razotkrivena izida - nauka - harsa.hr · materi-14 razotkrivena izida religija „dopustimo, ako...

Biblioteka

Urednik:Aleksandar Dramićanin

Agarta

H.P. Blavacka

RAZOTKRIVENA IZIDA

Ključ za otkrivanje tajni drevne i savremene

nauke i teologije

Tom II

Religija„Ovo je knjiga istine.” – Montenj

Beograd,2016.

Naslov originala:Helena Petrovna Blavatsky

ISIS UNVEILEDA Master-Key to the Mysteries ofAncient and Modern

Science and TheologyVOL. I. – SCIENCE.

THEOSOPHICAL UNIVERSITY PRESSPASADENA, CALIFORNIA, 1877.

Pravo prevoda za srpsko govorno područjeMetaphysica, Beograd

Prevod:Dušan D. Stojanović

AUTORposvećuje ovo delo

TEOZOFSKOM DRUŠTVU,OSNOVANOM U NJUJORKU, 1875.

RADI PROUČAVANJA STVARI KOJE SE U NJEMU RAZMATRAJU.

PREDGOVOR II DELU

Da je to moguće, najradije bismo držali ovaj rad van domašajamnoštva hrišćana kojima njegovo razgledanje ne bi bilo ni od kakvekoristi, i za koje nije ni napisan. Ovde se obraćamo jedino onima čijaje vera u njihove matične crkve čista i iskrena, kao i onima čiji bez-grešni životi odražavaju veličanstveni primer proroka iz Nazareta,čijim je ustima duh istine glasno govorio celom ljudskom rodu.Takvih ljudi je bilo u svim razdobljima. Istorija je sačuvala uspomenuna mnoštvo heroja, filozofa, filantropa, mučenika i svetih muškaracai žena, ali koliko je više onih koji su živeli i umrli a da su ostali nepoz-nati, osim nekolicini najbližih poznanika, i bili su blagoslovljeni jedi-no od paćenika kojima su pomogli! Takvi su oplemenili hrišćanstvo,ali bi nesumnjivo obasjali istim sjajem i ma koju drugu religiju kojusu mogli da ispovedaju – jer ti ljudi su bili viši od svoje vere. Čove-koljublje Pitera Kupera (Peter Cooper) i Elizabet Tomson iz Amerike,koji nisu „pravoverni” hrišćani, ništa manje ne nalikuje Hristovomod onog koje nalazimo kod baronese Andžele Bardet-Kouts (AngelaBurdett-Coutts) iz Engleske, koja to jeste. Pa ipak, u poređenju samilionima koji se ubrajaju u hrišćane, takvi su uvek sačinjavali izrazi-tu manjinu. I danas se mogu pronaći, za propovedaonicom kao imeđu onima koji slušaju propoved, u palati kao i u kolibi, ali sve većipritisak materijalizma, svetovnjaštva i licemerja ubrzano smanjujenjihov srazmerni broj. Njihova samilost i jednostavna, skoro detinjavera u nepogrešivost njihove Biblije, njihovih verskih dogmi i sve-štenstva, aktiviraju u punoj meri sve one vrline koje su usađene uprirodu svih nas. Lično smo poznavali takve bogobojažljive sve-

7

štenike i klerike i uvek smo izbegavali da se upuštamo u rasprave sanjima, da se ne bismo ogrešili i ispali surovi povredivši njihova os-ećanja; niti bismo ikada oduzeli slepu veru običnom laiku, ako mujedino ona omogućuje da bezgrešno živi i umre u spokoju.

Analizirajući religiozna verovanja uopšte, ovaj tom je naročito us-meren protiv teološkog hrišćanstva, glavnog protivnika slobodneljudske misli. U njemu nema ni jedne jedine reči uperene protiv izvo-rnih Hristovih učenja, ali zato bez ikakve milosti upire prstom u nji-hovo izopačenje u pogubne sisteme etabliranih crkvi koji razarajučovekovu veru u sopstvenu besmrtnost kao i u samog Boga, i kojiruše sva moralna ograničenja.

Otvoreno izazivamo dogmatizovane teologe koji bi da potčine iistoriju i nauku, a posebno Vatikan, čije su se despotske pretenzijesmučile većem delu prosvećenog hrišćanskog sveta. Pored ofici-jelnog sveštenstva, ni ma ko drugi osim logičara, proučavalaca, neu-strašivih tragaoca za istinom, ne bi trebalo da se petlja s knjigamapoput ove. Samo takvi poklonici istine imaju hrabrosti da otvorenozastupaju svoje mišljenje.

8

RAZOTKRIVENA IZIDA Religija

“NEPOGREŠIVOST” SAVREMENE RELIGIJE

DRUGI DEO – RELIGIJA

Poglavlje I

GDE SE CRKVA DANAS NALAZI?

U Sjedinjenim Američkim Državama oko šezdeset hiljada (60.-428) ljudi prima platu da bi podučavali nauku o Bogu i Njegovomodnosu prema bićima koja je stvorio.

11

Katolička „čuda” i spiritistički „fenomeni” Poređenje hrišćanskihi paganskih verovanja Magija i vradžbine kojima se bavi hrišćanskosveštenstvo Komparativna teologija – nova nauka Istočnjačkapredanja o Aleksandrijskoj biblioteci Rimske pape oponašaju indi-jskog Brama-atmu Hrišćanske dogme izvedene iz paganske filo-zofije Pagansko poreklo učenja o Trojstvu Rasprave izmeđuGnostika i Crkvenih Otaca Krvavi tragovi Hrišćanstva

„Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službuprinosi.”

Jevanđelje po Jovanu 16:2.

„Da je ANATEMA .... svako ko izjavi da bi ljudske nauke trebalotako slobodno prihvatati da se njihove tvrdnje smatraju tačnim i kadase suprotstave učenju crkve.”

Vaseljenski Sabor 1870.

„VOJVODA OD GLOSTERA: A Crkva! Gde li se skrila?”Kralj Henri VI, čin 1, scena 1.

Ovi ljudi imaju obavezu da nam uliju znanje koje se bavi posto-janjem, karakterom i odlikama našeg Stvoritelja; Njegovim zakonimai načinom na koji upravlja; učenjima u koja treba da verujemo i oba-vezama koje treba da ispunjavamo. Od njih, oko pet hiljada (5.141),1uz još 1.273 studenta teologije koji će im se uskoro pridružiti, učeovoj nauci pet miliona ljudi po diktatu rimskog episkopa (pape).Pedeset pet hiljada (55.287) lokalnih i putujućih propovednika, kojipredstavljaju petnaest različitih hrišćanskih sekti,2 od kojih svakaprotivureči svakoj drugoj u pogledu manje ili više bitnih teološkihpitanja, podučavaju svaka svom učenju trideset tri miliona (33.-500.000) drugih ljudi. Mnogi od njih podučavaju u skladu sa pravi-lima jednog udruženja sa ove strane Atlantika, koje priznaje kćerpokojnog vojvode od Kenta kao svog duhovnog poglavara. Postoji iviše stotina hiljada Jevreja, na hiljade Orijentalaca svih mogućihvrsta, kao i nekolicina pripadnika Grčke pravoslavne crkve. Jedančovek iz Solt Lejk Sitija, sa devetnaest žena i više od stotinu dece iunuka, vrhovni je verski starešina nad devedeset hiljada ljudi, kojiveruju da on svaki čas uspostavlja vezu sa bogovima – jer mormonisu politeisti isto koliko i poligamisti, a za svog glavnog boga smatrajuda živi na planeti koju nazivaju Kolob.

Bog unitarijanaca je neženja; bog prezviterijanaca, metodista, kon-gregacionista i drugih ‚ortodoksnih’ protestantskih sekti je Otac bezžene sa jednim Sinom, sa kojim je potpuno istovetan. Pokušavajućida nadmaše jedni druge u podizanju negde oko šezdeset dve hiljadecrkava, domova za molitvu i sala za sastanke, u kojima podučavajusvoje protivurečne teološke doktrine, potrošili su 354.485.581 $. Samovrednost protestantskih parohija, u kojima su smešteni veroučitelji sasvojim porodicama, približno je sračunata na 54.115.297 $. Štaviše,

1 Ovi podaci su prepisani iz Verske statistike Sjedinjenih Država za 1871. godinu.2 To su: baptisti, kongregacionisti, episkopalci, severni metodisti, južni metodisti,

raznorodni metodisti, severni prezviterijanci, južni prezviterijanci, ujedinjeni prezviter-ijanci, ujedinjena braća, braća u Hristu, holandski reformisti, nemački reformisti, re-formirani prezviterijanci i prezviterijanci Kamberlenda.


oko šesnaest miliona dolara (16.179.387) se svake godine izdvajasamo za tekuće troškove protestantskih sekti. Jedna prezviterijanskacrkva u Njujorku je koštala okruglo million, a samo oltar u jednoj ka-toličkoj bogomolji četvrtinu te sume!

Nećemo ni da pominjemo mnoštvo manjih sekti, zajednica kao iekstravagantno originalnih malih grupa jeretika u ovoj zemlji kojeniču jedne godine da bi se već sledeće ugasile, poput pečuraka kojeisklijaju iz svojih spora posle kiše. Nećemo se ni zaustaviti da bismose osvrnuli na tobožnje milione ‚spiritista’, jer većina nema hrabrostida otvoreno istupi iz verskih zajednica kojima pripadaju. Oni su po-put nekakvih prikrivenih Nikodima.*

A sada, da se zajedno sa Pilatom upitamo ‚Šta je istina’? Gde datragamo za njom, među ovim mnoštvom međusobno zavađenih se-kti? Svaka za sebe tvrdi da se zasniva na božanskom otkrivenju, i dabaš ona drži ključeve Carstva Nebeskog. Da li ijedna od njih posedujeovu dragocenu istinu? Ili smo prinuđeni da zajedno sa budističkimfilozofom uzviknemo: „Postoji samo jedna istina na Zemlji, i ona jenepromenljiva: a to je – da na njoj nema istine!”

Mada nemamo nameru da se nadovezujemo na ono što su takopomno istražili pojedini naučnici, koji su pokazali da svaka odhrišćanskih dogmi vodi poreklo iz nekog od paganskih kultova, ipakčinjenice koje su iskopali neće ništa izgubiti na težini ako ih po-novimo, budući da je nauka postala nadležni tumač istine. Osim toga,nameravamo da preispitamo ove činjenice iz jednog drugačijeg i mo-žda sasvim novog ugla: sa stanovišta drevnih filozofija, shvaćenihna ezoterijski način. Na njih jedva da smo stigli da se osvrnemo unašem prvom tomu. Sada ćemo ih koristiti kao merilo kojim ćemo

13

* Nikodim je bio farisej, „knez judejski”, koji se javlja jedino u Jevanđelju po Jovanu;u 3. poglavlju je prikazano kako se ne snalazi najbolje u tumačenju Hristovih propovedi;u 7. istupa u korist Isusa, protiv spletki fariseja koji hoće da Ga unapred osude; u 19. jejasno da je postao jedan od Hristovih učenika jer je doneo „oko sto litara smirne i aloja”za pomazanje Hristovog tela skinutog sa krsta. H. P. B. ga koristi da prikaže neodlučnuosobu kojoj treba dugo vremena „da se prelomi”. (prim.prev.)

Gde se crkva danas nalazi?

porediti hrišćanske dogme i čuda sa učenjima i fenomenima drevnemagije, kao i današnjeg „Novog oslobađanja”, kako spiritizam nazi-vaju njegove pristalice. Budući da materijalisti odbacuju svaki feno-men pre nego što ga ispitaju, a kako ih teolozi dopuštaju utoliko štonam nude bedan izbor između svega dva apsurda dostupna čulima –đavola i ‚čuda’ – nećemo imati nikakve štete ako se obratimo teur-gistima; oni mogu zaista da pomognu u rasvetljavanju ovog vrlo mra-čnog problema.

Profesor A. Butlerov sa Carskog univerziteta u Sankt Peterburguprimećuje u svom nedavno objavljenom pamfletu pod naslovomMedijumske pojave sledeće:

Od trenutka kada je savremena nauka zadala ono što možemo naz-vati smrtnim udarcem dogmatizovanoj teologiji, zauzimajući stav daje religija puna svakojakih misterija a da su misterije nenaučna kate-gorija, mentalno stanje obrazovanih slojeva je dospelo u vrlo neobičnusituaciju. Izgleda kao da ljudsko društvo od tog vremena neprekidnobalansira na jednoj nozi, na nekakvom nevidljivom konopcu razape-tom između našeg vidljivog sveta i onog drugog, nevidljivog, uz ne-prekidni osećaj neizvesnosti da se dalji kraj, utemeljen na veri da ovajdrugi uopšte postoji, iznenada ne prekine, bacajući nas u konačnouništenje.

Veliku masu deklarativnih hrišćana možemo podeliti na tri neje-dnaka dela: materijaliste, spiritualiste i ‚dosledne’ hrišćane. Materi-14


„Dopustimo, ako tako želite, da ove činjenice (u vezi sa spiriti-zmom) spadaju u znanja koja su posedovali antički mudraci; nekasu identične sa znanjima zbog kojih je u drevnim vremenima položajegipatskog sveštenika ili rimskog augura bio tako značajan; neka sena njima zasniva čak i magija naših šamana iz Sibira; ... neka su sveto i, ako su u pitanju istinite činjenice, nema nikakvog razloga da sebavimo njima. Sve činjenice u prirodi spadaju u nauku, i svaki do-datak zalihama naučnih znanja samo je obogaćuje umesto da je siro-maši. Ukoliko je čovečanstvo jednom prihvatilo neku istinu, a potomje odbacilo zaslepljeno gordošću, njeno ponovno shvatanje pred-stavlja korak napred a ne nazad.”

jalisti i spiritualisti zajedno istupaju protiv svešteničkih pretenzija nanedodirljivi položaj na vrhu hijerarhije, a ovi, za odmazdu, podjed-nako ogorčeno napadaju obe grupe. Materijalisti međusobno nisuništa složniji od hrišćanskih sekti – kontiste* ili pozitiviste, kako samisebe vole da nazivaju, preziru i do krajnjih granica ne podnose druge‚škole mišljenja’ kao što je jedna iz Engleske, koju časno predstavljaModsli.** Treba pamtiti da je pozitivizam ona „religija” budućnostina čijeg se osnivača čak i Haksli besno osvrnuo prilikom svog ču-venog predavanja pod naslovom “Fizičke osnove života”, a Modslije smatrao da ima obavezu da u korist savremene nauke kaže sledeće:

Kada materijalističko učenje takvom žestinom odbiju dvojica ube-đenih materijalista kao što su Haksli i Modsli (Maudsley), onda smozaista prinuđeni da mislimo da se radi o potpunom apsurdu.

15

* Ogist Kont (1798-1857), francuski filozof poznat kao osnivač sociologije i jednevrste ideologije i pokreta poznatog kao pozitivizam, u kome se tvrdi da se svako objek-tivno znanje zasniva na „pozitivnim” (tj. proverljivim) činjenicama utemeljenim naiskustvu, a da iznad njih postoje još jedino čista logika i matematika. (prim.prev.)

** Henri Modsli (1771-1831), britanski inženjer i pronalazač. (prim.prev.)3 H. Modsli: “Body and Mind”.

„Nije nikakvo čudo što je naučnicima stalo da pokažu kako nepriznaju Konta za svog ‚zakonodavca’ i da izjave svoj protest protivpokušaja ustoličenja nekakvog ‚kralja’ koji bi vladao nad njima. Neosećajući nikakvu ličnu obavezu prema onome što je Kont pisao – asvesni u kojoj je meri, u nekim aspektima, naopako prikazao duh ipretenzije nauke – oni odbacuju svako savezništvo koje bi Kontoveoduševljene pristalice htele da im nametnu, i koje javno mnenje sveviše smatra za nešto sasvim prirodno. Dobro je što pravovremenoizjavljuju svoju nezavisnost na ovaj način; jer da to nije urađeno,uskoro bi bilo kasno da se uradi na pravi način.”3


KATOLIČKA “ČUDA” I SPIRITISTIČKI “FENOMENI”

Među hrišćanima nalazimo jedino razdor. Njihove raznoraznecrkve predstavljaju sve vrste religioznih verovanja, od lakovernostii verske zatucanosti koji su spremni da progutaju bilo šta, pa dosnishodljivog i svečanog iskazivanja poštovanja Bogu koje sasvimprovidno pokušava da prikrije očiglednu uverenost u sopstvenubožansku mudrost. Sve ove sekte manje ili više veruju u besmrtnost duše. Neke smatraju da je opštenje između dva sveta dokazana či-njenica, neke, opet, smatraju da je ovakvo mišljenje stvar ličnih ose-ćanja, druge ga odlučno odbacuju, dok svega nekolicina drži širomotvorene oči i iščekuje.

Nervozna zbog ograničenja koja su joj nametnuta, priželjkujućipovratak mračnjaštva srednjeg veka, rimska crkva se mršti na razne‚đavolske’ pojave i nagoveštava šta bi sve radila njihovim pobor-nicima kad bi samo imala nekadašnju moć. Kad ne bi bilo očiglednečinjenice da je sama izvedena pred sud nauke i da su joj ruke vezane,bila bi spremna da za tren u ovom, devetnaestom, veku ponovi oga-vne scene iz minulih razdoblja. Što se tiče protestantskog sveštenstva,njihova opšta mržnja prema spiritizmu je toliko daleko otišla da jednesekularne novine sasvim ispravno primećuju: „Izgleda da su spremnida potkopaju veru najširih slojeva u sve spiritističke fenomene izprošlosti, onako kako ih Biblija beleži, samo da zaraznu jeres dana-šnjice ubiju jednim udarcem.”4

Pozivajući se na davno zaboravljene Mojsijeve zakone, rimskacrkva tvrdi da ima monopol na čuda kao i na pravo da presuđuje upogledu svakog od njih, budući da sebe vidi kao njegovog jedinog idirektnog naslednika. Stari Zavet, koga su Kolenso (Colenso),* nje-

16


4 Boston Sunday Herald, 5. novembar 1876.* Džon Kolenso (1814-1883), liberalni anglikanski episkop koji je misionario u Natalu

(Južno-Afrička Republika) preobrativši pleme Zulu. Isticao je da je Mojsijevo Petoknji-

17

govi prethodnici i savremenici praktično izgnali iz Svetog Pisma,ponovo dozivaju iz progonstva. Proroke, koje se „njegova svetost”papa najzad udostojio da postavi, ako ne na isti nivo na kome se samnalazi, onda bar na izvesnoj distanci,5 sada otresaju od prašine i glan-caju. Sećanja na svako đavolsko abraka-dabra iznova se priziva.Priziva se sećanje na bogohulne užase koje je paganizam počinio, nanjegovo obožavanje falusa, čuda koja je izvodio Satana, prinošenjeljudi na žrtvu, bajalice, veštičarenja, magiju i isterivanja đavola, dabi DEMONIZMU suprotstavili spiritizam radi obostranog prepozna-vanja i identifikacije. Naši savremeni demonolozi se prave da neprimećuju nekoliko ‚beznačajnih’ detalja, među kojima je i nepore-civo prisustvo paganskog kulta falusa u hrišćanskim simbolima. Jakspiritualni element ove vrste obožavanja može se sa lakoćom poka-zati u dogmi o Bezgrešnom začeću devičanske Bogorodice; dok sefizički element podjednako dokazuje idolopoklonstvom prema „sve-tim udovima” Svetog Kozme i Damjana u Iserni kraj Napulja; s njimje bila povezana i unosna trgovina molitvenim ponudama načinjenimod voska, kojom je sveštenstvo svake godine punilo kasu do pre jedvapola veka.6

Smatramo da je vrlo glupo što izvestan broj katoličkih pisacaizliva svoj bes u rečenicama kao što je ova: „U bezbroj hramovafalusni kamen, poput grčkog batilosa, neizostavno uzima brutalnonepristojni oblik lingama ... Maha Deve.”7 Pre nego što počnu sanipodaštavanjem simbola čije duboko metafizičko značenje pred-stavlja preveliki zalogaj za savremene pobornike rimokatolicizma, ižje verovatno falsifikat načinjen posle Izlaska iz Egipta. Posle više pravnih kontroverzi1869. je raščinjen, ali je zadržao značajan lokalni uticaj. (prim.prev.)

5 Možete videti primer samohvalisanja sadašnjeg pape u radu zvanom Speeches ofPope Pius IX. (“Govori pape Pija IX.”) od Don Paskvala de Franciskisa (Don Pascalede Franciscis), kao i u čuvenom pamfletu pod istim nazivom od poštovanog V. E. Gled-stouna. Ovaj drugi navodi iz dela koje papi pripisuje sledeću rečenicu: „Želim da svevlade znaju da mi nije lako što ovo govorim .... A ja imam pravo da govorim, više negoprorok Natanijel kralju Davidu, i kud-i-kamo više nego što je Sveti Ambrozije imao pravada govori Teodosiju!!”

6 Pogledajte Kingove “Gnostics and their remains” i druge radove.7 De Muso: "La Magie au XIXme Siecle”, poglavlje I.


prototipa religije koja manipuliše osećanjima, imaju obavezu da prvo unište svoje najstarije crkve, i da promene oblik kupola sopstvenihhramova. Mahodi iz Elefante, Kružna kula iz Bangulporea, islamskaminareta – bilo da su zaobljeni ili zašiljeni – to su originali koje po-dražavaju stub Kampanile u hramu Svetog Marka u Veneciji, zatimRočesterska katedrala, kao i savremeni Duomo iz Milana. Svi ovi tor-njevi, kule i kupole, kao i sami hrišćanski hramovi, nisu ništa drugo doreprodukcije prvobitnih predstava o litosu – uspravljenom falusu. „Za-padna kula katedrale Svetog Pavla u Londonu”, kaže autor Rozenkroj-cera, „predstavlja dvostruki lithoi, koji je postavljen ispred svakoghrama, bilo hrišćanskog ili paganskog.”8 Štaviše, u svim hrišćanskimcrkvama, „naročito u protestantskim, gde su najupadljivije, dve kameneploče koje simbolizuju tzv. Mojsijeve zakone, postavljene su iznadoltara jedna pored druge, kao jedinstveni kamen, zaobljenih vrhova ...Desni kamen je muški, a levi ženski”. Prema tome, ni rimo-katolici niprotestanti nemaju pravo da govore o „nepristojnim oblicima” pagan-skih spomenika sve dok sopstvene crkve ukrašavaju simbolima Li-ngama i Joni, pa čak pišu i zakone svog Boga po njima. Na još jedan„detalj” koji nikako ne čini čast hrišćanskom sveštenstvu bi mogla dapodseti reč Inkvizicija. Ova „hrišćanska” institucija je prolila rekeljudske krvi, a broj njenih žrtava nema takmaca među paganskim re-ligijama. Druga, još istaknutija odlika u kojoj je njihovo sveštenstvoprevazišlo svoje „paganske” uzore je vračanje. Sasvim je sigurno dani u jednom paganskom hramu crna magija, u svom pravom i istinitomsmislu, nije ni približno upražnjavana kao u Vatikanu. Dok su pružalisnažnu podršku „isterivanjima đavola” kao značajnom izvoru novčanihprihoda, ni u bavljenju magijom nisu ništa zaostajali za antičkim pa-ganima. Sa lakoćom se može dokazati da je sortilegium, ili vračanje,bilo sasvim uobičajena pojava među sveštenstvom i monasima još uprethodnom veku, pa čak da se i sada povremeno izvodi.

18


8 Hargrejv Dženings: "The Rosicrucians”, str. 228-241.

Anatemišući svaku pojavu okultne prirode van okrilja Crkve,sveštenstvo ih – bez obzira na sve dokaze u prilog suprotnom – naziva„delom Satane”, „zamkom palih anđela”, što uleću i izleću iz „dubinebezdana”, koju Jovan Bogoslov pominje u svom kabalističkom otkri-venju, odakle „iziđe dim iz dubine kao dim zažarene peći”.* „Omam-ljeni njegovim isparenjima, milioni spiritista se svakodnevno okupljajuoko ovog ponora da bi klanjali pred ‚Baalovim ambisom’”.9

Arogantnija, tvrdoglavija i opijena željom za vlašću više nego ika-da, sada kada su je savremena naučna istraživanja gotovo srušila uprah, ne usuđujući se da otvoreno prihvati izazov uticajnih braniteljanauke, Latinska crkva iskaljuje svoj bes na fenomenima koji ne uži-vaju široku popularnost. Despot bez žrtve je reč lišena smisla; moćkoja propušta da se dokaže kroz očigledna, dobro sračunata ispolja-vanja, rizikuje da na kraju posumnjaju u nju. Crkva nema nameru dapadne u zaborav poput drevnih mitova, niti da trpi da njen autoritetbude suviše detaljno preispitivan. Otuda ona sledi, koliko joj to dopu-šta trenutna situacija, svoju tradicionalnu politiku. Kukajući zbognasilnog ukidanja njenog saveznika, Svete Inkvizicije, ona se iz nu-žde pravi nevešta. Jedine žrtve koje su joj još uvek na dohvat rukesu francuski spiritisti. Nedavni događaji su jasno pokazali da umiljata„Hristova nevesta” nikada ne okleva da iskali svoju zlobu na bespo-moćnoj žrtvi.

Pošto je uspešno odigrala svoju ulogu Deus-ex-Machina delujućiu osnovi francuskog pravosuđa, kome nije bilo ispod časti da seponizi za njen račun, rimska crkva se bacila na posao i 1876. pokazalašta je u stanju da uradi. Hrišćanski svet je upozoren da se okanestolova koji se vrte i igrajućih olovaka profanog spiritizma, i da seusredsredi na prâva, božanska „čuda” iz Lurda. U međuvremenu,crkveni autoriteti koriste svoje vreme u pripremama za druge, lakše pobede, sračunate da uteraju strah u kosti sujevernima. I tako, postu-

19

* Otkr. 9:2. (prim.prev.)9 De Muso: „Les Hauts Phenomenes de la Magie”.


pajući po naređenjima odozgo, sveštenstvo baca dramatične, iako nenaročito impresivne, anateme iz svake katoličke dijeceze; sipa pretnjelevo i desno; izopštava iz crkve i proklinje.

Primećujući, najzad, da munje koje baca čak i na krunisane glavenikome nisu naškodile, kao ni jupiterijanska grmljavina OfenbahovogKalhasa,* Rim se u nemoćnom besu okreće protiv prevarenih i izmr-cvarenih štićenika ruskog cara – nesretnih Bugara i Srba. Neometenosvedočenjima i sarkazmom na svoj račun, ni najmanje zbunjeno sve-žim dokazima, „jagnje vatikansko” podjednako izliva svoj bes naitalijanske liberale, „bezbožnike čiji dah zaudara na groblje”,10 na„šizmatičke ruske Sarmate” i na jeretike i spiritiste, „koji klanjajupred dubinom bezdana u kojoj dragon leži i čeka”.

Gospodin Gledstoun* se potrudio da sastavi spisak onoga što jenazvao „biserima” iz svih ovih papskih tirada. Odabraćemo nekolikoizraza koje je upotrebljavao tobožnji ‚zamenik’ Onoga koji je govorio:„Ko reče: ‚Budalo!’ biće kriv paklu ognjenome.”** Oni su odabraniiz autentičnih papskih govora. Svi koji se suprotstavljaju Papi su „kur-jaci, fariseji, lopovi, lažovi, licemeri, nadmena deca Satane, sinovipakla, greha i sablazni, pratioci Satane u ljudskom obliku, čudovištapaklena, otelovljeni demoni, leševi što zaudaraju, ljudi koji su se isko-prcali iz paklenih jama, izdajnici i Jude koje predvodi duh pakleni;deca iz najdubljih ponora pakla”, itd, itd; i sve je to u duhu strogepobožnosti sakupio i objavio Don Paskvale de Franciskis, koga je Gle-dstoun sasvim ispravno nazvao „dovitljivim učiteljem klanjanja i ula-givanja u spiritualnim stvarima”.11

Kako njegova svetost, papa, raspolaže tako bogatim rečnikompogrda i psovki, treba li da budemo iznenađeni što se episkop tuluski


20

* Kalhas je lik iz starogrčke mitologije; bio je vidovnjak i prorok. (prim.prev.)10 Don Paskvale di Franciskis: "Discorsi del Sommo Pontefice Pio IX”, deo I, str. 340.* Vilijem Evart Gledstoun (1809-1898) britanski državnik, četiri puta na položaju

predsednika vlade (premijera), Škot po nacionalnosti. (prim.prev.)** Mat. 5:22. (prim.prev.)11 "Discorsi del Sommo Pontefice Pio IX”, str. 14. Američko izdanje.

nije ustručavao da izjavi najbesramnije laži o protestantima i spiritis-tima iz Amerike – ljudima koji su dvostruko odbojniji jednom katoliku– u obraćanju svojoj dijecezi: „Ništa”, primećuje on, „nije tako uobi-čajeno za jedno razdoblje bezverja nego da vidimo kako se lažno otkri-venje nameće umesto istinitog, i kako se umovi koji nipodaštavajuučenja svete crkve zaokupljuju proučavanjem veštine proricanja iokultnih nauka.” Sa prefinjenim ‚episkopskim’ prezirom prema stati-stičkim podacima, brkajući na neki čudan način sledbenike revivalista,Mudija (Moody) i Senkija (Sankey), sa uticajnim osobama u čijim sezamračenim sobama odvijaju spiritističke seanse, on izgovara potpunoneosnovanu i lažnu tvrdnju da je „dokazano kako je spiritizam u Sjed-injenim Državama odgovoran za jednu šestinu svih tamošnjih sluča-jeva samoubistava i gubitka razuma”. On kaže da je nemoguće daduhovi „ma koga podučavaju bilo egzaktnoj ili ma kakvoj korisnojnauci, jer se radi o lažljivim demonima i jer je reč Satane, kao i onsâm, jalova”. On upozorava svoje drage saborce da su „spisi koji po-državaju spiritizam pod zabranom”, štaviše, savetuje im da razglasekako „i samo prisustvovanje spiritističkim skupovima sa namerom pri-hvatanja njihovog učenja predstavlja otpadništvo od svete crkve, i dapovlači rizik izbacivanja iz njenih redova”; najzad, kaže on, „Objavitesvima da nikakvo učenje o duhovima neće odneti prevagu nad onimšto se propoveda sa ‚Petrovog prestola’, jer je to učenje o duhu samogaBoga!”

Svesni mnoštva lažnih učenja koja rimska crkva pripisuje Stvo-ritelju, radije ćemo da odbacimo njegovu poslednju tvrdnju. Čuvenikatolički teolog Tiljemon (Tillemont) nas u jednoj od svojih knjigauverava da su „svi pagani, koliko god bili poznati i slavni, osuđenina večne muke u paklu samo zbog toga što su živeli pre Isusovogvremena, pa stoga nisu mogli da izvuku korist od Njegovog isku-pljenja!” On nas isto tako uverava da i Djeva Marija lično potvrđujeovu veliku istinu sopstvenim potpisom u jednom pismu upućenomnekom svetitelju. Prema tome, eto još jednog ‚otkrivenja’ – „duh sa-moga Boga” širi jedno ovako milosrdno učenje.

21


Mnogo nam je pomoglo i to što smo pročitali detaljni opistopografije pakla i čistilišta u proslavljenoj raspravi koja ima upravotakav naslov, čiji je autor jedan jezuita, kardinal Belarmin. Izvesnikritičar je otkrio da autor, koji prenosi ovaj opis iz sopstvene ‚bo-žanske vizije’, „izgleda da poseduje obrazovanje jednog geometra”,bar što se tiče tajnih prolaza i zastrašujućih predela „bezdane jame”.S obzirom na to da je Justin Mučenik svojevremeno napisao, crno nabelo, jeretičku misao da u krajnjoj liniji Sokrat možda i nije osuđenda trune u paklu za sva vremena, benediktinski urednik podvrgavačak i ovog suviše „mekanog” svetitelja žestokoj kritici. Savetujemosvakom onom ko posumnja da ‚hrišćanska samilost’ rimske crkve uovom pogledu ide tako daleko da pažljivo pregleda Cenzuru Sorbone,o Marmontelovom Belizarijusu. “Odium theologicum” u njemu bleštinaspram tamnog neba ortodoksne veronauke poput polarne svetlosti– kao prethodnica „gnjeva Božjeg”, ako je verovati učenju izvesnihsrednjovekovnih bogoslova.

U prvom delu ovog rada smo pokušali da pokažemo, putemprimera iz istorije, koliko naučni krugovi zaslužuju zajedljivi sar-kazam pokojnog profesora de Morgana, koji je jednom prilikom iz-javio da „nose mantije koje je popovština odbacila, ali prefarbanetako da ih ne prepoznaju”. Analogno tome, i hrišćanski klerici seoblače u odbačene odežde nekadašnjih paganskih sveštenika, radećidijametralno suprotno od moralnih zapovesti Boga kome služe, štoih ni najmanje ne sprečava da i dalje izriču presude celom svetu.

Umirući na krstu, Mučenik, ispunjen sažaljenjem, oprostio je svo-jim neprijateljima. Svojim poslednjim rečima se pomolio za njih.Svoje učenike je učio da ne proklinju, već da blagosiljaju, čak i svojeprotivnike. Ali naslednici Svetog Petra, samoproglašeni ‚predstavnici’istog tog krotkog Isusa na Zemlji, bez oklevanja proklinju ma koga kose usudi da prkosi njihovoj despotskoj samovolji. Osim toga, nisu li„Sina” već odavno okružili tolikim mnoštvom svojih pripadnika da seon od njih više ni ne vidi? Oni se u svojim molitvama obraćaju jedinoudovici Majci, jer – prema njihovom učenju – opet posredstvom „duha


22

direktno proizišlog iz Boga”, jedino ona može svojim molitvama daizdejstvuje oprost greha. Njihov „Vaseljenski sabor” iz 1870. je ovoučenje cementirao u dogmu, a odbijanje da se ono prihvati smestapovlači osudu na večne patnje u ‚jami bez dna’. Don Paskvale di Fran-ciskis u svom radu ne ostavlja mesta ni najmanjoj sumnji u to, jer onnam kaže da, kako Kraljica nebesa12 duguje sadašnjem papi „najlepši dragulj iz svoje krune” zato što joj je on dodelio neočekivanu čast dana prečac bude proglašena bezgrešnom, nema toga što ona ne bi moglada izmoli od svog Sina zarad „svoje Crkve”.

Pre nekoliko godina neki putnici su u Bariju, u Italiji, videli statuuMadone odevenu u nabranu ružičastu suknju, navučenu preko nadutekrinoline! Pobožni hodočasnici koji budu želeli da provere da li jemajka njihovog Boga propisno odevena mogu to da urade kada ot-putuju u južnu Italiju, Španiju ili katoličke delove Severne i JužneAmerike. Mora da je Madona iz Barija još uvek tamo – negde na polaputa između vinograda i locande (prodavnice pića). Prema posle-dnjem izveštaju, učinjen je i prilično neuspeo pokušaj da odenu ‚bo-gomladenca’ Isusa; noge su mu pokrili nekim prljavim pantalonamasa kitnjastim obrubom. Kada je jedan engleski putnik prikazao „majkuBožju koja posreduje za nas kod svog Sina” sa zelenim suncobranomod svile, zahvalni meštani su, predvođeni seoskim sveštenikom, otišliu povorci da je vide. Uspeli su da se svi nabiju u senku koja se širilaizmeđu detinjih leđa i devičine ruke kojom ga je držala. Sama scena,kao i cela ceremonija, su bile vrlo svečane, pravo okrepljenje za našareligiozna osećanja. Jer tu se nalazila statua boginje u svojoj niši,okružena nizom lampi koje su bez prestanka gorele, čiji je plamen,iskreći pri naletu povetarca, zagađivao čisti vazduh Boga živoga ne-prijatnim zadahom zagorelog maslinovog ulja. Majka i Sin u ova-kvom izdanju zaista predstavljaju dva najistaknutija idola navodnojednobožačkog hrišćanstva!

23

12 Pogledajte "Speeches of Pope Pius IX.”, od Don Paskvala di Franciskisa, Gled-stounov pamflet o ovoj knjizi, Drejperov "Conflict between Religion and Science” idruge izvore.


Da biste videli parnjaka idola kome se klanja sirotinja Barija, trebada odete u bogati Rio de Žaneiro. U crkvi Duomo del Candelaria, udugoj dvorani koja se proteže s jedne strane crkve, mogli ste pre ne-koliko godina videti još jednu predstavu Madone. Duž zidova dvo-rane se proteže čitav niz svetitelja, od kojih svaki stoji na kutiji zaubacivanje novčanih priloga, koja tako čini neku vrstu postolja zasvoj kip. U samoj sredini ovog niza, pod bogato ukrašenom nadstre-šnicom od plave svile, prikazana je Djeva Marija kako se naslanja naHristovu ruku. „Naša Gospa” je ukrašena duboko dekoltiranom halji-nom od plavog somota sa kratkim rukavima, izlažući pogledu snežnobeli, izvanredno oblikovan vrat, ramena i ruke. Suknja od istog pla-vog satena, sa nadsuknjom od bogate čipke i ubranim kratkim ruka-vima od gaze, kratka je kao suknja balerine; ne dostižući ni do kolena,otkriva par lepo oblikovanih nogu pokrivenih hula-hopkama bojekože, zajedno sa francuskim čizmama od plavog satena sa vrlo vi-sokim crvenim potpeticama! Plava kosa ove „Majke Božje” je do-terana po najnovijoj modi, sa velikom punđom i izvijenim loknama.Dok se naslanja o ruku svog Sina, njeno lice je sa puno ljubavi okre-nuto njenom Jedinorodnom Sinu, čija odeća i položaj tela izazivajupodjednako divljenje. Hrist ima na sebi večernje odelo sa dugim „la-stinim repom” pozadi, crne pantalone i duboko izrezani beli prsluk;tu su i lakirane čizme i kratke bele rukavice, dok se na jednoj od njihblista prsten sa velikim dijamantom, koji verovatno vredi mnogo hi-ljada u lokalnoj valuti – neprocenjivi brazilski dragulj. Iznad ovogtela, koje bi odgovaralo savremenom portugalskom dendiju, stojiglava sa razdeljkom po sredini; tužno i svečano lice sa očima čiji str-pljivi pogled kao da izražava svu gorčinu zbog ovako besramnogizrugivanja sa uzvišenošću Raspetoga.13

24


13 Ovu činjenicu nam je saopštio jedan očevidac koji je više puta posetio pomenutucrkvu; on je inače rimo-katolik, koji je tom prilikom osetio „potpuni užas”, kako se samizrazio.

KRVAVI TRAGOVI HRIŠĆANSTVA

Posle mučeničke smrti kćeri matematičara Teona, više nije bilonikakve mogućnosti da neoplatonisti i dalje drže svoju školu u Alek-sandriji. Dok je mlada Hipatija 84 bila živa, njeno prijateljstvo i uticajna upravnika grada Oresta su obezbeđivali filozofima sigurnost i zaštituod njihovih krvoločnih neprijatelja. Sa njenom smrću su izgubili svognajjačeg prijatelja. Koliko je bila poštovana od strane svih koji su poz-navali njenu učenost, plemenite vrline i karakter možemo da zaključimoiz pisama koja joj je upućivao Sinesije, episkop Ptolemaisa, čiji su od-lomci stigli do nas. „Moje srce žudi za prisustvom tvog božanskogduha”, pisao joj je 413. godine, „koji bi više od ma čega drugog mogaoda ublaži gorčinu moje nesrećne sudbine.” Drugom prilikom kaže: „O,moja majko, moja sestro, moj učitelju, moj dobrotvore! Moja duša jeophrvana tugom. Ubija me sećanje na moju decu bez koje sam ostao ...Kada dobijem novosti o tebi i saznam, kako se nadam, da si srećnijaod mene, u najmanju ruku ću prepoloviti svoju tugu.”

81

ponudio da kupi neke od spisa koje je otkrio, na njegovo veliko iznenađenje nikakvasuma novca nije bila dovoljna da dovede monahe u iskušenje. Oni uopšte nisu znali štase nalazi u tim rukopisima, niti ih je „bilo briga”, kako su rekli. Ali ta „gomila pisarija”je, dodali su, bila prenošena sa kolena na koleno, zajedno sa predanjem da će ti papirijednog dana postati sredstvo za uništenje „velike zveri iz Otkrivenja” – njihovognaslednog neprijatelja, Rimske Crkve. Oni su se neprestano svađali i raspravljali sa ka-toličkim monasima, znajući da se negde u „gomili” nalazi i „sveta” relikvija koja ih štiti.Nisu znali tačno koja, pa su se u nedoumici uzdržavali da prodaju ma šta. Izgleda da jeiguman, prepredeni Grk, shvatio njegov interes i da se pokajao zbog svoje ljubaznostijer je, kao prvo, naterao putnika da mu da svoju časnu reč, pojačanu još i zakletvomkoju je ovaj izgovorio pred ikonom Svete Zaštitnice ostrva, da nikada neće otkriti nji-hovu tajnu, niti će ma i jednom rečju odati naziv njihovog manastira. Najzad, kada jeprilježni proučavalac, koji je proveo dve sedmice u čitanju svakojakog prastarog smećapre nego što je naišao na nekoliko dragocenih rukopisa, izrazio želju da mu daju ključkako bi se još jednom „zabavio” sa rukopisima, vrlo naivno su mu saopštili da su „za-turili ključ” i da ne znaju gde da ga traže. Tako je ostao sa nekoliko zabeležaka koje jestigao da napravi.

84 Pogledajte istorijski roman Canon Kingsley, "Hypatia" radi izuzetno slikovitogizveštaja o tragičnoj sudbini ove mlade mučenice.


Kako bi se osećao ovaj najplemenitiji i najdostojniji među hrišćan-skim episkopima, koji je izgubio svoju porodicu, decu i sreću radivere koja ga je privukla, da mu je proročka vizija otkrila da će jediniprijatelj koji mu je ostao, njegova „majka, sestra, dobrotvor”, uskoropostati neprepoznatljiva masa golog mesa i krvi, samlevena podudarcima batine kojom je vitlao Petar Čitač – da će njeno mlado,nevino telo biti isečeno na komade, „mesa sljuštenog sa kostiju” po-moću oštrih školjki, a ono što je ostalo od nje bačeno u vatru, po nare-đenju istog tog episkopa Kirila koga je tako dobro poznavao – Kirila,KANONIZOVANOG za svetitelja!!85

U istorijskim zapisima ne postoji religija sa toliko krvavih tragovakao hrišćanstvo. Sve ostale, uključujući tu i tradicionalno surove bo-rbe „izabranog naroda” sa svojim najbližim srodnicima, plemenimaIzrailja, koja su nastavila da se klanjaju idolima, blede pred kr-voločnim fanatizmom tobožnjih Hristovih sledbenika! Čak je i nagloširenje Muhamedove vere osvajačkim mačem proroka Islama direk-tna posledica krvavih obračuna i sukoba među hrišćanima. Islam jedirektan proizvod unutrašnjeg rata između sledbenika Nestora i Kiri-la; plodno seme razdora je prvi posejao Bahira, nestorijanski monah,u manastiru Bozra. Obilno natapano rekama krvi, drvo Meke je raslosve dok u našem veku nije natkrililo skoro dve stotine miliona ljudi.*Nedavna zverstva počinjena u Bugarskoj** samo su prirodna posled-ica trijumfa Kirila i sekte koja je uvela kult Marije kao „Bogorodice”.

82


85 Molimo čitaoca da ima na umu da je to onaj isti Kiril koji je bio optužen i za kogaje dokazano da je kriv što je prodavao zlatne i srebrne ukrase iz svoje crkve, i potrošiotako dobijeni novac. Priznao je krivicu, ali je pokušao da se opravda time što je novacpodelio sirotinji, mada nije mogao da pruži nikakav dokaz za to. Njegova dvoličnostprema Ariju i njegovim pristalicama je dobro poznata. I tako se jedan od prvih hrišćan-skih svetitelja, utemeljitelj učenja o Svetom Trojstvu, pojavljuje na stranicama istorijekao ubica i lopov!

* U naše vreme (2015.) ima oko 1,5 milijardi (1.500 miliona) Muslimana u svetu!(prim.prev.)

** Autor misli na tursku represiju prema pravoslavnim hrišćanima na Balkanu, kojaje predstavljala uvod u ratove 1876-78. godine, posle kojih su Srbija, srpska Crna Gorai Bugarska dobile međunarodno priznanje i izvesno proširenje granica, ali će glavnaposledica biti suzbijanje uticaja Rusije na Balkanu (koja je tada igrala na bugarsku kartu)i ubacivanje Austro-Ugarske okupacijom Bosne i Hercegovine. (prim.prev.)

Surovi, perfidni političar, monah koji se jedino bavio spletkama,proslavljen je u crkvenoj istoriji oreolom mučenika i svetitelja. Crkvaje širom sveta svakodnevno anatemisala filozofe čija je znanja preo-tela, neoplatoniste i gnostike, tokom dugih i turobnih vekova. Bacalaje kletve na magijske obrede i bavljenje teurgijom u ime ravnodušnogBoga koga je svaki čas prizivala u svojim molitvama, dok je hrišćan-sko sveštenstvo vekovima bavilo vradžbinama. Hipatija, slavna de-vica-filozof, bila je raščerečena od strane hrišćanske rulje, dok su ženepoput Katarine Mediči, Lukrecije Bordžije, Jovane Napuljske i Izabeleod Španije predstavljane svetu kao verne kćeri Crkve – neke je čak isâm papa odlikovao ordenom „Bezgrešne Ruže”, najvišim odlikova-njem ženske čistote i vrline, simbolom posvećenim devičanskoj MajciBožijoj! Eto kako izgleda ljudska pravda! Koliko je manje bogohulnopotpuno odbacivanje Marije kao bezgrešne ‚bogomajke’ naspram ido-lopokloničkog kulta izmišljenog oko nje, koga prate i odgovarajućiobredi.

U sledećem poglavlju ćemo izneti nekoliko primera bavljenjačarolijama koje se vrši pod patronatom Rimske crkve.

83


Poglavlje II

HRIŠĆANSKI ZLOČINI NASPRAMPAGANSKIH VRLINA

84

Vradžbine Katarine Mediči Kler se bavi okultnim veštinama Spaljivanja „veštica” i javna kažnjavanja dece optužene za „jeres”Laži katoličkih svetaca Pretenzije hrišćanskih misionara u Indijii Kini Katoličko sveštenstvo čini svetogrđe svojim trikovima Ka-balista Pavle Petar nije bio utemeljitelj Rimske crkve Stroga ži-votna pravila paganskih hijerofanata Uzvišeni karakter antičkih„misterija” Žakolioov izveštaj o indijskim fakirima Hrišćanskisimboli izvedeni iz kulta Falusa Indijsko učenje o Pitrijima Duhovno pričešće Bramanista Opasnosti koje vrebaju neuvežbanemedijume

„Milje im trebaju da opišugranice, razmere i obim pakla vrelog......................................................Gde nadute duše u tamnici zadimljenoj visePoput šunki Vestfalskih ili jezika goveđegDok čekaju da ih iskupe misama i stihom.” OLDHEM: Satire o jezuitima

„Ali vi ste nečovečniji, nemilosrdniji,O, deset puta – od tigrova Hirkanije.” Kralj Henri VI, treći deo, čin I., scena IV.

U svom čuvenom radu o vradžbinama1 Bodin iznosi zastrašujućupriču o Katarini Mediči. Autor je bio učeni publicista koji je, tokomdvadesetak godina svog života, sakupljao autentična dokumenta izarhiva gotovo svakog značajnijeg grada Francuske kako bi upotpuniosvoj rad o čarobnjaštvu, magiji i moćima raznih „demona”. Da upotre-bimo jedan izraz Elifasa Levija, njegova knjiga nudi izuzetnu zbirku„groznih i krvavih činjenica; nedela počinjenih iz odvratnog sujeverja,hapšenja i pogubljenja usled glupačke surovosti.” Kao da je Inkvizicijagovorila: „Spalite svakoga! Bog će lako izdvojiti verne među njima!”Jadni maloumnici, histerične žene i idioti su bili živi pečeni, bezmilosti, zbog „bavljenja magijom”. Ali, „koliko je bitangi u isto vremezaobišla ova lažna i krvava ‚pravda’! Bodin nam omogućava da tosavršeno shvatimo”.

VRADŽBINE KATARINE MEDIČI

Katarina, pobožna hrišćanka – koja je stekla tako velike zasluge uočima Crkve zbog zločinačkog masakra na dan Svetog Vartolomeja*koji nikada neće biti zaboravljen – kraljica-majka Katarina je potajno

85

Hrišćanski zločini naspram paganskih vrlina

„Slušajte, gospodo; ona je devica te stogaNe štedite snopove, neka bude dovoljno;Dodajte burad smole na lomaču kobnu.” Kralj Henri VI, prvi deo, čin V., scena IV.

1 „La Demonomanie, ou traite des Sorciers.” Pariz, 1587.*Radi se o masakru francuskih protestanata (hugenota) od strane rimo-katoličkih fa-

natika po naređenju francuskog kralja Šarla IX, koji je bio samo marioneta svoje majke,Italijanke Katarine Mediči. Masakr je namerno izveden kada je mnogo uglednih protes-tanata došlo u mahom katolički Pariz na venčanje kraljeve sestre Margarete za Protes-tanta Anrija III od Navare (budućeg kralja Francuske, kao Anri IV); počeo je 23. avgusta1572. i trajao nekoliko sedmica tokom kojih je pobijeno između 5 i 30 hiljada nevinih inenaoružanih ljudi. (prim.prev.)

držala u svojoj službi jednog odbeglog Jakobinskog* sveštenika.Dobro upućen u „crnu veštinu”, koju je porodica Mediči izdašno pot-pomagala, uspeo je da zadobije zahvalnost i zaštitu ove „pobožne”pokroviteljke svojom jedinstvenom veštinom, kojom je bio u stanjuda ubije neku osobu izdaleka, mrcvareći njenog dvojnika u vidu malefigure od voska, zapevajući pri tom nekakve bajalice. Ovaj postupakje bezbroj puta opisan u literaturi, tako da nema potrebe da ga ovdeponavljamo.

Šarl je ležao bolestan od neke neizlečive bolesti. Kraljica-majka,koja bi izgubila sav svoj uticaj u slučaju njegove smrti, pribegla jenekromantiji i zatražila predskazanje od „glave koja krvari”. Ovajsatanistički obred je zahtevao da se odseče glava nekom izuzetnolepom i savršeno nevinom detetu. Dvorski kapelan, koji je bio upućenu celu stvar, u tajnosti ga je pripremio za prvu „pričest” i u ponoćodređenog dana, u bolesnikovim odajama, održana je „đavolovamisa” u prisustvu Katarine i nekolicine njenih poverenika. Ostatakpriče navodimo od reči do reči iz jednog od Levijevih radova: „Naovoj misi, proslavljenoj pred likom demona kome je pod nogamaležao krst okrenut naopako, mag je posvetio dve nafore, jednu crnui jednu belu. Bela je data detetu, koga su doveli odevenog kao zakrštenje, da bi ga ubili kako je stalo na prvi stepenik pred oltarom,odmah posle svog „pričešća”. Njegovu glavu, odvojenu od tela jed-nim udarcem, postavili su, još uzdrhtalu, iznad velike crne naforekoja je pokrivala dno manje posude, a onda sve zajedno stavili na stogde su gorele neke misteriozne lampe. Tada je počelo prizivanjeduhova, i od demona je zatraženo da izgovori proročanstvo, odgo-varajući ustima odsečene glave na tajno pitanje koje bolesni kraj nijesmeo glasno da kaže, i koje nikom drugom nije bilo povereno. A ondase začuo slabašan, neobičan glas, koji nije imao ničeg ljudskog u sebi,

86


*Ne misli se na jakobince iz Francuske revolucije; termin je mnogo stariji i ovde seodnosi na dominikance, red rimo-katoličke crkve osnovan još 1216. godine. Papa GrgurIX (1227-1241.) poverio im je vođenje ozoglašene Inkvizicije, osnovane nešto ranije(1184). U Francuskoj su bili poznati kao jakobinci. (prim.prev.)

kako dolazi iz glave malog sirotog mučenika.” Međutim, crna veštinanije ništa pomogla; kralj je umro – a Katarina je ostala verna kćirimske crkve!

Baš je čudno što je de Muso, koji se inače tako obilno koristioBodinovim spisima da konstruiše svoje teške optužbe na račun spiri-tista i drugih koji se bave magijom, „prevideo” ovako zanimljivu epi-zodu!

Dobro je pozanta činjenica da je kardinal Beno javno optužio papuSilvestra II da se bavi magijom i bajalicama. Bronzana „glava pro-roka”, koju je napravila Njegova Svetost, bila je iste vrste kao i onakoju je imao Albertus Magnus. Ovu drugu je Toma Akvinski razbiou param-parčad, ali ne zato što je bila delo „demona” ili je ovaj pre-bivao u njoj, već zbog toga što je utvara koja se u njoj smestila, zah-valjujući svojim mesmeričkim moćima, pričala bez prestanka, pa jenjeno brbljanje smetalo elokventnom svetitelju da rešava mate-matičke probleme kojima se bavio! Ove glave i druge statue kojegovore, trofeji magijske veštine koju su naveliko upražnjavali monasii episkopi, bile su slika i prilika „oživljenih” bogova iz antičkih sveti-lišta. Optužba na račun pape Silvestra je svojevremeno i dokazana.Bilo je dokazano i to da su ga neprestano posećivali „demoni” iliduhovi. U prethodnom poglavlju smo već pomenuli Benedikta IX,Jovana XX i Grgure VI i VII, za koje se pouzdano znalo da se bavemagijom. Štaviše, poslednji od navedenih je bio poznati Hildebrand,za koga tvrde da je bio posebno vešt da „istrese munju iz svog ru-kava”. Upotrebljeni izraz je naveo poštovanog pisca o spiritizmu,gospodina Hovita, na pomisao „da se u tome krije tajna čuvenoggroma koji je udario u Vatikan”.

Uspesi u magiji koje je ostvario episkop Regensburga, kao i„anđeoski učenjak”, Toma Akvinski, dovoljno su poznati da ih netreba ponavljati, ali možemo da objasnimo na koji način je prvi odove dvojice izvodio svoje „iluzije”. Ako je katolički episkop bio to-liko vešt da navede ljude da u ledenoj zimskoj noći poveruju kakouživaju u čarima divnog letnjeg dana, pa još izvede da ledenice koje

87


vise sa grana drveća u vrtu izgledaju kao tropsko voće, onda hinduis-tički magovi koriste iste takve biološke moći i dan-danas, ne tvrdećida to čine bilo uz božiju ili đavolovu pomoć. Takva „čuda” se izvodeza-hvaljujući moći koja je urođena svakom čoveku, samo ako znakako da je razvije.

Negde u vreme reformacije proučavanje alhemije i magije jepostalo toliko rašireno među sveštenstvom da je izazvalo veliki skan-dal. Izvesni vrač po imenu Vud je otvoreno optužio kardinala Vulzija2

pred sudom i vrhovnim savetom konfederacije, rekavši da je „mojgospodar kardinal imao prsten zahvaljujući kome šta god da je za-tražio od kralja bilo bi mu ispunjeno”; dodajući da je „gospodarKromvel,* kada je ... bio sluga u kući mog gospodara kardinala ...pročitao mnoge knjige, a naročito knjigu o Solomonu ... i proučavaometale i njihove vrline, po onome što u knjizi piše”. Ovaj slučaj, kaoi nekoliko drugih podjednako neobičnih, može se naći među Kro-mvelovim dokumentima u pisarnici u rezidenciji Rols Haus.

Sveštenik po imenu Vilijem Stejplton je tokom vladavine HenrijaVIII bio uhapšen zbog bavljenja magijom, a zapisi o njegovim avan-turama se i danas čuvaju u istoj Rols Haus. Jedan sicilijanskisveštenik, koga Benvenuto Čelini naziva ‚nekromantom’, postao jeslavan zahvaljujući svom poznavanju magije, i nikada nije zlostavljanzbog toga. Izuzetna avantura koju je Čelini imao sa njim u rimskomKoloseumu, gde je sveštenik okupio celu hordu ‚đavola’ dobro jepoznata čitalačkoj javnosti. On je predvideo i „udesio” kasniji susretČelinija i njegove buduće ljubavnice, tačno u prorečeno vreme, alise to, po navici, smatra samo još jednom „neobičnom podudarnošću”.

88


2 Kardinal Tomas Vulzi (1473-1530) se uzdigao na položaj glavnog savetnika (LordaKancelara) kralja Henrija VIII Tjudora. Međutim, nije uspeo da kod pape izdejstvujeponištenje kraljevog braka sa Katarinom Aragonskom, usled čega je izgubio položaj ikarijeru. Umro je na putu za London, gde je trebalo da mu sude za izdaju.

*Tomas Kromvel (1485-1540) je bio glavni ministar Henrija VIII posle odlaska Vulzijasa položaja. Bio je jedan od najvatrenijih zagovornika kidanja veza između Engleske iRima. Posle neuspelog bračnog aranžmana između kralja i Ane od Klivza, koga je onugovorio, izgubio je kraljevu naklonost, da bi ubrzo bio osuđen „za jeres i izdaju” bezsudskog postupka, i pogubljen 1540. godine. (prim.prev.)

Krajem šesnaestog veka teško da se mogla pronaći parohija u kojojsveštenici nisu proučavali magiju i alhemiju. Obavljanje magijskihradnji sa ciljem isterivanja đavola „po ugledu na Hrista”, koji uzgredbudi rečeno nikada nije radio tako nešto, doveo je sveštenstvo dotleda se otvoreno bavi „svetom” magijom, na suprot tzv. „crnoj” magiji,za koju su optuživani svi koji nisu bili sveštenici ili monasi.

Okultno znanje koje je rimska crkva pabirčila sa nekada bogatihpolja teurgije i koje je pomno čuvala za sopstvenu upotrebu, šaljućina lomaču samo „lovokradice” koje bi uhvatila na teritoriji svoje Sci-entia Scientarum, kao i one čije grehe nije mogla da sakrije monaškamantija. Dokaz za to se lako može pronaći u istorijskim zapisima.„Tokom svega petnaest godina, između 1580. i 1595, i samo u provin-ciji Loreni, prezident Remigijus je spalio 900 veštica”, kaže TomasRajt (Thomas Wright) u svojoj knjizi “Sorcery and Magic” (Vradžbinei magija). Žan Bodin je pisao svoje radove upravo u tim danimaučestalih pogubljenja iz verskih razloga, neviđene surovosti i žeđi zakrvlju. Dok je ortodoksno sveštenstvo prizivalo cele legije „demona”svojim magijskim bajalicama, neuznemiravano od strane vlasti, poduslovom da su se strogo pridržavali utvrđenih dogmi i da nisu učilinikakvoj jeresi, na drugoj strani su na sirotim, nesretnim glupacimavršena neviđena zverstva. Jednog starca od osamdeset godina, Gabri-jela Malagridu, su ovi jevanđelski dželati spalili na lomači 1761. UAmsterdamskoj biblioteci postoji prepis izveštaja o čuvenom suđenjuna koje je bio izveden, prevedeno sa lisabonskog izdanja. On je biooptužen za vračanje i nezakonito opštenje sa đavolom, koji mu je„otkrivao šta će biti”. (?) Proročanstvo koje je Arhi-Neprijatelj saopštiosirotom vidovitom jezuiti izveštaj prikazuje ovako:

89


„Okrivljeni je priznao da mu je demon u obliku Blažene DjeveMarije, zapovedivši mu da napiše žitije Antihristovo (?), rekao da jeon, Malagrida, drugi Jovan Bogoslov, ali mnogo jasniji od njega; daće doći tri Antihrista, i da će poslednji biti rođen u Milanu kao detemonaha ili monahinje, 1920. godine; da će se oženiti Proserpinom,jednom od paklenih furija”, itd.

Biće potrebno još četrdeset tri godine da se proveri ovo pro-ročanstvo. Čak i da sva deca koju naprave monasi i monahinje zaistapostaju antihristi ukoliko dožive zrele godine, ta činjenica još uvekizgleda mnogo manje odvratno od otkrića do kojih se došlo umnogim manastirima kada su iz nekog razloga iskopavali njihovetemelje. Ako neko ne želi da poveruje tvrdnjama Lutera zbog njegovemržnje prema papizmu, možemo da mu navedemo otkrića iste vrstekoja su nedavno isplivala na površinu u austrijskom i ruskom deluPoljske. Luter govori o jednom ribnjaku u Rimu, u blizini ženskogmanastira, koji su čistili po naređenju pape Grgura, da bi na nje-govom dnu bilo otkriveno preko šest hiljada dečjih lobanja; kao i odrugom ženskom manastiru u Najnburgu u Austriji, čiji su temelji,prilikom ispitivanja, otkrili iste dokaze celibata i neporočnosti!

KLER SE BAVI OKULTNIM VEŠTINAMA

„Ecclesia non novit Sanguinem!”3 krotko bi ponavljali kardinali ucrvenim odorama na sve to. A da bi izbegli prolivanje krvi kojeg seužasavaju, uveli su Svetu Inkviziciju. Ako se, kako okultisti tvrde, ikao što je nauka već delimično potvrdila, naša najbeznačajnija dela imisli neizbrisivo utiskuju na večnom ogledalu astralnog etra, ondanegde u beskrajnom carstvu nevidljive vaseljene mora da se nalazi iotisak jedne neobične slike. Na njoj se na nebeskom povetarcu vijoriblistavi barjak u podnožju velikog „belog prestola” Svemogućeg. Nanjegovom licu od crvenog damasta stoji krst, simbol „Sina Božijegkoji je umro za ljudski rod”, sa maslinovom granom na jednoj strani imačem, umazanim ljudskom krvlju na drugoj. Tu je i geslo, odabranoiz Psalama i ukrašeno zlatnim slovima, koje glasi: „Exurge, Domine,et judica causam meam.”*

90


3 Crkva ne proliva krv; formula kojу je koristila inkvizicija kada je predavala krivceu ruke sekularnom telu za izvršenje kazne, ignorišući drugu maksimu drevne pravneprakse: qui facit per alium, facit per se (ko radi nešto posredstvom drugog to radi i sam).

*23 Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju.24. Sudi mi po pravdi svojoj, Gospode, Bože moj… Psalm 35., Stari zavet, u prevodu

Đure Danićića. (Nap. urednika.)

Jer, upravo tako izgleda zastava Inkvizicije na jednoj fotografijikoju posedujemo, kopija originala do koje smo došli u MadridskomEskorijalu.* Pod ovom zastavom, u kratkom rasponu od četrnaest go-dina, Tomas de Torkvemada,** ispovednik kraljice Izabele, spalio jepreko deset hiljada osoba i osudio na mučenje još osamdeset hiljada.Dobro poznati pisac Orobio, koji je dugo boravio u tamnici i jedvaizbegao lomaču Inkvizicije, učinio je besmrtnom ovu ustanovu u svo-jim delima napisanim u Holandiji, gde se konačno dočepao slobode.Najbolji način koji je uspeo da pronađe i pobegne od Svete Crkve bioje da prihvati judejsku veru i podvrgne se obrezanju. „U katedraliSaragose”, kaže jedan pisac o Inkviziciji, „nalazi se grobnica čuvenoginkvizitora. Šest stubova okružuju grob; za svaki je okovan po jedanMavar, pripremljen da bude spaljen na lomači.” Na ovo Sveti Foa do-vitljivo primećuje: „Ako dželat iz ma koje zemlje ikada bude dovoljnobogat da napravi sebi raskošnu grobnicu, ovo bi moglo da mu poslužikao odličan uzor!” Međutim, da bi bila kompletna, graditelji ne bismeli da izostave duborez koji prikazuje čuvenog konja koji je takođespaljen zbog vračanja i bavljenja magijom! Grejndžer nam pripovedaovaj slučaj, opisujući ga kao događaj koji se zbio u njegovo vreme.Jadnu životinju „su učili da pogađa boju karata, kao i da zna koje jevreme gledajući u časovnik. Sveta ustanova je osudila i konja i nje-govog vlasnika za šurovanje sa đavolom, i oboje su spaljeni, uz velikuceremoniju auto-da-fe, u Lisabonu 1601. kao vračevi!”

Ova besmrtna ustanova hrišćanstva nije ostala bez svog Dantea daje proslavi svojim stihovima. „Masedo, portugalski jezuita”, kaže pisacDemonologije, „ne samo što je ‚otkrio’ poreklo Inkvizicije još u Ra-jskom Vrtu, nego je imao i dovoljno smelosti da tvrdi kako je Bog bioprvi inkvizitor, u slučaju Kajina i graditelja Vavilonske kule!”

91

* Eskorijal je istorijska rezidencija španskih kraljeva; sada je istovremeno manastir,kraljevska palata i muzej. (prim.prev.)

** Tomas de Torkvemada (1420-1498), dominikanski sveštenik i prvi Veliki InkvizitorŠpanije; bio je jevrejskog porekla, ali i glavni pobornik Dekreta iz Alahambre (1492)kojim se Jevreji proteruju iz Španije. (prim.prev.)


Nigde se u srednjem veku sveštenstvo nije više bavilo magijom ivradžbinama nego u Španiji i Portugaliji. Mavri su bili temeljno upo-znati sa okultnim naukama, dok su u Toledu, Sevilji i Salamankinekada postojale velike škole magijskih veština. Kabalisti iz posle-dnjeg od navedenih gradova su bili vični svim tajnim naukama; poz-navali su vrline dragog kamenja i drugih minerala, i izvukli iz alhemijenjene najdublje tajne.

Autentični dokumenti koji se odnose na veliko suđenje Marešalid’Ankre (Marechale d'Ancre), tokom regentske vlasti Marije odMedičija, otkriva da je ova nesretna žena ubijena zahvaljujućisveštenicima kojima je, kao prava Italijanka, bila neprekidno okružena.Stanovnici Pariza su je optužili za vračanje, jer je dokazano da jeupotrebljavala tek zaklane bele petlove u obredima isterivanja duhova.Kako je verovala da je pod neprekidnim uticajem zlih čini, i uz toslabog zdravlja, Marešala je javno izvela ovaj obred u crkvi avgusti-naca; što se tiče ptica, upotrebila ih je tako što bi ih pritisnula na čelo,ne bi li je prošla užasna glavobolja od koje je patila; tu ‚terapiju’ joj jeprepisao Jevrejin Montalto, kraljičin lični lekar, kao i italijanski sve-štenici.

U šesnaestom veku, izvesni Kure de Barhota (Cure de Barjota) izdioceze Kalahora u Španiji, postao je svetsko čudo zbog svojih magi-jskih moći. Njegov najneobičniji podvig se sastojao u tome što bi seprebacio u ma koju udaljenu zemlju, sopstvenim očima pratio poli-tičke i druge događaje, i onda se vraćao kući donoseći vesti mnogopre nego što stignu normalnim putem. Imao je svog ‚prijateljskog de-mona’ koji mu je verno služio mnogo godina, kaže Hronika, ali seovaj čudak pokazao nezahvalnim i prevario ga. Kada ga je demonobavestio o zaveri da se ubije papa, kao posledica afere koju je ovajimao sa nekom zgodnom gospom, čudotvorac se prebacio u Rim (uvidu svog dvojnika, naravno) i spasao Njegovoj Svetosti život. Posletoga se pokajao, ispovedio svoje grehe zahvalnom papi i dobiooprost. „Po povratku je, formalno, uhapšen od strane inkvizitora izLogorna, ali je ubrzo oslobođen optužbi i pušten na slobodu.” Fratar

92


Pjetro, dominikanski monah iz četrnaestog veka – mag koji je upoz-nao čuvenog dr Eugenja Toralvu (Eugenio Torralva), kućnog lekaraadmirala od Kastilje, sa demonom zvanim Zekvijel – proslavio se nakasnijem suđenju Toralvi. Procedura i okolnosti koje su pratile neo-bično suđenje opisane su u originalnim dokumentima sačuvanim uArhivi Inkvizicije. Kardinal Voltera i kardinal od Santa Kruza suvideli i razgovarali sa Zekvijelom, koji je dokazao, tokom čitavogToralvinog života, da je čist, dobronameran, elementarni duh, koji jeizveo mnogo dobrih dela i ostao veran lekaru do poslednjeg časa nje-govog života. Čak je i Inkvizicija oslobodila Toralvu po tom osnovu;i, mada mu je Servantesova satira osigurala besmrtnost, ni Toralvani fratar Pjetro nisu izmišljeni junaci već istorijske ličnosti,zabeležene u crkvenim dokumentima Rima i Kuenke, grada u komese odigralo suđenje, 29. januara 1530.

Knjiga dr V. G. Soldana (Dr. W. G. Soldan) iz Štutgarta je postalaisto tako slavna u Nemačkoj kao Bodinova knjiga o demonomaniji uFrancuskoj. Ona predstavlja najkompletniji nemački rad o vešti-čarenju u šesnaestom veku. Onaj ko je zainteresovan da sazna više otajnoj mašineriji odgovornoj za hiljade ovih ‚zakonitih’ ubistava,počinjenih od strane sveštenstva koje se pretvaralo da veruje u đavolai uspelo da natera i druge da poveruju u njega, otkriće da je sve toizloženo u gore pomenutom radu.4 Pravo poreklo svakodnevnih op-tužbi i smrtnih presuda za bavljenje magijom je vešto povezano saličnim i političkim neprijateljstvima, a iznad svega sa mržnjom ka-tolika prema protestantima. Lukava spletkarenja jezuita se mogu pre-poznati na svakoj stranici ispunjenoj krvavim tragedijama; ovi‚zaslužni sinovi’ Lojole su u to vreme bili najuticajniji u Bambergu iVircburgu, i upravo u ovim gradovima su bili najčešći slučajevi po-jave ‚veštica’. Na sledećoj stranici iznosimo neobičan spisak žrtava,od kojih su mnoge bila deca stara između sedam i osam godina, kaoi protestanti. „Od mnoštva osoba koje su nestale na lomačama u Ne-

93

4 Dr V. G. Soldan: „Geschichte der Hexenprocesse, aus den Quellen dargestellt”, Štut-gart, 1843.


mačkoj tokom prve polovine sedamnaestog veka zbog bavljenja ma-gijom, pravi zločin najvećeg broja je bila privrženost Luterovoj veri”,kaže T. Rajt, „... a mnoštvo sitnih prinčeva nisu mnogo oklevali da isko-riste svaki izgovor kako bi napunili svoju kesu .... osobe koje su najvišebile izložene progonima bile su one koje su raspolagale znatnom imovi-nom ... U Bambergu, kao i u Vircburgu, episkop je bio suvereni princsvojih poseda. Princ-episkop, Johan Georg II, koji je vladao Bamber-gom ... posle nekoliko neuspelih pokušaja da iskoreni luteranizam,obeležio je svoju vladavinu serijom krvavih suđenja za ‚bavljenjevradžbinama’, koja predstavljaju mračnu epizodu u letopisima ovoggrada ... Možemo da steknemo izvestan pojam o delovanju njegovogvrednog agenta5 iz izjava najverodostojnijih istoričara da je između1625. i 1630. održano najmanje 900 suđenja na sudovima u Bambergui Cejlu; dok se u jednom pamfletu, koga su same vlasti objavile 1659.u Bambergu, kaže da je broj osoba koje je episkop Johan Georg poslaona lomaču zbog bavljenja magijom bio 600.”6

Žaleći zbog ograničenog prostora koji nam ne dopušta da izne-semo jedan od najčudnijih spiskova iz vremena u kome je spaljivanjeveštica bilo uobičajena pojava, ipak ćemo prikazati nekoliko odlo-maka iz originalnog zapisnika, onako kako je odštampano u Hau-berovoj “Biblioteka Magika”. Već i letimični pogled na ovaj užasnipregled ubistava izvršenih u Hristovo ime je dovoljan da otkrije daje od 162 spaljene osobe više od polovine označeno kao „stranci” (tj.protestanti) u ovom gostoljubivom gradiću; dok u drugoj polovininalazimo trideset četvoro dece, od kojih je najstarijem bilo četrnaestgodina, dok je najmlađe bilo tek rođeno dete dr Šulca. Da bismoskratili pregled iznećemo samo najistaknutije slučajeve među dvade-set devet masovnih spaljivanja.7


5 Frederik Forner, zamenik episkopa Bamberga, autor rasprave protiv jeretika i onihkoji se bave magijom, pod naslovom „Panoplia Armaturoe Dei”.

6 „Sorcery and Magic”, od T. Rajta, dopisnog člana Nacionalnog instituta Francuske,tom II., str. 185.

7 Pored ovih spaljivanja u Nemačkoj, koja obuhvataju na hiljade žrtava, nalazimo ineke vrlo zanimljive izjave u „Conflict between Religion and Science“ profesora Drej-

94

SPALJIVANJE “VEŠTICA” I JAVNO KAŽNJAVANJE DECE

OPTUŽENE ZA “JERES”

PRILIKOM PRVOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.Stara Ankerova udovica.Liblerova supruga.Gutbrotova žena.Hekerova žena.

PRILIKOM DRUGOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.Dve „strane” žene (imena nepoznata). Stara Botlerova supruga.

PRILIKOM TREĆEG SPALJIVANJA PET OSOBA.Putujući svirač Tungersleber.Četiri supruge raznih građana.

PRILIKOM ČETVRTOG SPALJIVANJA PET OSOBA.Neki stranac.

PRILIKOM PETOG SPALJIVANJA DEVET OSOBA.Lic, poznati dućandžija.Supruga senatora Baunaha.

PRILIKOM ŠESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Žena debelog krojača.Neki „stranac”.Neka „strankinja”.

95

pera. Na strani 146. on kaže: „Porodice osuđenih su bile gurnute u nepovratnu propast.Istoričar Inkvizicije Ljorente je izračunao da su Torkvemada i njegovi saradnici, tokomosamnaest godina, spalili na lomači 10.220 osoba, za daljih 6.860 su spalili njihoveportrete, a na druge načine kaznili još 97.321! ... Sa neizrecivim gađenjem i ogorčenjemsaznajemo da je papska vlada došla do velikih svota novca prodajući bogatašima oproštajgrehova kako bi bili sigurni od Inkvizicije.”


PRILIKOM SEDMOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.„Strana” devojčica stara dvanaest godina.Neki stranac i strana žena.Stranac, upravnik imanja.Tri strane žene.

PRILIKOM OSMOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.Senator Baunah, najdeblji građanin Vircburga.Neki stranac.Dve strane žene.

PRILIKOM DEVETOG SPALJIVANJA PET OSOBA.Neki stranac.Majka i ćerka.

PRILIKOM DESETOG SPALJIVANJA TRI OSOBE.Štajnaher, vrlo bogat čovek.Neki stranac i strana žena.

PRILIKOM JEDANAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.Dve žene i dva muškarca.

PRILIKOM DVANAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.Dve strane žene.

PRILIKOM TRINAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.Mala devojčica od devet ili deset godina.Jedna još manja devojčica, njena mlađa sestra.

PRILIKOM ČETRNAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.Majka dve već pomenute devojčice.Devojka od dvadeset četiri godine.

PRILIKOM PETNAESTOG SPALJIVANJA DVE OSOBE.Dečak od dvanaest godina, iz osnovne škole.Neka žena.


96

PRILIKOM ŠESNAESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Dečak od deset godina.

PRILIKOM SEDAMNAESTOG SPALJIVANJA ČETIRI OSOBE.Dečak od jedanaest godina.Majka i ćerka.

PRILIKOM OSAMNAESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Dva dečaka od po dvanaest godina.Ćerka dr Jungea.Devojka od petnaest godina.Neka strana žena.

PRILIKOM DEVETNAESTOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Dečak od deset godina.Još jedan dečak od dvanaest godina.

PRILIKOM DVADESETOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Gobelovo dete, najlepša devojka u Vircburgu.Dva dečaka, obojica po dvanaest godina.Šteperova mala devojčica.

PRILIKOM DVADESET PRVOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Dečak od četrnaest godina.Mali sin senatora Stolcenbergera.Dva diplomca.

PRILIKOM DVADESET DRUGOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Šturman, bogati bačvar.Neki strani dečak.

PRILIKOM DVADESET TREĆEG SPALJIVANJA DEVET OSOBA.Sin Davida Krotena, star devet godina.Dva sina prinčevog kuvara, jedan od četrnaest, drugi od deset go-

dina.

97


PRILIKOM DVADESET ČETVRTOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.Dva dečaka iz bolnice.Neki bogati bačvar.

PRILIKOM DVADESET PETOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Neki strani dečak.

PRILIKOM DVADESET ŠESTOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.Senator Vejdenbuš.Mala Valkenbergerova ćerka.Mali sin predsednika gradskog veća.

PRILIKOM DVADESET SEDMOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.Neki strani dečak.Neka strana žena.Još jedan dečak.

PRILIKOM DVADESET OSMOG SPALJIVANJA ŠEST OSOBA.Mala ćerka dr Šulca.Jedna slepa devojčica.

PRILIKOM DVADESET DEVETOG SPALJIVANJA SEDAM OSOBA.Neka debela plemkinja.Neki doktor veronauke.Kraj.„Stranih” muškaraca i žena, tj. protestanata, 28.Građana, evidentno IMUĆNIH ljudi, 100.Zbirno: dečaci, devojčice i mala deca, 34.Za devetnaest meseci, 162 osobe.„Bilo je”, kaže Rajt, „malih devojčica od sedam do deset godina

među ‚vešticama’, a dvadeset sedam njih su osuđene i spaljene” nanekom od drugih gubilišta. „Broj osoba izvedenih na suđenje tokomovih stravičnih procesa je bio toliko veliki, a postupanje sa njima takobezobzirno, da je bilo uobičajeno da se ne potrude ni da im zabeleže

98


imena, već su navođeni kao optuženi br. 1, br. 2, br. 3, itd.8 Jezuiti suih ispovedali u četiri oka.”

Koliko mesta u teologiji, koja zahteva ovakva zverstva da bi zado-voljila krvoločnost svojih sveštenika, ima sledeće reči utehe:

„Pustite djecu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvihCarstvo nebesko.”* „Tako nije volja Oca vašega nebeskoga dapropadne jedan od ovih malih.”** „A koji sablazni jednoga od ovihmalih koji vjeruju u mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vo-denički oko o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku.”*** Iskrenose nadamo da ove reči nisu bile samo prazna pretnja onima koji suslali decu na lomaču.

Da li su ova zverstva u ime njihovog pravog boga, Moloha,sprečavala ove otimače tuđe imovine da se i sami posluže ‚crnomveštinom’ kada im zatreba? Ni najmanje; jer ni u jednom društvenomstaležu nije bilo više onih koji se obraćaju „prijateljskim” duhovimaod sveštenstva tokom petnaestog, šesnaestog i sedamnaestog veka.Istina, bilo je i nešto katoličkih sveštenika među žrtvama, ali madasu ih po pravilu optuživali da su bili „navedeni da se bave stvarimasuviše užasnim da bi ih opisivali”, to nije bio slučaj. U spiskovimasa dvadeset devet gore pobrojanih spaljivanja nalazimo imena dva-naest lokalnih sveštenika, četiri kanonika i dva doktora veronaukekoji su živi spaljeni. Ali treba samo da pogledamo dokumente obja-vljene u to vreme da se uverimo da je svaki papski sveštenik koji jepogubljen bio optužen za „prokletu jeres”, tj. da je pokazivaosklonost ka Reformaciji – daleko grozniji zločin od vradžbina.

One koji žele da saznaju kako je katoličko sveštenstvo spojilodužnost i uživanje na planu isterivanja nečistih duhova, osvete i zgr-tanja tuđih para, upućujemo na drugi tom, prvo poglavlje V. HovitoveIstorije natprirodnog. „U knjizi nazvanoj “Pneumatologia Occulta et Vera” (Okultna i istinita Pneumatologija) izloženi su svi oblici moli-

99

8 „Sorcery and Magic”; „The Burnings at Wurzburg”, str. 186.* Mat. 19:14. (prim.prev.)** Mat. 18:14. (prim.prev.)*** Mat. 18:6. (prim.prev.)


Ako navedeni tekst ostavimo po strani kao izmišljotinu nekogneprijatelja iz redova protestanata, da li nam je dopušteno da uputimočitaoca na Istoriju Engleske i na autentična dokumenta u kojima senavodi postojanje relikvija ništa manje neobičnih od najekstremnijihprimera koje smo naveli? Kralj Henri III je od Velikog Majstora Tem-plara primio bočicu u kojoj se nalazilo malo svete Hristove krvi,„koju je prolio na krstu zbog naših grehova”. Njenu verodostojnostje potvrđivao pečat patrijarha Jerusalima, kao i drugih autoriteta. Is-toričar opisuje svečanu povorku koja je svetu bočicu prenela iz kat-edrale Svetog Pavla u Vestminstersku opatiju: „Dva monaha supreuzela bočicu i smestila je u opatiju ... zbog čega je sva Engleskazasijala slavom, posvetivši je Bogu i Svetom Edvardu.”

Dobro je poznata i priča o princu Radzivilu. Radilo se o nepore-civoj obmani monaha i monahinja kojima je bio okružen, kao i nje-govog ličnog ispovednika, zbog koje je ovaj poljski plemić prešao uLuterance. U početku je bio toliko ogorčen širenjem „jeresi” refor-macije u Litvaniji, da je putovao sve do Rima kako bi papi ličnoiskazao svoje poštovanje i privrženost. Pontifeks mu je za uzvrat pok-lonio dragocenu kutiju sa relikvijama. Kada se vratio kući, njegovispovednik je navodno ugledao Svetu Djevu koja se spustila iz svogblistavog prebivališta samo da bi blagoslovila ove relikvije i da bipotvrdila njihovu originalnost. Starešina susednog manastira i majka-opatica iz ženskog samostana su imali istu viziju, „pojačanu” sa jošnekoliko svetitelja i mučenika; oni su proricali i „osetili kako se DuhSveti” diže iz kutije sa relikvijama i natkriljuje princa. Demon kogasu sveštenici obezbedili za ovu priliku bio je prizvan uz sav propisaniceremnoijal, i pošto je dotakao kutiju koja je odmah potom ponovopokrivena, izjavio je zahvalnost papi i Svetome Duhu. Kada je cere-monija završena, čuvar riznice u kojoj su relikvije čuvane bacio sena kolena pred princem i priznao mu da je na povratku iz Rima izgu-bio pravu kutiju sa relikvijama. Plašeći se gneva svog gospodara,nabavio je sličnu kutiju „koju je ispunio koščicama pasa i mačaka”;ali videvši kako obmanjuju princa, više je voleo da prizna svoju kri-

107


vicu nego da posmatra ovakve bogohulne trikove. Princ nije ništarekao, ali je neko vreme nastavio da proverava – ne relikvije, većsvog ispovednika i druge koji su „imali vizije”. Njihova odglumljenaushićenja su mu u toj meri otkrila primitivizam i providnost prevarakojima su se služili monasi i monahinje da je prišao reformisanojcrkvi.

To je istorija. Bejl pokazuje da kad god rimska crkva nije u stanjuda nastavi sa poricanjem da je bilo pojava lažnih relikvija, onapribegava sofizmima i odgovara da su lažne relikvije ipak izvodileprava čuda „zbog dobrih namera verujućih, koje je Bog na taj načinnagradio za njihovu nepokolebljivu veru!” Isti autor brojnim prime-rima pokazuje da, kad god bi se pokazalo da nekoliko tela istogsvetitelja, ili tri njegove glave ili ruke istovremeno postoje na raznimmestima (kao što je bio slučaj sa Avgustinom), i da sve nikako nisumogle da budu „autentične”, Crkva bi uvek hladno odgovarala da susve prave; jer „Bog ih je umnožio i na čudesan način reprodukovaoda proslavi Svoju Svetu Crkvu!” Drugim rečima, hoće da uvere svojupastvu da telo upokojenog svetitelja može, kroz čudo Božije, dastekne fiziološke odlike morskih račića!

Čini nam se da bi bilo vrlo teško pružiti zadovoljavajući dokaz dasu vizije katoličkih svetitelja, u ma kom konkretnom slučaju, po mačemu bolje ili verodostojnije od uobičajenih vizija i proročanstavasavremenih „medijuma”. Vizije Endrua Džeksona Dejvisa (AndrewJackson Davis) – koliko god im se naši kritičari podsmevali – imajuneuporedivo više filozofskog u sebi i daleko se bolje podudaraju sasavremenom naukom od Avgustinovih špekulacija. Kad god su vizijeSvedenborga, najvećeg među prorocima novijeg doba, zastranjivaleu odnosu na filozofsku i naučnu istinu, to se događalo upravo ondakada su se najviše priklanjale teologiji. I takve vizije nisu ništa ko-risnije bilo za nauku ili za čovečanstvo u celini od vizija velikihcrkvenih svetitelja. U žitiju Svetog Bernarda stoji da se jednom pri-likom uoči Božića molio u crkvi da mu se otkrije tačan čas u komese Hrist rodio; i kada je „nastupio pravi trenutak, ugledao je bogomla-

108


denca u njegovim jaslama”. Prava je šteta što bogomladenac nijeiskoristio ovako povoljnu priliku da odredi i tačan dan i godinu svojesmrti, i da na taj način spreči nesuglasice koje još uvek postoje međunjegovim tobožnjim biografima. Tišendorf, Lardner i Kolenso, kao imnoštvo katoličkih bogoslova, koji su uzalud cedili srž iz istorijskihzapisa, kao i sopstvene pameti u svom uzaludnom traganju, tako biimali i neki pravi razlog da budu zahvalni ovom svetitelju.

Kako sada stvari stoje, ostavljeni smo da bespomoćno zaključimoda je najveći broj pobožnih vizija iz “Zlatne legende”, kao i onih kojemožemo naći u kompletnijim žitijima najznačajnijih „svetitelja”, tevećina vizija naših sopstvenih, progonjenih vidovitih ljudi i žena,proizvod neukih i primitivnih „duhova” kojima je najveće zadovo-ljstvo da oponašaju velike istorijske ličnosti. Spremni smo da se slo-žimo sa Ševalijeom de Musoom i drugim neumoljivim progoniteljimamagije i spiritizma u ime Crkve da su duhovi koji se javljaju u naševreme najčešće lažni; da su uvek spremni da udovolje onoj osobi „izkruga” koja komunicira sa njima; da je pri tom obmanjuju i da stoganisu uvek u pitanju dobri „duhovi”.

Ali, priznavši sve ovo, upitaćemo svaku iole nepristrasnu osobu:da li je, posle svega rečenog, moguće istovremeno verovati da jesvešteniku-isterivaču duhova Bog poverio tu vrhunsku i božanskumoć kojom se ovaj hvali kako bi mu omogućio da obmanjuje ljude?Da je molitva koju izgovara u ime Hrista, kojom prisiljava demonana pokornost i tera ga da se razotkrije, u isto vreme sračunata dađavola prinudi da prizna ne ono što je istina, već da ono što je u in-teresu crkve, kojoj isterivač duhova pripada, prikaže kao istinu? Ato je ono što se bez izuzetka dešava. Uporedite, primera radi, odgo-vore koje je demon dao Luteru sa onima koje je Sveti Dominik dobiood đavola. Prvi osuđuje privatnu misu, i prekoreva Lutera što po-stavlja Djevu Mariju i svetitelje iznad Hrista, unižavajući na taj načinSina Božijeg;18 dok su demoni koje je isterivao Sveti Dominik, ugle-

109

18 “De Missa Privata et Unctione Sacredotum”


davši Djevu koju je sveti otac prizivao da mu pomogne, zavrištao:„Oh! naš krvnik! oh! ona koja nas proklinje! ... zašto si sišla sa nebesada nas mučiš? Zbog čega se toliko zalažeš za grešnike? Oh! ti, kojasi najsigurniji put ka carstvu nebeskom ... zapovediš nam i mimoramo da priznamo da niko nije proklet samo ako nastavi da teslavi, itd., itd.”19 Luterov „Sveti Satana” ga uverava da je, dok jeverovao u transsupstancijaciju* tela i krvi Hristove, obožavao običanhleb i vino; dok đavoli svih katoličkih svetitelja obećavaju večnoprokletstvo ma kome ko ne veruje, pa čak i posumnja u istu dogmu!

LAŽI KATOLIČKIH SVETACA

Pre nego što završimo sa ovom temom, dopustite mi da iznesemojoš jedan ili dva slučaja iz Žitija Svetih, odabranih među onimpredanjima koja Crkva u potpunosti prihvata. Mogli bismo da is-punimo čitave tomove dokazima o neporecivoj sprezi između is-terivača duhova i demona koje isteruju. Sama njihova priroda ihodaje. Umesto da budu nezavisna, prepredena bića, čvrsto rešena daunište ljudske duše i njihov duh, većina njih su jednostavno elemen-tali kabalista, stvorenja bez sopstvenog intelekta, samo verni odrazVOLJE koja ih priziva, kontroliše i upravlja njima. Nećemo gubitivreme skrećući čitaocu pažnju na sumnjive ili nejasne čarobnjake iisterivače duhova, već ćemo uzeti jednog od najvećih svetitelja ka-tolicizma kao standard, i prikazati atmosferu koja preovladava u tom

110


19 Pogledajte priču o čudotvornoj brojanici u „Životu Svetog Dominika”; isto i “ZlatnuLegendu”.

* Transsupstancijacija je dogma prihvaćena od više hrišćanskih crkava, ali na kojojposebno insistiraju rimo-katolici; njom se tvrdi da se prilikom osvećenja pričesnog hleba(kod rimo-katolika je to tanak listić testa, nafora) i vina (koje kod rimo-katolika uzimajusamo sveštenici, ne i mirjani) oni bukvalno pretvaraju u Hristovo telo i krv. Mada nijeformalno uvrštena u „simvol vere”, nedvosmisleno je nametnuta kao obavezni deo ka-toličkog vjeruju na Četvrtom Saboru u Lateranu (tek) 1215. Ovo „učenje” je prvi osudioengleski bogoslov Džon Vajklif još negde oko 1380. godine, da bi se sporovi oko njeganastavili i u kasnijim vekovima. (prim.prev.)

istom, bogatom spremištu pobožnih izmišljotina, “The Golden Lege-nd”, James de Voragine (Zlatnoj legendi od Džejmsa de Vorej-džina.)20

Sveti Dominik, osnivač čuvenog reda nazvanog po njemu, jedanje od najuticajnijih svetitelja u kalendaru rimo-katoličke crkve. Njegovred je prvi dobio svečanu papsku potvrdu,* i dobro je upamćen u is-toriji kao saradnik i savetnik zloglasnog Simona de Monfora, papskoggenerala kome je pomogao da izvrši pokolj nesretnih albinežana u Tu-luzu i njegovoj okolini. Priča se kako su ovaj ‚svetitelj’, a zatim i Cr-kva, tvrdili da mu je Djeva Marija, koja se lično pojavila pred njim,dala brojanicu čije su magične moći proizvele takva neverovatna čudada ona bacaju u zasenak sve što su izvodili apostoli, pa čak i sam Isus.Neki razuzdani grešnik, kaže njegov biograf, bio je toliko drzak da jeotvoreno posumnjao u moć Dominikove brojanice; i za ovo neviđenohuljenje na licu mesta je kažnjen tako što ga je „spopalo” 15.000 đa-vola. Pogođen patnjama opsednutog koji se previjao u mukama, SvetiDominik je zaboravio uvredu i pozvao đavole da se opravdaju.

Ovo što sledi je razgovor između „blaženog isterivača nečistihduhova” i demona:

Pitanje – Kako ste zaposeli ovog čoveka i koliko vas je?Odgovor đavola – Ušli smo u njega zato što je podrugljivo govorio

o brojanici. Ima nas 15.000.Pitanje – Zašto vas je baš 15.000 ušlo u njega?Odgovor – Zato što ima petnaest desetina u brojanici kojoj se

rugao, itd.Pitanje – Zar nije istina sve što sam rekao o vrlinama brojanice?Odgovor – Da! Da! (na to izleteše plamenovi kroz nozdrve opsed-

nutoga). Znajte, svi vi hrišćani, da Dominik nikada nije rekao ni rečo brojanici koja nije čista istina; i znajte da ako mu ne budeteverovali, ima da vas snađu velike nevolje.

111

20 Džejms de Varas, poznatiji pod svojim latinskim imenom Džejms de Vorejdžin, bioje zamenik dominikanskog „generala” i episkop Đenove 1290.

* U trinaestom veku. Dobili su zvanično papsko odobrenje 22. decembra 1216. u Fran-cuskoj. (prim.prev.)


Dominik – Ko je čovek koga đavo najviše mrzi u čitavom svetu?Đavoli – (U horu.) Ti si taj čovek (za ovim sledi čitav niz kompli-

menata).Dominik – Koje vrste hrišćana su najizloženije prokletstvu?Đavoli – U paklu imamo trgovce, vlasnike zalagaonica, bankarske

varalice, bakaline, Jevreje, apotekare, itd., itd.Dominik – Ima li sveštenika ili monaha u paklu?Đavoli – Ima puno sveštenika, ali ne i monaha, izuzev onih koji

su prekršili neko od pravila svog reda.Dominik – Ima li među njima dominikanaca?Đavoli – Avaj! avaj! nemamo još ni jednoga, ali očekujemo poveći

broj kada im se revnost malo ohladi.Ne tvrdimo da smo doslovce preneli pitanja i odgovore, jer oni za-

uzimaju dvadeset tri stranice; ali smo njihovu suštinu verno prikazali,u šta može da se uveri svako kome je stalo da pročita “Zlatnu legendu”u originalu. Pun opis užasne dreke demona, njihovog usiljenog glori-fikovanja ovog svetitelja, itd. predugački su za ovo poglavlje. Do-voljno će biti ako kažemo da smo se, pročitavši mnoštvo pitanja kojaje Dominik postavio, kao i mnoge odgovore koje su dali demoni, pot-puno uverili da u svakom detalju afirmišu potpuno neosnovane tvrdnjei podupiru interese Crkve. Cela priča je vrlo sugestivna. Legenda živoopisuje borbu isterivača nečistih sila sa „legionom iz jame bez dna”.Sumporasti plamenovi koji izleću iz nosa, usta, očiju i ušiju čovekaopsednutog demonima; iznenadna pojava više od stotinu anđela, ode-venih u zlatni oklop, i, najzad, silazak blažene Djeve lično, nosećizlatni štap kojim proizvodi zvuk od koga se opsednuti trese, terajućina taj način đavole da priznaju sve stvari u vezi sa Njom koje nemapotrebe da ponavljamo. Ceo spisak teoloških „istina” koje su izgovoriliDominikovi đavoli može se pronaći u mnoštvu „verskih istina” kojeje njegova Svetost, sadašnji papa, izdeklamovao 1870. na poslednjem„Ekumenskom”Saboru.

Iz napred rečenog je lako primetiti da jedina značajna razlikaizmeđu „medijuma” nevernika i svetitelja „pravovernih” leži u rela-

112


tivnoj koristi koju izvlače od demona, ako uopšte moramo da ih takozovemo. Dok đavo spremno podržava hrišćanskog isterivača duhovau njegovim ortodoksnim (?) pogledima, dotle savremena utvara popravilu ostavlja svog medijuma „na cedilu”. Jer, govoreći laži, onadeluje protiv njegovih ili njenih interesa, i na taj način često bacasenku sumnje u pogledu istinitosti prikazanih fenomena. Da su savre-meni „duhovi” u stvari đavoli, oni bi očigledno pokazivali bolju moćraspoznavanja i lukavstva nego što to čine. Oni bi delovali poput sve-titeljevih demona koji se, naterani od strane crkvenog maga, silom„imena ... koje ih prisiljava na pokornost,” u skladu sa neposredniminteresom isterivača duhova i njegove crkve. Pouku koja se možeizvući iz ove paralele prepuštamo razboritosti čitaoca.

De Muso uzvikuje:

Tako određeni „demoni otkrivaju da je neka osoba pod vradžbi-nama, kažu ko stoji iza toga, i ukazuju na sredstva pomoću kojih tozlo može da se uništi. Ali dobro pazite da se u takvim slučajevimanikada ne obratite magovima, vračevima ili medijumima. Morate datražite pomoć isključivo od sveštenog lica svoje Crkve!” „Crkva verujeu magiju, kao što ćete videti”, dodaje on, „budući da ona to i formalnoizražava. A oni koji ne veruju u magiju, mogu li se bar nadati da su idalje vernici svoje Crkve? Ko bi uopšte mogao da ih bolje poduči?Kome je Hrist rekao: ‚Idite, dakle, i naučite sve narode ... i, evo, jasam sa vama u sve dane do svršetka vijeka?”22

113

„Obratite pažnju na to da postoje demoni koji će u izvesnimsituacijama govoriti istinu. Isterivač duhova mora zapovediti de-monu da mu kaže da li se nalazi u telu opsednutoga kao posledicanekakve magijske veštine, ili da mu pokaže znamenjima ili makakvim predmetima koji obično služe u ovakve opake svrhe. Uslučaju da je osoba iz koje se isteruju duhovi progutala ovakav pred-met, mora da ga povrati na usta; a ako se ovaj ne nalazi u njegovomtelu, onda demon mora da pokaže mesto na kome mogu da se pro-nađu; i kada budu pronađeni, moraju biti spaljeni.”21

21 „Rituale Romanuum” str. 475-478. Parisiis, 1852.22 „Moeurs et Pratiques des Demons” str. 177. Navod preuzet iz Mat. 28:19-20.


Treba li da poverujemo da je ovo rekao jedino onima koji nose ovecrne ili skerletne odore rimske crkve? Da li onda moramo da prihva-timo i priču kako je Hrist ovu moć dao Simonu Stiliti*, svetitelju kojise posvetio sedeći na vrhu stuba (stilosa) visokog preko 18 metarapunih trideset šest godina svog života, ne spustivši se nijednom za svoto vreme, kako bi, pored drugih čuda navedenih u Zlatnoj legendi,mogao da izleči zmajevo bolesno oko? „Blizu Simonovog stuba bešezmajevo gnezdo puno otrova, tako da se kužni zadah širio miljamaoko njegove pećine.” Ovaj ofidijski** pustinjak (zmaj) je doživeo nez-godu; trn mu je upao u oko pa je, oslepevši, otpuzao do svetiteljevogstuba i prislonio svoje bolesno oko uz njega tokom tri dana, ne dodir-nuvši nikog. Tada je blaženi svetitelj, sa svog sedišta visoko u vazduhu,„tri stope u prečniku”***, zapovedio zemlji i vodi da uđu u zmajevooko, iz koga se iznenada pojavio „trn” (tačnije kolac) dug čitav lakat;kada ljudi videše ovo „čudo”, proslaviše Stvoritelja. Što se tiče zahva-lnog zmaja, on se diže i, „pošto se puna dva sata klanjao Bogu, vratiose u svoju pećinu”23 – kao polupreobraćeni ofidijan, pretpostavljamo.

Šta bi tek trebali da mislimo o onoj drugoj priči, u koju se ne smeposumnjati ukoliko čovek ne želi da „rizikuje svoje spasenje”, kakonas je obavestio papin izaslanik iz franjevačkog reda? Kada je SvetiFranja propovedao u divljini, ptice su se okupile sa sve četiri stranesveta. Žamorile su i „aplaudirale” posle svake rečenice; pevale susvetu misu u horu, da bi se na kraju razletele kako bi prenele radosnevesti širom vaseljene. Jedan skakavac, iskoristivši odsustvo SveteDjeve koja je obično pravila društvo svetitelju, ostao je da sedi naglavi „blaženoga” čitavu nedelju dana. Kada ga je presreo krvoločnivuk, svetitelj koji nije imao nikakvog načina da se odbrani osim štose prekrstio, umesto da pokuša da pobegne od svog pobesnelog na-padača, počeo je da vodi raspravu sa zveri. Objasnivši mu kakva jesreća služiti svetoj veri, Sveti Franja nije prestajao da priča sve dok


114

* Ili „Stolpniku”. (prim.prev.)** Ofidijski – zmijoliki. (prim.prev.)*** Nešto više od 90 cm. (prim.prev.)23 Pogledajte ovu priču, odabranu iz „Zlatne legende” Olbena Batlera.

vuk nije postao pitom kao jagnje, pa čak počeo i da roni suze kajućise za svoje prošle grehe. Najzad je „spustio svoje šape u svetiteljevešake, a onda počeo da ga prati poput psa kroz sve gradove u kojimaje ovaj propovedao, postavši napola hrišćanin!”24 Čuda zoologije!Konj može da vrača i bavi se magijom, a vuk i zmaj mogu da postanuhrišćani!

Ove dve anegdote, nasumice izabrane između stotina drugih, teškoda imaju ravnih među najluđim maštarijama paganskih čudotvoraca,magova i spiritista! Pa ipak, kada su za Pitagoru govorili da je pripito-mljavao životinje, čak i divlje zveri, samo snažnim mesmeričkim uti-cajem, jedna polovina rimo-katolika ga naziva bestidnim lažovom, aostali vračem koji je izvodio magiju uz pomoć Nečastivog. Ni zamečku, ni za orla, niti za bika za koje kažu da ih je Pitagora ubedio daviše ne jedu pasulj, niko nije tvrdio da su odgovarali ljudskim glasom;dok je Sveti Benedikt (tj. „Zlatousti”) sa „crnim gavranom”, koga jenazivao svojim „bratom”, vodio rasprave a ovaj kreštao odgovore kaoda je rođeni kazuista.* Kada mu je svetitelj ponudio polovinu otrovanevekne hleba, gavran je prezrivo graknuo i izgrdio ga na latinskom, kaoda je upravo diplomirao na Propagandi!**

Ako bi nam uputili zamerku da Crkva danas tek polovično po-država “Zlatnu legendu”, i da je poznato da ju je njen pisac sastaviood raznih žitija svetitelja, u najvećoj meri nepotvrđenih, mi možemoda dokažemo da bar u jednom slučaju izneta biografija nije kompi-lacija pukih legendi, već istorija jednog čoveka, napisana od stranedrugog koji je bio njegov savremenik. Džortin (Jortin) i Gibon***su poodavno dokazali da su rani crkveni oci imali običaj da prave

115

24 Pogledajte „Zlatnu legendu”; „Život Svetog Franje”; „Demonologiju”* Kazuista se bavi slučajevima u kojima nije jasno kako čovek treba da postupi (tj.

onaj koji otkriva izuzetke od pravila); izraz se obično upotrebljava za sofistu (tj. pamet-njakovića, mudrijaša) i „cepidlaku”. (prim.prev.)

** Propaganda je koledž za buduće misionare u Rimu. (prim.prev.)*** Džon Džortin (John Jortin) (1698-1770) je bio sin hugenotskog izbeglice (fran-

cuskog protestanta) koji je živeo i obrazovao se u Engleskoj (u Kembridžu). Bio jesveštenik i istoričar crkve. Edvard Gibon (1737-1794), poznati istoričar i član Parla-menta, po rođenju Englez ali rimo-katoličke vere. (prim.prev.)


izbor priča kojima će ukrasiti svoja žitija apokrifnih svetitelja, iza-branih iz dela Ovidija, Homera, Livija, pa čak i iz nepisanih usmenihpredanja paganskih naroda. Ali to nije slučaj sa gore navedenimprimerima. Sveti Bernard je živeo u dvanaestom veku, dok je SvetiDominik bio bezmalo savremenik piscu “Zlatne legende”. De Vore-jdžin je umro 1298., dok je Dominik, čija je isterivanja duhova i čitavživot tako detaljno opisao, osnovao svoj red u prvoj četvrtini tri-naestog veka. Štaviše, de Vorejdžin je i sam bio glavni vikar do-minikanaca sredinom istog veka, pa je stoga dao opis čuda koja jeizveo njegov uzor i pokrovitelj svega nekoliko godina pošto su senavodno odigrala. U istom manastiru ih je zapisao; i dok je pri-povedao o ovim čudima, verovatno je imao pri ruci bar pedesetakosoba koje su svojim očima posmatrale svetiteljev svakodnevni život.Šta onda, u takvom slučaju, treba da mislimo o biografu koji potpunoozbiljno iznosi sledeći opis: Jednoga dana, dok je blaženi svetiteljbio zauzet svojim proučavanjima, đavo je počeo da mu dosađuje uvidu jedne buve. Veselo je skakutao po stranicama knjige koju je čitaosve dok iznervirani svetitelj, koji nikako nije želeo da bude grub čakni prema đavolu, nije bio prisiljen da zalepi problematičnog „đavola”tačno na rečenici na kojoj se zaustavio zalupivši knjigu. Drugom pri-likom, isti đavo se pojavio u vidu majmuna. Tako se užasno kezio daje Dominik, ne bi li ga skinuo s vrata, zapovedio majmunu-đavoluda uzme sveću i drži je sve dok ne završi sa čitanjem. Siroti vragolanje uradio to, i držao je sve dok fitilj nije izgoreo do kraja; bez obzirana njegove očajne krike za milost, svetitelj ga je terao da je drži idalje sve dok mu prsti nisu izgoreli do kostiju!


116

PRETENZIJE HRIŠĆANSKIH MISIONARA U INDIJI I KINI

To će biti dovoljno! Odobravanje sa kojim je Crkva dočekala ovuknjigu, kao i naročita „svetost” koja joj je pripisivana, dovoljni su dapokažu sa koliko su se poštovanja prema istini odnosili njeni tobožnjizaštitnici. Možemo da dodamo, kao zaključak, da sama suština Boka-čovog Dekamerona1 deluje kao preterana naivnost i čednost u pore-đenju sa skarednim realizmom “Zlatne legende”.

Ni malo nas ne iznenađuju pretenzije rimo-katoličke crkve unjenim nastojanjima da preobrati hinduiste i budiste u hrišćanstvo.Sve dok se „paganin” drži vere svojih otaca, zadržava bar jednu od-liku koja ga iskupljuje – tu da nije preverio samo da bi jednu grupuidola zamenio drugom. Za njega može biti nečeg novog u priklan-janju protestantizmu; jer u tom slučaju stiče bar tu prednost što svojereligiozne poglede ograničava na njihovo najjednostavnije izraža-vanje. Ali kada budistu namame da zameni svoju cipelu Daguna zapapsku papuču iz Vatikana, ili osam vlasi kose sa Gautamine glave iBudin zub, koji zaista izazivaju čuda, za kovrdžu sa glave hrišćan-skog svetitelja i Isusov zub, čija „čuda” nisu ni izdaleka tako izuzetna,njemu ne preostaje nikakav razlog da bude ponosan na izbor koji jenapravio. Kažu da je u svom obraćanju Književnom udruženju Javeser T. S. Rejflis (T. S. Raffles) ispričao sledeću tipičnu anegdotu:

117

* Đovani Bokačo (1313-1375), italijanski pisac i pesnik, uz svog prijatelja Petrarkujedan od najistaknutijih stvaralaca rane Renesanse. Jedno od njegovih najpoznatijih delaje “Dekameron” (Deset soba), zbirka od 100 alegorijskih priča (prilično skarednih i zadanašnje doba), koje pripoveda desetoro mladih ljudi. (prim.prev.)

„Prilikom posete velikom hramu u brdima iznad Nagasakija, en-gleskog izaslanika je sa posebnim uvažavanjem i poštovanjemprimio poštovani patrijarh severnih oblasti, čovek star oko osamdesetgodina, koji mu je priredio raskošan doček. Dok su im pokazivali


Teško da ima i jednog izveštaja koga su poslali misionari iz Indije,Tibeta i Kine, u kome ne jadikuju zbog „satanski skarednih” paganskihobreda i „žalosnog nedostatka srama” koji pokazuju; sve to „jasnoukazuje na obožavaje đavola”, kako nam poručuje de Muso. Teško biiko mogao da nas uveri kako bi moral pagana pretrpeo makar i naj-manje poboljšanje da su im omogućili da slobodno ispitaju život re-cimo kralja koji je spevao one iste slatke Psalme koje hrišćaniponavljaju sa takvim ushićenjem. Razlika između Davida koji igra učast falusa pred svetom barkom – simbolom ženskog principa – i hin-duističkog vaišnave koji nosi isti simbol na svom čelu, daje prednostprvome jedino u očima onih koji ne samo da nisu proučili drevnaverovanja, nego ni svoja sopstvena. Kako hrišćani uzimaju za uni-verzalno merilo veru koja je naterala Davida da odseče „okrajke” dvestotine pobijenih Filisteja (svojih neprijatelja) i donese ih caru kako bipostao njegov zet (1 Sam. 18:27) dobro bi uradili da paganima ne nabi-jaju na nos „skarednosti” njihove vere. Sećajući se sugestivne parabolekoju je izgovorio sam Isus, trebalo bi da izvade „najpre brvno iz okasvoga, pa će onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga” (Mat. 7:5).Seksualni element je isto toliko naglašen u hrišćanstvu kao i u ma kojojod „paganskih religija”. A sigurno je i da se nigde u Vedama ne mogupronaći sirovost i neumereno hvalisanje koja hebrejisti u novije vremeotkrivaju u čitavoj mojsijevskoj Bibliji.

Ne bi bilo koristi od dužeg zadržavanja na stvarima koje je jedananonimni pisac odbacio na tako majstorski način da je njegov radprošle godine izazvao burne reakcije u Engleskoj i Nemačkoj;26 dok


118

objekte svetilišta, jedan od prisutnih engleskih zvaničnika je, izne-nađen, nesmotreno uzviknuo ‚Isuse Hriste!’ Patrijarh se na to upolaokrenuo i, poklonivši se, uz spokojni osmeh rekao: ‚Znamo za vašegJasusa Hristusa! Pa, nemojte nam ga nametati u našim svetilištima iostaćemo prijatelji.’ Na kraju su se, posle srdačnog rukovanja, neis-tomišljenici rastali.”25

25 "The Mythology of the Hindus," by Charles Coleman. Japan. („Hinduistička mi-tologija” od Čarlsa Koulmena. Japan.)

26 „Supernatural Religion”

u pogledu konkretne teme o kojoj je reč ne možemo da uradimo ništabolje nego da preporučimo vrlo stručno napisane radove dr Inmana.Mada je rad jednostran, i u mnogim slučajevima nekorektan premadrevnim paganskim religijama, kao i jevrejskoj religiji, činjenice kojerazmatra u poglavlju o antičkom i paganskom hrišćanskom sim-bolizmu su neoborive. Ne možemo da se složimo ni sa izvesnim en-gleskim kritičarima koji ga optužuju kako pokušava da uništihrišćanstvo. Ako se pod „hrišćanstvom” podrazumevaju spoljni oblicireligioznog obožavanja, onda on svakako nastoji da ga uništi, jer unjegovim očima, kao i kod svakog zaista pobožnog čoveka koji jeproučavao antičke egzoterijske veroispovesti i njihovu simboliku,hrišćanstvo predstavlja čisti paganizam, dok je rimo-katolicizam, sasvojim otvorenim obožavanjem raznih fetiša, daleko gori i opakijiod hinduizma u njegovim najekstremnijim izrazima idolopoklonstva.Ali dok optužuje egzoterijske oblike religije i demaskira njene sim-bole, autor ne napada Hristovu religiju, već veštački teološki sistemkoji ju je istisnuo. Dopustićemo mu da ilustruje svoj stav sopstvenimrečima, pa navodimo iz njegovog predgovora sledeće:

119

„Kad god bi oštroumnost nekog posmatrača otkrila vampire”,kaže on, „oni bi, kako nam kažu, bili sramno pogubljeni tako što biim telo bilo probijeno kocem; ali iskustvo je pokazalo da su tolikožilavi da bi se dizali, ponovo i ponovo, bez obzira koliko ih putaprobadali, sve dok ih ne bi konačno ‘smirili’ spalivši ih na lomači.Na sličan način se i obnovljeni paganizam, koji preovlađuje međusledbenicima Isusa iz Nazareta, uvek iznova podizao pošto bi bio‚probijen’. Kako mu je mnoštvo i dalje privrženo, malo je onih kojiga osuđuju. Uz druge koji su to do sada učinili, i ja dižem glas protivpaganizma koji se toliko raširio u crkvenom hrišćanstvu, i učinićusve što je u mojoj moći da raskrinkam ovu prevaru .... U priči o vam-piru koju Sautej pripoveda u Talabi, oživljeni mrtvac je uzeo oblikdevojke u koju se zaljubljuje jedan mladić, koji je na kraju prinuđenda je ubije sopstvenom rukom. On to i čini, ali dok zadaje udaracfizičkom obliku one koju voli, on oseća da ubija samo demona. Naisti način, kada ja nastojim da uništim savremeni paganizam, koji je


jevrejskog kabaliste, dok su Jamblihovu teurgiju prekopirali od rečido reči.

Profesor A. Vajlder piše:

Da bismo pružili dokaze za našu optužbu da je latinska crkva prvopokrala magijske obrede i ceremonije od kabalista i teurgista, da bipotom bacila anatemu na njihove posvećene glave, sada ćemo čitaocuprevesti odlomke koji opisuju razne oblike isterivanja duhova koje sukoristili kabalisti odnosno hrišćani. Potpuno isti izrazi možda moguda ukažu na jedan od razloga zbog kojih je rimska crkva oduvek nas-tojala da od svojih vernika sakrije značenje njenih molitvi i obreda nalatinskom. Jedino oni koji su direktno bili zainteresovani da se baveobmanom imali su prilike da uporede obrede Crkve sa onima koje suizvodili magovi. Najbolji proučavaoci tekstova na latinskom, sve donedavno, bili su crkveni ljudi ili su na neki način zavisili od Crkve.Običan svet nije umeo da čita lainski, a čak i da su umeli, čitanje knjigao magiji je bilo najstrože zabranjeno, pod pretnjom anateme i izo-pštenja iz Crkve. Lukavo sredstvo ispovedanja svešteniku gotovo jeonemogućilo čak i potajno čitanje onoga što su sveštenici nazvali gri-moar, tj đavolji svitak, ili magijski obred. Kako bi bila dvostruko si-gurna, Crkva je počela da uništava ili skriva sve slične spise kojih jeuspela da se dočepa.

