Vitezovi templari

Naslov originala : The Knights Templar - Sean Martin © Copyright na prevod za SiCG IP

BABUN Sva prava objavljivanja za SiCG zadrţava Babun Izdavač: Babun Prevod: Goran Bojić

Lektura: Dragan Paripović Štampa: Lukaštampa, Beograd Tiraţ: 1000 Prvo izdanje 2006 ISBN

86-83737-37-3 „Šta je istorija, ako ne bajka koju smo prihvatili?” Napoleon Bonaparta

Zahvalnica

Zahvalnost dugujem Nikolasu Marku Hardingu (Nicholas Mark Harding) što mi je za ovu priliku

pozajmio izvesne, ne tako drevne knjige, Majku Pejnu (Mike Paine) za uobičajenu moralnu po-d-r--šku i

Ričardu Liju (Richard Leigh) za njegov savet u pogledu teme o kojoj se raspravlja u poglavlju 4.

Sadrţaj Uvod: Hram i mit 11 1. Uspon templarskog reda (1119-1145) 15 Prvi Hram, Hram i

džamija, Prvi krstaški rat, Novo viteštvo, Sabor u Troju, „Neka nova čudovišta“, Papsko odobrenje: Tri bule 2.

Crkva u crkvi, drţava u drţavi (1145-1291) 42 Drugi krstaški rat, Templari kao bankari, Struktura

reda, Gaza i Askalan, Templari na Zapadu, Hram i mladi Mesec, Templari kao arhitekti, Gubitak

Jerusalima, Treći krstaški rat, Templari na kraju 13. veka, Drugi vojni redovi, Vojna taktika, Hram i

Carstvo, Pad Akre 3. Pad i suĎenje (1291-1314) 114 Templari nakon 1291, Hapšenja, Suđenje, Kraj

reda 4. Tajne templara 130

Misterija porekla templara, Hram i Planina hrama, Hram i Gral, Hram i arapski svet, Hram i jeres, Vođa templara,

Templari nakon 1314, Jedna bajka koju smo prihvatili Fusnote 149 Dodatak I: 150 Hronologija Dodatak

II: 159 Veliki majstori Hrama Dodatak III: 162 Optuţbe protiv templara Bibliografija 164 Uvod:

Hram i mit U jutro 21. januara 1793, francuski kralj Luj XVI izveden je na Trg Konkord da bi

bio pogubljen. On se popeo na platformu na kojoj je stajala giljotina i okrenuo da se obrati rulji

koja je došla da vidi kako umire. On je objavio da oprašta revolucionarnom savetu koji ga je

glasanjem

osudio na smrt, a zatim se predao dţelatu. Sečivo je palo u 10:15. Dţelat je podigao odsečenu

Lujevu glavu drţeći je za kosu da bi pokazao da je kralj mrtav. Prema nekim izvorima1, ono što

se potom dogodilo, zaprepastilo je gomilu: jedan čovek je skočio na platformu i zamočio prste u

krv mrtvog kralja. Podigao je ruke i povikao: „Ţak de Molej, sada si osvećen!“ Gomila je sa

odobravanjem uskliknula, shvatajući da se to odnosi na poslednjeg velikog majstora templara,

koji je pod optuţbom da je posrnuli jeretik spaljen 1314; glasine koje su dugo kolale meĎu

narodom - da će se templari jednog dana osvetiti francuskoj monarhiji, koja je uništila taj red na

osnovu sumnjivih optuţbi za jeres, bogohuljenje i sodomiju – izgleda da su se ostvarile. Zaista,

bilo je mnogo nagaĎanja da su templari bili meĎu podstrekačima revolucije koja je prohujala

Francuskom 1789, i na kraju lišila ţivota Luja i njegovu kraljicu Mariju Atoanetu. Savremeni

istoričari će se moţda namrštiti na takvo jedno mišljenje, ali ono uistinu ilustruje činjenicu o

jedinstve-nom mestu koje su vitezovi templari zauzimali u mašti Evropljana još otkad su izronili

iz senke, u drugoj decenije 12 veka. Na njih se gledalo kao na junačke vojnike-monahe koji su

čuvali hodočasnike u Svetu zemlju tokom krstaških ratova, bra-nitelje Svete crkve, koji su se

borili rame uz rame sa Ri-čardom Lavljeg Srca. Njihovi kritičari – u njihovo sopstveno vreme,

obično pisci letopisa i komentatori iz suparničkih monaških redova – optuţivali su ih za grehe

gordosti i nadmenosti i duboko sumnjali u tajnovitu atmosferu koja je poput vela

obavijala taj red. Za Valtera Skota, oni su bili zli i on ih je učinio neprijateljima Ajvanhoa.

Savremeni istoričari pokušali su da dokaţu da su templari bili izuzetno efikasna vojna

organizacija koja je većinom bila sastavljena od nepismenih ljudi koji su u stvarnosti bili sasvim

obični; njihova zasluga je u tome što su stvorili najbolju armiju u Evropi od doba Rimskog

carstva i – kao prvi bankari na Za-padu – srednjevekovnu organizaciju koja je u najvećoj meri

utrla put savremenom kapitalizmu. Oni koji malo smelije razmišljaju – a takvih je bilo podosta

tokom vekova – videli su taj red kao jedno ezoteričko bratstvo, gladno zabranjenog znanja; kao

otpadnike upetljane u Ďavolske rabote srodne rabotama veštaca; tajanstveni po-litički entitet koji

je, nakon što je bio potisnut, vladao sve-tom, potajno upravljajući svetskim zbivanjima iza

kulisa; i otpadnike od hrišćanstva koji su podrţavali i štitili je--retike, uspo-stavili veze sa

okultnim grupama u arapskom svetu, i najposle ljude koji su otkrili torinski pokrov, kovčeg

zavetni i sveti gral. Knjige o templarima uglavnom se dele u dve kategorije: jednu koja bi se

mogla nazvati ortodoksnom, i drugu ko-ja bi se mogla nazvati spekulativnom. Prvu kategoriju

pred-stavljaju akademici, poput Malkolma Barbera (Malcolm Barber), čije je studije „Novo

viteštvo“ i „SuĎenje templarima“ pozdravila kritika i koje bi trebalo pogledati ukoliko hoćemo

da steknemo sveobuhvatan uvid u istoriju templara. Druga grupa spekulativnih pisaca stvorila je

rastuću industriju knjiga koje sadrţe mnoštvo teorija koje se kreću od verodostojnih do smešnih.

U

Francuskoj – u kojoj postoji obimna literatura o templarima – taj red zauzima poloţaj sličan

Glastonberiju u Engleskoj – oni predstavljaju neku vrste prazne istorijske table na koju se moţe

projektovati gotovo sve. Ova knjiga će pratiti priču o templarima, od njenog početka u ranom 12.

veku, pa sve dok papa nije ugušio ovaj red 1312, i dok Ţak de Molej nije bio pogubljen dve

godine kasnije. Mitovi koji ga okruţuju biće ispitani u poslednjem poglavlju. Druga je stvar,

naravno, ima li u njima istine ili ne. Uspon Reda Hrama_(1119-1145) Red siromašnih vitezova

Solomonovog hrama, poznatiji kao Red hrama ili Vitezovi templari, osnovao je francuski plemić

Ig de Pajen (Hugue de Payen) oko 1119. u Jerusalimu. Sveti Grad, koji se vratio u hrišćanske

ruke posle Prvog krstaškog rata završenog pre 20 godina, bio je glavno odredište hodočasnika iz

Evrope. Oni su dolazili u gomilama, nesvesni opasnosti u koju srljaju – putevi oko Jerusalima

behu ozloglašeni zbog bandi razbojnika koje su harale njima, i koji su vrebali putnike na Sveta

mesta. Ponekad su ti razbojnici bili Saraceni - ponekad propali krstaši. Da bi se suprostavio toj

opasnosti, Ig de Pajen je sakupio grupu od devet vitezova koji su imali zadatak da stanu u zaštitu

hodočasnicima. Ig i njegova braća nisu se uklapali u uobičajenu predstavu koju imamo o

vitezovima. Oni nisu imali novca, nosili su

odeću koja im je poklonjena i u prvim godinama svog postojanja stalno im je nedostajala oprema

i novi regruti. Pa ipak su 1129, na Saboru u Troju, templari gotovo preko noći postali junaci

hrišćanske Evrope, a papa je izmeĎu 1139. i 1145. izdao tri bule u kojima je proklamovano da se

templarima daje gotovo apsolutna moć, te da oni ne odgova-raju nikome drugome do samom

papi. Bio je to jedan od najkrup-nijih obrta u srednjem veku, ako ne i u čitavoj evropskoj istoriji.

Ako hoćemo da razumemo zašto i kako su se templari uzdigli do vrhunca slave ubrzo nakon

svog naizgled skrom-nog početka, moramo da se osvrnemo na jerusalimsku sredinu u kojoj su se

oni nalazili u trenutku svog osnivanja, kao i na istoriju samog tog grada, unazad do

Solomonovog hrama. Prvi hram Prvobitni hram u Jerusalimu bio je Solomonov hram, koji je

ovaj veliki kralj sagradio oko 950 g. p. n. e. Mesto – od tada poznato kao Planina hrama ili

platforma hrama izabrao je njegov otac, kralj David, koji ga je prepoznao kao lokaciju na kojoj je

Avram pripremio svog sina za ţrtvu. Veruje se da je Avram ţiveo 18. vekova pre Hrista i bio je-

dan od praotaca jevrejskog naroda. Njegov pokušaj da ţr-tvuje svog sina simbolizuje ujedno

njegovu poslušnost Bogu i njegov strah od Boga. Kad je Avram podigao noţ da ubije svoje dete,

Bog mu se obratio naredivši mu da zaustavi ruku; Avram je poslušao i Bog je bio zadovoljan. On

je obećao Avramu da će ga „obasuti blagoslovima“ i

njegov narod, Jevreje, učiniti „brojnim kao zvezde na nebu i zrna peska na morskoj obali“.2 To

mesto na kome je pokušano ţrtvovanje počelo je da za Jevreje predstavlja njihov neraskidivi

savez sa Bogom. Pored toga, taj Hram je bio i dom kovčega zaveta, koji je bio napravljen da

čuva kamene tablice na kojima je bilo zapisano Deset zapovesti koje je Mojsije doneo sa planine

Sinaj. Kao i priča o Avramu i Isaku, te Zapovesti su bile opipljivi dokaz jevrejskog saveza sa

Svemogućim. Solomon je bio čuven kao najmudriji meĎu ljudima i za vreme nje-gove vladavine

je jevrejska nacija doţivela veliki uspon; za hram koji je sagraĎen u Jerusalimu rečeno je da u

svojoj arhitekturi sadrţi duboku mudrost, pa je to bilo me-sto strahopoštovanja, hodočašća i

posvećenja. Ali, on nije po-trajao. Izrael je osvojilo nekoliko okupatora sa Istoka, naj-pre Asirci,

a potom, 586. p.n.e. Haldejci. Njihov kralj, Nabukodonosor, naredio je da se Hram sruši, a

jevrejski narod odvede u ropstvo u Vavilon. Haldejce su, pak, zbacili Per-sijanci čiji kralj Kir je

dopustio Jevrejima da se vrate kući 515 g. p. n. e. i da ponovo sagrade taj hram. Politička

nesigurnost u 2. veku pre nove ere nagnala je Izrael da se obrati za pomoć Rimu. Ono što je

isprva započelo kao diplomatska intervencija, pretvorilo se u vreme posete Julija Cezara 47. g. p.

n. e. u okupaciju. To je sa svoje strane dovelo do mnogo nesuglasica i formiranja grupa koje su

se suprotstavljale rimskoj vlasti. U to vreme vladala je atmosfera očekivanja Mesije koji će doći i

jednom zauvek osloboditi Jevreje od tiranije i

okupacije. Neki su verovali da je to Isus, čiji su sledbenici smatrani odmetnicima i proganjani,

pošto se na njih gledalo kao na agitatore, a u nekim slučajevima i kao na teroriste. Godine 70.

Jevreji su se pobunili. Rimljani su uzvratili, brutalno ugušivši ustanak; hram je po drugi put bio

uništen. Godine 134, dignut je još jedan ustanak, koji je vodio Simeon ben-Koseba, koji je,

prema rabinu Akibi, zaista bio dugo očekivani Mesija. I ovaj ustanak je ugušen, što je dovelo do

toga da Jevrejima bude zabranjeno da uopšte ulaze u Jerusalim. Početkom 4. veka, Jerusalim je

postao Sveti Grad za jednu drugu veru, novu hrišćansku religiju. Godine 312. rimski car

Konstantin se preobratio i naredio da se na mestu Hristovog roĎenja u Vitlejemu i na mestu

njegovog raspeća i vaskrsnuća u Jerusalimu izgrade crkve; ova druga je kas-nije postala poznata

kao Crkva Svetog groba. MeĎutim, Konstantinov nećak i naslednik, Julijan Otpadnik, nije delio

mišljenje svog ujaka i carstvo se vratilo paganstvu. U pompeznom pokušaju da prkosi

hrišćanima, Julijan je počeo da ponovo gradi Hram (ne zato što su ga zanimali Jevreji, koji su

bili progonjeni sa istim ţarom). Ali, taj projekat nije tekao glatko, pa je nakon Julijanove smrti

363. napušten. Izgledalo je da je Jerusalimu suĎeno da nikad ne dobije drugi Hram. Hram i

dţamija Kako je rimska drţava počela da se klima, Rimsko carstvo se u četvrtom veku podelilo

na dva dela – zapadnim delom je i dalje vladao Rim, dok je prestonica istočne polovine postao

Carigrad. Kada su 410. g. Vizigoti pregazili Rim,

Jerusalim je prešao u posed vizantijske krune. Planina hrama postala je deponija smeća. Godine

638, Jerusalim se predao kalifu Omaru i tako pao u ruke muslimana. Od 622. godine, kada ga je

prorok Muhamed osnovao hidžrom, kad je prebegao iz Meke u Medinu, od čega počinje

islamsko računanje vremena, islam se brzo raširio po Srednjem istoku. Izgledalo je da Vizantinci

nemaju snage da zaustave njegovo napredovanje, pa su se povukli na sever. Za muslimane je

Jerusalim bio sveto mesto, posebno oblast Planine hrama, jer je to bilo mesto gde se Prorok

uspeo na nebo. Pošto je ušao u Jerusalim, Omar je pošao na to mesto da se moli i odlučio da tu

sagradi dţamiju Al Akšu. Tako je pri kraju 7. veka na Planini hrama, kamenoj katedrali,

sagraĎena još jedna, veličanstvenija dţamija. Jerusalim je bio dalje nego ikad od domašaja

hrišćana. Prvi krstaški rat Islam je tako nastavio da nadire hrišćanskom Evropom, pa su tokom 7.

i 8. veka većina mediteranskih zemalja i Iberijsko poluostrvo potpali pod vlast muslimana.

