1

Seminarski rad

Solitarne pčele: Megachile rotundata -

domestifikacija i primena

Kandidati: Mentor:

Pavlović Ivan BI050076 Prof. dr Ljubiša Stanisavljević

Pantović Uroš BI050047

Radojević Danilo BI050081

2

Sadržaj

Uvod………………………………………………………………………………………………3-4

Životni ciklus M. rotundata..........………………………………………………………………4-5

Menadžment pčela……………………………………………………………………………...5-12

3

Uvod

Solitarne pčele i bumbari su najefikasniji oprašivači lucerke (Medicago sativa), dok

efikasnost medonosnih pčela u polinaciji ovih cvetova nije ni približno tako velika. Nakon nekoliko

otvaranja cveta, medonosna pčela uspeva da ―nauči‖ da sakuplja nektar bez direktnog dodira sa

prašnicima cveta, zahvaljujući specifičnoj strukturi samog cveta. Iz ovog razloga, uprkos obilju

medonosnih pčela na poljima lucerke, godišnji prinos semena po hektaru može biti veoma nizak

bez pisustva solitarnih pčela i bumbara. Kao primer značaja ovih insekata u polinaciji može se uzeti

podatak iz privredno razvijenih zemalja koje su, nakon Drugog svetskog rata, upotrebom pesticida i

uvoĎenjem monokulturnih biljaka na velikim površinama, uništile prirodna staništa autohtonih vrsta

solitarnih pčela i bumbara. Ovo je doprinelo siromašenju faune nativnih polinatora, sto je dovelo do

značajne redukcije u prinosu semena lucerke. Tako npr. prosečni prinos u Panonskoj ravnici je

iznosio svega 50-100 kg/ha. Ovaj problem je prvi put uspešno prevaziĎen u S.A.D-u i Kanadi

domestifikacijom i utilizacijom solitarne pcele Megachile rotundata ( Bohart, 1962; Stephen, 1961,

1962; Klostemeyer, 1964; Hobbs, 1965).

Megachile rotundtata F. vodi poreklo iz Mediterana i Bliskog Istoka. U Severnu Ameriku

je slučajno introdukovana polovinom prošlog veka. Upravo je tada zaključeno da je ova vrsta

izuzetno efikasan polinator lucerke. Intezivne studije su pokrenute o spoznavanju biologije ove

solitarne pčele, kao i o mogućnosti njenog korišćenja u svrhu oprašivanja lucerke, da bi se povećao

godišnji prinos semena po jedinici površine. Uočeno je da je M. rotundata gregarna vrsta i da može

4

formirati gnezda u običnom papiru, drvenim ili plasticnim cevcicama (Hobbs, 1965). Ubrzo nakon

ovog otkrića otpočeto je intenzivno gajenje ove vrste u aridnim regionima Severne Amerike i

Kanade. Godišnji prinos u semenu lucerke je znacajno porastao, na nekim njivama i do 1000 kg/ha,

što je rezultovalo u rapidnom širenju ove solitarne pčele po aridnim regionima unutar zemlje, gde je

vrsta domestifikovana u vrlo kratkom vremenskom periodu (Hobbs, 1967; Richards, 1984; Fairey,

1984).

Tokom poslednjih dvadeset godina M. rotundata je izvožena iz S.A.D i Kanade u mnoge

zemlje. Ova vrsta nigde nije tako intenzivno uzgajana kao u ovim zemljama. Smatra se da je ključni

faktor koji doprinosi ovoj činjenici klima, jer su upravo ti specifični klimatski uslovi koji vladaju u

cenrtalnom Zapadu S.A.D.-a idealni za život ove vrste. TakoĎe, poljoprivredne metode se značajno

razlikuju u S.A.D. i Evropi. U nekim evropskim regionima česta je nekontrolisana upotreba

pesticida, i u nekim slučajevima to moze dovesti do poremećaja tokom metamorfoze insekta (u

Banatu, npr. velika smrtnost je zabeležena u stadijumu pre-lutke, od 80 do 100%).

Zivotni ciklus M. rotundata

Mužijaci i ženke se pare ubrzo nakon napuštanja kokona. Nakon nekoliko dana hranjenja,

ženke prave gnezdo u tunelima odsećanjem parčića lišća svojim mandibulama i postavljanjem istih

u obliku čašice na dnu tunela. Zatim u takvu čašičnu strukturu deponuju polen i nektar, do 2/3

zapremine, i polažu jaja ne vrh celokupne mase. Vrh čašice pokrivaju sa dva do tri kružna parčeta

lista biljke, i odmah nastavljaju sa formiranjem indenticne strukture iznad prethodne, Proceduru

ponavljaju sve dok ne stignu do otvora tunela. Otvor tunela prekrivaju gustim omotačem od oko

pedeset cirkularnih parčića lista. Ovo onemogućava sitnim Chalcidoidea-ma da polažu jaja u

kokone i ujedno štiti leglo od nepovoljnih klimatskih uticaja i predatora. U zavisnosti od

temperature, larve se iz jaja razvijaju nakon nekoliko dana i počinju da se hrane sa prethodno

deponovanim nektarom i polenom (Gerber and Klostermeyer, 1972).