126


„Koliko god da su se platonisti i Pavlovi hrišćani iz ranijihvekova isticali mnogi među još poznatijim učiteljima nove vere subili snažno obojeni istim filozofskim učenjima. Sinesije, episkopKirene, je bio Hipatijin učenik. Sveti Antonije je samo ponavljaoJamblihovu teurgiju. Logos, ili Reč iz Jevanđelja po Jovanu, ranijeje bila gnostička personifikacija. Kliment iz Aleksandrije, Origen idrugi među Crkvenim Ocima obilno su pili sa vrela filozofije. As-ketska ideja, sa kojom se Crkva toliko zanosila, sasvim je nalik onojkoju je upražnjavao Plotin ... tokom čitavog srednjeg veka su se ja-vljali ljudi koji su prihvatali interna, poverljiva učenja koja je izlagaočuveni učitelj antičke Akademije.”32

32 „Pavle i Platon”.

Sledeći navod je prevod jednog kabalističkog obreda, a zatim jošjednog koji je opšte poznat kao Rimski obred. Ovaj drugi je proglašen1851/1852. po odobrenju kardinala Engelberta, arhiepiskopa Malineai Pariza. Govoreći o njemu, demonolog de Muso kaže sledeće: „Toje obred Pavla V, koga je preradio najučeniji među modernim pa-pama, Volterov savremenik Benedikt XIV.”33

Isterivanje duhova iz soli34

Sveštenik-mag blagosilja So i kaže:„Stvore koji prebivaš u soli,35 da budešispunjen MUDROŠĆU (Božijom); i ne-ka nas ona sačuva od svakog grehauma i tela. Neka se Duhovi tvari (zliduhovi) kroz Hohmaela (Boga mu-drosti) i moć Ruaha Hohmaela (SvetogDuha) pred njim povuku ... Amin.”

127

33 Pogledajte „Magiju XIX veka”, str. 168.34 „Rimski obred”, izdanje 1851, str. 291-296, itd.35 Stvor koji prebiva u soli, vazduhu, vodi ili ma kom objektu koga treba začarati ili

blagosiljati je tehnički izraz u magiji koga je prihvatilo hrišćansko sveštenstvo.* Bazilisk je mitski gmizavac, za koga je rečeno da ga je izlegla zmija iz petlovog ja-

jeta (!?); tvrdilo se da sam njegov pogled i/ili dah donose smrt. (prim.prev.)

KABALISTIČKI(jevrejski i paganski) RIMO-KATOLIČKI

Sveštenik blagosilja So i kaže: „Stvorekoji prebivaš u Soli, isterujem te u imeBoga živoga ... neka duša i telo oz-drave! Svuda gde budeš bačen nekanečisti duh uzmakne pred tobom ...Amin.”

Isterivanje duhova iz soli

„Stvore koji prebivaš u vodi, u imeBoga svemogućeg, Oca, Sina i DuhaSvetog ... isterujem te ... preklinjem teu ime Jagnjeta ... (mag kaže Bika iliVola – per alas Tauri) Jagnjeta koje jezgazilo baziliska* i aspidu, koje jebacilo pod noge lava i zmaja.”

Isterivanje duhova iz vode„Stvore koji prebivaš u vodi, poteru-jem te ... pomoću tri imena koja suNetsah, Hod i Jerod (kabalističko troj-stvo), s početka i sa kraja, Alfom iOmegom, koji su u Duhu Azota (Sve-tog Duha ili ‚Duše Sveta’), proterujemte i preklinjem ... Lutajući orle, neka Gospod upravlja tobom krilima bika isvojim ognjenim mačem.” (Heruvimpostavljen na istočnu kapiju Edem-skog vrta).

Isterivanje duhova iz vode (i pepela)


Nema potrebe da dalje isprobavamo strpljenje čitalaca, madabismo lako mogli da navedemo još mnogo primera. Ne sme se zab-oraviti da smo navodili iz poslednjeg, revidiranog izdanja Obreda,onog iz 1851/52. Ako bismo se vratili izdanju koje mu je prethodilo,otkrili bismo još upadljivije podudarnosti, ne samo među upotre-bljenim izrazima, nego i u obliku izvođenja obreda. Praveći upo-ređenje nismo koristili čak ni obred ceremonijalne magije koji suobavljali hrišćanski kabalisti iz srednjeg veka, u kome je jezik većbio prilagođen verovanju u Hristovu božansku prirodu i uz izuzetakpojedinih „zalutalih” izraza tu i tamo, potpuno identičan sa rimo-ka-toličkim obredom.37 Međutim, ovaj drugi donosi i jedno poboljšanje,za čiju originalnost puna zasluga pripada Crkvi. Sigurno je da se ništatako fantastično ne može pronaći u magijskim obredima. U njemu se kaže, naglašavajući „Demona”, sledeće:

128


36 „Rimski obred”, str. 421-435.37 Pogledajte „Art-magic,” članak Petra d’Abana.

„Zmijo, u ime Tetragramatona, Go-spoda; On ti zapoveda, preko anđela ilava. Anđele tame, poslušaj i beži saovom osvećenom (od duhova oči-šćenom) vodom. Orle u okovima, po-kori se ovom znaku i uzmakni preddahom. Zmijo hitra, puzi pred mojimstopama ili se grči u mukama na ovojsvetoj vatri, i nestani u dimu pre negoovaj osveštani tamjan. Neka se vodavrati vodi (elementarni duh vode);nega vatra gori a vazduh kruži; nekase zemlja vrati zemlji na osnovu Pen-tagrama, koji je Jutarnja Zvezda, i uime Tetragramatona koji je iscrtan usredištu Svetlosnog Krsta. Amin.”

Isterivanje Elementarnog Duha „O Gospode, neka onaj koji seje užaspobegne, iskusivši poraz i užas na svo-joj koži. O ti, Drevna Zmijo ... drhtipred rukom Onoga koji je, nadvla-davši muke paklene(?), prizvao dušek svetlu... Što ti duže bude trebalo dase raspadneš, strašnije će te mučiti ...Onaj koji gospodari živima i mrtvima... i koji će suditi veku ognjem, saecu-lum per ignem, itd. U ime Oca, Sina iSvetog Duha. Amin.”36

Isterivanje đavola

Posle ovog pljuska pogrda nijedan đavo koji ima makar malosamopoštovanja ne bi ostao u takvom društvu; osim ako, kojim sluča-jem, ne bi bio italijanski liberal ili sam kralj Viktor Emanuel, koji su,zahvaljujući Piju IX, postali imuni na anatemu.

Stvarno nije lepo da jednim udarcem ostavimo Rim bez svihnjenih* simbola, ali moramo da učinimo pravdu hijerofantima kojeje opljačkala. Mnogo pre nego što je znak krsta bio prihvaćen kaohrišćanski simbol, upotrebljavan je kao tajni znak raspoznavanjameđu neofitima (učenicima, novajlijama) i adeptima. Evo šta kažeLevi:

129

„Načini mesta Isusu Hristu ... ti prljava, smrdljiva i krvoločna zveri... buniš li se još? Slušaj i drhti, Satano; neprijatelju vere, neprijateljuljudskog roda, ti koji si uveo smrt ... korenu svakog zla, promoterugreha, dušo zavisti, izvoru pohlepe, uzročniku nesloge, prinče krvo-prolića, koga Bog proklinje; počinitelju rodoskvrnuća i svetogrđa, tikoji si smislio sve što je sramno, učitelju najodvratnijih dela, VelikiMajstore jeretika (!!) (Doctor Haereticorum!) Šta! ... još si nanogama? Usuđuješ se da i dalje prkosiš, a znaš da Hrist, Gospod naš,dolazi? ... Načini mesta Isusu Hristu, načini mesta Duhu Svetome,koji te je posredstvom svog blaženog apostola Petra oborio na zemljupred mnoštvom prisutnih, u vidu Simona Maga” (te manifeste stravitin Simone mago).38

„Znak krsta koji su hrišćani prihvatili ne pripada isključivo njima.On ima kabalističko poreklo i predstavlja naspramne suprotnosti iuzajamnu ravnotežu četiri glavna elementa. Iz jednog okultnog stihaPatera, na koji smo skrenuli pažnju u drugom jednom radu, da suizvorno postojala dva načina da se napravi, ili bar dve vrlo različiteformule da se izrazi njegovo značenje – jedna rezervisana zasveštenike i inicirane, a druga koja je saopštavana neofitima i sve-tovnim licima. Tako je, primera radi, inicirani, prinoseći šaku čelu,

38 „Obred”, str. 429-433; pogledajte „Magiju XIX veka” str. 171, 172.* Autorka ispravno upotrebljava ženski rod zamenice kojom označava Rim (izvorno

Roma). (prim.prev.)


Koliko onda neverovatno zvuči tvrdnja oca Venture za Avgustinada, dok je bio manihejac, filozof koji nije znao za Hrista i koji je odbi-jao da se pokloni pred uzvišenošću „velikog hrišćanskog otkrivenja”,nije imao pojma i nije ništa shvatao o Bogu, čoveku ili vaseljeni; „...ostao je siromašan, mali, nejasan i jalov, i nije ni napisao ni uradio mašta zaista veliko ili korisno”. Ali tek što je postao hrišćanin „... kada suga njegove misaone moći i intelekt, prosvetljeni bakljom vere, uzdiglina najviše vrhunce filozofije i teologije”. A njegova druga tvrdnja jeda se Avgustinov genije, kao posledica prelaska u hrišćansku veru,„razvio u svoj svojoj veličini i čudesnoj stvaralačkoj plodnosti... njegovintelekt je zračio tom izuzetnom raskoši koja tokom četrnaest vekova,odražavajući se u njegovim besmrtnim radovima, nijednog trena nijeprestala da obasjava Crkvu i sav svet!”40

Ostavljamo ocu Venturi da otkrije šta je Avgustin bio kao mani-hejac, ali nema nikakve sumnje u to da je njegov prelazak u hrišćan-sku veru postavio osnov za trajni sukob između teologije i nauke.Mada je bio prisiljen da prizna kako „pagani možda i imaju ponečegbožanskog i istinitog u svojim učenjima”, on je ipak izjavio da zbognjihovog sujeverja, idolopoklonstva i gordosti moraju „da buduprezreni, i, ukoliko se ne poprave, kažnjeni na Božijem sudu”. Ovonam daje ključ za razumevanje politike hrišćanske crkve u potonjimvekovima, sve do današnjeg dana. Ako pagani ne bi odlučili da priđuCrkvi, sve božansko u njihovoj filozofiji nije vredelo prebijene pare,

130


izgovarao: Tebi; zatim bi dodao – pripada, i nastavljao, prinosećiruku grudima – carstvo; zatim ka levom ramenu – Pravda, pa kadesnom – i milost. Onda bi, skupivši šake, dodao: kroz beskrajnoponavljajuće cikluse:’Tibi sunt Malchut, et Geburah et Chassed per-Aeonas’ – i anačinio znak krsta, apsolutno i veličanstveno apsolutnoi veličanstveno kabalističkog, čiji je smisao militantna i autoritarnaCrkva profanisanjem gnostičkog učenja potpuno izgubila.”39

39 „Učenja i obredi visoke magije”, tom II., str. 88.40 „Saborna razmatranja” od oca Venture, tom II., deo I., Uvod, str. LVI.

a božiji gnev bi imao da se sruči na njihove glave. Drejper sažeto ob-jašnjava kakve je posledice ovo imalo:

Avgustin i Kiprijan42 priznaju da su Hermes i Hostanes verovali ujednog, istinitog Boga; prva dvojica su, kao i dva potonja ‚pagana’,smatrali da je nevidljiv i da se ne može razumeti umom, već jedinoduhovnim uvidom. Štaviše, pozivamo ma kog inteligentnog čoveka –pod uslovom da nije verski fanatik – da pročitavši nasumice odabraneodlomke iz radova Hermesa i Avgustina koji se bave Božanstvom, od-luči čija definicija „nevidljivog Oca” ima više filozofskog u sebi.Možemo da navedemo bar jednog zaista čuvenog pisca koji deli našeuverenje. Drejper Avgustinove fabrikacije naziva „ushićenim obraća-njem” Bogu, „nepovezanim snovima”.43 Otac Ventura opisuje ovogsvetitelja kako pozira pred zadivljenim svetom na „najuzvišenijimvrhuncima filozofije”. Ali ovde opet istupa isti nepristrasni kritičar,koji iznosi sledeće primedbe na ovog titana svetootačke filozofije. „Dali je ova apsurdna šema”, pita on, „ovaj proizvod neznanja i bezočnenametljivosti razlog zbog koga su odbačeni radovi grčkih filozofa?Bio je poslednji trenutak da veliki kritičari, koji su stigli sa Reforma-cijom, međusobno uporede radove ovih pisaca i postave ih na mestokoje im pripada, kao i da nas nauče da ih preziremo sve do jednog.”44

131

„Niko od Crkvenih Otaca nije učinio više da zaoštri sukobizmeđu nauke i religije; uglavnom je Avgustin taj koji je skrenuoBibliju sa njene prave misije – vodiča ka neporočnom životu – ipostavio je na opasan položaj arbitra koji sudi o celokupnom ljud-skom znanju, drsko namećući tiraniju nad čovekovim umom. Kadaje presedan jednom prošao, nije manjkalo sledbenika; radovi grčkihfilozofa su žigosani kao ‚prizemni’; transcendentna slava dostignućaAleksandrijskog Muzeja skrivena je maglom neznanja, misticizmai nerazumljivih izraza, iz kojih su svaki čas sevale uništavajućemunje crkvenog revanšizma.”41

41 „Conflict between Religion and Science “, str. 62.42 „De Baptismo Contra Donatistas”, knjiga VI., pogl. XLIV.43 „Supernatural Religion“, str. 37.44 Ibid.


Optuživati ljude kao što su Plotin, Porfirije, Jamblih, Apolonije,pa čak i Simon Mag, da su sklopili savez sa đavolom, bilo da ovajpostoji ili ne, toliko je apsurdno da svako odbacivanje deluje suvišno.Ako je Simon Mag – najproblematičniji od svih u istorijskom smislu– ikada postojao, osim u pregrejanoj mašti Petra i drugih apostola,on očito nije bio ni po čemu gori od ma kog od svojih protivnika. Ra-zlika u verskim shvatanjima, kolika god bila, sama po sebi ne možeda bude dovoljna da jednu osobu pošalje u carstvo nebesko, a druguu pakao. Takva surova i zapovedna učenja su mogla da budu širenau srednjem veku, ali danas je čak i za Crkvu suviše kasno da mašeovim tradicionalnim strašilom. Istraživanja već nagoveštavaju neštošto će, bude li ikada potvrđeno, doneti večnu sramotu Crkvi apostolaPetra, čije samo pozivanje na apostolsko nasleđe, koje izvodi od ovogHristovog učenika, mora biti smatrano za najneprovereniju i najne-proverljiviju od svih tvrdnji katoličkog klera.

Učeni autor dela “Supernatural Religion” uporno nastoji da do-kaže kako pod Simonom Magom moramo da podrazumevamo apo-stola Pavla, čije je poslanice Petar klevetao ne samo tajno, već isasvim otvoreno, optužujući ih da sadrže „nerazumljivo učenje”.Apostol ne-Jevreja bio je hrabar, otvoren, iskren i vrlo obrazovan;apostol obrezanih bio je kukavica, stalno na oprezu, neiskren i vrloneobrazovan. Nema mnogo mesta sumnjama da je Pavle bio bar de-limično, ako ne i potpuno, upućen u teurgijske misterije. Jezik kojimse služio, rečnik tako svojstven grčkim filozofima i izvesni izrazikoje su koristili jedino inicirani predstavljaju mnoštvo pouzdanihznakova da je ta pretpostavka tačna. Naše podozrenje je dodatno po-jačano odličnim člankom u jednom od njujorških časopisa, podnaslovom “Pavle i Platon”,45 u kome autor iznosi jedno izvanrednoi, za nas barem, dragoceno zapažanje. On pokazuje da obraćanjaPavla u njegovim Poslanicama Korinćanima obiluju „izrazima kojiukazuju na incijaciju u Sabazijske i Eleuzinske misterije, kao i na

132


45 “Paul and Plato” od A. Vajldera, izdavača „Eleuzinskih i Bahovskih Misterija” odTomasa Tejlora.

predavanja (grčkih) filozofa. On (Pavle) sebe označava kao ‚idiota’– osobu koja nije vična Reči, ali ne i gnozisu, odnosno filozofskomučenju. ‚Mi saopštavamo mudrost savršenima ili iniciranima,’ piše on;‚ne mudrost ovoga sveta, niti mudrost onih koji su u njemu najviši,već božansku mudrost u misteriji, u tajni – koju nijedan od najviših uovom svetu ne poznaje’”.46 Šta je drugo apostol mogao da podra-zumeva ovim nedvosmislenim rečima, nego da je sam, kao pripadnikmiste (iniciranih), govorio o onome što je pokazivano i objašnjavanojedino u Misterijama? „Božanska mudrost u misteriji koju nijedan odnajviših u ovom svetu ne poznaje” očigledno direktno upućuje nabazileusa Eleuzinske inicijacije koji ju je posedovao. Bazileus je pri-padao osoblju velikog hijerofanta, i bio je prvosveštenik boginje Atine;kao takav, bio je jedan od glavnih mista, koji su pripadali unutrašnjimMisterijama, kojima je samo mali broj najstrože probranih imaopristup.47 Sudije koje su nadgledale učesnike Misterija nazivali suarhontima.

Još jedan dokaz da je Pavle pripadao krugu „Iniciranih” leži usledećoj činjenici. Apostol je „postrigao” glavu u Senhreji (gde je iLucijus, Apulej, bio iniciran) jer je „dao zavet”. Nazari – ili odeljeniod sveta – kako vidimo iz jevrejskih svetih spisa, morali su da odrežusvoju kosu, koja im je bila dugačka, i koju „nikakva oštrica nijedotakla” ikada pre ili posle, da bi je prineli kao žrtvu na oltar prilikominicijacije. A nazari su bili jedna klasa haldejskih teurgista. U nas-tavku ćemo pokazati da je Isus pripadao upravo njima.

Pavle izjavljuje da: „Po blagodati Božijoj koja mi je data, ja samkao mudar neimar postavio temelj.”48

Ovaj izraz, neimar, upotrebljen samo jednom u čitavoj Bibliji, odstrane Pavla, može se smatrati za čitavo otkrivenje. U Misterijama jetreći deo svetih obreda nazivan Epopteia ili „otkrivenje”, tj. uvođenje

133

46 „Pavle i Platon”.47 Pogledajte “The Eleusinian and Bacchic Mysteries”, of Thomas Taylor. (Eleuzinske

i Bahovske Misterije.)48 1 Kor. 3:10.


u tajne. U suštini, on predstavlja onaj stepen božanske vidovitostikada sve što se odnosi na ovu Zemlju nestaje, kada su zemaljske očiparalisane, a duša je, čista i slobodna, sjedinjena sa svojim Duhomili Bogom. Ali pravo značenje ove reči je „nadzornik”, od optomai

– posmatram samog sebe. Na sanskritu reč evapto ima isto značenje,kao i engleska reč to obtain.49 Reč epopteia je složenica, sastavljenaod Epi – na, i optomai – gledati, odnosno nadzornik, onaj koji prove-rava – što se koristi i za „neimara”, majstora-graditelja. Zvanje maj-stor-mason kod slobodnih zidara je deriviralo odavde, u istom smisluu kome se koristi i u Misterijama. Prema tome, kada Pavle sebenaziva „neimarom”, on upotrebljava reč koja je izrazito kabalistička,teurgijska i masonska, i koju nijedan drugi apostol nije koristio. Ontime objavljuje da je adept, koji ima pravo da inicira i druge.

PAVLE KABALISTA

Ukoliko dalje istražujemo u ovom smeru, oslanjajući se na pouz-dane vodiče kao što su grčke Misterije i kabala, biće nam lako daotkrijemo skriveni razlog zbog koga su Petar, Jovan i Jakov tolikomrzeli i progonili Pavla. Autor Otkrivenja je bio čistokrvni jevrejskikabalista, koji je od svojih praotaca nasledio svu mržnju prema Mis-terijama.50 Njegova ljubomora se tokom Isusovog života protezalačak i na Petra; i tek posle smrti njihovog zajedničkog učitelja vidimo

134


* Dobiti, steći, doći do nečega (prim.prev.)49 U svom najširem značenju, ova sanskritska reč ima isto doslovno značenje kao i

grčki izraz; oba sadrže u sebi „otkrivenje”, i to ne putem ma kog ljudskog posrednika,već kroz „ispijanje svetog napitka.” U Indiji je inicirani uzimao somu, sveti napitak kojije pomagao duši da se oslobodi telesnih stega, dok je u Eleuzinskim misterijama to biosveti napitak koji je nuđen prilikom epopteie. Grčke misterije u celini vode poreklo odvedskih obreda bramana, a ovi opet od pre-vedskih religijskih misterija – odnosnopraiskonske „budističke” filozofije.

50 Nema potreba da govorimo o tome da Jevanđelje po Jovanu uopšte nije napisaosam Jovan, već neki platonista ili gnostik koji je pripadao neoplatonskoj školi.

ovu dvojicu apostola – od kojih je prvi nosio Mitru i Petalon* jevre-jskih rabina – kako revnosno propovedaju obred obrezanja. U očima Petra, Pavle koji ga je ponizio, i čiju je superiornost u „grčkoj nauci”i filozofiji itekako osećao, mora da je prirodno izgledao kao nekakavmag, čovek zagađen gnozisom i „mudrošću” grčkih Misterija – otudaje možda i potekao naziv „Simon52 Mag.”

PETAR NIJE BIO UTEMELJITELJ RIMSKE CRKVE

Što se tiče Petra, kritičari Biblije su i ranije dokazivali da naj-verovatnije nije ništa više doprineo osnivanju Latinske Crkve u Rimunego što je odgovoran i za nalaženje izgovora koga se spremnodočepao lukavi Irinej, ne bi li usrećio Crkvu novim apostolskimimenom – Petra ili Kifa, imenom koje je omogućavalo da se, pukomigrom reči, poveže sa nazivom Petroma koji je označavao par kamenihtablica koje je upotrebljavao hijerofant prilikom incijacije, na samomkraju Misterija. U ovome se, možda, skriva čitava tajna na kojoj se za-snivaju tvrdnje Vatikana. Kao što je profesor Vajlder srećom primetio:„U zemljama Orijenta ova oznaka, Petar (na feničanskom i halde-jskom), pojavljuje se kao titula, odnosno zvanje te osobe (hijerofanta)... Ove činjenice nas podsećaju na naročite okolnosti u kojima jeproglašen tzv. „Mojsijev zakon” ... kao i na tvrdnju pape da je nasled-

135

* Mitra je visoka ukrasna kapa u obliku rascepljene kupe, tako da ima dva vrha; običnoje nose katolički episkopi, kao oznaku svog položaja. Petalon je pozlaćeni list kogajevrejski prvosveštenik nosio na svojoj platnenoj Mitri. (prim.prev.)

52 Činjenica da je Petar progonio „apostola ne-Jevreja” (upravo pod tim imenom) nepodrazumeva nužno da nije postojao nekakav Simon Mag kao posebna osoba u odnosuna Pavla. To je moglo biti i generičko ime ili pogrdni naziv. Teodoret i Hrizostom, na-jraniji i najplodniji komentatori gnosticizma onog vremena, izgleda da od Simona Magaprave Pavlovog suparnika i izjavljuju da su njih dvojica često razmenjivali poruke. Prvi,kao usrdni zagovornik „lažno nazvanoga znanja”, kako se Pavle izrazio u 1 Tim. 6:20,mora da je bio trn u apostolovom oku. Postoji dovoljno dokaza da je Simon Mag zaistabio istorijska ličnost.


nik apostola Petra, odnosno hijerofant, tj. vrhovni tumač hrišćanskevere.”53

Kao takvom moramo mu priznati, u izvesnoj meri, pravo da bude„tumač vere”. Latinska crkva je u svojim simbolima, obredima, cere-monijama, arhitekturi, pa čak i samim odeždama svog sveštenstva,verno sačuvala tradiciju paganskog kulta – javnih ili egzoterijskih ceremonija, dodali bismo; u protivnom, njene dogme bi imale višesmisla i manje bi hulile protiv slave Vrhovnog i Nevidljivog Boga.

Jedan natpis pronađen na kovčegu kraljice Mentuhept iz jedanaestedinastije (2250. pre Hrista), za koji je dokazano da predstavlja prepisiz sedamnaestog poglavlja Knjige mrtvih (koja nije mlađa od 4.500godina pre Hrista), više je nego sugestivan. Ovaj monumentalni tekstsadrži hijeroglife koji, kada se protumače, glase ovako:

PTR. RF. SU. A izgovarani su: Peter ref su.

Baron Bunzen pokazuje da je ova sveta formula izmešana sa či-tavim nizom primedbi i tumačenja na spomeniku starom četrdesetvekova.

Da je bio nerazumljiv onima koji nisu bili inicirani lako se do-kazuje konfuznim i protivurečnim tumačenjima, kao što je ono kojekaže da je to bila „misteriozna” reč, poznata jedino hijerofantimasvetilišta i, štaviše, da je Isus odabrao tu reč da bi označio zvanje koje


136

53 „Introd. to Eleus. and Bacchic Mysteries”, str. X. Da ne raspolažemo kabalističkomtradicijom kao pouzdanim osloncem, možda bismo bili prinuđeni da dovedemo u pitanjeautorstvo Otkrivenja koje se pripisuje jednom od apostola. Izgleda da je bio poznat kaoJovan Bogoslov.

54 Bunzen: „Egypt's Place in Universal History”, tom V., str. 90.

„To znači isto što i reći da ovaj zapis (tj. njegovo pravo značenje)u to vreme više nisu bili u stanju da razumeju ... Molimo naše čitaoceda uzmu u obzir činjenicu da je sveti tekst, odnosno himna, kojasadrži reči čiji je smisao izgubljen, postojao u takvom stanju još preoko 4.000 godina ... i da je za faraonove pisare bio gotovo potpunonerazumljiv.”54

prizivao, u ime NAJVIŠEG, niže božanstvo (koje sada nazivaju đa-volom), koje mu je otkrivalo budućnost omogućavajući mu da pro-rokuje! Što se tiče hrišćana i sveštenstva, oni pokazuju jedino sramnoneznanje, predrasude i prezira dostojnu gordost, koje je tako hrabrooptužio jedan od njihovih sopstvenih sveštenika, T. Gros,65 koji svaistraživanja „obavljana u strahu da ne dođe do urušavanja postojećegsistema verovanja naziva beskorisnim ili čak zločinačkim naporom”.Što se tiče naučnih krugova, i njih obuzima ista strepnja kako bimogli da budu prinuđeni da modifikuju neke od svojih pogrešno za-snovanih naučnih teorija. Gros kaže:

Sve ovo pouzdano nagoveštava pravi uzrok mržnje koga je rani isrednjovekovni hrišćanin osećao prema svom paganskom bratu iopasnom takmacu. Mrzimo jedino ono čega se bojimo. Kada jehrišćanski „čudotvorac” jednom raskinuo sve veze sa Misterijama izpaganskih hramova i „tim školama koje su se pročule po magiji”,kako ih opisuje Sv. Ilarion,66 više nije mogao očekivati da će biti ustanju da parira paganima i njihovim „čudima”. Nijedan od apostola,osim možda u pogledu lečenja mesmerizmom, nije mogao da se merisa Apolonijem iz Tijane, a skandal koji je izbio među apostolimausled čuda koja je izvodio Simon Mag isuviše je poznat da bismo gaovde ponavljali. Očito preneražen, Sveti Justin se pita:

142


65 "The Heathen Religion." (Paganska religija).66 „Peres du Desert d’Orient” tom II., str. 283.

„Ništa osim takvih patetičnih predrasuda nije moglo da stvoriovako naopaku predstavu o paganskoj teologiji i da toliko izobliči –štaviše karikira – sve njegove vidove verskog obožavanja. Krajnjeje vreme da nova pokolenja dignu svoj glas i zahtevaju da se obelo-dani ućutkana istina, i da savremeno doba dođe do bar malo ‚zdravograzuma’ kojim se inače tako samozadovoljno hvali, kao da jedinodanašnje vreme polaže pravo na razum.”

„Kako to da Apolonijeve amajlije [telesmata] imaju moć nadizvesnim delovima tvari, jer obuzdavaju, kao što vidimo, besmorskih talasa, nalete vetra, kao i napade divljih zveri; i dok čuda

Naš zbunjeni velikomučenik je rešio ovaj problem pripisavši,sasvim tačno, efikasnost i moć amajlija koje je Apolonije upotreblja-vao njegovom iscrpnom poznavanju sila privlačenja i odbijanja kojevladaju u prirodi.

Kako nisu bili u stanju da poreknu očigledno superiorne moći svo-jih protivnika, crkveni oci su pribegli starom ali oduvek uspešnommetodu – kleveti. Ukazivali su poštovanje teurgistima na isti ud-vorički način, tražeći priliku da ih javno optuže, kao što su i farisejiradili sa Isusom. „Demon je u tebi,”68 ponavljali su prepredeni ocina isti način, obraćajući se paganskom „čudotvorcu”; na kraju je,razglašena na sva zvona a zatim uzdignuta među nedodirljive verskedogme, lažna optužba prevladala.

STROGA ŽIVOTNA PRAVILA PAGANSKIH HIJEROFANATA

Ali savremeni naslednici ovih crkvenih falsifikatora, koji upiruprstom u magiju, spiritizam pa čak i magnetizam kao „đavolju rabotu”,zaboravljaju ili nikada i nisu čitali klasike. Nin jedan od naših zatu-canih crkvenjaka nikada nije gledao na zloupotrebu magije sa ona-kvim prezirom kao što je to činio pravi inicirani mudrac drevnihvremena. Nijedan savremeni, pa čak ni srednjovekovni zakon, nijemogao biti strožiji od zakona kome se pokoravao hijerofant. Istina, onje pokazivao daleko veću moć raspoznavanja, milosrđe i pravičnostod hrišćanskog sveštenstva; jer, mada bi „nesvesnog maga”, tj. osobuopsednutu nečistim duhom, proterali iz osvećenih prostorija svetilišta,sveštenici bi se, umesto da ga zverski spale na lomači, pobrinuli za

143

67 Justin Mučenik: „Quaest.” XXIV.68 Pogledajte Jovan 7:20.

našeg Gospoda traju još jedino u predanju, ona koja izvodi Apolonijesu najbrojnija i ispoljavaju se na stvarima koje postoje u današnjevreme, zavodeći na stranputicu sve koji im prisustvuju?”67


„opsednutog” nesretnika. Kako su imali lečilišta podignuta upravo utu svrhu u neposrednoj blizini svojih hramova, antički „medijum” bi,ukoliko je bio opsednut, bio zbrinut u jednom od njih sve dok ne biozdravio. Ali sa onim koji bi, svesnim vradžbinama, sticao moćiopasne po njegove bližnje, drevni sveštenici su bili okrutni koliko ineumitni zakon pravde. „Ma koja osoba ako je pukim slučajempočinila ubistvo ili ma koji drugi zločin, ili bila osuđena za vračanje,bila bi isključena iz Eleuzinskih Misterija.”69 Isto je važilo i za svedruge vrste ovakvih ustanova. Ovaj zakon, koga pominju svi pisci oiniciranju u antičke ezoterijske kultove, govori sam za sebe. Avgusti-nova tvrdnja da su sami neoplatonisti izmislili sva svoja objašnjenjapotpuno je apsurdna. Jer je sam Platon ustanovio bezmalo svakiobred u njihovom pravom vidu i redosledu, i to na manje-više pri-kriveni način. Misterije su stare koliko i sam svet, i onaj koji je dobroupućen u ezoterijske mitologije raznih naroda može da ih prati una-zad sve do dana pre-vedskog razdoblja u Indiji. Od vatua, tj. kandi-data u Indiji koji tek treba da prođe inicijaciju, zahtevana je savršenaneporočnost i čistota, bilo da je nameravao da postane puki fakir,Purohita (narodni sveštenik) ili Sanjasi, svetitelj drugog stepena ini-cijacije, najsvetiji kao i najpoštovaniji od svih njih. Pošto bi savladaosve prepreke prilikom užasnih iskušavanja koja su prethodila prijemuu unutrašnje svetilište u podzemnim kriptama njegovog hrama, sa-njasi bi provodio ostatak života u hramu, strogo se pridržavajući os-amdeset četiri pravila i deset vrlina propisanih za jogine.

„Niko ko se nije čitavog svog života pridržavao deset vrlina kojeje božanski Manu proglasio obaveznim kao svetu dužnost, ne možeda bude uveden u Misterije kruga posvećenih”, kaže hinduistička knj-iga inicijacije.

Ove vrline su: „Ravnodušnost prema spoljnom svetu; uzvraćanjedobrim na zlo; umerenost; poštenje; čistota; neporočnost; obuzdavanjefizičkih čula; poznavanje svetih spisa kao i Vrhovne duše (duha); isti-

144

69 Pogledajte Tejlorove „Eleuzinske i Bahovske Misterije”, Porfirija kao i druge autore.

RAZOTKRIVENA IZIDA Nauka

noljublje; obuzdavanje besa.” Jedino ove vrline mogu da upravljajuživotom pravog jogina. „Nijedan nedostojni adept ne sme da kaljaredove posvećenih incijata svojim prisustvom više od dvadeset četirisata.” Adept postaje „kriv” onog trenutka kada makar jedan jediniput prekrši ma koji od pobrojanih zaveta. Nema sumnje da je strogopridržavanje takvih vrlina nespojivo sa svakom predstavom o oboža-vanju đavola i ma kakvim poročnim namerama!

A sada ćemo pokušati da pružimo jasan uvid u jedan od glavnihciljeva zbog kojih je ovaj rad napisan. Ono što želimo da dokažemojeste da se u osnovi svake antičke religije „za mase” nalazilo jednote isto drevno učenje-mudrost, potpuno identično, koje su pro-povedali i upražnjavali inicirani u svim zemljama, i koji su jedini bilisvesni njegovog postojanja i značaja. Sada više nije moguće sa sigu-rnošću utvrditi njegovo poreklo, kao i tačno razdoblje u kome je onosazrelo. Pa ipak, već je letimični pogled dovoljan da nas uveri kakoono nije moglo da dostigne čudesno savršenstvo u kome se pojavljujepred nama u ostacima raznih ezoterijskih sistema ukoliko se nijerazvijalo tokom nebrojenih vekova. Tako duboka filozofija, moralnapravila koja toliko oplemenjuju, kao i tako nepobitni i podjednakoočigledni praktični rezultati nisu proizvod jednog pokolenja, pa čakni samo jednog razdoblja. Jedna činjenica je morala da se slaže nadrugu, dedukcija na dedukciju, nauka je rađala nove nauke a bezbrojnajblistavijih ljudskih umova je razmišljalo o zakonima prirode prenego što je ovo drevno učenje dobilo opipljiv oblik. Dokazi za iden-tičnost osnovnog učenja među svim drevnim religijama nalaze se uprisustvu sistema incijacije gotovo bez izuzetka, u postojanju tajnih,svetih društvenih staleža, koji su imali ulogu čuvara reči, čijom po-moći su prizivane mistične snage i u javnom prikazivanju fenomenakojima je demonstrirana kontrola nad prirodnim silama, kao i vezasa preminulim ličnostima. Svaki pristup Misterijama ovih narodačuvan je sa istom ljubomornom pažnjom, i kod svih je smrtna kaznavršena nad iniciranima ma kog stepena ukoliko bi odali tajne koje suim bile poverene. Videli smo da je to bio slučaj sa Eleuzinskim i Ba-

145


hovskim Misterijama, među haldejskim magima i egipatskim hijero-fantima, dok je kod hindusa, od kojih su svi oni vodili poreklo, istopravilo bilo na snazi od nezapamćenih vremena. Nemamo ni najma-njih sumnji u pogledu toga, jer Agrušada Parikšaj izričito kaže:„Svaki incijat, kome god stepenu pripadao, koji otkrije veliku svetuformulu, mora biti osuđen na smrt.”

Prirodno, ista ekstremna kazna je propisivana i u svakoj od mnoštvaraznih sekti i bratstava koja su se u različitim periodima granala izdrevnog stabla. Nalazimo je kod ranih esena, gnostika, teurgijskih neo-platonista, kao i srednjovekovnih filozofa, a u naše vreme čak i masoniobnavljaju sećanje na stare zavete kroz kazne rezanjem grla, odseca-njem udova i prosipanjem utrobe, kojima prete kandidatu prilikom ini-cijacije. Kao što se masonska „reč majstora” saopštava jedino šapatom,tako je ista predostrožnost propisana i u haldejskoj Knjizi brojeva, kaoi jevrejskoj Merkabi. Prilikom inicijacije starešina vodi novajliju naodređeno izolovano mesto, gde mu šapatom na uvo saopšti velikutajnu.70 Mason se zaklinje, pod pretnjom najstrašnijih kazni, da nećepreneti tajne ma kog od viših stepena „bratu koji je na nižem stepenu”;dok Agrušada Parikšaj kaže: „Ma koji inicijat trećeg stepena, koji prepropisanog roka inciranima drugog stepena otkrije više istine, morabiti pogubljen.” I još jednom, masonski kandidat pristaje da mu „jezikbude iz korena iščupan” ukoliko ma šta otkrije svetovnim licima, doku hinduskim knjigama inicijacije istog Agrušade Parikšaja otkrivamoda ma kom inicijatu prvog (najnižeg) stepena koji oda tajne što su musaopštene prilikom incijacije članovima drugih kasti, za koje „nauka”ima da ostane tajna, mora da bude „odrezan jezik”, kao i da istrpi drugevrste sakaćenja.

Kako budemo išli dalje, ukazivaćemo na dokaze ove podudarnostizakletvi, formula, obreda i učenja između drevnih veroispovesti.Takođe ćemo pokazati ne samo da je sećanje na njih sačuvano u Indijido današnjeg dana, već i da je tajno društvo i sada živo i aktivno, ništa

146


70 Frank: „Kabala”.

manje nego u prošlosti. I to u toj meri da, kada budete pročitali svešto imamo da kažemo, doći ćete do zaključka da su glavni prvo-sveštenik i hijerofanti, Bramatma, i sada dostupni „onima koji znaju”,mada ih možda znaju pod drugačijim imenom; kao i da je njegov uti-caj razgranat širom sveta. Ali za sada ćemo se vratiti ranom hrišća-nskom periodu.

Kao da nije bio svestan ma kakvog značenja egzoterijskih simbola,kao i činjenice da su se same Misterije sastojale od dva dela, nižih uAgri i viših u Eleusini, Kliment Aleksandrijski je, sa netrpeljivošćupunom zlobe, koju bi čovek mogao da očekuje od otpadnika što je na-pustio neoplatoniste, ali koja iznenađuje kod ovog inače čestitog iobrazovanog oca, žigosao Misterije kao nedolične i satanske. Kakvigod bili obredi kroz koje su novajlije morale da prođu pre nego što biim saopštili uputstva višeg reda, koliko god da je bila naopakoshvaćena katarza, odnosno pročišćenje, tokom koje su bili podvrgavanisvim vrstama iskušenja, i koliko god da su kleveta njihovi nemateri-jalni ili fizički aspekti mogli da isprovociraju, jedino su opake predra-sude mogle da nateraju nekoga da izjavi kako iza ovog površnogznačenja nije bilo nikakvog daleko dubljeg i duhovnijeg.

Potpuni je apsurd procenjivati ljude drevne prošlosti sa našegstanovišta o prikladnom ponašanju i vrlinama. Kao što je sigurno daCrkva – koju svi savremeni proučavaoci simbola optužuju da je pri-grabila potpuno ista obeležja u njihovom najgrubljem aspektu, i kojauopšte nije u stanju da odbaci te optužbe – nema prava da baca drvljei kamenje na one koje je upotrebila kao uzor. Ako su ljudi poputPitagore, Platona i Jambliha, čuveni po svom besprekornom moralu,uzimali učešća u Misterijama, i govorili o njima s najdubljim pošto-vanjem, onda našim savremenim kritičarima svakako ne priliči datako hitro izriču presude o njima isključivo na osnovu njihovihspoljnih aspekata. Jamblih objašnjava najgore slučajeve; a njegovoobjašnjenje bi, bar za nepristrasni um, trebalo da bude savršeno pri-hvatljivo. „Predstave ove vrste”, kaže on, „u Misterijama smišljenesu da nas oslobode razuzdanih strasti zadovoljavajući čulo vida i is-

147


tovremeno savladavajući svaku zlu misao, kroz zastrašujuću atmos-feru svetosti koja je pratila ove obrede.”71 „Najmudriji i najbolji ljudipaganskog sveta”, dodaje dr Vorbarton, „ potpuno se slažu u tome dasu Misterije uvedene kao nešto savršeno čisto i da su nastojale daostvare najplemenitije ciljeve najčasnijim sredstvima.”72

UZVIŠENI KARAKTERANTIČKIH MISTERIJA

Tokom ovih čuvenih obreda, mada je učešće bilo dopušteno oso-bama oba pola i svih društvenih slojeva, a u izvesnim slučajevimabilo i obavezno, vrlo je mali broj onih koji su stizali do najvišeg, ko-načnog nivoa inicijacije. Prokle nam pokazuje kako su Misterije ran-girane u četvrtoj knjizi svoje Platonove teologije. „Završnom obredu,telete, prethode po redosledu inicijacije – Muesis – i sama inici-jacija, Epopteja ili konačna apokalipsa (otkrivenje).” Teodor izSmirne u svom delu “Matematika” takođe daje podelu mističnihobreda na pet delova:

148


71 „Mysteries of the Egyptians, Chaldeans, and Assyrians.”72 „Divine Legation of Moses”; „Eleusinian Mysteries”, po navodu Tomasa Tejlora.73 Ovaj izraz ne bismo smeli shvatiti bukvalno, jer on u inicijacijama nekih bratstava

ima tajno značenje, na koje Pitagora ukazuje kada opisuje svoja osećanja posle obavljeneinicijacije i kaže da su ga krunisali bogovi, u čijem je prisustvu ispio „vodu života” – nahindiju a-bi-hajat, vrelo života.

„prvi od njih predstavlja prethodno pročišćenje, jer se ni Misterijene prenose svima koji žele da ih prime; ... postoje izvesne osobe kojene mogu da podnesu glas koji viče (Keruks) ... kako je neophodnoda takvima ne bude uskraćeno prisustvovanje Misterijama prvo trebada prođu kroz izvesne obrede pročišćenja, za kojima sledi prijem usvete obrede. Treći deo je nazvan epopteja ili prijem. A četvrti, kojipredstavlja završetak i iz koga se vidi čitav plan otkrivenja, sastojise od povezivanja glave i postavljanja kruna73 ... bilo da posle ovogaon (inicirana osoba) postaje ...hijerofant ili da preuzima neki drugideo svete službe. Ali peti, koji sledi iz svih prethodnih, predstavljadruženje i unutrašnje opštenje sa Bogom.”

A to je poslednja i najstrašnija od svih Misterija.Ne mali broj pisaca su se često pitali šta znače reči „druženje i

unutrašnje opštenje sa Bogom”. Hrišćani su odbacivali pretenzije pa-gana na ma kakvo „opštenje”, tvrdeći da su samo hrišćanski svetiteljimogli da uživaju takvu naklonost; materijalistički skeptici su se izru-givali ovakvim tvrdnjama i jednih i drugih. Posle tolikih vekova is-poljavanja materijalizma u religiji i duhovne učmalosti, sasvim jesigurno da je postalo veoma teško, ako ne i nemoguće, da se ma čimepotkrepe tvrdnje ma koje strane. Stari Grci, koji su se nekada okupljalina atinskoj Agori, sa njenim oltarom posvećenim „nedokučivom Bo-gu”, više ne postoje, dok njihovi potomci čvrsto veruju da su „ne-dokučivog” pronašli u jevrejskom Jehovi. Božanske ekstaze ranihhrišćana otvorile su prostor i za vizije savremenijeg karaktera, idući ukorak sa progresom i razvojem civilizacije. „Sin Čovečiji” koji se preddrevnim hrišćaninom u verskom zanosu prikazivao kako silazi sa „sed-mog neba” na „oblaku slave”, okružen anđelima i krilatim serafimima,ustupio je mesto prozaičnijem, ali istovremeno i „poslovnijem” Isusu.Sada Ga prikazuju kako ujutro pozdravlja Mariju i Martu u Vetaniji,kako sedi na otomanu sa mlađom sestrom, uzorom čestitosti, dokMarta odlazi u kuhinju da kuva. Odmah zatim, uspaljena mašta bogo-hulnog bruklinskog* propovednika i šarlatana, „prečasnog” dr To-lmidža, nam je prikazuje kako dotrčava nazad „lica orošenog znojem,sa bokalom u jednoj i kleštima u drugoj ruci ... staje pred Hrista” iudara mu šamar jer ne haje što ju je njena sestra ostavila da „samaposlužuje”.74

149

* Bruklin je jugoistočni deo Njujorka. (prim.prev.)74 Ova „originalna” i vrlo dugačka propoved je održana u jednoj crkvi u Bruklinu,

15. aprila 1877. Sledećeg jutra, „prečasnog” govornika su u časopisu „San” nazvali šar-latanom koji priča gluposti; ali ovaj zasluženi epitet neće sprečiti druge „prečasne” pa-jace da ponove ovako nešto, ili i gore od toga. I to treba da bude Hristova religija! Mnogoje bolje uopšte ne verovati u Njega, nego karikirati nečijeg Boga na takav način. Iz svegsrca čestitamo časopisu „San” na sledećim zapažanjima: „A kada Tolmidž navodi kakoje Hrist pobesneloj Marti rekao: ‚Ništa ne brini, nego sedi na ovaj otoman,’ dovodi dovrhunca neukusa scenu koju nijedan od bogonadahnutih pisaca nigde ne pominje.Tolmidževo lakrdijanje ide predaleko. Da je najgori jeretik u zemlji, teško da bi mogaoda nanese toliko štete religiji, koliko to čini svojim već uobičajenim bogohuljenjima.”


Od kada je rođena uzvišena i veličanstvena zamisao drevnih ade-pata o neotkrivenom Božanstvu, pa do onako karikiranih opisa Onog koji je umro na krstu zbog svoje čovekoljubive odanosti ljudskomrodu, proteklo je mnogo vekova i njihov teški korak kao da je gotovopotpuno izbrisao svaki osećaj za produhovljenu religioznost iz srcaNjegovih deklarativnih sledbenika. Nije nikakvo čudo što hrišćaniviše nisu u stanju da razumeju pravi smisao navedene Prokloverečenice, i što je materijalisti odbacuju kao „budalaštinu”, koji su ipored svih svojih poricanja još uvek manji hulitelji i ateisti od mnogihsveštenika i parohijana zvaničnih crkvi. Ali mada više nema grčkeepopteje, u naše današnje vreme imamo narod koji je mnogo stariji iod predaka Helena, koji pokazuje takozvane „pre-ljudske” sposo-bnosti u istoj meri u kojoj i njegovi preci, daleko pre Trojanskog do-ba. Upravo na taj narod skrećemo pažnju psihologa i filozofa.

Nije potrebno detaljno istraživati radove orijentalista da bismo seuverili da u većini slučajeva oni čak ni ne sumnjaju da u tajnoj filozofijiIndije postoje dubine do kojih nisu niti mogu da dopru, jer prelazepreko njih ni ne primetivši ih. Postoji nekakav sveprožimajući tonsvesne nadmenosti, opšteg prezira kada je reč o indijskoj metafizici,kao da je jedino evropski um dovoljno prosvetljen da izglača sirovidijamant stare sanskritske književnosti, i da odvoji ispravno od onogašto je pogrešno na dobrobit potomaka njenih autora. Gledamo ih kakoraspravljaju o spoljnim oblicima izražavanja, bez ikakve predstave ovelikim, izuzetno važnim istinama koje oni skrivaju od očiju ne-upućenih.

150


75 „Spiritisme dans le Monde” str. 68.

ŽAKOLIOV IZVEŠTAJ O INDIJSKIM FAKIRIMA

Takve inicijate M. Žakolio nije imao prilike da upozna; jer, kaošto sam kaže, oni se pojavljuju jedino u najsvečanijim prilikama, ilionda kada je neophodno da se vera najširih masa učvrsti prikaziva-njem natprirodnih fenomena.

Neka ma koja nepristrasna osoba pročita “Spiritisme dans le Mo-nde” i biće primorana da poveruje da ovaj „nepokolebljivi raciona-lista”, kako Žakolio voli sebe da naziva, nije rekao ništa što nijesopstvenim očima video. Njegove izjave podržavaju i potvrđuju izjavedrugih „skeptika”. Misionari, po pravilu, čak i pošto su proveli pola

151

„Bramane po pravilu retko idu dalje od staleža grihašta (sveštenikanižih kasta) i purahita (isterivača duhova, proroka i prizivača pre-minulih). Pa ipak, videćemo .... kada budemo dotakli to pitanje iproučili manifestacije i fenomene koje ovi inicijati prvog (najnižeg)stepena pripisuju sebi, pokazujući na prvi pogled takve sposobnostisa kojima ništa što dolazi iz Evrope ne može da se uporedi. Što se tičeinicijata druge i naročito treće kategorije, oni tvrde da su u stanju daignorišu vreme, prostor, kao i da upravljaju životom i smrću.”75

76 Ibid, str. 78, 79.

„Nikada se ne mogu videti u blizini, pa čak ni unutar hramova,osim tokom velikog festivala vatre koji se održava svake pete go-dine. Tom prilikom se pojave negde oko ponoći, na podijumupodignutom usred svetog jezera, kao da su fantomi, i svojim vradžbi-nama osvetle čitav okolni prostor. Ognjeni stub svetlosti se diže okonjih, hrleći od zemlje ka nebu. Neobični zvuci vibriraju u vazduhu,dok se pet ili šest stotina hiljada hindusa, okupljenih iz svih krajevaIndije kako bi se pomolili ovim polu-bogovima, bacaju na tle, zabivšilica u prašinu i prizivajući duše svojih predaka.”76


života u zemlji „đavolovih poklonika”, kako nazivaju Indiju, sasvimprovidno poriču ono za šta dobro znaju da je istina, ili đavolovimmoćima pripisuju ove fenomene, koji uveliko nadmašuju „čuda” apos-tolskih vremena. I šta je to što je ovaj francuski autor, bez obzira nasvoj nepopravljivi racionalizam, prisiljen da prizna, pošto je završioizlaganje o najvećim čudima? Posmatrajući fakire, bio je prisiljen daposvedoči o njihovom savršenom poštenju kada su u pitanju čudesnifenomeni koje su izvodili. „Nikada”, kaže on, „nismo uspeli da otkri-jemo ni najmanju prevaru.” Svi koji, mada nikada nisu bili u Indiji,zamišljaju da su dovoljno pametni da „raskrinkaju prevaru” navodnihmađioničara, trebalo bi da obrate pažnju na jednu činjenicu. Ovajiskusni i nepristrasni posmatrač, nepokolebljivi materijalista, poslesvog dugog putovanja po Indiji, potvrđuje da:

A i kako bi? Zar nam ovaj revnosni orijentalista nije priznao dačak ni on, koji je imao na raspolaganju sve što je potrebno da naučimnoštvo njihovih obreda i učenja iz prve ruke, nije uspeo u svojimpokušajima da navede bramane da mu objasne neke od svojih tajni?„Naša najupornija ispitivanja purohita uspela su da iščupaju iz njihvrlo malo stvari u vezi sa onim što njihovi vrhovnici (nevidljivi ini-cijati iz hramova) rade.” Takođe, govoreći o jednoj od knjiga, on pri-znaje da, mada joj je svrha da otkrije sve što bi iko mogao poželeti,„brzo se zapliće u misteriozne formule, u kombinacije magijskih iokultnih slova čiju tajnu nismo bili u stanju da proniknemo”, itd.

Mada im nije dopušteno da ikada odu dalje od prvog stepena ini-cijacije, fakiri su bez obzira na to jedini posrednici između sveta živihi „tajnog bratstva”, odnosno onih inicijata koji nikada ne prestupajuprag svojih svetih prebivališta. Fukara-jogini pripadaju hramovima,i sasvim je moguće da su ovi monasi iz svetilišta mnogo zaslužnijiza psihološke fenomene koje fakiri prikazuju, a koje je Žakolio tako

152


„Bez oklevanja priznajemo da nismo sreli, bilo u Indiji ili na Ce-jlonu, makar jednog Evropljanina, čak ni među najstarijim žiteljima,koji bi bio u stanju da nam kaže kakvim sredstvima su se ovi poklonicislužili kako bi izveli ovakve fenomene!”

upečatljivo opisao, i od samih pitrija. Možda je fluidna utvara dre-vnog bramane koju je ugledao Žakolio bila scin-lecca, spiritualni dvo-jnik jednog od ovih misterioznih sanjasija?

Mada je ovu priču preveo i prokomentarisao profesor Perti iz Že-neve, ipak ćemo je ovde ispričati Žakoliovim sopstvenim rečima:

153

„Tren pošto su njegove šake nestale, dok je fakir nastavljao dapeva svoja prizivanja (mantre) usrdnije nego ikad, oblak poputprvog, ali još gušći i neprozirniji, počeo je da lebdi kraj malog man-gala, koga sam na zahtev hindusa neprestano ložio užarenim ko-madima uglja. Malo po malo, oblak je poprimio ljudski oblik, i jasam prepoznao utvaru – jer jedino tako mogu da je nazovem –jednog starog bramane koji je prinosio žrtve, kako kleči kraj malogmangala.

Na svom čelu je imao znak obožavaoca Višnua dok je oko telaimao obmotano trostruko uže, znak da je iniciran u svešteničkukastu. Šake je spojio iznad glave, kao što bi radio prilikom žrtvopri-nošenja, dok su se njegove usne micale kao da je izgovarao molitve.U određenom trenutku uzeo je prstima malo mirisnog praška i bacioga na ugljevlje; mora da je to bila neka jaka smesa, jer se istog trenadigao gusti dim i ispunio obe prostorije.

Kada se dim razišao, ponovo sam opazio utvaru koja mi je, dvakoraka od mene, pružala svoju bestelesnu ruku; uzela je moju šakuu svoju i pozdravila se sa mnom; bio sam zaprepašćen kada samotkrio da je, mada koščata i tvrda na dodir, bila topla i živa.

‚Da li si,’ rekoh u tom trenutku naglas, ‚odavno na Zemlji?’ Jedvada sam završio svoje pitanje, kada se reč JESAM pojavila u vidu va-trenih slova na grudima starog bramane i ubrzo nestala, kao kada biistu reč ispisali štapićem fosfora u mrklom mraku.

‚Nećeš li mi ostaviti nešto za uspomenu na svoju posetu?’ na-stavih.

‚Duh je raskinuo trostuko uže, koje se sastojalo od tri struka pa-mučnog vlakna, koji su bili obmotani oko njegovih bedara, i nestaopred mojim stopama.”77

77 Luj Žakolio: „Phenomenes et Manifestations”.


(Agrušada Parikšaj)Fakiri koji pripadaju određenom hramu koriste svoje moći jedino

kada im je to zapoveđeno. Nijedan od njih, osim ako ne dostigne ste-pen vrhunske svetosti, nije slobodan od uticaja i vođstva svog gurua,svog učitelja, koji ga je inicirao i naučio misterijama okultnih nauka.Poput subjekta nekog evropskog mesmerista, obični fakir nikada nemože da se potpuno oslobodi psihološkog uticaja svog gurua. Poštoje proveo dva ili tri sata u tišini i samoći unutrašnjih odaja svetilištau molitvi i meditaciji, fakir je, kada izađe odatle, mesmerički ojačani pripremljen; izvodi čuda koja su daleko raznovrsnija i izuzetnijanego pre. „Učitelj” je položio svoje ruke na njega, i fakir oseća novusnagu.

Može se dokazati, pozivajući se na mnoštvo svetih bramanskih ibudističkih knjiga, da je oduvek postojala velika razlika između ade-pata višeg reda i čisto psiholoških subjekata – poput mnogih od ovihfakira, koji predstavljaju medijume u izvesnom, uslovnom smislu.Istina, fakir neprestano govori o pitrijima, i to je sasvim prirodno; jeroni su njegova zaštitnička božanstva. Ali da li pitriji ustvari pred-stavljaju bestelesna ljudska bića naše rase? To je pitanje i mi ćemose ubrzo pozabaviti njime.

Mi kažemo da se fakir u izvesnoj meri može smatrati medijumom,jer on je – što većini nije poznato – pod direktnim mesmeričkim uti-cajem živog adepta, tj. njegovog sanjasija ili gurua. Kada ovaj umre,ukoliko fakiru nije prethodno preneo spiritualne moći, njegovesposobnosti počinju da se gase, a događa se i da potpuno nestanu.Zbog čega bi, da je drugačije, fakirima bilo uskraćeno pravo danapreduju na drugi i treći stepen? Životi mnogih među njima se od-

154


„O Brama! Kakva je ovo misterija koja se odigrava svake noći?... Kada se, ležeći zatvorenih očiju na hasuri, više ne vidi telo i dušaodlazi da razgovara sa pitrijima ... Bdi nad njom, O Brama, kada,ostavljajući telo na počinku, odlazi da lebdi nad vodama, da lutabeskrajem neba i da se probija u mračne i misteriozne zakutke dolinai ogromnih šuma Himavata!”

ritualisti”,onda nismo svi spremni da poverujemo zajedno sa istimautorom „da ih potonji, da su samo znali pravo značenje simbola kojerimska crkva redovno upotrebljava, nikada ne bi prihvatili”.

Odbaciti sve što očigledno vodi poreklo od kultova seksa i prirod-nih sila kod antičkih pagana značilo bi isto što i odbaciti svo rimo-ka-toličko obožavanje slika i kipova – element Madone – i reformisati gau protestantizam. Insistiranje na nedavno uvedenoj dogmi o Bogo-rodičinom bezgrešnom začeću podstaknuto je ovim istim, tajnim ra-zlogom. Nauka o simbolima se prebrzo razvija. Jedino bi slepa vera upapsku nepogrešivost i u bezgrešnu prirodu Djeve Marije, kao i celenjene ženske linije unatrag do zaboravljenih predaka, mogla da spaseCrkvu pred pravom navalom naučnih otkrića. Bio je to vešt političkipotez, gledano iz ugla božijeg zamenika. Kakve veze ima ako je, „do-deljujući joj takvu čast,” kako je naivno izjavio Don Paskvale de Fran-ciskis, papa napravio boginju od Djeve Marije, pravo božanstvo saOlimpa koje, budući da po svojoj prirodi ne može da sagreši, ne moženi da polaže pravo na ma kakvu vrlinu niti ličnu zaslugu za svoju čis-totu, iako je upravo zbog nje, kako su nas učili da verujemo u mlađimdanima, ona bila odabrana između svih drugih žena da bude majkaBožijeg Sina. Ukoliko joj je njegova svetost oduzela sve to, možda nadrugoj strani misli da ju je obdario bar jednom fizičkom odlikom kojune poseduje nijedna druga devičanska boginja. Ali čak ni ova novadogma, koja je zajedno sa novom tvrdnjom o papskoj nepogrešivostitobože revolucionisala hrišćanski svet, nije ništa originalno i specifičnosamo za rimsku crkvu. To je samo povratak jedne skoro zaboravljenejeresi iz ranog perioda hrišćanstva čiji su sledbenici bili poznati kaokoliridijanci, tako nazvani po svojim žrtvenim kolačima koje su pri-nosili Djevi Mariji, a za koju su tvrdili da ju je rodila devica.85 Novarečenica ubačena u molitve, „O, Djevo Marijo, začeta bez greha”,samo je zakasnelo prihvatanje onoga što su ortodoksni crkveni oci upočetku smatrali za „bogohulnu jeres”.


160

85 Pogledajte Kingove „Gnostike,” str. 91, 92; I „The Genealogy of the Blessed VirginMary” od Faustusa, episkopa iz Rica.

Pomisliti makar i na trenutak da ma koji od papa, kardinala idrugih visokih crkvenih dostojanstvenika „nisu bili svesni” svihspoljnih značenja simbola koje upotrebljavaju značilo bi pogrešnuprocenu njihove velike učenosti, kao i njihovog makijavelističkogduha. To bi značilo da smo zaboravili da papske izaslanike nikadaneće zaustaviti ma kakav problem koji se može zaobići uz pomoćjezuitskih smicalica. Niko nije otišao dalje u politici prilagođavanjaveć ustaljenim običajima od misionara na Cejlonu koji su, kako kažeotac Duboa – svakako jedan učeni i kompetentni autoritet – „vodilinaokolo kipove Djeve Marije i Isusa Spasitelja na trijumfalnim koči-jama, imitirajući idolopokloničko slavlje iz Džagernauta,* i uvodećiigrače iz bramanskih obreda u crkvene ceremonije”.86 Dopustite dabar zahvalimo ovim političarima u crnom za njihovu doslednost štosu upotrebili čuvene kočije iz Džagernauta na kojima „zločesti pa-gani” prenose Šivin lingam. Upotrebiti ove kočije za prevoz rimskogpredstavnika ženskog principa u prirodi znači pokazati raspoznavanjei temeljno znanje o najstarijim mitološkim koncepcijama. Oni su spo-jili dva božanstva, i na taj način u „hrišćanskoj” procesiji prikazali„paganskog” Bramu koji se zove Nara (otac), zatim Nari (majku) iVirađa (sina).

Evo šta kaže Manu: „Suvereni Gospodar koji postoji kroz sebesamog, deli svoje telo na dve polovine, mušku i žensku, i iz spojaova dva principa rađa se Virađ, Sin.”87

Nije postojao nijedan hrišćanski otac kome nisu bili poznati ovisimboli u svom fizičkom značenju, jer su upravo u ovom potonjem

161

* Džagernaut je jedan od naziva za prastari grad u indijskoj državi Orisa, na obaliBengalskog zaliva, gde se nalazi čuveni hram, svetilište sekti vaišnava (poklonikaVrhovnog Boga u vidu Višnua, „održavaoca” vaseljene); poznatiji naziv ovog grada jePuri. Džagernaut je isto tako sinonim i za Krišnu, osmo otelovljenje boga Višnua; uPuriju se, kako tvrde, i dan-danas nalaze Krišnini posmrtni ostaci. (prim.prev.)

86 Prinsepsov navod oca Duboa u „Edinburgh Review” iz aprila 1851, str. 411.87 „Manuov zakonik,” knjiga (glava) I, šloka (stih) 32: Ser V. Džouns, prevodeći iz

severne varijante „Manua”, daje ovakav prevod ove šloke: „Podelivši svoju sopstvenubit, moćna sila posta pola muško, pola žensko, ili aktivna i pasivna priroda; a iz tog žen-skog stvori VIRAĐA.”


aspektu bili prepušteni neukim masama. Štaviše, svi su imali jednakodobre razloge da naslute okultni simbolizam koji je sadržan u ovimlikovima; mada, kako niko od njih nije bio inicran – osim moždaPavla – nisu mogli ništa da znaju o prirodi krajnjih obreda. Ma kojaosoba, ako bi otkrila ove misterije, bila bi osuđena na smrt, bez obzirana pol, nacionalnost ili veru. Ma koji od hrišćanskih Otaca ne bi biou išta manjoj opasnosti od takve nezgode od nekog paganskog miste.

Ako su tokom aporete, tj. pripremnih misterija, obavljani nekakviobredi koji su mogli da isprovociraju stid i sram hrišćanskog preo-braćenika – mada sumnjamo u iskrenost takvih izjava – njihov mist-ički simbolizam je bio sasvim dovoljan da otkloni ma kakvu optužbuza razuzdanost. Čak i za epizodu sa gospođom Baubo – čiji je priličnoneuobičajeni metod nuđenja utehe ovekovečen u Manjim Misteri-jama – nepristrasni mističari daju sasvim prirodno objašnjenje. Cere-ra/Demetra i njena ovozemaljska lutanja u potrazi za svojom ćerkompredstavljaju ublažen, posredan opis jednog od najdubljih metafizi-čko-psiholoških problema kojima se ljudski um ikada bavio. To jemaska za transcendentnu priču iniciranih; nebeska vizija oslobođeneduše iniciranoga opisuje proces kojim duša, dotad neotelovljena, poprvi put silazi u tvar. „Blažen je onaj koji je video šta se dešava upodzemnom svetu; on poznaje i kraj života i njegovo božanskoporeklo od samog Jupitera,” kaže Pindar. Tejlor pokazuje, pozivajućina više iniciranih, da su „dramatične predstave Manjih Misterija nji-hovi utemeljivači tako osmislili da na okultni način predstave stanjenepročišćene duše uvedene u ovozemaljsko telo, okružene sa svihstrana materijalnom, fizičkom prirodom.... da duša, uistinu, sve dokne bude pročišćena filozofijom, ispašta smrt usled svoje sjedinjenostisa telom.”

Telo je grobnica, zatvor u kome duša čami, pa su mnogi hrišćanskioci smatrali, kao i Platon, da duša ispašta kaznu kroz svoje sjedinjenjesa fizičkim telom. Isto je i fundamentalno učenje budista, kao i mno-gih bramanista. Kada Plotin primećuje da „spuštajući se u stvorenisvet (iz svog polubožanskog stanja), duša saučestvuje u zlu, i pre-


162

valjuje veliki put ka stanju suprotnom njenoj prvobitnoj čistoti i in-tegritetu, da bi se na kraju potpuno stopila sa mračnom kaljugom”;88

on time samo ponavlja učenja Gautame Bude. Ako uopšte želimo dapoklonimo poverenje iniciranima u antičke misterije, onda moramoda prihvatimo njihovo tumačenje simbola. I ako, štaviše, nalazimoda se ona savršeno podudaraju sa učenjima najvećih filozofa i da onaza koja mi znamo simbolizuju isto značenje i u savremenim Misteri-jama na Istoku, onda moramo verovati da su bili u pravu.

Ukoliko je Demetra smatrana za intelektualnu dušu, ili bolje zaastralnu dušu, pola za emanaciju duha a pola ukaljanu materijomtokom postepenog duhovnog razvoja – onda odmah možemo darazumemo na šta se mislilo pod gospođom Baubo, čarobnicom, kojapre nego što uspe da pomiri dušu-Demetru sa njenim novim položa-jem, mora prvo da poprimi seksualne odlike deteta. Baubo je materija(tvar), tj. fizičko telo, dok intelektualna, još uvek čista astralna dušamože da bude namamljena u svoju novu ovozemaljsku tamnicujedino prizorom detinje nevinosti. Sve do tog trenutka, Demetra iliVelika Majka, Duša, osuđena na svoju sudbinu, luta, okleva i pati; alikada uzme magični napitak koga je pripremila Baubo, ona zaboravljana svoj jad; na neko vreme ona se rastaje sa svešću višeg intelektakoja ju je obuhvatala pre nego što je ušla u telo deteta. Od tada onamora da se upinje svim silama da joj se vrati; i kada dete dostignedoba razuma, borba – zaboravljena tokom nekoliko godina ranog det-injstva – ponovo započinje. Astralna duša se postavlja između ma-terije (tela) i najvišeg intelekta (njegovog besmrtnog duha koji senaziva nous). Ko će od to dvoje prevladati? Krajnji rezultat životneborbe leži unutar trijade. To je pitanje nekoliko godina fizičkog uži-vanja na Zemlji i – ako je njime zloupotrebljen dar života – rast-varanja ovozemaljskog tela za kojim sledi smrt astralnog tela, čimeje sprečeno da se sjedini sa najvišim duhom trijade, jedinim kojimože da nam podari besmrtnost; ili, na drugoj strani, da postanemobesmrtne miste – inicirani pre telesne smrti u božansku istinu o životu„sa one strane”. Polubogovi ispod, a BOGOVI iznad.

163

88 „Eneida” I., knjiga VIII.


To je glavni cilj Misterija koje zvanična teologija prikazuje kao„đavolštinu”, i koje savremeni proučavaoci simbola ismejavaju. Do-voditi u pitanje postojanje izvesnih skrivenih sila u čoveku, koje psi-hološkim proučavanjem može da razvije u sebi do najvišeg stepena,postajući hijerofant, da bi ih zatim prenosio i drugima pod istim uslo-vima stroge ovozemaljske discipline, značilo bi optužiti nekolicinu na-jboljih, najčestitijih i najučenijih ljudi antike i srednjeg veka da su bililažovi i/ili ludaci. Šta je hijerofantu dopušteno da vidi na samom krajuincijacije jedva da je i nagovešteno. Pa ipak, Pitagora, Platon, Plotin,Jamblih, Prokle i mnogi drugi su znali za to i tvrdili da se radi o pot-puno istinitim stvarima.

Bilo u „unutrašnjem svetilištu”, ili kroz proučavanje teurgije kojimsu se privatno bavili, ili pak čitavim svojim životom posvećenimduhovnim naporima, svi su oni došli do praktičnih dokaza te božanskesposobnosti čoveka da, vodeći borbu u životu na Zemlji, zadobije životu večnosti. Platon u Fedru (64) daje nagoveštaj u čemu se sastojala taposlednja epopteja:

Ova rečenica pokazuje da su videli razne vizije, bogove, duhove.Kako Tejlor ispravno primećuje, iz takvih odlomaka u spisima inici-ranih može se zaključiti „da se najuzvišeniji deo epopteje ... sastojaou posmatranju samih božanstava okruženih blistavom svetlošću”, ilipak najviših planetarnih duhova. Proklova izjava u vezi sa ovim je ne-dvosmislena: „U svim inicijacijama i misterijama bogovi prikazujumnoštvo svojih oblika, a ponekad čak isturaju bezobličnu svetlost predposmatrača; ponekada ova svetlost ima ljudski oblik, dok ponekadpoprima drugačiji oblik.”90

164


„ ...kada smo uvedeni u te Misterije, koje s punim pravom možemonazvati najblagoslovenijim od svih misterija ... bili smo oslobođenizlopaćenja od strane svih onih zala koja bi nas inače sačekala ubudućnosti. Isto tako, usled ove božanske inicijacije, bili smo posma-trači svih onih jednostavnih, nepokretnih i blaženih vizija koje prebi-vaju u čistoj svetlosti”.

90 „Commentary upon the Republic of Plato”, str. 380.

„Sve što se nalazi na Zemlji predstavlja odraz i SENKU nečegašto postoji u okružujućoj sferi, dok ta blistava stvar (prototip duše-duha) ostaje u neizmenjenom stanju; isto je i sa njenom senkom. Alikada se blistavi lik ukloni daleko od svoje senke, i život se udalji odnje. Pa ipak, ta svetlost predstavlja senku nečega što je još blistavijeod nje same.” Tako govori Desatir, persijska knjiga Šeta,* pokazujućina taj način podudarnost svojih ezoterijskih učenja sa onima kodgrčkih filozofa.

Druga Platonova izjava potvrđuje naše verovanje da su antičkeMisterije bile potpuno iste kao Inicijacije koje se i upražnjavaju u naševreme među budističkim i hinduističkim adeptima. Tom prilikom seproizvode najuzvišenije vizije, savršeno istinite, i to ne posredstvomljudi prirodno sklonih ekstatičnim stanjima, tj. „medijuma”, kao štose ponekad pogrešno tvrdi, već u okviru potpuno regularne disciplinekoja se bavila postepenim inciranjem i razvojem psihičkih moći. Mistesu dovođene u prisni kontakt sa onim što Prokle naziva „mističkimvrstama”, „blistavim božanstvima”, jer su, kako Platon kaže, „samibili čisti i bezgrešni, oslobođeni odeće što ih obavija, nazvanu fizi-čkim telom, a za koju smo sada vezani kao ostriga za njenu školjku”.92

INDIJSKO UČENJE O PITRIJIMA

Dakle, učenje o planetarnim i ‚zemaljskim’ pitrijima bilo je pot-puno otkrivano u drevnoj, kao i u današnjoj Indiji, jedino u posled-njim trenucima inicijacije, isključivo adeptima viših stepena. Postojimnoštvo fakira koji, mada besprekorno čisti, čestiti i samoposvećeni,još nikada nisu ugledali astralni oblik čisto ljudskog pitara (pretka ili„oca”), osim u svečanom trenutku njihove prve i poslednje inicijacije.

165

91 Stihovi 33-41.* Šet znači uzvišeni – počasna titula među dajvađnja bramanama, etno-religioznom

zajednicom i pod-kastom hindu-bramanista sa zapadne obale Indije. (prim.prev.)92 Fedar, str.64.


Upravo u prisustvu učitelja koji ga je obučavao, tj. gurua, ineposredno pre nego što će kao vatu-fakir biti poslat natrag u svetživih, sa bambusovim štapom sa sedam čvorova kao jedinom za-štitom, iznenada biva suočen sa tajnim PRISUSTVOM. On ga spazi ipada ničice pred stope kratkotrajnog obličja, ali mu se ne poveravajuvelike tajne koje uče njegovom prizivanju, jer je to vrhovna misterijasvetog predanja. Sveti slog AUM sadrži priziv vedske trijade, Trimur-tija koga čine Brama, Višnu i Šiva, kažu orijentalisti;93 on sadržipriziv nečeg konkretnijeg i objektivnijeg od ove trojedine apstrakcije– kažemo mi, protivurečeći, uz svo poštovanje istaknutim imenimanauke. Radi se o trojstvu koje predstavlja samog čoveka, na nje-govom putu da dostigne besmrtnost kroz uzvišeno sjedinjenje sa svo-jim unutrašnjim, trojedinim SOPSTVOM – gde spoljno, grubo telo,puka ljuštura nije čak ni uzeta u obzir u okviru ovog trojstva kojesačinjava istinskog čoveka.94 Upravo u trenutku kada ovo trojstvo, uočekivanju konačnog, trijumfalnog sjedinjenja s one strane telesnesmrti, na par sekundi postaje JEDNO, kandidatu se dopušta da utrenutku inicijacije sagleda svoje buduće JA. Tako piše u persijskomDesatiru o „Blistavom”; kod grčkih filozofa-inicijata o Augeidima –

166


93 Vrhovnog Budu prizivaju zajedno sa njegova dva akolita iz teističke trijade, Dar-mom i Sangom. (Darma je Budino učenje, a Sanga je zajednica budističkih monaha,prim.prev.) Ovoj trijadi se na Sanskritu obraćaju sledećim rečima:

Namo Budaja,Namo Darmaja,Namo Sangaja,Aum!dok tibetanski budisti izgovaraju svoj priziv na sledeći način:Nan-von Fo-to-je,Nan-von Tha-ma-je,Nan-von Seng-kia-je,Aan!Pogledajte i „Journal Asiatique,” tom VII., str. 286.94 Čovekovo telo – njegova „kožna odeća” – samo po sebi je masa inertne materije;

samo živo, čulno telo unutar čoveka se smatra pravim čovekovim telom, i upravo ono,zajedno sa izvornom dušom ili čistim astralnim telom, direktno povezanim sa besmrtnimduhom, sačinjava trojstvo koje čini čoveka.

samoobasjana „blažena vizija koja prebiva u čistoj svetlosti”; kodPorfirija nalazimo da se Plotin sjedinjavao sa svojim „bogom” šestputa tokom svog života; itd.

DUHOVNO PRIČEŠĆE BRAMANISTA

„U drevnoj Indiji tajna božanske trijade, poznata samo inciranima,nije smela da bude otkrivena svetovnim licima pod pretnjom smrtnekazne”, kaže Vrihaspati.

Isto je važilo i u antičkim grčkim i samotračkim* misterijama. Istovaži i sada. Ona je u rukama adepata i mora da ostane tajnom doklegod je materijalistički naučnik bude smatrao nedokazanom zablu-dom, haluciniranjem umobolnih, a dogmatizovani teolog zamkomNečastivog.

Subjektivna komunikacija sa ljudskim, bogolikim duhovima onihkoji su pre nas stigli u tihu zemlju blaženstva u Indiji se deli na trikategorije. Podvrgnut duhovnim vežbama svog gurua ili sanjasija,vatu (učenik ili neofit) počinje da oseća njihovo prisustvo. Da se nenalazi pod neposrednim vođstvom adepta, potpao bi pod kontrolunevidljivih sila i bio im prepušten na milost i nemilost, jer među ovimsubjektivnim uticajima nije u stanju da razlikuje dobre od loših.Blago onome ko može da bude siguran u čistotu svoje duhovne at-mosfere!

Njegovoj subjektivnoj svesnosti, koja predstavlja prvi stepen,posle nekog vremena se dodaje sposobnost izoštrenog sluha. Ovo jedrugi stepen razvoja. Osoba čija se osetljivost razvija – kada nije upitanju prirodan razvoj putem psihološke obuke – sada može da čujerazgovetno, ali još uvek nije sposobna da raspozna; isto tako nije ustanju da zadrži svoje utiske, pa nekog ko nije zaštićen varljive silevazduha često uspevaju da obmanu umišljenim glasovima i govorom.

167

* Samotraka je ostrvo u severo-istočnom delu Egejskog mora. (prim.prev.)


Ali zato je svo vreme prisutan uticaj gurua; on predstavlja najjači štitprotiv upada butni u atmosferu vatua, posvećenu čistim, ljudskim inebeskim pitrijima.

Treći stepen je dostignut kada fakir (ili ma koji drugi kandidat)može da oseti, čuje i vidi, i kada je u stanju da na ogledalu astralnesvetlosti odrazi lik pitrija kad god poželi. Sve zavisi od njegovih psi-hičkih i mesmeričkih moći, koje su uvek srazmerne intenzitetu njegovevolje. Ali fakir nikada neće kontrolisati Akašu, duhovni princip života,svemogući činilac svakog fenomena, u onoj meri u kojoj je to u stanjuadept treće, najviše inicijacije.

A fenomeni proizvedeni voljom poslednje vrste adepata običnose ne pojavljuju po trgovima da bi zadovoljili znatiželju posmatrača.

Postojanje jednog jedinog Boga, besmrtnost duha, vera u spasenjejedino kroz naša dela, tj. dobre i naopake zasluge, to su glavna načelavere Mudrost-religije, i osnova vedaizma, budizma, parsizma, a nalazi-mo ih čak i u drevnom kultu Ozirisa kada, prepustivši popularnog bogaSunca materijalističkom shvatanju rulje, koncentrišemo svoju pažnjuna knjigu Hermesa Trismegistusa (tri put velikog).

„PROMISAO je još uvek skrivala svet u tišini i tami ... Tada jeGospod, koji postoji kroz Sebe samog, i koji ne otkriva Sebe spoljnimčulima čovekovim, razvejao tminu i učinio svet vidljivim.

On, koji jedino duhom može biti opažen, koji izmiče organimačula, koji je bez vidljivih delova, večan, duša svega što živi, nepoj-mljiv svima, prikazao je tako svo svoje obilje.” (Manuov zakon, knji-ga I., šloke 6-7)

Tako izgleda idealna predstava Vrhovnog bića u umu svakoghindu filozofa.

„Među svim obavezama, najvažnija je steći znanje o vrhovnojduši (duhu); to je prva među svim naukama, jer jedino ona čovekupodaruje besmrtnost.” (Manuov zakon, knjiga XII., šloka 85)

A naši naučnici govore o Budinoj Nirvani i Braminoj Mokši kaoo potpunom nestajanju! Na taj način pojedini materijalisti tumačesledeći stih:

168


„Čovek koji raspoznaje Vrhovnu Dušu u svojoj sopstvenoj duši,kao i u svemu što živi, i koji je podjednako pravičan prema svima(bilo da su ljudi ili životinje u pitanju) zadobija najsretniju od svihsudbina, da bude konačno apsorbovan u grudima Brame.” (Manuovzakon, knjiga XII., šloka 125)

Učenje o mokši i nirvani, kako ga je shvatila „škola” Maksa Mile-ra, nikada ne može da opstane prilikom suočavanja sa mnoštvom tek-stova za koje se ispostavlja, ako je potrebno, da predstavljaju njegovokonačno pobijanje. Postoje skulpture u mnogim hramovima koje ne-dvosmisleno protivureče takvom iskrivljenom tumačenju. Zatražiteod bramane da objasni mokšu, obratite se učenom budisti i zamolitega da vam definiše značenje nirvane. Oboje će vam odgovoriti da usvakoj od ovih veroispovesti nirvana označava učenje o besmrtnostiduha. Da dostići nirvanu znači apsorpciju u veliku dušu vaseljene,gde ova predstavlja stanje, a ne individualno biće ili nekakvog čove-kolikog boga, kako neki shvataju veliko PRISUSTVO. Da duh kojidostiže takvo stanje postaje deo integralne celine, ali da pri svemutome nikada ne gubi svoju individualnost. Od tog trenutka duh žividuhovnim životom, bez ikakve bojazni da bi mogao da doživi jošneku promenu oblika; jer oblik se odnosi na tvar, a stanje nirvane po-drazumeva potpuno pročišćenje ili konačno odbacivanje čak i na-jfinijih čestica materije.

OPASNOSTI KOJE VREBAJU NEUVEŽBANE MEDIJUME

Ova reč, apsorbovan, kada se dokaže da hinduisti i budisti verujuu besmrtnost duha, neizbežno mora da znači intimno sjedinjenje,nikako nestajanje. Neka ih hrišćani i dalje nazivaju idolopoklonicima,ako se usuđuju, suočeni sa naučnim činjenicama i najnovijim pre-vodima svetih knjiga sa sanskrita; oni nemaju nikakvo pravo da pred-stavljaju špekulativnu filozofiju drevnih mudraca kao nedoslednost,

169


niti same filozofe kao glupake koji ne poznaju pravila logike. Sa kudikamo doslednijom logikom možemo da optužimo drevne Jevreje zanihilizam. Nema nijedne jedine reči u Knjigama Mojsijevim – niti uKnjigama Proroka – koje, bukvalno shvaćene, nagoveštavaju besm-rtnost duha. Pa ipak, svaki revnosni Jevrejin se nada da će se „privitina grudi Avramove”.

Hijerofante i neke bramane optužuju da su prilikom svojih epoptejainiciranima davali opojna pića ili anestetike kako bi izazvali vizije kojeće ovi kasnije smatrati stvarnim. Oni su upotrebljavali i još uvek upotre-bljavaju svete napitke koji, poput some, poseduju svojstvo da oslobađajuastralni oblik materijalnih okova, ali u tim vizijama haluciniranju semože pripisati isto toliko koliko i u kratkim opažajima mikroskopskogsveta do kojih naučnik dolazi uz pomoć svojih optičkih sprava. Čovekne može da opaža, dodiruje niti komunicira sa čistim duhom posred-stvom ma kog od svojih telesnih čula. Jedino je duh u stanju da razgo-vara sa duhom i da ga vidi; čak je i naša astralna duša, Doppelganger,suviše gruba, suviše ukaljana zemaljskom tvari da bismo potpuno ve-rovali njenim opažajima i nagoveštajima.

Koliko je slučajeva u kojima su se predstave neosposobljenih medi-juma pokazale opasnim, koliko su ih dobro shvatali i kakve mere pre-dostrožnosti su preduzimali drevni mudraci, savršeno se pokazuje naprimeru Sokrata. Stari grčki filozof je bio „medijum”, otuda on nikadanije bio iniciran u Misterije; jer takav je bio strogi zakon. Ali je zatoimao „prijateljskog duha”, kako ga nazivaju, svog dajmoniona; i tajnevidljivi savetnik je doveo do njegove smrti. Opšte je uverenje daSokrat nije bio iniciran u Misterije jer njemu samom nije bilo stalo dotoga. Ali Tajni Zapisi nas uče da je to bilo stoga što nisu mogli da mudopuste da prisustvuje svetim obredima, konkretno zbog njegovihmedijumskih sposobnosti, kao što smo već rekli. Postojao je zakonprotiv prijema ne samo onih koji su bili osuđeni za namerno bavljenjevradžbinama 95 već čak i onih za koje se znalo da imaju „prijateljskog

170


95 Zaista smatramo da bi reč „vradžbine” morala, jednom za svagda, da bude shvaćenau onom smislu koji joj i pripada. Vradžbine mogu biti svesne ili nesvesne. Izvesni zli iopasni rezultati mogu se postići kroz mesmeričke moći takozvanog vrača, koji zloupotre-

duha.” Zakon je bio pravedan i logičan, jer je pravi medijum manje iliviše neuračunljiv; Sokratovi ekscentrični postupci se u izvesnoj meritime i objašnjavaju. Medijum mora ostati pasivan; ako čvrsto veruje usvog „duhovnog vodiča”, dopustiće da ovaj upravlja njime, a ne pravi-la svetilišta u kome se nalazi. Medijum drevnih vremena, poput savre-menih „medijuma”, bio je potčinjen „sili” koja ga je kontrolisala i kojaje mogla da ga dovede u stanje transa kad god ona to zaželi; prematome, nisu mu mogle biti poverene strašne tajne najviše inicijacije јеr„nisu smele biti otkrivene pod pretnjom smrti”. Drevni mudrac bi, utrenucima neuračunljivosti tokom „duhovne inspiracije”, otkrivaostvari kojima ga niko nikada nije učio i stoga je osuđivan na smrt kaobezbožnik.

Kako onda, uz primer kao što je Sokratov, u vezi s vizijama i spiri-tualnim čudima koja su se odigravala prilikom epopteje u unutrašnjimodajama svetilišta, ma ko može da tvrdi da su ovi vidovnjaci, teurgistii čudotvorci bili „spiritistički medijumi”? Ni Pitagora, ni Platon, nitima koji od kasnijih, još značajnijih neoplatonista; ni Jamblih, Longin,Prokle, ni Apolonije iz Tijane, nisu nikada bili medijumi; jer u tomslučaju ne bi uopšte bili inicirani u Misterije. Kao što Tejlor dokazuje– „Ovu tvrdnju o božanskim vizijama tokom Misterija nedvosmi-sleno potvrđuje Plotin. U najkraćem, da je magijsko prizivanje pre-dstavljalo deo svete službe u njima, i da se u njih čvrsto verovalotokom čitavog starog veka, daleko pre pojave kasnijih platonista”,pokazuje da je naporedo sa prirodnim „medijumskim” sposobnostimapostojala, od najstarijih vremena, nekakva misteriozna nauka o kojojsu mnogi raspravljali, ali koju je poznavala svega nekolicina.

Njena upotreba je izraz stremljenja ka našem jedinom istinitom ipravom prebivalištu – ka životu posle ovozemaljskog, i želje da sezbližimo sa duhom od koga potičemo; njena zloupotreba je bavljenjevradžbinama i veštičarenje, crna magija. Između ta dva se nalazi prirodna

171

bljava svoj moćni fluid, ili mogu biti ostvareni upadom lako dostupnih, zlih i prepredenih„duhova” (utoliko gore ukoliko je ljudski duh u pitanju) u atmosferu kojom je medijumokružen. Koliko je hiljada takvih neodgovornih, nevinih žrtava do sada izgubilo životzavedeni obmana koje izvode ovi Elementali!


„medijumska” sposobnost; duša zaodevena u nesavršenu tvar, spremnaza jedno ili drugo, potpuno zavisna od svog životnog okruženja, odsvog nasleđa – fizičkog i mentalnog – i od prirode „duhova” kojeprivlači oko sebe. Blagoslov ili prokletstvo, kako sudbina odredi, osimukoliko je medijum pročišćen od zemaljskog otpada.

Razlog zbog koga se u svakom razdoblju znalo tako malo o inicija-cijskim misterijama je dvojak. Prvi je već objašnjen od strane nekolicineautora, i odnosi se na strašnu kaznu koja bi usledila za makar i najma-njom neopreznošću. Drugi se sastoji u nadljudskim teškoćama, pa čaki opasnostima, kojima bi smeli kandidat bio izložen i koje bi morao dasavlada ili da im podlegne tokom pokušaja, ukoliko ne bi, što je jošgore, izgubio razum.

Nije bilo prave opasnosti za onoga čiji je um postao potpuno pro-duhovljen, i na taj način pripremljen za bilo koji prizor. Onaj koji jeu potpunosti shvatio snagu svog besmrtnog duha, i nikada nije ni zatrenutak posumnjao u njegovu svemoćnu zaštitu, nije imao čega dase boji. Ali teško kandidatu koga je makar i najmanji fizički strah –bolešljivo dete tvari – naveo da izgubi uvid i veru u sopstvenu nera-njivost. Onaj ko nije bio potpuno siguran u svoju moralnu snagu dapodnese teret ovih strašnih tajni bio je osuđen na propast.

Talmud iznosi priču o četiri tanaim, koji su stvoreni, u alegori-jskom smislu, da uđu u vrt uživanja; tj. da budu inicirani u okultnunauku nad naukama.

„Učeni komentatori Talmuda, rabini iz sinagoge, objašnjavaju davrt uživanja, u koji su one četiri osobe ušle, nije ništa drugo do ta

172


„Prema učenju naših svetih učitelja imena četvorice koji su ušliu vrt uživanja su: Ben Asai, Ben Zoma, Ašer i Rabi Akiba....

Ben Asai je bacio pogled i – izgubio vid.Ben Zoma je bacio pogled i – izgubio razum.Ašer je pljačkao po vrtu (napravio zbrku i doživeo neuspeh). Ali

Akiba, koji je ušao u savršenom miru, izašao je na isti način jersvetitelj čije je ime blagosloveno reče: ‚Ovaj starac je dostojan danam časno služi.’”

Kliment opisuje Vasilida gnostika kao „filozofa posvećenog ra-zmišljanju o božanskim stvarima”. Ovaj vrlo podesan izraz se možeupotrebiti za mnoge osnivače važnijih sekti koje su kasnije bile obuh-vaćene jednom jedinom – tom nesagledivom mešavinom nera-zumljivih dogmi koje su nametnuli Irinej, Tertulijan i drugi, koja sesada naziva hrišćanstvo. Ako moraju biti obeležene kao jeresi, onda isamo rano hrišćanstvo mora biti obuhvaćeno njima. Vasilid i Valentinsu prethodili Irineju i Tertulijanu; a ova dvojica potonjih otaca su raspo-lagali sa manje činjenica od dvojice nekadašnjih gnostika na osnovukojih bi pokazali da je njihova jeres verodostojna. Ni nekakvo božan-sko pravo ni istina nisu zaslužni za trijumf njihovog hrišćanstva, većsamo povoljan sticaj okolnosti koga je odredila sudbina. Mi tvrdimo,sasvim verodostojno, da ne postoji nijedna među svim ovim sektama– kabalizam, judaizam, uključujući i naše savremeno hrišćanstvo – kojase nije razvila iz dve glavne grane ponikle iz istog stabla, nekadašnjeuniverzalne religije, koja je starija i od razdoblja Veda – govorimo oonom preistorijskom budizmu koji je kasnije prešao u bramanizam.

PETAR NIKAD NIJE BIO U RIMU

Religija kojoj je prvobitno učenje nekolicine ranih apostola najvišenalikovalo – tj. religija kojoj je učio sam Isus – starija je od ove dve,budizam. On je, propovedan u svojoj prvobitnoj čistoti, i doveden dosavršenstva od strane poslednjeg među Budama, Gautame, zasnivao178


„A vjera je osnov svega čemu se nadamo .... Vjerom Rava blud-nica ne pogibe sa nevjernicima, jer primi uhode s mirom.”

Jevr. 11:1,31.„Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima vjeru a djela

nema? Zar ga možeVJERA spasti? ... A slično i Rava bludnica ne opravda li se dje-

lima kada primi uhode, i izvede ih drugim?”Jak. 2:14,25.

svoj moralni kod na tri suštinska principa. On je tvrdio da 1. sve štopostoji postoji usled prirodnih uzročnika; 2. da vrlina sama donosi na-gradu, kao što i porok i greh donose sopstvenu kaznu, i 3. da je stanjeu kome se čovek nalazi na ovom svetu privremeno iskušenje. Moglibismo da dodamo da je na ova tri principa počivala univerzalna osnovasvakog religioznog verovanja: Bog, kao i individualna besmrtnostsvakog čoveka – ako bi uspeo da je zadobije. Koliko god da su kasnijiteološki principi izazvali zbrke, koliko god neshvatljivo delovalemetafizičke apstrakcije koje su potresale teologiju svake od velikih re-ligija ljudske civilizacije, čim bi ova uspela da dođe do čvrstog oslonca,nalazimo da su gore navedeni principi suština filozofije svake religijeuz izuzetak kasnijih faza hrišćanstva. Tako je bilo sa Zaratustrom,Pitagorom, Platonom, Isusom, pa čak i Mojsijem, mada su učenjavrhovnog jevrejskog zakonodavca bila tako pobožno izvrtana.

Posvetićemo ovo poglavlje uglavnom kratkom pregledu brojnihsekti koje sebe smatraju hrišćanima; to će reći, koje veruju u HRIS-TOSA, tj. u POMAZANOG. Takođe ćemo pokušati da da objasnimoovaj potonji naziv iz kabalističkog ugla, i pokažemo kako se on po-javljuje u svim verskim sistemima. Istovremeno, moglo bi da budeod koristi i ako pogledamo koliko su se najraniji apostoli – Pavle iPetar – slagali u svojim propovedima novog verskog učenja. Poče-ćemo sa Petrom.

Moramo još jednom da se vratimo na najveću od svih sve-tootačkih prevara; na onu koja je neosporno pomogla rimo-katoličkojcrkvi da se dočepa nezaslužene prevlasti: bestidnoj tvrdnji, uprkosistorijskim dokazima, da je Petar mučenički postradao u Rimu.Sasvim je prirodno što se latinsko sveštenstvo slepo drži te priče, jerbi sa razotkrivanjem obmane na kojoj se temelji čitava dogma o„apostolskom nasleđu” morala da padne u vodu.

U poslednje vreme je napisano više izuzetnih radova u kojima sepotpuno odbacuje ova apsurdna tvrdnja. Između ostalih, pažnju namje skrenula knjiga “Pavlov Hrist”, gospodina G. Rebera, koji je obarana prilično ingeniozan način. Autor dokazuje da 1. nikakva crkva nije

179

Razilaženja među ranim hrišćanima

bila osnovana u Rimu sve do vladavine Antonina Pija;* 2. da, kakose Euzebije i Irinej slažu da je Lino bio drugi episkop Rima, u čije suruke „blagosloveni apostoli” Petar i Pavle predali crkvu koju suutemeljili, to se nije moglo dogoditi ni u kom drugom periodu doizmeđu 64. i 68. po Hristu, 3. da se taj period poklapa sa vladavinomNerona, jer Euzebije izjavljuje da je Lino bio na položaju episkopa12 godina (Istorija Crkve, knjiga III., poglavlje 13.), uspevši se nanjega 69. godine, godinu dana po Neronovoj smrti, da bi umro 81.godine. Posle rečenog autor tvrdi, na osnovu temeljnih dokaza, daPetar nikako nije mogao biti u Rimu 64. godine, jer je u to vreme biou Vavilonu, gde je napisao svoju prvu Poslanicu, čiji datum dr Lard-ner i drugi kritičari određuju tačno te godine. Ali mi verujemo da naj-jači argument po kome Petar nije mogao biti u Rimu laži u samomkukavičkom karakteru Petra, koji bi morao da rizikuje život uneposrednoj blizini samog Nerona, koji je „hranio divlje zveri u kolo-seumu mesom i kostima hrišćana”1 upravo u to vreme.

Možda je rimska crkva i nehotice pokazala doslednost uzevši zasvog nominalnog utemeljitelja apostola koji se tri puta odrekao svogučitelja kada mu je zapretila opasnost; štaviše, jedinog pored JudeIskariotskog, koji je toliko isprovocirao Hrista da ga ovaj nazove„Neprijatelj.” „Idi od mene, satano!” uzvikuje Isus, prekorevajući za-jedljivog apostola.**

Postoji izvesno predanje u grčkoj crkvi koje nikada nije uživalonaklonost Vatikana. Ono vodi poreklo od jednog od gnostičkih vođa– možda Vasilida, koji je živeo u vreme Trajana i Hadrijana, krajemprvog i početkom drugog veka. Što se tiče samog predanja, ako je taj

180


* Antonin Pije, rimki car od jula 138. do marta 161. godine, tj. sredinom drugog vekapo Hristu. (prim.prev.)

1 „The Christ of Paul”, str. 123.** Jevanđelje po Marku, 8:33.Prevodilac nije pronašao mesto na kome Isus Petra naziva „Neprijatelj”, bar u Svetom

Pismu Jugoslovenskog Biblijskog Društva (zvaničnoj Bibliji SrPske Pravoslavne crkve)i Bibliji kralja Džejmsa (anglikanskoj Bibliji). Isus Petra naziva „satanom” u navedenomstihu iz Jevanđelja po Marku i u Jevanđelju po Mateju 16:23. (prim.prev.)

gnostik bio upravo Vasilid, onda mora biti prihvaćen kao nepobitniautoritet, s obzirom na to da je tvrdio kako mu je učitelj bio sledbenikapostola Mateja, i da je za učitelja imao Glaukija, učenika samogSvetog Petra. Ukoliko bi ovo predanje bilo potvrđeno, Londonskakomisija za reviziju Biblije bi morala da doda novi stih Jevanđeljimapo Mateju, Marku i Jovanu, koja iznose priču o Petrovom odricanjuod Hrista.

Dakle, u ovom predanju koje smo pomenuli, stoji da kada se, up-lašen zbog optužbe sveštenikovog sluge, apostol tri puta odrekaosvog učitelja, i kada se petao oglasio, Isus, koga su vojnici upravosprovodili kroz odaju, okrenuo se i, pogledavši u Petra, rekao: „Zaistati kažem, Petre, odricaćeš se mene u vremenu što nastupa, i nećešprestati sve dok ne ostariš veoma i ne ispružiš ruke svoje, i drugi ćestaviti pojas oko tebe i odneti te tamo gde nikad od svoje volje otišaone bi.” Drugi deo ove rečenice se, kažu Grci, odnosi na rimsku crkvu,i proriče njeno trajno otpadništvo od Hrista, u vidu lažne religije.Kasnije je bila ubačena u dvadeset prvo poglavlje Jevanđelja po Jo-vanu, ali je ovo poglavlje u celini bilo proglašeno falsifikatom jošpre nego što je otkriveno da ga apostol Jovan uopšte nije napisao.

Anonimni autor knjige “Supernatural Religion”, rada koji je zadve godine štampan u sedam izdanja, i za koji se navodi da ga je na-pisao izvesni istaknuti teolog, nepobitno dokazuje da četiri jevanđeljauopšte nisu autentična, ili da su u najmanju ruku pretrpela totalnu iz-menu u rukama preterano revnosnog Irineja i njegovih pobornika.Ovaj vrlo dobro obavešteni autor potpuno opovrgava četvrto Je-vanđelje; jasno su prikazani neverovatni falsifikati Crkvenih Otacaiz prvih vekova hrišćanske ere, dok se o relativnoj vrednosti sinop-tičkih Jevanđelja raspravlja sa neprevaziđenom logikom. Ovaj radpokazuje snagu uverenja u svakom redu svog teksta. Iz njega ćemonavesti sledeće:

181

„Neuporedivo više ćemo dobiti nego što ćemo izgubiti odbaci-vanjem verovanja u istinitost božanskog otkrivenja. Dok zadr-žavamo, čist i neizmenjen, dragulj Hristove besprekorne čestitotosti,


U nastavku ćemo razmotriti u kom svetlu su Božansko otkrivenjeiz jevrejske Biblije posmatrali gnostici, koji su verovali u Hrista nasopstveni način, kud i kamo bolji i manje bogohulan od onog kodrimo-katolika. Crkveni oci su verujućima u Hrista nametnuli Biblijuu kojoj su propisani zakoni koje je On prvi prekršio, čija je učenja upotpunosti odbacio i za te „zločine” je na kraju bio raspet. Čime godjoš hrišćanski svet imao da se pohvali, teško da može da uvrsti logikui doslednost među svoje glavne vrline.

Činjenica da je Petar do kraja ostao „apostol obrezanih” govorisama za sebe. Ko god da je izgradio rimsku crkvu, sigurno nije bioPetar. Da je to bio slučaj, ma koji od naslednika ovog apostola moraobi da se podvrgne obrezanju, ako ništa drugo ono radi doslednosti,kako bi pokazao da tvrdnje papa nisu bez ikakvog osnova. Dr Inmanpotvrđuje izveštaj u kome se kaže da „u našem hrišćanskom dobupape moraju da budu lično savršeni”,3 ali ne znamo da li u tomemoraju da idu tako daleko kako to propisuje levitski Zakon Jevreja.Prvih petnaest hrišćanskih episkopa Jerusalima, počevši od Jakovapa završno sa Judom, isključivo su bili obrezani Jevreji.4

182


nećemo odbaciti ništa do prizemnih elemenata koje je nakalemiloljudsko sujeverje. Nismo više ni u kakvoj obavezi da verujemo uteologiju koja ponižava razum i savest. Oslobođeni smo prizemnihčovekolikih predstava o Bogu i Njegovom upravljanju Vaseljenom,i dižemo se iznad jevrejske mitologije ka višim predstavama obeskrajno mudrom i dobronamernom Biću, skrivenom pred našimograničenim umovima u zaslepljujućoj slavi Božanstva, čije neve-rovatno sveobuhvatne i savršene zakone možemo da opazimo kakodeluju svuda oko nas... Argument kome teolozi tako često pribe-gavaju, da je čoveku neophodno Božansko otkrivenje, i da su izvesnagledišta koja ono sadrži potrebna radi naše moralne svesti, pred-stavlja čistu izmišljotinu, i potiče upravo iz otkrivenja koje nastojida održi. Jedina čoveku apsolutno neophodna stvar je ISTINA i njoj,samo njoj, mora da se prilagodi naša moralna svest.”2

2 „Supernatural Religion”, tom II., str. 489.3 „Ancient Pagan and Modern Christian Symbolism”, str. 28.4 Pogledajte Euzebija, „Ex. H.,” knjiga IV., poglavlje V.; „Sulpicius Severus”, tom II., str. 31.

U Sefer Toldos Ješu,5 vrlo starom jevrejskom rukopisu, nalazi sedrugačija verzija Petra. Simon Petar je, kaže se, bio jedan od njihovihsopstvenih srodnika, mada je ponešto skrenuo od Zakona, dok sujevrejska mržnja i progoni ovog apostola, kako izgleda, postojalijedino u bujnoj mašti crkvenih otaca. Autor govori o njemu sa velikimpoštovanjem i iskrenošću, nazivajući ga „vernim slugom živogaBoga”, koji je proveo svoj život u odricanjima i razmišljanju, „živećiu Vavilonu na vrhu tornja”, sastavljajući himne i propovedajući sami-lost. On dodaje da je Petar uvek upućivao hrišćane da ne zlostavljajuJevreje, ali čim se upokojio drugi propovednik je otišao u Rim i pre-tvarajući se da je Petar izvrnuo učenja svog učitelja. On je izmislioognjeni pakao i svima pripretio njime; obećavao je razna čuda, ali ni-jedno nije izveo.

Na drugima je da odluče koliko je u rečenom izmišljeno a kolikoje istina, ali je sigurno da deluje mnogo iskrenije i utemeljenije načinjenicama od priča koje su smišljali crkveni oci radi sopstvenih ci-ljeva.

Utoliko pre smo spremni da poverujemo u ovo prijateljstvo izmeđuPetra i njegovih kasnijih jednovernika, kao što nalazimo kod Teodoretau sledećoj izjavi: „Nazareni su Jevreji koji poštuju POMAZANOGA(Isusa) kao savršeno pravednog čoveka i koji upotrebljavaju Je-vanđelje po Petru.”6 Petar je bio nazaren, bar prema Talmudu. Pri-padao je sekti kasnijih nazarena koji su se odvojili od sledbenikaJovana Krstitelja i postali suparnička sekta, a koju je – kako tvrdipredanje – osnovao sam Isus.

183

5 Izgleda da Jevreji pripisuju vrlo veliku starost „Sefer Toldos Ješu.” Ovaj spis prviput pominje Martin negde oko početka trinaestog veka, jer su talmudisti dobro pazili daga sakriju od hrišćana. Levi kaže da je Porhetus Salvatikus objavio nekoliko odlomakaiz njega koje je onda upotrebio Luter (pogledajte tom VIII., izdanje iz Jene). Tekst nahebrejskom, koji je nedostajao, najzad su pronašli Munster i Bukstorf, i objavio ga je,1681., Kristofer Vagenselijus u Nirnbergu, kao i u Frankfurtu u zbirci pod naslovom„Tela Ignea Satanae”, odnosno Satanine ognjene strele. (Pogledajte Levijev rad „Sciencedes Esprits”)

6 Teodoret: “Haeretic. Fab.”, knjiga II., 11.


Istorija je otkrila da su prve sekte hrišćana bile ili nazareni, poputJovana Krstitelja, ili ebioniti, među kojima je bilo više Isusovih rođaka,ili eseni, terapeuti, iscelitelji, čiji su ogranak bili nazareni. Sve ovesekte, koje su tek u vreme Irineja počeli da smatraju jeretičkim, bilesu manje ili više kabalističke. Oni su verovali u isterivanje demonaputem magijskih bajalica, i naveliko su upražnjavali taj metod; Džervisnaziva nabatejce, kao i druge slične sekte, „lutajućim jevrejskim is-terivačima nečistih duhova,”7 gde arapska reč nabe znači lutati, dokhebrejski naba znači prorokovati. U Talmudu sve hrišćane bez razlikenazivaju nozari.8 Isto tako, sve gnostičke sekte su verovale u magiju.Irinej, opisujući sledbenike Vasilida, kaže: „Oni upotrebljavaju rukomsačinjene likove, prizivanja, bajalice i sve druge stvari povezane samagijom.” Danlep, pozivajući se na Lajtfuta, pokazuje da je Isus nazi-van nazaraios, što se odnosilo na njegov skroman i neugledan spoljniizgled; jer nazaraios znači “odvajanje, udaljavanje od drugih ljudi.”9

Pravo značenje reči nazar je da se neko zaklinje ili posvećujeBožijoj službi. Kao imenica znači dijademu ili nekakvo obeležje kaoznak takvog posvećenja, ili pak glavu koja je na taj način posvećena.10

Josif je prikazan kao nazar: „Nad glavom Josifovom i nad tjemenomodvojenoga od između braće.”11 Samson i Samuil ( Se-mes-on i Sem-va-el) takođe su opisani kao nazari. Porfirije, raspravlja-jući o Pitagori, kaže da je on bio pročišćen i iniciran u Vavilonu odstrane Zar-adasa, starešine svetog društva. Prema tome, ne bismo limogli da zaključimo da je Zoro-aster (Zaratustra) bio nazar boginjeIštar, Zar-adas ili Na-Zar-Ad,12 što se svodi na isto sa promenom di-jalekta? Ezra ili je bio sveštenik i pisar, hijerofant, a prvi he-brejski kolonizator Judeje je bio Zeru-Babel, ili Zoro, ili nazariz Vavilona.

184


7 Džervis V. Džervis: „Postanje,” str. 324.8 „Lajtfut”, 501.9 Danlep: „Sod, the Son of the Man” str. X.10 Jer. 7:29: „Ostriži kosu svoju i baci je, i zaridaj iza glasa na visokim mjestima.”11 1 Moj. 49:26.12 Nazaret?

Jevrejski sveti spisi označavaju dva različita vida obožavanja iverovanja među Izraelićanima; jedan je kult Baha pod maskom Je-hove, a drugog su upražnjavali haldejski inicijati, kojima su pripadalineki od nazara, teurgista i nekolicina proroka. Ovi su uvek imalisredište u Vavilonu i Haldeji, gde se dve suparničke škole magovamogu jasno razlikovati. Oni koji sumnjaju u ovu tezu moraće u tomslučaju da ponude objašnjenje za razlike između istorije i Platona,koji je od svih ljudi svog vremena sigurno bio jedan od najboljeobaveštenih. Govoreći o magovima, on ih prikazuje kako podučavajupersijske kraljeve o Zaratustri, kao sinu ili svešteniku Ormuzda; nadrugoj strani, Darije se u natpisu koji je sačuvan u Bihistunu hvalikako je ponovo uspostavio kult Ormuzda i suzbio magijske obrede!Otuda je očigledno da su postojale dve različite, međusobno suprot-stavljene škole magije. Najstarija i najviše ezoterijska od njih je bilaona koja je, zadovoljna sa svojim neosporivim znanjem i tajnimmoćima, bila spremna da se naizgled odrekne svoje egzoterijske po-pularnosti i prepusti svoju premoć u ruke reformatora Darija. Kasnijignostici su pokazali istu dobro promišljenu politiku prilagođavajućise u svakoj zemlji gde su boravili preovlađujućim oblicima vere, doksu tajno nastavljali da se drže sopstvenih učenja.

ZNAČENJE REČI “NAZAR” I “NAZAREĆANIN”

Potoji još jedna moguća hipoteza, ta da je Zero-Ištar (Zoroaster,tj. Zaratustra) bio prvosveštenik haldejskog kulta, odnosno mag-hi-jerofant. Kada su persijski Arijevci, pod Darijem Histaspom, zbacilipoklonike magije Gomate i ponovo uspostavili kult Ahura-Mazde,došlo je do stapanja prilikom koga je Zoro-Aštar Magova postaoZara-Tušra iz Vendidada. Ovo nisu prihvatili ostali Arijevci, već suradije prihvatili vedsku religiju, koja se razlikovala od one iz Aveste.Ali ovo ostaje samo hipoteza.

185

Razilaženja među ranim hrišćanimaRazilaženja među ranim hrišćanima

Šta god danas verovali da je Mojsije bio, mi ćemo ovde dokazatida je bio inicijat. Mojsijeva vera je u najboljem slučaju bila kultSunca i zmija, možda razblažen nekim površnim jednobožačkimpredstavama, pre nego što ih je Ezra na silu ubacio u tzv. „bogo-nadahnute spise” u vreme kada je, kako izgleda, preradio celo Mo-jsijevo Petoknjižje. U svakom slučaju, Četvrta knjiga Mojsijeva(Brojevi) kasnijeg je datuma; u njoj se kult Sunca i zmija javlja istotoliko jasno kao u ma kojoj paganskoj priči. Priča o „zmijama va-trenim”* je alegorija sa više značenja. „Zmije” su bili Leviti, tj. Ofiti,koji su bili Mojsijeva lična telesna garda (pogledajte 2 Moj. – Izlazak32:26); isto tako, nedvosmislena je zapovest „Gospoda” Mojsiju da„uzme sve knezove narodne, i objesi ih Gospodu prema suncu”**koje predstavlja simbol tog istog „Gospoda.”

Nazari ili proroci, kao i Nazarećani, bili su kasta koja se suprot-stavljala kultu Baha utoliko što su se, u skladu sa svim iniciranimprorocima, držali duha simboličkih religija i žestoko odupirali idolo-poklonstvu i egzoterijskim obredima koji su doslovce sledili mrtvoslovo svetih spisa. Otuda je i bilo toliko kamenovanja proroka odstrane rulje, predvođene sveštenicima koji su imali velike koristi odnarodnog sujevreja. Otfrid Miler pokazuje koliko su se Orfičke Mis-terije razlikovale od masovno upražnjavanih Bahovih obreda,13 iakose zna da su orfikoi takođe sledili kult Baha. Sistem najčistijeg mo-rala i strogog asketizma objavljen u Orfejevim učenjima, koga su senjegovi posvećenici tako strogo pridržavali, nespojiv je sa razuz-danošću i primitivnim amoralom obreda za mase. Priča o Aristejukoji progoni Euridiku u šumu, gde ona nailazi na zmiju i umire odnjenog ujeda, sasvim očigledno predstavlja alegoriju, koja je bar de-limično bila objašnjena još u najstarijim vremenima. Aristej je bru-talna snaga, koja proganja Euridiku, ezoterijsko učenje, u šumu gde

186

* Pogledajte 4 Moj. 21:6. (prim.prev.)** Pogledajte 4 Moj. 25:4. (prim.prev.)13 Otfried Muller: "Historical Greek Literature," pp. 230-240. (Otfrid Miler: Istorijska grčka književnost, str. 230-240.)


je zmija (simbol svakog solarnog božanstva, obožavana u svomgrubljem aspektu čak i od strane Jevreja) ubija, tj. prisiljava istinuda postane još više ezoterijska, i da potraži zaklon u Donjem svetu,koji nema ničeg zajedničkog sa paklom naših teologa.