Polovinom 11. veka, pojavila se nova islamska pretnja, Turci Seldţuci. Poreklom iz Centralne

Azije, oni su se neumoljivo kretali ka zapadu, osvojivši Bagdad i preobraćajući tokom tih

osvajanja lokalno stanovništvo u islam. Bacili su oko na Vizantiju i 1070. porazili carsku armiju

kod Manzikerta u Jermeniji. U roku od deset godina, osvojili su i Nikeju i uspostavili kontrolu

nad čitavom Malom Azijom. Vizantijsko carstvo se sada sastojalo samo od njegovih poseda

zapadno od Bos-fora,

pa je car Aleksije potraţio pomoć od Zapada da bi sprečio sigurno uništenje. U proleće 1095,

jedna delegacija je došla na Sabor u Pjaćenci u severnoj Italiji. Iako su se istočna i zapadna crkva

nedvosmisleno razišle 1054. godine, papa Urban II je načinio pomirljiv korak prema

Konstantinopolju, poništivši ekskomunikaciju Aleksija, pa se zato istočna delegacija pojavila na

tom saboru gajeći odreĎene nade. Njen poziv na pomoć nije naišao na gluve uši. Urban je sazvao

sastanak biskupa da bi se razgovaralo o tom problemu u novembru u Klermonu. U utorak, 27.

novembra 1095, nakon nedelju dana crkvenog sabora u katedrali, Urban se obratio ogromnoj

gomili koja je stajala oko zidina Klermona. On je pozvao okupljene da se uzdrţe od meĎusobne

borbe, pošto su krvavi ratovi razdirali Evropu još od pustošenja Rima 410. g; rekao im je da je

bolje da svoju energiju troše boreći se protiv nevernika na Istoku i da vrate Jerusalim u ruke

Majke Crkve. Gomila je bila u ekstazi, „Deus lo volt“ – „Bog tako ţeli“ – odjekivalo je oko

gradskih zidina. Biskupi i kardinali su smesta klekli pred Urbanom i zamolili ga da ih povede u

pohod. Tako je započeo Prvi krstaški rat. Po dolasku u Konstantinopolj, krajem 1096, krstaši su

krenuli na jug, osvojivši Nikeju u junu naredne godine. I Edesa i Antioh su pali 1098, pa su

krstaši konačno stigli pred zidine Svetog grada 7. juna 1099. Nakon ţestokog krvoprolića,

Jerusalim je najzad pao 15. jula. Tako je po prvi put posle 461 godinu grad dospeo u hrišćanske

ruke.

Jedan od voĎa krstaša, Godfroa Bujonski (Godfroi de Bouyon) – nakon što je odbio da se nazove

kraljem, na osnovu toga što je jedino Hrist imao pravo na tu titulu – proglašen je Braniocem

Svetog groba i tako je osnovano latinsko kraljevstvo u Jerusalimu. U Evropi je ono postalo

poznato kao Outremer – Prekomorsko kraljevstvo. Novo viteštvo Nakon uspeha Prvog krstaškog

rata, većina preţivelih krstaša se vratila u Evropu, ostavivši Baldvina od Bulonja (Baldwin de

Boulogne) da nosi titulu prvog kralja Jerusalima (Godfroa je neočekivano umro u jesen 1100).

Baldvinov posed se prostirao na jug do Crvenog mora, a na severu do Bejruta. Iznad toga se

nalazila Grofovija Tripoli, kojom je vladao Rejmon de Sen Ţil, grof od Tuluza (Raymond de

Saint Giles). Severno od Tripolija bilo je vojvodstvo Antiohija, kojom je vladao Bohemond

(Bohemond) od Taranta. Još dva hrišćanska kraljevstva bila su Grofovija Edesa na severoistoku –

prvo latinsko kraljevstvo koje su osnovali krstaši - i Kilikijska Jermenija na severozapadu, na

teritoriji današnje Turske. Prekomorsko kraljevstvo, pošto se sastojalo od nekoliko malih,

uglavnom obalskih kraljevstava kojima su vladali saveznički evropski plemići, u velikoj meri je

bilo organizovana prema feudalnom sistemu koji je dominirao Evropom od kraja Mračnog doba.

Nakon pada Zapadnog rimskog carstva, Evropu su pustošili uzastopni talasi osvajača: Saracena i

MaĎara sa istoka; Vikinga sa severa. Pored toga, evropska kraljevstva su se stalno prepirala i ta

nesigurna politička klima je

dovela do onoga što se od šesnaestog veka pa do danas nazivalo feudalnim sistemom. Nijedno od

evropskih kraljevstava nije imalo centralizovanu osnovu moći, pa su zbog toga vladari u velikoj

meri bili nesposobni da zaštite svoj narod. Da bi obezbedili neki oblik zaštite, te da bi ishranili

svoju porodicu, muškarci su morali da ponude svoju sluţbu lokalnom feudalcu. Pošto nije bilo

stajaće vojske, feudalac je uvek morao da poziva muškarce da se bore da bi zaštitio svoj posed.

Zato su se muškarci kleli na odanost gospodaru i tako postajali ono što nazivamo njegovim

vazalima. Vazalstvo je zahtevalo da se muškarci zakunu na lojalnost svom gospodaru i da budu

spremni da se bore za njega kad god to bude potrebno. Za uzvrat, gospodar bi davao vazalima

zemlju (a ponekad i prihod od crkvenih institucija), od čega se izdrţavala vazalova porodica, a

što je takoĎe donosilo prihode gospodarevoj blagajni, jer je i vazal plaćao poreze na svoj posed.

U takvim okolnostima su počeli da se pojavljuju vitezovi. Odnos gospodar-vazal je moţda

potekao iz stare rimske prakse obavezivanja, u kojoj bi se vojnik zavetovao na sluţ-bu oficiru

višeg čina, da bi zauzvrat dobio naknadu koju je odreĎivao oficir. Obično je ona dolazila u formi

poklonjene zemlje. Evropski monarsi, kao na primer Šarlemanj (Sharlemagne) počeli su da

prihvataju ovu praksu, dajući svojim najboljim ratnicima tapije na zemlju. Ratnici bi, sa svoje

strane, uzimali vazale da za njih obraĎuju zemlju, ostavljajući im dovoljno slobode da razvijaju

vojne i jahačke veštine. Ali, iako su se i vitez i vazal zaklinjali na lojalnost svom gospodaru, oni

su mogli

da preĎu u sluţbu drugog gospodara ukoliko bi zaštita koju dobijaju bila neodgovarajuća ili

ukoliko bi njihov gospodar bio svrgnut ili ubijen. Krstaši koji su navalili na Jerusalim u leto 1099

bili su mešavina gospodara, vitezova i vazala, a svima im je bio obećan oproštaj njihovih

zemaljskih grehova zbog učešća u krstaškom ratu, odnosno hodočašću, kako su ga nazivali.

Zavodljivo obećanje oproštaja takoĎe je privuklo i druge, manje simpatične ličnosti. Ova druga

grupa uključivala je ubeĎene kriminalce i prognanike, koji su koristili Krstaški pohod kao

mogućnost da izbegnu kaznu kad se vrate kući. I tako, pošto je grad čvrsto bio u franačkim

rukama, većina preţivelih krstaša se vratila u Evropu, pošto je ostvarila svoj cilj da osvoji Sveti

Grad, kao i da se oslobodi greha. Baldvin se tada suočio sa problemom kako da vlada carstvom

koje nije imalo redovnu vojsku da ga zaštiti. Uprkos činjenici da su svi glavni gradovi i luke

Prekomorskog kraljevstva bili u hrišćanskim rukama, putevi u njemu su bili sve drugo, samo ne

sigurni. Još i dok je bila pod muslimanskom vlašću, Sveta Zemlja je ipak privlačila hriš-ćanske

hodočasnike, a sada kada je na jerusalimski presto zaseo hrišćanski kralj, oni su nagrnuli u još

većem broju. Mesta koja su posećivali bila su poznata naprosto kao Sveta mesta, a bila su

razbacana po čitavom kraljevstvu: Seforija je bila mesto gde je devica Marija provela detinjstvo;

Vitlejem je bio mesto Hristovog roĎenja; reka Jordan je bila mesto gde je Jovan Krstitelj (koji je

ţiveo u obliţnjim pećinama) krstio Hrista, a razna mesta oko Galilejskog jezera bila su svedoci

Hristovog

sluţenja. Planina Tabor bila je mesto preobraţaja, dok je put od Jerusalima do Jerihona bio

mesto milosrĎa dobrog Samarićanina. Ali, čim bi izašli van zidina Jerusalima, hodočasnici više

nisu bili sigurni, jer bi se često nalazili na meti saracenskih pljačkaških bandi. Još je 1106. bilo

izveštaja o nevoljama. Ruski iguman po imenu Danilo napisao je o svojoj poseti grobu Svetog

ĐorĎa u Lidi te godine: „I tamo beše mnogo izvora: putnici bi počinuli pored vode sa velikim

strahom, jer to beše pusto mesto blizu grada Askalona odakle su Saraceni izletali i ubijali putnike

na tim putevima. Sa velikim se strahom, takoĎe, išlo od tog mesta gore u brda“. 3 Ali, to nije bilo

ništa u poreĎenju sa Galilejom: „To mesto beše veoma strašno i opasno... mnoge visoke palme

stajaše oko grada poput guste šume. To mesto je strašno i teško mu je prići, jer tu ţive divlji

pagani Saraceni koji napadaju putnike na gazovima“. 4 Trinaest godina kasnije, stvari su postale

još gore. Na Uskrs 1119, na putu ka reci Jordanu, grupu od 700 hodočasnika napali su Saraceni;

300 ih je pobijeno, a 60 odvedeno u ropstvo. Kasnije te godine, trupe regenta Antiohije, Rodţera

Bohemonda II, upale su u zasedu i bile masakrirane na Krvavom polju. To je dovelo do

mnogobrojnih zahteva za pomoć sa Zapada, pa se sabor crkvenih poglavara sastao u Nablusu u

januaru 1120. kako bi razmotrio to pitanje. U vreme kada su Rodţer i njegovi vitezovi nastradali

na Krvavom polju, na jerusalimskom prestolu je već godinu

dana vladao Baldvinov naslednik, Baldvin II. Preovladava mišljenje da je u odreĎenom trenutku

1119. on primio dva francuska plemića, Iga de Pajena iz Šampanje i Godfroa de Sen Omera

(Godfroi de Saint-Omer) iz Pikardije. Sa još sedam vitezova, oni su se ponudili da čuvaju

hodočasnike na njihovom putu do i od Svetih mesta. Ali, oni to neće raditi kao redovni vitezovi –

ţiveće u malom manastirskom bratstvu, drţeći se pravila Sv. Avgustina. Baldvinu se ta ideja

dopala. Ljudi su uvek bili problem Prekomorskog carstva, a činjenica da su Ig i njegova braća

bili spremni da ţive kao monasi značila je da će, teorijski, oni biti pouzdaniji od svog onog ološa

koji je uzeo učešća u Prvom krstaškom ratu. Kralj je odobrio taj plan, pa su se na Boţić u Crkvi

Svetog groba Ig i Godfroa zavetovali na siromaštvo, čednost i poslušnost Baldvinu i Varmundu

od Pikvinjija, (Varmund de Piquigny), jerusalimskom patrijarhu, a Baldvin im je od-redio sedište

u dţamiji Al Akša na Platformi hrama. Red siromašnih vitezova Solomonovog hrama, Red

hrama, Vitezovi templari – bili su roĎeni. Za nekoliko nedelja od osnivanja njihovog reda,

templare su predstavili sveštenstvu na Saboru u Nablusu. Prisutni su prihvatili tih devet vitezova,

pa su Ig i njegova braća počeli da patroliraju kraljevstvom. Ostali vitezovi-osnivači bili su Pajen

de Mondidije (Payen de Montdidier), Andre de Monbar (Andre de Montbard), Aršambo de sen

Enjan (Archambaud de St Aignan); Ţefri Biso (Goeffrey Bisol); dva viteza poznata po svojim

krštenim imenima Rolan (Roland) i Gondemar (Gondemar), a nije poznato ko je bio

deveti vitez. Prva decenija postojanja templara najmanje je dokumentovana. Moţemo jedino da

pretpostavimo da su nakon Nablusa oni nastavili da ţive kao monasi u „Solomonovom hramu“

(kako su krstaši nazivali dţamiju Al Akša) i da štite hodočasnike koji bi stigli brodom u neku

luku, npr. Jafu. Uprkos svom siromaštvu i manjku pristojnog oruţja i oklopa, oni su počeli da

privlače pomagače sa Zapada. Fulk V, (Fulk V) grof od Anţuja, susreo se sa Igom de Pajenom na

svom hodočašću u Prekomorsko kraljevstvo i bio toliko impresioniran Igom i njegovim redom

koji je rastao, da se upisao kao prijatelj templara, obećavši da će im davati godišnje 30 anţujskih

livara. Inspirisani Fulkovim primerom, još nekoliko francuskih plemića učinilo je isto, a

najvaţniji meĎu njima verovatno je bio Ig (Hugh), grof od Šampanje. Ig, grof od Šampanje je po

prvi put posetio Prekomorsko kraljevstvo 1104, i ostao u njemu četiri godine. Potom se ponovo

vratio 1114. Jednom prilikom ga je pratio Ig de Pajen. Ig je izgleda bio jedan od njegovih vazala,

pošto se Pajen nalazi nizvodno od Troja, gde je bio dvor grofa od Šampanje. (Zapravo, de Pajen

je moţda čak bio i u srodstvu sa svojim gospodarom). U vreme kad su se Ig de Pajen i njegovih

osam drugova zavetovali u Crkvi Svetog groba, grof Ig se opet vratio u Francusku. Poslednji put

se vratio u Svetu Zemlju 1125, kada se konačno pridruţio templarima. Ali, proteći će još četiri

godine pre nego što odnos grofa od Šampanje sa templarima postane očigledan.

Godine 1127, dok se templarski red još uvek sastojao samo od devet vitezova, koji su se trudili

da naĎu nove članove (po predanju), kralj Baldvin II je poslao Iga de Pajena i još neke od

njegove templarske braće u jednu vaţnu diplomatsku misiju u Evropi. Činjenica da je Ig bio

izabran za tako vaţan posao sugeriše da su templari, uprkos pričama da su oni „siromašni

vitezovi“, zapravo u tom periodu bili veoma uvaţeni u Prekomorskom kraljevstvu. Pored toga,

da je templara tada bilo samo devet, pošto je Ig poveo sa sobom nekoliko vitezova, to bi značilo

da je u Prekomorskom kraljevstvu ostalo još samo nekolicina braće. Uistinu, hroničari poput

Mihaela Sirijskog (umro 1199), koji je jedan od prvih što je ostavio zapise o templarima,

verovali su da je taj red, u vreme Baldvinove misije, imao oko 30 vitezova. Templarska

delegacija je otplovila u Francusku, verovatno u jesen 1127, sa Viljemom od Bura (William of

Bures), princem Galileje i Gijom od Brizbara (Guy of Brisbarre), vladarem Bejruta. Zadatak

Viljema i Gaja bio je da ubede Fulka Anţujskog da se oţeni Baldvinovom ćerkom, Melisendom,

i tako postane naslednik prestola u Jerusalimu, pošto Baldvin nije imao muškog naslednika. Nije

poznato da li je Igovo članstvo u delegaciji bilo zbog toga da ubedi Fulka, koji je bio jedan od

prvih koji su podrţali i finansirali templare, ali čak i da jeste, Baldvin je Igu poverio još jednu

misiju: da regrutuje vitezove za planirani krstaški pohod na Damask, kao i da pokuša da

izdejstvuje da zapadna crkva zvanično prizna templare. Ta misija je bila zapanjujuće uspešna:

Fulk se saglasio da

se vrati u Prekomorsko kraljevstvo i oţeni se Melisendom; prijavilo se mnogo novih regruta za

Baldvinov pohod na Damask; i što je moţda i najvaţnije od svega, Ig je sreo Svetog Bernara od

Klervoa (St. Bernard de Clairvaux). Od tog trenutka su, sa nepokolebljivom podrškom Sv.