5

Svaka ženka M. rotundata, kao i veliki broj drugih solitarnih pčela, razvija oko trideset

jajnih ćelija u ovarijumu. Teoretski, samim tim, u toku od 6-8 nedelja, u povoljnim klimatskim

uslovima i obilne ispaše, sličan broj kokona može se obrazovati (Hobbs, 1972).

Nakon izleganja, mužijaci se hrane nektarom lucerke cveta, pare se sa ženkama, tako da

njihova celokupna životna aktivnost traje oko dve nedelje. Tokom večernjih časova okupljaju se

zajedno i noć provode u odgovarajućim skloništima u lucerkinim poljima. Odrasle jedinke ne

koriste tunele za skloništa tokom noći.

Pored lucerkinih cvetova, Megachile rotundata redovno skupljaju polen i nektar sa niza

drugih biljaka, npr. Trifolium repens, Lotus corniculatus, Rubus sp. i Inula sp. (Tasei, 1977), ali ne

vrše polinaciju biljke kivi (Donovan and Read, 1988).

Odrasle jedinke ove vrste u jugoistočnom delu Panonske nizije lete na temperaturama od

oko 19° C. Aktivnost ženki je veoma mala na temperaturama ispod 22°C, naročito što je pri tim

temperaturama vreme oblačno i vetrovito. Optimalna temperatura za njihovu aktivnost u ovom

regionu je izmeĎu 25-30°C. MeĎutim, ako njihova skloništa prušaju adekvatnu zaštitu od ekstremno

visokih temperatura, ženke mogu svoju aktivnost uspešno ostvariti i pri značajno višim

temperaturama.

Odnos mužijaka i ženki u ispitivanim populacijama u Kanadi iznosi 3:1, a ponekada je i

veći. Zabeleženo je da se prilikom konstrukcije gnezda, usled odreĎenih dimenzija tunela, odnos

polova može promeniti u korist ženki (Stephen i Osgood, 1965).

Menadžment pčela M. rotundata

Od domestifikacije M. rotundata u Severnoj Americi, njeno gajenje je konstantno

unapreĎivano. Zahvaljujući velikom napretku omogućeno je gajenje velikih populacija ove vrste.

Takozvani severnoamerički sistem labavih komora omogućio je uklanjanje lutki iz košnica i

njihovo odlaganje na povoljne temperaturne uslove zbog prezimljavanja. TakoĎe postoje dobri

načini zaštite od parazita za gotovo sve stadijume razvića. U Evropi oprema za gajenje M.

rotundata je slična kanadskom sistemu, ali sa odreĎenim modifikacijama, koje su nepohodne zbog

drugačijih klimatskih uslova (Tasei, 1975, 1977, 1982, 1983; Ptacek 1981, 1982; Dotchkova, 1982;

Farkas, 1985; Dodrinin et al., 1987; Richards and Krunic, 1990).

6

1. Oprema

Košnice. Za gajenje M. rotundata iz Kanade su uvezene specijalne košnice napravljene od

laminiranih drvenih ili poliestarnih ploča sa polukružnim brazdama. Kada su ploče složene

polukružne brazde formiraju tunele čiji prečnik varira izmedju 5.5 i 6.8 mm. Poliesterski uski i

široki tuneli su naizmenično postavljeni. Mnogi autori (Richards, 1984 i dr.) preporučuju ovaj

sistem košnica kao zaštitu od parazita, gljivičnih oboljenja i uklanjanja lutaka. Dubina tunela u

košnicama je obično izmeĎu 10 i 15 cm. U Kanadi drvene košnice su obično napravljene od

borovine (Pinus strobus i Pinus ponderosa). U Evropi se one prave od lipe, topole, smreke i bora.

Košnice napravljene od nemirišljave borovine ili polistirena su nešto privlačnije za pčele. Drvene

ploče su vertikalno naslagane u drvenom ramu. One moraju biti suve i čvrsto pribijene da ne bi

došlo do formiranja pukotina kroz koje bi paraziti došli do larvi i lutaka. Paraziti sa ovipozitorom,

koji kod nekih vrsta može biti ekstrmno dug, lako polažu jaja u pčelinje čaure, hraneći se larvama

ili lutkama te na taj način mogu značajno smanjiti ili čak uništiti celu populaciju pčela. Neke

populacije M. rotundata u Evropi su uništene od osa iz nadfamilije Chalcidoidea upravo zbog lošeg

kvaliteta košnica.

