seminarski rad prosirenja eu

24
UNIVERZITET U BEOGRADU FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA SEMINARSKI RAD DOSADAŠNJA I BUDUĆA PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE Mentor: Autor: Prof. dr Dragana Kragulj Pavle Milošević 1/07 Beograd, decembar, 2007.

Upload: daliborka

Post on 19-Jun-2015

4.307 views

Category:

Documents


2 download

TRANSCRIPT

Page 1: Seminarski Rad Prosirenja EU

UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA

SEMINARSKI RAD

DOSADAŠNJA I BUDUĆA

PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

Mentor: Autor:

Prof. dr Dragana Kragulj Pavle Milošević 1/07

Beograd, decembar, 2007.

Page 2: Seminarski Rad Prosirenja EU

2

APSTRAKT

Evropska unija je danas jedan od najmoćnijih ekonomskih i političkih činilaca na

svetu. Od njenog rođenja 9. maja 1950. godine, kada je Šumanov plan bio prihvaćen od

strane šest zemalja, pa sve do današnjih dana ona je prošla težak put, mahom ispunjen

uspehom. Tom uspehu su u mnogome doprinela širenja Unije i same nove članice. Do

sada je izvršeno šest etapa priključenja novih članova u Evropsku uniju. Ulazak Velike

Britanije je predstavljao vraćanje dobrih odnosa koji datiraju iz Drugog svetskog rata,

Već u drugom proširenju Grčka je postala prva mediteranska „nova” demokratija koja je

postala član EU. Četvrto proširenje je zaokružilo spisak visokorazvijenih zemalja Evrope

koje su članovi Unije. Peto proširenje je do sada bilo najmasovnije, u kome je još deset

zemalja postalo deo zejednice. Šesti krug se zbio ove, 2007. godene u kome su naši susedi

Rumuni i Bugari ušli u Uniju.

Srbija je u grupi zemalja koje željno iščekuju članstvo u EU. Njen put do toga je

ispunjen mnogim preprekama, koje vlasti Srbije više ili manje uspešno rešavaju. Mada po

nekim predviđanjima ona može postati deo zajednice u narednih 6-7 godina.

Page 3: Seminarski Rad Prosirenja EU

3

SADRŽAJ

APSTRAKT

1. ZAČECI EVROPSKE UNIJE ILI POČECI INTEGRACIJA DRŽAVA

ZAPADNE EVROPE ..................................................................................................... 4

2. EFTA ILI PARALELNO STVARANJE UNIJA NA TLU EVROPE................... 5

3. PRIKLJUČENJA ZEMALJA EVROPSKOJ ZAJEDNICI .................................. 9

4. PRVI KRUG PROŠIRENJA ..................................................................................... 9

5. DRUGI KRUG PROŠIRENJA ................................................................................. 12

6. TREĆI KRUG PROŠIRENJA .................................................................................. 13

7. ČETVRTI KRUG PROŠIRENJA ............................................................................ 15

8. PETI I ŠESTI KRUG PROŠIRENJA ...................................................................... 17

9. BUDUĆA PROŠIRENJA I BUDUĆNOST SRBIJE U EU .................................... 20

ZAKLJUČAK ................................................................................................................. 23

LITERATURA................................................................................................................ 24

Page 4: Seminarski Rad Prosirenja EU

4

1. ZAČECI EVROPSKE UNIJE ILI

POČECI INTEGRACIJA DRŽAVA ZAPADNE EVROPE

Ideja o ujedinjenju Evrope je znatno starija nego što na prvi pogled izgleda. Evropa

je imala jako burnu istoriju, naročito krajem, devetnaestog i početkom dvadesetog veka.

Na kraju Prvog svetskog rata se javila prva ozbiljna ideja i mogućnost da se ujedinjenje

ostvari. Po uzoru na stvaranje Sjedinjenih Američkih Država, 1923. godine Austrijanac

Kalergi je predložio stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država. Slični predlozi su se javljali i

sledećih godina (čak i unutar Lige naroda), međutim, oni nisu bili ni blizu ostvarenja.

Glavni razlog za to je bila Velika ekonomska kriza, a zatim i ponovo uzavrela politička

situacija.

Drugi svetski rat, najkrvaviji sukob u istoriji sveta, je doveo Evropu u vrlo tešku

poziciju. Privreda nekada nenadmašnih evropskih država je uništena ratom i bile su joj

potrebne godine za rehabilitaciju. Evropa se nalazila između dve nove glavne sile –

Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Ponovo je počelo javljanje ideje o

udruživanju Evrope. Motivi za udruženje se mogu prikazati kroz sledeće tačke:

o Želja za sigurnošć u i mirom – Razjedinjena Evropa nije uspela da spreči rat.

Smatralo se da će Evropa, ujedinjenjena, kao homogena celina, moć i sprečiti

moguće dalje sukobe i biti zajednica mira.

o Želja za slobodom i mobilnošću – Ovaj motiv je blizak prvom motivu, s time što

ima pre svega ekonomsku konotaciju. Netrpeljivost između Evropskih država

dovela je ograničenja kretanja ljudi, robe i kapitala. Ujedinjenjem bi se stvorilo

zajedničko tržište ljudi, informacija, ideja...

o Nada u privrednno blagostanje – Zadatak ujedinjene Evrope bi bio da uvede

ljude u novo vreme – vreme velike ekonomske stabilnosti i prosperiteta.

Zajedničko tržište bi podstaklo trgovinu i omogućilo dalji napredak ekonomije,

kako zajednice, tako i samih država članica.

o Očekivanje zajedničke moći – SAD i SSSR su postavila nova merila moći u svetu.

Razorene Evropske države su imale želju da udruživanjem dosegnu moć koja je

dovoljna da parira ovim silama.

Sledeći stepenik ka združivanju Evrope predstavlja govor britanskog premijera

Vinstona Čerčila u Cirihu, 19. septembra 1946. U njemu je Čerčil prikazao svoju viziju

stvaranja Sjedinjenih Evropskih Država, čiji je prvi korak trebalo da bude stvaranje Saveta

Page 5: Seminarski Rad Prosirenja EU

5

Evrope. Međutim, časom rađanja Evropskog pokreta se smatra Evropski kongres 1948.,

održan u Hagu. Učesnici ovoga kongresa su bili uticajni političari – Robert Šuman, Alkid

de Gasperi, Pol Anri Spak, Konard Adenauer... Zaključci ovog Kongresa su bili

sprovedeni kroz Savet Evrope. Među njima je i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih

prava i osnovnih sloboda, Evropski sud za ljudska prava, Evropska parlamentarna

skupštine Saveta Evrope.1

Osnovu ujedinjenja Evrope predstavlja plan Roberta Šumana, francuskog ministra

spoljnih poslova. Ovaj dokument, poznat je kao Šumanov plan, je donet 9. maja 1950.

