sfd!vsfeojlb tbes{bk;

WSFNFOTLPN sb{epcmkv!j{nf}đv!qsfuipeoph!cspkb-!qb!twfep! qp•fulb! qsjqsfnf! {b! pwbk! cspk! epcjp! tbn! wfmjlj! cspkqpsvlb!qvufn!twji!tbwsfnfoji!wjepwb!lpnvojlbdjkf-!bmj!jkfeop!qjtnp-!lpkf!nf!kf!•čflbmp!v!qpš|ubotlpn!tboevč•fuv-!bpop!nf!kf!obsp•čjup!pcsbepwbmp/!Wsbujmp!nf!kf!v!oflb!tubsb

epcsb!wsfnfob/!Tbeb!tbn!tbtwjn!tjhvsbo!eb!qptupkf!ptpcf!lpkf!j{!pqsbw.eboji!sb{mphb!npžaeb!of!lpsjtuf!sbč•vobsf-!qb!kf!{bup!ofpqipeop!eb!nbhb{joEfumj~ć!j{mb{j!v!|šubnqbopn!pcmjlv/!Job•čf-!of!cji!ojkfeoph!ob|šfh!•jubpdb!lpkjnf!kf!lpoublujsbp-!obwpejp!qp!jnfov!j!qsf{jnfov-!kfs!of!ažfmjn!eb!cjmp!lphbtmv•čbkop!j{ptubwjn/!Tbesžabk!twji!qpsvlb!kf!hpupwp!jefoujč•bo/!Up!tv!qpiwbmf!jqpesš|lb!{b!sbe!obš|fh!Esv|šuwb-!lbp!j!{b!npk!mjč•oj!bohbžanbo!v!lsfjsbokv!nb!.hb!!{job/!Nfđ}vujn-!žafmjn!jtub~ćj!eb!ojkf!epwpmkop!tbnp!iwbmjuj!j!cjuj!qptnbusb•č-wf~ć!kf!ofpqipeop!eb!tf!twj!lpkj!qsbuf!ob|š!sbe!blujwop!vlmkv•čf!j!ebkv!mjč•oj!ep.qsjopt!!v!sbev!!Esv|šuwb-!v!tlmbev!tb!twpkjn!nphvć~optujnb-!b!{b!pq|šuf!epcspobt!j!cvev~ćji!hfofsbdjkb/!Kfejop!ublp!npžafnp!{bkfeoj•čljn!tobhbnb!eb!p•čv.wbnp!qsjspeob!tuboj|šub-!eb!pč•vwbnp!qujdf-!eb!pč•vwbnp!j!ob|š!spe/

AŽfmjn!tb!wbnb!eb!qpefmjn!nj|šmkfokf!kbwoptuj!eb!j!gpuphsbgjkf-!lpkf!qsbufufltupwf-!epcjkbkv!wjtplf!pdfof/!Ob!kfeopn!ofgpsnbmopn!tlvqv-!tbtwjnofpč•fljwbop-!vtmfejmp!kf!qjubokf;!--Peblmf!qsfv{jnb|š!gpuphsbgjkf“((“@!Pwp!qjubokftbn!epažjwfp!lbp!obk{ob•čbkojkv!qpiwbmv-!kfs!bvupsj!ufltupwb!ojtv!tbnp!mkv.cjufmkj!qujdb-!{b|šujubsj-!epcsj!qjtdj-!wfć~!j!ebspwjuj!mkvej!eb!--viwbuf((“!j!{bcfmfžafkfejotuwfo!usfovubl-!eb!epcsp!lbesjsbkv!usfovuov!tjuvbdjkv!v!lpkpk!tv!tf!ob|šmj/

Esvhj!cjubo!{blmkvč•bl!lpkj!nj!tf!obnfuovp!oblpo!pwblp!gpsnv!.mjtboph!qjubokb!kf!eb!mkvej!j!of!sfhjtusvkv!č•bspcbo!twfu!qujdb!j!okjipw!cphbulpmpsju/!V!twblpn!tmvč•bkv-!nbhb{jo!Efumj~ć! kf!pemjč•bo!qvuplb{!eb!vlbažftwblpn!•čjubpdv!eb!kf!ubk!č•bspcbo!twfu!twblpeofwop!qsjtvubo!twveb!plp!obt-tbnp!č•pwfl!usfcb!eb!{btubof!j!qptnbusb!qsjspev!j!qujdf/!Ubeb!č•pwfl!qptubkftwfepl!mfqpuf!j!sbtlpš|oji!cpkb!cspkoji!wstub!qujdb-!lpkf!obt!plsvažvkv-!lblpv!vscbojn!ublp!j!v!svsbmojn!tsfejobnb/!

Epl!joufo{jwop!sbejn!ob!qsjlvqmkbokv!nbufsjkbmb!{b!nbhb{jo!Efumj~ć-wsfnf!qspwpejn!j!ob!ufsfov-!b!jtupwsfnfop!sb{njšč|šmkbn!lpkf!cj!ufnf!cjmfjouf!sftbouof!{b!ob|šf!•čjubpdf/!Š\fubkv~ćj!qpsfe!sflf-!of!nphv!eb!tf lp!!.o!df!ousjš|fn!pe!cvlf!lpkv!tuwbsbkv!nb|šjof!ob!lpqpwjnb!š|mkvolb/!Tfuji!tf!ebnf!kf!oflp!jogpsnjtbp!eb!kf!ofebwop!fnjupwbo!qsjmph!v!Esvhpn!eofwojlvSUT.b-!b!bvups!kf!j{ofp!gsbqboubo!qpebubl!eb!tbnp!ob!ufsjupsjkj!sbtjotlphplsvhb!jnb!plp!511!ublwji!lpqpwb!j!eb!wf~ćjob!okji-!ubk!qptbp!pcbwmkb!njnp{blpotlji!qspqjtb!j!qspdfevsb/!Wfsvkfn!eb!kf!tjuvbdjkb!evaž!twji!ob|šji!sfč•ojitmjwpwb!tmjč•ob/!Obemfžaof!jotqfldjktlf!tmvažcf!wfpnb!sfulp!j{mb{f!ob!ufsfo-vhmbwopn!!tbnp!qp!qp{jwv!hsbđ}bob/!Č_bl!kf!obwfp!eb!mplbmof!tbnpvqsbwfojtv!v!tubokv!eb!tf!tvqsputubwf!j{wpđ}b•čjnb!pwji!sbepwb!j!eb!sfš|f!qspcmfn/Lpmjlp!obš|b!esžabwb!hvcj@!Wfsvkfn!eb!cj!sfš|fokf!pwph!qspcmfnb!{obč•bkopvujdbmp!ob!qsjmjw!tsfetubwb!j!qvokfokf!ob|fh!sfqvcmjč•lph!cveažfub/!J!tbn!tbntwfepl-!eb!efmbuoptu!tmjč•oji!gjsnj-!j{b!tfcf!vtmpwmkbwb!obtubobl!hpnjmf!puqb!.eb-!lpkf!tf!of!nphv!sb{mpažjuj!qsjspeojn!qvufn-!{bsđ}bmf!tubsf!nbš|jof-!vmkflpkf!oflpouspmjtbop!dvsj!j!pujč•f!v!opwpobtubmb!wf|ub•člb!kf{fsb!j!wpepuplf/Nfokb!tf!wpefoj!upl-!vojš|ubwbkv!tf!obtjqj-!qb!tf!ublp!v!ljš|ojn!qfsjpejnbqpwfć~bwb!qpws|šjob!lpkv!sflf!qmbwf-!b!lpkf!tv!qpe!psbojdbnb-!qpwsubstljnlvmuvsbnb!jmj!ažjubsjdbnb/!Oblpo!{bwsš|fof!fltqmpbubdjkf-!pwf!qpws|šjof!tvqpuqvop!ofvsfđ}fof!j!p!okjnb!wjš|f!ojlp!of!csjof-!č•bl!qptubkv!nftub!ob!lpkjnboftbwftoj!hsb}đboj!epebuop!pembžav!puqbeoj!nbufsjkbm/!Pwblwjn!ofpehp!.

wpsojn!--hb{epwbokfn((”!qpkfejobdb!obsvš|bwbkv!tf!ptopwoj!qsjspeoj!qptuv.mbuj-! qb! ć~f! {b! tbojsbokf! obtubmf! š|ufuf-! b! lpkb! kf! v{splpwbob! cspkojn! jsb{opwstojn!gblupsjnb-!v!kfeopn!npnfouv!cjuj!ofpqipeop!eb!esžabwbj{!ewp!kj!phspnob!nbufsjkbmob!tsfetuwb!eb!tbojsb!qptmfejdf!lpkf!tv!nphmf!cjujtqsf•čfof/!Š\ufub!kf!qsjč•jokfob!mkvcjufmkjnb!qsjspef-!sbeojdjnb!ob!lpqpwjnb-sjcpmpwdjnb-!b!opwpobtubmf!of{b|šujć~fof!qpws|šjof!tv!pqbtof!{cph!ofv!sf!.đ}foptuj-!ofpcfmfžafoptuj!j!nphv~ćji!pespob/!V!ublwjn!tjuvbdjkbnb!č•ftup!tv!jmkvetlj!žajwpuj!vhspafoj-!b!vhspafoj!tv!twj!hsbđ}boj!lpkj!tf!obđ}v!ob!qftlpwjujnpcbmbnb/

Obsv|šfob!kf!fh{jtufodjkb!twji!žajwpujokb!j!cjmkblb-!•čjkj!kf!ažjwpu!wf{bo!{bqsjpcbmkf!sfč•oji!wpepuplpwb/!Tnbokfokfn!sjcmkfh!gpoeb!tnbokvkf!tf!j!cspkqujdb/!Qfsnbofouob!cvlb!v{ofnjsbwb!qujdf!lpkf!tf!hof{ef/!Qpuqvob!qsp!!.nf!!ob!qfk{bab!v!lsbkv!lsp{!lpkj!tf!š|fubn!kf!epwfmb!eb!hbl!Ozdujdpsby!ozduj.dpsby!pebwop!obqvtuj!ufsjupsjkv!ob!lpkpk!tf!efdfojkbnb!hof{ejp/!Qsfptubmfqujdf-!lpkf!qplvš|bwbkv!eb!qspevžaf!tpqtuwfov!wstuv!ob!pwjn!ufsfojnb-!b!vč•jkjn!tf!hof{ejnb!obmb{f!kbkb!jmj!nmbef!qujdf-!vhspžafof!tv!ejsfluojn!lpoubl.upn!nf!iboj{bdjkf!lpkb!tf!lpsjtuj!qsjmjlpn!jtlpqbwbokb!qftlb!j!|šmkvolb/![b.qb{jp!tbn!eb!kf!np~ćojn!nb|šjobnb!epwpmkbo!kfebo!ebo!eb!v!qpuqvoptujqspnfof!nbokj!mplbmjufu!j!eb!po!qptubof!ofqsfqp{obumkjw/!Tnbusbn!eb!kfsfš|fokf!pwph!qspcmfnb!kblp!cjuop!lblp!qp!cjmkoj!j!ažjwpujoktlj!twfu-!ublp!j!{bč•jubwv!esvš|uwfov!{bkfeojdv/

Qsf!ofhp!|šup!{blmkv•čjn-!žafmjn!eb!wbt!qpetfujn!eb!twb!qsfuipeob!j{eb!.okb-!Djdpojb-!nbhb{jo!Efumj~ć!j!twf!qvcmjlbdjkf!npžafuf!obsv•čjuj!lpoublujsbkvć~jtflsfubsb!Esv|šuwb/

Ob!lsbkv-!žafmjn!eb!tf!{biwbmjn!twjnb!lpkj!tv!lsjujlpwbmj-!qsfembhbmjjmj!iwbmjmj!sbe!•čmbopwb!vsf}đjwbč•lph!lpmfhjkvnb/![b!nfof!kf!up!cjp!qpetusfl-vqmjw!opwf!fofshjkf!j!qpej{bokf!sbeoph!fmbob!eb!tb!kp|š!wf~ćjn!fouv{jkb{npnqsjtuvqjn!qsjqsfnj!j!sfbmj{bdjkj!pwph!cspkb/!

Qp{jwbn!wbt!eb!j!ebmkf!vč•ftuwvkfuf!v!sbev!obš|fh!nbhb{job-! š|bmkfuftwpkf!qsjmphf-!j{wfš|ubkf-!qvupqjtf-!bmj!j!qsjnfecf!ob!qsfqp{obumkjwv!besftvnbhb{joefumjd@hnbjm/dpn!

V‚‚ažjwbkuf!č•jubkv~ćj!ufltupwf!lpkj!tv!qsfe!wbnb

3Nbhb{jo!{b!mkvcjufmkf!ejwmkji!qujdb!v!Tscjkj

Sfd!vsfeojlb

U

Poštovani čitaoci, uvaženiornitolozi, dragi saradnici

ufltupwf!j!qsjlmbeof!gpuphsbgjkf/!Vptubmpn-!{b!ob|šf!evhphpejšš|okf!•čjubpdf-!pwblbw!ob•čjo!sbeb!jojkf!opwptu/!Eftfuj!cspk!qp!sfev-!nphv!tmpcpeop!sfć~j-!p{ob•čbwb!nbmj!kvcjmfk-!bmj!{b!•čmbopwf!j!tjnqbuj{fsf!Esv|‚šŠšuwb!{b{b|šujuv!j!qspvč•bwbokf!qujdb!Tscjkf!jnb!wfmjlj!{ob•čbk/!V!qspuflmpn!wsfnfov-!vwfć~bwbp!tf!cspk!•čjubmbdb/!Qptubmj!tnpqsfqp{obumkjwj-!epqbemkjwj-!qspgftjpobmoj!j!sbep!•čjuboj/!Ob|š!nbhb{jo!tf!qbažmkjwp!č•jub!j!wj{vfmop!cvej!qsjkbuof!fnpdjkfpe!obtmpwof!tusbof-!lsp{!{bojnmkjwf!j!tusv•čof!ufltupwf!ob!obsfeojn!tusbobnb-!qb!twf!ep!jmvtusbdjkb!ob!qptmfeokpktusboj/!V!nbhb{jov!tv!qsf{foupwbof!cspkof!bldjkf-!jtlvtuwb-!tusvč•oj!qpebdj!j!wsivotlf!gpuphsbgjkf/

Qsfe!wbnb!kf!eftfuj!cspk!obš|fh!nbhb{job!Efumj’~ć/!_Čjubpdj!tv!pebwop!obwjlmj!eb!twblp!obš|f!j{ebokfpcjmvkf!cspkojn!ufltupwjnb!j!beflwbuojn!jmvtusbdjkbnb/!Oblpo!evhf!j!qbžamkjwf!bobmj{f-!{bkfeoptb!tbsbeojdjnb-!qplvš|bp!tbn!eb!pe!qsjtujhmph!nbufsjkbmb!{b!wbt!pebcfsfn!obkcpmkf!jtqjtbof!!!!Tmpcpebo!Jwj~

ISSN 1821 – 0708

I z d a j e :Društvo za zaštitu i proučavanje ptica SrbijeVladike Ćirića 24, stan 19, 21000 Novi SadTelefon: 021/6318-343www.pticesrbije.rs

Društvo za zaštitui proučavanje ptica Srbije

G l a v n i u r e d n i k :Slobodan Iviće-mail: [email protected] r e d n i k f o t o g r a f i j e :Katarina Paunoviće-mail: [email protected]Č l a n o v i u r e đ i v a č k e r e d a k c i j e :Dr Voislav Vasić, Milan Ružić, Dragan SimićL e k t u r a :Jelena Aćimoviće-mail: [email protected] i z a j n i p r i p r e m a z a š t a m p u :Slobodan IvićL i k o v n o - g r a f i č k i u r e d n i k :Blažimir Obradovićtel.: 063/8114-928 a`albO d g o v o r n i u r e d n i k z a r u b r i k u S t a v :Dragan SimićŠ t a m p a :Štamparija BOJENovi Sad, Petefi Šandora 62tel.: 021 505 112, 060 6540064www.stamparijaboje.rs

T i r a ž : 1000

N a s l o v n a s t r a n a :Riđoglavi svračak (Lanius senator)Foto: Rene Pop, Holandija

TTbb ee ss {{ bb kk ;;�� Zaštita ptica ��

Saša Marinković: Crni lešinar ponovo u Srbiji …............................................................................… 4Oto Sekereš: Prvi put postavljen odašiljač za modrovranu u Srbiji ….............................................… 6Slobodan Ivić: Aktivne mere za zaštitu velike droplje ….................................................................… 8

�� Gde žive ptice u Srbiji ��

Darko Ćirović: Kraljevstvo beloglavog supa …..…………............................................…...........…. 10Dragan Simić: Rumenke, supovi i šljuke …..…………............................................…................…. 12

�� Vesti i reportaže ��

Zoran Karić: Deponija Vinča .............................................................................................................. 14 Slobodan Ivić: Uspešno organizovan 22. evropski vikend posmatranja ptica u Srbiji ....................... 15Milan Ružić: Kikindske sove utine na Bibisiju ................................................................................. 16Dragiša Gašo Petrović: Čačanske sove ............................................................................................. 17 Maja Arok: Zaštitimo tekunice u Vojvodini ........................................................................................ 18Dimitrije Radišić: Radionica o Drugom evropskom atlasu ptica gnezdarica (EBBA2) .................. 19Dragan Simić: Izgrađeno pet namenskih osmatračnica za posmatranje ptica ................................... 19Brano Rudić: Oči u oči sa zmijarom ................................................................................................... 20 Zoran Karić: Modrovrane barajevske ................................................................................................. 22Brano Rudić: Ekološki kamp Tometino polje 2015. ........................................................................... 23

�� Ornitološki asesuari ��

Voislav Vasić: Ćetijina priča ................................................................................................................ 24

�� e-ornitologija ��

Dragan Simić: Zašto eBird i eBirding ............................................................................................. 26

�� Stav ��

Dragan Simić: Šta ugrožava grlicu u Srbiji? ..................................................................................... 29

�� Prikazi ��

Marko Tucakov: Predeo izuzetnih odlika - Vlasina ……………..................................................….. 30Voislav Vasić: Labudovo okno ……………......................….............................…...………............. 31

�� Izvučeno iz naftalina ��

Voislav Vasić: Jole Šoti ........................................................................................................................ 32Voislav Vasić: Timotije iz Banjičke šume ............................................................................................ 33

�� Za početnike ��

Dragan Simić: Osvajanje Grčke .......................................................................................................... 34Bojan Radeka: Detlić dobošar ............................................................................................................ 35

�� Meridijani ��

Geza Farkaš: U potrazi za plavom zebom ………………..........……………......................…......... 36

�� Crna hronika ��

Sandra Jovanović: Najpoznatiji novosadski par Isa i Bisa ............................................................... 38Sandra Jovanović: Nije sve tako sivo ............................................................................................... 38

�� Ptice i mi ��

Sandra Jovanović: Brojimo, brojimo rode .......................................................................................... 39

Cip – Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice Srpske, Novi Sad598.2(497.11)Detlić: Magazin za ljubitelje divljih ptica u Srbiji /glavni iodgovorni urednik Slobodan Ivić. ’ 2015, br. 10 -. ’ NoviSad : Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, 2015-..Ilustr.; 30 cmDva puta godišnjeISSN 1821 – 0708COBISS.SR-ID 237396743

Predsednik DZPPS-a: Milan RužićPotpredsednik: Marko ŠćibanSekretar: Sandra JovanovićČlanovi Upravnog odbora: Dimitrije Radišić, Draženko Rajković, Uroš Pantović Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije je organizacija koja

okuplja pojedince i institucije koje se brinu za ptice u Srbiji. Oničine mrežu aktivnih članova koja uspeva da održava partnerskeodnose sa ornitološkim organizacijama širom Evrope putemučestvovanja u zajedničkim projektima. Društvo svoj rad zasnivana proučavanju i zaštiti divljih ptica i njihovih staništa.

broj 10

Mišljenja objavljena u autorskim tek-stovima ne moraju uvek da odražavajustav glavnog urednika.Uredništvo magazina DETLIĆ pružatačne i ažurirane informacije, među-tim, ne snosimo nikakvu odgovornostza lošu, namernu ili nenamernu inter-pretaciju, kao i zloupotrebu. Sva pravazadržana. Reprodukcija bilo kogsegmenta ili celine, teksta, fotografija,na bilo koji način ili na bilo kom jezikunije dozvoljena bez saglasnosti izdavača.Iako su preduzete sve mere, uredništvose ne može smatrati odgovornim zagreške nastale u magazinu.

Magazin za ljubitelje divljih ptica u Srbiji


Crni lešinarponovo u Srbiji

Najveća naša ptica grabljivica, crni lešinar Aegypius monachus svojim mar ka -n tnim izgledom oduvek je plenio pažnju ljudi. Sa rasponom krila od 3 m, njegovlet inspiriše umetnike i posmatrače kojima zastaje dah u susretu sa njim. U na -rodu su mu pridavane nadprirodne moći i ispredale su se legende kao o mitskojptici. Zvali su ga još vožd ili starešina supova zbog njegovog nadmoćnog po na -šanja u metežu raznih vrsta strvinara, koji nastaje oko uginule stoke.

