Građevinsko - arhitektonski fakultet, Niš

SEMINARSKI RAD

Predmet: Regeneracija urbanih kompleksa

Tema:

Analiza objekta

Horno³: Museo del Acero

0

Profesor: Dr Petar Mitković

Asisent: Milica Igić

Studenti: Denis Danković

Marko Dimitrijević

Niš , februar 2015.

Sadržaj

1. Uvod 2

1.1 Tema 2

1.2 Obrazlaganje teme 2

1.3 Cilj rada 2

1.4 Metode rada 2

2. Projekat3

2.1 Stanje stvari 4

2.1.1. Postojeće Stanje.........................................................................................................4

2.1.2. Postojeći Problemi....................................................................................................15

2.1.3. Postojeća Mišljenja..................................................................................................17

2.2 Stav o Projektu 18

2.2.1. Analiza..........................................................................................................18

2.2.2. Poređenje.....................................................................................................20

2.2.3.Stav...............................................................................................................20

2.2.4. Zaključno razmatranje..................................................................................21

3. Zaključak 23

4. Literatura 25

1

1.0 Uvod

1.1. TemaTema seminarskog rada je proces regeneracije i restauracije dela starog

industrijskog kompleksa u gradu Monterej u Meksiku, konkretno jedne od visokih peći, u muzejski prostor, i rezultata tih procesa. Novo ime ovog objekta je „Horno 3: Museo del Acero“, češće napisano kao „Horno³ : Museo del Acero”. U prevodu Peć (broj) 3: Čelični Muzej1.

1.2. Obrazlaganje temeRegeneracija ovog kompleksa se sastojala od restauracije napuštene visoke

peći sazidane 1960-ih, uz izgradnju novog krila u kojem je trebalo organizovati produžetak izložbenog prostora kao i prateće sadržaje. Sam muzej bi imao ulogu dokumentovanja prošlosti ovog industrijskog grada, koji je bio poznat po proizvodnji čelika. Pre konverzije, visoka peć broj 3 je stajala kao svojevrsnispomenik, visoka čak 80m, a samom svojom veličinom je na veoma impozantan način predstavljal direktnu vezu sa prošlošću tog grada.

Arhitektonski izazov je bio izbalansirati osetljivu istoriju, na koju su svi građani veoma ponosni naspram dinamičnog novog simbola koji bi stojao u potpuno drugačijem kontekstu, kao putokaz ka budućnosti. Budućnosti u koju je grad već stigao, prisvajanjem novih tehnologija i okretanju ka čistijoj i modernijoj industriji. Kompleks fabrike, oko peći 3 je pretvoren u javni park.

1.3. Cilj Rada

Upravo ovde se pronalazi i cilj seminarskog rada. Da li ovakav model, konvertovanja napuštenih industrijskih objekata daje zadovoljavajuće rezultate u pogledu modernih zahteva (rekreacija, čistije okruženje, dekontaminacija zemljišta...), da li se budućim korisnicima pruža više mogućnosti, i da li u ekonomskom smislu postoji opravdanost za izvođenje ovakvih projekata. Na primeru Muzeja Čelika, će biti analizirana ova pitanja, kao i pitanje da li je ovaj model dobar primer za buduće, njemu slične projekte. Konačno da li ovakvi poduhvati mogu zapravo predstavljati novi trend u građevinskoj industriji i prostornom planiranju.

1.4. Metode Rada

Po metodu u seminarskom radu mogu se prepoznati dve vrste zaključaka, onih koji su proizašli direktno iz analiziranja kompleksa Muzeja Čelika, kao i zaključaka izvedenih iz posmatranja ovog primera na širem, apsktraktnom, polju te generalizovanje istih u svrhu dobijanja seta zaključaka i uslova, koji se mogu

1Horno – Peć, Museo – Muzej, Acero – Čelik, Es.

2

3

primeniti na bilo kom slučaju slične prirode.

2. Projekat

2.1. Stanje Stvari

2.1.1. Postojeće StanjeLokacija na kojoj se nalazi muzej je po mnogo čemu interesantna. Iako je

kompleks, stare fabrike bio projektovan na periferiji grada, urbanizacijom tokom 1960-ih i 1970-ih efektivno postaje deo urbanog tkiva koji se prepliće sa ostalim sadržajima. U najmanju ruku, nepovoljna situacija. Kao i većina industrijskih postrojenja, i ovo je bilo locirano odmah uz glavne putne pravce i u ovom slučaju vodeni tok reke Rio Santa Katarina2 (Rio Santa Catarina, reka Svete Katarine). Putni pravac je vremenom zbog potreba grada prerastao u auto-put. Sam grad je poprimio na veličini znatno, trenutno je treći najveći grad Meksika, glavni grad pokrajne, i broji oko 1,1 mil. stanovnika sa gustinom ok 2500/km². U ovako organizovanoj sredini, kompleks zauzima periferno mesto centralnog dela grada, sa dve velike gradske saobraćajnice pored auto-puta koje vode ka centru grada. Po svemu, atraktivna lokacija.