Košnice od polisterina takoĎe moraju biti napravljene po tačno odreĎenim specifikacijama

koje je lakše izvesti nego kada su u pitanju drvene košnice. I ovde su uski i široki tuneli

naizmenično postavljeni: pčele prvo zauzimaju uske, a tek onda široke. Prema nekim autorima ovo

je od velike važnosti, zato što za razliku od drveta polisterin ne upija vlagu od svežih delova lišća.

Tako, dok pčele formiraju čaure u uskim, vlaga izlazi kroz široke tunele. BuĎ se ne pojavljuje ni

kada pčele nasele i široke tunele. U našim klimatskim uslovima u kojima je veća vlažnost, ovo

izgleda ne deluje: kada uled velike gustine populacije pčele nasele sve tunle, buĎ se pojavljuje za

oko nedelju dana.

Neki proizvoĎači preporučuju stavljanje tankog sloja sunĎera sa zadnje strane košnica da bi

se sprečio ulazak parazita u čaure. TakoĎe košnice od polisterina bi trebale da imaju i otvor zaštićen

žicom preko koga bi se oslobaĎao višak vlage. Istraživanja su pokazala da košnice koje su spreda

obojene crno sa svetlo plavim šarama više privlače ženke koje se radije gnezde u njima nego u

neobojenim košnicama (Hobbs, 1972).

Košnice od polistirena se preporučuju u Evropi zbog promenljive klime tokom leta i veće

vlažnosti koja dovodi do deformacije drvenih lamela čime je omogućen ulaz parazitima.

Nove košnice se stavljaju u pčelinjake u polju lucerke dan, dva pre puštanja pčela. Košnice i soba sa

opremom ne bi smele da sadrze nikakva isparavajuća hemijska sredstva, naročito insecticide. Iz

7

iskustva se zna da se pčele ne gnezde u zagaĎenom materijalu iako je nivo tog zagaĎenja veoma

nizak.

Zakloni. Zakloni se prave od lesonita ili nekog sličnog materijala. Najbolje je postaviti po

jedno sklonište, od 6 do 12 košnica, na svakih 1-2 hektara u polju lucerke. Ono mora biti pravinlo

učvršćeno da ga vetar ne bi porušio. Sklonište trebe napraviti i obojiti tako da ono služi kao orijentir

pčelama. Ako su polja lucerke na neravnom terenu, treba ga postaviti na uzvišenje kako bi bilo

uočljivije pčelama. Važno je i da krov bude nagnut da bi se sprečilo stvaranje kišnih barica u kojima

pčele mogu da se udave. Hobbs preporučuje bojenje skloništa crnim i belim uzdužnim prugama da

bi ona bila uočljiviji pčelama (Hobbs, 1967).

Skloništa takoĎe štite pčele i čaure od visokih temperatura. U južnoj Evropi, da bi se

postigla najbolja temperaturna izolacija preporučuje se dupli krov. Ako je to preskupo krov može

biti jednoslojan, ali u tom slučaju sa strana ispod krova treba napraviti okrugle ili izdužene otvore

prečnika 10-15 cm koji služe kao ventilacija. Skloništa u toplijim predelima ne treba da budu

okrenuta prema istoku, jer popodnevno sunce može da izazove pregrejavanje unutrašnjosti, što

može biti smrtonosno za razviće M. rotundata. U hladnijim predelima preporučuje se okretanje

skloništa ka istoku tako da jutarnja svetlost izaziva aktivaciju pčela, dok poslepodnevna greje zadnji

deo potpomažući tako razviće i aktivnost u košnici. TakoĎe u ovim predelima krov može biti od

pleksiglasa koji obezbeĎuje više sunca i bolje zagrevanje unutar košnice. Ako je region naseljen

insektivornim pticama, koje mogu smanjiti broj pčela, sklonište treba ograditi žicom (Stephen,

1979).

Inkubacioni ramovi. Inkubacioni ramovi su napravljeni prema Richards-u i sastoje se od

drvenog rama i laminatnog dna, dok je gornja strana prekrivena žicom ili plastikom koja

omogućava izlazak parazitima. Oni treba da sadrže i poklopce koji se potpuno ili delimično

uklanjaju i da budu dovoljno veliki da drže 2-2.5 kg kokona. Tokom perioda inkubacije sloj čaura

ne treba da bude deblji od 4 cm. Ramovi mogu biti i od plastike, ali mana je što su glatki. Tako,

kada pčele pokušavaju da izlete, klizaju se i mogu da ostanu zarobljene pa čak i da uginu (Richards,

1984c).

Inkubator. Inkubator ima izolovane zidove i dno je napravljeno od drveta ili lesonita. Treba

postaviti i ventilator da se omogući strujanje vazduha i obezbedi konstantna temperatura u

prostoriji.

