треба само користити одговарајућа средства, као што су_

1. сталан пример у врлинама, 2. рано и паметно поучавање и вежбање,3. блага дисциплина.

Некада је потребно да се деци упути и прекор, како би више пазила на примере врлина и на напомене. Постоје два прекора:

1. подвикнути на дете, ако ради нешто лоше,2. истући дете палицом, или га ударити руком, како би се тргло и боље пазило.

Коменски прекорева мајмунску и магарећу љубав неких родитеља према деци, јер њихова деца било шта да изводе (плазе се, вичу, галаме, плачу...) они им то дозвољавају и још правдају њихово понашање. Коменски такође напомиње да је заиста дачно речено да онај ко израсте без дисциплине, остаће без врлина.Деца ће навићи да имај поштовања према старијима онда када виде да старији показују искрену бригу за њих и да на њих пазе. Док деца уче да говоре треба им дозволити да говоре све, што им се допада и да што више цвркућу. али када већ науче да говоре, биће беома корисно ако науче и да ћуте. Навикавање деце на предусретљивост и услужнос не захтева пуно рада, јер деца се сама од себе свега прихватају, само им се то не сме забрањивати и потребно је поучавати их, како то разумно да раде. Да би деца могла да знају шта приличи а шта не, морају да вежбау спољне покрете и гестове: како треба правилно да се седи, право да се стоји, пристојно хода, и то без пограбљивања, њихања, клаћења, посртања, како треба да моле ако им је нешто потребно, како да се захвале, када нешто добију, како да поздраве, када неког сретну како да се поклоне и пруже руку, када се поздрављају, како да скину капу и ставе руке, када им се старији обрате.

Десетим поглављем Коменски објашњава како деца треба да се вежбају побожности.Тек што родитељи осете да Бог жели да их обдари плодом утробе, нека усрдним молитвама моле од њега благослов и освећење за свог потомка, пошто према Писму, тај који треба да буде светац, већ је од мајчине уторбе одвојен и посвећен. Када родитељи угледају плод утробе жив, здрав и са неоштећеним удовима, треба одмах да се покорно захвале изашном дариваоцу и да се усрдно моле, да га даље чува од сваке несреће посредством својих светих анђела и да му удели небески бллагослов за срећно васпитање.Треба пазити када се старији моле пре јела и после јела да се деца навикну да ућуте и да тихо седе или стоје, руке да саставе и споје у положај з молитву. Некада је могуће детету показати у небо, да је тамо Бог, који је све створио и од кога имамо јело, пиће и одело. Родитељи не треба ниочему више да брину него о томе да васпитавају децу за све добро и да их чувају од свега рђавог, и то с једне стране тако, што ће сами да се понашају поножно и свето, а с друге стране тако, што ће ка томе водити целу породицу и све укућане.

У једанаестом поглављу говори се о томе колико дуго деца треба да буду у материнској школи.Коменски не препоручује да децу отпуштамо из материнског крила и поверавамо учитељима пре навршења шесте године, и то из следећих разлога:Зато што захтевају више бриге него што би учитељ могао да пружи, сигурније је ако се мозак детета формира пре него што почне да се активира. Није тако дуго да се сачека до шесте или почетка седме године ако се пази на то да се деца код куће вежбају у ономе што је њима потребно у овим првим годинама. Такође, Коменски не саветује да се дете држи код куће после шесте године, јер оно што треба да се научи кући могло је лако да усвоји током првих шест година. Ипак, не треба ово сувише озбиљно схватати. Некада се овај рок може померити унапре или уназад за пола године, или за целу годину у зависности од надарености детета.

Знаци, на основу којих можемо да просудимо да ли је дете способно да похађа јавну школу, су:а) ако дете зна оно, што је требало да научи у материнској школи,б) ако с пажњом прати постављена питања и има одговарајуће расуђивање,в) ако се код њега јавља жудња за дубљим образовањем.

У последњем, дванаестом поглављу Коменски објашњава како родитељи треба да припреме своју децу за школу.Не поступају паметно они родитељи који одведу децу у школу без било какве припреме, као телад код месара или јунад у стадо. Овакво поступање води не ка смирењу детета него ка још већој необузданости, очају или ропском страху од родитеља и учитеља. Када се приближава време слања деце у школу, треба у њима да подстичу радост, као да се приближава вашар или берба грожђа, треба да им причају како ће ићи у школу са другом децом, како ће заједно са њима учити слова и играти се.

Такође ће бити добро да им се говори како је ићи у школу и учити заиста нешто изврсно. Па да од таквих људи касније постају гостпода, начелници, доктори итд. Родитељи морају усађивати љубав и поверење према будућим учитељима. Повремено треба упитати дете: Бићеш послушан? Ако каже да ће да слуша, треба му рећи: Сигурно ће те господин учитељ волети!

Коменски завршава књигу речима: „Услиши ме, најдражи Оче, и испуни молбе Твоје службенице, уз заузеће нашег посредника Исуса Христа, који је примао децу када би му их довели, узимао их у наручје, љубио их и благосиљао. Оче наш...“Хвала и слава јединоме Богу!

Коментар:

Значај Јана Амоса Коменског у историји педагогије је веома велики. Он припада најзначајнијим личностима новије педагогије. Уопштио је напредну педагошку мисао свога времена и тако положио темеље новој педагогији.Породица је таква друштвена заједница за којом сваки појединац осећа потребу, јер су циљеви који се у њој остварују темељи целокупног човековог живота и због тога је она најсвестварија и најјединственија скупина од виталног значаја за сваког члана друштвене заједнице. Управо та потреба да успостави нит заједништва, човека данашњице наново упућује на породицу. Породични живот је сасвим сигурно најинтимнија сфера тражења и остваривања човека и човечности. У породици се развијају најосновније и највазније особине детета, дете се у породици припрема за полазак у школу и почетак друштвеног живота. Потребно је да дете буде одгајано тако да верује у Бога, да има страхопоштовања и тиме учи да поштује старије.

Литература:

1. Коменски, Ј.А. (2000): Материнска школа (превео и поговор написао др Зорослав Спевак), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

2. http://sr.wikipedia.org/sr