UGRO@ENE VRSTE: Crni le{inar (Auqypius monachus)

OŠ ponegde se od starih ljudimogu čuti priče da međusupovima postoji jedan glavni,koji predvodi celo jato. On sa -nja noću gde će sutra nešto ugi -

nuti, pa ujutro vodi jato na to mesto.Supovi se u velikom broju brzo okupečim nešto ugine, jer ih uputi starešinakoji vidi u budućnost. Onda se svisupovi okupe oko hrane i stanu u krugčekajući vožda da prvi kljune lešinu i nataj način im da znak da mogu da počnuda jedu, pa svi navale. Istina je da, crnilešinar jedini ima toliko moćan kljun isnagu da može da probije i razdere go -ve đu kožu, pa ga supovi čekaju da bi imotvorio strvinu i omogućio im da dođudo mekših delova kojima se hrane.

Poslednjih godina glavna atrakcijau Srbiji je povratak ove veličanstveneptice posle više od 60 godina. Ljubiteljiptica su pohrlili na Uvac, gde je hrani -li šte za lešinare, a posebno fotografi,koji žele da zabeleže trenutak susreta saovim gorostasom. Fotografije su namupravo i omogućile da pouzdano pra-timo pojavljivanje crnog lešinara i dasaznamo više o njemu.

Crni lešinari su rasprostranjeni uširokom Mediteranu i dalje na istok,preko Tibeta i Mongolije do Korejskogpoluostrva. Na zapadu se prostiru svedo Pirinejskog poluostrva. U celom area -lu su malobrojni. Procenjuje se da ihdanas ima ukupno 4500–5000 parova.Nestali su u mnogim delovima areala, apovukli su se i iz severne Afrike. U za-padnoj Evropi su iščezli iz Francuske,Portugalije i Italije, ali se tamo danassprovode programi njegovog ponovnognaseljavanja. U Španiji se sedamdesetihgodina prošlog veka bilo zateklo samo400 parova. Onda je pokrenut uspešanprogram njihove zaštite, tako da je da -

nas, to već najbrojnija populacija cr n ihlešinara sa 1600–1800 parova.

Kod nas je u prvoj polovini 19.veka crni lešinar naseljavao mnoge ni -zije i pobrđa. Već početkom 20. vekacrni lešinar je bio proređen i malobrojanu Srbiji. Toliko je bio redak da je od1936. do 1954. zabeleženo samo 6primeraka, a onda je i potpuno nestao.Glavni raz lozi nestajanja lešinara su biliratovi i nove granice na Balkanu. Pre ki -nute su nomadske stočarske staze, ko-jima je spuštana stoka sa planina unizije, a duž koje su bila posejanagnezdilišta lešinara. Najduži od ovihnomadskih pute va na Balkanu jepovezivao Prokletije sa Panonskomnizijom i iznosio je 500 km. Već predkraj 19. veka ugasilo se ekstenzivno no-madsko stočarenje. Sto ča ri su prestalida silaze sa planina u nizije i promenilisu načine gajenja ži vo tinja, što je dire -ktno uticalo na leši nare koji u ishrani

koriste prvenstveno uginulu stoku.Stočari su se nastanili u pobrđima navisinama od 600 do 800 m, gde su zimidržali stoku po štalama i hranili jesenom, a leti su je isterivali naplaninske paš njake. Veterinarski pro -pisi koji nalažu zakopavanje ili spalji-vanje uginule stoke da se ne bi širilezaraze, dodatno su onemogućili lešinareda vrše svoju sanitarnu ulogu u prirodi.Na ovaj način lešinari su ostali i bez onomalo hrane koja im je bila dostupna.Posebno u zimskim mesecima za njihviše nigde nije bilo dovoljno hrane nacelom Balkanu.

Postavljanje otrovnih mamaca uprirodi, beleženo je u Srbiji već posleprvog svetskog rata. Do otrova je biloteško doći, a i rukovanje je bilo rizičnopo ljude. Verovatno su ovo razlozi štootrovi nisu imali češću upotrebu, pasamim tim ni posledice na lešinare uovom periodu nisu bile fatalne. Među-

zbtujub!qujdb

K

Tb|b!Nbsjolpwj~

Foto: Saša Preradović – Crni lešinar Aegypius monachus

Zmijar (Circaetus gallicus)

tim, posle Drugog svetskog rata lovcisu uveli praksu postavljanja otrovnihmamaca za suzbijanje lisica, vukova,pasa lutalica i ostalih lovnih štetočina.Sistematska trovanja životinja u prirodiu akcijama lovačkih društava počela suu zimu 1947/8. i trajala su sve do za -brane postavljanja otrovnih mamaca1973. Trovanja su bila velikih razmerai samo 1959, prema lovačkim izvešta-jima, potrovano je 700 beloglavih su po -va, što je više nego što ih danas ima uSrbiji. Trovanja su suzbila sve lešinaresa većeg dela Balkana. Crni lešinar kojije i pre ovih akcija bio redak, gotovo daje nestao na Balkanu. Zadržala se samomala populacija, koja danas broji 36 pa -ro va, u dolini donje Marice u Grčkomrezervatu Dadia na krajnjem istokuBalkana.

Pedesetih godina prošlog veka,od mah na početku sprovođenja akcijasuzbijanja vukova, otrovano je nekolikopreostalih crnih lešinara u Srbiji. Nemajasnih podataka koji ukazuju da je crnilešinar preživeo u Srbiji posle tog vre-mena. Izdvaja se kao relevantan jedinonalaz crnog lešinara u klisuri Mileševkeiz maja 1986, koga je zabeležio Slobo-dan Puzović. U to vreme još nisu bilaorganizovana hranilišta za lešinare uSrb iji, a populacija beloglavog supabroj a la je manje od 30 parova sa te n de -ncijom daljeg pada brojnosti. Pravo ječudo da je crni lešinar zalutao u ovomperiodu u Srbiju u kojoj gotovo da nijebilo uslova za njegov opstanak.

Otvaranjem restorana za belogla -ve supove 1989–1993. otklonjen je ne-dostatak hrane za sve ptice koje se hra nelešinama, prvenstveno u zi ms kom peri-odu. To je omogućilo porast populacije

beloglavih supova, ali je i otvorilomogućnost za povratak crnog lešinara uSrbiju. Međutim, on se pojavio tek kadsu beloglavi supovi dostigli brojnost odoko 300 ptica. Sva ko jutro podigne sejato od 200 do 300 beloglavih supovaiznad hranilišta na Uvcu. Jato se vinena visine 2500–3000 m, odakle se povedrom danu vidi širom Balkana. Bro-jno jato je jasan signal ostalim leši-narima da tu hrane ima.

Uvac je u poslednjih pet godinaprivukao četiri primeraka Crnog leši-nara. Prvu pojavu snimio je video na -dzor u restoranu za supove na Uvcujuna 2010. Brano Rudić je prvi foto gra -fisao ovu pticu u klisuri Mileševke.Crni lešinar se zadržao na Uvcu do leta2011. kad su ga zabeležili i IrenaHribšek, Ivan Medenica i BorisRakočević u klisuri Mileševke. Nijeprezimio naj težu zimu, koja je zadesilalešinare 2012. Te godine smo zabeležili5 smrz nutih beloglavih supova. Ne sta -nak crnog lešinara nismo mogli da pri-hvatimo i kad je Nenad Dučićfoto grafisao crnog lešinara krajem je-seni 2012. na hranilištu za beloglavesupove na Uvcu, ponadali smo se da jeipak ostao kod nas i da prezimi. Među-tim, to je bila druga, mlađa ptica koja senije zadržala na Uvcu.

Krajem jeseni 2014. ponovo jeBrano Rudić fotografisao crnog leši-nara, ali ovog puta na Zlatiboru. Tajmladi crni lešinar je bio markiran, takoda znamo da je došao iz Bugarske, pase posle posete Zlatiboru vratio uBugarsku, u Kresnu Goru, gde i sadaživi. Ove godine u maju, kad je Fo nda -cija za zaštitu ptica grabljivica tradi-cionalno obilazila klisuru Trešnjice, gdetakođe postoji hranilište za lešinare,Irena Hribšek primetila je novog crnoglešinara, koga je u sukobu sa surimorlom fotografisao Saša Malezić. Taptica se nije dugo zadržala u kolonijisupova na Trešnjici, već ga je krajemmaja, za vreme prakse beogradskih stu-denata biologije, Irena Hribšek ponovozabeležila na Uvcu. To je drugi pri me -rak crnog lešinara koji se zadržao u Sr-b iji u koloniji supova na Uvcu. Sve četrizabeležene ptice u Srbiji su mladi pri -merci koji još nisu polno zreli i traženova područja da se nastane.

Crni lešinar je malobrojan na Ba l -kanu, pa je međunarodna Fondacija zazaštitu lešinara (VCF) iz Ciriha pre-dložila projekat naseljavanja Balkanašpanskom populacijom kojom naseljavazapadnu Evropu. Genetička i morfo me -triska istraživanja grčke i turske popu-lacije crnog lešinara ukazala su dapostoje izražene razlike populacije izisto čne Evrope u poređenju sa špan-skom populacijom. Reintrodukcije(ponovna veštačka naseljavanja) sve suprisutnije u biologiji zaštite ptica idrugih životinja. Ako nema mogućnostida se nađe deo autohtone, prirodne po -pulacije za ponovno naseljavanje, ondaje pri hva tljivo korišćenje razmnoženihptica u zarobljeništvu i njihovo puštanjeu prirodu, iako potiču iz udaljenijih kra-


zbtujub!qujdb

Foto: Ljubivoje Vranić – Starešina

Foto: Brano Rudić – Fotografija iz 2010.

►


jeva. Međutim, ako još uvek u prirodipostoje fragmenti urođene populacije,sme se koristiti samo najbliža susednapopulacija za obnavljanje vrste. Najvišegrešaka je napravljeno upravo kad sukorišćene jedinke iz udaljenih popu-lacija i unošene na prostore gde su jošpostojali ostaci drevne populacije. Nekepodvrste i geografski definisane popu-lacije nestale su upravo na taj način –smenom populacija. Najčešće se ovakvinesmotreni postupci opravdavaju do-brim namerama, prevelikim očekivan-jima javnosti, pritiskom medija ili izobrazovnih, ekonomskih ili estetskihpotreba.

Ove godine pojavila su se četiricrna lešinara u Rezervatu Kresna Kli -sura i jedan kod Kotela u istočnojBugarskoj. Ovi rezervati u Bugarskojsačuvali su drevnu populaciju belo -glavog supa, a nalaze se u neposrednojblizini Rezervata Dadia u kome opstajui autohtoni crni lešinari. Pojava crnoglešinara ove godine, posle jednog veka,na najudaljenijem grčkom ostrvu Kritkoje se odlikuje brojnom populacijombeloglavih supova predstavlja izne-nađenje za ornitologe. Uz nove nalazeu Srbiji, vidi se već da nije reč o sluča-jnostima. Očigledno su se poslednjihgodina razleteli crni lešinari po Ba l ka -nu, što može da bude naša šansa davratimo ovu vrstu na gnežđenje u Sr-biji prirodnim putem – makar i posle60 godina.

■

Prvi putPostavljen satelitski odašiljač za

modrovranu u SrbijiZaštita modrovrane Coracias garrulus u našoj zemlji je počela2003. godine. Pored ulaganja napora na očuvanju ove vrste pro-jekti su se delom odvijali i u pravcu istraživanja ekologije i biologijemodrovrana. Rezultati istaživanja su u mnogome doprineli daefikasnije radimo na zaštiti. Saznali smo puno o biologijignežđenja, o ishrani i korišćenju staništa. Došli smo do značajnihsaznanja o izboru teritorija i duplji tokom gnežđenja te o vreme -nskim prilikama koje pogoduju ili ne pogoduju uspešnomgnežđenju.

NAMO da modrovrane zi -mu provode u PodsaharskojAfrici. U arealu gnežđenjaborave oko četri meseca, a

ostalih osam meseci provode u migra -ciji i na zimovalištima. Godišnje moguda prelete preko petnaest hiljada kilo-metara između gnezdilišta i zimoval-išta. U nastojanju da saznamo što višeo migraciji i zimovanju, prstenovano jemnogo modrovrana, ali imamo sveganekoliko nalaza sa migratornih puteva(na žalost sve ilegalno ulovljene ptice).Ne znamo mnogo detalja o opasnostimakoje vrebaju modrovrane tokom puto-vanja. Malo se zna o uticaju klimatskihpromene na zimovalištima, uništavanjustaništa odgovarajućih za odmor tokommigracije i degradaciji zimovališnih sta -ništa.

Ove godine 18. juna u Subotičkojpeščari članovi Udruženja ljubiteljaprirode „Riparia“ i Društva za zaštitu iproučavanje ptica Srbije uz pomoćkolega iz Mađarske (članovi Mađa r -

s kog ornitološkog društva) u sklopuprojekta LIFE+ „Zaštita modrovrane uKa rpatskom basenu“ uspešno su po -stavili na jednu odraslu modrovranusatelitski odašiljač. Cilj je da dobijemodetaljne informacije o migraciji i zimo -vanju. Odašiljač radi na solarnu ene -rgiju i težak je svega 4,5 g, što znači daje manje od 3% telesne težine modro -vrane.

Ove dimenzije odašiljača svode naminimum smetnje u svakodnevnom ži -votu. Odašiljač kontinuirano pratipoložaj modrovrane i na dnevnomnivou šalje podatke. Svi zainteresovanimogu da prate kretanje modrovranesa odašiljačem na internet sajtu(www.satellitetracking.eu).

Tokom trajanja projekta do 2020.planirano je postavljanje satelitskeopreme na četrdeset modrovrana. Tre-balo bi da u Srbiji još jedna ptica budeopremljena, a ostale u Mađarskoj i Ru-muniji.

■

Foto: Oto Sekereš – Modrovrana sa satelitskim odašiljačem

z

zbtujub!qujdb

Foto: Nenad Dučić – Fotografija iz 2012.

Foto: Brano Rudić – Fotografija iz 2014.

Pup!Tflfsf|


zbtujub!qujdbAktivne mere za zaštitu

velike droplje

AVGUSTU 2015. posetio je2 od ukupna 3 staništa velikedroplje u Nemačkoj. U celojEvropi se zaštitom ove vrstebave na izuzetno visokom

nivou. Izolovana populacija dro plje uNe mačkoj je bila jedna od na ju gro -ženijih, pa su zato počeli intenzivno da sebave zaštitom ove vrste. Prilikom oveposete, David je saznao da je u proteklomperiodu, izgrađen centar za veštačkiuzgoj, koji sadrži 6 og ra đenih objekata na3 zaštićena dobra. Najmanji obuhvataprostor od 17 ha, a najveći do stiže 40 hapovršine. Napravljen je nasip za zaštitu

od pruge, postavljene su oznake na stru-jovodima za visoki napon, 3 velikeosma tračnice, započeto je intenzivnoobra zovanje korisnika zemljišta, a vla-snici su uključeni u program ekološkepoljoprivrede pri Evropskoj Uniji.

,,Možda sakupljanje svih prona đe -nih jaja nije bila najbolja praksa, to susmatrali i pojedinci koji su sprovodili radna terenu, ali konačan rezultat pokazujeda je populacija droplji u stalnom porastu.Sve planirane mere koje su realizovanedale su pozitivne re zultate. Naravno saku-pljanje jaja i veštački uzgoj kod osetljivih

vrsta, kao što je velika droplja ima i svojenegativne strane, jer introdukciju prate iuobičajeni problemi. Lično sam videoženku koja se svake godine vraća u og ra -đeni deo odgajivačkog centra, sa svojimpiletom, koje se izleglo u prirodnom sta -ništu. Druga, odrasla ptica je često uneposrednoj blizini samog centra. Iako susvi radnici primenili pro pisane preve -ntivne mere (nošenje svetlo-plavih odora,strogo zabranjen ulaz bez preke potrebe uodređene prostore, minimalan pristup za-poslenih u blizini ptica), droplje ipak,smatraju da su povezane sa ljudskom za-jednicom.

Na žalost, na ovaj vid pona ša njaodraslih ptica odgajanih u od g a jivačkomcentru se teško može uticati, ali ono što jenajbitnije, velike dro plje se razmno ža -vaju, a njihovi pilići se već mnogo višeplaše ljudskog prisustva. U to sam se uve-rio na terenu, tako da će već 3. ili 4.koleno biti poput dro plje, odrasle bez po-moći čoveka.“ – ističe Grabovac

Pozitivna iskustva je neophodnoprimeniti i na staništima koja naseljavajuvelike droplje u našoj zemlji.

,,U ovom trenutku kod nas bi najva -žnije bilo da se obezbedi ograđeni prostorza nesmetano gnežđenje i odgajanje mla -du naca velike droplje. Na žalost, finan-sijska sredstva nam ograničavaju re a li zacijuplanova. Neophodan iznos novčanih sre -dstava za takav poduhvat je dosta visok,naspram mogućnosti svih zainteresovanihljubitelja velike droplje i nastojanjaPokrajinskog sekretarijata za urbanizam,graditeljstvo i zaštitu životne sredine.Neophodna sredstva još uvek nisu u po -tpu nosti obezbeđena. Takođe, postojipotreba da korisnici zemljišta obavljajuaktivnosti unutar samog rezervata, a to je:

David Grabovac je pored članstva u DZPPS-u, potpredsednik ULJP,,Riparia”, član i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja za zaštitu ve-like droplje. Inače, zaštitom velike droplje Otis tarda bavio se i preosni vanja ovog udruženja. On je posetio nemačke odgajivačke centreda bi se upoznao sa načinom rada na zaštiti velike droplje, a njihovirezultati će u ovom tekstu biti predstavljeni. Stečena iskustva pokušaćeda primeni i u našoj zemlji.

V

Tmpcpebo!Jwj~

Foto: Jozsef Gergely – Velika droplja Otis tarda

Foto: Jozsef Gergely Foto: Jozsef Gergely Foto: David Grabovac – Objekti za veštački uzgoj


zbtujub!qujdbkošenje u odgovarajućem vre menskomperiodu, sejanje poljo pri vrednih kulturakoje su prikladne za sve neophodne bi-ološke cikluse u životu droplji, kontro -lisana ispaša, kao i umanjenje brojamo gućih predatora na jaja velikih droplji.Sve ove mere bi povećale šanse opstankanaše rubne populacije. Oko koordinacijesvih ovih aktivnosti mnogo truda ulažePokrajinski zavod za zaštitu prirode. Ipak,preko je potrebna lokalna podrška naterenu. Nastalu prazninu pokušava daupotpuni Udruženje za zaštitu velike dro -plje sa sedištem u Mokrinu. Članovi ovogUdruženja pru žaju obrazovanje, promo-ciju i aktivno učestvuju u zaštiti i na tajnačin doprinose opstanku velike dropljena području naše zemlje.” – navodi Gra -bo vac.

Prilikom posete stanici u Bukov-uDavid Grabovac se upoznao sa TorstenomLangemahom koji je odgovorno lice Ce -ntra za zaštitu ptica u Brandenburgu. Uotvorenom i prijateljskom razgovoruLangemah je govorio o aktivnostima kojesu doprinele povećanju broja jedinki, akoje bi koristile i ornitolozima i svim zai -nteresovanim subjektima u našoj zemlji.Davidu je saopštio da je najpre 1978. go-dine formirana mala stanica, da bi 1999.godine prerasla u jedan centar sa više ob-jekata. Populacija velikih droplji je oscili-rala. Godine 1937. bilo ih je 3900 jedniki.Na više od 30 lokacija droplje su 60-ih i70-ih godina bile zastupljene, da bi 90-ihgodina broj staništa velike droplje pao nasamo 3, a na kojima su već bile započeteaktivne mere zaštite. Populacija velikihdroplji je 1997. godine brojala 57 jedinki,a ove godine broj jedinki dostiže 200.Spašavanje jaja je bila jedna od prvihmera koju su započeli, a nakon izvesnogperioda dobili su na gazdovanje prvih1000 ha koje su koristili za zaštitu velikedroplje. Sada imaju oko 60-70 ptica nasvakom od 3 staništa, a planiraju da po -većaju broj na 80-100 jedinki po za-štićenom staništu. Sada svako staništeobu hvata površinu od oko 5000 ha. Lo gi -čno je da se droplje gnezde i van zašti -ćenog područja. Trenutno rade procenu zaformiranje staništa za 4. zaštićeno po-dručje, na kojem planiraju reintrodukcijuvelikih droplji sa postojećih lokaliteta.

Nakon razgovora sa Torstenom, nje-gov sledeći sagovornik je bila BirgitaBloh. Ona mu je ispričala brojne zani -mljivosti o odgoju dropčića, a zatim je de-limično obišao uzgajivačnicu, video maledroplje, ali i starije ptice koje su po -vređene. Posetio je osmatračnicu i video2 ženke sa pilićima. Sledeći dan je posetiostanište Markiše Švajc gde je domaćinbila Astrid Ajsenberg. Kiša ih nije omelada krenu u obilazak. Od nje je saznao zaprobleme koje mogu da izazovu gavra-novi. Oni redovno pokušavaju da oterajudroplje sa gnezda i da im ukradu jaja. Čuoje za podatak da su i belorepani redovni

predatori čak i odraslih mužjaka velikedroplje. ,,Ne zaboravite da odrasla velikadrolja može dostići težinu do 16 kg” – na -po minje David Grabovac .