Tokom inkubacije kokona, u sredinu inkubatora treba postaviti plitke posude sa vodom i

iznad njih dve ultravioletne lampe. Svetlost lampe privlači insekte parasite, koji padaju u vodu i

tako se uklanjaju iz populacije M. rotundata. Relativna vlažnost vazduha u inkubatoru treba da bude

oko 70%, a temperature do 30 stepeni. Razviće pčela u čaurama proizvodi znatnu količinu toplote

pa posle nekoliko dana inkubacije dodatni izvor toplote nije potreban. Prostor izmeĎu vertikalno

8

postavljenih ramova treba da bude najmanje 5 cm da se omogući strujanje vazduha i spreči

pregrejavanje. Tokom inkubacije mora se voditi računa jer prema nekim autorima temperature

iznad 33 stepena su smrtonosne za razvoj pčela.

Zimsko skladište. Ono se koristi za skladištenje kokona od jeseni do sledeće inkubacione

sezone. Optimalna temperature za prezimljavanje je 5 stepeni (Krunic and Hinks, 1972), a vlažnost

izmeĎu 50 i 60 %. U nedostatku skladišta, pčele se mogu držati i u podrumima gde je temperatura

niska i ujednačena tokom jeseni, zime i proleća. Kućni frižideri takoĎe mogu da se koriste za manje

količine kokona, ali temperatura treba da bude iznad 0. Kokoni u zimskim skladištima se mogu

držati u kesama za Ďubre ili plastičnim kutijama koje imaju otvore za strujanje vazduha.

Uklanjanje čaura. Različiti tipovi opreme se koriste za uklanjajne kokona iz košnica koji

mogu biti ručni ili automatski.

Prevrtač. Kanadski model se sastoji od žice sa rombičnim otvorima. Horizontalne metalne

žice su razapete kroz prevrtač: tokom procesa okretanja one razdvajaju kokone, koje inače imaju

tendenciju da ostanu slepljene u redovima. TakoĎe, ovim procesom se čaure prečišćavaju od

ostataka listova i ostale prljavštine. Prevrtači mogu imati ručni ili motorni pogon.

2. Inkubaciona procedura

Kada se kokoni izvade iz zimskih skladišta treba da se drže na prelaznoj temperaturi od 20

stepeni 24 sata. Onda se smeštaju u inkubatore na 29-30 stepeni. Tokom inkubacije, vlažnost od

70% omogućava pravilan razvoj pčela, posebno njihovih krila.

Oko osam dana od početka inkubacije počinje izleganje parazitskih osa. Najbrojnija je vrsta

Pteromalus apum. Ženke i mužjaci ovog parazita se pare ubrzo nakon nastajanja. Ženke mogu da

polože jaja u kokone M. rotundata 4 sata nakon nastanka (Hobbs and Krunic, 1971). U inkubatoru

odreĎen broj parazita privučen ultraljubičastom lampom biva uništen. Ipak, ako se ne preduzmu

dodatne mere opreza, mnoge ženke P. apum mogu napasti veliki broj zdravih kokona i tako uništiti

skoro čitavu populaciju M. rotundata. Iz tih razloga koristi se dihlor insekticid u strogo odreĎenoj

dozi, odmah nakon pojave prve ose. Ovo sredstvo se mora koristiti uz veliku opreznost da ne bi

izazvalo veliku smrtnost meĎu pčelama. Kombinacijom ovog insekticida i tamnog ultravioletnog

svetla mogu se postići uspešni rezultati u kontroli P. apum (manje od 1% čaura biva inficiran).

Najsigurnije je preneti kokone u nove ramove u drugom inkubatoru, koji nisu bili tretirani

insekticidom da bi se sprečile posledice kontaminacije (Tasei, 1978).

9

3. Ispuštanje na ispašu

Oko devetnestog dana inkubacije prvi mužjaci se legu. Inkubacija se nastavlja jos tri dana

kada se leze jos oko70 posto mužjaka i oko 40 posto ženki. Inkubirane pčele se onda nose na polja

lucerke. Dan bi trebao da bude sunčan i topao sa temperaturom preko 20 stepeni. U zavisnosti od

udaljenosti polja lucerke od inkubatora, pčele bi trebalo da budu puštene ili rano ujutru, ili čak

uveče kako bi izbegli stres. Tokom transporta trebalo bi obezbediti dovoljno prostora medju

ramovima kako se pčele ne bi ugušile usled nedostatka vazduha. Preporučljivo je malo poprskati

pčele i lutke sa vodom pre transporta. Ako pre nego sto se pčele izlegu je vreme hladno i kišovito,

temperature inkubatora ce biti smanjena ispod 20 stepeni i odložiće izleganje za nekoliko dana.