Ukoliko se pristupi analizi gradske mreže, uočava se da iako postoji veliki broj zelenih površina, one su uglavnom relativno male, i na priličnoj udaljenosti. Ovaj trend se samo pogoršava kako se približava centru grada. Odatle, negativne posledice su evidentne. Sa prosečnom godišnjom temperaturom od 14,4ᵒC u januaru do 28,6ᵒ u julu i avgustu, naočigled deluje kao mesto sa umerenom klimom. Međutim, u prethodnih 15-ak godina, kao i na ostalim mestim u svetu, primećuje se sveukupni porast temperature, od 20 ᵒC u januaru do čak 34-35ᵒC u julu i avgustu. Preko toga, prosečna vlažnost vazduha varira u granicama oko 60%, a padavine tokom najkišnijih meseci ne prelaze 5 cm/m². Sve ovo zajdeno definiše Monterej kao predeo polu-suvog klimata subtropske regije. Ovakva klima gotovo zahteva dobro sređeno provetravanje i hlađenje masa unutar gradskog tkiva ne samo zbog komfora, već zbog puke potrebe stanovnika. Kako bilo, centar grada ne odlikuju velike zelene površine, pre mestimične grupacije od nekoliko drveta i nižeg rastinja lokalizovanih u okviru bloka.

Što se same mreže ulica tiče, postavljena je na „grid“ planu sa dijagonalnim pravcima, od kojih jedna direktno povezuje kompleks sa centrom grada. A kako je ovakva organizacija dokazano efikasna sa te strane nema problema oko pristupa samom kompleksu, te se može organizovati kao deo gradskog centra zbog dobre pristupačnosti.

Po karakteru meksikanci su ljudi koji vole „život napolju“, da budu često u kontaktu jedni sa drugima, iznad svega cene prisnost i druženje, te je evidentno da će se to odraziti na fizičkom nivou u vidu prostora za okupljanje i rekreaciju. Obzirom

2Rio – Reka, Santa – Sveta, Catarina – Katarina, Es.

4

na gorepomenuto, poželjno je da ta lokacija bude u vidu parka ili zelenih površina, na kojoj se onda mogu slobodno organizovati dodatni sadržaji.

Po mnogo čemu, ovaj kompleks nudi rešenje ovih problema.

Sam kompleks je sa južne strane oivičen auto-putem koji se nalazi na nasipu, iza koga je reka Rio Santa Catrarina, sa zapadne strane isključenjem sa auto-puta i bulevarom. Isit slučaj je sa istočne strane dok je sa severa oivičen bulevarom koji vodi do raskrsnice na kojoj se u dva različita pravca može doći do različitih strana šireg centra grada.

Prethodni industrijski kompleks je delimično srušen a delimično revitalizovan (kao što je slučaj sa muzejem 3). Na zapadnoj strani se nalaze dva velika objekta koji iako su na kompleksu okrenuti su ka gradu, odnosno ka bulevaru na kome leže. To su Arena Monterrey (višenamenska dvorana), a do nje Cinteremex, komercijalni prostor sa prodavnicama i bioskopom. Obe zgrade imaju parkinge ispred kojima se pristupa direktno sa ulice. Ispod njih se nalazi hotel Holiday Inn sa 5 zvezdica, koji ima direktno isključenje sa auto-puta i izlaz na manju marinu koja se u vidu rukavca proteže oko 1km kroz gradsko tkivo paralelno sa rekom. Sa ova tri objekta je zaokružen zapadni deo kompleksa. Sa njegove (funkcionalistički) zadnje strane počinje ostatak kompleksa koji je pretežno javnog karaktera. Sredinom kompleksa dominira otvoren prostor, pokriven zelenilom, travnatim površinama i visokim

5

Grafički Prikaz 1 – Fotografija sa Google Maps, koja pokazuje ceo kompleks

rastinjem, unutar kojih je postavljeno više objekata rešenih paviljnoski. Tu su 3 različita muzeja, među kojima i muzej Horno3, kao i auditorijum koji je još u izgradnji. Ovaj deo se prostire od auto-puta sa južne do bulevara sa severne strane. Pristupa mu se sa obe ove saobraćajnice. U okviru poteza, nalazi se i omanje jezero, veštačko, i više manjih parkovskih celina. Sa krajnje istočne strane organizovan je akva-park Parque Plaza Sesamo, kome se pristupa sa unutarnjeg dela kompleksa preko saobraćajnice koja ih deli. Na jednom manjem delu, u krajnjem severo-istočnom delu se nalazi neorganizovan prostor koji je vremenom poprimio ulogu smetilišta. Iznad njega, nalazi se manji deo stambenog-poslovnog tkiva koji zapravo sa svih strana okružuje ceo kompleks bivše fabrike čelika. Na sevrnoj strani uz sam bulevar, nalaze se još tri objekta. Najzapadniji je tržni centar manjih dimenzija sa srazmernim parkingom, koji je sa sve tri strane koje se graniče sa ostatkom kompleksa oivičen visokim rastinjem, te se vizure na i od njega blokiraju. U sredini se nalazi, opet manji, kompleks objekata oko terena za bejzbol, sport koji u Meksiku uživa relativnun popularnost, uglavnom zbog činjenice da se graniči sa SAD-om, gde je sport sveprisutan. Uz to Monterej se nalazi relativno blizu granice. Teren je povezan sa ostatkom kompleksa i leži odmah pored veštačkog jezera. Tik uz njega, na istočnoj strani se nalazi poslednji neiskorišćeni deo stare fabrike. Vidno oronuo i napušten, vremenom postaje sve veća pretnja sanitarnoj sigurnosti neposrednog regiona, pogotovo stambenog kompleksa koji leži preko puta negaa, ali i samom jezeru. Svi prostori su stilizovani, počev od zgrada pa do parkovskih površina, u savremenom maniru karakterističnim za Meksiko. Sve saobraćajnice unutar kompleksa su nasleđene, i otvorene su za motorni saobraćaj, vozilima sa posebnom dozvolom na nekim delovima, odnosno svim putničkim vozilima u reonu hotela, akva-parka, bejzbol terena. Zahvaljujući pretežno zelenilom pokrivenim površinama, mikroklimat je daleko prijatniji nego ostatak. Raznolikost arhitektonskih stilova na pojedinačnim objektima je više nego primetna, a raznorodnost funkcija ceo kompleks definiše kao prostor koji je više nego samo rekreativno-kultorološki centar grada.