,,Iz prethodnih razgovora sa sa govo -rnicima sam shvatio da je to opro ban re-cept, koji moramo upotrebiti. Po učeniiskustvom kolega iz Nemačke, neophodnoje dodatno obezbediti prostor na kome većžive droplje, a bilo bi poželjno uspostavitiuzgajivački centar. Takođe, droplje nemogu da žive samo na neobrađenoj po -vršini, već moraju imati adekvatne kultu -re biljaka da bi im se broj povećao.Prirodni neprijatelji velikih droplji sulisice, jazavci i sive vrane. Od kad je po -

čela sistematska vakcinacija protiv be s ni -la, broj lisica je u porastu. U Nemačkojpostoji uska saradnja lovaca i zaštitara iako se u blizini gnezdilišta pojavi lisica,lovci odmah stižu u pomoć zaštitaru.Takođe, u osetljivim životnim periodimavelike droplje, lov je ograničen i pravilnikse poštuje. Još jedan veliki problem pre -dsta vljaju strujovodi sa viskokim na -ponom. Oni su problem i za druge pticekoje kori ste termale. Zato je neophodnouspostaviti dobru komunikaciju sa dire -kcijom za elektropri vre du i realizovatiprojekte koji uključuju zaštititu ptica. Ide-alno bi bilo da se električni provodnicipostavljaju pod zemljom, što je praksa nastaništima velike droplje u Evropi. Uko-liko u našoj ze mlji bude predviđena gra -dnja vetrenjača na područjima kojenastanjuju velike droplje, one se nikako nesmeju graditi na manjoj udaljenosti od 3kilometra od zašti ćenih područja” – za-ključuje Gr a bo vac.

Nakon razgovora, shvatio sam da jeDavida upravo želja za spoznajom i mo -dalitetom kojim se može zaštititi i po ve -ćati brojnost velike droplje, odvela na putu nemačke centre. Sve što je naučio do-prineće uspostavljanju novih brojnih pla -nova i razvoju novih ideja koje ćeuna prediti rad na uspešnoj zaštiti velikedroplje.

■Birgit Blok, David Grabovac i TorstenLangemah

Foto: Jozsef Gergely – Velika droplja Otis tarda


Hef!{jwf!qujdf!v!Tscjkj

KRALJEVSTVObeloglavog supa

Specijalni rezervat prirode ,,Uvac,, odlikuje prisustvo samo oko 145 vrsta ptica. Međutim,stanište je izuzetno značajno, jer njega nastanjuje beloglavi sup Gyps fulvus , jedina vrstestrvinara koja se i danas gnezdi na području Srbije.

SPECIJALNI REZERVAT PRIRODE “UVAC”

VA retka vrsta nakon Drugogsvetskog rata je bila pred izu-miranjem. Zahvaljujući entu -zijazmu, pre svega lokalnog

stanovništva, ali i ornitologa Zavoda zazaštitu prirode Srbije i Biološkog insti-tuta ,,Siniša Stanković” iz Beograda iproglašenju Specijalnog rezervata pri -rode ,,Klisura reke Uvac”, 1971. go-di ne, beloglavi sup je sačuvan odpo t punog izumiranja. Do početkaposle dnje decenije dvadesetog veka napodručju uvačkih jezera preživelo jesvega 10-ak jedinki. Međutim, prekret-nicu predstavlja 1994. godina, kada jeorganizovano hranilište Manastirina izapočeto iznošenje hrane za supove,uglavnom uginule stoke (u manjoj meriklaničnog otpada). Doslednim spro vo -đenjem programa ishrane – godišnje seu ,,restoran” iznese preko 170 tona hra -ne i klaničnog otpada – i pre svega za-laganjem čuvara prirode zaposlenih uRezervatu Uvac d.o.o. iz Nove Varoši(privredno društvo koje se stara o reze -rvatu) brojnost beloglavih supova se dodanas povećala na oko 110 gnez dećihparova (u kanjonu Uvca i kanjonu rekeMileševke) u tekućoj, 2015. godini,odnosno 400-450 jedinki. Tako je ko lo -nija ove jedinstvene vrste ptica po stalanajveća u kontinentalnom Balkanu ijedna od najvećih u ovom delu Evro pe.

Specijalni rezervat prirode ,,Uvac”leži u jugozapadnoj Srbiji u okviruStarovlaško – raške visije. Okružen jeplaninama Zlatar, Murtenica, Čeme -rnica, Javor i Jadovnik. Minimalna nad-morska visina rezervata je 760 m, amaksimalna 1322 m.

Centralnu morfološku celinu reze r -vata predstavlja kanjonska dolina rekeUvac sa dolinama njenih pritoka. Vodereke Uvac, duboko su usekle svoje ko-rito u krečnjačke stene i formirale

sužene klisurasto – kanjonske doline savisokim, strmim krečnjačkim liticama.Prosečna dubina dolina je između 200 i300 m, a maksimalna do 350 m. Pose -bna vrednost kanjonskih delova dolinesu uklješteni meandri. Rtovi meandarau okolini sela Lopiže imaju relativnuvisinu od oko 100-120 metara.

Dolina Uvca delimično je poto-pljena izgradnjom tri brane i formira -njem jezera: Uvačkog, Zlatarskog iRa doinjskog. Voda uvačkih jezera ugla -vnom se koristi za potrebe proizvodnjeelektrične energije i vodosnabdevanja.

Okolina sadrži brojni oblike kra -š kog reljefa: kraške površi, uvale, vr-tače, okapine, pećine i jame. Pećine subrojne i po veličini variraju od potka -pina do jednog od najvećih do sada po -znatih pećinskih sistema u Srbiji –Ušačkog, čija dužina do sada istraženihkanala iznosi 6185 m. Ušački pećinskisistem se sastoji od dve pećine –Ušačke i Ledene, kao i jame Bezdanakoja ih spaja. U rezervatu se nalaze idruge pećine: Tubića pećina, pećinaDurulja, Baždarska pećina, itd.

Svake godine se markira oko 20beloglavih supova. Zahvaljujući tome,znamo da naše ptice lete čak do Izraela,na sever do Poljske i Estonije, a jednaptica je odletela do 3500 km udaljenogJemena, na jugu Arabijskog poluostrva.Takođe, s druge strane, Uvac posećujuptice iz Grčke, Hrvatske, Bugarske,Francuske...

Značajno je istaći da su se u reze -rvat tokom poslednjih nekoliko godinavratile još dve vrste strvinara koje sunekada nastanjivale ovo područje. Rečje o crnom strvinaru ,,sup starješina” –

P

Foto: Jaroslav Pap – Beloglavi sup Gyps fulvus

Ebslp!^jspwj~

Foto: Saša Preradović – Beloglavi sup


Aegypius monachus i beloj kanjiNeophron percnopterus. Kamera kojase nalazi na hranilištu ih je više putazabeležila, kao i foto-aparati čuvaraprirode i ornitologa koji obilaze ovo po-dručje. Nadamo se da će se ove pre kra -sne ptice vratiti na Uvac u većem broju– pun pansion im je obezbeđen!

Pored navedenih, područje Uvca iokoline u prošlosti je naseljavao jošjedan strvinar – orao bradan (,,kostobe-rina” – Gypeatus barbatus). RezervatUvac će se truditi u narednom perioduda, u saradnji sa Biološkim institutom,,Siniša Stanković”, kao i Zavodom zazaštitu prirode Srbije, učini napor da

ovu vrstu vrati na njeno vekovno sta ni -šte putem programa reintrodukcije.Ov im bi SRP ,,Uvac” postao jedno odnaj značajnijih staništa strvinara uEvro pi.

Takođe, Uvac je jedno od retkihgnezdilišta velikog ronca Mergus mer-ganser u Srbiji, kao i područje gde jezabeležena najveća populacija ove retkevrste ptice na Balkanu.

Rezervat nastanjuju : osičar Pernisapivorus, zmijar Circaetus gallicus, suriorao Aquila chrysaetos, sivi soko Falcoperegrines, leštarka Bonasa bonasia,kamenjarka Alectoris graeca, prdavacCrex crex, šumska šljuka Scolopax ru -sticola, ćuk Otus scops, buljina Bubobubo, mala sova Glaucidium passer-inum, dugorepa sova Strix uralensis,gaćasta kukumavka Aegolius funereus,siva žuna Picus canus, zelena žunaPicus viridis, šumska ševa Lullula ar-borea, obični popić Prunella modularis,obična crvenrepka Ph. Phoenicurus,kos kamenjar Monticola saxatilis, va-troglavi kraljić Regulus ignicapillus,ćubasta senica Parus cristatus, pu -zgavac Tichodroma muraria, strnadica


Foto: Saša Preradović – Kralj neba, beloglavi sup Gyps fulvus

Foto: Saša Preradović – Hranilište beloglavog supa

►



kamenjarka Emberiza cia i brojne drugevrste.

Pored ornitofaune, značajno je je iprisustvo retkih i ugroženih vrsta sisara,poput vuka i medveda. Čista voda aku-mulacije stanište je 24 vrste riba, kao iprirodna plodišta mladice, potočne pa -strmke, jezerske pastrmke, zlatovčice,smuđa, klena, skobalja, potočne mre -ne... Od 219 registrovanih taksona flore,3 vrste su od međunarodnog značaja, 3na Crvenoj listi flore, 25 taksona je podkontrolom sakupljanja, korišćenja iprometa, a preko 50 vrsta ima lekovitasvojstva.

Raznolikost netaknutih staništa,prisustvo endemičnih, reliktnih i ugro -ženih biljnih i životinjskih vrsta, odposebnog su značaja za očuvanje biodi-verziteta i geodiverziteta, a samim timrazvoj i promociju turistučkih potenci-jala rezervata, ali i zlatarskog kraja ucelini.

■

Foto: Vladan Vučković – Rumenka Carpodacus erythrinus

RVI put sam ovde, naMa dž brodu (,,brod” jeme sto gde se reka možepregaziti), gde su predeset godina otkrivene

čak dve nove gnezdarice Srbije. Prvu odnjih s lakoćom uočavam čim ugasimmotor: pet drozdova borovnjaka Turduspilaris se hrane u niskoj travi pokrajreke. Oni su uobičajeni zimski gosti, aliovo je prvi put da ih posmatram usredjuna i sezone gnežđenja.

Oko mene je nekoliko teritorijaobi čnih travarki Saxicola rubetra i

poljskih ševa Alauda arvensis, nadalekovodu se gnezdi gavran Corvuscorax, jedan vivak se pokazuje u letuVanellus vanellus, rusi svračak Laniuscollurio je na vrhu žbuna, dok negde izobalne vegetacije peva trstenjak mlakarAcrocephalus palustris. Međutim, nigdene vidim gnezdaricu br. 2!

U to se Puza vraća iz kraće šetnjei pokazuje mi fotografije tajenstveneptice br. 2: rumenka Carpodacus ery-thrinus. Tamo je, kaže, u onim vrbama.

Proveravam vrhove krošnji, tu jeobična grmuša Sylvia communis, ali

Foto: Katarina Paunović – Mergus merganser

Foto: Katarina Paunović – U gnezdilišnom prostoru

Rumenke,supovi i šljuke

Esbhbo!Tjnj~

Rano ujutru, vozim kroz smreke, pašnjake i polja krompira,niz Zlatar ka Sjenici i dalje, ka mostu na Vapi. Kako se spu -štamo, iz vedrog dana ulazimo u maglu. Da li ćemo po magli iptičariti?

Ipak imamo sreće – na oko 900 mnv, Pešterska visoravan,kojom Vapa vijuga, leži ispod oblaka. Na izlazu iz Sjenice, nabanderi je gnezdo belih roda Ciconia ciconia, s jednim mla -duncem, a malo dalje opažamo i zimovke Pyrrhula pyrrhula iobične beloguze Oenanthe oenanthe.

Q



Foto: Katarina Paunović – Rezervat prirode Uvac

mogu samo da čujem rumenku! Pažljivoskeniram lišće, sitne ptice preleću izjedne krošnje u drugu, ali kada jednomslete, više ne mogu da ih uočim. Ru-menku sam ranije posmatrao u jednompolju prosa u Indiji, ali nikad u Evropi.Ipak ću morati da se zadovoljim samoglasanjem, ne i prizorom same ptice.

Hitamo natrag na Uvac, gde naspokraj brane dočekuje pun autobus osta -lih učesnika konferencije ,,3 za” u orga-nizaciji Mladih istraživača Srbije.Vozim u rikverc ne bih li parkirao, oniraštrkani, meni četvore oči otvorene... ibaš u to vreme su srećnici izvukliglavnu premiju: na hranilište je sleteocrni strvinar Aegypius monachus! Ja? Jasam samo pažljivo parkirao kola...

Ulazimo u ,,kvadrimaran” (u stvaridva katamarana vezana bok uz bok) iotpo činjem oplovidbu Uvačkim / Sje -ni č kim jezerom, čija najveća dubina kodbrane dostiže i 100 metara. Beloglavisupovi Gyps fulvus lete ka hranilištu.Isprva sam ih brojao, no ubrzo je sveviše grupa letelo od hranilišta, dok sudruge i dalje letele ka njemu, pa samnakon 110 izbrojanih supova digao rukei procenio da smo svakako videli preko150 jedinki. Prošle zime je ovde izbro-jano 310 supova – svaki drugi beloglavisup unutar Balkana (tj. izuzimajući Cresi Krit) bio je upravo na Uvcu.

Dve ženke velikog ronca Mergusmerganser beže ispred plovila. Još jerano i mladi su u gnezdima po stenama.Meandri postaju dublji, litice se uzdižusve više, a supovi lete blizu nas (pre-blizu da bih stigao da uoštrim pre negošto škljocnem). Na nekim stenama sevide mladunci u gnezdima. Odrasli sunaviknuti na posetioce i ne pokazujuznakove stresa, ali neka gnezda su jakonisko, najniže na svega pet metara nad

vodom i dešava se da uplašeni mladuncizavrše u vodi. Našim kvadrimaranomupravlja čuvar rezervata Marko, sinpokojnog Borka Obućine, prvog čuvararezervata, što garantuje da ćemo seokrenuti i vratiti pre nego što stignemodo tog gnezda. Međutim, posete sudozvoljene i ribolovcima i kajakašima,od kojih mnogi nisu svesni rizika kojimogu da predstavljaju.

Kasnije, u hotelu, Puza i ja tražimoda večeramo ranije kako bismo premraka otišli u još jedno ptičarenje. Sadase zaustavljamo na prostranoj čistiniokruženoj smrčevom šumom, tako da

naspram neba možemo da vidimovrhove drveća, otvaramo pivo i čekamo.U blizini, pokret na tlu – strnadica žuto-voljka Emberiza citrinella, ali odmahiza nje, skoro zaklonjena bližom pticom,kao na onim edukativnim posterima nakojima su ptice nagurane jedna dodruge, stoji rusi svračak Lanius collurio.

Čekamo još neko vreme bez uspe -ha, pa se premeštamo dalje, na manjučistinu, gde su nam i šanse da uočimonaš cilj – šumsku šljuku Scolopax rusti-cola –manje. Pre četvrt veka se smatraloda se one gnezde samo na severu, uSkandinaviji i Rusiji, ali Puza – Slobo-dan Puzović – je o tome imao drugačijemišljenje, pa je otkriće balkanske gne -zdilišne populacije pretvorio u temusvog magistarskog rada.

Dok čekamo, temperatura se spu -šta na 11°C. Poslednje ptice koje pevajuu tami su jelove senice Paru sater, dro -zdovi pevači Turdus philomelos i crve -ndać Erithacus rubecola. Moja mobilnaprokletinja zazvoni, spuštam pogled,Puza u tom trenutku kaže ,,Eno je!”, alisve se završilo prebrzo i pre nego štosam uspeo da je spazim, šljuka je ne -stala. Da li sam već pomenuo da nika danisam posmatrao šumsku šljuku?

Sada ne skidam pogled s neba naddrvećem, ali noć je već pala i verovatnoje prekasno. Ipak, čekamo i dalje. I da -lje. Nisam dovoljno odeven i postaje mihladno. Eno!

Pravo ka nama (pa joj je iz tog uglakljun nevidljiv), preturajući se u letu sboka na bok kao čamac na uzburkanommoru ili pre kao leteća lisica, jedan mu -žjak se šepuri u letu. Prilično sam sigu-ran da sam ja bio više impresioniran timletom od ma koje ženke, ukoliko ih je ublizini i bilo.

■

Foto: Saša Preradović – Beloglavi sup

Foto: Brano Rudić – Rusi svračak Lanius collurio


Wftuj!j!sfqpsub{f

Deponija Vinča

AJIMPRESIVNIJA su ogro -mna jata ptica kojima je de-poni ja lako dos tupna .Di verzitet ptica je značajan,iako su svojom brojnošću

galebovi potisnuli druge vrste ugla -vnom na obode deponije. Koje se svevrste ovde okupljaju, u kom broju,odakle dolaze/odlaze, kakva je sezo -nska dinamika u sastavu ornitofaune,koliki će biti uticaj na ptice predstojećeplanirano uređenje deponije i upra -vljanje otpadom u skladu sa propisima?Na ova i mnoga druga pitanja nemamopravi, a često ni bilo kakav odgovor.Zbog toga smo, uz veliku podršku JKP„Gradska čistoća”, ove zime više putaobišli deponiju u cilju popisa vrsta pticakoje se tamo okupljaju i njihovog broja,ali, i uspostavljanje nekog „nultog”stanja raznovrsnosti i brojnosti ptica,ovog veštački stvorenog biotopa.

Prvi obilazak je bio 29. januara2015. tokom Međunarodnog popisaptica vodenih staništa (InternationalWaterbird Census - IWC), kada sučlanovi Društva za zaštitu i proučavanjeptica Srbije (DZPPS) i Lige za orni-tološku akciju (LOA) posetili deponijui tom prilikom, između ostalog, za dvasata uočili 41-og prstenovanog galeba:36 običnih galebova Larus ridibundus,prstenovanih u Srbiji (11), Ukrajini (1),Italiji (1), Mađarskoj (10) i Hrvatskoj(13), a očitani su i prstenovi 3 sinjagaleba L. cachinnans, verovatno svi izUkrajine i 2 iz Litvanije.

Gruba procena je, da je na de-poniji bilo oko 30.000 galebova od čegavećina običnih i 500 velikih. Od ređihvrsta galebova posmatran je crni galebL. marinus, mrki L. fuscus i potvrđennalaz srebrnastog galeba L. argentatus.

Istog dana vršeno je i brojanje iprocenjivanje galebova koji se sa de-ponije predveče sele na ribnjak MikaAlas gde provode noć. Tim povodom napotezu od Ade Huje do Višnjice, iz ča -mca na Dunavu (uz podršku JP „Voj vo -dinašume”) naspram Vinče i na samomribnjaku (uz odobrenje uprave) 4 timabrojača je pratilo galebove. Broj je pro-cenjen na 43.000 (oko 38.000 običnihL. ridibundus, 4.000 velikih L. cachi -nnans i 1000 sivih L. canus).

Preko 1500 tona otpada koji se svakodnevno slije na beogradskudeponiju u Vinči čini ovo (neuređeno) smetlište najvećim u ovomdelu Evrope. Veliki procenat generisanog komunalnog otpada jeorganskog porekla i uprkos nesumnjivom ekološkom problemupredstavlja sjajnu hranidbenu bazu za mnoge vrste životinja, pogo-tovo tokom zime kada je hrana inače ograničena.

O

Foto: Zoran Karić – Ekipa za prstenovanje galebova

Foto: Zoran Karić – Čin prstenovanja galeba

[psbo!LbsjČćščČč~


Wftuj!j!sfqpsub{f

Foto: Zoran Karić – Jato galebova na deponiji u Vinči

Sledeća poseta deponiji, 2. februa -ra je bila u organizaciji Fondacije za za-štitu ptica grabljivica Srbije, uz učešćeLOA i prisustvo TV ekipe Stu dija B,kada je snimljen i prilog o pticama kojese hrane na ovom mestu. Uočeno je, daje brojnost galebova i dalje velika, akone i veća nego pre t hodnog puta.

Međutim, 14. februara brojnostpti ca je znatno opala i bilo ih je oko15.000. Prilikom ovog obilaska prioritetje bio prstenovanje. Ptice su prstenovaliDragan Fabijan i Draženko Rajković(DZPPS), dr Saša Marinković (IBISS),uz članove Fondacije za zaštitu pticagrabljivica i članova Lige za ornitološkuakciju. Uzeti su biometrijski podaci istavljeni prstenovi na noge 207 gale-bova od čega 200 običnih L. ridibundusi 7 sivih L. canus. Osim galebovaviđene su i 2 bele rode, 7 belorepana, 2mišara, vetruške, sive vrane, gačci,gavranovi, čvorci, kosovi, itd.

Poslednja zimska poseta ove go-dine bila je 8. marta kada je Fondacijaza zaštitu ptica grabljivica obišla de-poniju i procenjeno je prisustvo oko10.000 galebova, većinom običnih inešto malo sinjih.

