SENA PUTA SVILE

KOLIN TJUBRON

SENA PUTA SVILE

Mono i Manjana

2009.

Posvećeno Polu Berneu

Naslov originalaColin Thubron, Shadow of the Silk Road

Copyright © Colin Thubron, 2006Translation Copyright © Mono i Manjana, 2009

IzdavačMono i Manjana

Za izdavačaMiroslav JosipovićNenad Atanasković

Glavni i odgovorni urednikAleksandar Jerkov

UrednikVojin V. Ančić

Prevela Goran Erdei

Lektura

Bedrija Arsić

KoriceNatalija Petrović

Tehnički urednikGoran Skakić

Priprema za štampuLjiljana Pekeč

ŠtampaElvod-print, Lazarevac

CIP - Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

TJUBRON, Kolin, 1939–Sena puta svile / Kolin Tjubron ; [preveo Goran Erdei]. – Beograd : Mono i Manjana, 2009

(Lazarevac : Elvod-print). – 349 str. ; 20 cm

Prevod dela: Shadow of the Silk Road / Colin Thubron

ISBN 978-86-7804-229-4

COBISS.SR-ID 169519372

Sadržaj

Piščeva beleška .................................................................................................13

1. Praskozorje ..............................................................................................................172. Prestonica .................................................................................................................22

3. Mantra ..............................................................................................................594. Poslednja kapija pod nebesima .............................................................80

5. Južni put .......................................................................................................1066. Kašgar ...........................................................................................................1477. Planinski prolaz ........................................................................................1628. Za Samarkand ............................................................................................1929. Preko Oksusa .............................................................................................. 227

10. Oplakivanje...............................................................................................26811. Mongolski mir ......................................................................................... 299

12. Za Antiohiju ..............................................................................................338

Vremeplov ........................................................................................................350

Mape

Put svile .........................................................................................................10-11Od Sijana do Kašgara ...............................................................................14-15Od Kašgara do Mešeda ...................................................................... 160-161Od Mešeda do Antakije ..................................................................... 266-267

Mape nacrtao Redžinald Pigot

Piščeva beleška

Ovde opisano putovanje prekinuto je borbama na severu Avgani-stana. Put je nastavljen godinu kasnije, istog godišnjeg doba.Zbog političkih nemira, identitet nekih ljudi je prikriven.

17

1

Praskozorje

Zemlja je u praskozorje pusta. Nasip koji se proteže duž jezera na-stavlja se na most od srebrnastog granita, a iza njega, bled na suncu, sija hram. Svetlost pada čisto i tiho. Buka grada je iščezla i tišina uliva praznini dodatnu snagu – veštačko jezero, hram, most – poput kulisa davno zaboravljene ceremonije.Kako se uspinjem trostrukom terasom do hrama, tako se velika

mračna planina s drevnim drvećem uzdiže i zbija uz horizont. Moji koraci na stepeništu zvuče krhko. Novo kamenje i staro drveće u mislima stvaraju prijatnu konfuziju. Negde u šumi nada mnom, među hiljadu godina starim čempresima, nalazi se grobnica Žutog Vladaoca, mitskog pretka kineskog naroda.Šačica hodočasnika tumara hramskim dvorištem, a prodavci pod

žutim nadstrešnicama nude žute ruže. Sve je tako tiho i nabijeno senama. Džinovski čempresi su nahrupili u taj prostor i stoje tu sivi i stari kao da su se pretvorili u kamen. Jednog od njih je navodno zasadio sam Žuti Vladalac, dok je o drugi car Vudi, osnivač tog sve-tilišta starog dve hiljade godina, okačio svoj oklop pre molitve.Hodočasnici fotogra$išu jedni druge. Poziraju ozbiljni, upijajući

ugled koji daje magija tog mesta. Tu njihova prošlost postaje sveta. Jedini zvuk je šuštanje bambusa i mrmljanje posetilaca. Oni odaju poštu svom nasleđu, ponosu mesta koji zauzimaju u svetu. Žuti Vla-dalac je izmislio čitavu jednu civilizaciju. Zahvaljujući njemu postoji Kina – i mudrost.Žena zuri u veliki obli kamen u kojem su dva ogromna otiska sto-

pala. Kada je ugledala stranca, hitro je skočila kao da je devojčica.

