sam mogla da budem sigurna. bez obzira na to koliko sam želela da nastavim dalje i ostavim ih za...
TRANSCRIPT
Ova knjiga štampana je na prirodnom recikliranom papiru od drveća koje raste u održivim šumama. Proces proizvodnje u potpunosti je u skladu sa važećim propisima Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije.
Rošani Čokši | POD SREĆNOM ZVEZDOM | 2019.
I izdanje
Za izdavača Miroslav Josipović Nenad Atanasković Saša Petković
Izvršni urednik Dubravka Trišić
Urednik Saška Stojakov
Lektura / KorekturaSrđan Jovanović / Igor Stanojević
Likovni urednikNenad Atanasković
Dizajn koricaMilica Radojević
Štampa Vulkan štamparija | Vojvode Stepe 643a, Beograd
Izdavač Vulkan izdavaštvo d.o.o. Gospodara Vučića 245, Beograd [email protected] | www.vulkani.rs
Tiraž: 1.000 primeraka
Naziv originala: Roshani Chokshi | THE STAR-TOUCHED QUEEN Copyright © 2016 by Roshani ChokshiTranslation rights arranged by Sandra Dijkstra Literary AgencyAll Rights Reserved. Translation Copyright © 2019 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
ISBN 978-86-10-02493-7
Preveo Vladimir Nikolić
Beograd, 2019.
Mojoj porodici: zato što su me prvi saslušali i poslednji odvraćali
Prvi deo
Izgubljena princeza
1
Nisam duh
Gledati u nebo u Barati ličilo je na otkrivanje tajne. Izgledalo mi je lično, kao da zurim kroz koprenu stotinu svetova. Kad god bih podigla pogled, mogla sam da zamislim – na tren – šta nebo skriva od ostalih. Mogla sam da vidim gde vetrovi zevaju srebrnim usnama i idu na počinak. Mogla sam da vidim kako se mesec smanjuje u srpove i poluosmehe. Kad bih podigla glavu, mogla sam da zamislim život jednako ogroman kao i nebo. Jednako beskrajan. Jednako nepoznat.
Ali danas nije bilo vremena da mi misli lutaju. Dužnost mi je držala pogled usredsređen na pogrebnu povorku koja je sporo vijugala prema haremu. Potisnula sam kašalj. Pluća mi je ispunio miris tamjana, tmast i otužno sladak od mirisa spaljenog nevena. Pored pogrebne lomače, narikače su lelekale i ridale, čupale kosu i mazale se pepelom po licu. Bila je to impresivna predstava, ali ih je odavala dosada u očima. Unajmljene narikače, bez sumnje. Prava tuga nije imala šta da traži na dvoru mog oca.
Paravan od slonovače razdvajao je harem od pogrebne povorke, ali sam na mahove viđala oca kroz rešetku. Nosio je beli šervani, a oko vrata mu je visila ogrlica sa niskom dragulja koji su označavali mesec rođenja njegovih potomaka. Na njegovim grudima, moji
RO
ŠA
NI
ČO
KŠ
I
1 0
dragulji – pregršt safira – hvatali su vodnjikavu jutarnju svetlost. Glava mog oca bila je nagnuta do uva dvoranina bledog lica, govoreći šapatom. Nije pričao o mrtvoj supruzi na lomači. Verovatno nije znao ni kako se zvala. A zvala se Padmavati. Imala je okruglo lice i običaj da ujutru tiho pevuši svom zaobljenom stomaku. Nikad je nisam čula da govori nešto ružno o bilo kome. Pa čak ni o meni.
Ne, moj otac je govorio o ratu. Senka rata neprestano se nadvijala nad nama, ponekad skrivena, ali uvek prisutna. Za rat znam samo posredno, ali svuda vidim njegove mrtvačke pokrove. Vidim rat i na očevom licu, kako mu štipa usukane žućkaste obraze. Vidim rat na veđama dvorana, uvek nabranim u tuzi. Vidim rat u praznim škrinjama, u šatorima u kojima nekad veseli i glasni vojnici sad čekaju kremaciju.
Nagnula sam se bliže da čujem njegove reči, ali sam smesta grubo povučena nazad.
„Gubi se odatle!“, prosiktala je majka Dina. „Nije prikladno da ti budeš na čelu povorke!“
Stisla sam zube, ali sam se bez reči povukla nazad. Nisam smela da pružam ženama još otrova. Možda su pokrile usne svilom, ali njihove reči su i dalje bile isukani bodeži. Sudeći po kraljevskom lekaru, Padmavati je umrla na porođaju, ali mu niko nije verovao. Za sve na očevom dvoru postojao je samo jedan ubica...