Štaviše, sudbina Orfeja, koga su Bahovi sledbenici bukvalno iski-dali na komade, samo je još jedna alegorija koja pokazuje da su pri-mitivni obredi za mase uvek više dobrodošli od božanske ali zatojednostavne istine, i dokazuje veliku razliku koja je morala postojatiizmeđu ezoterijskih i masovnih kultova. Kako se za pesme Orfeja iMuzeja tvrdi da su izgubljene još u najdavnijim vremenima, tako dani Platon ili Aristotel nisu prepoznali ništa autentično u pesmama kojesu postojale u njihovo vreme, teško je precizno reći od čega su se sas-tojali njihovi obredi. Ipak, imamo usmeno predanje iz koga možemoda izvlačimo razne zaključke, a to predanje ukazuje da je Orfej doneosvoja učenja iz Indije. Njegova vera je bila ista kao kod najstarijihmagova – dakle, ona kojoj su pripadali inicijati svih zemalja, počevšisa Mojsijem, „sinovima Proroka” i asketskim nazarima (koje ne bismosmeli da pobrkamo sa onima protiv kojih su Osija i drugi proroci sipalikletve) pa sve do esena. Ovu poslednju sektu su činili Pitagorejci prenego što će se u priličnoj meri izvitoperiti, da bi ih potom u svom sis-temu usavršili budistički misionari, za koje nam Plinije kaže da su senastanili na obalama Mrtvog mora vekovima pre njegovog doba, „persaeculorum millia.” Ali ako su, sa jedne strane, ovi budistički monasibili prvi koji su ustanovili monaške zajednice i uveli strogo pridrža-vanje dogmatskih, konvencionalnih pravila, na drugoj strani su istotako bili prvi koji su podržavali i popularisali one stroge vrline kojesu tako tipične za Šakjamunija, i koje su pre toga postojale jedino uizolovanim slučajevima dobro poznatih filozofa i njihovih sledbenika;to su iste vrline koje je dva ili tri veka kasnije propovedao Isus. Tihvrlina su se pridržavali izvesni hrišćanski asketi, ali su one postepenonapuštene, pa čak i potpuno zaboravljene od strane hrišćanske crkve.

Inicirani nazari su se uvek pridržavali ovog zakonopravila, kogasu morali da slede i adepti svih razdoblja pre njih, dok su sledbenici

187


Jovana Krstitelja bili samo izdvojeni ogranak esena. Prema tome,nikako ne bismo mogli da ih pobrkamo sa nazarima o kojima se go-vori u Starom Zavetu, koje je Osija optužio da su se izdvojili ili pakposvetili Bošetu, što je podrazumevalo najveću moguću sablazan.Izvesti zaključak, kao što neki kritičari i teolozi rade, da to znači izd-vojiti sebe iz društva radi neporočnosti i uzdržavanja, ili je smišljenoizopačenje pravog značenja ili potpuno nepoznavanje hebrejskogjezika. Jedanaesti stih prvog poglavlja Micaha polovično objašnjavaovu reč u njenom uvijenom prevodu: „Prođi dalje, ti koji nastanjuješSafir, itd.”, dok je u originalnom tekstu upotrebljena reč Bošet. Sigu-rno je da ni Baal, ni Jahoh Kadoš sa svojim Kadešim, nije bio bogasketske vrline, mada ih Septuagint,14 kao i gali – savršeni sveštenici– [tetelesmenous] nazivaju iniciranim i posvećenim.15

Veliki Sod Kadešima, preveden u Psalmu 89:7 kao „sabor sveti-jeh” nije bio nikakva misterija „posvećenih” u onom smislu u komeje ta reč objašnjena u Vebsterovom rečniku.

Sekta nazarena je postojala daleko pre Mojsijevih zakona, a nastalaje u narodu koji je bio najljući neprijatelj „izabranom narodu” Izrailja,tj. među narodom Galileje, drevnom bućkurišu raznih sekti idolopok-lonika, gde je izgrađen Nazara, tj. sadašnji Nazaret. Upravo su u Nazaridrevni Nazareni ili Nazarećani održavali svoje „Misterije Života” ili„sabore”, kako ova reč sada glasi u prevodu,16 koji nisu bili ništa drugodo tajne misterije inicijacije,17 koje su se potpuno razlikovale po oblikusvog praktičnog izvođenja od Misterija za narodne mase, održavanihu Biblosu u Adonisovu čast. Dok su pravi incijati iz Galileje, odbačeniod narodnih masa, obožavali istinitog Boga i uživali u transcendentnimvizijama, čime su se bavili „izabrani”? Jezekilj govori o tome (u po-glavlju 8.) kada, opisujući ono što je video, kaže da ga je nekakav„oblik” rukom uhvatio za kosu na glavi i odneo iz Haldeje u Jeru-salim.* „I pred njima stajaše sedamdeset ljudi između starješina doma


14 Pogledajte fusnotu 2, Tom 1, str. 355.15 Pogledajte Moversa, str. 683.16 "Codex Nazaraeus," II. 305. (Kodeks nazarena, II., 305.)17 Pogledajte Lukijana: „De Syria Dea”* Pogledajte Jezek. 8:3. (prim.prev.)

188

od Apolosovih učenika u Efesu, i pita ih da li su primili Duha Sve-toga, oni mu naivno odgovaraju: „Nismo ni čuli da ima Duh Sveti.”„U šta se, dakle, krstite?” pita Pavle dalje. „U krštenje Jovanovo”,kažu oni. Tada Pavle, kako piše, ponavlja reči koje sinoptička Je-vanđelja pripisuju Jovanu; na to se ovi ljudi „krstiše u ime GospodaIsusa”, prikazavši istovremeno uobičajeni dar da govore jezike kojenisu znali, a koji prati silazak Duha Svetoga.

Kako to? Sveti Jovan Krstitelj, koga nazivaju „pretečom”, „da seispuni što je Gospod rekao”(Mat. 2:15), veliki prorok i mučenik, čijesu reči morale da imaju ogroman značaj u očima njegovih učenika,objavljuje „Duha Svetog” onima koji ga slušaju; zbog njega se maseokupljaju na obalama Jordana gde se, na velikoj ceremoniji Hristovogkrštenja, obećani „Duh Sveti” pojavljuje iz neba koje se otvorilo, dabi okupljena masa začula „glas sa nebesa”; pa ipak, postoje i učeniciSvetog Jovana koji „nisu ni čuli da ima Duh Sveti!” Zaista, sledbenicikoji su napisali Kodeks nazarena bili su sasvim u pravu. Samo, nijeIsus bio taj koji je izmišljao cele odlomke Biblije onako kako mu jeodgovaralo, već oni koji su došli posle Njega, koji su „izopačili Jo-vanovo učenje, izmenili krštenje sa Jordana i izvrnuli istinite izreke”.

Primedba da je sadašnji Kodeks napisan vekovima posle doba ukome su propovedali apostoli koje je Jovan neposredno rukpoložiobila bi potpuno besmislena. Isto važi i za naša jevanđelja. U vremekada se odigrao ovaj iznenađujući intervju Pavla sa „baptistima”,Vardesanes se još nije bio pojavio među njima, a ova sekta još nijesmatrana „jeretičkom”. Štaviše, u stanju smo da prosudimo kolikosu malo uticaja imali obećanje Svetog Jovana o „silasku Duha Sve-tog” i pojava samog „Duha” na njegove sledbenike, po tome kolikosu bili kivni na Isusove učenike i supraništvu koje se od samogpočetka pojavilo među njima. Ne, Jovan je toliko sumnjao da je Isusonaj dugo očekivani Mesija da, posle čuvene scene krštenja Isusa naJordanu i reči kojima sam Duh Sveti potvrđuje da je „ovo Sin mojljubljeni”(Mat. 3:17), vidimo „Preteču” kako iz tamnice nalaže dvo-jici svojih učenika da se raspitaju o Isusu: „Jesi li ti Onaj što će doći,ili drugoga da čekamo!!”(Mat. 11:2-3)

195


Već je i ova nepremostiva protivurečnost razumnim umovimamorala odavno da pruži zadovoljavajuće objašnjenje u pogledunavodno „božanskog nadahnuća” na kome se temelji Novi Zavet. Alimi možemo da postavimo i drugačije pitanje: ako je krštenje sim-bolična predstava ponovnog rođenja, i verska zapovest koju je us-tanovio sam Isus, zbog čega se sami hrišćani sada ne krste onakokako je opisano da je Isus učinio, „Duhom Svetim i ognjem”, umestošto slede običaj nazarena? Kakav je motiv mogao da ima Irinej uba-cujući ove sasvim očigledne dodatke ako ne da navede ljude dapoveruju kako naziv Nazarećanin, koga je Isus imao, potiče isklju-čivo od toga što je njegov otac živeo u Nazaretu, a ne zbog pove-zanosti sa sektom nazarena, iscelitelja?

Ova Irinejeva „nužna intervencija” je vrlo nespretno izvedena, jersu proroci još od pradavnih vremena grmeli protiv krštenja ognjem,kakvo su upražnjavali njihovi paganski susedi, kojim je prenošen „duhproročki”, odnosno Duh Sveti. Ali našao se u očajnoj situaciji; hrišćanisu bili opšte poznati kao nazareni ili eseni (prema Epifaniju), dok jeHrist jednostavno bio smatran prorokom i isceliteljem – takvim jesamog sebe prikazivao, kao takvog su ga prihvatili njegovi sopstveniučenici, takvim su ga smatrali njegovi sledbenici. U takvoj situacijinije bilo mesta bilo za novu božansku hijerarhiju, niti za novu VrhovnuBožansku Ličnost, a kako je Irinej uzeo na sebe da izmisli oboje,morao je nekako da poveže materijal koji mu je stajao na raspolaganju,i popuni praznine proizvodima svoje bujne mašte.

Da bismo se uverili da je Isus bio pravi nazaren – mada sa idejamao novoj reformi – uopšte ne bismo smeli da tragamo za dokazom uprevedenim Jevanđeljima, već u izvornim verzijama koje su nam dos-tupne. U Tišendorfovom prevodu Jevanđelja po Luki 4:34 sa grčkogstoji „Ješu nazaren”; dok u verziji na sirijskom* stoji „Jašua, tinazarenu.” Prema tome, ako uzmemo u obzir sve što je zbunjujuće inerazumljivo u četiri kanonska jevanđelja, izmenjeno i „ispravljeno”

196


* Verovatno se misli na staro-sirijski, tj. aramejski. (prim.prev.)

kako sada stoji, lako ćemo i sami videti da se pravo, izvorno hri-šćanstvo, onakvo kakvom je podučavao sam Isus, može naći jedinou takozvanim „sirijskim jeresima”. Samo iz njih možemo izdvojitima kakvu jasnu predstavu o tome šta je hrišćanstvo uopšte bilo usvom početku. Upravo je takva bila Pavlova vera, kada je govornikTetulijus optužio apostola pred guvernerom Feliksom. On se žalio dasu otkrili „ovoga čovjeka ... da podiže bunu ... i da je kolovođanazarejske jeresi”;32 i dok Pavle odbija sve ostale optužbe, priznajeda „se klanja Gospodu svojih otaca na način koji nazivaju jere-tičkim.”33 U ovom priznanju je sadržano celo „otkrivenje.” Ono po-kazuje: 1. da je Pavle priznao da pripada sekti nazarena; 2. da seklanjao Bogu svojih otaca, a ne „trojedinom” Bogu potonjih hrišćana,koji mu je bio potpuno nepoznat, i koji je bio izmišljen tek posle nje-gove smrti; i 3. da ovo nezgodno priznanje na sasvim zadovoljavajućinačin objašnjava zbog čega su Djela Apostolska, zajedno sa Otkrive-njem Svetoga Jovana Bogoslova, koje je tokom jednog dužeg periodacrkvena dogma potpuno odbacivala, i tokom istog vremena biloizostavljeno iz kanona Novog Zaveta.*

U Biblosu su neofiti, kao i hijerofanti, imali obavezu da, posleučešća u Misterijama, neko vreme poste i budu potpuno sami. Pos-tojao je strogi post kao i priprema pre i posle Bahovskih, Adoniskihi Eleuzinskih orgija, dok Herodot sa strahopoštovanjem iznosi nekenagoveštaje o Bahovom JEZERU, u kome su „oni (sveštenici) noćuizvodili predstave u kojima su bili prikazivani njegov život i stra-danja”.34 Tokom mitraističkih žrtvoprinošenja, prilikom inicijacije,neofit bi simulirao prethodnu scenu smrti, za kojom je sledila scena

197

32 Djel. 34:5.33 Isto, 14.* Ni danas se ne zna tačno kada je Otkrivenje Jovanovo uvršteno u kanonske spise a

time i u Sveto Pismo; sigurno je da je to učinjeno na crkvenom (ali ne vaseljenskom)Saboru u Kartagini, ali se ne zna na kom – iz 397. ili 419. godine. I pre i posle ovih go-dina bilo je otpora njegovom prihvatanju zbog teškoća u tumačenju i uobičajenom prip-isivanju raznim sektama i „jereticima.” I dan-danas je to jedina knjiga Svetog Pismakoja se u pravoslavnoj crkvi ne čita prilikom bogosluženja. (prim.prev.)

34 „Herodot”, II., str. 170.


u kojoj se „ponovo rađao kroz obred krštenja”. Deo ovog obreda dan-danas izvode masoni, kada neofit, u vidu Velikog Majstora HiramaAbifa, leži mrtav, da bi bio podignut snažno stisnutom lavljomšapom.

Sveštenici su bili obrezani. Neofit nije mogao da bude iniciran akoprethodno nije prisustvovao svetim Misterijama JEZERA. Nazareni subili krštavani na Jordanu i nisu mogli primiti krštenje ni na jednomdrugom mestu; takođe su bili obrezivani, i morali su da poste kako pretako i posle obrada krštenja. Do današnjeg dana pored svakog hramau Indiji se nalazi jezero, potok ili rezervoar pun svete vode, u kojimase bramane, kao i svi hindu vernici, svakodnevno kupaju. Takva mestasa posvećenom vodom su neophodni pratilac svakog svetilišta. Sve-tkovine na kojima se vernici kupaju, tj. obredi „krštenja”, odigravajuse dva puta svake godine; u oktobru i aprilu. Svaka traje po deset dana,i, kao i u drevnom Egiptu i Grčkoj, sveštenici potapaju u vodu statuesvojih bogova, boginja i idola; cilj tog obreda je da sa njih operu grehenjhovih poklonika koje su preuzeli na sebe, i koji ih kaljaju sve dokne budu oprani svetom vodom. Tokom arati, obreda kupanja, glavnobožanstvo svakog hrama se pronosi u svečanoj povorci do mora gdeće biti „kršteno”(tj. oprano). Bramanske sveštenike, koji nose svetekipove, obično prate maharadže – bosi i skoro potpuno goli. Tri putasveštenici ulaze u more; treći put nose sa sobom sve kipove. Držeći ihvisoko, dok ceo skup vernika ponavlja molitve, vrhovni sveštenik triputa zaranja u vodu statue bogova u ime mističnog trojstva, posle čegase smatraju pročišćenim.35 Jedna orfička himna naziva vodu najvećimpročišćivačem ljudi i bogova.

Za našu sektu nazarena se zna da je postojala nekih 150 godinapre Hrista, da su njeni sledbenici prebivali na obalama Jordana, kaoi na istočnoj obali Mrtvog mora, prema Pliniju i Josifu Flaviju.36 Ali

198


35 Hinduistički prvosveštenik – predvodnik Namburija, koji živi u oblasti Kočin, popravilu je prisutan tokom ovih svetkovina uranjanja u „Svetu vodu”. Ponekad putujeveoma daleko kako bi lično predvodio ove obrede.

36 “Judejske starine”, Josif Flavije, str. 9; XV., str. 10.

u Kingovim Gnosticima otkrivamo navod još jedne Josifove izjaveiz 13. stiha, koja kaže da su eseni prebivali na obalama Mrtvog mora„hiljadama godina” pre Plinijevog doba.37

Prema Manku, izraz „Galilejac” je gotovo sinonim za „nazaren”;štaviše, on pokazuje da su oni prvi održavali vrlo bliske veze sa „neo-brezanima”. Lokalno stanovništvo je verovatno postepeno prihvatilo,u neprekidnom kontaktu s njima, izvesne obrede i verske običaje pa-gana; prezir sa kojim su ortodoksni Jevreji gledali na Galilejce pri-pisuje se istom razlogu. Njihove prijateljske veze su ih sigurno naveleda u kasnijem periodu prihvate „Adoniju” tj. svete obrede nad telomožaljenog Adonisa, kao što vidimo da Jeronim s punim pravom žali.„Nad Vitlejemom”, kaže on, „sveti gaj Tamuza, što će reći Adonisa,baca svoju senku! A u PEĆINI u kojoj je nekad plakao mali Isus, sadažale Venerinog ljubavnika.”38

Negde posle pobune Bar-Kohbe rimski car je ustanovio Ado-nisove misterije u Svetoj pećini kraj Vitlejema; i ko bi mogao da tvrdida to nije bila petra, odnosno kameno svetilište na kome je kasnijesazidana crkva? Iznad jerusalimske kapije koja gleda ka Vitlejemuje nekada bio postavljen Adonisov vepar.

Mank kaže da su „nazareni bili ustanovljeni pre Musinih zakona”.39

To je očigledno, jer nalazimo da je ova sekta ne samo spomenuta veći detaljno opisana u Brojevima (tj. Četvrtoj Knjizi Mojsijevoj, poglavlje6.). U zapovesti koju Gospod daje Mojsiju u toj glavi, lako je prepo-znati obrede i zakone Adonisovih sveštenika.40

199

37 King misli da se radi o velikom preterivanju i sklon je da veruje da su ovi eseni,koji su nesumnjivo bili neka vrsta budističkih sveštenika, „samo nastavak društava kojasu bila poznata kao Sinovi Proroka”. „Gnostici i njihovi ostaci”, str. 22.

38 Sveti Jeronim: „Poslanice”, str. 49 (ad. Poulmam); pogledajte Danlepovu "Spirit-History”,str. 218.

39 „Mank”, str. 169.Musa je muslimanski analog jevrejskog imena Mojsije – kao Sulejman/Solomon,

Jusuf/Josif, Ilija/Alija, itd. (prim.prev.)40 Bah i Cerera – ili mističko Vino i Hleb, korišćeni prilikom Misterija, pretvaraju se

tokom „Adonija” u Adonisa i Veneru. Movers pokazuje da „je Jao Bah”(str. 550), a izvorna koji se poziva je Lidus de Mens (38-74), "Spirit-History", str. 195. Jao je solarnobožanstvo a time i jevrejski Jehova, tj. intelektualno ili Središnje Sunce kabalista.Pogledajte Julijana u Proklu. Ali ovaj „Jao” nije skriveni Bog.


Uzdržavanje i čestitost koji se propisuju u obe sekte identični su.U obe im je dopušteno da puste dugu kosu,41 kao što dan-danas radeindijski sveštenici koji žive s narodom i fakiri, dok ostale kaste šišajukosu i uzdržavaju se od vina u određene dane. Prorok Ilija, nazaren,opisan je u Drugoj knjizi o carevima i kod Josifa Flavija kao „savkosmat i opasan kožnijem pojasom”.42 A Jovana Krstitelja i Isusaprikazuju sa vrlo dugom kosom.43 Jovan „bijaše obučen u kamiljudlaku, i imaše pojas kožni oko sebe” (Mar. 1:6), dok je na Isusu bila„dolama (koja) ne bješe šivena nego izatkana izjedna” (Jovan 19:23)... a „haljine njegove ... vrlo bijele kao snijeg” (Mar. 9:3); upravo ona-kva odeća kakvu su nosili sveštenici nazarena, kao i pitagorejski ibudistički eseni, kako ih opisuje Josif Flavije.

Ukoliko pažljivo pratimo poreklo reči nazar i nazaret, kroz naj-verodostojnije poznate radove antičkih pisaca, otkrićemo da su uveku vezi sa „paganskim”, ali i jevrejskim adeptima. Tako AleksandarPolihistor kaže za Pitagoru da je bio učenik asirskog nazarena, za koganeki pretpostavljaju da je bio Jezekilj. Diogen Laertije tvrdi da jePitagora, pošto je bio iniciran u sve Misterije Grka i varvara, „otišaou Egipat i posle toga posetio Haldejce i mage”; dok Apulej smatra daje Zaratustra bio taj koji je podučavao Pitagoru.

Da smo sugerisali da su hebrejski nazari, proroci „Gospodnji”koji su sipali kletve, bili inicirani u takozvane paganske Misterije, ida su pripadali (bar većina njih) istoj loži ili krugu adepata kao i onikoji su smatrani idolopoklonicima, te da je njihov „krug proroka” biosamo jedna od grana tajnog udruženja koje bismo mogli da nazovemo„internacionalnim”, kakve li bismo izlive hrišćanskog besa samo iza

200


41 Josif Flavije: Judejske starine, IV., str. 4.42 Ibid, IX.; 2 Car. 1. 8.43 Imajući u vidu dobro poznatu činjenicu da je Isus nosio dugu kosu i da je uvek tako

prikazivan, deluje prosto neverovatno koliko je malo nepoznati sastavljač Djela Apos-tolskih znao o apostolu Pavlu, jer ga navodi u 1 Kor. 11:14 kako kaže: „Zar vas i samapriroda ne uči da je mužu sramota ako ima dugačku kosu.” Sigurno je da Pavle nikadanije mogao da izjavi tako nešto! Prema tome, ako je ovaj odlomak originalan, Pavle nijeništa znao o proroku čije je učenje prigrlio i zbog koga je postradao; a ako nije – kolikoje pouzdano sve ostalo?

zvali! Pa ipak, ceo slučaj izgleda krajnje sumnjivo. Prisetimo se započetak onoga što Amijan Marcelin i drugi istoričari pripovedaju oDariju Histaspu. Ovaj je, prodrevši u Gornju Indiju (današnju Bak-triju) saznao za „čiste obrede”, kao i nauku o sazvežđima i kosmosuod bramana, i preneo ih magima. Ali u istoriji Histaspa prikazuju kaonekog ko je uništio mage i uveo – ili tačnije nametnuo – čistu religijuZaratustre, veru u Ormuzda. Otkud onda da je na Darijevoj grobnicipronađen jedan natpis u kome se kaže da je bio „učitelj i hijerofantmagije, ili magijanizma”? Očigledno mora da je posredi nekakva is-torijska greška. I istorija je priznaje. U ovoj zbrci naziva Zaratustra,Pitagorin učitelj, ne može da bude ni Zoroaster ni Zaratustra koji jeuveo kult Sunca među Parse (tj. Persijance); niti onaj koji se pojaviona dvoru Guštaspa (Histaspa), navodnog Darijevog oca; niti pakZoroaster koji je postavio svoje mage iznad samih kraljeva. Najstarijispis Zoroastrijanaca – Avesta – ne odaje ni najmanji znak da je verskireformator ikada upoznao ma koji od naroda što su potom prihvatilikult koga je ustanovio. Izgleda da uopšte nije znao za zapadne susedeIrana, Mede, Asirce, Persijance i druge. Ako nismo imali drugedokaze o daleko većoj starosti zoroastrijanske vere od otkrića ovegreške, koju su počinili naučnici u našem veku, poistovećujući kraljaVištaspu (Guštaspu) sa Darijevim ocem, dok persijsko predanje di-rektno ukazuje na Vištaspu kao na poslednjeg u nizu kajanskihprinčeva koji su vladali Baktrijom, onda bi ovo trebalo da bude do-voljno, jer se asirsko osvajanje Baktrije odigralo punih 1.200 godinapre Hrista.44

201

44 Maks Miler je ovo uspešno dokazao u svom predavanju o „Zend-Avesti”. On nazivaGuštaspa „mitskim učenikom Zaratustre”. Mitskim možda stoga što je period u komeje živeo i učio sa Zaratustrom suviše daleko od nas da bi naša savremena nauka moglada špekuliše o njemu sa ma kakvom sigurnošću.


DA LI JE ZARATUSTRA GENERIČKI NAZIV?

Prema tome, savršeno je prirodno da u nazivu Zaratustra ne pre-poznajemo ime nego generički izraz, čije značenje prepuštamo filolo-zima da se oko njega dogovore. Guru na sanskritu znači duhovniučitelj, a kako Zuruastara na istom jeziku znači „onaj koji obožavaSunce”, zašto bi smatrali nemogućim da nekom sasvim prirodnom iz-menom jezika, usled velikog broja naroda koji su bili preobraćeni ukult Sunca, reč guru-astara, tj. duhovni učitelj solarnog kulta, takobliska tobožnjem imenu osnivača ove religije, bude postepeno prei-načena u svoj opštepoznati oblik Zurjastara ili Zoroaster? Kabalistismatraju da je postojao samo jedan Zaratustra i mnoštvo guru-astara,tj. duhovnih učitelja, i da je jedan od takvih gurua, ili tačnije huru-astera, kako ih nazivaju u starim rukopisima, bio Pitagorin učitelj.Filologiji i našim čitaocima prepuštamo objašnjenje ove zagonetke.Mi, pak, verujemo u ovo koje smo izneli, jer u pogledu rečenog proble-ma imamo daleko više poverenja u kabalističko predanje nego u obja-šnjenja savremene nauke, među kojima ne postoje dva koja su uspelada se usklade do današnjeg dana.

Aristotel izjavljuje da je Zaratustra živeo nekih 6.000 godina preHrista; Hermipus iz Aleksandrije, za koga je rečeno da je čitao izvorneknjige zoroastrijanaca, mada Aleksandra Makedonskog optužuju da ihje uništio, prikazuje Zaratustru kao učenika Azonaka (Azon-ah ili Azon-Bog) i određuje vreme u kome je ovaj živeo na 5.000 godina pre padaTroje. Er ili Eros, o čijem prikazivanju Platon pripoveda u svojojDržavi, bio je, prema Klimentu, nazivan Zorduš. Dok je mag koji jezbacio Kambiza* bio po nacionalnosti Med, a Darije objavljuje da jezabranio magijske obrede kako bi na njihovo mesto uveo kult Ormuzda,Ksantus iz Lidije izjavljuje da je Zaratustra bio predvodnik maga!

202


* Ovde se misli na Kambiza II, persijskog kralja koji je vladao 530-522. pre Hrista.Ostao je upamćen po osvajanju Egipta 525. pre Hrista. (prim.prev.)

Ko je od njih pogrešio? Ili su, možda, svi u pravu, i jedino savre-meni tumači nisu u stanju da objasne razliku između reformatora injegovih apostola i sledbenika? Ove greške naših komentatora naspodsećaju na onu koju je načinio Svetonije, kada je pogrešno shvatiohrišćane kao jednog Hristosa, ili Hrestosa kako ga je on napisao,uveravajući svoje čitaoce da ga je Klaudije proterao zbog nemira kojeje izazvao među Jevrejima.*

Najzad, vraćajući se nazarima, imamo jedan Plinijev pomen nekogZaratusa sledećim rečima: „On je bio zoroaster i nazaret.” Kako Zara-tustru (Zoroastera) nazivaju vrhovnim magom, dok „nazar” znači izd-vojeni ili posvećeni, ne radi li se ovde o jevrejskom izrazu za maga?Volni veruje da je upravo tako. Persijska reč na-zaruan označava mili-one godina, a odnosi se na haldejskog „Starca”. Otuda i dolazi imenazara ili nazarena, koji su bili posvećeni služenju Jedinog VrhovnogBoga, kabalističkog En-Sofa, ili „Starca”, „starijeg od najstarijih.”

Ali reč nazar se može pronaći i u Indiji. Na hindiju nazar znači vid,unutrašnje ili natprirodno čulo vida; nazar band-i označava ushićenost,mesmeričke ili magijske čini, dok je nazaran reč za razgledanje ili čulovida.

Profesor Vajlder misli da, ako se reč zeruana ne može pronaćinigde u Avesti, već jedino u kasnijim knjigama Parsa, mora da jedošla od maga, koji su sačinjavali persijski svešteni stalež u perioduSasanida,** ali su poticali iz Asirije. „Smatram da je Turan o komepesnici govore”, kaže on, „bio Aturija, tj. Asirija, a da je Zohak (Az-dahaka, Dei-okes ili Astijag), Kralj zmija, bio asirski, medijski i vavi-lonski – kada su se sve ove zemlje našle ujedinjene pod istomvlašću.”

Međutim, ovo mišljenje ni na koji način ne dovodi u pitanje našuizjavu da su tajna učenja maga, tj. pre-vedskih budista, ili hijerofanata

203

* Isus je osuđen i raspet u vreme drugog rimskog cara, Tiberija (14-37. po Hristu),prema raznim procenama negde između 29. i 33. godine. Tiberija je na rimskom prestolunasledio Kaligula, a ovoga Klaudije (vladao 41-54.). (prim.prev.)

** Sasanidi su poslednja persijska dinastija pred-islamskog perioda, 224-651. godinepo Hristu. (prim.prev.)


egipatskog Tota, odnosno Hermesa, kao i drugih adepata ma kog raz-doblja i nacionalnosti, uključujuću haldejske kabaliste i jevrejskenazare, bila od samog početka potpuno istovetna. Kada upotreblja-vamo izraz budisti, pod njim ne podrazumevamo bilo egzoterijskibudizam, koga su uveli sledbenici Gautame-Bude, niti savremenubudističku veru, već tajnu filozofiju Šakjamunija, koja je u svojojsuštini nesumnjivo istovetna sa drevnom Mudrošću-religijom naj-starijih svetilišta, tj. sa prevedskim bramanizmom.

Zaratustrina „šizma”, kako je nazivaju, predstavlja direktan dokazza to. Jer to i nije bila šizma u strogom smislu reči, već (jednim delom)javno izlaganje strogo jednobožačkih verskih istina, koje su do tadapodučavane jedino u svetilištima, koje je naučio od bramana. Zaratus-tra, prvi koji je uveo solarni kult, ne može biti nazvan utemeljiteljemdualističkog Sistema,* niti je bio prvi koji je učio da postoji jedan je-dini Bog, jer je propovedao samo ono što su ga naučili bramane. IMaks Miler potvrđuje da su Zaratustra i njegovi sledbenici, zoroastri-janci, „bili nastanjeni u Indiji pre nego što su se doselili u Persiju”.„Da su zoroastrijanci i njihovi prethodnici došli iz Indije”, kaže on,„tokom Vaidiki perioda, može se dokazati isto tako nedvosmisleno kaoi da su prvi stanovnici Marseja došli iz Grčke ... Mnogi od zoroastri-jskih bogova predstavljaju ... samo odraz ili preobražaj prvobitnih,originalnih božanstva iz Veda.”45

Ako bismo mogli da dokažemo – što možemo na osnovu dokazaiz kabale, kao i najstarijih predanja Mudrost-religije, filozofije dre-vnih svetilišta – da su sva ova božanstva, bilo da pripadaju zoroas-trijancima ili Vedama, samo personifikacije okultnih sila prirode,verne sluge adepata tajne mudrosti – magije – onda bismo bili na si-gurnom terenu.

204


* Dualistička (dvojna) religija se temelji na dva suprotna (i suprotstavljena) entiteta:sili dobra, pravde, istine, svetlosti i sili zla, nepravde, laži, tame; njihov sukob je cen-tralna tema kulta, drama koja se odvija na planu našeg fizičkog sveta. Kao tipičan primerovakve vere obično se navodi zoroastrizam. (prim.prev.)

45 Maks Miler: „Zend Avesta” 83.

Prema tome, bilo da kažemo da su se kabalizam i gnosticizamrazvili iz mazdaizma ili zoroastrijanizma, sasvim je svejedno, ukolikopod tim ne mislimo na egzoterijski kult – što mi ne činimo. Isto tako,i u istom smislu, možemo da ponovimo reči Kinga, autora Gnostika,i nekolicine drugih arheologa, i prihvatimo stav da su i jedni i drugiproistekli iz budizma, istovremeno najjednostavnije i najpotpunije odsvih filozofija, koja je rezultirala jednom od najčistijih religija za kojeje svet znao. Samo je pitanje hronologije koja je od ovih religija, ra-zličitih samo po svom spoljnom, javnom obliku, najstarija, a time i na-jmanje izmenjena. Ali čak i ovo ima tek indirektne veze, ako uopšteima ikakve, sa predmetom o kome raspravljamo. Već neko vreme prepočetka naše ere adepti su, osim u Indiji, prestali da se okupljaju u ve-like zajednice, ali ista učenja, potpuno identična kako po suštini takoi po svom duhu, ako već ne po spoljnjem obliku, i dalje su se moglasresti kod esena ili neoplatonista, ili mnoštva međusobno suprotstavlje-nih sekti koje bi nastale samo da ubrzo iščeznu bez traga. Prema tome,kada kažemo budizam mislimo na religiju koja bukvalno znači UčenjeMudrosti, nebrojeno mnogo vekova starije od metafizičke filozofijeSidarte Šakjamunija.

Posle devetnaest vekova prinudnog eliminisanja svake rečeniceiz kanonskih knjiga koja bi mogla da uputi istraživača na pravi trag,postalo je veoma teško da se na zadovoljavajući način „egzaktnoj”nauci dokaže da su „paganski” poklonici Adonisa, njihovi susedinazareni, ali i pitagorejski eseni, terapeuti – iscelitelji,46 ebioniti idruge sekte bili su, sa vrlo malim razlikama, sledbenici drevnih teu-rgijskih Misterija. Ipak, putem analogija i detaljnog proučavanjaskrivenog smisla njihovih obreda i običaja, možemo da uđemo u tragnjihovom međusobnom srodstvu.

Jednom Isusovom savremeniku je sudbina odredila da svojim tu-mačenjima najstarije književnosti Izraelita pokaže budućim pokole-njima koliko se kabalistička filozofija podudarala u svom ezoterijskom

205

46 Filon: „ De Vita. Contemp.”


učenju sa onom kod najdubljih grčkih mislilaca. Ovaj savremenik,revnosni sledbenik Platona i Aristotela, zvao se Filon Judejac. Kaotumač Mojsijevih knjiga čisto kabalističkim metodom, postao je ču-veni jevrejski pisac koga Kingsli naziva ocem novog platonizma.

Potpuno je očigledno da su Filonovi terapeuti bili ogranak esena. Nji-hovo ime to jasno pokazuje – Essaioc, asaja, tj. lekar. Otuda tolike pro-tivurečnosti, falsifikati i druge očajničke mere sa ciljem da pomireproročanstva iz jevrejskih svetih knjiga sa naivnošću i verom Galilejaca.

Jevanđelistu Luku, koji je bio lekar, u tekstovima na sirijskom oz-načavaju kao asaju, esajana ili esena. Josif Flavije i Filon Judejac suostavili dovoljno opisa ove sekte da uopšte ne posumnjamo da je re-formator nazarena*, primivši svoje obrazovanje u njihovim prebiva-lištima u pustinji i prošavši inicijaciju u Misterije, više voleo slobodani nezavistan život lutajućeg nazarena, i, odvojivši se od njih na tajnačin, tj. postavši „de-nazarizovan”, postao putujući terapeuta, naza-ren, iscelitelj. Svaki terapeuta, pre nego što bi napustio svoju zajednicu,morao je da uradi istu stvar. I Isus i Jovan Krstitelj su propovedali krajsvog razdoblja;47 to dokazuje da su znali za tajne proračune sveštenikai kabalista koji su, pored predvodnika esenskih zajednica, jedini poz-navali tajnu o trajanju vremenskih ciklusa. Ovi drugi su bili kabalistii teurgisti; „imali su svoje mističke knjige i predviđali buduće do-gađaje”, kaže Mank.48 Danlep, čija su privatna istraživanja u ovompravcu izgleda bila prilično uspešna, pronašao je tragove o postojanjuesena, nazarena, dositeana i nekih drugih sekti pre Hristovog vremena:„Odbacivali su zadovoljstva, prezirali bogatstvo, voleli jedan drugogi, više od drugih sekti, zapostavljali brak, smatrajući savladvanje strastidokazom vrline”,49 kaže on.


206

*Isus. (prim.prev.)47 Pravo značenje podele vremena na razdoblja pripada ezoterijskoj i budističkoj tradi-

ciji. Neinicirani hrišćani su ga tako slabo shvatali da su Isusove reči prihvatali bukvalno,i čvrsto verovali da je govorio o „smaku sveta.” Postojalo je mnogo proročanstava onastupajućem dobu. Vergililije, u četvrtom Eklogu, pominje Metatron – novi početak, skojim će se završiti gvozdeno doba i nastupiti zlatno.

48 „Palestina”, str. 525. i dalje.49 „Sod, Sin Čovečiji,” tom II., Predgovor, str. XI.

Sve su to vrline kojima je učio Isus; i ako treba da prihvatimo je-vanđelja kao standard istine, Hrist je bio metempsihozista, tj. učio je„reinkarnaciji” – kao i neki među esenima, za koje smo videli da subili pitagorejci po svim svojim učenjima i običajima. Jamblih pot-vrđuje da je filozof sa Samosa proveo izvesno vreme sa njima na pla-nini Karmel.50 U svojim raspravama i propovedima Isus je uvekgovorio u parabolama i upotrebljavao metafore da bi ga slušaoci boljerazumeli. I ovaj običaj je tipičan za esene i nazarene; nije poznato dasu Galilejci iz gradova ili sela ikada upotrebljavali ovakav alegorijskijezik. Zaista, mada su neki od njegovih učenika bili Galilejci kao ion, bili su iznenađeni kada su otkrili da upotrebljava takve izraze uobraćanju ljudima. Često su ga pitali: „Zašto im govoriš u priča-ma?”51 „Zato što je vama dano da znate tajne Carstva nebeskoga, anjima nije dano”, bio je njegov odgovor tipičan za incirane. „Zato imgovorim u pričama, jer gledajući ne vide, i slušajući ne čuju, nitirazumeju.”52 Štaviše, vidimo Isusa kako još jasnije izražava svojemisli – i to rečenicama koje su čisto pitagorejske – kada tokomBesjede na Gori kaže:

„Ne dajte svetinje psima;niti bacajte bisera svojih pred svinje,da ih ne pogaze nogama svojim,i okrenuvši se ne rastrgnu vas.”53

Profesor A. Vajlder, izdavač Tejlorovih “Eleuzinskih misterija”,primećuje „sličnu sklonost kod Isusa i Pavla da svoja učenja podelena ezoterijska i egzoterijska, Misterije Carstva Božijeg ‚za apostole’,a ‚parabole’ za mase. ‚Mudrost govorimo’, kaže Pavle ‚među savr-šenima’(tj. iniciranima).*

207

50 „Pitagorin život”, Mank izvodi ime jesena ili esena iz sirijskog asaja – iscelitelji,tj. lekari, pokazujući da su isto što i egipatski terapeute. „Palestina”, str. 515.

51 Mat. 13:10.52 Isto, 13:13.53 Ibid, 7:6.* „Eleuzinske misterije”, str. 15. Navod je iz 1 Kor. 2:6. (prim.prev.)


U Eleuzinskim i drugim Misterijama učesnici su uvek bili pode-ljeni na dve klase, na neofite i savršene. Prvima je ponekad bila dopu-štena preliminarna inicijacija: dramatična predstava o boginji Cereriili duši koja se spušta u Had.54 Ali jedino je „savršenima” dopuštanoda osete čari Misterija božanskog Elizijuma, nebeskog prebivalištablaženih; ovaj Elizijum je nesumnjivo bio isto što i „Carstvo Ne-besko”. Sporiti ili odbaciti gore navedeno naprosto bi značilo zatvo-riti oči pred istinom.

Priča apostola Pavla, u njegovoj Drugoj Poslanici Korinćanima(12:3-4), pala je u oči nekolicini naučnika, dobro upućenih u opisemističnih obreda inicijacije koje je ostavila nekolicina klasika, sma-trajući da se njom nesumnjivo aludira na završni čin epopteje.55

„Znam da taj čovjek – da li u tijelu, da li izvan tijela, ne znam, Bogzna – bi odnesen u raj i ču stvari zabranjene koje čovjeku nije dopu-šteno govoriti.” Ove reči su retko, bar koliko mi znamo, komentatorismatrali za aluziju na božanske vizije „iniciranog” proroka. Aliupotrebljeni izrazi savršeno jasno govore sami za sebe. Stvari „koječovjeku nije dopušteno govoriti” nagoveštene su istim tim rečima, arazlog zbog koga su izgovorene je isti kakav uporno ponavljaju Pla-ton, Prokle, Jamblih, Herodot i drugi klasici. „MUDROST govorimo(samo) među SAVRŠENIMA”, kaže Pavle, nedvosmislen i neosporanprevod ove rečenice bi bio: „Mi govorimo o dubljim (ili vrhunskim)ezoterijskim učenjima Misterija (koje su nazvane „mudrošću”) jedinomeđu onima koji su incirani.”56 Tako je u rečenici „taj čovjek bi odne-


54 Ovaj silazak u Had je označavao neizbežnu sudbinu svake duše koja je neko vremebila sjedinjena sa zemaljskim telom. Ovu sjedinjenost, mračnu perspektivu za dušu kojabi se našla zatočena unutar mračnog, trošnog tela, svi drevni filozofi, pa čak i savremenibudisti, smatrali bi kaznom.

55 „Eleuzinske misterije”, str. 49, fusnota.56 „Duboka ili ezoterijska učenja drevnih mudraca su nazivana ‚mudrost,’ dok je kas-

nija filozofija, kao i gnozis, nazivana ‚znanje.’ Ona su se bavila ljudskom dušom, njenimbožanskim poreklom, njenom navodnom degradacijom sa svog uzvišenog položaja kadaje došla u dodir sa „stvorenim”, tj. fizičkim svetom, njenim postepenim napretkom ipovratkom Bogu kroz niz ponovnih rođenja ili .... seljenja iz tela u telo.” Ibid, str. 2,fusnota.

208

sen u raj” – očigledno se radi o samom Pavlu57 – hrišćanska reč rajzamenila Elizijum. Da kompletiramo dokaz mogli bismo se prisetitiPlatonovih reči, koje smo naveli na drugom mestu, koje pokazuju dapre nego što bi inicirani mogao da vidi bogove u njihovom najčisti-jem svetlu, morao je da se oslobodi svog tela, tj. da odvoji svoju as-tralnu dušu od njega.58 I Apulej opisuje svoju inicijaciju u Misterijena isti način:

ISUSOVA PITAGOREJSKA UČENJA

Otuda je, poput Pitagore i drugih hijerofanata-reformatora, Isuspodelio svoja učenja na egzoterijska i ezoterijska. Verno sledećipitagorejsko-esensku praksu, nikada nije seo da jede a da se prethodnonije „zahvalio”. „Sveštenik se pomoli pre svog obeda”, kaže Josifopisujući esene. Isus je isto tako podelio svoje sledbenike na „neofite”,„braću” i „savršene”, na osnovu toga kako ih je sam razlikovao. Alinjegova karijera, bar u vidu rabina koji je javno propovedao, bila jesuviše kratka da bi imao vremena da utemelji sopstvenu školu, i,izuzev Jovana, izgleda da nije inicirao nijednog drugog apostola.Gnostičke amajlije i talismani uglavnom simbolizuju apokaliptičkealegorije. „Sedam samoglasnika” su u tesnoj vezi sa „sedam pečata”,a mistička titula Abraksas sadrži u sebi isto onoliko od Šem Hamfiroša,„svete reči” ili zabranjenog imena, kao što je ime koje zovu: Reč Bo-žija, „koju niko ne zna do On sam”,60 kako se izrazio Jovan Bogoslov.

57 Kiril Jerusalimski to potvrđuje. Pogledajte VI. 10.58 “Fedar”, str. 64.59 “Zlatni magarac”, XI.60 Otkr. 19:12.

209

„Prišao sam se granicama smrti, i, pošto sam došao do Proser-pininog praga, vratio sam se prošavši sve elemente. U ponoćnojtmini ugledah sunce kako blista predivnom svetlošću, zajedno sabožanstvima donjeg i gornjeg sveta, i kako su ova božanstva pri-lazila, tako sam im ukazivao svoje najdublje poštovanje.”59


jeres u očima sanhedrina. Talmud, govoreći o nazarima ili nazare-nima (koji su se odrekli sveta poput indijskih jogina ili pustinjaka),naziva ih sektom iscelitelja, ili lutajućih isterivača nečistih duhova;isto čini i Džervis. „Oni su lutali zemljom, živeći od milostinje i is-celjujući ljude.”76 Epifanije kaže da su nazareni pali u jeres odmahiza Korinćana, bilo da su „nastali pre ili posle njih, u svakom slučajubili su savremenici” i zatim dodaje da su „svi hrišćani u to vreme bezrazlike nazivani nazarenima!”77

UČENJE O PROMENAMA

Već pri prvom pominjanju Jovana Krstitelja Isus kaže da je „on ...Ilija što će doći.”* Ova tvrdnja, ukoliko se ne radi o kasnije ubačenomodlomku kako bi ispalo da se proročanstvo ispunilo, predstavlja jošjedan dokaz da je Isus bio kabalista, osim ako nismo spremni da prih-vatimo učenje francuskih spiritista i pretpostavimo da je verovao ureinkarnaciju. Osim kabalističkih sekti poput esena i nazarena, te uče-nika Simeona Ben Johaja i Hilela, ni ortodoksni Jevreji ni Galilejcinisu verovali niti su išta znali o učenju o permutaciji. A sadukeji suodbacivali čak i ideju o vaskrsenju.

„Ali autor ovog učenja o povratku u drugom telu je bio Moša, našučitelj, neka bi počivao u miru! On, u kome su se revolvirali (transmi-grirali) Set i Hebel, kako bi mogao da pokrije golotinju svog OcaAdama – Primusa”, kaže Kabala.78 Prema tome, Isusov nagoveštaj daJovan predstavlja ponovnu pojavu (ili transmigraciju) Ilije izgleda kaonepobitan dokaz njegove pripadnosti ovoj školi.

216


76 Pogledajte rad "Israelite Indeed”, (Pravi Izraelićanin, tom II., str. 238); "Treatise Nazir" (Rasprava o nazarenima)77 „Epiph. ed. Petar,” tom I., str. 117.* Mat. 11:14. (prim.prev.)78 "Kabbala Denudata" II., 155; "Vallis Regia," Paris edition. (Razotkrivena Kabala, ii., 155; „Vallis Regia,” parisko izdanje.)

Sve do današnjeg dana neinicirani kabalisti i masoni veruju da jepermutacija isto što i transmigracija i metempsihoza. Ali u pogleduučenja pravih kabalista greše isto toliko kao i u slučaju budista. Istina,u Zoharu se na jednom mestu kaže: „Sve duše su podložne transmi-graciji ... ljudi ne znaju puteve Gospodnje, neka je blažen; ne znaju daizlaze pred sud, kako pre nego što dođu na ovaj svet tako i kada ga na-puste”; i fariseji su se držali ovog učenja, kao što Josif pokazuje (Jude-jske starine, 18:13). Tu je i učenje Gilgula koje se držalo čudne teorijeo „kovitlanju duše” u kome stoji da tela Jevreja sahranjenih daleko odSvete Zemlje i dalje čuvaju česticu duše koja ne može da nađe mir nitida ih napusti sve dok ne dospe u tle „Obećane Zemlje”. Za ovo „kovi-tlanje” se mislilo da ga sama duša stvara vraćajući se unatrag krozevoluciju vrsta, transmigrirajući od najsićušnijeg insekta do najvećeživotinje. Ali ovo je bilo egzoterijsko učenje. Uputićemo čitaoca nadelo “Razotkrivena kabala”, od Henrija Kunrata; njegov način izraža-vanja, koliko god bio nejasan, ipak može donekle da rasvetli ovaj pro-blem.

No, ovo učenje o permutaciji ili kružnom kretanju se ne sme shvatitikao verovanje u reinkarnaciju. To što je Mojsije smatran za transmi-graciju Abela i Seta ne znači da su kabalisti – bar oni koji su bili inici-rani – verovali da se istovetni duh ma kog od Adamovih sinova pojaviou telesnom obliku Mojsija. To samo pokazuje kakvim su se načinomizražavanja koristili kada su ukazivali na jednu od najdubljih misterijaorijentalnog gnozisa, na jedno od najveličanstvenijih verskih načelaTajne Mudrosti. Ono je namerno prikazano na takav način da polaskriva a pola pokazuje istinu. U njemu se izražava verovanje u to da jeMojsije, poput još nekih ‚bogolikih’ ljudi, dostigao najviše od svihstanja na ovom svetu – najređi od svih psiholoških fenomena, savršenosjedinjenje besmrtnog duha sa zemaljskom duadom. Time je ‚trojstvo’kompletirano. Bog je ponovo otelovljen. Ali koliko su retke takveinkarnacije!

217


SMISAO POJMA O OTELOVLJENOM BOGU

Izraz koga je Isus jednom prilikom upotrebio: „Ja rekoh: bogoviste?” koji je, prema našim proučavaocima Biblije puka apstrakcija, zakabaliste je od najvećeg značaja. Svaki besmrtni duh koji obasjavaljudsko biće svojim zracima je bog – Mikrokosmos Makrokosmosa,deo Nedokučivog Boga, Prvobitnog Uzročnika od koga je neposrednoproistekao. On poseduje sve odlike izvora iz koga potiče. Među njimasu i sveznanje i svemoć. Obdaren njima, a ipak onemogućen da ih upunoj meri ispolji dok je u telu, tokom kog vremena su ova svojstvaskrivena i ograničena mogućnostima fizičke prirode, ovakav čovek, ukome prebiva božanski duh, može da se izdigne daleko iznad svojevrste, ispoljavajući gotovo božansku mudrost i natprirodne moći; jer,dok su ostali smrtnici oko njega samo zasenjeni svojim božanskim JA,pri čemu im se pruža svaka prilika da zasluže večni život posle svojesmrti, ali bez ikakve garancije osim njihovih ličnih napora da će os-vojiti carstvo nebesko, takozvani ‚odabrani’ čovek je postao besmrtanjoš za života na ovom svetu. Njegova nagrada je osigurana. Od sadapa u buduće živeće večnim životom. Ne samo što može da bude„gospodarom”79 svega stvorenog upotrebljavajući „natprirodna svo-jstva” zabranjenog IMENA, već se još u ovom životu nalazi na višemnivou, a ne kao što je Pavle rekao: „Privremeno manjim od anđela.”80

Za drevne narode bi bilo ravno svetogrđu da veruju da su takvisavršeni entiteti otelovljenja Jednog, Vrhovnog i večno nevidljivogBoga. Nijedno takvo obesvećenje zastrašujućeg božanskog Veliča-nstva nije moglo da se nađe u njihovim teološkim predstavama. Moj-

218


79 Psal. 8:6.80 Jevr. 2:7 i 9. (prim.prev.) Ova protivurečnost, koja je pripisana Pavlu u njegovoj

Poslanici Jevrejima, gde je naveden kako u 1:4 kaže o Isusu: „I toliko se pokaza veći odanđela”, da bi odmah iza toga u 2:9 izjavio: „A privremeno manjim od anđela vidimoIsusa”, pokazuje koliko su spisi apostola, ako su oni ikada išta napisali, bezobzirno„doterivani” i prerađivani.

sije i drugi, koji su ga samo simbolično predstavljali ili pokušavali daigraju njegovu ulogu, za njih su bili samo savršeno kompletni ljudi,‚bogovi’ na zemlji, jer su njihovi bogovi (tj. božanski duhovi) ušli unjihova osvećena telesna prebivališta, odnosno u njihova pročišćenafizička tela. U drevnim vremenima bestelesni duhovi heroja i mudracasu nazivani ‚bogovima.’ Odatle potiču optužbe za mnogoboštvo i idolo-poklonstvo od strane onih koji su prvi nakalemili ljudski oblik naj-svetijim i najčistijim apstraktnim predstavama svojih praotaca.

Pravi, skriveni smisao ovog učenja poznat je svima koji su inici-rani. Tanaim su ga saopštavali onima koje su odabrali – isarim – usvečanoj izolaciji kraljevskih grobnica i nenastanjenih mesta. To jebila jedna od vrhovnih, ljubomorno čuvanih ezoterijskih tajni, jer jeljudska priroda tada bila ista kakva je i danas, i sveštenički stalež jetada, kao i sada, bio uveren u superiornost svog znanja, i imao ambi-ciju da se izdigne iznad slabijih, koji su sačinjavali široke mase; je-dina razlika je možda u tome što su njeni hijerofanti bili u stanju dadokažu svoje tvrdnje i verodostojnost svojih učenja, dok se sada ver-nici moraju zadovoljiti slepom verom.

Dok su kabalisti ovu misterioznu i retku pojavu sjedinjenja duhasa smrtnim telom poverenom njegovom staranju nazivali „silaskomanđela Gavrila” (što je neka vrsta generičkog imena za to), Glas-nikom Života i anđelom Metatronom, i dok su nazareni istu stvarnazivali Abel-Zivo,81 tj. Izaslanik Gospoda na Nebesima, opštepo-znati naziv je bio „Pomazani Duh”.

Otuda je prihvatanje ovog učenja navelo gnostike da Isusa sma-traju čovekom koga je zasenio Hristos ili Glasnik Života, i da je nje-gov očajni krik sa krsta „Ili, Ili, lama savahtani”* izbio iz njega utrenutku kada je osetio da ga je to nadahnjujuće Prisustvo najzad na-pustilo, jer – kako je više njih potvrdilo – njega je i njegova vera iz-dala kada je visio raspet na krstu.

219

81 „Kodeks nazarena”, I. 32.* Mat. 27:46. (prim.prev.)


Rani nazareni, koji se moraju ubrojiti među gnostičke sekte, veru-jući da je Isus prorok, ipak su se u pogledu njega držali istog učenjao božanskom „zasenjivanju”, o izvesnim „Božijem čoveku” poslatomda spase narod i vrati ga na put pravednih. „Božanski um je večit”,kaže Kodeks,82 „i on je čista svetlost, koja protiče kroz divni, beskra-jni prostor (Pleromu). On je Izvor Eona. Ali jedan od njih je dospeo u tvar (haos) izazvavši na taj način nasumično (turbulentno) kretanje;izvesnim delom nebeske svetlosti ju je oblikovao, dajući joj odgo-varajući sastav da ima svrhu i izgled, ali i da bude početak svakogzla. Demijurg (tvari, tj. materije) istupio je sa zahtevom za božanskupočast.83 Prema tome, Hristus („pomazani”), princ Eona (sila), poslatje da bi, ušavši u osobu najpobožnijeg među Jevrejima, Ješua, ovogapotpuno obuzeo; ali ovaj se, ostavivši ga (telo) po strani, uzneo nanebesa.” U nastavku ćemo objasniti puno značenje imena Hristos kaoi njegovo mističko značenje.

GNOSTIČKE DOGME

A sada, kako bismo odlomke poput gore navedenog učinili razu-mljivijim, pokušaćemo da ukratko definišemo učenja u koja su, uzzanemarljive razlike, verovale gotovo sve gnostičke sekte. U to vremeje u Efesu postojalo najveće filozofsko društvo u kome su zajedno po-dučavane teško razumljive orijentalne koncepcije i Platonova filozofija.Taj grad je bio središte u kome su proučavana „tajna” učenja celogsveta; tamo se nalazila neobična duhovna laboratorija iz koje se, formu-lisana elegantnim grčkim izrazima, pojavila suštinska sinteza budi-stičke, zoroastrijske i haldejske filozofije. I tako je Pavle pokorioArtemidu, gigantski simbol konkretnih teozofsko-panteističkih apstra-kcija, „veliku majku”, androginu boginju i zaštitnicu “Efeskih spisa”;

220


82 „Kodeks nazarena”, str. V., prevod Norbergovog teksta.83 „Prema nazarenima i gnosticima, Demijurg, stvoritelj materijalnog sveta, nije

vrhovni Bog.” (Pogledajte Danlepa: „Sod, Sin Čovečiji”)

ali, mada su preobraćenici apostola u verskom zanosu navodno spalilisve knjige o „sumnjivim veštinama”, [ta perierga] ipak ih je dovoljnopreostalo da bi imali šta da proučavaju kada su se usijane glave ohla-dile. Upravo se iz Efesa raširio bezmalo sav gnozis koji će se takožestoko sukobiti sa Irinejevim dogmama; i ponovo je Efes bio taj, sasvojim brojnim sporednim granama velikog bratstva esena, koji ćepostati rasadnik svih kabalističkih koncepcija koje su tanaim donelisa sobom iz sužanjstva. Mejter kaže:

Da se hrišćani nisu opteretili otkrivenjem jednog malog naroda ida nisu prihvatili Mojsijevog Jehovu, gnostičke ideje nikada ne bi nibile nazvane jeresima; oslobođen njihovih dogmatskih preterivanjasvet bi dobio religiozni sistem zasnovan na čistoj platonističkoj filo-zofiji i sigurno je da bi još tada nešto bilo postignuto.

Da pogledamo sada koje su to najveće jeresi gnostika. IzabraćemoVasilida kao standard za poređenja koja ćemo napraviti, jer su osni-vači svih ostalih gnostičkih sekti okupljeni oko njega, poput planetakoje odražavaju svetlost svog Sunca.

Vasilid je tvrdio da je sva svoja učenja dobio od apostola Mateja,kao i od Petra, posredstvom njegovog učenika Glauka.84 Prema Eu-zebiju,85 objavio je dvadeset četiri toma Komentara Jevanđelja,86

koji su spaljeni svi do jednog, što nas navodi da pretpostavimo da su sadržali stvari čija je istinitost bila suviše očigledna da bi Irinejeva„škola” pokušala da ih pobije argumentima. On je tvrdio da je ne-dokučivi, večni i nestvoreni Otac prvo proizneo Nous ili Um, koji se

221

„U Efesu saznanja jevrejsko-egipatske škole, kao i polu-persijskekoncepcije kabalista, stigli su zajedno da stvore gigantsku sintezugrčkih i azijskih učenja, tako da nije nikakvo čudo što se na tommestu pojavilo mnoštvo učitelja koji su nastojali da stvore spoj novereligije koju su propovedali apostoli sa davno utemeljenim idejama.”

84 Kliment: „ Al. Strom.”, VII., 7, § 106.85 H.E. IV. 7.86 Jevanđelja koja je Vasilid tumačio nisu bila naša današnja Jevanđelja, koja, kako

tvrde praktično svi veliki autoriteti, nisu ni postojala u njegovo vreme. Pogledajte rad„Supernatural Religion”, tom II., poglavlje Vasilid.


razvio iz sopstvene suštine – Logosa. Logos (Jovanova Reč) je, opet,proistekla iz Fronezis ili Inteligencija (duhova božansko-ljudskeprirode). Iz Fronezis su se razvili Sofija, ili ženski princip mudrosti, iDinamis – muški princip snage. Sve su to personifikovani atributi mis-teriozne Vrhovne Božanske Ličnosti, gnostičke jedinstvene Petorkekoja označava pet duhovnih ali razumnih supstanci, ličnih vrlina ilibića koja su spoljne manifestacije nedokučive Vrhovne BožanskeLičnosti. Ovo je izrazito gnostička ideja. I još više budistička. Najranijisistem budističke filozofije – koji je daleko stariji od Gautame-Bude –zasnovan je na nestvorenoj supstanci „Nedokučivog”, A’di Bude.86

Ova večna, beskonačna Monada poseduje, kao unutrašnje svojstvosopstvene suštine, pet ispoljenja mudrosti. Iz njih je, kroz pet posebnih

222


87 Ovih pet na mistički način postaje deset, jer su Androgini, tj. dvopolni. „Podelivšisvoje neizmerno telo na dva dela, Vrhovna Mudrost je postala muško i žensko.” („Man-uov zakonik”, knjiga I., šloka 32) U bramanizmu se može otkriti mnogo ideja prastarogbudizma.

Raširenu ideju da je poslednji Buda, Gautama, deveta inkarnacija (tj. otelovljenje)Višnua, odnosno deveti Avatar, delimično opovrgavaju sami bramane, dok je učeni budi-stički teolozi u potpunosti odbacuju. Ovi poslednji insistiraju na tome da je kult Budadaleko stariji od ma kojih bramanskih božanstava iz Veda, koje inače nazivaju svetovnimspisima. Bramane su, kako tvrde, došli iz drugih zemalja, i nakalemili svoju jeres naveć prihvaćena, popularna božanstva. Osvojili su zemlju mačem i uspeli da pokopajuistinu izgradivši sopstvenu teologiju na ruševinama starijeg kulta Buda, koji je bio domi-nantna vera hiljadama godina pre njih. Ipak, priznaju božanstvo i duhovno postojanjenekih vedskih bogova; ali, kao i u slučaju hijerarhije među hrišćanskim anđelima, verujuda su sva ta božanstva uveliko podređena, čak i otelovljenim Budama. Oni čak odbacujui stvaranje fizičke vaseljene. Prema njima, ona je u svom duhovnom i nevidljivom oblikuoduvek postojala i stoga je samo učinjena vidljivom, tj. dostupnom ljudskim čulima.Kada se prvi put pojavila, prizvao ju je iz carstva nevidljivog u vidljivi svet impuls A’diBude – „Suštine”. Računaju da su se odigrala dvadeset dva takva ispoljenja vaseljenepod vrhovnom upravom Buda, i isto toliko njenih uništenja, vatrom i vodom, jedno zadrugim. Posle poslednjeg uništenja potopom, na kraju ciklusa koji je prethodio sadašnjem(tačna računica, koja obuhvata nekoliko miliona godina, predstavlja tajni ciklus) – sve-tom je, tokom sadašnjeg razdoblja Kali-juge – Maha Bada Kalpa – upravljalo četvoroBuda jedan za drugim, od kojih je poslednji bio „Sveti” Gautama. Peti, Maitreja-Buda,tek treba da se pojavi. Ovaj poslednji je ustvari Kralj Mesija koga kabalisti iščekuju,Glasnik Svetlosti kao i Sosioš, persijski Spasitelj, koji će doći jašući na belom konju.On isto tako predstavlja i Drugi Dolazak kome se hrišćani nadaju. Pogledajte OtkrivenjeSvetog Jovana Bogoslova.

stvaralačkih činova Đjana, proizveo pet Đjani Buda; oni su, poputA’di Bude, u stanju mirovanja u svom sistemu (tj. pasivni). Ni A’dini ma koji od pet Đjani Buda se nikada nisu pojavili u fizičkom telu,ali je sedam emanacija koje su od njih potekle postalo Avatar, tj. bilootelovljeno na ovoj Zemlji.

Opisujući Vasilidov sistem, Irinej, navodeći gnostike, iznosi sle-deće:

Za sada ne vidimo ništa bogohulno u ovakvom sistemu, ukoliko gashvatimo u njegovom apstraktnom smislu. On može da izgleda kaojeres prema teologiji Irineja i Tertulijana,88 ali je sigurno da u njemunema ničeg što bi skrnavilo samu religioznu ideju, i svakom nepri-strasnom misliocu će delovati kao daleko doslednije poštovanje boža-nskog od antropomorfnih predstava „pravog” hrišćanstva. Ortodoksnihrišćani su gnostike nazivali docete, tj. iluzionistima, jer su verovalida Hrist nije, niti je mogao, da zaista iskusi smrt – u fizičkom telu. Naisti način i kasniji bramanistički spisi sadrže mnogo toga što je odbojnoosećaju poštovanja i samoj ideji Božanskog, i, poput gnostika, bramaneobjašnjavaju takve legende, koje mogu da poremete uzvišeno dosto-janstvo duhovnih bića nazvanih bogovima, tako što ih pripisuju maji,odnosno iluziji.

223

„Kada je nestvoreni, neimenovani Otac video iskvarenost ljud-skog roda, poslao je svog prvorođenog Nousa u svet, u Hristovomobličju, radi iskupljenja svih koji veruju u njega, silom onih koji sustvorili fizički svet (tj. Demijurga i njegovih pet sinova, duhova pla-nete). On se pojavio kao čovek među ljudima, Isus, i činio je raznačuda. Ovaj Isus nije lično umro, već je Simon iz Kirene ispaštaoumesto njega, kome je on pozajmio svoj telesni oblik; jer BožanskaSila, Nous Oca u Večnosti, nije telesan i ne može da umre. Prematome, ko god tvrdi da je Isus umro, i dalje svedoči neznanje, a kogod to poriče, taj je oslobođen i shvatio je nameru Oca na nebe-sima.”87

88 „Irinej”, I. 23.89 Tertulijan je, u svojim poznijim godinama, napravio zaokret odbacivši sopstvena

učenja za koja se tako ogorčeno borio, postavši neka vrsta „ultramontaniste.


Ljudi koji su rasli i odgajani tokom bezbrojnih vekova među svimonim psihološkim fenomenima o kojima civilizovani (!) narodi čitaju,ali koje i odbacuju kao nešto neverovatno ili potpuno bezvredno,teško mogu očekivati da njihov religiozni sistem bude makar shvaćen– a kamoli prihvaćen sa odobravanjem. Sva najdublja, transcenden-talna razmišljanja drevnih metafizičara Indije i drugih zemalja setemelje na tom suštinskom budističkom i bramanskom principu kojipočiva u osnovi njihove religiozne metafizike – opseni čula. Sve što

je konačno predstavlja opsenu; sve što je večno i bezgranično pred-

stavlja stvarnost. Oblik, boja, sve ono što čujemo i osećamo, ili pakvidimo svojim smrtnim očima, postoji samo utoliko što se prenosido svakog od nas posredstvom naših čula. Vaseljena za čoveka kojije rođen slep ne postoji bilo oblikom ili bojom, ali ona postoji krozsvoje odsustvo (u aristotelovskom smislu), i predstavlja stvarnost zaduhovna čula slepog čoveka. Svi mi živimo potčinjeni moćnim sila-ma fantazije. Jedino su najviši, nevidljivi originali, proizašli iz samemisli Nedokučivog stvarna i trajna bića, oblici i ideje; na Zemljividimo jedino njihove manje ili više verne odraze, koji uvek zaviseod psihičkog i mentalnog sklopa ličnosti koja ih posmatra.

Ko zna koliko vekova pre naše ere hindu mistik Kapila, kogamnogi naučnici smatraju skeptikom jer sude o njemu sa uobičajenompovršnošću, izvanredno je izrazio ovu ideju sledećim rečima:

„Čovek (u fizičkom smislu) predstavlja tako malo, da teško dapostoji išta što bi moglo da mu stvori predstavu o njegovom pravompostojanju i o stvarnosti prirode oko njega. Možda ono što smatramovaseljenom, kao i mnoštvo raznih bića od kojih se ona naizgled sas-toji, nemaju u sebi ničeg stvarnog, i nisu ništa drugo do proizvod tra-jne iluzije – maje – naših čula.”

A naš savremenik Šopenhauer, ponavljajući istu filozofsku ideju,staru bar 10.000 godina, kaže: „Priroda, uzeta sama po sebi, ne pos-toji ... Priroda je samo beskrajna opsena naših čula.” Kant, Šeling idrugi metafizičari su rekli istu stvar, a njihova škola sledi istu ideju.Kako su objekti čula uvek varljivi i nepostojani, ne mogu biti stvarni.

224


Samo je duh nepromenljiv, prema tome – jedino on nije iluzija. To ječisto budističko učenje. Religija gnozisa (znanja), očiglednog izdankabudizma, u potpunosti je zasnovana na ovom metafizičkom principu.Hristos je duhovno ispaštao radi nas, i to mnogo bolnije nego iluzorniIsus, dok se njegovo telo mučilo raspeto na krstu.

U predstavama hrišćana, Hrist je samo drugo ime za Isusa. Među-tim, filozofija gnostika, inicijata i hijerofanata ga je drugačije shva-tala. Reč Hristos, poput svih grčkih reči, mora biti ispitana kroz svojefilološko poreklo – sanskrit. U tom jeziku Kris znači sveti,89 pa jehindu božanstvo Kriš-na (čisti ili sveti) otuda dobilo svoj naziv. Nadrugoj strani, grčka reč Hristos ima više značenja, kao što je „po-mazanik” („čisto” ulje kojim se vrši pomazanje – hrizma), i druga.U svim jezicima, mada sinonim ove reči označava čistu ili svetu suš-tinu, on predstavlja prvu emanaciju nevidljive Vrhovne BožanskeLičnosti, koja se manifestuje tako da duh može da je oseti. GrčkiLogos, hebrejski Mesija, latinski Verbum (reč) i hindu Virađ (sin) supotpuno isto; sve ove reči predstavljaju ideju o kolektivnim entitetima– ili plamenovima, odvojenim od jednog središnjeg, večnog izvorasvetlosti.

225

90 U svojoj raspravi sa Žakolioom povodom ispravnog izgovora hindu reči Hristna,monsinjor Tekstor de Ravisi, ultramontanski katolik, nastoji da dokaže da bi ime Hristnatrebalo pisati Krišna jer, kako potonja reč znači „crni,” a statue ovog boga su po pravilucrne, reč je po njemu izvedena iz naziva za boju. Upućujemo čitaoca na Žakolioovodgovor u njegovom nedavno objavljenom radu "Christna et le Christ" radi definitivnogdokaza da ovo ime nije izvedeno iz oznake boje.


IDEJE “JERESIJARHA” MARKIONA

Prema tome, Hristos kao jedinstvena osoba nije ništa drugo do ap-strakcija: opšta ideja koja predstavlja kolektivni skup bezbrojnihduhovnih entiteta koji su direktna emanacija beskrajnog, nevidljivog,neshvatljivog PRVOBITNOG UZROČNIKA – tj. individualnih ljud-skih duhova, pogrešno nazivanih dušama. Oni su nebeski sinoviBoga, od kojih neki samo zasenjuju smrtne ljude – ali pored njih kojičine većinu – neki zauvek ostaju planetarni duhovi, a poneki – mnogomanja i vrlo retka manjina – sjedinjuju se još tokom života sa poje-dinim ljudima. Takva bogolika bića kao što su Gautama-Buda, Isus,Tiso, Krišna i nekolicina drugih trajno su se sjedinili sa svojimduhovima – i na taj način su praktično postali bogovi na Zemlji.Druge, poput Mojsija, Pitagore, Apolonija, Plotina, Konfučija, Pla-tona, Jambliha i nekolicine hrišćanskih svetitelja, koji su u izvesnimintervalima bili na taj način sjedinjeni, ušli su u istoriju kao polu-bo-govi i predvodnici čovečanstva. Kada su se njihove duše oslobodilesvojih ovozemaljskih tela, tog trenutka se zauvek sjedinivši sa svojimduhom, pridružile su se blistavom mnoštvu povezanom u jednu du-hovnu celinu misli i dela, nazvanu „miropomazanima”. Prema tomegnostici su, rekavši da je „Hristos” duhovno ispaštao za celi ljudski

226


„Čovek koji ostvari pobožna dela učinjena iz interesa (saisključivim ciljem da postigne sopstveno spasenje) može da dospedo redova deva (svetaca);91 ali onaj koji ostvari ista pobožna delabez ikakvog ličnog interesa, zauvek se oslobađa pet elemenata”(tj.materije). „Opažajući Vrhovnu Dušu u svim bićima i sva bića uVrhovnoj Duši, nudeći sopstvenu dušu kao žrtvu, poistovećuje se saBićem koje sija u sopstvenoj raskoši.” (Manuov zakonik, knjiga XII.,šloke 90, 91)

91 Nema ekvivalenta za reč „čudo” u hrišćanskom smislu kod bramanista ili budista.Jedini ispravan prevod bi bio meipo, tj. čudo, nešto izuzetno; ali ova reč ne znači naruša-vanje prirodnih zakona. Dakle, „svetitelji” izvode jedino meipo.

rod, podrazumevali da je pre svega Njegov Božanski Duh ispaštao.Takve su, i još mnogo uzvišenije, bile ideje Markiona, velikog „jeresi-jarha” iz drugog veka, kako su ga nazivali njegovi protivnici. On jedošao u Rim krajem prve polovine veka, negde 139-142. godine, premaTertulijanu, Irineju, Klimentu, kao i većini savremenih komentatorakoji su se njime bavili, kao što su Bunzen, Tišendorf, Vestkot i mnogodrugih. Kredner i Šlejermaher92 su potpuno saglasni u pogledu nje-govog uzvišenog i besprekornog ličnog karaktera, njegovih čistih ver-skih aspiracija i uzvišenih stavova. Mora da je njegov uticaj bio vrlosnažan, jer vidimo da Epifanije više od dva veka kasnije piše da su unjegovo vreme sledbenici Markiona bili rašireni po čitavom svetu.93

Mora da je opasnost bila velika i pretila sa svih strana, ako pret-postavimo da je bila u srazmeri sa sramnim epitetima i pogrdama ko-jima je Markiona zasipao „Veliki Afrikanac”, taj Kerber među svetimocima Crkve, koga nalazimo kako besno laje čak i na Irinejevedogme.94 Dovoljno će biti samo da pogledamo njegov čuveni spis ukome odbacuje Markionove Antiteze, da bismo stekli predstavu o bo-goslovskim izvrtanjima hrišćanskog učenja; izvrtanjima koja su satakvom doslednošću prenošena kroz čitav srednji vek da bi bila ob-novljena i u naše vreme – u Vatikanu. „Dakle, vi psi što kevćete naBoga Istinitog, koga su apostoli objavili svetu u odgovor na sva vašapitanja. Glođite te svoje koske razdora i svađe”, itd.95 „Neutemeljenostargumenata velikog Afrikanca ide ruku pod ruku sa njegovim izvrta-njima činjenica”, primećuje autor knjige “Supernatural Religion”.96

„Njegova (svetootačka) verska kontroverza prepuna je neistinitih izjavai zamućena bogoslovskim izmišljotinama. Tertulijan je bio vrhunskimajstor ovog „stila”, a žestoke pogrde kojima započinje i na koje sečesto vraća u svom delu uperenom protiv ‚bezbožnog i bogohulnogMarkiona’ sadrže sve i svašta, samo ne garanciju objektivnog i opra-vdanog kriticizma.”

227

92 „Beitrage”, Tom I., str. 40; Šlejermaher: „Sammil. Werke”, VIII.; „Einl. N. T.” str. 64.93 „Epiph. Haera.”, XLII., str. 1.94 Tertulijan: „Adv. Marc.”, II. 5; cf. 9.95 Ibid, II. 5.96 Tom II., str. 105.


Koliko su ova dva crkvena oca – Tertulijan i Epifanije – biliteološki utemeljeni može se zaključiti iz vrlo neobične činjenice daobojica svom žestinom prebacuju „toj zveri” (Markionu) „da jeizbrisao cele odlomke iz Jevanđelja po Luki koji se u njemu nikadanisu ni nalazili”.97 „Površnost i nepreciznost”, dodaje kritičar, „sakojim Tertulijan tera dalje, još bolje pokazuje činjenica da ne samošto iznosi neistinite optužbe na račun Markiona, već pokušava dapokaže i motive zbog kojih je ovaj izbrisao odlomak koji nikada nijeni postojao; u istom poglavlju na isti način optužuje Markiona da jeizbrisao (iz Jevanđelja po Luki) izjavu da Hrist nije došao da ukineZakon i Proroke već da ih ispuni, da bi još jednom ponovio optužbekoje je izneo u dva prethodna slučaja.98 Epifanije takođe pravi greškušto prebacuje Markionu da je iz Jevanđelja po Luki izostavio ono štose može naći samo kod Mateja.”99

Kako je u dosadašnjem tekstu dovoljno jasno pokazano kolikopouzdanja možemo da imamo u Patristiku (tj. literarna dela „svetihotaca”), i kako se ogromna većina biblijskih kritičara jednoglasnosložila da ono za šta su se crkveni oci tako žestoko borili uopšte nijebila istina, već njihova sopstvena tumačenja i neosnovane tvrdnje,100

228


97 Ibid, tom II., str. 100.98 „Adv. Marc.”, IV., 9, 36.99 „Supernatural Religion“, str. 101; Matej V. 17.100 Ovaj autor, u tomu II., str. 103, vrlo opravdano primećuje za „jeresijarha”

Markiona, „čiji je lični karakter izvršio toliki uticaj u vreme u kome je živeo, da je„Markionova nesreća što je živeo u doba kada je hrišćanstvo već bilo preraslo čestitostsvojih prvih dana; kada su, neuznemiravani komplikovanim dogmatskim pitanjima, jed-nostavna vera i pobožni polet predstavljali veliku sponu hrišćanskog bratstva, da bipostepeno prešli u fazu razvoja etablirane Crkve u kojoj se religija brzo izopačila uteologiju, dok su komlikovane doktrine ubrzano proizvodile nadmeni i osioni stav kojije doveo do toliko ogorčenja, progona i šizmi. U potonjim vremenima Markion je mogaoda bude poštovan kao reformator, da u svom sopstvenom nije optužen kao „jeretik”. As-ketski strog u svojim stavovima, stremio je nadljudskoj čistoti, i mada su njegovi pro-tivnici iz redova Crkve mogli da se izruguju njegovim nepraktičnim učenjima koja suse odnosila na brak i obuzdavanje telesnih strasti, postojale su upadljive paralele sa uče-njima drugih, koje će ta ista Crkva kasnije uzdizati do najvećih počasti, dok je čitav sis-tem koji je propovedao u najmanju ruku izrazito negovao vrlinu”. Ove izjave suzasnovane na Krednerovom delu „Beitrage” I., str. 40; cf. Neanderovom: „Allg. K. G.”II., str. 792, f.; Šlejermaheru, Milmanu, itd., itd.

sada ćemo nastaviti sa prikazivanjem gledišta Markiona, koga je Ter-tulijan želeo da uništi kao najopasnijeg jeretika svog vremena. Akosmo spremni da poverujemo Hilgenfeldu, jednom od najvećih ne-mačkih kritičara Biblije, onda „Sa kritičkog stanovišta moramo da ...smatramo izjave crkvenih otaca jedino kao izraz njihovog subje-ktivnog stava, za koji nedostaju ma kakvi dokazi.”101 Ne možemo dauradimo ništa bolje niti da iznesemo tačnije činjenice u pogleduMarkiona do da, koliko nam prostor dopušta, ponudimo navod iz dela„Supernatural Religion“, čiji autor zasniva svoje tvrdnje na svedoče-njima najvećih kritičara, kao i na sopstvenim istraživanjima. Onpokazuje da su u doba Markiona postojale „dve veće grupe unutar pr-vobitne Crkve” – jedna koja je smatrala hrišćanstvo „pukim obnavlja-njem Mojsijevog zakona i, svodeći ga na čisto izraelitsku ustanovu,jednom od sekti judaizma”; i druga koja je smatrala da ‚blagovest’predstavlja „uvođenje novog sistema, namenjenog svima, zamenjujućisprovođenje rigidnog Mojsijevog Zakona milosrdnim oproštajemgreha za sve”. Ove dve grupe, dodaje on, „su u ranim danima Crkvepopularno predstavljene dvojicom apostola, Petrom i Pavlom, a sukobmeđu njima se može nejasno naslutiti u Poslanici Galatima”.102

229

101 Justinov „Die Evv.” str. 446, dodatak B.102 Ali, na drugoj strani, vidimo da je ovaj sukob vrlo izričito naglašen u „Klimen-

tovim propovjedima” u kojima Petar nedvosmisleno poriče da je Pavle, koga nazivaSimon Mag, ikada imao viziju Hrista i otvoreno ga naziva „neprijatelj.” Vestkot kaže:„Nema nikakve sumnje da je Sveti Pavle nazvan ‚neprijateljem’” („O kanonu”, str. 252,primedba br. 2; „Supernatural Religion“, Tom II., str. 35). Ali ovaj sukob, koji se nesmiruje sve do današnjeg dana, nalazimo čak i u „Poslanicama” Svetog Pavla. Ima ližešćih reči od onih koje nalazimo u sledećim rečenicama: „Jer su takvi lažni apostoli,lukavi poslenici, koji se pretvaraju da su apostoli Hristovi ... A ja mislim da ni u čemunisam manji od prevelikih apostola.” (2 Kor. 11:13;5) „Pavle, apostol ne od ljudi nipreko čovjeka, nego kroz Isusa Hrista i Boga Oca koji ga vaskrse iz mrtvih ... samo štovas neki zbunjuju i hoće da izvrću jevanđelje Hristovo ... lažne braće ... A kada dođePetar u Antiohiju, suprotstavih mu se u lice, jer bješe za osudu. Jer prije nego što dođošeneki od Jakova, jeđaše s neznabošcima; a kada dođoše snebivaše se i odvajaše, bojećise onih koji su iz obrezanja. I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da i Varnava pristana njihovo dvoličenje;” itd., itd. (Gal. 1:1;7, 2:4;11-13) Na drugoj strani vidimo Petra u„Propovjedima” kako se bavi raznim prigovorima koji, mada su tobože upućeni SimonuMagu, očigledno predstavljaju direktne odgovore na malopre navedene rečenice iz Pav-


236


suprotstavljena zadokitskom sveštenstvu, odlučila je da zbaci Ahaza i njegovu politikukoja se ‚povijala kako vetar duva’, dopustivši Asiriji da zavlada Palestinom, i da uzdignena presto Jezekiju, njihovog čoveka koji će povesti ustanak protiv Asirije i zbaciti asirskikult i poklonike boga Baala (2 Car. 15:11). Mada jedino proročke knjige daju nekinagoveštaj o tome, pošto je ova epizoda potpuno uklonjena iz istorijskih knjiga, zapažase da je Ahaz ponudio sopstveno dete na žrtvu Molohu, kao i da je umro sa trideset šestgodina, a da je Jezekija došao na presto sa dvadeset pet, u punoj snazi.

Poglavlje IV

ORIJENTALNE KOSMOGONIJE I BIBLIJSKI TEKSTOVI

237

Protivurečnosti u Petoknjižju Poređenje indijskih, haldejskih i ofit-skih sistema Ko su bili prvi Hrišćani? Hristos i Sofija-Ahamot

Isusovo tajno učenje Isus nikada nije tvrdio da je Bog Pričeiz Novog Zaveta i indijske legende Koliko su stari izrazi „Logos”i „Hristos” Upoređenje kultova majke-device

„Nema ničeg boljeg od onih MISTERIJA koje našu prirodu, ob-likovanu kroz grubi i surovi život, izglade i omekšaju u blagučovečnost i ljubaznost.”

CICERON: de Legibus, II., 14.

„Spusti se, o soma, niz onaj isti tok kojim ispunjavaš Sunce svet-lošću ...

Soma, Okeanu Života koji prožima Sve, ti ispunjavaš životvornoSunce blistavim zracima.”

Rig Veda, II., 143.

„ ... podiže se predivna Djeva duge kose, držeći dva uveta u svo-joj ruci, i sede da nahrani još malog DEČAKA, podojivši ga i dajućimu hranu”

AVENAR.

PROTIVUREČNOSTI U PETOKNJIŽJU

Tvrdi se da je Petoknjižje napisao sam Mojsije, pa ipak ono sadržiizveštaj o njegovoj smrti (5 Moj. 34:6); a u Postanju (14:14) jedangrad nazivaju Dan, mada nam Knjiga o sudijama (43:29) kaže da jetako nazvan tek u to, kasnije vreme, dok je prethodno bio poznat kaoLaiš. Josija bi bio sasvim u pravu da „razdrije haljine svoje”* kadaje čuo reči iz Knjige Zakona, jer je u njoj sačuvano od Mojsija kolikoi od Isusa u Jevanđelju po Jovanu.

Imamo da ponudimo jednu prihvatljivu alternativu našim teolo-zima, prepuštajući im da sami izaberu, uz obećanje da ćemo se povi-novati njihovoj odluci kakva god bila. Jedino što će morati dapriznaju ili da je Mojsije bio prevarant, ili da su njegove knjige fal-sifikat, koga su pisale razne osobe u raznim vremenskim periodima;ili, pak, da su pune naknadno izmišljenih i ubačenih delova. U makom od ovih slučajeva nestaje svaki osnov da se njihov tekst smatrabožanskim „otkrivenjem”. Evo u čemu je problem, koga navodimoiz Biblije – reč Boga Istine:

„I javio sam se Avramu, Isaku i Jakovu imenom Bog svemogući,a imenom svojim Gospod (tj. ‚Jehova’ u Bibliji kralja Džejmsa) nebih im poznat”(2 Moj. 6:3), reče Bog Mojsiju. Ne iznenađuje li ondačinjenica da nam, pre nego što uopšte stignemo do 2. Mojsijeve knji-ge zvane Izlazak, u Postanju (1 Moj.) kažu da „nazva Avram onomjesto” – gde se pripremao da prinese na žrtvu svog jedinog sina –„na brdu, gdje će se Gospod postarati”(tj. ‘JEHOVA-jireh’ u Biblijikralja Džejmsa!).

Koji je od ova dva teksta „bogonadahnut”? Oba ne mogu biti.Kojije onda falsifikat?

238


* Aluzija na stihove iz Mat. 26:65 i Mar. 14:63. (prim.prev.)

Sad, ako Avram i Mojsije nisu pripadali istoj svetoj grupi, moždabismo mogli da pomognemo teolozima sugerišući im zgodan načinda izbegnu ovu dilemu. Trebalo bi da se obrate za pomoć uvaženimjezuitskim ocima – naročito onima koji su misionarili u Indiji. Veru-jemo da se ne bi ni na trenutak zbunili. Savršeno staloženo bi namrekli da mora da je Avram čuo ime Jehova i „pozajmio” ga od Mo-jsija. Zar ne tvrde da su sami izmislili sanskrit, objavili Manua i sas-tavili najveći deo Veda?*

Markion je smatrao, zajedno sa ostalim gnosticima, da je ideja ootelovljenom Bogu neistinita, i stoga je poricao da je Hrist imaopravo, fizičko telo. Smatrao je da je ono bilo puki privid; da nije bilosastavljeno od ljudskog mesa i krvi, niti da je rođeno od majke, jernjegova božanska priroda nije mogla da bude ukaljana ma kakvimtelesnim kontaktom.1 Prihvatao je Pavla kao jedinog apostola kojipropoveda čisto, istinito Jevanđelje, i optuživao druge sledbenike dasu „izopačili čistotu jevanđelskog učenja koje im je Isus predao,mešajući Mojsijev Zakon sa rečima Spasitelja”.2

Na kraju, možemo da dodamo da savremeni biblijski kriticizam,koji je na žalost postao zaista aktivan i ozbiljan tek krajem pre-thodnog (18.) veka, sada po pravilu priznaje da je Markionov tekstjedinog Jevanđelja za koje je uopšte znao – Jevanđelja po Luki –daleko superironije i tačnije od „sinoptičkih” Jevanđelja u njihovomdanašnjem obliku. U knjizi „Supernatural Religion“ nalazimo sledeću(za „pravoverne” hrišćane poražavajuću) rečenicu: „Mi, otuda, dugu-jemo Markionu čak i za tačnu verziju ‚Molitve Gospodnje’.”3

239

Orijentalne kosmogonije i biblijski tekstovi

* Avram je mnogo stariji od Mojsija (jedni smatraju da je živeo 1976-1801. pre Hristadok drugi navode 1812-1637; zanimljivo je da se slažu u pogledu starosti koju je doživeo– 175 godina!). Ni u pogledu „Izlaska” iz Egipta koji je predvodio Mojsije nema sla-ganja, ali se nesumnjivo odigrao mnogo kasnije; jedni autori ga smeštaju negde oko1450. pre Hrista, dok su drugi „precizno” izračunali da je počeo 1313. pre Hrista. KakoH.P.B. ironično primećuje, Avram je „pozajmio” ime Božije od bar pet vekova mlađegMojsija. Time ukazuje na obmane kojima su se služili rimo-katolički misionari u Indiji,uveravajući neuke mase da je drevna indijska književnost plagijat novijeg datuma, i dazato treba da prihvate njihovu, „jedinu pravu veru.”(prim.prev.)

1 Tertulijan: „Adv. Marc.” III. 8 ff.2 „Supernatural Religion“, tom II. str. 107; „Adv. Marc.”, III. 2 § 2; cf. III. 12 § 12.3 „Supernatural Religion” tom II. str. 126.

Ako se, ostavljajući za sada po strani istaknute osnivače hrišća-nskih sekti, okrenemo ofitima, koji su definitivno uobličeni upravou vreme Markiona i Vasilidovih sledbenika, kod njih možemo daotkrijemo razlog za jeresi svih drugih sekti. Poput ostalih gnostika, ioni su u potpunosti odbacivali Bibliju utemeljenu na MojsijevomPetoknjižju. Međutim, njihova filozofija, osim izvesnih zaključakakoji su jedinstveni za nekolicinu najistaknutijih osnivača pojedinihgrana gnosticizma, nije bila ništa novo. Prošavši kroz kabalističkopredanje Haldejaca, sakupila je njegov materijal u hermetičkim knji-gama i, nastavivši da dalje razvija njegove metafizičke špekulacije,nalazimo je zapletenu među Manuovim zakonima, kao i u najranijimhindusitičkim mitovima o stvaranju, pre nego što im je sveštenstvodalo konačan oblik. Mnogi od naših istaknutih proučavalaca drevneknjiževnosti otkrivaju korene gnostičke filozofije u budizmu, što ninajmanje ne dovodi u pitanje njihove ni naše argumente. Ponavljamojoš jednom, budizam nije ništa drugo do praizvor bramanizma. Ga-utama-Buda se ničim nije usprotivio prvobitnim Vedama. Ustao jeprotiv zvanične religije svoje zemlje koju je uobličilo sveštenstvo, iprotiv bramana koji su, da bi našli izgovor za kaste i obezbedili imneophodni autoritet, u kasnijim razdobljima natrpali drevne rukopiseubačenim šlokama, sa ciljem da dokažu kako je Stvoritelj unapredodredio pripadnost pojedinim kastama na osnovu činjenice da jesvaka ljudska kasta proistekla iz nekog od viših ili nižih delova telaBrame. Filozofija koju je javno izložio Gautama-Buda podučavanaje od najstarijih vremena u neprobojnoj tajnosti skrivenih svetilištahramova. Prema tome, ne bi trebalo da nas iznenadi što ponovo otkri-vamo, u svim suštinskim dogmama gnostika, metafizičke principebramanizma i budizma. Oni (gnostici) su smatrali Stari Zavet otkri-venjem jednog inferiornog bića, božanstva nižeg reda, koje ne sadržini jednu jedinu rečenicu njihove Sofije, tj. Božanske Mudrosti. Štose tiče Novog Zaveta, smatrali su da je izgubio svoju čistotu kada sunjegovi sastavljači sagrešili ubacujući delove kojih nije bilo. Žrtvo-vali su božansku istinu da bi ostvarili sebične ciljeve i posejali razdor.

240


Ova optužba i ne izgleda tako neverovatna onome ko je svestanneprekidnih sukoba koji su besneli između zagovornika obrezanja i„Zakona” na jednoj i apostola koji su odbacili judaizam na drugojstrani.

Gnostički ofiti su širili učenje o Emanacijama, tako omrznuto međuapologetama „jednosuštne Trojice”, i obratno. Nedokučivo vrhovnoBožanstvo kod njih nije imalo nikakvo ime, ali su njegovu prvu ženskuemanaciju nazivali Bitos ili Bezdan.4 Ona je bila isto što i Šekina kodkabalista, „Veo” koji skriva „Mudrost” unutar najviše od tri glave.Poput pitagorejske Monade, ova bezimena Mudrost je bila IzvorSvetla, dok je Enoia ili Um sama Svetlost. Ovu drugu su nazivali i„Prvobitnim Čovekom”, poput Adama Kadmona, odnosno drevnogAdama iz kabale. Zaista, ako je čovek stvoren na sliku i priliku božijeglika, onda je ovaj Bog nalikovao svom stvorenju i likom i stasom –prema tome, može se reći da je bio „Prvobitni Čovek”. Prvi Manu,onaj koji je proistekao iz Svajambuve, „onaj koji ostaje skriven u svo-joj sopstvenoj slavi,” takođe je, u izvesnom smislu, prvobitni čovekkod hindusa.

POREĐENJE INDIJSKIH, HALDEJSKIH I OFITSKIH SISTEMA

Prema tome, „bezimeni i skriveni” Bitos, njegov ženski odraz, iEnoia, razotkriveni Um koji proishodi iz oboje, odnosno njihov Sin,predstavljaju analog „prvobitnog Trojstva” Haldejaca, kao i braman-skog Trimurtija. Da uporedimo: u sva tri sistema vidimo VELIKI PR-VOBITNI UZROČNIK kao JEDNO, praiskonsku klicu, skriveno,veliko SVE, koje postoji kroz samog sebe. U –

241

4 Izlažemo ove sisteme prema jednom drevnom dijagramu, sačuvanom kod Kopta iDruza sa planine Liban. Irinej je verovatno imao dobre razloge da iskrivi njihova učenja.


Kad god se Večni probudi iz svog sna i zaželi da se ispolji, podelise na muško i žensko. Tada u svakom od ovih sistema postaje

DVOPOLNO BOŽANSTVO, univerzalni Otac i Majka.

Iz sjedinjenja ove dve emanacije proishodi treća, Princip stvaranja– SIN, odnosno ispoljeni Logos, proizvod Božanskog Uma.

Štaviše, svaki od ovih sistema sadrži muško Trojstvo, od kojihsvaki ponaosob proishodi iz jednog ženskog Božanstva. Tako imamo:

242


INDIJSKOM PANTEONU Kod HALDEJACA Kod OFITA

Brama-Zjaus Ilu, tj. kabalistički En-Sof Bezimeni ili Tajno Ime

U INDIJI U HALDEJI U OFITSKOM SISTEMU

Brama Nara (muško) iNari (žensko)

Eikon ili En-Sof.Anu (muško) i Anata

(žensko)

Bezimeni duh.Abraksas (muško) i

Bitos (žensko)


Virađ, Sin Bel, Sin Ofis (drugo ime za Enoiu),Sin


Trojstvo – Brama, Višnu iŠiva su stopljeni u JEDNO,koje je Brama (ali u sred-njem rodu), stvarajući i bi-vajući stvoren kroz DjevuNari (majku neprekidno ob-navljajuće plodnosti).

Trojstvo – Anu, Bel i Hoa(ili Sin, Samas i Bin), sto-pljeni u JEDNO koje je Anu(dvopolno) kroz Djevu Mi-litu.

Trojstvo se ispoljavalo kaoMisterija, pod imenima Si-ge, Bitos i Enoia. Ovi supostajali JEDNO koje je naz-vano Abraksas, rođen odDjeve Sofije (ili Pneume),koja je opet bila emanacijaBitosa i Tajanstvenog Boga,da bi kroz njih donela nasvet Hristosa.

Ili jasnije rečeno, vavilonski sistem raspoznaje prvoga – JEDNO(Ad ili Ad-Ad), koji uvek ostaje neimenovan, već se jedino prepo-znaje u hinduističkom Svajambuvi. Iz tog vida se ispoljava kao Anuili Ana – jedan nad svima – Monas. Zatim dolazi Demijurg, nazvanBel ili Elu, koji predstavlja aktivnu silu Vrhovne Božanske Ličnosti.Treći je princip Mudrosti, Hea ili Hoa, koji takođe vlada podvodnimi podzemnim svetom. Svaki od njih ima svoju božansku pratilju, paimamo Anatu, Beltu i Davkinu. Međutim, one samo nalikuju Šak-tima, a teolozi retko obraćaju pažnju na njih. Ali zato ženski principoznačava Milita, Velika Majka, poznatija kao Ištar. I tako tri muškabožanstva čine Trijadu (Trojstvo) ili hinduski Trimurti, a kada im sedoda Milita postaju Arba ili Četvorka (Pitagorin Tetraktis), koji činisavršenim i prožima energijom sve što postoji. Otuda i potiču gorenavedeni izrazi. Sledeći haldejski dijagram može da posluži kao ilus-tracija i za sve druge:

Zbog toga je Hevron, grad Kaveirija, nazivan Kirijat-Arvi, tj. gradČetvorke.* Kaveiri su bili Aksieros – „plemeniti Eros”, Aksiokersos,„uzvišeni sa rogom”, Aksiokersa, Demetra i Kadmiel, Hoa, itd.

Pitagorejska ‚desetka’ je označavala Arba-il ili Božansku Če-tvorku, simbolično predstavljenu hinduističkim Lingamom: Anu, 1;Bel, 2; Hoa, 3, koji zajedno daju 6. Ova Trojka i Milita kao 4 činedeset.

243

* Pogledajte 1 Moj. 23:2. (prim.prev.)

Anu Milita – Arba-il

Trijada:Anu, Bel, Hoa.

koji je kod hrišćana postaoTrojstvo:

Bog Otac, Bog Sin, Bog SvetiDuh

ili četvoroliki Bog, Marija,

ili majka ova tri Boga, jer su oni suštinski jedno,odnosno Nebeski Tetraktis

hrišćana.


Mada nazvan „Prvobitnim Čovekom”, Enoia, koji je egipatskavarijanta Pimandera, „Sila božanske Promisli”, tj. prva shvatljivamanifestacija Božanskog Duha u materijalnom obliku, ustvari odgo-vara „Jedinorodnom” Sinu „Oca u tajnosti” kod svih drugih naroda.On simbolički predstavlja prvu pojavu Božijeg Prisustva u svetu kogaje stvorio, opipljivu i vidljivu, i prema tome shvatljivu ljudskimumom. Tajanstveni Bog, ili Božanstvo koje se nikada ne otkriva, sop-stvenom voljom oplođuje Bitos, beskrajni bezdan koji počiva u tišini(Sige) i tami (za naš intelekt), i to predstavlja apstraktnu ideju čitaveprirode, Kosmosa koji je u neprestanom stvaranju. Kako ni muški niženski princip, spojeni u ideju o dvopolnom Božanstvu iz antičkihkoncepcija, nisu mogli da budu shvaćeni običnim ljudskim intelek-tom, teologija svih naroda je bila prisiljena da za religiozne potrebestvori Logos, tj. otelovljenu Reč, u ovom ili onom obliku. Kod ofitai drugih gnostika, koji su svoje uzore uzimali direktno iz originalaveće starosti, neispoljena Bitos i njen muški parnjak stvaraju Enoiu,a svo troje onda proizvode Sofiju,5 kompletirajući na taj način Tetrak-tis, iz koga će proisteći Hristos kao suština Duha koji proishodi izOca. Kao neispoljen, odnosno skriveni Logos u svom pasivnom ob-liku, on je oduvek postojao kao Arba-Il, tj. metafizička apstrakcija;prema tome, on je JEDNO sa ostalima kao jedinstven entitet, koji je(svi zajedno) nazivan Enoia, Sige (tišina), Bitos, itd., što je sve jednote isto. U ispoljenom obliku on je Androgin, Hristos i Sofija (Božan-ska Mudrost) koja silazi u čoveka Isusa. Irinej pokazuje da su i Otaci Sin voleli lepotu prvobitne žene,6 koja je istovremeno Bitos – Bez-dan – i Sofija, kao i da su zajedno proizveli Ofis i Sofiju (ponovodvopolno božanstvo), tj. mušku i žensku mudrost, od kojih je jednasmatrana za neispoljeni Sveti Duh, starija Sofija – Pneuma – „Majkasvih stvari” u intelektualnom smislu; dok je druga bila razotkrivena,

244


5 Sofija predstavlja najviši prototip žene – prvu spiritualnu Evu. U Bibliji je ovaj sistemizokrenut i, kako je izostavljena prelazna emanacija, Eva je degradirana u običnu, fizičkupojavu žene.

6 Pogledajte „Irineja” knjiga I., poglavlje 31-33.

ili Ofis, predstavljajući božansku mudrost koja se spustila u materiju,ili Bogo-čoveka – Isusa, koga su gnostički ofiti simbolički predsta-vljali zmijom (Ofis).

Oplođena Božanskom Svetlošću Oca i Sina, tj. najvišeg duha iEnoia, Sofija sa svoje strane proizvodi druge dve emanacije – jednusavršenu – Hristosa, i drugu nesavršenu – Sofiju-Ahamot,7 čije imedolazi od reči hakamot (jednostavna mudrost), koja imaposredničku ulogu između intelektualnog i materijalnog sveta.

Hristos je bio posrednik i vodič između Boga (Najvišeg) i svegašto je spiritualno u čoveku; Ahamot – mlađa Sofija – imala je istuulogu, posredujući između „Prvobitnog čoveka,” Enoia, i materije.Upravo smo objasnili šta se mistički podrazumevalo pod opštimimenom Hristos. Poštovani dr Preston iz Njujorka je, prilikom pro-povedi povodom „Meseca Djeve Marije”, izrazio hrišćansku pred-stavu o ženskom principu Svetog Trojstva bolje i jasnije nego štobismo mi to mogli, manje-više u duhu nekog od antičkih „paganskih”filozofa. On kaže da je „plan iskupljenja zahtevao da bude pronađenamajka, tako da Marija predstavlja jedini slučaj kada je neko stvorenobiće bilo neophodno da bi Bog uspešno obavio svoj posao”. Zamo-lićemo za pravo da se usprotivimo poštovanom džentlmenu. Kao štoje već pokazano, hiljadama godina pre naše ere sve „paganske”teogonije su otkrile da im je neophodan ženski princip, tj. „majka”trojedinog muškog principa. Prema tome, hrišćanstvo ne predstavlja„jedini slučaj” takvog ispunjenja Božije misije – mada je, kako ovajrad pokazuje, bilo više filozofije a manje materijalizma, ili tačnijeantropomorfizma, u njemu. Ali čujmo kako poštovani doktor izražava„paganske” misli u hrišćanskim idejama. „Bog je”, kaže on, „pripremionjenu (Marijinu) devičansku i nebesku čistotu, jer majka ukaljana nama koji način nije mogla postati majkom Najvišeg. Sveta djeva je, čaki u svom detinjstvu, bila privlačnija od Heruvima i Serafima, i od deti-

245

7 U Kingovim „Gnosticima” nalazimo ovaj isti sistem, prikazan pomalo netačno.Autor nam je rekao da se oslanjao na Belermanov „Drei Programmen uber die AbraxasGemmen”.


njstva pa sve do vremena kada je stasala u devojku i ženu rasla je usvojoj čistoti. Zahvaljujući svojoj svetosti zavladala je i samim Boži-jim srcem. Kada je nastupio čas, čitav nebeski dvor je zanemeo doksu Sveta Trojica osluškivala čekajući na Marijin odgovor, jer beznjenog pristanka ogrehovljeni svet ne bi mogao biti iskupljen.”

Ne čini li se da čitamo Irineja, dok objašnjava gnostičku „jeres,koja je učila da su Otac i Sin voleli lepotu nebeske Djeve?” ili obra-zlaganje egipatskog sistema, u kome je Izida bila i supruga i sestra imajka Ozirisu-Horusu? U gnostičkoj filozofiji ih je bilo samo dvoje,ali su hrišćani poboljšali i usavršili ovaj sistem napravivši ga potpuno„paganskim”, jer su haldejski Anu – Bel – Hoa spojeni u Militu. DrPreston dodaje:

To je upravo podloga paganske misli koja je, pored drugih zna-čenja, simbolično predstavljena obredima vaskrsenja Ozirisa, Ado-nisa, Baha i drugih ubijenih solarnih božanstava, vaskrsenjem čitaveprirode u proleće, klijanjem semenja koje je ležalo umrtvljeno i us-nulo tokom čitave zime, za koje se alegorijski kaže da je boravilo upodzemnom svetu (Hadu). Simbolično su predstavljani sa tri danaprovedena u podzemnom svetu, pre nego što bi ih vaskrsao Herakle,Hristos i mnogi drugi.

Ovakvo izvedeno tumačenje, ili tačnije „jeres”, kako ih hrišćanstvonaziva, nije ništa drugo do bramansko učenje u svojoj arhaičnoj čistoti.Višnu, drugo lice hinduističkog Trojstva, isto je tako i Logos, jer sekasnije pojavio u čovečijem obliku kao Krišna. A Lakmi (ili Lakšmi)koja je, kao u slučaju Ozirisa i Izide, En-Sofa i Sefire, odnosno Bitosi Enoia, istovremeno njegova supruga, sestra i kćer, pojavljuje se kroz

246


„Onda, dok ovaj mesec (posvećen Mariji) počinje Vaskršnjimpraznikom – mesec kada se priroda bogati plodovima i cvećem, ves-nicima obilne žetve – i mi treba da se pripremimo za zlatnu žetvu.Upravo u ovom mesecu su mrtvi ustali iz grobova, nagoveštavajućivaskrsenje; i zato, dok klečimo pred oltarom svete i bezgrešne Ma-rije, setimo se da će jednog dana iz nas nići pupoljak obećanja, cvetnade i neuništivi plod pobožnosti.”

ovu neprekidnu uzajamnu povezanost muških i ženskih stvaralačkihmoći u teško razumljivoj metafizici antičkih filozofija kao – Sofija-Ahamot. Krišna je posrednik koga je Brama obećao ljudskom rodu,i predstavlja potpuno istu ideju kao Hristos kod gnostika. A Lakmi,Višnuova spiritualna polovina, predstavlja simbol fizičke prirode,univerzalnu majku svih materijalnih, razotkrivenih oblika; posre-dnika i zaštitnika prirode, poput Sofije-Ahamot, od koje su gnosticinačinili posrednicu između Velikog (Prvobitnog) Uzročnika i Mate-rije, kao što Hristos predstavlja posrednika između Njega i spiritu-alnog čovečanstva.

Ovaj bramansko-gnostički princip je utoliko logičniji i doslednijikada imamo u vidu alegoriju o Postanju i čovekovom padu u greh.Kada Bog proklinje prvi par ljudi, On istovremeno proklinje i Zemljui sve što je na njoj. Novi Zavet nam daje Iskupitelja za prvobitni grehljudskog roda, koji je kažnjen zbog počinjenog greha, ali zato nemani jedne jedine reči o Spasitelju koji će ukloniti nezasluženo prokle-tstvo sa Zemlje i životinja, koji nikada nisu ni na koji način zgrešili.Tako gnostička alegorija pokazuje više smisla za pravdu i logiku odhrišćanske.

U ofitskom sistemu Sofija, Androgina Mudrost, isto je tako i že-nski duh, odnosno ženska Nari (Narajana) hinduista, koja se krećepo površini voda – tj. haos ili buduća materija. Ona je oživljava iz-daleka, ne dodirujući mračni bezdan. Ona to ne može da učini, jer jeMudrost isključivo intelektualna i ne može da deluje direktno na ma-teriju. Prema tome, Sofija je prinuđena da se obrati svom VrhovnomRoditelju; ali mada život primarno proističe iz Nevidljivog Uzročnikai njegovog Enoia, nijedan od njih, kao ni ona sama, nemaju nikakveveze sa haosom na nižim nivoima, u kome materija poprima svojkonačni oblik. Otuda je Sofija prisiljena da na ovom zadatku uposlisvoju nesavršenu emanaciju, Sofiju-Ahamot, budući da ova imamešovitu prirodu, pola spiritualnu, pola materijalnu. Jedina razlikaizmeđu ofitske kosmogonije i one kod Svetog Jovana nazarena je udrugačijim imenima. Identičan sistem nalazimo i u kabali, u Knjizi

247


Misterija.8 Sva tri sistema, naročito kod kabalista i nazarena, koji suposlužili kao uzor ofitskoj kosmogoniji, pripadaju čistom orijental-nom gnosticizmu. Kodeks nazarena počinje sledećim rečima:„Vrhovni kralj Svetlosti, Mano, prvi i najveći”,9 itd. gde potonji pred-stavlja emanaciju koja proističe iz Ferho – nepoznatog, bezobličnogŽIVOTA. On upravlja Eonima, iz kojih je poteklo (ili isklijalo) petsjajnih zraka Božanske svetlosti. Mano je Rex Lucis (Kralj Svetlosti),tj. ofitski Bitos-Enoia. ”Unus est Rex Lucis in suo regno, nec ullusqui eo altior, nullus qui ejus similitudinem retulerit, nullus qui sublatisoculis, viderit Coronam quae in ejus capite est.” On je Ispoljena Svet-lost oko najviše od tri kabalističke glave, skrivena mudrost; iz njegaproističu tri Života. Ebel Zivo je razotkriveni Logos, Hristos je „apos-tol Gabrijel” i prvi Legat ili „glasnik svetla.” Ako su Bitos i Enoiaono što je Mano kod nazarena, onda dvojni, polu-spiritualni, polu-materijalni Ahamot mora biti isto što i Fetahil, posmatrana u njenomspiritualnom aspektu; a ako je razmatramo u njenoj grubljoj prirodi,onda je ona „Spiritus”(Duh) nazarena. Fetahil,10 koja predstavljaodraz svog oca, Gospoda Abatura, trećeg života je – poput starijeSofije istovremeno i treća emanacija – tzv. „najnoviji čovek.” Videvšisvoje neuspešne pokušaje da stvori savršen materijalni svet, „Spiri-tus” priziva jednog od svoje dece, Karabtanosa – Ilda-Baota – kojije lišen svakog razuma ili rasuđivanja („slepu materiju”), da se sjedinisa njom i stvori nešto konačno iz ove konfuzne (turbulentne) mater-ije, zadatak koji može da izvrši tek pošto iz svog sjedinjenja sa Karab-tanosom proizvede sedam sazvežđa. Poput šest sinova ili duhovagnostičkog Ilda-Baota, oni onda oblikuju materijalni svet. Ista pričase ponavlja i sa Sofijom-Ahamot. Poslana od strane svog potpunospiritualnog roditelja, starija Sofija se spustila u haos da bi stvorilasvet vidljivih oblika i zalutala, nadjačana emanacijom materije.

248


8 Pogledajte „ Idra Magna”.9 “Codex Nazaraeus”, deo I., str. 9.10 Pogledajte „ Codex Nazaraeus”, I., 181. Fetahil, poslana da dâ oblik svetu, našla se

zaglibljena u blatu na dnu ponora, gde govori sama sa sobom u očaju sve dok se Spiritus(Sofija-Ahamot) sasvim ne sjedini sa materijom i tako stvori materijalni svet.

I dalje, sa ambicijom da stvori sopstveni materijalni svet, ona lebdinaokolo po mračnom ponoru, utiskujući život i kretanje u inertne ele-mente, sve dok nije postala tako beznadežno zapletena u materiju daje, poput Fetahile, predstavljana kako sedi u blatu, nesposobna da seiščupa iz njega, ali jedino dok, dodirom same materije, ne budeproizvela Stvoritelja materijalnog sveta. On je Demijurg, koga su ofitinazvali Ilda-Baot i, kao što ćemo neposredno pokazati, roditelj jevre-jskog Boga po mišljenju nekoliko sekti, za koga su drugi opet smatralida je lično „Gospod Bog”. Upravo na tom mestu kabalističko-gnos-tičke kosmogonije počinje Mojsijeva Biblija. Prihvativši jevrejski StariZavet za sopstveni standard, nije nikakvo čudo što su hrišćani, prisiljenikrajnje neobičnim položajem u kome su se našli usled sopstvenog ne-znanja, pokušali da izvuku najbolje što se moglo.

Prve grupe hrišćana, za koje Renan dokazuje da su brojale svegasedam do dvanaest članova po svakom svetilištu, nesumnjivo suspadale u najsiromašnije i najneobrazovanije društvene slojeve. Nitisu imali, niti su mogli da imaju, ma kakve predstave o visoko filo-zofskim učenjima platonista i gnostika, a očigledno je da nisu ništabolje poznavali ni sopstvenu, tek stvorenu religiju. Za njih koji su,ako se radilo o Jevrejima, bukvalno grcali pod tiranskom vladavinom„zakona” nametnutog od strane verskih starešina po sinagogama, aako su bili pagani, neprekidno isključeni iz verskih misterija, kao štoje slučaj sa nižim kastama u Indiji do današnjeg dana, jevrejski Bogi „Otac” o kome je Isus propovedao bili su jedno te isto. Prepirkekoje su besnele još od prvih godina po Hristovoj smrti između dvestruje, pavlikanske i petrinske – predstavljale su jadan prizor. Onošto bi jedna od njih radila, druga bi smatrala za svoju svetu dužnostda poništi. Ako se Propovjedi smatraju apokrifom pa ne mogu bitiprihvaćene kao „nepogrešivi” standard po kome bismo mogli daprocenimo razmere sukoba koji je besneo između dvojice apostola,još uvek imamo Bibliju, a ona nudi obilje dokaza za to.

Irinej izgleda tako beznadežno zapleten u svoje bezuspešnepokušaje da opiše, bar prema njihovom „spoljnom” izgledu, prava

249


učenja mnogih gnostičkih sekti o kojima raspravlja, i da ih istovremenopredstavi kao odvratne „jeresi”, da ih je bilo namerno ili iz neznanjameđusobno pomešao na takav način da bi možda tek nekolicinametafizičara bili u stanju da ih razmrse, bez kabale i Kodeksa kaopravih ključeva. Tako, primera radi, nije u stanju da povuče razliku čakni između setianita i ofita, pa nam kaže da su „Boga svakoga tijela”*nazivali „Hominem” tj. ČOVEK, a njegov um DRUGIM čovekom, ili„Sinom Čovječijim”. Isto čini i Teodoret, koji je živeo više od dva vekaposle Irineja, i koji pravi žalosnu zbrku od hronološkog reda kojim surazne sekte dolazile na mesto prethodnih.11 Ni setianiti (ogranak jevre-jskih nazarena) ni ofiti (čisto grčka sekta) nisu nikada verovali ni u štaslično. Iriniej protivureči i samom sebi kada na drugom mestu opisujeučenja Serintusa, učenika samog Simona Maga. On kaže da je Kerintučio da PRVI BOG nije stvorio svet, već da je stvoren silom, Eonom,toliko udaljenim od Prvobitnog Uzročnika da nije bio svestan čak niNJEGA, koji je iznad svega što postoji. Ovaj Eon je podvlastio Isusa,fizički ga je otelovio kroz Josifa i onu koja nije bila devica, već jed-nostavno Josifova žena, pa je Isus rođen kao i svi drugi ljudi. Gledanoiz ugla ovog fizičkog aspekta svoje prirode, Isus je nazvan „Sinomčovječijim”. Tek posle krštenja taj Hristos, tj. pomazani se spustio izCarstva Nebeskog u vidu golubice, i onda objavio „Oca u tajnosti”kroz Isusa.12

Ako je, prema tome, Isus u fizičkom smislu smatran sinom čoveka,a u spiritualnom Hristom, čija ga je senka obuhvatala, kako su ondaGnostici „BOGA SVAKOGA TIJELA”, „Oca u tajnosti”, mogli da nazi-vaju Homo, ČOVEKOM, a njegov Um, Enoiu, DRUGIM čovekom iliSinom Čovječijim? Ni u orijentalnoj kabali ni u gnosticizmu „Bogsvakoga tijela” nikada nije bio predstavljen u ljudskom liku. Jedinoprva, ili tačnije druga među emanacijama je nazvana „prvobitnimčovekom”, jer su Šekina, Sefira, Dubina i druge prvoispoljene ženske

250


* Pogledajte Jer. 32:27. (prim.prev.)11 „Irinej”, str. 37, i Teodoret, naveden na istoj stranici.12 Ibid, I, XXV.

vrline,takođe spadale u emanacije. Tako su Adam Kadmon, Enoia(Sige), ili, ukratko, logoi, bili „jedinorodni” ali ne i „Sinovi čovječiji”,jer se ovaj naziv ispravno upotrebljen odnosi na Hristosa, sina (starije)Sofije, i na prvobitnog čoveka koji ga je proizveo sopstvenom ži-votvornom svetlošću, koja proističe iz izvora ili uzročnika svega, patime i ovog svetla, iz „Oca u tajnosti”. U gnostičkoj metafizici postojivelika razlika između prvog, nerazotkrivenog Logosa, i „pomazanoga”koji je Hristos. Enoia se, prema Filonovom shvatanju, može nazvatiDrugim Bogom, ali on sam po sebi predstavlja „Prvobitnog čoveka”,ni u kom slučaju „Drugog”, kako izjavljuju Teodoret i Irinej. Ovogdrugog je samo neobuzdana želja da na svaki mogući način dovedeIsusa u vezu sa Vrhovnim Bogom, čak i u jeretičkim spisima, navelada toliko falsifikuje činjenice.

