Jasnu svest o problemu metafizike nalazimo u predgovoru

prvog izdanja Kritike istog uma. Tu Kant, ocenjujui stanje u kome

se metafizika nalazi, pie: Bilo je jedno doba kada je metafizika nazivana

kraljicom svih nauka... Danas je moderno pokazivati prema

njoj svako preziranje, te starica, prognana i naputena, tu_i kao Hekuba

(KU 5-6).3 Usred bujanja nauka, koje u sprezi sa tehnikom

daju vidne rezultate, metafizika je poprite beskrajnih prepirki iz kojih

se ne vidi nikakva opipljiva dobit, te je usled toga okru_uje

ravnodunost koja oigledno nije posledica lakomislenosti, ve sazrele sposobnosti za suenje jednog stolea koje vie ne _eli da se

ometa prividnim saznanjem

razum i um

U potrazi za transcendentalnim elementima naeg saznanja

Kant razgraniava ulnost, razum i um.26 Pokazavi da su ist prostor

i vreme apriorne forme ljudske ulnosti, Kant dolazi do analize istog

razuma. Da bi se temeljno i sistematski ispitao sam razum mora se

poi od neke vrste i pouzdane take. Tu arhimedovsku taku mislilac

iz Kenigsberga nalazi u formalnoj logici27, te na osnovu tabele sudova

dolazi do tabele kategorija. Po Kantu ima dvanaest kategorija i

one su sintetike forme a priori razuma, koje same po sebi ne daju

saznanje, nego tek poto prerade spoljanju ulnu grau, jer misli

bez sadr_aja jesu prazne, opa_aji bez pojmova jesu slepi (KU 73.).

Kant, naime, razlikuje zamiljanje i saznavanje nekog predmeta. Za

saznanje su potrebne dve stvari: prvo, pojam kojim se zamilja neki

predmet uopte (kategorija), i drugo, opa_aj kojim predmet biva dat KU 111.), te su kategorije kao takve samo logike funkcije, proste

misaone forme bez objektivnog realiteta (KU 112.).

Mada su kategorije te koje daju objektivnost, s druge strane

potrebne su im spoljanji opa_aji da bi potvrdile svoj objektivni realitet,

da ne bi ostale bez smisla i znaenja. Da bi kategorije bile primenjene

na iskustveni materijal moraju se shematizovati, pri emu

bivaju ograniene na domen mogueg iskustva.Preko kategorija i osnovnih stavova razum, kao

mo pravila, zapravo tek oblikuje, konstituie iskustvo, to mislilac

iz Kenigsberga upeatljivo izra_ava tvrdei da je ist razum zakonodavac

prirode. Time Kant reava i Hjumov problem uzronosti ona

je sintetiki stav a priori naeg razuma i time ima objektivnu vrednost.

Pored kauzaliteta nemaki filozof opravdava legitimitet i

osnovnih stavova supstancijaliteta i uzajamnog delovanja, ime se

pola_e temelj za prirodnu nauku.

Pitajui se da li je i u metafizici, kao to je to sluaj u matematici

i prirodnoj nauci, mogue da proirujemo svoja saznanja, Kant

posle iscrpnog ispitivanja zakljuuje da to nije mogue, jer se iz

samih kategorija ne mo_e nainiti nikakav sintetiki stav, te je metafizika

kao nauka nemogua.29 Osnovni stavovi razuma jesu samo

Dok je razum izvor kategorija imo pravila, um je izvor ideja31

i moc principa. Um je moc iznad koje nema vie moci, no uprkos

tome, um je neprimenljiv direktno na iskustvo. On ne daje intelektualno

jedinstvo spoljanjoj gradji kao razum, vec svoje racionalno jedinstvo

daje razumskim pojmovima.U direktnom suocavanju razuma s iskustvom, um je nekoristan,32 pa moze i da smeta. To ipak ne znaci

da um razumu ne koristi na ovom polju. Poto Kant veruje da priroda

ne ini nita bez svrhe, mora da postoji neki sklad izmedju razuma i

uma. On se ogleda u tome to umima znacajnu regulativnu ulogu, to

daje smernice razumu. Razumu, naime, izmice celina; on ostaje uvek

u okvirima uslovljenog, te ga jedino ummo_moze uputiti ka potpunosti. S

pravom se moze reci da transcedentalni pojam uma nije nita drugo

do pojam o totalitetu uslova za neto to je dato kao uslovljeno

(KU 234.), nita drugo do pojam o neuslovljenom, a samim tim o

apsolutnom.