SENA PUTA SVILE

18

Kaže da stranci ne dolaze često i da joj je žao zbog toga – smešila se kroz prste. „Otisci stopala“, reče, „pripadaju Žutom Vladaocu.“„Ma nije valjda?“„Jeste. Jedna od njegovih konkubina je na osnovu njih napravila

čizme. On je izmislio čizme.“Koračajući dalje zajedno dospeli smo do mesta gde su u kamenje

urezane reči kojima se odaje poštovanje prastarim vladarima i na kraju smo došli do dvorane osnivača ljudske civilizacije. Oltar po-svećen njemu okupan je svećama i tamjanom, i zatrpan plastičnim voćem. Žena je i pored svih mojih pitanja i dalje prijateljski zurila u mene. Rekla mi je: „Žuti Vladalac je izmislio pisanje, muziku i matematiku. Otkrio je i svilu. To je bilo na samom početku istorije. Ovamo se dolazi iz naraštaja u naraštaj. Eto, i vi ste došli. Jeste li predstavnik svoje vlade?“ Kada je spustila pogled na moje iznošene pantalone i prašnjave patike, upitala je: „Da niste možda učitelj?“„Jesam“, slagao sam. Dobio sam novi identitet: učitelj sa sklonošću

ka istoriji i porodicom kod kuće. Želeo sam da više ništa ne pita.„Znači zato govorite mandarinski“, reče ona (premda tiho, gotovo

bezizražajno). „A gde idete?“Hteo sam da kažem u Tursku, Sredozemlje, ali zvučalo bi besmi-

sleno. Začuo sam sebe kako kažem: „Idem Putem svile, na seve-rozapad, u Kašgar.“ I to je zvučalo dovoljno čudno. Nervozno se nasmešila. Pomislila je da je otišla predaleko, pa je zaćutala, ali među očima joj se zbunjeno i bojažljivo pojavilo neizgovoreno pi-tanje Zašto idete tamo? U Kini se retko kada pita Zašto? Previše je nametljivo, previše lično. Hodamo ćutke.Ponekad putovanje proistekne iz nade i instinkta, opojnog ube-

đenja dok vam prst putuje po karti: Da, ovde i ovde... i ovde. Ovo su završeci nerava sveta...Hiljadu razloga ćete pronaći za polazak na put. Idete da upoznate

ličnosti, ljude kojih nema na kartama. Imate utisak da idete u srce sveta. Susrešćete se s različitim sudbinama. Idete zato što ste još mladi i željni uzbuđenja, škripanja čizama po prašini, idete zato što ste stari i što želite da shvatite nešto dok nije prekasno. Idete da biste videli šta će se desiti.Međutim, ići Putem svile liči na poteru za duhom. On izvire iz

srca Azije, ali zvanično više ne postoji. Za sobom je ostavio samo obrise svoje nesputanosti, veštačke granice i narode koji nisu ucr-

KOLIN TJUBRON

19

tani u karte. Račva se i krivuda gde god da ste. To nije jedan put, to su mnogi putevi – splet izbora. Izabrao sam onaj koji se proteže na više od deset hiljada kilometara i na kojem se ponegde kriju opasnosti.U hramu Žutog Vladaoca, ženin pogled je odlutao ka severu. „Sa-

hranjen je tamo na planini“, reče. „Napisano je da su mu se ljudi uhvatili za skute dok je odlazio na nebo ne bi li ga vratili. Neki kažu da je ovde sahranjena samo njegova odeća. Mislim da to nije istina.“ Govorila je meko, s prizvukom neobjašnjive tuge. „Grob je mali, ni nalik onima u koje su sahranjeni carevi posle njega. Mislim da je život tada bio jednostavniji.“Hodali smo još minut pod strehom hrama, a potom je odjednom tiši-

nu prekinulo brektanje bušilica i škripa kamiona za odnošenje šuta.„Grade novi hram“, reče ona. „Za proslave i konferencije. Ovaj je

premalen. U novi će moći da stane petsto ljudi.“Kasnije sam s padine brda pogledao na mesto gde će biti sagra-