Bernara, vitezovi templari izašli iz senke na pozornicu evropske istorije na prilično

spektakularan način. Sabor u Troju Sv. Bernar od Klervoa bio je jedan od najuticajnijih crkvenih

otaca tog perioda. On je bio burgundijski plemić, koji se rodio 1190. u Fonten-le-Diţon

(Fountaines-les Dijons). Dok je još bio u majčinoj utrobi, jedan poboţni čovek je Bernaru

predvideo sjajnu budućnost i odista se činilo da on izrasta u zrelog čoveka sa posebnim ţarom i

vizijom. Pošto je očigledno bio harizmatična ličnost, sa prilično ţestokim strastima, on je morao

da potraţi nekakav religio-zni red čija bi strogost mogla da mu pomogne da ublaţi svoju nemirnu

prirodu, pa je tako 1113. pristupio redu sisterinaca u Sitou (Citaux) sa otprilike još 30

burgundijskih plemića. Već tri godine kasnije, on je uspeo da ubedi malu grupu monaha da

osnuju novo sisterinsko sedište u obliţ-njoj dolini Vormvud (Wormwood), koju su oni

preimenovali u Klervo, što znači Dolina Svetlosti. Interesantno je da im je taj posed dao Ig od

Šampanje, otprilike u vreme njegovog drugog putovanja u Prekomorsko kraljevstvo. Nova

zaduţbina u Klervou, sada pod Bernarovom upravom, ubrzo je postala magnet za revnosne

vernike, pa je to sedište cvetalo.

Nije poznato kada je Bernar (koji je proglašen za sveca 1174, jedva 21 godinu posle svoje smrti)

saznao za templare ili sreo Iga de Pajena. Verovatno je da je kralj Baldvin pisao Bernaru 1126,

moleći ga da mu pomogne da napravi pravilnik reda i da dobije priznanje i podršku za taj red na

Zapadu. Bernar je bio svestan situacije na Istoku i uviĎao je da su Prekomorskom kraljevstvu bili

potrebni vitezovi spremni za aktivnu vojnu sluţbu, a ne „monasi koji poju i uzdišu“.5 Za

Bernarovo pronicljivo razumevanje situacije u Latinskoj Siriji najverovatnije je zasluţno njegovo

prijateljstvo sa Igom od Šampanje, koji se vratio u Svetu Zemlju treći i poslednji put 1125, kada

je u potpunosti postao mladi član templara, kao i Andrea de Monbar (Andre de Montbard) koji

ne samo da je bio jedan od prvih devet templara, nego i Bernarov ujak. Ako su Ig i delegacija

templara zaista otplovili u Evropu u jesen 1127, moguće je da je Bernar sreo velikog majstora

templara krajem te godine, ili narednog proleća, pre nego što je Ig započeo svoju pravu misiju,

koja će kulminirati Saborom u Troju 1129. Čim je Ig stigao u Evropu, izgledalo je da stvari

počinju da se veoma brzo odvijaju. Templari su dobili na poklon svoju prvu zemlju na Zapadu sa

kućom, posedom, livadom i stambenom zgradom u Provansi, koja je poklonjena redu u oktobru

1127, a darodavac je bio naslednik Iga od Šampanje, Teobald, grof od Bloa (Theobald, Compte

de Blois). Teobald je takoĎe svojim vazalima dao dozvolu da slobodno poklanjaju templarskom

redu svoje posede. Grof od Flandrije, Viljem Klito (William Clito), dao je poklon

templarima otprilike u to vreme, kao i njegov naslednik, Tijeri od Alzasa (Thiery de Alsace),

nakon što je Viljem poginuo u bici 27. maja 1128. Četiri dana nakon toga, Ig se obreo u Anţuju,

gde je prisustvovao skupu na kome je Fulk dao Krst (zakletvu da će braniti hrišćanstvo od

nevernika). 17. juna, prisustvovao je venčanju Fulkovog najstarijeg sina, Ţofreja (Geoffrey) sa

Matildom, ćerkom engleskog kralja Henrija I, što je potom ostavilo Fulku slobodu da putuje u

Jerusalim, kako se Baldvin i nadao. Ig je dobio još poklona u vidu zemlje i novca, a verovatno je

da je to venčanje direktno dovelo do toga da Ig bude pozvan u Englesku u leto 1128. Igova

poseta Engleskoj dovela je do formiranja prvog templarskog doma, ili preceptorije, na severnom

kraju današnjeg Čenseri Lejna (Chancery Lane), uz još kraljevih poklona u novcu i nekoliko

poklonjenih poseda van prestonice. Iz Engleske, Ig je otputovao u Škotsku, pre nego što je

proveo jesen u Flandriji, gde je dobio još darova i spremio se za Troj. Kad se Ig de Pajen obratio

saboru u Troju 13. januara 1129, na skupu je bila prisutna nemala grupa crkvenih

velikodostojnika. Ne samo da je tu bio Sv. Bernar lično (uprkos tome što je imao groznicu), već i

Stiven Harding (Stephen Harding), opat Sitoa (Citeaux), nadbiskup Sena i Remsa, deset biskupa,

grof Teobald od Šampanje i, prema Ţanu Mišelu (Jean Michel), zapisničaru saveta, „nekolicina

drugih koje bi bilo monotono beleţiti“. Pored Iga, templare su na tom saboru predstavljali

Godfros od Sen Omera, Ţefri Biso, Pajen de Mondidije, Rolan i Aršambo de Sen Enjan.6

Čitavom skupu je predsedavao papski

izaslanik, Metju od Albana (Matthew de Albano). U svom govoru, Ig je opisao postanak

templara i pravila po kojima su ţiveli: prisustvovanje sluţbi boţijoj, obroci u tišini; prosta odeća;

bez ţena. Svaki brat se prilikom pristupanja redu zaklinjao na siromaštvo, čednost i poslušnost.

Pošto su braća često bila pozivana iz hrama radi viteških poslova, svakom je bilo dozvoljeno da

ima jednog konja (iako je to kasnije povećano na tri) i nekoliko slugu. Kad su bili van hrama,

izgovaranje Očenaša zamenjivalo je sluţbu. I vitezovi i sluge bili su pod Igovom komandom, a

čitav red je bio podreĎen jerusalimskom patrijarhu. Nakon odreĎene rasprave, Sabor je, pod

Bernarovim nadzorom, doneo pravila koja su poznata pod nazivom Latinski pravilnik templara,

zasnovana na pravilima koje je opisao Ig u svom govoru. Sastojala su se od 73 klauzule i

regulisala sve aspekte ţivote templara. Pored pravila kojih se red već drţao, Latinski pravilnik je

savetovao braću kako da primaju pridošlice u svoj red, i kako da ih ispitaju pre nego što se

zakunu; u kom uzrastu se novaci mogu pridruţiti redu (momcima se savetovalo da sačekaju dok

ne odrastu dovoljno da mogu da nose oruţje); koliko dugo bi braća trebalo da sluţe (obično je

bio odreĎen rok posle koga su mogli da se vrate svetovnom ţivotu ako su tako ţeleli); kako da

kazne nedolične i kakva povreda vodi dotle da neki brat bude izbačen iz reda (na primer,

napuštanje bojnog polja, odlazak iz zamka bez dozvole ili kroz nedozvoljen izlaz) i tako dalje.

Vitezovi su morali da nose bela odela, koja su označavala čednost i čistotu, dok

su štitonoše i sluge morali da nose braon ili crno (mora se imati na umu da većina templara nisu

bili vitezovi, već sluţbenici koji su radili u raz---r-aĎenoj mreţi podrške na Zapadu koja im je

omogućavala da nastave svoju vojnu duţnost na Istoku). Odeća braće i uzde njihovih konja

morali su da budu nenametljivi, da se ne povode za modom i ne nose zašiljene cipele sa resicama

i dugu kosu. Pravilnik je zahtevao kratku kosu sa monaš-kom tonzurom; brade su bile obavezne.

Imali su dva obroka dnevno, oko podne i potom u sumrak, koji je trebalo da budu zajednički i u

tišini, obeleţen jedino čitanjem odlomaka iz svetih spisa. Meso se jelo samo triput nedeljno.

Niko nije smeo da ustane od stola ukoliko ne bi došlo do uznemirenja meĎu konjima ili ukoliko

ne bi došlo do napada. Fizički odnosi sa ţenama bili su zabranjeni (iako je oţenjenima bilo

dozvoljeno da se pridruţe redu, pod uslovom da imaju dopuštenje svoje ţene). Još ozbiljniji

zločin bila je homoseksualnost, koja je smatrana isto tako lošom kao i ubistvo brata hrišćanina.

Ogovaranje je bilo zabranjeno, a od braće se očekivalo da provode slobodno vreme brinući se o

konjima, opremi i odeći, ili da provode vreme u molitvi. Naravno, oci koji su se okupili u Troju

imali su veoma mnogo crkvenog iskustva, ali veoma malo iskustva u borbama u Prekomorskom

kraljevstvu, pa je Pravilnik bio više monaški nego vojni, pošto se prevashodno brinuo za

duhovnu dobrobit pripadnika reda. (On je načinio nekoliko ustupaka uzimajući u obzir

vremenske prilike na Istoku, dopuštajući braći da u leto nose lanene košulje,

umesto vunenih koje su bile uobičajene na Zapadu). Kakve god da je nedostatke imao izvorni

Pravilnik iz 1129, oni će biti ispravljeni kas-nije, oko 1160. i još kasnije, oko 1260. U vreme

opadanja reda, Pravilnik je narastao do 686 klauzula. Svakodnevni ţivot u templarskoj precepturi

bio je prilično sličan ţivotu u manastiru na Zapadu. Dan bi počinjao (tokom letnjih meseci)

jutrenjem u 4 sata, koje se sastojalo od 13 ponavljanja Očenaša. Braći je potom bilo dozvoljeno

da kratko odspavaju dok ih zvono ne bi pozvalo na buĎenje u 6:00, kada se sluţila prva misa tog

dana. Treći čas je bio u 8:00, a šesti u 11:30, nakon čega bi usledio prvi dnevni obrok. Obično bi

vitezovi jeli prvi, potom štitonoše. None su bile u 2:00, potom večernje sluţbe u 6:00. Zatim se

večeralo, a konačna sluţba tog dana obavljala se oko 8:00. Pošto je zima donosila kraći dan,

sluţbe bi se saţimale tako da bi jutrenje uvek počinjalo kada se razdani, a večernje bi počinjalo u

sumrak. „Neka nova čudovišta“ Kada se Ig de Pajen vratio u Prekomorsko kraljevstvo posle

Sabora u Troju, on je bio poglavar jednog reda čiji je poloţaj sada uveliko ojačao. Ipak, templare

nisu oduševljeno dočekale sve crkvene grupe. Tokom desetog i jedanaestog veka, crkva je

doţivela velike reforme, koje je poveo papa Grgur VI (1073-1085), a koje su dovele do

formiranja takvih opatija kakve su Klini i Sito (Cluny, Citeaux). Reformatori Bernarove

generacije i prethodnih generacija naglašavali su duhovnu čistotu, neokaljanu

politikom, a posebno ne prolivanjem krvi. Oni su nastojali da uspostave distancu izmeĎu

privremenih monarhija i duhovnih stvari. Henri od Hantingtona je bio taj koji je opisao mešavinu

monaha i vojnika kao „neka nova čudovišta“, dok je Gigo (Guigo), opat Lagrand Šartreza (La

Grand Chartrese), pisao Igu da ga upozori na opasnost od mešanja monaškog sa vojnim:

„Beskorisno nam je, uistinu, da napadamo spoljašnje neprijatelje ako nismo pobedili one

unutrašnje... Pročistimo najpre svoju dušu od grehova, a potom svet od varvara.“ 7 Gigo je

zamolio Iga da pročita to pismo svoj braći, pa je čak išao dotle da je to pismo poslao dvaput po

dva različita kurira, kako bi bio siguran da je bar jedan primerak stigao do cilja. Postoji pismo,

otprilike iz tog perioda, koje je naslovljeno na braću templare, a koje je potpisao „Ig“, mada

nikad nije dokazano da je to bio Ig de Pajen. Pisac se potpisao naprosto kao „Hugo peccator“ –

Igo grešnik - i verovatno ga je napisao teolog Ig de Sen Viktor (Hugh de Saint Victor). Bez

obzira ko je autor, to pismo daje obilje dokaza da je spoljašnja kritika „procurila“ kroz redove

templara. Pismo počinje. „... čuli smo da su neke od vas pomele osobe nevelike mudrosti“,8 i

nastavlja da upozorava braću na Ďavola i njegova dela. Ig naglašava potrebu da braća paze na

svoje unutrašnje stanje i da prihvate svoju sudbinu, podsećajući ih da treba da rade za svoje lično

spasenje. Bilo da je Ig de Pajen napisao pismo potpisano sa „Hugo

peccator“ ili ne, izgleda da je u najmanju ruku znao za njega, jer je čak triput zamolio Bernara od

Klervoa da sastavi odbranu reda, da bi tu stvar rešio jednom zauvek. Bernar, koji je dotad bio

najistaknutiji prijatelj templara, nije ih razočarao. Rasprava koju je napisao, „U pohvalu novom

viteštvu“, ocrtava razliku izmeĎu starog, svetovnog viteštva koje je preovladavalo od vremena

Šarlemanja, i novog, monaškog viteštva koje otelovljuju templari. Tim činom se Bernar

suprotstavio toku reformi Grgura VII. On je otišao još dalje, tvrdeći da je viteštvo spojivo sa

monaštvom: duţnost viteza je da ubija za Hrista, i čineći to, on će osloboditi svet od zla, ne od

zločinaca. On je raspravljao da postoji razlika izmeĎu ubistva, koje je greh, i ubistva zlikovca,

koje nije greh. Ne samo da je bilo moguće zadobiti Hrista umirući za njega, već je, po Bernaru,

takoĎe bilo moguće postići spasenje ubijajući za Njega. Teško je zamisliti koncizniji argument u

korist svetog rata. Ma kakva da je kritika snašla ovaj red neposredno nakon trijumfa u Troju, to

izgleda nije uticalo na voljnost plemića da pomognu u borbi protiv nevernika. U Baldvinovom

napadu na Damask 1129. godine učestvovao je odreĎeni broj templara, pored velikog broja

boraca koje je Ig regrutovao tokom svog puta po Evropi. Pohod je došao na oko deset kilometara

od Damaska kad je odvojeni kontigent pod zapovedništvom Viljema od Bure (William of Bures)

rešio da malo krene u pljačku. Viljem je izgubio kontrolu nad trupama, pa ih je napala damaska

konjica. Preţivelo je samo 45 boraca. Baldvin se nadao da

će iznenaditi Damašćane dok su slavili svoju pobedu nad Francima, ali čim su se Baldvinove

trupe spremile za napad, spustila se kiša, što je toliko raskaljalo puteve, da je ofanziva morala da

se opozove. Izgleda da neuspeh napada na Damask nije negativno uticao na templare. Darovi,

koji su tokom postojanja ovog reda dolazili uglavnom u obliku poklonjene zemlje i zgrada

(zajedno sa ljudima koji su tu ţiveli), te pravo da ubiraju prihod od njih, ne samo da su nastavili

da stiţu, već su stizali u još većem broju. Razlog tih poklona obično je bio da darodavac dokaţe

svoju poboţnost, na isti način na koji bi bogati trgovci ili dostojanstvenici potpomaganjem

izgrad-nje neke kapele stekli pravo da iskupe svoje grehe i zasluţe bolje mesto na drugom svetu.