Takvo poistovećivanje čak i Hristosa ili „pomazanog” – Eona kojiga je „zasenio”– a kamoli čoveka Isusa sa Neispoljenim Bogomnikada nije ušlo u glavu ma kog gnostika, niti direktnih apostola iPavla, šta god da su kasnija ubacivanja dodala.

Koliko su drski i beskrupulozni mnogi od takvih namerno učinjenihfalsifikata pokazalo se već pri prvim pokušajima da se uporede origi-nalni rukopisi sa kasnijima. U sabranim delima Isaka Njutna čiji je iz-davač bio episkop Horsli, nekoliko rukopisa na teološke teme jediskretno izostavljeno.* Odlomak poznat kao „Hristov silazak u Pa-kao”, koji se nalazi u kasnijem učenju apostola, ne može se pronaćinigde u rukopisima iz četvrtog, pa ni šestog veka. To je očigledno umet-nut deo, kopiran po ugledu na priče o Bahu i Heraklu, i nametnuthrišćanstvu kao deo zvaničnog vjeruju. U vezi s njim autor predgo-vora za Katalog rukopisa Kraljevske biblioteke (str. XXI) primećuje:„Voleo bih da ubacivanje odlomka o Hristovom silasku u Pakao uučenju Apostola može da bude objašnjeno isto tako dobro kao i ubaci-vanje pomenutog stiha.” (1 Jov. 5:7)13

251

* Isak Njutn (1642-1727) nije bio samo čuveni engleski fizičar i matematičar; sa jošvećim žarom se bavio teološkim proučavanjima i napisao je više radova iz te oblastinego iz prirodnih nauka, mada su mu ovi drugi doneli svetsku slavu. (prim.prev.)

13 Pogledajte predgovor za „Apocryphal New Testament”, London, štampan za V.Hona, Ladgejt Hil, 1820.


HRISTOS I SOFIJA- AHAMOT

On, dakle, sam priznaje da je knjiga, za koju potvrđuje da je na-pisana „Matejevom rukom” i koja mu je, bez obzira što ju je dva putapreveo, ostala gotovo potpuno nerazumljiva, jer se radilo o arkani,odnosno tajnom tekstu. Međutim, Jeronim sve komentare koji seodnose na nju, izuzev sopstvenog, hladnokrvno proglašava „jereti-čkim.” I ne samo to; Jeronim je dobro znao da je u ovom originalnomJevanđelju po Mateju izloženo jedino istinito Hristovo učenje, i da jeono bilo originalni rad Isusovog ličnog prijatelja i saputnika. On je znaoi to da ako je jedno od ta dva jevanđelja, jevrejsko o kome je reč igrčko koje je uvršteno u naše sadašnje Sveto Pismo, neistinito a timei „jeretičko”, onda to nikako nije moglo biti jevanđelje nazarena; paipak, znajući sve to, Jeronim se sa još većim žarom obrušava na„jeretike.” Zbog čega? Zato što bi njegovo prihvatanje bilo isto što ipročitati smrtnu presudu etabliranoj Crkvi. Dobro se znalo da je Je-vanđelje po Jevrejima bilo jedino koje su tokom puna četiri veka pri-hvatali jevrejski hrišćani, tj. nazareni i ebioniti. A nijedna od ove dvegrupe nije prihvatala Hristovu „božanstvenost.”

Ako su Jeronimovi komentari o prorocima, njegova čuvena Vulgatai brojni polemički spisi svi verodostojni koliko i ova verzija Jevanđeljapo Mateju, onda stvarno imamo posla sa božanskim otkrivenjem.

Zašto bismo se uopšte čudili nedokučivim misterijama hrišćanskereligije kada se radi o nečemu što je savršeno ljudski? Zar ne raspo-lažemo pismom koje je napisao jedan od najpoštovanijih otaca crkvetom istom Jeronimu, koje pokazuje njihovu tradicionalnu politikubolje od čitavih tomova knjiga? Evo šta je Sveti Grigorije iz Nisenapisao svom prijatelju i prisnom saradniku Svetom Jeronimu: „Ništane ostavlja takav utisak na ljude kao praznoslovlje; što manje razu-meju, to se više dive i klanjaju. Naši oci i učenjaci su često govoriline ono što su mislili, već ono našta su ih terale okolnosti i nužda.”


259

Ali da se vratimo našoj Sofiji-Ahamot i verovanjima pravih, pr-vobitnih hrišćana. Pošto je stvorila Ildu-Baot, gde Ilda potiče od što znači dete, a Baot od tj. jaje, ili pak , Baot – pustoš,Sofija-Ahamot je toliko propatila usled dodira materije da posležestoke borbe najzad uspeva da utekne iz muljevitog haosa. Madanije bio upoznat sa Pleromom, područjem u kome obitava njegovamajka, dostigao je središnji prostor i uspeo da otrese sa sebe delovematerije koji su čvrsto prionuli uz njegovu duhovnu prirodu, poslečega je odmah stvorio jaku prepreku između sveta inteligencija(duhova) i sveta materije. Ilda-Baot je otuda „sin tame”, tvorac našegogrehovljenog sveta (tj. njegovog fizičkog dela). On sledi primerBitosa i iz samog sebe stvara šest zvezdanih duhova (sinova). Sviimaju njegov lik, odnosno uzajamno odražavaju jedan drugog, posta-jući sve tamniji kako jedan za drugim napuštaju svog oca. Njih sed-moro nastanjuju sedam oblasti koje su raspoređene nalik lestvicama,počinjući ispod središnjeg prostora, prebivališta njihove majke So-fije-Ahamot, a završavajući sa našom Zemljom, tj. sedmom oblašću.Na taj način oni predstavljaju duhove sedam planetarnih sfera odkojih je najniža ona u kojoj se nalazi naša Zemlja (tj. sfera koja jeokružuje, ono što nazivamo etar). Imena ovih duhova pojedinih sferasu Jov (Jehova), Savaot, Adonaj, Eloi, Urajos i Astafajos.27 Prva če-tiri su, kao što je opšte poznato, mistička imena jevrejskog „GospodaBoga”,28 čime su ga, kako se Č. V. King izrazio, „Ofiti na taj načindegradirali, dajući mu nazive onih koji su potčinjeni vrhovnom Stvo-ritelju; poslednja dva imena označavaju duhove vatre i vode.”

Ilda-Baot, koga više sekti identifikuje sa Mojsijevim Bogom, nijespadao u čiste duhove; bio je ambiciozan i gord, i, odbivši duhovnusvetlost središnjeg prostora koju mu je ponudila njegova mati, Sofija-Ahamot, prionuo je da stvori sopstveni svet. Uz pomoć svojih sinova,


27 Pogledajte Kingove „Gnostike”, str. 31.28 Ovaj Jov, Iao ili Jehova je potpuno različit od Boga iz Misterija označenog kao

IAO, koga su svi drevni narodi smatrali svetinjom. Na narednim stranicama ćemopokazati razliku između njih.

260

šest planetarnih duhova, stvorio je čoveka, ali se ovaj pokazao kaopromašaj. Bilo je to čudovište bez duše, bez ikakve svesti i znanja,koje se kretalo na sve četiri noge poput materijalnih zveri. Ilda-Baotje bio prinuđen da izmoli pomoć od svoje duhovne majke. Ona ga jeobasjala zrakom božanske svetlosti, koji je čoveku udahnuo život idušu. A tada je Ilda-Baot postao neprijatelj sopstvenom stvorenju.Sledeći impuls saopšten božanskom svetlošću, čovek je počeo dastremi sve više i više; uskoro je počeo da prikazuje ne lik svogStvoritelja, Ilde-Baota, već Vrhovnog Bića, uzora po kome je prvo-bitni čovek dobio svoj lik, Enoia. Usled toga Demijurg se ispuniognevom i zavišću; uperivši svoje ljubomorno oko na materijalniambis, njegov lik zatrovan strašću iznenada se odrazio u njemu kaou ogledalu; odraz je oživeo i iz ambisa se uzdigao Satana, zmija,Ofiomorfos – „otelovljenje zavisti i lukavosti. U njemu je bilo sjedi-njeno sve što je najprizemnije u materiji sa mržnjom, zavišću i lu-kavstvom duhovne inteligencije”.29

Posle toga, uvek protiv čovekovog usavršavanja, Ilda-Baot jestvorio tri carstva prirode, mineralno, biljno i životinjsko, zajedno sasvim njihovim zlim instinktima i svojstvima. Kako nije bio u stanjuda uništi Drvo Znanja, koje raste u njegovoj sferim kao i u svakoj odplanetarnih oblasti, rešen da pošto-poto odvoji „čoveka” od njegoveduhovne zaštitnice, Ilda-Baot mu je zabranio da jede njegov plod, ustrahu da će na taj način ljudskom rodu biti otkrivene tajne višegsveta. Ali Sofija-Ahamot, koja je zavolela i štitila čoveka kome jeudahnula život, poslala je sopstvenog duha zvanog Ofis da, u oblikuzmije, navede čoveka da prekrši sebičnu i nepravednu zapovest. I„čovek” je iznenada postao sposoban da shvati tajne stvaranja.

Ilda-Baot se osvetio kaznivši prvi par ljudi jer je čovek, zahvalju-jući stečenom znanju, već obezbedio sebi saputnika iz polovine svojeduhovne i materijalne prirode. On je. za kaznu, zatvorio čoveka iženu u materijalnu tamnicu, tj. u fizičko telo nedostojno čovekove

261

29 Iz Kingovih „Gnostika”.


prirode, kojim je on još uvek opčinjen. Ali Ahamot ga je i dalje štitila.Ona je uspostavila strujanje božanske svetlosti između njenog nebe-skog prebivališta i „čoveka” nastavljajući da ga neprekidno obasjavasvojom duhovnom svetlošću.

Posle toga slede alegorije u kojima je otelovljena ideja dualizma,odnosno neprekidne borbe između dobra i zla, duha i materije, kojase nalazi u svakoj kosmogoniji, čije izvorno poreklo opet treba tražitiu Indiji. Prave i simbolične predstave igraju uloge junaka iz ovoggnostičkog Panteona, „pozajmljenog” iz najstarijih mitsko-poetskihrazdoblja. Ali u ovim ličnostima, Ofisu i Ofiomorfosu, Sofiji i Sofiji-Ahamot, Adamu-Kadmonu i Adamu, u planetarnim duhovima i boža-nskim Eonima, lako možemo da prepoznamo i modele na osnovukojih su nastale naše biblijske kopije – mitski patrijarsi. Arhangeli,angeli, gospodstva i sile* se mogu naći pod drugačijim imenima uVedama kao i u budističkom sistemu. Vrhovno Biće iz Aveste, Zero-ana ili „Beskrajno vreme” je poslužilo kao prototip za sve ove gnos-tičke i kabalističke „Bezdane”, „Krune”, pa čak i haldejskog En-Sofa.Šest Amšaspanda, stvorenih „Rečju” Ormuzda „Prvorođenog”, imajusvoj analog u Bitosu i njegovim emanacijama, dok simbolična pred-stava Ormuzda – Ahriman sa svojim devama, takođe ulaze u sastavIlda-Baota i njegovih šest materijalnih, mada ne sasvim zlih, plane-tarnih duhova.

Ahamot, mučena zlom koje je snašlo ljudski rod, uprkos njenoj za-štiti, preklinje nebesku majku Sofiju – njenu simboličnu predstavu –da nagovori nedokučivi AMBIS da pošalje Hristosa (sina i emanaciju„Nebeske Djeve”) da pritekne u pomoć čovečanstvu kome preti izu-miranje. Ilda-Baot i njegovih šest materijalnih sinova su skrili božan-sku svetlost od ljudskog roda. Čovek mora biti spasen. Ilda-Baot je već

262


* Misli se na tzv. „anđeoske činove” koje je definisao Sveti Dionisije Areopagit usvom delu „Nebeska jerarhija.” Po njemu, postoji devet angelskih činova raspoređenihu tri jerarhije:

1. Serafimi, heruvimi i prestoli,2. Gospodstva, sile i vlasti, i3. Načala, angeli i arhangeli. (Prim.prev.)

bio poslao svog izaslanika, Jovana Krstitelja, pripadnika rase Seta,kome pruža zaštitu – kao proroka među njegov narod; ali samo malibroj ga je slušao – nazareni, protivnici Jevreja, i to zato što su bilipoklonici Jurbo-Adunaja.30

Ahamot je uverila svog sina, Ilda-Baota, da će vladavina Hristosabiti samo privremena, i tako ga navela da pošalje prethodnika, tj.„preteču”. Pored toga, učinila ga je uzrokom rođenja čoveka Isusa odDjeve Marije, njenog analoga na Zemlji,

Ilda-Baot, otkrivši da Hristos radi na okončanju njegovog sop-stvenog kraljevstva materije, podbunjuje Jevreje protiv ovoga, i Isusbiva osuđen na smrt.32 Dok je visio razapet na krstu, Hristos i Sofijasu napustili njegovo telo i vratili se u sopstvenu sferu. Materijalno

263

30 Jurbo i Adunaj, prema ofitima, predstavljaju imena Iao-Jahvea, jedne od emanacijaIlda-Baota. „Jevreji Jurba nazivaju Adunaj.” („Codex Nazaraeus”, tom III., str. 73)

31 King: "The Gnostics and their Remains", str. 31.32 U Jevanđelju po Nikodemu pobožni, anonimni autor Ilda-Baota naziva Satanom –

očigledno u nameri da dotuče neprijatelja koji je već na kolenima. „Što se mene tiče,”kaže Satana, izgovarajući se pred princem pakla, „ja sam ga iskušavao (Isusa) i podigaoprotiv njega moj drevni narod, Jevreje.”(15:9) Među tolikim primerima hrišćanske neza-hvalnosti, ovaj se nekako najviše ističe. Jadnim Jevrejima su prvo preoteli njihove sveteknjige (misli se na Stari Zavet, prim.prev.) da bi onda u jednom nekanonskom „Je-vanđelju” još bili izvređani scenom u kojoj Satana tvrdi da su njegov „drevni narod.”Ako su zaista bili njegov narod, a u isto vreme su i „Božiji izabrani narod”, onda se imeovog Boga mora pisati kao Satana a ne Jehova. Ovo nameće logika, ali nam baš ne ličina pohvalu „Gospoda Boga Izrailjevog.”

„jer stvaranje osobe u materijalnom obliku može da bude jedino deloDemijurga, i ne spada u delokrug viših sila. Čim je Isus rođen, Hris-tos, kao savršeno biće, sjedinivši se sa Sofijom (mudrošću i duho-vnošću), sišao je kroz sedam planetarnih oblasti, poprimivši u svakojpodudarni oblik i sakrivši svoju pravu prirodu od duhova koji upra-vljaju njima, dok je istovremeno privukao iskre božanske svetlostikoje su oni zadržali u svojoj biti. I tako, Hristos je ušao u čovekaIsusa u trenutku njegovog krštenja na Jordanu. Od tog događaja Isuspočinje da čini čuda; pre toga, on uopšte nije bio svestan misije kojamu je namenjena.”31


telo čoveka Isusa je bilo predato zemlji, ali mu je dato eterično telo(astralna duša). „Od tog trenutka on je bio sačinjen samo od duše iduha, što je i bio razlog zbog koga ga njegovi učenici nisu prepoznaliposle vaskrsenja. U ovom duhovnom stanju koje je simuliralo njegovfizički lik, Isus je ostao na zemlji osamnaest meseci od kako se digaoiz mrtvih. Tokom ovog poslednjeg putovanja primio je od Sofije onosavršeno znanje, pravi Gnosis, koje je potom preneo samo nekoliciniodabranih među apostolima, sposobnih da ga prime.”

Malopre navedeni tekst potiče iz opisa koji je dao Teodoret i kogaje prihvatio King u svom delu Gnostici, sa dodacima preuzetim odEpifanija i Irineja. Ali prvi od ove dvojice iznosi dosta netačnu verzi-ju, smešanu delom od Irinejevih opisa a delom od njegovih sop-stvenih znanja o poznim ofitima koji su se, krajem trećeg veka, većbili pomešali sa nekoliko drugih sekti. I Irinej ih često brka, tako danijedan od ove dvojice ne prikazuje tačno ofitsku teogoniju. Izuzi-majući izmenjena imena, gore navedena teogonija u potpunosti potičeod gnostika, kao i od nazarena. Ofis je tu prikazan samo kao nasle-dnik egipatske Hnufis, „Dobre Zmije” sa lavljom glavom iz koje izbi-jaju zraci, koja je od najdrevnije prošlosti smatrana simbolommudrosti, ili pak Tauta, učitelja i Spasitelja ljudskog roda, „Sina Boži-jeg”. „O ljudi, živite čestito ... zaslužite svoju besmrtnost,” uzvikuje„trostruko veliki” Hermes Trismegistus. „Kao učitelj i vodič ljudskogroda vodiću vas ka spasenju.” Otuda su najstariji pripadnici ove sektesmatrali Ofisa, tj. Agatodemona, podudarnim sa Hristosom; zmija jesimbol nebeske mudrosti i večnog života, a u ovom slučaju i simbo-lična predstava egipatske zmije Hnufis. Ovi gnostici, prvi u našoj

264


„Od tada, uznevši se u srednji predeo, on sedi s desne strane Ilda-Baota, koji ga ne primećuje, i sakuplja sve duše koje treba da budupročišćene Hristovim znanjem. Kada bude sakupio svu duhovnusvetlost koja postoji u materiji, izvevši je tako iz carstva Ilda-Baota,iskupljenje će biti ostvareno a materijalni svet će biti uništen. U tomeje značenje ponovnog upijanja svog duhovnog svetla u Pleromu ilipunoću, iz koje je na početku i potekla.”

tiče izraza poput „Prvorođeni”, Prvenac i „Jedinorodni”, oni su stari koliko i svet. Origen pokazuje da je reč „Logos” upotrebljavana međubramanama. „Bramane kažu da je Bog Svetlost, ali ne onakva kakvuvidimo, niti ma šta nalik Suncu i vatri; imaju Boga LOGOSA, i to neLogosa Gnostika koji se obraća razumljivim rečima, zahvaljujućikome mudri mogu da vide najviše MISTERIJE Gnozisa.”94 DjelaApostolska i četvrto Jevanđelje koriste gnostičke izraze. Kabali-stičkog „Božijeg prvenca koji je proistekao iz Vrhovnog”, zajednosa onim što nazivaju „Duhom pomazanja”; kao i „onog koga zovupomazanim od Najvišeg”,95 autor Jevanđelja po Jovanu reprodukujekako po duhu tako i po suštini. „Bješe svjetlost istinita”, „svjetlostsvijetli u tami”, „I RIJEČ postade tijelo”, „I od punoće (Plerome) nje-gove svi primismo”, itd.(Jovan 1).

Prema tome, „Hrist” i „Logos” su postojali tokom nebrojenihvekova pre pojave hrišćanstva; orijentalni gnozis je proučavan dalekopre pojave Mojsija, tako da moramo da tragamo za poreklom svihovim termina u drevnim razdobljima prastare azijske filozofije.Druga poslanica Petrova i deo Poslanice Judine, sačuvani u NovomZavetu, frazama koje se u njima nalaze pokazuju da pripadaju kabali-stičkoj orijentalnoj gnozi, jer upotrebljavaju iste izraze koje su ko-ristili i hrišćanski gnostici, koji su deo svog religioznog sistemaizgradili na osnovu orijentalne kabale. „Drski (ofiti), samovoljni, ine drhte huleći na SLAVE”, kaže Petar (2 Pet. 2:10), kao uzor na kogaće se kasnije ugledati otrovni jezici poput Tertulijana i Irineja.96

„Slično (poput Sodome i Gomore), dakle, i ove sanjalice skrnave ti-jelo i preziru GOSPODSTVO, a na SLAVE hule”, kaže sveti apostolJuda (Jakovljev), ponavljajući doslovce Petrove reči, a time i tradi-cionalne kabalističke izraze. Gospodstvo je „Carstvo,” deseti međukabalističkim sefirotima.97 Sile i Slave su podređeni duhovi Arhanđela

289

94 Origen: „Philosophumena”, XXIV.95 Kleuker: „Natur und Ursprung der Emanationslehre bei den Kabbalisten”, str. 10,

11; pogledajte „ Libri Mysterii”.96 Par primera svetootačke rečitosti: „Ovi su poput divljih zveri u prirodi.” „Pseto se

vratilo po svoju bljuvotinu; a krmača koju opraše ponovo se valja u blatu.”(22)97 Tipovi kreacije, odnosno atributi Vrhovnog Bića, postaju kroz emanacije Adama

Kadmona; to su: „Kruna, Mudrost, Razboritost, Veličanstvenost, Strogost, Lepota, , Po-


i Anđela Zohara.98 Ove emanacije su sam život i duša kabale izoroastrizma; i sâm Talmud se, u svom sadašnjem stanju, od koricado korica sastoji od ‚pozajmica’ iz Zend-Aveste. Prema tome, prih-vativši gledišta Petra, Jude i drugih jevrejskih apostola, hrišćani su ustvari postali otpadnička sekta persijske vere, jer čak ni značenjepomenutih Sila ne tumače onako kako to čine pravi kabalisti. Pavlovoupozorenje onima koje je preobratio da se ne klanjaju anđelimapokazuje koliko dobro je shvatao, čak i u njegovom razdoblju ranoghri-šćanstva, opasnosti koje nose ‚pozajmice’ iz metafizičkih učenjafilozofije koja bi mogli ispravno da protumače jedino njeni visokoobrazovani sledbenici, tj. magi i jevrejski tanaim. „Niko da vas neobmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajućise u ono što nije vidjeo, i uzalud nadimajući se tjelesnim umom svo-jim”* rečenica je koju je direktno uputio Petru i njegovim pristali-cama. U Talmudu, Mihajlo je Princ Vode, kome je potčinjeno sedamnižih duhova. On je zaštitnik, anđeo-čuvar Jevreja, kako nas obave-štava prorok Danilo (Dan. 12:1), pa su grčke ofite, koji su ga poi-stovećivali sa svojim Ofiomorfosom, otelovljenjem zavisti i zlobeIlde-Baota, tj. Demijurga (Stvoritelja materijalnog sveta), i nastojalida dokažu da je on istovremeno i Samuilo, jevrejski Princ zlih du-hova, odnosno persijskih Deva, Jevreji prirodno smatrali bogohul-nicima. Ali da li je Isus ikada odobrio ikakvo verovanje u anđele osimšto je nagovestio da predstavljaju glasnike potčinjene Bogu? Na os-

290


beda, Slava, Osnova, Carstvo. Mudrost se zove Jeh; Razboritost Jehova; Strogost Elo-him; Veličanstvenost El; Pobeda i Slava SAVAOT; Carstvo ili Vlast ADONAJ.” svogboga Jurba, tj. Adunaja”, ne bi trebao da nas čudi bes onih koji su i dalje prihvatali stariMojsijev sistem, već Petar i Juda koji su za sebe tvrdili da su Isusovi sledbenici, odbacu-jući pri tom njegova gledišta, ista kao kod nazarena kojima je i sâm pripadao.

98 Prema kabali, Carstvo ili Vlast je „oganj što proždire, dok je njegova supruga Hramili Crkva.”

* Kol. 2:18. Mada H. P. B. očito preferira Pavlov „neoplatonizam” (nesumnjivoposledicu klasičnog obrazovanja koje je stekao, za razliku od nepismenih Isusovihučenika), moramo da se upitamo zbog čega nije poslušao sopstveni savet da se „ne up-ušta u ono što nije video”, budući da nikada nije lično sreo Hrista niti razgovarao s njim,a kamoli slušao njegove propovedi i poruke, za razliku od 12 pravih (i jedinih) apostola?Kako je moguće da je znao više i bolje o hrišćanskoj veri čak i od Jakova, za koga se(ne bez dobrih razloga) tvrdi da je bio Isusov rođeni brat? (prim.prev.)

novu ovoga možemo da direktno povežemo poreklo kasnijih razi-laženja u verovanjima hrišćana sve ova dva međusobno suprotstavlje-na gledišta iz najranijeg perioda.

Pavle, verujući u sve ovakve okultne sile iz „nevidljivog” sveta,koje su ipak uvek „prisutne”, kaže: „U kojima nekada hodiste po duhuovoga svijeta (Eonu), po knezu (Ilda-Baotu, tj. Demijurgu) koji vladau vazduhu”(Ef. 2:2) i „Ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protivpoglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhovazlobe u podnebesju.”(Ef. 6:12) Ova rečenica, „bijaste mrtvi zbog pri-jestupa i grijehova svojih” (Ef. 2:1), zbog toga što „nekada hodiste poduhu ovoga svijeta” (Ef. 2:2), misleći na Arhona, odnosno Ildu-Baota,ofitskog Boga i tvorca materije, sasvim nedvosmisleno pokazuje da je:1. Pavle, bez obzira na neslaganja sa nekim od važnijih učenja gnostika,manje-više delio njihova kosmogonijska gledišta u pogledu emanacija,i 2. da je bio savršeno svestan da ovaj Demijurg, čije je jevrejsko imebilo Jehova, nije bio Bog o kome je propovedao Isus. I sada, akouporedimo Pavlovo učenje sa religioznim pogledima Petra i Jude,otkrivamo da ne samo što su obožavali Arhanđela Mihajla, već su poš-tovali i SATANU, jer je i on, pre svog „pada”, takođe bio anđeo! Oni toprilično otvoreno čine, i sipaju drvlje i kamenje na gnostike98 što onjemu govore „zlo”. Niko ne može da porekne sledeće: Petar, optužu-jući one koji se ne ustežu da govore loše o „slavama”, odmah dodaje:„Dok anđeli, koji su veći snagom i silom, ne iznose protiv njih (slava)pred Gospodom hulnoga suda.” (2 Pet. 2:11) Ko su „slave”? Juda, usvojoj sabornoj poslanici, savršeno jasno objašnjava značenje ove reči.Slave su ĐAVOLI! Prigovarajući zbog nepoštovanja koje gnosticipokazuju prema „silama” i „carstvima”, Juda raspravlja istim rečimakoje koristi i Petar: „A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolomgovoraše o Mojsijevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, negoreče: Gospod neka ti zaprijeti!”(Jud. 1:9) Da li je ovo dovoljno jasno?Ako nije, onda imamo i kabalu, da dokažemo ko su to „slave.”

291

98 Verovatnije je da su obojica sipali optužbe na račun Pavla, koji je propovedao protivovog verovanja, a da su gnostici u ovoj prilici bili samo izgovor za obračun sa njim.(Pogledajte Drugu poslanicu Petrovu.)


Kako nam Peta knjiga Mojsijeva („Zakoni ponovljeni”) kaže da je„Gospod” lično sahranio Mojsija u zemlji Moavskoj (5 Moj. 34:6), ida „niko ne dozna za grob njegov do današnjega dana”, ovaj biblijskilapsus apostola Jude (Jakovljevog) snažno potkrepljuje tvrdnje poje-dinih gnostika. Oni su navodili samo ono čemu su i jevrejski kabalistitajno podučavali, bukvalno: da je najviši, vrhovni Bog nedokučiv i ne-vidljiv, da je „Kralj Svetla oko zatvoreno”, da je Ilda-Baot, drugi AdamJevreja, bio pravi Demijurg, i da su Iao, Adonaj, Savaot i Eloi biličetvorostruka emanacija koja je, sjedinivši se, obrazovala Boga Jevreja– Jehovu. Štaviše, nazivali su ga i Mihajlo i Samael, i smatrali ga samojednim od anđela, nekoliko stepena ispod Vrhovne Božanske Ličnosti.Držeći se tog verovanja, Gnostici su tolerisali učenja najvećeg odjevrejskih učenjaka, Hilela, i drugih vavilonskih bogoslova. Josif Fla-vije pokazuje velike razlike koje su postojale između zvanične sina-goge u Jerusalimu i mudrosti škola iz Srednje Azije. Sve verske školeiz Palestine su smatrale učena društva iz Sore, Pumbidite i Nahaidejecentrima vrhunske ezoterijske i teološke misli. Haldejska verzijaPetoknjižja, koju je sačinio dobro poznati vavilonski bogoslov Onke-los, smatrana je za najviši autoritet od svih, a Hilel i drugi iz redovatanaim su se pozivali upravo na ovog učenog rabina kada su tvrdili daje Biće koje se pojavilo pred Mojsijem u zapaljenom žbunu na planiniSinaj, i koje će ga na kraju sahraniti, bilo anđeo Gospodnji, Memro, ane Gospod Bog lično; i da je onaj koga su starozavetni Jevreji pogrešnosmatrali za Iahoh-a ustvari bio samo njegov glasnik, jedan od njegovihsinova tj. emanacija. Sve ovo dovodi do samo jednog logičnog za-ključka – naime, da su gnostici bili daleko superiorniji od sledbenikaMosijeve vere, kako u pogledu obrazovanja, tako i opšte obaveštenosti,pa čak i kada je reč o poznavanju verskih principa i načela samihJevreja. Dok su prvi bili savršeno upućeni u haldejsku mudrost, dotlesu dobronamerni i pobožni, ali fanatični i neobrazovani „pravoverci”,nesposobni da u celini razumeju ili shvate religiozni duh sopstvenogverskog sistema, pribegavali u svojim raspravama i takvim „logičkim”argumentima kao što su izrazi „divlje zveri”, „krmače”, „psi” i drugiepiteti koje je tako izdašno delio Petar.292


Od tog vremena, epidemija će stići do samog vrha crkvene hije-rarhije. Od dana kada je osnivač hrišćanstva izrekao upozorenje daonaj „ko reče bratu svome: ‚Budalo!’ biće kriv paklu ognjenome”(Mat.5:22), svi koji su se smenjivali na položaju njegovih predvodnika,počev od raspaljenih ribara iz Galileje, pa završno sa rimskim ponti-feksima prekrivenim dragim kamenjem, izgleda da su se takmičili koće da smisli sramnije epitete za svoje verske protivnike. Tako vidimoLutera kako izriče konačnu presudu o rimo-katolicima uzvikujući dasu „svi papisti magarci, u kakvom god da su obliku; bilo da su kuvani,pečeni, prženi, odrani, iseckani, uvek će biti isti magarci”. Kalvin ježrtve koje progonio, i povremeno spaljivao na lomači, nazivao „zlo-bnim psima koji neprestano laju, punim krvoločnosti i drskosti, na-jprizemnijim izopačiteljima svetih spisa”, itd. Dr Vorburton papskureligiju naziva „bezbožničkom farsom,” dok monsinjor Dipanlu tvrdida je protestantsko bogosluženje na sabat „đavolova misa”, a svi nji-hovi sveštenici „lopovi i sluge Nečastivog”.

Isti taj duh olakog donošenja presuda i polovičnog znanja doveoje hrišćansku crkvu dotle da svojim najsvetijim apostolima dodeljujezvanja koja su prvobitno ustanovili njihovi najogorčeniji protivnici,„jeretici” i gnostici. Tako imamo, primera radi, da Pavle posudu izkoje je izvlačeno ime izabranog nazove „Vas Electionis”, što je bionaziv koga je odabrao Mani,99 najveći jeretik svog doba u očimaCrkve, pri čemu je Mani mislio, na vavilonskom jeziku, na posudupomazanja.100

Isto je i sa Djevom Marijom. Toliko im je nedostajalao origina-lnosti, da su od egipatskih i indijskih religija kopirali nekoliko nji-hovih načina oslovljavanja devica-majki. Ovo će biti jasnije ako ihuporedo prikažemo.

293

99 Prâvo ime Manija – koji je po rođenju bio Persijanac – bilo je Kubrikus. (PogledajteEpifanijev „Život Manija”, Jeretici, LXV.) Na insistiranje maga, persijski kralj VaranesI je naredio da ga živog oderu. Plutarh kaže da Manes ili Manis znači Mases, tj. PO-MAZANI. Posuda ili vaza korišćena prilikom izbora je, prema tome, posuda puna svet-losti Božije, koju izliva na onoga koji je izabran da bude njegov tumač.

100 Pogledajte Kingove "The Gnostics and their Remains", str. 38.


294


HINDULitanija naše Gospe Nari: Devica (isto tako iDevanaki)

EGIPATSKI RIMO-KATOLIČKI

1. Sveta Nari – Marijama, Majka večneplodnosti

2. Majka otelovljenog Boga – Višnua (Devanaki)

3. Majka Krišne

4. Večno devičanstvo – Kanjabava

5. Majka – Čista Suština,Akaša

6. Prečista Devica – Kanja

7. Majka Taumatra – od pet vrlina ilielemenata

8. Djeva Trigana – Kanjabava (od tri eleme-nta:sila ili bogatstvo, lju-bav i milosrđe

9. Ogledalo vrhovne savesti – Ahankara

Litanija naše Gospe Izide: Device

1. Sveta Izida – Sveopšta Mati – Mut

2. Majka Bogova – Hator

3. Majka Horusa

4. Devica koja rađa(Virgo generatrix), Neit

5. Materinska duša vaseljene – Anuke

6. Sveta devičanskaZemlja – Izida

7. Majka svih vrlina – Tmej, sa istimosobinama

8. Proslavljena Izida;najmoćnija, samilosna,pravedna (prema Knjizimrtvih)

9. Ogledalo pravednosti i istine – Tmej

Litanija naše Gospe iz Loreta: Device

1. Sveta Marija – Majka Božje Samilosti

2. Majka Boga

3. Majka Hristova

4. Vrhovna Devica

5. Majka BožjeMilosti

6. Prečista Djeva

8. Najmoćnija Djeva;Najmilosrdnija Djeva;Najvernija Djeva

7. Prečista Mati;Neukaljana Mati;Netaknuta Mati;Najljubaznija Mati;Mati dostojna divljenja

9. Ogledalo pravde

295

10. Premudra Mati – Sarasvati

10. Tajanstvena MajkaSveta – Buto(tajna mudrost)

10. Sedište Mudrosti

11. Devica belog Lotosa, Padma ili Kemala

12. Zlatna Materica – Hiranja

13. Nebeska Svetlost – Lakšmi

14. Dito

15. Vladarka carstvanebeskog, kao i celevaseljene – Šakti

16. Materinska dušasvih bića – Paramatma

17. Devanaki je bezgrešno začeta i savršeno neporočna.(Po bramanskoj legendi)

11. Sveti Lotos

12. Zlatni Sistrum

13. Astarta (sirijska),Aštarot (jevrejska)

14. Mesečeva Argua

15. Kraljica neba ičitave vaseljene – Sati

16. Prauzor svih majki – Ator

17. Izida jedevičanska majka

11. Mistična Ruža

12. Kuća od zlata

13. Jutarnja zvezda

14. Zavetna Barka

15. Kraljica nebeska

16. Majka Dolorosa

17. Marija je bezgrešnozačela.(U skladu sa kasnijimverskim redovima)


Ako Djeva Marija ima svoje kaluđerice, koje su joj posvećene izavetovane da provedu život u neporočnosti, i Izida je imala svojesveštenice u Egiptu, kao i Vesta svoje u Rimu, i indijska Nari, „majkasveta”, svoje. Device posvećene njenom kultu – hramske Devadasi,neka vrsta kaluđerica iz drevne prošlosti – živele su sasvimneporočno i bile objekti izuzetnog obožavanja, kao svetice koje suse zavetovale boginji. Ima li misionara i pojedinih putnika koji bi saprezirom pokazali na današnje Devadasije, tj. Noča-devojke? Kaojedini odgovor zamolili bismo ih da pogledaju službene izveštaje izposlednje četvrtine sadašnjeg veka navedene u II poglavlju, upogledu izvesnih otkrića učinjenih prilikom rušenja manastira u Aus-triji i Italiji. Hiljade dečijih lobanja su bile iskopane sa dna bazena,iz podzemnih spremišta i bašti. Ništa ni nalik ovome se nikada nijedogodilo u „paganskim” zemljama.

Hrišćanska teologija, koja je učenje o anđelima i arhanđelimapreuzela direktno iz orijentalne kabale, kojoj Mojsijeva Biblija služisamo kao alegorijski zaklon, morala bi, kao najmanje, da pamti hi-jerarhiju koju su prethodni smislili za ove otelovljene emanacije.Mnoštvo Heruvima i Serafima, koje obično vidimo kako okružujukatoličke madone na njihovim slikama, pripadaju, zajedno sa jevre-jskim Elohim i Beni Elohim, trećem kabalističkom svetu zvanom Je-cira. Ovaj svet je za jedan stepen viši od Asiaha, četvrtog i najnižegsveta, u kome prebivaju najgrublja bića, najdublje zaglibljena u ma-teriju – klipot, koja se naslađuju zlom i pakošću, čiji je šef Belijal!

Objašnjavajući, na svoj način, naravno, razne „jeresi” iz prva dvaveka, Irinej kaže: „Naši jeretici veruju ... da PROPATORA poznajesamo jedinorodni sin, odnosno um” (nous). Valentinijani, sledbenici„najdubljeg poznavaoca gnozisa” su ti koji su verovali da je „postojaosavršeni AION, pre Bitosa ili Butona (Bezdana), nazvan Propator. Ito je kabalističko učenje, jer u Zoharu Simona Ben Johaja čitamosledeće: „Senior occultatus est et absconditus; Microprosopus mani-festus est, et non manifestus” (Rosenroth: “The Sohar Liber Myste-ries”, IV., 1).

296


U religioznoj metafizici starih Jevreja, Vrhovni je apstrakcija; onje „bez oblika ili bitka”, „nesličan ma čemu drugom”.101 Čak i FilonStvoritelja naziva Logosom koji stoji pored Boga, „DRUGIM Bo-gom”. „Drugim Bogom koji je njegova PROMISAO.”102 Bog jeNIŠTA, on je bezimen, i stoga nazvan Ain-Sof – gde reč Ain znači:ništa.103 Ali ako je, prema drevnim Jevrejima, Jehova Bog, i ako seon nekoliko puta ispoljio pred Mojsijem i prorocima, i ako je hrišćan-ska crkva anatemisala gnostike koji su to poricali – kako to da učetvrtom Jevanđelju čitamo da „Boga niko nije vidio NIKAD: Jedi-norodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi” (Jovan 1:18). To sudoslovno prepisane reči gnostika, kako po duhu tako i po sadržini.Ova rečenica Svetog Jovana – ili, tačnije, onoga ko je napisao je-vanđelje koje sada nosi njegovo ime – nepovratno ruši u prah svePetrove argumente protiv Simona Maga. Ove reči su ponovljene inaglašene u 6. poglavlju: „Ne da je ko vidio Oca, osim onoga koji jeod Boga; on je vidio Oca” (Jovan 6:46) – što je ona ista primedbakoju je Simon Mag izneo u Propovjedima. Ove reči dokazuju ili da(pravi) autor četvrtog jevanđelja nije nikad čuo za Propovijedi, ili daon nije bio Jovan, Petrov prijatelj i pratilac, kome otvoreno pro-tivureči sa ovom nedvosmislenom tvrdnjom. Kako god bilo, ovarečenica, poput mnogih drugih koje bismo mogli navesti, potpunobriše granicu između hrišćanstva i orijentalnog gnosticizma, a time iKABALE.

Dok su sva učenja, moralna načela i načini ispovedanja hrišćanskevere preuzeti od bramanizma i budizma, dotle su njeni obredi,sveštene odežde i verske svečanosti u najvećoj meri preuzete izlamaizma. Rimo-katolički samostani su gotovo doslovne kopijesličnih religioznih ustanova na Tibetu i u Mongoliji, pa ljubopitljiviistraživači budističkih zemalja, kad god bi bili prisiljeni da pomenuovu nezgodnu činjenicu, nisu imali drugog izbora nego da, protivure-

297

101 Frank: „Kabbala”, str. 126.102 Filon: „Quaest. et Solut”103 Pogledajte Franka: „Kabbala”, str. 153 ff.


čući činjenicama sa neprevaziđenom bezobzirnošću, optuže za pla-gijat religiozne sisteme koje je njihova sopstvena Crkva orobila. Ovazamena teza je poslužila svojoj svrsi i dovoljno dugo bila nametanakao zvanična „istina.” Najzad je došlo vreme da ova stranica istorijebude napisana.

298


Poglavlje V

MISTERIJE KABALE

299

En-Sof i Sefirot Prvobitna mudrost-religija Knjiga Postanje kaozbirka legendi antičkog sveta Kabalističko Trojstvo Gnostički inazarenski sistemi upoređeni sa indijskim mitovima Kabalizam uKnjizi proroka Jezekilja Priča o vaskrsnuću Jairove kćeri se nalaziu pripovesti o Krišni Sumnjiva učenja ranih Crkvenih Otaca Njihov progoniteljski duh

„Uči da bi saznao sve, ali sâm ostani nepoznat.”GNOSTIČKA MAKSIMA

„Postoji jedan Bog nad svim ostalim bogovima, lepšim od ma kog smrtnika, Čiji lik nije poput ljudskog, niti nalikuje ljudskoj prirodi;Ali tašti smrtnici zamišljaju bogove onakvima kakvi su sami rođeniSa ljudskim osećajima i glasom i telesnim udovima.”KSENOFAN: Clem. Al. Strom., V. 14, § 110.

„TIHIADES – Možeš li mi reći razlog, Filokle, zbog čega većinaljudi voli da laže, i ne samo da nalazi zadovoljstvo u tome da samigovore izmišljotine, već spremno načulje uši kada i drugi to čine?

FILOKLE – Mnogo je razloga, Tihiadese, koji teraju ljude dalažu, jer smatraju da će im to doneti neku korist.”

Lukijanov dijalog.

Sada ćemo obratiti pažnju na neke od najvažnijih Misterija iz ka-bale, i otkriti njihove veze sa filozofskim mitovima raznih naroda.

EN-SOF I SEFIROT

U najstarijoj orijentalnoj kabali Božanstvo je predstavljeno sa trikruga u jednom, okruženo nekakvim dimom ili haotičnim ispare-njima. U predgovoru Zohara, koji preobražava tri iskonska kruga uTRI GLAVE, nad njima je prikazano nekakvo isparenje ili dim, ni crnni beo već bezbojan, upisan unutar kruga. Ovo je nedokučiva Su-ština.1 Poreklo ove jevrejske predstave se, možda, može pronaći uHermesovom Pimanderu, egipatskom Logosu, koji se pojavljuje uvlažnom oblaku, sa dimom koji ističe iz njega.2 U Zoharu vrhovniBog je, kao što smo pokazali u prethodnom poglavlju, i kao što je uhinduističkoj i budističkoj filozofiji čista apstrakcija, čije se obje-ktivno postojanje u njoj potpuno odbacuje. To je Hakama, „VRHUN-SKA MUDROST, koja se ne može shvatiti razmišljanjem”, kojapočiva unutar kao i izvan LOBANJE DUGOG LICA3 (Sefire), najvišeod tri „Glave”. Ona je „neograničeni i beskrajni En-Sof”, Neposto-jeća Stvar.

„Tri Glave”, postavljene jedna iznad druge, očigledno su preuzeteiz tri mistička trougla hindusa, koji su takođe raspoređeni jedan iznaddrugog. Najviša „glava” sadrži Trojstvo u Haosu, iz koga izvire is-poljeno trojstvo. En-Sof, zauvek neispoljen, koji je beskonačan i neu-

300


SPARTANAC – Da li sam dužan da se ispovedim tebi ili Bogu?SVEŠTENIK – Bogu.SPARTANAC – Onda se povuci, ČOVEČE!” PLUTARH: Izuzetne Lakademonske izreke

1 „Kabbala Denudata”; predgovor „Zohara”, II., str. 242.2 Pogledajte Šampolionov „Egypte”.3 „Idra Rabba”, VI., str. 58.

slovljen, ne može da stvara, i prema tome nam izgleda kao ozbiljnagreška da mu se pripisuje „stvaralačka misao,” kao što razni tumačipo pravilu čine. U svakoj kosmogoniji ova vrhovna Suština je pa-sivna; ako je neograničena, beskonačna i neuslovljena, ona ne možeda ima ni misao ni ideju. Ona ne deluje podstaknuta voljom, većpokoravajući se sopstvenoj prirodi, i u skladu sa neizbežnim za-konom čije otelovljenje predstavlja. Otuda je kod hebrejskih kabalistaEn-Sof ne-postojeći , jer je nepojmljiv za naš ograničeniintelekt, i, prema tome, objektivno ne može da postoji za naše umove.Njegova prva emanacija je bila Sefira, tj. kruna . Kada je nas-tupilo vreme za aktivni period, prirodna ekspanzija ove Božanskesuštine je potekla iz njene unutrašnjosti ka spoljnjem okruženju,pokoravajući se večnom i nepromenljivom zakonu, a iz ove večne ibeskrajne svetlosti (koja nama izgleda kao tama) potekla je duhovnasupstanca.4 Ovo je bila prva Sefirot, sadržavajući u sebi ostalih devet

Sefirota, tj. inteligencija. U njihovoj potpunosti i sjedi-njenosti one predstavljaju arhetipskog čoveka, Adama Kadmona[protogonosa], koji je u svojoj individualnosti ili jedinstvenom ob-liku ipak dvojak, odnosno dvopolan (grčki Didumos), jer on pred-stavlja prototip celog čovečanstva. Tako dolazimo do tri trojstva, odkojih je svako bilo sadržano u jednoj od „glava”. U prvoj glavi ililicu (hinduski Trimurti ima tri lica) nalazimo Sefiru, prvog Andro-gina, na samom vrhu gornjeg trougla, kako izliva Hakamu ili Mu-drost, mušku i aktivnu silu – nazvanu i Jah, – i Binah, ili Inteligenciju, žensku i pasivnu silu, ponekad predstavljenu iimenom Jehova . Ovo troje obrazuje prvo trojstvo ili „lice”Sefirota. Iz ovog trojstva je proistekao Hesed ili Samilost,muška aktivna sila, nazvana i El, iz koje je potekao Geburah ili Pravda, nazvan i Eloha, ženska pasivna sila; iz sjedinjenja ovo

dvoje proizašao je Tiferet, Lepota, Krotkost, Duhovno Sunce,poznato pod božanskim imenom Elohim; time je obrazovano drugo

301

Misterije kabale

4 Idra Suta; „Zohar”, II.

trojstvo, „lice” ili „glava”. Iz ovih je sada proistekla muška silaNecah, Snaga, ili Jehova Savaot, koji je proizveo žensku pa-sivnu silu Hod, Raskoš ili Elohim Savaot; iz ovo dvoje je ondaproistekao Jesod, Osnova, koji je silni El-Hai, obrazujući nataj način treće trojstvo ili „glavu”. Deseti Sefirot je dvojne prirode, ana dijagramima je predstavljen kao najniži krug. On je Malhut ili„Carstvo” i Šekina , zvan i Adonaj, i Heruvim međuanđelima. Prva „Glava” se zove Intelektualni svet, druga „Glava” jeČulni svet, ili svet Opažanja, dok je treća Materijalni ili Fizički svet.

Kabala kaže:

A sada ćemo se pozabaviti indijskom ezoterijskom Kosmogoni-jom i definicijom „Onaj koji jeste, a ipak nije”.

Svajambuva, nedokučiva suština bramanista, identičan je En-Sofu, nedokučivoj suštini kabalista. Kao i kod ovih drugih, nijedanhindus nije smeo da izgovori zabranjeno ime, pod pretnjom smrtnekazne. U drevnom, prvobitnom trojstvu Indije, koje sasvim sigurno

302


5 Idra Suta; „Zohar”, III., str. 288 a.6 „Ja sam onaj što jest.” (2 Moj. 3:14)

„Pre nego što je dao ma kakav oblik vaseljeni pre nego što jestvorio ma kakav lik, bio je sâm bez ikakvog oblika i sličnosti sa mačim drugim. Ko onda može da ga razume, da shvati kako je postojaopre stvaranja, budući da je bio bez ikakvog oblika? Zbog toga jezabranjeno njegovo predstavljanje ma kakvim likom, imitacijom, pačak i njegovim svetim imenom, makar i jednim slovom ili tačkom... Stariji od Najstarijih, Nepoznat ikome do samom sebi, ima lik aipak je bez oblika. On ima oblik kojim održava celu vaseljenu, aliga na izvestan način nema, jer je nepojmljiv. Kada je prvi putpoprimio lik (u Sefiri, njegovoj prvoj emanaciji), uzrokovao je da seiz nje pojavi devet prekrasnih zraka svetlosti.”5

„Iz onog koji jeste,6 iz ovog besmrtnog principa koji postoji unašim umovima, ali je nedostupan čulima, rođena je Puruša, dvo-polno Božanstvo, koja je postala Narajana, ili Božanski Duh koji sekreće po vodi.”

može biti smatrano pre-Vedskim, klica koja oplođuje materinski prin-cip, „jaje sveta” ili „matericu vaseljene”, nazvana je Nara, Sveti Duh,koji ističe iz prvobitne suštine. Poput Sefire, najstarije emanacije,nazivan je početnom tačkom, kao i Belom Glavom, jer predstavljatačku iz koje se božanska svetlost pojavljuje iz bezdane i beskrajnetame. Kod Manua je to „NARA” ili Božiji Duh, koji pokreće Ajanu(Haos ili mesto gde se javlja pokret), a naziva se NARAJANA, tj. onajkoji se kreće po vodi”.7 Kod Hermesa, Egipćanina, čitamo sledeće:„U početku vremena ne beše ničega u haosu.” Ali kada se pojavila„reč”, proizašla iz praznine poput „bezbojnog dima”, onda je „ta rečpokrenula vodeni princip”.8 A u knjizi Postanje nalazimo ovo: „Bješetama nad bezdanom (haosom); i duh Božji dizaše se nad vodom.”*U kabali emanacija prvobitnog pasivnog principa (Sefire), podelivšise na dva dela, aktivni i pasivni, emituje Hohmu-Mudrost i Binah-Jehovu, i u sprezi sa ova dva akolita, koji kompletiraju trojstvo,postaje Stvoritelj apstraktne Vaseljene; fizičkog sveta koji je proizvodove potonje i još materijalnijih sila.9 U Hindu Kosmogoniji iz Sva-jambuve ističu Nara i Nari, njegova dvopolna emanacija, i podelivšise na polovine, mušku i žensku, one oplođuju „jaje sveta” unutarkoga se razvija Brama, ili, tačnije, Virađ, Stvoritelj. „Celokupna egi-patska mitologija počinje”, kaže Šampolion, „trojstvom ... to su Knef,Neit i Pta; i Amon, muškarac, otac; Mut, žensko i majka; i Khons,sin.”

303

7 Pogledajte „Manuov zakonik”, u prevodu ser Vilijema Džonsa.8 Šampolion.* 1 Moj. 1:2. (prim.prev.)9 Svesni smo da izvesni hrišćanski kabalisti En-Sof nazivaju „Kruna”, identifikujući

ga sa Sefirom; En-Sof nazivaju „Božijom emanacijom” i navode da deset Sefirota sačin-javaju „En-Sof” kao jedinstvenu celinu. Oni takođe potpuno pogrešno zamenjuju re-dosled prve dve emanacije Sefire – Hohme i Binaha. Najveći Kabalisti su oduveksmatrali Hohmu (Mudrost) kao mušku, aktivnu inteligenciju, Jah [hebr. slova], i postavl-jali ga na mesto br. 2 na desnoj strani trougla na čijem je vrhu kruna, dok je Binah (In-teligencija) ili [hebr. slova] pod br. 3 na levoj strani. Ali ova potonja je predstavljenasvojim božanskim imenom kao Jehova [hebr. slova], sasvim prirodno prikazivala BogaIzrailja samo kao treću emanaciju, i kao ženski, pasivni princip. Otuda, kada je došlo

Misterije kabale

Deset Sefirota su kopije načinjene po ugledu na deset Prađapatijakoje je stvorio Virađ, zvanih „Gospodari svih bića”, koji odgovarajubiblijskim patrijarsima.

Justin Mučenik objašnjava neke od „jeresi” čiji je bio savremenik,ali na način koji je daleko od zadovoljavajućeg. Ipak, on jasnopokazuje identičnost svih religija sveta na samom početku. Čitavakosmogonija u svim slučajevima počinje sa nedokučivim i pasivnimbožanstvom, koje iz samog sebe stvara izvesnu aktivnu silu ili vrlinu,„Razum”, koji se ponekad zove MUDROST, ponekad SIN, vrlo čestoBog, Anđeo, Gospod i LOGOS.10 Ovaj poslednji se odnosio na prvuod svih emanacija, ali u nekoliko sistema on proističe iz prvog An-drogina ili pak dvostrukog zraka koji je na samom početku proizve-den iz nevidljivog. Filon opisuje ovu ‚mudrost’ kao dvopolnu, muškui žensku. Ali mada je njegova prva emanacija imala svoj početak, jerje proistekla iz Uloma11 (Aiona, vremena), najvišeg od svih Eona,

304


vreme da talmudisti preobraze svoja raznorazna božanstva u jednog živog Boga, pribeglisu svojim masoretskim tumačenjima i iskombinovali ih da pretvore Jehovu u Adonaja,„Gospoda.” To je, pod progonima srednjovekovnih kabalista od strane Crkve, nateraloneke od prvih da izmene svoju žensku Sefirot u muškarca i obratno, kako bi izbegli dabudu optuženi za nepoštovanje i huljenje Jehove, čije su ime, štaviše, uzajamnim i tajnimdogovorom prihvatili kao zamenu za Jah, odnosno za misterijsko ime IAO. Samo je ini-cirani znao za to, ali je ovo kasnije dovelo do velike zbrke među neiniciranima. Bilo biod koristi – da nam prostor to dopušta – da navedemo bar nekoliko od mnoštva odlomakaiz dela najstarijih jevrejskih autoriteta, kao što su rabin Akiba i „Zohar”, koji potvrđujunaše tvrdnje. Hohma-Mudrost je svuda muški princip, dok je Binah-Jehova ženski. SpisiIrineja, Teodoreta i Epifanija, složni u optužbama protiv gnostika i „jeresi” na više mestapokazuju kako Simon Mag i Serintus tvrde da je Binah ženski božanski Duh koji jenadahnuo Simona. Binah je Sofija, a Sofija kod gnostika sigurno nije muška sila, većjednostavno ženska Mudrost, ili Inteligencija. (Pogledajte ma koje drevno kabalističkoDrvo ili Drvo Sefirota.) Elifas Levi u „Obredima visoke magije”, Tom I., str. 223 i 231,postavlja Hohmu kao br. 2 i muški Sefirot na desnu stranu Drveta. U „Kabali” tri muškaSefirota – Hohma, Hesed i Necah – su poznati kao Stub Milosrđa; tri ženska na levojstrani, Binah, Geburah i Hod, nazvana su Stubom Suda; dok su četiri Sefirota na sredini– Keter, Tiferet, Jesod i Malhut – nazvani Srednjim Stubom. A kako Makenzi u „RoyalMasonic Cyclopaedia” pokazuje, „postoji izvesna analogija između ova tri stuba i triStuba Mudrosti, Snage i Lepote u Zanatskoj Loži Masonerije, dok En-Sof obrazuje ta-janstvenu blistavu zvezdu, ili mističku svetlost Istoka.” (str. 407)

10 Justin: „Cum. Trypho” str. 284.11 Podela koja označava vreme.

ostala je vezana za njega još pre nego što je stvaranje počelo, jerpredstavlja njegov deo.12 Otuda Filon Judejski naziva Adama Kad-mona „umom” (Enoja ili Bitos u gnostičkom sistemu). „Neka umbude nazvan Adam.”13

PRVOBITNA MUDROST-RELIGIJA

Strogo uzevši, teško je videti u jevrejskoj Knjizi Postanja išta višedo ivera koji je otcepljen sa drveta univerzalne Kosmogonije, izlo-žene u orijentalnim alegorijama. Kako je jedan ciklus smenjivaoprethodni, i jedan narod za drugim stizao na svetsku pozornicu daodigra svoju kratku ulogu u veličanstvenoj drami čovečanstva, svakinovi narod je iz predanja onih koji su mu prethodili razvijao svojusopstvenu religiju, bojeći je lokalnim tonovima i obeležavajući jesopstvenim odlikama. Dok je svaka od ovih religija imala svojekarakteristične odlike, pomoću kojih bi, da nije bilo drugih ostatakaprošlosti, mogli da procenimo fizički i psihološki profil onih koji suje uobličili, svaka je zadržala i neke zajedničke sličnosti sa izvornimprototipom. Ovaj kult, koji je poslužio kao matrica za sve potonje,nije ništa drugo do prvobitna „mudrost-religija.” Sveti spisi starihIzraelićana nisu nikakav izuzetak. Njihova nacionalna istorija – akouopšte mogu da polažu pravo na ma kakvu posebnu istoriju prepovratka iz „vavilonjanskog ropstva”, i ako su bili išta više od no-madskih klanova indijskih parija, ne mogu da se prate unatrag nijedandan pre pojave Mojsija; a ako ovog bivšeg egipatskog sveštenikamoramo, iz razloga koje diktira teologija, da preobrazimo u nekakvoghebrejskog ‚patrijarha’, onda moramo da insistiramo na tome da sejevrejski narod stupio na scenu onog trenutka kada su to nasmejanodetence izvukli iz ševara na obalama jezera Meris. Avram, njihov to-božnji praotac, pripada univerzalnoj mitologiji. Najverovatnije je to

305

12 Sanhoniaton naziva vreme najstarijim od Eona, Protogonosom, tj. prvorođenim.13 Filon Judejac: „Cain and his Birth” str. XVII.

Misterije kabale

bio samo jedan od mogobrojnih naziva za Zeruana (Saturna), kralja„zlatnog doba”, koga su nazivali i ‚starinom’(što je predstavljalo sim-bol vremena).14 Asirolozi su nedavno dokazali da je u starim halde-jskim knjigama Avram zvan Zeru-an ili Zerb-an – što je označavaloonog koji ima mnogo zlata i srebra, kao i moćnog princa.15 Nazivanje i Zaruan i Zarman – tj. oronuli starac.16

KNIGA POSTANJA KAO ZBIRKA LEGENDI ANTIČKOG SVETA

Drevna vavilonjanska legenda kaže da je Ksisutrus (Hasisadra kojise pojavljuje na tablicama, ili Ksisutrus) otplovio svojom barkom zaJermeniju, a njegov sin Sim postao vrhovni kralj. Plinije kaže da jeSim bio zvan Zeruan; a Sim je Šem. Na hebrejskom njegovo ime sepiše [hebr. slova], tj. Šem. Etnolozi smatraju da je Asirija bila zemljaŠem, a da je Egipat nazivan Ham. Za Šem se Knjizi Postanja kažeda je ‚otac’ sve dece Evera, Elama (Ulama ili Ejlama) i Asura (Ašuraili Asirije).(1 Moj. 10:22 i dalje) „Nefelim” tj. ‚niži ljudi’,* Geberi,„silni ljudi” o kojima se govori u Postanju (1 Moj. 6:4), potekli suod Ulama, „ljudi iz Šema”. Čak i Ofir, koga očito treba tražiti u Indijiu vreme Hirama, ispada potomak Šema. Stari zapisi su namerno bilipobrkani kako bi se uklopili u unapred određen okvir Mojsijeve Bib-lije. Ali Postanje, od prvog do poslednjeg stiha, nema nikakve veze

306


14 Azrael, anđeo smrti, istovremeno je i Izrael. Ab-ram znači otac visova, otac kojiprebiva na visinama, jer je Saturn bio najviša, tj. najdalja poznata planeta.

15 Pogledajte 1 Moj. 13:2.16 Saturn je po pravilu predstavljan kao veoma star čovek, sa srpom u ruci.* Adamova loza nije prva, a pogotovo ne jedina u ljudskom rodu. Prvi ljudi („muško

i žensko”) se u 1 Moj. pominju već u 1:27, tj. šestog „dana” stvaranja, a stvaranje Edem-skog vrta i „čovjeka kojega stvori”, nazvanog Adam, nalazimo tek u 2:8 i dalje. Inače,razmnožavanje ljudskog roda bi bilo ili nemoguće (Adam i Eva su imali samo dva sina)ili incestuozno (ukoliko su imali i kćeri koje se ne pominju), što sam Bog zabranjuje uZakonu datom Mojsiju! Od Adamove loze potiču samo „sinovi Božji”, koji su zatim uz-imali „kćeri čovječije .... za žene koje hteše.”(1 Moj. 6:2) (prim.prev.)

sa „izabranim narodom”; ona pripada istoriji celog sveta. Njeno pri-svajanje od strane jevrejskih autora u vreme tzv. obnavljanja uni-štenih knjiga Izraelićana od strane Ezre ne dokazuje apsolutno ništa,i sve do sada je podupirano isključivo tobožnjim božanskim otkrive-njem. To je jednostavno zbirka opštih legendi o opštem ljudskomrodu. Bunzen kaže da u „haldejskom plemenu, koje je u neposrednojvezi sa Avramom, nalazimo tragove iskrivljenih i naopako protu-mačenih podataka, kao što su genealoška stabla pojedinaca ili naz-nake istorijskih epoha. Priča o Avramovom poreklu seže unazad bartri hiljade godina pre Jakovljevog dede”.17

Aleksander Polihistor kaže da je Avram rođen u Kamarini ili Uriji,gradu proroka i vračeva, i da je upravo on „izmislio” astronomiju. Josiftvrdi isto i za Avramovog oca, Taru. Vavilonsku kulu su gradili direktnipotomci Šema isto koliko i oni koji su potekli od „prokletog” Hama iHanana, jer su narodi u to vreme bili „jedno”, „a bijaše na cijeloj zemljijedan jezik i jednake riječi”(1 Moj. 11:1); dok je sama Kula bila jed-nostavno astronomska osmatračnica, a njeni graditelji astrolozi i adeptiprvobitne Mudrost-Religije odnosno, još jednom, onoga što nazivamoTajnom Doktrinom.

Berozova Sibila kaže: Pre gradnje Kule, Zeru-an, Titan i Japetostesu vladali Zemljom; Zeru-an je poželeo da bude vrhovni, ali su muse suprotstavila njegova dva brata, u kom trenutku se njihova sestraAstlik umešala i smirila ih. Dogovoreno je da Zeru-an bude vrhovnivladar, ali da njegova muška deca budu pobijena; a silni Titani suodređeni da to sprovedu u delo.

Sar (krug, saros) je vavilonski bog neba. On je isto tako i Asarosili Ašur (sin Šema) i Zero – Zero-ana, čakra ili točak, beskonačnovreme. Stoga je prva stvar koju je učinio Zaratustra prilikom osni-vanja svoje religije bila je da promeni najsvetija božanstva iz san-skritskih u imena zlih duhova u svojim svetim knjigama Zend, pa čaki kada bismo odbacili više njih, i dalje u Avesti ne možemo da otkri-

307

17 Bunzen: „Egypt's Place in Universal History,” tom V., str. 85.

Misterije kabale

jemo nikakav trag Čakre – simbolične predstave nebeskog kruga.Elam, još jedan od Šemovih sinova, je Ulam i odnosi se naredosled ili krug u kome događaji slede jedan za drugim. U Knjizipropovjednikovoj 3:11 ona se naziva „svijet”. U Knjizi proroka Jeze-kilja 26:20 se govori o „starom” narodu. U Postanju 3:22 ova rečglasi „do vijeka”, a u 9:16 „vječnoga”. Najzad, ovaj izraz je potpunodefinisan u Postanju 6:4 sledećim rečima: „A bijaše tada divova (ne-felim, nižih ljudi ili Titana) na zemlji.” Ova reč je sinonim za Eon[aion]. U Pričama Solomunovim 8:23 ona glasi ovako: „Izlila sam seiz Ulama, iz Rasa”(misli se na mudrost). Ovom rečenicom mudrikralj-kabalista govori o jednoj od tajni ljudskog duha – o besmrtnojkruni trojednog čoveka. Dok bi rečenica trebalo da glasi kako je nave-deno, i bude protumačena kabalistički, tako da znači da je Ja (mojvečni, besmrtni Ego), tj. duhovni entitet proistekao iz beskrajne i be-zimene večnosti, kroz stvaralačku mudrost (promisao) nedokučivogBoga, ona u kanonskom prevodu glasi: „Prije vijekova postavljenasam, prije početka!”, što je nerazumljiva besmislica u odsustvu kaba-lističkog tumačenja. Kada Solomon za sebe kaže „prije vekova ... jošne bješe načinio (vrhovno božanstvo) zemlje ni polja ni početka prahuvaseljenskom ... ondje bijah” i „kad je postavljao temelje zemlji ... tadabijah kod njega hranjenica”,18 šta kabalista može da podrazumeva pod„ja” ako ne njegov sopstveni božanski duh, kap koja je istekla iz togvečnog vrela svetla i mudrosti – univerzalnog duha Božanstva?

Nit božanske slave koju En-Sof isijava sa najviše od tri kabali-stičke glave, kroz koju „sve blista svetlošću,” nit koja ističe krozAdama Primusa, ustvari je individualni duh svakog čoveka. „Bijahmu (En-Sofu) milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda ... imilina mi je sa sinovima ljudskim”, dodaje Solomon u istompoglavlju svojih Priča.** Besmrtni duh uživa u sinovima čovečijimkoji, bez ovog duha, imaju samo dvojnu prirodu (fizičko telo i as-tralnu dušu, ili onaj životni princip koji pokreće čak i najniže oblike


* Prič. 8:23 .... 30. (prim.prev.)** Prič. 8:30,31. (prim.prev.)

308

u carstvu životinja). Ali videli smo da ova doktrina uči da ovaj duhne može da se sjedini sa onim čovekom u kome će ga materija i na-jgrublje sklonosti njegove životinjske duše neprestano istiskivati.Prema tome Solomon, koji ovde govori nadahnut sopstvenim duhom,koji ga je obuzeo na izvesno vreme, izgovara ove mudre reči: „Sine(misli se na dvojnog čoveka), čuvaj rječi moje” ... „blago onima kojise drže putova mojih ... blago čovjeku koji me sluša stražeći na vra-tima mojim svaki dan ... jer ko mene nalazi, nalazi život i dobijaljubav od Gospoda ... a ko o mene griješi, čini krivo duši svojoj ...ljubi smrt”.*

Za ovo poglavlje, ovako kako je prevedeno, izvesni teolozi, poputsvega drugog, tvrde da se odnosi na Hrista, „Sina Božijeg”, koji uviše navrata izjavljuje da onaj ko ga bude sledio zadobija život večnii pobeđuje smrt. Ali čak i iskrivljeni prevod koji je dat može poslužitikao dokaz da se izgovorene reči uopšte ne odnose na tobožnjeg Spa-sitelja. Ako bismo hteli da ih prihvatimo u tom smislu, onda bihrišćanska teologija morala, htela-ne htela, da se vrati averoizmu ibudizmu, ili, ukratko, učenju o emanaciji, jer Solomon kaže: „Izlilasam se” iz Ulama i Rasa, koji predstavljaju delove Božanstva; stogaHrist ne bi mogao da bude Bog lično, kako njihovo učenje tvrdi, većsamo Njegova emanacija, poput Hristosa kod gnostika. Otuda slediznačenje personifikovanog gnostičkog Eona, gde ova reč označavacikluse ili unapred određene periode u večnosti, a u isto vreme pred-stavlja i hijerarhiju nebeskih bića – duhova. Tako Hrista ponekadnazivaju „Večni Eon”. Ali reč „večni” predstavlja grešku kada seupotrebljava u vezi sa Eonima. Večno je samo ono što nema ni poče-tak ni kraj, ali za „Emanacije” ili Eone, mada su oduvek živeli apso-rbovani u božanskoj suštini, moramo reći da imaju početak budućida su se u jednom trenutku individulano ispoljili kao emanacija.Prema tome, oni mogu trajati beskonačno u tom duhovnom životu,ali nisu „večni”.

309

* Iz Priča Solomunovih. (nap. prev.)

Misterije kabale

Ove beskonačne emanacije jednog i jedinog Prvobitnog Uzro-čnika, koje je uobrazilja narodnih masa postepeno preobrazila uposebne bogove, duhove, anđele i demone, nisu ni smatrane besmr-tnim u pravom smislu reči, već su im pripisivali ograničeno posto-janje. A to verovanje, zajedničko svim narodima antike, haldejskimmagima kao i Egipćanima, pa čak i savremenim bramanistima i budi-stima, predstavlja neoborivi dokaz da su svi izvorni antički religioznisistemi bili monoteistički. Ovo učenje za period života svih nižihbožanskih bića upotrebljava naziv „jedan dan Parabrame”. Po za-vršetku ciklusa od 4 milijarde i 320 miliona „ljudskih” godina – kažepredanje – samo trojstvo, kao i mnoštvo nižih božanstava, bićeuništeni zajedno sa vaseljenom i prestati da postoje. Onda će novavaseljena postepeno da se pojavi iz pralaje (rastvorenog stanja) i ljudina Zemlji će ponovo biti u stanju da shvate SVAJAMBUVU onakvimkakav jeste. Jedino će ovaj „prvobitni uzročnik” uvek postojati, usvoj svojoj slavi, ispunjavajući beskonačni svemir. Koji bolji dokazbismo mogli da iznesemo za duboko osećanje pobožnosti koje „pa-gani” osećaju prema jedinom, Vrhovnom, večnom uzročniku svihstvari, vidljivih i nevidljivih.

Ovo je, opet, izvor iz koga su drevni kabalisti izveli svoja identičnaučenja. Ako su hrišćani shvatili Postanje na svoj način, i ako su, buk-valno shvatajući njegov tekst, nametnuli neobrazovanim masamaverovanje u stvaranje našeg sveta „ni iz čega”; i ako su, štaviše, od njenapravili početak svih početaka, onda je sigurno da za to ne treba op-tužiti Tanaim, jedine izlagače skrivenog značenja sadržanog u Bibliji.Poput ma kog drugog filozofa, ni oni nikada nisu verovali u spontana,kao ni vremenski ograničena stvaranja ni iz čega. Kabala je uspela dapreživi, pokazujući da je njena filozofija potpuno ista kao i ona kodsavremenih budista iz Nepala, svabavika. Oni veruju u večnost i neu-ništivost materije, a time i u mnoga prethodna stvaranja i uništenjasvetova, pre ovog našeg. U Idra Suti stoji: „Postojali su drevni svetovikoji su iščezli.” „Iz ovog vidimo da je Presveti, blagosloveno bilo Nje-govo ime, naizmenično stvarao i uništavao najrazličitije svetove, pre

310


nego što je stvorio sadašnji svet; a kada ga je stvorio rekao je: ‚Ovimsam zadovoljan; prethodnima nisam bio’”.18 Štaviše, verovali su, opetkao svabavike, sada prozvane ‚ateistima’, da svaka stvar proizilazi(da biva stvorena) iz sopstvene prirode, i da onog trenutka kadapočetni podsticaj saopšti Stvaralačka Sila, koja predstavlja unutrašnjesvojstvo „samostvorene supstance”, ili Sefira, sve počinje da serazvija samo iz sebe, sledeći sopstveni obrazac, tj. duhovniji prototipkoji mu prethodi na lestvici beskonačnog stvaranja.

U kasnijim knjigama zoroastrijanaca, pošto je Darije obnovio kultOrmuzda i dodao mu čistiji magijanizam prvobitne Tajne Mudrosti– čiji je hijerofant i sam bio, kako nas obaveštava sačuvani zapis,vidimo da se ponovo javlja Zeru-ana ili beskonačno vreme, koje subramane predstavljali u vidu čakre ili kruga, koji vidimo kako blistana uzdignutom prstu svakog od važnijih božanstava. Dalje, pokaza-ćemo kariku koja ga povezuje sa pitagorejskim mističnim brojevima– prvog i poslednjeg – koji je nula (0), kao i najvećim od Tajnih Bo-gova, IAO-m. Sâm identitet ovog simbola, u svim drevnim religijama,dovoljan je da pokaže njihovo zajedničko poreklo iz jedne iste, pr-vobitne Vere.20 Ovaj izraz, „beskonačno vreme”, koji može da budeprimenjen samo na JEDNOGA, koji nema ni početka ni kraja, Zoroa-strijanci nazivaju Zeruana-Akarene, jer je oduvek postojao. „Njegovaslava”, kažu oni, preuzvišena je, njegova svetlost previše blistava da

311

18 Berešit Raba: „Parša” IX.19 „Zohar” I., str. 20 a.20 „Sanskritsko s”, kaže Maks Miler, „predstavljeno je sa z i h. Otuda geografsko ime

‚hapta hendu,’ koje se pojavljuje u Avesti, postaje razumljivo ako z i h prevedemo u san-skritsko s. Jer je ‚Sapta Sindu’ ili sedam reka staro vedsko ime za samu Indiju” („Od-lomci”, Tom I., str. 81). „Avesta” predstavlja duh „Veda” – čije je ezoterijsko značenjesamo delimično poznato.

„Nedeljiva tačka koja nema granica, i koja je umom nedokučiva(jer je apsolutna), počela je da se širi iznutra i obrazovala bleštavu svet-lost koja je poslužila kao veo u koji su zaodenute sve nedeljive tačke... I ona je počela da se širi iznutra ... Sve je nastalo neprekidnim pod-sticanjem na potpuni preobražaj, i tako je na kraju stvoren svet.”19

Misterije kabale

bi ljudski intelekt ili oči smrtnika mogli da ih pojme, odnosno vide.Njegova početna emanacija je večna svetlost koja je, dotle skrivenau tami, prizvana da se ispolji i na taj način je stvoren Ormuzd, „KraljŽivota”. On je prvorođeni u beskonačnom vremenu, ali je za razlikuod svog prethodnog oblika, tj. predpostojeće duhovne promisli,beskrajno dugo prebivao u prvobitnoj tami. Njegov Logos je stvoriočisti intelektualni svet. Pošto su protekla tri velika ciklusa,21 stvorioje materijalni svet tokom šest perioda. Šest Amšaspenda ili prvobitnihduhovnih osoba, koje je Ormuzd stvorio po sopstvenom liku, pred-stavljaju posrednike između njega i ovog sveta. Mitra je jedna ema-nacija Logosa i poglavar dvadeset osam izeda, koji su anđeli čija jeuloga da se staraju o duhovnom delu čovečanstva – o ljudskimdušama. Feruera ima bezbroj. Oni predstavljaju ideje, ili tačnije ide-alne zamisli stvari koje su se uobličile u umu Ormuzda ili Ahura-Mazde pre nego što je poželeo da poprime konkretan oblik. Oni suono što Aristotel naziva „nuždom” koja stvara oblike i supstance. Re-ligija Zaratustre, kako ga uvek nazivaju u Avesti, ona je iz koje sudrevni Jevreji najviše „pozajmili”. U jednoj od Jašti, Vrhovno bo-žanstvo Ahura-Mazda vidovitima saopštava jedno od svojih svetihimena: Ahmi („Ja sam”); dok na drugom mestu kaže „ahmi jat ahmi”– „Ja sam onaj što jest,”(2 Moj. 3:14) kako se i Jehova navodno obra-tio Mojsiju.

Ova Kosmogonija, prihvaćena uz promenu imena i u rabinskoj ka-bali, mnogo kasnije je izvršila uticaj, zajedno sa nekim dodatnimrazmišljanjima Manua, polu-maga polu-platoniste, i na veliki književniopus gnostika. Prâva učenja sledbenika Vasilida, Valentina i Markionane mogu se sa sigurnošću utvrditi na osnovu spisa crkvenih otaca kojisu prepuni predrasuda i kleveta; za to treba iskoristiti sačuvane ostatkespisa vardesaneja, poznatijih kao nazareni. S obzirom na to da su svinjihovi rukopisi i knjige uništeni, sada je gotovo nemoguće pripisati

312


21 Ono što se u sistemu „Aveste” obično smatra za hiljadu godina, u ezoterijskomučenju znači ciklus trajanja koji je poznat samo iniciranima, tako da izraz ima alegorijskismisao.

pripisati ma kojoj od ovih sekti njen udeo u mnoštvu različitihgledišta. Ali još uvek živi nekolicina ljudi koji čuvaju knjige ipredanja što potiču direktno od ofita, mada im nije naročito stalo daih saopšte svetu. Među nama nepoznatim sektama sa planine Libaniz Palestine istina je bila skrivana tokom više od hiljadu godina. Anjihov dijagram ofitske šeme se razlikuje od opisa koji je o njemuostavio Origen, a time i od Materovog dijagrama.22

KABALISTIČKO TROJSTVO

Kabalističko trojstvo je bilo jedan od uzora na osnovu kojih jenastalo hrišćansko. „DREVNI, neka je sveto ime njegovo, ima triglave, ali one čine jednu jedinu.”23 Tria capita exsculpa sunt, unumintra alterum, et alterum supra alterum – „Tri glave su smeštene jednau drugoj, i jedna povrh druge.” Prva glava je Skrivena Mudrost (Sapi-entia Abscondita). Ispod ove glave je DREVNI (Pitagorejska Mo-nada), najskrivenija od svih misterija; glava koja nije glava (caputquod non est caput); niko ne zna šta se nalazi u ovoj glavi. Nikakavintelekt nije u stanju da shvati ovu mudrost.24 Ovaj Drevni i Najsvetiji(Senior Sanctissimus) okružen je sa ove tri glave. On je večna SVET-LOST mudrosti, a mudrost je izvor iz koga je poteklo sve što se ikadamanifestovalo. Ove tri glave obuhvaćene JEDNOM (koja to nije) nad-nose se nad MALO LICE („sina”) i kroz njih sve stvari sijaju svet-lošću.”25 „En-Sof emituje nit iz El ili Al (vrhovnog Boga Trojstva),a svetlost, prateći ovu nit, ulazi i prolazi kroz Adama Primusa (Kad-mona), koji ostaje skriven sve dok plan uređenja (statum dispositio-nis) ne bude spreman; on prolazi kroz njega od glave do stopala, a unjemu (skrivenom Adamu) se nalazi figura ČOVEKA.”26

313

22 Matter: "Histoire Critique du Gnosticisme", pl. X.23 Idra Suta; „Zohar” III., str. 288.24 Ibid, odeljak II.25 Ibid, VII.26 Jam vero quoniam hoc in loco recondita est illa plane non utuntur, et tantum de

parte lucis ejus particepant quae demittitur et ingreditur intra filum Ain Soph protensum

Misterije kabale

Takve su bile antičke predstave o „trojstvu” kao apstrakciji.Čovek, koji je mikrokosmos makrokosmosa, ili arhetipskog nebeskogčoveka, Adama Kadmona, isto je tako trojstvo; jer on je telo, duša iduh. „Sve što je ‚Stariji od najstarijih’ stvorio može da živi i postojijedino kao muško i žensko”, kaže Zohar.28 Samo je on, kome nikone može da kaže „Ti” jer je on duh BELE GLAVE u kojoj su „TRIGLAVE” sjedinjene, nestvoren. Iz jedva primetne vatre na jednojstrani Bele Glave, i iz „nevidljivog vazduha” na drugoj, ističe Šekina,njegov veo (tj. ženski aspekt Svetog Duha). „Ovaj vazduh”, kaže IdraRaba, „najokultniji je atribut Drevnoga.29 Stariji od najstarijih je iSkriveniji od najskrivenijih.30 Sve što postoji je on sâm, a on sâm jeskriven u svakom pogledu.31 Lobanja BELE GLAVE nema početak,ali njen završetak ima bleštav odraz i zaobljen svod koji okružujenašu vaseljenu.”

314


e Persona (Al-God) deorum: intratque et perrumpit et transit per Adam primumoccultum usque in statum dispositionis transitque per eum a capite usque ad pedes ejus:et in eo est figura hominis („Kabbala Denudata”), II., str. 246.

27 „Zohar” I., str. 51 a.28 Knjiga III., str. 290.29 „Idra Raba”, §§ 541, 542.30 Ibid, III., str. 36.31 Ibid, str. 171.

„Ko god želi da stekne pojam o svetom jedinstvu, neka razmislio plamenu koji se diže iz zapaljenog uglja ili lampe koja gori. Prvošto će primetiti je svetlost iz dva dela – bleštavo bela, i crna ili plava;bela svetlost je gore, i diže se u direktnu svetlost, dok je plava ilitamna svetlost odozdo, i deluje kao stolica na kojoj je smeštena onaprva, pa ipak su tako prisno povezane da sačinjavaju jedinstven pla-men. Međutim, stolica koju sačinjava plava ili tamna svetlost je nadrugoj strani povezana sa materijom koja gori ispod nje. Bela svet-lost nikada ne menja svoju boju i uvek ostaje bela, ali u donjoj svet-losti se mogu primetiti mnoge nijanse, dok se najniža svetlost,štaviše, pruža u dva pravca; na gornjem kraju je povezana sa belomsvetlošću, a na donjem sa gorivom. Sad, ono se neprekidno troši idiže uvis do gornje svetlosti, pa je na taj način sve spojeno u jedi-nstvenu celinu.”27

„Oni smatraju”, kaže Klenker, „prvorođenog istovremeno zamuškarca i ženu, utoliko što ova svetlost obuhvata u sebi sve ostalesvetlosti, i što njegov životni duh ili dah u sebi obuhvata sve ostaleživotne duhove.”32 Kabalistička Šehina je podudarna sa ofitskomSofijom. U pravom smislu reči, Adam Kadmon je Bitos, ali u ovomsistemu emanacija, gde je sve sračunato da izazove zabunu i postaviprepreku svakom ispitivanju, on je Izvor Svetlosti, „prvobitni čovek”i u isto vreme Enoia, Bitosova Promisao – Bezdan, jer on je Piman-der.

Gnostici su, kao i nazareni, praveći alegorije putem personifiko-vanja, govorili da se Prvi i Drugi čovek zaljubio u lepotu Sofije (Se-fire), prve žene, i da su tako Otac i Sin oplodili nebesku „Ženu” i izprvobitnog mraka stvorili vidljivu svetlost (Sefira je Nevidljiva iliDuhovna Svetlost), „koju su nazvali POMAZANI HRISTUM, ili KraljMesija”.33 Ovaj Hristus je Adam ‚od praha zemaljskoga’ pre svogpada, nadahnut duhom Adonaja, svog Oca, i Šekine Adonaj, svojemajke; jer Adam Primus je Adon, Adonaj ili Adonis. Prvobitno po-stojanje se ispoljilo posredstvom svoje mudrosti, i proizvelo Ra-zumljivi LOGOS (svu vidljivu kreaciju). Ofiti su ukazivali poštovanjeovoj mudrosti u obliku zmije. Za sada vidimo da su prvi i drugi životdva Adama, ili prvi i drugi čovek. U prvom počiva Eva, tj. još nero-đena duhovna Eva, i ona je unutar Adama Primusa, jer ona je deonjega, koji je Androgin (dvopolan). Eva sačinjena ‚od praha ze-maljskoga’, koja će u Postanju biti nazvana „majka svega što živi”nalazi se unutar Drugog Adama. I sad, od trenutka njegovog prvogispoljavanja, GOSPOD MANO, Neshvatljiva Mudrost, nestaje sascene. On će se nadalje ispoljavati jedino kao Šekina, tj. SAMILOST;jer KRUNA je „najdublje skrivena Svetlost Svetlosti” i stoga pred-stavlja samu supstancu tame.34

315

32 „Nat. und Urspr. d. Emanationslehre b. d. Kabbalisten” str. II.33 „Irinej”, str. 637.34 Idra Suta, IX.; “Kabbala Denundata“; pogledajte Pitagoru: „Monada”.

Misterije kabale

U kabali, Šekina je deveta emanacija Sefire, koja u sebi sadržisvih deset Sefirota. Ona pripada trećoj trijadi i nastaje zajedno saMalhutom ili „Carstvom” čiji je ženski duplikat. Inače, smatra sevišom od ma koga od prethodnih, jer ona je „Božanska Slava”, „veo”ili „odeća” En-Sofa. Jevreji, kad god se pomene u Targumu, kažu daje ona slava Jehovina, koja prebiva u hramu Božijem, javljajući sekao vidljivi oblak; i. zaista, „Slava” je počivala nad „zaklopcem” u„Svetinji nad Svetinjama”.*

U sistemu nazarena ili vardesaneja, koji bismo mogli nazvati „ka-balom unutar kabale” Drevnog, koji je Otac Demijurga (tvorca) vase-ljene, nazivaju Treći Život ili Abatur, a on je Otac Fetahila, koji je‚arhitekta’ vidljive vaseljene, koju priziva u svet postojanja silom svojihduhova, na zapovest „Najvećeg”; Abatur se podudara sa Isusovim„Ocem” u kasnijoj hrišćanskoj teologiji. Ova dva viša Života su, otuda,kruna u kojoj prebiva najveći Ferho. „Pre nego što je nastalo ma kojestvorenje, postojao je Gospod Ferho.”35 On je Prvi Život, bezobličan inevidljiv, u kome prebiva živi Duh ŽIVOTA, Najviši oblik SAMILOSTI.Ovo dvoje su JEDNO oduvek, jer oni su Svetlost i UZROČNIK Svetlosti.Prema tome, oni odgovaraju skrivenoj mudrosti kabalista i skrivenojŠekini – Svetom Duhu. „Ova ispoljena svetlost predstavlja odećuSkrivenog na Nebu”, kaže Idra Suta. A „nebeski čovek” je viši Adam.„Niko ne zna njegove puteve osim Makroprosopusa”(Dugog Lica) –Višeg, delatnog božanstva.36 „Neće me čitati onako kako sam napisan;u ovom svetu moje ime će pisati Jehova a čitati Adonaj”,37 kažu rabini,sasvim tačno. Adonaj je Adam Kadmon; on je i OTAC i MAJKA. Putemovog dvostrukog posrednika Duh „Starijeg od najstarijih” se spušta naMikroprosopusa (Malo lice), ili na Adama iz Edemskog vrta. A „GospodBog ... mu dunu u nos duh životni”(1 Moj. 2:7).

316


* Još jedan primer vrlo neprecizne terminologije (jedinog kanonskog) prevoda StarogZaveta na srpski. „Zaklopac” je ustvari „Sedište milosti” (Božije), koje je odozgo zat-varalo Zavetni Kovčeg i zajedno s njim bilo pokriveno velom („zavjes” u Starom Zavetuna srpskom, još jedan neprecizan termin, upotrebljen i za zastor Zavetnog Šatora). „Za-vjes”(tj. veo) se pominje u 2 Moj. 35:12 i 3 Moj. 16:2. (prim.prev.)

35 “Codex Nazaraeus”, I., str. 145.36 Idra Raba, VIII., str. 107-109.37 „Auszuge aus dem Zohar”, str. 11.

GNOSTIČKI I NAZARENSKI SISTEMIUPOREĐENI SA INDIJSKIM MITOVIMA

Kada se žena odvoji od svog Androgina i postane posebna indi-vidua, prva priča se ponavlja ispočetka. I Otac i Sin, tj. dva Adama,vole njenu lepotu; zatim sledi alegorija o iskušavanju i padu. Ona senalazi u kabali kao i u ofitskom sistemu, u kome su i Ofis i Ofiomo-rfos emanacije koje se simbolički predstavljaju u vidu zmija, pričemu prva predstavlja Večnost, Mudrost i Duh (kao i u haldejskommagizmu kulta zmija i Učenja Mudrosti iz drevnih vremena) dokdruga označava Lukavost, Zavist i Materiju. I duh i materija su zmije,a Adam Kadmon postaje Ofis koji iskušava samog sebe – i mušku ižensku prirodu – da kuša plod sa „Drveta od znanja dobra i zla” kakobi ih poučio tajnama duhovne mudrosti. Svetlost iskušava Tamu, aTama privlači Svetlost; jer, Tama je materija a „Najviša Svetlost nesija u sopstvenoj Tami”. Sa znanjem dolazi i iskušavanje od straneOfiomorfosa i on pobeđuje. Dualizam svake od postojećih religija sepokazuje u „padu” koji je usledio. „Dobih čovjeka od Gospoda,”uzvikuje Eva, kada je rođen Dualizam – Kajin i Avelj – zlo i dobro.„Adam pozna Jevu ženu svoju, i ona zatrudnje i rodi Kajina, i reče:Kiniti ais Yava (Dobih čovjeka od Gospoda); Yava – je, Ais –čovek.(1 Moj. 4:1) „Cum arbore peccati Deus creavit seculum.” (Kadje Bog stvorio ovaj svet od plodova sa drveta greha.)

A sada ćemo uporediti ovaj sistem sa onim kod jevrejskih gnostika– nazarena, kao i sa drugim filozofskim sistemima.

IŠ AMON, Pleroma ili beskrajni krug unutar koga počivaju „svaobličja”, nije ništa drugo do PROMISAO sile Božije; ona radi u pot-punoj TIŠINI i iznenada se pojavljuje svetlost u tami; ona je nazvanaDRUGI život i ona proizvodi ili stvara TREĆI. Ova treća svetlost je„OTAC svega što živi”, kao što je EUA (Jeva) „majka svega živog”.On je Stvoritelj koji priziva inertnu materiju u svet živih putem svog

317

Misterije kabale

duha koji udahnjuje život, i stoga je nazvan najstarijim u vaseljeni.Abatur je Otac koji stvara prvog Adama, koji će potom da stvori dru-gog. Abatur otvara kapiju i odlazi ka tamnoj vodi (haosu), i, pogle-davši u nju, vidi sopstveni odraz u tami ... i gle! Stvoren je SIN –Logos ili Demijurg; Fetahil, graditelj materijalnog sveta, prizvan jeu fizički svet. Prema učenju gnostika, to je Metatron, arhanđelGavrilo ili glasnik života; ili, kako kaže biblijska alegorija, ponovoAndrogini Adam-Kadmon, SIN, koji zajedno sa duhom svog Ocastvara POMAZANIKA, tj. Adama pre njegovog „pada”.

Kada Svajambuva, „Gospod koji postoji kroz sebe samog”, osetinagon da ispolji svoju suštinu, hinduske svete knjige ga opisuju nasledeći način:

Egipatski Knef ili Hnufis, Božanska Mudrost predstavljena zmi-jom, izbacuje jaje iz svojih usta, i iz njega se rađa Pta. U ovom slučajuPta predstavlja univerzalnu klicu, kao i Brama, koji je dvopolan;38 udrugim slučajevima jednostavno postaje jedno od imena za Bo-žanstvo. Prvi je poslužio kao uzor za TRI ŽIVOTA kod nazarena, kaoi za kabalistička „Lica”, FARAZUFA, koji je, sa svoje strane, poslužiokao model za hrišćansko Trojstvo Irineja i njegovih sledbenika.„Jaje” je prvobitna materija koja je poslužila kao materijal za izgra-dnju vidljive vaseljene; ono je sadržalo, kao i Pleroma kod gnostika,kabalističku Šehinu, čoveka i ženu, duh i život, „čija svetlost obuh-vata sva druga svetla”, tj. životne duhove. Ova prva manifestacijasimbolički je predstavljena zmijom, koja je u početku božanskamudrost, ali sa padom u stvoreni svet postaje ukaljana. Pta je nebeskičovek, egipatski Adam-Kadmon, ili Hrist, koji zajedno sa ženskim

318


„Prinuđen da ispolji najrazličitija stvorenja iz svoje božanske su-štine, on prvo stvara vode koje su u sebi razvile seme plodnosti. Semepostaje klica blistava poput zlata, goreći svetlošću iz koje isijava hi-ljadu zraka; i iz tog jajeta se sâm rađa, u obliku BRAME, vrhovnogprincipa svih živih bića.” (Manuov Zakonik, knjiga I., šloke 8,9)

38 On je univerzalna i duhovna klica svih stvari.

Svetim Duhom, ZOE, stvara pet elemenata – vazduh, vodu, vatru,zemlju i etar. Na ovaj način se može pokazati kako su iz hinduističkekosmogonije proizašle sve ostale; ovaj poslednji je verna kopija budi-stičkog A’d i njegovih pet Djana Buda, kao što smo pokazali u prethod-nom poglavlju. Hinduistički Svajambhuva-Nara iz samog sebe izvodimaterinski princip, obuhvaćen njegovom sopstvenom božanskom su-štinom – Nari, besmrtna Djeva koja, kada je oplodi njegov duh, postajeTanmâtra, majka pet elemenata – vazduha, vode, vatre, zemlje i etra.

Knor von Rozenrot, zaokupljen tumačenjem kabale, tvrdi da se:„U ovom prvobitnom stanju (tajne mudrosti) beskonačni Bog možeshvatiti kao ‚Otac’(iz Novog Zaveta). Ali Svetlost kojom je Besko-načni odozgo obasjao ‚prvobitnog Adama’ ili Mesiju, i koja se sje-dinila s njim, može da se poistoveti sa nazivom SIN. A obasjanje kojeje proisteklo iz njega (Sina) ka nižim predelima (vaseljene) može sepoistovetiti sa karakterom Svetog Duha.”39 Sofija-Ahamot, polu-duhovni, polu-materijalni ŽIVOT, koji oživljava inertnu materiju udubinama haosa, jeste Sveti Duh gnostika, kao i (ženski) Spiritusnazarena. Ona je – zapamtite to – sestra Hristosa, savršena emanacija,dok oboje predstavljaju „decu” ili emanacije Sofije, čisto duhovne iintelektualne kćeri Bitosa, tj. Bezdana. Jer, starija Sofija je Šekina,Lice Božije, „Božija Šekina, koja predstavlja lik Njegov”.40

„Sin Zevsa-Bela ili Sunca-Mitre predstavljaju lik Ova, emanacijuproisteklu iz Vrhovne Svetlosti,” kaže Movers. „On je predstavljenkao Stvoritelj.”41

„Filozofi kažu da je prvobitni vazduh anima mundi (duša sveta).Ali veo (Šekina) je viša od prvobitnog vazduha, jer se intimnije spajasa En-Sofom, tj. Beskonačnim.”42 Otuda Sofija predstavlja Šekinu,a Sofija-Ahamot animu mundi, astralnu svetlost kabalista, koja sadržiduhovne i materijalne klice svega što postoji. Jer Sofija-Ahamot je,poput Eve čiji je prototip, „majka svega što živi”.

319

39 „Ad. Kabb. Chr.,” str. 6.40 „Zohar” str. 93.41 Movers, str. 265.42 „Razotkrivena kabala,” tom II., str. 236.

Misterije kabale

Postoje tri trojstva u sistemu nazarena, baš kao i u hinduističkojfilozofiji pre i s početka vedskog perioda. Dok posmatramo nekolicinuprevodilaca Kabale, Kodeksa nazarena i drugih teško razumljivihradova kako se batrgaju usred beskrajnog mnoštva imena, nesposobni da se dogovore oko sistema njihove klasifikacije, jer jedna iznetahipoteza protivureči i ruši drugu, možemo jedino da se čudimo svimtim nedaćama, koje bi tako lako mogle da se razreše. Ali čak i sada,kada je prevod, pa čak i pregledanje drevnih sanskritskih tekstovapostalo tako lako u poređenju sa nekadašnjim, nikada im ne bi napamet pala mogućnost da svaka filozofija – bilo da je semitska,hamitska ili turanska, kako ih sve nazivaju, ima svoj ključ u indijskimsvetim knjigama. Ipak činjenice su tu, a njih nije lako pobiti. Takonalazimo da je hinduistički Trimurti ispoljen kao

dok egipatska trojstva idu ovako:

a sistem nazarena ide ovako:

Prvo je skriveno ili neispoljeno trojstvo – čista apstrakcija. Drugipredstavlja aktivno trojstvo ili ono koje je razotkriveno u rezultatimačina stvaranja, proisteklo iz prethodnog – svog duhovnog prototipa.

320


43 Šampolion Mlađi: “Pisma”.

Otac

Majka

Sin

Nara (ili Para-Puruša)

Nari (Marijama)

Virađ (Brama)

Vaja, Višnu

Surja, ŠivaAgni, Brama

Knef (ili Amon)

Maut (ili Mut)

Hons

Oziris, Ra (Horus)

Izida, Izida

Horus, Maluli

Otac

Majka

Sin43

Ferho (Iš-Amon)

Haos (tamna voda)

Fetahil

Mano, Abatur

Spiritus, Netubto

Ledajo, Gospod Jordan

Otac

Majka

Sin

Treće je iskrivljena predstava oba prethodna, kristalisana u oblikuljudskih dogmi, koje variraju prema tome koliko je bila razigrana ma-terijalistička mašta pojedinih naroda.

Vrhovni Gospod raskoši i svetlosti, blistav i sjajan, pre koga ništanije postojalo, nazvan je Korona (kruna); Gospod Ferho, neispoljeniživot koji je oduvek postojao u prethodnome, i Gospod Jordan – duh,živa voda samilosti.44 On je onaj kroz koga jedinog možemo dabudemo spaseni; otuda on odgovara Šekini, duhovnom velu En-Sofaili Duhu Svetom. Ovo troje sačinjavaju skriveno trojstvo. Drugo tro-jstvo se sastoji od tri života. Prvi je slika i prilika Gospoda Ferha, izkoga je proizašao, dok je drugi Ferho Kralj Svetlosti – MANO (RexLucis). On predstavlja nebeski život i svetlost, i stariji je od„Arhitekte neba i zemlje”.45 Drugi život je Iš Amon (Pleroma), po-suda iz koje se izvlači ime izabranog, koja sadrži vidljivu misao Jor-danusa Maksimusa – model (ili njegov shvatljivi odraz), prototip živevode koji predstavlja „duhovni Jordan”.46 Treći život, koga suproizvela prva dva, jeste ABATUR (Ab, Roditelj ili Otac). Ovo je ta-janstveni i oronuli „Stariji od najstarijih”. „Ancient Senem sui obte-gentem et grandaevum mundi.” (Starac što mladalačkim ruhomprekriva svoju drevnost.) Ovaj potonji, treći Život, Otac je DemijurgaFetahila, Stvoritelja sveta, koga ofiti nazivaju Ilda-Baot,47 mada jeFetahil „jedniorodni”, odraz lika Oca, Abatura, koji ga donosi na svetdok gleda u „tamnu vodu”;48 ali Gospod Mano, „Gospod visova,Gospod svih duhova”, iznad je Oca u ovom kabalističkom Kodeksu– jedan je čisto duhovan, drugi je potpuno materijalistički. Tako,primera radi, dok je Abaturov „jedinorodni” duh Fetahil, Stvoriteljfizičkog sveta, Gospod Mano, „Gospod Nebeski”, koji je Njegov sini „Otac svih koji propovedaju jevanđelje”, takođe stvara jednog „jed-

321

44 „Codex Nazaraeus”, tom II., str. 47-57.45 Ibid, tom I., str. 145.46 Ibid, tom II., str. 211.47 Ibid, tom I., str. 308.48 Sofija-Ahamot isto tako donosi na svet njenog sina Ilda-Baota, Demijurga, gledajućiu haos i materiju, i stupivši u dodir sa njima.

Misterije kabale

norodnog”, Gospoda Lehdaja, „pravednog Gospoda”. On je Hristos,„pomazani” koji izliva „samilost” Nevidljivog Jordana, Duha NajvišeKrune.

U Arkanumu, „gde je okupljena sva raskoš pod blistavim zracimaMANO-a, od koga potiču čestice sjaja”, duhovi koji prebivaju u sve-tlosti su „ustali, otišli do vidljivog Jordana, do tekuće vode ... okupilisu se da donesu odluku ... i prizvali Jedinorodnog Sina večno mladoglika, koji se može shvatiti posredstvom odraza – Lebdaja, pravednoggospoda, i pojavi se Lebdajo, gospod pravedni, koga je sâm životstvorio svojom rečju.”49

Mano je poglavar sedam Eona, koji su: Mano (Rex Lucis), AjarZivo, Ignis Vivus, Luks, Vita, Akva Viva (živa voda krštenja, duhJordana) i Ipsa Vita, glavni među šest duhova, koji zajedno s njimobrazuju mističnih sedam. Nazarenski Mano je jednostavno kopijahinduskog „prvog Manua” – emanacije Manu Svajambuve – iz kogasu jedan za drugim nastali ostalih šest Manua, prototipova potonjihrasa ljudi. Apostol-kabalista Jovan ih pominje kao „sedam svijećnja-ka ognjenih” koji gore pred prestolom, „a to su sedam duhova Boži-jih”,50 kao i u vidu „seadam anđela koji imahu sedam čaša”.* Jošjednom, u Fetahilu možemo da prepoznamo original iz koga se ka-snije razvilo hrišćansko učenje.

U Otkrivenju Jovana Bogoslova se kaže: „Obazrjevši se vidjeh ...usred sedam svijećnjaka Nekoga nalik na Sina čovječijega ... glavanjegova i kosa bijaše bijela kao bijela vuna, kao snijeg, i oči njegovekao plamen ognjeni ... i noge njegove kao sjajni bakar kad se zažariu peći.”(Otkr. 1:12-15) Jovan ovde ponavlja, kao što je dobro po-znato, reči proroka Danila i Jezekilja: „Starac ... na kom bješe ... kosana glavi kao čista vuna ...” itd. „I na prijestolu bijaše po obličju kaočovjek ... a od bedara dolje vidjeh kao oganj i svjetlost oko njega.”51

322


49 “Codex Nazaraeus”, Tom II., str. 109. Pogledajte „Sod, the Son of the Man” za pre-vod.

50 Otkr. 4:5.* Otkr. 17:1. (prim.prev.)51 Dan. 7:9 i Jezek. 1:26-27.

Pod ognjem se misli na „slavu Gospodnju”. Fetahil je sin čovečiji,Treći Život; njegov gornji deo se predstavlja beo kao sneg, dok, sto-jeći kraj prestola ognja živog, poprima izgled plamena.

Sve ove „apokaliptične” vizije se temelje na opisu „bele glave” izZohara, u kojoj je sjedinjeno kabalističko trojstvo. Bela glava, „kojau sebi skriva duh” i koju okružuje jedva primetni plamen. „Čovečijeobličje” pripada Adamu Kadmonu, i kroz njega prolazi svetlosna nitkoja je predstavljena „ognjem”. Fetahil je Vir Novissimus (najnovijičovek), sin Abatura,52 gde potonji predstavlja „čoveka” ili trećiživot,53 tj. treću ličnost trojstva. Jovan vidi „Nekoga nalik na Sinačovječijega” kako u svojoj desnoj ruci drži sedam zvezda i stojiizmeđu „sedam svijećnjaka zlatnih” (Otkr. 1:13). Fetahil zauzimasvoje „visoko mesto” u skladu sa voljom svog oca, „najvišeg Eonakoji ima sedam skiptara” i sedam duhova, koji u astronomskomsmislu predstavljaju sedam planeta ili „zvezda”. On stoji „blistajućiu odeći Gospoda, ozaren sjajem kojim ga obasjaše duhovi”.54 On jeSin svog Oca, Života, i svoje majke, Duha ili Svetlosti.55 U Je-vanđelju po Jovanu Logos je predstavljen kao onaj u kome je „život,i život bješe svjetlost ljudima” (Jovan 1:4). Fetahil je Demijurg, anjegov otac je pomoću njega stvorio vidljivu, materijalnu vaseljenu.56

U Pavlovoj Poslanici Efescima (3:9) za Boga se kaže da je „sazdaosve kroz Isusa Hrista”. U Kodeksu, Roditelj-ŽIVOT kaže: „Ustani iidi, sine naš prvorođeni, dosuđen svim stvorenjima.”57 „Kao što meneposla živi Otac”, kaže Hrist, „posla Bog Sina svojega ... da se svijetspase kroz njega.”* Na kraju, obavivši svoj posao na Zemlji, Fetahilse ponovo uspinje ka svom ocu Abaturu. „Et qui, relicto quem pro-creavit mundo, ad Abatur suum patrem contendit.”58 (I on, napustivši

323

52 “Codex Nazaraeus”, Tom II., str. 127.53 Kako se prva Androgina duada smatra kao jedno u svim tajnim računanjima, ona

otuda predstavlja Svetog Duha.54 „Codex Nazaraeus”, Tom III., str. 59.55 Ibid, Tom I., str. 285.56 Ibid, Tom I., str. 309.57 Ibid, tom I., str. 287. Pogledajte „Sod, the Son of the Man” str. 101.* Jovan 6:57 i 3:17. (prim.prev.)58 „Codex Nazaraeus”, Tom II., str. 123.

Misterije kabale

svet koji je stvorio, vrati se svom ocu, za kog reče da se Abatur zove.)„Mene posla živi Otac ... idem Ocu svojemu”, ponavlja Isus (Jovan6:57 i 16:10).

Ostavljajući po strani teološke rasprave hrišćanstva koje poku-šavaju da pomešaju jevrejskog Stvoritelja iz prvog poglavlja Postanjasa „Ocem” iz Novog Zaveta, Isus neprestano ponavlja da je njegovOtac „u tajnosti”. Sigurno ne bismo tako nazvali sveprisutnog „Go-spoda Boga” iz Mojsijevih knjiga, koji se prikazao Mojsiju i drugimjevrejskim patrijarsima, i na kraju dopustio svim starešinama Izrailjada ga vide.59 Kada navode Isusa kako o hramu u Jerusalimu govorikao o „domu Oca moga”(Jovan 2:16) on ne misli na zgradu u fizi-čkom smislu, za koju kaže da može da je razvali i ponovo sagradi zatri dana (Mat. 26:61), već na Solomonov hram; mudri kabalista, kojiu svojim Pričama kaže da je svaki čovek hram Boga, ili Njegovogbožanskog duha. Ovaj izraz „Otac koji je u tajnosti” nalazimo pod-jednako često kako u kabali tako i u Kodeksu nazarena, a i na drugimmestima. Niko nikada nije video mudrost skrivenu u „Lobanji” nitije ikada ugledao „Bezdan” (Bitos). Simon Mag je propovedao o „jed-nom Ocu koga niko ne poznaje”.60

Ovaj naziv Bog „u tajnosti” možemo da pratimo još dalje uprošlost. U Kabali „Sin” Oca u tajnosti, koji prebiva u svetlosti islavi, jeste „Pomazani,” Seir-Anpin, koji u sebi sjedinjuje sve Se-firote, on je Hristos ili Nebeski čovek. Kroz Hrista je Pneuma, ili DuhSveti, „sazdao sve”, (Ef. 3:9) i stvorio četiri elementa: vazduh, vodu,vatru i zemlju. Ova tvrdnja je nesporna, jer nalazimo da Irinej upravona njoj zasniva svoj najjači argument da nužno moraju biti četiri je-vanđelja. Ne može ih biti ni više ni manje od četiri – tvrdi on. „Jerkao što postoje četiri četvrtine sveta, i četiri glavna vetra (KatholicaPneumata) .... ispravno je da i ona (Crkva) počiva na četiri stuba. Iztoga je očigledno da je Reč, stvoritelj svega što postoji, onaj koji sedi

324


59 „Potom otide gore Mojsije i Aron, Nadav i Avijud, i sedamdeset starješina Izrailjevih. I vidješe Boga Izrailjeva,” 2 Moj. 24:9,10.60 Irinej: “Clementine Homilies”, I., XXII., str. 118.61 „Adv. Haes.”, III., II., 18.

na Heruvimima ... kao što David kaže, moleći ga da se pojavi: „Tikoji sediš između Heruvima, zasijaj!’ Jer su i Heruvimi sa po četirilica, i ona simbolično predstavljaju delo Sina Božijeg.”61

Nećemo se zadržavati da bismo raspravljali o osobitoj svetinjikoju predstavljaju Heruvimi sa četiri lica, mada bismo, možda, moglida njihovo poreklo pronađemo u svakom drevnom hramu Indije, uvahanima (tj. vozilima) njihovih glavnih bogova; na isti način bismolako mogli da pripišemo poštovanje koje im se ukazuje kabalističkojmudrosti koju, međutim, Crkva sa zgražavanjem odbacuje. Ali nemožemo se odupreti iskušenju da čitaoca podsetimo kako može lakoda se uveri u nekoliko odlika koje se pripisuju ovim Heruvumimaako pročita kabalu. „Kada dođe čas da duše napuste svoja prebiva-lišta”, kaže Zohar, držeći se učenja o predpostojanju duša u svetuemanacija, „svaka duša se zasebno pojavljuje pred Svetim Kraljem,odevenim u svoj uzvišeni oblik, tj. izgledom s kojim će se pojaviti uovom svetu. Iz ovog uzvišenog oblika se pojavljuje lik”(Zohar, III.,str. 104 ab). U nastavku se kaže da su tipovi ili oblici tih lica „četiri– anđela ili čoveka, lava, bika i orla”. Štaviše, možemo i da izrazimosvoje čuđenje što Irinej nije pojačao svoje „argumente” za baš četirijevanđelja – navođenjem čitavog panteona hinduskih bogova sa četiriruke!

Jezekilj nije morao da ide daleko u potrazi za uzorima pomoćukojih bi predstavio svoje četiri životinje, sada zvane Heruvimi, kaotipske oblike četiri simbolična bića koja u njegovim vizijama po-državaju Jehovin presto. Haldejsko-vavilonski duhovi zaštitnici sumu bili poznati; Nigral, lav sa ljudskom glavom, Ustur, čovek-sfinga,i Natga, sa svojom orlovskom glavom. Religija učitelja – idolopo-klonika Vavilonjana i Asiraca – je gotovo doslovce preneta u „ra-zotkrivene” Svete spise vavilonjanskih sužnjeva, da bi odatle stigli iu hrišćanstvo.

325

Misterije kabale

KABALIZAM U KNJIZI PROROKA JEZEKILJA

Već smo videli kako se lik koji odražava slavu Gospodnju obraćaJezekilju „kao Sinu čovečijem”.

Ovaj osobeni naziv se neprestano ponavlja kroz čitavu knjiguovog proroka, isto toliko kabalistički kao i „savijena knjiga” koju muje „Slava Gospodnja” zapovedila da pojede*. Ona je ispisana i spoljai iznutra, a njeno pravo značenje je isto kao i kod Otkrivenja. Izgledačudno da se toliki naglasak stavlja na ovaj osoben naziv, za koji jerečeno da ga je i Isus koristio za sebe, kada je, u simboličkom ili ka-balističkom jeziku, prorok bio oslovljavan na isti način. Isto tako jeneobično i to što Irinej koristi tako slikovite opise Isusa, u kojima gaprikazuje kao „stvoritelja svega što postoji, onog koji sedi na Heru-vimima”, osim ako ga nije poistovetio sa Šekinom, čije je uobičajenomesto između dva Heruvima na krajevima „zaklopca” zavetnogKovčega. Znamo i to da su Heruvimi i Serafimi nazivi za „StaruZmiju”(koja je za ‚pravoverne’ isto što i đavo) dok u kabalističkomsimbolizmu Serafi predstavljaju ognjene zmije. Svih deset emanacijaAdama Kadmona, zvanih Sefiroti, imaju sopstvena obeležja i nazive.Tako, primera radi, prva dva predstavljaju Pobedu, ili Jehovu-Savaota, čiji je simbol desni stub Solomonovog hrama, Jakin; dok jeSLAVA levi stub, ili Boaz, a njegovo ime je „Stara Zmija”, kao i„Heruvimi i Serafimi”.62

„Sin Čovečiji” je naziv koga ne bi prihvatio niko drugi osim ka-baliste. Osim u Starom Zavetu, kao što smo već pokazali, upotreblja-vao ga je samo jedan od proroka – Jezekilj, kabalista. U njihovimmisterioznim, uzajamnim odnosima, Eoni i Sefiroti su u kabali pred-stavljeni velikim brojem krugova, ponekad i figurom ČOVEKA, koja

326


* Jezek. 2:8-9, (prim.prev.)62 Pogledajte Kingove „ The Gnostics and their Remains”.

je simbolično sačinjena od takvih krugova. Ovaj čovek je Seir-Anpin,a 243 broja od kojih se sastoji njegova figura odnose se na različiteredove nebeske hijerarhije. Originalna ideja u pogledu ove figure, ilitačnije modela, lako je mogla biti preuzeta od hinduističkog Bramei pojedinih kasti koje (prema predanju) potiču od pojedinih delovanjegovog tela, kao što King sugeriše u svojim Gnosticima. U jednomod najgrandioznijih i najlepših pećinskih svetilišta u Elori, Nasaku,posvećenom Višvakarmi, sinu Brame, nalazi se prikaz ovog Boga injegovih atributa. Za onoga ko je upoznat sa Jezekiljevim opisom„četiri životinje,” od kojih svaka ima po četiri lica i čovečije rukeispod krila, itd.,63 ova figura iz Elore svakako mora da izgledasavršeno biblijski. Bramu zovu ocem „čoveka,” kao i Jupitera i drugevrhovne bogove.