Ja.
U Barati niko nije verovao u duhove, jer se mrtvi nikad nisu zadržavali na ovom svetu. Život bi se odmah nastavio kao i obično, a duše preminulih bi izašle iz tela i prešle u veličanstvenog prugastog tigra, pastira blistavih očiju ili radžu s krilom punim dragulja. Nikad nisam znala šta da mislim o reinkarnaciji, je li to taktika zastrašivanja, ili milosrdna uteha. Radi ovako, da se ne bi reinkarnirala u bubašvabu. Daj milostinju siromašnima, i u sledećem životu bićeš bogata. Zbog toga mi svako dobro delo izgleda sumnjivo.
PO
D S
RE
ĆN
OM
ZV
EZ
DO
M
1 1
Uprkos tome, bilo je utešno znati da u mojoj zemlji ne postoje duhovi. To je značilo da sam ipak živa. Za sve ostale sam bila mrtva devojka koja hoda. Ali nisam bila duh. Nisam bila avetinjski otisak nečega što je živelo i umrlo i nije moglo da napusti ovo mesto. To znači i da još imam šansu da živim.
Kad se pogrebna služba završila, sunce jedva da je počelo da klizi preko neba. Ožalošćeni su se razišli čim je kraljevski proglas pročitan i samo su plamenovi lomače ostali da prisustvuju Padmavatinoj sahrani. Kada se oglasilo podnevno zvono u palati, čak su nestali i mirisi – dim i latice, so i jasmin – razneti vetrovima, i odneti daleko u kraljevstvo mrtvih bez senki.
Preda mnom su hodnici harema bleštali, blistavi kao oči grabljivica. Svetlost je prianjala za oble trupove statua i prelamala svetlucave odraze na mirnim površinama bazena. U daljini su se ogromne dvokrilne vratnice harema otvorile i blaga toplota podneva ušunjala se unutra. Nikad nisam verovala tišini u haremu.
Stambene prostorije i lične odaje haremskih žena i mojih polusestara stopile su se sa senkama. Kućepazitelji su stavili decu iz kraljevskih jaslica na spavanje. Učitelji su počeli jednoličnim glasom da podučavaju verene princeze o zemljama i poreklu budućih supružnika.
Imala sam zakazani čas s učiteljem za ovu nedelju. Jadnici. Nikad nisu dugo trajali; a da li to bude njihova ili moja odluka, zavisi od osobe. Nije tačno da nisam volela da učim. Jednostavno, oni nisu mogli da me nauče ništa o onome što sam htela da znam. Moja prava oblast interesovanja lebdela im je nad glavom. Bukvalno.
Napolju, kroz zidove harema, dolebdela je grmljavina gongova. Papagaji su se raštrkali, razbuđeni iz dremeža, ispunivši vazduh kricima i lepetom krila. Poznato šuštanje sandala, zlatnih kićanki i nervozni glasovi stopili su se u prigušeni žamor. Svi očevi savetnici žurili su ka prestonoj dvorani da čuju njegovu odluku.
U roku od nekoliko trenutaka otac će saopštiti odluku kako postupiti s pobunjenim kraljevstvima. Srce mi je brže zakucalo. Iako
RO
ŠA
NI
ČO
KŠ
I
1 2
nikad nije dolazio na vreme, otac je svejedno bio efikasan. Neće traćiti vreme na dvorske formalnosti, što je značilo da imam ograničeno vreme da stignem do prestone dvorane, a još se nisam pozabavila najnovijim učiteljem. Pomolila sam se da je budala. Ili još bolje, da je sujeveran.
Otac je jednom prilikom rekao da se pravi jezik diplomatije nalazi u tišini između reči. Rekao je da je neizgovoreno od presudnog značaja u vladanju.
Tišina je, kao što sam naučila, bila od presudnog značaja i za uhođenje.
Skinula sam sa sebe sve što pravi buku – zlatne narukvice, viseće minđuše – i sakrila ih iza kamenog kipa ptice mine. Kretanje kroz harem ličilo je na prolazak kroz lavirint. Niše ispunjene kipovima bogova i boginja sa žalosnim očima i leđima izvijenim u zaboravljenom poluplesu izvirivale su u hodnike. Svetlost se odbijala od kristalnih poslužavnika pretrpanih cvećem boje mlade krvi, a treperave svetiljke dimile su se ispred ogledala, ostavljajući hodnike u kovitlacu izmaglice i latica. Dodirivala sam oštre uglove zidova. Dopadao mi se osećaj kamena pod prstima, nečega što mi uzvraća dodir i podseća me da sam i ja čvrsta.