6

Grafički Prikaz 2 – Pogled sa vrha Visoke Peći 3 na okolne planine i deo grada

Horno 3, je dakle bila jedna od tri velikih visokih peći koje su se koristile za proizvodnju čelika. Priroda procesa proizvodnje čelika, konkretno izdvajanja šljake (otpadaka) diktira da objekti koji sadrže ove peći budu vrlo visoki, čak 80m. Toliko visoki objekti koje god da su namene imaju veoma impozantan utisak na posmatrača, jednostavno zbog svoje veličine kojom se neminovno stavljaju u prvi plan posmatračevog vidokruga. Odatle je bilo više nego logično zadržati ovu „auru“, ostavljanjem kompletne strukture. Projektom je predviđeno da se uz peć doda i veći galerijski prostor koji bi bio integralni deo objekta. Dok bi sama peć predstavljala impozantan i ekstravagantan deo, galerijski prostor bi predstavljao „radni“ deo u kome bi bili postavljeni eksponati. Opet projektovan je tako da radi u sprezi sa peći. Arhitektonska kuća koja je radila projekat je Grimshaw, pored potrebe da izbalansiraju tradiciju i savremene težnje, oni su u projekat ubacili i lični pečat koji u mnogome utiče na kompletnu strukturu. Naime, od šuplje unutrašnjosti peći, je napravljen veliki atrijumski prostor koji služi kao polazna i dolazna tačka za sve puteve koje posetioci mogu da isprate unutar muzeja. Takođe posetioci koji se nalaze na različitim turama po muzeju se ovde sreću više puta, što na poseban način utiče na mešanje iskustava među posetiocima. Ovime se mnogostruko naglašava sama peć, koja opet stoji kao simbol bitan za ovaj grad i njegove stanovnike.

U okviru objekta se prepoznaju više funkcija. Primarne u formi galerijskih prostora i to: istorijska galerija čelika, savremena galerija čelika i „Predstava Peći“ izložbu, koja je stalna postavka, a tiče se direktno industrije čelika u ovom gradu. Sekundarne funkcije uključuju učionice, arhivu, restoran i prodavnicu suvenira. Naravno u zavisnosti od potrebe i na određenim mestima organizovane su prateće utulitarne i administrativne funkcije.

Na većini industrijskuh objekata, kao i na ovom se prepoznaje poseban element koji je po pravilu gotovo apsolutno neprisutan u stambenoj i komercijalnoj arhitekturi. Objekat, peći celim svojim obimom i visinom, je pokriven supra-strukturom, spoljnim elementima u vidu, skela, stepenica, cevi, vodova instalacija i najuočljivijom pokretnom trakom, koja je služila za dovod rude do vrha peći (gde se ruda i ubacuje). Većina objekata koji se konvertuju iz industrije u neki drugi vid upotrebe imaju tendenciju da zadrže ove elemente. Ovakav stil se čak i naziva industrijski, a predstavlja ne sakrivanje, nego naprotiv, veličanje i naglašavanje elemenata koji bi uobičajeno bili sakriveni na objektu, kao što su instalacije i sl. Sa nekim vidom estetske obrade mogu postati zaista atraktivni, a na ovom primeru imaju i jednu drugu funkciju. Ovako naglašeni oni ni u jednoj meri ne umanjuju istorijski aspekt objekta. Tako, je ovde potpuno iskorišćena traka za pevoz rude, na koju su instalirana dva dvosmerna vozila, na električni pogon koji sa nivoa zemlje prevoze posetioce do samog objekta i originalnih skela, koje su radnici koristili za održavanje i vođenje objekta. Odatle posetioci imaju fantastičan pogled na okolne planinske vence, budući da je sam objekat daleko viši od okolnih, čak i u obližnjoj komercijalnoj zoni. Ali važnije ovime se posetiocima pruža jedinstven uvid u

7

tehnologiju proizvodnje čelika, tokom XX veka. Odavde se zapravo dolazi do pravog razloga za zadržavanje kompletne strukture i svih instalacija na peći.

Bogata patina na metalnim delovima je zadržana i čak očuvana. Tokom procesa restauracije, otklonjeni su opušteni i uništeni delovi sa metalnih elemenata blagim peskiranjem, i nakon toga na ostatak kompletno nanet zaštitni sloj koji je trebalo da osigura dugovečnost. Efektivno time su svi metalni elementi, i zapravo sama zgrada koja je gotovo cela od metala sačuvana u tom blago oronulom stanju, koje naglašava činjenicu da je ovo vid industrije koji je ovaj grad i region napustio zbog drugih savremenih metoda.