Dan njegovog donošenja, deveti maj, slavi se kao Dan Evrope. Na inicijativu Šumana i

francuskog komesara za planiranje Žana Monea 18. aprila 1951. došlo je do potpisivanja

Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (European Coal and Steel

Community, ili ti ECSC). ECSC je trebalo da obezbedi zajedničko tržište za ugalj i čelik,

što podrazumeva i zajedničku kontrolu, planiranje i korišćenje ovih sirovina. Iznošenje

ovog plana je imalo vrlo duboke korene. Najbitniji je dugogodišnje neprijateljsvto

Nemačke i Francuske. Potpisivanjem ovakvog ugovora, Francuska ne bi bila ugrožena od

strane Nemačke ni na koji način. Druga velika korist za Francusku je bilo to što Francuska

političkim vezama sa u to vreme diskreditovanom Nemačkom ostvaruje veći uticaj u

Evropi. I ekonomska korist Francuske bi bila velika. Ona je obezbedila svoje učešće u

nemačkim rezervama uglja. Nemački političar Adenauer je bio saglasan sa ovim planom.

On je u njemu uvideo obostranu korist jer je on omogućavao tada nesuverenoj Saveznoj

Republici Nemačkoj da vodi međunarodne pregovore. Ugovor je stupio na snagu 23. jula

1952. Po ovom ugovoru postojala je Zajednička skupština koja je imala ograničena prava

u oblasti kontrole. Poseban ministarski savet je imao nadležnost da odredi političke

smernice zajednice. Sudsko veće je nadgledalo tumačenje ugovora. Još jedan organ

zajednice je bio Savetodavni odbor, koji su sačinjavali predstavnici interesnih grupa

učesnica. Potpisnice Šumanovog plana i ovog ugovora su bile Francuska, Italija, Nemačka

i zemlje Beneluksa - Belgija, Holandija i Luksamburg. Proces udruživanja se odvijao po

principu funkcionalne integracije. To podrazumeva da integracija određenih sektora

dovodi do težnje da se sve veći broj funkcija prenese na organe zajednice. To je trebalo da

dovede od ekonomskih integracija iz oblasti raspolaganja ugljem i čelikom do kasnijeg

političkog ujedinjenja.

Predstavnici država članica ECSC su potpisali i Ugovor o stvaranju Evropske

1 Vajdenfeld V, Vesels V, 2005, Evropa od A do Š, priručnik za evropsku integraciju, Fondacija Konard Adenauer, strana 12.

Page 6: Seminarski Rad Prosirenja EU

6

odbrambene zajednice. Ovaj dalji korak ka ujedinjenju je bio veoma veliki jer je

podrazumevao odrađeni stepen integracije vojnih snaga, jednog od najbitijih činilaca

suvereniteta. Sledeći čin je predstavljao stvaranje Evropske političke zajednice.

Na konferenciji ministara spoljnih poslova zemalja ECSC, 1955. godine, donet je

zaključak da bi integracija ovih zemalja trebalo da se nastavi na dva nova polja. 25.3.1957.

potpisani su takozvani Rimski ugovori koji su podrazumevali formiranje Evropske

ekonomske zajednice (EEZ) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom). Težnja

„Velike šestorke” je bila da formiranjem EEZ ostvari stalnu privrednu ekspanziju država

Zajednice, da podigne životni standard građana i daljim usklađivanjem i povezivanjem

nacionalnih privreda omogući harmoničan privredni razvoj. Namera država potpisnika je

bila i formiranje carinske unije koja bi omogućila smanjenje trgovinskih barijera i

zajedničku spoljnu carinu. Zadaci Euratom-a su bili obezbeđivanje atomskih goriva

državama članica, kao i stvaranje propisa o zaštiti životne sredine i sigurnosti građana koji

bi važili na nivou Zajednice. Ugovor o međusobnom spajanju ove dve organizacije, kao i

integraciju sa ECSC je donet 8. maja 1965. Po Ugovoru o spajanju, koji je inače stupio na

snagu 1. jula 1967, od ove tri institucije nastala je jedna – Evropska zajednica (EZ).

Page 7: Seminarski Rad Prosirenja EU

7

2. EFTA ILI PARALELNO STVARANJE

UNIJA NA TLU EVROPE

Stvaranje Evropske zajednice predstavlja veliko dostignuće u ujedinjenju Evrope.

Postojanje ove zajednice, kao i njeno uspešno poslovanje, pokazuje značaj integracija za

pojedinačne privrede, ali i za celu zajednicu. Značaj ujedninjenja su uviđale i ostale

evropske zemlje. Sedam zemalja, mahom sa severnog i zapadnog oboda evropskog

kontinenta, su šezdesetih godina dvadesetog veka formirale svoju trgovinsku uniju.

Velika Britanija se za vreme Vinstona Čerčila među prvima zalagala za stvaranje

unije evropskih država, ali pedesetih godina doživljava snažan zaokret u svojoj spoljnoj

politici. U to vreme Britanija se zalagala za formiranje slobodne trgovinske zone između

zemalja Evrope, bez odricanja nacionalnog suvereniteta. Naime, Britanci su imali duboke

odnose sa zemljama Komonvelta i želeli su da zadrže mogućnost da sami određuju odnose

prema njima. Britanija u tom periodu nije bila u najboljim odnosima sa pokretačem evro

integracije – Francuskom, što je bio još jedan razlog protiv pridruženju Evropskoj

ekonomskoj zajednici. Poslednji razlog protiv pridruženja je bio čisto ekonomske prirode

– cene poljoprivrednih proizvoda u Zajednici su bile znatno više od britanskih. Stoga je

Velika Britanija partnere za ujedinjenje tražila, a i našla, u zemljama sa oboda kontinenta.

Kao alternativa za zemlje koje nisu želele ili im nije bio dozvoljen ulazak u

Evropsku zajednicu, 3. maja 1960. oformljeno je Evropsko udruženje slobodne trgovine

(European Free Trade Association ili EFTA). Ugovor o formiranja ove organizacije je

potpisan u januaru 1960. u Stokholmu od strane: Velike Britanije, Danske, Norveške,

Švedske, Švajcarske, Austrije i

Portugalije. Ovih sedam zemalja su

tokom šezdesetih godina bile poznate kao

Outer seven – spoljnih sedam. One su

bile pandam zemljama Evropske

zajednice, znanim kao Inner Six ili

unutrašnjih šest. Zemlje članice EFTA su

imale mogućnost slobodne međusobne

trgovine.