Nadamo se da ćemo ubuduće sta -ndardizovati monitoring uz saradnjugrada Beograda i JKP ,,Gradska či-stoća”, redovno obilaziti deponiju ibeležiti

dešavanja u ptičijem svetu na ovom,uprkos predrasudama nadasve zanim lji -vom mestu.

■

USPEŠNO ORGANIZOVAN22. evropski vikend

posmatranja ptica u SrbijiA ovogodišnjem Eurobirdwatch-u, u organizaciji Društva zazaštitu i proučavane ptica Srbije, a pod pokroviteljstvomBirdLife International u periodu 3. i 4. oktobra 2015. godine,izlet su organizovala i realizovala 37 vodiča u različitim kraje-

vima naše zemlje. Ukupan broj učesnika je 995. Broj posmatranih ptica102213. Ubedljivo tri najviše posmatrane vrste ptica su čvorak Sturnusvulgaris sa ukupnim evidentiranim brojem 45021. Običnih galebovaLarus ridibundus je evidentirano 17049, a kao treće posmatrana vrsta, uskoro svim terenskim beležnicama vodiča izleta zabeležena je liskaFulica atra sa 9163 jedinki. Ukupan broj vrsta koje su zapažene na tere -nima naše zemlje je 149.

Koordinator ovogodišnjeg događaja je organizacije Vogelbe s chermingNederland (BirdLife partner iz Holandije), koja je zadužena za prikupljanjeizveštaja sa terena, dok su naši vodiči bili u obavezi da popunjene formularedostave Slobodanu Kneževiću, koordinatoru za našu zemlju. ■

O

Tmpcpebo!JwjČćščČč~


Wftuj!j!sfqpsub{f

PRODUKCIJI serijala ,,Oneplanet“, priča o sovama bićepredstavljena kao jedna oddeset najznačajnijih urbanihsredina za boravak divljih

životinja. Procenuje se da će ovaj doku-mentarac i četvorominutni segment osovama, videti čak 500 miliona ljudi.Serijal će premijeru imatu u Velikoj Bri-taniji krajem 2016, a u ostatku svetatokom 2017. godine. Jedan dan sovautina u centru Kikinde gledaoci ćevideti u još oko 200 zemalja.

Snimanje najvećeg zimovalištasova utina na svetu koje se nalazi u ce -ntru Kikinde bio je pravi izazov zaekipu. Producent Fredi Devas kaže:,,Snimanje noćnih ptica grabljivicaiziskuje veliki napor, ali je priča o na-jvećem zimovali štu ovih ptica na svetuza nas veoma izazovna“, priznaje Fredii nastavlja: „Već tokom prvih dana sni-manja, ekipa je našla junaka. Radi se osovi koja se uvek odmara na istom

mestu - na stablu kraj Gimnazije; na-zvali smo je Stampi. Na minimalnojsmo udaljenosti od sove. U nekim

trenucima, Stampi deluje kao pravi pe -rnati glumac. U Velikoj Britaniji velikaje stvar kad u gradu vidite sovu. Doćiovde i videti na gra nama u centru gradastotine ptica koje su okružene ljudima,nešto je izuzetno", oduševljen je Fredi.

Veliku pomoć ekipi BBC-a i seri-jala „One planet“ pružili su stručnjaciCentra za zaštitu sova Srbije i Društvaza zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Tokom snimanja na stablima jeobitavalo oko 530 sova, dok je pre samošest godina u centru Kikinde zabeležensvojevrstan rekord od čak 743 sove.

Tokom snimanja posetio nas jeNjegova Ekselencija, ambasador VelikeBritanije u Srbiji Denis Kif sa supru-gom i poželeo nam uspešan rad. Tako -đe, zahvaljujemo se Opštini Kikinda,Gimnaziji ,,Dušan Vasiljev” iz Kikindei svim ostalim institucijama i poje -dincima koji su dali nemerljiv doprinosu snimanju serijala.

Eko turizam na koji Kikinda ozbi -ljno računa nezamisliv je bez maksi-malne zaštite sova. To će omogućiti dau dužem vremenskom periodu celalokalna zajednica ima razne koristi.Kikinda je već širom sveta prepoznatakao „Svetska prestonica sova“, a sadaje pravo vreme da se ovaj fenomen pri-bliži znatno širem krugu ljudi. ■

KKiikkiinnddsskkee soveutine na BBC-u

Ekipa serijala ,,One Planet,, u produkciji BBC-a, prestižne medi -j s ke kuće čiji dokumentarni filmovima o životinjama već deceni-j ama gledaoce ostavljaju bez daha, u Kikindu je stigla sa razlogom.Od 24. januara do 6. februara 2015. ekipa sačinjena od dva sni-matelja i jednog producenta boravila je u Kikindi, snimajući sove.

Foto: Milan Ružić – Detalji snimanja kikindskih sova

Foto: Milan Ružić – Član ekipe BBC-a u akciji

Njmbo!Svaj~

V


Wftuj!j!sfqpsub{f

OČETAK godine obeležila jeaktivna potraga za zimovali -štima utina. Pored najpoznati-jeg u samom gradu, otkrilismo još nekoliko u selima u

okolini, tako da je prošle zime na sedamlokacija zimovalo oko 200 utina. Zani -mljivo je da su sva zimovališta na levojobali Zapadne Morave u samom gradu inizvodno od njega. Svako zimovalište jeposmatrano u nekoliko navrata. Brojanesu utine i preko dana i u sumrak, a što jenajvažnije, razgovarali smo i sa ljudima učijim se dvorištima sove nalaze. Otvorenosmo diskutovali o predrasudama i sujeve -rjima vezanim za ovu noćnu lepoticu, pre-dočena je direktna i indirektna korist odsova. Posebno je ukazivano na značaj oču-vanja samih staništa sova. Skrenuta jepažnja na njihovu ugroženost i na pravnu

regulativu koja apsolutno štiti sove, ali ikoja, bez stalne brige i zaštite može ostatimrtvo slovo na papiru. U proleće 2014.kao i svake godine, svakodnevno smovršili monitoring gnežđenja jednog parautina u samom gradu, ali je taj par napu -stio odabrano gnezdo posle 30 dana.Prošlogodišnji par praćen je 71 dan i ni onna žalost nije uspeo da izvede potomstvo,a najverovatniji razlog su kiše i hladnovreme u periodu majskih poplava.

Proleće svojim zovom tradicionalnoobeležavaju ćukovi. Nastavili smo stalnuakciju ,,Svaka duplja je važna,, u okvirukoje su 2012. na teritoriji grada postavlje -ne 2 kutije za gnežđenje ovih lepotana.Godine 2013, je postavljeno 12 kutija,2014. jedna, a ove godine 7 kutija. Uku -pno sa jednom u selu Tavnik i jednom u

selu Vranići imamo 25 kutija o kojimabrinemo. Prstenovali smo 8 ženki koje suležale na ukupno 33 jaja. Zanimljivo je dasu pored ćukova kutije koristili čvorci, br-gljez, veverica pa i jedan odbegli roj pče -la.

Tradicionalno već više godina vršise praćenje, proučavanje i prstenovanješumskih sova u okviru zaštićenog po-dručja Ovčarsko-kablarske klisure gde jeu 48 postavljenih kutija od 2009. godinedo sada prstenovano oko 140 ptica.

Ove godine smo pokušali da otkri-jemo neku od teritorija naše najveće i vrloretke sove velike ušare - buljine, ali bezuspeha, što samo pokazuje da je ova sovapri samom vrhu ugroženosti.

Ipak, najponosniji smo na akcijuprstenovanja kukuvija u dolini ZapadneMorave. Mislimo da je to prva takva ak-cija južno od Save i Dunava. Ostvario sedecenijski san nas ,,sovuljara,, da prona -đemo gnezdo ove za naše krajeve retkegnezdarice. Radost i sreća su tim veći štosu se kukuvije uselile u kutiju koju smomi postavili. Kutija za gnežđenje sigurnonaše najlepše sove postavljena je na ta-vanu usamljene vikendice u februaru2013. godine, a posle nekoliko godinapraćenja tragova ovih ptica u doliniMorave. Te godine i naredne 2014. nisunas obradovale, ali na naše veliko zado-voljstvo ove, 2015. godine par se uselio,položio 8 jaja od kojih je izveo 6 prelepihpotomaka. Krajem maja prstenovali smoroditelje, a početkom jula i sve naslednike.

Trudimo se da sve naše aktivnostipromovišemo pre svega kroz lokalnemedije, a i preko javnog servisa i da i nataj način što širem auditorijumu pri bli -žimo ove lepe, a pre svega korisne ptice.To je način da u naše buduće aktivnostiuključimo što više mladih u čijim rukamaće biti njhova, a i budućnost ovih lepih ineprocenjivo korisnih ptica.

■

Ogranak DZPPS-a za zapadnu Srbiju, Centar za zaštitu sovaSrbije i lokalno društvo ljubitelja ptica i prirode ,,Sove naoprezu,, i ove godine nastavili su sa aktivnostima na praćenjupopulacije sova na teritoriji Čačka i okoline.

Q

Foto: Dragiša Petrović – U društvu sova

ČČaaččaannsskkee ssoovvee

Esbhj|b!Hb|p!Qfuspwj~

Foto: Dragiša Petrović – Završne pripreme kućica za sove Foto: Dragiša Petrović – Postavljanje kućice


Wftuj!j!sfqpsub{f

Zaštitimo tekuniceu Vojvodini

ORED uništavanja staništa,koje se u prošlosti desilo ši -rom Evrope, kada su ste ps kastaništa u najvećem brojupretvorena u oranice, ugro -

žavajući faktori za ovu vrstu su i izlovlja-vanje i ubijanje, kao i uznemiravanje odstrane pasa i mačaka lutalica. Podaci orasprostranjenju vrste nepotpuni su i za-stareli, veliki broj staništa koja sunekada bila zauzeta, sada su napuštena,a za veliki broj staništa nije poznato dali su zauzeta.

Upravo iz ovih razloga, ekipamladih naučnika sa Departmana za bio -logiju i ekologiju Prirodno – matema -tičkog fakulteta, konkurisala je, saprojektnim predlogom pod nazivom„Re search and conservation – buildinga better future for European groundsquirell in Serbia“, kod britanske Ru-fford fondacije. Sredstva su odobrena iprojektne aktivnosti izvedene su u toku

leta 2014. i 2015. godine. Projektom jekoordinisao tim u sastavu Maja Arok,Marko Mirč, Tijana Nikolić i DimitrijeRadišić, a aktivnosti su realizovane uzveliku pomoć Društva za zaštitu i pro -učavanje ptica Srbije. Aktivnosti su po-drazumevale kako istraživački deo,pronalaženje i mapiranje staništa teku-nica u Vojvodini, tako i deo koji po-dra zu meva praktične mere zaštite,ra ščišćavanje otpada i visoke vegetacijesa staništa u centralnom Banatu.

U istraživačkom delu projekta, ti -mu su od velike pomoći bile informa-cije dobijene od lokalnog stanovništva ičlanova DZPPS-a, koji puno vremenaprovode u prirodi. Nekoliko većih sta -ništa je obeleženo info – tablama sanaj važnijim informacijama o vrsti, pro -je ktnim aktivnostima i opštem zna ča juove vrste, naročito kao plena globalnougroženim vrstama ptica – stepskomsokolu i orlu krstašu. Takođe, u na se -

ljima u centralnom Banatu, u blizinikojih se i nalaze istraživane kolonijetekunica, održana je serija predavanjadeci u osnovnim školama. Članovi timagovorili su o značaju tekunica, glavnimugrožavajućim faktorima, kao i meramakoje lokalno stanovništvo može pre-duzeti, a koje bi bile pozitivne po vrstu.

Projektne aktivnosti su uspešnozavršene, ali istraživanje tekunica, nji-hove brojnosti, pre svega, nastavlja se iu narednim godinama.

Više o projektu: http://www.rufford.org/projects/maja_arok

■

Q

Tekunica, globalno ugrožena vrsta, naseljava malobrojna pre-ostala slatinska i stepska staništa u Vojvodini. Veliki deo ovihstaništa trenutno se nalazi u veoma lošem stanju, što zbogzarastanja u visoku vegetaciju, što zbog otpada, koji se neretkou velikim količinama na njima odlaže.

Nbkb!Bspl

www.pticesrbije.rs

Foto: Katarina Paunović – Tekunica

Foto: Katarina Paunović – Stepski soko Falco cherrug


Wftuj!j!sfqpsub{f

RNITOLOZI i poznavaociptica iz naše zemlje mnogoterenišu obilazeći pri tomegotovo celu Srbiju, zahvalju-

jući čemu možemo reći da imamosolidno znanje o rasprostranjenju bro-jnosti gnezdarica u našoj zemlji. Ipak,obiman posao kao što je kartiranje iizveštavanje o veličinama populacije poprotokolu EBBA2 nije jednostavan za-datak, zbog čega se u poslednje tri go-dine rada na atlasu (2015, 2016. i 2017.godina) moraju sprovesti metodološkaistraživanja.

Iz tih razloga, najaktivniji orni-tolozi DZPPS-a koji su se prihvatilioba veze da koordinišu određenim UTMkvadratima veličine 50x50km u Srbiji,sastali su se u Vrdniku od 24. do 26.aprila, kako bi se napravili dogovori iskovali planovi za rad u poslednje trigodine projekta. Pored 23 ornitologa izSrbije, u radionici su učestvovali stru č -njaci iz Češkog ornitološkog društva(CSO) i Katalonskog ornitološko insti-tuta (ICO).

Radionica je, zapravo, bila i nji-hova inicijativa: želeli su da nas ohrabrei usmere na najefikasnija rešenja zasprovođenje obimnih poslova na izradiEBBA2. Pored predavanja i diskusija ometodama i ciljevima rada, formula-rima i preporukama za prikupljanje po-dataka na terenu vežbali smo i u praksi:živopisno okruženje Vrdnika pružilo jeodlične uslove za vežbanje kartiranja.Sa radionice su svi otišli zadovoljni ibogatiji za novo, važno iskustvo. Nekiod koordinatora kvadrata ubrzo su pri-onuli na rad na atlasiranju.

Drugi su većinu posla ostavili za2016. i 2017. godinu. U svakom slu -čaju, radionica u Vrdniku učinila je da

rad na izradi Atlasa gnezdarica zaživikao važan projekat u ornitologiji Srbije.Grant namenjen finansiranju terenskihaktivnosti koji je (istina sa zakašnje -njem) dodeljen DZPPS-u od straneMAVA fondacije, dodatno je podigaomogućnosti za rad na atlasu: nabavilismo predviđenu terensku opremu, ura -dili deo terena i angažovali osobu čijeje zaduženje rad obrada i uređivanjeprikupljenih podataka.

Ostaje nam da u narednom perio -du uradimo što više na izradi kva lite -t nog atlasa gnezdarica.

Ukoliko ste zainteresovani da do-prinesete izradi atlasa, molimo vas dakontaktirate koordinatorski tim. Adrese: [email protected]

[email protected] ■

Radionica o Drugomevropskom atlasu ptica

gnezdarica (EBBA2)

U Vrdniku 2015.Ejnjusjkf!SbejŠ|j~

Rad na Evropskom atlasu gnezdarica veliki je izazov za DZPPS i orni-tologiju Srbije. Ambiciozni plan da se do kraja 2017. pošalje izveštaj osastavu i brojnosti gnezdarica u svakom UTM kvadratu veličine 50x50km, u Srbiji je dodatno pojačan željom koordinatora projekta da po-datke iskoriste za izradu nacionalnog atlasa gnezdarica.

Izgrađeno pet namenskih osmatračnica za posmatranje ptica

Esbhbo!Tjnj~

■

A svoje južne strane, jezero Palić je proleća 2015. dobilo dveptičarske osmatračnice, spojene 3,6km dugom edukativnom stazom„Sa druge strane Palića“. Istovremeno, u Subotičkoj peščari, Se-levenjskoj pustari, kao i nedaleko od Kapetanskog rita nikle su fo-

tografske osmatračnice, opremljene antirefleksnim staklima. Do sada je nasubotičkim jezerima i pustarama zabeleženo oko 260 vrsta ptica – više nou ma kom drugom području u Srbiji, od kojih se 130 ovde i gnezdi, dok setokom seoba i zimovanja na jezerima okuplja i do 20.000 ptica vodenihstaništa.

Više informacija o ovoj ekoturističkoj inicijativi potražite nahttp://birdwatching.rs/ ili na [email protected]

T

P

Centar za zaštitu sova Srbijee - m a i l :

[email protected]


Wftuj!j!sfqpsub{f

Oči u oči sa zmijaromZmijar (Circaetus gallicus)

FOTO-REPORTA@A:

VA godina je počela kao isvaka druga, zmijari su se po-javili početkom aprila i sredi-nom meseca su uvelikoizvodili svadbene letove. Po

pravilu su posle toga leteli prema vrhuplanine, ali su se sada obe ptice spustileu dolinu Kamenice, obraslu mnogobro -j nim crni m borovima. Prelistavajući li-te raturu pročitah da za gnezdo birajujužnu ekspoziciju, a takvo je upravobilo mesto gde su danima sletali, pareših da pri đem bliže, vodeći računa dapreviše ne uznemiravam ptice.

Dugo mi je trebalo da u šumi bo -ro va nađem drvo na koje sleću, a gne -

zdo sam ugledao tek kada su ptice dire -ktno sletele na njega. U toku je bio pe-riod inkubacije, ženka je ležala nagnezdu, a mužjak, nešto manji i tamniji,je donosio hranu. Sredinom juna se izle-gao ptić, koga su oba roditelja predanohranila, svaki dan donoseći po nekolikogmizavaca, uglavnom zelembaća i ne -otrovnih zmija. Posle dva meseca ptićje ojačao i redovno trenirao svoja velikakrila, spremajući se za prvi let. Bio samzadovoljan, ispratio sam celu sezonugnežđenja i pomislio sam da se mojedruženje sa zmijarima završava. Među-tim, tek sada po poletanju mladunca susledile najzanimljivije stvari. Pre toga

sam foto-aparat retko koristio, najčešćeda do kumentujem šta roditelji donosekao plen. Međutim, kada sam prvi putosetio vetar u kosi od zamaha zmijare-vih krila, čini mi se, foto-aparat nisamispuštao iz ruku. Bilo je rano jutro,sunce se tek podiglo i borovi su na sebijoš imali onu zlatnocrvenu bojuizlazećeg sunca.

U trenutku sam čuo tužno kli kta -nje zmijara, karakteristično dozivanjemladu nca koji je gladan. Ptica je letelaprema meni i ja sam brzo podigao foto--aparat, počeo sam da okidam i kadasam shvatio da je toliko blizu da više ne

Tražiti gnezdo zmijara naMaljenu je isto kao tražiti

iglu u plastu sena. Planina jeduga oko 10 kilometara i

skoro toliko i široka. Znaosam to, ali ipak nisam odu-

stajao, jer sam nekoliko godi -na zaredom pratio par

zmijara, gledao gde love, nakoju stranu nose plen i poste-

peno sam sužavao potenci-jalnu lokaciju gnezda.

Redovno sam krajem avgu -sta viđao mladunca kako letisa roditeljima, ali tada su već

odavno bili daleko od mestagnežđenja.

Csbop!Svej~

Foto: Brano Rudić

P

Foto: Brano RudićFoto: Brano RudićFoto: Brano Rudić


Wftuj!j!sfqpsub{f

može da stane u kadar, samo sam po -sma trao ne verujući da će proleteti tikpored mene. Narednih dana slično sedešavalo, mla dunac je dozvoljavao dapriđem na ne koliko desetina metara,uopšte ne obra ćajući pažnju na mene.

Jednom je preleteo iznad mene i sleteona istaknutu stenu koja dominira kra-jem. Polako sam se približavao, usputpraveći snimke, dok nisam došao dopodnožja. Kada sam se popeo do po lo -vine brda, zna tiželjno i pomalo prekorno

me pogledao i to je bila njegova reakcijana moje prisustvo. Nastavio je da leže r -no sređuje perje dok se nije pojavilo jatotek poletelih seoskih lasta, kojima sepridružio u letu.

Uživao sam u njihovoj igri, gde suse naimenično smenjivale laste i on uvođstvu, kao da su se mlade ptice ta -kmi čile ko će biti brži. Sledećeg jutrasam zmijara našao na vrhu brda, iznadgne z da, gde su roditelji obično donosiliplen. Krenuh prema njemu, krećući sepo teško prohodnom šiparu. Kada samprišao na pristojno rastojanje, podigohfoto-aparat i počeh da okidam, kada ose -tih njegov pogled. Učini mi se prija -teljski i opušten, kao da vidi starogprijatelja i nastavih da se približavam.Sada sam već dobro video svako pero,svaku šaru na grudima i kandže nanogama. Međutim ono što je bilo naju-pečatljivije su njegove velike, žute oči,najveće od svih grabljivica, prekopotrebne za pronalaženje sitnog plena savelike visine.