Cela zgrada, uključujući i stari renovirani (peć) i novi (galerijski prostor) deo, su izvedeni u čeliku, i zapravo predstavljaju izložbeni prostor same po sebi demonstrirajući mogućnosti čelika u građevinarstvu. Pre svega strukturom koja je izvedena na način koji nadmašuje današnje mogućnosti šire industrijske fabrikacije

čeličnih elemenata u građevinarstvu. Krov je obložen metalnim pločama, na način koji ne bi bio moguć bez kompijuterske analize, kojom se komparativno vrši provera i testiraju granice mogućnosti. Ovde, čelične ploče, koje na većini drugih objekata imaju ulogu oblaganja strukture, i imaju neka konstruktivna svojstva u vidu ukrućenja pre svega, na Hornu3, odnosno njegovom galerijskom prostoru formiraju strukturalno rigidnu formu koja zapravo može stajati sama od sebe. Naravno, više je razloga zbog čega to nije slučaj, a prvi su zemljotresi koji su u Meksiku relativno česti, a pored toga, vetar je još jedan bitan faktor. Iako bi čak i tada ovaj omotač mogao da opstane zbog posebnih slučajeva i propisa nije izveden na ovaj način.

Interesantan element unutar objekta je svakako stepenište koje se nalazi unutar atrijumskog prostora u samoj peći. Oko stepeništa se nalazi prsten tankih čeličnih nosača koji se protežu kroz sve etaže, a stepenice su konzolno pričvršćene na njih sa spoljne strane. Izvedeno je tako da zalazi u same granice mogućnosti materijala i spojnica, i još jednom naglašava čelik kao materijal i njegove mogućnosti.

Horno3, nadmašije svetski propisane standarde energetske efikasnosti. Prostori su organizovani na takav način da se ventilacija vrši prirodnim putem. Iako ono nije novi niti izrazito poseban način „ozelenjavanja“ prostora, vrlo je efikasan.

8

Grafički Prikaz 3 – Metalni paneli na dograđenoj zgradi sa galerijskim prostorom

Vazduh se u objekte uvodi u prizemlje i pušta se da se kaskadno penje kroz nivoe sve do viših spratova, gde se nalaze otvori kroz koje zbog razlike u pritiscima vazduh izlazi. Ovime se povećava komfor u objektima. Takođe noću se proizvodi led, koji se tokom dana koristi za hlađenje, čime se dodatno smanjuje energetski otisak objekta. Pored udobnijeg mikroklimata unutar objekta ovo ima i velike pozitivne posledice po ekonomičnost održavanja objekta ove veličine.

Ceo objekat galerije je obložen serijom otvora i ploča (metalnih, gore pomenutih). One zapravo predstavljaju omaž, staroj peći koja je isto tako obložena, stim što su kod nje u pitanju ploče izolacionog materijala, koje su se koristile za održavanje temperature unutar same peći. Na zgradi galerije, imaju inverznu funkciju, koriste se u sprezi sa kompijuterskim softverom koji precizno meri veliki broj parametar, kao što su tempreatura, vlažnost vazduha, doba dana, oblačnost, kako unutra tako i spolja, u obzirom na to delimično pomera pojedine elemente, ne bi li poboljšao provetravanje, zagrevanje, hlađenje ili neki drugi parametar unutar zgrade. Takođe ovaj sistem je odgovoran za puštanje svetlosti unutar objekta, a to uglavnom ćini tako što pušta reflektovan sunčevu svetlost, dakle diuzno osvetljenje koje je daleko povoljnije za prostor unutar objekta nego direktna sunčeva svetlost.

9

Grafički Prikaz 4 – Stepenište unutar atrijuma visoke peći

Ambijent u kome se Horno3 nalazi je interesantan na više načina. Prvi je definitvno onaj koji je diktiran istorijom lokacije. Industrijski kompleks koji je konvertovan u prostor za rekreaciju, sama ova činjenica izaziva u posetiocima potrebu da im inicijalno mišljenje bude pozitivno. Sledeći je definitivno velika zelena površina usred koje stoji objekat. Zelenilo je retko kada loše u arhitektonskom i urbanističkom smislu, a u organizaciji rekreativnih prostora gotovo da nema negativnih strana. Dalje, susedne zgrade, koje su takođe muuzeji, galerije i auditorijum u izgradnji, zajedno sa Hornom3 formiraju skupinu kulturološko-umetničkog karaktera koja je jako bitna za grad, a obzirom da je grad i prestonica pokrajne, i za ceo region. Blizina vodene mase, reke Rio Santa Catarina, koja nije u velikoj meri čista ovde ima jače negativne uticaje, a činjenica da tokom letnjih meseci neretko izgubi višestruko na veličini nikako ne ide u prilog. Veštačko jezero je zamena za ovo i iako nije veliko zadovoljava potrebe. Blizina auto-puta, jeste jako bitna, a činjenica da postoji posebno isključenje samo za ovaj kompleks, pomaže da se saobraćaj u ogromnoj meri rastereti. Sam objekat nije više od 150m udaljen od auto-puta, ali odgovarajuće mere zvučne zaštite su preduzete, zvučnog zagađenja nema.