EFTA-i se 1961. godine pridružila

Finska (koja je postala stalni član 1968.),

Prvobitne članice EFTA-e i Finska

Page 8: Seminarski Rad Prosirenja EU

8

1970. Island i 1986. Lihtenštajn. Bez obzira na sve, članice EFTA-e su ekonomski bile

značajno slabije od zemelja Evropske zajednice te je došlo do osipanja ove organizacije –

danas nju čini svega četiri države – Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn. Bivše

članice su se mahom priključivale Evropskoj zajednici tokom vremena. Ova priključenja

su od Evropske zajednice, danas Evropske unije, stvorile veoma moćan ekonomski i

politički subjekat.

Page 9: Seminarski Rad Prosirenja EU

9

3. PRIKLJUČENJA ZEMALJA EVRPOSKOJ ZAJEDNICI

„Evropska šetorica” su formiranjem Evropske zajednice ostvarila veliki uspeh.

Ovakva unija je više nego dobro funkcionisala i na ekonomskom i na političkom planu.

Formiranje drugih trgovinskih unija na teritoriji Evrope se nije negativno odrazilo na

rezultate Evropske zajednice. Ovih šest zemalja su bile daleko najmoćnije. Kod ostalih

zemalja Evrope je počela da se javlja tendencija ka priključenju Evropskoj zajednici.

Priključenja mnogih zemalja bi donela obostranu korist – Zajednica bi proširila svoj uticaj

i ekonomsku moć, dok bi država, nova članica, postala deo zajedničkog tržišta, imala

benificije u razmeni sa najjačim zemljama Evrope i bila pod njihovim političkim

patronatom. Bez obzira na sve, na prvo priključenje se čekalo više od deset godina i ono je

išlo veoma teško.

Proširenje Evropske unije je složen proces u kojem su formulisani kriterijumi

ulaska, razvijeni mehanizmi pomaganja zemljama potencijalnim kandidatima, praćenja

njihovog razvoja, kao i postupci odlučivanja koji se tiču neposrednog proširenja. Još su

Rimskim ugovorom bili definisani uslovi za prijem novih članica u tada Evropsku

ekonomsku zajednicu. Po njemu svaka država Evrope može postati član Zajednice, s time

što mora poslati svoju prijavu Savetu, čiji članovi treba da se jednoglasno slože o

pristupanju ove zemlje. Pre odluke Saveta on treba da dobije saglasnost Evropskog

parlamenta (koji treba da se salasi apsolutnom većinom poslanika). Prema tome, prvi

korak ka pridruženju neke države u Evropsku uniju je podnošenje zahteva za članstvo u

Uniji. Zatim Evropska komisija za proširenje daje mišljnje o zemlji kandidatu, pa onda

slede pregovori o svim relevantnim pitanjima. Ova faza je najteža i najduža, može trajati

više godina. Po okončanju pregovora Evropski parlament daje saglasnost o prijemu, a na

kraju saglasnost daje i Savet. Po potpisivanju ugovora o pristupanju zemlja postaje

punopravni član Evropske unije. Proces pridruženja je najčešće prilično dug. Velika

Britanija, Irska i Danska su na pridruženje čekale sedam i po godina, dok su Španija i

Portugalija čekale osam i po. Ipak, to nije ništa u poređenju sa čekanjem Turske na

priključenje. Ona je kandidaturu za članstvo podnela 17. aprila 1987., a datum njenog

priključenja se još ne nazire iz političkih razloga.

Page 10: Seminarski Rad Prosirenja EU

10

4. PRVI KRUG PROŠIRENJA

Prvi krug proširenja Evropske zajednice predstavlja priključenje Velike Britanije,

Irske i Danske 1973. Time je evrpska „šestorka” postala „devetorka”. Proces prvog

priključenja nije bio ni malo lak, što se najbolje primećuje na primeru Velike Britanije

Velika Britanija je po završetku Drugog svetskog rata uz Sjedinjene Američke

Države i Sovjetski Savez bila jedna od tri najmoćnije zemlje sveta. Međutim, britanska

privreda, iznurena ratom, nije mogla da drži korak sa ovim kolosima. Iz tog razloga su

Britanci, za vreme Vinstona Čerčila, među prvima predložili stvaranje unije na teritoriji

Starog kontinenta. Ipak, do pripajanje Britanije Evropskoj zajednici je došlo znatno

kasnije, što zbog britanske politike, što zbog Francuske, najvećeg konkurenta Britancima

u zapadnoj Evropi. Velika Britanija je tokom šezdesetih godina dvadesetog veka bila član

jedne druge zajednice, EFTA-e. Članstvo u njoj je trajalo nešto više od deset godina. Ipak,

oporavak privrede Ujedinjenog kraljevstva nije bio dovoljno brz unutar ove organizacije,

tako da je 1973. članstvo u Evropskoj zajednici oberučko prihvaćeno.

Nakon Rata 1945. godine britanskoj ekonomiji je bila potrebna hitna finansijska

pomoć. Vlada na čelu sa laburistom Klementom Etlijem je ugovorila pozajmicu od strane

velikog saveznika, SAD-a. Ovaj zajam, poznatiji kao Washington Loan Agreement, je

izdejistvovao Džon Majnard Kejns, jedan od najvećih ekonomista sveta svih vremena.

Međutim, zajam nije bio tako povoljan kao što su se Britanci nadali, te su njima

predstojale godine žestoke borbe za oporavak.

Sledeći potres njihove privrede se zbio zime 1947. Došlo je do nestašice uglja i

pada proizvodnje koji su nastavili razaranje privrede. Na ovom mestu je važno ponoviti

činjenicu da je ujedinjenje Evrope baš počelo stvaranjem zajedničkog tržišta uglja, čiji je

jedan od ciljeva bio izbegavanje ovakvih kriznih situacija. Iste, 1947., Britaniji je presečen

dovod sirovina iz Indije jer je ona te godine proglasila nezavisnost. Narednih petnaestak

godina privreda je i dalje bila u velikim problemima, koje su pospešivali politički događaji

poput Suecke krize 1956.