Dok sam razmišljao o tome kakoimam retku sreću što ovu lepu pticu po -smatram iz blizine, u njenom pogledu

Foto: Brano Rudić

Foto: Brano Rudić

►


Wftuj!j!sfqpsub{f

OZNATO je da je to jedna odretkih preostalih populacijaove vrste južno od Save iDunava. Ideja o primeni me -ra aktivne zaštite u okolini

Barajeva postoji već nekoliko godina, alije prisutna i prilična nedoumica okoglavnih ugrožavajućih faktora. Prilikomobilaska terena uočili smo dosta šumarakai usamljenih stabala sa prirodnim duplja -ma. Moguće je da one nisu odgovarajućeili ih ranije od modrovrana zauzima nekadruga vrsta. Možda je uzrok ovako malojbrojnosti promena namene i fragmentacijastaništa, slabljenje hranidbene baze, neu -merena upotreba hemijskih sredstava upoljoprivredi, uznemiravanje ili sve to za-jedno. Jedini način da pokušamo sa po-drškom modrovrani je bio da postavimoodređen broj veštačkih duplji i proverimoda li ih one prihvataju i u kom broju.

– Međutim, ako se metodologijapokaže uspešnom, narednih godina bi smoorganizovali masovniju primenu i moždaojačali populaciju. Tako bi mogla da se iproširi rasprostranjenost modrovrana i uovom delu Srbije. Sve ovo bi naravnopratilo uključivanje lokalne zajednice,učešće medija i edukacija sta novništva.

Krajem aprila napravili smo i obe -zbedili ukupno 14 duplji prema već poz-natom nacrtu. Nekoliko dana je trajalopostavljanje kutija na pogodna mesta, štoponekad nije bilo lako i iziskivalo jedosta vremena. Trudili smo se da formi-ramo koridor između mesta gde su viđanemodrovrane, obezbedimo dovoljno rasto-janja između kutija, koristimo odgovara-juća usa mljena i istaknuta stabla oko kojih

su livadsko-pašnjačka staništa, a ne obra -dive površine, i sve u cilju da povećamomo gućnost gnežđenja. Poslednja grupaduplji je postavljena trećeg maja, a tadasmo i primetili četiri modrovrane, koje suse motale okolo u potrazi za hranom i mes-tima za gnežđenje. Tri dana pre toga upre letu je viđena i prva ovogodišnja mo -dro vrana u tom kraju.

Akciju je izvela Liga za ornitološkuakciju Srbije uz podršku Udruženja lju-bitelja prirode „Riparia”, Društva zazaštitu i proučavanje ptica Srbije, Pri -rodnjačkog muzeja i Zavoda za zaštituprirode Srbije, pa im se ovom prilikomiskreno zahvaljujemo. Nadamo se da će -mo imati uspeha i nastaviti sa sara -dnjom, a sve za dobrobiti modrovrana uŠumadiji. Čeka mo rezultate prvih pro -vera duplji na osno vu kojih ćemo odlučitio daljim ak ti v nostima.

■

Već duže vreme postoje pouzdani nalazi o prisutnosti manjepopulacije modrovrana Coracias garrulus koja se gnezde u

više naselja u okolini Barajeva.

Modrovranebarajevske

Q

Foto: Zoran Karić – Spremne veštačke duplje

Foto: Zoran Karić – Čekajući modrovrane

[psbo!Lbsj~

videh naglu promenu. Odjednom sena nebu pojavi velika silueta, senkaprekri zemlju, pomislih da jedan odro ditelja donosi hranu, ali u očimazmijara je bio strah. Opravdan, jer jeprema nama letela mlada ženkasurog orla, činilo mi se nimalo pri-jateljski raspoložena, ali valjda ugle-davši mene skrete i zamače iza brda.Očaran lepotom prizora, od uzbu -đenja ne stigoh ni da podignem foto-aparat i ne beše mi žao: sigurno je daće ova slika biti urezana u mojepamćenje do kraja života. Dok samdošao sebi, orao je već uhvatio ter-mal i nastavio da kruži iznad nas,budno praćen od strane zmijara.Sada se u njegovim očima videloolakšanje, jer se pored orla pojavilai majka mladog zmijara sa plenom ukljunu. ,,Zmija stiže sa neba”, po -mislih i udaljih se da ih ne ometam ujelu.

Toga dana sam mnogima po -kazivao fotografije, ali u očima ljudine videh onu iskru koju sam očeki-vao. Razočaran, ali i pomalo se-bičan, razmišljao sam o tome kakvusam privilegiju imao da posmatramte ptice.

Neobično druženje sa zmija -rem se nastavilo sve do kraja septe -mbra, kada je sa roditeljima kre nuona jug. Nestrpljivo čekam njihovpovratak, da opet doživim taj trenu-tak: oči u oči sa zmijarem.

■

Foto: Brano Rudić – Mužjak

Foto: Brano Rudić – Ženka


Wftuj!j!sfqpsub{f

Foto: Brano Rudić – Analiza i obeležavanje ptice

KOLOŠKO udruženje „Ču -vari prirode“, uz finansijskupodršku opštine Po žega, od21. do 28. jula 2015. organi-

zovalo je ekološki kamp u TometinomPolju, na južnim obroncima planine Ma -ljen (Kraljev sto, 1103 m). U radu kampaučestvovalo je 40 studenata Biološkogfakulteta iz Beograda, članova Biološkogistraživačkog dru štva „Josif Pančić“ i 15učenika Gimnazije „Sveti Sava“ iz Po že -ge, koji su bili smešteni u prostorijamaOsnovne šole u Tometinom Polju.

Cilj kampa je bio da se popiše živisvet Tometinog Polja, rezultati da seobra de i publikuju u stručnim časopisimai isti iskoriste u budućem postupku za-štite istraživanog područja, što je pre-dviđeno planom Zavoda za zaštitupri rode. U okviru kampa organizovano jehva ta nje i prstenovanje ptica, a posetiocika m pa, članovi ornitološke sekcije BID„Josif Pančić“, imali su priliku da pos-matraju više retkih i atraktivnih vrsta

ptica koje nastanjuju ovo IBA (globalnovažno stanište za očuvanje populacijeptica) područje, od kojih su najznačajnijekrstokljun, čižak, le ganj, obični popić,ćubasta senica, obi čna crvenrepka, koskamenjar, senica šljivarka i strnadica ka-menjarka. Za neke od navedenih vrsta,vezanih za planinska područja i četina r s -ke šume, ovo je jedini lokalitet njihovogprisustva u severozapadnoj Srbiji tokomletnjeg perioda i samim tim granicarasprostranjenja. Na Maljenu se gnezdinekoliko vrsta ptica grabljivica, a otvo -reni tereni Tometinog Polja su njihovolovište. Pored njih značajno je i prisustvocrne rode.

Kamp su posetili novinari dve tele-vizijske stanice: Televizije Požega i RTS– dopisništvo iz Užica. Prilozi o dešava -njima u kampu emitovani su u njihoviminformativnim emisijama, dok će Tele-vizija Požega emitovati i polusatni doku-mentarac.

■

FF

Ekološki kampTometino Polje 2015.Csbop!Svej~

Foto: Brano Rudić – Ptica u mreži Foto: Brano Rudić – Puštanje prstenovane ptice

Foto: Brano Rudić – Učesnici kampa 2015.


Psojupmptlj!btftvbsj

IO je mart i trskajoš nije procvrku-tala ni prozujala.Sve je bilo tiho dote kratke i izne-

nadne eksplozije iz ptičjeggrla, koja se isto tako naglo izavršila, pa ponovila poslenekoliko minuta. Bilo je to1966, mnogo pre interneta idigitalno snimljenih glasovaptica, pa je mladi ptičar uskromnoj džepnoj literaturijedva pronašao mogućeg vi-novnika u svilorepom cvr -ćiću Cettia cetti (Temminck,1820). Osmehnuo se zado-voljan svojim otkrićem izadivljen naučnim nazivom.Iz svog klasičarsko-gimna -zijskog znanja brzopleto jepotegao latinsku izreku No -men est omen (ime je zna-menje) – bio je ubeđen da jeptica dobila naučni naziv poonomatopeji svog glasa. O,kako će se iznenaditi. Togdana, i pored strpljivog če -kanja, uspeo je da, naspramniskog jutarnjeg sunca, samona tren uoči tek siluetu svi lo -repog cvrčića s nepristojnopodignutim repom.

Ta uobičajena sredoze -mna ptičija vrsta privukla jesvojevremeno naučnu pa -ž nju ćudljivošću svog ras -pro stiranja izvan Mediteranai našla se među primerima u,,Dinamičnoj zoogeografiji”američkog Mađara MiklošaUdvardija (1969). Uzbu đe -nja su počela kada je po -četkom 20. veka ptica, zakoju se do tada tvrdilo da nasever dopire samo do ušćaNeretve i Vladičinog Hana,nađena preko tri stotine kilo-metara severnije, u sasvimdrukčijoj klimatskoj i fauni -stičkoj zoni, u Vrbasu, a u

Ba čkoj. Iznenađenje je bilotim veće, što se svilorepicvrčić ne seli, nego mora dapregura kontinentalnu zimu!U starom budimpeštans -kom or ni tološkom godi -šnja ku Aqu ila (28 iz 1921),dvojica tadašnjih uglednihornitologa – Jene (Ojgen)Nađ i Henrik (Hajnrih) Šenk– opasno su se sukobili okoprioriteta prvog dokaza pri -su stva ove vrste u Mađarskoj(Vrbas je tada bio u Kralje -vini Mađarskoj). Dilema jebila je li prvi dokazni pri -merak dostavljen Ma đarskojornitološkoj centrali onaj ko -

nzerviran u špiritusu, a ulo -v ljen neke zime 1908–1910.ili onaj iz 1914. Od tada

svaki pristojni pa nonski or-nitolog okom i uvom tražićetiju po svojim zavičajnimtršćacima. Ni do danas se nepropušta da se objavi nijedankontinentalni nalaz svilore-pog cvr či ća. A nema ih mn o -go. Ne sta lni su ti cvrčići iteško je dati procenu da li ihi koliko ima. Smatra se daih hladne panonske zimeis tre be, tako da nestanu svedok se ponovo ne nasele.Naprotiv, serije blagih zimaomo gućuju učvršćivanje isna ženje sub-populacija no -vih uzastopnih naseljenika.

Tragajući za kumomduhovitog onomatopejskognaučnog naziva, onaj studentje ubrzo došao do imena ve-likog holandskog ornitologaTeminka, koji je opis na fra -ncuskom i ilustraciju svilore-pog cvrćića dao 1820. na str.194. prvog toma drugogizda nja svog čuvenog Orni-tološkog priručnika (jedanprimerak čuva se u Priro -d nja čkom muzeju u Beogra -du), pod nazivom Sylviacetti. Bogati aristokrata Ko -nrad Jakov Temink (Temmi -nck, 1778–1858) bio je prvidirektor Nacionalnog priro -dnjačkog muzeja u Lajdenu(popularnog RMNH), je d n -og od najvećih i naj slavnijihmuzeja u svetu.

,,Or nitološki priručnik”(ili sistematski prikaz pticakoje se nalaze u Evropi,1815) imao je takav uspehda je Temink odmah pristu-pio iz radi drugog izdanja,u koje je, u poslednjem tre -nu tku (1820), uvrstio isvilorepog cvrčića kaonovo pro nađenu sardinijskuvrstu grmuše ro da Sylvia.

C

Student sa Skadarskog jezera, 1966.

Svilorepi cvrčić: ilustracija iz 1842–1848. (Bijzondere Collecties van de Universiteit van Amsterdam)

Jedan student biologije skoro se preturio iz čuna na Skadarskom jezerukada je, na korak od njega, prasnuo zaglušujući stakato ĆETI-ĆETI--ĆETI iz gustiša trske i vrbe. A taman se bio primirio, pošto se, tihoveslajući s ugašenim motorom, prišunjao na položaj s koga se nadao daće moći da posmatra očekivane pelikane.

Wpjtmbw!Wbtj~

Ćetijina priča


Psojupmptlj!btftvbsj

Priručnik je postao prvo sta n -dardno delo o pticama Evro -pe.

U skladu s Pravilimazoološke nomenklature, usavremenoj literaturi se Te -minkovo ime u nazivu svi-lastog crvrčića stavlja uzagradu – Cettia cetti (Te -mminck, 1820) – čime se, neosporavajući njegov auto -ritet za ime vrste, naznačavada je u kombinaciji binomaizvršena izmena u odnosu naprotonim (prvobitni nazivSylvia cetti). Onaj koji jeuočio da se sve ondašnje gr-muše sa imenom Sylviamogu razbiti na više rodova,bio je Karlo Luiđi (Ša rl Li sj -en) Bonaparta (1803–1857),s titulom Pri nca od Kanina iMuzinjana, inače Napo le o -n ov sinovac. Za ptice sezainteresovao kada je u mla-dosti dobio Teminkov Pri -ručnik, da bi se kasnije i sasamim autorom upoznao isarađivao s njim. Omalen,crnomanjast i pričljiv, pro-tutnjao je evropskom iameričkom ornitologijomos ta vivši trajne i vredne tra -gove, između ostalih i Pre-gled p t ič i j ih rodova (uLaj denu 1850) ko je je pre -

uredio toliko dobro da suvećinom ostali i danas. Pritom je još stigao da se u Ita -liji žustro bavi po litikom kaorepublikanac i da ratuje pro-tiv svojih mona rhističkihrođaka Francuza.

Bonaparta je video dase svilorepi cvrčić razlikujeod ostal ih grmuša rodaSylvia i izdvojio ju je u tadamonotipski rod koji je 1834.nazvao Cettia, po tipskojvrsti cetti, i to prvi put ob-javio u Rimu u tekstu uztablu 29. u 9. svesci Ikono-grafije italijanske faune. Iz-nenađuje međutim što je uzime vrste, umesto Temi n ko -vog – stavio Della Ma r mo -ra.

I u onim starim Akvila -ma naučno ime svilorepogcrvčića pisano je Cettia cettiMarm[ora]. Marmora je za-pravo Alberto Ferero DelaMarmora ili kraće, La Ma -r mora (1789–1863), odliko-vani Napoleonov general iživopisni romantičarski pri -rodnjak, još jedan iz plejade

Italijana koji su se ove ko -večili u ornitološkoj sistema -tici i nomenklaturi. Rodomje bio od Torina, a najmio seu kralja Sardinije, gde jena sta vio i proširio priro -dnjačka opisivanja tog ču -de s nog ostr va, započetaod strane jed nog ranijegpriro dnjaka-jezuite.

La Marmora je na Sa -rdiniji i u Provansi skupljaoptice i slao ih svojim slavnimsavremenicima i sunaro -dnicima u muzej u Torinu –Franku Boneliju (Bonelli) injegovom nasledniku Đuse -pu Đeneu (Géné). Me đu timpticama bila je i jedna из

Provanse (a ne sa Sardinije),koja do tad nije bila poznatau nauci, a Marmora ju je1820. imenovao u slavu on -og svog jezuitskog predho -dnika koji se zvao, o čuda,Franćesko Ćeti (Cetti). Pti -čica je dobila naziv Sylviacetti i objavljena na str. 254.sveske 30. Zapisnika tori-n ske akademije nauka. A br -zi Temink je novopronađenuvrstu odmah, iste godine,uvrstio u svoje drugo izdanjeOrnitološkog priru čnika.

Naučno ime svilorepogcvrčića nije dakle onomat o pe -ja, kao što je onaj nei sku s nistudent mislio, nego epo nim.Kasnijom prime nom nekih

formalnih kriterij u ma Pra -vila zoološke no men klature,prednost autoriteta za opis inaziv vrste data je Teminku.Zanimljivo je da je za vremerata (1942–1943) kapetan J.Delakur u „Ibisu“ objavlji-vao članke u kojima jeizvršio reviziju roda Cettia uodnosu na Bonapartin, pa jejedno vreme on figurirao kaoautor opisa. U Kataloguptica SFR Jugoslavije iz1973. (Ljubljana) tako i stoji– Cettia Delacour 1942.Kasnije je vraćeno autorstvoBonaparti.

A profesor Ćeti (1726–1778) je porodičnim pore-klom bio iz Koma (Como)iako je rođen u Manhajmu.Godine 1765. otišao je kaosveštenik na Sardiniju i dosmrti držao katedru za mate -matiku univerziteta u Sasa -riju. Proučavao je međutimživotinje i objavio je čet vo -rotomni Prirodopis Sardinije(od čega je ceo jedan tom opticama – Ptice Sardinije1776).

Evo ga opet:ĆETI-ĆETI-ĆETI!!

■

Jakov Temnik

Jakov Temnik

La Marmora

Karlo Bonaparta

Franćesko Ćeti


f.psojupmphjkb

A sam ptičario širom Ba l ka -na i dela Evrope, juga Afrikei zapada Indije, pa sam želeobazu u koju mogu da unesemi u njoj organizujem sva ta

opažanja. Jednostavno, trebalo mi je ne -što šire od usko-nacionalne baze. (Aprilikom nedavnog taksonomskog ažu -riranja baze eBird dobio sam i dve vrstena poklon: afrička sultanka i vetruškasu sada rascepljene od njihovih evrop-skih i azijskih srodnika; što bi mi dru-gačije verovatno promaklo.).

Međutim, zašto uopšte online bazageoreferenciranih podataka? Jedan mo -tiv je dobrobit nauke i opšteg poznava -nja rasprostranjenosti i brojnosti vrsta,kako u Srbiji, tako i drugim ze mljama.Jednom online, ta opažanja su dostupnakako naučnicima, tako i pti čarima.Vratiću se još na to, ali pre toga, po -stavlja se logično pitanje: nije li rizi čnopodatke o ugroženom sivom ili ste -

pskom sokolu (pa i drugim ugro ženimvrstama, orlu krstašu, npr.) činiti takodostupnim svima?

Zbog mogućih zloupotreba i pro -go na ovih vrsta – jeste! Otuda takvaopažanja činim dostupnim samo ako su

starija od deset godina, a za sva novijakliknem na opciju Hide from eBird Ou -tput, pa ti podaci bivaju vidljivi samomeni. Dakle, iako delim skoro svaopažanja, ne delim baš sva i veomapažljivo biram šta da ne otkrijem.

Postoji još jedan način kojim sa -mo delimično skrivam podatak, osta -v ljajući ga i dalje vidljivim: u slučajuvećih područja, obično označimo neko-liko dobrih mesta za ptičarenje – ho-t spotova.

Na primeru 400 km2 Pan čevačkogrita, ptičari koji koriste eBird su označiliviše hotspotova – baru Revu, plavnezone Kožara i Beljarica, šećeranskubaru kod Padinske Skele i druge, ali ijednu tačku koja se zove Pančevački rit(general area) i koja pokriva čitav rit.Opažanja osetljivih vrsta tako mogu dazavrše na takvoj tački koja je šira i ge-o grafski nedovoljno precizna da bi toukazalo na tačan položaj nekog opa -žanja.

Vratimo se na motive. Mimo do-brobiti nauke i, posledično, zaštite pti -ca, imam i svoje ličnije motive zaup o trebu baze podataka. Kada sam prečetvrt veka pravio prve ptičarske zave -

Bio sam već kritikovan zbog svog izbora ove internacionalne iglobalne georeferencirane baze ptičarskih opažanja eBird.org,nasuprot našoj nacionalnoj bazi BioRas. Pokušaću da vam obja -snim svoje motive. Dakle, zašto baza američkog univerzitetaKornel, a ne naše Petnice?

K

Esbhbo!Tjnj~

ZZ aa šš tt ooeBird i eBirding?


f.psojupmphjkb

slaje, bio sam veoma organizovan, svezapisivao i te beležnice i danas imam.No, tek pojedinačna opažanja ili većibroj opažanja pojedinih vrsta iz njih suobjavljena u časopisu Ciconia, dok sudruga ostala samo na tim, od dunavskevode talasastim stranicama. Zato samnedavno te veslačko-ptičarske podatkeiz sredine 1990-ih uneo u eBird, pa sutako ne samo dostupni drugima, već sui meni i dostupniji i pregledniji; npr. je -dnim klikom, bez listanja, izdvajam svaunesena opažanja određene vrste, bilobukvalno sva ili samo ona s određenoglokaliteta.

No, vremenom se taj stepen orga-nizovanosti mojih beleški zadržao samokod obimnijih istraživanja za koja samizdvajao posebnu beležnicu (običnorokovnik tvrdih korica). Sva druga – po -vre mena, nesistematična, usputna ptiča -renja motivisana pukim už i vanjem uprirodi, nekako sam počeo da beležimgde stignem, na poleđini bioskopskihulaznica, računa i ma ka kvih hartija kojemi se zateknu u kolima, pa i da gubim tepapiriće. Iako sam se trudio da ih popovratku kući prepišem u neki trajnijidnevnik opa žanja, to nije uvek bioslučaj. Što je za svakog ptičara nedopus-tiva situacija, koju sam morao što prerešiti.

I onda sam otkrio eBird. Koji ih zamene organizuje po nedeljama, mese ci -ma i godinama, te po lokalitetima, regi-j ama, državama i biogeografskimre gionima – što je moj glavni ličnimotiv za upotrebu baze podataka i to

upravo ove baze podataka. No, izu z memoli već pominjanu dostupnost podatakadrugim istraživačima, šta ma koji ptičarkoji ne pretenduje da bude i naučnik,ima od toga?