U budističkim prikazima planine Meru, koju Burmanci zovu Mje-nmo, a Sijamci Sineru, otkrivamo jedan od originalnih uzora zaAdama-Kadmona, Seir-Anpina, „nebeskog čoveka,” kao i svih Eona,Serafima, Sila, Carstava, Prestola, Vrlina i Gospodstava iz kabale.Između dva stuba, koji su povezani lukom, kamen u vrhu luka jepredstavljen polumesecom. To je domen u kome prebiva VrhovnaMudrost A’di Bude, vrhovnog i nevidljivog Božanstva. Ispod ove na-jviše, središnje tačke dolazi krug direktne emanacije Nedokučivog –Bramin krug kod nekih hinduista, ili Budin prvi avatar premadrugima. Ovo odgovara Adamu Kadmonu i deset Sefirota. Devetovih emanacija su okružene desetom, tu i tamo prikazanih po hra-movima, od kojih svaki nosi ime koje izražava jedan od glavnihatributa manifestovanog Božanstva. Ispod toga se nalazi sedam stu-pnjeva, ili nebeskih sfera, pri čemu je svaka od sfera okruženamorem. Ovo su nebeska prebivališta devatasa, tj. bogova, od kojihsvaki izgubi po nešto od svoje svetosti i čistote kako se približavaZemlji. Onda dolazi sâm Meru, sačinjen od bezbroj krugova unutar tri velika, koja označavaju trojnu prirodu čoveka, a onaj ko poznaje

327

63 Jezek. 1-2

Misterije kabale

brojne vrednosti slova u biblijskim imenima, poput „Velike Zveri”ili Mitre [Mithras abraxas] i drugih, bez po muke će ustanoviti po-dudarnost bogova sa Merua i kabalističkih emanacija ili Sefirota. Istotako se i svi duhovi nazarena, sa svojim specijalnim misijama, nalazeu ovom prastarom mitu, najsavršenijem prikazu simbolizma „tajnedoktrine” kakvoj su podučavali u drevnim vremenima.

King iznosi nekoliko nagoveštaja – mada bez sumnje nedovoljnihda nas nauče ma čemu značajnom, jer su zasnovani na proračunimaepiskopa Njutna64 – u vezi sa otkrivanjem tajni koje skrivaju brojnevrednosti slova. Ipak, vidimo da ovaj veliki arheolog, koji je posvetiotoliko vremena i rada proučavanju gnostičkog dragog kamenja,potvrđuje našu tvrdnju. On dokazuje da je čitava teorija indijskogporekla, i ističe da je Durga, ili ženski pandan svakog azijskogbožanstva, ono što kabalisti nazivaju aktivnom Vrlinom65 u nebeskojhijerarhiji, naziv koga su hrišćanski oci prihvatili i ponavljali a da ganisu potpuno razumeli, a čije je značenje potonja teologija potpunoizopačila. Ali da se vratimo Meruu.

Čitavu planinu okružuje Maha Samut, ili veliko more – astralnasvetlost i etar kabalista i savremenih naučnika, a unutar središnjihkrugova se pojavljuje lik „nalik na čovjeka”.* On je Ahadot Na-zarena, dvostruk a jedinstven, ili Androgini čovek, nebesko оtelovlje-nje i savršeni prikaz Seir-Anpina („kratkog lica”), sina Arih-Anpina


328

64 “The Gnostics and their Remains”.65 „Mada se za ovu nauku obično pretpostavlja da je osobenost jevrejskih talmudista,

nema nikakve sumnje da su ovu ideju „pozajmili” iz nekog stranog izvora, a da je donjega stigla od Haldejaca, utemeljitelja magijske veštine”, kaže King. Nazivi kao što suIao, Abraksas, itd., umesto da predstavljaju gnostičke izmišljotine skorijeg datuma, zaistasu predstavljali sveta imena, preuzeta iz najstarijih formula Istoka. Mora da Plinije nanjih misli kada pominje vrline koje su magi pripisivali ametistima (vrsta poludragog ka-mena, prim.prev.) u koje su bila urezana imena Sunca i Meseca, imena koja se ne nalazeni u grčkom ni u latinskom jeziku. U „Večnom Suncu”, „Abraksasu”, „Adonaju” ovihdragih kamenova prepoznajemo upravo one amajlije kojima se podsmevao filozofskinastrojen Plinije (“The Gnostics and their Remains”, str. 79, 80); tj. Virtutes (čuda) ko-jima se služio Irinej.

* Jezek. 1:5. (prim.prev.)

Postoje dve čudne stvari na koje treba obratiti pažnju u ovom od-lomku. Za početak, ona „Gospodu” pripisuje neistinitu izjavu, istogkaraktera kao ona koju toliko naglašava apostol Jovan, koja će u ka-snijem periodu sve ortodoksne hrišćane, koji su doslovno shvatiliapostolske alegorije, dovesti u tako nezgodan škripac. Isus, kaoMesija, uopšte nije manifestovan u poslednjem danu, jer ovaj tektreba da nastupi, bez obzira na više bogonadahnutih proročanstava,za kojima su, kao rezultat, usledile izneverene nade u njegov skoridolazak. Uverenje da je „poslednje vreme” došlo bilo je sasvimprirodno, čim je potvrđen dolazak Kralja Mesije. Drugu čudnu stvarpredstavlja činjenica da je proročanstvo uopšte moglo da bude pri-hvaćeno, kada je čak i njegovo približno određivanje u direktnojsuprotnosti sa Jevanđeljem po Marku, koje izričito navodi Isusa kadakaže da ni anđeli, ni sâm Sin ne znaju taj dan ili čas.111 Mogli bismoda dodamo i to da bi, kako je ovo verovanje nesumnjivo nastalo kadai Otkrivenje, trebalo da bude očigledno da ono pripada proračunimatipičnim za kabaliste i paganska svetilišta. Radilo se o tajnom pro-računu ciklusa koji je, prema njihovom predviđanju, trebalo da se za-vrši nedugo pre kraja prvog veka. Kao dodatni dokaz koji potvrđujesve ovo može se smatrati i to što su Jevanđelje po Marku, kao i onokoje se pripisuje Jovanu, te Otkrivenje, pisali ljudi od kojih nijedannije bio upoznat sa ostalima. Filon je prvi koji je Logosa definitivnonazvao petra („stena”); štaviše, ova reč, kao što smo već pokazali nadrugom mestu, na haldejskom i feničanskom znači „tumač”, JustinMučenik ga, kroz sve svoje radove, naziva „anđeo” i pravi jasnu ra-zliku između Logosa i Boga Stvoritelja.

345

111 Mar. 13:32.112 Apologetika, Tom I., str. 63.

„Reč Božija je Njegov Sin .... on je zvan i Anđeo i Apostol, jerobjavljuje sve što bismo morali da znamo (tumači), i poslat je da ob-javi sve što je razotkriveno.”112

Misterije kabale

„Niži Adan je izdeljen na svoje staze, na trideset dva pravca staza,pa ipak ga niko ne zna osim Seira. Ali niko ne zna VIŠEG ADANAniti Njegove staze, osim onog Dugog Lica” – Vrhovnog Boga.113 Seirje „duh” nazarena, koga zovu Ebel Zivo; kao i Gabrijel Legatus –isto tako i „Apostol Gavrilo”.114 Nazareni su zajedno sa kabalistimasmatrali da čak ni Mesija koji je trebao da dođe nije znao „VišegAdana”, skriveno Božanstvo; niko osim Vrhovnog Boga; ovopokazuje da iznad Vrhovnog Dokučivog Božanstva postoji jedno joštajnije i neotkriveno. Seir-Anpin je treći Bog, dok je „Logos” drugi,prema Filonu Judejskom.115 Ovo je sasvim jasno pokazano u Ko-deksu. „Lažni Mesija će govoriti: ‚Ja sam Bog, sin Boga; moj Otacme posla ovde ... Ja sam prvi Izaslanik, ja sam Ebel Zivo, ja dođohodozgo!’ Ali ne verujte mu; jer on neće biti Ebel-Zivo. Ebel Zivoneće dopustiti da ga vide u ovom razdoblju”.116 Otuda verovanjenekih gnostika da nije Ebel Zivo (arhanđeo Gavrilo) bio taj koji je„osenio” Mariju, već Ilda-Baot, koji je oblikovao materijalno telo Is-usovo; Hristos se sa njim sjedinio tek u trenutku krštenja na Jordanu.

Možemo li da sumnjamo u Norkovu tvrdnju da je „Berešit Raba,najstariji deo Midraš Rabota, bio poznat crkvenim ocima u grčkomprevodu?”117

346


113 Idra Raba, X., str. 177.114 “Codex Nazaraeus”, Tom I., str. 23.115 Filon kaže da je Logos tumač vrhovnog Boga i dokazuje „da on mora biti Bog

nas, nesavršenih bića”( Leg. Alleg., III., § 73). Prema njegovom mišljenju čovek nijestvoren na sliku i priliku Vrhovnog Boga, Oca svih, već drugog Boga, koji je njegovareč – Logosa.” (Filon: „Odlomci”, 1; ex. Euzebije “Praepar. Evang.”, VII., 13)

116 “Codex Nazaraeus”, str. 57; "Sod, the Son of the Man", str. 59.117 “Hundert und ein Frage”, str. XVII.; Danlep: "Sod, the Son of the Man", str. 87;

autor koji navodi Norka kaže da su pojedini delovi Midrašima i Targuma od Onkelosastariji od Novog Zaveta.

SUMNJIVA UČENJA RANIHCRKVENIH OTACA

Ali ako su, na jednoj strani, bili dovoljno upoznati sa različitimreligijskim sistemima svojih suseda da budu u stanju da izgrade novureligiju za koju su tvrdili da se razlikuje od svih drugih, sada jeotkriveno da je njihovo nepoznavanje samog Starog Zaveta, a pogo-tovo složenijih pitanja grčke metafizike, bilo najblaže rečeno žalosno.

„Tako se, primera radi, u Jevanđelju po Mateju (27:9) odlomak izKnjige proroka Zaharije (11:12, 13) pripisuje Jeremiji”, kaže autorknjige „Supernatural Religion“. „U Jevanđelju po Marku (1:2) navodiz Knjige proroka Malahije (3:1) je pripisan Isaiji. U Prvoj poslaniciKorinćanima (2:9) jedan odlomak je naveden kao deo Svetog Pismamada se uopšte ne nalazi u Starom Zavetu, već je preuzet, kako Ori-gen i Jeronim izjavljuju, iz jednog apokrifnog rada, “The Revelationof Elias”, (Origen: Traktat XXXV.) a isti odlomak je slično navedeni u takozvanoj Klimentovoj poslanici Korinćanima (XXXIV). Kolikosu pouzdani pobožni Oci u svojim objašnjenjima raznih jeresi možese pokazati u slučaju Epifanija, koji je mislio da je pitagorejska svetaTrijada, nazvana u Valentinijanovom Gnosisu Kol-Arbas, nekakavpredvodnik jeretika.118 Šta je sa nenamernim greškama, kao inamernim falsifikatima učenja onih koji su drugačije mislili; sa kano-

347

118 Pišući o Ptolemeusu i Herakleonu, autor knjige „Supernatural Religion“ (Tom II.,str. 217) kaže da „nepreciznost svetih otaca ide ruku pod ruku sa njihovim nedostatkomkritičkog rasuđivanja”, a onda nastavlja sa ilustracijom ove osobito komične budalaštinekoju je napravio Epifanije, zajedno sa Hipolitusom, Tertulijanom i Filostrijusom.„Pogrešno tumačeći odlomak iz Irinejevog dela ‚Protiv jeretika,’ I., str. 14, u pogleduSvete Tetrade (Kol-Arbas), Hipolitus pretpostavlja da Irinej govori o još jednom pred-vodniku jeretika.” On spremno tretita Tetradu kao nekakvog vođu po imenu Kolarbasus,i pošto se pozabavio (VI., 4) učenjima Sekundusa, Ptolemeusa i Herakleona, predlaže u§5 da pokaže „kakva su mišljenja koja zastupaju Markus i Kolarbasus”, gde ova dvojica,po njemu, predstavljaju naslednike Valentinove škole. (cf. Bunzen: Hippolytus, U. S.Zeit., str. 54 f.; Ref. Omn. Haer., IV., § 13)

Misterije kabale

nizovanjem mitološkog Aura Placida (laganog povetarca) u parhrišćanskih velikomučenika – Svete Aure i Svetog Placida;119

posvećenjem koplja i plašta pod nazivima Longimus i Amfibolus;120

ili sa slučajevima kada su sveti oci pozivali na proroke, navodećistvari kojih nema u knjigama tih istih proroka; čovek s pravom možeda se upita, potpuno zbunjen svim ovim, da li je takozvana hrišćanskareligija ikada bila išta više od košmarnog sna, još od smrti VelikogUčitelja.

Sveti Oci su sa takvom zlobom i pakošću sprovodili svoje neu-moljive progone navodnih „jeresi” da vidimo kako izgovaraju bezikakvog oklevanja najbesmislenije neistine, i izmišljaju čitave pri-povesti ne bi li neukim masama što bolje utuvili svoje potpunoneosnovane argumente. Ako je greška u vezi sa tetradom u početkunastala kao puka posledica nenamerne greške Hipolitusa, objašnjenjaEpifanija i drugih koji su počinili istu apsurdnu grešku121 već ne iz-gledaju tako naivna. Kada Hipolitus ozbiljno osuđuje veliku jeresTetrade, tj. Kol-Arbas, i izjavljuje da je (nepostojeći) gnostički pre-dvodnik „Kolarbasus, koji nastoji da objasni religiju pomoću mera ibrojeva”,122 možemo samo da se nasmejemo. Ali kada Epifanije saneskrivenim prezirom razrađuje ovu temu „označenu kao Jeres XV”i, pretvarajući se da mu je dobro poznato o čemu se radi, dodaje:„Izvesni Herakleon dolazi posle Kolarbasusa, i to je Jeres XVI”,123otvoreno se izlaže optužbi za namerni falsifikat.

348


119 Pogledajte Džefrija Higinsa: “Anacalypsis”.120 Inman: “Ancient Pagan and Modern Christian Symbolism”, str. 84.121 „Ova apsurdna greška,” primećuje autor knjige „Supernatural Religion“, tom II.,

str. 218, „pokazuje koliko su malo ovi pisci znali o gnosticima o kojima su pisali, i kakoje jedan među njima slepo sledio drugog.”

122 “Ref. Omn. Haer”, IV., § 13.123 Epifanije: Jeretici, XXXVI., § 1, str. 262 (navedeno u „Supernatural Religion“).

Pogledajte Volkmarov Kolarbasus-gnosis u Nidnerovom “Zeitschr. Hist. Theol.”

NJIHOV PROGONITELJSKI DUH

Ako ovaj „revnosni” hrišćanin može tako besramno da se hvalida je zaslužan što su „zahvaljujući njegovom potkazivanju sedamde-set žena, čak i iz viših staleža, bile oterane u progonstvo, zbog za-vođenja pojedinaca, među kojima se i sâm našao i bio uvučen unjihovu sektu”, onda nam je ostavio jasno merilo na osnovu kogamožemo da sudimo o njemu. U vezi sa ovim Č. V. King vrlo umesnoprimećuje da se „može sasvim opravdano pretpostaviti da je ovaj vrliotpadnik u ovom slučaju spasavao sebe od sudbine koja je zadesilanjegove istovernike iznoseći dokaze protiv njih na početku su-đenja.”124

I tako su, jedan po jedan, iščezli gnostici, jedini naslednici koji susačuvali po neku zalutalu mrvu neiskvarene istine prvobitnoghrišćanstva. Tokom ovih prvih vekova sve je bilo konfuzno i uzbu-rkano, sve do trenutka kada su ove protivurečne dogme najzad bilenametnute hrišćanskom svetu, a svako preispitivanje zabranjeno.Tokom dugih vekova biće smatran svetogrđem, surovo kažnjivim,neretko i smrću, svaki pokušaj da se shvati ono što je Crkva takozgodno uzdigla na nivo božanske misterije. Ali od kada su se kritičariBiblije prihvatili posla da „uspostave red u kući,” stvari su se pre-okrenule. Pagani, od kojih je svojevremeno „pozajmljivano”, sadadolaze iz svih krajeva sveta da traže svoje, pa hrišćanska teologijapočinje da klizi ka potpunom bankrotu. Takav je žalostan rezultat fa-natizma „pravovernih” sekti koje, da pozajmimo izraz koga je upotre-bio autor „Opadanja i propasti Rimskog carstva”, nikada nisu, zarazliku od gnostika, bile „među najuljudnijim, najučenijim i naji-mućnijim slojevima hrišćana”. I ako svi njihovi pripadnici i nisu „za-udarali na beli luk”, kako se Renan izrazio, na drugoj strani nijedan

349

124 "The Gnostics and their Remains", str. 182, fusnota 3.

Misterije kabale

od ovih hrišćanskih svetitelja se nije ustezao da prospe krv svojihprvih suseda, samo ako se gledišta ovih drugih nisu slagala sa nji-hovim sopstvenim.

I tako su svi naši filozofi bili zbrisani od strane neuke i sujevernerulje. Filaleteji, „ljubitelji istine”, i njihova eklektička škola su nestali;i tamo gde je Amonije Sakas objašnjavao da je „sve što je Hrist imaona umu bilo da vaspostavi mudrost drevnih filozofa u njenom prvo-bitnom integritetu – da zauzda opšte rašireno sujeverje ... i da iskorenirazne neistine koje su prokrčile sebi put u raznim popularnim religi-jama”125 – tamo su, kažemo mi, nesputano divljali hoipolloi

hrišćanstva. Nisu se više čule pouke iz usta „bogonadahnutog filo-zofa”, već druge, koje je izlagalo otelovljenje najsurovijeg, satanskogsujeverja.Sveti Jeronim je pisao:

Ovoj rečenici parira, ako je i ne nadmašuje, sledeća izgovorena uistom duhu. Ona dolazi od drugog oca rane Crkve, rečitog Tertulijana,koji se nada da će sve „filozofe” videti u ognju Pakla.

Ovi krvoločni izrazi ilustruju duh hrišćanstva sve do današnjegdana. Ali da li ilustruju i Hristova učenja? Ni u kom slučaju. KakoElifas Levi kaže:

350


„Ako tvoj otac legne preko tvoga praga, ako tvoja mati pred tvo-jim očima otkrije grudi kojima te je dojila, na smrt izgazi telo tvogaoca, izgazi grudi majke svoje, i sa očima neokvašenim ijednomsuzom poleti Gospodu koji te zove!!”

„Kakav će to biti veličanstven prizor! .... Kako ću se smejati!Kako ću se radovati! Kako ću likovati kada budem video tolikoslavnih kraljeva za koje rekoše da su se popeli na nebesa, kako stenjuzajedno sa Jupiterom, njihovim bogom, u najdubljoj tami pakla!Tada će i vojnici koji su progonili ime Hristovo da gore u okrutnijojvatri od one koju su potpalili pod nogama svetitelja!”126

125 Mosheim.126 Tertulijan: “Despectae”, poglavlje XXX.

Da je ovaj duh prave hrišćanske ljubavi spokojno prevalio deve-tnaest vekova, i da upravo sada divlja u Americi, u potpunosti po-kazuje slučaj pobesnelog „obnovitelja” Mudija, koji uzvikuje:

Na ovo jedne američke novine iz Čikaga vrlo umesno uzvraćaju:

351

„Boga u čije bismo ime gazili grudi sopstvene majke moramo davidimo na onom svetu, pakao koji zjapi pod njegovim stopama i kr-vožedni mač u njegovoj šaci ... Moloh je spaljivao decu za nekolikosekundi; za sledbenike boga, koji je navodno umro kako bi na krstuiskupio grehe čovečanstva, ostalo je da stvore novog Moloha čija ćelomača trajati večno!”127

„Imam sina, i niko osim Boga ne zna koliko ga volim; ali radijebih ove noći gledao kako mu kopaju one divne oči iz glave, nego daga vidim kako sazreva u muškarca i na kraju odlazi u grob bez Hristai bez nade!!”

„Ovo je duh inkvizicije, za koji nam je rečeno da je mrtav. Akobi Mudi u svojoj verskoj revnosti ‚iskopao’ oči svom voljenom sinu,šta bi tek radio sinovima drugih, koje ne voli toliko? To je duh Lo-jole, koji brblja gluposti u devetnaestom veku, koga jedino ruka za-kona sprečava da potpali svežnjeve pruća na lomači i zagreje docrvenog usijanja svoje sprave za mučenje.”

127 Mosheim: Istorija Crkve, poglavlje V., § 5.

Misterije kabale

Poglavlje VI

HRIŠĆANSTVO JE SAMO PREPRIČALO EZOTERIJSKA UČENJA BUDIZMA

Ne bismo smeli da zaboravimo da hrišćanska crkva duguje svojasadašnja kanonska jevanđelja, a time i sav religiozni dogmatizam,proročkoj tradiciji drevnih svetilišta. Kako nisu bili u stanju da se do-govore koja su od brojnih, tada postojećih jevanđelja, najviše bogo-

352

Kako su donete odluke Sabora u Nikeji Ubistvo Hipatije PorekloVišnuovog lika u vidu ribe Kabalističko učenje o KosmogonijiDijagrami indijskih i haldeo-judejskih sistema Deset mitskihavatara Višnua Pavlovo učenje o trojnoj prirodi čoveka ŠtaSokrat i Platon kažu o duši i duhu Šta je pravi Budizam

„Zavese Jučerašnjice su pale, zavese Sutrašnjice se dižu, ali iJuče i Sutra uporedo postoje.”

Sartor Resartus: “Natural Supernaturalism”.

„Zar nam onda nije dopušteno da proverimo autentičnost Bib-lije, koja je od drugog veka istaknuta kao vrhovni kriterijum naučneistine? Da bi zadržala tako uzvišen položaj, ona mora da uputi izazovljudskom kriticizmu.”

„Conflict between Religion and Science”

„Jedan poljubac Nare na usnama Nari i sva se Priroda budi.” VINA SNATI (indijski pesnik).

nadahnuta, na misterioznom Prvom Saboru u Nikeji* su zaključili daodluku o ovom zagonetnom pitanju prepuste intervenciji čuda Boži-jeg (!?). Ovaj Nikejski Sabor se sa punim pravom može nazvati mis-terioznim. Prva misterija je u vezi sa brojem od 318 episkopa koji sumu prisustvovali** koga Varnava (VIII., 11, 12, 13) toliko ističe;pored toga, antički pisci nisu bili u stanju da se slože oko tačnog vre-mena i mesta na kome je skup održan, pa čak ni oko episkopa kojimu je predsedavao. Bez obzira na hvalospev izrečen caru Konstan-tinu,1 Sabinus, episkop Herakleje, potvrđuje da su „osim Konstantina,cara, i Euzebija Pamfilusa, ovi episkopi bili gomila nepismenih, ogra-ničenih stvorova, koji ništa nisu shvatali”, što praktično znači da subili gomila budala. Očito je istog mišljenja bio i Papus, koji nam pričao magijskom triku kome su pribegli kako bi odlučili koja su „prava”jevanđelja. U svom Sinodikonu o ovom Saboru Papus kaže: „Kadasu sve knjige o kojima se na Saboru raspravljalo bez ikakvog redastrpali pod pričesni sto u crkvi, pomolili su se (episkopi) Bogu dabogonadahnuti spisi dospeju na sto, a da lažni ostanu ispod, i tako sei desilo.” Jedino nam nisu saopštili kod koga su te noći ostali ključevisaborne odaje!

353

* Prvi Vaseljenski Sabor (od sedam koliko ih priznaju i rimo-katolička i pravoslavnacrkva) održan je u gradu Nikeji kraj Konstantinopolja maja-juna 325. godine na pozivcara Konstantina I, poglavito da bi se raspravio sukob među sveštenstvom zbog tzv. Ar-ijeve jeresi koja je odbacivala božansku prirodu Isusa Hrista, a time i učenje o „svetojTrojici.” Kako nisu mogli da se dogovore (mada su, pod carevim pritiskom, samo dvojicaepiskopa ostala privržena „jeresi”) Konstantin je presudio i ustanovio tzv. Nikejskisimvol vere, iako sâm uopšte nije bio Hrišćanin! Pod uticajem Euzebija od Nikomidije,svog rođaka i simpatizera Arijanaca (koji će ga navodno krstiti na samrti 337.) Konstan-tin će kasnije promeniti stav i, posle smenjivanja nekoliko „ortodoksnih” episkopa, poz-vati Arija u Konstantinopolj da bi ga vratio na raniji položaj. Da bi to sprečili,„pravoverci” su otrovali Arija čim je stigao, pre prijema u palati! Dva sledeća rimskacara posle Konstantina biće Arijanci i progoniće „ortodoksne” sveštenike. (prim.prev.)

** Od oko 1.800 pozvanih! (prim.prev.)1 Sokrat; Sholastička istorija Crkve, knjiga I., poglavlje IX.

Hrišćanstvo je samo prepričalo...

UBISTVO HIPATIJE

Prema tome, na osnovu svedočenja očevidaca iz redova sameCrkve, možemo slobodno da kažemo da hrišćanski svet svoju „RečBožiju” duguje jednom od metoda proricanja, zbog kojih će ta ista Crkva kasnije izricati osude nesretnim žrtvama za prizivanje duhova,vračanje, bavljenje magijom, veštičarenje i proricanje, da bi ih potomna hiljade poslala na lomaču! Razmatrajući ovaj zaista božanskifenomen rukopisa koji se sami razvrstavaju, crkveni oci kažu da sâmBog predsedava proricanjima. Kao što smo već pokazali, Avgustinpriznaje da se i sam bavio ovom vrstom proricanja. Ali mišljenja se,kao i „otkrivene” religije, nužno menjaju. Ono što je tokom bezmalopetnaest vekova nametano hrišćanstvu kao knjiga čija je svaka rečnapisana pod direktnim nadzorom Duha Svetoga, čiji nijedan slog ureči niti zarez nije mogao da bude promenjen a da ne bude počinjenosvetogrđe, sada se iznova prevodi, revidira, ispravlja uz izostavljanjepojedinih stihova, a u nekim slučajevima i čitavih poglavlja. Pa ipak,čim izađe novo izdanje, njeni „učenjaci” pokušavaju da nas privoleda ga prihvatimo kao novo „Otkrivenje” devetnaestog veka, uz alte-rnativu da nas smatraju za bezbožnike. Otuda vidimo da, kako unu-tar tako i van njenog domena, „nepogrešivoj” Crkvi ne bi trebaloverovati ništa više nego što razum nalaže. Daleki prethodnici našihsavremenih „proroka” su pronašli osnov za svoja proricanja u stihuu kome se kaže: „Ždrijeb se baca u krilo, ali je od Gospoda sve štoizlazi”;2 a sada njihovi direktni naslednici tvrde da „svako raspola-ganje takvim moćima dolazi od đavola”. Možda su nesvesno počelida podržavaju učenje sirijskih vardesaneja da je sve što Bog čini, kaoi čovek, posledica nužde?

354


2 Prič. 16:33. U starom Egiptu i Grčkoj, kao i među Izraelićanima, štapići i kuglice zvani„sveti žreb” su korišćeni za ovu vrstu proricanja u svetilištima. Prema figurama koje suobrazovali njihovi slučajni međusobni položaji, sveštenik je tumačio volju bogova.

Nema sumnje da se, isto tako shodno strogoj „neophodnosti”,hrišćanska rulja po kratkom postupku obračunala sa neoplatonistima.U to vreme, učenja hinduističkih naturalista i prastarih pironista subila zaboravljena, ako su ikada i bila poznata, od svih osim nekolicinefilozofa, a gospodin Darvin, sa njegovim savremenim otkrićima, nijebio čak ni pomenut u proročanstvima. U ovom slučaju, zakon o op-stanku najsposobnijih je izokrenut; neoplatonisti su osuđeni na uni-štenje onog dana kada su otvoreno stali na Aristotelovu stranu.

Početkom četvrtog veka gomile su počele da se okupljaju predulazom u akademiju gde je učena i nesrećna Hipatija izlagala učenjabožanskih umova kao što su Platon i Plotin, i na taj način ometaladalji razvoj hrišćanskog prozelitizma. Ona je bila suviše uspešna urazvejavanju magle koja je lebdela nad religioznim „misterijama”izmišljenim od strane crkvenih otaca da bi je smatrali bezopasnom.Samo to je bilo dovoljno da izloži smrtnoj opasnosti i sebe i svojesledbenike. Upravo su učenja ovog paganskog filozofa, koja su hri-šćani tako slobodno „pozajmljivali” kao završne poteze u svojim še-mama ne bi li ih učinili iole razumljivim, bila ono što je namamilotoliki broj ljudi da se priključe novoj religiji, a sada platonsko svetlopočinje da tako nezgodno obasjava sav taj krpež pobožnih izmi-šljotina, da svako može da vidi odakle „otkrivena” učenja ustvarivode poreklo. Ali postoji i još veća opasnost. Hipatijin učitelj je bioPlutarh, predvodnik Atinske škole, od koga je naučila sve tajneteurgije. Dok je sav svoj život posvetila tome da podučava druge,nikakva ‚natprirodna’ čuda nije smela da obavlja pred ma kim ko bimogao da oda prirodne uzročnike pomoću kojih su izvedena. Njenusudbinu je zapečatio Kiril, čiju je rečitost nadmašila, i čiji je autoritet,izgrađen na prizemnom sujeverju, morao da poklekne pred njenim,koji je bio utemeljen na nepromenljivim zakonima prirode. Začuđujeda je Kave, autor dela “Žitija Svetih Otaca”, smatrao neverovatnimda je Kiril odobrio njeno ubistvo, i to na osnovu njegovog „opštegkaraktera.” „Svetitelj” koji je prodavao zlatne i srebrne sasude izsvoje crkve a onda, pošto je potrošio tako dobijen novac, lagao na

355


suđenju kao što je on uradio, može s punim pravom biti osumnjičenza bilo šta. Osim toga, u ovom konkretnom slučaju, Crkva je bilaprinuđena da se bori za svoj opstanak, da i ne govorimo o njenojbudućoj supremaciji. Samo su omrznuti, visoko obrazovani paganskiintelektualci, i ništa manje učeni gnostici, zadržali u svojim doktri-nama krajeve žica na kojima su igrale sve ove teološke marionete.Kada bi se jednom zavesa podigla, otkrila bi se veza između drevnihpaganskih i nove hrišćanske religije; šta bi onda bilo sa Misterijama,čije čeprkanje predstavlja bogohuljenje i greh? Sa takvim podu-darnostima između astronomskih alegorija iz raznih paganskih mi-tova i datuma koje je hrišćanstvo prihvatilo za Hristovo rođenje,raspeće i vaskrsenje, te istovetnim obredima i ceremonijama, kakvabi bila sudbina nove religije da se Crkva, pod izgovorom „služenjaHristu”, nije oslobodila filozofa koji su previše znali? Bio bi pretežakzadatak da nagađamo koja je mogla biti preovlađujuća religija unašem veku da puč tada nije uspeo. Ali, po svoj prilici, stanje stvarikoje je od srednjeg veka napravilo period intelektualnog mraka, kojeje degradiralo narode Istoka a Evropljane tog vremena srozalo nanivo papuanskog divljaka – ne bi moglo da se dogodi. Strahovihrišćana su bili suviše duboko ukorenjeni, pa su njihova pobožnarevnost i proročki uvid nagrađeni od prve. Među ruševinama Sera-peuma, pošto se krvavi obračun između hrišćanske rulje i paganskihpoklonika završio intervencijom samog cara, otkriven je latinski krst,savršenog hrišćanskog oblika, uklesan u granitne ploče skrivenogsvetilišta. Ovo je zaista bilo sretno otkriće; a sveštenstvo nije pro-pustilo priliku da istakne kako su još Pagani proglasili krst svetinjomu „duhu proročanstva”. U najmanju ruku, Sozomen likujući beležiovaj događaj.3 Ali arheologija i simbolizam, ti neumorni i nepomir-

356


3 Još jedan nepouzdani, neiskreni i neobrazovani pisac, crkveni istoričar iz petog veka.Njegova tobožnja „istorija” sukoba između pagana, neoplatonista i hrišćana Aleksandrijei Konstantinopolja, koja obuhvata period između 324. i 439., koju je posvetio Teodosijumlađem, puna je namernih falsifikata. Izdanje „Riding,” Kantab, 1720., fol. Plon frer,Pariz.

ljivi neprijatelji lažnih pretenzija Crkve, u hijeroglifima natpisa kojiokružuje znak su otkrili bar delimično tumačenje njegovog značenja.

Prema Kingu i drugim znalcima za stari novac i arheologiju, krstje postavljen tamo kao simbol večnog života. Takav Tau znak, ili egi-patski krst, upotrebljavan je u Bahovskim i Eleuzinskim Misterijama.Ovaj simbol dvojne stvaralačke moći je polagan na grudi inicijataposle njegovog „novog rođenja”, kada bi se miste vratili sa krštenjau moru. To je bio mistički znak da je njegovo duhovno rođenje ob-novilo i sjedinilo njegovu astralnu dušu sa njegovim božanskimduhom, i da je spreman da se uznese u duhu do blaženog prebivalištasvetla i slave – Eleusinije. Tau je i magijski talisman, pored toga štopredstavlja religijski simbol. Hrišćani su ga prihvatili posredstvomgnostika i kabalista, koji su ga često koristili, kako pokazuje njihovomnogobrojno drago kamenje, dok su oni došli do znaka Tau (ili krstasa prečkom) od Egipćana, a latinski krst od budističkih misionara,koji su ga doneli iz Indije, gde se i danas mogu naći, čak iz drugogili trećeg veka pre Hrista. Imali su ga Asirci, Egipćani, stanovnicidrevne Amerike, hindusi i Rimljani, uz neznatne izmene oblika. Svedo kasnog srednjeg veka smatran je moćnom amajlijom protiv epile-psije i opsednutosti demonima, a „pečat Boga živoga”, koga je u viz-iji Svetog Jovana Bogoslova doneo anđeo koji dođe od istoka, da„stavi pečat slugama Boga našega na čela njihova”,* nije bio ništadrugo do isti mistični Tau – egipatski krst. Na obojenom staklu crkveSent Deni (iz Francuske) predstavljen je anđeo kako pečatom udaraovaj znak na čela odabranih; natpis koji se vidi glasi SIGNVM TAY.U Kingovim Gnosticima autor nas podseća da je „ovaj znak redovnonosio Sveti Antonije, egipatski pustinjak”.4 Kakvo je bilo pravoznačenje Tau objašnjavaju nam hrišćanin Sveti Jovan, egipatski Her-mes i hindu bramane. Očigledno da je, bar kod apsotola, predstavljao„Zabranjeno ime”, kako ovaj „pečat Boga živoga” naziva nekolikopoglavlja dalje, „ime Oca ... napisano na čelima svojim”.5

357

* Otkr. 7:2, 3. (prim.prev.)4 “Gems of the Orthodox Christians”, tom I., str. 135.)5 Otkr. 14:1.


Bramatma, poglavar iniciranih hindusa, imao je na svojoj kapi dvaključa, simbole razotkrivene misterije života i smrti, postavljene una-krst; a u nekim budističkim hramovima Tatarije i Mongolije ulaz uunutrašnje odaje hrama po pravilu ima stepenice koje vode u da-gobu,6 dok su kolonade nekoliko prahida7 ukrašene krstom nači-njenim od dve ribe, kakve nalazimo i među horoskopskim znacimabudista. Ne bi trebalo da se čudimo ni kada saznamo da je sveti grbiz grobnica u rimskim katakombama, Vesica piscis, nastao po ugleduna pomenuti horoskopski znak budista. Koliko je ta geometrijskafigura bila raširena među drugim simbolima sveta može se zaključitiiz činjenice da kod masona postoji predanje da je Solomonov hrampodignut na tri temelja, koji obrazuju „trostruki Tau” ili tri (egipatska)krsta.

U svom mističkom smislu, egipatski krst, kao simbol, dugujesvoje poreklo shvatanju najranije filozofije da u svakoj manifestacijiu prirodi postoji Androgini (dvopolni) dualizam, koji proističe iz ap-straktnog načela isto tako dvopolnog božanstva, dok je hrišćanskisimbol naprosto posledica slučajnosti. Da je Mojsijev zakon pre-ovladao, Isus bi bio kamenovan.8 Krst je bio instrument mučenja,potpuno uobičajen kod Rimljana, kao što je bio potpuno nepoznatkod semitskih naroda. Nazivan je „Drvetom srama”. Tek kasnije jebio prihvaćen kao hrišćanski simbol; ali tokom prve dve decenije*apostoli su gledali na njega sa užasom.9 Sigurno je da Jovan nije imaona umu hrišćanski krst kada je govorio o „pečatu Boga živoga”, većmistički Tau – Tetragramaton ili „silno ime” koje je, na većini drevnihkabalističkih amajlija, predstavljeno sa četiri hebrejska slova kojačine Svetu Reč.

358


6 Dagoba je malo svetilište loptastog oblika, u kome se čuvaju zemni ostaci Gautame.7 Prahide su zgrade svih veličina i oblika, poput naših mauzoleja, posvećena mesta za

odlaganje zavetnih ponuda preminulima.8 Talmudski zapisi tvrde da je, pošto je prvo obešen, bio još i kamenovan a potom za-

kopan na dnu korita, na mestu gde se spajaju dva rečna toka. Mišna Sanhedrin, tom VI.,str. 4; Vavilonjanski Talmud, isti članak, 43 a, 67 a.

* Posle Isusovog raspeća. (prim.prev.)9 "Coptic Legends of the Crucifixion" (Koptske legende o Raspeću), MSS. XI.

Čuvena lejdi Ilenborou, posle njenog poslednjeg braka dobro po-znata među Arapima Damaska, kao i u pustinji, kao Hanuma Midžvalimala je kod sebe jednu amajliju koju joj je poklonio neki Druz saplanine Liban. Po izvesnom znaku koji je imala u svom levom ugluprepoznata je kao jedan od dragih kamenova koji su u Palestini po-znati pod imenom „mesijanske” amajlije iz drugog ili trećeg veka preHrista. Radi se o petougaonom zelenom kamenu; na njegovom dnuje urezan znak ribe; iznad je Solomonov pečat;10 a još više se nalazečetiri Haldejska slova – Jod, He, Vau, He, IAHO, koja obrazujuBožansko ime. Ona su raspoređena na prilično neuobičajen način,odozdo naviše, u obrnutom poretku, obrazujući Egipatski Tau. Okonjih ide natpis koji, budući da dragi kamen nije naše vlasništvo, nemožemo da razotkrijemo. Tau u svom mističkom smislu, kao i cruxansata, predstavlja Drvo Života.

POREKLO VIŠNUOVOG LIKA U OBLIKU RIBE

Dobro je poznato da su najraniji hrišćanski simboli – pre nego štoje iko uopšte pokušao da predstavi Hristov telesni izgled – bili jagnje,Dobri Pastir i riba. Poreklo poslednjeg simbola, koje je toliko zbu-njivalo arheologe, na ovaj način postaje sasvim razumljivo. Čitavatajna leži u činjenici koju je lako proveriti, da dok u kabali KraljaMesiju nazivaju „Tumač” ili Otkrivalac misterije i prikazuju ga kaopetu emanaciju, u Talmudu – iz razloga koje ćemo sada objasniti –Mesija je veoma često označen kao „DAG” ili Riba. To je nešto štovodi poreklo od Haldejaca i odnosi se – kao što samo ime označava– na vavilonjanskog Dagona, čoveka-ribu, učitelja i tumača ljudi pred

359

10 Gravura predstavlja amajliju dvostruko većom od njene prirodne veličine. Nije namjasno zbog čega King, u svojm delu "The Gnostics and their Remains", predstavljaSolomonov pečat kao petokraku zvezdu, kada je ona šestokraka, i u Indiji predstavljasimbol Višnua.


kojima se pojavio. Abarbanel objašnjava ovo ime izjavljujući da je znak njegovog (Mesijinog) dolaska „poklapanje položaja (kon-junkcija) Saturna i Jupitera na nebu u znaku Riba”.11 Prema tome,kako su hrišćani pošto-poto hteli da poistovete svog Hrista sa Mesi-jom iz Starog Zaveta, prihvatili su ga takvom brzinom da su smetnulisa uma da se njegovo prâvo poreklo može pratiti još dalje u prošlostod vavilonjanskog Dagona. Sa kolikom su strašću i koliko blisko ranihrišćani spojili ideal Isusa sa svim mogućim kabalističkim i pagan-skim principima može se zaključiti iz izraza koje je upotrebljavaoKliment Aleksandrijski kada se obraćao svojoj istovernoj sabraći.

Kada su vodili rasprave o izboru najpogodnijeg simbola koji ćeih podsećati na Isusa, Kliment ih je savetovao sledećim rečima:„Neka urezani lik na dragom kamenu vašeg prstena bude ili golub,ili brod koji jedri punom brzinom, ili riba.” Da li se čestiti otac, kadaje pisao ovu rečenicu, prisećao Jošue, sina Navina (koga u grčkim islovenskim verzijama Svetog Pisma nazivaju Isus) ili je bio zaboravioprâvo značenje ovih paganskih simbola?

Jošua, sin Navin, ili Nuna, mogao je savršeno ispravno da prihvatisimbol broda, pa čak i ribe, jer Jošua znači isto što i Isus, tj. sin boga-ribe; ali, bilo je suviše opasno da otvoreno povezuju simbole Venere,

360


11 King (u Gnosticima) prikazuje izgled hrišćanskog simbola, vrlo uobičajenog tokomsrednjeg veka, gde su tri ribe postavljene tako da čine trougao, a pored njih je urezanoPET slova (pet je najsvetiji broj pitagorejaca) [I. CH. THUS.]. Broj pet je u vezi sa istimkabalističkim računanjem.

Astarte i raznih hindu boginja – arge, goluba i ribe – sa „bezgrešnim”rođenjem njihovog boga! Sve ovo kao da ukazuje na to da u ranimdanima hrišćanstva nisu pravili veliku razliku između Hrista, Baha,Apolona i hinduskog Krišne, otelovljenja Višnua, sa čijim je prvimavatarom i nastao ovaj simbol u vidu ribe.

U Hari-purani, u Bhagavad Giti, kao i u nekoliko drugih knjiga,prikazano je kako je bog Višnu poprimio oblik ribe sa ljudskomglavom da bi vratio Vede izgubljene u potopu. Omogućivši Višvamitrida sa celim njegovim plemenom izbegne uništenje ukrcavši se nabarku, Višnu je iz sažaljenja prema slabom i neukom čovečanstvuostao sa njima neko vreme. On ih je naučio kako da grade kuće,obrađuju zemlju i iskazuju zahvalnost nedokučivom Božanstvu kogaje predstavljao gradeći hramove i uvodeći regularni kult, i, kako jeostao pola-riba pola-čovek, svo to vreme se pri zalasku Sunca vraćaou okean gde je provodio noć. Sveta knjiga kaže:

Do sada u ovoj pripovesti vidimo potpunu paralelu sa pričom kojuVavilonjanin Beroz iznosi o Oanesu, čoveku-ribi, koji nije niko drugido Višnu – osim ako nismo ubeđeni u to da je Haldeja ta koja je civi-lizovala Indiju!

Još jednom ponavljamo kako ne želimo da iznosimo ma štaisključivo na osnovu sopstvenog autoriteta. Stoga navodimo Žakolioakome, koliko god ga kritikovali i protivrečili mu u pogledu drugihstvari, i koliko god da je bio neprecizan kada je u pitanju hronologija(mada je čak i u tom pogledu tačniji od onih naučnika koji hoće danas ubede da su sve hindiustičke knjige napisane posle NikejskogSabora), barem ne može biti osporena reputacija dobrog poznavaocasanskrita. A on, analizirajući reč Oan, ili Oanes, kaže da je O u san-

361

„On je taj koji je, posle potopa, naučio ljudesvemu što je potrebnoda budu srećni.

Jednog dana je zaronio u vodu i više se nije pojavio, jer je Zemljaponovo bila prekrivena biljkama, plodovima i stokom.

Ali je zato naučio bramane tajni svega što postoji.” (Hari-pu-rana)


skritu ubačeni glas koji izražava priziv, kao: O, Svajambuva! O,Bože! itd.; dok je An radikal, koji u sanskritu označava duh, biće,kao i, pretpostavljamo, ono što su Grci podrazumevali pod rečjudemon – polubog.

Žakolio primećuje:

Možda možemo da bolje osvetlimo zagonetku u pogledu ribe kaosimbola podsetivši čitaoca da je, prema Postanju, prva klasa stvorenihživih bića, prvi tip životinja, bila riba. „Potom reče Bog (Elohim):neka vrve po vodi žive duše ... i stvori Bog kitove velike ... i bi večei bi jutro, dan peti.”(1 Moj. 1:20, 21, 23) Jonu je progutala velikariba, da bi ga izbacila napolje tri dana kasnije. Hrišćani ovo smatrajunajavom tri dana koliko će Isus provesti u grobnici, pre svog va-skrsenja – mada je izraz ‚tri dana’ plod mašte koliko i ostatak, pri-lagođen da se podudara sa njegovom poznatom izjavom da može dauništi hram i ponovo ga podigne za tri dana. (Mat. 26:61) Izmeđunjegove sahrane i navodnog vaskrsenja protekao je svega jedan dan– jevrejski sabat – jer je sahranjen u petak uveče, a ustao je iz mrtvihu nedelju ujutro. Ipak, kakve god druge okolnosti bile smatrane zanagoveštaj budućih događaja, priča o Joni ne može da zadovolji tusvrhu.

„Velika riba” je Ketus, latinizovani oblik od Keto – [Ketos], a ketoje Dagon, Posejdon, čiji ženski rod glasi Keton Atar-gatis – sirijskaboginja, kao i Venera iz Askalona. Figura ili bista Der-Keto, ili As-tarte, često je predstavljana na pramcu broda. Jona (grčka Iona, tj.golub posvećen Veneri) odleteo je u Jafu, gde je bog Dagon, bog-


12 "La Genese de l'Humanite" (Nastanak čovečanstva, str. 9.)

362

„Kakvu izuzetnu starost ova priča o Višnuu, prerušenom u ribu,daje svetim hinduskim knjigama; naročito u svetlu činjenice da seračuna da Vede i Manuov zakonik postoje već dvadeset pet hiljadagodina, kako dokazuju najozbiljniji i najpouzdaniji dokumenti.Teško da ima naroda, kaže učeni Haled, čiji su letopisi verodostojnijiili ozbiljniji od hinduskih.”12

riba, bio obožavan, a nije se usudio da ode u Ninivu, gde su se kla-njali golubu. Otuda pojedini komentatori veruju da kada je Jonabačen sa palube da bi ga potom progutala riba, to treba da razmemotako da ga je pokupio jedan od onih brodova koji na svom pramcuima figuru Keto. Ali kabalisti imaju drugu jednu legendu koja ideovako: Oni kažu da je Jona bio odbegli sveštenik iz hrama boginjegde je golub bio predmet obožavanja, te da je hteo da odbaci ido-lopoklonstvo i uvede kult jednog boga. Da je, zatim, uhvaćen ublizini Jafe i držan u zarobljeništvu od strane poklonika Dagona ujednoj od tamničkih ćelija u samom hramu, te da je neobičan oblikćelije u kojoj je bio zatočen bio povod za ovu alegoriju. U zbirciMoše de Garsije, portugalskog kabaliste, postoji crtež koji prikazujeunutrašnjost Dagonovog hrama. U sredini stoji ogromni idol, čiji jegornji deo tela ljudski, dok donji nalikuje na ribu. Između stomaka irepa postoji otvor koji se može zatvoriti kao vrata od ormana. U njegasu zatvarani oni koji su nešto zgrešili spram lokalnog božanstva,čekajući na izvršenje kazne. Ovaj crtež je načinjen prema jednojstaroj tabli prekrivenoj neobičnim crtežima i natpisima drevnimfeničanskim slovima, kojima se opisuje ovaj ekvivalent venecijanskihpodzemnih tamnica iz biblijskih dana. Sama tablica je pronađena pri-likom jednog iskopavanja nekoliko milja od Jafe. Imajući u vidu neo-bičnu sklonost orijentalnih naroda ka igri reči i alegorijama, nije limoguće da je „velika riba” koja je progutala Jonu naprosto bila ćelijau trbuhu Dagonovog kipa?

Pada u oči da se ovaj dvostruki naziv talmudista, „Mesija” i „Dag”(riba), tako dobro podudara sa Višnuom hinduista, tj. Duhom koji„Održava” i drugom ličnošću bramanskog trojstva. Ovo božanstvo,koje se već manifestovalo u telesnom obliku, i dalje smatraju bu-dućim Spasiteljem čovečanstva, kao i odabranim Iskupiteljem, kojiće se pojaviti u svojoj desetoj inkarnaciji (otelovljenju), tj. kao avatar,poput Mesije kod Jevreja, da povede blagoslovene napred i ponovoih nauči izvornom značenju Veda. U vidu svog prvog avatara, Višnuse pred ljudima navodno pojavio u obliku ribe. U hramu Rame postoji

363


prikaz ovog boga koji savršeno odgovara izgledu Dagona, kako gaBeroz prikazuje. On ima telo čoveka koji izlazi iz usta velike ribe,držeći u rukama izgubljene Vede. Štaviše, Višnu je bog vode, u izves-nom smislu je i Logos Parabrame, jer kako tri osobe ispoljeneVrhovne Božanske Ličnosti međusobno zamenjuju svoje atribute, uistom hramu je predstavljen kako se naslanja na sedmoglavu zmiju,zatim kao Ananta (večnost) i kako se, kao Božanski Duh, krećepovršinom tek stvorenih voda. Višnu je, očigledno, Adam Kadmonkabalista, jer je Adam Logos ili prvi Pomazanik, kao što je drugiAdam Kralj Mesija.

Lakmi, ili Lakšmi, pasivni ili ženski parnjak Višnua, stvoritelja iodržavaoca, zove se i Ada Maja. Ona je „Majka Sveta”, Damatri,Venera – Afrodita starih Grka, ali i Izida i Eva. Dok je Venera rođenaiz morske pene, Lakšmi se pojavljuje iz vode na mestu gde se morskitalasi penušaju; kada je rođena, bila je toliko lepa da su se svi bogovizaljubili u nju. Jevreji, koji su „pozajmljivali” svoje simbole gde godsu stigli, svoju prvu ženu su napravili po ugledu na Lakšmi. Neobičnoje i to što Virakoča, Vrhovno Biće u Peruu, u bukvalnom prevoduznači „morska pena”.

Ežen Birnuf, veliki autoritet Francuske škole, objavljuje svojemišljenje u istom duhu: „Jednog dana ćemo morati da naučimo”,primećuje on, „da sva drevna predanja, izobličena prenošenjem udruge sredine i legendama spletenim oko njih, pripadaju istoriji In-dije.” Istog su mišljenja i Kolbruk, Inman, King, Žakolio i mnogidrugi orijentalisti.

Već smo rekli da je, prema tajnom proračunu, kojim se baveproučavaoci tajne nauke, Mesija peta emanacija ili moć. U jevrejskojkabali, gde deset Sefirota ističi iz Adama Kadmona (postavljenogispod krune), on se pojavljuje kao peti. Tako je i u gnostičkom sis-temu; isto je i kod budista, u kome će se peti Buda – Maitreja pojavitipri njegovom poslednjem dolasku da spase ljudski rod pre konačnoguništenja sveta. Ako je Višnu predstavljen u njegovom budućem iposlednjem obličju kao deseti avatar, ili inkarnacija (otelovljenje),


364

onda je to samo zato što se svaka celovita ličnost koja se smatra An-droginom dvostruko manifestuje. Budisti, koji odbacuju ovu dvo-polnu inkarnaciju, računaju samo sa pet. Otuda, dok Višnu treba dase pojavi po poslednji put u svojoj desetoj inkarnaciji, za budu kažuda će uraditi istu stvar u svojoj petoj.13

Kako bismo što bolje ilustrovali ovu ideju, i pokazali u kojoj merije pravo značenje avatara, poznato jedino proučavaocima tajnogučenja, naopako shvaćeno od strane neukih masa, na drugom mestuprikazujemo dijagrame hinduističkih i haldeo-kabalističkih avatara iemanacija.14 Ovaj osnovni i istiniti kamen temeljac tajnih ciklusapokazuje na samom svom licu da su, daleko od toga da svoje „ra-zotkrivene” Vede i Bibliju bukvalno shvate, bramanski panditi itanaim – tj. naučnici i filozofi prehrišćanskih epoha – razmišljali ostvaranju i razvoju sveta na način sasvim sličan Darvinu, najavljujućinjega i njegovo učenje o prirodnom odabiru vrsta, postepenomrazvoju i preobražaju.

Svakome koga ova tvrdnja dovede u iskušenje da izrazi ogorčeniprotest savetujemo da pažljivije pročita Manuov zakonik, makar i unepotpunom prevodu Ser Vilijema Džounsa, kao i manje-više nepa-žljiv prevod Žakolioa. Ako uporedimo Sanhoniaton feničanske kos-mogonije i Berozove zapise sa Bhagavad Gitom i Manuom, otkrićemoobjave potpuno istih principa kakve nam sada pružaju najnovijadostignuća savremene nauke. U našem prvom tomu smo navodili izhaldejskih i feničanskih zapisa; sada ćemo zaviriti u hinduske knjige.

365

„Kada se ovaj svet pojavio iz mraka, prefinjeni elementarni prin-cipi su proizveli biljno seme iz koga su oživele prve biljke; iz biljakaživot je prešao u fantastična tela koja su rođena u vodenom mulju, aonda, kroz niz oblika i raznih životinja, pojavio se ČOVEK.”15

13 Kabalističkih Sefirota je isto tako deset, odnosno pet parova.14 Avatar je Božanstvo koje se spustilo iz višeg sveta na Zemlju, ispoljeno u nekom

telesnom obliku.15 Bagavata.


U Sanhoniatonskoj Kosmogoniji i ljudi evoluiraju iz mulja prvo-bitnog haosa,17 tako da je prikazana potpuno ista evolucija i preo-bražaj pojedinih vrsta.

A sada ćemo prepustiti govornicu gospodinu Darvinu:

I opet:

Ukratko, živeli su u Sanhoniatonskom haosu, odnosno u Manu-ovom „mulju”. Vjasa i kapila idu i dalje od Darvina i Manua.

366


„On (čovek, pre nego što bude postao kakav je sada) proći ćekroz niz oblika, biljke, crve, insekte, ribe, zmije, kornjače, rogatumarvu i divlje zveri; takav je niži stepen.”

„Takve su, od Brame pa sve do biljaka, objavljene seobe dušakoje se odvijaju na ovom svetu.”16

16 Manu, knjige I. i XII.17 Pogledajte: Cory's "Ancient Fragments”.18 O poreklu vrsta, prvo izdanje, str. 484.19 Ibid, str. 484.20 Ibid, str. 488, 489. * Silur je period u razvoju Zemlje iz ere Paleozoika („starog života”); trajao je od 440

do 395 miliona godina pre današnjeg vremena. (prim.prev.)21 „La Genese de l'Humanite”, str. 339.

„Verujem da su sve vrste životinja potekle od najviše četiri ili petpraoblika.”18

„Iz ove analogije bih izvukao zaključak da su sva organska bićakoja su ikada živela na ovoj Zemlji najverovatnije potekla odnekakvog zajedničkog prvobitnog oblika.19 ... Sva živa bića ne vidimkao zasebne proizvode stvaranja, već kao potomke nekoliko bićakoja su živela mnogo pre nego što su nataloženi sedimenti na dnuprvog Silurskog basena.”*

„Oni pod Bramom podrazumevaju jedino ime za klicu iz koje sesve razvilo; odbacuju postojanje Prvobitnog Uzročnika i smatrajuda je sve što se nalazi u prirodi razvijeno isključivo pod prinudommaterije i sudbine”.21

Koliko god da je u suštini tačan ovaj navod iz Kapilinih spisa, onzahteva nekoliko reči objašnjenja. Žakolio u više navrata porediKapilu i Vjasu, pisca Veda, sa Pironom i Litreom.* Nemamo ništaprotiv takvog poređenja sa grčkim filozofom, ali odlučno protestvu-jemo protiv ma kakvog poređenja sa francuskim sledbenikom OgistaKonta; tako nešto smatramo neosnovanim poigravanjem sa uspo-menom na velikog arijevskog mudraca. U mnoštvu spisa koje namje ostavio, ovaj pisac nigde ne pominje da su bilo drevni ili savremenibramane odbacivali postojanje Boga – „nedokučivog”, univerzalnogDuha; niti je ma koji drugi orijentalista optužio hinduiste za takonešto, ma koliko da su iskrivljeni opšti zaključci naših naučnika obudističkom „ateizmu”. Naprotiv, Žakolio na više mesta izjavljujeda učeni panditi i obrazovani bramane nikada nisu verovali u narodnepraznoverice, i potvrđuje njihovu nepokolebljivu veru u jednog Bogai besmrtnost duše, mada je sasvim sigurno da ni Kapila, ni iniciranibramane, niti sledbenici škole vedanta nikada ne bi priznali posto-janje nekakvog čovekolikog Stvoritelja, „Prvobitnog Uzročnika” uhrišćanskom smislu. Žakolio u svom radu Indo-Evropske i afričkelegende prvi napada profesora Milera, zbog njegove primedbe da suhindu bogovi bili samo „maske bez glumaca ... imena bez bića, i ne-bića bez imena”.22 Navodeći, kao dokaze svoje tvrdnje, brojne sti-hove iz svetih knjiga hinduista, on dodaje: „Možemo li autoru ovihstanci da osporimo nedvosmisleno i jasno shvatanje božanske moći,

Jedinstvenog Bića, gospodara i Vladara Vaseljene? ... Znači li toda su svoje oltare gradili u čast nekakve metafore?”23

Navedeni argument je savršeno opravdan, bar kad je u pitanju po-ricanje Maksa Milera. Ali zato sumnjamo da jedan francuski raciona-lista shvata Kapilinu i Vjasinu filozofiju išta bolje nego što nemačkifilolog razume „teološko brbljanje”, kako je nazvao Atharva-Vedu.

367

* Piron (~360-270 pre Hrista) bio je prvi klasični grčki filozof skeptik. Emil Maksimilijen Pol Litre (1801-1881) bio je francuski filozof i leksikograf, poznat

po svom Rečniku francuskog jezika (iz 1873), nastavljač tradicije „prosvetitelja” i „en-ciklopedista” iz prethodnog 18. veka. (prim.prev.)

22 "Traditions Indo-Europeennes et Africaines” ( Indo-Evropske i afričke legende str.291.)

23 “Traditions Indo-Europeennes et Africaines”, str. 294, 295.


Profesor Miler i Žakolio mogu da budu izuzetno učeni i da odličnopoznaju sanskrit i druge stare orijentalne jezike, ali obojici nedostajeključ za razumevanje hiljadu i jedne misterije drevnog, tajnog učenjai njegove filozofije. Samo, dok se nemački filolog nije ni potrudioda zaviri u ovo magijsko i „teološko brbljanje”, vidimo da francuskipoznavalac Indije nikada ne propušta priliku da istražuje. Štaviše, oniskreno priznaje da nije kompetentan da zaroni u dubine ovog okeanamističkog učenja. On ne samo da čvrsto veruje u njegovo postojanje,već kroz sve svoje radove neprestano skreće pažnju nauke na njegovenesumnjive tragove, koji se mogu naći na svakom koraku u Indiji. Imada su panditi i bramane – njegovi „duboko poštovani učitelji” izhramova Vilenura i Čelambruma u Karnataki,24 kako izgleda, nesu-mnjivo odbili da mu otkriju tajne magijskog dela Agručade-Parikšai25

kao i Bramatminog trougla,26 on ostaje dosledan u svojoj iskrenoj iz-javi da je sve moguće u hindu metafizici, čak i to da su sistemi Kapilei Vjase sve do tada bili potpuno pogrešno tumačeni.

No, gospodin Žakolio odmah iza toga dovodi u pitanje svoju tvrd-nju sledećom protivurečnošću:

Ovaj odgovor bi bio vrlo sugestivan svakom antičkom filozofu,kabalisti ili gnostiku iz davnih dana. U njemu je sadržan sam duh de-

368


24 "Les Fils de Dieu" (Božiji sinovi, str. 32.)25 "Le Spiritisme dans le Monde", str. 78 i dalje.26 "Les Fils de Dieu", str. 272. Mada ni najmanje nismo iznenađeni time što su bra-

mane odbili da zadovolje znatiželju gospodina Žakolioa, moramo da dodamo da jeznačenje ovog znaka poznato starešinama svake budističke lamaserije, ne samo bra-manama.

27 "La Genese de l'Humanite", str. 339.

„Jednog dana smo nekog bramanu, pripadnika skeptičke školeVjasinih naturalista koji je pripadao hramu u Čelambrumu, pitali dali veruje u postojanje Boga. On nam je kroz osmeh odgovorio:‚Aham eva param Brama’ – Ja sâm sam Bog.

„Šta pod tim mislite?”„‚Mislim da svako živo biće na Zemlji, koliko god bilo bedno,

predstavlja deo besmrtne tvari.’”27

fijskih i kabalističkih zapovesti, jer je ezoterijska filozofija odavnodala odgovor na pitanje šta je čovek, i šta će postati. Ako oni kojiveruju u biblijski stih koji kaže da „stvori Gospod Bog čovjeka odpraha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni”, u isto vremeodbacuje ideju da svaki atom tog praha, kao svaka čestica te „živeduše”, sadrži „Boga” u sebi, onda možemo jedino da se sažalimo nalogiku takvog hrišćanina. On onda zaboravlja stihove koji prethodenavedenom. Bog podjednako blagoslovi svaku zver u divljini i svakoživo biće u vodi, kao i u vazduhu, i svima im daruje život, koji pred-stavlja dah Njegovog sopstvenog Duha i dušu životinje. Čovečanstvoje Adam Kadmon „Nedokučivog”, Njegov mikrokosmos i Njegov je-dini predstavnik na Zemlji, a svaki čovek je bog koji hoda Zemljom.

Upitali bismo ovog francuskog naučnika, koji kao da poznajesvaku šloku Manuovih knjiga, kao i drugih pisaca Veda, da objasniznačenje ove rečenice koja mu je dobro poznata:

Ako indijska filozofija uči prisustvu izvesnog stepena duše čak iu najnižim oblicima biljnih oblika života, pa čak i u svakom atomuu svemiru, kako je moguće da odriče isti besmrtni princip čoveku? Aukoliko jednom prihvati postojanje besmrtnog duha u čoveku, pokojoj logici onda može da porekne postojanje izvora iz koga jepotekla – neću reći prvobitnog, nego večnog Uzročnika? Ni raciona-listi ni senzualisti, koji ne shvataju indijsku metafiziku, ne bi trebaloda poistovećuju neznanje hindu metafizičara sa svojim sopstvenim.

Veliki ciklus, kao što smo ranije primetili, obuhvata progres ljud-skog roda od svoje klice u prvobitnom čoveku, koji je imao potpunoduhovni oblik, do najdublje degradacije koju može da dosegne – gdesvaki naredni korak u ovom silasku prati sve veća jačina i grubostfizičkog oblika od svog prethodnika – da bi završio potopom. Ali dokveliki ciklus, ili razdoblje, teče svojim tokom, sedam manjih ciklusa

369

„Biljke i sva vegetacija otkrivaju mnoštvo različitih oblika zbognjihovih pređašnjih dela; one su okružene mrakom, ali su obdareneunutrašnjom dušom i podjednako osećaju zadovoljstvo i bol.”(Manu, knjiga I.)


prolaze jedan za drugim, gde svaki obeležava evoluciju nove rase izprethodne. A svaka od ovih rasa, ili velikih tipova čovečanstva, ra-zlaže se na potpodele srodnih tipova, a ovi na narode i plemena, kaošto danas vidimo stanovništvo Zemlje podeljeno na Mongole, kavka-ske narode, Indijce, itd.

KABALISTIČKA UČENJA O KOSMOGONIJI

Pre nego što pomoću tabele prikažemo velike sličnosti izmeđuezoterijskih filozofija svih antičkih naroda, koliko god da su geograf-ski bili udaljeni jedni od drugih, biće korisno da ukratko objasnimoprave ideje koje leže u osnovi svih ovih simbola i alegorijskih pred-stava, a koje su do sada toliko zbunjivale neinicirane komentatore.One mogu da pokažu, bolje od bilo čega, da su religija i nauka bile unajtešnjoj vezi u drevnim vremenima; da su bile jedno isto u dva vida,kao i dvoje u jednom od prvog trenutka svog nastanka. Sa uzajamnozamenjivim atributima, nauka je bila duhovna, a religija utemeljenana naučnim osnovama. Sasvim nalik dvopolnom čoveku iz prvogpoglavlja Postanja – „muško i žensko”, pasivno i aktivno; stvorenopo ugledu na Elohim. Univerzalno znanje je razvilo univerzalne moći,koje su onda upotrebljavane radi primene onih prvih, i na taj načinbi titan zadobio vlast nad sva četiri carstva sveta. Ali, poput drugogAdama, ova dvopolna stvorenja su bila osuđena na „pad i gubitaksvojih moći” čim bi se dve polovine njihove dvostruke prirode raz-dvojile. Plod sa Drveta Znanja uzrokuje smrt bez ploda sa Drveta Ži-vota. Čovek mora dobro da upozna samog sebe pre nego što pokušada upozna krajnje domete razvoja čak i onih stvorenja i moći čija un-utrašnja priroda ima manji potencijal od njegove. Isto je i sa religijomi naukom; sjedinjene, one su nepogrešive, jer je duhovna intuicija tuda nadoknadi ograničenja fizičkih čula. Kada su razdvojene, egzaktnanauka odbacuje pomoć unutrašnjeg glasa, dok se religija pretvara upuku dogmatizovanu teologiju – svaka za sebe predstavljaju mrtvacabez duše.370


Dakle, sva ezoterijska učenja, poput budizma i bramanizma, pačak i proganjane kabale, uče da oduvek postoji jedna beskonačna inedokučiva Suština, i da se ona u redovnim i harmoničnim periodimanaizmenično javlja bilo kao pasivna ili aktivna. U pesničkoj fraze-ologiji Manua ova stanja se nazivaju „dan” i „noć” Brame. To značiili „budan” ili „uspavan”. Svabavike, ili filozofi najstarije školebudizma (koja još uvek postoji u Nepalu), bave se jedino aktivnimstanjem ove „suštine” koje nazivaju Svabavat, i smatraju besmi-slenim teoretisanje o apstraktnoj i „nedokučivoj” moći u njenom pa-sivnom stanju. Stoga ih i hrišćanska teologija i savremena naukanazivaju ateistima, jer ni jedni ni drugi nisu u stanju da shvate dubokulogiku njihove filozofije. Prvi neće ni da čuju za ma kakvo drugobožanstvo osim personifikovane drugorazredne sile koja je „naslepo”oblikovala vidljivu vaseljenu, i koja se kod njih pretvorila u čoveko-likog Boga hrišćana – Jehovu, koji se oglašava silnim glasom sredgromova i munja. Na drugoj strani, racionalistička nauka raširenihruku dočekuje budiste i svabavike kao nekakve preistorijske „pozi-tiviste”. Ako bismo prihvatili jednostrano filozofsko gledište ovihdrugih, naši materijalisti bi mogli da budu u pravu na svoj način.Naime, budisti smatraju da ne postoji nikakav Stvoritelj već bezbrojstvaralačkih sila, koje zajedno obrazuju jednu večnu, potpuno ne-dokučivu suštinu – otuda ona ne može ni biti predmet razmišljanjama kog istinitog filozofa. Sokrat je neizostavno odbijao da raspravljao misteriji univerzalnog bića, pa ipak niko nikada nije ni pomislio daga optuži za ateizam, osim onih koji su nastojali na sve načine da gaunište. Kada nastane aktivni period, kaže Tajna Doktrina, u skladusa večnim i nepromenljivim zakonom iznutra se pojavljuje ekspanzijaove Božanske suštine i širi u svim pravcima, a pojavni, vidljivi svetpredstavlja krajnji rezultat dejstva dugog niza kosmičkih sila koje sutime stavljene u pogon. Na isti način, kada nastupi povratak u pasivnostanje, dolazi do sažimanja Božanske suštine, a prethodni rad nastvaranju se postepeno razgrađuje. Vidljiva vaseljena se raspada, ma-terija od koje je sačinjena se razvejava na sve strane, a „tama”. pusta

371


i usamljena, ponovo meditira nad licem „bezdana”. Da upotrebimometaforu koja će još jasnije preneti ovu misao, izdisaj „nedokučivesuštine” proizvodi svet, a udisaj dovodi do toga da on nestane. Ovajproces se odvijao oduvek, pa je ovaj naš svet samo jedan u beskra-jnom nizu koji nije imao početak niti će imati kraj.

Otuda možemo da gradimo svoje teorije jedino na osnovu vi-dljivih ispoljavanja Božanskog bića, na njegovim objektivnim,prirodnim fenomenima. Nazivati ove principe stvaranja Bogom jekoliko nezrelo toliko i apsurdno. Isto bismo tako mogli da nadenemoime Benvenuto Čelini ognju koji topi i spaja metal, ili pak vazduhukoji ga hladi kada se ulije u kalup. Ako uopšte postoji način da se un-utrašnja, uvek skrivena duhovna, i za naše umove potpuno apstraktna,Suština u pozadini ovih sila ikada dovede u vezu sa stvaranjem fizi-čkog sveta, onda to može da se uradi jedino u smislu u kome je toučinio Platon. ONA se može nazvati, u najboljem slučaju, okviromsveta u apstraktnom smislu koji se postepeno razvio u BožanskojPromisli u kojoj je do tada pasivno počivao.

U VIII Poglavlju ćemo pokušati da prikažemo ezoterijskoznačenje Knjige Postanja, kao i njenu potpunu podudarnost sa ide-jama drugih starih naroda. Pokazaće se da „šest dana stvaranja” značenešto što nije palo na pamet nijednom od mnoštva dosadašnjih ko-mentatora, koji su sve svoje snage utrošili na pokušaje da ih nekakopomire sa hrišćanskom teologijom na jednoj, i ne-hrišćanskom ge-ologijom na drugoj strani. Koliko god da je Stari Zavet pretrpeo iz-mena do sada, ipak je u njegovom simbolizmu sačuvano dovoljnoodlika originala da ukažu na srodničke sličnosti sa kosmogonijamanaroda mnogo starijih od Jevreja.

Ovde iznosimo uporedni pregled hindusitičke i haldejsko-jevre-jske kosmogonije. Starost dijagrama prve od njih se može zaključitina osnovu činjenice da mnoštvo bramanskih hramova, projektovanihi sagrađenih upravo po njegovom šablonu, nosi naziv „Šri-Jantara.”28

372


28 Pogledajte: "Journal of the Royal Asiatic Society", Tom XIII., str. 79.

A na drugoj strani vidimo da mu Jevreji i srednjovekovni kabalistiukazuju najveće poštovanje, nazivajući ga „Solomonovim pečatom.”Neće biti teško da ustanovimo pravo poreklo potonjeg simbola akose prisetimo istorije ovog kralja-kabaliste, kao i njegovih veza sa kra-ljem Hiramom i Ofirom – zemljom paunova, zlata i slonovače – kojutreba da potražimo negde u drevnoj Indiji.

OBJAŠNJENJE DVA DIJAGRAMA KOJI PREDSTAVLJAJU

PERIODE HAOSA I STVARANJA, PRE I POSLE POČETKARAZVOJA NAŠEG SVETA

URAĐENO PREMA EZOTERIJSKIM GLEDIŠTIMA BRAMANISTA,BUDISTA I HALDEJACA, KOJI SU PODUDARNI SA SVIM ASPE-

KTIMA EVOLUCIONE TEORIJE U SAVREMENOJ NAUCI

Sadrži Zabranjeno Ime. Ono glasi AUM –mora biti izgovoreno jedino u mislima, podpretnjom smrtne kazne. Neispoljeni Para-Brama, Pasivni Princip; apsolutni, neu-slovljeni „mukta” koji ne može da poprimistanje Stvoritelja jer ovaj, da bi mogao damisli, želi i planira, mora biti ograničen iuslovljen (baddha); otuda, u izvesnom smi-slu, predstavlja konačno biće. „OVAJ (Para-Brama) je apsorbovan u ne-biću, nemogućeje osetiti njegovo prisustvo, nema nikakavosobeni atribut, za naša čula je nepostojeći.Apsorbovan je u sopstvenom (iz našegugla) večnom (za samog sebe) periodičnomsnu” jer je to bila jedna od „Braminih No-ći”. Otuda on nije Prvobitni, nego VečniUzročnik.On je Duša svih Duša, koga ni-jedno živo biće nije sposobno da shvati u

Gornji trougao Gornji trougao

373

HINDUISTIČKO UČENJE HALDEJSKO UČENJE

Sadrži Zabranjeno Ime. Ono glasi En-Sof, Beskonačni, Beskrajni, čije ime nijepoznato nikome osim iniciranih, i ne smebiti naglas izgovoreno pod pretnjom sm-rtne kazne. Ni En-Sof nije u stanju dasam stvara išta više od Para-Brame, jer senalazi u istom stanju ne-bića kao i pre-thodni; on je nepostojeći utolikošto počiva u svom latentnom, tj. pa-sivnom stanju unutar Ouloma (beskra-jnog, večno postojećeg Vremena); kaotakav, on nije Stvoritelj vidljivog sveta,niti je Aur (Svetlost). Ovo drugo će po-stati tek kada nastupi period stvaranja,koji će ga primorati da se ispuni Moći, uskladu sa Zakonom čije otelovljenje isuštinu predstavlja.„Ko god se upozna saMerkabom i lagašem (tajnim govorom ili


I „OVAJ” i En-Sof, pri svom prvom ispoljavanju Svetlosti koja sepojavljuje iz Tame, mogu se sažeto prikazati u vidu Svabavata, tj.Večne i nestvorene samopostojeće Supstance koja sve stvara; dokono što potiče iz njegove suštine samo sebe stvara iz sopstveneprirode.

Prostor oko gornjeg trouglaKada nastupi aktivni period, En-Sof šaljeiz sopstvene, večne suštine Sefiru, aktivnuMoć, nazvanu i Prvobitnom Tačkom, kaoi Krunom – Keter. Isključivo kroz nju je„Bezgranična Mudrost” u stanju da dâkonkretan oblik svojoj apstraktnoj Promisli.Dve strane gornjeg trougla, desna strana iosnova, sastoje se od neprekinutih linija;treća, leva strana, data je kao niz tačaka.Kroz ovu poslednju se pojavljuje Sefira.Šireći se u svim pravcima, ona na krajuobuhvata čitav trougao. Ova emanacija žen-skog aktivnog principa sa leve strane misti-čnog trougla je ustvari nagoveštaj nastankaEve od Adamovog levog rebra. Adam pre-dstavlja Mikrokosmos Makrokosmosa istvoren je na sliku i priliku Elohim.

ovakvom stanju.Ali „onaj koji proučavatajne Mantre i razume Vać” (Duh iliskriveni glas Mantri, tj. aktivno ispolja-vanje latentne Moći) naučiće kako da garazume u njegovom „ispoljenom” aspe-ktu.

374


(tajnim govorom ili čarobnim rečima),29

naučiće tajnu nad tajnama.”

29 Lagaš je gotovo istovetnog značenja kao i Vać, tj. skrivena moć Mantri.30 U Rig-Veda Sanhiti Maks Miler ovaj naziv prevodi kao Apsolut, „jer potiče od ‚diti’,

što znači veza, spona, i odrečnog prefiksa A.”31 Himne Marutijima, I., 89, 10.32 Ibid, I., 24, 1.33 Ibid, X., 63, 2.

Kada se „Noć Brame” završi, i nastupivreme da se Samopostojeći objavi, on svojuslavu prikazuje u vidljivom obliku šaljućiiz sopstvene Suštine aktivnu Moć koja, upočetku ženskog roda, a potom postajedvopolna. Ona je Aditi, „Beskraj”,30 Bez-granična, ili, tačnije, „Neograničena”. Aditije „majka” svih bogova, ali Aditi predsta-vlja i Oca i Sina.31 „Ko će nam vratiti velikuAditi, da mogu da vidim oca i majku?”32 Usprezi sa potonjom, ženskom Moći, Boža-nska ali pasivna Promisao stvara veliki„Bezdan” – vodu. „Voda je stvorena preo-bražajem svetlosti .... a izmenom vodestvara se zemlja”, kaže Manu (knjiga I.).

„Ti, koga je rodila Aditi iz vode, koji sistvoren od zemljinog praha, čuj moj zov.”33

Prostor oko gornjeg trougla

U ovoj vodi (tj. praiskonskom haosu) je„Beskrajni” dvopolni entitet, koji zajednosa Večnim Uzročnikom obrazuje prvo ap-straktno Trojstvo, predstavljeno svetim sl-ogom AUM, položio klicu univerzalnogživota. Ta klica je Jaje Sveta, iz koga seizlegao Puruša, odnosno ispoljeni Brama.Klica koja je oplodila Materinski Princip(vodu) nazvana je Nara, Božanski Duh iliDuh Sveti,34 a same vode su emanacijaprethodne Nari, dok se Duh koji je medi-tirao nad njom zove Narajana.35 „U tomjajetu je velika Moć počivala neaktivnatokom čitave godine Stvoritelja, da bi nanjenom kraju, isključivo svojom mišljunagnala jaje da se podeli.”36 Gornja po-lovina je postala nebeski svod, a donja ze-mlja (oboje u njihovom idealnom, a ne uispoljenom obliku).

Otuda se ova druga trijada, koja pred-stavlja samo drugi naziv za prvu (koji senikada ne izgovara naglas), ustvari pre-Vedski i praiskonski tajni Trimurti kogasačinjavaju

Nara, Otac-Nebo,Nari, Majka-Zemlja,Virađ, Sin – ili Vaseljena.

375

34 Ovo je razlog zbog koga u svim filozofskim teogonijama nalazimo da je Duh Svetiženskog roda. Brojne sekte gnostika su imali Sofiju; jevrejski kabalisti i talmudisti Šek-inu (odeću Vrhovnog), koja je sletela između dva heruvima na Zavetni Kovčeg; a vidimoda čak i Isus u jednom starom tekstu kaže: „Uze me Mati moja, Duh Sveti.” „Vode sunazvane nara zato što su potekle od Nare, Duha Božijeg.” (Manuov zakonik, I.10)

35 Narajana, ili onaj koji se kreće po vodama.36 Manu, šloka 12.37 Džordž Smit iznosi prve stihove akadskog Postanja onako kako ih je pročitao iz

klinastog pisma na glinenim tablicama. I ovde nalazimo Anua, božanstvo u pasivnomobliku ili En-Sof, zatim Bela, Stvoritelja, Duha Božijeg (Sefiru) kako se kreće nadpovršinom vode, otuda i nad samom vodom, kao i Heu, Dušu Sveta ili mudrost cele tro-jke.

Na Drvetu Života trostruka trijada je ras-poređena na takav način da se tri muškaSefirota nalaze zdesna, tri ženska sleva,dok se četiri sjedinjujuća principa nalazeu sredini. Iz Nevidljive Rose koja pada saViše „Glavne” Sefire stvara se prvobitnavoda, odnosno oblikuje se haos. To je prviu nizu koraka kojima će Duh poprimitičvrst oblik, da bi kroz razne modifikacijena kraju stvorio zemlju.37 „Potrebne suzemlja (prah) i voda da se napravi živaduša”, kaže Mojsije.Kada se Sefira pojaviu vidu aktivne moći iz pasivnog Boža-nstva, ona je žensko; a kada preuzmeulogu Tvroca, onda postaje muško; prematome, ona je u stvari dvopolna. Ona je„Otac i Majka Aditi” iz hinduističke kos-mogonije. Posle meditiranja nad „Ambi-som”, Duh Božiji stvara svoj sopstveni likna površini vode, tj. Materice Vaseljene,koju u Manuu predstavlja Zlatno Jaje. Ukabalističkoj Kosmogoniji Nebo i Zemljusimbolički predstavljaju Adam Kadmon idrugi Adam. Ova prva, Nedokučiva Tri-jada, sadržana u apstraktnoj ideji o „TriGlave”, istovetna je sa „tajnim imenom”.


Trimurti, koji se sastoji od Brame, tj.Stvoritelja, Višnua, tj. Održavaoca, i Šive,tj. Uništitelja i Obnovitelja, pripada kas-nijem periodu. On je ustvari naknadnorazvijen koncept koji božanstvima dajeljudska obličja, smišljen kao popularnijapredstava za neinicirane mase. Dikšita,odnosno onaj koji bi prošao inicijaciju,znao je pravi smisao. Otuda i duboka ale-gorija, skrivena pod maskom jednesmešne priče iznesene u Aitareja Bra-mani,38 zbog koje je u nekim hramovimaBrama-Nara prikazan u obliku bika, a nje-gova kći Aditi-Nari u vidu junice, sadržiistu metafizičku ideju kao i „grehopadčoveka”, ili „pad” Duha u stvoreni svet,tj. materiju. Naime, time je sveprožima-jući Božanski Duh otelovljen u vidu sim-bola Neba, Sunca i Toplote (Vatre) – tj.korelacije kosmičkih sila – prikazan kakooplođuje Materiju ili Prirodu, tj. kćerDuha. A sâm Para-Brama mora da se po-tčini i ispašta i za grehove drugih bogova(Elohim) zbog ovog rodoskvrnuća. (Po-gledajte odgovarajuću kolonu.)

Prvih osam stihova idu ovako:1. Kada se nebesa još nisu uzdigla;2. a dole, na zemlji, nijedna biljka nije nikla.3. Pre nego što je Ponor probio svoje granice.4. Haos (ili voda) Tiamat (more) je bio mati iz koje su svi potekli. (Ovo je Kosmička

Aditi ili Sefira.)5. To beše dosuđeno ovim vodama mada6. još nijedno drvo ne beše raslo, niti se ijedan cvet otvorio.7. Pre nego što su se bogovi pojavili, ma koji od njih;8. pre nego što je biljka nikla, dok nikakvog reda nije bilo.Ovo je bio period haosa, period koji je prethodio Postanju.38 Pogledajte Hougovu Aitareju Bramanam iz Rig-Vede.39 Kada se pojavi kao ženska moć, ona je Sefira; kao muška je Adam Kadmon; jer,

kao što prva sadrži u sebi ostalih devet Sefirota, tako su svi oni u njihovom totalitetu,obuhvatajući i Sefiru, otelovljeni u Arhetipskom Kadmonu [protogonos].

376


Ona se sastojala od En-Sofa, Sefire iAdama Kadmona, tj. Protogonosa, koji sepoistovećuje sa prethodnom ličnošću usvom dvopolnom aspektu.39 U svakoj tri-jadi postoji muško, žensko i dvopolni lik.Adam-Sefira je Kruna (Keter). On počinjesvoj rad na stvaranju tako što prvo stvaraHohmaha, Mušku Mudrost, mušku ak-tivnu moć, koju predstavlja jahodnosno Točkovi Stvaranja , iz kojihproizilazi Binah, Inteligencija, ženska ipasivna moć, koja je ustvari Jehova ,koga nalazimo u Bibliji na mestu Vrho-vnog Boga. Ali ovaj Jehova nije kabalističkiJodeva. Dvojni entitet je kamen-temeljacgnoze. Kako je dvojni entitet Jedno koje seumnožava, stvarajući samo sebe, kabalistipokazuju kako se „Nedokučivi”, pasivniEn-Sof pojavljuje iz samog sebe, iz Sefire,za koju je rečeno da, pojavivši se kaovidljiva svetlost, donosi na svet AdamaKadmona. Ali, u skrivenom smislu, Sefirai Adam su jedno, ista svetlost, ali u latent-nom i aktivnom (ispoljenom) vidu, nevi-dljiva i vidljiva. Drugi Adam, kao ljudskitetragram, sa svoje strane proizvodi Evu, izsvog boka (rebra).

bila praktično istovetna.69 Isus se držao upravo učenja stare Indijekada je propovedao potpuno odricanje od sveta i njegove taštine radidostizanja Carstva Nebeskog, tj. Nirvane, gde „niti se žene niti seudaju, nego su kao anđeli Božiji na nebu“(Mat. 22:30).

Filozofija Bude-Sidarte je i ono što je Pitagora izložio, kada jetvrdio da je ego [nous] besmrtan kao i Bog, i da duša jedino prolazikroz niz raznih faza (hinduskih Rupa-loka) kako bi dostigla božan-sko savršenstvo; u međuvremenu, thumos se vraća na Zemlju, pačak i phren biva odstranjen. Stoga metempsihoza (seljenje duše iztela u telo) nije ništa drugo do prolazak kroz niz obuka u raznimnebeskim pribežištima (koja budisti nazivaju Sion)70 kako bi seodstranio spoljni um, da bi se nous oslobodio phrena ili duše, tj.budističke „vinjanaskandaje“, onog principa koji proističe iz karmei skandi (grupa). Ove druge se, kao metafizička otelovljenja čo-vekovih „dela“, dobrih kao i loših, posle smrti svog fizičkog telaponovo inkarniraju, da tako kažemo, i obrazuju mnoštvo svojih ne-vidljivih ali besmrtnih spojeva u novom telu, ili, tačnije, u eterskombiću, dvojniku onoga što je taj čovek u moralnom smislu. Kabali-stičko astralno telo i „inkarnirana dela čovekova“ obrazuju novo„ja“ sposobno da oseća kao njegovog Ahankaru (ego, tj. sa-mosvest), koja dobija od suverenog Gospodara (daha Božijeg) i kojinikada ne može da iščezne, jer je, kao duh, sam po sebi besmrtan;odavde potiču i ispaštanja novorođenog „ja“, sve dok se ne oslobodisvake ovozemaljske misli, želje i strasti.

Sada vidimo da su „četiri misterije“ iz budističkog učenja bile istotako loše shvaćene i cenjene kao i „mudrost“ koju je na koju je upu-ćivao apostol Pavle, govoreći „među savršenima“ (tj. iniciranima),„premudrost … u tajni sakrivenu … koju nijedan od knezova ovogavijeka nije poznao“.71 Četvrti stupanj budističke Đjane, plod Sama-

401

69 Neander: „Istorija Crkve“, Tom I., str. 817.70 Iz najvišeg Siona će se Buda-Maitreja, Spasitelj (tj. Mesija) koji tek treba da dođe,

spustiti na Zemlju; i hrišćanski Spasitelj je došao iz Siona. (pogledajte Rim. 11:26)71 1 Kor. 2:6-8.


dija, koji dovodi do krajnjeg savršenstva, do Vikondama, izraz kogaBirnuf ispravno prevodi glagolom „usavršavati“,72 svi shvataju napotpuno pogrešan način, kao i on sam, uostalom. Definišući stanjeĐjane, Sen Iler raspravlja na sledeći način:

A i zašto bi kada ove protivurečnosti, u suštini, uopšte i nisu pro-tivurečnosti? Bilo bi vrlo neumesno da govorimo o protivurečnostimau religijama drugih naroda kada su naše sopstvene, pored tri velikazavađena tabora rimo-katolicizma, protestantizma i istočne Crkve,proizvele još hiljadu manjih, krajnje neobičnih sekti. Bilo kako bilo,imamo jedan izraz koga budistički sveti „prosjaci“ i apostol Pavleupotrebljavaju za jednu te istu stvar. Kada ovaj drugi kaže: „Da bihkako dostigao u vaskrsenje mrtvih [Nirvanu], ne kao da to većpostigoh ili se već usavrših“ (tj. da je prošao inicijaciju),74 on upotre-bljava izraz raširen među iniciranim budistima. Kada budistički as-keta dostigne „četvrti stupanj“, smatra se da je postao rahat. On jetada u stanju da izvede sve vrste fenomena isključivo moćima svogoslobođenog duha. Rahat, kažu budisti, onaj je ko je stekao moć daleti vazduhom, da postane nevidljiv, da upravlja prirodnim silama iizvodi sve moguće vrste natprirodnih pojava koje se po pravilu, i tosasvim pogrešno, nazivaju meipo (čuda). On je savršeni čovek, pra-ktično polu-bog. Bog će postati kada dostigne Nirvanu; jer, poput ini-ciranih iz Starog i Novog Zaveta, poklonici Bude znaju da je rečeno:„Bogovi ste.“

402


„„Konačno, osvojivši četvrti stupanj, asketa gubi ovaj osećajblaženstva, koliko god da je maglovit … on gubi i svo pamćenje …on je dostigao neprolazno stanje, približio se Nirvani koliko god jeto uopšte moguće … Ipak, ovo apsolutno neprolazno stanje nesprečava asketu da stekne, u tom istom trenutku, savršeno i potpunoznanje i magijsku moć; to je očigledna protivurečnost, ali ona budi-stima ne smeta ništa više od tolikih drugih.“73

72 „Lotus de la Bonne Loi“, str. 806.73 „Du Bouddhisme“, str. 95.74 Fil. 3:11-14.

ŠTA JE PRAVI BUDIZAM?

kaže Brajan Houton Hodžson. (Brian Houghton Hodgson)75

Turobne su, jadne i krvlju nevinih isprskane zavojite staze kojimaje hrišćanski svet vođen ka konačnom prihvatanju učenja Irineja iEuzebija. A ipak, ako ne prihvatimo gledišta antičkih pagana, na os-novu čega naše pokolenje može da tvrdi da je rešilo ma koju od tajni„carstva nebeskog“? Šta čak i najpobožniji i najučeniji među hrišća-nima više i bolje zna o onome što će nastupiti kao i o razvoju našegbesmrtnog duha od ma kog „paganskog“ filozofa starog veka, ili pakod savremenih „pagana“ sa one strane Himalaja? Može li da se po-hvali da zna makar približno koliko i oni, mada ga obasjava blistaviplamen njegovog „božanskog“ otkrivenja? Videli smo koliko se budi-sta pridržava religije svojih otaca, ne samo u teoriji nego i u praksi;i da je, koliko god slepo verovao, koliko god da su apsurdne njegovepredstave o pojedinim tačkama tog učenja koje je ambicioznosveštenstvo nakalemilo u potonjim vekovima, njegov budizam upraktičnom životu daleko bliži Hristu kako po delima tako i po duhuod prosečnog života naših hrišćanskih sveštenika i propovednika.Dovoljna je i sama činjenica da mu njegova religija nalaže da „uka-zuje dužno poštovanje svojoj veri, ali da nikada ne kleveće verudrugih“.76 Ona postavlja jednog budističkog lamu neuporedivo iznadma kog sveštenika koji smatra da je njegova sveta dužnost da sipapogrde u lice „paganinu“ i da njega i njegovu veru osudi na „večnoprokletstvo“. Svakim danom hrišćanstvo se sve više pretvara u re -

403

75 „Mahavansa“, tom I., Uvod.76 Pet Tačaka Vere.

„Izvorni Budizam, premošćujući barijeru između ograničenog ibeskonačnog uma, poziva svoje sledbenike da nastoje da sopstvenimnaporima dostignu božansko savršenstvo za koje inače uči kakočovek može da ga ostvari i da njegovim dostizanjem i sâm postajeBog“


ligiju koja se manifestuje jedino izlivima emocija. Budino učenje je,pak, u potpunosti utemeljeno na praktičnom radu. U samom njenomsredištu je ljubav prema svim bićima uopšte, ljudima kao i životi-njama. Daleko je verovatnije da čovek, koji zna da će, ukoliko na-porno ne radi za sopstveno izdržavanje, morati da gladuje, i kojishvata da nema tog žrtvenog jarca koji će umesto njega poneti teretnjegovih naopakih dela i sablazni, postane boljim čovekom, od onogakoga uče da se ubistvo, lopovluk i razuzdanost mogu oprati u jednomtrenu kao da ih nije ni bilo, samo ako veruje u Boga koji je, da poza-jmimo jedan izraz od Volnija, „jednom poslao hranu sa neba nazemlju, da bi sada sâm postao hleb svom narodu“.

404


Poglavlje VII

RANE HRIŠĆANSKE “JERESI”I TAJNA DRUŠTVA

U sledeća dva poglavlja ćemo obratiti pažnju na najvažnije tajnesekte hrišćana – na takozvane „jeresi” koje su se razvile između pr-vog i četvrtog veka naše ere.

Pogledavši nakratko ofite i nazarene, preći ćemo na njihove po-tomke koji još uvek postoje u Siriji i Palestini, pod imenom druza sa

405

Nazareni, Ofiti i savremeni Druzi Etimologija skraćenice IAO Bratstvo Hermetičara” iz Egipta Pravo značenje Nirvane Sektađaina Hrišćani i Hrestijani Gnostici i oni koji su ih klevetali Buda, Isus i Apolonije iz Tijane

„Od verskih zapovesti Druza nikada ništa autentično nije objavljeno;među susednim narodima je rašireno verovanje da se oni klanjajunekakvom idolu u obliku teleta.“

King: “The Gnostics and their Remains”

„O, vi savršeni Gospodari Istine, koji večno prolazite iz ciklusa uciklus …. izbavite me kada nastupi čas uništenja ovog Sveta u komenaporedo postoje dve Istine.“

Egipatski Obred Mrtvih

„Pitagora je ispravno smatrao da ‚Zabranjeno Ime’ Boga …. pred-stavlja Ključ Misterija sveta.”

Penkoust: “Blue and Red Light”

Libanske gore, i kraj Basre, ili Basoraha, u Persiji,* pod nazivommendejaca ili sledbenika Svetog Jovana. Sve ove sekte su neposrednopovezane sa predmetom kojim se bavimo, jer su kabalističkog po-rekla i nekada su se držale tajne „Mudrosti-Religije”, priznajući„Boga u Tajnosti” kome pripada „Zabranjeno Ime” kao Jednog iVrhovnog. Skrećući pažnju na ova mnogobrojna tajna društva uprošlosti, direktno ćemo ih uporediti sa nekolicinom savremenih.Poglavlje ćemo zaključiti kratkim osvrtom na jezuite, kao i na izu-zetno uglednu organizaciju koja predstavlja noćnu moru rimo-ka-toličke crkve – savremenu masoneriju. Sva ova savremena kao idrevna bratstva – uz izuzetak današnje masonerije – bila su i jesupovezana s magijom – praktično i teorijski; i svako od njih je –uključujući i masoneriju – bilo i još uvek je optuživano za obožavanjedemona, za bogohuljenje i razvrat.

Nije nam cilj da ovde izložimo istoriju ma kog od njih, već jedinoda uporedimo ove toliko optuživane zajednice sa hrišćanskim sektama,nekadašnjim i savremenim, i da onda, oslanjajući se na istorijske či-njenice, odbranimo tajnu nauku, kao i ljude koji su njeni proučavaocii zastupnici od svega što im se neosnovano pripisuje.

Plime vremena su jednu za drugom prekrile sekte iz ranih vekovahrišćanske ere, sve dok od svih njih nije preživela samo jedna u svomprvobitnom obliku. Ona još uvek postoji, i još uvek izlaže učenjesvog osnivača i svoju veru dokazuje primerima neobičnih moći. Živipesak koji je progutao sve druge izdanke religioznih previranja iz Is-usovog vremena, zajedno sa njihovim pisanim tragovima, relikvijamai obredima, pokazao se čvrstim tlom kada je ona u pitanju. Prognaniiz sopstvene zemlje, njeni članovi su pronašli utočište u Persiji, takoda današnji putnik može da razgovara sa direktnim potomcima „Jo-vanovih učenika” koji su na obali Jordana slušali propovedi „čovekakoga je Bog poslao”, koje je on krstio i u koga su verovali. Ovu neo-

406

* Basra je u stvari glavni lučki grad Iraka (nekadašnje Mesopotamije); nalazi se uneposrednoj bilizini granice sa Iranom, na desnoj obali Šat-El-Araba kojim se reke Tigari Eufrat zajedno ulivaju u Persijski (Arapski) zaliv. (prim.prev.)


bičnu grupu, koja ima nekih 30.000, ili nešto više pripadnika, pogrešnonazivaju „hrišćanima Svetog Jovana”; trebali bi da ih zovu njihovimstarim imenom nazareni, ili onim novijeg datuma – mandejci.

Nazivati ih hrišćanima je bez ikakvog osnova. Niti veruju u Isusakao „Hrista”, niti prihvataju njegovu žrtvu za iskupljenje greha, nitismatraju sebe sledbenicima njegove Crkve, niti ukazuju poštovanjenjenom „Svetom Pismu”. Nisu ni poklonici Jehove – Gospoda BogaJevreja i hrišćana, a ova činjanica jasno ukazuje na to da mu se ninjihov utemeljitelj, Jovan Krstitelj, nije klanjao. Ako je tako, kakvogonda prava ima on na svoje mesto u Bibliji, ili u galeriji likova kojapredstavlja hrišćanske svetitelje? Štaviše, ako je Ferho bio njegovBog, a on sâm bio „čovek koga je Bog poslao”, onda mora da ga jeposlao upravo Gospod Ferho, i da je u njegovo ime krštavao ipropovedao! Sad, ako je Jovan krstio Isusa, nameće se zaključak daga je krstio u skladu sa sopstvenom verom; prema tome i Isus jemorao verovati u Boga koji se zove Ferho, ili Faho, kako ga još nazi-vaju; ovakav zaključak izgleda utoliko osnovaniji kada znamo da jeIsus uporno odbijao da pomene ime svog „Oca”. Dalje, zbog čega binekome izgledala smešna pretpostavka da Faho predstavlja jedan odmnoštva iskvarenih oblika imena Fho ili Fo, kako Tibetanci i Kinezinazivaju Budu? Na severu Nepala Budu češće nazivaju Fo, nego štoupotrebljavaju njegov uobičajen naziv. Knjiga Mahavanse pokazujekoliko rano su budistički misionari počeli svoj rad u Nepalu, dok is-torija uči da su budistički monasi preplavili Siriju1 i Vavilon u prvom

407

1 Ne samo da su budistički misionari stigli do Mesopotamske doline, već su išli dalje nazapad čak do Irske. Poštovani dr Landi, u svom radu "Monumental Christianity“(Spomenici Hrišćanstva), govoreći o jednom tornju okruglog oblika u Irskoj, primećuje:„Henri O’Brajen dovodi ovaj Okrugli Toranj Raspeća u vezu sa Budom; životinje kao štosu slon i bik, posvećene Budi, u koje je njegova duša ušla posle smrti u svom ljudskomtelu; dve figure koje stoje pored krsta su Budina devičanska majka i Kama, njegov omiljeniučenik. Čitava slika pokazuje veliku sličnost sa raspećem na grobu pape Julija, osim živ-otinja, koje predstavljaju neoboriv dokaz da ovo nije hrišćanski spomenik. On je nesum-njivo dospeo u Irsku iz neke zemlje daleko na Istoku, zajedno sa feničanskim kolonistimakoji su podigli Okrugle Tornjeve kao simboličnu predstavu moći koja daje život i održavačoveka i prirodu, i kako se taj univerzalni život obnavlja kroz patnju i smrt.”

Rane hrišćanske “jeresi” i tajna društva

veku pre hrišćanske ere, kao i da je Budasp (Bodisatva), navodnoHaldejac, bio utemeljitelj sabizma, odnosno obreda krštenja.2

NAZARENI, OFITI I SAVREMENI DRUZI

U šta prâvi baptisti („kršteni”), el-Mogtasila ili nazareni verujuizloženo je na drugim mestima, jer su upravo oni nazareni o kojimasmo toliko govorili do sada, i iz čijeg smo Kodeksa navodili. Pro-ganjani i izloženi pretnji da budu potpuno istrebljeni, našli supribežište među nestorijancima, i na taj način dopustili da ih pro-izvoljno smeštaju među hrišćane, ali čim se ukazala prilika oni su seodvojili i sada je već nekoliko vekova od kako čak ni nominalno nezaslužuju taj naziv. Razloge zbog kojih ih crkveni pisci svejednonazivaju hrišćanima nije teško shvatiti. Oni jednostavno previše znajuo ranom hrišćanstvu da bi ih ostavili van granica zvanične crkve, dasvojim predanjima svedoče protiv nje, jer im tada ne bi mogliprikačiti žig „jeresi” i ponovni „pad u greh” kako bi podrili verodo-stojnost ma čega što bi oni mogli da izjave.

Ali gde objektivna nauka može da nađe ovako plodno polje zabiblijska proučavanja, ako ne među ovim tako dugo zapostavljanimljudima? Nema nikakve sumnje da su oni prâvi naslednici krstitelje-

408


Kada je protestantski sveštenik prinuđen da na ovakav način prizna pre-hrišćanskopostojanje raspeća u Irskoj, njegov budistički karakter, kao i prodor misionara koji suširili tu veru čak i do ovog, tada zabačenog dela Zemlje, ne bi trebalo da nas čudi što,prema shvatanjima nazarenskih savremenika Isusa i njihovih potomaka, njega ne bi nitrebalo povezivati sa tim opšte poznatim simbolom vezanim za Iskupitelja.

U osvrtu na ovo priznanje dr Landija, gospodin Čarls Sauteran (Charles Sotheran) jeprimetio, u svom predavanju pred Američkim filološkim društvom, da i legende i arhe-ološki ostaci dokazuju van svake sumnje da su „stanovnici Irske, poput svih drugih nar-oda, nekada slušali propovednike Sidarte-Bude”.

2 „Religija masovnih krštavanja, čiji je izdanak još uvek postojeća sekta po imenu‚Hrišćani Svetog Jovana’ ili mendejci, koje Arapi nazivaju el-mogtasila ili naprosto bap-tisti. Aramejski glagol seba, od koga je poteklo ime sabejci, znači isto što i [baptizam]– krštenje.”(Renan: „Život Isusov”)

vog učenja; njihovo predanje ima neprekinuti kontinuitet. Isto onočemu sada uče, njihovi su preci učili u svakom razdoblju istorije ukome su ostavili traga. Oni su prâvi sledbenici onog Jovana za kogaje rečeno da je predvideo Isusov dolazak, da ga je krstio i za koga jerekao: „Nisam dostojan njemu obuće ponijeti.”(Mat. 3:11) Dok sunjih dvojica – Glasnik i Mesija – stajali u vodi Jordana, i dok je starijiposvećivao mlađega – koji mu je, gledano ljudskim merilima, bio ibliski rođak – nebo se otvorilo i sâm Bog se, u obliku golubice, spus-tio u slavi na svog „Sina Ljubljenog”! Kako onda, ako je ova pričatačna, možemo da objasnimo krajnje neobično „bezverje” na kojenailazimo među ovim ostacima nazarena? Daleko od toga da verujuu priču o Isusu kao Jedinorodnom Božijem Sinu, oni su persijskimmisionarima, koji su prvi otkrili njihovo postojanje Evropljanima teku sedamnaestom veku, doslovce rekli da je Hrist iz Novog Zaveta bio„lažni učitelj” i da ceo sistem verovanja Jevreja, kao i samog Isusa(?), potiče iz „carstva mraka”! Ko zna bolje od njih? Gde bismomogli da pronađemo merodavnije svedoke među živima? Hrišćanskosveštenstvo bi htelo da nam nametne pomazanog Spasitelja koga jenajavio Jovan, dok su prâvi sledbenici tog istog Krstitelja, još odranih vekova hrišćanske ere, osuđivali ovu idealizovanu ličnost kaovaralicu, kao i njegovog tobožnjeg Oca, Jehovu, „lažnog Boga”, ofit-skog Ilda-Baota! Jedan od najmračnijih dana hrišćanstva će nastupitikada neki neustrašivi i čestiti naučnik bude uspeo da ubedi njihovestarešine da mu dopuste da prevede sadržaj njihovih svetih knjiga iokupi na jednom mestu njihova drevna predanja! Neka neobičnasamoobmana navodi izvesne pisce da veruju kako nazareni nemajudrugih svetih knjiga i nikakvih starih tekstova osim četiri knjige ukojima je izloženo njihovo versko učenje, i onog neobičnog delapunog astrologije i magije koga obavezno prelistavaju svake nedeljena zalasku Sunca.

Ova potraga za istinom nas zaista vodi krivudavim putevima.Mnogo je prepreka koje je sveštenička prepredenost postavila na putukojim nastojimo da otkrijemo prvobitne izvore religioznih ideja.

409


Hrišćanstvu se sudi od onog dana kada se nauka osetila dovoljnojakom da preuzme ulogu javnog tužioca. Deo tog procesa je iznesenu ovoj knjizi. Koliko istine ima u ovoj (hrišćanskoj) teologiji? Kojesekte su je prenele? Odakle ona izvorno potiče? Da bismo odgovorilina ta pitanja, moramo da pratimo istoriju Svetske Religije, kako krozrazvoj tajnih hrišćanskih sekti, tako i drugih velikih religioznihpodela ljudskog roda; jer Tajno Učenje je Istina, ta izvorna religijajoj je najbliža i sadržana u njoj uz najmanja iskrivljavanja.

Istina, naša istraživanja nas vode tamo-amo, ali mi nikada ne pod-vrgavamo besmislenom kritičkom poređenju sekte koje razdvajajuvekovi. Uvek treba imati na umu jedan jedini cilj svih naših napora– analizu religijskih verovanja, i definisanje njihovog porekla, svedo današnjeg dana. Najveća prepreka na našem putu je bila rimo-ka-tolička crkva; i sve dok tajni principi ove religije nisu bili otkriveni,nismo mogli da steknemo pravi pojam o razmerama gvozdene batinena koju se ona oslanja ne bi li pružila potporu svojim sve klimavijimkoracima.

Počećemo sa ofitima, nazarenima i savremenim druzima. Ličnagledišta autora, kakva će biti predstavljena u dijagramima, biće u to-talnoj suprotnosti sa pristrasnim špekulacijama Irineja, Teodoreta iEpifanija (odmetnika koji će postati svetitelj, pošto bude prodao svogbliskog rođaka), u meri u kojoj budu odražavali ideje izvesnih kaba-lista blisko povezanih sa tajanstvenim druzima sa planine Liban. Siri-jski okhali, tj. spiritualisti, kako ih ponekad nazivaju, posedujumnoštvo drevnih rukopisa i dragog kamenja koji su povezani sa pred-metom kojim se ovde bavimo.

Prva šema – koja se odnosi na ofite – od samog početka se, kakosmo pokazali, razlikuje od opisa koji su nam ostavili crkveni oci, uto-liko što Bitosa ili bezdan prikazuje kao žensku emanaciju, i određujejoj mesto koje odgovara Pleromi, samo u daleko višem regionu; doknas crkveni oci uveravaju da su gnostici ime Bitos dali PrvobitnomUzročniku. Kao i u kabalističkom sistemu, on predstavlja beskrajnuprazninu u čijoj tami se skriva Nedokučivi Praiskonski pokretač

410


svega. On GA okružuje sa svih strana poput vela: ukratko, ponovoprepoznajemo „Šekinu” En-Sofa. Izdvojeno ime IAO označavagornje središte, ili, tačnije, tačku za koju se pretpostavlja da označavaprebivalište Nedokučivog. A sâm Iao je okružen, kako kaže legenda,„večnim Suncem-Abraksasom” (tj. središnjim Duhovnim Suncemsvih kabalista, koje u nekim od njihovih dijagrama predstavlja krugTiferet).

Iz ove oblasti beskrajnog Bezdana napred se pomalja krug sas-tavljen od spirala; one u jeziku simbola znače veliki ciklus, [kuklos],koji se sastoji od manjih ciklusa. Sklupčana unutar njega, tako daprati zavoj spirala, leži zmija – simbol mudrosti i večnosti – DvojniAndrogin: ciklus predstavlja Enoiu ili Božanski Um, a Zmija – Aga-todajmona, Ofisa – Senku Svetlosti. Oboje su bili Logoi Ofita, ili pakjedinstven entitet, jer Logos ispoljava sebe kao dvojaki princip dobrai zla; prema njihovom shvatanju, ova dva principa su nepromenljivai postoje oduvek, kao što će i ubuduće postojati.

Ovaj simbol objašnjava zbog čega su pripadnici ove sekte obo-žavali Zmiju kao Spasitelja, sklupčanu oko pričesnog hleba ili okosimbola Tau. Kao jedinstven entitet, Enoia i Ofis su Logos; kada surazdvojeni, jedno od njih je Drvo Života (Duhovno), drugo, pak,Drvo Poznanja Dobra i Zla. Prema tome, vidimo da je Ofis taj kojinagoni prvi ljudski par – materijalni proizvod Ilda-Baota, koji svojduhovni princip ne duguje njemu već Sofiji-Ahamot – da kušazabranjeno voće, mada Ofis predstavlja Božansku Mudrost.

Zmija, Drvo Poznanja Dobra i Zla i Drvo Života, sve su to simbolipresađeni sa tla drevne Indije. Arasa-Maram, tj. banjanovo drvo,izuzetna svetinja za hinduse jer se Višnu u jednoj od svojih inkar-nacija smestio u njegovoj ogromnoj senci i tu podučavao ljude filo-zofiji i naukama, u Indiji nazivaju Drvetom Znanja kao i DrvetomŽivota. Pod bujnom krošnjom ovog kralja šuma gurui podučavajusvoje sledbenike njihovim prvim lekcijama o besmrtnosti i uvode ihu tajne života i smrti. U haldejskom predanju se kaže da su Java-ALEIM iz Svetog Društva učili „sinove čovečije” da postanu kao

411


jedan od njih. Sve do današnjeg dana Foh-Čou,3 koji živi u svomFoh-Meju ili Hramu Bude, na vrhu „Kuin-long-sanga”,4 Velike Pla-nine, izvodi svoja najveća reliozna čuda pod drvetom koje se na ki-neskom zove Sung-Ming-Šu, tj. Drvo Znanja ili Drvo Života, jerneznanje je isto što i smrt, dok jedino znanje može da podari besmr-tnost. Ova čudesna predstava se odigrava svake treće godine, kadase ogromna gomila kineskih budista okupi radi hodočašća na ovomsvetom mestu.

Ilda-Baot, „Sin Tame” i stvoritelj materijalnog sveta, po njimanastanjuje planetu Saturn što ga u još većoj meri poistovećuje sajevrejskim Jehovom koji, prema ofitima, sâm predstavlja Saturn; oniga inače nikad ne nazivaju njegovim imenom sa Sinajske gore. IzIlda-Baota je proisteklo šest duhova koji, zajedno sa svojim ocem,nastanjuju po jednu od sedam planeta. To su: Saba – ili Mars; Adonaj– Sunce;5 Ievo – Mesec; Eloi – Jupiter; Astafoi – Merkur (duh vode);i Uraios – Venera (duh vatre).6

Po svojim funkcijama i opisu koji je dat, ovih sedam planeta su po-dudarne sa hinduskim Sapta-Loka, sedam „mesta” ili sfera, odnosnovišim i nižim svetovima; one ustvari predstavljaju kabalističkih sedamsfera. Kod ofita one pripadaju nižim sferama. Monogrami ovih gnos-tičkih planeta su takođe budistički, mada postoji manja razlika izmeđunjih i uobičajenih astroloških „kuća”. U objašnjenjima koja prate dija-gram imena Sirentijusa (učenika Simona Maga), Menandera i nekihdrugih gnostika, koji se ne mogu pronaći u delima crkvenih otaca, čestose spominju; jedan od takvih slučajeva je, recimo, i Parha (Ferho).7

412


3 Foh-Čou na kineskom doslovno znači Budin velikodostojnik, ili onaj koji predajeučenja Bude koga u Kini zovu Foh.

4 Ova planina se nalazi u jugozapadnoj Kini, gotovo na granici Kine i Tibeta.5 SUNCE, koje je na dijagramu smešteno tačno u središte Sunčevog sistema (za koga

su ofiti nesumnjivo znali) – i stoga direktno ispod vertikalnog zraka koji dolazi od Višeg,Duhovnog Sunca – obasjavajući svojim sjajem sve druge planete.

6 Govoreći o Veneri, astrolog Plasidus je uvek smatrao da „njen plavičasti sjaj ukazujena toplotu”. Što se tiče Merkura, vrlo je neobično što su ga Ofiti predstavljali kao „duhavode” kada je astrologija ovu planetu smatrala za „hladnu, suvu, stenovitu zvezdu tužnogizgleda”.