Grafički Prikaz 5 – Pogled na objekat sa zadnje strane, pristup iz kompleksa

10

11

Tehnički Prilog 1 – Osnova prizemlja

12

Tehnički Prilog 2 – Osnova prvog sprata

13

Tehnički Prilog 3 – Osnova poslednjeg sprata

14

Tehnički Prilog 4 – Karakteristični presek

2.1.2. Postojeći Problemi

Najočigledniji problem koji ovaj kompleks ima je zapravo problem koji je prisutan na svakom projektu ovog tipa. Radi se o raznovrsnosti sadržaja koje kompleks nudi. Ta raznovrsnot nije neophodno projektovana, odnosno zamišljena od samog početka. Iako je kompleks zemljišta u posedu grada, mada bi isto važilo i da je posedu privatnog lica, njegova organizacija ne može gotovo ni pod kojim uslovima ostati homgena. Naime, iako je kompleks zamišljen kao kulturološko-rekreativni deo grada, sa velikm zelenim površinama, na kojima se mestimično pojavljuju velike kulturološke institucije kao što su muzeji i auditorijumi, sam po sebi kompleks se ne može održati u ekonomskom smislu. U svakom muzeju se plaća ulaz, dodatno se naplaćuju ture, ipak, Monterej nije atraktivan turistički centar te nema izrazito veliki priliv turista. Isto važi i za ostale muzeje. Auditorijum, koji je zamišljen kao istureno odeljenje univerziteta, po tome treba da opslužuje akademski deo građanstva. Opet čak ni to u najboljem slučaju nije dovoljno.

Ali ako se stvari sagledaju iz drugog ugla, odnosno iz perspektive današnje ekonomije, jasno je da gorepomenuto ni ne ulazi u raspravu kao značajan faktor. Po stanju stvari u današnjoj ekonomiji i na današnjem tržištu, svaki objekat ili kompleks ne samo da treba da bude ekonomski opravdan, nego treba i da donosi što veću zaradu. Ovo se može objasniti jednostavno, pojavom sve raslojenijih društvenih struktura, odnosno jačanju korporacija u privatnom sektoru, ali i samih državnih institucija na ekonomskom i privredno-komercijalnom planu, te je svaku mogućnost gotovo neophodno iskoristiti do samog kraja.

Tako je u fizičkoj strukturi kompleksa evidentno ovakvo razmišljanje koje ima definitivne tragove u organizaciji prostora. Glavni deo kompleksa, muzeji i auditorijum, sa parkovskim površinama i veštačkim jezerom se nalaze u sredini povezani sa jedne strane sa spoljašnim celinama (auto-putem). Na ivicama sa ostale tri strane se nalaze prostori koji su iznajmljeni pojedinačnim korporacija u privatnom vlasništvu za izgradnju objekata koji pružaju usluge raznog tipa, neka vrsta tržnog centra na otvorenom. Arena Monterej, višenamenska hala, za koncerte, ili bilo kakav drugi vid javnog okupljanja, političke skupove, sajmove i sl.Tržni centar do njega, sa prodavnicama raznorodnog tipa, koje zadovoljavaju gotovo sve potrebe kupaca, hotel sa 5 zvezdica, na najatraktivnijem delu lokacije uz veštačku marinu, akva park, bejzbol teren... Ovako orgainzovani ovi sadržaji čine čisto komercijalnu stranu kompleksa, u kojima se odvija jednostavna prodaja usluga, za koje oni opet plaćaju dohodak u vidu taksi vlasniku (gradu Montereju) lokacije. Ovaj novac se dalje filtrira ka „glavnoj“ funckiji kompleksa, koja je kulturološko-rekreativna. Ostatak novca je efektivno zarada.

Na ovaj način se nešto što je, zapravo u svesti svih nas javno dobro, zapravo samo privatizovana roba. Ovo jeste trend koji je manje-više prisutan u celom svetu, i

15

ne deluje da će nestati te nema preke potrebe za iznalaženjem rešenja za obliaženje oko istog, ali ima potrebe za razumevanjem. Naime, čim postoji namera koja je materijalna, novac, ostale funkcije trpe, tako na račun prostora za rekreaciju su se proširili komercijalni prostori koji sada pokrivaju oko 40% lokacije. Uz to evidentno je da je njima dat primat u odnosu na kupca, odnosno da se sa koje god strane, sem auto-puta kojim se ionako dolazi kolima, mora proći kroz ovaj pojas komercijalnog sadržaja. To ima običaj da u velikoj meri obeshrabri ljude, posetioce da nastave dalje ka ostalim sadržajima. Vremenom, kako komercijalni sektor nadvladava ovaj drugi, stiče se utisak da kompleks više nije rekreativnog ili kulturološkog karaktera, već obrnuto. Muzeji i auditorijum se predstavljaju kao način oplemenjivanja prostora, ne kao njegova glavna svrha. A to nije ni najmanje povoljno.

Prostor koji je osiromašen je loš sam po sebi, ipak prostor koji je organizovan kao celina sa specifičnom funkcijom u arhitektonskom, urbanističkom i svakom drugom smislu, koji posle nekog vremena promeni tu funkciju na neku drugu, je neophodno analizirati. Možda ta promena nije neophodno loša, jer ipak urbano tkivo je živa stvar koja se menja, i sasvim je normalno da menja i svoju funkciju sa vremenom. Pitanje koje se ovde opravdano može postaviti jeste, da li je ova promena funkcije i uloge, bila dobra i opravdana.

Druga grupa problema je manje ekonomsko-socijanog tipa, a više urbanističkog. Pre svega mreža ulica unutar samog kompleksa. Iako je ista nasleđenja direktno od industrijskog kompleksa, a tamo je bila takva sa određenim razlogom, ovde ne deluje da ima pozitivne aspekte, odnosno da na efikasan našin pruža mogućnost komuniciranja unutar kompleksa. Tako se i na jednostavanom putu od –ak metara od auto-puta do Horno3 muzeja uočavaju nelogičnosti. Na ovaj se nadovezuje drugi problem, a to je parking. Iako svi periferni bojekti imaju svoj parking koji ima izlaz na odgovarajuću saobraćajnicu, jedino prostor auditorijuma ima parking koji može da zadovolji moderne potrebe (broj vozila po glavi stanovnika, učestalost posete ovakvih sadržaja vozilima itd.).