Prvim integracijama Britanija se žestoko opirala jer se, pre svega, nije želela odreći

dela svog nacionalnog integriteta. Tada su težili uspostavljanju trgovinske zone između

Evropskih zemalja, ali sa zadržavanjem prava da svaka država ponaosob uspostavlja

odnose sa zemljama van unije. Ta njihova želja se ostvarila formiranjem EFTA-e,

međutim EFTA nije bila ni izbliza ekonomski moćna kao Evropska zajednica. Za vreme

Page 11: Seminarski Rad Prosirenja EU

11

vlade Harolda Mekmilana britanska privreda je nastavila da kaska za privredama ostatka

zapadne Evrope. Stopa privrednog rasta Velike Britanije je bila upola manja od francuske

i nemačke u istom periodu. Funta je 1967. godine ponovo devalvirala i Britanija je bila

prinuđena da krene putem Evropske zajednice. Molba za članstvo je bila podneta još 1964.

godine, zajedno sa Danskom, Irskom i Norveškom, ali su tada sve zemlje bile odbijene.

Razlozi za odbijanje Britanije bili su čisto političke prirode. Naime, francuski

general Šarl de Gol je i 1964. i 1967. stavljao veto na prijem Britanije u Uniju. Tek 1973,

par godina pošto je Žorž Pompidu zamenio De Gola na čelu Fracuske, Britanija je

primljena. Isto godine su i Irska i Danska postale punopravne članice Evropske zajednice,

za razliku od Norveške. Na referendumu koji je odlučivao o ulasku ove zemlje u

Zajednicu 53.5% građana je glasalo protiv piključenja. Norveška ni danas nije član

Evropske unije, već je ostala verna EFTA-i, zajedno sa Švajcarskom, Islandom i

Lihtenštajnom.

Odluka o proširenju Unije na sever doneta je 1969. na Haškoj konvenciji. Nakon

odluke, sa Velikom Britanijom, Danskom, Norveškom i Irskom su vođeni pregovori o

pridruženju od juna 1970. do januara 1972.

„Haški samit pitanjem proširenja nije stremio samo podsticanju razvoja EZ, već su

njegovi zaključci ukazivali i na neophodnost reformi u bitnim oblastima EZ i na potrebu

intenziranja integracije.”2 Zato ovaj samit mnogi smatraju krucijalnim za dalje širenje

Evropske zajednice.

Period nakon ulaska u Evropsku zajednicu je predstavaljao period procvata

britanske ekonomije. Za vreme vlade Margaret Tačer potpisano je par ugovora koji su

koristili razvoju ove države. Oni su se prevashodno ticali trgovine unutar Evropske unije i

trgovine sa zemljama van nje. U periodu od 1979. do 1986. britanska potraživanja prema

inostranstvu su se povećala sa 12 biliona funti na 110 biliona. Ovaj rast je pravi pokazatelj

vraćanja privrede Britanije na pravi put.

2 Vajdenfeld V, Vesels V, 2005., Evropa od A do Š, priručnik za evropsku integraciju, Fondacija Konard Adenauer, strana 16.

Page 12: Seminarski Rad Prosirenja EU

12

5. DRUGI KRUG PROŠIRENJA

Drugi krug priključenja u Evropsku uniju podrazumeva priključenje Grčke u njen

sastav. Grčka je podnela zahtev za priključenje u Uniju sredinom sedamdesetih godina

dvadesetog veka. Njen zahtev je prihvaćen 1980. i Grčka je od 1. januara 1981. godine

postala deseti član Evropske unije.

Kao i za sve države sveta, dvadeseti vek je u Grčkoj bio vrlo buran. Posle svetskih

ratova Grčku je zahvatio Građanski rat, koji je po nju bio najstrašniji. Po okončanju rata

1949. Grčka je težila da što pre oporavi svoju privredu. Njen oporavak se vršio pre svega

na osnovu stranih investicija. Investicije su doprinele ekstremno brzom poboljšanju

životnog standarda i ekonomskom rastu i razvoju, manjim jedino od japanskog.

Nacionalni dohodak po stanovniku u Grčkoj je skočio čak do 75% nacionalnog dohotka

po stanovniku u Francuskoj, a rast bruto društvenog proizoda je bio oko 7,6%. Ova

ekspanzija, često zvana Grčkim ekonomskim čudom, je trajala sve to sredine

sedamdesetih godina. Tada je došlo do neminovnog pada bruto društvenog proizvoda i

produktivnosti, a porasta cene rada i cene nafte. Nakon ponovog uspostavljenja

demokratije 1974., Grčka se okrenula ka integraciji u Evopsku zajednicu.

Na prijem u Evropsku zajednicu u Grčkoj se čekalo 5 godina, što je najkraće

vreme čekanja od svih zemalja koje su se priključile u prva tri kruga. Bitno je istaći da je

Grčka prva mediteranska „nova” demokratija koja je ušla u Evropsku uniju (Portugalija i

Španija su se priključile Uniji četiri godine kasnije).

Ulazak Grčke u uniju je doveo do brzog razvoja. Na kraju osamdesetih, tačnije

1989. Grčka je bila svrstavana u 22 „napredne ekonomije”. Međutim, taj razvoj se pre

svega ostvarivao preko zajmova (npr. 1985. Evropska unija je pozajmila Grčkoj 1,7

biliona ECU, a spoljni dug Grčke je do 1992. godine narastao na veličinu bruto

društvenog dohotka). Razvoj ekonomije Grčke je bio konstantan, tako da je još 1996. bila

iznad proseka Evropske unije.

Bitno je još jednom istaći da je Grčka bila korisnik budžeta Unije. Njoj je plaćeno

4,9 biliona dolara u 1998. 1994. godine su pak Evropska unija i Grčka dogovorile da će

Grčkoj biti obezbeđeni 16,6 biliona ekija, pre svega za razvoja i poboljšanje uslova života

u slabo razvijenijim krajevima zemlje.

Po podacima iz 2000. godine, rast bruto domćeg proizvoda Grčke je iznad proseka

Unije, a sam GDP čini 1,47% GDP Evropske unije.

Page 13: Seminarski Rad Prosirenja EU

13

6. TREĆI KRUG PROŠIRENJA

Pre nego što konkretno bude bilo reči o trećem proširenju Evropske zajednice valja

pomenuti predlog iznet na samitu u Milanu 1984. godine. Po njemu Evropskom

parlamentu treba dati pravo saodlučivanja, ali kada je reč o najvažnijim pitanjima - poput

proširivanja Zajednice, potrebna je jednoglasnost. Time se još jednom ističe da je proces

proširenja Zajednice svakako jedno od najznačajnijih pitanja u njenom radu.

Treći krug proširenja počinje 1977. kada su Španija i Portugalija podnele molbe za

članstvo u Zajednici. Na njihovo priključenje se čekalo punih osam i po godina. Na

sastanku u Fontenblou su donete smernice za širenje na jug.