7 Ime koje Norberg prevodi, u svom Onomastikonu uz „Codex Nazaraeus” kao Ferho,u originalu glasi Parha Raba. U „Životu Manija”, koga Epifanije prikazuje u svojim “Je-

Štaviše, autor dijagrama ističe izuzetnu starost svoje sekte,dokazujući je činjenicom da su njihovi „praoci” bili graditelji svihhramova „Drakontije”, čak i onih na drugoj strani „velike vode”. Ontvrdi da je „Pravedni”, kroz čija usta je govorio Večni Eon (Hristos),lično poslao svoje učenike širom sveta, stavivši ih pod dvostruku za-štitu Sige (Tišine, tj. Logosa) i Ofisa, Agatodemona. Autor nesum-njivo aludira na jednu od najpopularnijih Isusovih izjava: „Budite,dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.”(Mat. 10:16) Nadijagramu je Ofis predstavljen kao Egipatski Hnufis ili Knef, kogasu nazivali Drakontie. On se pojavljuje u vidu zmije koja stoji us-pravno, oslonjena na svoj rep, sa lavljom glavom na kojoj je kruna,obasjane zracima koji na krajevima imaju po jedan od sedam Grčkihsamoglasnika – simbole sedam nebeskih sfera. Ova figura je sasvimuobičajena za one koji poznaju drago kamenje gnostika,8 a „poza-jmljena” je iz egipatskih hermetičkih (tajnih) knjiga. Opis dat uOtkrivenju, „Nekoga nalik na Sina Čovječijega” (Otkr. 1:13) sa nje-govih sedam zvezda, ko je Logos, samo je drugi oblik Ofisa.

Dijagram nazarena, osim izmenjenih imena, potpuno je isti kaoonaj kod gnostika, koji su očigledno pozajmili svoje pojmove od njih,dodajući im nekoliko novih naziva preuzetih iz sistema Vasilida iValentinijana. Da bi izbegli ponavljanje, sada ćemo samo jednostavnopredstaviti ova dva dijagrama naporedo. Tako možemo da vidimo da,u kosmogoniji nazarena, imena njihovih sila i duhova stoje usledećem odnosu prema onima kod gnostika:

413

resima”, LXVI., pominje se izvesni sveštenik Mitre, prijatelj velikog jeresijarha Manija,po imenu Parhus.

8 Njen opis se nalazi u jednoj od magijskih knjiga egipatskog faraona Nehepsosa, anjena upotreba se propisuje na zelenim kamenovima jaspisa, kao amajlija velike moći.Galen je pominje u svom radu „De Simp. Med.(O lekovitim svojstvima jednostavnihlekova), poglavlje IX.


414


Gospod Ferho – Život koji nije Život– Vrhovni Bog. Uzročnik koji dajeSvetlost, ili Logos „u tajnosti”. VodaJordanusa Maksimusa – voda Života,ili Adžar, ženski princip. Jedno u Tro-jstvu, obuhvaćeno IŠ AMONOM.

Prva trijada

NAZARENSKI GNOSTIČKO-OFITSKI

IAO – Zabranjeno Ime NedokučivogBoga – Abraksas i „Večno DuhovnoSunce.”Jedno obuhvaćeno Bezdanom, Bito-som, ženskim principom – beskrajnimkrugom unutar koga počivaju svi ide-alizovani oblici. Iz ovog Jednog prois-tiče:

Prvobitno Jedno u Trijadi

Druga Trijada(Manifestacija prve)

1. Gospod MANO – Kralj Života iSvetlosti – Rex Lucis. Iskonski ŽIVOT

ili prvobitni čovek.

2. Gospod Jordan – manifestacija iliemanacija Jordana Maksimusa –blagorodna voda. Drugi ŽIVOT.

3. Vrhovni Otac – Abatur. TrećiŽIVOT.

Ova Trijada proizvodi i duadu (dvoj-stvo) koje čine Gospod Ledoio i Fetahil,duh (gde prvi predstavlja savršenu, adrugi nesavršenu emanaciju). GospodJordan – „Gospodar svih Jordana,” kojimanifestuje NETUBTO (Veru bez pra-tećih Dela).9

Druga Trijada(Idem)

1. Enoia – um

2. Ofis, Agatodemon

3. Sofija Androgina (dvopolna) –mudrost; nju, opet, oplođuje BožanskaSvetlost, i proizvodi Hristosa i Sofiju-Ahamot (jedno savršeno, a drugo ne-savršeno) u vidu emanacije.Iz Sofije-Ahamot proističe Ilda-Baot –Demijurg, koji proizvodi materijalnisvet bez duše. „Dela bez Vere”(ili bla-godati).

9 Razmotrite ova dva dijametralno suprotna učenja – katoličko i protestantsko; prvoje propovedalo oslanjajući se na Pavla, polu-platonistu, a drugo na Jakova, ortodoksnogtalmudistu.

Štaviše, sedam ofitskih planetarnih duhova koji su proistekli jedaniz drugog, ponovo se javljaju u religijskom sistemu nazarena podimenom „sedam lažnih demona” ili sazvežđa, koji će „varati svesinove Adama”. Oni su: Sunce; Spiritus Venereus (Duh Sveti, u nje-nom materijalnom aspektu),10 majka „sedam nepovoljno raspo-ređenih sazvežđa”, koja odgovaraju gnostičkom Ahamotu; Nebu, iliMerkur, „lažni Mesija koji će izopačiti drevno poštovanje Boga”;11

SIN (ili Mesec, ili Šuril); KIUN (Kivan, ili Saturn); Bel-Jupiter; isedmi, Nerig, Mars. (“Codex Nazaraeus”, str. 57)

Gnostički Hristos je poglavar sedam Eona, sedam duhova BožijihSvetog Jovana; nazareni isto tako imaju svojih sedam duhova ili do-brih Eona, čiji je poglavar Rex Lucis (Kralj Svetlosti), MANO, tj. nji-hov Hristos. A Sapta Rišis, sedmoro mudraca iz Indije, nastanjujuSapta-Pura, ili sedam „nebeskih gradova”.

Šta manje-više možemo da pronađemo u Vaseljenskoj Crkvi svedo protestantske Reformacije, i u papističkoj crkvi Rima posle ra-skola? Uporedili smo relativnu vrednost hinduističke kosmogonije,haldejske, zoroastrijanske i jevrejske kabale, kao i one koja potičeod tzv. jeretika. Tačan dijagram judejsko-HRIŠĆANSKE religije, načije se nametanje „paganima”, bez kojih je ne bi ni bilo, svake godinetroše tolike sume novca, još bolje bi dokazao njihovu podudarnost,ali nemamo dovoljno prostora za to, a nema ni potrebe da dokazu-jemo ono što je već vrlo iscrpno prikazano.

Među ofitskim dragim kamenovima kod Kinga (u delu Gnostici)nailazimo na ime Iao na više mesta, i to često pobrkano sa imenomIevo, koje predstavlja samo jednog od duhova suprotstavljenih Abra-ksasu. Da nijedno od ovih imena ne bi bilo shvaćeno kao istovetnosa jevrejskim Jehovom, odmah ćemo objasniti značenje ove reči. Iz-gleda nam vrlo čudno što toliko mnoštvo učenih arheologa gotovo

415

10 To je materijalna, loša strana Sofije-Ahamot, koju iz sebe ispuštaju Ilda-Baot i nje-govih šest sinova.

11 Pogledajte Uvod u Norbergovom prevodu “Codex Nazaraeus”. Ovo još jednomdokazuje podudarnost Isusa sa Gautama-Budom u shvatanjima nazarenskih gnostika,jer je Nebu ili Merkur planeta posvećena Budi.


da nije ni pomenulo da je postojalo više od jednog Jehove, i što suokretali glavu od činjenice kako se to ime po prvi put javlja kod Mo-jsija. Iao je svakako titula Vrhovnog Bića i delom pripada Zabra-njenom Imenu, ali niti su ga Jevreji smislili, niti polažu isključivopravo na njega. Čak i ako se Mojsiju iz nekog razloga sviđalo danadene to ime „Duhu-staratelju”, navodnom zaštitniku i nacionalnombožanstvu „Izbranog naroda Izrailja”, i dalje ne vidimo nikakav ra-zlog zbog koga bi Ga i drugi narodi prihvatili kao Vrhovnog i JedinogŽivog Boga. Ali mi ovakvu pretpostavku odbacujemo u ma kojoj var-ijanti. Osim toga, stoji i činjenica da su Jaho ili Iao bili „tajno ime”od samog početka, i da i nisu ušli u upotrebu sve dopojave kralja Davida. Pre njegovog vremena, vrlo mali broj, ili čaknijedno od imena u upotrebi, nisu sadržavala iah ili jah. Izgledamnogo verovatnijim da je David, koji se kretao među stanovnicimaTira i Filistejcima (2 Sam.), doneo odatle ime Jehova. On je postavioizvesnog Zadoka za prvosveštenika, od koga su potekli zadokiti tj.sadukeji. Živeo je i vladao prvo u Hebronu , Habir-onu iliKebir-gradu, gde je slavljen kult četvorice tajanstvenih bogova. NiDavid ni Solomon nisu priznavali ni Mojsija ni „Mojsijev zakon”.Oni su ulagali napore u izgradnju hrama , poput onoga koji jesagradio Hiram u čast Herkula i Venere, tj. Adonisa i Astarte.

Furst kaže sledeće: „Drevno ime Boga, Jaho, koje se na Grčkompiše Iao je, pored svog izvornog značenja, bilo staro mističko imeVrhovnog božanstva kod Semita. (Zato je i bilo saopšteno Mojsijuprilikom inicijacije kod HOR-EBA – pećine, po uputstvima Džetra,kenitskog ili kajinitskog sveštenika Midijaca.) U staroj religiji Halde-jaca, čiji se tragovi mogu pronaći kod neoplatonista, vrhovnobožanstvo je počivalo na prestolu smeštenom povrh sedam nebeskihsfera, predstavljajući Duhovni Princip Svetlosti (nous)12 a istovre-meno su ga zamišljali i kao Demijurga,13 nazivali ga Iao koji

416


12 Nous, oznaka za Vrhovnog Boga koju daje Anaksagora, preuzeta je iz Egipta, gdeje izgovarana kao NUT.

13 Malo ih je koji su delili ovo shvatanje, jer su tvorci materijalnog sveta oduvek sma-trani kao božanstva podređena Vrhovnom Bogu.

ćenjem, obrazuju svoje paganske procesije zvane „Telo Hristovo”noseći simbole po ugledu na one koje su koristili idolopoklonici Baal-Pteora i Ozirisa, dok su građani svakog grada u južnoj Francuskojnosili u procesiji na praznik Vaskrsenja vekne hleba i kolače obliko-vane isto kao i toliko osuđivani idoli Hindu Šivaita i Vaišnava još1825. godine!92

Kako Crkva više ne raspolaže svojim starim, oprobanim sred-stvima klevetanja drugih hrišćanskih sekti, čija se gledišta razlikujuod njenih, možda je došao red na „pagane” Indijce, Kineze i Japanceda sa drevnim religijama podele tu čast da ospu paljbu na nju zbognjenih „razvratnih verskih obreda”.

Ne odlazeći daleko radi dokaza o podjednakom, ako ne i mnogovećem amoralu onih kojima služe, podsetili bismo rimo-katoličkepisce na izvesne duboreze na vratima katedrale Svetog Petra. Oni iz-gledaju isto toliko bestidno kao i sama vrata,ali ni izdaleka toliko kaoma koji pisac što se, znajući sve ovo, pretvara i ignoriše istorijskečinjenice. Dugi niz papa je odmarao pogled na ovim besramnimslikama najopakije skarednosti tokom dugih vekova, a da nijedan odnjih nije našao za potrebno da ih ukloni. Bilo je upravo suprotno; jer,mogli bismo da navedemo izvesne pape i kardinale koji su se čitavogživota trudili da imitiraju ove paganske nagoveštaje „bogova pri-rode”, kako u praksi tako i u teoriji.

U poljskom Podolju* je pre nekog vremena, u jednoj rimo-ka-toličkoj crkvi, postojala statua Hrista od crnog mermera. Verovalo seda u izvesne dane ona izvodi čuda, kao što su da kosa i brada na njojrastu naočigled posmatrača, i neka duga koja nisu tako bezazlena.Ruska vlada je na kraju zabranila ovu „predstavu”. Kada su 1585.protestanti preuzeli Embrun**, u crkvama ovog grada su pronašli „re-likvije” takvog karaktera da su, kako u Hronici stoji, „veterani huge-notske vojske crveneli u licu i nekoliko nedelja kasnije, kada bi neko

465

92 Dilar: „Histoire Abregee des Differents Cultes” (Kratka istorija raznih kultova), tom II., str. 285; Marteci: „Pagani e Christiani” (Pagani i Hrišćani), str. 78.* Današnja zapadna Ukrajina. (prim.prev.)** Grad i okrug u gornjim Alpima (prim. prev.)


pomenuo ovo otkriće”. U jednom uglu crkve Svetog Fijakra, blizuMonsoa u Francuskoj, postojalo je – i još uvek je tamo, ako se nevaramo – sedište koje zovu „stolica Sv. Fijakra”, koju je bio glas damože jalove žene da učini plodnim. I za jedan kamen u blizini Atine,nedaleko od takozvane „Sokratove grobnice”, govorilo se da pose-duje istu moć. Kada je, kako kažu, pre nekih dvadeset godina kraljicaAmelija, možda u veselom raspoloženju, sama probala eksperiment,neki katolički sveštenik koji je prolazio kroz Siru zasuo ju je beskra-jnim grdnjama i uvredama. Kraljica je, izjavio je, „sujeverni jeretik!”„gnusna veštica!” „Jezavelja koja se služi magijom.” Sigurno je dabi revnosni misionar dodao još mnogo toga da nije, usred svojepogrdne tirade, odleteo u blatnjavu baru pravo kroz prozor. Vrloggovornika je u tom pravcu poslala snažna ruka jednog grčkog oficira,koji je ušao u prostoriju baš u pravom trenutku.

Nikada nije došlo do velike verske reforme koja u početku nijebila čista i iskrena. Prvi sledbenici Bude, kao i Isusovi učenici, bezizuzetka su bili ljudi najvišeg morala. Odbojnost koju su verski re-formatori svih razdoblja osećali prema prljavštinama ma koje vrstese pokazuje u slučajevima Šakjamunija, Pitagore, Platona, Isusa, Sve-tog Pavla, Amonijusa Sakasa. Veliki predvodnici gnostika – ako su ibili manje uspešni – nisu pokazivali išta manje vrlina u praksi niti subili išta manje čisti u moralnom pogledu. Markion, Vasilid,93 Va-lentin, svi oni su bili dobro poznati po svom asketskom životu. Niko-laiti koji su, ako već od početka nisu pripadali velikoj zajednici ofita,smatrani jednom od manjih sekti koje su ovi apsorbovali početkomdrugog veka, duguju svoje poreklo, kao što smo pokazali, Nikoli izAntiohije, „čoveku koga bije glas besprekorne čestitosti, punomDuha Svetog i mudrosti”. Koliko je apsurdna ideja da bi takvi ljudimogli da ustanove „razvratne obrede”? Isto toliko koliko i optužitiIsusa da je promovisao slične obrede za koje vidimo da su bilinaširoko rasprostranjeni među srednjovekovnim „pravovernim” hri-šćanima iza sigurnog zaklona manastirskih zidova.

466


93 Tertulijan naziva Vasilida platonistom.

Međutim, ako se od nas traži da poverujemo u jednu takvu optu-žbu protiv gnostika, optužbu koja će sa desetostrukom zajedljivošćubiti vekovima kasnije izrečena protiv nesretnih starešina templara,zbog čega ne bismo poverovali da isto vredi i za takozvane pravo-verne hrišćane? Minucijus Feliks kaže kako je

Prâvi zločin drugačijeg verovanja jasno iznosi Jovan u svojimPoslanicama i Otkrivenju. „Koji ne priznaje Isusa Hrista da je došaou tijelu, takav je varalica i antihrist.”(2 Jov. 7) U svojoj prethodnojPoslanici on uči svoje vernike da postoje dva Trojstva (1 Jov. 5:7,8)– ukratko, sistemu nazarena.

Zaključak koga treba izvući iz svega ovoga je veštačko, dogmati-zovano hrišćanstvo iz Konstantinovog perioda jednostavno proizvodučenja brojnih, međusobno suprotstavljenih sekti koje su mahom činilipolutani, hrišćani čiji su roditelji bili pagani. Svaka od njih je moglada tvrdi za sebe da je preobraćena u takozvane pravoverne hrišćane. I,kako je svaka novorođena dogma morala da se uklopi u volju većine,svaka od sekti koje su je činile je bojila osnovu verskog učenja sop-stvenim nijansama, sve dok sâm car nije naterao nevoljne mase daprihvate ovaj bućkuriš kao otkrovenje Hristove vere. Iscrpljeno uza-ludnim pokušajima da artikuliše ovaj beskrajni mutljag špekulacijakoje su poticale od raznih naroda, a nesposobno da shvati religijuutemeljenu na čistom duhu jedne idealizovane zamisli, hrišćanstvose poklonilo brutalnoj sili koju je predstavljala Crkva oslonjena naKonstantinovu vlast. Od tog vremena, među hiljadama obreda, dogmii ceremonija koje je prekopirala od paganizma, Crkva može da pre-

467

„javnost optuživala prve hrišćane da su, prilikom obreda ‚SavršenePashe’, svakog novajliju prilikom prijema terali da zabije nož u deteskriveno ispod gomile brašna; njegovo telo je onda bilo služeno kaojelo na proslavi u kojoj je učestvovao ceo verski skup. Pošto su po-stali vodeća veroispovest, oni (hrišćani) su prebacili optužbu zaovako nastran obred na otpadnike iz svojih redova.”94

94 Č. V. King: „The Gnostics and their Remains” str. 197, fusnota 1.


tenduje na autorstvo samo jednog izuma – učenja o večnom proklet-stvu, i jednog običaja u vezi s njim, anateme. Prâvi pagani sa užasomodbacuju oba. Plutarh kaže:

468


95 Plutarh: „Rimska pitanja”, str. 44.

„Prokletstvo je strašna i teška stvar. Zbog toga je sveštenica Atinepohvaljena kada je odbila da prokune Alkibijada (zbog skrnavljenjaMisterija) kada su mase zahtevale od nje da to učini; jer, kako jerekla, ona je bila sveštenica molitvi a ne kletvi.”95

„Detaljna istraživanja bi pokazala”, kaže Renan, „da je gotovosve u hrišćanstvu puki balast dovučen iz paganskih Misterija. Prvo-bitni hrišćanski kult nije ništa drugo do Misterija. Čitav unutrašnjiporedak Crkve, stepeni inicijacije, zapovest ćutanja i masa fraza nacrkvenom jeziku nemaju nikakvo drugo poreklo … Revolucija kojaje zbacila paganizam na prvi pogled deluje kao … potpuni raskid saprošlošću … ali je narodna vera sačuvala simbole na koje je bilanavikla. Hrišćani su, u prvo vreme, uveli tako malo promena uobičaje privatnog i društvenog života, da za većinu njih iz četvrtog ipetog veka ostaje nejasno da li su ostali pagani ili su postali hrišćani;izgleda da su mnogi sledili neki neodlučni smer između ove dvevere.” Govoreći u nastavku o umetnosti, koja je sačinjavala suštinskideo antičke religije, on kaže kako „jedva da je morala da prekine sama kojom od svojih tradicija. Prvobitna hrišćanska umetnost ustvarinije ništa drugo do paganska umetnost koja počinje da pokazujeznake raspadanja, ili pak njeni prizemniji slojevi. Dobri Pastir iz rim-skih katakombi je kopija Aristeja ili Apolona Nomijusa, koji jeprikazan u istom položaju na paganskim sarkofazima, i još uvek nosiu ruci panovu frulu, usred četiri polugole figure koje simbolizujugodišnja doba. U hrišćanskim grobnicama na groblju Sv. Kalikstaprikazan je Orfej kako opčinjava životinje svojom muzikom. Nadrugim mestima, Hrist kao Jupiter-Pluton i Marija kao Prozerpinaprimaju duše koje Merkur, sa šeširom širokog oboda na glavi, držećiu ruci štap vodiča duša (psihopomposa), dovodi pred njih, u prisustvutri suđaje. Pegaz, simbol apoteoze; Psiha, simbol besmrtne duše;Carstvo Nebesko, otelovljeno u starcu, odnosno reci Jordanu, iPobeda, figura koja se nalazi na mnoštvu hrišćanskih spomenika.”

Kao što smo već pokazali, prvobitna hrišćanska zajednica se sa-stojala od malih grupa rasutih po okruženju, organizovanih u tajnadruštva sa lozinkama, rukovanjima i znacima za međusobno raspo-znavanje. Da bi izbegli nemilosrdne progone svojih neprijatelja, bilisu prinuđeni da potraže sigurnost i održavaju sastanke u napuštenimkatakombama, u planinama i drugim bezbednim pribežištima. Pri-rodno, na slične probleme je nailazila svaka verska reforma u svompočetku. Od same pojave Isusa i njegovih dvanaest učenika vidimoda se okupljaju podalje od gužve, u bezbednim pribežištima u divljinii kod prijatelja, u Vitaniji i na drugim mestima. Da se hrišćanstvo odsamog početka nije sastojalo od „tajnih zajednica”, istorija bi imalada zabeleži više činjenica o njegovom osnivaču i učenicima nego štoih sada ima.

Istraživač mora ostati zaprepašćen činjenicom koliko je beznača-jan bio utisak koji je ostavila Isusova ličnost na vek u kome je živeo.Renan pokazuje da Filon, koji je umro nedugo pre 50. godine, i kojije rođen mnogo pre Isusa, provevši sav svoj život u Palestini gde je,bar prema Jevanđeljima, „Radosna Vest” propovedana širom zemlje,nikada nije čuo za njega! Istoričar Josif, koji je rođen tri ili četiri go-dine posle Isusove smrti, pominje njegovo pogubljenje u jednoj jedi-noj kratkoj rečenici, pa čak je i tih nekoliko reči promenjeno„hrišćanskom rukom”, kako kaže autor Života Isusovog. Pišući neštopre kraja prvog veka kada je Pavle, učeni propagator, navodno osno-vao toliko crkava, i kada je Petar navodno uspostavio „apostolskonasleđe” za koje Irinejeva i Euzebijeva hronologija pokazuju da jeveć tada obuhvatalo niz od tri rimska episkopa,96 Josif, marljivibeležnik i pedantni istoričar čak i najbeznačajnijih sekti, potpuno ig-noriše postojanje ma kakve „hrišćanske” sekte. Svetonije, sekretarcara Hadrijana, pišući u prvoj četvrtini drugog veka, tako malo znao Isusu ili događajima u vezi s njim da kaže kako je car Klaudije„proterao sve Jevreje, koji su neprekidno izazivali nerede, podsticani

469

96 Linus, Anakletus i Kliment.


nekim Hrestusom” za koga moramo da pretpostavimo da označavaHrista.97 Sâm car Hadrijan, pišući još kasnije, tako je malo impre-sioniran principima ili značajem nove sekte da u jednom pismu Se-rvianusu pokazuje kako veruje da hrišćani obožavaju Serapisa.98 „Udrugom veku”, kaže Č. V. King, „sinkretičke sekte koje su se pojavileu Aleksandriji, samoj kolevci gnosticizma, našle su u Serapisu pro-ročki tip Hrista kao Gospoda i Stvoritelja svega, i Sudije živih imrtvih.”99 I zato, dok „paganski” filozofi nikada nisu videli u Sera-pisu, ili tačnije apstraktnoj ideji koja je u njemu otelovljena, ma štado ispoljavanja Anime Mundi, hrišćani su očovečili „Sina Božijeg”i njegovog „Oca”, ne našavši bolji model za njega od idola iz pagan-skog mita! „Nema nikakve sumnje”, primećuje isti autor, „da je Sera-pisova glava, koja se poput njegovog lica odlikovala ozbiljnim izamišljenim dostojanstvom, ponudila prvi uzor za buduće tipičneportrete Spasitelja.”100

U zabeleškama jednog putnika – čiju smo zgodu sa monasima naplanini Atos pomenuli na drugom mestu – otkrivamo da je, tokomnjegovog ranog života, Isus imao česte kontakte sa esenima koji supripadali pitagorejskoj školi, i bili poznati kao koinobi. Verujemo daje Renan bio vrlo ishitren kada je tako dogmatično, kako on inačečini, tvrdio da je „Isus potpuno ignorisao sama imena Bude, Zaratu-stre i Platona”; da nikada nije pročitao nijednu grčku ili budističkuknjigu, „mada je u sebi imao više elemenata koji su, da toga nije nibio svestan, proizašli iz budizma, parsizma i grčke mudrosti.”101 Topraktično znači napola verovati da se dogodilo čudo, i otprilike tolikoprepustiti sreći i slučaju. Čini nam se da se radi o zloupotrebi povla-šćenog položaja kada autor, koji tvrdi da prikazuje istorijske činjenice,

470


97 „Klaudijev život”, deo 25.98 „Vita Saturnini Vopiscus.”99 „The Gnostics and their Remains”, str. 68.100 U radu Pejna Najta „Ancient Art and Mythology” Serapis je predstavljen sa dugom

kosom, „po običaju zabačenoj unazad, od koje polaze uvojci koji padaju preko njegovihgrudi i ramena kao kod žena. Čitavo telo mu je obavijeno tankom tkaninom koja padado njegovih stopala”(§ CXLV.). Ovo je istovremeno i uobičajeni lik Isusa.

101 „Vie de Jesus”, str. 405.

izvlači zaključke koji mu odgovaraju iz pukih pretpostavki i onda tonaziva biografijom – Životom Isusovim. Ništa više od ma kog drugogsakupljača legendi koje se odnose na problematičnu istoriju nazare-nskog proroka, Renan nema ni pedalj sigurne osnove na kojoj možeda se održi; niti ma ko drugi može da tvrdi suprotno, osim na osnovudokaza izvedenih zaključivanjem. Pa ipak, dok Renan nema ni jednujedinu činjenicu na osnovu koje može da tvrdi kako Isus nikada nijeproučavao metafizičke principe budizma i parsizma, ili je čuo zaPlatonovu filozofiju, oni koji se ne slažu s njim imaju najboljemoguće razloge da veruju u suprotno. Kada ustanove da su – 1. svenjegove izreke u duhu pitagorejskog učenja, kad nije u pitanjudoslovno ponavljanje; 2. njegov moralni kod čisto budistički; 3. nje-gov način delovanja i životnog puta isti kao kod esena, i 4. njegovmistični način izražavanja, njegove parabole i postupci isti kao kodiniciranih, bilo da su Grci, Haldejci ili magi (jer su „Savršeni”, kojisu govorili tajnu mudrost, pripadali istoj školi drevnog znanja svudau svetu), teško je oteti se logičnom zaključku da je i on pripadaoistom društvu iniciranih. Deluje kao bedan kompliment Vrhovnomkada Mu nameću četiri često protivurečna jevanđelja u kojima nemani jedne jedine priče, rečenice ili osobenog izraza čiju paralelu nemožemo da pronađemo u nekom starijem učenju ili filozofiji. Sigurnoje Svemogući – makar da bi poštedeo buduće naraštaje njihovesadašnje konfuzije – mogao da sa Sobom, u Svom prvom i jedinomotelovljenju na Zemlji, donese nešto originalno – nešto što bi povuklojasnu liniju između Njega i gomile ovaploćenih paganskih bogovakoji su takođe rodile device, koji su svi bili spasitelji i na kraju ubijeniili se na neki drugi način žrtvovali zbog ljudskog roda.

Do sada se previše igralo na emotivnu stranu priče. Ono što jesvetu potrebno je manje veličanja a više vernijeg prikaza ličnosti kojuje bezmalo polovina hrišćanstva smestila na tron Svemogućeg. Mine sumnjamo u kompetentnost učenog, u svetu poznatog naučnikazbog onoga što nalazimo u njegovom Životu Isusovom, niti u nekojod njegovih istorijskih tvrdnji. Mi jednostavno dovodimo u pitanje

471


1. „Ne gomilaj blaga, već one stvarikoje niko ne može da ti oduzme.”

nekoliko neosnovanih i neodrživih tvrdnji koje su izmakle pažnjiemotivnog pripovedača na inače predivnim stranicama ovog rada –jednog žitija sazdanog gotovo isključivo na pukim pretpostavkama,a da ipak onaj o kome je reč, ukoliko ga prihvatimo kao istorijskuličnost, polaže daleko veće pravo na našu ljubav i poštovanje, grešani pored sve njegove veličine, nego ako ga predstavimo kao sve-mogućeg Boga. Svaki zaista pobožni um mora smatrati Isusa neu-spešnim jedino u ovoj potonjoj ulozi.

Bez obzira na oskudan broj starih filozofskih radova koji su dodanas sačuvani, nema broja slučajevima u kojima otkrivamo savršenupodudarnost među izrekama pitagorejaca ili hindusa i onih iz NovogZaveta. Postoji obilje dokaza za to. Ono što je potrebno je hrišćanskajavnost spremna da razmotri raspoložive dokaze i pokaže nepode-ljeno poštenje u izricanju konačne presude. Zatucanost je imala svojtrenutak i uradila je najgore što je mogla. „Ne treba da nas uplaši”,kaže profesor Miler, „ako naiđemo na tragove istine, pa čak i tragovehrišćanske istine, kod mudraca i zakonodavaca drugih naroda.”

Pošto budemo pročitali sledeće filozofske izreke, ko će moći da idalje veruje kako Isus i Pavle nikada nisu čitali radove grčkih i indi-jskih filozofa?

472


IZREKE SEKSTA PITAGOREJCA I

DRUGIH PAGANA

STIHOVI IZ NOVOGZAVETA

1.„Ne sabirajte sebi blaga na zemlji,gdje moljac i rđa kvari, i gdje lopovipotkopavaju i kradu.”(Mat. 6:19)

2. „Bolje je da onaj deo tela koji sezagnojio i preti da zarazi sve ostalobude spaljen, nego da nastavi daživi u drugom obliku (tj. životu).”

2. „I ako te ruka tvoja sablažnjava,odsijeci je: bolje ti je bez ruke uživot ući, negoli s obje ruke otići upakao.”(Mar. 9:43)

Platon uopšte nije krio činjenicu da je svoja najbolja filozofskaučenja dugovao Pitagori, i da je jedino bio prvi koji ih je sistematskiuredio, tu i tamo ih prožimajući svojim metafizičkim razmišljanjima.Ali je zato sâm Pitagora svoja teško razumljiva učenja dobio prvo od

473

3. „Morate da imate u sebi neštonalik Bogu, i da tako koristite sa-mog sebe kao hram Božiji.”

4. „Najveća čast koja se možeukazati Bogu je da pojmite i po-dražavate Njegovo savršenstvo.”

4. „Da budete sinovi Oca svojegakoji je na nebesima … budite vi,dakle, savršeni, kao što je savršenOtac vaš nebeski.”(Mat. 5:45,48)

5. „Ono što ne želim da ljudi meničine, ni ja ne želim da činim nji-ma.”(Odabrane izreke Konfučija,str. 76; pogledajte Konfučijeva de-la od Maksa Milera)

5. „I kako hoćete da vama čineljudi, činite tako i vi njima.”(Luka6:31)

6. „Mesec sija čak i u kući nitko-va.”(Manu)

6. „On svojim suncem obasjava izle i dobre; i daje dažd pravedni-ma i nepravednima.”(Mat. 5:45)

7. „Onima koji daju će se dati;onima koji zadržavaju za sebe ćese uzeti.”(Ibid)

7. „Jer ko ima, daće mu se, i pre-teći će mu; a ko nema, uzeće muse i ono što ima.” (Mat. 13:12)

8. Samo čist um vidi Boga.”(Ibid) – još uvek popularna izrekau Indiji

8. „Blaženi čisti srcem, jer će Bo-ga vidjeti.”(Mat. 5:8)

3. „Ne znate li da ste hram Božiji ida Duh Božiji obitava u vama?”(1Kor. 3:16)


potomaka Mohusa, a kasnije od indijskih bramana. I on je bio iniciranu Misterije među hijerofantima Tebe, persijskim i haldejskim magi-ma. I tako, korak po korak, možemo da pratimo poreklo većine našihhrišćanskih učenja do Srednje Azije. Izbacite iz hrišćanstva ličnostIsusa, koja je toliko uzvišena upravo zbog svoje neponovljive je-dnostavnosti, i šta ostaje? Istorija i uporedna teologija odjekuju mela-nholičnim odgovorom: „Nepovezani kostur skrpljen od najstarijihpaganskih mitova!”

Dok mitsko rođenje i život Isusa predstavljaju vernu kopiju onihkod bramanističkog Krišne, njegov istorijski karakter verskog refor-matora u Palestini je verni odraz onoga što je Buda radio u Indiji. Uviše aspekata velika sličnost među njima u filantropskim i duhovnimtežnjama, kao i u spoljnim okolnostima u kojima su živeli i radili,zaista je neverovatna. Mada je bio sin jednog kralja, dok je Isusovotac* bio skromni drvodelja, Buda nije rođenjem pripadao najvišojkasti bramana. Poput Isusa, bio je nezadovoljan dogmatizovanimduhom religije u svojoj zemlji, netolerancijom i licemerjem sve-štenog staleža, njihovim spoljnim pokazivanjem pobožnosti i jalovimceremonijalima i molitvama. Kao što je Buda drastično raskinuo satradicionalnim zakonima i pravilima bramana, tako je i Isus objaviorat farisejima i gordim sadukejima. Ono što je nazaren učinio usledsvog rođenja u niskom staležu i na skromnom društvenom položaju,Buda je radio u vidu dobrovoljnog ispaštanja. Putovao je naokolokao prosjak, i – ponovo kao Isus – u poznijem dobu života više sekretao u društvu svetovnjaka i grešnika. Obojica su imala za cilj kakodruštvenu tako i versku reformu; zadavši smrtni udarac staroj veri usvojim zemljama, svaki je postao osnivač nove religije.

Maks Miler kaže:

474


* H.P.B. je smetnula sa uma da se u dva Jevanđelja (po Mateju i Luki) iznosi Isusovrodoslov koji ga dovodi u vezu sa kraljevskim lozama Judeja, kao protivteža skromnomporeklu i društevnom položaju porodice u kojoj je rođen. To bi bila još jedna paralela saBudom, čije kraljevsko poreklo nikada nije bilo sporno. (prim.prev.)

Štaviše, profesor dodaje, da je bilo drugačije:

Isti je slučaj i sa Isusom. Dok se Filon, koga Renan naziva Isuso-vim starijim bratom, Hilel, Šamai i Gamaliel jedva pominju – Isus jepostao Bog! Pa ipak, čisti i božanski moralni kod kome je učio Hris-tos nikada ne bi mogao da se uporedi sa Budinim da nije bilo tra-gedije na Golgoti. Ono što je pomoglo obogotvorenju Isusa je bilanjegova dramatična smrt, dobrovoljno prinošenje sopstvenog životana žrtvu, koje je navodno učinjeno radi celog ljudskog roda, i kasnijezgodno udešene dogme o pokajanju koju su izmislili hrišćani. U In-diji, gde život sâm po sebi nema neku naročitu vrednost, raspeće biproizvelo slab efekat, ako bi ga uopšte i bilo. U zemlji u kojoj – čegasu svi indolozi potpuno svesni – verski fanatici dovode sebe u stanjau kojima život ističe iz njih kap po kap u ispaštanju koje traje godi-nama, gde fakiri sami sebi izgladnjuju na najstrašnije načine, gde sejoš uvek mlade i nežne udovice, neustrašivo prkoseći vladinim za-konima, kao i iz čistog verskog fanatizma, penju na muževljevu po-grebnu lomaču sa osmehom na licu, gde se, da navedemo reči velikogprofesora:

475

102 „Budizam”, str. 217.

„Budina reforma izvorno je imala mnogo više društveni nego verskikarakter. Najvažniji element budističke reforme je uvek bio njen dru-štveni i moralni kod a ne njene metafizičke teorije. Taj moralni kod jejedan od najsavršenijih za koje je svet ikada znao … i onaj, koji jemeditirao o tome kako da oslobodi čovekovu dušu od bede i straha odsmrti, oslobodio je narod Indije ponižavajućeg robovanja i svešteničketiranije.”

„Buda je mogao da podučava ma kojoj filozofiji koja mu sesviđala, i mi najverovatnije nikada ne bismo ni čuli za njega. Ljudine bi obraćali pažnju na njega, a njegov sistem bi bio samo još jednakap u moru filozofskih špekulacija kojima je Indija bila preplavljenau svim istorijskim razdobljima.”102


U takvoj zemlji bi čak i dobrovoljno raspeće prošlo nezapaženo.U Judeji, pa čak i među hrabrijim narodima od Jevreja – Rimljanimai Grcima – gde je manje-više svako gledao da preživi na svaki načini gde bi se većina ljudi očajnički borila za svoj život, tragični kraj ve-likog reformatora je bio sračunat da proizvede duboki utisak. Imenačak i takvih sporednih junaka kao što su Mucije Scevola, HoracijeKokles, majka braće Grah i drugi su dospela do potonjih naraštaja, atokom naših školskih dana, ako i u kasnijem životu, njihove bi-ografije su budile naše simpatije i izazivale naše iskreno divljenje.Ali možemo li ikada da zaboravimo prezriv osmeh izvesnih hindusau Benaresu, kada je jedna engleska lejdi, supruga nekog sveštenika,pokušala da ostavi utisak na njih pričajući im o veličini Isusove žrtve,koji je dao svoj život za nas? Tada nam je prvi put palo na pamet ko-liko je velika drama na Golgoti uticala na kasnije događaje koji supratili osnivanje hrišćanstva. Čak je i maštovitog Renana ovo ose-ćanje navelo da u poslednjem poglavlju svog Života Isusovog napišenekoliko stranica jedinstvene i saosećajne lepote.104

476


103 Maks Miler: „Christ and other Masters” (Hrist i drugi učitelji); „Chips from a Ger-man Work-shop”, tom 1.

104 Knjiga „Isusov život” od Štrausa, koju Renan naziva „praktičnom, preciznom,duhovitom i savesno napisanom,” inače jedan dosta sirov, ikonografski rad, na višenačina prevazilazi „Život Isusov” od francuskog autora. Ostavljajući po strani suštinskui istorijsku vrednost ova dva rada – sa kojima nemamo ničeg zajedničkog, ovde samoukazujemo na iskrivljenu sliku kojom Renan prikazuje Isusov lik. Ne možemo da smis-limo šta je moglo da navede Renana na tako pogrešan opis njegovog karaktera. Malo jeonih koji, odbacujući božansku prirodu nazarenskog proroka ali uvereni da on nije biopuki mit, mogu da pročitaju ovaj rad a da ne osete nelagodnost pa čak i bes zbog ovakvogpsihološkog sakaćenja. On od Isusa pravi neku vrstu sentimentalne budale, teatralnog

„Ljudi u najboljim godinama bacaju pod točkove svečanih kolana praznik u Džagernatu da budu smrvljeni pod težinom idola u kogaveruju, gde žalilac koji ne uspe da dobije odštetu gladuje do smrtipred vratima svog sudije, gde filozof koji misli da je naučio sve čemuovaj svet može da ga nauči i koji žudi za stapanjem sa Božanskimsopstvom tiho odlazi u vodu Ganga kako bi dostigao drugu obalupostojanja.”103

BUDA, ISUS IAPOLONIJE IZ TIJANE

Apolonije, savremenik Isusa iz Nazareta, poput njega je biooduševljeni osnovač nove duhovne škole. Možda manje metafizičani praktičniji od Isusa, ne tako blag i tako savršene prirode, on je ipakpreneo istu suštinu duhovnosti i iste uzvišene morlne istine. Njegovavelika greška je bila što ih je ograničio na više društvene staleže. Dokje Isus siromašnima i poniznima propovedao „na zemlji mir, međuljudima dobre volje” (Luka 2:14), Apolonije je bio prijatelj kraljevai kretao se u aristokratskim krugovima. Bio je rodom iz viših staležai bogat, dok „Sin čovječiji”, koji je predstavljao široke mase, „nemagdje glavu zakloniti” (Mat. 8:20); međutim, oba „čudotvorca” suočito težila istom cilju. Još pre Apolonija se pojavio Simon Mag, zvan„Sila Božija”. Njegova „čuda” su bila neobičnija, raznovrsnija i pouz-danije dokazana bilo od onih koja su vršili apostoli ili sâm filozof izGalileje. Materijalizam u oba slučaja poriče činjenice, ali ih istorijapotvrđuje. Apolonije se pojavio posle njih; koliko su veliki i slavnibili njegovi čudesni podvizi u poređenju sa onima koje je izvodio to-božnji osnivač hrišćanstva, prema tvrđenjima kabalista, možemo dapokažemo na osnovu svedočenja istorije i Justina Mučenika.105

Poput Bude i Isusa, Apolonije je bio beskompromisni protivniksvakog spoljnog pokazivanja pobožnosti, svih besmislenih verskihceremonija i licemerja. Ako je, poput hrišćanskog Spasitelja, mudrac

477

glupana opčinjenog sopstvenim lutanjima i govorima u nastojanju da ga svi obožavaju,koji na kraju biva uhvaćen u zamku svojih neprijatelja. Isus uopšte nije bio takav – jevre-jski filantrop, adept i mistik škole koju ne pamte ni Hrišćani ni Crkva – ako joj je ikadai znala za nju; heroj, koji je radije odabrao da rizikuje smrt nego da zadrži za sebe nekeistine za koje je verovao da bi koristile čovečanstvu. Mi dajemo prednost Štrausu kojiga (Isusa) otvoreno naziva varalicom i folirantom, tu i tamo dovodeći u pitanje čak injegovo postojanje, ali koji ga je barem poštedeo tog smešnog sentimentalizma koji muRenan pripisuje.

105 Pogledajte Poglavlje III., str. 97.


iz Tijane više voleo društvo siromašnih i pokornih, i ako je, umestoda umre u udobnosti navršivši stotu svojom voljom postao mučenik,objavljujući sa krsta božansku Istinu,106 njegova krv se mogla poka-zati isto tako efikasnom u potonjem širenju duhovnog učenja kao iona hrišćanskog Mesije.

Klevete kojima su zasipali Apolonija su bile i brojne i neistinite.Čak i osamnaest vekova posle njegove smrti episkop Daglas ga jeklevetao u svom radu u kome se obračunava sa „čudima.” Ali na ovomzadatku prečasni episkop je polomio zube na istorijskim činjenicama.Ako nepristrasno proučimo ovo pitanje, brzo ćemo primetiti da se etikaGautame-Bude, Platona, Apolonija, Isusa, Amonijusa Sakasa i nji-hovih učenika zasnivala na istoj mističnoj filozofiji. Svi su obožavalijed(i)nog Boga, bilo da su ga smatrali „Ocem” ljudskog roda, koji živiu čoveku kao što i čovek živi u Njemu, ili Nepojmljivim StvaralačkimPrincipom; i svi su živeli bogolikim životom. Amonijus je, govorećio svojoj filozofiji, učio da njihova škola vodi poreklo još od vremenaHermesa, koji je svoju mudrost doneo iz Indije. Bila je to ista mističnakontemplativna misao kao kod jogina: sjedinjavanje bramana sa nje-govim sopstvenim blistavim Ja – sa „Atmanom.” A ovaj hindu izrazje kabalistički, par excellence. Ko je “ja”? Ovo pitanje je postavljeno

478


106 U jednom nedavno objavljenom radu, pod naslovom „World's Sixteen CrucifiedSaviors” (Šesnaest raspetih spasitelja sveta) od gospodina Kersija Grejvsa, koji nam jeprivukao pažnju svojim naslovom, zaista smo bili zaprepašćeni, kao što smo i bili upo-zoreni na naslovnoj strani, istorijskim dokazima koji se ne mogu pronaći ni u istorijskimknjigama ni u usmenom predanju. Autor pokazuje kako je Apolonije, koji je predstavljenkao jedan od ovih šesnaest „spasitelja”, na kraju „raspet … ustavši iz mrtvih … pojaviose pred svojim učenicima pošto je vaskrsnuo i” – ponovo kao Hrist – „uverio TomuDidimosa” (‚Blizanca’, prim.prev.) nateravši ga da opipa rane od klinova na njegovimšakama i stopalima (pogledajte primedbu na str. 268). Za početak, ni Filostrat, Apoloni-jev biograf, ni zvanična istorija ne pominju tako nešto. Mada je tačno vreme njegovesmrti ostalo nepoznato, nijedan Apolonijev učenik nikada nije rekao da je ovaj bio raspet,niti da se iznebuha pojavio pred njima. Toliko o jednom „Spasitelju”. Posle toga se kažeda su i Gautamu-Budu, čiji je život i smrt detaljno opisalo nekoliko autoriteta, uključu-jući i Bartelemija Sen Ilera – „raspeli njegovi neprijatelji u podnožju planina Nepala”(pogledajte str. 107); dok nam budističke knjige, istorija i naučna istraživanja kažu, usti-ma Maksa Milera i mnoštva drugih orijentalista, da je „Gautama-Buda (Šakjamuni) umro

u Rig-Vedi. „Ja je Gospodar svih stvari … sve je sadržano u ovom Ja;sva ‚ja’ se sadrže u ovom Ja. Sâm Braman nije ništa drugo do Ja”,107

glasi odgovor. Idra Raba kaže sledeće: „Sve je On, a On je svudaskriven.”108 „Kabalistički Adam Kadmon sadrži u sebi sve duše Izra-elićana, i on sâm je prisutan u svakoj od duša”, kaže Zohar.109 Pripremaza eklektičku školu je otuda identična sa učenjima jogina, hindu misti-ka, i još ranijim budizmom Gautaminih učenika. I kada je Isus uveravaosvoje učenike da „Duha istine, koga svijet ne može primiti, jer ga nevidi, niti ga poznaje” prebiva sa i u njima, koji su „u meni, i ja uvama”,110 on samo izlaže isti princip koji se javlja u svakoj filozofijidostojnoj da se tako nazove. Labule, vrlo obrazovani i skeptični fran-cuski naučnik, ne veruje ni reč o čudima koja su pratila Budin život;međutim, dovoljno je iskren da da govori o Gautami kao nekom ko jeodmah iza Hrista po velikoj čistoti svoje etike i ličnom moralu. DeMuso ga, istina učtivo, prekoreva zbog oba ova mišljenja. Uznemirennaučnom protivurečnošću koja je posledica njegovih optužbi Gautame-Bude za obožavanje demona, on uverava svoje čitaoce da „ovaj ista-knuti naučnik jednostavno nije proučio predmetni problem”.111

479

kraj obala Ganga … Bio je stigao nadomak grada Kušinagara, kada je počela da ga na-pušta životna snaga. Zaustavio se u šumi i, sedeći pod drvetom sal, izdahnuo.” (MaksMiler:„Odlomci iz nemačke radionice“, tom I., str. 213) Pozivanja gospodina Grejvsana Higinsa i ser V. Džounsa, u nekim od njegovih ishitrenih špekulacija, ne dokazujuništa. Maks Miler iznosi neke drevne autoritete koji su napisali obimna dela” … kakobi dokazao da je Buda ustvari bio egipatski Tot, te da je bio Merkur, ili Vodan (božanstvostarih Slovena i Germana, prim.prev.), ili Zaratustra, ili Pitagora … Čak je i ser V.Džouns … prvo poistovetio Budu sa Odinom, a kasnije sa Šišakom”. Mi smo u devet-naestom, a ne u osamnaestom veku; i mada pisanje knjige na osnovu autoriteta najranijihorijentalista može na neki način da izgleda kao znak poštovanja prema prethodnicima,u naše vreme nije uvek sigurno eksperimentisati na taj način. Otuda ovom vrlo poučnomradu nedostaje jedna značajna odlika koja bi ga učinila još zanimljivijim. Autor je, poslePrometeja „Rimljanina” i egipatskog boga Alkida (str. 266), trebalo da kao sedamnaestog„raspetog Spasitelja” doda svom spisku „Veneru, boginju rata”, koju je zadivljenomsvetu predstavio gospodin Artemus Vord, „opsenar”!

107 „Čandogja-Upanišada”, III., 3, 4; Maks Miler: „Veda”.108 „Idra Rabba” X., 117.109 Uvod u „Zohar,” str. 305-312.110 Jovan 14.111 „Les Hauts Phenomenes de la Magie”, str. 74.


Sa svoje strane Bartelemi Sen Iler primećuje:

Ova zaslužena pohvala ne prevazilazi onu koju je sâm Labuleizrekao, a koja je toliko razgnevila de Musoa. „Mnogo je teže”, do-daje prvi, „shvatiti kako su ljudi koji su bez pomoći otkrivenja moglida se uzdignu tako visoko i priđu tako blizu istini.”113 Nama, opet,izgleda neobično što ima tako mnogo uzvišenih duša i „bez pomoćiotkrivenja”!

Zbog čega bi ma ko bio iznenađen što je Gautama bio u stanju daumre sa filozofskim spokojem? Kao što kabalisti ispravno kažu,

Mogli bismo da dodamo i to da onaj ko živi za ljudski rod čini jošveći podvig od onoga ko je dao život za njega.

Zabranjeno ime, u potrazi za kojim su toliki kabalisti – ne po-znavajući nijednog orijentalnog, pa čak ni evropskog adepta – uzaludtraćili svoje znanje i živote, prebiva uspavano u srcu svakog čoveka.Ovo čudesno ime koje, prema najstarijim proročanstvima, „juri kabeskrajnim svetovima [achoimeto srophaligni]”, može da se dokuči

480


„Ne ustežem se da kažem da, osim Isusa, među osnivačima re-ligija ne postoji besprekornija ni dirljivija osoba od Bude. Njegovživot je bez ijedne mrlje. Neprekidni heroizam koga pokazuje podu-dara se sa njegovim uverenjima … On predstavlja savršeni uzor svihvrlina koje sâm propoveda; njegovo odricanje, njegova samilost, nje-gova nepromenljiva dobroćudna narav, nikada ga nisu napustile. Udvadeset devetoj godini je napustio dvor svog oca da bi postaomonah i prosjak … a kada je umirao na rukama svojih učenika, to ječinio sa spokojem mudraca koji je ceo život posvetio vrlini i kojiumire uveren da je otkrio istinu.”112

„Smrt ne postoji i čovek nikada ne izlazi van univerzalnog tokaživota. Oni za koje mislimo da su umrli ustvari žive u nama, kao štoi mi živimo u njima … Što više neko živi za svoje bližnje, manjetreba da se boji smrti.”114

112 Bartelemi Sen Iler: „Le Buddha et sa Religion”, Pariz 1860.113 „Journal des Debats”, april 1853.114 „Dogme et Rituel de la Haute Magie”.

na dva načina: putem redovne inicijacije i „glasom tihim i tankim”(1Car. 19:12) koji je Ilija čuo u pećini na planini Horivu, „gori Božijoj”.„A kad to ču Ilija, zakloni lice svoje plaštem i izašav stade na vratimaod pećine. I gle, dođe mu glas govoreći …”(1 Car. 19:13)

Kada bi Apolonije iz Tijane poželeo da čuje „glas tih i tanak”, savbi se uvio u plašt od fine vune, na koji bi stao sa obe noge pošto biprethodno prešao preko njega rukama kako bi ga „namagnetisao”, ionda izgovorio ne samo „ime”, već prizivanje koje je dobro poznatosvakom adeptu. Onda bi navukao plašt preko glave i lica, i njegovprovidni ili astralni duh bi bio slobodan. U običnim prilikama nijenosio vunenu odeću ništa češće od sveštenika u hramovima. Pose-dovanje tajne kombinacije „imena” davalo je hijerofantu premoć nadsvakim bićem, ljudskim ili ma kojim drugim, koje je raspolagalomanjom duševnom snagom od njega. Stoga, kada nam Maks Milerkaže da je rukopis Kviče „veličanstvena tajna koju nikada ne smejuda otvore ljudske ruke”, kabalista savršeno shvata šta se time misli ini najmanje nije iznenađen kada čuje kako čak i ovaj učeni filologuzvikuje: „Šta to beše: ne znamo!”

Ne možemo dovoljno da ponovimo da se jedino posredstvomučenja starijih filozofija može shvatiti religija koju je Isus pro-povedao. Proučavajući Pitagoru, Konfučija i Platona možemo da sh-vatimo ideju koja leži u osnovi izraza „Otac” u Novom Zavetu.Platonov ideal Boga, koga naziva večnim, nevidljivim Bogom,Stvoriteljem i Ocem svih stvari,115 istovetan je sa Isusovim „Ocem”.Za ovo Božansko Biće grčki mudrac kaže da ne može da podlegnezavisti, niti da bude izvor ma kakvog zla, jer On može da proizvedejedino ono što je dobro i pravedno,116 i On sigurno nije Mojsijev Je-hova, „ljubomorni Bog”,* već Isusov Bog koji je „jedini blag”. On

481

115 „Timaj”, „Tolit.”, 269, E.116 „Timaj”, 29; „Fedar”, 182, 247; „Država” II., 379, B.* U prevodu Starog Zaveta Đure Daničića upotrebljen je izraz „Bog revnitelj”; među-

tim, u preciznijem prevodu Biblije kralja Džejmsa se izričito kaže „ljubomorni Bog.”Relevantni stihovi: 2 Moj. 20:5, 34:14; 5 Moj. 4:24, 5:9, 6:15, 29:20; Isu. 24:19; itd.(prim.prev.)


veliča Njegovu sveobuhvatnu, božansku silu117 i Njegovu svemoć,ali istovremeno nagoveštava da, kako je nepromenljiv, nikada nećepoželeti da promeni svoje zakone, tj. da iskoreni zlo iz sveta putemnatprirodnog čuda.118 On je sveznajući i ništa ne promiče Njegovombudnom oku.119 Njegova pravda, otelovljenu u zakonu o nadoknadii odmazdi, neće ostaviti nijedan zločin nekažnjenim, nijednu vrlinubez njene nagrade;120 stoga on (Isus) objavljuje da je jedini način dase Bogu ukaže poštovanje negovanje moralne čistote. On potpunoodbacuje ne samo antropomorfnu ideju da bi Bog mogao da ima ma-terijalno telo,121„već odbacuje sa gnušanjem sve one priče koje nižimbožanstvima pripisuju razne strasti, svađe i zločine svih mogućihvrsta”.122 On sa ogorčenjem odbacuje mogućnost da bi Bog mogaodopustiti da Ga umire, ili tačnije potkupe, razne molitve i žrtvopri-nošenja.123

Platonov Fedar pokazuje sve ono što je čovek nekada bio, i štojoš uvek može ponovo da postane.

„Pre nego što je čovekov duh potonuo u čulnost, što je otelovljenogubitkom krila koja je imao, živeo je među bogovima u vazdušastom[duhovnom] svetu gde je sve istinito i čisto.”

U Timaju on kaže da je „postojalo vreme kada se ljudski rod nijenastavljao sa kolena na koleno, već je živeo u vidu čistih duhova”.“U budućem svetu”, kaže Isus, „niti se žene niti se udaju, nego sukao anđeli Božiji na nebu.”(Mat. 22:30)

Istraživanja Labulea, Anketila Diperona, Kolbruka, BartelemijaSen Ilera, Maksa Milera, Špigela, Birnufa, Vilsona i mnogih drugihlingvista iznela su ponešto od istine na videlo. I sada, kada su teškoćeoko sanskrita, tibetanskog, singaleskog, zenda, pahlevija, kineskog,

482


117 „Zakoni” IV., 715, E.; X., 901, C.118 „Država” II., 381; „Teetet” 176, A.119 „Zakoni” X., 901, D.120 „Zakoni” IV., 716, A.; „Država” X., 613, A.121 „Fedar” 246, C.122 E. Zeler: „Platon i stara Akademija”.123 „Zakoni” X., 905, D.

pa čak i burmanskog, delimično savladane, a Vede, Zend-Avesta, bu-distički tekstovi, pa čak i Kapiline Sutre prevedeni, širom su otvorenavrata koja, kada jednom prođemo kroz njih, moraju zauvek da za-tvore za sobom ma kakve špekulante ili naprosto neznalice kojikleveću drevne religije. Sve do sadašnjeg vremena sveštenstvo je, daupotrebimo reči Maksa Milera –

Kada čitamo prâvu istoriju Bude i budizma od Milera, i emotivnamišljenja koja su o njoj izneli Bartelemi Sen Iler i Labule, i kada,posle svega, jedan papistički misionar, očevidac, koji sigurno ne bimogao biti optužen za pristrasnost u korist budista – mislimo na AbeIka – može da izrazi jedino svoje divljenje prema uzvišenom ličnomkarakteru ovih tobožnjih „obožavalaca đavola”, onda moramo dasmatramo filozofiju Šakjamunija za nešto više od religije fetišizma iateizma, u šta bi katolici želeli da nas uvere. Ik je bio misionar i nje-gova prva dužnost je bila da veruje kako budizam nije ništa drugo doizdanak kulta Satane. Siroti Abe je izbrisan sa spiska misionaraRima125 kada je njegov putopis objavljen. Ovaj slučaj dobro ilustrujekoliko malo istine možemo da naučimo o religijama drugih naroda

483

124 Maks Miler: „Budizam” april 1862.125 Maks Miler u svom delu „Odlomci iz nemačke radionice“, Tom I., str. 187, o Abe

Iku kaže sledeće: „Pokojni Abe Ik je bio toliko naivan kada je isticao sličnosti izmeđubudističkih i rimo-katoličkih obreda da je bio iznenađen kada su njegova izvanredna‚Putovanja na Tibet’ stavljena ‚na Indeks.’(Index Prohibitorum, spisak zabranjenih kn-jiga u Rimo-katoličkoj crkvi, prim.prev.) ‚Čovek mora da ostane zapanjen,’ piše on, ‚nji-hovom velikom sličnošću sa katolicizmom. Epsikopov štap, mitra, odora, okrugli šeširkoga velike lame nose kada putuju …. misa, dupli hor, recitovanje psalama, isterivanjeduhova, kadionica sa pet lanaca koja može po želji da se otvara i zatvara, blagoslovikoje lame dele ispružajući desnu ruku nad glavom vernika, brojanice, celibat sveštenika,pokore i povlačenja u samoću, kultovi svetitelja, post, procesije, litanije, sveta vodica;sve su to sličnosti između nas i budista.’ Mogao je svom spisku da doda i tonzure, re-likvije i ispoved.”

„po pravilu obraćalo pažnju jedino na obožavanje đavola i orgije pa-ganskih kultova ... ali su retko, ako su se ikada, potrudili da otkrijuprâvi, originalni karakter neobičnih oblika vere i kultova koje nazi-vaju đavoljim delom”.124


od misionara, kada njihove izveštaje prvo pregledaju nadređenicrkveni autoriteti, dok prethodni bivaju okrutno kažnjeni kad godkažu istinu. Kada je ove ljude, koje su zvali i još uvek nazivaju„sramnim asketama,” ukratko sledbenicima raznih indijskih sekti podopštim nazivom „jogin,” Marko Polo upitao: „Kako to da se ne stideda idu naokolo potpuno goli?”, oni su začuđenom putniku iz trinae-stog veka dali isti odgovor kao i misionaru iz devetnaestog:

Neko bi mogao da sastavi neobičan spisak izgovora i objašnjenjakoje je hrišćansko sveštenstvo smišljalo kao objašnjenje za sličnostikoje se svakodnevno otkrivaju između rimokatolicizma i „paganskih”religija. Ipak, i letimičan pogled na njih bi neizbežno doveo do ne-pokolebljive tvrdnje da su pagani širom sveta oponašali učenja hri-šćanstva! Platon i njegova stara Akademija su pokrali svoje ideje odhrišćanskog otkrivenja – rekoše crkveni oci iz Aleksandrije!! Bramanei Manu su pozajmljivali od jezuitskih misionara, dok je Bhagavad-Gitusastavio otac Kalme, koji je preobrazio Hrista i Jovana u Krišnu iArđunu kako bi ih približio indijskom umu!! Beznačajna činjenica dasu budizam i Platonovo učenje vekovima stariji, a da su se Vede većbile izopačile u bramanizam pre pojave Mojsija ništa ne menja. Istovaži i kada je u pitanju Apolonije iz Tijane. Mada njegove isceliteljskemoći nisu mogle da budu dovedene u pitanje s obzirom na sve-dočanstva careva, njihovih dvorova i stanovništva više gradova, i madaje tek nekolicina svih njih ikada čula za nazarenskog proroka u čija„čuda” se uverilo svega nekoliko budućih apostola čije biografije dodanašnjeg dana ostaju problem za istorijsku nauku, ipak Apolonijemora da bude shvaćen kao „Hristov imitator”.

484


126 „Crawford's Mission to Siam” (Krofordova misija u Sijamu), str. 182.

„Idemo goli jer smo goli i došli na ovaj svet, i ne želimo da pose-dujemo ma šta što je od ovog sveta. Štaviše, nismo opterećenitelesnim grehom, pa stoga nemamo razloga da se stidimo svojegolotinje išta više nego što se vi stidite da pokažete svoju šaku ililice. Vi koje muče telesni gresi imate pravo što se stidite i pokrivatesvoju golotinju.”126

Ako se još uvek može naći mnogo zaista pobožnih, dobrih i česti-tih ljudi među katoličkim, grčkim i protestantskim sveštenstvom, čijaiskrena vera koristi najbolje što može njihove umne sposobnosti ikoji, budući da se nikada nisu kretali među paganima, mogu da ispa-dnu nepravedni prema njima jedino usled svog neznanja, to nijeslučaj kada su misionari u pitanju. Izvrdavanja kojima redovnopribegavaju imaju za cilj da hristolikom životu hindu i budističkihasketa, kao i mnogih lama, prišiju obožavanje demona. Godine pro-vedene u putovanju među „paganskim” narodima Kine, Tatarije, Ti-beta i Indije su im pružile obilje dokaza koliko su nepravednoklevetani takozvani idolopoklonici. Misionari pred svetom koga po-kušavaju da obmanu ne mogu da iskoriste kao izgovor čak ni iskrenuveru, i, uz vrlo malo izuzetaka, možemo bez uvijanja da parafrazi-ramo primedbu koju je izneo Garibaldi i kažemo da:

485

„Sveštenik dobro zna da je varalica, osim ako nije budala ili akosu ga učili da laže još od malih nogu.”


Poglavlje VIII

JEZUITI I MASONERIJA

JAN-BUH-LUN

Zohar i rabin Simeon Red Jezuita i njihova povezanost sa nekimod redova Masonerije Njihovim članovima su dopušteni zločini Upoređenje principa Jezuita i paganskih moralista Trojna prirodačoveka u egipatskoj Knjizi mrtvih Masonerija se više ne skriva Progoni Templara od strane Crkve Tajni masonski izrazi „Zabranjeno ime” nije Jehova

„Sinovi hrišćana i katolika mogu da optuže svoje očeve za jeres …iako znaju da će njihovi roditelji zbog toga biti živi spaljeni … I nesamo da mogu da ih ostave bez hrane, ukoliko pokušaju da ih odvrateod katoličke vere, VEĆ SA PUNIM PRAVOM MOGU DA IH UBIJU.”

Jezuitsko pravilo (F. Stefen Fagundez, u “Proecepta Decalogi” (Deset pravila).

Lugduni, 1640).

„Premudri. – Koji je čas?”„Poštovani K. S. Vorden. – Prvi je čas dana, vreme kada je veo hramaraskinut na dvoje, kada su se tama i nemi užas raširili po zemlji –kada je svetlost zgasla – kada su alatke Zanata polomljene – kada seplamena zvezda skrila – kada je kamena kocka prsla – kada je ‚REČ’izgubljena.”

“Magna est Veritas et Praevalebit” (Istina je velika i na kraju pobeđuje)

486

Najveći kabalistički rad Hebreja – Zohar – sastavio je rabinSimeon Ben-Johaj. Prema izvesnim kritičarima, to je urađeno višegodina pre hrišćanske ere; prema drugima, tek posle uništenjaHrama*. Međutim, rad na njemu je završio tek Simeonov sin, rabinEleazar, i njegov sekretar rabin Aba; jer rad je toliko obiman a stvario kojima se u njemu raspravlja toliko maglovite da čak ni čitav životovog rabina, zvanog Princ kabalista, nije bio dovoljan da se posaoprivede kraju. Kako se znalo da on poseduje ovo znanje, kao i Merka-bu**, što mu je omogućavalo da primi „Reč”, život mu je bio u opa-snosti pa je morao da pobegne u divljinu, gde je živeo u pećini punihdvanaest godina, okružen odanim učenicima, da bi na kraju i umrotamo, okružen znamenjima i čudima.1

Ali koliko god da je sâm rad obiman, koliko god da obuhvata glavnedelove tajnog, usmenog predanja, ipak ni izdaleka ne sadrži sve.

Dobro je poznato da je ovaj poštovani kabalista prenosio naj-važnije delove svog učenja isključivo usmeno, i to vrlo malom brojuprijatelja i učenika, uključujući i svog jedinog sina. Prema tome, bezupućivanja u Merkabu na kraju svega, proučavanje kabale nikadaneće biti upotpunjeno, a Merkaba se može naučiti jedino u „tami, napustom mestu, posle mnogih strašnih iskušenja”. Posle smrti SimonaBen-Johaja ovo tajno učenje je ostalo nedokučiva tajna za spoljnisvet. Prenošena jedino kao misterija, bila je usmeno saopštavana ka-ndidatu, „licem u lice, šapatom na uvo”.

487

Jezuiti i masonerija

* 70. po Hristu. (prim.prev.)** „Kočije,” tj. sredstvo koje iniciranog prenosi u duhovni svet. (prim.prev.)1 Zapisana su mnoga čuda koja su se navodno odigrala prilikom njegove smrti, ili

bismo radije rekli njegovog prevođenja na drugu stranu; jer on nije umro kao što drugiumiru, već se, pošto je iznenada nestao, dok je bleštava svetlost ispunila pećinu sjajem,njegovo telo ponovo ukazalo iznad svojih zemaljskih ostataka. Kada je ova nebeskasvetlost zgasla do uobičajene polutame sumračne pećine – tek tada su, kako kažeGinzburg, „učenici Izraela opazili da se svetlost Izrailjeva ugasila”. Njegovi biografinam kažu da su se tokom priprema za njegov pogreb i same sahrane čuli glasovi sa neba.Kada je kovčeg sa njegovim telom spušten u duboku jamu koja je iskopana, iz njega sevinuo plamen i začuo snažan, veličanstven glas kako izgovara sledeće reči: „Ovo je onajkoji je naterao zemlju da se zatrese, i kraljevstva da zadrhte!”

Masonska zapovest koja glasi „reč tiho prošaputana na uvo”, ust-vari predstavlja nasleđe preuzeto od tanaim i drevnih paganskih Mis-terija. Njena savremena upotreba mora biti posledica predugačkogjezika nekog kabalističkog otpadnika, mada je sama „reč” samo „za-mena” za „izgubljenu reč”, relativno skoro izmišljena, kao što ćemopokazati u daljem tekstu. Istinita reč je zauvek ostala u isključivomposedu adepata raznih zemalja istočne i zapadne hemisfere. Jedinoje vrlo ograničen broj vrhovnih članova templara i nekolicina ro-zenkrojcera iz sedamnaestog veka, uvek blisko povezanih sa arap-skim alhemičarima i iniciranima, zaista mogla da pohvali da je zna.Od sedmog pa sve do petnaestog veka nije bilo nikog u Evropi ko jeznao za nju; i mada je bilo alhemičara i pre Paracelzusa, on je bioprvi koji je prošao prâvu incijaciju, tj. onaj završni obred koji jeadeptu davao moć da putuje ka „plamenu ognjenom iz kupine”(2Moj. 3:2) nad svetim tlom, i da uzme zlatno „tele koje bijahu načinilii spali ga ognjem, i satr ga u prah … prosu ga po vodi”(2 Moj. 32:20).Onda su, zaista, ova magična voda i „izgubljena reč”, vratili u životmnoge od Adonirama, Gedalija i Hirama Abifa pre Mojsijevog vre-mena. Prâva „reč”, umesto koje Mek Binek i Mah sada koriste za-menu, upotrebljavana je hiljadama godina pre nego što je njenpseudo-magijski efekat isproban na „udovičinim sinovima”* tokomposlednja dva veka. Ko je, u stvari, bio prvi operativni Mason od makakvog značaja? Ilaja Ešmol, poslednji od rozenkrojcera i alhe-mičara. Uveden je u Operativno Masonsko Društvo u Londonu1646., a umro 1692. U to vreme masonerija nije bila ono što će po-stati kasnije; nije bila ni politička ni hrišćanska ustanova, već prâvatajna organizacija, koja je u svoje društvo primala sve ljude željne dazadobiju neprocenjivi blagoslov slobode savesti i izbegnu progonuCrkve.2 Tek nekih tridesetak godina posle njegove smrti na površinuje izbilo ono što se sada naziva savremenom masonerijom. Ona jezvanično rođena 24. juna 1717. u krčmi Jabukovo drvo, u Čarls Stritu

488


* Alegorijski izraz za Masone. (prim.prev.)2 Plot: „Natural History of Staffordshire” (Prošlost Stafordšira), objavljena 1666.

I tako se ruši veliki ep o masonima, koga zapeva toliko taja-nstvenih vitezova kao da se radi o objavi još jednog jevanđelja. Kaošto vidimo, Solomonov Hram potkopavaju i ruše njegovi sopstvenipredvodnici, „Majstori masoni” ovog našeg veka. Ali ako, sledećidovitljiv egzoterijski opis iz Biblije, još uvek postoje masoni koji gai dalje doslovce smatraju građevinom što je nekada zaista postojala,ko će od proučavalaca ezoterijskog učenja ikada smatrati da je ovajmitski hram išta drugo do alegorija, puko otelovljenje tajne nauke?Odluku o tome da li je ikada postojao prâvi hram koji je tako zvan iline možemo da prepustimo arheolozima, ali činjenicu da njegov de-taljan opis u Prvoj knjizi o Carevima predstavlja čistu alegoriju ni-jedan ozbiljan naučnik, upućen u antičke, kao i srednjovekovne izrazekabalista i alhemičara, neće ni pokušati da dovede u pitanje. GradnjaSolomonovog Hrama simbolično predstavlja postepeno dolaženje dotajne mudrosti, ili „magije”, uzdizanje i razvoj duhovnog iz ze-maljskog, ispoljavanje moći i raskoši duha u fizičkom svetu, krozmudrost i genijalnost graditelja. Kasnije, kada bi postao adept, bio bimoćniji i od samog Solomona, postao bi simbol Sunca ili same Sve-tlosti – svetla prâvog, subjektivnog sveta, koje blista u tami obje-ktivnog univerzuma. To je „Hram” koji se može podići bez ijednogudara čekića, ili zvuka ma kakvog gvozdenog oruđa koji bi se čuotokom „gradnje”.

545

Ako je Masonerija, kao što se tvrdi, progresivno učenje i školačiste religije, onda bi trebala da se neprekidno nalazi na braniku ci-vilizacije, a ne na začelju. A ako se radi samo o pukom proveravanjuu praksi, o grubom pokušaju čovečanstva da reši neke od najdubljihproblema svoje rase, i ničem višem, onda ona mora da ustupi mestosposobnijim naslednicima, možda jednom od onih koje ja i vi pozna-jemo, jednom koji je mogao brže da priskoči u pomoć ljudima načelu reda tokom njegovih najvećih uspeha, govoreći im kao što jedemon govorio na uvo Sokratu.

Najiskrenije vaš,ČARLS SOTERAN.”


546


72 Pitagora.

Na Istoku ovo učenje ponegde nazivaju „sedmospratnim”, a nadrugim mestima „devetospratnim” hramom; svaki sprat alegorijskiodgovara jednom stepenu stečenog znanja. Širom zemalja Orijenta,gde god se proučavaju magija i mudrost-religija, one koji se služenjima, ili ih tek uče, nazivaju Graditeljima – jer oni grade hramznanja, tj. tajne nauke. Adepte koji su aktivni nazivaju praktičnim ilioperativnim Graditeljima, dok učenike ili novajlije svrstavaju ušpekulativne, odnosno teoretske. Prvi na delu prikazuju svoju kon-trolu nad silama nežive kao i žive prirode; drugi se tek usavršavaju upojedinim delovima svete nauke. Nepoznati osnivači prvih mason-skih gildi su očigledno „pozajmili” ove izraze na samom početku is-torije Zanata.

Među izrazima koji su sada popularni, „Operativni masoni” pred-stavljaju zidare i zanatlije koji su činili članstvo Zanata sve do vre-mena Ser Kristofera Rena, a tzv. „Špekulativni masoni” sve članovereda, prema savremenom shvatanju. Rečenica koja se pripisuje Isusu:„Ti si Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata paklaneće je nadvaladati” (Mat. 16:18), iskrivljenu kakva je sada, lošimprevođenjem i još gorim tumačenjem, jasno pokazuje svoje prâvoznačenje. Već smo pokazali značenje reči Pater i Petra kod hijero-fanata – tumačenje ispisano na kamenim tablicama inicijator je priposlednjoj inicijaciji predavao odabranome koji će postati budućitumač. Upoznavši se sa njenim misterioznim sadržajem, koje mu jeotkrivalo tajne stvaranja, inicirani bi sâm postajao graditelj, jer jenaučio dodekaedron, tj. geometrijsku figuru po kojoj je izgrađenavaseljena. Onome što je naučio prilikom ranijih inicijacija o upotrebipravila i arhitektonskih principa dodavan je krst, čija vertikalna i po-dužna linija su trebale da obrazuju temelj duhovnog hrama, postav-ljene unakrst iznad čvora ili središnje, osnovne tačke – suštinskogelementa svega postojećeg,72 predstavljajući tako prvu konkretnuideju o božanstvu. Odatle je mogao, kao Majstor graditelj (pogledajte

1 Kor. 3:10), da podigne hram mudrosti na onom kamenu zvanomPetra za sebe; i postavivši siguran temelj, pusti da „drugi zida nanjemu”.

Egipatskom hijerofantu je davana četvrtasta kapa, koju je moraoda nosi neprekidno, i kvadrat (pogledajte masonske oznake), bezkoga nikada nije mogao da putuje van zemlje. Savršeni Tau obrazo-van od vertikalne (silazećeg muškog zraka, ili duha) i ženske linije(ili materije, ženskog zraka), i globalnog kruga je bio znamenje Izidei ovaj egipatski krst je stavljan na grudi Egipćanina tek kada bi umroi bio sahranjen kao mumija. Ove četvrtaste kape do današnjeg dananose jermenski sveštenici. Tvrdnja da je krst čisto hrišćanski simbolprvi put uveden posle početka naše ere je zaista čudna, jer vidimoJezekilja kako obeležava čela ljudi Judinog plemena koji su se bojaliGospoda (Jezek. 9:4) znakom Tau, kako je prevedeno u Vulgati. Nadrevnom hebrejskom ovaj znak je ovako izgledao , ali u origi-nalnim egipatskim hijeroglifima to je bio savršen hrišćanski krst

. I u Otkrivenju tzv. „Alfa i Omega”(tj. duh i materija), prvi iposlednji, obeležava imenom svog Oca čela odabranih.

A ako su naše tvrdnje pogrešne, ako Isus nije bio inicirani, Maj-stor-graditelj, ili Majstor-mason kako se to sada naziva, kako to dana većini drevnih katedrala nalazimo ovu figuru sa masonskim oz-nakama pored sebe? Na katedrali Santa Kroče (Svetog Krsta) uFirenci, nad glavnim portalom se može videti figura Hrista kako držiu ruci savršeni kvadrat.

Preživeli „Majstori-graditelji” operativnog zanata prâvog Hramamogu da idu bukvalno polugoli i da večno lutaju kao pustinjaci – aline zbog nekakvog detinjastog obreda, već zato što, poput „Sina Čo-vječijeg”, nemaju gde da spuste glavu – a ipak su oni jedini koji jošposeduju „Reč”. Njihovo „uže za vuču” je sveti trostruki konopacizvesnih bramanskih sanjasija, ili pak vrpca na koju izvesne lamevešaju svoje ju-kamenove, ali nijedan od njih se ni za svo blago So-lomona i Sabe ne bi rastao sa ovim naoko bezvrednim amajlijama.Fakirov štap od bambusa sa sedam čvorova može da postane isto tako

547


moćan kao Mojsijev štap „koji beše načinjen između dve večeri i nakome beše urezano i prikazano veliko i slavno IME pomoću koga jetrebalo da čini čuda u Mizraimu”.

Ali ovi „operativni radnici” se uopšte ne boje da bi njihove tajnemogli da odaju podmukle starešine sveštenih bratstava, mada ih jenjihov naraštaj primio od nekih drugih prethodnika, a ne „Mojsija,Solomona i Zorovavelja”. Da je Mouzes Majkl Hejs, izraelitski bratkoji je uveo masoneriju Kraljevskog Luka u svoju zemlju (decembra1778.)73 imao proročki nagoveštaj budućih izdaja, mogao je da uvedei efikasnije zakletve od onih koje imaju.

I zaista, zvučna fraza Kraljevskog Luka, „dugo izgubljen ali sadapronađen”, ispunila je svoje proročko obećanje. Lozinka tog stepenaviše nije „JA SAM ONAJ ŠTO JEST.” Sada jednostavno glasi: „Bejah,ali više nisam!”

Da ne bismo bili optuženi kako se hvalimo na prazno, daćemoključeve nekoliko tajnih šifri najizuzetnijeg i najvažnijeg od tako-zvanih viših masonskih stepena. Ako se ne varamo, one nikada prenisu bile otkrivene javnosti (osim one za masone Kraljevskog Luka,1830. godine), već su ljubomorno čuvane unutar pojedinih redova.Mi nismo vezani ni obećanjem, ni obavezom, ni zakletvom, i stogane narušavamo poverenje. Naš cilj nije da zadovoljimo puku rado-znalost; jedino želimo da pokažemo masonima, kao i pripadnicimasvih drugih društava na Zapadu – uključujući tu i Družbu Isusovu –da ne mogu biti sigurni da će zadržati ma kakve tajne čije otkrivanjedovoljno interesuje Bratstva sa Istoka. Po logici, to može da impokaže da iako ovi drugi mogu da skinu maske koje razna evropskadruštva nose, oni sami su savršeno uspešni u nošenju sopstvenih„vizira”; jer, ako postoji nešto što svi priznaju, to je činjenica da ni-jedna od prâvih tajni ma kog preživelog drevnog bratstva nije dospelau ruke profanih.

548


73 Prva Velika Podružnica je osnovana u Filadelfiji 1797.

Neke od ovih šifri su upotrebljavali jezuiti u svojoj tajnoj prepisciu vreme zavere jakobinaca, i kada je masonerija (kao navodni nasled-nik templara) bila korišćena od strane Crkve u političke svrhe.

Findel kaže (pogledajte njegovu „Istoriju masonerije”, str. 253)da u osamnaestom veku

U delu “Sincerus Renatus” (Iskreno preobraćeni), S. Rihtera izBerlina (1714.) vidimo da su saopštavani zakoni po kojima bi vladalitzv. „Zlatni rozenkrojceri” koji „nose nepogrešive znake jezuitskogdoterivanja.”

Počećemo sa kriptografima „Suverenih prinčeva ružinog krsta”,nazivanih i Vitezovi Svetog Andreja, Vitezovi Orla i Pelikana, Here-dom, Rosae Crucis, Rosy Cross, Trostruki Krst, Savršeni Brat, PrincMason, itd. I „Heredom Rosy Cross” tvrdi da vodi poreklo od Tem-plara, iz 1314. godine.74

549

74 Pogledajte Jarkerove “Notes on the Mysteries of Antiquity”, str. 153.


„pored savremenih vitezova templara, vidimo da i jezuiti … iskri-vljuju pošteno lice masonerije. Mnogi masonski autori, koji su dobropoznavali taj period, i tačno znali za sve događaje koji su se odigrali,nepokolebljivo tvrde da su u to vreme i kasnije jezuiti vršili pogubanuticaj na bratstvo, ili u najmanju ruku nastojali da ga izvrše”. U vezisa redom rozenkrojcera primećuje, pozivajući se na prof. Vuga, daje „u početku njegov cilj bio … ništa manje od podrške jačanju ka-tolicizma. Kada je ova religija pokazala odlučnost da potpuno ugušislobodu misli … rozenkrojceri su u istoj meri proširili svoje planovekako bi, ako je moguće, zaustavili napredak ovog široko raspro-stranjenog prosvetljenja.”

Vitezovi Kadoš imaju drugu šifru – ili, tačnije, hijeroglif – koji je,u ovom slučaju, uzet iz hebrejskog, možda da bi bio više u skladu sabiblijskim Kadešim iz Hrama.75

550


TAJNA MASONSKA ŠIFRA:

75 Pogledajte 2 Car. 23:7, tekst na hebrejskom i engleskom, naročito onaj prvi. U ste-penu Kadoš je izloženo učenje o poreklu koje masonerija vodi od Mojsija, prekoSolomona, esena i templara. Vitezovi Kadoš iz redova hrišćana bi mogli da naslutekakvoj vrsti „hrama” su njihovi preci, sa takvim genealoškim poreklom, bili pripojeni,čitajući 13. stih istog poglavlja koje je gore navedeno.

ŠIFRA VITEZOVA RUŽINOG KRSTA HEREDOM

(iz Kilvininga)

ŠIFRA VITEZOVA KADOŠ

(Isto Beli i Crni Orao i Veliki Izabrani Vitez Templar)

ŠIFRA

HIJEROGLIF K KAD

Što se tiče šifre Kraljevskog Luka, ona je već otkrivena, ali i mimožemo ovde da je prikažemo malo uvećanu.

Ova šifra se sastoji od izvesnih kombinacija pravih uglova, sa ilibez tačaka. Ovo što sledi je osnova od koje je oblikovana.

551


Sad, (engleski) alfabet se sastoji od dvadeset šest slova, a kada seova dva znaka rastave na delove, dobija se trinaest različitih slovnihoznaka:

552


Tačka stavljena unutar svakog od njih daje još trinaest:

Time se dobija ukupno dvadeset šest, koliko slova ima i u engleskom alfabetu.

Pored ovih znakova francuski masoni su, očigledno po uputstvu njihovih prepredenihučitelja – jezuita, usavršili ovu šifru u svim njenim pojedinostima. Tako imaju znake čak i zazareze, diftonge (dvojne glasove), akcente, tačke, itd., a oni izgledaju ovako:

Prema prvom metodu, alfabet izgleda ovako:

A prema drugom metodu, ovako:

Postoje bar dva načina da se ova slova kombinuju i upotrebljavaju za potrebe tajne prepiske. Jedan metod je da se

prvi od znakova je “a”: isti znak, ali sa tačkom je Drugi način je da seupotrebe redom za prvu polovinu alfabeta:

itd., sve do “m”, posle čega se ponavljaju, ovog puta sa tačkom,počevši od

“ZABRANJENO IME” NIJE JEHOVA

Za sada će ovo biti dovoljno. Mogli bismo, ako želimo, da damoi brojčane alfabete sa ključevima za njihovu upotrebu, ili drugi metodkoga koriste masoni Kraljevskog Luka, koji jako liči na izvesna hinduslova: G El Tajanstvenog Grada; dobro poznatog oblika de-vanagari pisma (francuskih) Mudraca Piramida; zatim UzvišenogMajstora Velikog Dela, i druge. Ipak, uzdržaćemo se od toga, ali nekabude jasno, samo iz tog razloga što neki od ovih pobočnih ogranakaizvorne masonerije Plave lože još uvek pokazuju da bi se ubudućemogli pokazati korisnim. Što se tiče ostalih, mogu da idu i otići ćena zgarište istorije. Visoki masoni će razumeti šta time mislimo. Sadamoramo da iznesemo dokaze za ono što smo izjavili, i da pokažemoda će reč Jehova, ako je masonerija i dalje bude upotrebljavala, uvekostati samo zamena, ali se nikada neće poistovetiti sa izgubljenimimenom pomoću koga se izvode čuda. Kabalisti tako dobro znaju zato, da u njihovoj detaljnoj etimologiji ove reči [slovo] ubedljivopokazuju da je ona samo jedna od mnoštva zamena za prâvo ime, ida se sastoji od dvojnog imena prvog androgina (dvopolnog bića) –Adam i Eva, Jod (ili Jodh), Vau i He-Va – gde je ženska zmija simbolBožanske Inteligencije koja proističe iz JEDNOG – Generativnog iliKreativnog Duha.76 Otuda Jehova uopšte nije sveto ime. Da je Mo-jsije faraonu saopštio prâvo „ime”, ovaj ne bi odgovorio onako kakoje to učinio, jer su ga inicirani kraljevi Egipta znali isto tako dobrokao i Mojsije, koji ga je naučio tamo gde i oni. „Ime” je u to vremebilo zajednička svojina adepata svih naroda sveta, a faraon je sigurnoznao „ime” Vrhovnog Boga koji se pominje u Knjizi Mrtvih. Aliumesto toga, Mojsije (ako bukvalno prihvatimo alegoriju iz Izlaska,tj. 2 Mojsijeve Knjige) daje faraonu ime Jeva, izraz ili oblik Božijeg

553

76 Pogledajte “Dogme et Rituel” Elifasa Levija, tom I.


imena koga su svi targumi koristili, kako ga je Mojsije naveo. Stogafaraon odgovara: „Ko je taj Jeva77 (Gospod) da poslušam glas nje-gov?”

„Jehova” se pojavio tek kao masoretska novotarija. Kada su ra-bini, iz straha da ne izgube ključ sopstvenih učenja, koja su do tadabila zapisivana koristeći isključivo suglasnike, počeli da u svojerukopise ubacuju tačke da označe samoglasnike, ništa nisu znali opravilnom izgovoru IMENA. Stoga su mu dali intonaciju Adonaha, iizgovarali ga kao Ja-ho-vah. Otuda je ovo drugo samo izmišljenoblik, izopačenje Svetog Imena. A kako su i mogli da znaju? Od celognjihovog naroda, jedino je nizu prvosveštenika bilo dopušteno da gačuvaju i da ga na samrti predaju svom nasledniku, kao što to hindubramatma čini pred svoju smrt. Samo jednom godišnje, na Dan Poka-janja, prvosvešteniku je bilo dopušteno da ga šapatom izgovori.Prelazeći, skriven velom, u unutrašnju odaju Svetilišta, Svetinju nadSvetinjama, drhtavim usnama, oborenog pogleda, prizvao bi strašnoIME. Surovi progoni kabalista, kojima su dragoceni slogovi prenetitek pošto su tu milost zaslužili čitavim životom provedenim u svetostii neporočnosti, bili su vršeni pre svega usled sumnje da su ga ovizloupotrebili. Na početku ovog poglavlja smo izneli priču o SimonuBen-Johaju, jednoj od žrtava ovog neprocenjivog znanja, i videli ko-liko su nezaslužene bile surovosti kojima je bio izložen.

Knjiga Jašera, koja je – kako nam je rekao vrlo učeni hebrejskiteolog iz Njujorka – sačinjena u Španiji u dvanaestom veku kao „na-rodna priča” i koja nije imala „odobrenje centralne zajednice rabinaiz Venecije”, puna je kabalističkih, alhemijskih i magijskih alegorija.Priznajući sve to, ipak moramo da napomenemo da ima još nekoliko„narodnih” priča koje se temelje na istorijskim istinama. Nordijci saIslanda, prema dr G. V. Dasentu, takođe imaju zbirku narodnihpredanja, ali one sadrže ključ za razumevanje prastarog religijskogkulta tog naroda. Tako je i sa Knjigom Jašer. Ona sadrži praktično

554


77 Jeva je Eva, ženski parnjak Jehove-Binaha.

celokupan Stari Zavet u sažetom obliku, i to prema običaju Sama-rićana, tj. samo Mojsijevo Petoknjižje, bez knjiga proroka. Mada suje ortodoksni Rabini odbacivali, ne možemo a da ne pomislimo daje, kao što je slučaj i sa apokrifnim jevanđeljima, koja su napisanapre onih koja će biti proglašena „kanonskim”, Knjiga Jašera prâvioriginal iz koga je, jednim delom, sastavljena Biblija kao rad novijegdatuma. I apokrifna jevanđelja i Jašer se sastoje od niza religioznihpriča, u kojima se čuda ređaju jedno za drugim, i koje pripovedajurazne narodne legende u njihovom izvornom izdanju, bez ikakvogobzira bilo na hronologiju ili versku dogmu. Pa opet, oba rada pred-stavljaju „ugaoni kamen” Mojsijeve, odnosno hrišćanske religije.Jasno je da je Knjiga Jašera postojala pre Mojsijevog Petoknjižja,jer je pominju u Knjizi Isusa Navina, Knjizi proroka Isaije i Drugojknjizi Samuilovoj.*

Nigde razlika između elohista i jehovista nije tako jasno prikazanakao u Jašeru. Jehova je ovde prikazan onako kakvim su ga ofisti za-mišljali, kao sin Ilde-Baota, tj. Saturna. U ovoj knjizi egipatski magi,kada ih faraon upita: „Ko je taj koga Mojsije naziva ‚Ja sam’?” odgo-varaju: „Saznali smo da je Bog Mojsijev sin mudraca, sin drevnihkraljeva.” (pogl. LXXIX. 45)78 Sad, oni koji svejedno tvrde da jeJašer falsifikat iz dvanaestog veka – a mi smo spremni da se složimos tim – morali bi da objasne neobičnu činjenicu da, dok se gore nave-deni tekst ne može naći u Bibliji, odgovor na pitanje koje u njemupostavljeno se nalazi u Svetom Pismu i, štaviše, formulisan je sasvimnedvosmisleno. U Isa. 19:11 „Gospod Bog” se u gnevu obraća pro-roku prigovorom: „Doista, knezovi su Soanski bezumni, i savjet mu-drijeh savjetnika faraonovijeh lud je. Kako možete govoriti faraonu:ja sam sin mudrijeh, sin starijeh careva?”, što očigledno predstavlja

555

* U prevodu Starog Zaveta Đure Daničića umesto „Jašera” stoji „pravednoga.”(prim.prev.)

78 Otkrili smo vrlo sugestivnu pojedinost u vezi sa ovim nazivom Jehove, „Sin drevnihkraljeva”, u indijskoj sekti đaina, poznatih kao saurje. Oni priznaju da je Brama Devata,ali mu ne priznaju moć da stvara i nazivaju ga „Sinom Kralja”. Pogledajte “Asiatic Re-searches”, tom IX., str. 279.


odgovor na gore postavljeno pitanje. U Isu. 10:13 Jašer („istiniti”) sepominje prilikom potvrđivanja nečuvene tvrdnje da su Sunce i Mesecostali da stoje u mestu sve dok se Izrailjski narod nije osvetio. „Nepiše li to u knjizi istinitoga?” kaže se u tekstu. U 2 Sam. 1:19 još je-dnom je navedena ista knjiga. „I eto je”, kaže se, „napisano u knjiziistinitoga.” Očigledno, „istiniti” (ili „pravedni”) je morao postojati;morali su ga smatrati autoritetom; morao je biti stariji od Isusa Na-vina; i, kako stih iz Knjige Isusa Navina nepogrešivo ukazuje na gorenavedeni odlomak, u najmanju ruku imamo dovoljan razlog da pri-hvatimo sadašnje izdanje Jašera kao prepis, izvod ili zbirku tekstovaiz originalnog dela, kao što i Septuagint Pentateuh* moramo da po-štujemo kao izvorne svete spise Hebreja.

U svakom slučaju, Jehova nije „stariji od najstarijih” iz Zohara,jer ga u ovoj knjizi nalazimo kako se savetuje sa Bogom Ocem okostvaranja sveta: „Veliki Majstor reče Gospodu: ‚Napravimo čovekapo liku našemu’” (Zohar I., nastavak 25). Jehova nije ništa drugo doMetatron, i to možda ne najveći, već samo jedan od Eona; jer onajkoga Onkelos naziva Memro, „Reč”, nije egzoterijski Jehova iz Bi-blije, niti je Jahve „Onaj što jest.”

Tajanstvenost ranih kabalista, koji su nastojali da zaštite prâvoTajno ime „Večnog” od profanacije, a u kasnijim vremenima i opre-znost kojoj su srednjovekovni alhemičari i okultisti morali da pri-begnu kako bi zaštitili svoje živote, izazvale su nerazmrsivu zbrkumeđu božanskim imenima. To je navelo ljude da prihvate Jehovu izBiblije kao ime „Jed(i)nog živog Boga”. Svaki jevrejski starešina,prorok ili drugi čovek od ma kakvog značaja dobro je znao razliku;ali kako se razlika sastojala u glasovima kojima je izgovarano „ime”,a smrtna kazna sledovala svakome ko bi ga pravilno i naglas izogo-vorio, obični ljudi nisu ni znali za njega, jer niko od iniciranih nijebio spreman da rizikuje svoj život da bi ih naučio njemu. I tako jebožanstvo sa Sinaja postepeno poistovećeno sa „Onim čije je ime

556


* Pet Mojsijevih knjiga u „prevodu sedamdesetorice” učenih Jevreja iz Aleksandrije.(prim.prev.)

poznato samo mudrima”. Kada Kapleus daje prevod: „Ko god izgo-vori ime Jehovah biće kažnjen smrću”, on pravi dve greške. Prva jeu dodavanju slova h na kraju imena, ako je hteo da ovo božanstvosmatraju bilo muškim ili dvopolnim, jer to slovo označava ime žen-skog roda, kao što bi i trebalo da bude, imajući u vidu da je to jednood imena Binah, treće emanacije; njegova druga greška je u tvrđenjuda reč nokeb znači jedino izgovoriti razgovetno. Ona ustvari značiizgovoriti pravilno.

Prema tome, biblijsko ime Jehova jednostavno možemo smatratizamenom koja je, pripadajući jednoj od „sila,” moralo da bude sma-trano imenom „Večnog”. Postoji očigledna greška (jedna od mnogih),u jednom od tekstova Treće Mojsijeve knjige (Levitska) koju je is-pravio Kejhen, što dokazuje da se zabrana izgovaranja Božijeg imenauopšte nije odnosila na ime egzoterijskog Jehove, čija su brojna,druga imena isto tako mogla da budu izgovorena bez pretnje ikakvomkaznom.79 U nepravilnoj verziji na srpskom isti prevod glasi ovako:„Ko bi ružio ime Gospodnje, da se pogubi,” 3 Moj. 24:16. Kejhenga prevodi daleko tačnije: „A onaj ko pohuli na ime Večnoga um-reće,” itd. „Večni” je nešto više od egzoterijskog i ličnog „Gospo-da”.80

Kao što je i kod ne-jevrejskih naroda, simboli Izraelićana su odu-vek, direktno ili indirektno, bili u vezi sa kultom Sunca. EgzoterijskiJehova iz Biblije je dvojno božanstvo, poput svih drugih bogova, ačinjenica da David – koji uopšte nije znao za Mojsija – slavi svog„Gospoda”, i uverava ga da „je Gospod velik Bog i velik car nad svi-jem bogovima”(Psal. 95:3), može da bude vrlo značajno za potomkeJakova i Davida, ali mi nemamo nikakve veze sa bogom njihovognaroda. Spremni smo da ukažemo isto poštovanje „Gospodu Bogu”Izrailjaca kao i Brami, Zevsu, ili ma kom drugom božanstvu drugogreda. Ali zato sasvim nedvosmisleno odbijamo da u njemu prepo-znamo bilo onog Boga kome se klanjao Mojsije, ili Isusovog „Oca”,

557

79 Imena kao što su Šadaj, Elohim, Savaot, itd.80 Kejhenova “Hebrew Bible”, III., str. 117.


ili pak „Zabranjeno Ime” kabalista. Jehova je, moguće, jedan od Elo-him, koji je bio uposlen oko oblikovanja (ne i stvaranja) vaseljene,jedan od arhitekata koji su gradili od pre-postojeće materije, ali onnikada nije bio „Nedokučivi” Uzročnik koji je stvorio „baru” u Ve-čnoj Noći. Ovi Elohim prvo oblikuju i blagoslove, a zatim proklinjui uništavaju; kao jedna od ovih Sila, Jehova je otuda naizmeničnoblagonaklon i zao; u jednom trenutku on kažnjava, da bi se u sle-dećem kajao zbog toga. On je ustvari prototip nekolicine patrijarha– Isava i Jakova, alegorijskih blizanaca, likova koji simbolizuju svakidualni princip ispoljen u prirodi. Tako Jakov, odnosno Izrailj, pred-stavlja levi stub – ženski princip Isava, koji je desni stub, predstavlja-jući muški princip. Kada se rve sa Malah-Iho, tj. sa Gospodom, ovajdrugi postaje desni stub, pa ga Jakov-Izrailj naziva Bogom; mada suse tumači Biblije potrudili da ga nekako preobrate u pukog „anđelaGospodnjeg” (1 Moj. 32:24-30), Jakov ga je nadjačao – kao što ma-terija često odnosi prevagu nad duhom – ali mu je u borbi iščašen„zglavak iz stegna”.

Ime Izrailja (Israel) potiče od Isaral ili Asar, Bog-Sunce, koji jepoznat kao Surjal, Surja i Sur. Isra-el bukvalno znači „onaj koji sebori uz Božiju pomoć”. „Sunce koje obasjava Jakova-Izrailj” je Bog-Sunce Isaral koji oplođuje materiju ili zemlju, koju predstavlja ženskiprincip – Jakov. Po običaju, ova alegorija ima više od jednog skri-venog značenja u kabali. Isav, Esau, Asu je takođe Sunce. Poputtakozvanog „Gospoda”, i Isav se bori sa Jakovom i ne uspeva da gasavlada. Bog-Sunce mu se prvo suprotstavlja, da bi se onda stavio nanjegovu stranu zaključivši zavet s njim.

„I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i (Jakov) hramaše na stegnosvoje.”(1 Moj. 32:31) Izrailj-Jakov, kome se suprotstavio njegov bratIsav, jeste Samael, a „imena Samaela su Azazel i Satana” (tj. pro-tivnik).

Ako bi neko insistirao na tome da Mojsije nije poznavao indijskufilozofiju, i da stoga nije mogao da upotrebi Šivu, obnovitelja iuništitelja, kao uzor za svog Jehovu, onda bismo morali da prihva-

558


timo postojanje nekakve čudesne nad-nacionalne intuicije koja jenagnala sve narode da za svoje egzoterijsko nacionalno božanstvoodaberu upravo dvojaki tip kakav nalazimo u izrailjskom „GospoduBogu”. Sve ove priče govore same za sebe. Šiva, Jehova, Oziris, svioni predstavljaju savršen primer simbolične predstave aktivnog prin-cipa u prirodi. Oni su ustvari sile koje upravljaju oblikovanjem iliobnavljanjem materije kao i njenim uništenjem. Oni predstavljajuŽivot i Smrt, koji neprekidno oplođuju i razgrađuju pod podsticajemanime mundi („duše sveta”), Univerzalne intelektualne Duše, tj. nevi-dljivog ali uvek prisutnog duha koji stoji u osnovi usklađivanja slepihsila. Ovaj duh je sâm po sebi nepromenljiv, i stoga su sile prisutne uvaseljeni, uzrok i posledica, uvek u savršenom skladu, prema ovomjedinstvenom, velikom Nepromenljivom Zakonu. Duhovni Život jeiskonski princip koji se nalazi iznad; Fizički Život je iskonski principkoji počiva ispod njega, ali oni predstavljaju jedinstvenu celinu uokviru svog dvojnog aspekta. Kada je Duh potpuno nesputan oko-vima vezanosti, a njegova suština postala tako pročišćena da jespremna da se sjedini sa svojim UZROČNIKOM, on može da – ko bimogao da tvrdi da će se to zaista i dogoditi – na tren sagleda VečnuIstinu. A do tada nemojmo graditi sebi idole po sopstvenom obličju,i umesto toga prihvatimo odbleske Večne Svetlosti. Najveća greškanašeg doba je pokušaj da napravimo poređenje među relativnim vre-dnostima svih drevnih religija, te da ismevamo učenja kabale i drugihvrsta „sujeverja”.

Ali istina je neobičnija od mašte, a ova drevna poslovica se naj-bolje može primeniti upravo na pomenuti slučaj. „Mudrost” prastarihrazdoblja, ili „tajno učenje” otelotvoreno u Orijentalnoj kabali, čijenajsažetije izdanje predstavljaju tekstovi rabina, nisu iščezle sa fi-laletejima poslednje eklektičke škole. Gnosis (tajno znanje) i daljepostoji, a njegovih posvećenika ima mnogo, mada se za njih ne zna.Takva tajna bratstva je i pre Makenzijevog vremena pominjalo viševelikih pisaca. Ako su ih smatrali za puku izmišljotinu romanopisaca,ta činjenica je samo pomogla „braći adeptima” da lakše sačuvaju

559


svoju anonimnost. Lično smo poznavali nekoliko njih koji su, nasvoju veliku radost, posmatrali kako im se samouvereni skeptici ulice smeju, poričući priče o njihovim ložama, društvima u kojima suživeli i čudesnim silama kojima su se služili tokom dugih godina.Neki od ove „braće” su pripadali malim grupama „putnika”. Sve dokraja srećne vladavine Luja-Filipa pariski momci i trgovci su ih pom-pezno nazivali nobles etrangers (plemićima iz belog sveta), naivnoverujući da se radi o nekakvim „Bojarima”, vlaškim (tj. srpskim)„Gospodarima”, indijskim „Nabobima” i mađarskim „Markgrofo-vima” koji su se okupili u prestonici civilizovanog sveta da bi sedivili njenim spomenicima i priključili se njenim razuzdanim zaba-vama. Međutim, bilo je i onih ćaknutih, koji su prisustvo nekih odovih tajanstvenih gostiju u Parizu povezivali sa velikim političkimdogađajima koji će se ubrzo posle toga odigrati. Takvi smatraju da unajmanju ruku predstavlja izuzetnu podudarnost što su se Revolucija1793. i nešto ranija afera, poznata kao „Mehur Južnih mora”, odigraliubrzo po dolasku „plemića iz belog sveta,” koji su u kraćim ili dužimperiodima potresali sâv Pariz svojim mističkim učenjima ili „nat-prirodnim sposobnostima.” Sen Žermeni i Kaljostri našeg veka, nau-čivši gorke lekcije iz kleveta i progona u prošlim vremenima, sadapribegavaju drugačijoj taktici.

Ali postoji priličan broj ovih mističnih bratstava koja nemajunikakvih dodira sa „civilizovanim” zemljama; u njihovim tajnim za-jednicama je skrivena ostavština drevne prošlosti. Ovi „adepti” bimogli, ako zažele, da prisvoje pravo na neobično poreklo i pokažuautentične dokumente koji bi objasnili mnoge nerešene misterije izsveštene kao i profane istorije. Da su ocima hrišćanske crkve bili poz-nati ključevi hijeroglifskog pisma i tajnog egipatskog i indijskog sim-bolizma, sigurno je da ne bi dopustili da makar i jedan od drevnihspomenika ostane neoštećen. Ipak, ako smo dobro obavešteni – amislimo da jesmo – u Egiptu nije ostao ni jedan jedini, ali je zatosveštena kasta pažljivo registrovala hijeroglife svojih tajnih zapisa.Ovi zapisi postoje i danas, mada ne i za javnost, dok su spomenicinajverovatnije zauvek iščezli. 560


Od četrdeset sedam kraljevskih grobnica pokraj Gornore, koje suegipatski sveštenici zapisali u svojim svetim registrima, bilo je na-đeno svega sedamnaest, prema Diodiru sa Sicilije, koji je posetio ovomesto nekih šezdeset godina pre Hrista. Bez obzira na ovo istorijskosvedočenje, tvrdimo da su sve sačuvane do današnjeg dana, i da jekraljevska grobnica koju je otkrio Belconi među stenama peščaraBiban-el-Meluka (Meleha?) samo bledi uzorak u odnosu na ostale.Štaviše, dodaćemo i to da hrišćani arapskih zemalja, monasi rasutipo svojim ubogim, zabačenim manastirima duž ivice Libijske pu-stinje, znaju za postojanje takvih neotkrivenih ostataka prošlosti. Alioni su kopti, poslednji ostaci prâve egipatske rase, i, kako se dosle-dnije drže svojih monaških zaveta od hrišćana, još uvek čuvaju svojutajnu; nije na nama da otkrijemo razlog za to. Ima onih koji verujuda se oni samo skrivaju iza svojih monaških odeždi i da su odabraliova zabačena prebivališta sred bezvodne pustinje, okružena muha-medanskim plemenima, iz nekog samo njima znanog, „višeg” ra-zloga. Kako god bilo, grčki monasi iz Palestine ih izuzetno cene, ameđu hrišćanskim hodočasnicima u Jerusalimu, koji se za svaki Us-krs u dugim kolonama slivaju ka Svetom Grobu, kolaju priče da sesveti oganj nikad tako čudesno ne spusti na glave vernih kao kada suprisutni ovi monasi iz pustinje, koji ga prizovu svojim molitvama.81

„Carstvo Nebesko trpi nasilje, a nasilni ga silom zauzimaju.”Mnogo ih čeka pred vratima onih za koje se veruje da znaju kako sestiže do tajnih bratstava. Velikoj većini je uskraćen pristup, a oni od-laze tumačeći odbijanje kao dokaz da ovakva tajna društva ni ne po-stoje. Od malog broja prihvaćenih, više od dve trećine padne naprobi. Sedmo pravilo drevnih bratstava rozenkrojcera, koje je uni-verzalno među svim prâvim tajnim društvima, glasi: „Ružin Krstpostaje, ne pravi se”, podrazumeva više od onoga što ogromna većina

561

81 Grčki monasi svake godine izvode ovo „čudo” za „verujuće” u noći pred Uskrs.Hiljade hodočasnika prisustvuju, čekajući sa svojim voštanim svećama da ih zapale nasvetom ognju, koji se tačno kad treba spušta sa svoda kapele i u vidu plamenih jezikalebdi nad grobnicom sve dok i poslednji od hiljada hodočasnika ne upali svoju sveću.


ljudi može da izdrži. Ali neka niko ne pomisli da će ma ko od neu-spešnih kandidata otkriti javnosti makar i sitnicu od onoga što jenaučio, kao što to neki masoni čine. Niko od njih ne zna bolje kolikoje neverovatno da neki od novajlija ikada kaže nešto o onome što muje preneto. I tako će ova društva nastaviti da rade i slušaju kako ne-upućeni poriču njihovo postojanje ne progovarajući ni reči, sve dokne nastupi dan kada će odbaciti svoju uzdržanost i pokazati da su pot-puni gospodari situacije.

562


Poglavlje IX

VEDE I BIBLIJA

563

Gotovo svaki mit je zasnovan na nekoj velikoj istini Poreklo hri-šćanske Subote Starost Veda Pitagorejsko učenje o moćima bro-jeva „Dani” u Postanju i „Dani” Brame Grehopad čoveka iPotop u indijskim svetim knjigama Starost Mahabarate Da li sudrevni Egipćani pripadali Arijevskoj rasi? Samuilo, David i So-lomon su mitske ličnosti Simbolično značenje Nojeve barke Po-dudarnost Patrijarha sa znacima Zodijaka Sve biblijske legendepripadaju univerzalnoj istoriji

„Iz nedara ove trijade se vlada svime što postoji.” Lidus: De Mensibus, 20.

„Pusti da se nebesa triput okrenu oko svoje večne ose.”Ovidije: Fasti IV.

„I reče Valam Valaku: načini mi ovdje sedam oltara, i pripravi miovdje sedam telaca i sedam ovnova.”

4 Moj. 23:1.

„Za sedam dana sva stvorenja koja su me uvredila biće uništena po-topom, ali ti ćeš biti bezbedan u plovilu čudesno napravljenom;uzmi, stoga… i sa sedam svetih ljudi, svaki sa svojom supružnicom,i sa parom od svake vrste životinja, uđite u barku i ne bojte se; tadaćete videti Boga licem u lice, i na sva tvoja pitanja će biti odgo-voreno.”

Bagavad Gita

Naš zadatak smo loše obavili ako u prethodnim poglavljima nismouspeli da dokažemo da su se i judaizam, i gnosticizam pre i poslenjega, te hrišćanstvo, pa čak i hrišćanska masonerija, uzdigli na osno-vama istovetnih kosmičkih mitova, simbola i alegorija, koje su u sta-nju da potpuno razumeju jedino oni koji su nasledili ključ od onihkoji su ih smislili.

Na sledećim stranicama ćemo se potruditi da pokažemo u kojojmeri su ih naopako tumačili međusobno vrlo različiti, a ipak tesnopovezani sistemi koje smo gore naveli, kako bi ih uskladili sa sop-stvenim potrebama. Ne samo da će to biti od velike koristi onimakoji ih proučavaju, već će biti učinjena dugo odlagana, sada prekopotrebna pravda svim ranijim pokolenjima čiji je genije zadužio ceoljudski rod. Počnimo tako što ćemo još jednom uporediti mitove izBiblije sa onima iz svetih knjiga drugih naroda, da bismo videli štaje original a šta kopija.

POREKLO HRIŠĆANSKE SUBOTE

Postoje samo dva metoda koji, ukoliko su ispravno objašnjeni,mogu da nam pomognu u tome. To su – vede i bramanska knji-ževnost, i jevrejska kabala. U prvima su, u najvišem filozofskomduhu, začeti ovi veličanstveni mitovi; drugi ih je „pozajmio” od

564


„I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio… Ali ću s tobom učiniti zavjet svoj: i ući ćeš u kovčeg ti i sinovitvoji i žena tvoja i žene sinova tvojih… Jere ću do sedam dana pustitidažd na zemlju.”

1 Moj. 6:7,18, 7:4.

„Tetraktis nije bio najviše poštovan zbog toga što je sve u njemu usavršenom skladu, već zato što u sebi sadrži prirodu sveg posto-jećeg.”

Teozof iz Smirne: Matem., str. 147.

Haldejaca i Persijanaca i uklopio u istoriju jevrejskog naroda, u kojojje njihov filozofski duh nepovratno pokopan za sve osim odabranih,i to u daleko apsurdnijem obliku od onog koji su mu dali drevni Ari-jevci. Biblija hrišćanske crkve je samo poslednje spremište ove mrežeizobličenih alegorija ugrađenih u tvrđavu sujeverja kakvo se nikadanije javilo u zamislima onih od kojih je Crkva došla do svojih znanja.Apstraktne bajke antike, koje su hiljadama godina ispunjavale na-rodnu maštu samo odblescima senki i neizvesnim obličjima, u hri-šćanstvu su poprimile oblik prâvih ličnosti i pretvorile se u nedodirljivečinjenice. Alegorija, u potpuno preobraženom izdanju, postala je deoosveštane istorije, a ljudi su učeni da paganski mit otkriva međusobniodnos Boga i Njegovog izabranog naroda.

„Mitove su”, kaže Horacije u svojoj Ars Poetica, „izmislili mudriljudi kako bi učvrstili zakone i podučili moralnim istinama.” Dok seHoracije trudio da istakne sâm duh i suštinu antičkih mitova, Euhe-merus je, naprotiv, tvrdio da su „mitovi samo legendarna istorija ra-znih kraljeva i junaka, koje je divljenje naroda preobrazilo u bogove”.Možemo samo da zaključimo da su hrišćani sledili ovaj potonji me-tod kada su se dogovarali o prihvatanju obogotvorenih patrijarha ko-jima su zamenili stvarne ljude koji su zaista postojali. Ali, nasuprotovoj opakoj teoriji koja je vremenom donela gorke plodove, imamodugi niz najvećih filozofa koje je svet dao: Platona, Epiharmusa,Sokrata, Empedokla, Plotina, Porfirija, Prokla, Damaskina, Origena,pa čak i Aristotela. Poslednji je otvoreno potvrdio istinitost rečenog,izjavivši da nas najstarija predanja, preneta do kasnijih pokolenja uobliku raznih mitova, uče da se prvi principi prirode mogu smatrati„bogovima”, jer ono božansko prožima svu prirodu. Sve ostalo, raznidetalji i ličnosti, dodati su kasnije da bi prost svet jasnije shvatio, avrlo često i sa ciljem pravdanja zakona smišljenih u opštem interesu.

Bajkama nije mesto jedino u dečjoj sobi; svi su ljudi – izuzevnekolicine onih koji su u svakom razdoblju umeli da shvate njihovoprâvo značenje i pokušavali da otvore oči sujevernima – slušali takvebajke u ovom ili onom obliku i, pošto bi ih preobrazili u svete sim-bole, tako dobijen proizvod nazvali RELIGIJOM!

565

Vede i Biblija

Pokušaćemo da sistematizujemo naš predmet onoliko koliko do-pušta neprekidno ponavljana potreba da se povuku paralele izmeđusukobljenih mišljenja zasnovanih na potpuno istim mitovima.Počećemo sa Knjigom Postanja (1 Moj.) i potražiti njeno skrivenoznačenje u predanju bramana i haldeo-judejskoj kabali.

Prva lekcija iz Svetog Pisma nas je još u detinjstvu naučila da jeBog stvorio svet za šest dana, a da je sedmog „počinuo”. Stoga sesmatra da sedmom danu treba pripisati posebnu svetost, pa su namga rani hrišćani, prihvatajući stroga pravila jevrejskog sabata, name-tnuli zamenjujući ga sa prvim, umesto sa sedmim danom u nedelji.

Svi sistemi religioznog misticizma se zasnivaju na brojevima. KodPitagore iz Monasa ili jedinstva proishodi dvojstvo, koje sa prvimčini trijadu, a ova sa četiri ili Arba-il (mističnom četvorkom) daje brojsedam. Svetost brojeva počinje sa velikim Prvim – JEDNIM, a za-vršava sa nulom – simbolom besprekidnog i neograničenog krugakoji predstavlja vaseljenu. Sve cifre između ovo dvoje, u ma kojojmeđusobnoj kombinaciji, ili kako god ih množili, predstavljaju filo-zofske ideje, od nejasnih obrisa pa do definitivno utvrđenih naučnihaksioma, koje se odnose bilo na moralne ili fizičke činjenice u pri-rodi. One su ključ za razumevanje antičkog shvatanja kosmogonijeu njenom širem smislu, obuhvatajući čoveka i sva živa bića, kao ievoluciju ljudske rase, duhovno, kao i fizički.