Smetilište koje se nalazi uz akva-park nije ni u jednom pogledu opravdano, pogotovo obzirom da je lokacija u širem centru grada, te je iz svakog ugla nedopustiva. Za napušteno postrojenje na severnom delu kompleksa važe isti kriterijumi.

Iz navedenog se izvlači još jedan problem. Zbog preplitanja komercijalne i kulturološke zone se javljaju neke nepravilnosti koje u suštini nije moguće opravdati sa arhitektonske pa ni urbanističke tačke gledišta. Najevidentniji je akva-park odmah do auditorijuma. Sadržaji koji pripadaju totalno različitim kategorijama, koje se čak i međusobno poništavaju, a sa tačke gledišta estetike, nedopustivi su. Sledeći je Arena Monterej, višenamenska hala je okrenuta prema ulici, radije nego prema parkovskom prostoru, te je mogućnost održavanja manifestacija na otvorenom praktično uništena. U odnosu na okolne stambene zone, akva-park, tržni centri, bejzbol teren i napuštena fabrika i smetilište mogu imati samo negativne posledice.

16

2.1.3. Postojeća Mišljenja

Horno3 može da se posmatra iz dva ugla. Ugla iz koga gleda većina nas, i onog iz kog ga posmatraju stanovnici Montereja.

Naš je dakle potpuno analitički i kao takav se može jasno izmeriti i definisati. Pre svega, sa arhitektonskog stanovišta objekat je izuzetnog kvaliteta. Spoj modernog i tradicionalnog je izveden više nego kvalitetno. Cilj i jeste bio uraditi upravo to, omogućiti građanima da imaju mesto gde mogu otići i u isto vreme gledati u prošlost i budućnost. Obrada fasada je vrlo interesantna, i način na koji se novi galerijski prostor uklapa sa sa objektom peći je gotovo neprimetan. Upotreba metala na gotovo svim elementima je očekivana, ali i bitna za dalji razvoj čeličnih konstrukcija u arhitekturi, kako predstavlja uvid u mogućnosti i jednu alternativnu budućnost. Upotreba centralnog atrijuma u kojem se prepliću sve putanje ima vrlo pozitivne uticaje na sveukupni doživljaj ako posetioca tako i zaposlenih. I iznutra i spolja objekat sa oba svoja integralna dela odiše „industrijskim“ stilom što je ovde više nego poželjno obzirom na namenu, takođe njegovo pozicioniranje na velikoj travnatoj površini, barem iz pravca autoputa, gde drveće iz objekta ka ostalim muzejima nije odmah primetno, doprinosi tom „industrijskom“ ambijentu. Noćna osvetljenja su pogotovo interesantna. Industrijski objekti su po pravlu vrlo dobro osvetljeni, zbog raznorodnih razloga, pre svega bezbednosti, tako da se i sa velike daljine mogu jasno uočiti i/ili razlikovati od objekata druge namene. Ovde je imitiran taj način osvetljenjasa dodatkom dobro osvetljenih prilaznih puteva, i dela travnatih površina, te se stiče (poželjni) utisak, da je ovaj industrijski objekat zapravo deo izložbe, eksponat sam po sebi. Dodatni elementi koji su organizovani u neposrednoj okolini objekta, kao što su stilizovane travnate i vodene površine, su karakteristika arhitektonskog izraza podneblja, i kao takvima nije potrebno za potrebe ove analize razlagati ih, tek napomenuti da se uklapaju veoma dobro u celu kompoziciju. Unutrašnjost objekta, odiše nečime što bi se moglo okarakterisati kao internacionalni stil, njegove su glavne vodilje, kvalitetno osvetljenje, dobra aeracija, svedenost formi, ovde ipak sa izuzetkom naglašavanja metalne konstrukcije. Sa ekološke tačke gledišta, Horno 3 je knjiški primer savremene „zelene“ izgradnje i nema potrebe dublje zalaziti u to.

Sa druge strane, građani Montereja na ovaj prostor gledaju malo drugačije. Iako je i njima evidentno sve gore napomenuto, bitniji im je ipak onaj neuvatljivi aspekt, karaktera objekta. Za njih, ceo kompleks i dalje živi u javnom sećanju kao užurbana fabrika u kojoj se proizvdio čelik, zapravo među najvećim proizvođačima čelika u Severnoj Americi. Kako to obično biva sa industrijskim gradovima, oni su se razvili oko same industrije, te se može polemisati da bez čelika, odnosno obližnjih rudnika rude gvožđa, ovaj grad možda ne bi ni postojao. Preko toga, obzirom na samu veličinu industrije, većina građana je bila zapošljena ili direktno u fabrici ili u nekom od opslužujućih sektora. Tako da se sa sigurnošću može reći da industrija čelika igra i dan danas veliku ulogu u životima svih građana, sada ipak u vidu

17

kulturnog nasleđa u javnog sećanja, ali ipak kao jak faktor koji gotovo definiše njih same. Tako postavljene činjenice, označavaju da je ovaj objekat sam po sebi od izrazite važnosti, odnosno da njegovo izvođenje i restauracija mora da zadovolji prilično visoke kriterijume. Sudeći po građanima i javnom mnjenju, horno3 upravo u tome i uspeva. I to na spektakularan način, koji do sada nije viđen na mnogo slučajeva u svetu. Sve u svemu iz ugla građana, muzej ima više nego pozitivnu ocenu. Razlog tome se može donekle objasniti, spektakularnim načinom na koji je sam čin posete muzeju koncipiran, i načinu na koji zgrada samu sebe predstavlja.