Kada se dogodi sunčano vreme neophodno je povećati temperature inkubacije do 29/30 stepeni što

će rezultirati u brzom izleganju pčela i njihovom puštanju u polja lucerke. Ukoliko loše hladno

vreme smanji šanse za uspešno puštanje, pčele mogu biti hranjene u kasetama inkubatora sve dok

uslovi ne budu dobri za puštanje. Mi hranimo pčele medom i vodenim rastvorom mnogo puta u

inkubatoru, čak i duže od nedelju dana bez ozbiljnih gubitaka. Toalet papir potopljen u fiziološki

rastvor je polako obrisan i pažljivo postavljen preko rama, da bi se sprečilo da pčele povrede svoje

jezike koje su raširili u potrazi za hranom. Tokom hranjenja, temperature inkabatora mora biti 29/30

stepeni barem 1 do 2 sata, a onda treba biti spuštena ispod 20 stepeni pre sledeceg hranjenja. Pčele

bi trebalo hraniti dvaput dnevno, ujutru i uvece. Papir bi trebalo izvaditi pažljivo da ne bi povredili

jezike pčela. Kada je vreme sunčano i toplo pčele bi trebalo momentalno pustiti na polja

lucerke.Ako je sunčano i hladno kasete bi trebalo ostaviti otvorene ispred zaklona kako pčele

privučene toplotom i suncem ne bi odletele. Kasete bi trebalo ostaviti ispod krova zaklona kako bi

se zaštitile jos ne izlegnute lutke od lošeg vremena, miševa i sličnih. Treba voditi brigu i ne

dozvoliti direktnu sunčevu svetlost ka lutkama više od nekoliko minuta pošto ovo može dovesti do

mortaliteta ne izlegnutih pčela. Nakon puštanja pčela na poljanu, prema našem iskustvu, jedan

topao sunčev dan je dovoljan da pčele poznju cvetove lucerke i da zauzmu mesto u zaklonu. Ako

vreme polako postane hladno i kišovito, većina pčela može da preživi duže od nedelju dana.

Inkubirane kasete sa izlegnutim lutkama bi trebalo da budu sklonjene sa polja posle jedne nedelje,

kada se sve pčele izlegu. Pre odvodjenja pčela na cvetno polje važno je proveriti da li je najmanje

10 posto cvetova na poljani. U nedostatku cvetova M.rotundata mogu da napuste polje lucerke u

potrazi za medom, sto moze izazvati nepopravljiv gubitak u populaciji. Najbolje je smestiti zaklone

sa košnicama u redovima izmedju cveća na poljani. Tlo ispred i ispod zaklona bi trebalo da bude

zakopano tako da pčele mogu da apsorbuju toplotu, nakon čega bi letele u košnicu ili na poljanu.

Nogari zaklona bi trebalo da budu premazani odgovarajucim agensom kako bi se sprecila invazija u

10

kosnicu. Polovično pomereni lucerkini cvetovi na kojima se nalaze zakloni procvetavaju jedan

mesec nakon sto su pčele puštene, pružajući dodatan med pčelama i omogućavajući im da

produkuju veći broj potomaka. Kvalitet lucerke na poljani je veoma važan ne samo za hranjanje

nego i za reprodukciju pčela. Praksa je u Severnoj Americi da se oko zaklona obezbedi dodatan izv

or meda radi veće reprodukcije (Hobbs, 1973; Richards, 1984).

4. Povratak košnica

Košnice popunjene sa 80 posto tunela treba smestiti u klimatizovane sobe na temperaturu

od 20 stepeni sa vlažnošću od 70 posto. Nakon dve do tri nedelje one se premeštaju na suvo,

ventilirano mesto ,gde se drže 24 sata kako bi lutke otpustile vlagu. Lutke se onda skidaju,i ako su

dovoljno snažne trebaju biti stavljene u hladan prostor. Na kraju sezone aktivnosti pčela sve

košnice sklonjene sa polja trebaju biti tretirane na isti nacin kako bi se sprečilo preteran razvitak

druge generacije.

5. Bolesti, paraziti, predatori i štetočine gnezda M .rotundata

Rano u razvitku M. rotundata mislilo se da M. rotundata nije pogodjena bolestima. Ipak

kasnije u SAD takozvana bolest larve..Bolest izaziva gljivica Ascosphaera aggregata i skoro se

proširila iz SAD na neke oblasti Kanade. Koliko za sad znamo, jos uvek nije prijavljena u Evropi u

solitarnoj pčeli sekačici listova lucerke. Chalkbrood (krečno leglo) bolest larve medonosne pčele u

Evropi, je uzrokovana drugom vrstom gljivice i ne izaziva preterana ostecenaza kolonije pčela.