Na borbu protiv nevernika gledalo se na isti način, i templarima nikad nije nedostajalo pokajnika

koji su hteli da očiste svoju prošlost. Najveći poklon došao je u oktobru 1131, kada je

templarima – zajedno sa drugim glavnim vojnim redom, vitezovima Bolnice i Crkvom svetog

groba u Jerusalimu – bilo ostavljeno čitavo kraljevstvo Aragon, po oporuci njegovog vladara,

Alfonsa I, „Bojovnika“. Pod Alfonsom, Aragon se brzo širio od 1118. i dobici su bili tako veliki

da su se Alfonsove riznice veoma povećale. Muslimanske snage su osvojile Iberijsko poluostrvo

711, ali je hrišćanski protivnapad, poznat kao rekonkvista, započeo gotovo odmah posle toga.

Kad je saveznička vojska Vizigota i Asturijanaca pobedila muslimansku vojsku kod Kovadonge

722, niko od njih nije pomišljao da će proces

ponovnog hrišćanskog osvajanja tog poluostrva zahtevati još vekove ratovanja. Alfonsov način

da odrţi svoje novouvećane posede bio je da stvori bratstva vitezova koji će ih braniti od

muslimanskih pokušaja da povrate izgubljene zemlje. Redovi osnovani izmeĎu 1122 i 1130, kao

što su Belčite i Monreal del Kampo, bili su slični templarima po tome što su braća sluţila u

njima neko vreme, ali se od njih nije traţilo da daju monaške zavete. Taj plan, meĎutim, nije

sasvim uspeo, jer je red Monreal del Kampo bio na ivici raspada u vreme kada je Alfonso

sastavio svoj testament, pa je ovom izgledalo da su vojni redovi sa Istoka najbolje rešenje. Pored

toga, Alfonso nije imao dece, što je činilo problem očuvanja kraljevstva još većim. Iako je

Alfonso umro 1134, trebalo je devet godina da se njegov testament izvrši, jer je bilo neverovatno

komplikovano zaveštati tolike posede tako malom broju korisnika. Iako su templari nasledili

nešto manje nego što je Alfonso prvobitno nameravao, njima su ipak ostali ogromni zemljišni

posedi širom njegovog bivšeg carstva. Od tog trenutka, templari će gotovo potpuno zameniti

Alfonsove neuspele redove i postati glavna snaga rekonkviste protivu islamskih trupa. Ubrzo

nakon Alfonsove smrti, templari su počeli da dobijaju zamkove u Prekomorskom kraljevstvu.

Isprva ih uopšte nije bilo u Jerusalimskom carstvu, već su to bili zamkovi na severu Antiohije, u

oblasti po imenu Amanus Marč. Bila je to planinska oblast koja je povezivala Kneţevinu

Antiohiju sa Kilikijskom Jermenijom, a

templarima je dat zadatak da čuvaju prolaz Belen. Prva tvrĎava koju su dobili bila je Bageras

(Bagheras), koju su oni preimenovali u Gaston, a nakon nje Darbsak, La Roš de Rusel i Roš

Gijam. Na jugozapadu, njihovo uporište bilo je Port Bonel, poklonjen otprilike u to vreme, koji

je redu omogućio izlaz na more.U graničnim oblastima, kakva je bila Amanus Marč, posedi

templara, popur Bagerasa, uvek su bili utvrĎeni, pošto su imali veliki strateški značaj. Usled

stalno nestabilne situacije na Istoku, gotovo svi templarski posedi bili su utvrĎeni, bilo da su bili

zamkovi ili ne. Sa druge strane, na Zapadu, najveći broj templarskih preceptorija nije bio

utvrĎen, pošto nisu bili smešteni u potencijalno neprijateljskoj zoni (izuzetak je bilo Iberijsko

poluostrvo, gde pretnja mavarskog napada nikad nije prestajala, kao i istočna Evropa, gde su se

vojni redovi borili protiv tamošnjih pagana). Ako je neprekidni priliv novca i dobara u

templarske riz-nice pomagao da se ublaţe sumnje – kako izvan tako i unutar njihovog reda – o

svrsi, efikasnosti i moralnosti tem-plara, onda su tri papske bule (termin koji je izveden iz reči

bullum, ili pečat, koji se stavljao na pergament) koje je obezbedio Robert de Kraon (Robert de

Craon), drugi veliki majstor, uzdigle taj red iznad svih kritika – osim kritike samog pape. Te

bule nisu okončale kritikovanje templara, ali su ih postavile u poloţaj u kome takvi komentari

nisu bili bitni. Prosto rečeno, od 1139, kada su se utvrdili u Amanus Marču, templari, koji su

doţivljavali uspon još od sabora u Troju, postali su

neodirljivi. Papsko priznanje: tri bule Robert de Kraon, poznatiji kao Robert Burgundijski,

uprkos tome što je po roĎenju bio Anţujac, nasledio je Iga de Pajena na poloţaju velikog

majstora nakon Igove smrti (to je bilo 24 maja, najverovatnije 1136). On je bio vešt voĎa i vrlo

dobro je znao, ukoliko red ţeli da osigura ono što je dobio u Troju, to mogu da mu obezbede

jedino papske privilegije. I upravo je to i dobio, tri godine kasnije, od pape Inoćentija II. Bula

pod nazivom Omne datum optimum, koja je napisna u Lateranu 29. marta 1139, oslobodila je

templare svih drugih odgovornosti osim direktne odgovornosti papi. Ta bu-la je potvrdila pravila

templarskog reda, kao i sve poklone koje je on dobio. Pored toga, pomenuto je i funkcionisanje

reda: templarima je dozvoljeno da sami biraju svog majstora, bez ikakvog spoljašnjeg mešanja:

jedino je majstor mogao da promeni običaje i pravila reda, mada jedino uz konsultacije sa

Saborom braće (Sabor je bio neka vrsta skupštine koja je upravljala svim precepturama); braći je

bi-lo zabranjeno da se zaklinju na lojalnost bilo kome izvan reda; i nijednom bratu koji se zakleo

nije bilo dopušteno da se vraća svetovnom ţivotu niti da se pridruţi nekom drugom redu. Bula je

čak izuzela templare i od plaćanja poreza, a dozvoljavala im je da ubiraju poreze i od sveštenstva

i od svetovnjaka, pod uslovom da se ti porezi prikaţu kao da su im poklonjeni slobodnom voljom

(što je privilegija koja je dotad bila data jedino sistercincima).

Pored dozvole da zadrţe sav plen koji bi oteli od muslimana, ostatak bule je sadrţavao odrednice

koje se odnose na duhovni ţivot tog reda. Templari su mogli da primaju sveštenstvo da sluţi

redu, uz prethodnu dozvolu biskupa pod čijom upravom su ovi bili. Ako bi biskup to odbio,

odobrenje je mogao dati lično papa. Red je zadrţavao pravo da smeni sveštenika ukoliko bi ovaj

izazivao probleme unutar reda ili bi se pokazalo da od njega ima više štete nego koristi, odnosno

ukoliko bi to odobrio Sabor. Ali, svešteniku se moglo dopustiti da se pridruţi redu nakon što ga

je sluţio godinu dana, ukoliko bi braća to odobrila. Sveštenici se nisu pozivali u borbu, već

jedino da se brinu o dušama braće. Sveštenici su odgovarali jedino redu i templari su imali pravo

da imaju svoje sveštenstvo koje bi zaredio bilo koji biskup. Pored toga, sveštenstvu reda nije bilo

dopušteno da propoveda za novac, osim ukoliko to prethodno nije dogovoreno sa majstorom.

Templarima je bilo dopušteno da grade kapele na svom zemljištu i da tu slušaju bogosluţenje.

Braća su mogla da se sahranjuju pored tih kapela. Gde god da su putovala, braća su mogla da se

ispovede bilo kom svešteniku i prime sve sakramente i pomazanja. Privilegije koje je utvrdila

Omne datum optimum podrazumevale su i domaćinstvo i sluge templara. Bula se završavala

Inoćentijevim citatom iz Poslanice Korinćanima, poglavlje 7, stih 20: „da svako od vas ostane

veran tom pozivu koji vam je namenjen“. Privilegije koje je templarima dao Inoćentije osnaţili

su njegovi naslednici, Celestin II i Evgenije III. Bula Milites

Templi, koji je izdao Celestin 1144. g. obraćao se sveštenstvu. U njemu su templari opisani kao

branioci hodočasnika i branioci crkve od pagana; zbog toga je sveštenstvu nareĎeno da skuplja

priloge za templare. Celestin se zalagao da donatori formiraju druga bratstva da bi podrţali red

templara, a ko god bi se pridruţio tim bratstvima, sedmina greha bila bi mu oproštena. Članovi

tih bratstava donatora imali su još jednu privilegiju, pravo da budu sahranjeni u crkvi, osim ako

nisu ekskomunicirani. Kad bi templari došli da sakupe novac pomoćnih bratstava, crkve bi

jednom godišnje bile otvarane samo u tu svrhu, uz prateću sluţbu. Bula Militia Dei, koja je

objavljena naredne godine, opet se obratila sveštenstvu i donela templarima još privilegija.

Evgenije je obećao da neće narušiti njihova prava i objavio da templari imaju prava da uzimaju

sveštenike za svoj red. Sveštenici su morali da budu zareĎeni na ispravan način i da imaju do--

puštenje svog biskupa da sluţe redu templara. Braća su imala pravo da ubiraju poreze i priloge

za sahranu na svom zemljištu, mogla su da grade kapele i tu sahranjuju svoju braću i sluge, kada

umru. Evgenije je zahtevao od sveštenika da osveštaju templarske kapele, blagoslove njihova

groblja i dopuste njihovim sveštenicima da rade na miru. Te tri bule su legitimizovale templare i

čvrsto ih ustoličile u središtu hišćanskih napora u Svetoj Zemlji. Iako se kritikovanje tog reda

nastavljalo, nijedan kritičar nije mogao mnogo da učini; templari su bili iznad prekora. Bio je to

izuzetan uspon: od sabora u Troju, templari su se za

samo 15 godina od jedne donekle sumnjive organizacije nepoznatog porekla uzdigli do statusa

branilaca jedine prave vere. U narednih 150 godina, njihov poloţaj će ostati nepoljuljan; malo je

onih koji su mogli da predvide da će njihov konačni pad biti isto tako meteorski kao što je bio i

njihov uspon. Struktura templarskog reda Kako je red templara rastao - od devet vojnika-monaha

koji su se zavetovali na siromaštvo, čednost i poslušnost - u ono što bismo danas nazvali

multionacionalnom korporacijom, tako se razvijala i struktura reda, koja je bila odraz i podrška

njegovoj proširenoj ulozi u krstaškim poslovima. Veliki majstor bio je apsolutni vladar tog reda;

nakon papske bule Omne deum optimum iz 1139, on je bio odgovoran jedino papi. Velike

majstore birao je izborni sabor 13 starih templara, koji se sastojao od 8 vitezova, četiri vojnika i

jednog kapelana. U celini, izborni sabor nastojao bi da izabere nekog ko je već bio baziran na

Istoku. Zbog značaja pariskog hrama za francusku monarhiju, francuski kralj je mogao – što je

često i činio – da utiče na izbor velikog majstora, kao što je to bio slučaj prilikom izbore

Reţinala od Višijea 1250. Kako se red širio, tako je rasla i oprema za sluţbu: u vreme kada je

poloţaj velikog majstora zauzimao Bertran de Blankfor (Bertrand de Blancfor, 1156-1169),

veliki majstor je mogao očekivati da ima četiri konja i pratnju koja se

sastojala od dva viteza, jednog vojnika, kapelana, turkopolijea (oficir lake konjice – prim. prev.),

kovača, kuvara i jednog Saracena kao sekretara. Majstor je takoĎe imao pravo da prvi bira kada

bi red dobio novu turu konja sa Zapada. Odmah ispod velikog majstora bio je zapovednik starijih

oficira - senešal. Senešal je bio istovremeno i zamenik i savetnik velikog majstora. Povremeno bi

senešali bili „unapreĎeni“ u velikog majstora – to je dopuštala politika izbornog sabora – kao što

je to bio slučaj sa Andreom de Monbarom, koji je bio jedan od devet vitezova Iga de Pajena.

Nakon što je bio senešal 4 godine, on je na kraju postao veliki majstor 1153, pošto je Bernar de

Tremelej (Bernard de Tremeley) nakon što je kratko vreme bio majstor, iznenada i tragično

stradao u Askalonu. Kao i veliki majstori, i senešali su imali svoju pratnju. Maršal je bio

odgovoran za sve vojne odluke, kao što je kupovina konja i opreme, a takoĎe je bio nadreĎen

lokalnim zapovednicima. Ti zapovednici su odgovarali za jednu odreĎenu zonu: zapovednik

Jerusalimskog kraljevstva delovao je kao blagajnik reda, nadgledao to kraljevstvo i u njegovom

domenu imao ista ovlašćenja kao i veliki majstor; zapovednik grada Jerusalima, koji je na sličan

način bio zapovednik samog grada i u okviru njegovih zidina imao ista ovlašćenja kao i veliki

majstor; i komandiri Tripolija, Akre i Antioha, imali su slična ovlašćenja. Sva velika kraljevstva

na Zapadu imala su majstora koji je bio odgovoan velikom majstoru: Francuska, Engleska,

Aragon, Portugal, Puatu (oblast na

zapadu centralne Francuske, na granici sa Biskajskim zalivom – prim. prev), Apulija i MaĎarska.

