ŠankaraSholastički sistem i razne škole vedantinske filozofije, u pokušaju

dogmatske sistematizacije, pred sobom imaju nepovezane i neusklađene izreke upanišadskih prvih učitelja, čije se reči priznaju za objavljenu božansku istinu.

Na primeru Badarayaninih Brahma-sutrani vidi se kako celina vedantinskog pogleda na svet može biti zasnovana na tematskom izboru, umesto na sistematskom izvodu dogmatskih teza.

Razvojni tok vedantinske sholastike moguće je odrediti ne kroz pojedinačne istaknute predstavnike, već iz konkretizacije značenja osnovnih termina prethodne faze, kao i iz naknadnih kritika i interpretacija, kroz vekove.

To važi i za Šankarin sistem, koji se izdigao iz predradnji prethodnika, u nepreglednom rasponu između Badarayane i Gaudapade. Šankarina misao je prvi a ujedno i vrhunski domet vedantinske sholastike. Puni smisao Šankarinog sistema sazreva kroz kritičke osvrte i komentare u narednih pet vekova.

Šankara se rodio u Kaladi, na jugozapadu indije. Ime Šankara znači “blagotvorni”, a nadimak je boga Šive. Prema prihvaćenoj hronologiji, živeo je od 788-820. p.n.e. (mada ima i drugih, oprečnih datiranja). Umro je u svojoj 32. godini, u Kedarnathu, slavnom svetilištu na Zapadnim Himalajima.

Još u dečačkim godinama počeo je sa učenjem Veda, odrekao se svetovnog života i postao monah beskućnik. Do kraja života putovao je od krajnjeg juga Indije do snežnih Himalaja, šireći svoje učenje o mudrosti Vedante i diskutujući s drugim uglednim učiteljima.

Osnovao je monašku zajednicu i podigao manastire na četiri pravca: na jugu (Šringeri), na istoku (Puri), na Himalajima (Badarnath) i na zapadu (Dvaraka).

Šankarino doba obeleženo je opadanjem izvornih vedantinskih tradicija i obnovom dekadentnih kultova, dok su Budizam i Đainizam tome odolevali.

Advaita Vedanta 1

ŠankaraKao antagonist ritualističke brahmanske škole (Mimamsa), Šankara se

snažno zalagao za obnovu izvorne vedantinske tradicije. Njegov sistem karakteriše definicija: “oslobođenje putem spoznajnog napora” (Đnana-yoga).

Šankara je razradio svoj racionačno-dogmatski sitem apsolutnog monizma, koji naziva Advaita . Broj književnih dela koja mu se pripisuju nesrazmerno je veliki, s obzirom na njegov kratak život i bogatu delatnost.

Uz glavno Šankarino delo, komentar Badarayaninih Brahmana-sutrani, tu su i njegovi komentari najvažnijih upanišada, kao i Bhagavad-Gite. Od kraćih nekomentarskih dela o Advaita-vedanti, najznačajnija su: Viveka-ćudamani, Atma-bodha i Upadeša-sahasri.

Ključno delo Šankarinog sistema je komentar Gaudapadinih karika (“Strofa”). Gaudapada tumači san kao najniži stupanj na putu iz iluzornog sveta zablude (Maya) u pročišćeno, apsolutno stanje blaženstva (Sat-ćit-ananda).

Sledbenici Šankarinog apsolutnog idealizma ukazuju na uticaj Budizma na ovakav razvoj Gaudapadinih ideja. Za razliku od temeljne Gaudapadine pretpostavke o iluzornosti pojavne svesti (maya-vada) u odnosu na aspolutnu svest, budistički nihilizam odbacuje upravo tu poslednju uporišnu tačku.

Šankara prihvata sličnosti Budizma s Advaitom, ali se trudi da svoj sistem oslobodi od idealističkih shvatanja budističke spoznajne teorije, naglašavajući da tu nema onog apsolutizma koji je stožer filozofije Vedante.

U tradiciji Advaite, poznata su četiri učenika Šankare - Surešvara, Padmapada, Totaka i Hastamalaka, prve starešine četiri manastira.

Savremeni advaitisti prenose svoju guru-paramparu od ova četiri učenika Šri Šankaračarje. Sva četiri Matha funkcionišu i danas, kao i razne institucije i ašrami u Indiji i van nje.

Advaita Vedanta 2