Kad sam skrenula za poslednji ugao, kreštav smeh haremskih žena uskočio je u hodnike, od čega su mi se nakostrešile dlačice na podlakticama. Navike haremskih žena nikad se nisu menjale. To je bilo jedino što mi se kod njih zapravo sviđalo. Čitav moj život bio je izgrađen oko njihove dosade. Verovatno sam mogla da podesim i puls u skladu s časom kad ubijaju dosadu razmenjujući tračeve.
Pre nego što sam mogla da protrčim mimo njih, jedno ime me je prikovalo u mestu... moje. To jest, učinilo mi se da sam ga čula. Nisam mogla da budem sigurna. Bez obzira na to koliko sam želela da nastavim dalje i ostavim ih za sobom, nisam mogla.
Zadržala sam dah i zakoračila unazad, približivši uvo zastorima blizu koliko sam se usuđivala.
PO
D S
RE
ĆN
OM
ZV
EZ
DO
M
1 3
„Baš šteta“, rekao je nečiji glas, suv i hrapav od godina provedenih u pušenju nargila.
Majka Dina. Vladala je haremom gvozdenom pesnicom. Mada nije rodila radži nijednog sina, odlikovala se vrlo upornom osobinom: dugim životom. Preživela je sedam trudnoća, dva pobačaja i nepoznatu groznicu koja je u toku protekle tri godine usmrtila osam žena u haremu. Njena reč bila je zakon.
„Šta to?“Kenjkavi glas. Majka Šastri. Druga u komandnom lancu. Bila je
jedna od mlađih žena, ali je radži nedavno rodila blizance. Ta je bila kudikamo podmuklija od majke Dine, ali joj je falila ambicija prave zlobe.
„Prava je šteta što i Adviti nije otišla na isti način kao i Padmavati.“Stisnula sam šake u pesnice, a nokti su mi se zarili u dlanove. Ad
viti… Nisam je dovoljno dugo poznavala ni da je nazovem majkom. Nisam znala ništa o njoj, izuzev njenog imena i nejasne glasine da se nije slagala s drugim ženama. Konkretno, s majkom Dinom. Nekad su bile velike suparnice. Čak i kad je umrla, majka Dina joj nije oprostila. Osim toga, bila je samo bezličan san u mojoj glavi. Ponekad, noću, kad nisam mogla da spavam, pokušavala sam da prizovem njen lik u misli, ali mi nikad ništa nije dolazilo – ni dužina njene kose ni miris njene kože. Bila je misterija, a jedino što mi je ostavila bile su ogrlica i ime. Instinktivno, moji prsti pronašli su njen poslednji dar: okrugli safir optočen sićušnim biserima.
Majka Dina je zasoptala, a kad je progovorila, skoro da sam mogla osetiti miris dima kako joj curi između zuba. „Kad žena umre na porođaju, obično ni dete ne preživi.“
Majka Šastri ju je ukorila šupljim ccc. „Nije lepo govoriti tako, sestro.“
„A zašto?“, čuo se zvonki glas. Nisam mogla da odredim kome pripada. Mora da je bila neka nova. „Trebalo bi da je dobro kad dete nadživi majku. Prava je šteta što je Padmavatin sin umro zajedno s njom. Ko je Adviti...“
RO
ŠA
NI
ČO
KŠ
I
1 4
„Ko je bila“, ispravila ju je majka Dina glasom nalik na grmljavinu. Ostale žene su zaćutale. „Bila je samo obična milosnica koja je zapala radži za oko. Majavati je njena kćerka.“
„Majavati? Ona s horoskopom?“Glas neke druge žene uskočio je da se umeša: „Je li istina da je
ona ubila Padmavati?“U Barati možda ne veruju u duhove, ali horoskopi su nešto sa
svim drugo. Kraljevstvo je planiralo čitave živote na osnovu sudbine dodeljene na rođenju. Činilo mi se da moj otac ne veruje u horoskope, često je govorio da je sudbina podložna promeni, da se može saviti, protumačiti ili prilagoditi bilo kom gledištu. Ali to nije promenilo mišljenje dvora. Kakva god da je magija izrodila značenje u zve zdama, moja nebeska prognoza bila je oblačna i tmurna, a radžinice mi nikad nisu dozvoljavale da to zaboravim. Zbog toga sam mrzela zvezde i proklinjala noćno nebo.