Španija nije učestvovala u Drugom svetskom ratu, ali je njena privreda tih godina

doživljavala potrese usled unutrašnjih problema. Od 1939. do 1975. na njenom čelu se

nalazio general Franko, pronacistički orjentisan diktator. Tokom početka pedesetih bruto

domaći proizvod Španije je bio na veoma niskom nivou, činio je svega 40% prosečnog

GDP-a zemalja zapadne Evrope. Tada je, posle godina krize, započet oporavak privrede.

Španija je tokom naradnih godina ostvarila rast bruto domaćeg proizvda od oko 5%

godišnje. Ovaj napredak je prevashodno omogućen boljim odnosima sa Sjedinjenim

Američki Državama, koje su u Španiju uputile preko 1 bilion dolara kao ekonomsku

pomoć. Međutim, za dalji oporavak Španije je bio potreban još jači lek - ulazak u

novoformirane evropske institucije. Za vreme Frankove vladavine to nije bilo moguće.

Jedan od najbitnijih uslova za ulazak u Evropsku zajednicu je bio (i ostao) da država mora

da ima demokratsko uređenje. Nakon pada diktature 1975., usledilo je višegodišnje

uspostavljanje demokratskih institucija.

Španija je morala da ispuni i određene ekonomske uslove - prilagođavanje

strukture njene privrede privredama razvijenih zemalja članica unije. Po Frankovoj smrti

uz proces demokratizacije društva počeo je i period novog privrednog razvoja. Prvi cilj je

bio smanjenje inflacije sa za njih strašnih 16% iz 1982. Do učlanjenje, a naročito nakon

njega ovaj problem je saniran. 1. januara 1986. Španija i Portugalija su postale

punopravne šlanice Ekonomske zajednice (Ugovor o pristupanju je potpisan 29. marta

1985. godine). Samo godinu dana kasnije inflacija pada na tada podnošljivih 4,5%.

Pridruženje Zajednici je u mnogome uticalo i na rast GDP-a. Njegov rast je 1981. bio

negativan – -0,2%, u godini pred priključenje je bio 2,1%, dok je 1987. skočio na 5,5%.

Valja napomenuti da je Španija pre priključenja bila pretežno orjentisana ka poljoprivredi,

Page 14: Seminarski Rad Prosirenja EU

14

da bi sada postala jedan od anjsnažnijih industrijskih sila.

Treći krug priključenja je doneo veliku korist i samoj Evropskoj zajednici. U

godinama pre ovog priključenja Evropska zajednica je bila suočena sa mnogim

problemima. Među najtežima su bili budžetski problemi i besparica. Nakon ove etape

priključenja postignuto je povećanje prihoda, tako da su problemi ubrzo pali u zaborav.

Page 15: Seminarski Rad Prosirenja EU

15

7. ČETVRTI KRUG PROŠIRENJA

Pre nego što bude reči o samom četvrtom proširenju Evropske unije moramo se

osvrnuti na to da je Unija devedesetih godina preciznije utvrdila uslove za prijem novih

članica. Odlike vezane za određivanje i proširivanje uslova za članstvo su donošene na

četiri samita Zajednice – u Mastrihu 1991., Kopenhagenu 1993., u Madridu 1995 i u

Luksamburgu 1997.

Nešto malo više od tri godine pre četvrtog proširenja donešen je Ugovor o

Evropskoj uniji. Decembra 1991. na sastanku Evropskog saveta u Mastrihu ovaj ugovor je

donesen, a 7. februara 1992. godine i potpisan. Ovaj ugovor je omogućavao dalji razvitak

ekonomske i političke unije. Osim toga, ustanovljeno je i pet kriterijuma ekonomske

konvergencije. Ove uslove, predočene kao brojke, je svaka zemlja koja ima želju da

postane član Unije morala da ispuni:

o Stopa inflacije ne sme biti veća od 1,5% nivoa tri najuspešnije zemlje po

održanju stabilnosti cena;

o Deficit budžeta mora biti manji od 3% GDP-a;

o Državni dug ne sme biti veći od 60% GDP-a;

o Zemlje članice ne smeju izvršiti devalvaciju svojih valuta;

o Prosečna nominalna kamatna stopa na dugoročni kapital mora biti manja od

2% nivoa tri najuspešnije zemlje po održanju stabilnosti cena.

Šefovi država članica Evropske unije su 1993. godine u Kopenhagenu dogovorili

da će vrata članstva u Uniji biti otvorena zemljama centralne i istočne Evrope. Ove zemlje,

ako izraze želju za članstvom, mogu postatite deo Unije u slučaju da ispune niz političkih i

ekonomskih uslova. Ovi uslovi, često nazivani „kriterijumima iz Kopenhagena”, su

sledeći:

o Stabilnost demokratije i njenih institucija (pravna država, višepartijski sistem,

ljudska prava, zaštita manjina, pluralizam itd.);

o Tržišna privreda koja funkcioniše, i koja može izdržati pritisak konkurencije na

unutrrašnjem tržištu;

o Sposobnost preuzimanja prava i obaveza koja proizlaze iz tekovina Evropske

unije;

o Saglasnost sa ciljevima političke unije, kao i ekonomske i monetarne unije.

Page 16: Seminarski Rad Prosirenja EU

16

Na samitu održanom u Madridu 1995. doneti su novi uslovi koji se tiču

administrativnih struktura i standarda za zemlje koje imaju nameru da se pridruže Uniji.

Ovi uslovi podrazumevaju da kandidati treba da zakonodavstvo Evropske unije ugrade u

državno zakonodavstvo, a zatim i da ga efikasno primene.

Na samitu u Luksamburgu 1997. dodat je novi uslov za priključenje od strane

Saveta Evrope. Ovaj uslov je podrazumeveo da zemlje kandidati svoja pravila i ustanove

usaglase sa Amsterdamskim ugovorom.

Četvrto priključenje u Evropsku uniju se zbilo 1. januara 1995., kada su Uniji

priključene Austrija, Švedska i Finska. Time je evropska „dvanaestorka” postala

„petnaestorka” koja i danas ima primat u Evropi. „Petnaestorka” je mogla da bude i

„šesnaestorka”, ali su građani Norveške ponovo na referendumu odbili priključenje.

Ulazak skandinavskih zemalja je prošao bez velikih problema, koje su na priključenje

čekale svega oko četiri godine. Za razliku od njih, Austrija je prošla trnovit put do

priključenja.