Broj sedam je najsvetiji od svih, i kao takav je bez sumnje indi-jskog porekla. Sve što je od značaja sračunali su i u ovaj broj uklopilidrevni arijevski filozofi – kako ideje tako i mesta. Otuda imaju Sapta-Riši tj. sedam mudraca, koji označavaju sedam prvobitnih, prepotop-skih rasa (neki, opet, tvrde da su se one pojavile tek posle potopa).

Sapta-Loka tj. sedam nižih i viših svetova, odakle je svaki od ovihRišija potekao, i kome se vratio u slavi pre nego što je dostigao ko-načno blaženstvo Mokše.1

566


1 Rišiji su istovetni sa Manuom. Deset Prađapatija, sinova Virađa, zvanih Mariči, Atri,Angira, Polastja, Pulaha, Kratu, Pračeta, Vasišta, Brigu i Narada, nisu ništa drugo doobogotvorene Sile, tj. indijski Sefiroti. Oni proističu iz sedam Rišija ili Manua, čiji sepoglavar pojavio iz „nestvorenog”. On je zemaljski Adam i označava čoveka. Njegovi

Sapta-Kula tj. sedam kasta – pri čemu su bramane smatrali dapredstavljaju direktne potomke najviše među njima.2

Zatim imamo Sapta-Pura (Sedam Gradova), Sapta-Dvipa (sedamsvetih ostrva), Sapta-Samudra (sedam svetih mora), Sapta-Parvata(sedam svetih planina), Sapta-Arania (sedam pustinja), Sapta-Vrukša(sedam svetih drveta), itd.

U Haldeo-vavilonjanskim bajalicama ovaj broj (sedam) se ističeisto kao i kod Indijaca. Broj koji je dvojak u svojim atributima, tj.sveti u jednom od svojih aspekata, postaje štetan pod drugimuslovima. Tako otkrivamo sledeću bajalicu ispisanu na asirskim tabli-cama, koju sada možemo sasvim ispravno da protumačimo.

„Veče zlog predskazanja, iz nebeskih predela, koje donosi nesreću...

Poruka od zloga.Tužitelji Nin-Ki-gala.Sedam bogova beskrajnog neba.Sedam bogova nepregledne zemlje.Sedam bogova plamenih lopti.Sedam bogova legija nebeskih.Sedam bogova zlih.Sedam utvara opakih.Sedam utvara ognja kobnog…Zli demon, zli alal, zli gigim, zli telal … zli bog, zli maskim.Duh sedam nebesa pamti… Duh sedam planeta pamti… itd.”Ovaj broj se isto tako pojavljuje na bezmalo svakoj stranici Knjige

Postanja (1 Moj.) i svim drugim Mojsijevim knjigama a ističe se(pogledajte sledeće poglavlje) i u Knjizi o Jovu i orijentalnoj kabali.

567

„sinovi”, tj. sledećih šest Manua predstavljaju svaki za sebe po jednu novu rasu ljudi, asvi zajedno ljudski rod koji postepeno prolazi kroz prvobitnih sedam stepeni evolucije.

2 U drevnim vremenima, kada su bramane više proučavali skriveni smisao njihovefilozofije nego što to čine danas, objasnili su da je svaka od ovih šest izdvojenih rasakoje prethode našoj iščezla. Ali sada navode kako je ipak sačuvan uzorak koji nijeuništen sa ostalima, već je dospeo do sadašnjeg sedmog stepena. I tako su oni, bramane,„uzorci” nebeskog Manua, rođeni iz Braminih usta, dok su Šudre, recimo, stvoreni iznjegovih stopala.

Vede i Biblija

Ako su ga hebrejski Semiti tako spremno prihvatili, moramo dazaključimo da to nije učinjeno na slepo, već sa podrobnim znanjemo njegovom skrivenom značenju; iz toga sledi zaključak da mora dasu i učenja o svom „carstvu nebeskom” isto tako prihvatili od svojihsuseda. Stoga je sasvim prirodno da u paganskoj filozofiji tragamoza tumačenjem ovog broja, koji se ponovo pojavljuje u hrišćanstvusa njegovih sedam „svetih tajni”, sedam crkava u Maloj Aziji, sedamsmrtnih greha, sedam vrlina (četiri kardinalne i tri teološke), itd.

Imaju li sedam prizmatičnih boja duge koje je Noje video i nekodrugo značenje osim da podsete Boga na zavet koji je načinio sačovekom? Za kabalistu, u najmanju ruku, njihov značaj je neodvojivod sedam dela magije, sedam viših sfera, sedam nota muzičke le-stvice, sedam Pitagorinih brojeva, sedam svetskih čuda, pa čak i se-dam koraka masona, koji vode u Svetinju nad Svetinjama, pošto jeprešao tri i pet stepenika.

Odakle onda potiče istovetnost ovog zagonetnog, stalno ponavlja-jućeg broja koji se nalazi na svakoj strani jevrejskog Svetog Pisma,kao i u svakoj oli i šloki budističkih i bramanskih knjiga? Odaklepotiču ovi brojevi koji su sama suština Pitagorine i Platonove misli,a koje nijedan neinicirani orijentalista ili proučavalac Biblije nikadanije uspeo da dokuči?

Ipak, ključ im je na dohvat ruke, samo kada bi znali kako da gaupotrebe. Nigde mistička vrednost jezika kojim ljudi govore i njegovuticaj na ono što ljudi rade nije tako savršeno shvaćena kao u Indiji,niti je ma ko bolje objasnio od pisaca iz redova najstarijih Bramana.Tek u najnovije vreme se pokazuje koliko je staro doba u kome suživeli, i u kome su pokušavali da, u konkretnijem obliku, izraze ap-straktna metafizička razmišljanja svojih predaka.

Bramane toliko poštuju žrtvene misterije da smatraju da je čitavsvet stvoren tako što je Prvobitni Uzročnik izgovorio „žrtvenu reč”.Ova reč je „Zabranjeno ime” kabalista kojim ćemo se detaljnije bavitiu poslednjem poglavlju. U tajnu Veda, koje možda i jesu „SvetoZnanje” u pravom smislu reči, nije moguće proniknuti bez pomoći

568


predstavljaju okruženu istim figurama. Ona savršeno odgovara Jeze-kiljevom „točku Adonaja”, zvanom „Heruvim Jeheskijela” i označa-va, van ikakve sumnje, izvor iz koga je jevrejski vidovnjak crpeosvoje alegorijske vizije. Radi lakšeg upoređenja, ove figure smo po-stavili unutar pentagrama. (Pogledajte niže.)

Iznad ovih zveri su bili anđeli ili duhovi, podeljeni u dve grupe:Igili, ili nebeska bića, i Am-anaki, ili zemaljski duhovi, divovi, decaAnakova, na koje su se špijuni žalili Mojsiju.

Razotkrivena Kabala (“Kabbala Denudata”) kabalistima daje vrlojasan, ali profanima krajnje maglovit izveštaj o promenama ili zame-nama jedne ličnosti drugom. Tako se, primera radi, u njoj kaže da jeAvramova scintilla (duhovna iskra ili duša) uzeta od Mihajla,poglavara ADO NAI Eona, i najviše emanacije Božanskog sopstva,tako visoke da je u očima gnostika Mihajlo poistovećivan sa Hristom.

Pa ipak, Mihajlo i Enoh su jedna te ista osoba. Oboje su postavlje-ni na raskršću krsta Zodijaka predstavljajući „čoveka”. Isakova scinti-lla je poticala od Gavrila (Gebrijela), glavnog među anđeoskim

625

Vede i Biblija

jatom, dok je Jakovljeva preuzeta od Urila, nazvanog „ognjem Boži-jim”, duha sa najoštrijim vidom u Carstvu Nebeskom. Adam nijeKadmon, već Adam Primus, Microprosopus. Ovaj drugi se u jednomod svojih aspekata pojavljuje kao Enoh, otelovljeni patrijarh i otacMatusala. Onaj koji je „hodio s Bogom”* a na kraju „nestade ga (nijeumro) jer ga uze Bog” je duhovni Enoh, koji označava čovečanstvo,večno u duhu kao i u fizičkom telu, mada ovo drugo umire. Smrt nijeništa drugo do novo rođenje, dok je duh besmrtan; stoga ljudski rodnikada ne može da izumre, jer je Uništitelj postao Stvoritelj; Enoh jeprototip dvojnog čoveka, duhovnog i telesnog. Zato je njegovo mestou središtu astronomskog krsta.

Ali da li je ova ideja izvorno jevrejska? Mi smatramo da nije.Svaki narod koji je imao nekakav astronomski sistem, a naročito In-dija, ukazivao je najviše poštovanje krstu, jer je on bio geometrijskiosnov religioznog simbolizma njihovih avatara, ispoljavanje Boga

626


* U prevodu Starog Zaveta koga je uradio Đura Daničić stoji (neprecizno): „I živećiEnoh jednako po volji Božjoj…” (1 Moj. 5:24) (prim.prev.)

ili Stvoritelja u njegovom stvorenju – ČOVEKU, odnosno Boga uljudima i ljudi u Bogu na duhovnom planu. Najstariji spomeniciHaldeje, Persije i Indije prikazuju dvostruki krst, odnosno krst saosam (a ne ćetiri) kraka. Ovaj simbol, koji se, poput svake druge geo-metrijske figure, može pronaći u prirodi na biljkama ili pahuljicamasnega, naveo je dr Landija da, u njegovom nad-hrišćanskom misti-cizmu, nazove ovakve krstolike cvetove, koji imaju oblik osmo-ugaone zvezde u vidu dva malo smaknuta krsta postavljena jedanpreko drugog – „Proročka zvezda otelovljenja, koja spaja nebo izemlju, Boga i čoveka”.59 Poslednji par je savršeno izražen; jedinošto stari aksiom kabalista, „kako je iznad, tako je i ispod” još boljeodgovara, jer nam otkriva istog Boga čitavog čovečanstva, a ne bogakoji pripada samo šačici „hrišćana”. Nebeski krst čitave vaseljene jena Zemlji ponovljen u biljnom carstvu i kod dvojnog čoveka: fizi-čkog, koji se nalazi na mestu „duhovnog”, na raskršću na kome stojimitska Vaga-Hermes-Enoh. Zank koji pokazuje jedna šaka okrenutaka Nebu, uravnotežen je drugom koja je okrenuta ka Zemlji; bezbro-jni naraštaji iznad, bezbrojni naraštaji ispod; vidljivo je samo ispo-ljavanje onoga što se ne vidi; čovek od praha završava kao prah,čovek duha se ponovo rađa kao duh; otuda je smrtno, ograničenočove-čanstvo Sin Večnog i Beskrajnog Boga. Abba – Otac; Amoria– Majka; Sin – Vaseljena. Ovo praiskonsko trojstvo se ponavlja usvim teogonijama. Adam Kadmon, Hermes, Enoh, Oziris, Krišna,Ormuzd ili Hristos su svi jedno te isto. Oni stoje kao Metatroniizmeđu tela i duše – večni duhovi koji iskupljuju telo ponovnimrađanjem u nižoj sferi, a dušu novim rođenjem u gornjoj, gde se ljud-ski rod ponovo kreće u društvu Boga.

Na drugim mestima smo već pokazali da je simbol krsta, ili egi-patski Tau , neuporedivo stariji od perioda za koji se vezuje Avram,navodni praotac Izrailjaca, jer u suprotnom Mojsije ne bi mogao daga nauči od sveštenika. A da su Jevreji, kao i drugi „paganski” narodi,

627

59 “Monumental Christianity”, str. 3.

Vede i Biblija

Tau smatrali svetinjom lako se dokazuje činjenicom koju sada priz-naju kako hrišćanski bogoslovi tako i „bezbožni” arheolozi. Mojsijeu 2 Moj. (Izlasku) 12:22 naređuje svom narodu da obeleže prag i obadovratka svojih vrata krvlju, da „Gospod Bog” ne bi pogrešio i udariopo nekima od svog izabranog naroda, umesto po Egipćanima osu-đenim na propast.61 A tako obeležen „znak” izgleda upravo kao Tau!Potpuno isti egipatski krst sa poprečnim ručicama, s čijom je polovi-nom u vidu amajlije Horus vraćao mrtve u život, prikazan je i naostacima skulptura u Filama.62 Koliko je neosnovana ideja da su svitakvi krstovi i simboli pravljeni kao nesvesni nagoveštaj Hristovogdolaska dobro se vidi na primeru Jevreja zbog čijih optužbi je Isusosuđen na smrt. Primera radi, isti učeni autor (dr Landi) u „Spo-menicima hrišćanstva” primećuje da su „i sami Jevreji priznavali ovajznak spasenja sve dok nisu odbacili Hrista”, dok na drugom mestutvrdi da je Mojsijev štap, koga je koristio pri izvođenju čuda predfaraonom, „nesumnjivo bio ovaj crux ansata ili nešto nalik njemu,koga su upotrebljavali i egipatski sveštenici”.63 Otuda lodično sledezaključci da: 1. ako su Jevreji obožavali iste simbole kao i pagani,onda nisu bili ništa bolji od njih, i 2. ako su, budući tako dobro upu-ćeni u skriveni simbolizam krsta, u svetlu činjenice da su vekovimačekali na Mesiju, ipak odbacili i hrišćanskog Mesiju i hrišćanski krst,onda mora da nešto nije bilo u redu i sa jednim i sa drugim.

Oni koji su „odbacili” Isusa kao „Sina Božijeg” nisu bili neu-pućeni u religiozne simbole, niti se radilo samo o nekolicini bez-božnih sadukeja koji su Ga osudili na smrt, već su to bili oni isti ljudikoji su bili upućeni u tajnu mudrost, koji su znali poreklo, kao iznačenje simbola krsta, i koji su odbacili i hrišćanski simbol i Spa-sitelja raspetog na njemu jer nisu mogli da učestvuju u nametanju

628


60 Ko bi osim autora Mojsijevog Petoknjižja mogao da izmisli Vrhovnog Boga ili nje-govog anđela toliko nalik čoveku da bude potrebno da se krvlju obeleže vrata kako nebi pobio pogrešne osobe? Po svom sirovom materijalizmu ova epizoda nadmašuje makoju zamisao o bogu koju smo primetili u paganskoj književnosti.

61 Denon: „Egipat,” II., pl. 40, Br. 8, str. 54.63 Strane 13 i 402.

tako bogohulne dogme običnom, prostom svetu. Gotovo sva pro-ročanstva o Hristu se pripisuju patrijarsima i prorocima. Ako jenekolicina od potonjih i postojala u vidu prâvih ličnosti, svaki odprethodnih je mitska ličnost. Nastojaćemo da to dokažemo pomoćutajnog tumačenja Zodijaka, kao i odnosa između njegovih znakova iovih prepotopskih likova.

Ako čitalac bude imao na umu indijske ideje o kosmogoniji, kakosmo ih prikazali u poglavlju VI., bolje će razumeti odnos između bib-lijskih prepotopskih patrijarha i te zagonetke za tumače Biblije –„Jezekiljevog točka”. Stoga bi trebalo upamtiti: 1. da vaseljena nijenekakva spontana tvorevina, već proizvod evolucije iz predpostojećematerije; 2. da je ona samo jedan iz beskrajnog niza svetova; 3. da sevečnost odvija u velikim ciklusima, unutar kojih se pojavljuje dva-naest preobražaja sveta, svaki posle njegovog delimičnog uništenjavatrom i vodom naizmenično; kada nastane novi od ovih manjih pe-rioda, Zemlja biva toliko izmenjena, čak i geološki, da praktično po-staje novi svet; 4. da od ovih dvanaest preobražaja, Zemlja poslesvakog od prvih šest postaje sve grublja, a sve na njoj – uključujućičoveka – materijalnije nego što je bilo u prethodnom periodu, dokposle svakog od preostalih šest proces ide u obrnutom smeru, teZemlja i čovek postaju prefinjeniji i duhovniji sa svakom promenomkoju pretrpe; 5. da, kada se dostigne vrhunac ciklusa, započinje poste-pena razgradnja i svaki živi, objektivno postojeći oblik biva uništen.Ali kada taj stepen bude dostignut, ljudski rod postaje sposoban daživi kako subjektivno tako i objektivno. I ne samo ljudski rod, već iživotinje, biljke i svaki atom. Posle vremena počinka, kažu budisti,kada se novi svet ponovo sâm obrazuje, astralne duše životinja i svihbića uopšte, osim onih koja su dostigla najviši nivo Nirvane, vratićese ponovo na Zemlju da bi završila svoje cikluse preobražaja i postalaljudi.

Ovu čudesnu zamisao su drevni mudraci, radi podučavanja obi-čnog sveta, sintetizovali u vidu jedinstvenog slikovnog prikaza –Zodijaka ili nebeskog pojasa. Umesto dvanaest znakova koji se danas

629

Vede i Biblija

upotrebljavaju, izvorno je bilo samo deset za koje su svi znali: Ovan,Bik, Blizanci, Rak, Lav, Devica-Škorpija, Strelac, Jarac, Vodolija iRibe.64 To su bili egzoterijski znaci. Ali pored njih su uvedena i dvamistička znaka, koja niko osim iniciranih ne može da razume: u sre-dini tj. na raskršću gde se sada nalazi Vaga, i znak koji sada nazivajuŠkorpija, koji je sledio Devicu. Kada se pokazalo neophodnim dapostanu egzoterijski, ova dva tajna znaka su dodata pod njihovimsadašnjim nazivima kao paravan kojim su skriveni njihovi prâvinazivi što daju ključ za razumevanje tajne stvaranja i otkrivanjeporekla „dobra i zla”.

Prâvo sabejsko astrološko učenje je tajno podučavalo da se uovom dvostrukom znaku skriva objašnjenje postepenog preobražajasveta, od njegovog duhovnog i subjektivnog u „dvopolno” stanje poduticajem Meseca. Dvanaest znakova su stoga podeljeni u dve grupe.Prvih šest su nazvani uzlaznim, ili linijom Makrokosmosa (velikogduhovnog sveta), dok su poslednjih šest silazna linija ili Mikrokos-mos (manji, sporedni svet) – puki odraz prethodnih, da tako kažemo.Ova podela je nazvana Jezekiljevim točkom, a urađena je na sledećinačin: Prvo dolaze pet uzlaznih znakova (obogotvorenih u vidu „pa-trijarha”) – Ovan, Bik, Blizanci, Rak, Lav, da bi se grupa završilaDevicom-Škorpijom. Zatim dolazi preokret sa Vagom. Posle nje jeponovljena prva polovina znaka Devica-Škorpion i prebačena dapredvodi nižu, silaznu grupu Mikrokosmosa koja se spušta sve doRiba tj. Noja (potopa). Da bi ovo bilo jasnije, znak Devica-Škorpija,koji je izvorno izgledao ovako , jednostavno je postao Devica, dokje duplikat ili Škorpija postavljen iza Vage tj. sedmog znaka (kojije Enoh, ili anđeo Metatron, ili Posrednik između duha i materije,odnosno Boga i čoveka). Sada je ovaj znak postao Škorpion (iliKajin), znak odnosno „patrijarh” koji je poveo ljudski rod ka uništenju,

630


64 U Volnejevim „Ruins of Empires”, str. 360, primećuje se da kako se sazvežđe Ovnanalazilo na petnaest stepeni 1447. pre Hrista, sledi da prvi stepen sazvežđa Vage nijemogao da se poklopi sa sadašnjom ravnodnevicom posle 15.194 godine pre Hrista, paako dodate još 1.790 godina posle Hrista, ispada da je prošlo 16.984 godine od nastankaZodijaka do pojave ovog rada.

prema egzoterijskoj teologiji; ali, prema prâvom učenju mudrosti-re-ligije, on je označavao degradaciju čitave vaseljene na njenom kursuevolucije koji je vodio nadole, od subjektivnog ka objektivnom.

Znak Vage se smatra kasnijim izumom Grka, ali se obično ne kažeda su oni među njima koji su bili inicirani samo promenili imena,prenoseći istu ideju u vidu tajnog imena onima „koji su znali”, os-tavljajući mase neobaveštenim kao što su oduvek i bile. Ipak, to imje bila izvanredna ideja, ova Vaga ili ravnoteža, koja je izražavala ko-liko god je bilo moguće a da ne otkrije celu i konačnu istinu. Nameraim je bila da ovim znakom pokažu da upravo kada tok evolucijedovede svetove do najniže tačke primitivnog materijalizma, na kojojsu Zemlja i sve što je proizvela najsiroviji, a njeni stanovnici najzver-skiji, tog trenutka je dostignuta tačka zaokreta – sile su u tom trenutkuuravnotežene. Na toj najnižoj tački još uvek neugasla božanska iskraduha skrivena duboko unutra počinje da emituje uzlazni impuls.Tasovi vage označavaju tu večnu ravnotežu koja je neophodna radisveopšteg sklada, precizno odmerene pravde, ravnoteže centripetal-nih i centrifugalnih sila, tame i svetla, duha i materije.

Ovi dodatni znaci Zodijaka nam daju za pravo kada kažemo daKnjiga Postanja (1 Moj.) kakvu danas poznajemo mora biti kasnijegdatuma u odnosu na grčko uvođenje znaka Vage, jer u njoj nalazimopoglavlja u kojima se iznosi genealogija izmenjena tako da odgovaranovom Zodijaku, umesto da je ovaj načinjen tako da se podudara saspiskom jevrejskih patrijarha. Taj dodatak i nužnost da se sakrije prâ-vi ključ su nagnali rabinske sastavljače teksta da dva puta ponoveimena Enoha i Lameha, kako ih sada nalazimo u tablici Kenita. Odsvih knjiga Biblije, jedino Postanje (1 Moj.) pripada zaista drevnojprošlosti. Sve ostale su kasniji dodaci, od kojih se najranija pojavljujesa Hilkijom, koji ju je očigledno smislio uz pomoć proročice Hulde.

Kako postoji više od jednog značenja povezanog sa pričama ostvaranju sveta i potopu, mi tvrdimo da biblijski izveštaj ne može dase razume bez vavilonјanske priče o istim događajima, dok ni jednoni drugo neće biti sasvim jasno bez bramanskog ezoterijskog tu-

631

Vede i Biblija

mačenja potopa, kakvo nalazimo u Mahabharati i Satapata-Bramani.Vavilonjani su ti koje su „misterijama”, tj. svetom jeziku, i njihovojreligiji učili problematični Akađani, koji su – prema Rolinsonu – došliiz Jermenije, a ne oni od Vavilonjana koji su emigrirali u Indiju. Oovome imamo sasvim jasna svedočanstva. Movers pokazuje da jevavilonjanski Ksisutrus u Zodijaku predstavljao „sunce” u znakuVodolije, dok je Oanes, čovek-riba, poludemon, ustvari Višnu u likusvog prvog avatara, dajući nam ključ za dvostruki izvor biblijskog„otkrivenja”.

Oanes je simbol svešteničke, ezoterijske mudrosti; on dolazi izmora, jer „velika dubina” tj. voda označava tajno učenje, kako smoveć pokazali. Iz istog razloga su i Egipćani obogotvorili Nil, poredčinjenice da su ga smatrali ”Spasiocem” svoje zemlje zbog njegovihperiodičnih poplava. Čak su i krokodile smatrali svetim, jer su oviprebivali u rečnim „dubinama.” Takozvani „Hamiti” su uvek gledalida se nastane pored reka ili obale okeana. Voda je prvi stvoreni ele-ment, prema nekim od drevnih kosmogonija. Imenu Oanesa je ukazi-vano najveće moguće poštovanje u haldejskim zapisima. Haldejskisveštenici su nosili kape koje su izgledale kao riblja glava i odeždukoja je nalikovala telu ribe.65 Ciceron kaže:

Otuda voda predstavlja dvojni princip Makro i Mikrokosmosa,zajedno sa DUHOM koji oživljava materiju, kao i evoluciju „malogsveta” iz univerzalnog kosmosa. Stoga potop, u ovom smislu, ukazuje

632


„Tales uverava da je voda suštinski princip svega postojećeg, ida je Bog onaj um koji je oblikovao i stvorio sve što postoji odvode.”66

„U Početku, unutrašnji DUH učvrsti Nebo i Zemlju,Vodena prostranstva i blistavu oblinu Meseca, a zatim –Zvezde Titana; a um što prožima udovePokrenu celu masu, pomešavši se sa VELIKOM TVARI.”67

65 Pogledajte izvode iz Inmanovih „Antičkih religija”.66 Ciceron: De Nat. Deorum, i., 10.67 Vergilije: „Eneida”, VI., 724 ff.

na konačnu borbu između suprotstavljenih elemenata, kojom se za-vršava prvi veliki ciklus naše planete. Ovi periodi su postepenoprelazili jedan u drugi, pri čemu se iz haosa javljao red, ili pak pore-mećaj, a razni tipovi organizama su evoluirali jedni iz drugih kad godbi fizički uslovi prirode bili spremni za njihovu pojavu; jer našasadašnja rasa ne bi mogla da diše u atmosferi koja je postojala tokomtog prelaznog perioda, niti je još imala, alegorijski shvaćeno, sadašnjuodeću od kože.68

U poglavljima IV. i V. Postanja (1 Moj.) nalazimo takozvane ro-doslove Kajina i Seta. Bacimo jedan pogled na njih po redu u komese javljaju:

633

68 Izraz „odeća od kože” nagoveštava i više od toga ako znamo da hebrejska reč„koža,” upotrebljena u izvornom tekstu, označava upravo ljudsku kožu. U tekstu se kaže:„A Java Aleim napravi za Adama i njegovu ženu HITONUT OUR. Prva hebre-jska reč je ista kao i na grčkom hiton – odežda. Parkherst je definiše kao kožu ljudi iliživotinja i , OUR, OR ili ORA. Ista reč je upotrebljena i u Izlasku (2Moj. 34:30,35) kada Mojsijeva koža „svijetli.”(A. Vajlder)

Setitski1. Adam2. Sit3. Enos4. Kajinan5. Malelelil6. Jared7. Enoh8. Matusal9. Lameh10. Noje

Kenitski1. Adam2. Kajin3. Enoh4. Gaidad5. Maleleil6. Matusal7. Lameh8. Juval9. Javal10. Tuval Kajin

Prin

cip

dobr

a

Prin

cip

zla

Vede i Biblija

RODOSLOVI

PODUDARNOST PATRIJARHASA ZNACIMA ZODIJAKA

Pobrojani predstavljaju deset biblijskih patrijarha, podudarnih sadeset indijskih prađapatija, kao i Sefirota iz kabale. Kažemo deset pa-trijarha, a ne dvadeset, jer je Kenitski rodoslov smišljen samo zbog toga1. da se sprovede ideja o dvojnoj prirodi na kojoj se temelji filozofijasvih religija; i 2. kao paravan za neupućene mase. Pretpostavimo da ihvratimo u njihov prvobitni oblik, uklanjajući ove namerno postavljene„paravane”. Oni su toliko providni da je potrebno samo malo proni-cljivosti pri odabiru, iako bi čovek trebalo da se posluži isključivo sop-stvenim rasuđivanjem bez pomoći sa strane, i nije u stanju, kao što mijesmo, da proveri ispravnost pomoću tajnog učenja.

Oslobađajući se, stoga, kenitskih naziva koja su samo duplikatisetitskih, ili jedni drugih, oslobodićemo se Adama, zatim Enoha –koji je u jednoj od genealogija prikazan kao otac Gaidada, a u drugojkao sin Jareda, te Lameha, sina Matusalovog, dok je isti taj Lamehsin Matusalov u Setitskom nizu; isto tako i Gaidada (Jareda),69 Juvalai Javala koji, zajedno sa Tuval Kajinom obrazuju trojstvo u jednom,koji je dvojnik Kajinov; pa Maleleila (koji je isto što i Malelelil, dru-gačije izgovoren) i Matusala. To nam u Kenitskoj genealogiji iz 1Moj. 4 ostavlja samo jednog, Kajina, koji je – kao prvi ubica, i torođenog brata – postavljen u svom rodoslovu na mesto oca Enoha,

634


69 Ovde je ponovo, pretvarajući jedno ime u drugo, masora pomogla u falsifikovanjuono malo sačuvanih originalnih delova iz izvornih Svetih Spisa.

De Rosi iz Parme u svom delu “Compendis” (tom IV., str. 7) kaže za Masoretesasledeće: „Poznato je sa kakvom je pažnjom Jezdra, najbolji kritičar koga su imali, pre-radio i ispravio tekst, vrativši mu njegovu prvobitnu slavu i sjaj. Od mnogih revizijakoje su posle njega urađene, nijedna nije stekla veći publicitet od one koju je napravioMasoretes, koji se pojavio posle šestog veka …. a svi vatreni poklonici i branitelji ma-sore, kako hrišćani tako i Jevreji …. se slažu i priznaju da, ovakva kakva postoji, imanedostataka, da je nesavršena, puna ubačenih delova i grešaka, i da je vrlo nepouzdanvodič.” Pravougla (hebrejska) slova nisu izmišljena sve do iza trećeg veka.

najčestitijeg čoveka, koji nije umro već je živ prenet u CarstvoBožije. Okrenimo se sada setitskoj tablici, i vidimo da Enos (ili Enoh)dolazi na drugo mesto ispod Adama, i da je otac Kajina (Kainana).To nije slučajno. Postojao je očigledan razlog za ovaj izokrenutiporedak, sasvim jasan plan da se stvori zbrka i svako kasnije istraži-vanje navede na pogrešan trag.

Stoga tvrdimo da jevrejski „patrijarsi” jednostavno predstavljajuznake Zodijaka, da simbolički označavaju, u njihovim brojnim aspe-ktima, duhovnu i fizičku evoluciju ljudskih rasa, razdoblja i podelevremena. U astrologiji, prve četiri „Kuće” u dijagramima „DvanaestNebeskih Kuća” – naime prva, deseta, sedma i četvrta, ili drugi unu-trašnji kvadrat postavljen tako da su mu dva ugla na vertikalnoj a dvana horizontalnoj osi, nazivaju se „uglovi” jer poseduju najjaču snagui moć. Oni odgovaraju Adamu, Noju, Kajinu (Kainanu) i Enohu, Alfii Omegi, zlom i dobrom, predvodeći celinu. Štaviše, kada su pode-ljeni (uključujući i dva tajna imena) na četiri trigona ili trijade: va-trenu, vazdušnu, zemljanu i vodenu, vidimo da se poslednja odnosina Noja.

Enoh i Lameh su ponovljeni u Kajinovoj tablici kako bi popunilipotreban broj od deset u oba biblijska „rodoslova,” umesto da seupotrebi „Tajno Ime”, kao i zato da bi se patrijarsi podudarili sa desetkabalističkih Sefirota i u isto vreme popunili broj do deset, odnosnodvanaest znakova Zodijaka, na način koji je razumljiv jedino kaba-listima. A sada, kada je Avelj nestao iz te linije rodoslova, zamenioga je Set, koji očigledno predstavlja jednu naknadnu misao, koju jenametnula nužda da čitava ljudska rasa ne izvodi svoje poreklo isklju-čivo od jednog ubice. Ova dilema se očito prvi put pojavila kada jesastavljena Kenitska tablica, pa je Adam predstavljen (pošto su seveć pojavili svi naraštaji) kao otac svog sina Seta. Vrlo je sugestivnačinjenica da, dok je dvopolni Adam iz poglavlja V. stvoren po ugleduna Elohim (pogledajte 1 Moj. 1:27 i 5:1), Set (5:3) je stvoren „poobličju” Adamovom, što znači da su postojali ljudi različitih rasa.Takođe pada u oči i to da u kenitskoj tablici nisu navedeni ni starost

635

Vede i Biblija

ni ma koja druga pojedinost u vezi sa patrijarsima, dok je u setitskomrodoslovu suprotan slučaj.

Sasvim je sigurno da u jednom delu namenjenom širokoj upotrebiniko ni ne očekuje da otkrije vrhunske misterije onoga što je tokombezbrojnih vekova čuvano kao vrhovna tajna svetilišta. Ali, ne otkri-vajući ključ profanima i ne izlažući sebe prekoru za neodgovornootkrivanje tajni, može nam se dopustiti da zadignemo krajičak velakojim su okružena veličanstvena učenja drevne prošlosti. Neka namonda bude dopušteno da sada napišemo imena patrijarha onako kakobi trebala da stoje u odnosu na Zodijak, i pogledamo kako se podu-daraju sa njegovim znacima.

Sledeći dijagram predstavlja Jezekiljev Točak, onako kako jeprikazan u mnogim radovima, pored drugih i u „Rozenkrojcerima”Hargrejva Dženingsa:

JEZEKILJEV TOČAK (egzoterični).

636


Ovi znaci su (sledite brojeve):1. Ovan; 2. Bik; 3. Blizanci; 4. Rak; 5. Lav; 6. Devica, ili uzlazna

linija velikog ciklusa stvaranja. Posle ovoga dolazi 7. Vaga – „čovek”koji, mada se nalazi desno u sredini, tj. na raskršću, predvodi brojevena silaznom delu putanje:

8. Škorpiona; 9. Strelca; 10. Jarca; 11. Vodoliju i 12. Ribe.Prilikom raspravljanja o dvostrukom znaku Device-Škorpije i

Vage, Hargrejv Dženings primećuje (str. 65):„Sve ovo je potpuno nerazumljivo, osim u sklopu čudnog misti-

cizma gnostika i kabalista; čitavoj teoriji je potreban ključ objašnjenjakako bi postala razumljiva; ovi izuzetni ljudi, pak, samo maglovitonagoveštavaju da takav ključ postoji, ali odlučno odbijaju da gaotkriju jer je to zabranjeno.”

Pomenuti ključ mora da se okrene sedam puta pre nego što se čitavsistem otkrije. Mi ćemo ga okrenuti samo jednom, da bismo profani-ma omogućili da zavire u misteriju. Blago onome ko je celu shvati!

JEZEKILJEV TOČAK (ezoterijski)

637

Vede i Biblija

Da bismo objasnili prisustvo Jodheve, ili onoga što se običnonaziva tetragram , kao i Adama i Eve, biće dovoljno da pod-setimo čitaoca na sledeće stihove iz Knjige Postanja (1 Moj.), sa nji-hovim prâvim značenjima u zagradi.

1. „I stvori Bog [Elohim] čovjeka po obličju svojemu [njihovom]… muško i žensko stvori ih [ga]” – 1:27.

2. „Muško i žensko stvori ih [ga]… i nazva ih [ga] čovjek[ADAM]” – 5:2.

Kada se trojstvo nalazi na početku tetragrama, ono označavabožansko stvaranje u duhovnom smislu, tj. bez ma kakvog telesnoggreha; ako se nalazi na suprotnom kraju, onda je i smisao suprotan:tada je ženskog roda. Ime Eve se sastoji od tri slova, dok je ime pr-vobitnog ili nebeskog Adama pisano samo jednim slovom, Jod iliJodh; prema tome, ime Jehova treba čitati kao Jeva ili Eva. Adam izprvog poglavlja Knjige Postanja je duhovni i stoga čisti androgin(dvopolni) Adam Kadmon. Kada žena proizađe iz levog rebra drugogAdama (tj. praha), izdvaja se čista Devica i, padajući „u stvoreni svet”ili silazni ciklus, postaje Škorpion,70 simbol greha i materije. Dok tačkeuspinjućeg ciklusa sa čisto duhovnim rasama, odnosno deset prepo-topskih patrijarha (Prađapatija ili Sefirota)71 predvodi sâmo stvo-riteljsko Božanstvo, koje je Kadmon ili Jodheva, silazni pripadaovozemaljskim rasama, koje predvodi Enoh ili Vaga, sedmi po redu;kako je polubožanski, poluzemaljski, u 1 Moj. 5:24 se kaže da ga Boguze (živog). Enoh ili Hermes ili Vaga su jedno te isto. Svi predstavljaju„vagu” na kojoj balansira opšti sklad; pravda i uravnoteženost su takopostavljeni u središnju tačku Zodijaka. Veliki ciklus neba, o kome Pla-ton tako dobro diskutuje u svom Timaju, simbolično predstavlja nepo-znatog kao jedinstven entitet, a manji krugovi koji obrazuju krstraspodelom u ravni zodijačkog prstena, u tački gde se seku označavaju

638


70 Škorpija je astrološki znak koji upravlja organima za razmnožavanje.71 Svi patrijarsi se mogu zameniti brojem koji im odgovara, a i međusobno su za-

menljivi. Prema broju sa kojim su podudarni, mogu postati deset, pet, sedam, dvanaest,pa čak i četrnaest. Čitav sistem je toliko komplikovan da je u radu poput ovog nemogućepružiti ma kakve iscrpnije informacije od ponekog nagoveštaja.

život. Centripetalne i centrifugalne sile, kao simboli Dobra i Zla,Duha i Materije, Života i Smrti, isto tako predstavljaju i Stvoritelja iUništitelja – Adama i Evu, ili Boga i đavola, kako ih nazivaju u uo-bičajenom govoru. U subjektivnim, kao i u objektivnim svetovimaoni su dve sile čija neprekidna borba održava ceo univerzum duha imaterije u međusobnom skladu. One prisiljavaju planete da sledesvoje putanje i održavaju ih na njihovim eliptičnim orbitama, iscr-tavajući na taj način astronomski krst u svom kružnom kretanjuspram sazvežđa Zodijaka. U svom uzajamnom nadmetanju, centr-petalna sila bi, da prevagne, odvela planete i sâv živi svet pravo kaSuncu, ka onom nevidljivom, Duhovnom Suncu, Paraatmi ili velikojDuši vaseljene, njihovom roditelju; dok bi centrifugalna sila oteralai planete i žive duše na njima u beživotan kosmički prostor, dalekood svetlosti obje-ktivnog univerzuma, daleko od duhovnog carstvaspasenja i večnog života, u haos konačnog kosmičkog uništenja i za-tiranja svakog po-sebnog entiteta. Ali tu je ravnoteža, koja reagujena najmanji poremećaj u tački preseka. Ona upravlja dejstvima dvejuzaraćenih strana, a njihovo zajedničko delovanje primorava planetei „žive duše” da slede dvostruku dijagonalu u svom kretanju krozZodijak i kroz Život, održavajući na taj način strogi sklad na vi-dljivom i nevidljivom nebu i zemlji; jedinstvo na koje su prisiljenedve suprotstavljene sile izmiruje duh sa materijom, pa se za Enohakaže da stoji pred Bogom kao „Metatron”. Računajući od njegananiže sve do Noja i njegova tri sina, svaki od patrijarha predstavljanovi „svet”, tj. našu Zemlju, koja je sedma72 posle svakog periodageoloških preobražaja, donoseći na svet drugu, posebnu rasu ljudi iživih bića uopšte.

639

72 Pogledajte tom I. ovog rada, str. 33. Jedino indijski proračun Zodijaka može dapruži ključ za odgonetanje hebrejske hronologije i starost patrijarha. Ako imamo na umuda, prema ranijim astronomskim i hronološkim proračunima, od četrnaest manvantara(tj. božanskih razdoblja), od kojih se svaka sastojala od dvanaest hiljada godina deva,pomnoženih sa sedamdeset jedan, sačinjava jedan period stvaranja – još nije prošlo punihsedam, proračun starih Hebreja postaje jasniji. Da bismo pomogli, koliko je moguće,onima koji će sigurno biti sasvim zbunjeni ovom računicom, podsetićemo čitaoca da ceo

Vede i Biblija

Kajin predvodi uzlazni niz, ili Makrokosmos, jer je Sin „Gospo-da”, a ne Adama. (1 Moj. 4:1)

Kajin je Kenu, Asirac, a ime znači „najstariji”, dok hebrejska reč znači „kovač”, tj. zanatlija u opštem smislu. Nauka pokazuje da

je naša planeta prošla kroz pet posebnih geoloških faza, od kojihsvaku odlikuje zaseban geološki sloj i to su, idući obrnutim redosle-dom, počev od poslednje: 1. Kvartarni period, u kome se nedvosmi-sleno pojavljuje čovek; 2. Tercijarni period, u kome se čovek moždaveć pojavio; 3. Sekundarni period*, kojim su dominirali ogromnigmizavci, kao megalosaurus, ihtiosaurus i pleziosaurus – pojavičoveka nema traga; 4. Paleozojski period u kome su se pojaviliogromni ljuskari; i 5. (najstariji) Azojski** period, za koji nauka tvrdida još nije došlo do pojave ma kakvog organskog života.

Ali, ne postoji li mogućnost da je postojao period, ili više perioda,u kojima je čovek postojao a da nije bio organsko biće – pa stoganije ni mogao da ostavi ma kakve tragove koje bi otkrila egzaktnanauka? Duh ne ostavlja za sobom skelet ili fosile, pa ipak je maloonih koji sumnjaju u to da čovek može istovremeno da živi i objek-tivno i subjektivno. U svakom slučaju, teologija bramana, koja vučekorene iz pradavnih vremena, i koja deli periode stvaranja na Zemljiu četiri razdoblja međusobno razdvojena po 1.728.000 godina, dalekose više podudara sa zvaničnom naukom i savremenim otkrićima odapsur-dnih hronoloških predstava objavljenih na Saborima u Nikejii Trentu.

640


„Gospod” je Adam Kadmon, Kajin, Sin grešne promisli, a ne pro-izvod tela i krvi, dok na drugoj strani Set predvodi rase Zemlje, jerje on sin Adama, koga je ovaj stvorio „po obličju svojemu, kao štoje on” (1 Moj. 5:3).

Zodijak ima 360 stepeni, a svaki njegov znak po trideset; da je u samarićanskoj BiblijiEnohova starost određena na 360 godina; da je u „Manuu” podela vremena ovako izvr-šena: „Dan i noć se sastoje od po trideset Muhurti. Jedna Muhurta ima trideset Kala.Jedan mesec smrtnika ima trideset dana, ali je on samo jedan dan pitrija …. Godina smr-tnika je samo jedan dan Deva.”

*Uobičajen savremeni naziv je Mezozoik. (prim.prev.)** Beživotni. (prim.prev.)

Imena drevnih patrijarha nisu bila jevrejska, mada su možda ka-snije hebreizirana; očigledno su asirskog ili arijevskog porekla.

Otuda se Adam, primera radi, pojavljuje u objašnjenju kabale kaopromenljivi pojam, i odnosi se na gotovo svakog drugog patrijarha, kaošto se ma koji Sefirot odnosi na svaku Sefiru, i obratno. Adam, Kajin iAvelj čine prvu trijadu od dvanaest entiteta. Oni na sefirskom drvetu(dijagramu) odgovaraju Kruni, Mudrosti i Inteligenciji, a u astrologijitrima trigonima – vatrenom, zemljanom i vazdušnom; ova činjenica bi,da možemo da posvetimo više prostora njenom objašnjavanju, moždapokazala da astrologija zaslužuje ime nauke koliko i sve druge. Adam(Kadmon) ili Arijes (Ovan) je identičan sa egipatskim bogom Amunomsa glavnom ovna, koji pravi čoveka od gline na grnčarskom točku.Prema tome, njegov dvojnik – ili Adam od praha – takođe je Arijes, tj.Amon kada se nalazi na čelu pokolenja proizašlih od njega, jer i onstvara smrtnike „po obličju svojemu”. U astrologiji se planeta Jupiterdovodi u vezu sa „prvom kućom” (Arijes tj. Ovan). Boja Jupitera, kakoje prikazana u „stepenovima sedam sfera” na tornju u Borsipi, ili BirsNimrudu, bila je crvena;73 a na hebrejskom Adam znači „crven”,ali i „čovek”. Indijski bog Agni, koji vlada znakom Riba, koji se nalazido znaka Ovna u redosledu dvanaest meseci (februar i mart),74 naslikanje tamno crvenom bojom, sa dva lica (muškim i ženskim), tri noge isedam ruku; sve zajedno daje broj dvanaest. Isto tako Noje (znak Riba),koji se pojavljuje u rodoslovima kao dvanaesti patrijarh, računajućiKajina i Avelja, ustvari je Adam ponovljen pod drugim imenom, jer jeon praotac nove rase čovečanstva; a sa svoja „tri sina”, jednim lošim,jednim dobrim, i jednim koji ima pomalo od oboje, on je ovozemaljskiodraz nadzemaljskog Adama i njegova tri sina. Agni je predstavljenkako jaše ovna, dok na glavi ima tijaru nad kojom je krst.75

641

73 Pogledajte Rolinsonove „Dijagrame”.74 U bramanskom Zodijaku svi su znaci posvećeni, i svima vlada, po jedan od dvanaest

velikih bogova. Tako je 1. Meha (Ovan) posvećen Varuni; 2. Vriha (Bik) Jami; 3. Mituna(Blizanci) Pavani; 4. Karčataka (Rak) Surji; 5. Sina (Lav) Somi; 6. Kanja (Devica) Kar-tikeji; 7. Tula (Vaga) Kuveri; 8. Vrištika (Škorpija) Kami; 9. Danus (Strelac) Ganeši;10. Makara (Jarac) Pularu; 11. Kumba (Vodolija) Indri i 12. Minas (Ribe) Agniju.

75 Pogledajte Murov “Hindu Pantheon”, str. 295-302.

Vede i Biblija

I Kajin, koji vlada znakom Taurusa (Bika) u Zodijaku, isto je takosugestivan. Taurus pripada zemljanom trigonu, a moglo bi da bude ko-risno da podsetimo zainteresovane i na jednu alegoriju iz persijskeAveste koja je u vezi sa ovim znakom. Priča kaže da je Ormuzd stvoriojedno biće – izvor i uzor svih bića u vaseljeni – zvano ŽIVOT, ili Bikna zendskom. Ahriman (Kajin) ubija ovo biće (Avelja), iz čijeg se se-mena (Seta) stvaraju nova bića. Avelj na asirskom znači sin, ali na he-brejskom znači nešto efemerno, što traje samo privremeno, bezvrednosti, a označava i „paganskog idola”,76 jer Kajin znači hermejskikip (stub, simbol plodnosti). Isto tako, Avelj je ženski pandan Kajina(muškarca), jer oni predstavljaju blizance, tj. najverovatnije anrogini(dvopolni) simbol; drugi je podudaran Mudrosti, a prvi Inteligenciji.

Tako je i sa svim drugim patrijarsima. Enos je opet Homo –čovek, ili isti onaj Adam, i Enoh povrh toga, dok je Kain-an istošto i Kajin. Set je Tet ili Tot ili Hermes; nema sumnje da je up-ravo to razlog zbog koga Josif Flavije u svojoj prvoj knjizi (gl. 3)prikazuje Seta kao poznavaoca astrologije, geometrije i drugih okult-nih nauka. Predviđajući potop, kaže on, urezao je osnovne principesvoje veštine na dva stuba od opeke i od kamena, od kojih je ovajdrugi „lično [tj. sâm Josif] video kako još stoji u Siriji u njegovodoba”. Otuda se Set identifikuje i sa Enohom, kome kabalisti i masonipripisuju istu sudbinu, i, u isto vreme, sa Hermesom, tj. opet sa Kad-mom, jer je Enoh identičan sa prethodnim; He-NOH znači učitelj,inicijator, ili pak inicirani; u grčkoj mitologiji se zove Inahus. Većsmo videli koju ulogu igra u Zodijaku.

Mahalalel, ukoliko podelimo reč i napišemo , ma-ha-la značiblag, milostiv; prema tome on odgovara četvrtoj Sefiri, Ljubavi iliMilosrđu, koja proističe iz prve trijade.77 Irad ili Jared je (kadizostavimo samoglasnike) isto to. Ako potiče od glagola označavaporeklo, a ako dolazi od , arad, onda znači potomstvo, i timesavršeno odgovara kabalističkim „emanacijama”.

642


76 Apolon je istovremeno bio i Abelius, tj. Bel.77 Halal je jedno od imena Apolona. Ime Mahalal-Eliel bi stoga označavalo Sunce

posle dugodnevice (Sunce u julu), pa ovaj patrijarh „vlada” zodijačkim znakom Lav.

Lameh nije hebrejska već grčka reč. Lam-ah znači Lam –otac, dok je U-Lom-Ah otac (tj. začetnik) jednog razdoblja, ili pakotac onoga (Noja) koji će uvesti novu eru ili razdoblje stvaranja poslepralaje koju predstavlja potop; Noje se javlja kao simbol novog sveta,kraljevstva (Malhuta) Sefirota; otuda je njegov otac, koji odgovaradevetom Sefirotu, „Nastanak” (Postanje).78 Dalje, i otac i sin odgo-varaju Vodoliji i Ribama u Zodijaku; kako prvi pripada vazdušnom,a drugi vodenom trigonu, njima se zaključuje lista biblijskih mitova.

Ali ako, kao što vidimo, svaki patrijarh, poput svakog od Prađa-patija, u određenom smislu predstavlja novu rasu posle-potopskihljudi, i ako su oni, što se može lako dokazati, kopije vavilonјanskihSarosa, ili razdoblja, a ovi potonji i sami kopije indijskih deset di-nastija „Gospodara živih bića”,1 kako god ih ocenili, oni spadaju unajdublje alegorije koje je ikada zamislio filozofski um.

U „Niktemeronu”,79 evolucija vaseljene i njenih uzastopnih peri-oda stvaranja, zajedno sa postepenim razvojem ljudskih rasa,prikazani su onoliko detaljno koliko je moguće u vidu dvanaest „ča-sova” na koje je alegorija podeljena. Svaki „čas” označava evolucijunovog čoveka, i sâm je podeljen na četiri četvrtine ili razdoblja. Ovajrad pokazuje u kojoj meri je antička filozofija bila prožeta učenjimaranih Arijevaca, prvih koji su izvršili podelu razvoja života na našojplaneti na četiri razdoblja. Ako bi neko pokušao da prati ovo učenjeod njegovog izvora, negde u mraku mitskog perioda, pa sve do pro-roka sa Patmosa, ne bi morao da luta među religioznim sistemimaraznih naroda. Otkrio bi Vavilonjane koji uče da su se u četiri različitaperioda pojavila četiri Oanesa (ili sunca); hinduse koji dokazuju svoječetiri Juge; Grke, Rimljane i ostale koji su čvrsto verovali u zlatno,

643

78 Pogledajte opis Sefirota u poglavlju IV.79 Koliko je ova haldejska kopija neoriginalna može se videti iz poređenja indijske

hronologije sa vavilonjanskom. Prema Manuu, prepotopske dinastije Prađapatija suvladale 4.320.000 ljudskih godina, ukratko tokom čitavog božanskog razdoblja deva,odnosno tokom onog perioda koji uvek razdvaja pojavu života na Zemlji i njegovo ras-padanje, tj. pralaju. Haldejci, sa svoje strane, daju potpuno iste brojeve, umanjene zajednu cifru: trajanje svojih 120 sarosa određuju na ukupno 432.000 godina!

Vede i Biblija

80 Elifas Levi ovo iznosi kako u verziji na grčkom, tako i na hebrejskom, ali toliko sažetoi proizvoljno da je ma kome čije je znanje slabije od njegovog nemoguće da ga razume.

81 Pogledajte disertaciju rabina Simeona o prvobitnom Čoveku-Biku i rogovima.„Zohar”.

srebrno, bronzano i gvozdeno doba, pri čemu je svaku novu epohunajavljivala pojava spasitelja. Četiri Bude hindusa, kao i tri prorokazoroastrijanaca – Ošedar-Kami, Ošedar-Mah i Sosioš – kojima jeprethodio Zaratustra, predstavljaju otelovljenja ovih razdoblja.

U Bibliji se već na početku kaže da su, pre nego što „sinovi Božji”videše „kćeri čovječije”, ovi potonji (ljudi) već živeli između 365 i969 godina. Ali kada je „Gospod Bog” video bezakonje ljudi, odlučioje da im dâ još najviše 120 godina života. (1 Moj. 6:3) Ovako naglupromenu starosne granice ljudi možemo da objasnimo jedino ako pra-timo ovu odluku „Gospoda Boga” sve do njenog prvobitnog izvora.Ovakve nepodudarnosti, na koje nailazimo na svakom koraku u Bib-liji mogu se pripisati jedino činjenici da su i Knjiga Postanja i ostaleMojsijeve knjige bile menjane i preoblikovane od strane više autora,i da su u njihovom izvornom stanju bile, izuzimajući spoljni oblikalegorija, verne kopije indijskih svetih knjiga. U „Manuu”, knjiga I.,čitamo sledeće: „U prvom razdoblju nije se znalo za bolest i patnju.Ljudi su živeli po četiri stotine godina.” To je bilo u Krita i Satja jugi.

„Krita-juga je oličenje pravde. Njen simbol je bik koji čvrsto stojina svoje četiri noge; čovek se još uvek drži istine, a zlo još uvek neupravlja njegovim postupcima.”81 Ali u svakom od narednih raz-doblja prvobitni ljudski vek gubi po jednu četvrtinu svog trajanja, štoće reći da u Treta-jugi čovek živi do 300, u Dvapara-jugi 200 a uKali-jugi, tj. našem razdoblju, po pravilu najviše 100 godina. Noje,sin Lameha – Ulom-Aha ili začetnika našeg razdoblja – iskrivljenaje kopija Manua, sina Svajambua, dok su šest Manua ili Rišija kojisu potekli od indijskog „prvog čoveka” uzor po kome su načinjenilikovi Tare, Avrama, Isaka, Jakova, Josifa i Mojsija, staro-hebrejskihmudraca za koje se, počev od Tare, tvrdilo da su bili astrolozi, al-hemičari, nadahnuti proroci i vidovnjaci, ili, na profanijem ali zatojasnijem jeziku – magi.

644


Ako konsultujemo talmudističku Mišnu naći ćemo prvi božanskipar, dvopolnog Demijurga Hokmaha (ili Hakmu Ahamota) i Binahakako zidaju kuću sa sedam stubova. Oni su Božiji arhitekti – Mudrosti Inteligencija – tj. Njegov „šestar i ugaonik”. Sedam stubova subudućih sedam svetova, tj. tipičnih sedam prvih „dana” stvaranja.

„Hokmah prinosi svoje žrtve.” Ove žrtve su bezbrojne sile prirodekoje moraju da „umru” (tj. da se istroše) kako bi živele; kada jednasila izumre, to je samo zato da bi na svet došla druga, njen potomak.Ona umire, ali nastavlja da živi kroz svoju decu, i oživljava ponovou svakom sedmom naraštaju. Sluge Hokmaha, tj. „mudrosti”, dušesu H-Adama, jer u njemu prebivaju sve duše Izrailja.

Dan ima dvanaest časova, kaže Mišna, i tokom tih časova se odi-gralo stvaranje čoveka. Da li bismo mogli da razumemo o čemu setu radi da nemamo Manua koji nas uči da ovaj „dan” obuhvata četirirazdoblja sveta i da traje dvanaest hiljada božanskih godina Deva?

„Stvoritelji (Elohim) u drugom” času „daju prve obrise čovekovogtelesnog oblika. Razdvajaju ga na dva dela i pripremaju razdvajanjepolova. Elohim su na isti način postupili u odnosu na sve što jestvoreno.”82 „Svaka riba, ptica, biljka, zver i čovek su tokom prvogčasa bili dvopolni.”

Evo šta kaže komentator, veliki rabin Simeon:

SVE BIBLIJSKE LEGENDE PRIPADAJU OPŠTOJ ISTORIJI ČOVEKA

645

82 „Hebrejski Niktameron”; pogledajte Elifasa Levija, tom II.83 “Auszuge aus dem Zohar”, str. 13, 15.

„O prijatelji, prijatelji, tek ispoljeni čovek je bio i muško i žensko;isto toliko na strani OCA koliko i na strani MAJKE. U tome je smisaoreči koje Elohim izgovoriše: ‚Neka bude svjetlost. I bi svjetlost!’”…I to je ‚dvojni čovek’!83

Vede i Biblija

Duhovna žena je bila neophodna kao protivteža duhovnomčoveku. Sklad je zakon vaseljene. U Tejlorovom prevodu, Platonovarasprava o stvaranju je tako prikazana da mu se pripisuje kako je oovom univerzumu rekao da ga je:

Kosa slova u obe ove rečenice iz Timaja je uneo dr Landi, autorizuzetnog rada koga smo već jednom pomenuli, „Spomenici hri-šćanstva”, a pažnja se skreće na te reči grčkog filozofa sa očiglednomsvrhom da im se dâ proročki karakter, koji im je i Justin Mučenikpridavao kada je optužio Platona da je svoju „fiziološku raspravu uTimaju… u pogledu Sina Božijeg koji je u prostoru postavljen u ob-liku krsta”, preuzeo od Mojsija i njegove zmije od bronze. Izgledada učeni autor ovim rečima pripisuje proročku težinu bez predumi-šljaja, mada nam ne saopštava da li sâm veruje u to da je, poputPlatonovog stvorenog boga, Isus izvorno imao telo u obliku sfere(lopte), „glatko i jednako, isto i celovito od središta u svim pra-vcima”. Čak ako bismo i našli neki izgovor Justinu Mučeniku za nje-govo iskrivljavanje Platonovih reči, dr Landi bi morao da zna da jevreme za tu vrstu kazuistike odavno prošlo. Ono na šta je filozof mi-slio je čovek, koji, pre nego što je obuhvaćen materijom, nije imaopotrebe za udovima*, već je bio isključivo duhovni entitet. Stoga,ako Božanstvo, i njegovu vaseljenu, i zvezdana tela treba zamišljatisferoidnim (tj. u obliku lopte), ovaj oblik bi trebalo da bude prime-njen i na arhetipskog čoveka. Kako je ljuštura koja ga je obuhvatalapostajala sve teža, pojavila se potreba za udovima i oni su nikli iztela. Ukoliko zamislimo čoveka sa rukama i nogama prirodno iste-

646


* „Kracima krsta”. (prim.prev.)

„On naterao da se kreće kružnom putanjom… Kada je, stoga, tajBog koji je večno promišljajuće Božanstvo, postao svestan tog Boga(čoveka) čija je sudbina da postoji tokom izvesnog vremenskog raz-doblja, načinio mu je telo glatko i jednako, isto i celovito od središtau svim pravcima, i učinio ga savršenim. Ovaj savršeni krug stvorenogBoga je rascepio u obliku slova X.”

gnutim pod istim uglom, postavljajući ga naspram kruga koji sim-bolizuje njegov prethodni oblik kao čistog duha, imali bismo upravoonu figuru koju je Platon opisao – X krst unutar kruga.

Sve legende o stvaranju, o čovekovom padu i rezultirajućem po-topu, pripadaju istoriji celog sveta, i nisu svojina Izraelićana ništaviše od ma kog drugog naroda. Ono što pripada izričito njima (izuzi-majući kabaliste) jesu iskrivljeni detalji svih predanja. EnohovoPostanje je daleko starije od Mojsijevih knjiga,84 a Gijom Postel gaje predstavio svetu objašnjavajući alegorije onoliko koliko se usudio,ali njegove osnove i dalje ostaju obavijene tajnom. Za Jevreje je Knji-ga Enohova isto toliko kanonska kao i Mojsijeve knjige, a ako jehrišćanin ove druge prihvatio kao autoritet, ne vidimo zbog čega biodbacivao prvu kao apokrif. Starost nijedne od njih ne može bitiutvrđena ni približno tačno. U vreme razdvajanja plemena, Samari-ćani su priznavali jedino Mojsijeve knjige i Knjigu Isusa Navina,kaže dr Jost.85 Godine 168. pre Hrista hram u Jerusalimu je oplja-čkan, a sve svete knjige su uništene;86 zbog toga su svega nekolikorukopisa koji još postoje mogli da budu pronađeni jedino među„učiteljima predanja”. Kabalistički tanaim, njihovi inicirani i prorocisu se oduvek držali učenja koje je isto kao i kod Kanaanita, Hamita,Miđana, Haldejaca i svih drugih naroda. Dokaz za to je priča o Da-nilu. Postojala je neka vrsta bratstva ili „masonerije” među kabali-stima raštrkanim po celom svetu, od najstarijih vremena; i poputnekih društava srednjovekovne masonerije u Evropi nazivali su seDrugovima87 i Neporočnima.88 Među kabalistima postoji verovanje(zasnovano na znanju) da poput hermetičkih svitaka ni izvorne svete

647

84 Ovo je mišljenje učenog dr Josta i Donaldsona. „Stari Zavet”. Knjige, kakve sadavidimo, izgleda da su definitivno uobličene oko 150 godina pre Hrista …. Jevreji su seu naše vreme upustili u potragu za drugim knjigama, koje su nadaleko razvejane tokomratova, da bi ih sakupili u jedinstvenu zbirku.” (Gileni: “Menschenopfer der Hebraer”,str. 1). „Sod, the Son of the Man”. Dodatak.

85 „Jost”, tom I., str. 51.86 Burderov „Josif”, tom II., str. 331-335.87 „Kabala”, str. 95.88 Gafarel: Uvod u „Knjigu Enohovu”.

Vede i Biblija

knjige sedamdeset dvojice starešina – knjige u kojima je bila za-beležena „Drevna Reč” – nisu izgubljene, već da su sve sačuvane jošod najstarijih vremena u tajnim društvima. I Emanuel Svedenborg tvrdi to isto, a njegove reči se, kako kaže, temelje na informaciji kojuje dobio od izvesnih „duhova” koji su ga uverili da „obavljaju svojeobrede u skladu sa ovom Drevnom Rečju”. „Potražite je u Kini”, do-daje veliki vidovnjak, „možda naiđete na nju negde u Velikoj Tata-riji!”* Bilo je drugih proučavalaca okultnih nauka, koji su mogli dase oslone i na više od reči „izvesnih duhova” u ovom konkretnomslučaju – oni su zaista videli te knjige!

Hteli ne hteli, moramo da načinimo izbor između dva metoda –ili da prihvatimo Bibliju egzoterijski, ili ezoterijski. Protiv prvog iz-bora izdvajamo sledeće činjenice: pošto je Helkija priredio i prikazaosvetu prvi primerak Božije Knjige, ona nestaje pa Ezra mora da sačininovu Bibliju, koju završava Juda Makavejski; kada je urađen prepisoriginala pisanog klinastim pismom u pravouglim slovima, tekst jetoliko iskrivljen da se više nije mogao prepoznati; konačno, danasimamo tekst koji nema ni 900 godina iza sebe, i koji je prepunizostavljenih i ubačenih delova, kao i namernih iskrivljavanja, i da,stoga, kako je ovaj masoretski tekst na hebrejskom trajno fiksiraosvoje greške, a ključ za „Reč Božiju” izgubljen, niko nema pravo datakozvanim „hrišćanima” nameće zastranjivanja niza halucinirajućih,a možda i lažnih proroka, pod neosnovanom i neodrživom pret-postavkom da je njihov autor „Sveti Duh” glavom i bradom.

Iz tog razloga mi odbacujemo ovo navodno jednobožačko SvetoPismo, sačinjeno onda kada su sveštenici iz Jerusalima videli poli-tičku korist u nasilnom raskidanju svih veza sa ne-Jevrejima. Tek tadaih vidimo kako proganjaju kabaliste i zabranjuju „drevnu mudrost”pagana i samih Jevreja. Prâva hebrejska Biblija je bila skrivena i maseza nju uopšte nisu znale, dok je čak i Petoknjižje Samarićana dalekostarije od Septuaginta. Što se tiče skrivene (prâve) Biblije, crkveni

648


* Tj. Mongoliji i stepskom pojasu centralne Azije. (prim.prev.)

oci nikada nisu ni čuli za nju. Mi najodlučnije dajemo prednostrečima Svedenborga koji kaže da je „Drevna Reč” negde u Kini iliVelikoj Tatariji. Utoliko pre jer za švedskog vidovnjaka bar jednosvešteno lice, Poštovani dr R. L. Tafel iz Londona, tvrdi da je bio ustanju „Božijeg nadahnuća” dok je pisao svoje teološke radove. Čakmu daju prednost i u odnosu na pisce Biblije, jer dok su ovi drugislušali reči koje su im izgovarane na uvo, Svedenborg ih je potpunorazumno shvatao, te je otuda njegova prosvetljenost dolazila iznutraa ne spolja. Poštovani autor kaže:

A ako je „Gospod” zaista govorio kroz Svedenborga, onda i mimožemo da se nadamo da će bar jedan sveštenik stati iza naše tvrdnjeda se drevna „reč Božija” ne može naći nigde do u paganskim zemlja-ma, naročito u budističkoj Tatariji, Tibetu i Kini!

„Najstarija istorija Grčke je ustvari najstarija istorija Indije”,uzvikuje Pokok u svom delu „Indija u Grčkoj.” U svetlu potonjihplodova kritičkog istraživanja, možemo da parafraziramo ovu reče-nicu i kažemo: „Drevna istorija Judeje predstavlja iskrivljenu verzijuindijske priče nakalemljenu na istoriju Egipta.” Mnogi naučnici,suočeni sa nesavitljivim činjenicama, ne želeći da odvagaju priče iz„božanskog otkrivenja” naspram onih iz bramanskih knjiga, jednos-tavno ih iznose pred čitalačku publiku bez ikakvog komentara. Umeđuvremenu, svoje zaključke ograničavaju na kriticizam i među-sobne protivurečnosti. Tako se Maks Miler suprotstavlja teorijamaŠpigela i još nekih; profesor Vitni opet teorijama ovog orijentalistesa Oksforda; dr Houg napada Špigela, dok je dr Špigel odabrao sebineku drugu žrtvu; a sada su čak i tradicionalni Akađani i Turanci uve-liko ostavili iza sebe zenit svoje slave. Proto-Kasdejci, Kasdeo-Skiti,

649

„Kada savesni član Nove Crkve čuje ma kakve optužbe na računbožanskog, kao i nepogrešivosti suštine učenja Novog Jerusalima,on mora istog trenutka da zauzme stav iznet u nedvosmislenoj izjaviiz ovih učenja, da je Gospod faktički izveo Svoj drugi dolazak po-sredstvom spisa koje je objavio Emanuel Svedenborg kao Njegovsluga, i da stoga rečene optužbe nisu i ne mogu biti istinite”.

Vede i Biblija

Sumeri i ko sve ne moraju da naprave mesta za neke druge izmišljo-tine. Avaj za Akađane! Asirolog Halevi napada akado-sumerski jezikstarog Vavilona, dok egiptolog Čabas, nezadovoljan padom popu-larnosti turanskog narečja, koje je tako dobro poslužilo orijentalistimau više „neobjašnjivih” slučajeva, naziva poštovanog „oca” Akađana– Fransoa Lenormana – šarlatanom! Izvlačeći korist iz zbrke u nau-čnim krugovima, hrišćansko sveštenstvo gleda da pridobije simpatijeza svoju fantastičnu teologiju na osnovu toga da, kada porota ne možeda se složi, onda bar optužena strana može da dobije na vremenu. Itako se previđa najvažnije pitanje: da li bi za hrišćanski svet bilo boljeda prihvati čisti „hristizam” umesto hrišćanstva sa njegovom Bibli-jom, pokajanjem kroz posrednika i đavolom. Tako značajnoj ličnostikao što je poslednji pomenuti morali smo da posvetimo posebnopoglavlje.

650


Poglavlje X

MIT O ĐAVOLU

651

Crkva zvanično priznaje postojanje Đavola Satana kao glavničinilac nedodirljivih crkvenih dogmi Identičnost Satane sa egi-patskim Tifonom Veza između Satane i kulta zmija Knjiga o Jovui Knjiga mrtvih Indijski „đavo” je samo metafizička apstrakcija

Satana i Princ Pakla u Jevanđelju po Nikodemu

„Idi od mene, Satano!”(Isus Petru)Mat. 16:23.

„I svakojakim budalaštinamaŠto me od vere odvraćaju. Eto,Prošlu noć me drž’o bar devet časovaBudnog, ređajući imena đavola.”

Kralj Henri IV., Deo I., čin III.

“Strašnu i pravednu silu koja zauvek ubija pobačenu, nerođenu decu,Egipćani su nazivali Tifon, Jevreji Samael, istočni narodi Satana, aLatini Lucifer. Ali Lucifer iz Kabale nije prokleti pali anđeo, već jeanđeo koji se prosvetlio i obnovio prilikom svog pada.”

Elifas Levi: Dogma i ritual

„Koliko god bio zao, i đavolu se može naneti nepravda,Može mu se pripisati ono zašta nije kriv, može biti optužen bez razloga,

Da li ovo predstavlja uvredu? Izgleda li ekstravagantno, surovo,bogohulno? Čujte ovo. U Njujorku 9. aprila 1877. – to će reći uposlednjoj četvrtini onoga što gordo nazivaju vekom otkrića i dobomprosvetljenja – začete su sledeće skandalozne ideje. Navodimo izizveštaja koji se sledećeg jutra pojavio u časopisu Sun:

652


Kada ljudi, ne želeći da sami snose krivicu,Na njega prebace zlodela koja su njihova sopstvena.”

Defo, 1726.

Pre nekoliko godina jedan istaknuti pisac i progonjeni kabalista jeponudio „simvol vere” za protestante i rimo-katolike koji se možeovako formulisati:Protoevangelijum.

„Verujem u Đavola, Svemogućeg Oca Zla, Uništitelja svega što postoji, koji unosi nemir i pometnju na Nebu kao i na Zemlji;Koga zače Duh Zla;Rođenog od bogohulne, lakomislene Djeve;Koga sâv ljudski rod proslavljaše, koji vladaše nad njima,I koji se uznese do prestola Boga Svemogućeg,Koji ga u stranu gurnu i odakle sipa uvrede na žive kao i na mrtve;Verujem u Duha Zla;U Sinagogu Satane;U zajednicu zlih;U večnu propast tela;I u Smrt i Pakao večni. Amin.”

„Baptistički sveštenici su juče održali skup u Mornarskoj Kapeli,u Oliver Stritu. Prisustvovalo je i nekoliko inostranih misionara.Prečasni Džon V. Sarls iz Bruklina je pročitao esej u kome iznosisvoje mišljenje da su svi odrasli, punoletni pagani, koji umru ne upo-znavši se sa Jevanđeljem, osuđeni na večno prokletstvo. Ako to nebi bilo tako, umovao je prečasni esejista, onda je samo Jevanđeljeprokleto a ne puno blagoslova, onda su Hristu dali ono što je tražiokad su ga raspeli, a čitava struktura „otkrivene” religije se ruši u prah.

A ovi ljudi – nećemo reći šire Hristovo učenje, jer bi to bilo skr-navljenje uspomene na Njega, već – su plaćeni da bi ga širili! Trebali onda da se čudimo što inteligentne osobe više vole i učenje o kona-čnom kraju i uništenju od vere opterećene ovako čudovišnim uče-njem? Iskreno sumnjamo da bi ma koji uvaženi bramana izjavio damu je svojstven greh da laže – što je „veština” koju neguju jedino uonim delovima Britanske Indije gde se nalazi većina tamošnjimhrišćana.1

653

1 Reputacija bramana i budista u pogledu besprekornog morala izgleda toliko čvrstoutemeljena, i to od najstarijih vremena, da vidimo kako pukovnik Henri Jul, u svomizuzetnom izdanju „Marka Pola” iznosi sledeće svedočanstvo: „Uzvišene vrline prip-isane bramanama i indijskim trgovcima su bile, možda, delom i stvar tradicije … alikako iste hvalospeve neprekidno nalazimo i kod srednjovekovnih putopisaca, mora daimaju solidnu osnovu. U stvari, ne bi bilo teško da pratimo niz sličnih svedočanstava oddrevnih vremena sve do našeg današnjeg. Još Arijan kaže da nikada ni jedan Indijac nijeoptužen za varanje. Huen T’sang narodu Indije pripisuje izuzetno poštenje, čestitost inezainteresovanost za dobitak. Fratar Jordanus (oko 1330.) kaže da ljudi iz Male Indije(Sind i zapadna Indija, tj. današnji Pakistan) govore istinu i da se ističu pravednošću, amožemo da pomenemo i uzvišene karakterne odlike koje hindusima pripisuje Abul Fazl.Ali posle nekih 150 godina trgovine sa Evropljanima nailazimo na žalosno pogoršanje… Ipak Palas u prethodnom veku, iznoseći zapažanja o naseobini Bamijana u Astrahanu,kaže da se njeni pripadnici ističu poštenim pogodbama zbog kojih su bili naročito omi-ljeni među Jermenima. A i onaj mudri i izuzetni javni službenik, pokojni Ser VilijemSlimen, izjavio je u naše doba da nije poznavao klasu ljudi koja se strožije pridržavalačasti i poštenja od trgovačkog staleža Indije.”(1)

Žalosni primeri naglog srozavanja morala američkih Indijanaca, čim su počeli da živeu blizini hrišćanskih zvaničnika i misionara, dobro su poznati u današnje vreme.

„Knjiga gospodina Marka Pola, Venecijanca,” u prevodu pukovnika Henrija Jula, tomII., str. 354.

Brat Stodard, misionar iz Indije, potvrdio je gledište pastora izBruklina. Hindusi su veliki grešnici. Jednog dana, pošto je završio pro-poved na trgu, jedan Bramana je ustao i rekao: ‚Mi hindusi smo nepre-vaziđeni lažovi, ali ovaj je i nas nadmašio. Kako može da kaže da nasBog voli? Pogledajte samo otrovne zmije, tigrove, lavove i sve te vrsteopasnih životinja kojima smo okruženi. Ako nas Bog voli, što ih neukloni?’ Prečasni gospodin Piksli iz Hamiltona, Njujork, svesrdno sesložio sa učenjem izloženim u eseju brata Sarlsa i zatražio 5.000$kako bi osposobio mlade ljude za svešteničku službu.”

Mit o đavolu

Ali mi upućujemo izazov ma kom čestitom čoveku ma gde u svetuda kaže da li misli kako je bramana bio daleko od istine kada je rekaoza misionara Stodarda „ovaj je i nas nadmašio” u lažima. Šta je drugoi mogao da kaže, ako im je ovaj drugi propovedao učenje o večnomprokletstvu zbog toga što su proveli sâv svoj život ne pročitavši jednujevrejsku knjigu za koju nikada pre nisu ni čuli, ili ne zatraživšispasenje od Hrista čije postojanje nisu ni naslutili! Ali baptističkisveštenik, kome treba nekoliko hiljada dolara, mora da izmisli zas-trašujuću senzaciju ne bi li raspalio srca okupljenih. Uzdržaćemo se,po pravilu, iznošenja naših sopstvenih iskustava kada možemo da po-zovemo prihvatljive svedoke, pa smo, pročitavši skaredne Stodard-ove primedbe, zatražili od našeg poznanika, gospodina Vilijema L.D. O’Grejdija,2 da iznese svoje iskreno mišljenje o (hrišćanskim) mi-sionarima. Otac i deda ovog džentlmena su bili oficiri britanskearmije, dok je on rođen u Indiji, te je čitavog života imao prilike dasazna kakvo je opšte mišljenje među Englezima o ovim propaga-torima religije. Sledi njegov odgovor na naše pismo:

654


„Pitate me za moje mišljenje o hrišćanskim misionarima u Indiji.Tokom svih godina koje sam tamo proveo, nikada se nisam obrationijednom misionaru. Oni se nisu kretali u društvenim krugovima, apo onome što sam čuo o njihovom radu i mogao da vidim sop-stvenim očima, to me nimalo ne čudi. Oni loše utiču na domoroce.Njihovi preobraćenici su ništarije, i po pravilu dolaze iz najnižeklase; niti ih preobraćenje u ma čemu poboljšava. Nijedna ioleuglednija porodica neće unajmiti poslugu među lokalnim hrišćanima.Oni lažu, kradu, ne drže higijenu – a prljavština svakako nije indijskiporok; oni i piju – dok nijedan pristojan domorodac ma koje drugevere nikad neće dotaći opojni napitak; oni su otpadnici od sopstve-nog naroda i dostojni svakog prezira. Njihovi novi učitelji im dajuloš primer kad je reč o doslednosti. Dok pred parijama mašu pričom

2 U ovom trenutku gospodin O’Grejdi je izdavač lista American Builder iz Njujorka,i dobro je poznat čitalačkoj publici zbog svojih zanimljivih pisama, „Indian Sketches –Life in the East”, koja je pisao pod pseudonimom Hadži Nika Bauker Kan za bostonskiCommercial Bulletin.

Prema tome, „simvol vere” kojim smo otpočeli ovo poglavlje, ko-liko god neotesano delovao, predstavlja otelovljenje same suštinecrkvenog vjeruju, onako kako ga uče njeni misionari. Smatra semanje bezbožnim, manje jeretičkim, posumnjati u lično postojanje

655

kako Bog ne pravi razliku među ljudima, na drugoj strani se nes-nosno hvališu nekolicinom bramana kojima se tu i tamo, tokomdugih godina, dogodi da zapostave principe svoje varne („boje”, tj.kaste) i padnu u kandže ovih licemera.

Misionari dobijaju vrlo male plate, sudeći prema izjavama sa sas-tanaka društava koja ih upošljavaju, ali ovi na neki neobjašnjiv načinuspevaju da žive podjednako dobro kao i službeni zvaničnici sa dese-tak puta većim primanjima. Kada se vrate kući kako bi oporavili svojezdravlje, narušeno (kako kažu) njihovim napornim radom – što su ustanju da plaćaju svakih par godina, mnogo češće od daleko imućnijihlica – sa govornica šire detinjaste priče do kojih su navodno došli uzbeskrajne teškoće, što je potpuni apsurd, i iznose izveštaje o nedaćamakroz koje su tobože prošli, koje zvuče jako uzbudljivo mada u njimaod početka do kraja nema ni trunke istine. Više godina sam lično živeou Indiji, i gotovo svi moji srodnici su tamo proveli ili će provesti naj-bolje godine života. Poznajem stotine britanskih zvaničnika i nikadanisam čuo od ma kog od njih jednu jedinu reč pohvale kada je reč omisionarima. Domoroci ma kog društvenog položaja gledaju na njihsa najvećim mogućim prezirom, mada ih neprestano pogađa njihovaarogantna agresivnost, a britanska vlada, koja nastavlja da izdvaja fi-nansijska sredstva za „paganska” svetilišta koja im je garantovala jošIstočno-indijska Kompanija, kojom se podržava ne-sektaško obrazo-vanje, prema misionarima ne pokazuje nimalo tolerancije. Kako sulično zaštićeni od fizičkog nasilja, oni kevću kako na domoroce takoi na Evropljane, poput loše dresiranih džukaca. Kako su često regru-tovani među najbednijim primercima teološkog fanatizma, smatrajuih prâvim štetočinama u svakom pogledu. Njihov mahnita, bezobzirna,prostačka i uvredljiva propaganda je izazvala i Veliku Pobunu 1857.Oni su galamdžije koji prodaju maglu.

VM. L. D. O’GREJDINJUJORK, 12. jun 1877.”

Mit o đavolu

Duha Svetog, ili drugog božijeg lica Isusa, od dovođenja u pitanjeličnog đavola! No, zaključak iz Koheleta je gotovo zaboravljen.3 Koje ma gde naveo zlatne reči proroka iz Micaha,4 ili uopte obraćapažnju na objašnjenja Zakona, onako kako ih je dao sâm Isus?5

Središnju tačku savremenog hrišćanstva ilustruje jednostavna fraza:„Strah od đavola”.

Katoličko sveštenstvo i pojedini među laičkim pobornicima rimo-katoličke crkve se još žešće upinju da dokažu postojanje Satane i nje-govog đavoljeg čopora. Ako De Muso veruje u objektivnu realnostspiritističkih fenomena sa tako neobuzdanim žarom, to je zbog togašto, po njegovom mišljenju, oni predstavljaju najneposredniji dokazđavolovog delovanja. Ševalije je veći katolik i od samog pape; nje-gova logika i zaključci koje izvodi iz nepostojećih i ničim dokazanihpremisa su zaista jedinstveni, i još jednom dokazuju da je „simvolvere” koga smo ponudili upravo onaj koji najrečitije izražavaverovanja rimo-katolika. On kaže:

O, Sveti Oče Zla, posvećeni Satano! Molimo te da ne napustištako „pobožne” hrišćane kao što su Ševalije de Muso i izvesni bap-tistički sveštenici!!

656


3 Prop. 12:13. „Glavno je svemu što si čuo: BOGA SE BOJ, i zapovijesti njegove drži, jer to je sve čovjeku.”4 Pogledajte Micah II., 6-8, u Nojeovom prevodu.5 Mat. 17:37-40.6 „Les Hauts Phenomenes de la Magie”, str. 12, predgovor.7 „History of Magic, Witchcraft, and Animal Magnetism”

„Ako su magija i spiritualizam bili puki mit, morali bismo da sezauvek oprostimo od svih pobunjenih anđela koji trenutno uznemi-ravaju svet, jer na taj način bismo ovde dole ostali bez demona… Aako bismo izgubili demone, IZGUBILI BISMO I NAŠEG SPASI-TELJA. Jer, od koga je Spasitelj došao da nas spase? Zatim, ne biviše bilo ni Iskupitelja. Jer od koga ili čega bi taj Iskupitelj mogaoda nas iskupi? I zato više ne bi bilo ni Hrišćanstva!!”6

Epoha: Neizvesna. Evro-pska nauka se ne usuđujeda se izjasni. Ali proraču-ni brahmana mu određujustarost na oko 6.877 godi-na pre našeg doba.

LEGENDE O TROJICI SPASITELJA.

736


HRISTNA (KRIŠNA)

Epoha: Prema evropskojnauci i računanju na Ce-jlonu pre 2.540 godina.

Epoha: Pretpostavlja sepre približno 1.877 g. Nje-govo rođenje i kraljevskoporeklo su skriveni od tira-nina Iroda.

Potiče iz Davidove kralje-vske loze. Pastiri mu se kla-njaju pri rođenju, i zovuga „Dobri Pastir”. (Pogle-dajte Jevanđelje po Jova-nu.)

Krišna vodi poreklo iz kraljevske porodice, ali suga odgajili pastiri; naziva-ju ga bog pastira. Njegovorođenje i božansko pore-klo su skriveni od Kanse.

Gautama je sin kralja. Nje-govi prvi učenici su pastirii prosjaci.

GAUTAMA-BUDA ISUS IZ NAZARETA

On je inkarnacija Višnua,druga ličnost Trimurtija. Krišnu obožavaju u obla-sti Madure, na reci Jamu-ni. (Pogledajte Strabona,Arijana i Bomptonova pre-davanja, str. 98-100)

Krišnu progoni Kansa, ti-ranin koji vlada Madu-rom, ali ovaj uspeva dapobegne na čudesan na-čin. Nadajući se da će takouništiti božansko dete, kr-alj naređuje da pobiju nahiljade nevine muške de-ce.

Budističke legende ne sa-drže sledeći plagijat, alikatolička legenda kaže daje on ustvari Sveti Josafat,i prikazuje njegovog oca,kralja Kapilavastua, kakonaređuje pokolj nevinihmladih Hrišćana (!!). (Po-gledajte Zlatnu Legendu)

Isusa progoni Irod, kraljJudeje, ali on uspeva dapobegne u Egipat vođenanđelom. Da bi bio sigu-ran daće ga ubiti, Irod nare-đuje masakr nevine decetokom koga je pobijeno40.000.

Krišnina majka je bila De-vaki ili Devanaguj, bezgre-šna devica, mada je rodilaosam sinova pre Krišne!

Budina majka je bila Majaili Majadeva; bila je udataza svog muža, ali je ipakostala bezgrešna devica.

Isusova majka Marijam iliMirijam; udata, a ipak jeostala bezgrešna devica.Pored Isusa će roditi jošnekoliko dece (PogledajteMat. 13:55-56).

Prema nekima, i on je in-karnacija Višnua: premadrugima, on je inkarnacijajednog od Buda, pa čak iAd’Bude, tj. Najviše Mu-drosti.

Otelovljenje Duha Svetog,druga ličnost Trojstva, sa-da treća. Ali Trojstvo nijeizmišljeno sve do 325.g.Putovao je u Maduru, iliMatareju, i Egipat, i tamoizveo svoja prva čuda.(Pogledajte Jevanđelje de-teta Isusa)

737

HRISTNA (KRIŠNA) GAUTAMA-BUDA ISUS IZ NAZARETA

Krišna je obdaren lepotom,sveznajući je i svemoćan odrođenja. Izvodi čuda, isce-ljuje hrome i slepe. Perestopala bramanama, a, spu-stivši se u najniže predele(tj. u pakao), oslobađa umr-le i vraća se u Vaikuntu –Višnuov raj. Krišna je biosâm Bog Višnu u ljudskomobličju.

Buda je obdaren istim mo-ćima i svojstvima, i izvo-dio je slična čuda. Čitavživot je proveo sa prosja-cima. Za Gautamu se tvrdida se razlikovao od svihdrugih Avatara po tomešto je bio ispunjen čitavimduhom Bude, dok su ostaliimali samo deo (ansa) bo-žanstva u sebi.

I Isus ima slične moći i od-like. (Pogledajte Jevanđeljai Apokrifni Zavet.) Svojživot provodi sa grešnicimai po krčmama. Kao i pre-thodna dvojica, izgoni zleduhove. Jedina primetna ra-zlika između njih je tada suIsusa optužili da izgoni ne-čiste sile uz pomoć „Velze-vula, kneza demonskog”,(Mat.12:24) dok drugu dvo-jicu nisu. Isus je praostopala svojim učenicima,umro, sišao u pakao i uzneose na nebo pošto je oslobo-dio mrtve.

Krišna pretvara telad udečake i obrnuto. (Mori-sove Indian Antiquities,tom 2, str. 332.) Jednomprilikom je smrskao glavudivovskoj zmiji. (Isto)

I Buda je smrskao glavuzmiji, tj. odbacio je kult Na-ga (zmija) kao fetišizam; ali,poput Isusa, koristi zmiju daoznači božansku mudrost.

Za Isusa je takođe rečeno daje smrvio glavu zmiji, uskladu sa izvornim otkrive-njem u Postanju (1 Moj.).Takođe je pretvarao dečakeu malu decu i obrnuto.(Je-vanđelje deteta Isusa)

Krišna je unitarijanac. Pro-ganja sveštenstvo, u lice ihoptužuje za ambiciju i lice-merje, i otkriva velike tajneSvetilišta – Jedinstvo Bogai besmrtnost našeg ljudskogduha. Predanje kaže da jezavršio kao žrtva njihoveosvete. Njegov omiljeni uče-nik, Arđuna, ostao mu je ve-ran sve do kraja. Postojedosta pouzdana predanjakoja govore da je umro na

Buda odbacuje idolopok-lonstvo, otkriva misterijuJedinstva Boga i Nirvanu,čije je prâvo značenje dotada bilo poznato jedinosveštenicima. Progonjen iisteran iz svoje zemlje, onizbegava smrt okupivšioko sebe na stotine hiljadasledbenika koji veruju u toda je on Buda. Na krajuumire, okružen brojnimučenicima, među kojima

Isus se pobunio protivstarog jevrejskog zakona,optužio je „književnike iFariseje”kao i sinagoguzbog licemerja i dogma-tske nepopustljivosti. Pre-kršio je Subotu i ustaoprotiv Zakona. Jevreji suga optužili da je otkrivaosvete tajne. Osuđen je nasmrt na krstu (tj. „na dr-vetu”) Od nekolicine uče-nika koje je preobratio, jedan

Poređenje rezultata budizma i hrišćanstva

REZULTATOko sredine 19-tog veka, računalo se da sledbenika ove tri religije

ima oko:13

Takvo je sadašnje stanje ove tri velike religije, od kojih se svakaodslikava u onoj sledećoj. Da su se hrišćanske dogmate na tome zaus-tavile, rezultati ne bi bili tako katastrofalni, jer bi zaista bilo teškonapraviti naopaku religiju od uzvišenih učenja Gautame ili Krišne,kakva je Bhagavad-gita. Ali oni su otišli mnogo dalje, i čistom, pr-vobitnom hrišćanstvu dodavali bajke o Heraklu, Orfeju i Bahu. Kao što muslimani neće da priznaju da je Koran sazdan na podlozi jevre-

Isus se posle smrti uzneou Raj.

738


krstu (ili drvetu), prikovanstrelom za njega. Najpo-znatija imena nauke seslažu da je tzv. Irski krst uTuamu, podignut dalekopre hrišćanske ere, azij-skog porekla. (PogledajteRound Towers str. 296 idalje od O’Brajena; kao i Religions e l'Antiquie;Kro-jcerov Symbolik, tom1.,str. 208 i graviru na Mon-umental Christianity, str.160.

je i Ananda, njegov omilj-eni učenik i rođak, glavnimeđu slebenicima. O’Bra-jen veruje da je Irski krstiz Tuama budistički, aliGautama nikada nije bioraspet. Predstavljen je umnogim hramovima kakosedi ispod drveta u oblikukrsta koje je „Drvo Živo-ta.” Na drugim slikama jepredstavljen kako sedi naNagi, Kralju zmija, kojiima znak krsta na gru-dima.12

ga je izdao, jedan ga seodrekao, a ostali su ga na-pustili, osim Jovana – učenika koga je posebnovoleo. Isus, Krišna i Buda,sva tri Spasitelja, umrli suna drvetu ili ispod njega, ina neki način su povezanisa znakom krsta koji sim-bolično predstavlja tro-jaku moć stvaranja.

Krišna se uzneo u Svargu(Raj) i postao Nirguna.

Buda se posle smrti uzneou Nirvanu.

KRIŠNE BUDE HRISTA

bramana60.000.000

budista450.000.000

hrišćana260.000.000

12 Pogledajte Murove ilustracije, str. 75, br. 3.13 Procena Maksa Milera.

jske Biblije, tako ni Hrišćani neće da prihvate da ma šta duguju re-ligijama Indije. Ali Hindusi imaju hronologiju koja potvrđuje da ka-snija učenja vode poreklo upravo od njih. Gledamo kako se najboljii najučeniji među našim piscima upinju da dokažu da su neverovatnesličnosti – koje praktično predstavljaju podudarnosti – između Krišnei Hrista nastale usled toga što su „lažna” Jevanđelja deteta Isusa iSv. apostola Tome verovatno „bila u opticaju na Malabarskoj obali iposlužila da se obogati priča o Krišni.”14 Zašto ne prihvatiti istinupotpuno iskreno, i okrenuti stvari u suprotnom smeru, priznati da jeSv. Toma, kada je u Malabaru otkrio original mitskog Hrista u Krišni,pokušao da napravi njihov spoj; i, prihvatajući u svom jevanđelju (naosnovu koga su sva druga kopirana) najvažnije detalje priče o indi-jskom Avataru, nakalemio hrišćansku jeres na izvornu religiju Krišne.Za ma koga ko poznaje duh Brahmanizma, ideja da bi brahmanemogli da prihvate ma šta od nekog koga ne poznaju, a naročitostranca, jednostavno je smešna. Da se od njih, najfanatičnijih ljudikada je u pitanju vera, koji tokom dugih vekova nisu mogli da budunaterani da prihvate ni najjednostavnije evropske običaje, očekuje dau svoje svete knjige uvedu potpuno neproverene legende o nekomstranom bogu, je nešto toliko nelogično da bismo samo gubili vremeiznoseći protivargumente!

Nećemo zastati da bismo razmotrili inače dobro poznate sličnostiu spoljnjem izgledu budističkog kulta – naročito lamaizma – i rimo-katolicizma, zbog čijeg je zapažanja siroti otac Ik skupo platio – veććemo preći na upoređivanje najvažnijih tačaka. Od svih originalnihrukopisa koji su sa raznih jezika do sada prevedeni a u kojima seizlaže učenje budizma, najizuzetnija i najzanimljivija je BudinaDhamapada, ili Staza Vrline, koju je sa palija preveo pukovnikRodžers,15 kao i Točak zakona koji sadrži poglede sijamskog drža-vnog ministra na sopstvenu i druge religije, u prevodu Henrija Ala-

739

14 Dr Landi: „Spomenici Hrišćanstva” (Monumental Christianity), str. 153.15 Budagosine „Parabole,” u prevodu pukovnika H. T. Rodžersa sa burmanskog; uvod M. Milera; delo sadrži tekst „Dhammapade”; 1870.


bastera.16 Čitanje ove dve knjige i otkrivanje sličnosti u pogledu mislii učenja koji se skoro potpuno poklapaju, navelo je dr Inmena danapiše mnoge duboko istinite odlomke koji se pojavljuju u jednomod njegovih poslednjih radova, „Drevne veroispovesti i savremenodoba” (Ancient Faith and Modern).17 Ovaj srdačni i iskreni naučnikpiše:

Između lamaističko-budističkih i rimo-katoličkih verskih zapo-vesti i obreda postoji pedeset jedna tačka savršene ili bar upadljivovelike sličnosti, a svega četiri koje su dijametralno suprotne.

Kako bi bilo beskorisno da ovde nabrajamo „sličnosti,” jer čitalacmože da ih nađe pažljivo izdvojene u Inmenovim „Drevnim veroi-spovestima i savremenom dobu,” str. 237-240, ovde ćemo navestisamo četiri tačke u kojima se razlikuju, i ostavimo svakom da iz njihizvuče sopstvene zaključke:

740


16 Prevodilac generalnog konzulata u Sijamu.17 „Monumental Christianity” str. 162.18 Ibid.

„Najozbiljnije govorim kada kažem da sam, posle četrdeset go-dina iskustva među onima koji ispovedaju hrišćanstvo, kao i onimakoji… manje ili više prikriveno izjavljuju svoje neslaganje sa njim,primetio čistije vrline i moral među ovim drugim nego prvim…Lično poznajem mnoge pobožne, dobre hrišćane, koje poštujem,cenim, a možda bih čak bio srećan i da podražavam ili se izjednačimsa njima; ali oni i zaslužuju ovakvu pohvalu zbog svoje dobroname-rnosti, u najvećoj meri odbacivši versko učenje, kao i mnogih dobrihdela koja su učinili… Po mom sudu, hrišćani najdostojniji hvale zakoje ja znam su modifikovani budisti, mada verovatno nijedan odnjih nikada nije čuo za Sidartu.”18

Koja od ove dve religije sebe bolje preporučuje iskrenom istraži-vaču je pitanje koje slobodno možemo da prepustimo čitaočevom ra-suđivanju. Prva nudi svetlost, druga mrak.

741

19 Reči unutar znakova navoda pripadaju dr Inmenu.

1.„Budisti smatraju da ništa od onogšto se protivi zdravom razumu nemože da bude prâvo učenje Bude.”

1.„Hrišćani će prihvatiti ma koju be-smislicu, ukoliko je njihova Crkvaobjavi kao obavezni deo vere.”19

2.„Budisti se ne klanjaju majci Sakje”(Bude), mada joj ukazuju poštovanjekao svetoj ženi koja nalikuje prâvimsvetiteljima, odabranoj da bude nje-gova majka zbog uzvišenih vrlina.

3.„Budisti nemaju sakramente.”

4.„Budisti ne veruju u ma kakavoproštaj za grehe koje bi počinili,osim posle odgovarajuće kazne zasvako zlodelo, kao i srazmerno obe-štećenje onih koji su njime povre-đeni.”

2.„Rimo-katolici obožavaju Isusovumajku i imaju posebnu molitvu ko-jom joj se obraćaju da pomogne iposreduje kod svog sina. Kult DjeveMarije je narušio kult samog Hrista ipotpuno potisnuo svako obraćanjeSvemogućem (Ocu).”

3.„Papisti imaju sedam sakrame-nata.”

4.„Hrišćanima se obećava da, samoako veruju u ‚dragocenu krv Hris-tovu’, ta krv koju je ponudio za isku-pljenje grehova čitavog ljudskogroda (čitaj: samo hrišćana) će okajatisvaki (pa i smrtni) počinjeni greh.”


Točak Zakona kaže sledeće:

Ovo je stroga i nepristrasna pravda. Ovo je izraz ideje o postojanjuVrhovne Moći koja ne može da podbaci, i koja otuda ne može dapodlegne ni besu ni „milosrđu” već ostavlja svaki uzrok, veliki ilimali, da proizvede svoje neumitne posledice. „Kakvim sudom sudite,onakvim će vam se suditi”22 ni jednom rečju ili podrazumevajućimznačenjem ne daje nikakvu nadu u neku buduću milost ili spasenjepreko posrednika. Surovost i samilost su osećanja podložna ogra-ničenjima. Vrhovno Božanstvo nema granica, te stoga jedino i možeda bude PRAVEDNO, a Pravda mora da bude „slepa”. Drevni paganisu u vezi sa ovim pitanjem imali daleko filozofskije poglede od savre-menih hrišćana, jer su svoju Temis prikazivali sa povezom prekoočiju. Sijamski autor dela kojim se bavimo takođe ima kudi kamouzvišenije zamisli o Bogu od hrišćanskih, jer svoja razmišljanjaizražava na sledeći način:

742


20 Pogledajte 1. tom ovog rada, str. 319.21 Str. 57.22 Mat. 7:2.23 Str. 25.

„Budisti veruju da svaki čin, reč ili misao proizvodi posledicukoja će pre ili kasnije izbiti na površinu, u sadašnjem ili nekombudućem trenutku. Zla dela će neizbežno proizvesti zle posledice,20

a dobra dobre: poboljšanje prilika na ovom svetu ili rođenje u raju…u nekom budućem vremenu.”21

„Budista je u stanju da veruje u postojanje Boga, koji je dalekoiznad svih ljudskih kvaliteta i odlika – Boga koji je savršen, iznadljubavi, mržnje, ljubomore, koji počiva u tihom zadovoljstvu kojeništa ne može da poremeti; i o takvom Bogu će govoriti bez omalo-važavanja, ne iz želje da mu omili, ili iz straha da ga ne uvredi, većiz sasvim prirodnog poštovanja. Ali on ne može da razume Boga kojiima ljudske odlike i kvalitete, Boga koji voli i mrzi, koji pokazujebes; Boga koji, bilo da su mu ga prikazali hrišćanski misionari, ilimuhamedanci, bramanisti ili jevreji, pada niže od standarda čak iobičnog, dobronamernog čoveka.”23

RASKORAK IZMEĐU LOGIKE IHRIŠĆANSKOG UČENJA O POKAJANJU

Često smo se čudili vrlo neobičnim predstavama o Bogu i Nje-govoj pravdi kojih izgleda da se sasvim iskreno pridržavaju onihrišćani koji svoje „vjeruju” slepo preuzimaju od sveštenstva anikada ne temelje na sopstvenom razumu. Koliko logika nedostajeovom učenju o Pokajanju! Predlažemo da sa hrišćanima povedemoraspravu o njemu iz budističkog ugla gledanja, kako bismo pokazalipomoću kog niza sofisterija, sa isključivim ciljem da što više pritegnucrkveni jaram na narodnoj grbači, se uspelo da bude prihvaćena kaobožija zapovest, kao i da se pokazalo kao jedno od najopakijih i naj-amoralnijih učenja.

Hrišćanska crkva kaže: nema veze koliki su zločini koje smo činiliprotiv Božijih i ljudskih zakona, treba samo da verujemo u samo-žrtvovanje Isusa radi spasa ljudi, i Njegova krv će sprati svaku mrlju.Božija milost je bez granica i dna. Nemoguće je zamisliti ljudski grehkoji bi bio toliko proklet da ga cena unapred plaćena za grešnikovoiskupljenje ne bi obrisala, čak i da je hiljadu puta gori. Štaviše, nikadanije prekasno za „pokajanje.” Čak i ako je prestupnik dočekao posle-dnji minut poslednjeg časa poslednjeg dana svog zemaljskog životapre nego što su njegove pobledele usne izgovorile simvol vere, možeda ide u Raj; ako je lopov na samrti to mogao, onda mogu i svi ostalipoput njega. Tako rezonuje Crkva.

Ali ako zakoračimo van uskih okvira dogme i razmotrimo čitavuvaseljenu kao celinu koja se održava u ravnoteži prefinjenim usklađi-vanjem delova, koliko sve počinje da izgleda logično, koliko se i naj-tananiji osećaj za Pravdu buni protiv tog Posredničkog Pokajanja!Da je kriminalac sagrešio jedino protiv samog sebe, i da nikom dru-gom ništa nije skrivio, da je iskrenim pokajanjem mogao da obrišeprotekle događaje, ne samo iz ljudskog pamćenja, nego i iz neizbri-

743


ZNAČENJE PONOVNOG RAĐANJAOBJAŠNJENO U SATAPA-BRAMANI

„Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo,* ne može vidjetiCarstva Božijega.” (Jovan 3:3) Isus kaže Nikodimu: „Što je rođeno odtijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je.” (Jovan 3:6)

Ova aluzija, tako nerazumljiva sama po sebi, objašnjena je u Sa-tapa-Brâhmana. Ona uči da čovek koji teži duhovnom savršenstvumora da prođe tri rođenja: 1. Fizičko, od svojih smrtnih roditelja; 2.Duhovno, kroz religiozno žrtvoprinošenje (inicijaciju); 3. Njegovokonačno rođenje u duhovnom svetu – prilikom smrti. Može da iz-gleda čudno da smo morali da odemo u drevnu zemlju Pendžab i naobale svetog Ganga radi tumačenja reči koje su izgovorene u Jerusa-limu i obrazlagane na obalama Jordana, ali činjenica je očigledna.Ovo drugo rođenje, ili regeneracija duha, posle prirodnog rođenjaonog što se rađa od tela, moglo je da zaprepasti jevrejskog vladara.Međutim, nekih 3.000 godina pre pojave velikog proroka iz Galileje,tome su učili ne samo u drevnoj Indiji, nego i sve epoptae koji suprošli pagansku inicijaciju, i koji su bili upućeni u velike misterijeŽIVOTA i SMRTI. Ova tajna nad tajnama, da duša nije utkana u telo,praktično je prikazana na primeru jogina, sledbenika Kapile. Odvo-jivši svoje duše od okova Prakriti ili Mahat-a (fizičke percepcije čulai uma – ukratko, svega stvorenog), oni su toliko razvili moći svojeduše i volje da su postali sposobni da, dok su još na Zemlji, komuni-ciraju sa višim svetovima i obavljaju ono što se nespretno naziva„čudima.”70 Ljudi čiji je astralni duh još na Zemlji dostigao nehre-jasu, ili mukti, su polubogovi; kao bestelesni duhovi, oni dostižuMokšu ili Nirvanu, i to je njihovo drugo, duhovno rođenje.

776


* U Bibliji kralja Džejmsa stoji mnogo sugestivniji prevod: „Ako se ko ne rodiponovo.” (prim. prev.)

70 To je razlog zbog koga Isus preporučuje molitvu u samoći „klijeti” tj. ćelije. Ovamolitva u tajnosti nije ništa drugo do paravidja vedantskog filozofa: „Onaj ko poznajedušu svoju (unutrašnje ja) svakodnevno se povlači u predeo Svarge (carstva nebeskog)

njenih u Britanskoj Indiji sklono da sve ovo smatra vešto izvedenimtrikovima, to nije slučaj sa malim brojem Evropljana koji su imaliretku sreću da im dopuste da zađu iza zastora u hramovima. Sigurnoje da se oni neće podsmehivati obredima, niti potcenjivati fenomeneizvedene po tajnim ložama u Indiji. Mahadthêvassthanam hramova(obično nazvan goparam, od svete piramidalne kapije kroz koju seulazi u zgrade) je i ranije bio poznat Evropljanima, mada svega neko-licini.

Ne znamo da li je plodnom autoru kao što je Žakolio88 ikada bilodopušteno da postane član jedne od ovih loža. To je malo verovatno,rekli bismo, ako je suditi po mnoštvu njegovih fantastičnih priča onemoralnim stvarima koje se izvode prilikom mističnih obreda odstrane brahmana, fakira, pa čak i budista (!!), pri čemu sebe pred-stavlja kao nekog novog Josifa. U svakom slučaju, očigledno je daga brahmane nisu naučili nikakvim tajnama, jer se razgovori o fakiri-ma i čudima koja izvode, primećuje on,

Nema nikakve sumnje da bi ma koji inicirani bramana mogao, akobi hteo, da objasni svaki od ovih fenomena. Ali on to neće učiniti. Umeđuvremenu, još uvek čekamo da naši najbolji fizičari ponude ob-jašnjenje makar za najtrivijalniji među okultnim fenomenima koje jeu stanju da izvede učenik za fakira hrama.

Žakolio kaže da bi bilo neizvodljivo da pokuša da iznese izveštajo neobjašnjivim činjenicama kojima je bio svedok. Ali dodaje, savr-šeno iskreno:

801

88 “Les Fils de Dieu”, “L’Inde Brahmanique”, str. 296.

„pod nadzorom iniciranih bramana obavljaju jedino u izolacijihramova, okultne nauke… i neka ova reč nikoga ne iznenadi, jer iz-gleda da otvara vrata ka natprirodnom; dok u naukama koje bramanenazivaju okultnim ima tako izuzetnih fenomena da zbunjuju svakogko pokuša da ih ispita, ne postoji ni jedan među njima koji ne možebiti racionalno objašnjen, i koji ne predstavlja ispoljavanje prirodnihzakona.”


Mora da je Žakolio bio zaista zaprepašćen ovim čudima, jer kažesledeće:

A ipak, ovaj beskompromisni protivnik svešteničkih mućki, mo-naških redova i sveštenog staleža ma koje religije i zemlje – uključu-jući bramane, lame i fakire – toliko je pogođen kontrastom izmeđukultova Indije utemeljenih na činjenicama i praznih pretenzija katoli-cizma, da posle opisa užasnih samomučenja fakira, u izlivu iskrenogogorčenja, na ovaj način daje oduška svojim osećanjima:

802


„Neka bude dovoljno ako kažem da u pogledu magnetizma i spiri-tizma, Evropa tek treba da promuca prva slova azbuke, dok su bra-mane već dostigli, u ove dve oblasti znanja, rezultate u izvođenjufenomena koji su zaista zaprepašćujući. Kada neko vidi ove neobičnemanifestacije, čiju snagu ne mže da porekne, ne razumevajući zakonekoje bramane drže tako pažljivo skrivenim, um biva preplavljenčuđenjem, tako da čovek prosto oseća da mora da pobegne i raskinečini koje ga sputavaju.

(...) Jedino objašnjenje koje smo bili u stanju da dobijemo o tomeod jednog obrazovanog bramane, sa kojim smo imali vrlo prisniodnos, bilo je ovo: ‚Vi ste proučavali fizičku prirodu i postigli ste, ko-risteći zakone prirode, čudesne rezultate – parnu mašinu, elektricitet,itd.; tokom dvadeset hiljada godina ili i više, mi smo proučavali sileuma, otkrili smo njihove zakone, i stekli kontrolu, prisilivši ih dadeluju nezavisno ili zajedno sa materijom, nad fenomenima koji sučudesniji od vaših.’”

„Videli smo takve stvari koje čovek ne opisuje jer se boji da ćečitaoci posumnjati u njegov razum… ali smo ih svejedno videli. Ičovek onda shvata kako je, u prisustvu takvih činjenica, svet drevnihvremena poverovao… u opsednutost đavolom i u obrede za njegovoisterivanje.”

„Međutim, ovi fakiri, ovi prosjaci bramana, još uvek imaju neštoveliko u sebi: kada šibaju sami sebe, kada tokom samoizazvanihmučenja otkidaju parče po parče mesa, krv kaplje na zemlju. Ali vi(katolički „sveti” prosjaci), šta vi u naše vreme radite? Šta ste vi, sivifratri, kapucini, franciskanci, koji izigravate fakire, sa vašim kono-

Neka oni idu svojim putem – već smo posvetili previše prostoranjima i njihovoj napabirčenoj teologiji. Oboje smo odmerili na vagiistorije, logike, istine, i otkrili da ni izdaleka ne zadovoljavaju. Njihovsistem umnožava ateizam, nihilizam, očajanje i kriminal: njegovisveštenici i propovednici nisu u stanju da na delu dokažu da su primilibožansku moć. Ako bi i Crkva i sveštenik mogli da se izgube svetusa vidika kao što prolaze njihova imena pred očima našeg čitaoca,bio bi to sretan dan za sav ljudski rod. Njujork i London bi tada moglida se brzo pretvore u oaze poštenja i čestitosti poput nekog pagan-skog grada u kome nema hrišćana; Pariz bi postao čistiji od drevnogSodoma. Kada bi katolici i protestanti bili isto tako sigurni kao štosu budisti ili bramani da će svaki njihov zločin biti kažnjen, i svakodobro delo nagrađeno, mogli bi na svoje sopstvene pagane da potrošeone silne pare koje sada idu na finansiranje dugih piknika misionarai na to da ime hrišćana bude omrznuto i prezreno od svakog narodakoji je ostao van granica hrišćanskog domena.

Kako su okolnosti nalagale, mi smo naše argumente potkrepiliopisom nekoliko od ogromnog broja fenomena kojima smo ličnoprisustvovali u raznim delovima sveta. Preostali prostor koji nam jena raspolaganju biće posvećen sličnim temama. Postavivši osnoveneophodne za objašnjenje filozofije okultnih fenomena, izgleda namumesno da ilustrujemo ovu temu sa činjenicama koje su prikazanepred našim očima, i koje može da potvrdi ma koji putnik kroz ove

803

pcima oko struka vezanim u čvorove, vašim tegobnim životom,vašom košuljom od kostreti i vašim samobičevanjem uz ružinu vodi-cu, vašim bosim stopalima i komičnim „mučenjem” – fanatici bezvere, mučenici bez muke? Zar čovek nema pravo da vas upita, da liiz poštovanja Božijeg zakona zatvarate sebe iza debelih zidova, kakobi izbegli zakon rada koji tako teško pritiska sav ostali ljudski rod?Gubite se, vi ste samo prosjaci!”


krajeve. Prvobitni narodi su iščezli, ali prvobitna mudrost je preživelado današnjeg dana, i do nje mogu dopreti oni koji „hoće”, koji„smeju” i mogu da „drže zatvorena usta.”

804


Poglavlje XII

ZAKLJUČCI I PRIMERI

805

Još jednom o fundamentalnim pretpostavkama Proročki dar dušei duha Fenomen takozvane spiritualne ruke Razlike izmeđumedijuma i adepata Intervju jednog engleskog ambasadora sareinkarniranim Budom Otac Ik pripoveda o izlasku astralnog telajednog lame Škole magije u budističkim lamaserijama Nepoz-nata rasa indijskih Toda Moć volje fakira i jogina Kako fakirikrote divlje zveri Pisac kao svedok prizivanja živog duha od stranejednog šamana Jezuitski sveštenik dahom izaziva vradžbine Zbog čega je proučavanje magije gotovo neizvodljivo u Evropi Za-ključak

„Moja ogromna i plemenita prestonica, moj Daïtu, moj predivnoukrašeni; I ti, moj prohladni i prijatni letnji prestole, moj Šangtu-Keibung. Avaj, za moje slavno ime Vladara celog Sveta! Avaj, zamoj Daïtu, za presto svetosti, slavno delo besmrtnog Kublaja! Sve,sve je otrgnuto od mene!”

PUKOVNIK JUL u Marku Polu.

„Što se tiče onoga što si od drugih čuo, koji ubeđuju mnoge daduša, kad se oslobodi tela, niti ispašta… od zla niti je svesna, znamda si ti dovoljno utemeljen u učenjima koja smo primili od svojihpredaka, i u svetim orgijama Dionisija, da bi im poverovao; jer mist-ični simboli su dobro poznati nama koji pripadamo ‚Bratstvu’”.

PLUTARH

Pokazali bismo zaista slabu pronicljivost da smo računali sa pret-postavkom da će nas kroz ovaj rad ovako daleko pratiti jedino metafi-zičari ili mistici neke sorte. Da je drugačije, sigurno bismo savetovalitakve entuzijaste da prištede sebi trud oko čitanja ovog poglavlja; jer,mada nije rečeno ništa što nije strogo istinito, oni bi sasvim sigurnosmatrali i najmanje „čudesnu” od naših pripovesti potpuno lažnom,kakvi god dokazi stajali iza nje.

JOŠ JEDNOM O OSNOVNIM PRETPOSTAVKAMA

Da bismo shvatili principe prirodnog zakona uključene u neko-licinu fenomena koje ćemo u narednom tekstu opisati, čitalac morada ima na umu fundamentalna pravila orijentalne filozofije koja smojedno za drugim već objasnili. Dopustite da ih ovde ukratko rekapi-tuliramo:

1. Ne postoje čuda. Sve što se događa je posledica zakona –večnog, nepromenjivog, uvek aktivnog. Ono što na prvi pogled delujekao čudo u stvari je delovanje sila protivnih onome što dr V. B. Kar-penter – čovek velike učenosti ali skromnog znanja – naziva „dobroproverenim zakonima prirode”. Poput mnogih iz njegove kategorije,dr Karpenter ignoriše činjenicu da mogu da postoje zakoni koji sunekada bili poznati, a za koje nauka sada ne zna.

806


„Problem života je čovek. MAGIJA, ili tačnije Mudrost, je razvi-jeno znanje o moćima čovekovog unutrašnjeg bića; te sile su Boža-nske emanacije, jer intuicija nije ništa drugo do opažanje njihovogporekla, dok inicijacija predstavlja naše uvođenje u to znanje…Počinjemo sa intuicijom; na kraju se nalazi SVEZNANJE.”

A. VAJLDER.

„Moć pripada onom KOJI ZNA.” Bramanska knjiga Prizivanja.

2. Priroda je trojedna: postoji vidljiva, objektivna priroda; zatimnevidljiva, unutrašnja priroda koja energizira, tačna kopija prethodnei njen životni princip; i, iznad ove dve, duh, izvor svih sila, jedini ve-čan i neuništiv. Dve niže se neprekidno menjaju; treća, viša, ne.