Draper je bio odgovoran za deobu odeće i posteljine i starao se da braća ne gomilaju privatnu

imovinu. On je takoĎe bio ovlašćen da deli poklone koje bi dobio templarski red. Bilo je još

funkcija koje su bile podreĎene raznim majstorima i zapovednicima. Zapovednik kuća bio je

odgovoran za posebne templarske kuće na Istoku i odgovarao je višim činovima; zapovednik

vitezova delovao je kao zamenik zapovednika Jerusalimskog kraljevstva; turkopoljar je

odgovarao za turkopoljce (laku konjicu koja se često sastojala od lokalnih trupa angaţovanih na

odreĎeni period); zamenik maršala je nadgledao pešake i opremu; barjaktar je obično bio vojnik,

odgovoran za ponašanje paţeva; i bolničar se brinuo o bolesnoj i ostareloj braći, koja bi se često

slala nazad na Zapad, da borave u templarskim domovima, daleko od bojišta Prekomorskog

kraljevstva i Iberijskog poluostrva. Elita vojne sile templara sastojala se od grupe koju verovatno

najradije zamišljamo kada govorimo o tom redu – vitezova sa njihovim belim ogrtačima sa

upadljivim crvenim krstom u visini srca. Očekivalo se da oni već budu izveţbani u ratnim

veštinama pre nego što se priključe redu; tom prilikom bi predavali svoju svetovnu odeću, a

dobijali bi oklop, opremu i odeću koju bi nosili van bojnog polja. Iako su u početku vitezovi

mogli da budu iz bilo kog društvenog segmenta (uključujući i ekskomunicirane, pošto je na

Istoku stalno falilo vojnika), u vreme Drugog krstaškog rata uslov da se vitezovi

pridruţe templarima bio je da potiču od viteške loze. Svaki vitez bi dobio tri konja i štitonošu,

čija je duţnost bila da pomaţe vitezu i da se postara da ovaj bude potpuno opremljen i spreman

da krene u bitku. Kao ni laka konjica, ni paţevi obično nisu bili potpuno zakleti templari, već

često meštani koji bi bili iznajmljeni na odreĎeni period. Druga glavna templarska borbena grupa

bili su vojnici, koji su, za razliku od vitezova, nosili crne ili braon ogrtače i nisu bili teško

naoruţani. Vojnici su poticali iz porodica koje su bile mnogo više društveno i rasno izmešane

nego što su to bile viteške, i njihovi redovi često su popunjavani ljudima jermenskog i sirijskog

porekla. Oni su morali da se snaĎu sa samo jednim konjem i bili su sami sebi štitonoše.

Templari kao graditelji Afera sa hašašinskim izaslanikom, ovakva kakvu je znamo, pokazuje u

kojoj meri je templarski red postao nezavisan od svih autoriteta osim samog pape, stoga ni ne

čudi to što su ih klevetnici, koji su besneli protiv privilegija koje su dobili templari, uvek iznova

optuţivali kako su postali „crkva unutar crkve, drţava unutar drţave“. Izgleda, meĎutim, da ta

kritika nije imala nikakvog ozbiljnijeg uticaja na templare, već je, ako je suditi po programu

gradnje na Istoku, ona samo ojačala njihovu veru da su drugačiji jer je takva Volja Boţija.

Templarski graditelji su podigli odreĎen broj crkva po čitavoj Latinskoj Siriji i učestvovali su u

nekoliko velikih

projekata, uključujući izgradnju nove Crkve svetog groba, posvećene 1149, kao i obnovu Crkve

roĎenja u Vitlejemu. Pored toga, oni su izgradili raskošan grob za Baldvina IV, leproznog kralja,

nakon njegove smrti 1185. Njihove crkve i zgrade na Zapadu bile su jednostavnije, a glavnina

troš-kova bila je rezervisana za vaţne precepture kakve su bile pariska i londonska. Slično tome,

nisu se sve njihove crkve dičile izuzetnim kruţnim nacrtom, kakav je nacrt Templarske crkve u

Londonu. (Kruţne crkve su očigledno bile nadahnute Hramom Gospodnjim u Jerusalimu).

Regionalne precepture, kao što je crkva Garvej u Herefordširu, bile su jednostavne, asketske, ali

funkcionalne graĎevine. Druga glavna odlika templarske arhitekture na Istoku bile su tvrĎave

koje su oni bilo ojačavali, bilo obnavljali, bilo gradili specijalno za sebe. Zamkovi poput Safada

u Galileji, Tortoze u grofoviji Tripoli i Atlita na obali juţno od Haife predstavljaju remek-dela

srednjevekovne vojne arhitekture. Zaista, toliko su jaki bili zidovi utvrĎenja u Atlitu – debljina

spoljašnjih zidova iznosila je 4 metra – da je ono uspelo da odbije veliki napad dok je još bilo u

fazi izgradnje. Templari su, zapravo, od samog svog nastanka bili uključeni u graĎevinske

projekte. Kada je kralj Baldvin II premestio dţamiju Al Akšu oko 1120. g, templarima je

ostavljeno na volju da urede tu oblast kako oni naĎu za shodno. Jedan nemački monah, Teodorih,

koji je posetio Svetu Zemlju izmeĎu 1169. i 1174, napisao je detaljan prikaz oblasti Hrama:

„Ide se na jug (od Katedrale u stenama, ponovo hrišćanskog Hrama Gospodnjeg, nakon Prvog

krstaškog rata), i tu je Solomonova palata (Al Akša). Poput crkve, obla je i poduprta stubovima,

a takoĎe se i na kraju svetilišta diţe do kruţnog krova, velikog i okruglog, takoĎe nalik na crkvu.

Ta i sve okolne zgrade pripale su templarskim ratnicima. Oni su smešteni u toj i drugim

zgradama koje im pripadaju. I sa zalihama oruţja, odeće i hrane, oni su uvek spremni da čuvaju

tu provinciju i brane je. Ispod njih su staje koje je nekada podigao kralj Solomon. One su odmah

do palate, a njihova graĎa je izuzetno komplikovana. IzgraĎene su sa svodovima, lukovima i

krovovima veoma raznovrsnim, i po našoj proceni, posvedočili bismo da one mogu da udome

deset hiljada konja sa njihovim konjušarima. Hitac iz samostrela teško da bi dobacio od jednog

kraja te zgrade do drugog, i po duţini i po širini. Iznad njih je oblast puna kuća, staništa i

spoljašnjih zgrada svakakvih namena i puna je staza, travnjaka, prostorija za većanje, tremova,

konzistorijuma i zaliha vode u fantastičnim cisternama. Ispod toga je takoĎe puno perionica,

skladišta, ambara, skladišta drveta i drugih domaćih skladišta. Sa druge strane palate, to jest na

zapadu, templari su izgradili jednu novu kuću, čija su visina, duţina i širina, i sve njene ćelije i

trpezarije, stepenište i krov, daleko iznad uobičajenog u ovoj zemlji. Zaista je njen krov toliko

visok da bi mi, ako bih rekao koliko, slušaoci teško poverovali. Tu su oni, zaista, sagradili jednu

novu palatu, dok sa druge

strane imaju onu staru. TakoĎe su oni na ivici spoljašnjeg dvorišta izgradili jednu novu crkvu

veličanstvenih dimenzija i majstorstva gradnje“.12 Znajući da je oblasti na jugu Visoravni hrama

zaista bila potrebna popravka kad ju je Baldvin napustio, i kada znamo koliki su rad templari tu

obavili, reklo bi se da se njihov red time poprilično bavio, verovatno od momenta kada se tu

preselio. Ta zona je bila gotovo potpuno izgraĎena kad ju je Teodorih video. Ali, on nije mogao

da zna da je vreme koje je templarima ostalo da tu proborave bilo ograničeno, a da nova crkva

koju je on video u izgradnji nikad neće biti dovršena. Tajne templara Činjenica da su templari

tako spektakularno pali u nemilost ukazuje da su neke od čudnijih optuţbi iznetih protiv njih

moţda imale osnovu u stvarnosti. Iako je najveći broj komentatora tog perioda, a i kasnije,

smatrao Filipovu poh-lepu za glavni motiv njegovog napada na taj red, ima i nekih, kao što je

istaknuti istoričar srednjeg veka, ser Stiven Ransimen (Stiven Runciman) koji veruju da je u tim

optuţbama bilo nešto istine: „Bilo bi glupo odbaciti sve te glasine (o jeresi) kao neosnovane

izmišljotine neprijatelja. U njima je bilo verovatno taman toliko materijala koliko je bilo

potrebno da ukaţe na pravac kojim se najubedljivije moţe napasti templarski red“.34 Ako je kraj

ovog reda sporan, onda je nesumnjivo i njegov početak obavijen tajnom i ćutanjem.

Tajna porekla templara Tradicionalna slika Iga de Pajena i Godfroa de Sen Omera koji se

predstavljaju Baldvinu II oko 1119. godine sa pred-logom da stvore red od devet vitezova koji će

štititi hodočasnike koji posećuju Svetu Zemlju potiče od Gijoma od Tira (umro oko 1186), prvog

hroničara koji pominje taj red. Ipak, Gijom je, kao i većina srednjovekovnih istoričara,

nepouzdan. On napominje da je Sabor u Troju odrţan devet godina po osnivanju templarskog

reda, što bi značilo da su templari moţda pokrenuti na Saboru u Nablusu 1120, ali on takoĎe

primećuje da tokom tih prvih devet godina oni nisu primali nove članove. Pošto je poznato da se

Fulk, grof anţujski, priključio templarskom redu na svom hodočašću 1120, to bi onda pomerilo

datum nastanka templara u 1111. godinu. Kao što primećuje Ransimen, Gijomovo datiranje je

„zbrkano, a povremeno očigledno pogrešno“. Ako je Gijam konfuzan, onda u tome nije

usamljen. I druga dva hroničara koja su pisala krajem 12. veka – Mihael Sirijac i Valter Map –

ne samo da se ne slaţu s Gijomom, već ni meĎusobno. Prema Mihaelu Sirijcu (umro 1199.),

jerusalimski kralj je predloţio Igu de Pajenu da formira vojni red i tvrdi da je u početku imao 30

članova. Valter Map (umro oko 1210) je verovao da je templarski red formirao jedan

burgundijski vitez po imenu Paganus, koji je branio hodočasnike za koje je video da ih često

napadaju na jed-nom pojilu za konje u blizini Jerusalima. Uprkos njegovim naporima, broj

nevernika je rastao i on je bio prisiljen da traţi još ljudi, a vitezovi koji

su dolazili smeštali su se u blizini Hrama Gospodnjeg (što je lako mogla da bude dţamija Al

Akša), i to na juţnom kraju Planine hrama. Postoji još jedan nagoveštaj da su templari postojali i

pre godine njihovog zvaničnog osnivanja – 1119. Pet godina pre toga, biskup od Šartra je pisao

Igu, grofu od Šampanje – koji je i sam bio jedan od prvih templara, ili, u najmanju ruku, jedan od

prvih ljudi koji su podrţavali taj red – kad se po drugi put vratio sa Istoka: „Čuli smo da... ste se,

pre povratka iz Jerusalima zakleli da ćete se pridruţiti ratnicima Hristovim (Militia Christi) i da

ćete se pridruţiti tim jevanĎeljskim vojnicima“.36 Pošto izraz „Militia Christi“ koristi i Sv.

Bernar kada govori o templarima, a pošto znamo koliko je bliska bila veza izmeĎu Iga, Bernara i

tog reda u nastajanju, moţda je baš taj komentar biskupa od Šartra najubedljiviji dokaz koji

imamo da su templari – u ovom ili onom obliku – postojali bar već oko 1114. godine. Atmosferu

tajne koja okruţuje prve godine templara dopunjuje činjenica da su godine pre Sabora u Troju

najmanje dokumentovane što se tiče templarskog reda. Zaista, o njima jedva da i postoji neki

dokument. Sami templari nemaju zvanični zapis o svom osnivanju, što nije uobičajeno za jedan

religiozni red. Do Drugog krstaškog rada, nije bilo zapadnih hroničara u Prekomorskom

kraljevstvu, a što je još čudnije, kraljevski hroničar, Fulk od Šartra, koji je ţiveo u Jerusalimu u

vreme navodnog osnivanja templara, uopšte ih ne pominje. Postoje samo četiri dokumenta pre

Sabora u Troju koja pominju

templare, a dva od njih pominju taj red u vezi sa bolničarima.37 Kasnije hronike – Ernulove i

Bernara Blagajnika – takoĎe ukazuju da je izmeĎu ta dva reda postojala neka vrsta bliske veze.

Interesantno je da su u toj verziji „templari zatraţili od kralja da im pokloni to mesto ispred

Hrama Gospodnjeg“.38 Uistinu, neka skorašnja istraţivanja39 izgleda da potvrĎuju da je

templarima isprva obez-beĎen smeštaj pored Avgustinskog kanona Crkve Svetog groba i da je

zgrada koju su koristili bila deo bolnice, koja se nalazi upravo na jugu. Dakle, ako su templari

izvorno bili smešteni u bolnici – i to moguće već 1111. – šta su tamo radili? Od četiri dokumenta

koji potiču od pre 1129. godine, nijedan ne pominje da su templari štitili hodočasnike. Da li su

oni naprosto odrţavali red u bolnici, ili se dešavalo nešto drugo? Često se tvrdilo da su templari

bili deo jednog velikog plana koji je započeo Prvim krstaškim ratom.40 Iako se to ne moţe

dokazati, ne moţe se ni poreći. Postoji dovoljno velika praznina u istorijskim zapisima koja

omogućuje da se templarima pripiše jedna tajanstvenija uloga od one koja im se tradicionalno

pripisuje. Nesumjivo je da je bilo maglovitih likova koji su se kretali u pozadini prvih godina

Prekomorskog kraljevstva, čija imena nisu doprla do nas. Na primer, Godfroa Bujonskog je na

Istok pratila jedna grupa anonimnih savetnika. Poznato je ime samo jednog od njih – Petar

Pustinjak. Moguće je da je taj Petar povezan sa tajanstvenom grupom monaha koji su došli na

Godfroaovo imanje u Orvalu u Ardenima oko 1090. godine, pošto su u grupi doputovali

iz Kalabrije u Italiji. Misli se da je Petar potom postao lični učitelj Godfroa, a 1095. godine, on je

bio jedan od ljudi koji su pozivali na krstaški rat. (Zaista, Petar je poveo prvu grupu krstaša koji

su krenuli iz Evrope.) Kad je Jerusalim osvojen, grupa tajanstvenih plemića ponudila je Godfroi

titulu jerusalimskog kralja; meĎu njima je bio i „izvesni biskup iz Kalabrije“, a izgleda da je

Godfroa dao da se sagradi jedna opatija na planini Sion, baš kraj gradskih zidina. Sionski red,

koji je tako nastao, svakako je jedan od najmanje poznatih religioznih bratstava tog perioda, a

postoje podaci koji ukazuju da su templari nastali od te grupe.41 Ig, grof od Šampanje, jeste još

interesantnija ličnost od Godfroe. Izgleda da je on otputovao na Istok 1104. na molbu jedne

grupe nepoznatih plemića, a moguće je i da je Igova poseta Prekomorskom kraljevstvu bila neka

vrsta misije u potrazi za činjenicama. Kada je on drugi put posetio Prekomorsko kraljevstvo,

formirani su Ratnici Hristovi – sasvim je moguće da su to bili templari. Iako im se Ig nije odmah

pridruţio, on se vratio u Francusku i poklonio zemlju Sv. Bernaru, koji je taj posed iskoristio da

osnuje novi manastir u Klervou. Sv. Bernar je kasnije postao glavni promoter templara na

Zapadu, a sistercinci i templari su rasli eksponencijalnom brzinom, dok je Ig podrţavao oba ta

reda. Da li je Ig delovao u skladu sa nekim širim planom? U najmanju ruku, izgleda da je on bio

čovek koji je bio svestan duha svog vremena. A kada se on i zvanično priključio templarima

1125, morao je da se zavetuje na vernost svom sopstvenom vazalu, Igu de

Pajenu, kao što je to morao da učini i svaki novi regrut. To je samo po sebi izuzetno i moglo bi

da ukaţe da je još u tom ranom periodu postojala neka moćna mistika koja je okruţivala

templarski red, a koju su njegovi članovi aktivno podrţavali. Templari i Planina hrama Jedno

predanje govori da su se templari - ili bar jedna njihova grupa - iako je zvanično trebalo da štite

hodočasnike – zapravo bavili arheološkim iskopavanjima koja su se odvijala ispod Planine

hrama, na mestu koje je poznato kao Solomonove štale. Dugo su kruţile priče da je blago, koje

se nalazilo u Drugom Solomonovom hramu, koji je uništen u poţaru 70. godine, sakriveno ispod

Planine hrama, pa je moguće da su to Ig de Pajen, grof od Šampanje i drugi znali i da su se

poduhvatili da ga naĎu. A moguće je i da su templari nabasali na nešto dok su renovirali

Solomonove štale, pošto je poznato da su obavljali obimne graĎevinske radove oko dţamije Al

Akše, počev od 1120. Ako su templari zaista našli nešto ispod Planine hrama, šta bi to moglo da

bude? Postojalo je obilje nagaĎanja (zaista, nagaĎanja ima i previše kada su templari u pitanju)

da su našli jedan ili više dragocenih relikvija, kao što su, na primer, balzamovana glava Jovana

Krstitelja, dokumenti koji govore o pravom poreklu hrišćanstva, ili kovčeg zaveta. A opet, moţda

je iskopano blago Drugog hrama, koje se sastojalo od zlata i drugih plemenitih metala i dragulja.

