Dobro veče. Lošeg sam raspoloženja. Dolazim iz jednog bara gde sam naleteo (sreo) na jednog

konobara sa mudrim izrekama. Težak čovek (naporan). Deset minuta mu je trebalo da mi donese kafu

i kada mu rekoh: „Bilo je krajnje vreme, čoveče!“, lik mi odbrusi/odgovori„Bolje ikad nego nikad.“ I

onda primetih…: „Hej, ovde ima jedna dlaka“… I odbrusi mi: „Pa dobro, od viška glava ne boli, čoveče“.

Ma bre, kakav višak, kakvi bakrači, učini mi uslugu, donesi mi drugu kafu i pusti me malo na miru, treba

da idem! Odgovara mi: „De, de, što je i brzo to je i kuso.“. „Nego, hoćete li na sve da mi odgovarate

poslovicama?“. „Mudri malo zbore, ali mnogo tvore.“. „Ma kakvi mudri! Vi to mene malo zezate, zar

ne?“. „Izbirač naiđe na otirač.“…

„Bože, kakav smarač! Izgubih želju i za kafom i za životom i za svim!“… I povrh svega, kada sam izlazio,

kako bi me dokrajčio reče: „Zlo je ko ne zna, a učiti se ne da.“ . Nema, ne postoji ko bi mogao da izađe

na kraj sa čovekom od poslovica. Tako ti je kad ljudi izgovore neku poslovicu, veruje se da je to jedna

neosporna istina. Oprostićete mi, ali nije tako.

Uvek se pričalo da poslovice nemaju autora, ali mislim da nije teško znati ko ih je napisao. Štaviše,

ubeđen sam da ih je napisala samo jedna osoba. Jedan čovek, da budem precizniji.

__________________________________. Za početak, poludeo sam, zato što neke poslovice nemaju

nikakvog smisla. Objasnite mi ovu:

_____________________________________________________________________________. To je

laž.

A ova? Neko ti kaže: „Čitaj između redova“. „Pa dobro, jesi li ti debil?“ Reci mi lepo i razumeću. Autor

poslovica ili je bio glup ili je bio premazan sa svim bojama. Izmislio bi neku poslovicu, a ako bi ga uhvatili,

uvek bi imao neku u rezervi: „________________ Ko rano rani, dve sreće grabi. _______________ Što

možeš danas ne ostavljaj za sutra. Šta ima od toga da rano leže?