Ekonomska korist od priključenje Austrije Uniji bila bi obostrana. Devedesetih

godina Austrija je već bila jaka, razvijena zemlja sa velikim brojem privatnih preduzeća

nastalih od konglomerata koji su nekada bili u državnom vlasništvu. Ulazak Austrije bi

samo doprineo zajedničkom budžetu Unije. Međutim, problem je postojao na političkom

planu. Posle Drugog svetskog rata Austrija je bila pod patronatom četiri saveznika -

pobednika rata. Ulaskom Austrije na zajedničko evropsko tržište i integracijom u Uniju

ove ingerencije bi ostale bez važnosti. Međutim, posle pet godina sukoba Austrija je

primljena u Evropsku uniju.

Kao što je bilo i pretpostavljeno, Austrija se Uniji brzo prilagodila. 70% njene

spoljne trgovine je vršeno sa ostalim zemljama članicama već 1999. godine. Po podacima

iz 2000. godine Austrijski GDP per capita je bio iznad proseka Evropske unije, što je

izvanredan podatak za novu članicu. Po podacima iz iste godine Austrija je imala treću

najmanju stopu nezaposlenosti u Uniji.3

3 Kragulj D, Milićević D, 2007, Ekonomija, Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija, makroekonomija, Makarije, Beograd, strana 411.

Page 17: Seminarski Rad Prosirenja EU

17

8. PETI I ŠESTI KRUG PROŠIRENJA

Najveće proširenje Evropske unije se zbilo u petom krugu. U njemu je 1. maja

2004. godine čak deset zemalja centralne i istočne Evrope ušlo u Uniju. Ovaj proces ćemo

prikazati sa stanovištva Slovenije, ali ćemo se više bazirati na odnosima ekonomskih

pokazatelja „petnaestorice” i novih članica.

Peti i šesti krug proširenja su obuhvatili mahom bivše socijalističke zemlje.

Njihovo opredeljenje ka Uniji je uspostavljeno po padu njihovih socijalističkih režima.

Počeci njihovog priključenja su bili „Evropski sporazumi”, doneti na kraju osamdesetih.

Oni su imali za cilj regulisanje i predefinisanje odnosa Unije prema bivšim socijalističkim

zemljama. Sledeći korak je bio podnošenje kandidature za članstvo. Kipar i Malta su

kandidaturu za članstvo podneli 1990. godine, Mađarska i Poljska 1994., Rumunija,

Slovačka, Letonija, Estonija, Litvanijai Bugarska 1995., a Češka i Slovenija 1996. Na

Samitu Evropskog saveta u Luksamburgu održanog 12. i 13. decembra 1997. doneta je

odluka da zajednica počne Pregovore o pristupanju sa Poljskom, Mađarskom, Češkom,

Slovenijom, Estonijom i Kiprom. Početak pregovora sa samo delom kandidata je nosio

rizik negativne reakcije drugih država koje su čekale priključenje. Međutim, do toga nije

došlo te su ubrzo pregovori započeti i sa ostalim kandidatima. Ova odluka je doneta 1999.

godine na Samitu u Helsinkiju.

2004. godine deset zemalja je ušlo u Uniju, sve osim Rumunije i Bugarske, a 1.

januara 2007. godine i one su postale sastavni deo EU.

EU nakon šestog proširenja i zemlje kandidati

Page 18: Seminarski Rad Prosirenja EU

18

Po raspadu Savezne Federativne Republike Jugoslavije Slovenija je odmah

odredila svoj kurs ka Evropi. Usledio je privredni napredak i građenje dobrih odnosa sa

Zapadom. Svega nešto više od godinu dana nakon ostvarivanja samostalnosti postala je

član MMF-a, a 1995. godine i Svetske trgovinske organizacije. Pregovori o ulasku

Slovenije u Evropsku uniju su počeli u martu 1998., a okončani decembra 2002. Na

referendumu održanom 23. marta 2003. građani Slovenije su velikom većinom odlučili da

žele da se priključe Uniji. Čak 89% izašlih na referendum je glasalo za priključenje. U

okviru petog kruga proširenja 2004. godine Slovenija je postala član Evropske unije, ali

NATO alijanse.

Tabela 1. Demografski i ekonomski indikatori evropske „petnaestorke” u 2000. godini

Zemlja Površina

u km2

Stanovništvo

u milionima

Stopa

inflacije Nezaposlenost

GDP per

capita

Austrija 83859 8 2,0 3,4 24500

Belgija 30514 10,2 2,9 8,5 22843

Danska 43000 5,3 2,7 4,9 30755

Finska 388000 5 3,0 9,8 24200

Francuska 551602 60,9 1,8 9,5 22068

Grčka 132000 10,6 2,9 11,7 11037

Nemačka 357000 82 2,1 8,3 24170

Irska 70200 3,6 5,3 4,5 23611

Italija 301778 57,3 2,6 10,5 18981

Luksamburg 2586 0,412 3,8 2,2 43689

Holandija 37000 15,5 2,3 3,3 23871

Portugalija 92000 10 2,8 4,2 16400

Španija 505000 39,6 3,5 14,2 14116

V. Britanija 244000 59,8 0,8 5,6 22592

Švedska 450000 8,9 1,3 5,9 25169

EU-15 3234000 377,6 2,1 8,4 21099Izvor: Kragulj D, Milićević D, 2007, Ekonomija, Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija, makroekonomija, Makarije, Beograd, strana 411.

Page 19: Seminarski Rad Prosirenja EU

19

Tabela 2. Osnovni ekonomsku pokazatelji zemelja CEE iz 2001-2002. godine

Zemlja Površina

u km2

Stanovništvo

u milionima

Stopa

inflacije Nezaposlenost

GDP per

capita

Češka 78866 10,2 1,4 7,3 13700

Estonija 45227 1,3 3,6 9,1 9240

Letonija 64589 2,3 2,0 12,9 7750

Litvanija 65300 3,4 2,4 13,1 8960

Mađarska 93030 10,1 5,2 5,6 12250

Poljska 312685 38,6 1,9 20 9410

Slovenija 20273 1,9 7,5 6 16210

Slovačka 49035 5,3 3,3 19,4 11200

Bugarska 110910 7,9 5,8 18,6 5700

Rumunija 238391 22,4 22,5 8 5560

ZAJEDNO 1078306 104 5,4 12 9999Izvor: Kragulj D, Milićević D, 2007, Ekonomija, Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija, makroekonomija, Makarije, Beograd, strana 413. Ove dve tabele izuzetno dobro pokazuje veliki ekonomski jaz između zemalja

Evropske unije koje su postali njen deo do 1995. i novih članica ušlih u Uniju u dvadeset

prvom veku. To može izazvati probleme u ekonomskom i političkom funkcionisanju

Unije. Lako se primećuje da nijedna od zemalja novih članica nema bruto domaći

proizvod veći od proseka petnaestorke. Primetno je i da zemlje nove članice imaju malu

stopu inflacije, ali i veliku nezaposlenost ili obratno, što svakako nisu dobri pokazatelji u

odnosu na „petnaestorku”.