Nije nemoguće da je došlo do jednog tako

velikog otkrića: na kraju krajeva, svici koji su otkriveni u Nag Hamadiju i Kumranu sredinom

40-tih godina 20. veka bili su netaknuti i očuvani gotovo 2000 godina. Templari i gral Templari

se ponajviše povezuju sa jednom neprocenjivom relikvijom, a to je sveti gral.42 U narodnoj

viteškoj epici tog perioda, kao što je „Parsifal“ Volframa od Ešenbaha, templari su naslikani kao

njegovi čuvari. (Moguće je da je drugu romansu o gralu, francusku poemu Perlesvo (Perlesvaux)

iz 13. veka, zapravo napisao jedan templar, toliko se ona bavi vojnim detaljima.) Ali, najvaţnija

veza izmeĎu templara i grala je to što je grad u kome su oni zvanično osnovani, Troj (izgovara

se i „Troa“ – prim. prev.) takoĎe i grad u kome je napisana prva romansa o gralu, delo Kretijena

od Troa, koji je sastavio „Priču o gralu“ negde oko 1180. Snaţna povezanost izmeĎu templara i

grala ne pomaţe nam, naravno, nimalo da bolje razumemo šta je gral u stvari. Po predanju, on se

smatra peharom koji je korišćen na Poslednjoj večeri, u koga je takoĎe sakupljena i Hristova krv

na Kalvariji; ali, on se takoĎe moţe smatrati hrišćanskom varijantom keltskog mita o rogu

izobilja, za koga se smatralo da donosi plodnost zemlji i da je neiscrpni izvor preporoda. Ipak, u

Kretjenovim rukama, keltska priča predstavlja samo osnov na koji je on nakalemio novi

materijal. To što je pisao u Troju ukazuje da je, ma u kakvo novo saznanje da je on bio upućen,

sasvim moguće da su ga u taj grad doneli templari ili ljudi

koji su bili povezani sa tim redom. Nešto kasnija verzija priče o gralu, „Parsifal“ Volframa od

Ešenbaha (sastavljen oko 1210) čini priču još izričitijom, tako što je deo njenog scenarija

prenesen na Istok (Ešenbah je lično boravio u Prekomorskom kraljevstvu oko 1200) i time što je

svoj tekst začinio ezoteričkim referencama do kojih je mogao da doĎe jedino putem kontakta sa

mistici naklonjenim elementima u muslimanskom svetu. Templari i arapski svet Nakon neuspeha

Drugog krstaškog rata, počele su da se šire glasine da su templari namerno sabotirali taj pohod

sklopivši izdajnički pakt sa nevernicima. Anonimni analista iz Vircburga verovao je da su

templari tokom tog pohoda primili ogromno mito od damaskog vladara Unura da bi aranţirali

povlačenje koje je dovelo do neuspeha tog pohoda. Iako optuţbe te vrste odslikavaju uobičajenu

nesposobnost zapadnih hroničara da pojme sloţenost situacije na Istoku, gde su neki oblici

prilagoĎavanja izmeĎu Franaka i muslimana bili praktična nuţnost, od tog perioda je reputacija

templara bila poljuljana (bar u očima njihovih kritičara na Zapadu). Kao što smo već pomenuli,

templari su zapošljavali muslimanske sekretare, a odreĎeni broj pripadnika tog reda naučio je

arapski. Slično tome, oni su imali nepredvidljive, ali ponekad veoma bliske odnose sa

hašašinima, koji su se često smatrali islamskim ekvivalentom templara. Templari su takoĎe došli

u dodir sa sufijima. Zato nije nemoguće da su ideje poreklom iz islamskog sveta našle put do

Evrope baš preko

templarskog reda. Mavarski Španci iz 12. veka, na primer, delovali su na isti način i ogromna

količina znanja stizala je u Evropu posredstvom institucija kakav je bio univerzitet u Toledu, koji

je imao čitavu školu posvećenu isključivo prevoĎenju literature sa arapskog. Taj priliv znanja

imao je neizmeran uticaj na Zapad; zaista, ne bi bilo preterivanje ako bismo rekli da je jedna od

najvaţnijih stvari u intelektualnom razvoju Zapada bilo otkriće Istoka, pošto je arapska kultura i

nauka u tom periodu bila daleko naprednija od zapadnjačke. Moţda je taj bliski kontakt sa

arapskim svetom doprineo verskoj različitosti templara koja im se pripisuje. Templari i jeres

Inoverci kod kuće takoĎe su moţda obeleţili templarsku misao. Taj red je dugo bio povezivan sa

katarima, jeretičkom dualističkom sektom koja je cvetala u 12. i 13. veku, uglavnom u juţnoj

Francuskoj i delovima severne Italije. Uznemiren tim širenjem jeresi, papa Inoćentije je

proglasio krstaški rat protiv nje, koji je i započeo 1208. predvoĎen Simonom de Monforom

(Simon de Monfort). To je bio takozvani albiţanski krstaški rat, nazvan po francuskom grafu

Albiju. On je trajao do 1244. kada su poslednje katarsko uporište Monsegir osvojile snage Luja

IX, a njegovi stanovnici su svi spaljeni na Polju kremiranih. Iako su većinu templara činili

jednostavni, nepismeni ljudi koji su se drţali katoličke crkve, unutar tog reda je sigurno bilo ljudi

koji su simpatisali katare. Bertran de Blankfor, šesti veliki majstor templara, potekao je iz

katarske porodice, a templarski red je

primao katare u svoje redove pošto je albiţanski krstaški pohod već bio započeo. U Langdoku je

bilo toliko templara koji su bili katari da su u mnogim precepturama oni premašili katolike.

Templari su oduvek primali ekskomunicirane u svoje redove – razlog za to nalazili su u

hroničnom nedostatku ljudstva na Istoku – ali, taj razlog nije vaţio za zaštitu koju su templari

pruţali katarima na Zapadu, gde uopšte nije vladao takav nedostatak ljudstva. To očigledno

prijateljstvo prema katarima moglo bi biti nasleĎe Bertrana od Blankfora, a ono je takoĎe moglo

biti uzrok što su templari smatrali Langdok – u kome je njihovo prisustvo bilo posebno snaţno –

najpogodnijom zemljom koja bi bila drţava njihovog reda. Katari nisu bili jedini oblik jeresi sa

kojom se povezivao taj red. Druga najstaknutija jeres bila je johanitska, verovanje da je Jovan

Krstitelj pravi mesija, dok je Hrist bio uzurpator i laţni prorok. Ukazivalo se da je i sam Ig de

Pajen bio johanit, a poznato je da je templarski red posebno visoko cenio Jovana Krstitelja.

Izvori ovoga su nejasni, ali bi jedan od mogućih mogla biti pretpostavljena prvobitna baza

templara u bolnici: oko 1100. godine, red bolničara, koji su izvorno bili poznati kao red

Jerusalimske bolnice Jovana Milosrdnika, iz nepoznatih razloga postali su red Jerusalimske

bolnice Jovana Krstitelja. Blisko povezan sa pokretom johanita je kult Marije Mag-dalene. Kult

Device Marije takoĎe je bio izrazit u 12. veku, i po tradiciji se na te dve ţene gledalo kao na

ţensko lice Boga. Sam Sv. Bernar je bio opsednut ţenskim

aspektom Boţanskog, a pošto je poznat njegov blizak odnos sa templarima, moguće je da je on

preneo tom redu poštovanje prema ţenskom aspektu boţanskog, ili je pak bio fasciniran tim

aspektom uporedo sa nekim drugim pripadnicima templarskog reda. Čitalac bi trebalo da ima na

umu da su se u Evropi u tom periodu odvijale brze promene (takozvana renesansa 12. veka), a

interesantna je činjenica da se naglo širenje interesa za Boginju uglavnom vraća u vremenima

velikih promena i istraţivanja. Zato se postavlja pitanje: da li su templari bili potajni oboţavaoci

Boginje? Papa Inoćentije III je nesumnjivo mislio da oni oboţavaju nešto drugo, a ne Boga i

Njegovog jedinog Sina iz Novog Zaveta, kad je upozorio templare u svom pismu iz 1208. On ih

je optuţio za uobičajene grehe ponosa i oholosti – te optuţbe su počele da se javljaju još u vreme

Drugog krstaškog rata, kada su takoĎe počele da kruţe i glasine o vezama templara sa islamom –

ali ih je takoĎe okarakterisao kao čarobnjake koji su u opasnosti da počnu da rade Ďavolji posao

ukoliko ne dovedu svoju kuću u red. To što je sam papa bio naveden da prizna da sa templarima

u celini nije baš sve sasvim u redu ukazuje da su glasine da su templari zagazili u jeres moţda

bile zasnovane na stvarnosti. Glava templara Optuţbe za oboţavanje Ďavola izbile su na površinu

jedan vek kasnije, tokom suĎenja templarima kojim je rukovodio Filip IV. Taj sedmogodišnji

period je moţda najbolje dokumentovan period u istoriji tog reda, a to je

takoĎe i period kada su njihova navodna nepravoverna shvatanja bila u središtu interesovanja.

Francuski istraţitelji sveli su to na dva oblika templarske prakse: inicijaciju i činjenicu da se

mislilo da oni oboţavaju idola po imenu Bafomet. Pripisivalo im se da su tokom ceremonije

inicijacije novoprimljena braća morala da pokaţu svoju lojalnost templarskom redu gazeći,

pljujući ili mokreći na krst i poričući Hrista. To se uglavnom smatralo tipičnim primerom

iskonstruisanih Filipovih optuţbi. Ali, nedavno otkriće dokumenta poznatog po imenu pergament

iz Šinona u Vatikanskoj biblioteci, ukazuje da su templari zaista pljuvali na krst i poricali Hrista.

U istrazi u Šinonu u leto 1308, Ţak de Molej je objasnio da je ta prividno svetogrdna praksa

zamišljena da prikaţe kakvo mučenje čeka templare ako padnu u ruke Saracena i da ih na taj

način osposobi da poreknu svoju religiju „samo umom, ali ne i srcem“.43 Ako se prisetimo da je

neke od dokaza protiv templara sakupilo 12 Filipovih špijuna, koji su se priključili templarskom

redu 1306. da bi potvrdili optuţbe koje je godinu dana pre toga izneo vitez Eskin de Flojran

(Esquin de Floyran), koji je bio isteran iz templarskog reda, onda to ukazuje da su te optuţbe

protiv templara bile u suštini tačne, ali da su Filipovi ljudi pogrešno shvatili svrhu tih

ceremonija. Pogrešno razumevanje nesumnjivo stoji u osnovi tvrdnji da su templari oboţavali

idola zvanog Bafomet. Njegovi opisi se razlikuju, ali se on uglavnom opisivao kao glava u

prirodnoj veličini za koju se govorilo da čini zemlju

plodnom (kao što se govorilo i za gral). Nesumnjivo je da su templari imali glave kao relikvije.

U svojoj precepturi u Nikoziji na Kipru, čuvali su glavu Sv. Eufemije od Kalcedina, a što je još

interesantnije, srebrna relikvija u obliku glave naĎena je nakon hapšenja u Pariskom hramu. Na

njoj je stajao natpis CAPUT LVIII, a u njoj su se nalazili delovi ţenske lobanje (za koju se

verovalo da je pripadala jednoj od 11000 devica koje su u Kelnu mučene zajedno sa Sv.

Ursulom). Te glave su oni moţda zaista oboţavali, onako kako su Kelti štovali glavu. Hašašini

su tokom svojih ceremonija inicijacije zakopavali kandidata do vrata u pesak, ostavljajući da mu

viri samo glava, pre nego što bi ga iskopali. Moţda su i templari ponavljali tu praksu,

simulirajući na taj način saracensko mučenje. Sledeća mogućnost je da je reč Bafomet, za koju se

dugo mislilo da predstavlja iskvareni izgovor reči Mahomet (prorok Muhamed), mogla biti i

iskvarena arapska reč abufihamat, „Otac Razumevanja“, što se odnosi na duhovnog tragaoca koji

je doţiveo spoznaju ili prosvetljenje: „Bafomet nije ništa drugo do simbol dovršenog čoveka“.44

Zato je moguće da je oboţavanje glave koje se pripisivalo templarima zapravo bilo oboţavanje

metaforičke glave. To što su se na štitu Iga od Pajena nalazile tri crne glave, ukazuje da su se

odreĎeni članovi templarskog reda – moţda pripadnici više hijerarhije – bavili ezoteričkim

disciplinama koje su naučili od sufija na samom početku templarskog reda. Templari posle 1314.