„Vrlo moguće“, reče majka Dina nehajno. „Takva vrsta baksuza samo privlači nevolje.“
„Istina je, znači?“„Koliko sam puta i sama postavljala to pitanje? Pokušavala sam
da ubedim sebe da su to samo isprazna naklapanja haremskih žena i niz zlosrećnih slučajnosti, ali ponekad... Ponekad nisam baš sigurna.
„Radža bi trebalo da je što pre uda“, reče majka Šastri. „Pre nego što njen baksuz pređe na nekog drugog.“
„A kako?“, podrugljivo reče druga supruga. „Ko bi se njome oženio s takvim horoskopom? Ona donosi smrt kud god da krene.“
Nova supruga, ona sa zvonkim glasom, željno je uskočila u razgovor. „Čula sam da joj senka nikad ne miruje.“
Drugi glas se ubacio: „Jedna sluškinja rekla mi je da je videla da joj se zmije klanjaju.“
Odgurnula sam se od zida. Znala sam sve te glasine i nisam želela da ih još jednom slušam. Njihove reči milele su mi po koži kao bube. Htela sam da otresem njihove uvrede, smeh, senke, ali su se
PO
D S
RE
ĆN
OM
ZV
EZ
DO
M
1 5
svejedno lepile za mene, guste kao dim, istiskujući mi krv iz vena, sve dok na kraju ne bih gorela od mržnje.
Drugi gong je zazvonio u daljini. Ubrzala sam korak, stopala su mi trupkala po mermeru. Dok sam trčala kroz vrtove, sunčeva svetlost padala mi je ukoso na kožu i javio mi se osećaj pogrešnosti. Sinulo mi je tek kasnije, kad se svetlost probila kroz krošnje smokava i obojila me prugama nalik na tigra, kada sam spazila senkama prošarani otisak lista na popločanoj stazi ka arhivskoj zgradi.
Moja senka.Nigde nisam mogla da je vidim.
2
Lekcije iz tišine
Arhiv je bio ispresecan kao košnica i zlatasta svetlost je prianjala, natapajući svaki tom, sliku, traktat i pesmu zlatnom bojom sveže izbućkanog maslaca. Bilo mi je dopušteno da ga posećujem svega jedanput nedeljno – da se sretnem s učiteljem, za tu nedelju, jer toliko mi treba da ga uplašim i oteram. Svaki put kada bih napustila arhivsku zgradu, ruke su mi bile prepune pergamenata. Obožavala sam taj osećaj otkrivanja, koliko mnogo želim nešto sve dok ne otkrijem šta mi to nedostaje.
Prošle nedelje izgubila sam se u beratskim narodnim predanjima. U pričama o slonovima koji predu oblake, zemljotresima oslobođenim iz prastarih panjeva čvornovatih od pesama izgubljenih ciklona, uragana i oluja. U mitovima o zmijolikim nagama, koje se osmehuju pokazujući usta puna zuba od nebrušenog dragog kamenja. U legendama o svetu ispod, iznad i pored onog koji sam poznavala – u kom drveće rađa jestive dragulje, i u kom niko ne bi obratio pažnju na devojku s tamnom kožom i još tamnijim horoskopom. Toliko silno sam želela da taj drugi svet bude stvaran da mi se katkad činilo kako ga mogu videti. Ponekad, kad bih zatvorila oči i oslonila se na nožne prste, skoro da sam mogla da osetim kako tonu u ilovaču neke druge zemlje, carstva snova, gde je nebo rascepljeno nadvoje,
PO
D S
RE
ĆN
OM
ZV
EZ
DO
M
1 7
a zemlja zašivena magijom koja može da zaleči srca, zaceli kosti i promeni život.
To je bio san od kog nisam htela da se rastanem, ali sam morala da se zadovoljim magijom koju sam mogla sama da stvorim. A ja sam mogla samo više da čitam. Da više naučim. Da više sanjam. Ali najbolji deo nije bilo gomilanje tih želja, već deljenje svega što naučim s Gauri, mojom polusestrom. Ona je bila jedina koju nisam mogla da uplašim i oteram... jedina koju nisam želela da oteram od sebe.
Razmišljanje o Gauri uvek bi mi izmamilo osmeh na lice. Ali čim sam ugledala učitelja za ovu nedelju, osmeh je iščezao. Stajao je između dva stuba, koji su omeđavali odeljak arhiva s istorijom našeg kraljevstva. Osim ogromnog broja knjiga u arhivu, najviše sam volela svod. Bio je šupalj, dovoljno širok da se u njega uvučem, i dovoljno zgodno povezan s očevom zabranjenim odajama.