Mislim da je interesantno uvideti da zemlje Mediterana i uopšte južne Evrope,

kako u EU – 15, tako i one priključene Evropskoj uniji kasnije imaju značajno manji GDP

u odnosu na proseke u tabelama u koje se one nalaze. U ovim država često dolazi do

političkih promena i nemira (česti padovi vlade u Italiji i separatizam u Španiji). Takođe je

prisutno ove zemlje nisu ravnomerno razvijene u svim njihovim delovima – u Italiji je

sever značajno bogatiji i razvijeniji od juga jer se u tom delu zemlje nalazi industrija.

Page 20: Seminarski Rad Prosirenja EU

20

9. BUDUĆA PROŠIRENJA I BUDUĆNOST SRBIJE U EU

Po završetku petog i šestog kruga proširenja najveći broj zemalja Evrope je bio deo

Evropske unije. Van Unije su ostale četiri države članice EFTA-e (Švajcarska, Island,

Norveška i Lihtenštajn) koje ne iskazuju želju da postanu deo Unije. Životni standard u

ovim zemljama je znatno iznad proseka Unije, tako da njima priključenje u nju ne bi

donelo drastičaan, a vrlo verovatno i ikakav napredak. Članovi Evropske unije nisu ni

Rusija i za sada proruski orjentisane Belorusija i Ukrajna. Danas se često čuje da

Belorusija iskazuje pretenzije ka ujedinjenju sa Rusijom. U Ukrajni je specifična situacija.

Činilo se da je Narandžastom revolucijom završena era socijalizma u Ukrajni i da je put ka

evro-integracijama otvoren, ali došlo je do preokreta. Stanovništvo Ukrajne je ostalo

polarisano (deo zemlje je okrenut ka Rusiji, a deo ka Evropskoj uniji) i njena budućnost

vezana za integracije je neizvesna. Turska čeka članstvo u Uniji već više od dvadeset

godina, ali dan njenog priključenja nije na vidiku. Jedini preostali deo Evrope koji nije

član Unije, a to članstvo glasno želi, su Balkanske zemlje nastale raspadom SFRJ,

isključijući Sloveniju (ona je postala član EU tokom petog kruga proširenja) i Albanija.

Ovaj region se sa aspekta integracije u EU naziva Zapadni Balkan.

Evropska unija je glasno iznela mišljenje da sve dok i zemlje Zapadnog Balkana

ne budu ušle u Uniju proces proširenja neće biti završen. Međutim, pristup ovih zemalja

razorenih građanskim ratom devetesetih (Srbija, Crna Gora, Hrvatska i Bosna i

Hercegovina su u njemu direktno ili indirektno učestvovale) i Albanije je uslovljen nizom

ekonomskih i političkih reformi. Promene u ovom politički trusnom regionu Evropska

unija maksimalno pomaže. Ova pomoće je dvojaka - ekonomska i politička. Ekonomska

pomoć se bazira na programu CARDS. Ovaj program predstavlja finansijsku i tehničku

pomoć državama Zapadnog Balkana. U periodu od šest godina, od 2000. do 2006.,

finansijska pomoć je iznosila oko 4,5 milijardi evra.

Maja 1999. godine je započet proces stabilizacije i integracije (SAP), koji

predstavlja početak puta ka integraciji. Ovaj proces podrazumeva obavezno potpisivanje

Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa svakom zemljom pojedinačno. Sporazumu o

stabilizaciji i pridruživanju, koji je aktuelan u našoj državi, predhodi izrada Studije

izvodljivosti. Ova Studija je ustvari izveštaj Evropske komisije Savetu ministara o

ekonomskom i političkom stanju u državi. Studija za svaku zemlju se sastoji od političkih

kriterijuma, ekonomskih kriterijuma i sposobnosti preuzimanja obaveza koje proizilaze iz

Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanja.

Page 21: Seminarski Rad Prosirenja EU

21

U procesu pridruženja najdalje su otišle Hrvatska i Makedonija, a najtrnovitiji put

do članstva u EU gaze Srbija i Bosna i Hercegovina.

Demokratska vlast, koja je na čelo Srbije došla po smeni režima Slobodana

Miloševića, je imala cilj da Srbiju uputi na put integracija u Evropu. Svega par meseci

nakon ove promene vlasti stvorena je radna grupa čiji je zadatak bio da vodi Srbiju ka

Studiji izvodljivosti, a zatim i SAP-u i kandidaturi u Uniju. Od svih zemalja ove regije,

Srbija je na Studiju izvodljivosti čekala najduže, skoro četiri ipo godine. Studija je

konačno doneta 25. aprila 2005. godine i označila je da Srbija na pravom putu ka Uniji.

Donošenjem ove Studije, Srbiji (tada zajednici Srbije i Crne Gore) je dato veliko priznanje

za reforme u pravnom, političkom, socijalnom i ekonomskom sistemu. Korist od ovog

događaja je bila još veća - ovim su poslati signali potencijalnim investitorima da je

sigurnost investiranja u Srbiji daleko veća no ranije.

Kao što je već rečeno, svaka Studija izvodljivosti obuhvata političke i ekonomske

kriterijume. Politički kriterijumi se odnose na uspostavljanje demokratije i vladavine

prava, odnose sa međunarodnom zajednicom i poštovanje i zaštitu manjina. Srbija je pred

donošenje Studije izvodljivosti vladavinu prava definisala Ustavnom poveljom koja je

definisala odnose sa Crnom Gorom i svojim ustavom. Danas, po rastavljanju od Crne

Gore, na snazi je novi Ustav, donet 2007. godine. Ustav sadrži listu prava i sloboda

građanja. Vladavinu prava osigurava Vrhovni sud i Ustavni sud, pravna tela od najvećeg

značaja. Zakonodavno telo u Srbiji je njena Narodna skupština koja funkcioniše po

demokratskim principima. Što se tiče odnosa sa međunarodnim subjektima Srbija sve više

napreduje. Kao najvažniji događaj se izdvaja pristupanje zajednice SCG Savetu Evrope

2003. godine. Glavne kočnice danas, a i pre donošenja Studije, su status Kosova i

Metohije i odnos sa Haškim tribunalom. Saradnja sa Tribunalom je poboljšana poslednjih

godina, ali još uvek Srbija ima izvesne obaveze prema njemu. Što se tiče zaštite manjina,

2002. godine donet je Zakon o manjinama i potpisani su sporazumi sa zemljama u regionu

o zaštiti njihovih prava.