Istaknutog devetnaestovekovnog katoličkog teologa i

istoričara Ignaca Dolingera (Ignaz Dollinger) jednom su upitali koji je, po njegovom mišljenju,

najgori dan u istoriji. Ne oklevajući, odgovorio je: petak, 13. oktobar 1307, dan kada su uhapšeni

templari u Francuskoj.45 Kroz istoriju je vladao osećaj da ta hapšenja predstavljaju kriminalni čin

neviĎenih razmera. Dante je uporedio Filipa IV sa Pontijem Pilatom i optuţio ga za pohlepu u

„Čistilištu“ (pesma XX), a veoma brzo su počeli da se šire novi mitovi koji se tiču templara –

papa Kliment umro je samo mesec dana pošto ga je Ţak de Molej pozvao da poloţi račune pred

Bogom u narednih godinu dana, a sam Filip je umro 29. novembra 1314. Iako su to suĎenje i

represije uspele da unište templarski red, nisu uspeli da postignu ostale ciljeve. Filip nije našao

templarsko blago, a najveći broj poseda templara prešao je u ruke bolničara. Nije takoĎe jasno

koliko je templara zaista bilo uhapšeno (procene se kreću izmeĎu 2000 i 15000), a isto tako nije

jasno ni koliko ih je umaklo. Nesumnjivo je da je templarski red dobio neku vrstu upozorenja –

kratko pre zbivanja od 13 oktobra, Ţak de Molej je opozvao sve knjige koje su sadrţale pravilnik

templarskog reda i naredio da se spale. Jednom bratu, koji je napustio red 1307, rečeno je da je

„postupio mudro“, pošto se primiče neočekivana katastrofa. Svim francuskim precepturama

kruţilo je pismo koje im zabranjuje da daju bilo kakve informacije o ritualima templarskog

reda.46 Ako su templari znali kako se odvijaju Filipovi planovi, to moţe da objasni zašto

francuski kralj nije bio u stanju da pronaĎe blago templara (pod pretpostavkom da je ono bilo

stvarno, a ne metaforičko), za koje se priča da je prokrijumčareno iz Pariskog hrama neposredno

pre hapšenja i da je rečnim putem prevezeno u glavnu templarsku pomorsku bazu u La Rošelu.

Nije poznato koliko je templarskih brodova isplovilo iz La Rošela u jesen 1307. – a nije poznato

ni šta su nosili – ali je jedna stvar poznata: templarska flota je potpuno nestala. Ako je templarski

red zaista na neki način unapred upozoren i ako je odreĎeni nepoznat broj templara umakao,

kuda su oni otišli? Iako je templarski red prestao da postoji 1312, templari nisu, pa postoje razne

teorije o njihovoj daljoj sudbini. Neki su primljeni u red bolničara, dok su se drugi priključili

tevtoncima. Portugalski templari zapravo nisu ni išli nikuda – portugalski kralj Diniz je zaključio

da templarski red nije kriv ni za jednu stvar za koju se optuţuje, pa su templari naprosto

promenili ime u Hristovi vitezovi. Pod tim imenom nastavili su da postoje još dva veka, i u

velikoj meri su učestvovali u istraţivanjima. I princ Henri Navigator i Vasko de Gama bili su

Hristovi vitezovi, a Hristov vitez bio je i tast Kristifora Kolumba; moguće je da priče kako su

templari otkrili Ameriku potiču od toga što su ti istraţivači bili Hristovi vitezovi. I u Španiji je,

na sličan način, stvoren red Monteza, „uglavnom kao utočište za templare-izbeglice“.47 Nikad se

nije saznalo šta se desilo sa templarskom flotom. Gotovo jedino mesto na kome su ti brodovi

mogli da naĎu sigurnu luku bila je zapadna Škotska, kojom je tada vladao Robert Brus (Robert

Bruce). Tu teoriju naširoko istraţuju

Majkl Bejţent i Ričard Li u svojoj knjizi „Hram i loţa“, u kojoj se iznosi pretpostavka da je

jedan kontingent templara, koji se iskrcao u Argilu, pomogao Brusu da dobije bitku kod

Banokberna i da su potom oni nastavili da praktično neometano ţive u Škotskoj. (Svi škotski

templari su izbegli hapšenje.) Ti templari, kao i redovi koji su od njih potekli, npr. Škotska

garda, pomogli su da se utre put pojavi masonerije. Masoni iz 18. veka bez oklevanja su se

okoristili svojim pretpostavljenim templarskim nasleĎem. Ako je Škotska, koja je bila u zavadi i

sa Engleskom i sa papstvom, mogla da ponudi sigurno utočište jednoj grupi templara, jedna

drţava koja se upravo raĎala, Švajcarska, mogla je da ponudi utočište drugoj grupi. Postoji jedna

teo-rija da se grupa templara uključila u švajcarsku borbu za nezavisnost48, otprilike nakon što su

prva tri kantona - Uri, Švajc i Untervalden – sklopila 1291. sporazum o uzajamnoj pomoći.

Švajcarske narodne priče govore o vitezovima odevenim u belo koji su se pojavili da bi pomogli

kantonima u njihovoj borbi za nezavisnost od Svetog Rimskog Carstva; taj datum je takoĎe

bitan, pošto su posle 1291. templari naizgled izgubili glavni razlog zbog koga su postojali

(Prekomorsko kraljevstvo – prim. prev). Da li su ti vitezovi – pretpostavimo da se radi o

templarima – videli švajcarsku konfederaciju, koja je upravo nastajala, kao potencijalnu drţavu

svoga reda, nije moguće tačno odrediti, ali dve činjenice daju verovatnoću toj tezi. Pre svega,

Švajcarska je, kad se jednom učvrstila, iznenada i takoreći niotkuda, stekla najbolju vojsku u

Evropi. Njihova vojnička efikasnost ostala je neuzdrmana sve do bitke kod Marinjana 1515, kada

su ih sve zajedno pobedili Francuzi. Drugo, Švajcarska je čuvena (ili ozloglašena, zavisno od

stava onog ko govori) po svojim bankama. Templari su bili pravi začetnici meĎunarodnog

bankarskog sistema koji je i dan danas u upotrebi, a koji je prethodio velikim italijanskim

bankarskim kućama za gotovo čitav vek. Moţda je to i najveća stvar koju su nam templari

ostavili u nasleĎe. Kako primećuje Dezmond Sjuard (Desmond Seward), „od svih

srednjovekovnih institucija templari su učinili najviše za nastanak kapitalizma“.49 Bajka sa

kojom smo se sloţili Templari ne mogu da se odvoje od mita o njima. Snaga tog mita je tolika da

ponekad izgleda da svaki autor koji piše o njima govori o jednom naizgled drugačijem redu,

počev od akademika, koji smatraju da su templari u stvarnosti bili sasvim obični ljudi, do nešto

maštovitije struje koja opiusuje taj red kao tajno društvo ljudi iniciranih u mistiku. Još od

Kornelija Agripe, koji je u svojoj knjizi De occulta philosophia (1531) napisao da su templari

počinili „gnusnu jeres“, stvarne činjenice o tome ko su templari zaista bili i šta su zaista činili još

više su zamaglile kasnije generacije komentatora. Masonski pokret 18. veka, sa njegovim neo-

templarskim strujanjima (uključujući i takozvani strogo templarski oblik masonstva), učinio je

još više da zamuti vodu. Bilo je tvrdnji da taj red još uvek postoji početkom 19. veka, a veoma

sumnjivi spisak velikih majstora posle 1314.

godine sastavili su masoni. (vidi Dodatak II) Kako ukazuju Majkl Bejdţent i Ričard Li,51 ta dva

tabora stoje na potpuno suprotnim pozicijama, pa dok sa jedne strane akademski istoričari

razmatraju jedino da li se nešto „zaista dogodilo“, što se moţe potkrepiti dokumentima i drugim

dokazima, maštovitiji apologeti tog reda oslanjaju se na mistički aspekt templara. Bejţent i Li

ukazuju da nije bilo neophodno da se nešto „zaista dogodi“ u tom redu da bi to kolektivna svest

apsorbovala i izvršila uticaj na kasnije generacije. Ne moramo da idemo mnogo daleko da bismo

našli primer mita koji utiče na istoriju: primer je mit o nadmoći Arijevaca, koji su nacisti smatrali

jevanĎeljem, i koji je doveo do katastrofalnih istorijskih rezultata. Ono što nastavlja da fascinira

proučavaoce templara jeste očigledna dihotomija izmeĎu stvarnosti i mita, pa je taj red moguće

razumeti u celini jedino ako se uporedo sa činjenicama uzme u obzir i njegov mitski aspekt.

Umberto Eko ukazuje na to da su teoretičari zavere skloni da projektuju veliki deo sopstvenih

nedostataka u svoje teorije, ma kako one izgledale fantastične.52 Ali, on ne istraţuje mogućnost

da pera koja pišu uobičajenu, ortodoksnu istoriju, takoĎe mogu da pokreću iste sile: ţelja za

pukim prihvatanjem; ţelja da se zadrţi sopstveni akademski status; i što je moţda još vaţnije,

ţeljom za prihodima, koji bi svi mogli da ozbiljno budu dovedeni u pitanje ukoliko bi se o

templarima počelo govoriti na nešto mitskiji način. Takav akademski pristup ignoriše bilo šta što

je u pogledu tog reda nejasno ili se pretpostavlja, pa na

taj način podrţava jedan uzak i ograničen pogled na istoriju. Veliki tibetanski svetac

Padmasambava je jednom rekao: „Stvari nisu ono što izgleda da jesu; a nisu ni ono drugo“. To

što je templarski red, i u vreme dok je postojao, bio fanatično tajanstven, samo još oteţava

pokušaj da se doĎe do bilo kakve definitivne verzije njihove istorije. Zato bi bilo blizu pameti da

se zaključi da su templari u celini bili sasvim obični ljudi, ali da su odreĎeni članovi tog reda bili

zaista „obeleţeni“. Druga je stvar da li ćemo ikad saznati na koji način, pa ako nas skorašnja

otkrića, kao što je pergament iz Šinona, i prisiljavaju da promenimo svoje mišljenje o

templarima, jedna stvar ostaje izvesna: mistička fascinacija redom sirotih vitezova Hrista i

Solomonovog hrama će se nastaviti, a nastaviće da traje i tajna koja okruţuje taj red, pa će se

moţda čak još više produbiti i moţda nikad neće ni biti potpuno razrešena. Tajna će ostati.

Fusnote Pogledati takoĎe bibliografiju: 1. Bejdţent, Li i Linkoln: „Sveta krv, sveti Gral“, str. 51

2. Postanje, 22:12-18 3. Daniel, „The Life and Journey of Daniel“, u „Jerusalem Pilgrimage“, ed.

J. Wilkinson, Hakluyt Society 167 (Lonfon, 1988). Citirano u Barber, „The New Knighthood“

(Cambridge University Press, 1994), str. 3 4. Daniel, ibid, citirano u Barber, op. cit, str. 6

5. Sv. Bernar, iz pisma papi Kalikstusu II, citirano u Barber, op. cit, str. 13 6. Svi ti vitezovi

spadali su u prvih devet članova. Prema Barberu, (op. cit, str. 12), kralj Baldvin je već bio poslao

dva od prvih devet templara, Andrea de Monbara i Gondemara u Francusku, kako bi crkva

priznala taj red. Tada bi u Prekomorskom kraljevstvu ostao samo nepoznati deveti pripadnik reda

(Ig od Šampanje?), što potkrepljuje teoriju da su templari do 1129. morali da imaju na broju više

od 9 vitezova da bi ih ozbiljno shvatili i Baldvin i papa i Sabor u Troju. 7. Guigo, „Lettres des

Premiers Chartreux“, Sources Christiennes 88, Paris 1988. citirano u Barber, op. cit, str. 49. 8.

Barber, op. cit, str. 42 9. Citirano kod Reda, The Templars (Weidenfeld & Nicholson 1999), str

119 10. Barber, op. cit, str. 230 11. R. C. Smail, Crusading Warfare, 1097-1193 (Cambridge,

1995), str. 43 12. Theodoricus, poglavlje 17, str 26-27, u Jerusalem Pilgrimage, str 293-294;

citirano kod Barbera, op. cit, str. 90-93 13. Postanje 32:24-29 14. Read, op. cit. Str 155 15. Read,

ibid. Str 158 16 Citirano u Barber, op. cit, str. 115 17. Barber, op. cit, str. 116 18. Gestes des

Chiprois, str. 252-253; citirano u Barber,

op. cit, str. 241-243 19. Seward, The Monks of War (Penguin Books, 1992), str. 37 20.

Povezanost Lazara i lepre je tajanstvena. U JevanĎelju po Jovanu, Lazar nije bolovao od te

bolesti. Moguće je da su templari koristili prihvatilišta za gubavce (Lazareve kuće) za druge

stvari, a ne za lečenje lepre, pošto su znali da strah od te bolesti osigurava da te kuće niko neće

uznemiravati. 21 Barber, op. cit, str. 64 22. O lečenju dece odgajane u tišini, vidi roman Dţona

Bernsajda The Dumb House, John Burnside (Cape 1997); o traganju za jezikom Edena, vidi

Umberto Ecco The Search for the perfect Language (Blackwell, 1997) 23. Neki hronolozi

navode Rišara de Bura kao velikog majstora izmeĎu Armana i Gijoma. Pošto nijedan spisak

velikih majstora nije potpuno tačan, moţemo da pretpostavimo da je Rišar bio ili faktički voĎa

templara izmeĎu La Forbija i izbora Gujoma de Sonaka oko 1247, ili da je bio vršilac duţnosti

velikog majstora koji bi odstupio da se Arman de Perigor vratio iz zarobljeništva, ili kad ga

zvanično zameni njegov naslednik. 24. Barber, op. cit, str. 152 25. Citirano u Read, op. cit. str.

228 26. Flores Historiarum (London, 1890), Citirano u Barber, op. cit, str. 157 27. Iako se pad

Akre smatra faktičkim krajem hrišćanskog prisustva na Istoku, na sirijskom kopnu preostala je

još jedna hrišćanska tvrĎava nakon 1291, a to je bio

templarski zamak La Roš Gijom u Amanus Marču, koji se uprkos svim prognozama odrţao do

1299. Vidi Malcolm Barner and Keith Bate, The Templar Selected Source (MUP 2002), str. 15.

28. Barber, The Trial of the Templars (Cambridge University Press, 1978), str. 48 29. Kao

posledica Nogareovih pokušaja da otme Bonifacija VIII u Anjaniju u septembru 1303. 30.

Citirano u Read, op. cit. str. 265 31. Citirano u Read, op. cit. str. 295 32. Edward Burman,

Supremely Abominable Crimes (Alison & Busby, 1994), str. 266 33. Burman, ibid, str 272 34.

Vidi Steven Runciman, A History of the Crusade, tom II, str. 435-436 35. Runciman, ibid, tom

II, str 477 36. Bejdţent, Li i Linkoln, op. cit. str 57 37. Barber, The New Knighthood, str. 8 38.

Helen Nicholson, The Knights Templar: A New History (Sutton, 2001), str. 29-30 39. Barber &

Bate, op. cit. str. 80-81 40. Npr. Bejdţent, Li i Linkoln, op. cit, str 35-65, 81-100, posebno str.

