Branko Radičević (1824-1853) odlučno je raskrstio ne samo sa zastarelim klasicizmom nego i s nestvaralačkim oponašanjem narodne poezije. Iako rođen u Slavonskom Brodu, intimno je i pesnički neraskidivo povezan s jednim drugim gradom, Sremskim Karlovcima, gde je proveo najlepše đačke dane. Po završetku gimnazije otišao je u Beč (1843), gde je studirao najpre prava a onda medicinu, ne završivši ni jedno ni drugo. U Beču je došao u bliži dodir s evropskom, naročito nemačkom romantikom, što će odigrati značajnu ulogu u njegovom formiranju. Uz Bajrona, koji je i za Branka kao i za druge romantičare bio velik izazov, na njega su najviše uticali nemački poznoromantičari švapske škole, naročito pesnik balada Uland. Na Brankovo pesničko opredeljenje presudno je uticalo zbližavanje s Vukom i Daničićem i ulazak u Vukov bečki književni krug. Vuk ga je uputio na domaće izvore, otkrio mu bogatstvo narodne poezije kako one iz svojih zbirki tako, posredno, i one koju je pesnik poneo u sebi iz svoga sremskog zavičaja. Taj dvostruki uticaj, Vuka i narodne poezije, s jedne, i evropske romantike, s duge strane, oseća se u celom Brankovu delu, s tim što u dvema njegovim za života objavljenim knjigama pesama (1847, 1851) preovlađuje vukovska orijentacija, dok je tek treća, posthumno objavljena knjiga (1862) otkrila jednog novog i drukčijeg ali ništa manje autentičnog pesnika.

U svojoj lirici Branko je pesnik elementarnih osećanja, blizak animističkom i panteističkom poimanju sveta. Njegove najjednostavnije pesme građene su po obrascu narodne lirske pesme, u njima je data neka rudimentarna fabula, neka radnja koja se uvek zbiva u slobodnoj prirodi i čiji su protagonisti obično dragi i draga, momak i devojka, ili jedno od dvoje koje čezne za onim drugim. U takve minijaturne lirske priče spadaju neke od njegovih najpoznatijih pesama: Devojka na studencu, Vragolije, Putnik na uranku, Ribarčeta san i dr. One su pune radosti, vedrine i naivne dečje začuđenosti pred najobičnijim stvarima, bezazlene, umiljate i istovremeno mladalački raspusne i čulne. Privlačnost tih pesama tako je neodoljiva da se ponekad ceo pesnik neopravdano poistovećuje s njima. Kod Branka, međutim, ima pesama koje su složenije i po konstrukciji i po osećanjima koja su data u njima. One nisu narativne, osećanja se u njima ne izražavaju posredstvom fabule, nego neposredno ili kroz sliku. P. Popović ih naziva "čisto lirskim pesmama". U većini tih pesama preovlađuju setni tonovi i sumornija, elegična raspoloženja. Branko tu više nije pesnik životne radosti, nego pesnik tuge, smrti, elegičar. Smrt i predosećanje smrti nadahnuli su njegove najdublje lirske pesme: Jadna draga, Kad mlidijah umreti, Bolesnikov uzdisaj. Radosti i tuga, život i smrt, ditiramb i elegija – to su suprotna i istovremeno međusobno povezana raspoloženja i teme Brankove

poezije. Njegovi su najčešći motivi rastanak i rastajanje, put i putovanje. Rastanak je kod njega uvek povezan s predosećanjem smrti.

Iako izrazito lirski temperament, Branko je u toku celog svog rada pokazivao sklonost prema većim pesničkim kompozicijama. Njegova najznačajnija ostvarenja većeg obima jesu lirski spevovi Đački rastanak i Tuga i opomenate satirični spev Put u kojem je izvrgnuo ruglu protivnike Vukove reforme.Đački rastanak i Tuga i opomena, dva Brankova najbolja pesnička ostvarenja, nalaze se na suprotnim polovima njegova dela. Đački rastanakuvodi nas u najuži zavičajni krug pesnikov. Rastanak je dvostruk, zavičajni i đački. Ozareni karlovački predeo od Dunava do Stražilova ispunjava prvi deo poeme. Zagledan u njega pesnik se oprašta od dragih mesta od kojih ga svako podseća na nešto prisno, davnašnje. Opraštanje i sećanje dve su lirske teme koje se muzički smenjuju. U drugom delu dominira veliko đačko kolo, koje predstavlja pesmu u pesmi, intonacijski ostvarenu na osoben način, u ritmu razigrane sremske poskočice. U kolu se smenjuju ljubavne i junačke popevke, u kojima se prizivaju najslavniji junaci iz nacionalne istorije a uporedo s tim kroz njih struji radosni narodni život. Na kraju đačko kolo prerasta u simboličko kolo bratstva u koje se pozivaju svi naši narodi. Đački rastanakispevan je u rimovanom desetercu; njega, naročito u kolima, često smenjuju kraći stihovi koji