đen novi hram. Zamislio sam bezbrižne, nepromenljive hramske paviljone u kineskom stilu kako se izdižu sagrađeni od bledog gra-nita. To mesto, Huangling, nalazi se na samo sto pedeset kilometa-ra severno od savremenog grada Sijana, ali je izgubljeno u nekom drugom dobu erozije i sirotinje. Ko će otići tamo?Celo mesto vaskrsava kao nacionalno svetilište i stari hram je pre-

pun spomenika posvećenih kineskim državnicima koji su dolazili da odaju počast ocu nacije. Tu je kaligrafski uklesano ime Sun Jat Sena iz 1912, Čang Kaj Šeka, pomalo isprekidano, Mao Cedunga, koji je kasnije optužio Žutog Vladaoca da je bio feudalista, Deng Sjaopinga i omraženog Li Penga.Uspinjem se stazom i kada ona počne da vijuga pored stabala

čempresa, buka izgradnje zamire. Odnekud dopire zvuk detlića koji buši stablo i eho ljudskih glasova koji čili nada mnom. Tu i tamo žuta zastavica na bambusovom štapu obeležava stazu. Tonem u prošlost. Pri vrhu brda put se pretvara u kamene stepenice, a drve-ta počinju da liče na utvare, stabla im se uvijaju poput ušećerenih štapića, a pokojem iz zemlje vire uvijene žile boje škriljca. Tu bi i najveći mandarin, čak i sam car, sišao s nosiljke i do mauzoleja došao pešice.Mnogo je toga – od muzike do kalendara – čije se otkriće pripisuje

Žutom Vladaocu. Vladao je stotinu godina, do 2597. pre naše ere,

SENA PUTA SVILE

20

kada je na zmaju uzašao na nebo. On je uveo festivale posvećene zemlji i svili. Carevi koji su vladali posle njega dočekivali su sveča-no svaku nastupajuću godinu, ritualno bi zaorali brazdu, a njihove carice prinele bi čaure svilene bube i dudovo lišće na oltar Lajcu, Dame Svilenih Buba, žene Žutog Vladaoca.Legenda kaže da je upravo Lajcu otkrila svilu. Dok je šetala vrtom,

primetila je čudnovatu bubu kako proždire lišće duda. Nekoliko dana je posmatrala kako buba sebi plete zlatnu krletku i zamišljala da je to duša nekog pretka. Videla je kako se buba potpuno za-tvorila i mislila je da je mrtva sve dok nije reinkarnirana u leptira izletela iz čaure. Dok je razgledala čauru, tako mističnu sa sićuš-nom pokidanom koprenom, carica ju je slučajno ispustila u šolju čaja. Dokona, uhvatila je smekšano vlakno i počela da ga odmotava. Bila je zaprepašćena kada je dobila dugu blistavu nit. Vremenom je ovladala veštinom predenja svile i počela da tome podučava druge. Naučila je kako da uzgaja tajanstvenu bubu. Posle smrti proglašena je za božanstvo i postavljena na nebo, u nebesku kuću Škorpije u sazvežđu Svilene kuće.Na vrhu brda, koje su preci zvali planina Ćao, kroz krošnje drveća

probijaju se miris tamjana i zraci sunca. Ljudi tu prinose žrtve još od osmog veka pre naše ere. Car Vudi je tu podigao podijum za molitve, koji sada lagano propada. Tu me je nekoliko čuvara po-smatralo nemo se čudeći. Pored podijuma nalaze se kazani veličine mešalice za beton ispunjeni kineskim tamjanom, a na poduprtom deblu njiše se džinovsko zvono čiji zvuk protresa šumu.Iza njih, ograđena tamnim zidom i zaklonjena čempresima tako

da se gotovo ne vidi, izdiže se humka pod kojom je sahranjen Žuti Vladalac. Visoka je svega tri i po metra, obrasla žbunjem. Oko nje sam obišao utabanom stazom. Spreda je postavljena nadgrobna ploča na kojoj piše: „Jahač zmaja na planinu Ćao.“ Neki istoričari veruju da je zmaj uspomena na meteor koji je odneo carev život. Ostaci tog palog meteora pronađeni su u blizini.Dok sam obilazio oko brda, sve je postajalo zagonetnije nego što

je na prvi pogled bilo. To jalovo brdo sa svojim padinama kakve se ne mogu videti nigde u Kini pripada nekom mnogo surovijem svetu. Tu se provincija Šensi graniči s Mongolijom. Tuda su se varvarska plemena – Huni, Turci i Mongoli – spuštala na jug, u unutrašnjost Kine, ka bogatim gradovima na obalama Žute reke. Prema ranim