Chalckbrood M. rotundata je bolest koja utice na larve i širi se sporma najčešće kroz inficirane

lutke,materijal za gnezdenje i opremu.Inficirane mrtve larve su bele i tamne braon do crne. Njihova

koža je je sjajna i kida se kao celofan u komade.Lutke koje sadrže larve koje su umrle od ove

bolesti su svetle i lako se lome.Izlegnute pčele krecuci se kroz zaraženu lutku postaju kontamirane

sporama.Kasnije spore iz pčelinlih tela stizu do polena u ćelijama i kontaminiraju ga . Kako se larve

hrane zaraženim polenom one odmah bivaju zaražene konzumirajuci spore. Trenutno ne postoji

efikasna kontrola Calckbrood u M.rotundata. Za neke dužina bolesti moze biti kontrolisana

dezinfikacijom lutaka, uranjajuci ga utropostotni sodijum| hipohlorat rastvor na 1 do 2 min.Lutke ce

postepeno osuše a potom inkubiraju. Košnice i sva oprema se dezinfekuje uranjanjem u 5%

hipohlorit rastvor. Uspešnost organizovanja ogromnog broja solitarnih pčela zavisi od mnogo

faktora. Kao i uvek redukcija populacije od strane njihovih prirodnih neprijatelja, narocito od

11

insekatskih vrsta, na tolerantan broj je od velikog značaja. U Evropi tokom organizovanja M.

rotundata (Fairey et al., 1985)

Mnogo parazita i predatora je prijavljeno. Takodje često se dogadja da neke vrste slučajno

zauzimaju iste kosnice kao i M .rotundata ali su bez stetnog efekta iako zauzimaju ista mesta.

Druge vrste su uglavnom iz roda Osmia. Paraziti M. rotundata su sledeci: Pteromalus apum

Retyius, Monodontomerus Obscurus West, Melittobia acasta, Walk, Coelopencyrtus arenarius,

Sapyga quinquepunctata, Coelioxys rufocaudata, Hapalus apicalis Latr., Physocephala vittata.

Uobičajeni predatori koji se mogu naci su Trihodes apiarius i T.alvearius. Uništivaci gnezda su

Attagenus megatoma, Lasioderma serricorne, Plodia interpunctella.. Od svih parazitskih

popoulacija u Evropi, Pteromalus apum, Coelioxys rufocaudata, Physocephala vittata, Trihodes

apiarius i T.alvearius izazivaju najveće štete kod M.rotundata populacije. Povećana štete u

populaciji M.rotundata u Francuskoj je izazavana parazitom Coelioxys rufocaudata rezultujući u

gubitku od 40%. Ovi rezultati su razlog za zabrinutost zato sto je životni ciklus parazita paralelen

ciklusu M.rotundata. Severnoamerička vrsta Coelioxys koja se izleže iz lutaka pre M.rotundata

odraslih, je privučena ultravioletnom svetlošću i sve jedinke bivaju eliminisane iz populacije pčela.

Kontrast ovome je vrsta C.rufocaudata koja se izleže u isto vreme kad i pčela i cije jedinke bivaju

sve ponete zajedno na polje sa njima. Naši rezultati se ticu organizaciji M.rotundata u Banatu gde

se trenutno nalazi veliki broj ovih kleptopartazita. Slicna zapažanja su napravljena i u Madjarskoj .

Primećeno je da u zaklonima sa velikim brojem M.rotundata populacija Coelioxys uzorci imaju

manje šanse da udju u tunele košnice i da polože jaja ,jer ih konstanto uznemiravaju ženke

M.rotundata. Coelioxys uzorci su cesto nadjeni kako lete oko košnice gde su tuneli sa manjim

brojem pčela. Čini se da kontrola ne samo Coelioxys vrsta već i ostalih parazita zavisi od intenzitete

pčela u košnici,i što je više pčela bolja je kontrola. Ova opservacija pokazuje da sto je veći

gigantizam M.rodundata veće su šanse za njen opstanak. Posledica ovog zapažanja je da nije

preporučljivo odneti na poljanu mnogo košnica ciji tuneli su nezauzeti. Naći načine kontrole od

invazije Coelioxys je jedan od većih izazova i budućnosti. U odredjenim godinama i u odredjenim

oblastima gajenja semena M.rotundata populacija gajena u Banatu su napadnute velikim brojem

muva Physocephala vittata koje hvataju pčele u vazduhu i polažu jaja ispod njihovih abdominalnih

tergita. Larve se izlegu na abdomenu pčele i predju u puparium i dovode do smrti pčele. Veliki broj

ženki pčela može biti nadjen u tunelima košnice sa progutanim abdomenom. Veliki broj mrtvih

pčela je i raštrkan po poljani pa je veoma teško utvrditi gubitke za populaciju pčela. Kako

hiperparazit Habrocytus conopodarum živi u puparijumima Ph.vittata velike količine ovog parazita

mogu biti skupljene iz mrtvih pčela sa polja, a potom puštene na polja lucerke u cilju biološke

kontrole Ph.vittata. Poznati predator Trichodes spp. Naročito šteti M.rotundata, jer moze da uništi i

do 90 % populacije. Vrste roda Trichodes obicno polaze jaja na prednjem delu košnice

12

M.rotundata. Izležene larve ulaze u tunele i hrane se sadržajem ćelija pčele, neretko jedna larva

moze da uništi sve lutke u tunelu. Na kraju leta Trichodes larva se uvija u lutku braon boje. Ipak

neke larve preživljavaju zimu uspešno u lutki pčele. Kontrola predatora Trihodes apiarius i