ubrzavaju ritam izlaganja. Tuga i opomena otkriva drugi pesnički svet i na drukčiji način. To je veća lirska kompozicija ispevana u oktavama, koje su, izuzev nekoliko poslednjih deseteračkih, date u jampskom jedanaestercu, prihvaćenom iz nemačke poezije. U osnovi pesme je banalna ljubavna fabula o dvoje dragih koji se rastaju, on odlazi u neku drugu pokrajinu, tu zaboravlja dragu, a kad se vrati u zavičaj, više je ne nalazi među živima. Tu fabulu Branko je obradio u raznim varijantama u desetak svojih romansi pisanih po ugledu na Ulanda i druge nemačke pesnike (Dva kamena, Dragi, Jadi iznenada i dr.). U Tugi i opomeni ona je lirski nadograđena motivima ljubavi, prirode i muzike. Najviše mesta dato je prirodi. Sve promene u ljubavnoj priči prate adekvatna zbivanja u prirodi. Na kraju poeme draga je poistovećena s prirodom. Ona se junaku javlja u snu u trenutku kada se priroda budi iz zimskog mrtvila i počinje nov život, a njenu pojavu prati muzika oživelog predela. Vreme koje obuhvata fabula poklapa se s godišnjim ciklusom prirode. Tako se ovaj spev od sentimentalne ljubavne priče pretvorio u mitsku poemu o prirodi, o njenom umiranju i ponovnom rađanju.

Prvenstveno lirik, Branko Radičević nije imao mnogo uspeha u epskoj poeziji. Njegove herojske poeme (Gojko, Hajdukov grob, Uroš, Stojan), u kojima se oseća dvostruki uticaj, Bajrona i naše junačke epike, značajne su samo po fragmentima lirskog

karaktera. Bolje su mu lirske bajronističke pripovetke u stihu, Utopljenica i Osveta, po sižeu povezane, pune neobičnosti, tajanstva, mistike. Najobimnije i najznačajnije njegovo epsko delo, nezavršena poema Bezimena, široko romansijerski zasnovana, pokušaj romana u stihovima, pruža realističko-humorističku sliku života srpskih studenata u Beču. To je Brankov zaokret od romantizma k realizmu, koji je, zbog njegove prerane smrti, ostao samo velik nagoveštaj.

Književnom pokolenju B. Radičevića pripada još nekoliko pisaca koji su stvarali na sličnim pretpostavkama kao i pesnik Đačkog rastanka, ili će u svom kasnijem radu biti pod njegovim uticajem. Brankov drug iz bečkih dana Đura Daničić (1825-1882), najveći srpski filolog 19. stoleća, Vukov saradnik, autor pionirskih radova iz raznih filoloških disciplina, književnost je zadužio najviše klasičnim prevodom Starog zavjeta (1869). Pripovedač Bogoboj Atanacković (1826-1858), takođe Brankov prijatelj i vukovac, značajan je najviše po romanu Dva idola (1851) s temom iz revolucije 1848. Taj prvi srpski roman iz savremenog života po svojim stilskim osobinama izrazito je romantičarsko delo. Njegov je junak bajronovski izuzetna ličnost, idealist i sanjalica koji ne nalazi mesta u životu. S Brankom je drugovao i Jovan Ilić (1823-1901), prvi pesnik rođen u Srbiji. Počeo je pisati pod uticajem sentimentalno-didaktičke poezije

predbrankovske epohe a kasnije se preusmerio na narodnu poeziju i bio njen najdarovitiji podražavalac, neka vrsta folklornog artiste. U poznim godinama proslavio se kao istočnjački pesnik (Dahire, 1891). Njegove istočnjačke pesme nisu samo plod lektire nego i uticaja domaće, muslimanske poezije, posebno bosanskih sevdalinki. Napisao je i idilični spev Pastiri (1868), u kojem je obradio jedan folklorni motiv uzet iz Vukovih spisa.