Ukoliko se posmatra samo deo kompleksa koji čine muzeji i auditorijum sa parkovskim površinama i veštačkim jezerom, može se sa sigurnošću reći da u potpunosti zadovoljavaju sve potrebe svih korisnika na kulturološkom planu, a i predstavljaju bitno obeležje grada kojime on može sam sebe da predstavi svetu. Sa druge strane rekreativne površine, zadovoljavaju potrebe građana, ali samo iz razloga što su dovoljno neugledno predstavljene i sakrivene iza pojasa komercijalnih sadržaja, te građanima često lakše da jednostavno i ne posećuju ovaj deo grada.

2.2. Stav o Projektu

2.2.1. Analiza

U funkcionalnom pogledu objekat je organizovan vrlo jednostavno. Može mu se pristupiti na dva načina, glavnim ulazom koji je pozicioniran na pravcu glavog kretanja sa auto-puta ili pakelektričnim vozilom koje se penje pod velikim nagibom putem pokretne trake za ubacivanje rude do vrha peći. Iz oba smera se direktno stiže do same peći koja je iznutra šuplja i predstavlja zapravo atrijumski prostor sa atraktivnim stepeništem koje povezuje sve etaže. Ovaj atrijumski prostor je maksimalno iskorišćen kako na fasadi gde dominira celim objektom i okruženjem tako i unutra gde predstavlja zapravo glavno čvorište. Odatle se može veoma jednostavno doći do svih javnih sadržaja odnosno do sve tri stalne izložbene postavke. Jedna od njih jeste i kompletan proizvodni proces koji se nalazi na otvorenom i gde se jasno može videti svaki aspekt proizvodnje i posetiocima pružiti jedinstven doživljaj. Sledeći galerijski prostori su organizovani kao obične galerije sa velikim brisanim delom (nalaze se u dograđenom delu) gde se nalaze postavke. Učionice su povezane sa ovim prostorima,a koriste se kao produžetak univerziteta, prostorije za kurseve, predavanja iz istorije ali i kao mesto za hobiste. Administrativnih sadržaja ima relativno malo, jer se sve svodi na upravljanje ne toliko zahtevnom celinom. Slično važi i za utilitarne prostorije koje su srazmerno veće. Okolni prostor je sveden sa dva izlaza za javnost od kojih jedan vodi do bašte sa stilizovanim travnjakom, koje lepo upotpunjuje kompoziciju.

18

Sa

estetske tačke gledišta, objekat je više nego zadovoljavajući, mnogostruki elementi industrijski dizajniranog (renoviranog) dela peći, naspram jednoličnosti galerijskog prostora,

19

Grafički Prikaz 6 – Detalj eneterijera

Grafički Prikaz 7 – Detalj enterijera

dobro funkcionišu međusobno, sam galerijski prostor ima oblik koji asocira na građevine koje su se izvodile početkom prošlog veka na severnoameričkom kontinentu, i tako suptilno daje asocijaciju na prošlost, kada je zapravo cela industrija i dobila maha. Enterijer je sređen u internacionalnom stilu, sa akcentom na eksponate u izložbenim prostorima gde je svaki posebno, ponekad i različito osvetljen, a pritom je ostatak prostorije sem konstruktivnih metalnih elemenata sveden, dok se kroz ostatak objekta nastavlja ovaj trend stim što se monotonija u ovom slučaju razbija drugim elementima, kao što su nameštaj, biljke i sl. Spoljašnje osvetljenje je posebno interesanto kako istovremeno ističe industrijski karakter objekta, a pritom ga postavlja kao glavni izložbeni eksponat i gravitacionu tačku kretanja i vizura. Obzirom na karakter objekta, možda paradoksalno, ali najsnažniji utisak odaje po lošem vremenu, kada je tmurno i oblačno sa hladnim ili neutralnim difuznim sunčevim osvetljenjem, pre svega jer on predstavlja ništa drugo do objekat iz ere velikih industrijskih postrojenja, velikog zagađenja, a naša prva asocijacija na to je dim, smog, prljavština, te odatle objekat izgleda posebno intereasntno u ovakvim uslovima. Ipak ovaj grad je u reonu subtropske klime sa manje padavina, tako da je to redak slučaj, alternativa na to je sumrak.

Bitno je napomenuti da su eksponati koji su izloženi i galerijama širokog dijapazona i predstavljaju domete metalne industrije, i gde se sve čelik (konkretno, monterejski) koristio.