T.alvearius su od esencijalnog značaja za organizaciju M.rotundata. Trenutne primenjive mere su:

ukloniti procvetale biljke ,na čijim se cvetovima hrani Trichodes ,iz polja lucerke

omogućiti Trichodes~u da polaze jaja na željenim mestima na prednjoj strani košnice, a potom ih

kasnije otkloniti

neki od pomenutih parazita mogu biti konrolisani koristeći feromonske zamke

Prema nekim podacima dostupnim autorima, ostali paraziti,predatori i uništivači

gnezda nisu striktno uticali na smanjivanje populacije M.rodtundata u Evropi. Sa

sve većim brojem populacije M.rotundata čini se da će i veoma lako porasti broj

njihovih prirodnih neprijatelja.

6. Iskorišćenost

Nalazeći načine za uspešnu domestifikaciju M.rotundata konzistenti i skoro visoki prinosi

semena lucerke su dobijeni. Pri dobrim uslovima ženka M.rotundata poseti 10 do 15 cvetova u

minutu, u zavisnosti od temperature i drugih klimatskih faktora. Pčela otvara i oprašuje gotovo

svaki cvet sa koga skuplja polen i nektar. U literaturi se nalaze različiti podaci o broju ženki koje su

potrebne da opraše jedan hektar polja lucerke. Ove razlike leže u činjenici da broj solitarnih pčela i

bumbara značajno varira na različitim lokacijama i promenljiv je iz godine u godinu. Pored pčela,

za visok prinos semena, potrebno je i pravilno kultivisanje polja lucerke. Polja takodje treba da se

zaštite od gamadi. Sa dobrim kvalitetom lucerkinih polja i odgovarajućom upotrebom M. rotundata

moguće je ostvariti visok prinos semena, od 500 do preko 1000 kg/ha.

13

Literatura:

1. www.apidologie.org

2. www.bioone.org

3. www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed

4. Miloje D. Krunic, Jean-Noel Tasei, Mauro Pinzauti, ”Biology and management of

Megachile rotundata-Fabricius under European conditions”; Apioculture-Revista

Scientifica di Apidologia; Pubblicata dall’ Instituto Sperimentale per la Zoologia

Agraria di Firenze

Bitner, R. M. 1976. Ecological management of the alfalfa leafcutter bee, Megachile pacifica

(Panzer), with emphasis on diapause induction. Ph.D. dissertation, Department of Biology, Utah

State University, Logan. 1:11–1.1.

Bohart, G. E. Commercial production and management of wild bees—a new entomological

industry. Bull. Entomol. Soc. Am 8–9.16.1970.

Bohart, G. E. Management of wild bees for pollination of crops. Annu. Rev. Entomol 287–

312.17.1972. CrossRef

Bosch, J. and W. P. Kemp. Development and emergence of the orchard pollinator, Osmia lignaria

(Hymenoptera: Megachilidae). Environ. Entomol 8–13.29.2000. BioOne

Eves, J. D. 1973. Population dynamics of larvae of the alfalfa leafcutting bee, Megachile rotundata,

in Eastern Washington. Ph.D. dissertation, Department of Entomology, Washington State

University, Pullman.

Gruszka, J. 1982. Development of the leafcutter bee and alfalfa seed industries in Saskatchewan,

pp. 136–143. In G. H. Rank [ed.], Proceedings, First International Symposium on Alfalfa

Leafcutting Bee Management. University of Saskatchewan, Saskatoon, Canada.

Hobbs, G. A. Alfalfa leafcutter bees for pollinating alfalfa in western Canada. Agriculture Canada

publication 1495. 1973. Agriculture Canada Ottawa.

Hobbs, G. A. and K. W. Richards. Selection for a univoltine strain of Megachile (Eutricharaea)

pacifica (Hymenoptera: Megachilidae). Can. Entomol 165–167.108.1976.

Johansen, C. A. and J. D. Eves. Effect of chilling, humidity and seasonal conditions on emergence

of the alfalfa leafcutting bee. Environ. Entomol 23–26.2.1973.

Kemp, W. P. and J. Bosch. Ecological bottlenecks in commercially managed populations of the

alfalfa leafcutting bee. Proc. NW Alfalfa Seed Growers’ Conf 45–48.29.1998.

Klostermeyer, E. C. 1982. Biology of the alfalfa leafcutting bee, pp. 10–19. In G. H. Rank [ed.],

Proceedings, First International Symposium on Alfalfa Leafcutting Bee Management. University of

Saskatchewan, Saskatoon, Canada.

Klostermeyer, E. C., J. S Jr Mech, and W. B. Rasmussen. Sex and weight of Megachile rotundata

(Hymenoptera: Megachilidae) progeny associated with provision weights. J. Kans. Entomol. Soc

536–548.46.1973.