Razumu koji ostaje samo na kauzalnim nizovima, koji zapravo

i ne dolazi do sveta, um svojom arhitektonikom pribavlja jedinstvo

sistema. Zadatak uma sastoji se u tome da jedinstvo svih

moguih empirikih radnji razuma uini sistematskim (KU 403.),

jer bez toga bi saznanja razuma bila samo sluajni agregat, te ne bi

mogla da pretenduju na status nauke. Kant naglaava: Naa je

spoznaja bez toga jedinstva samo krparija, pa se za najviu svrhu

(koja je uostalom uvijek samo sistem svih svrha) ne mo_e upotrebiti.

Pritom ja mislim ne samo na praktinu nego i najviu svrhu spekulativne

primjene uma. (PROL 108.)

Ovo sistematsko jedinstvo parcijalnih saznanja razuma um

ostvaruje preko svojih ideja, koje shodno ovoj ulozi oznaava i kao

sheme uma, analogno shemama ulnosti, s tom razlikom to ova

shema ne dovodi do saznanja ve do jedinstva saznanja razuma.

Bez smernica uma i njegovih ideja se zapravo i ne vidi kako bi

razum doao do neophodnih hipoteza u procesu istra_ivanja.33 Na

osnovu pojmova uma koje ne uzimamo iz prirode nego iz sebe, mi

sami prirodi postavljamo pitanja i smatramo nae saznanje sve dotle

za nepotpuno dokle god nije njima adekvatno (KU 393.). Naime,

postojea logika pravila kojih se razum pridr_ava u naunoj delat-nosti, zapravo poivaju na transcendentalnim principima uma, te se

mo_e rei da um priprema razumu njegovo polje rada, i to na osnovu

svojih principa homogeniteta, specifikacije i kontinuiteta formi.34

Po Kantu ove subjektivne maksime, koje svojom hipotetinou

i heuristinou slu_e kao ispomo razumu, mogu da se apsolutizuju,

te tako nastaju kole koje jednostrano potenciraju samo

jednu maksimu: tako racionalizam insistira na jedinstvu, a empirizam

na raznovrsnosti. Poto obe kole uobra_avaju da se njihov sud

zasniva na objektivnim razlozima, nastaje besplodan spor oko toga

ko je u pravu, a radi se zapravo samo o maksimama uma, koje um

kao takve lako mo_e da izmiri. Sama metafizika, po Kantu, poiva

upravo na tom brkanju regulativnog i konstitutivnog.

Kant razlikuje dve grupe antinomija: matematike i dinamike.

Matematikim antinomijama, koje se bave dodavanjem ili diobom istovrsnoga

(PROL 100.), u osnovi je protivrean pojam, te su oba stava

neispravna. Kod dinamikih antinomija razgraniavanjem pojave i

stvari po sebi oba stava postaju ispravna. Time se otvara mogunost za

transcendentalnu slobodu. Vie nije nemogue da ima slobode, jer

pored kauzaliteta koji vlada pojavnim svetom mogu je i kauzalitet iz

slobode, neuslovljeno zapoinjanje kauzalnog niza. Na ovoj transcendentalnoj

ideji slobode poiva njen praktiki pojam, te Kant u okviru

teorijskog uma ve otvara prostor za praktiki. U sluaju da su pojave

same stvari po sebi sloboda se ne bimogla spasiti. Ovako se otvaramogunost

za uporedo postojanje slobode i nu_nosti, ulnog i natulnog

sveta. Kao to sam ka_e, Kant je morao da ogranii znanje da bi dobio

prostor za veru. Metafizika je u okviru teorijskog uma otklonjena, ali je

sauvana u okviru praktikog uma. Pored dobiti za etiku, ouvanjem

pojma slobode, ostvarena je dobit i za teologiju. Njeni stavovi e biti

58ZORAN KINI

39 Svet ima poetak s obzirom na prostor i vreme ili nema, svet je sastavljen od

jednostavnog ili je sve dalje deljivo, postoji i kauzalitet na osnovu slobode ili se sve

deava po nu_nim prirodnim zakonima, svetu pripada apsolutno nu_no bie kao deo

ili uzrok ili mu ne pripada.

40 Nije sluajno to Kant posle navoenja antinomija govori o razliitim interesima

uma u ovom sukobu. Pored spekulativnog interesa on govori i o praktikom i o

popularnom interesu. Ve tu se mo_e nazreti da se teorijski spor mo_e reiti jedino

praktiki, da je praktiko na putu da se uzdigne nad dotadanjom dominacijom

teorijskog.

lieni skeptike teorijske sumnje time to se vie i nee razmatrati kao

teorijski stavovi.