Živim u Beogradu i najčešće pti -čarim na rubu grada (15 do 30 km) ili,malo ređe, u bližoj okolini (50 do 100km) i ta posmatranja poslednjih godinaredovno unosim u eBird. Otuda, svakiptičar-početnik ili turista koji posećujeBeograd može da, iz tih podataka,razvrstanih po različitim hotspotovima,vidi gde drugi idu u ptičarenje i kojevrste tamo pronalaze, što svakakoolakšava posao. Sugerišući vam gde svemožete da idete, eBird olakšava sna -laženje na terenu. Dakle, ja to radimsamo da bi drugi znali gde da idu?

Naravno, ne. I drugi koji unosesvoja opažanja meni sugerišu mesta zakoja možda ne znam, a vredelo bi ihobići. Na lokalnom nivou postoji sjajnainterakcija među korisnicima eBirdakoji tim putem razmenjuju opažanja iskreću jedni drugima pažnju na pojavlji-vanje zanimljivijih vrsta.

Postoji još jedna opcija kojom serado služim: eBird me izveštava onalazima vrsta koje drugi prijave, a kojenikada nisam posmatrao (nemam ih ulife list) ili ih nisam posmatrao u Srbiji,pa ih nemam na nacionalnoj listi; potomjednostavno ređih vrsta; i najzad vrstakoje u tekućoj godini još nisam posma-trao (što je posebno zanimljivo u pro-leće jer, vam tako u inbox redovno stižu

izveštaji o prvim nalazima selica i uvekznate koje su već i gde pristigle).

Ovde se neću detaljnije bavitinačinom unosa podataka u eBird. Tojeste jednostavno, ali je i više tema zamejling listu ili fejsbuk (postoji i fe -jsbuk grupa eBird Serbia upravo zatakve diskusije). Pomenuću samo da jeeBird dostupan na više međunarodnihjezika, te da su srpski nazivi vrsta Sr-bije uneseni u eBird i možete oda -brati opciju da vam baza nudi srpske,engleske ili naučne, te srpske + naučneili engleske + naučne nazive vrsta.

I jedna zanimljivost za kraj: pobroju mesečno unesenih opažanja, Srb i -ja je uvek među prvih 20 zemalja sveta,najčešće između 10. i 15. mesta. Kakonam to uspeva? Tajna se zove ŽeljkoStanimirović – naš najveći urbani ptičari pasionirani eBirder.

Željko čitave godine više puta ne -deljno gradskim prevozom sistematičnoobilazi različite rute, posebno parkove irečne obale, unoseći redovno opažanjau eBird. Nisam proveravao tačnu stati -stiku, ali je sigurno da preko polovine,možda i čitave dve trećine pojedinačnihterenskih spiskova iz Srbije u eBirdunese upravo Željko, čineći ornitofaunuBeograda pokrivenom koliko i npr. pticeLondona sa svim hiljadama tamnošnjihptičara. I evo ovde, Željku javno skidamšešir pred takvim poduhvatom i istra j n o -šću koja iza njega stoji.

■


Tubw

ORAM sad da se vratim parmeseci u prošlost. Koalicija zazaštitu ptica sačinjena od preko50 NVO, okupljenih oko pro-jekta ,,Zvuk ptica” podnela je

januara ove godine, na sv. Savu, Ministarstvupoljoprivrede i životne sredine već četvrti poredu zahtev za brisanje prepelice i grlice saspiska lovne divljači i njihovo unošenje u spisakstrogo zaštićenih vrsta. Reagujujući na zahtev,Uprava za šume Ministarstva poljoprivrede jekrajem juna donela Izmene pravilnika o lo vo -staju, po kojima je lov na grlicu bio suspe n do -van na dve godine, dok se u statusu prepeliceništa nije promenilo. Nedovoljno, ali ipak koraku pravom smeru.

Posle 14 godina kampanje i ove godine,niza sastanaka sa Upravom za šume, to je svešto je Koalicija uspela da postigne. Postignutirezultat je bio ispod minimuma očekivanja kojasam ja imao. Niko time nije bio zadovoljan.Isto vremeno i taj mršavi rezultat je predstavljaonajveći uspeh postignut u ovih 14 godina.

Kao da ove dve ugrožene vrste već nisuimale sasvim dovoljno nevolja, potom je u pričuo zaštiti svoje masne prste umešala i politika.Početkom jula je u Narodnoj skupštini poslanikNenad Čanak premijeru Aleksandru Vučićupostavio pitanje: „ ... oko lovostaja na afričkugrlicu, koji je donet 25. juna, čime bez i jednogbožijeg razloga preko 400 lovnih turista kojitreba da dođu u avgustu mesecu neće moći da

dođu, jer nemaju zašto da dođu. ... iz meninepoznatog razloga je proglašen lovostaj naafričku grlicu ...“

Na to je premijer ,,pao u vatru”: „Strašnome briga šta je afrička grlica, ne mogu da vamobjasnim. Kada ste mi rekli – 400 ljudi neće dadođe kojima možemo da uzmemo pare da os-tanu u državnoj kasi, e, ja živim za to da imuzmemo da to ostane u državnoj kasi. ... Baš mebriga za afričku grlicu“ (izvor: službeni zapi -snik, sajt Narodne skupštine).

Ipak, treba da štitimo grlicu, i to ne afri -čku Spilopelia senegalensis, već našu, evropskugrlicu Streptopelia turtur. Zašto? Toliko suugro žene da smo od afere Balkanske ptice većizgubili daljih 40% gnezdilišne populacije grliceu Srbiji i zato što je od ove godine i zvaničnouvršćena u Evropsku crvenu listu. Sa drugestrane, lov prepelice obavlja se gotovo isklju -čivo protivzakonitim metodama, te praktično ine govorimo o lovu, već o masovnom krivo -lovu.

Oko potrebe za zaštitom ovih vrsta nisuse složile samo brojne nevladine organizacije,već su njihovu inicijativu zdušno podržala dvadržavna stručna tela, Zavod za zaštitu prirodeSrbije i Pokrajinski zavod za zaštitu prirode.Zakon kaže da predstavnici naroda u donošenjusvojih odluka slede mišljenja i stavove stručnihtela.

Pod snažnim političkim pritiskom, Mini -starstvo poljoprivrede donelo je novu Uredbu

kojom dozvoljava dalji izlov ugroženih vrsta.Njome je početak lovostaja na grlicu odložen dokraja lovne sezone 2015, pa njena zaštita otpo -činje tek sa oktobrom, do kada su sve pre živeleptice već nestale put Afrike, a one druge po za -mrzivačima očekuju svoj poslednji let spramItalije. Ilegalan, dakako, pošto je izvoz mesa di-vljači iz Srbije u EU protiv zakonit.

Kako grlica nije trofejna divljač, da je kaolava Sesila neko preparira i stavi iznad kamina,već se ona ubija isključivo za jelo. Oni kojiovde dođu hoće pobijeno i da iznesu, ma kojimkriminalnim kanalima. Drugim rečima, VladaSrbije koja dozvoljava izlov grlice i prepelicetime indirektno poziva italijanske lovce pra -ktično u krivolov i potencijalni šverc. Sve to,kako reče premijer, da im „uzmemo pare daosta nu u državnoj kasi“. Pa koliko je to para, zaboga miloga, zarad kojih kaljamo ugled državepodsticanjem ovakvog lova i krijumčarenjaubijenih ptica?

Na poslednjem sastanku sa Upravom zašume, predstavnici Koalicije za zaštitu pticasaznali su koliko približno lov na grlice dopri-nosi državnoj kasi. Nije to mnogo, rekoše im,to je oko 15.000 evra godišnje, plus lovnedozvole i sl, ali to drugo je, kažu, praktično sit-nina.

I tako država Srbije rasprodaje prirodnubaštinu svih svojih građana pozivanjem naizlov ugroženih vrsta i njihov potonji šverc doitalijanskih restorana (ovde jednu grlicu plate2,5 evra, u Italiji je restoranima prodaju za 15,pa ne samo da isplate svoju pucačku egzibiciju,već na švercu i brk omaste), a sve to da bi ubudžet ušlo dovoljno para da, recimo, Mi ni -starstvo poljoprvirede od toga kupi jedan auto,npr. Opel Astru ili Renault Megane, osnovnuverziju? Ne kažem da su to loša kola, već da jeloša Vlada koja ugrožene vrste rasprodaješvercerima da bi od takvog, sramnog prihodakupila jedna jedina kola!

Na pitanje predstavnika Koalicije šta ćebiti sledeće godine i da li će lovostaj na grlicuvažiti bar tada, odgovor direktora Uprave zašume bio je da on nije vidovit i da ne zna šta ćebiti sledeće godine. Drugim rečima, lepljiviprsti politike porazili su još jednu inicijativu zazaštitu prepelice i grlice. A zašto?

Moje je mišljenje da iza Čankovog na -stu pa u Skupštini stoji predizborna računicaprivlačenja lovačkih glasova, a pred Vučićevim,,padanjem u vatru” podrška potencijalnomkoalicionom partneru u budućoj pokrajinskojvladi. Šta onda preostaje ljubiteljima prirode?

Smatram da još nije kasno da se sadašnjiporaz pretvori u pobedu. Sa kampanjom za za-štitu ovih vrsta moramo nastaviti. Ako želite davidite prirodnu baštinu svoje zemlje zaštićenu,pozivam vas da svoje neslaganje sa važećimzakonodavstvom i njegovim donosiocimaizrazite prilikom glasanja i dokažete da su lju-bitelji prirode, uključujući ne samo ptičare veći po štene lovce, brojniji od krivolovaca.

■

Foto: Katarina Paunović – Grlica Streptopelia turtur

N

Četrnaest godina nakon leta 120.000 mrtvih ptica (afera Balkanskeptice 2001) i 12 godina od prvog zahteva za zaštitu grlice i prepeliceu Srbiji (Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Liga za orni-tološku akciju i Ekološki pokret Stanišića, 2003), 26 dana sam bio nitamo ni ovamo, ne znajući da li da se radujem što je grlica barprivremeno zaštićena ili da tugujem što prepelica to još nije.

Šta ugrožavaEsbhbo!Tjnj~ grlicu u Srbiji?


Qsjlb{j

AVIKLI smo se već napre lepe fotomonografijeo Ramsarskim podru -čjima iz severnog dela

naše zemlje, koje izdaje PokrajinskiSekretarijat za urbanizam, graditeljstvoi zaštitu životne sredine. Ipak, niz ovihpublikacija dopunjen je nedavno jed-nom knjigom o jednom od dva Ra -msarska područja koji se ne nalaze uVojvodini. To je Vlasinsko jezero, koje

je za međunarodno značajno vlažnostanište proglašeno 2007, godinu dananakon što je zaštićeno u nacionalnimokvirima. Izdavači su nacionalna stru -čna organizacija za zaštitu prirode iupra vljač zaštićenog područja, idealnakombinacija koja obećava stručno i načinjenicama zasnovano štivo. U takvimknjigama svoj udeo, svoje stranice i„naše fotografije“, uvek tražimo i mi,ljubitelji ptica.

Iako je reč o trećoj po gabaritimaakumulaciji u Srbiji (nekada ogro -mn om, danas nešto manjem depou tre-seta i za treset vezanih biocenoza),Vlasinsko jezero i okolina, taj predivniplato na nadmorskim visinama od 1000do 1300, smešten u jugoistočnoj Srbiji,u slivu reke Vlasine, zadržao je niz„izuzetnih odlika“, kako ovo neobičnoime zaštićenog područja samo i kaže.Geografski položaj nije mu nikadaobećavao sjajne razvojne šanse, što je,izgleda, spasonosno za prirodu ovogkraja. Knjiga, ustvari prerađena (no nebaš i dopunjena) studija zaštite prirodekojom je ovo područje Vladi Srbije ipredloženo za zaštitu, opisuje reljef,geo- i hidrološke odlike, hidrografiju,floru i vegetaciju, faunu i ljude ovogpodručja. Govori (dosta šturo) i o ko -nce ptu zaštite i razvoja. Ceo tekst upo -redo je pisan na srpskom i engleskomjeziku, što otkriva pretenziju da ovoizda nje bude vodič za domaće i straneposetioce i potencijalne poštovaoceprirode vlasinskog kraja. Pohvalno ihvale vredno, uz opasku da je pre-voditeljka mogla i češće da se druži saprirodnjačkom literaturom.

Na devet strana predstavljen je pti -čji svet, o kome su pisale naše kolegeGo ran Sekulić i Miloš Radaković. Na12 (neautorizovanih) fotografija pre -dsta vljeno je 11 vrsta, od pretposta -v ljenih 180 koje obitavaju ovde. Tekstopisuje „konzervaciono“ najvažnijevrste, poprilično taksativno, ističući,ipak, da je ovo jedno od omiljenihptičarskih mesta još od kraja 19. veka.To je vrlo retka karakteristika krajevajužne Srbije. „Tvičerima“ neka budeznano da je veliku ševu Melanocoryphacalandra moguće u Srbiji najlakše naćii fotografisati upravo na visokoplani -nskim pašnjacima i livadama oko ovogjezera. Ostale pernate delicije, brojnaselidbena jata, ono što se krije u šu -štavim šumarcima breze i gnezdi navrhovima borova na plutajućim ostrvi -ma treseta, posetilac mora da otkrijesam.

Razdaljina od Beograda do Surdu -lice je 328 km, od Novog Sada do ovogmesta 417 km, a on Niša 100 km. Oniptičari koji su posetili Vlasinsko jezerokažu da sasvim sigurno vredi voziti separ sati da bi se videla ova nesvaki-dašnja lepota. Knjiga na koju smo seosvrn uti jasno sve čitaoce obaveštavada je ta tvrdnja tačna.

■

Srđan Belij, urednik (2014): Predeo izuzetnih odlika „Vlasina“.Zavod za zaštitu prirode Srbije i JP Direkcija za građevinskozemljište i puteve opštine Surdulica, 155 strana.

ISBN 978-86-80877-47-1 (ZZPS)

VlasinaPREDEO IZUZETNIH ODLIKA

Nbslp!Uvdblpw

O


VOG puta je čak do besmi -sla povećan broj autora kojizastupaju svoje institucije(Pokrajinski sekretarijat zaurbanizam, graditeljstvo i

zaštitu životne sredine; Pokrajinskizavod za zaštitu prirode; novosadskiPrirodnomatematički fakultet i JP Voj -vodinašume). Opet nema nikakvih na -zna ka o podeli zadataka među autorima,pa se ne zna za šta je ko od njih četr-naestoro bio odgovoran. Prvi autor je drSlobodan Puzović koji je i glavni iodgovorni urednik, dok su obični ure -dni ci mr Nikola Stojić i mr OliveraĐureković Tešić, a njihova su imena ina spisku autora. Urednici fotografije suopet Geza Farkaš i dr Lazar Lazić, kojisu i u grupi od osam autora fotografija.Knjiga je izdata u saradnji sa Opšti nomBela Crkva, a promovisana je u

Gradskoj biblioteci Pančeva 20. febru-ara 2015, a zatim i 17. marta u NovomSadu.

,,Labudovo okno” je u stvarireprezentativna knjiga fotografija GezeFarkaša (iako on po običaju nije nave-den među autorima knjige), uz neštoLazićevih slika i tek ponekom koju jesnimilo šestoro ostalih. Strane na ko-jima ima teksta zauzimaju manje od10% knjige, u proseku – svaki od autoranapisao je malko više od jedne strane.Pored spektakularnih aero-fotografijapredela i ptica (Farkaš), ubačene su ineke sasvim slabe, na kojima se jedvašta razaznaje. Kvalitetom pripreme ištampe teško da su zadovoljni autori fo-tografija, razmaženije čitaoce Detlića ida ne pominjem. Glavna vrednost ipakjesu Farkaševe fotografije, iz knjige uknjigu sve ambicioznije, ali i zrelije.

Među najatraktivnijim se čine njegoviaeroscapes, naročito vodenih površinakoje, kao iz mnogobrojnih žarišta,osva ja plutajuće bilje, zatim rošavihStevanovih livada čije su vrtače na fi -ns ki način ispunjene jezercima, ali i be-lo repana viđenog iz ptičije perspektive.I mnoge druge Farkaševe fotografijevredne su pažnje, uključujući tekunice spunim ustima busenja trave, gorocvetaiz donjeg rakursa ili večernjih gakovaokačenih o vrbama. Nažalost, želja ilipotreba da se što više fotografija od šta -mpa, dovele su do čestih ponavljanjamotiva, nizova uzastopnih snimaka kojitreba da sugerišu pokret ili do pre u -veličavanja nekih fotografija, na kojimase onda sasvim gubi oštrina. Za čitaoceDetlića najzanimljivije će biti foto gra -fije ptica, kojih ima malo manje negošto bi se očekivalo od foto-monografijeo području prvenstveno od značaja zaptice.

Knjiga o Labudovom oknu mnogoje pažljivije uređena i bolje pisana odonih o Obedskoj bari i o Slanom kopo -vu. Ali se i u ovoj provuklo poglavlje,,Predeone odlike”, od nepuna četirireda teksta i toliko i fotografija, od kojihsu dve Lazićevi rumeni zalasci suncakoji nisu nikakva odlika. Zar od četr-naest autora nijedan nije ništa znao opredelima, osim da su jedinstveni? Pod-poglavlje o pticama međutim, iako naprostoru manjem od jedne strane, svežeje i jezgrovito napisano i bogato iza -branim konkretnim informacijamastavljenim u širi kontekst. Sve u svemu,,,Labudovo okno” ima izglede da nađesvoje čitatelje / gledatelje i da takoproširi ideju o vrednosti tog područja io potrebi uzdržavanja od razarajućihnačina korišćenja tamošnjeg blaga.

■

Sa oznakom Novi Sad 2014, izašla je još jedna, četvrta knjigao predelima vodenih staništa Vojvodine, a koji ispunjavaju kri-terijume Ramsarske konvencije. Knjiga o Labudovom oknu(kodni naziv onog širokog i plitkog odsečka Dunava pred uskimkapijama Đerdapa) pravljena je po istom modelu kao iprethodne, o Slanom kopovu i Obedskoj bari.

P

e-mail: [email protected]

Qsjlb{j

Wpjtmbw!Wbtj~

Labudovo oknoRAMSARSKA PODRU^JA VOJVODINE


J{wvdfop!j{!obgubmjob

OSTUJUĆEG takmičara –Srđu Dimitrijevića, današ-njeg uspešnog lovačkog biz -nismena Serđa – spremao jei doveo Josip Šoti, mladi

asistent novosadskog Prirodno-mate -matičkog fakulteta. Sva trojica stude n a -ta bila su odlično pripremljena i po kazalasu izvrsnost u ornitološkim znanjima, aza majstoricu je organizovano prepo -znavanje vrsta na projektovanim slajdo -vima. Atmosfera u pre punoj Vež baoniciZoološkog zavoda bila je te večerinapeta i pomalo zagušljiva. Videlo se daće odlučivati nijanse. Pobednika jerešila ženka kosa kamenjara Monticolasaxatilis, koju je na slajdu prepoznaojedino Ištvan Ham i tako odneo prvunagradu – čuveni ilustrovani džepnivodič Petersona, Montforta i Holoma unemačkom izdanju (Die Vögel Europas,Paul Parey, Berlin).

Novosađani su sportski čestitalipobedniku, a ja sam tada u srdačnomJosipu Šotiju stekao prijatelja i orni-tološkog drugara Joleta. Od tada smoJole Šoti i ja zajednički prolazili krozrazne naučne, terenske i životne peri -petije, uspehe i neuspehe, uključujući injegovu čudnu bolest koja je sve preki -nula 1988. Još mi je u sećanju jednoprolećno jutro 1972, kada sam ga (savečitim ruksakom) pokupio na novo -sadskoj benzinskoj pumpi nekadazvanoj Velika pečurka. Vodio me je tadau moju prvu posetu Slanom kopovu, ato je bio i naš prvi zajednički teren.Kako smo stigli, tako sam poput lova -čkog kera izleteo iz kombija i u groznicipohrlio ka sabljarkama Recurvirostraavosetta koje su se belasale u daljini.Jole me je zaustavio - ,,čekaj, sedi, prvoda polako pregledamo čega sve tu imaod ptica.” I, naravno, bilo je svega.Ponekad me je izluđivala njegovaravničarska sporost, ali sam ujedno odnjega naučio da se često mnogo više

postiže strpljivim čekanjem i temeljnimosmatranjem.

Jole Šoti, sin narodnog heroja, ra -stao je u porodici koja je pripadala on-dašnjoj privilegovanoj eliti i to onomnjenom časnom delu koji je svojoj deciusadio odgovornost prema obavezamai otmenu nerazmetljivost. To znači da jebio briljantan student biologije (4 No-vembarske nagrade, srednja ocena9,47), a zatim asistent posvećen svojimstudentima na više predmeta, fakulteta igrupa novosadskog univerziteta. Naopšte zadovoljstvo izvodio je studen t -s ke terenske vežbe po Fruškoj gori ijadranskoj obali. Iako su mu ptice bileglavna oblast zanimanja, bavio se idrugim disciplinama i učestvovao uraznovrsnim naučno-istraživačkim pro-je ktima. Doktorsku tezu prijavio je na

beogradskom univerzitetu, ali iz endo-helmintologije. Tom neistraženom i pi-pavom oblašću zdušno se bavio, ausavršavao ju je na berlinskom Hu-mboltovom univerzitetu. Objavio je ve-liki broj faunističkih noviteta, opisao jeneke nove vrste, ali mu je teza ostalanezavršenom. Iako je vojvođanske or-nitološke terene poznavao kao svojdžep, naročito Koviljski rit, okolinuOrlovata, Slano kopovo, Frušku goru,Jazovo, Kapetanski rit i druga mesta,značajne priloge Šoti je objavio i o pti-cama Vlasine, Pešteri, Crne Gore iMakedonije. Prvo gnezdo ostrigaraHaematopus ostralegus upravo je Šotinašao na ušću Bojane.