Igrom slučaja, učitelj je stajao baš ispod mog mesta za skrivanje.Makar očev proglas još nije počeo. Dvorani su i dalje mrmljali, a
bat lenjih koraka bio je muzika za moje uši. Ali ako želim da čujem šta će govoriti na sastanku, najpre ću morati da se ratosiljam učitelja.
„Tačnost je ženska vrlina“, reče učitelj.Suzbila sam poriv da se štrecnem. Glas mu je bio lepljiv. Reči
razvučene kao da će se preobraziti u omču i obmotati oko mene u mraku. Zakoračila sam unazad, a njegove oči su blesnule i zabuljile se u mene.
Bio je krupno građen i visok. Dežmekasta vilica spajala mu se s podbratkom i debelim vratom. Masne crne oči odmerile su me od glave do pete. U prošlosti su svi moji učitelji bili isti – malo mlohavi i prilično nervozni. I uvek sujeverni. Ovaj novi učitelj ravnodušno me je pogledao pravo u oči. To je bilo neočekivano. Nijedan drugi me nikad ranije nije gledao u oči. Ponekad su se bojažljivo skrivali u mraku arhiva, a ruke su im drhtale dok su mi pružali beleške. Lekcije iz istorije, govorili su. Zašto uvek počinju od istorije? Pokažite mi neostvaren san. Nemojte mi pokazivati stare nepromenljive puteve.
RO
ŠA
NI
ČO
KŠ
I
1 8
Učitelj je pročistio grlo. „Nemam nameru da te podučavam istoriju, ili pisanje, ili govor. Nameravam da te naučim tišini. Mirnoći.“
Ovaj put se nisam čak ni potrudila da sakrijem mrštenje. Nije mi se sviđala ova zamena. Učitelji su me, u načelu, ostavljali na miru. Nikad nisam morala da podižem glas. Nikad nisam morala da se mrštim. Nisu mi čak bile potrebne ni reči. Ono što ih je plašilo bilo je mnogo slađe i jednostavnije od toga – osmeh. Čim bih im se nasmešila – a to nije bio iskren osmeh, razume se, već sporo krokodilsko pokazivanje zuba, praćeno uvežbanim ludačkim sjajem u oku – učitelj bi se izvinio, odšunjao duž zida i pobegao iz arhiva.
Ko još želi da mu se osmehuje devojka koja šeta senke kao kućne ljubimce, koja priziva zmije i čeka da je Smrt, njen mladoženja, odvede iz ovih zidina? Nije bitno što ništa od toga nije istina. Nije bitno ni to što sam se najviše približila pravoj magiji onog dana kad sam zdipila ceo poslužavnik s desertima a da to niko nije primetio. Moja senka uvek se pomalja u većim razmerama od osobe koja je baca. A to ponekad ima i svojih prednosti.
Međutim, ovaj učitelj se nije dao tako lako zastrašiti. Načuljila sam uši, tražeći bat koraka dvorana, ali sve je bilo tiho. Sastanak će početi svakog časa, a ja sam bila ovde, zaglavljena s nekom budalom koja želi da me nauči vrlinama tišine.
Nacerila sam mu se...... A on mi je uzvratio.„Nedolično je osmehivati se neznancima, princezo.“Zakoračio je prema meni. Senke su se šunjale oko njega, zatomlju
jući u prostoriji svetlost boje meda. I mirisao je pogrešno. Kao da je pozajmio miris od nekog drugog. Koža mu je bila klizava od znoja, a kad mi je prišao bliže, crvenilo mu je zatreperilo u očima – nalik na užareno ugljevlje u obe očne duplje.
„Dozvoli mi da te podučim, lepotice“, kazao je prilazeći mi još korak bliže. „Ljudi uvek pogrešno shvate, zar ne? Misle da je činija pirinča dovoljno jaka da zaustavi demona. Pogrešno. Ono što ti znaš
PO
D S
RE
ĆN
OM
ZV
EZ
DO
M
1 9
o snazi je samo lažno obećanje. Dozvoli mi da ti pokažem tvoju slabost.“
Soba nikad ranije nije izgledala ovako prazno, kao da sam zarobljena u prostoru između odjeka i vrisaka. Nisam ništa čula. Ni papagaje na granama ni dvorskog beležnika koji jednoličnim glasom čita stavke na dnevnom redu. Tišina je bila silueta, nešto što sam mogla da ispratim prstima.