Sloboda I nuznost

U ovom radu najpe u se baviti Kantovom treom antinomijom koja se nalazi u Kritici istog uma, u kojoj Kant ispituje odnos slobode i prirodne uzronosti kroz njihovu meusobnu protivrenost, i nudi sopstveno reenje tog problema. Na ovakvo vienje slobode, Kant e se kasnije nadovezati u Kritici praktinog uma kao i u Zasnivanju metafizike morala, gde e pokuati da povee slobodu sa moralnou. Isto kao i u Kritici istog uma, Kant e tvrditi da prirodna uzronost vai samo za svet pojava, a da je u svetu stvari po sebi mogue govoriti o kauzalitetu slobode. Na osnovu toga, pokuau da prikaem kako Kant povezuje slobodu oveka sa moralnou u Zasnivanju metafizike morala. Videemo da je neophodno pretpostaviti da je ovek lan inteligibilnog sveta stvari po sebi i da jedino na taj nain moemo govoriti o njegovoj slobodnoj volji.

Primena kategorija izvan granica iskustva jeste jedna od najveih tenji i potreba ljudskog uma. Meutim, Kant ne opravdava takvu upotrebu uma, zato to se kategorije mogu primeniti samo na ono to se d opaziti u iskustvu. Kada pokuamo da proirimo kategorije sa jednog dela sveta na celinu, nastaju ideje koje predstavljaju pojmove uma. Postoje tri osnove ideje: psiholoka, kosmoloka i teoloka. Sve transcendentalne ideje moi e da se podele u tri klase, od kojih prva sadri apsolutno (bezuslovno) jedinstvo misaonog subjekta, druga apsolutno jedinstvo niza uslova pojave, trea apsolutno jedinstvo uslova svih predmeta miljenja uopte. Prva, psiholoka ideja tie se besmrtnosti due - ako se zamisli odgovarajui objekt ideje, ideja apsolutnog subjekta pretvara se u ideju due. Druga, kosmoloka ideje tie se apsolutne bezuslovnosti niza uslova kao ideje ulnog sveta kao celine, dok trea, teoloka ideja pretvara ideju potpunog sistema u ideju najrealnijeg nunog bia ili Boga.

Kant svrstava problem slobode u jednu od etiri kosmoloke ideje kojima se bavi u kritici racionalne kosmologije.

Nas konkretno zanima trea antinomija, zato to se Kant u njoj bavi odnosom slobode kao kauzalnosti i prirodne kauzalnosti, postavljajui pitanje da li je mogue govoriti o obe ove vrste kauzalnosti bez ikakve protivreenosti. Kant nam prikazuje ovu vrstu problema kroz tezu i antitezu, da bi nam na kraju pokazao kako se kroz trancedentalno shvatanje pojma slobode ova protivrenost moe prevazii i pokazati prividnom. Teza tree antinomije kae da pored kauzaliteta zakona prirode, radi objanjenja stvari u prirodi, mora se u svetu pretpostaviti i kauzalitet slobode, dok stav antiteze glasi: ne postoji sloboda, ve se sve u svetu deava zakonima prirode. Dalje, Kant nudi argumente za valjanost teze i antiteze.

Ono to se moe rei u odbranu teze jeste sledee - kda bi se sve u svetu zbivalo zakonima prirode, nijedan niz uzroka jedne date posledice ne bi imao apsolutnog poetka i ta posledica ne bi, na taj nain, bila potpuno obrazloena. Mora se, dkle, pretpostaviti, d svaki kauzalni niz poinje jednim apsolutnim lanom, tj. treba da se pretpostavi postojanje spontanog kauzaliteta ili kauzaliteta slobode. Sutina dokaza ove teze nalazi se u tvrenju d bi samo apsolutni poetak jednog kauzalnog niza predstavljao bezuslovno u kauzalitetu, ne sam taj beskrajni niz kao takav.

Dokaz za antitezu se moe izneti na sledei nain - pretpostavka slobodnog poetka jednog kauzalnog niza protivrei zakonu uzronosti i jedinstva naeg iskustva. Kada govorimo o apsolutnom poetku kauzalnog niza, mi pretpostavljamo jedno stanje uzroka koje sa prethodnim stanjem ne stoji ni u kakvom kauzalnom odnosu, odnosno ne nastaje iz njega. Meutim, veza sukcesivnih stanja uzroka koji deluju, a koja se ne moe nai u iskustvu i protivrei shvatanju iskustva kao jedinstva predstavlja za Kanta samo praznu zamisao. Kant, dakle, oigledno smatra da je sukcesija izmeu dva stanja mogua samo kao kauzalna.