3. Čovek je takođe trojedan: on ima svoje objektivno, fizičko telo;zatim svoje životonosno astralno telo (ili dušu), tj. prâvog čoveka;ovo dvoje leže ispod i obasjani su trećim – suverenim, besmrtnimduhom. Kada prâvi čovek uspe da se stopi sa ovim trećim, postajebesmrtni entitet.

4. Magija je, kao nauka, znanje o ovim principima i o načinu nakoji sveznanje i svemoć duha i njegova kontrola nad prirodnim sila-ma mogu da budu upoznati od strane pojedinca dok još prebiva u fi-zičkom telu. Magija, kao veština, je primena ovog znanja u praksi.

5. Tajno znanje koje se pogrešno primenjuje je veštičarenje; a onokoje se koristi u dobronamerne svrhe, prâva magija ili MUDROST.

6. Medijumstvo je suprotno od adeptstva; medijum je samo pa-sivno oruđe stranih uticaja, dok adept aktivno kontroliše samog sebei sve moći niže od njegovih.

7. Kako su sve stvari koje su ikad bile, koje jesu ili će tek biti za-pisane u astralnoj svetlosti, ili na ploči nevidljive vaseljene, iniciraniadept, koristeći čulo vida svog sopstvenog duha, može da zna sve štoje bilo znano ili što može da se sazna.

8. Ljudske rase se razlikuju u duhovnim talentima, kao što se ra-zlikuju po boji, stasu ili ma kom drugom spoljnom svojstvu; međunekim narodima vidovnjačka sposobnost prirodno preovlađuje, međudrugima pak medijumske veštine. Neki ne mogu bez vradžbina, iprenose njihova tajna pravila izvođenja sa kolena na koleno, uz nizpsihičkih fenomena, manje ili više raširenih, kao posledica toga.

9. Jedan aspekt magijske veštine je voljno i svesno povlačenje unu-trašnjeg čoveka (astralnog oblika) iz spoljnjeg čoveka (fizičkog tela).U slučajevima nekih medijuma povlačenje se odigrava, ali je nesve-sno i ne vrši se voljno. Kod njih je telo manje ili više u kataleptičkomstanju u takvim trenucima; ali kad je o adeptu reč, odsustvo astralnogoblika neće biti primećeno, jer su fizička čula u stanju pripravnosti

807

Zaključci i primeri

talnog treninga i razumne vere u fenomene kao takve, poseduju svešto je potrebno za predvodnika pokreta. Kako to, onda, da se osimobjavljivanja ponekog izolovanog rada, ili povremenih doprinosa uštampi, svi ustežu da uzmu aktivno učešće u obrazovanju jednog filo-zofskog sistema? To nije usled nedostatka hrabrosti, kako njihovispisi jasno pokazuju. Niti je zbog nezainteresovanosti, jer imaju en-tuzijazma na pretek, i sigurni su u svoje činjenice. Razlog nije ni ne-dostatak intelektualnog kapaciteta, jer su mnogi među njima ljudi odimena, elita među našim najboljim umovima. Razlog tome je jednos-tavno to što su, gotovo bez izuzetka, zbunjeni protivurečnostima nakoje nailaze, i čekaju da njihove privremene pretpostavke potvrdibuduće iskustvo. Nesumnjivo je mudro što tako čine. Iste se držao iNjutn koji je, sa heroizmom čestitog, nesebičnog srca, sedamnaestgodina odlagao objavljivanje svoje teorije o gravitaciji, samo zatošto je nije potvrdio na način koji bi njega zadovoljio.

Spiritizam, čiji stav više odgovara agresiji nego odbrani, pokazi-vao je sklonost ka rušenju idola, i do sada je prolazio prilično dobro.Ali rušeći on ne izgrađuje ništa. Svaka zaista suštinska istina kojuuzdigne, ubrzo biva zatrpana pod lavinom bujnih plodova mašte, dabi se svi zajedno našli na ispreturanoj gomili ruševina. Na svakomkoraku napred koga učine, pri osvajanju svake nove ČINJENICE, nas-tupa kataklizma, bilo da je reč o prevari i raskrinkavanju ili o smišlje-noj izdaji, i baca spiritiste nazad potpuno nemoćne, jer ne mogu, anjihovi nevidljivi prijatelji neće (ili, možda, mogu još manje od njihsamih) da potvrde njihove tvrdnje. Njihova fatalna slabost je štoimaju samo jednu teoriju da ponude kao objašnjenje njihovih činje-nica dovedenih u pitanje – delovanje bestelesnih ljudskih duhova imedijumovu potpunu potčinjenost njima. Napašće sve one koji imajudrugačije gledište sa žestinom koju bi mogao da opravda jedino nekibolji razlog; svaki argument koji protivureči njihovoj teoriji će sma-trati za ugrožavanje njihovog zdravog razuma i moći zapažanja, takoda će redovno odbiti ma kakvu raspravu o tom pitanju.

Kako onda spiritizam može ikada da se uzdigne do ranga nauke?Ona, kao što profesor Tindal pokazuje, obuhvata tri apsolutno neo-872


phodna elementa: zapažanje činjenica, induktivno dolaženje do za-kona na osnovu tih činjenica i proveru tih zakona neprekidnim prak-tičnim iskustvom. Ko bi od iskusnih posmatrača smatrao daspiritizam pokazuje ma koji od ova tri elementa? Medijum nijeravnomerno okružen takvim uslovima testiranja da možemo biti sigu-rni u iznete činjenice; u odsustvu takve provere, zaključci iz navodnihčinjenica su neosnovani; i, kao posledica svega, nije bilo dovoljnopotvrda ovih pretpostavki kroz iskustvo. Ukratko, najvažniji elementtačnosti je, po pravilu, nedostajao.

Da ne bismo bili optuženi da želimo da netačno prikažemo položaju kome se spiritizam nalazi, u vreme u kome pišemo ove redove, ilida im uskraćujemo dužno priznanje za napredak koji su ostvarili,navešćemo nekoliko odlomaka iz londonskog Spiritualist-a od 2.marta 1877. Na dvonedeljnom sastanku, održanom 19. februara,razvila se diskusija o predmetu kojim se bavi „Drevna misao i savre-meni spiritizam” (Ancient Thought and Modern Spiritualism).Učestvovali su i neki od najinteligentnijih spiritista Engleske. Međunjima je bio i gospodin V. Steinton Mozes, koji je nedavno obratioizvesnu pažnju na odnos između drevnih i savremenih fenomena. Onje rekao sledeće:

873

„Popularni spiritizam nije naučan; on vrlo malo doprinosi naučnojpotvrdi činjenica. Štaviše, egzoterijski spiritualizam se, u najvećojmeri, bavi tobožnjim opštenjem sa ličnim prijateljima ili zadovolja-vanjem radoznalosti ili pukim izvođenjem čuda… Prâva ezoterijskanauka o spiritualizmu je retkost, i koliko je retka toliko je i dragocena.U njoj moramo da potražimo korene znanja koje se može dalje razvi-jati egzoterično… Previše se držimo smera koji slede fizičari; našitestovi su primitivni, a često i iluzorni; premalo znamo o mnoštvu ob-lika u kojima se ispoljava moć duha. Ovde su drevni narodi bili dalekoispred nas i mogu mnogo čemu da nas nauče. Nismo uveli nikakvuizvesnost u uslove odvijanja eksperimenta – što je osnovni preduslovnaučnog ispitivanja. To je uglavnom posledica toga što se naši krugovine temelje ni na kakvom principu... Nismo savladali čak ni elemen-tarne istie koje su drevni narodi poznavali i upotrebljavali, na pr. izo-


Naš sopstveni stav ne bi mogao biti bolje definisan. Ako spiritizamima budućnost, ona je u rukama ljudi kao što je gospodin SteintonMozes.

Naš posao je završen – kamo sreće da je bolje ispao! Ali uprkosnašem neiskustvu u pisanju knjiga, i ozbiljnim teškoćama koje na-meće pisanje na stranom jeziku, nadamo se da smo uspeli da kažemostvari koje će ostati u umu mislećih ljudi. Pobrojali smo sve nepri-jatelje istine, i sve ih razmotrili. Savremena nauka, nemoćna da zado-volji težnje u svojoj trci, prikazuje budućnost kao prazninu i oduzimaljudima nadu. U izvesnom smislu, ona je poput Baitala Pahisija, in-dijskog vampira iz narodne mašte, koji živi u telima mrtvih i hranise jedino trulom tvari. Hrišćansku teologiju su najozbiljniji umovidanašnjice sasekli u dronjke. Pokazalo se da ona, u celini, podrivaumesto da unapređuje duhovnost i zdrav moral. Umesto da obrazlažepravila božanskog zakona i pravde, ona uči jedino sopstvenim. Ume-sto o večno živom Bogu, ona propoveda o Zlom, i predstavlja ga pot-puno nerazdvojim od samog Boga! „Ne dovodi nas u iskušenje” jeono čemu teže hrišćani. Ko je, dakle, iskušavalac? Satana? Ne, moli-tva nije upućena njemu. To je onaj zaštitnički duh koji je otvrdnuosrce faraonovo, koji je stavio zlog duha u Saula, slao lažljive glasnikeprorocima i navodio Davida na greh; to je – biblijski Bog Izrailja!

874


laciju medijuma. Bili smo toliko preokupirani jurnjavom za čudimada jedva ako smo popisali sve fenomene, ili predložili makar jednuteoriju koja bi objasnila izvođenje najjednostavnijeg među njima …Nikada se nismo suočili sa pitanjem: Šta je inteligencija? To je velikamrlja, najčešći izvor greške, i tu bismo mogli mnogo da naučimo oddrevnih prethodnika. Među spiritualistima postoji vrlo jaka odbo-jnost prema priznanju da fenomeni okultizma mogu da budu istiniti.U tom pogledu, isto tako je teško uveriti ih, kao i uveriti spoljni svetu spiritualizam. Spiritualisti počinju od netačne činjenice: da svefenomene izaziva delovanje ljudskih duhova koji su napustili telo;nisu zavirili u moći ljudskog duha; ne znaju raspon u kome duhdeluje, dokle doseže, šta se na njemu temelji.”

Naše ispitivanje raznih religija koje je čovečanstvo, nekad i sad,ispovedalo, savršeno pouzdano ukazuje na to da sve vode poreklo odjednog prvobitnog izvora. Izgleda kao da su sve samo različiti načiniizražavanja težnje zatočene ljudske duše za opštenjem sa višimsferama. Kao što prizma razlaže beli zrak svetlosti na razne bojeSunčevog spektra, tako je i zrak božanske istine, prolazeći kroz tros-tranu prizmu ljudske prirode, razbijen na različito obojene delovekoji su nazvani RELIGIJE. I kao što se zraci spektra, preko neosetnihnijansi, prelivaju jedan u drugi, tako su i velike teologije, koje su sepojavile na raznim stepenima razgranavanja od originalnog izvora,bile povezane manjim šizmama, školama i izdancima na jednoj ilidrugoj strani. Objedinjene, njihov zbir predstavlja jednu večnu istinu;razdvojene, one su samo nijanse ljudskih zabluda i znaci nesa-vršenosti. Kult vedskih pitrija se brzo pretvara u kult duhovnijeg delačovečanstva. Potrebno mu je samo ispravno opažanje objektivnihstvari da bi najzad otkrio da je jedino realni svet subjektivan.

Ono što je prezrivo nazvano paganizam ustvari je bila drevnamudrost prepuna Božanskog duha; dok su judaizam i njegovi izdanci,hrišćanstvo i islam, izvukli sve što uopšte sadrže od nadahnuća izovog etničkog praroditelja. Pre-vedski brahmanizam i budizam sudvojni izvor iz koga su potekle sve ostale religije; Nirvana je okeankome sve one teže.

Nije potrebno da radi filozofske analize iznosimo izveštaj o gro-zotama koje su zacrnile minule vekove mnogih svetskih religija.Prâva vera je otelovljenje božanske samilosti; oni koji obavljajuslužbu pred njenim oltarima su samo ljudi. Dok okrećemo krvlju za-mazane stranice crkvene istorije vidimo da, ko god da je ispao heroji koje god da su kostime glumci obukli, zaplet tragedije je uvek bioisti. Ali, Večna Noć je bila u i iza svega, i mi idemo od onoga štovidimo ka onom što je oku nevidljivo. Naša žarka želja je bila dapokažemo kako su prâve duše te koje mogu da podignu zastor i da,na jarkom svetlu Noći koja postaje Dan, upere svoj bistri pogledpravo u RAZOTKRIVENU ISTINU.

875


DODATAK 1

MOJE KNJIGE

MOJE KNJIGE(Reprint iz Lucifera, 15. maja 1891.)

Pre nekog vremena, izvesni teozof, gospodin R., putovao je vo-zom u društvu jednog američkog džentlmena, koji mu je ispričaokako je bio iznenađen tokom svoje posete našem sedištu u Londonu.Rekao mu je da je tom prilikom upitao madam Blavacku koje teo-zofske radove mu preporučuje kao najbolje kako bi ih pročitao, i uvezi s tim izjavio da ima nameru da kupi Razotkrivenu Izidu, da bimu na njegovo iznenađenje ona odgovorila: „Ne čitajte to, u pitanjuje obično smeće.”

Sad, koliko mogu da se setim, nisam rekla baš „smeće”; ono što je-sam rekla u suštini se svodi na: „Ne upuštajte se u to; Izida vam nećedoneti zadovoljstvo. Od svih knjiga koje sam potpisala svojim imenomona je, po svom književnom sklopu, najgora i najkonfuznija.” A moglasam isto tako da dodam i da je, ako je pažljivo analiziram sa čisto knji-ževnog i kritičkog gledišta, Izida obilovala štamparskim greškama igreškama u navođenju, da je imala brojna nepotrebna ponavljanja,vrlo iritirajuće digresije i, za običnog čitaoca, neupućenog u razneaspekte metafizičkih predstava i simbola, mnogo očiglednih pro-tivurečja; da veliki deo materije koju je sadržala uopšte nije trebaloda bude tu, kao i da je sadržavala neke vrlo grube greške kao posle-dicu mnoštva izmena ubacivanih prilikom kontrolnih čitanja tekstauopšte, a naročito u pogledu ispravki pojedinih reči. Najzad, i to daovaj rad, iz razloga koji će ovde biti objašnjeni, ne sadrži neki dosle-dan sistem izlaganja i da zaista izgleda, kako je jedan moj prijateljprimetio, kao da je gomila zasebnih paragrafa, koji nemaju nikakve

879

veze jedan s drugim, bila dobro protresena u korpi za otpatke te na-sumice vađena jedan za drugim i – štampana.

Sada sam i ja takvog mišljenja. Postala sam potpuno svesna togakada sam, po prvi put posle objavljivanja 1877. godine, pročitala ceorad od korica do korica tokom boravka u Indiji 1881. I od tada pa svedo danas nisam prestala da izjavljujem šta mislim o ovom delu, kaoi da iznosim svoje najiskrenije mišljenje o Izidi kad god mi se za toukazala prilika. To je kod nekih izazvalo prâvo gnušanje, tako da sume upozorili da time dovodim u pitanje prodaju knjige; ali kako mojglavni cilj u pisanju nikada nije bio lična slava ni dobit, već nešto ne-uporedivo uzvišenije, nisam se mnogo obazirala na takve prigovore.Ima više od deset godina kako ovo nesretno „remek-delo”, ovaj „mo-numentalni rad”, kako su ga u nekim recenzijama nazvali, sa nje-govim groznim pretapanjima jedne reči u drugu, čime smisao bivapotpuno izmenjen,1 sa njegovim štamparskim greškama i pogrešnimoznakama navoda, u meni izaziva više nespokoja i nevolje nego mašta drugo tokom dugih godina mog života, ispunjenih sa mnogo trnjaa malo ruža.

Ali uprkos ovolikim, možda i preuveličanim priznanjima, sma-tram da Razotkrivena Izida sadrži mnoštvo originalnih i sve do sadaneotkrivenih informacija o okultnim stvarima. Da je to tako dokazujei činjenica da je ovaj rad visoko ocenjen od svih onih koji su bili do-voljno umni da raspoznaju jezgro i da se ne zamajavaju ljušturom,da daju prednost ideji a ne spoljnjem obliku, ne obazirući se na mno-štvo sitnih nedostataka. Spremna da na sebe preuzmem odgovornost– umesto prâvih krivaca kao što ću pokazati – za spoljašnje propuste,za čisto književne nedostatke rada, ja nepokolebljivo branim ideje i

880


1 Obratite pažnju na reč ‚planeta’ ubačenu umesto reči ‚ciklus’ kako je stajalo u orig-inalu, što je ‚ispravka’ nepoznatog korektora (Tom I, str. 347, 2. pasus) kojom pokušavada dokaže kako u Budinom učenju ne postoji ponovno rođenje na ovoj planeti (!!) iakose upravo suprotno tome tvrdi na str. 346, dok se za Gospoda Budu otvoreno kaže dapoučava kako ‚izbeći’ ponovno utelovljenje (tj. reinkarnaciju); upotreba reči ‚planeta’za ravan, ili ‚Monas’ umesto Manas; smisao čitavih ideja je žrtvovan gramatičkoj formii izmenjen ubacivanjem pogrešnih reči i znakova interpunkcije, itd, itd, itd.

učenja koja su izneta u njemu, bez ikakvog straha da ću biti optuženaza samoljublje, jer ni ideje ni učenje koji su izneti nisu moji, kao štosam uvek i izjavljivala; i smatram da su oboje od najveće vrednostiza mistike kao i sve druge proučavaoce teozofije. Ovo je u toj meriistinito da, kada se Izida prvi put pojavila, neka od najboljih ameri-čkih glasila nisu štedela hvalospeve – čak i preterujući u tome, što semože videti iz niže datih navoda.2

881

2 RAZOTKRIVENA IZIDA; nezamenljivi ključ za rešavanje misterija drevne isavremene nauke i teologije, od H. P. Blavacke, Dopisnog Sekretara Teozofskog Društva,2 toma, oko 1500 stranica, platneni povez, $7.50. Peto izdanje.

„Ovaj monumentalni rad… o svemu u vezi sa magijom, misterijom, vradžbinama, re-ligijom, spiritualizmom, što bi bio dragocen materijal i za enciklopediju.” – North Amer-ican Review.

„Moramo priznati da se radi o jednoj izuzetnoj ženi, koja je pročitala više, videla višei razmišljala više od većine najinteligentnijih muškaraca. Njen rad obiluje navodima sadesetak raznih jezika, i to ne radi taštog pokazivanja učenosti, već u cilju potkreljivanjanjenih sasvim osobenih gledišta… njene stranice su protkane fus-notama iz kojih se vidida autoriteti na koje se poziva obuhvataju najumnija pera minulih vekova. Kod najširečitalačke publike ovaj izuzetni rad će izazvati izuzetno interesovanje… on zahteva pose-ban intelektualni napor čitaoca i zaslužuje da bude pažljivo prostudiran.” – BostonEvening Transcript.

„Intelektualni nivo ovog rada je prosto neverovatan. Sadrži bezbroj navoda i upući-vanja na potpuno nepoznata imena iz najrazličitijih jezika, protkane pozivanjima napisce najviše reputacije sa kojima je autor očito dobro upoznat.” – N. Y. Independent.

„Jedan izuzetno čitak i iscrpan esej o vrhunskom značaju obnavljanja Hermetičke Filo-zofije u svetu koji slepo veruje da ju je prerastao.” – N. Y. World.

„Najizuzetnija knjiga ove sezone.” – Com. Advertiser.„Čitaoce koji se do sada nisu upoznali sa delima iz oblasti misticizma i alhemije ovaj

rad će snabdeti obiljem materijala za jednu zanimljivu studiju – prâvi rudnik neobičnihinformacija.” – Eveneing Post.

„U ova dva toma autor pruža rezultate mnoštva najraznovrsnijih istraživanja; onisadrže i ogroman broj zanimljivih priča. Zanimljivo štivo za sve koji vole neobične ičudesne stvari.” – New York Sun.

„Čudesna knjiga kako po predmetu kojim se bavi tako i po načinu kojim to čini.Možemo steći neku predstavu o neuobičajenosti i obimu njenog sadržaja ako pogledamoIndeks koji sâm zaprema pedesetak stranica, i ni malo ne preterujemo ako kažemo datoliki indeks pojmova nikada pre nije sastavio ma koji autor… Ali i sama knjiga je kra-jnje neobična i van svake sumnje će naći put do svake biblioteke zbog jedinstvene ma-terije koju sadrži… Sigurno je da će privući pažnju svih koji su zainteresovani za istoriju,teologiju i misterije drevnog sveta.” – Daily Graphic.

Moje knjige

Prvi neprijatelji koje je moj rad podstakao da reaguju su bili spiri-tisti, čije su fundamentalne teorije, o duhovima mrtvih koji in propriapersona komuniciraju, njime dovedene u pitanje. Tokom poslednjihpetnaest godina – od kada je rad prvi put objavljen – neprekidno sume zasipali vrlo ružnim optužbama. Nizale su se sve moguće klevete,od mog navodno razuzdanog života i teorije da sam ‚ruski špijun’ pado lažnog predstavljanja, da sam hronična varalica i laž na dve noge,da se ne treznim od alkohola, te da sam izaslanica pape plaćena daslomim spiritiste i otelovljenje samog Satane! Svaka kleveta kojumašta može da zamisli upotrebljena je da nagrdi moj privatni i javniživot. Činjenica da ni jedna od ovih optužbi nikada nije potkrepljenadokazom; da sam od prvog januara do poslednjeg dana decembra go-dine za godinom živela okružena kako prijateljima tako i onima kojito nisu kao u izlogu – ništa nije moglo obuzdati ove zlobne, otrovnei potpuno beskrupulozne glasine. Moji neumorni protivnici su s vre-mena na vreme izjavljivali da je (1) Razotkrivena Izida samo običnoprežvakavanje Elifasa Levija i još nekolicine starih alhemičara; (2)da sam je pisala po diktatu Mračnih Sila i duhova upokojenih jezuita(!); i najzad (3) da su moja dva toma sastavljena na bazi rukopisa (zakoga niko nikad nije čuo) koji je Baron de Palm – čuven po tome štoje kremiran i dvaput sahranjivan – ostavio iza sebe, a koga sam janavodno pronašla u njegovom sanduku!3 Na drugoj strani, moji pri-

882


„Ovaj rad je plod izuzetnog puta kojim je napredovalo autorkino obrazovanje i nudiobilje dokaza u korist njenih tvrdnji o karakteru adepata tajne nauke, pa čak i ranga hi-jerofanta prilikom izlaganja ovih mističnih znanja.” – New York Tribune.

„Onaj ko pročita ovu knjigu dovoljno pažljivo trebao bi da sazna sve o čudesnom imističnom, osim lozinki možda. Izida će dopuniti Anakalipse. Ko god voli da čita Dže-frija Higinsa biće očaran sa Madam Blavackom. Postoji velika sličnost između njihovihknjiga. Oboje su uložili veliki napor da saopšte sve što je apokrifno i apokaliptično. Zatonije teško predvideti prijem na koji će ova knjiga naići. Sa njenim upečatljivim osobenos-tima, sa svojom odvažnošću, svojom mnogostranošću, kao i izuzetnom raznolikošćupredmeta koje zapaža i kojima se bavi, ona je jedno od izuzetnih izdanja našeg veka.”– New York Herald.

3 Ovaj austrijski plemić, koji je u Njujorku živeo u potpunoj nemaštini, i kome jepukovnik Olkot obezbedio smeštaj i hranu, starajući se o njemu tokom poslednjih sed-mica njegovog života – nije ostavio u svojoj oporuci ništ osim neisplaćenih računa. Jedi-

jatelji, nesmotreni koliko i ljubazni, raširili su priču koja je u suštiniistinita, ali sa previše strasti i oduševljenja, o vezi između mog učite-lja sa Istoka i drugih okultista sa ovim delom; i toga su se neprijateljidočepali i naduvali priču preko svake mere. Tako je rečeno da su miceo tekst Izide od korica do korica i od reči do reči izdiktirali nevi-dljivi adepti. I, kako su tehnički nedostaci mog rada padali u oči, po-sledica sveg ovog dokonog i pakosnog naklapanja je bila da su mojineprijatelji i kritičari zaključili – koliko su uopšte bili u stanju – da iliovi nevidljivi ‚nadahnjivači’ uopšte nisu postojali te da čine deo moje‚prevare’, ili da im je nedostajala pamet makar i prosečnog pisca.

Sad, niko nema pravo da mene smatra odgovornom za ma šta štoje iko mogao da kaže, već jedino za ono što ja sama izjavim, ili štose pojavi u štampanom obliku pod mojim imenom. A ono što kažemi što tvrdim je sledeće: osim direktnih navoda i mnogih već označenihi pomenutih štamparskih grešaka i pogrešnih navoda, kao i prelomaRazotkrivene Izide, za koje ja ne snosim nikakvu odgovornost, (a)svaka reč informacije koja se može pronaći u ovom radu ili u mojimpotonjim spisima dolazi iz učenja naših učitelja sa istoka; i (b) mnogeodlomke u ovim radovima sam pisala po njihovom diktatu. Rekavšiovo ne pokušavam da istaknem ma šta natprirodno, jer nikakvog čudani nema u takvom diktatu. Ma koja osoba sa makar nešto intelekta,koja se do sada uverila u mnoge mogućnosti koje pruža hipnoza (kojusada nauka prihvata i koju punom parom proučava), kao i fenomenaprenošenja misli, spremno će priznati da čak i hipnotizirani subjekat,puki medijum koji samo prenosi, čuje neizrečenu misao svog hipno-tizera, koji na ovaj način može da mu prenese svoju misao – čak i daponovi reči koje hipnotizer u mislima čita iz knjige – i stoga mojatvrdnja ne sadrži apsolutno ništa nemoguće. Prostor i razdaljina zamisao ne postoje; a ako su dve osobe u savršenoj uzajamnoj psiho-

883

nu imovinu barona je predstavljao jedan stari koferčić, u kome su „izvršioci” njegovevolje pronašli razbijenu bronzanu statuetu Kupidona, nekoliko ordena inostranih Redova(jeftinih imitacija, jer su zlato i dijamanti sa originalnih bili davno prodati), i nekolikokošulja pukovnika Olkota koje je bivši diplomata prisvojio bez dozvole.

Moje knjige

magnetnoj komunikaciji, i ako je jedna od to dvoje veliki adept okult-nih nauka, onda prenos misli i diktat čitavih stranica postaju isto takolaki i razumljivi na međusobnoj razdaljini od deset hiljada milja kaoi upućivanje dve reči s kraja na kraj sobe.

Do sada sam se uzdržavala – osim u veoma retkim slučajevima –od odgovora na ma kakvu kritiku mojih radova, pa sam čak i direktneklevete i laži ostavljla bez odgovora, utoliko pre što sam u slučajuIzide otkrila da je gotovo svaka vrsta kritike opravdana, kao i zbogčinjenice da je moj prezir prema ‚klevetama i lažima’ bio prevelikida bih uopšte obraćala pažnju na njih. To je naročito bio slučaj upogledu kleveta koje su dolazile iz Amerike. Sve su dolazile iz jednogte istog izvora dobro poznatog svih teozofima, od izvesne osobe kojanije posustajala u ličnim napadima na mene tokom poslednjihdvanaest godina, mada ja nikad nisam videla niti srela tog stvora.4

Ni sada nemam nameru da mu odgovorim. Ali kako je Izida sada bardeseti put izložena napadu, nastupio je čas kada moji zbunjeni pri-jatelji i onaj deo publike koji možda gaji simpatije prema teozofijiimaju pravo da saznaju punu istinu – i ništa osim istine. Ne radi se otome da pokušavam da se izvinem zbog ma čega čak ni pred njima,niti da ‚objasnim stvari’. Uopšte nije reč o tome. Ono što sam rešilada uradim jeste da pružim činjenice koje su neporecive i neoborive,jednostavno izjavljujući naročite, mnogima poznate ali sada gotovozaboravljene okolnosti, pod kojima sam napisala svoj prvi rad na en-gleskom jeziku. Iznosim ih redom.

(1) Kada sam stigla u Ameriku 1873. nisam govorila engleskijezik – koji sam naučila koliko da se služim njime dok sam bila dete– preko trideset godina. Mogla sam da razumem ono što pročitam,ali nisam vladala govornim jezikom.

(2) Nikada nisam bila ni u kakvom koledžu, i ono što sam znalasama sam naučila; nikada se nisam pretvarala da imam ma kakvo

884


4 Neću ga imenovati. Postoje imena koja oko sebe šire nekakav moralni zadah, kojiih čini nepodesnim za ma koje pristojno glasilo ili za objavljivanje. Njegove reči i deladolaze iz septičke jame materijalnog sveta i moraju tamo da se vrate, ne dotičući me se.

školsko obrazovanje u pogledu savremenih naučnih istraživanja; uto vreme jedva da sam pročitala neki naučni rad iz Evrope, i malosam znala o filozofiji i naukama zapada. Ono malo što sam učila isaznala o njima smučilo mi se svojim materijalizmom, svojimograničenjima, uskogrudim dogmatskim duhom i stavom umišljenenadmoći pred filozofijom i naukama drevne prošlosti.

(3) Sve do 1874. nikada nisam napisala nijednu reč na engleskom,niti sam objavila ma kakav rad na ma kom jeziku. Prema tome –

(4) Nisam imala nikakvu predstavu o književnim pravilima.Veština pisanja knjiga, o njihovoj pripremi za štampu i objavljivanje,o iščitavanju i korekturama, bili su za mene potpuna tajna.

(5) Kada sam počela da pišem ono što će kasnije izrasti u Ra-zotkrivenu Izidu, nisam imala nikakvu predstavu šta će od toga is-pasti. Nisam imala nikakav plan; nisam znala da li bi to trebao dabude esej, pamflet, knjiga ili članak. Znala sam da moram da jenapišem, i to je bilo sve. Počela sam ovaj rad pre nego što sam boljeupoznala pukovnika Olkota, i nekoliko meseci pre nego što će bitiobrazovano Teozofsko društvo.

I tako, okolnosti da postanem autor jednog teozofskog i naučnograda na engleskom jeziku nisu mogle biti povoljnije, kao što će svakoprimetiti. Uprkos tome, napisala sam dovoljno da se ispune četiritoma kakvi inače sačinjavaju Izidu, pre nego što sam pokazala svojrad pukovniku Olkotu. Naravno, on je rekao da sve osim stranicakoje su mi bile diktirane – mora da bude prerađeno. Tada smo pri-onuli na književni posao i zajedno radili svako veče. Neke stranice,čiji je engleski jezik on morao da doteruje, ja sam prepisivala; druge,koje je jednostavno bilo nemoguće korigovati, upotrebio je tako štoih je naglas čitao, doterujući njihov engleski usmeno kako je napre-dovao, diktirajući mi iz mog gotovo nerazmrsivog rukopisa. Njemudugujem za doteran engleski jezik u kojem se pojavila Izida. On jetaj ko je sugerisao da bi ceo rad trebalo podeliti na poglavlja i da biprvi tom trebalo posvetiti NAUCI a drugi TEOLOGIJI.

Da bismo to učinili, čitava materija je morala da bude ispremeš-tana, kao i mnoga poglavlja; nepotrebna ponavljanja su morala da

885

Moje knjige

budu izbrisana, kao i da se obrati pažnja na povezivanje pojedinihtema i sadržaja u tekstu. Kada je rad bio spreman, predali smo gaprofesoru Aleksandru Vajlderu, poznatom naučniku i platonisti izNjujorka, koji ga je pročitao i preporučio ga gosp. Boltonu za obja-vljivanje. Posle pukovnika Olkota, najviše mi je pomogao profesorVajlder. On je zaslužan za izradu odličnog Indeksa, on je izvršio ko-rekcije grčkih, latinskih i hebrejskih reči, sugerirao gde treba datinavode i napisao veći deo Uvoda pod naslovom ‚Pred Velom’. Štomu priznanje za to nije dato u samom radu ne predstavlja moj pro-pust, već je posledica izričite želje dr Vajldera da se njegovo ime nepojavi u radu, osim u fus-notama. Ja to nikada nisam krila, i svakood mojih brojnih poznanika u Njujorku je znao za to. Kada je kona-čno bio spreman, rad je predat u štampu.

Od tog trenutka su počeli pravi problemi. Ja nisam imala pojma okorekturi šifova za štampu; pukovnik Olkot je imao malo slobodnogvremena za to; krajnji rezultat je bio taj da sam od početka pravilaveliku zbrku od svega toga. Pre nego što smo završili prva tri po-glavlja, pojavio se račun od šest stotina dolara za korekture i izmeneu tekstu, a ja sam bila prinuđena da dignem ruke od posla korektora.Kako je izdavač vršio pritisak, pukovnik Olkot je činio sve što je bilou njegovoj moći, ali kako je imao slobodnog vremena tek u večernjimsatima, a dr Vajlder bio daleko u Džerzi Sitiju, rezultat je bio taj dasu korekture i stranice Izide prošli kroz nekoliko prilježnih ali nedo-voljno pažljivih ruku i na kraju bile prepuštene na milost korektorusamog izdavača. Ne treba da čudi što je ‚Vaivasvata’(Manu) u ob-javljenim tomovima ispao ‚Višvamitra’, što je trideset šest stranicaIndeksa nepovratno izgubljeno i što su znaci navoda stavljani tamogde uopšte nije bilo potrebno (kao i u nekim od mojih sopstvenihrečenica!), dok su izostavljeni iz mnogih odlomaka navođenih odmnoštva autora? Ako bi me pitali zbog čega ove grube greške nisuispravljene u kasnijem izdanju, moj odgovor je jednostavan: štam-parske ploče su bile stereotipne; i bez obzira na svu moju želju da toučinim, nikako nisam mogla da sprovedem u delo jer su ploče bile

886


vlasništvo izdavača, a ja nisam imala novca da platim za taj trošakpa je izdavačka kuća na kraju bila sasvim zadovoljna time da stvariostanu kakve jesu jer je, bez obzira na sve propuste koji prosto boduoči, ovaj rad – koji je sada stigao do sedmog ili osmog izdanja – idalje u velikoj potražnji.

I sad – možda i kao posledica svega ovoga – stiže nova optužba:na dušu mi stavljaju da je čitavo uvodno poglavlje ‚Pred velom’ pla-gijat!

Da sam zaista napravila plagijat, trebala bih bez ustezanja da pri-znam da sam učinila ‚pozajmicu’. Ali kako su ‚paralelni odlomci’nepodudarni, jer ja i nisam napravila nikakav plagijat, ne vidim zbogčega bih priznala tako nešto, mada je ‚prenošenje misli’, kako ovakvurabotu Pall Mall Gazette duhovito naziva, ušlo u modu, i baš sad jena vrhuncu. Od onog dana kada je američka štampa digla poviku naLongfeloua, koji je, ‚pozajmivši’ tekst iz nekog (u to vreme) nepo-znatog nemačkog prevoda finskog epa Kalevale, objavio isti kao so-pstvenu poemu Hijavata, zaboravivši pri tom da naznači izvor svognadahnuća, kontinentalna štampa je u više navrata iznosila slične op-tužbe i protiv drugih autora. Ova godina je naročito bogata takvim‚prenošenjima misli’. Imamo gradonačelnika Londonskog Sitija kojiod reči do reči ponavlja jednu staru i zaboravljenu propoved gosp.Spurdžena, zaklinjući se da je nikada pre nije pročitao niti čuo za nju.Prečasni Robert Bredlou je napisao knjigu, da bi ga Pall Mall Gazetteubrzo optužila da je to doslovna kopija rada nekog drugog autora.Gosp. Hari de Vint, koji je putovao po Istoku, postavši visoko cenjeničlan Kraljevskog Geografskog Društva, otkrio je da se nekoliko stra-nica iz njegovog novog dela “A Ride to India, across Persia and Be-lochistan”, u izdanju Londonske akademije, podudaraju sa izvodimaiz rada “The Country of Belochistan”, od A. V. Hjuza, i to od reči doreči. Gospođa Par u listu British Weekly poriče da je njena novela“Sally” svesno ili nesvesno „pozajmljena” iz istoimenog dela gospo-đice Vilkins i izjavljuje da nikada nije pročitala tu priču niti čula au-torkino ime, itd. Na kraju, svako ko je pročitao „Život Isusov” (La

887

Moje knjige

Vie de Jesus) od Renana primetiće da je autor „pozajmio” više ilu-strativnih odlomaka datih u stihovima “The Light of the World”, ob-javivši svoje delo pre nego što se pojavio original. Pa čak je i serEdvin Arnold, čija mnogostranost i priznati genije nemaju potrebeda zajme ma šta od ma koga, propustio da zahvali francuskomakademiku na njegovim slikama Tavorske Gore i Galileje u prozi,koje je sa toliko elegancije preneo u stihove u svojoj poslednjojpoemi. Zaista, na ovom stepenu naše civilizacije i kraja stoleća, čovekbi trebao da se oseća počastvovanim kad ga smeste u ovako dobro ibrojno društvo, čak i ako je to zbog – plagijata. Ali ja ne mogu dapolažem pravo na tu privilegiju i, iz već navedenog razloga da od či-tavog uvodnog poglavlja ‚Pred Velom’ mogu da nazovem mojim sop-stvenim samo nekoliko pasusa iz Rečnika koji mu je pridodat – dokje deo o platonistima, onaj koga sada nazivaju „bestidnim plagija-tom”, napisao profesor A. Vajlder.

Ovaj džentlmen još uvek živi u ili kraj Njujorka, pa mogu da gaupitaju da li je moja izjava tačna ili ne. On je pak suviše čestit i pre-veliko ime u nauci da bi porekao ili se plašio ma čega. On je insistiraona nekoj vrsti Rečnika gde bi bili objašnjeni grčki i sanskritski nazivii reči kojima ovaj rad obiluje, priključivši ga Uvodu, unoseći i samnekoliko reči u njega. Preklinjala sam ga da mi dâ kratak pregled filo-zofa platonista, što je on ljubazno i učinio. Tako je od str. XI pa svedo XXII tekst njegov, sa izuzetkom nekoliko umetnutih pasusa kojiprekidaju platonističku priču kako bi bila pokazana podudarnost nji-hovih ideja sa onima iz hinduističkih spisa. Sad, ko bi od onih kojilično poznaju dr A. Vajldera ili ga bar znaju po imenu, kome je poz-nata izuzetna učenost ovog istaknutog platoniste, izdavača tolikogbroja naučnih radova,5 bio toliko bezuman da ga optuži za ‚plagijat’

868


5 A. Vajlder, M.D., urednik “Serpent and Siva Worship”, od Hajda Klarka i Č. StenilendaVejka; “Ancient Art and Mythology”, od Ričarda Pejna Najta, kome je urednik dodao iUvod, Napomene prevedene na engleski i novi, kompletni Indeks; “Ancient Symbol Wor-ship”, od Hodera M. Vestropa i Č. Stenilenda Vejka, sa Uvodom, dodatnim Napomenamai Dodatkom urednika; i na kraju “The Eleusinian and Bacchic Mysteries”, disertacijuTomasa Tejlora, prevodioca ‚Platona’, ‚Plotina’, ‚Porfirija’, ‚Jambliha’, ‚Prokla’, ‚Aris-

iz dela ma kog autora! U fus-noti dajem naslove nekoliko platonis-tičkih i drugih radova koje je priredio i izdao. Navedena optužba pro-tiv ovakvog intelektualca bi bila potpuni apsurd!

Činjenica je da je dr Vajlder ili zaboravio da stavi znake navodaispred i iza odlomaka koje je preuzimao od različitih autora za svojSažeti pregled, ili je, zbog svog vrlo nečitkog rukopisa, propustio daih dovoljno jasno naznači. Posle skoro petnaest godina koliko jeotada prošlo, naprosto je nemoguće setiti se ili proveriti sve ove či-njenice. Sve do sada sam mislila da je on bio taj koji je pokrenuonaučnu raspravu o platonistima, i nikada nisam obraćala pažnju nato. Ali sada su protivnici izbacili na površinu odlomke koji nisuobeleženi navodom i na sva zvona objavili da je „autor RazotkriveneIzide” plagijator i varalica. Vrlo je verovatno da takvih propusta imajoš, jer je ovaj rad neiscrpan izvor pogrešno postavljenih navoda,grešaka i svakojakih brljotina, za koje mi je prosto nemoguće da pri-hvatim ‚krivicu’ u običnom smislu reči. Treba pustiti klevetnike dadižu galamu i dalje, da bi kroz još petnaest godina otkrili kao što suto sada saznali, da šta god radili, klevetama ne mogu da unište teo-zofiju, pa čak ni da povrede mene lično. Ja nemam sujetu koja običnoprati autorstvo; godine nepravednih progona i zlostavljanja učinilesu me potpuno neosetljivom na to šta javnost može da misli o meni– lično.

Ali u svetlu gore navedenih činjenica, i smatrajući da:(a) Jezik Izide nije moj; ali (uz izuzetak onog dela rada koji sam,

kao što tvrdim, pisala po diktatu) može biti nazvan jedino nekomvrstom prevoda mojih činjenica i ideja na engleski jezik;

(b) Ovaj rad nije ni pisan za čitalačku publiku – koja je uvek bilaod drugorazrednog značaja za mene – već za upotrebu od strane teo-zofa i članova Teozofskog društva kome je Izida i povećena;

869

totela’, itd., koje je zajedno sa Uvodom, Napomenama, Ispravkama i Rečnikom priredioi izdao Aleksandar Vajlder, M.D., inače autor raznih naučnig radova, pamfleta i članakaza čije nabrajanje ovde nemamo mesta. On je istovremeno i urednik “Older Academy”,tromesečnog časopisa iz Nujorka, i prevodilac Jamblihovih „Misterija”.

Moje knjige

(c) Mada sam od tada naučila engleski dovoljno da budem u stanjuda uređujem dva časopisa – Teosophist i Lucifer – ipak do današnjegdana nikada nisam napisala članak, uvodnik, pa čak ni običan pasus,a da njegov tekst na engleskom nisam podnela na pažljiv pregled ikorekturu.

Razmatrajući sve ovo i mnogo više, sada pitam svakog nepris-trasnog i poštenog čoveka i ženu da li je pravedno, pa čak i korektno,kritikovati moje radove – Izidu pre svih drugih – kao što bi nekoučinio sa spisima autora rođenog u Americi ili Engleskoj! Ono unjima što tvrdim da je moje samo je plod mog učenja u oblasti kojuje nauka do sada zaobilazila, gotovo potpuno nepoznatu evropskomsvetu. Savršeno sam pripravna da zasluge za korektnu englesku gra-matiku u njima, za slavu preuzetih navoda iz naučnih radova koje sumi povremeno donosili da bi iz njih koristila odlomke radi poređenjaili odbacivanja, za staru nauku pa i za opšti sklop i izgled ova dvatoma, prepustim svakome od onih koji su mi pomogli. Čak i kad jereč o Tajnoj Doktrini, bilo je nekih pet-šest teozofa koji su bilipreokupirani njenim uređivanjem, koji su mi pomogli da organizujemmateriju, ispravim moj nesavršeni engleski i pripremim je za štampu.Ali ono što ni jedan od mojih pomagača nikada neće sebi pripisatijesu fundamentalna doktrina, filozofski zaključci i učenja. Ništa odsvega toga nisam ja izmislila, već sam ih jednostavno iznela onakokako su mene učili, ili kao što kažu stihovi Montenja koje sam navelau Tajnoj Doktrini (Tom 1):

„Ja sam ovde samo načinio buket od ubranih cvetova [sa Istoka]i nisam doneo ništa svoje osim uzice kojom su povezani.”

Da li je ma koji od mojih pomagača spreman da kaže da nisamplatila punu cenu za „uzicu”?

27. aprila 1891.H. P. BLAVACKA

890


DODATAK II

TEORIJE O REINKARNACIJII DUHOVIMA

TEORIJE O REINKARNACIJI I DUHOVIMA(Reprint iz časopisa The Path) novembra 1886.)

Tokom prvih deset godina postojanja Teozofskog društva svakičas je iznova postavljano maglovito i sporno pitanje ponovnograđanja ili reinkarnacije. Tvrdilo se, na osnovu površnog utiska, daje otkrivena upadljiva nepodudarnost između izjava iznetih u Ra-zotkrivenoj Izidi, Tom I., i kasnijih učenja od istog pisca i pod utica-jem istog učitelja.1

U Izidi, rečeno je, reinkarnacija je poricana. Jedino je bila dopu-štena mogućnost povremenog vraćanja „izopačenih duhova”. „Neračunajući tu retku i sumnjivu mogućnost, Izida navodno dopuštasamo tri slučaja – pobačaj, smrt u najranijem detinjstvu i idiotija – ukojima dolazi do reinkarnacije na ovoj planeti.” („C.C.M.” u Light,1882.)

Na tu optužbu je tamo i tada odgovoreno, što može da vidi svakoko uzme Teosophist iz avgusta 1882. Međutim, ili odgovor nije uspeoda zadovolji pojedine čitaoce, ili je prošao neprimećen. Ostavljajućipo strani krajnje neobičnu tvrdnju da se u tekstu poriče reinkarnacija,tj. serijsko i periodično ponovno rađanje svake individualne monadeod pralaje do pralaje2 u svetlu činjenice da je ovo učenje predstavljasastavni deo i jednu od fundamentalnih odlika hinduizma i budizma,optužba se praktično svodila na ovo: da ovde prisutni pisac, kaoneskriveni poklonik i proučavalac hinduističke filozofije, i isto tako

893

1 Pogledajte optužbu i odgovor u Teosophist od avgusta 1882.2 Ciklus postojanja tokom perioda manvantare, pre čijeg početka i posle čijeg ispun-

jenja svaka takva „monada” biva apsorbovana i reapsorbovana u JEDNOJ duši, zvanojanima mundi.

otvoreni sledbenik budizma godinama pre nego što je Izida uopštenapisana, odbacujući reinkarnaciju neizbežno mora da odbacuje ipojam KARME! Jer ona predstavlja ugaoni kamen ezoterijske filo-zofije i svih religija istoka; ona je jedini i fundamentalni stub na komepočiva čitava filozofija ponovnih rađanja i kada se ova porekne, či-tavo učenje o Karmi se pretvara u besmisleno poigravanje rečima.

Međutim, protivnici nisu ni zastali da razmisle o očiglednom „za-zoru” između svoje optužbe i činjenica, već su me kao verujućeg bu-distu optužili da poričem reinkarnaciju, podrazumevajući time i –Karmu. Kako mi je bila odbojna pomisao da se prepirem sa nekimko mi je bio prijatelj, i kako u to vreme nisam želela da se upustim urasprave oko detalja i unutrašnjih dokaza – što bi bilo puko gubljenjevremena – kao pisac koji je prozvan odgovorila sam u nekolikorečenica. Ali sada postaje neophodno da se dobro definiše učenje. Idruge kritike su pošle istim putem, i pogrešnim tumačenjem istih od-lomaka iz Izide došli su do istih, prilično neobičnih zaključaka.

Da bih učinila kraj takvim jalovim kontroverzama, predlažem dajasnije objasnim ovo učenje.

Mada, imajući u vidu kasnija, mnogo detaljnija izlaganja ezote-rijskih učenja, potpuno je irelevantno šta je napisano u Izidi – jednojenciklopediji okultnih tema u kojoj je svaka od njih jedva skicirana– smatram da treba da bude odmah jasno da pisac insistira na is-pravnosti svake reči koja je o ovom predmetu izneta u mojim ranijimdelima. Ono što je rečeno u Teozofu od avgusta 1882. može bitiponovljeno ovde. Odlomak iz njega koji je naveden može biti, i na-jverovatnije jeste, „nepotpun, konfuzan, nejasan, možda nespretnoiznet, kao što su i mnogi drugi odlomci iz tog rada, koji je prvo knji-ževno delo strankinje koja i sada teško da može da se pohvali svojimpoznavanjem engleskog jezika.” Međutim, on je sasvim tačan u ko-liko se bavi uporednom temom reinkarnacije.

Sada ću dati izvode iz Izide i nastaviti sa objašnjenjem svakog od-lomka koji je kritikovan, u kojima je rečeno da će „nekoliko detaljau kojima se ovo misteriozno učenje o reinkarnaciji razlikuje od

894


metempsihoze” biti izneseni. Rečenice koje bivaju objašnjene datesu kosim slovima.

Ovde se misli na „astralnu monadu” tela preminule ličnosti – re-cimo Džona ili Tomasa. To je ono što je u učenjima ezoterijske filo-zofije hinduizma poznato pod nazivom bhoot; u grčkoj filozofiji sezove simulakrum ili umbra, i za nju se u svim drugim filozofskimsistemima dostojnim da se tako nazovu, kaže isto čemu nas uči iprvo-navedena škola, da iščezava posle izvesnog perioda, manje iliviše rastegnutog u kama-loki –

Čistilištu rimo-katolika, odnosno Hadu kod Grka.3 To je „kršenjezakona prirodne harmonije”, mada je ta činjenica uslovljena zako-nima Karme – svaki put kada astralna monada ili simulakrum ličnosti– Džona ili Tomasa – umesto da prevali ceo put do kraja svogprirodnog vremenskog perioda u telu, ustanovi da je (a) nasilnoizbačena iz njega preranom smrću ili nesretnim slučajem; ili (b) da

895

3 Had nesumnjivo nikada nije označavao pakao. On je uvek i jedino bio prebivalištetugujućih senki astralnih tela preminulih ličnosti. Čitaoci sa zapada bi trebali da upamteda kama-loka nije karma-loka, jer kama znači želju, strast, dok je karma nešto sasvimdrugo.

Reinkarnacija, tj. pojavljivanje iste individue, ili tačnije njene as-tralne monade, po drugi put na istoj planeti nije pravilo u prirodi, toje izuzetak, poput tetratološkog fenomena deteta sa dve glave. Njemuprethodi kršenje zakona harmonije prirode, i događa se kada potonja,u nastojanju da povrati narušenu ravnotežu, nasilno baci nazad uovozemaljski život astralnu monadu koja je bila izbačena iz kruganužnosti zločinom ili slučajem. Tako je u slučajevima pobačaja,decekoja su umrla pre određenog uzrasta, kao i urođene i neizlečive idi-otije, originalni plan prirode da proizvede savršeno ljudsko bićenarušen. Prema tome, dok je gruboj tvari svakog od ovih nekolikoentiteta dopušteno da se prilikom smrti rasprši širom nepreglednogcarstva bića, besmrtni duh i astralna monada individue – pri čemuova potonja biva izdvojena da oživi telesni okvir a prva da svojombožanskom svetlošću obasja telesnu organizaciju – mora da po drugiput pokuša da ispuni svrhu kreativne inteligencije. (Tom I.)

Teorije o reinkarnaciji i duhovima

učine i uspeju u tome, to je jedino stoga što je odmerena filozofijadrevnih vremena sada zamenjena apriornom uobraziljom i ne-dokazanim pretpostavkama. Prvo pitanje koje treba rešiti je – „Imajuli duhovi ma kakvu vrstu supstance u koju bi mogli da se zaodenu?”Odgovor: Ono što se sada u Francuskoj naziva perisprit, a „materi-jalizovani oblik” u Engleskoj i Americi, u drevnim vremenima jenazivano peri-psihe i peri-nous, i kao takvo je bilo dobro poznatostarim Grcima. Imaju li oni telo, bilo da je gasovito, fluidno, eterično,materijalno ili polumaterijalno? Ne; i to kažemo na osnovu okultnihučenja iz svih delova sveta. Jer kod hindusa je atma ili duh arupa(bestelesan), kao i kod Grka. Čak i u rimo-katoličkoj crkvi anđelisvetla kao i anđeli tame su potpuno bestelesni: „meri spiritus, omniscorporis expertes”, a prema rečima „TAJNE DOKTRINE” oni su i pr-vobitni. Emanacije nediferenciranog principa, Đan kohani JEDNE(Prve) kategorije ili čiste duhovne suštine, obrazovani su od straneduha jednog elementa; druga kategorija druge emanacije, od duše el-emenata; treća ima „umno telo”, kome nisu podređeni, ali koje moguda preuzmu i upravljaju njime kao telom, potčinjenom njima, sao-bražavajući se njihovoj volji oblikom i supstancom. Odvojivši se odove (treće) kategorije, oni (duhovi, anđeli, deve ili Đan kohani) imajuTELA, čija se prva rupa grupa sastoji od jednog elementa – etera;druga, od dva – etera i vatre; treća od tri – etera, vatre i vode; četvrtaod četiri – etera, vazduha, vatre i vode. Onda dolazi čovek koji, poredčetiri elementa, ima i peti koji u njemu preovladava – Zemlju; stogamora da iskusi patnju. Što se anđela tiče, kao što su rekli Sv. Avgustini Petar Lombard, njihova tela su napravljena da delaju, a ne da pate.„Zemlja i voda, humor et humus, su ti koji daju sklonost ka patnji ipasivnosti, ad patientam, a eter i vatra ka akciji.” Duhovi, ili ljudskemonade koje im pripadaju, ili nediferencirana suština, su stoga beste-lesni; ali njihov treći princip (ili ljudski peti – manas) može u zajed-nici sa svojim „vozilom” da postane kama rupa i majavi rupa – teloželje ili „iluzorno telo.” Posle smrti, najbolji, najplemenitiji, najčistijikvaliteti manasa ili ljudske duše koji se uzdižu zajedno sa božanskom

904


monadom u Devahan, odakle se ni jedan ne pojavljuje niti vraćanazad, osim prilikom reinkarnacije – šta je onda to što se pojavljujepod dvostrukom maskom duhovnog ega ili duše preminule indi-vidue? To je kama rupa element uz pomoć elementala. Jer nas učeda su ta spiritualna bića koja mogu po želji da poprime oblik i pojavese, tj. učine sebe objektivnim pa čak i opipljivim – anđeli (Đan ko-hani) i nirmanakaja10 adepata, čiji su duhovi zaodenuti u uzvišenutvar. Astralna tela – ostaci i talog smrtnog bića koje je napustilo telo,kada se pojave, nisu individue koje pokušavaju da predstavljaju, većsimulakrumi. I takvo verovanje je postojalo od najstarijih vremena,od Homera do Svedenborga, od treće rase pa sve do naših dana.

Više posvećenih spiritista je do sada navodilo reči apostola Pavlapotvrđujući njegovu izjavu da duhovi mogu da se pojave i da to ičine. „Postoji tijelo duševno i postoji tijelo duhovno”(1 Kor. 15:44);ali dovoljno je da se čovek pobliže upozna sa stihovima kojineposredno prethode i dolaze iza navedenog, da bi primetio da je onošto je Sv. Pavle mislio bilo nešto sasvim drugo od smisla koji mu sepripisuje. Svakako da postoji duhovno telo, ali ono nije identično saastralnim oblikom koga u sebi sadrži „prirodni” čovek. „Duhovni”obrazuje isključivo naša individua razgolićena i preobražena poslesmrti; jer apostol se potrudio da to objasni u stihovima 51 i 53, „Im-mutabimur sed non omnes.” „Evo vam kazujem tajnu: Svi nećemopomrijeti, a svi ćemo se promijeniti… ovo raspadljivo da se obuče uneraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.”

Ali to je dokaz samo za hrišćane. Pogledajmo šta su stari Egipćanii neo-platonisti – i jedni i drugi izvanredni „teurgisti” – mislili o tome:Oni su delili čoveka na tri glavne grupe dalje deljene na principe, kaošto mi radimo; na čisti besmrtni duh, „spektralnu dušu” (tj. svetlosnu

905

10 Nirmanakaja je naziv dat astralnim oblicima (u njihovoj potpunosti) adepata, kojisu se previsoko popeli stazom znanja i apsolutne istine, da bi otišli u stanje Devahana;i koji su, na drugoj strani, namerno odbili blaženstvo nirvane, kako bi pomogliČovečanstvu nevidljivo vodeći i pomažući na istoj stazi napredak odabranih. Ali ovi as-trali nisu prazne ljuske, već potpune monade koje se sastoje od 3, 4, 5, 6. i 7. principa.Međutim, postoji i drugi red nirmanakaje, o kome je dosta rečeno u Tajnoj Doktrini.


utvaru) i grubo materijalno telo. Osim poslednjeg, koje je smatranoza ovozemaljsku ljušturu, ove grupe su dalje deljene na šest principa:(1) kha, „vitalno telo,” (2) khaba, „astralni oblik” ili senka, (3) khou,„životinjska duša,” (4) akh, „ovozemaljska inteligencija,” (5) Sa,„božanska duša” (ili buddhi), i (6) sah ili mumija, čije funkcije supočinjale posle smrti. Oziris je bio najviši nestvoreni duh, jer je uizvesnom smislu to bilo generičko ime, tako da je svaki čovek posleprelaska (iz sveta živih) bio ozirifikovan, tj. apsorbovan u Ozirisa –Sunce, ili u veličanstveno božansko stanje. Samo je khou, zajednosa nižim delovima akh-a ili kama rupe, uz dodatak taloga manasa os-tajao iza, u astralnoj svetlosti naše atmosfere – koja je obrazovala du-plikate užasnih bhoot-a hindusa (naših „elementala”) koji ulivajutakav strah. Ovo se može videti u prevodu „Harisovog papirusa omagiji” (papyrus magique u Šabasovom prevodu), koji ih nazivakouey ili khou, i objašnjava da su, prema hijeroglifima, oni nazivanikhou ili „oživljeni mrtvaci,” odnosno „vaskrsle senke.”11

Kada bi za nekoga rekli da „ima khou” to je značilo da je bioopsednut „duhom.” Postojale su dve vrste khou-a – oni koji su se„opravdali – koji bi, pošto su za kratko živeli drugi život (nam onh),izbledeli i nestali; i oni khou-i koji su bili osuđeni da neprekidno lu-taju tminom pošto bi umrli po drugi put – mut em nam – i koji sunazivani h’ou mêtre („po drugi put mrtvi”), što ih nije sprečavalo dase grčevito drže nekakvog surogata života onako kako to rade vam-piri. Koliko su ih se pribojavali objašnjeno je u našim Dodacima oEgipatskoj magiji i „Kineskim duhovima” (u „Tajnoj doktrini”). Egi-patski sveštenici su ih isterivali isto onako kao što to čini rimo-ka-tolički curé; ili pak kineski houen, koji je isto što i khou i „elemental,”odnosno lares ili larvae – reč koju je od prethodne izveo gramatičarFestus, koji objašnjava da su to bile „senke mrtvih koje nisu davale

906


11 Uporedivši ovo sa podelom koju nalazimo u ezoterijskom učenju vidimo sledeće:(1) Oziris je atma; (2) sa je buddhi; (3) akh je manas; (4) khou je kama-rupa, gde poči-vaju ovozemaljske želje; (5) khaba je linga šarira; (6) kha je pranatma (životni princip);(7) sah je mumija ili fizičko telo.

mira nikom u kući gde su se nalazili, ni kućevlasnicima ni posluzi.”Kada bi ih prizivali tokom teurgijskih, a posebno nekromantskihobreda, ova bića su smatrana, a u Kini ih još uvek smatraju – niduhom, ni dušom, niti ma kojom stvari koja je pripadala preminulojosobi koju predstavljaju, već jednostavno njenom refleksijom – simu-lakrumom.

„Ljudska duša,” kaže Apulej, „je jedan besmrtni Bog” (Budi), kojiima svoj početak. Kada je (dušu) smrt oslobodi njenog ovoze-maljskog telesnog organizma, ona se naziva lemur. Među njima jepriličan broj blagotvornih, kao i onih koji postaju porodični „bogovi”ili demoni, tj. kućna božanstva; u tom slučaju ih nazivaju „lari”(lares). Ali oni se pojavljuju i u zločestom izdanju i nazivaju ih larvaekada su osuđeni da lutaju naokolo; oko sebe šire zlo i bolesti (Inaneterriculamentum, ceterum noxium malis); ili ukoliko postoji ne-doumica oko njihove prâve prirode, nazivaju ih jednostavno manes.(Apulej; pogledajte delo “Du Dieu de Socrate”, str. 143-145, Edit.Niz.) Obratite pažnju na to šta Jamblih, Prokle, Porfirije, Psel i destakdrugih pisaca kažu o ovim mističkim pojmovima.

Haldejski magi su verovali i poučavali da nebeska ili božanskaduša učestvuje u blaženstvu večne svetlosti, dok životinjska ili čulnaduša će se, ako je dobra, rapidno rastvoriti, a ako je zla nastaviće daluta po zemljinoj lopti. U drugom slučaju, „ona (duša) na mahovepoprima oblike raznih utvara ljudskog, pa čak i životinjskog lika.”Isto je rečeno i za eidolon Grka, kao i za nefeš kod rabina: (pogledajtedelo “Sciences Occultes”, Kont de Rezi, V. 11). Svi illuminati tj.“prosvetljeni” iz srednjeg veka nam govore o našoj astralnoj duši, orefleksiji preminulog, odnosno o njegovoj utvari (spectre). Ukolikodođe do smrti prilikom rođenja, čisti duh ostaje povezan sa pre-laznim, blistavim telom, ali čim njegov niži oblik (fizičko telo) umre,ono prvo se diže ka nebesima, dok se potonje spušta u niže svetove,tj. u kama loku.

Homer nam prikazuje telo Patrokla – prâvu sliku ovozemaljskogtela kako leži pošto ga je Hektor ubio – kako se uzdiže u svom

907


duhovnom obliku, dok Lukrecije prikazuje starog Eneju kako pred-stavlja samog Homera, dok lije gorke suze među senkama i simu-lakrima ljudi na obalama Aheruzije „gde ne prebivaju ni naša tela ninaše duše, već jedino naša obličja.”

Vergilije ga je nazivao imago, „imidž” tj. „lik”, dok ga u „Odi-seji”(XI) autor pominje kao tip tj. model, i u isto vreme kopiju fiz-ičkog tela, pošto Telemah ne prepoznaje Odiseja i pokušava da gaotera rečima: „Ne, ti nisi moj otac; ti si demon koji pokušava da meobmane!” („Odiseja”, XVI, stih 194) „Latini su imali mnogo pogod-nih imena da označe posebne vrste njihovih demona; tako su ih nazi-vali lari (lares), lemuri (lemures), džini (genii) i mani (manes).”Prevodeći Platonovog „Timaja” Ciceron reč daimones (demoni) pre-vodi kao lares (lari); Festus gramatičar objašnjava da su „inferiorni”tj. niži bogovi ustvari ljudske duše, praveći poput Homera razlikuizmeđu dve vrste, kao i između anima bruta i anima divina (životi-njske i božanske duše). Plutarh (u proble. Rom.) kaže da lari drže uvlasti i nastanjuju (uklete) kuće, i naziva ih surovim, nametljivim,radoznalim, itd. Festus misli da među larima možemo razlikovatidobre i loše. Na jednom mestu ih naziva praestites, jer su povremenopružali pomoć i pažljivo nadzirali stvari, dok su u drugim prilikamabili – hostileos.12 „Kako god bilo,” kaže na svom čudnom, arha-ičnom francuskom Leloje, „oni nisu ništa bolji od naših đavola koji,ako ponekad i izgleda da pomažu ljudima, i donose im materijalnekoristi, to je samo da bi ih kasnije još gore povredili. Lemures sutakođe đavoli i larvae, jer se pojavljuju noću u raznim ljudskim i ži-votinjskim obličjima, ali još češće sa izgledom koga pozajmljuju odmrtvih.” (“Livre des Spectres”, tom IV, str. 15 i 16)

Posle ovog malog povlađivanja svojim hrišćanskim predrasu-dama, koje nalaze Satanu svuda i u svemu, Leloje govori kao da jeokultista, i to veoma učen.

„Sasvim je sigurno da su jedino genii imali zadatak da paze nadsvakim novorođenim ljudskim bićem, i da su ih nazivali genii, kako

908


12 Zato što su terali neprijatelje.

kaže Kenzorin, jer su bili zaduženi da paze na našu rasu, pa ne samošto su bdeli nad svakim smrtnim bićem, nego i nad čitavim pokole-njima i plemenima, obzirom da su bili genii naroda.”

Rimo-katolici su preuzeli ideju o anđelima zaštitnicima ljudi, rasa,mesta, gradova i celih naroda od prehrišćanskih okultista i pagana.Simah (Poslan. I, X) piše: „Kao što su duše date onima koji se rađaju,tako su i genii raspoređeni među narodima. Svaki grad je imao svog„džina” zaštitnika, kome su ljudi prinosili žrtve.” Otkriveno je višenatpisa u kojima stoji: Genio civitatis – „posvećeno džinima grada.”

Jedino neuki i neupućeni u drevnim vremenima nikad nisu bilisigurni, kao ni u naše vreme, da li je utvara koju su videli bila eidolonnekog preminulog rođaka, ili pak džini mesta na kome su se nalazili.Dok je proslavljao godišnjicu svoga oca Anhisa, Eneja nije znao dali je zmija koju je video kako puže po očevoj grobnici bila geniusnjegovog oca ili genius mesta na kom je bio (po Vergiliju). „Manes13

su imali svoj broj i bili deljeni na dobre i loše; oni koji su bili zli, akoje Vergilije naziva numina larva, bili bi umilostivljeni žrtvama takoda ne učine kakvo zlodelo, kao što je slanje košmara onima koji ihpreziru, itd.”

Tibulus pokazuje isto u svom stihu:Ne tibi neglecti mittant insomnia manes. (Elegije, 1, II)„Pagani su mislili da se niže duše posle smrti preobražavaju u

đavolje duhove vazduha.” (Leloje, str. 22)Izraz eteroprosopos, kada se podeli na svojih nekoliko sastavnih

reči, daje čitavu rečenicu: „Drugi, a ne ja, pod mojim obličjem.”Upravo pomenutom ovozemaljskom principu – eidolon, larva,

bhoot – zovite ga kako hoćete –uskraćena je mogućnost reinkarnacijeu Izidi.14

Učenja teozofije su jednostavno verni odjeci drevne prošlosti.Čovek je Jedno samo kada nastaje i kada stigne do kraja. Svi duhovi,

909

13 Od manus – „dobar”, što je antifraza, kako Festus objašnjava.14 Na str. 12, Tom I „Razotkrivene Izide” verovanje u reinkarnaciju se potvrđuje od

samog početka, kao sastavni i nerazdvojni deo univerzalnih verovanja. Jer, „metempsi-hoza” (ili trans-migracija duša) i reinkarnacija su, na kraju krajeva, jedno te isto.


sve duše, bogovi i demoni ističu iz i imaju kao svoj izvorni principDUŠU SVETA – kaže Porfirije. (De Sacr.) Nema nijednog iole poz-natog filozofa koji nije verovao (1) u reinkarnaciju (metempsihozu),(2) u pluralitet principa unutar čoveka, ili bar da čovek ima dve dušekoje su odvojene i sasvim različite po prirodi, jedna koja je smrtna –astralna duša – i druga, koja je neporočna i besmrtna; i (3) da prva odnjih nije čovek koga predstavlja – „ni njegov duh ni njegovo telo, večnjegov odraženi lik, u najboljem slučaju.” Ovome su učili bramanisti,budisti, Hebreji, Grci, Egipćani i Haldejci, te baštinici prepotopskemudrosti, Pitagora i Sokrat, Kliment Aleksandrijski, Sinesije i Origen,najstariji grčki pesnici koliko i gnostici, koje Gibon prikazuje kao naj-prefinjenije, najučenije i najprosvetljenije ljude svih vremena (po-gledajte „Opadanje i propast ...”). Ali je zato rulja bila ista u svakomrazdoblju: sujeverna, uobražena, srozavajući na materijalni nivo svakuproduhovljenu i plemenitu zamisao, svlačeći je na svoj prizemni nivo,i – uvek narogušena na čistu filozofiju.

Ali sve to ne dovodi u pitanje činjenicu da je naš čovek „peterase”, analiziran kao sedmostruko stvorenje, egzoterijski uvek pre-poznavan kao ovozemaljski, podzemni, zemljani i nadzemaljski,koga Ovidije slikovito opisuje kao –

„Bis duo sunt hominis: manes, caro, spiritus, umbra;Quatuor ista loca bis duo suscipiunt.Terra tegit carnem, tumulum circumvolat umbra,Orcus habet manes, spiritus astra petit.”

OSTENDE, Okt. 1886.

910


911

BElEška o piscu

helena petroVna BlaVacka,

neuporedivi mistik XIX veka, rođena je u Rusiji, u gradu Jekaterinoslavu, negde oko ponoći između 11. i 12. avgusta 1831. godine. Mereno po uvaženim standardima, bila je plemićkog roda; njen otac bio je direktni potomak grofa Hahna od Meklenburga, a mati joj je poticala od Andreja Fadejeva, prvog savetnika na carskom dvoru, i princeze Helene Dolgorukove. Istražujući njen rodoslov do tančina, saznajemo da je Blavacka bila i

po tomak velikog vojvode Rurika, prvog zvaničmog vladara Rusije.U skladu sa svojim staleškim položajem, Helena Petrovna je do

bila temeljito i svestrano obrazovanje, ali je, isto tako, već u ranoj dobi ispoljila talente za mnoge stvari. Između ostalog, bila je toliko muzički nadarena da je gotovo virtuozno svirala klavir još od malih nogu. Imala je koncertne nastupe širom Evrope i svi su joj predviđali veliku muzičku karijeru. Međutim, zvezde su joj namenile drugu sudbinu.

Po udaji, 1849. godine, za N. V. Blavackog, državnog savetnika i viceguvernera Jerevana, Helena Petrovna krenula je na putovanja po Turskoj, Egiptu, Grčkoj, Francuskoj i drugim zemljama. Godine 1850. srela je jednog koptskog adepta i tad se nešto pokrenulo u

912

Tajna dokTrina okultizam

njenom duhovnom svetu. Zatim, otprilike 1851. godine, u Londonu je susrela Mahatmu Morija, docnije nadaleko poznatog kao Učitelj M. Ovaj značajan susret bio je prelomni trenutak u životu Madam Blavacke, jer je Učitelj M. uočio kod nje veliki duhovni potencijal i uspeo da ga, takoreći, ustroji i dâ mu pravac delovanja. Sve ostalo što se potom dešavalo u životu Madam Blavacke, a što su danas znameniti događaji u duhovnoj istoriji sveta, temelji se na ovom susretu.

Blavacka je, posle toga, nastavila sa putovanjima, tako da je, u periodu od 1851. do 1858. godine, proputovala Kanadu, SAD, Meksiko, Južnu Ameriku, Javu, Indiju, Tibet i druge zemlje, gde je bila inicirana u razna tajna društva i duhovne zajednice. Isto se dešavalo i u periodu od 1863. do 1866. godine, kada je putovala Kavkazom, oba lom Crnog Mora, zatim Italijom i – kakvog li kurioziteta! – ubogom kneževinom Srbijom, koja je u to vreme bila, kao što je i danas, minoran politički faktor i jedva nešto više od puke etničke zajednice, ali zato prebogata zaboravljenim duhovnim predanjima i magijskim praksama.

Možda najznačajnije putovanje koje je Helena Petrovna preduzela bio je ponovni put na Tibet, 1868. godine, na koji je išla zajedno sa Učiteljom Mom. Tada je dobila ključeve tajnog znanja.

U Kairu, 1871. godine, Madam Blavacka je pokušala da osnuje spi ritističko društvo, ali taj poduhvat nije uspeo.

Oktobra meseca 1874. godine, u Vermontu, upoznala je pukovnika Henrija S. Olkota, a nedugo iza toga i Viljema K. Džadža. Nared ne godine, 1875., Madam Blavacka i pukovnik Olkot osnivaju Teozofsko društvo, ne kao novu religiju, već kao poseban način posmatranja Boga i sveta, a osnovni moto Društva je: „Nema religije iznad istine.”

Godine 1876. pojavljuje se prvo značajno delo Madam Blavacke – Razotkrivena Izida, a zatim, nešto više od decenije kasnije, izlaze,po ocenama znalaca, tri njena najznačajnija spisa – na prvom mestu Tajna doktrina (1888), a zatim Glas tišine i Ključ teozofije (1889).

INDEKS

A

Abarbanel, objašnjenje znaka dolaze-ćeg Mesije II 360Abel II 217Abel-Zivo, Metatron ili pomazani duhII 219 Abidos, dinastija ovog grada starija odMenesa II 503Abipili II 846Abot, Dr I 389Abrajaman, ili krotitelji riba i divljihzveri na Cejlonu I 900Ad, njegovo značenje I 863Ad-ad I 863 ; II 243Ad-ah, njeni sinovi od Crnog mora doKašmira I 864Ad-am, jedinorodni I 863A-dam II 342Adam I 66, 67, 245, 265, 266, 468,474, 476, 536, 566, 856, 858 ; II 241,262, 274, 275, 305, 313, 315, 316, 317,318, 342, 387, 458, 614, 619, 634, 635,640, 641, 642, 645, 706, 709, 711, 712,713, 716, Adam, Adonis II 709Adam, bolestan II 712Adam, Božanska ličnost I 265Adam, Božanska suština I 65

Adam, crven II 641 Adam, drug I 476Adam Drugi I 265, 266, 468, 471, 657,834 ; II 293, 315, 370, 638Adam, drugo ime II 641Adam, dvopolni I 468, 476; II 635, 638Adam, duhovni omotač II 621 Adam, Edemski vrt, II 316Adam, Eva I 265, 463; II 553, 638,639, 702 Adam, Hristus II 315Adam, ili čovek I 858; II 388, 638Adam, Jeva II 317Adam Kadmon I 45, 468, 469, 476 ; II59,61,66,78, 241, 251, 262, 301, 305,314, 315, 316, 317, 318, 323, 326, 327,364, 369, 384, 387, 388, 395, 418, 479,627, 638, 641, 666, 677 Adam Kadmon, ili Hrist II 318Adam Kadmon, Jehova I 189 Adam, Mesija II 319Adam, nije Kadmon II 626Adam, nebeski II 638Adam, od praha I 476; II 641 Adam, otac svog sina II 635Adam, ovozemaljski II 387 Adam, Primus II 216, 308, 313, 315,318, 626Adam, praotac II 749

913

Adam, prototip II 621Adam, poslao (sina) Seta II 712Adam, rod I 476Adam, stvoren od 677Adam, trijada II 641Adam, „ugaone kuće“ II 635Adamov, pad I 493; II 275, 388, 621Adamov, raj II 504Adamov, sin Set I 97, 828Adamova, duša II 709Adamova, rasa I 265, 479; II 56Adamova, treća rasa, proizvedena odprve dve rase I 479Adamovi, sinovi II 217, 329, 415, 621,641 Adamovi, blizanci II 618Adamovom, po obličju II 635Adamova Zemlja I 131, 244, 759Adanari, hinduska boginja II 624Adar-gat, Astarta, itd. Velika Mati(Magna Mater) I 863Adelon, N. P. I 297Adept II 480, 481, 488, 490, 569, 748,773, 775, 807, 808, 809, 810, 811, 812,813, 818, 819, 830, 831, 847, 860, 861,884, 904 Adept i astralni oblik II 807Adept bele magije II 809 Adept (dikšita) II 571Adept, duh II 818Adept, duh zvuka II 831Adept, inicirani II 807Adept magije II 827Adept i medijum II 817Adept, najvišeg reda II 773Adept, nevidljivi II 883

Adept, prvi samouki II 444Adept, savršena svesnost II 817Adepti I 40,46,54,87,113 ; II 491,537,539, 545, 546, 559, 560, 582, 785, 810,817, 827, 831, 844, 849, 854Adepti, razgovor na velikoj udaljenostiII 831Adeptstvo II 807Ader, lord I 582Aditi I 43 Aditi i Dakša I 43Aditi, sestra I 43Aditja I 52, 538Adonaj I 552Adonaji I 477Adonim I 474Adonis II 709Adonisov kult na Jordanu II 256Adunaj II 189Adunaj-Jurbo II 189, 263Adunaj, Kaduš, El-El II 189Adunaj, Sunce II 189Adventisti I 108 ; II 333Ađanta pećine I 539 Afriti I 254, 490 ; II 50, 785Agart, J. G. I 630Agasi, L. I 148, 179, 445, 649 Agatodаjmon I 275 Agatodаjmon i Kakodаjmon I 243Agatodаjmon, zmija obavijena okoštapa II 411Agni I 431, 538 Agni, izvor svih bića I 43.Agni, bog Sunca i vatre I 43, 430; II 64, 570, 607, 641Agni, vlada znakom riba II 641


914

Agnihotriji I 55Agništoma, obred inicijacije I 37, 847Agripa, H. Korn. I 293, 333, 617 ; II 419Ahav i njegovi sinovi, ohrabreni odstrane proroka II 719Ahavova kuća II 609Ahavovi proroci II 668Ahaz, njegova familija uklonjena II 609, 610Aher (pogledajte pod Pavle) I 42; II 735Ahija, prorok koji podstiče Jerovoamana pobunu protiv Solomona II 609Ahiohersus I 847Ahriman, deo trojstva II 76Ahriman, njegovo suparništvo sa Or-muzdom II 262, 331, 332, 333, 334,423, 642Ahriman kao Satana II 663, 687Ahriman, Sveti Satana II 658Ahriman u Vedama i Avesti II 700, 701Ahriman u Vendidadu II 671Aij-Taion, Vrhovni Bog sibirskih Ja-kuta II 780Akad ili Ak-ad, sugerisano značenje I 863Akademija, francuska I 178, 294, 296,366, 567Akađani I 420, 858, 859, 862; II 72,75, 587, 591, 632, 649, 650Akaša, I 37, 38, 233, 915 Akaša, ili Bog neba I 37Akaša, ili okultni elektricitet I 38Akaša, svemogući Bog I 37Akaša, značenje I 37

Akiba II 418Aksakov, A. N. I 119, 125, 223Aksiom, kabalistički I 50Akvinski, Toma I 150, 757 ; II 38, 87,700Akvinski, Toma „anđeoski učenjak“ II 87 Alba petra ili „kamen bijeli” u inici-jaciji II 490Albertus Magnus I 150, 370, 375, 633;II 36, 38, 87, 674Albinežani, naslednici Gnostika II 690Albumazar o podudarnosti mitova II675Alegorija, postaje sveta istorija II 565Aleim ili Elohim, bogovi ili sile, ta-kođe i sveštenici I 858Aleim, Java poglavar hijerofanata I 858Aleksandar Makedonski I 109, 617,741, 877, 911 ; II 202, 595, 727, 833Aleksandrijska škola, izvodi dušu izEtra ili duše sveta I 25, 495Algebra I 801, 922Alhemičari I 35, 44, 45, 131, 151, 152,217, 244, 263, 276, 283, 319, 320, 323,341, 355, 370, 373, 374, 393, 413, 480,481, 484, 632, 698, 756; II 488, 529,545, 556, 644, 721, 849, 850, 882Alhemija I 35, 51, 283, 289, 290, 341,343, 375, 376, 382, 435, 727, 756, 757,759, 763, 767 ; II 37, 503, 508, 532,800, 828Alhemija, knjiga o I 766Alhemija i magija I 810Alhemija i magija, rasprava o II 33

Indeks

915

Alhemija, magijska veština I 36Alhemija, najdublje tajne II 93Alhemija, poreklo I 35Alhemija i sveštenici II 89Alhemija, u doba reformacije II 88Alhemijska filozofija I 36 Alhemijska rasprava II 846Alhemijske alegorije II 554Alhemijske tajne II 773Alhemijski agensi I 757Alhemijski procesi I 764Alkahest, univerzalni rastvarač I 38Almigvana, otac I 339Al-om-jah, egipatski hijerofant II 507,508Alopatisti, u medicini protivnici psi-hologije I 182Alzašani veruju da Paracelzus samospava u svom grobu II 687Alžer, H. d’ I 583Alžir, Uden u I 581Amajlija I 247, 580, 697, 699, 918 ; II 143, 209, 213, 288, 357, 358, 359,490, 491, 492, 547, 622, 628, 823, 850Amajlija i eliksir II 857Amajlija, tibetanska II 823Amajlije, gnostičke II 671Amajlije, kabalističke II 532Amajlije, muhamedanske II 492Amajlije, papske i katoličke II 492Amajlije i relikvije, bajalice i filakterijeII 491Amazis, kralj Egipta, šalje izuzetnuplatnenu odeću Lindusu I 802Amazonke, njihova igra okretanjem ukrug u Palestini II 71

Amberli, Vikont, smatra Isusa „iko-noborcem idealistom” II 771Ambrozije II 80, 214, 252Amenhotep (I i II) I 809, 813Amenti, nema ognjenog pakla II 26Američke lože, ne znaju ništa o ezote-rijskoj Masoneriji II 524Američki templarizam, njegova tri ste-pena II 533Američko društvo za unapređenjenauke I 222Američki Indijanci I 72, 399, 644, 646 Amerik, ili velika planina I 881Amerika, Centralna i Severna, nestaligradovi I 388, 397, 398, 821, 828, 837,845, 847, 850; Severna, II 23, 37Amerikanci I 95, 207, 223, 379 ; II 528Amidenus, Ecije I 184Amin I 449, 607Amita ili Buda, njegovo carstvo I 895Amita, Isus I 895Amonije Sakas I 659, 671, 672 ; II 28,79, 81, 125, 351, 466, 478, 734, 812,815Amper, Andre Mari I 283Ana i Kajafa priznaju da je Isus SinBožiji II 711, 714Anahita, Zemlja I 78Anakim I 848 ; II 625Anaksagora I 276 ; II 391, 396Anderson, dr, autor Statuta iz 1723 i1738, masonski varalica II 489Anderson, Stiv, II 745Anđeo, čuvar I 59, 507, 739Anđeo, knjiga koju otvara I 303


916

Anđeoska hijerarhija I 474Anestezija I 807Angkor I 842, 844, 846Angkor-Toma I 838Anglikanska crkva ponovo uvodi pra-ksu Rimske crkve II 746Anima I 112Anima bruta I 495; II 908Anima divina I 495; II 908 Anima, ili čisti duh I 112Anima mundi ili duša sveta I 25, 38,148, 344, 350, 414, 459, 472, 495, 618;II 319Antesterija, krštenje i prolazak kroz„kapiju” II 344Anti-Hrist, priča o njemu kao predo-strožnost II 734Anti-Masonski Kongres odbacuje vre-dnost zakletve II 519, 521Antipatija, njen početak I 115Antonije, Marko I 412Antonije, Sv. II 158, 357, 696Antropologija, šta zapostavlja I 874Apelikon sa Teosa I 500Apion I 454Apis, bik I 619Apofis ili Apap II 512Apokrifi, ili svete knjige aleksandri-jskih Jevreja-kabalista II 193Apokrifna jevanđelja II 555, 677, 761Apokrifna, Knjiga Enohova II 647Apokrifna Pavlova poslanica SenekiII 388Apokrifne, Poslanice II 388Apokrifne, Propovjedi II 249, 271, 749Apokrifni, Novi Zavet II 252, 669, 676

Indeks

917

Apokrifni, sveci II 700Apokrifni svetitelji II 116Apokrifno Jevanđelje po Nikodimu II 707, 713, 715Apokrifno Jevanđelje po Jevrejima II 499, 694Apolion II 700Apolion, značenje na grčkom II 700Apolon II 75, 667, 671, 696, 699, 764Apolon, bog dana II 671, 672, Apolon, Homeus II 76Apolon, bog, Platonov otac II 456Apolon, lira sa sedam struna II 696Apolon, piton II 696Apolon, sličnost sa Krišnom II 361Apolon, ubija pitona II 618Apolon, zlo naličje II 696Apolonije iz Tijane I 449, 725, 734; II 214, 477, 484, 601Apolonije iz Tijane, bio beskompro-misni protivnik svakog spoljnogpokazivanja pobožnosti, svih besmis-lenih verskih ceremonija i licemerja II 477 Apolonije iz Tijane, bio je prijateljkraljeva i kretao se u aristokratskimkrugovima II 477Apolonije iz Tijane, bio je u stanju datrenutno napusti telo II 819Apolonije iz Tijane, čuda koja je izvo-dio pomoću amajlija II 142, 143 Apolonije iz Tijane, dao je polovinusvoje imovine rođacima, a drugu polo-vinu sirotinji I 736 Apolonije iz Tijane, imao moć da is-teruje đavole I 550


918

Apolonije iz Tijane, imao običaj da seizoluje od ljudi kad god se obraćaoBogu I 659; II 481Apolonije iz Tijane, imao sposobnostda isteruje duhove I 737 Apolonije iz Tijane, imao sposobnostda vrati mrtve u život I 716, 724, 725,726Apolonije iz Tijane, nije koristio zam-račenu prostoriju da bi izvodio svoja„eterobatska” čuda II 820Apolonije iz Tijanem nikada nije biomedijum II 171 Apolonije iz Tijane, obmotavao glavuvunenim omotačem da se izoluje oduznemirujućih uticaja spoljnog sveta I51Apolonije iz Tijane, optužen da je sklo-pio savez sa đavolom II 132 Apolonije iz Tijane, osnivač nove du-hovne škole II 477Apolonije iz Tijane, s prezirom je od-bacivao mađioničare i priproste vra-čeve I 737Apolonije iz Tijane, sa svojim saput-nicima posmatrao pustinjskog duha,empusa I 898 Apolonije iz Tijane, smatrao da se ma-gija temelji na unutrašnjem savršen-stvu duše I 149Apolonije iz Tijane, učio od indijskihgimnosofista I 716 Apolonije iz Tijane, upućivao svojeučenike u tajne vrline dragog kamenjaI 424

Apostolska, Djela II 194, 197, 258,289, 388, 394, 498 simvol 704, 705Apostolsko nasleđe II 132, 179, 457,458, 469, 746, 747Apsorbovan, stanje intimnog sjedi-njenja II 169, 394, 434, 512Apsurd, vrhunski, zasnovan na starimgeocentričnim predstavama I 409Apsurdna objašnjenja hrišćanskih apo-logeta I 225Apulej (Lucije) I 534 ; II 133, 157,200, 209, 212, 505, 898, 899, 907Aralezi, jermenska božanstva koja oži-vljavaju ljude II 774Arapi I 585, 785, 845, 861; II 52, 359,420, 423, 754Arapski rukopisi I 766Arga ili (Nojeva) barka II 603, 619Argoliđani II 671Arhat I 460, 536; II 449, 453Arhati I 460, 536 ; II 449, 453Arheologija I 275, 388, 393, 542, 787,849, 930; II 356, 357, 712Arheolozi I 39, 69, 107, 113, 195, 265,273, 772, 783, 786, 805, 828, 853; II 545, 615, 628Arhetipski čovek II 301, 314, 646Arheus I 618Arhimed I 768Arhimedovo doba I 811Arhimedovska poluga I 760Arhitas I 812Arhitektura I 775, 815Arhitektura, drevna I 837Arhitektura, piramida I 468Arhoni II 133, 288, 291, 669

Indeks

919

Arideus I 562Arijevci I 818, 820, 849, 862 ; II 72,185, 574, 591, 600, 601, 603, 643Arijevci, najstariji mitovi II 669Arijevci, naselili gornji Ind II 600Arijevci, nisu napustili Afganistan II 601Arijevci, nomadska rasa I 864Arijevci, persijski II 185Arijevci, tamnoputi II 603Arijevci, vedski II 600Arijevci, zendski II 600Arijevska grupa naroda I 822Arijevska Indija II 602Arijevska misao II 602Arijevska plemena II 339Arijevska plemena Indije I 848Arijevska porodica naroda I 849Arijevska rasa I 786; II 602Arijevske tamnopute rase II 605 Arijevski, kult Đausa II 417Arijevski, učitelji I 858Arijevski, ili vedski uticaj II 417Arijevski mudrac, Kapila II 367Arijevskih bogova I 848Arijevsko poreklo II 641Aristarh I 923Aristid I 240Aristotel I 25, 26, 71, 80, 84, 91, 121,245, 395, 404, 486, 489, 495, 500, 565,573, 589, 617, 618, 651, 653, 741; II 56, 57, 187, 206, 213, 312, 355, 421,423, 565 Aristotel, argumenti o emanaciji I 653Aristotel, astralna emanacija izneta uMetafizici I 333

Aristotel, borba između njegove i Pla-tonove škole mišljenja I 416Aristotel, budistička učenja I 653Aristotel, decim. sistem brojeva II 421Aristotel, egzaktna nauka I 73Aristotel, individualnost oblika I 486Aristotel, induktivni metod I 617, 623Aristotel, kao uzor I 500Aristotel, kritika I 22Aristotel, ljudski um I 499Aristotel, metod mišljenja I 19, 73 Aristotel, nepouzdan svedok I 22Aristotel, Nikomahova etika I 499Aristotel, o kružnoj putanji zemljineekliptike I 797Aristotel, o pitagorejskim brojevima I 22Aristotel, o prorocima I 653Aristotel, protivrečenja neoplatonista I 653Aristotel, o razumnoj duši I 404Aristotel, O snovima I 652Aristotel, o Zaratustri II 202Aristotel, stare ideje I 924Aristotel, o svetlosti I 765Aristotel, peti element I 495Aristotel, povezuje brojeve s Plato-novim idejama I 22Aristotel, protivreči Platonu I 27Aristotel, supstancijalni oblik I 489Aristotel, tipičan predstavnik i proi-zvod svog doba I 85Aristotel, tvrdio da je svet večan I 650Aristotel, velika godina I 104Aristotel, životni principi I 755Aristotelov autoritet, uzdrman I 647

920


Aristotelov učenik, Aleksandar Make-donski I 85Aristotelov učenik, Klearh I 561Aristotelova učenja I 653Aristotelova filozofija I 486Aristotelovi radovi I 620Aristotelovi sledbenici, pohvale Drej-per I 768Aristotelovo učenje o tri principa I 486, 489Arja II 931Arkađani I 420, 858, 859, 862Arktičke oblasti I 630, 814Armor, prof., teorija o deformitetima I 599, 600, 601Armstrong, Vm. I 391 Arnobije I 89, 496 Aron I 630, 633, 731 ; II 703, 783Ars, Kure d’ I 358Artapan I 796Arteški izvor I 775Artufas I 831Aržen, markiz od I 680Asar, Bog-Sunce II 558Asdeji ili Hasidi II 193Asdt II 57Asirac, Tacijan I 81;Asirac, Nino I 824 Asirac, Kenu II 640Asirci I 47, 830, 847, 858, 859, 919;II 138, 201, 325, 331, 357, 609, 610,613, 676 Asirija I 57, 785, 798, 837, 847, 858;II 138, 203, 306, 608, 609, 624, 671Asirolog, Halevi II 650Asirolozi I 859; II 306, 591

Asirska dinastija IAsirska osvajanja II 193 Asirske iskopine 824 I 417Asirske tablice I 858; II 138, 567Asirski, bikovi II 331 Asirski, bog Nargal I 830, 831Asirski, Jupiter I 417Asirski, karakter duboreza I 843Asirski, kralj zmija II 203Asirski, nazaren II 200Asirski, sveštenik I 827; II 139Asirski, uticaj I 847Asirsko, osvajanje Baktrije II 201Asirsko, značenje imena Avelj II 642Asirskog, ili arijevskog II 641 Asklepijadi I 50Asklepijadotus I 794Asklepije I 85, 354, 722, 725, 726,927Asklepije-Esmun II 662Asklepijev Kaducej I 830Asklepijev sveštenik I 50Askr I 267Asmodej ili Ešma-Dev II 100, 664Asmonejski sveštenici-kraljevi II 193Astarta I 50, 280, 421, 769 ; II 71, 361,362, 416, 607, 608, 609, 615Asteci, meksički I 79, 816, 826, 835Astralna antropologija I 277Astralna atmosfera I 491, 729Astralna devica I 234Astralna duša/e I 31, 53, 80, 329, 330,350, 371, 403, 457, 461, 472, 480, 493,494, 499, 510, 511, 543, 652, 653, 656,683, 692Astralna emanacija I 311, 333

945

Indeks

Platon, karakteristike njegove filozo-fije I 387Platon, kaže u Gozbi da je duh tumačBoga zato što se on ne pojavljuje nepo-sredno II 869Platon, nagovestio u Timaju da zna oneuništivosti materije, zakonu očuva-nja energije i korelaciji sila I 418Platon, neznanje njegovih sledbenikaII 658Platon, nije mogao da prihvati filo-zofiju koja je bila lišena duhovnih as-piracija; za njega su ta dva bila jednoI 17Platon, nije nikad bio medijum II 171Platon, njegov Timaj sadrži klicu go-tovo svakog od novih naučnih otkrićaI 384Platon, njegova razmišljanja u Gozbi iTimaju moraju se shvatiti alegorijski I 454Platon, njegova učenja su bila saopšta-vana samo usmeno I 27Platon, njegovi metafizički pogledi bilisu zasnovani na najstrožim matema-tičkim principima I 73Platon, njegovo poznavanje čovekoveanatomije i fiziologije I 383Platon, njegovo učenje je u Aleksan-driji prožeto s kabalom II 62Platon, njegovo učenje je prekrivenotajnom, alegorijski izraženom II 63Platon, njegovo učenje o božanskomumu I 242Platon, njegovo učenje da samo Bogima privilegiju da bude dobar II 335

Pivo, pravljeno u starom Egiptu I 812Platon I 16, 18, 19, 22, 24, 26, 27, 29,44, 66, 67, 71, 74, 88, 105, 137, 228,238, 241, 267, 271, 362, 385, 386, 392,404, 416, 418, 428, 451, 455, 456, 482,510, 528, 560, 617, 618, 623, 629, 645,651, 653, 672, 760, 766, 770, 796, 812,832, 841, 867, 880, 926; II 32, 56, 62,64, 125, 147, 158, 164, 175, 179, 185,187, 202, 208, 213, 226, 272, 277, 279,355, 372, 391, 395, 396, 466, 470, 478,481, 484, 565, 568, 570, 577, 646, 734,812Platon, božansku dušu naziva viši duhI 652Platon, daje nagoveštaj u Fedru o po-slednjoj epopteji I 164Platon, deduktivni metod mišljenja I 73, 384Platon, diskutuje u Timaju o velikomciklusu neba II 638Platon, indijski uticaj na njegovu filo-zofiju I 17Platon, ismejan zbog proricanja budu-ćih događaja I 32Platon, izneo metod o poboljšanju lju-dskog roda u petoj knjizi svoje DržaveI 167Platon, izneo u Timaju da su svi pro-totipovi naših rasa bili zatvoreni umikro-kosmičkom drvetu koje je rasloi razvijalo se ispod velikog vaselje-nskog ili makro-kosmičkog drveta I 468Platon, izneo u Timaju univerzalni za-kon kosmosa I 395

946


Platon, smatrao da je sve, pre nego štose pojavilo na Zemlji, imalo svoj poče-tak u vidu duha I 651Platon, smatrao da mitovi predstavljajusredstvo za posredno saopštavanje ve-likih istina vrednih odgonetanja I 18Platon, svojim učenicima usmeno pre-nosio duboke tajne koje je dobio odsveštenika u Egiptu I 620Platon, u njegovo vreme bilo je bra-mana u Grčkoj II 450Platon, učenje o duši II 400Platon, učenje o zlu II 665Platon, učio da čovekova razumna du-ša proishodi od „božanskog oca“ I 19Platon, učio da duša ispašta kaznu krozsjedinjenje sa fizičkim telom II 162Platon, učio da je Bog zapalio plamenkoji nazivamo Suncem I 414Platon, učio da je božanski duh učoveku I 306, 440; II 397Platon, učio da je čovek nekada bioduhovan (Fedar) II 482Platon, učio da kada se duša poveže sBogom, sve čini ispravno II 395Platon, učio da pravednost egzistira učovekovoj duši i da pretpostavlja nje-govo najveće dobro I 17Platon, učio da ne može biti pravogsaznanja ukoliko se objekat tog sazna-nja ne izvede van granica čulnog is-kustva I 22Platon, ustanovio teurgijski obred usvojoj školi II 144Platon, uzdizanje duše u božanskesfere II 811

Platon, njegovo učenje o trojnoj prirodičoveka II 505Platon, njegovo učenje se podudara saManuovim zakonima I 432Platon, o ciklusima kosmosa I 398Platon, o granicama ljudskog saznanjaI 392Platon, o misterijskim inicijacijama I 454; II 165,Platon, pouke o tome kako se moliti I 659Platon, o prorocima I 334Platon, o prvostvorenoj rasi ljudi I 471Platon, o različitim uzrocima koji delu-ju na čoveka I 439, 601Platon, o zadatku filozofije I 20Platon, o zakonu gravitacije I 446Platon, o zakonu reinkarnacije I 511Platon, pokazuje kako se božansko slu-ži geometrijom I 498Platon, prikrivena simbolika kojom seslužio I 113Platon, priznaje da je čovek igračka urukama nužde I 439Platon, priznaje da je sva znanja crpeoiz Pitagorinog učenja II 63, 473Platon, propadanje glavnih svetilištajoš u njegovo vreme II 428Platon, rasprava o stvaranju II 646Platon, saznao mnogo tajni u Egiptu I 619Platon, smatrao da je krv tečnost u ne-prestanom kretanju I 384Platon, smatrao da je mistička religijamaga najčistiji oblik poštovanja svegašto je božansko II 428

Indeks

947

Plavo, boja jednog od sedam zraka II 580Plavo, boja „naše Gospe“ II 617Plavo, loža (masonska) II 538Pokajanje, učenje o njemu II 66, 67,275, 458, 475, 521, 743, 749Polarna svetlost I 446, 635; II 22Preci, naši, nisu bili tako „neuki” I 52,132Prestanak postojanja I 457, 461Prisustvo na dva mesta ili dupliranje I 555Privlačenje i odbijanje I 431Protoplazma hleba i jagnjetine I 640Ptice, pevale misu Sv. Franji II 114

R

Razdoblja I 105, 106, 109, 269, 307,351, 463, 822, 832, 851, 874, 876, 923;II 333, 346, 369, 381, 382, 385, 584,593, 600, 613, 614, 620, 640, 643, 644,645Rođenje ljudske duše I 50Rotacija oko sopstvene ose I 14

S

Sahrana, prevremena I 156, 684, 687,688, 722Simbolične predstave ljudi koji tektreba da se rode I 486Skrivene sile u čoveku II 164Slepa, sila I 253, 258, 332Slepa, sudbina I 492Slepa, vera I 9

Platon, znao za loptasti oblik Zemlje iheliocentrični sistem I 77, 278, 623Platon, verno oponašao učenja Pita-gore I 77Platonisti I 25, 500, 627, 651, 654,768; II 171, 249, 463, 582, 657Platonisti, aleksandrijski I 18, 57, 98,191Platonistička škola II 279Platonističko učenje II 280Platonizam I 21, 648Platonov bog koji pročišćava II 700Platonov Logos isto je što i rasit iz Po-stanja II 61Platonov raspeti čovek u kosmosu II 647Platonov To On II 63Platonova duša sveta II 570, 694Platonova filozofija poseduje teško ra-zumljivu orijentalnu koncepciju II 220Platonova filozofija je najpodrobnijerazrađeni sažetak teško razumljivihsistema stare Indije I 16Platonova škola I 508, 652Platonove ideje I 836Platonska filozofija, u vreme Irineja II 55Platonistička teorija o grehu II 275Platonski filozofi i teurgisti I 341 Platonski sistem tri božanstva, među-sobno sjedinjena putem tajanstvenog ineopisivog stvaranja II 56Platonsko učenje o Svetom Trojstvu jeosnov hrišćanskog, utemeljenog u Ale-ksandriji II 56, 455Plavi, zrak I 423

948


Stariji od najstarijih II 203, 314, 316,321, 556Starost, alhemije I 756Starost, egipatske civilizacije I 778Starost, indijske arhitekture II 453Starost, indijske književnosti I 875Starost, Keopsovog prstena I 389Starost, legendi i mitova I 273Starost, Mahabharate II 595Starost, Manuovih knjiga I 875; II 232, 593Starost, piramida I 777Starost, sanskrita I 42Starost, svetog bika Apisa I 619Starost, Veda I 186, 875; II 570, 593Sve, zapisano u astralnoj svetlosti II 90, 168, 319, 807, 897Sve stvari oblikovane prema idealnomuzoru I 475Svemogući, „nebulozni,” I 238;

T

Tajno ispovedanje u Anglikanskoj cr-kvi II 746Tela, zarobljeni u njima I 141, 330Telo, duhovno II 905Telo, eterično (astralno) II 264, 401,448, 732, 807, 818, 896, 903Telo, fizičko II 163, 165, 261, 394,400, 482, 681, 807, 808, 820, 907Telo, fizičko, Isusovo II 239, 263, 264,465, 646Telo, grobnica duše II 162Telo, grubo, materijalno, puka ljušturaII 166, 906

Sličnost, priznata, između Katehizisa iKurana II 122Spaljivanje ljudi da bi se izbeglo pro-livanje krvi I 149Spiritisti, materijalizuju duh I 49Spiritizam, nikada nije pretendovao dabude išta drugo do nauka I 176Spiritisti, njihov fanatizam predstavljadokaz istinitosti i realnosti spiritističkihfenomena I 16Spiritisti, njihovo neobično verovanjeI 15Spiritisti, pokušali da proniknu u tajnuProtejskog fenomena I 117Spiritisti, prisiljeni da se nose sa dvemoćne sile – teologijom i naukom I 110, 113Spiritisti, tvrde da su fakiri medijumi I 52Spiritisti, veruju da je svet nastanjennevidljivim duhovima I 151Spiritistički fenomeni se manifestujukroz tzv. medijume I 99Spiritizam, jabuka razdora I 117Spiritizam, „novo oslobođenje“, kakoga nazivaju njegove pristalice II 14 Spiritisti, koji nastoje da se njihove is-tine objave i nametnu nauci, negujumesmeričke fenomene I 287Spiritizam, kolektivna halucinacija,prema tvrđenju nauke I 120Spiritizam, uz ma koje slično verova-nje u besmrtnost naših duša, mešavinasujeverja, samoobmane i prevare, sma-tra Mendeljejev I 223Središnja tačka hrišćanstva II 656

Indeks

949

Vavilon (nastavak) I 426, 515, 539,798, 821, 824, 827, 832, 847, 858, 859;II 32, 72, 74, 140, 180, 183, 184, 185,407, 587, 593, 594, 601, 611, 612, 667,675, 688, 690Vavilonjani I 47, 832, 862; II 72, 74,138, 325, 591, 624, 632, 643, 650, Vavilonska kula II 91, 307, 590Verujućih u magiju, mesmerizam i spi-ritizam ima 800 miliona I 767Veštačka jezera u drevnim hramovimaEgipta I 773Veštački oplođena žena pozitivista I 167, 172Veštine I 91, 114, 185, 568, 618Veštine, drevnih Egipćana I 772, 774,795, 802, 804, 806Veštine, drevne Indije I 919Veštine, đavolove I 376Veštine, hermetičke I 484Veštine, izgubljene I 128, 130, 245,349, 387, 388, 794, 870Veštine, magijske I 674, 690Veštine, medijumske I 500, 738Veštine, orijentalne I 32Vitlejem, pećina, Adonisovo svetilišteII 199Vizantinci II 667Vodolija, astrološki znak II 630

Z

Zli demoni I 360, 361, 518, 531Zločini u Bugarskoj koje su počiniliturski zavojevači II 82Zloupotrebe magije II 171, 444

Telo, iluzorno II 904Telo, Isusovo, po gnosticima II 274,332, 346Telo, Isusovo, raspeto na krstu II 225Telo, ljudsko, po Pitagorinom učenjuII 580Telo, medijuma II 818Telo, ovozemaljsko II 27, 162Telo, po hermetičkom učenju II 276,308, 314Telo, psihičko II 394Telo, sjedinjeno s duhom II 219Telo, sjedinjeno s dušom II 162, 776Telo, smrtno II 397, 682, 773Telo, stanište duše u metempsihozi I 391, 392, 393, 401, 434, 774Telo, vitalno II 906Tužitelj koji optužuje duše posle smrtiII 666, 669

V

Val (Baal) II 19, 70, 75, 76, 188, 189,193, 465, 608, 669, 670, 671, 677, 716,717, 754, 779, Valam I 743Vardesanes I 866; II 195Varlaam i Josafat II 795Vasileus, arhon koji nadgleda MisterijeII 133Vasilid II 178, 180, 181, 221, 266,267, 332, 466, 734 Vasilidov sistem, Irinejevo izlaganje II 223, 413Vasilidovi sledbenici II 184, 240, 312Vavilon I 38, 57, 91, 104, 271, 404

950


Zrna i brojanice, budističkog poreklaII 140Zvona, hrišćanska, imaju budističkoporeklo II 140

Ž

Životinje, četiri simbolične ili svete II 325, 327, 330Životinje, nešto božansko u njima I 158 ; II 369, 629Životne funkcije I 252, 725, 727, 728

SADRŽAJ

PREDGOVOR DRUGOM DELU 7NEPOGREŠIVOST SAVREMENE RELIGIJE 9Poglavlje I – GDE SE CRKVA DANAS NALAZI? 11Katolička „čuda” i spiritistički „fenomeni” Poređenje hrišćanskih i pagan-skih verovanja Magija i vradžbine kojima se bavi hrišćansko sveštenstvo

Komparativna teologija – nova nauka Istočnjačka predanja o Aleksan-drijskoj biblioteci Rimske pape oponašaju indijskog Brama-atmuHrišćanske dogme izvedene iz paganske filozofije Pagansko porekloučenja o Trojstvu Rasprave između gnostika i crkvenih otaca Krvavitragovi hrišćanstvaPoglavlje II – HRIŠĆANSKI ZLOČINI NASPRAM PAGANSKIH VRLINA 84Vradžbine Katarine Mediči Kler se bavi okultnim veštinama Spaljivanja„veštica” i javna kažnjavanja dece optužene za „jeres” Laži katoličkihsvetaca Pretenzije hrišćanskih misionara u Indiji i Kini Katoličkosveštenstvo čini svetogrđe svojim trikovima Kabalista Pavle Petar nijebio utemeljitelj Rimske crkve Stroga životna pravila paganskih hijero-fanata Uzvišeni karakter antičkih „misterija” Žakolioov izveštaj o in-dijskim fakirima Hrišćanski simboli izvedeni iz kulta falusa Indijskoučenje o pitrijima Duhovno pričešće bramanista Opasnosti koje vrebajuneuvežbane medijumePoglavlje III – RAZILAŽENJA MEĐU RANIM HRIŠĆANIMA 177Sličnosti između ranog hrišćanstva i budizma Petar nikada nije bio uRimu Značenja reči „nazar” i „nazarećanin” Iz čega je izvedeno pravo

na krštenje Da li je Zaratustra generički naziv? Isusova pitagorejskaučenja Kabalistička Apokalipsa Paganski filozofi i ranih hrišćani susmatrali Isusa adeptom Učenje o promenama Smisao pojma o otelovlje-nom Bogu Dogme gnostika Ideje „jeresijarha” Markiona Manuovizakoni Jehova i Bah su istoPoglavlje IV – ORIJENTALNE KOSMOGONIJE I BIBLIJSKI TEKSTOVI 237Protivurečnosti u Petoknjižju Poređenje indijskih, haldejskih i ofitskihsistema Ko su bili prvi hrišćani? Hristos i Sofija-Ahamot Isusovotajno učenje Isus nikada nije tvrdio da je Bog Priče iz Novog Zaveta iindijske legende Koliko su stari izrazi „Logos” i „Hristos” Upoređenjekultova majke-devicePoglavlje V – MISTERIJE KABALE 299En-Sof i sefirot Prvobitna mudrost-religija Knjiga Postanje kao zbirkalegendi antičkog sveta Kabalističko Trojstvo Gnostički i nazarenskisistemi upoređeni sa indijskim mitovima Kabalizam u Knjizi prorokaJezekilja Priča o vaskrsnuću Jairove kćeri se nalazi u pripovesti o Krišni

Sumnjiva učenja ranih crkvenih otaca Njihov progoniteljski duhPoglavlje VI – HRIŠĆANSTVO JE SAMO PREPRIČALO EZOTERIJSKA

UČENJA BUDIZMA 352Kako su donete odluke Sabora u Nikeji Ubistvo Hipatije Poreklo Višnu-ovog lika u vidu ribe Kabalističko učenje o kosmogoniji Dijagrami in-dijskih i haldeo-judejskih sistema Deset mitskih avatara Višnua Pavlovoučenje o trojnoj prirodi čoveka Šta Sokrat i Platon kažu o duši i duhuŠta je pravi budizamPoglavlje VII – RANE HRIŠĆANSKE “JERESI” I TAJNA DRUŠTVA 405Nazareni, Ofiti i savremeni Druzi Etimologija skraćenice IAO Bratstvohermetičara” iz Egipta Pravo značenje nirvane Sekta đaina Hrišćanii hrestijani Gnostici i oni koji su ih klevetali Buda, Isus i Apolonije izTijanePoglavlje VIII – JEZUITI I MASONERIJA 486Zohar i rabin Simeon Red jezuita i njihova povezanost sa nekim od re-dova masonerije Njihovim članovima su dopušteni zločini Upoređenjeprincipa Jezuita i paganskih moralista Trojna priroda čoveka u egipatskojKnjizi mrtvih Masonerija se više ne skriva Progoni templara od stranecrkve Tajni masonski izrazi „Zabranjeno ime” nije Jehova

Poglavlje IX – VEDE I BIBLIJA 563Gotovo svaki mit je zasnovan na nekoj velikoj istini Poreklo hrišćanskesubote Starost Veda Pitagorejsko učenje o moćima brojeva „Dani” uPostanju i „Dani” Brame Grehopad čoveka i potop u indijskim svetimknjigama Starost Mahabarate Da li su drevni Egipćani pripadali ari-jevskoj rasi? Samuilo, David i Solomon su mitske ličnosti Simboličnoznačenje Nojeve barke Podudarnost patrijarha sa znacima zodijaka Svebiblijske legende pripadaju univerzalnoj istorijiPoglavlje X – MIT O ĐAVOLU 651Crkva zvanično priznaje postojanje đavola Satana kao glavni činilac ne-dodirljivih crkvenih dogmi Identičnost Satane sa egipatskim TifonomVeza između Satane i kulta zmija Knjiga o Jovu i Knjiga mrtvih Indijski„đavo” je samo metafizička apstrakcija Satana i Princ Pakla u Jevanđeljupo NikodemuPoglavlje XI – POREĐENJE REZULTATA BUDIZMA I HRIŠĆANSTVA 724Razdoblje filozofije nije proizvelo nijednog bezbožnika Legende o tri Sp-asitelja Raskorak između logike i hrišćanskog učenja o pokajanjuUzroci neuspeha hrišćanskih misionara u preobraćanju budista i bramanista

Ni Buda ni Isus nisu ostavili nikakve pisane tragove Najveće verskemisterije izložene u Bagavad-Giti Značenje ponovnog rađanja objašnjenou Satapa-Bramani Objašnjenje krvne žrtve Demoralisanje Britanske In-dije od strane hrišćanskih misionara Biblija manje verodostojna od ma kojedruge svete knjige Indijski čudotvorci pokazuju poznavanje fizike i hemijePoglavlje XII – ZAKLJUČCI I PRIMERI 805Još jednom o fundamentalnim pretpostavkama Proročki dar duše i duha

Fenomen takozvane spiritualne ruke Razlike između medijuma i ade-pata Intervju jednog engleskog ambasadora sa reinkarniranim Budom Otac Ik pripoveda o izlasku astralnog tela jednog lame Škole magije ubudističkim lamaserijama Nepoznata rasa indijskih Toda Moć voljefakira i jogina Kako fakiri krote divlje zveri Pisac kao svedok prizivanjaživog duha od strane jednog šamana Jezuitski sveštenik dahom izazivavradžbine Zbog čega je proučavanje magije gotovo neizvodljivo u Evropi

ZaključakBELEŠKA O PISCU 911INDEKS 913

H.P. BlavackaRazotkrivena Izida,

Tom II – Religija

Izdavač:Metaphysica,

Beograd

Za izdavača:Aleksandar Dramićanin

Suizdavač:Mondo Group Int.,

Beograd

Za suizdavača:Vuk Dramićanin

Slog, likovni izgled i štampa:Grafička radionica MondoPres

Beograd

Plasman:Mondo Group Int.

0112920062; [email protected]

ISBN 978-86-7884-191-0

Prvo izdanje,Beograd, 2016

Agarta

do SAdA objAvljeno uBiblioteci

metaphysicaIzdavačko knjižarsko preduzeće

Solunska br. 10, 11000 Beograd, SrbijaEmail: [email protected]: 011/292 0062; 064/307 3668

CIP - Каталогизација у публикацији -Народна библиотека Србије, Београд

141.332165:141.7

БЛАВАТСКАЯ, Елена Петровна, 1831-1891Razotkrivena Izida : ključ za otkrivanje tajni drevne i savremene nauke

i teologije. Tom 2, Religija / H. P. Blavacka ; [prevod: Dušan D.Stojanović]. - 1. izd. - Beograd : Metaphysica : Mondo Group International,2016 (Beograd : Mondo Pres). - 913 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Agarta)

Prevod dela: Isis Unveiled / H. P. Blavatsky. - Tiraž 1.000. - Predgovor IIdelu: str. 7-8. - Napomene uz tekst. - Napomene i bibliografske referenceuz tekst.

ISBN 978-86-7884-191-0 (Metaphysica)

a) Теозофија b) Истина - Филозофски аспектCOBISS.SR-ID 224406796

razotkrivena izida - nauka - harsa.hr · materi-14 razotkrivena izida religija „dopustimo, ako...

Documents