Učiteljev glas prevazilazio je zvuk, zamagljujući mi misli. „Dozvoli mi da te podučim navikama demona i ljudi.“
Kolena su mi zaklecala. Njegov glas odzvanjao je očajanjem nekoga ko već eonima nije utolio žeđ i upravo je primetio pehar studene vode, orošen kapljicama velikim kao planete. Njegov glas me je uljuljkao, obuhvatio. Htela sam da se pokrenem, ali sam shvatila da sam ukopana u mestu. Podigla sam glavu, opirući se pospanosti, i ugledala njegovu senku razmazanu na zidu – rogatu, s krznenim stomakom koji se klizao po podu, menjajući se iz čoveka u zver, i ponovo u čoveka. Demon. Rakšasa.
Negde u malom mozgu znala sam da nije stvaran. Nije mogao da bude. Ovo je bio Baratski dvor, grad izrastao kao kost – pridodat kao naknadna misao. Njegovi demoni bili su drukčiji: haremske žene s draguljima u kosi i mržnjom u srcima, dvorani s ustima punim laži, otac koji me poznaje samo kao dragi kamen oko svog vrata. To su čudovišta za koja sam znala. U mom svetu nije bilo mesta za još jedno.
Pospanost me je napustila. Kada sam se nje oslobodila, osmeh mi je postao gorki dim, a dlačice na podlakticama nakostrešile su mi se sve dok mi se nije učinilo da je moja koža ustupila mesto staklu. Sada mi je, nekako, izgledao sitnije. Ili sam možda ja porasla. Moje okruženje je izbledelo i preostala je samo vatra koja oblizuje zemlju, ivica zimskog pomračenja, zvezde koje se vrtlože u šumskom jezeru i pulsirajući otkucaji nečega prastarog, što mi je kolalo kroz vene.
„Baš me briga za navike demona i ljudi!“, prosiktala sam. „Tvoje lekcije su bezvredne za mene!“
RO
ŠA
NI
ČO
KŠ
I
2 0
Kakvu god tminu da je moj um zamišljao, već se istopila. Papagaji su pevali. Fontane su žuborile. Daleki glas nekog dvoranina jednolično je deklamovao o ratovima. Zvuk se izdigao između tih izgubljenih sekundi, procvetavši u silovito mrmljanje i prigušene glasove. Šta sam to umislila? Pogledala sam u učiteljevu senku na zidu. Očekivala sam da vidim da se nešto šunja po tlu, tamu rastegnutu preko knjiga i naprslih keramičkih pločica, ali tamo nije bilo ničega.
„Vi!“, prosiktao je ispustivši uzdah, koji se završio jecajem. Povukao se u ćošak. „To ste vi. Mislio sam...“ Progutao je ostale reči. Izgledao je izgubljeno.
Trepnula sam, gledajući u njega, stresajući sa sebe zadnje tragove pospanosti. Osećala sam se bunovno, ali ne od sna. Trenutak ranije učinilo mi se da sam videla rogove naslikane u senci. Učinilo mi se da je nešto prostrujalo kroz mene u samoodbrani – neka tiha nota muzike, bas grmljavine, zrak svetla koji se probio kroz tamnoljubičasti olujni oblak. Ali to nije moglo biti stvarno. Osoba preda mnom bila je... samo obična osoba. A ukoliko sam ga čula da govori nešto drugo, videla ga kako se menja u nešto, sve to je bilo daleko i prsti mog sećanja nisu mogli da urade ništa osim da preturaju po slikama, iznose ih na svetlost dana i pitaju se nisam li skliznula u košmar na javi.
Učitelj je zadrhtao. Nestala je zdepasta figura koja je gušila svetlost i držala mi pridike o tišini. Ili je rekao nešto drugo u tim izgubljenim trenucima? Nešto o slabosti i demonima. Nisam mogla da se setim. Toliko snažno sam se uhvatila za sto da su mi zglavci prstiju pobeleli.
„Moram da idem“, kazao je, bled u licu, kao da je nasmrt iskrvario. „Nisam znao… Zaista… Nisam… Mislio sam da ste neko drugi…“
Zurila sam u njega. Šta je hteo da kaže? Kako je mogao da ne zna ko sam? Mora da mu je neko samo rekao da sam princeza koju treba da podučava. Ali traćila sam vreme. Bio je samo još jedan učitelj preplašen reputacijom ispisanom u dalekim svetlima na nebu. Proklete bile te zvezde.