Dakle, moemo govoriti samo o dva tipa kauzalnosti: prirodnoj kauzalnosti i kauzalnosti slobode. Prirodna kauzalnost se sastoji u spajanju dva stanja, jedno za drugim, gde jedno dolazi za drugim uvek po nekom pravilu i vremenski ranije. Ako se pretpostavi da postoji samo prirodna kauzalnost nijedna prirodna pojava ne moe imati potpuno objanjenje. Ako je neto prirodni uzrok, mora biti posledica prethodnog uzroka. Sa druge strane, sloboda je takva vrsta kauzaliteta koja ne stoji prema prirodnom zakonu kao pod nekim drugim uzrokom koji bi ga odreivao po vremenu. Sloboda je, po Kantu, jedna transcendentalna ideja koja ne sadri nita to dolazi iz iskustva i iji predmet ne moe biti dat u iskustvu kao odreen.

To je zato to opti zakon mogunosti celokupnog iskustva negira slobodu: sve to se dogaa mora imati nekakav uzrok. Meutim, poto nije mogue dobiti nikakav apsolutni totalitet uslova u kauzalnom odnosu, um stvara ideju o slobodi, koja se treba posmatrati kao spontanitet. Spontana je jer nije plod ranijeg uzrokovanja, nego poinje sama od sebe. Iz transcendentalne ideje slobode proizilazi sloboda u praktinom smislu.

Sloboda u praktinom smislu predstavlja nezavisnost volje od drugih uticaja, kao to je ulnost. Ako je naa volja aficirana ulnou, onda je ona ivotinjska. Naa volja treba da bude slobodna. Kada ne bismo pretpostavili postojanje transcendentalne slobode, onda ne bismo mogli ni da govorimo o praktinoj slobodi. Svi nai postupci bi bili determinisani prirodnom uzronou, pa bi tako predstavljale prirodne posledice. Ipak, svi zamiljamo sebe u pogledu svoje volje slobodnim, kae Kant. To je smisao onog kada kaemo da se neto nije dogodilo, a trebalo je da se dogodi.

Da li mogue postojanje slobode uprkos postojanju prirodne uzronosti? Kada kaemo da sve to se deava u svetu mora ili proizai iz slobode ili iz prirode, da li ovo prodstavlja disjunktivan stav ili moda priroda i sloboda mogu zajedno delovati u jednom dogaaju, ali ne u istom smislu. Kant reava ovu antinomiju na taj nain to kae d zakon uzronosti vai samo z ulni svet pojava i da je u njemu svaka v u vremenu uslovljena jednom prethodnom pojavom. Tvrdnja da svaka pojava u prirodi ima svoj uzrok jeste jedan zakon razuma. Kant zato smatra da od njega ne moemo da odstupimo i da ga proglasimo nevaeim. Od tog zakona ne moe odstupiti nijedna pojava, zato to bi se ona onda nalazila izvan mogueg iskustva, pa bi se tako razlikovala od ostalih predmeta u iskustvu, a to je nemogue. Meu uzrocima u pojavi nita ne moe postojati to bi moglo da zapone neki niz apsolutno i samo od sebe. Sve to se dogaa je samo produavanje niza i u njemu nije mogu nikakav poetak koji bi se dogodio sam od sebe.

Meutim, u isto vreme svaka v predstavlja i slobodni proizvod jednog inteligibilnog uzroka, iji kauzalitet ne lei u vremenu. Kad bi svet v bio jedini mogui svet, kad bi on postojao sebi, kauzalitet uzroka bio bi jedini mogui kauzalitet; ako rd sveta v postoji i svet stvari sebi, postaje mogu i kauzalitet slobode.

Ono to, po Kantu predstavlja mogunost da se govori o slobodi kod oveka jeste nain da se subjekat zamisli i pojava i kao stvar po sebi, tako da e njegovo delovanje posedovati i empiriki i inteligibilni karakter uzronosti. Po svom empirikom karakteru, subjekat bi se posmatrao kao pojava, pa bi bio podloan prirodnim zakonima i njihovom kauzalnou. Predstavljao bi deo prirode i sva njegova dejstva bi proisticala iz prirode. Sa druge strane, po svom inteligibilnom karakteru, subjekt bi bio osloboen svakog uticaja bilo ega to je ulno, ve bi, kao noumen (odnosno, stvar po sebi) bio slobodan u pogledu svojih radnji i nezavisan od prirodne nunosti u ulnom svetu.

Na ovaj nain, Kant povezuje problem slobode sa ovekovim ponaanjem i delanjem. O toj tematici Kant se blie bavi u Kritici praktinog uma i Zasnivanju metafizike morala gde pokuava da slobodu predstavi kao izvor i nuno polazite moralnosti.