Josip Šoti je rođen u Novom Sadu29. novembra 1945, onog dana kada jeproglašena Federativna Narodna Re-publika Jugoslavija i njegov rođendanse uvek podudarao sa tadašnjim na-jvećim državnim praznikom – DanomRepublike. Iako je proveo život u ro dn -om gradu, pepeo mu se čuva na zemu-nskom groblju. Jole je bio lep, visok ivitak crnomanjast čovek sa bradom. Sr-dačan, učtiv, nenametljiv i pomirljiv.Bio je sjajan terenski ortak i saputnik nadugačkim i napornim putešestvijama.Dobro organizovan i pripremljen za rad,držao je do kompletnosti i kvalitetaterenske odeće, obuće i opreme, naro -čito optike i terenskih gadžeta. Bio jepopularan među kolegama. Sticajemokolnosti, konferencija jugoslovenskihornitologa održavala se u proleće 1988.u Zagrebu, upravo u vreme kada je Šotina jednoj tamošnjoj klinici tražio lekasvojoj smrtonosnoj boljci. Uveče, ne-formalna završna sednica svih jugo -slovenskih ornitologa održana je unjegovoj bolesničkoj sobi. Većini je tobio poslednji susret s Joletom. Imao jenepune 43 godine.

■

Jole ŠotiU davna vremena na našim su se fakultetima povremeno, madaretko, pojavljivali studenti biologije zainteresovani za ptice. Je-dnom prilikom, za dan studenata Beogradskog univerziteta (4.april) organizovano je otvoreno studentsko takmičenje u pozna-vanju ptica, recimo Belgrade Open ’69. Bila su dva domaća ta-kmičara, Beograđanin Vladimir Stevanović, danas šampionprstenovanja ptica, poznati botaničar i redovni član SANU, i Zre -njaninac Ištvan Ham, tada perspektivni, a sada slavni ornitolog.

Wpjtmbw!Wbtj~

Josip Šoti

G MA takvih ljudi koji vam i u naj -gušćoj svetini, rulji i gunguliodmah privuku pažnju nekomunutrašnjom, mirnom svetlošćukoja mislim da dolazi od pot-

punog sklada onog što je u njima i onogšto su spremni da pokažu ili urade. Bioje to mršav, bradat i proćelav čovek saskoro užagrenim pogledom. U to vremese strasno bavio posmatranjem ptica ijavno se zalagao za zaštitu beo gra -dske Banjičke šume u kojoj je ptičario.Čim smo bili formalno predstavljenijedan drugom i pošto smo obojica izja -vili da uzajamno pratimo čime se onajdrugi bavi, Bajford me je izne buhadoveo u neprijatnu situaciju. Na po tpu -no preciznom srpskom (izuzev nagla -ska), rekao je da se obraćao Gradskomsekretarijatu za zaštitu životne sredinezahtevom da se Banjička šuma zaštitikao stanište ptica, ali da su mu odgovo-rili da su zvali Prirodnjački muzej i do-bili mišljenje da za tim nema potrebe,jer se Banjička šuma pticama ne razli -kuje od drugih park-šuma. Odmah samshvatio da su samo hteli da ga „otkače“.Pošto sam tada radio u Prirodnjačkommuze ju, našao sam se u situaciji da sepravdam čoveku koga sam naročito

cenio kao autora nekih od najboljih tele-vizijskih emisija za decu, i to mojudecu! Dematovao sam navodno mi šlje -nje sopstvenog muzeja. Da bih pojačaotvrđenje da Muzej nije dao ne ga tivnuekspertizu, odnosno da ja kao ornitolognisam to učinio, izjavio sam da u Ba -njičkoj šumi nikad nisam proučavaoptice. Mislim da mi je Bajford samoovo poslednje poverovao u potpunosti.

U to vreme bio sam član Program-skog saveta Republičkog zavoda za za-štitu prirode Srbije i učestvovao unekim postupcima za zaštitu područja adruge bar izbliza pratio. Međutim, iakoje Bajfordova inicijativa prihvatana bezprepreka, odlukom Skupštine BeogradaBanjička šuma je tek 1993. proglašenaspomenikom prirode čiju vrednostpredstavlja ornitofauna, a na predlogRepubličkog zavoda za zaštitu prirodeSrbije. Ipak, i danas se uvek naglašavauloga Timotija Bajforda kao začetnikaideje o zaštiti tog područja. U ostalomniko nikada i nije dugo odolevao Timo-tiju Bajfordu – njegovoj potpunojotvorenosti i neuvijenosti u nastupu

teško su se suprotstavljale čak i tvrdo -korne birokrate.

Bajford je, po sopstvenom pri zna -nju, počeo da se bavi pticama tek uzrelom dobu, kada je 1985. dobiodvogled kao božični poklon. Doduše,kao dečak je imao čuveni BensonovObserver’s Book of Birds, tako da je većumeo da razlikuje pojedine ptice. Ubrzoje posmatranje ptica postalo jedna odnjegovih najjačih strasti, a nije ih imaomalo. Za 4–5 godina njegov spisakptica Banjičke šume narastao je na 76vrsta. Bajforda je naročito uzbuđivalosaznanje da se u maloj Banjičkoj šumiusred grada gnezde čak 33 para slavuja,ptice koju, iako dete sa sela, nikad urodnoj Engleskoj nije ni čuo ni video.

Iznenenada, posle četiri godineinte nzivnog posmatranja ptica, Bajfordje shvatio da se od ljubitelja prirodepretvara u naučnika koji beleži stručnepojedinosti o pticama. Kao i u sve -mu osta lom, bio je potpuno otvorenprema sebi i jasno sagledavao šta želi iline želi. Ostavio je olovku i beležnicu inikad više nije u nju zabeležio nijednogslavuja. Poslednje što je uneo u svojterenski dnevnik bio je jedan citat izToroovog ,,Valdena”: ,,Bojim se damoje znanje iz godine u godinu postajesve stručnije i naučnije, a i da se mojipogledi menjaju – ranije široki da obu -hvate celo nebo, sad su se suzili navidno polje mikroskopa. Gledam de-talje, a ne vidim celinu, čak ni obrise ce-line. Kad kažem da nešto ,,znam’’, jasam u stvari samo prebrojao neke po-jedinosti.” Da, takav je bio Timoti DžonBajford.

Bajford nije objavio svoje ornito -loške podatke, ali ih je ustupio studentuornitologije na Biološkom fakultetu uBeogradu Željku Stani miroviću za citi-ranje u diplomskom radu ,,Dijagnozanaselja ptica Banjičke šume …”,odbranjenom 1998.

Dana 15. septembra ove godine,posle završetka rukopisa ovog člankastigla je vest: Odlukom Skupštine gradaBeograda područje Banjičke šume oddanas se zove zaštićeno područje -spomenik prirode ,,Bajfordova šuma”.

■

J{wvdfop!j{!obgubmjob


Timotije Bajford

I

Timotijeiz Banjičke šumeTimotija Bajforda (Timothy John Byford, Solsberi, 25. jula 1941.– Beograd, 5. maja 2014) upoznao sam na sunčanom baštenskomprijemu, valjda 1988, kod Kristofera Brigsa (Christopher Briggs),tada mladog direktora Britanskog saveta u Beogradu, a danasbogami Generalnog sekretara Ramsarske konvencije. Bajfordasam odmah primetio u gužvi zvanica – svetleo je.

Wpjtmbw!Wbtj~


zb!qpdfuojlf

Osvajanje GrčkePTI^ARSKA STRATEGIJA:

RVA greška koju pravite je štoidete u turističkoj sezoni jul--avgust, kada su ptice najma -nje aktivne. Ako imate decuškolskog uzrasta i samo vam

letnji raspust preostaje, ciljajte onda samkraj avgusta i početak jesenje seobe. In a -če, najbolje ptičarske sezone ovde suapril-maj i septembar.

April i početak maja su vreme pro-lećne seobe, dok je maj i prva polovinajuna vreme gnežđenja. Sa izuzetkom Kritai Rodosa, u to vreme je more još pro -hladno za kupanje...

... prekid: kako ovo pišem na plaži,iznenadna aktivnost u obližnjem drvetu,grabim dvogled, uspevam da uoštrim navre me, samo da u krupnom planu,uokvirenog lišćem, ugledam portret mu -žjaka sredozemne crnoglave grmušeSylvia melanocephala! No, koliko god seu ov om trenutku pokazalo uspešnim, če -kanje na slučajno pojavljivanje nije na-jbolja taktika. Zato, vraćam se strategiji...

... pa, ako idete u društvu ne-ptičara,septembar, negde do sredine meseca (iduže) je bolji izbor. No, ako ste vezani zagradiće u kojima letujete, to i dalje nećebiti dovoljno. Ono što vam treba su kola imogućnost biranja rute do krajnjeg od re -dišta.

Dakle, da uvećate broj vrsta kojećete susresti, odlučili ste se za (jeftiniju)pred - ili post-sezonu. Šta sad? Zaboravitena Đevđeliju u potpunosti, za ptičare po -stoje samo dva prelaza iz Makedonije uGrčku, u zavisnosti od toga idete li naEgejsko (npr. Halkidiki, Tasos, Skiatos...)ili Jonsko more (Krf, Parga, Zakintos...).

Za Jonsko more odvajate se neštopre Negotina, pa preko Prilepa i Bitoljaidete na prelaz Medžitlija, dok se za Ege -j sko more se sa auto-puta odvajate posleDemir Kapije za Valandovo i idete nagranični prelaz Star Dojran na istoimenomjezeru (ako tražite odmor i mesto za ručak,preporučujem riblji restoran Fuk Tak i nji-hovu crvenperku). Put je dobar u obaslučaja, ali je od Valandova pravac kagranici dobro označen, dok ćete na per-iferiji Bitolja nekoliko puta morati da pi-tate za put.

Prešli ste granicu, u Grčkoj ste – štasad? Na oba putna pravca, na 50-60 km odgranice i na oko 650 km od Beograda,nalazi se po jedno čarobno jezero gdetreba da provedete minimum dve noći ijezeru posvetite bar jedan pun dan pti ča -renja, mada moja preporuka u slučaju Jo -nskog mora i jezera Mikri Prespa ide upravcu dva puna dana (tri noći, a u slučajuEgejskog mora i jezera Kerkini tri dana) ičetiri noći. Pa tek kada stvarno napunitebaterije, na more.

Oba jezera su IBA područja i na-cionalni parkovi. Do Mikri prespe se stižepreko Florine, odatle desno za Albaniju,pa na odvajanju za albanskui granicudržite desno. Do Kerkinija stižete poštodva km nakon granice skrenete levo zaSeres, pa kasnije s puta ugledate jezero.

Grčki nacionalni park Prespanskajezera prostire se od 850 metara nadmorem – visine samih jezera, pa do preko2300m visokih planinskih vrhova. Sastojise od dva jezera, pomenute Mikri Prespekoja je plitka, ni deset metara i obrubljena

tršćacima u kojima se gnezde kudraviPelecanus crispus (1300+ parova) i ruži -časti nesiti P. onocrotalus (350+ parova)– što je najveća kolonija kudravih na svetu(oko 10% ukupne populacije) i jedno odretkih mesta u Evropi gde se obe vrstegnezde zajedno; te manjeg, grčkog delapreko 50 m duboke i ribom bogate MegaliPrespe. Jedno od boljih mesta za pti -čarenje je kopnena prevlaka između Mikrii Megali Prespe.

Druge zanimljive vrste uključuju na-jjužniju gnezdeću populaciju divlje guskeAnser anser u Evropi (podvrsta rubr i -rostris), velikog ronca Mergus merganser(na većem i dubljem jezeru Megali Pre -spa), leštarku Bonasa bonasia (planinaSfika, JI od Mikri Prespe), surog orlaAquila chrysaetos, pirgaste grmuše Sylvianisoria, kosa kamenjara Monticola sax-atilis, crnoglavu strnadicu Emberizamelanocephala... Ovde su zabeležene 273vrste. Moja septembarska lista ptica po -smatranih ovde u jednom danu kreće seoko 50 vrsta. Smeštaj je moguć u AgiosGermanosu, Leimosu, Platiju i Psaderu.

Koliko puta vam se desilo da ste se s odmora u Grčkoj vratili sa svega 30-40 posmatranih vrsta?Da li ste se pitali gde su sve te ptice i u čemu grešite? Pokušaću da odgovorim na oba pitanja.

Q

Esbhbo!Tjnj~

Foto: Dušanka Stoković-Simić

Najbolje mesto za ptičarenje je istočni nasip, odakle se dobro vide plićaci oko mesta gde Struma ulazi u jezero


zb!qpdfuojlfZA NAJMLA\E

Krajem marta oko sedam sati ujutru probudila nas je čudna lu -pnjava u kući. Nismo znali odakle dolazi, činilo se kao da dopire satavana. Čulo se pet-šest brzih udara zatim pauza od desetak sekundipa ponovo sve u trajanju od samo jednog minuta. Ličilo je na zvukkoji se prostire kada neko udara u radijator, sve je odjekivalo.

Cpkbo!SbeflbZa razliku od prespanskih jezerakoja su prirodnog porekla, Kerkini je ustvari akumulacija na reci Strumi, nastalapočetkom XX veka radi navodnjavanjaokolnih polja, sa istoka i zapada ogra ni -čena nasipima koji su 1980-ih dodatnouzdignuti i prošireni. Samo jezero leži nanepunih 200 m nadmorske visine, dok seplanina Beles (Belasica, na svojoj seve -rnoj strani, u svom makedonskom delu)uzdiže preko 2000 m. Jedno od boljihme sta za ptičarenje je istočni nasip odaklese dobro vidi „delta“ Strume na mestugde ulazi u jezero (vožnja nasi pima jedozvoljena).

Zanimljivije vrste uključuju orlakliktaša Aquila pomarinai patuljastog orlaA. pennatus, crnu lunju Milvus migrans ikratkoprstog kopca Accipiter brevipes,obe vrste pelikana (na jezeru se gnezdisamo kudravi, ali u sezoni gne žđenja pe-likani, čak sa prespanskih jezera, 350kmzapadnije, dolaze ovamo u ribolov), crnuDendrocopos martius i sivu žunu Picuscanus, planinskog detlića Dendrocoposleucotos... Ovde je zabeleženo 312 vrsta.Moja lista ptica posmatranih ovde u je d-nom septembarskom danu iznosi oko 70vrsta. Smeštaj je moguć u selima Hriso-horafa (gde toplo preporučujem hotelLimneo), Kerkini, Livadia, Vironija i dr.

Jedan savet za kraj: ako posle jezeraptičarite na plaži, kao ja sada, uz ko mpju -ter i kriglu Alfe (kako bih samo radokompju ter ostavio kod kuće i uživao udigitalnoj detoksikaciji, ali šta ću, urednikme progoni), slobodno zagledajte krošnjesitnolisnih maslina, to može da bude sa -svim produktivno. Međutim, ako vaša pti -ca reši da sleti u krošnju smokve, najboljeje da odmah odustanete, spustite dvogledi uz mete gutljaj piva.

Naprosto, nemate šanse sa smo -k vom – gde god da sleti, biće skrivenajednim od tih listova, dovoljno velikih daje i Adam još njima skrivao muškost... Avaša ptica, nekako više ptičica, svakako jemanja od te muškosti biblijskih razmera.

■

Foto: Dušanka Stoković-Simić

Foto: Katarina Paunović - De ndrocopos syriacus Foto: Bojan Radeka - De ndrocopos syriacus

Tršćaci Mikri Prespe, pogled sa puta zaselo Psarades

UTRADAN se ponovilo isto.Izašao sam da proverim da limogu nešto spolja da prime-tim. Pogledao sam na krov ina moje veliko iznenađenje

na alu minijumskoj anteni za prijem tele-vizijskog signala stajao je seoski detlić De-ndrocopos syriacus i kucao u nju, kao udrvo. Vrati sam se po foto-aparat i napravionekoliko fotografija i video snimak. Ubrzoje detlić završio svoje dobošarenje i odleteodo desetak metara udaljenog drveta če mpre -sa. Tu su pre dve godine seoski detlićinapravili duplju u stablu i izveli mlade.Sledeće godine se nisu tu gnezdili. Bilo mije drago što su ponovo tu, ali dobošarenje uantenu je predstavljalo veliki problem,posebno što je budilo bebu.

U blizini je bila stara drvena telefonskabandera koja je davno ostala bez funkcije iprethodne godine je srušena. Na nju su čestodolazili detlići da kucaju i oglašavaju se. Odsrodnih vrsta koje su dolazile viđali smo ve-like detliće Dendrocopos major, seoskedetliće Dendrocopos syriacus, srednje det -liće Dendrocopos medius, brgljeze Sitta eu-ropaea i kratkokljunog puzića Certhiafamiliaris. Pored bandere je veliko drvooraha staro oko sedamdeset godina na kojesu svraćale pomenute vrste.

Nismo bili sigurni da li je detlić kucaopo anteni da istera skrivene insekte ili seoglašavao da bi ukazao ostalima da je to nje-gova teritorija. Pričali smo sa MilivojemVuča novićem i objasnio nam je da se radi odrugoj mogućnosti. Ranije je za oglašavanjeslužila stara drvena bandera. U to vreme seprelazilo sa analognog na digitalni televi -

zijski signal, pa je možda hteo da ispita vredeli čemu zastarele aluminijumske antene.

Trećeg dana na kući, dobošarenje jeizostalo, već je dopiralo samo sa oraha.Četvrtog dana je ponovo zadobošario. Setiosam se da sam čitao o pecanju somova i kadasom ne može da se pokrene sa dna pomašinici se lupka metalnim predmetom, vi-bracija ga uznemiri i podigne se. Došao samdo razvodnika antene i lupkao metalnimnovčićem. Ubrzo je prestalo udaranje u ante -nu i čulo se sa oraha. Iz razvodnika samizvukao pri ključak kabla za televizor koji jeu spavaćoj sobi, jer i ovako nje imaofunkciju zato što smo prešli na kablovskuteleviziju preko telefona. Sutradan se po no -vilo dobošarenje sa znatno manjim odjekom,ponovo sam ne koliko puta lupkao u antenu idetlić se premestio na orah.

Dobošarenje u antenu se nije pona -v ljalo sve do kraja aprila. U međuvremenuslušao sam detlića na orahu i viđao ga načempresu, povremeno je izletao iz duplje. Nadan kada se dobošarenje ponovilo gledaosam na orahu, čempresu i drvoredu u ulicikako se jure i svađaju tri detlića.

U toj jurnjavi moguće je da mu je su-parnik oteo izabranicu ili su odlučili da pređuu neku drugu duplju. Uglavnom ove godinemlade nisam video kako proviruju iz dupljedok im roditelji donose larve insekata ilisočne višnje. Detlića dobošara povremenoviđam i čujem na orahu. Nadam se da će do-godine u duplji čempresa izvesti mlade i damu televizijska antena neće biti zanimljivaza dobošarenje, jer ni nama antena višeničemu ne služi.

■

T

Detlić dobošar

U potrazi za plavom zebom

Teritoriju Španije čini i egzotični arhipelag Kanarskih ostrva koji se sastoji od sedam velikih idva mala ostrva. Veća i poznatija ostrva su Gran Kanarija, Tenerifi, Fuerteventura, Lanzorotei Gomera. Geografski i administrativni centar arhipelaga jeste ostrvo Gran Kanarija. Svako odovih ostrva zbog specifičnog položaja i izolovanosti dom je mnogih endemskih vrsta biljaka iživotinja. Odluka koje ostrvo da posetitm, nije bila laka. Neopisivo privlačna je bila vetrovitaFuerteventura sa endemskom travarkom Saxicola dacotiae i podvrstom prelepe afričke dropljeChlamydotis undulata fuertaventurae. Zbog boljih veza sa ostatkom sveta i mogućnosti da se spojiletovanje sa ornitologijom pobedu je odnela Gran Kanarija.

KORO potpuno kružno ostrvoprečnika oko pedeset kilometaraobiluje neverovatnim biodive -rzitetom pre svega flore, što jeposledica veoma različitih mi -

kroklimatskih uslova. Visoki vulkanski plani -nski lanac (najviši vrh je Piko de Las Nijevesvisine 1949 m) zaustavlja vlažne vazdušnestruje sa Atlantika. Posledica ovoga je vlažnaklima zapadnog dela ostrva i pustinjska klimaistočnog. Na nekim delovima ostrva godinamane padne kap kiše, a endemski borovi, koji selokalno nazivaju hvatači oblaka, preživljavajukondenzujući vlagu iz retkih oblaka koji seprobiju preko planinskih vrhova. Opsežnepripreme, osim intenzivnog druženja sa pre-traživačem Gugl, uključile su i ,,punjenje’’mobilnog telefona pesmama ornitofaune GranKanarije. Kao baza odabrano je mesto Ma spa -lomas na istočnoj pustinjskoj strani ostrva, presvega zbog blizine prirodnog rezervata sa di-nama i male slatkovodne lagune.