Krunic, M. D. Voltinism in Megachile rotundata (Hymenoptera: Megachilidae) in southern Canada.

Can. Entomol 185–188.104.1972.

Krunic, M. D. and C. F. Hinks. The effect of temperature and of temperatures pretreatment on

diapause and on the synchronization of adult emergence in Megachile rotundata. Can. Entomol

889–893.104.1972.

Murrell, D. A calendar of incubation for alfalfa leafcutting bees. Sask. Agric. Newsl 13. 1991.

Pankiw, G. H. and J. A. C. Lieverse. Effect of incubation temperatures on emergence of Megachile

rotundata (Hymenoptera: Megachilidae). Can. Entomol 555–558.112.1980.

14

Parker, F. D. and V. J. Tepedino. Maternal influence on diapause in the alfalfa leafcutting bee

(Hymenoptera: Megachilidae). Ann. Entomol. Soc. Am 407–410.75.1982. CSA

Peterson, S. S., C. R. Baird, and R. M. Bitner. Current status of the alfalfa leafcutting bee,

Megachile rotundata, as a pollinator of alfalfa seed. Bee Sci 135–142.2.1992.

Peterson, S. S., C. R. Baird, and R. M. Bitner. Heat retention during incubation in nests of the

alfalfa leafcutting bee (Hymenoptera: Megachilidae). J. Econ. Entomol 345–349.87.1994. CSA

Rank, G. H., and D. W. Goerzen. 1982. Shelter design and hive placement for optimizing alfalfa

leafcutter bee activity, pp. 144–151. In G. H. Rank [ed.], Proceedings, First International

Symposium on Alfalfa Leafcutting Bee Management. University of Saskatchewan, Saskatoon,

Canada.

Rank, G. H. and F. P. Rank. Diapause intensity in a French univoltine and a Saskatchewan

commercial strain of Megachile rotundata (Fab.). Can. Entomol 141–148.121.1989.

Ratte, H. T. Temperature and insect development. K. H. Hoffman Environmental physiology and

biochemistry of insects 1984. 33-66. Springer Berlin.

Richards, K. W. Alfalfa leafcutter bee management in western Canada. Agriculture Canada

publication 1495/E. 1984. Agriculture Canada Ottawa.

Richards, K. W. and G. H. Whitfield. Emergence and survival of leafcutter bees, Megachile

rotundata, held at constant incubation temperatures (Hymenoptera: Megachilidae). J. Apic. Res

197–204.27.1988. CSA

Richards, K. W., G. H. Whitfield, and G. B. Schaalje. Effects of temperature and duration of winter

storage on survival and period of emergence for the alfalfa leafcutter bee (Hymenoptera:

Megachilidae). J. Kans. Entomol. Soc 70–76.60.1987. CSA

Stephen, W. P. The design and function of field domiciles and incubators for leafcutting bee

management (Megachile rotundata (Fabricius)). Bulletin 654. 1981. Oregon State University

Agricultural Experiment Station Corvallis, OR.

Stephen, W. P. and C. E. Osgood. Influence of tunnel size and nesting medium on sex ratios in a

leaf-cutter bee, Megachile rotundata. J. Econ. Entomol 965–968.58.1965.

Stephen, W. P. and J. Undurraga. X-Radiography, an analytical tool in population studies of the

leafcutter bee, Megachile pacifica. J. Apic. Res 81–87.15.1976.

Taséi, J. N., and M. M. Masure. 1978. Sur quelques facteurs influençant le dévelopment de

Megachile pacifica Panz. (Hymenoptera: Megachilidae). Apidologie 9: 273–290.

Tepedino, V. J. and F. D. Parker. Effect of rearing temperature on mortality, second-generation

emergence, and size of adult in Megachile rotundata (Hymenoptera: Megachilidae). J. Econ.

Entomol 974–977.79.1986. CSA

Torchio, P. F. and J. Bosch. Biology of Tricrania stansburyi, a meloid beetle cleptoparasite of the

bee Osmia lignaria propinqua (Hymenoptera: Megachilidae). Ann. Entomol. Soc. Am 713–

721.85.1992. CSA

Undurraga, J. M. 1978. Effects of temperature and other abiotic factors on development and

survival of the immature stages of the alfalfa leafcutting bee, Megachile pacifica (Panzer) =

rotundata (F.) (Hymenoptera: Megachilidae). Ph.D. Dissertation, Utah State University, Logan.

Undurraga, J. M. and W. P. Stephen. Effect of temperature on development and survival in post-

diapausing leafcutting bee pupae (Megachile rotundata (F.)) II. Low temperature. J. Kans. Entomol.

Soc 677–682.53.1980.

Whitfield, G. H. and K. W. Richards. Temperature-dependent development and survival of

immature stages of the alfalfa leafcutter bee, Megachile rotundata (Hymenoptera: Megachilidae).

Apidologie 11–23.23.1992. CrossRef, CSA