2.2.2. Poređenje

Porediti ovako poseban objekat sa nekim drugim, imajući u vidu njegovu pravu ulogu u životima građana Montereja, nije jednostavno. Ako se posmatra revitalizacija industrijskih objekata onda je u poređenju sa ostalima veoma uspešno izveden. Iskorišćene su sve postojeće instalacije, pristupne saobraćajnice i sl. i upotrebljene u korist novog objekta neki aspekti (skele npr.) su iskorišćeni u nove svrhe (tura za obilazak). Primeri po svetu su nebrojeni te je možda bolje posmatrati drugu grupu objekata. Objekti u okviru industrijskih postrojenja koji su postali muzeji, kao hronologija date industrije. Primer koji ima mnogo paralela sa ovime jeste muzej fabrike Ford uSingapuru. Gde je cela fabrika pretvorena u muzej sa sličnim ciljem kao i horno3. Isto tako fabrika Šindler u Poljskoj gde je dokumentovano delo Oskara Šindlera (po čemu je i snimljen igrani film). U poređenju sa ovim objektima, horno3 možda ima i veću vrednost, ali samo zbog činjenice da je industrija čelika više nego uobičajeno utkana u identitet građana, te muzej automatski ima veću vrednost.

2.2.3. Stav

Konačan stav je dvojak. Iako je objekat horno3 po mnogo čemu izvanredan, počev od estetskih kvaliteta, preko organizacije unutarnjeg kretanja i doslednosti svrsi za koju je projektovan pa sve do spoljašnjeg izgleda koji je impozantan i interesantan u isto vreme i same aure koju zgrada ima oko sebe, njegov položaj umnogome poništava neke vrlo

20

Grafički Prikaz 8 – Izgled objekta u sumrak

pozitivne aspekte. Nalazi se u okviru kompleksa muzeja, koji se opet nalaze u parku sa vodenom površinom koja uspešno nadomešćuje nedostatke reke, ali se ceo taj „paket“ nalazi sakriven iza zida komercijalnih sadržaja koji ga čak šta više napadaju i ne samo umanjuju negovu vrednost nego nego i obrću polaritet celog kompleksa u svoju korist.

2.2.4. Zaključno razmatranje

Obzirom na postojeće stanje stvari mogu se izvući sledeći zaključci. Horno3 je objekat od izrazite arhitektonske vrednosti, koji dobro balansira između tradicije i modernog, upravo onoga za šta je dizajniran. Zapravo moderno, se može bolje reći kao pogled u budućnost. Pruža primarnim korisnicima, stanovnicima Montereja, kvalitetno okruženje i prijatan ambijent gde se mogu okretati svojoj prošlosti, i učiti iz nje i čak uživati u njoj, a u isto vreme predstavlja dobru polaznu tačku za istraživanja u budućnosti, kako pojedinaca tako i naučne i inžinjerske zajednice. Problem koji je nažalost sveprisutan i u velikoj meri umanjuje funkcionalnost i sveukupnu vrednost ovog zdanja jeste lokacija, odnosno kompleks na kome je lociran, i to zbog interesa, ekonomskih, koji se kose sa popularizacijom i slavljenjem pojmova kao što su nauka, umetnost i tradicija.

21

22

Grafički Prikaz 9 – Gore, stilizovana travnata povrčina. Dole, izgled sa glavnog ulaza

3. Zaključak

Na osnovu svega gore navedenog, svih sprovedenih analiza, svih povučenih paralela i svih uticajnih faktora dolazi se do sledećeg. Sam objekat je izvanredan. Iako ima mana, što je i za očekivati, jer je prosto nemoguće uskladiti sve parametre, ovaj objekat uspeva na polju koje je za jednu zgradu, ako je posmatramo kao živ entiet, najbitniji. Odabira jedan, dva parametra, u ovom slučaju tradicija i pogled u budućnost, i kombinuje ih na interesatan a opet fantastično privlačan način. To za rezultat ima da objekat dobija na karakteru, dobija nešto po čemu će biti prepoznatljiv, a to je zapravo jedan od najvažnijih aspekata svakog objekta ovakvog ili sličnog karaktera. Svi ostali elementi koji nisu savršeni samo doprinose tom istom karakteru, naravno, ne može se potpuno zanemariti ceo aspekt, što ovde ni nije slučaj. Ovako objašnjeno, nije teško izvući zaključak da je Horno3 može da posluži kao primer, i to vrlo dobar primer za ostale objekte ovog tipa, kao uzorni model. Iako je možda ovde aura koju stanovnici Montereja prave, doprinela većem kvalitetu, tako da je u neku ruku objekat postao poznat pre nego što je zapravo sazidan, ali čak i to ne poništava navedene činjenice.

Kako bilo, objekat je samo onoliko dobar koliko može da izvuče iz prostora oko sebe. Ovde, počinju da se ređaju pretežno negativne ocene. Iako je kompleks muzeja, parkova kulturno-rekreativni centar fenomenalna ideja, koja je relativno dobro koncipirana, njenu vrednost mnogostruko umanjuju okolni saržaji komercijalnog tipa koji narušavaju njenu estetsku, funkcionalnu i spiritualnu vrednost. Možda ovi faktori nisu nešto ne čemu se može odupreti u današnjem svetu, barem ne bez vrlo visoke cene. Odatle, Horno3 i kompleks stare fabrike čelika u Montereju, mogu da posluže kao primer celom svetu, koliko je moguće pokvariti dobre stvari lošima, na koji način i zbog čega se to uopšte dešava. Za buduće projekte sličnog tipa, je definitivno vredan pomena ceo ovaj kompleks, ali nažalost ne može da posluži kao uzoran model.

23

24

Grafički Prikaz 10 – Insert iz “Predstave Peći”

4. Literatura

https://www.google.rs/maps/@25.6780996,-100.282488

http://www.horno3.org

http://www.archdaily.com/115031/horno-3-steel-museum-grimshaw/

http://grimshaw-architects.com/project/horno3-museo-del-acero/

25