Već prvi dan devetodnevnog boravka ubungalovima u predivnom vrtu sa egzotičnimmlečikama, palmama i kaktusima u cvetu jebio fotografska poslastica. Vrt je odjekivaohučanjem pupavaca Upupa epops, kojima semoglo prići na nekoliko metara. Prelepa pticakoju sam u Srbiji za deset godina uspeo svegadva puta da fotografišem pozirala je, pevala,širila raskošnu ćubu i intenzivno se hranila in-sektima. Umesto ptica iz porodice vrana, ovdesu u palmama kreštali zeleni papagaji, i to dvevrste: Myopsitta monachus i Psittacula kra -

meri. Vrapci su cvrkutali na španskom Passerhispaniolensis, a kosovi su pevali na loka lnomdijalektu Turdus merula cabrerae. Ipak sveovo su bile već viđene i fotografisane vrste.Prvi endem koji je tek nedavno pro glašenposebnom vrstom bio je kanarski zviždakPhylloscopus canariensis. Veoma liči na obi -čnog zviška Phylloscopus collybita, ali se po-tpuno drugačije oglašava. Od velike pomo ći

je bila snimljena pesma na mobilnom tele-fonu. Zbog intenzivne reakcije ptice na pesmunije bilo sumnje o kojoj vrsti se radi.

Mini pustinja i mala slatkovodna lagunabile su prava ornitološka poslastica. Rezervatje bio relativno blizu hotela, oko 4 km, tako daje bilo moguće posmatrati ptice u ranim juta -r njim časovima, pre paklenih vrućina okodina. Moje simpatije je osvojio morskižalar Charadrius alexandrinus koji je trčaopreko dina. Po ponašanju se moglo zaključitida mu je negde u blizini gnezdo tako da jefoto -grafisanje kratko trajalo. Mala lagunasa pa lma ma, opkoljena desetinama metara vi-sokim peščanim dinama, bila je kopija pusti -njske oaze negde duboko u Sahari. Brojnost


Nfsjejkboj

T

Foto: Geza Farkaš – Charadrius alehadrinus

Foto: Geza Farkaš – Cianystes teneriffae Foto: Geza Farkaš – Cianystes teneriffaeFoto: Geza Farkaš – Psittacula kremeri

Hf{b!Gbslb|


ptica, uglavnom šljukarica, bila je mala, alirazno vrs nost velika: desetak žalara slepićaChara dri us dubius, jedna vlastelica Himanto-pus himantopus, jedan krivokljuni sprudnikTringa nebularia, jedan crni sprudnik Tringaerythropus i tri male carske šljuke Numeniusphaeopus. Desetak barskih kokica Gallinulachlo ropus i atlanskih galebova Larus micha-hellis atlantis kao i dve čaplje – jedna sivaArdea cinerea i jedna mala bela Egrettagarzetta – upotpunjavale su sliku netaknutograja samo da, svega pedesetak metara dalje odlagune, nije bilo gusto turističko naselje samodernim hotelima. Očigledno su sve oveptice naučile da neuznemiravane žive u bliziniljudi, što me je podsetilo na Srbiju, gde secarske šljuke na Rusandi i Slanom kopovudižu u vazduh kada na dva kilometra primetečoveka.

Došlo je vreme da se krene u planine, upotragu za kanarskim plavim zebama Fri n g i -lla teydea. Izlet džipovima je bio sa orni-tološke tačke gledišta promašaj. Priroda jefascinantna, uglavnom kamenita pustinja sabiljkama iz roda mlečika i retkim oazama sapalmama. Ipak jurcanje džipovima uz dizanjeoblaka prašne nije pravi način da se fotografišuptice. Na jednoj kraćoj pauzi u planinamaučinilo mi se da sam je čuo, ali verovatno je tobila samo zvučna fatamorgana usled prevelikeželje. Druga pauza mi je ipak donela zado-voljstvo da u krošnji jedne usamljene palmepronađem gnezdo velikog južnog svračka La-nius excubitor meridionalis sa dva potpunooperjala mladunca. Svetlo je bilo loše, među-tim, ovo mi je bila prva prilika da ga posma-

tram u letnjem perju. Nekoliko dana kasnijena dinama Maspalomasa jedan primerak mi jedozvolio da na predivnom jutarnjem svetlunapravim lepe fotografije. Jedno od najlepšihmesta u planinama, u centralnom delu ostrva,svakako je bazaltna stena Roke Nublo (RoqueNublo), visoka 80 m. Ogoljena visoravan navisini od 1800 m sa monolitom okružena jeborovom šumom. Ime ove stene govori da jeskoro tokom cele godine u oblacima jer se tuzaustavljaju vlažne vazdušne mase s Atlantika,međutim, za vreme našeg jednodnevnog izletabilo je sunčano i pakleno vruće (35°C). Odposlednje autobuske stanice uspon je trajaoskoro dva sata, prvo kroz gustu bademovušumu a zatim kroz borovu, da bi se završio na-pornim penjanjnem po kamenoj visoravni bezhlada. Dve usamljene grlice Streptopelia tu -rtur i manje jato kanarinaca Serinus canariauz endemskog velikog kanarskog guštera Ga -llotia stehlini bile su nagrada za naporanuspon. Skoro pri samom vrhu usred pustog,nezemaljskog pejzaža jedna mlada potočnapliska Motacilla cinerea canariensis prkosilaje vrelini sunca. Od plave zebe i dalje ni traga.

Posle kraćeg odmora nakon spuštanja uslediloje najlepše iznenađenje: par predivnih afričkihplavih senica Cyanistes teneriffae, koje suhranile mlade, tek izletele iz gnezda. Ptica ličina našu plavu senicu, ali su boje mnogo inte -nzivnije, a šare na glavi su drugačije. Izlet sezavršio bez susreta sa plavom zebom. Ostalasu još dva dana i bleda nada da će u okolinihotela zalutati neki primerak.

U poslednja dva dana boravka u Ma -spa lomasu imao sam susret sa meni dve novevrste. Afrička grlica Streptopelia senegalensisbakarnog tela i plavičastih krila verovatno jebila najlepša ptica koju sam video na ostrvu.Na Gran Kanariji nikada, pa ni u radnju, nisamišao bez foto-aparata. Tegljenje foto-ranca saosam kilograma opreme isplatilo se bukvalnopred sam polazak na aerodrom kada sam is-pred mega-marketa na zmajevom drvetu,ende mskoj draceni koja je uz kanarinca i ve-likog kanarskog guštera ikona ostrva, ugledaopar riđoglavih svračaka Lanius senator.Nažalost, ptica koju sam uspeo da foto -grafišem bila je u prilično lošem stanju sakrupnim krpeljima oko očiju.

Ova priča nema holivudski hepiend,plavu zebu nisam uspeo ni da vidim, ni da fo-tografišem. Da li sam razočaran? Pa ne pre-više, možda je to samo dobar razlog da seostrvo ponovo poseti. Raznovrsnost biljnog iživotinjskog sveta, ljubaznost ljudi i perfektnauređenost države prosto osvajaju srce svakogposetioca.

■

Nfsjejkboj

Foto: Geza Farkaš – Spilopelia senegalensisFoto: Geza Farkaš – Gallotia stehlini

Foto: Geza Farkaš – Motacilla cinerea canariensis Foto: Geza Farkaš – Phylloscopus canariensisFoto: Geza Farkaš – Serinus Canaria


Dsob!ispojlb

Najpoznatiji novosadski par

Nije sve tako sivo

AJPOZNATIJI stanovnici ovog parka i omiljeni međudecom bio je par labudova, Isa i Bisa. Oni su krasiliovaj park preko deset godina. Svake prethodne godinesu imali prinove, tako su i ove imali čak četirimladunca. Dva mladunca su navodno već na početku

stradala od napada crvenouhih kornjača. Potom su Isa i Bisa sapreostala dva mladunca vraćeni kod odgajivača labudovaRadovana Kokara, gde su se oporavljali. Nakon toga su ponovovraćeni u park. Početkom septembra su na adresu Društva stiglefotografije na kojima se vidi da je mladuncima odsečeno pojedno krilo. Za ovo zlodelo su optužene kornjače. Mesec dananakon ovog nemilog događaja, još jedan napad, ovog puta odstrane pasa luta lica, tako je bar izjavio čuvar parka. Stradao jejedan odrasli labud i mladunac.

Posle svih ovih događaja postavlja se pitanje da li je labu-dovima zaista mesto u parku? Da li je to njihovo prirodnookruženje? Da li im je dovoljno samo jedno jezerce u parku? Uovo jezerce se puštaju i alohtone vrste, koje mogu izazvati kata -

strofu ako dospeju u prirodna staništa. A ishrana ovih ptica? Dali je zaista adekvatna ako se hrane slanim kokicama i hlebom? Obezbednosti životinja u parku, nema smisla govoriti, očiglednaje.

Možda je vreme da uživamo u labudovima i drugim divljimpticama, tako što ćemo izaći u prirodu i posmatrati ih u njihovomprirodnom okruženju. Sigurno je zdravije i zabavnije. Prirodnjacito znaju, a red je da to prenesemo i na ostale.

VOJVOĐANSKOJ varošiciSrbo branu, lokalne vlasti suodlučile da ,,srede” trg. Trg jekrasio drvored koprivića Celtis

sp, jedini drvored u Srbobranu, star preko80 godina. Izgleda da je smetao i odlu -čeno je da se poseče. Drvored je biostanište za mnoge ptice, između ostalih iza seoskog detlića Dendrocopus syriacus,strogo zaštićene vrste u Srbiji. U dupljistabla jedan par je odgajao svoje ptiće,koji su nakon seče stabla dospeli dovrelog asfalta. Njihov kraj slutite. Među-tim, sreća u nesreći je ta, što su lokalnimediji snimili mladunce, snimili seču,sni mili prolaznika, stanovnika Srbobranakoji žali za posečenim drvoredom. Sni -mlje ni materijal nije više samo prilog zaTV emisiju, to je sada dokazni materijal.

Slučaj srbobranskog detlića počinjepo prijavi građana. Pokrajinska inspekcijaza zaštitu životne sredine je izvršila van -redni inspekcijski pregled. Kako to obi -čno biva, investitoru, JP ,,Direkcija zaizgradnju i urbanizam“ iz Srbobrana, jenedostajao jedan papir to jest, nedostajalisu uslovi zaštite prirode u skladu sa Za-konom o zaštiti prirode. Ove uslove izda -je stručna organizacija, ali postavlja sepitanje da li je investitor tražio? Vero -vatno nije.

Ceo slučaj je dospeo do Prekršajnogsuda u Bečeju, koji je na osnovu materi-jalnih dokaza s razlogom doneo presudu ukorist prirode. Naime, JP ,,Direkcija zaizgra dnju i urbanizam“ iz Srbobrana pro -glašena je krivom za uništavanje strogozaštićene vrste seoskog detlića. Direkcijaje dužna da plati kaznu u visini od100.000 dinara, kao i iznos od 75.000 di-nara odštete za uništavanje tri mladejedinke ove strogo zaštićene ptice, dok jeodgovorno lice kažnjeno novčanomkaznom u iznosu od 15.000 dinara.

Ipak, nije sve tako sivo. Ovaj slučajuliva nadu da će se ubuduće više pošto-vati Zakon o zaštiti prirode.

■

U

N

Tboesb!Kpwbopwj~

Tboesb!Kpwbopwj~

Foto: Katarina Paunović – Labud sa mladima u Dunavskom parku

Foto: Katarina Paunović - Dendrocopus syriacus

U Zakonu o zaštiti prirode stoji da je zabranjeno uznemiravanje životinja,naročito u vreme razmnožavanja, podizanja mladih, migracije i hibe -rnacije. Stoji i da je zabranjena upotreba određenih sredstava za hvatanjei ubijanje divljih vrsta životinja, kojima se ugrožavaju i uznemiravaju nji-hove populacije i/ ili staništa, narušava njihova dobrobit, a mogu prou z ro -kovati njihovo lokalno nestajanje.

A praksa? A praksa je drugačija. Ptice se hvataju pomoću lepka,mame vabilicama ili se uništava njihovo stanište. Stanište za ptice nije samolivada i šuma, one su se navikle i na život u gradskoj sredini.

Isa i BisaKada se spomene Petrovaradinska tvrđava, ZmajJovi na ili Dunavska ulica, svi ili bar većina znaju okom gradu je reč. Pored pomenutih znamenitosti,Novi Sad je poznat i kao bezbedan i miran grad saljubaznim ljudima. No, šta se dešava u Dunavskomparku, ko to narušava mir u maloj gradskoj oazi?

■


Brojimo, brojimo rodePOPIS BELIH RODA

DEJA o popisu roda javila sedavne 1934. godine. Tada je za-počet jedinstven program pra -ćenja populacije belih roda. Jedanod najstarijih monitoring pro-

grama je nastavljen do današnjih dana.Svake desete godine se organizuje bro-janje gnezda roda na teritoriji njenog are-ala gnežđenja. Tako da je sada to većSedmi međunarodni cenzus bele rode. Upopisu je uključeno preko 30 zemaljaEvrope, Azije i Afrike, kojima koordinišeNABU, organizacija iz Nemačke. Pratećidešavanja i ne kaskajući za svetom, ovajpopis se sprovodi i na teritoriji RepublikeSrbje.

Društvo za zaštitu i proučavanje pti -ca Srbije je preuzelo odgovornost i uspe -šno realizuje popis kako prošle, tako i ovegodine. Ono nije samo u tome. Zahva -ljujući predanom i pre svega dobrovo -ljnom radu svojih članova, volontera iljubitelja prirode, ali i lovačkih udruženja,škola, ekoloških organizacija, pronađenoje preko 1300 gnezda širom Srbije. Svioni su imali pune ruke posla. Trebalo jezaći u svaki kutak Srbije, pogledati da lineko klepeće sa vrha drveta, bandere ilikrova kuće. Pogledati da li je gnezdoprazno ili iz njega izviruju glavicemladunaca. Tu su i radoznali meštani sanajrazličitijim pitanjima. Od toga štagledamo i zašto to radimo, do pitanjazašto se roda zove bela roda, kad ima icrnog perja na krilima. Tako mi je na pi-

tanje da li ste viđali belu rodu uzvraćenopitanjem sa malo začuđujućim tonom,,,Mislite onu crno belu rodu, onu parti-zansku?” Tako da, imamo i,,partizansku”rodu. Popis roda je prvi zadatak koji mije Društvo poverilo. U početku sam želelada saznam samo broj gnezda i da li imamladunaca ili ne, odnosno samo da popu -nim formular. Želala sam samo da pri -kupim podatke. Međutim, nakon sličnihpitanja i tokom razgovora sa ljudima ra-zličitih zanimanja i stepena obrazovanjapočela sam da shvatam njihov živote ukojima značajno mesto zauzimaju rode.Često sam slušala njihove doživljaje sarodama. Sa puno topline su pričali o tome.Sigurno nisu zajedno pili prvu jutarnjukafu, ali su svakako znali čime rode hranesvoje mladunce, posmatrali su kadaraširenih krila štite mladunce od jakogsunca ili kada ih polivaju vodom kako biih rashladili. Sve su to male, ali bitnetajne u životu roda, koje po prvi put otkri-vam.

Popis ne sprovodim samo poziva -njem, već i obilaskom naseljenih mesta.Sa prijateljima sam sela u auto i krenulismo u obilazak sela u opštinama Ruma iIrig. Želim da vam saopštitim da u Irigunema gnezda roda, ali ih u selima rumskeopštine ima. Taj dan mi je posebnoulepšao jedan dečak. Igrao se sa dru-garima kada smo ga zaustavili i pitali dali zna gde je gnezdo rode. Odmah nam jepokazao, bilo je u blizini. Pitala sam ga

da li je viđao mladunce u gnezdu. Samo jeslegao ramenima i rekao : ,,ali ja ne moguda se popnem uz banderu.” Prvo sam murekla da ne mora da se penje da bi videomladunce, potom sam mu objasnila kakomože da razlikuje mladunce, od odraslih.Međutim, pravo oduševljenje je usledilokada sam mu pozajmila dvogled i kada jepočeo da gleda rodiće i uočava razlike.Potom su pristigli i njegovi drugari, te suna smenu posmatrali rode dvogledom, aimali su brojna pitanja. Nije mi bilo teškoodgovoriti, jer je edukacija o važnostiroda i zaštiti svih vrsta ptica, svakako deoovog popisa.

Posebno me raduje što se sve višeljudi javlja Društvu da prijavi gnezdo usvom mestu ili sa željom da pomogne ro-dama kojima je gnezdo srušeno. Nisu svapitanja usmerena ka belim rodama. Inte -resuju se i za labudove, vetruške, gačce,sove... Sve ovo nas ohrabruje da na sta -vimo sa radom na aktivnoj zaštiti ptica injihovih staništa.

Ipak, glavni cilj popisa je dobijanjesaznanja o stanju populacije roda kod nas,ali i na globalnom nivou. Prethodni popisroda u Srbiji rađen je još pre 15 godina ito samo u Vojvodini, kada je izbrojano998 aktivnih gnezda. Ovaj podatak dajejoš veći značaj popisu koji se sadasprovodi u celoj zemlji. Sada ćemo imatikompletniju sliku o stanju populacije rodau našoj zemlji.

Bela roda kao simbol očuvanih pri -ro dnih i polu-prirodnih staništa, svojomblizinom ukazuje nam na zdravu životnusredinu. Praćenje promena koje se deša -vaju u populacijama roda, imaju za ciljbolje razumevanje promena u životnojsredini što nam može poslužiti da budemoefikasniji u naporima za očuvanje kakoroda, njihovih staništa, tako i naše životnesredine.

Tekst o rodama, ipak, ne bih da za-vršim brojkama i naučnim činjenicama,već bih da citiram deda Živu iz Melenaca.Sigurno ga se sećate iz serijala Gradskeptice, u epizodi o rodama. Pita se dedaŽiva ,,Koliko ona kilometara pređe dovdesa željom da snese jaja, da izleže male, daih othrani i da ih vodi nazad? I da joj tojedan čovek ne dozvoli!” Zato, ugledajtese na deda Živu i pomozite rodama. On sanjima živi već 25 godina.

■

„Halo! Dobar dan! Zovem iz Društva za zaštitu i proučavanjeptica Srbije. Društvo ove godine vrši popis belih roda u Srbiji,pa nam je potrebna Vaša pomoć...“ Tako kreće popis belih roda.Puno telefonskih poziva, meilova, poruka, obaveštenja... sve sajednim ciljem, da prebrojimo gnezda poznate vrste ptica.

Qujdf!j!Nj

Tboesb!Kpwbopwj~

Foto: Katarina Paunović – Roda sa mladima u gnezdu

J

ilustracije: Szabolcs Kókaywww.kokay.hu

Nbhb{jo!{b!mkvcjufmkf!ejwmkji!qujdb!v!Tscjkj

Izvor podataka o brojnosti i trendu populacije: Puzović, S., Simić, D., Saveljić, D., Gergelj, J., Tucakov, M., Stojnić, N.,Hulo, I., Ham, I., Vizi, O., Šćiban, M., Ružić, M., Vučanović, M. & Jovanović, T. (2003): Ptice Srbije i Crne Gore – veličinegnezdilišnih populacija i trendovi: 1990-2002. Ciconia 12: 35–120. Izvor podataka o veličini vrsta: Mullarney, K., Svensson, L., Zetterstrom, D. & Grant, P. J. (1999). Collins Bird Guide. Harper-Collins Publishers Ltd.

Veliki svračak (Lanius excubitor)Veličina: 22-26 cm

Stanište u Srbiji: U periodu septembar – mart pojavljuje se na ra-zličitim otvorenim staništima u ravničarskim i brdskim predelima.

Brojnost u Srbiji: NepoznataTrend populacije: Nepoznat

Mali svračak (Lanius minor)Veličina: 19-21 cmStanište u Srbiji: Glavnina populacije se nalazi u severnom,ravničarskom delu zemlje. Nastanjuje različita otvorenastaništa sa visokim drvećem na kojima gradi gnezda.Brojnost u Srbiji: 350-450Trend populacije: Opadajući

Riđoglavi svračak (Lanius senator)Veličina: 17-19 cm

Stanište u Srbiji: Glavnina populacije se nalazi u južnim delovima zemlje udolinama i brdskim predelima. Naseljava različita otvorena staniša sa žbunjem i

niskim drvećem, stare voćnjake. Gnezda gradi u žbunju.Brojnost u Srbiji: 130-210

Trend populacije: Opadajući

Rusi svračak (Lanius collurio)Veličina: 16-18 cm Stanište u Srbiji: Prisutan u svim delovima zemlje.Nase ljava različita otvorena staništa sa žbunjem iniskim drvećem od ravničarskih do planinskih predelaGnezda gradi u žbunju.Brojnost u Srbiji: 55.000-85.000Trend populacije: Opadajući

Twsbddj!v!Tscjkj

sfd!vsfeojlb tbes{bk;

Documents