62-65 41. Bejdţent, Li i Linkoln, op. cit. str. 81-88 42. U nekim krugovima, oni se takoĎe

povezuju i sa torinskim pokrovom. Vidi Keith Ladler, The Divine Deception (Headline 2000) i

Kristopher Knight & Robert Lomas, The Second Messiah (Random House, 1997). Interesantno

je što je prva porodica koja je izloţila taj

pokrov bila porodica De Šarnej, u srodstvu sa preceptorom Normandije koji je spaljen na lomači

zajedno sa Ţakom de Molejem. 43. Članak iz Tajmsa, 30. mart 2002: „Vatikanski dokumenti

pokazuju da je papa oprostio masakriranim vitezovima“. 44. Idries Shah: The Sufis (Octagen

Press, 1964), str. 226 45. Citirano u Mark Hedsel, The Zelator (Random House, 1998), str. 131

46. Majkl Bejdţent i Ričard Li: Hram i loţa, str. 84 47. Bejdţent i Li, ibid. Str. 88 48. Alan

Butler & Stephen Dafoe, The Warriors and the Bankers (Templar Books, 1998) 50. Citirano u

Peter Partner, The Murdered Magicians (OUP, 1981), str. 92 51. Bejdţent i Li, op. cit. str. 127-

131 52. Umberto Eko: Fukoovo klatno, str. 619 53. Bejdţent, Li i Linkoln, op. cit. str 413-414

Dodatak I Hronologija Oko 1070. RoĎen Ig de Pajen; osnovan red bolničara 1095. (novembar)

Papa Urban II poziva na krstaški rat za povratak Jerusalima 1099. (jul) Prvi krstaški pohod

osvaja Jerusalim 1104. Ig od Šampanje stiţe u Prekomorsko kraljevstvo (moguće u pratnji Iga od

Pajena) 1114. Biskup od Šartra pominje vojni red pod nazivom

Militia Christi Oko 1119. Osnivanje templara, po tradiciji 1120. (januar) Sabor u Nablusu:

templari su prihvaćeni na Istoku 1127. Prvi susret Iga od Pajena i Sv. Bernara iz Klervoa 1129.

(januar) Sabor u Troju. Ustanovljen Latinski pravilnik templarskog reda 1131. Bernarov spis „U

pohvalu novog viteštva“ 1135. Najstariji zapis koji govori da templari rade kao bankari Oko

1136. Smrt Iga od Pajena (moguće i 1131); bolničari počinju da se militarizuju 1136-1137

Templari počinju da se učvršćuju u Amanus Marču 1139. Omne datum optimum (moguće); ali je

ova bula mogla biti napisana najkasnije 1152. 1144. Bula Milites templi (moguće da je napisana i

1134) 1145. Bula Militia Dei 1147-1149 Drugi krstaški pohod 1148-1149 Templari dobijaju

Gazu 1153. Franci osvajaju Askalon Sredina šeste decenije 12. veka (1160-te) - Pravilima se

dodaje hijerarhijski status templarskog reda Kraj 1160-tih Statut o uobičajenom ţivotu, drţanju

kapela i pokorama dodat pravilniku 1168. Templari odbijaju da učestvuju u pohodu na Egipat

1173. Templari ubijaju hašašinskog izaslanika 1187. – 1. maj - bitka na Izvorima Kreson; 4. jul -

Bitka kod Hatina; 2. oktobar - Saladin osvaja Jerusalim

1188. Sabor u Gizoru: „Obaranje hrasta“ 1189-1192 Treći krstaški rat 1192. Templari premeštaju

sedište u Akru 1191-1192 Templari okupiraju i nakratko poseduju Kipar 1191.-1216. Sukob

templara sa Leom Jermenskim oko Amanus Marča 1198. Osnovani tevtonski vitezovi 1202-1204

Četvrti krstaški rat 1208. Inoćentije III optuţuje templare za čarobnjaštvo; krstaški pohod protiv

katara 1217-1221 GraĎenje zamka Atlit (Hodočasnikovog zamka) 1218-1221 Peti krstaški rat

1228-1229 Krstaški pohod Fridriha II 1239-1240 Krstaški pohod Teobalda od Šampanje 1240-

1241 Krstaški pohod Ričarda od Kornvola 1240. Počinje ponovna izgradnja Safada 1241-1242

Templari opsedaju zonu bolničara u Akri 1243. Evakuacija carskih snaga iz Tira 1244. (16.

mart) pad katarskog uporišta u Monsegiru 23. avgust – Gubitak Jerusalima 17. oktobar Bitka kod

La Forbija 1248-1254 Krstaški rat Svetog Luja 1250. (8. februar) Bitka kod Mansuraha 1257-

1267 Pravilniku reda dodate su dodatne pokore 1266. Mameluci osvajaju Safad Nakon 1268. -

Katalanska pravila templara 1271-1272 Krstaški pohod engleskog kralja Edvarda – sklopljeno

primirje s mamelucima

1274. Sabor u Lionu 1277. Marija od Antiohije prodaje svoje pravo na jerusalimski presto Šarlu

Anţujskom 1277-1282 GraĎanski rat u Tripoliju 1291. (maj) Mameluci osvajaju Akru (avgust);

templari evakuišu Tortozu i Atlit 1299. Pad tvrĎave La Roš Gijam 1300. Templari napadaju

egipatske obalske gradove 1300-1301 neuspeo pokušaj da se ponovo osvoji Sveta Zemlja 1302.

Gubitak Ruada i masakr templarskog garnizona 1305. Eskin od Flojrana iznosi prve optuţbe

protiv templarskog reda 1306. Templari podrţavaju Amorija u prevratu na Kipru; Ţak od Moleja

se vraća na Zapad 1307. (13. oktobar) - hapšenje templara u Francuskoj; 19. oktobar – počinje

saslušanje u Parizu; 24. oktobar – prvo priznanje Ţaka od Moleja; 22 novembar: bula Pastoralis

preaminentiae – poziv da se templari svuda pohapse; 24. decembar – De Molej povlači svoje

priznanje pred papskom komisijom 1308. (februar) Kliment obustavlja istragu; 27. juna – 72

templara se ispovedaju pred Klimentom; avgust – formirana papska komisija; razgovor sa De

Molejem u Šinonu 1309. (22. novembar) Papska komisija počinje proces; 26. i 28. novembar De

Molej se pojavljuje pred komisijom 1310. (april) počinje odbrana templara; 10. maj – 54

templara kao nepopravljivi jeretici spaljeni u okolini

Pariza 1311. (12. jun) papsko saslušanje se najzad završava; 16. oktobar – počinje sabor u Beču

1312 – 22. mart – bula Vox in escelso ukida templare; 2. maj – Ad providam prenosi templarske

posede redu bolničara; 6. maj – Considerantes dudum – dopušta lokalnim saborima da sude

pojedinačnim slučajevima 1314. (18. mart) – Spaljivanje Ţaka de Moleja i Gofroa de Šarneja;

20. april – umire papa Kliment V; 24 jun – bitka kod Banokberna; 29. novembar – umire Filip IV

1319. – bula Ad ea exquibis priznaje Hristove vitezove 1517. – pretpostavlja se da su Turci

uništili templarsku arhivu na Kipru Dodatak II Ne postoji definitivan spisak velikih majstora

templara. Ako je nekad i postojao, moguće je da je on bio meĎu dokumentima koje je Ţak de

Molej uništio neposredno pre hapšenja 1307. Najstariji poznati spisak potiče iz 1342. Oko 1119

– oko 1136 Ig de Pajen Oko 1136 – oko 1149 Rober de Kraon Oko 1142 – oko 1152 Everar de

Bar* Oko 1152 – 1153 Bernar de Tramelej 1153-1156 Andre de Monbar* 1156-1169 Bernar de

Blankfor 1169-1171 Filip od Nablusa* Oko 1171 – 1179 Odo de Sen Aman

1181-1184 Arnold od Torohe 1184-1189 Ţerar de Ridfor 1191-1192/93 Rober de Sabl 1194-

1200 Ţilber Eraj (Gilbert Erail) 1201-1209 Filip de Plesi (Philip de Plessis) 1210-1218/19

Gijom de Šartr 1219-1230/32 Piter od Montegjua Oko 1232-1244 Arman de Perigor Oko 1244-

oko 1247 Rišar de Bur* Oko 1247-1250 Gijom de Sonak 1250-1256 Reţinal de Višije 1256-

1273 Toma Berar 1273-1291 Gijom de Boţoa 1291-1292/93 Teobald Goden Oko 1293-1314

Ţak de Molej * Neizvesno Mnogi spiskovi velikih majstora izostavljaju Rišara de Bura (vidi

napomenu 23) Bejdţent, Li i Linkoln su doveli u pitanje da li su Everar de Bar i Andre de

Monbar uopšte bili veliki majstori u knjizi „Sveta krv, sveti gral“. Pošto su se i oblasni majstori i

veliki majstori potpisivali isto, kao „magister templi“, to je često dovodilo do pometnje ko je

zaista bio veliki majstor, a ko samo majstor odreĎene oblasti. Svi majstori su umrli na duţnosti,

sa izuzetkom Everara de Bara, koji je dao ostavku da bi se zamonašio u Klervou, gde je još uvek

ţiveo 1176. g. i Filipa od Nablusa, koji je

očigledno isto tako dao ostavku. Dok je Ig de Pajen umro u postelji, ostali majstori nisu bili te

sreće: Bernar de Tremelej poginuo je pri opsadi Askalona, Ţerar de Ridfor pri opsadi Akre,

Gijom de Sonak u Mansurahu; Gijom de Boţoa prilikom pada Akre; Ţak de Molej bio je

pogubljen kao nepopravljivi jeretik. Odo de Sen Aman i Arman de Perigor umrli su u

muslimanskim zatvorima. Ţilber Eraj bio je jedini majstor koji je bio ekskomuniciran (kasnije ga

je vratio u crkvu papa Inoćentije III). U 19. veku, pojavio se jedan masonski dokument koji

predstavlja navodni spisak svih velikih majstora sada tajnog templarskog pokreta, a počinje sa

Ţan-Markom Larmenijusom (Jean-Marc Larmenius) za koga se tvrdi da je nasledio Ţaka od

Moleja. U celini se taj dokument smatra falsifikovanim, pa ovde nije naveden. Dodatak III

Optuţbe protiv templara Iako je do juna 1308. izneto 127 optuţbi protiv templara, početne

optuţbe iz oktobra prethodne godine mogu se svrstati u devet osnovnih kategorija: 1. Da je

tokom ceremonije prijema od novoprimljene braće traţeno da poreknu Hrista, Boga, Devicu

Mariju ili svece na zapovest onih koji ih primaju. 2. Da su braća činila razna svetogrdna dela –

gazila, pljuvala ili mokrila bilo na krst, bilo na Hristovu sliku.

3. Da su oni koji su primali ljubili novoprimljene opsceno, u usta, pupak, dno kičme ili zadnjicu.

4. Da templarski sveštenik nije osvećivao hostiju i da braća nisu verovala u sakramente. 5. Da su

braća oboţavala idole u obliku mačke ili glave zvane Bafomet. 6. Da su braća praktikovala

organizovanu sodomiju. 7. Da su veliki majstor i drugi visoki templarski sluiţbenici opraštali

templarima njihove grehe. 8. Da su templari odrţavali svoje ceremonije prijema i sastanke

sabora potajno i po noći. 9. Da su templari zloupotrebljavali duţnosti milosrĎa i gostoprimstva

da bi stekli bogatstvo i uvećali svoje blago. Iscrpnu studiju procesa templarima moţete naći kod

Malkolma Barbera, The Trial of the Templars (Cambridge University Press, 1978) i knjizi

Edvarda Barmena, Supremely Abominable Crimes (Alison & Busby, 1994), koja govori o

pariskom saslušanju iz 1310. Knjiga Barbare Frejl (Barbara Frale) o pergamentu iz Šinona, koja

će iz značajno nove perspektive osvetliti taj proces, trebalo bi uskoro da se pojavi.

BIBLIOGRAFIJA ORTODOKSNA LITERATURA Malcolm Barber, The Trial of the Templars

(Cambridge University Press, 1978; The New Knighthood: A history of the Order of the Temple

(Cambridge University Press,

1994). Malcolm Barber & Keith Bate (translators & editors), The Templars: Selected Sources

(Manchester Medieval Sources Series, Machester University Press, 2002) Edward Burman,

Supremely Abominable Crimes: The Trial of The Knights Templar (Allison & Busby, 1994); The

Templars: Knights of God (Inner Traditions, 1990) Helen Nicholson, Templars, Hospitallers and

Teutonic Knights: Images of the Military Orders (Leicester University Press, 1993); Love, War

and the Grail: Templars, Hospitallers and Teutonic Knights in Medieval Epic and Romance,

1150-1500 (Brill, 2000); The Knights Templar: A New History (Sutton, 2001) Peter Partner, The

Murdred Magicians (Oxford Unversity Press, 1981) Piers Paul Read, The Templars (Weidenfeld

& Nicholson, 1999) Desmond Seward, The Monks of War: The Military Religious Orders

(Penguin Books, 1992) Judi Upton-Ward (trans.) The Rule of the Templars: The French Text of

The Rule of the Order of Knights Templar (Bozdell Press, 1992) SPEKULATIVNA

LITERATURA Michael Baigent, Richard Leigh & Henry Linkoln, The Holy Blood and the Holy

Grail (Jonathan Cape, 1982) Michael Baigent & Richard Leigh, The Temple and the Lodge

(Jonathan Cape, 1982) Françine Bernier, The Templars’ Legacy in Montreal, the

New Jerusalem (Frontier Sciences Foundation) Alan Butler & Stephen Dafoe, The Wariors and

the Bankers (Templar Books, 1998); The Templar Continuum (Templar Books, 1999) Erling

Haagensen & Henry Linkoln, The Templars’ Secret Island (Weidenfeld & Nicholson, 2002)

Christopher Knight & Robert Lomas, The Second Messiah (Random House, 1997) Keith Laidler,

The Head of God: The Lost Treasure of the Templars (Weidenfeld & Nicholson, 1998); The

Divine Deception (Headline, 2000) Jean Markale, The Templar Treasure at Gisors (Inner

Traditions, 2003) Lynne Picknett and Clive Prince, The Templar Revelation (Bantam, 1997)

Karen Ralls, The Templars and the Grail (Quest books 2003) Andrew Sincler, The Sword and

the Grail (Century, 1993); The Secret Scroll (Sinclair Stevenson, 2001) SRODNA

LITERATURA W.B. Bartlett, The Assassins: The Story of Islam’s Medieval Secret Sect (Sutton,

2001) Nigel Bryant (trans.), The High Book of the Grail: A Translation of the Thirteenth-Century

Romance of ‘Perlesvaus’ (D.S. Brewer) Edward Burman, The Assassins (Crucible, 1987) E.

Christiansen, The Northern Crusades: The Baltic and Catholic Frontier 1100-1525 (MacMillan,

1980)

Umberto Eco, Foucault’s Pendulum (Secker&Warburg, 1989) Wolfram von Eschenbach,

Parzival (trans. AT Hatto Penguin Books, 1980) Malcolm Godwin, The Holy Grail

(Bloomsbury, 1994) Joinville & Villehardouin, Chronicles of the Crusades (Penguin Books,

1963) Helen Nicholson, The Knights Hospitaller (Boydell, 2001) Mike Paine, The Crusades

(Pocket Essentials, 2001) Jonathan Riley-Smith, The Knights of St John in Jerusalem and Cyprus

1050-1310 (Macmillan, 1967) The Oxford Illustrated History of Crusades (Oxford University

Press, 1995) Sir Steven Runciman, A History of the Crusades (3 vol) (Penguin Books 1990/91)

Yuri Stoyanov, The Other God: Dualist Religion form Antiquity to the Cathar Heresy (Yale

University Press, 2000) Idries Shah, The Sufis (Octagon, 1964) William Urban, The Teutonic

Knights: A Military History (Greenhill Books, 2003) William Watson, The Last of the Templars

(Harvill, 1978)