Ekonomski kriterijumi se prvenstveno odnose na uspostavljanje ekonosmke

stabilnosti zemlje i na privatizaciju. Prvi korak ka stabilizaciji je bilo članstvo u

Međunarodnom monetarnom fondu. Pod njegovim patronatom do 2003. godine izvršen je

niz ekonomskih reformi koje su imale značajan pozitivan uticaj na privredu Srbije, a

ujedno je i približili Evropskoj uniji. Posle teških vremena bruto domaći porizvod Srbije je

ponovo krenuo uzlaznom putanjom - njegov rast je npr. 2004. godine iznosio oko 7%.

Rast GDP je nastavljen i u narednim godinama. Verovatno i najveći ekonomski uspeh

Page 22: Seminarski Rad Prosirenja EU

22

zadnjih godina predstavlja stabilizovanje stope inflacije. Posle 25 meseci hiperinflacije,

jedne od najdužih u svetu to nije bio lak zadatak. Izvesna stabilizacija je uspostavljena za

vreme Miloševićevog režima, ali je stopa od 123% na kraju 2000. godine i dalje je bila

strašna. Dobrom ekonomskom politikom ona je svedena na 8% krajem 2003. Inflacija

poslednjih godina varira, predviđa se jednocifrena inflacija, ali dešava se da i ne bude

tako, što će verovatno biti slučaj i sa 2007. godinom. Države Evropske unije pružale su

snažnu finansijsku podršku Srbiji. Ta pomoć se između ostalog ogleda u organizovanju

Donatorske konferenciji 2001. godine na kojoj je skupljeno 1,3 biliona za Srbiju. Države

EU i sama EU pomažu Srbiji i na mikroekonomskom planu, naročito u vidu saradnje u

izradi projekata i njihovom finansiranju. Što se tiče privatizacije ona se u Srbiji vrši po

zakonu iz 2001. godine po kome se privatizacija vrši eksternim putem. Proces privatizacije

su pratili neminovni problemi i afere ali se uglavnom uspešno obavlja. Ovaj proces bi

trebalo da se završi do kraja 2007. godine. Najavljuje se donošenje novog zakona po kome

bi se privatizacija javnih preduzeća obavila vaučerskim putem.

Naravno, proces tranzicije nosi i mnoge negativne nuspojave, poput povećanja

nezaposlenosti koja je u Srbiji po podacima iz 2005. godina bila oko 32%.

Srbija se trenutno nalazi pred zaključenjem Sporazuma o stabilizaciji i integraciji.

Pregovori su da sada tekli planiranim tokom. Nakon četvrte runde pregovora održane u

Beogradu 12. i 13. jula 2007. godine iz srpskog pregovaračkog tima na čelu sa

potpredsenikom Vlade, Božodarom Đelićem, pojavile su se informacije da je

usaglašavanje teksta Sporazuma u završnoj fazi i da je Srbija jako blizu potpisivanja ovog

akta.

Iako uvek nezahvalna, postoje predviđanja da će Srbija na kraju 2008. godine

dobiti status kandidata za prijem u Uniju. Nažolast, iskustvo sa ovakvim procenama i

uzavrela politička situacija koja trenutno vlada u Srbiji naša iščekivanje svode samo na

nadu.

Page 23: Seminarski Rad Prosirenja EU

23

ZAKLJUČAK

Proširenja Evropske unije je imalo izuzetno pozitivan značaj, kako za Uniju, tako

i za zemlje članice. Evropska unija je po svakom proširenju beležila privredni rast i

jačanje uticaja u Evropi i svetu. Zemlje članice su ostvarile napredak i u samom procesu

priključenja zahvaljujući pomoći zemalja Unije. Po prijemu u nju, one su doživele pravi

procvat.

Srbija, kao zemlja sa evropskog kontinenta, prirodno treba da teži članstvu u

Uniji. Iskustvo drugih zemalja koje su se priključile je pozitivno, te to treba slediti.

Smatram da članstvo u Evropskoj uniji može doneti mnogo koristi, počev od ekonomske,

pa sve do političke. Ekonomske koristi smo delimično iskusili u vidu donacija i

investicija, koje bi po ulasku u Uniju bile intenzivirane. Političke koristi su mnogostruke i

prevashodno se odnose na spoljnu politiku, koju je mnogo lakše voditi pod patronatom

jedne takve organizacije.

Page 24: Seminarski Rad Prosirenja EU

24

LITERATURA

1. en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Austria (datum pristupa 23.12.2007);

2. en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Serbia_and_Montenegro (datum pristupa

25.12.2007);

3. http://bs.wikipedia.org/wiki/Evropska_Unija (datum pristupa 18.12.2007);

4. http://en.wikipedia.org/wiki/European_Free_Trade_Association (datum pristupa

18.12.2007);

5. http://en.wikipedia.org/wiki/Economic_history_of_Britain (datum pristupa

19.12.2007);

6. http://en.wikipedia.org/wiki/Economic_history_of_Spain (datum pristupa

19.12.2007);

7. http://en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Greece (datum pristupa 18.12.2007);

8. http://nostalgia.wikipedia.org/wiki/Austria/Economy (datum pristupa 23.12.2007);

9. http://nostalgia.wikipedia.org/wiki/Slovenia/Economy (datum pristupa

24.12.2007);

10. http://www.konbeg.org.yu/aktivnosti/eu/aktuelnosti/eu_srbija (datum pristupa

24.12.2007);

11. http://www.photius.com/countries/greece/economy/greece_economy_economic_p

olicy_afte~172.html (datum pristupa 18.12.2007);

12. http://www.ukom.gov.si/eng/slovenia/in-brief/world/ (datum pristupa 24.12.2007);

13. http://www.workmall.com/wfb2001/austria/austria_history_foreign_policy.html

(datum pristupa 23.12.2007);

14. Kragulj D, Milićević D, 2007, Ekonomija, Uvod u ekonomsku analizu,

mikroekonomija, makroekonomija, Makarije, Beograd;

15. Prokopijević M, 2005, Evropska unija: uvod, Službeni glasnik, Beograd;

16. Stevanović V, 2005, Prva cigla u zidu, april 2005.

http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em256/sic/sic1.htm (datim pristupa

24.12.2007);

17. Vajdenfeld V, Vesels V, 2005, Evropa od A do Š, priručnik za evropsku

integraciju, Fondacija Konard Adenauer.